Oznaka: аустроугарска железница

Ослањајући се на домете еволуционистичке теорије, тачније прогресивизма, европске колонијалне силе правдале су своје империјалне претензије на прекоокеанске територије, али и унутар самог европског континента. Из ове прогресивистичке концепције, произашла је категорија цивилизације, коју нужно прати и њена негација – варварство. Колонијална експанзија Аустро-Угарске, према ријечима Клеменса Рутнера, има своја три полазишта, најприје: стратешко, економско, територијално (Ruthner 2).  Са друге стране, Владимир Ћоровић, у својој књизи Босна и Херцеговина, у неколико наврата истиче колонијалну природу аустроугарске управе, која се дала препознати на економском, социокултурном, политичком, демографском, образовном и научном плану (Ћоровић 80, 83). Узевши ово у обзир, налазимо да је оправдано користити термине колонизовани и колонизатор, па самим тим и колонија, јер како наводи Гајатри Спивак, њихово коришћење захтјева испуњеност одређених услова, или макар оног једног који се односи на ситуацију у којој се једна страна земља успоставља као владар, доносећи своје законе, свој систем образовања и усмјеравајући процес производње према властитим интересима (Spivak 6), што можемо препознати у случају Босне и Херцеговине.             

Имагинарно освајање простора прожето је западњачким дискурсом о Балкану, и подразумијева, у овом случају: оријентализам, балканизам и егзотизацију Босне. У студији Центар и периферија у Аустро-Угарској, Стијн Вервает полази од претпоставке да је аустроугарска политика суштински повезана са симболичком/културном репрезентацијом Другог унутар фикцијских, етнографских, новинских текстова тог времена, надовезујући се на Давида Спура и његову тезу да је писац први и најбитнији колонизатор, онај који осваја простор свијести помоћу искључивих и отуђујућих структура репрезентације (Vervaet 101). Дискурзивно конструисана категорија Другог подразумијева да онај који има моћ, посједује и знање, те самим тим производи и истину. Иако, путописна књижевност сама по себи полаже право на вјеродостојност, бар она њена компонента која је чини својеврсним водичем, Марија Тодорова износи тезу о томе да путописна књижевност, ипак, и ствара и представља свијет, односно и ствара и измишља стварност (Todorova 235). У складу са тим посматрамо и путопис Милене Мразовић[1] Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцеговачким жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште, који је објављен непосредно након анексије, године 1908, на њемачком језику, те можемо рећи да је у самом тренутку симболично оправдава. Илустрације које су приложене у путопису указују на метод консолидације моћи кроз стварање својеврсног изложбеног комплекса, путем кога се читаоцима (реципијентима) приказују колонизоване земаље као егзотичне, оријенталне (слике ношњи, свакодневице, кућа и осталих помоћних објеката), али ипак на прагу тога да постану суштински дио Двојне монархије (слике жељезнице, станица, тунела, мостова). У вези са овим, симболичном се чини илустрација на самој корици књиге, која приказује у првом плану мушкарца обученог у традиционалну муслиманску ношњу са фесом на глави, на натовареном коњу (као на одласку), на узвишењу са кога посматра воз, у даљини, који излази из тунела. Оправданост оваквог тумачења можемо наћи унутар самог текста, па ће ауторка иронично рећи: Дивљење Грцима је у Стрмици знатно попустило откад се изградила жељезница. Шта је неки тамо мостић спрам грађевина које у непрестаном низу опасују долину! (Мразовић 155). Како Стијн Вервает наводи, колонијални дискурс Аустро-Угарске може се препознати у свом двоструком одређењу – и као Саидов оријентализам, али и као балканизам Марије Тодорове, јер с једне стране одржава представу о оријенталном, егзотичном Истоку, а са друге уздиже цивилизаторску мисију Аустро-Угарске (Vervaet 28). Балканистички дискурс, сложен и динамичан, који посредује ауторка кроз путопис, битан је из два разлога: из потребе за стварањем нове историје, која негира отоманско насљеђе, у оној мјери у којем га препознаје са друге стране границе, али и за успостављање везе између средњовјековног и античког европског насљеђа, којим се Босна и Херцеговина приказује као неоспорни дио европске политичке и културне историје.  Хоми Баба то објашњава као стратегију представљања ауторитета помоћу артефакта архгаичног (Baba 75)[2]. Стога, симболично, крај западне цивилизације завршава се жељезницом, након које почиње Оријент (територије још увијек под управом Отоманском царства): Једна велика, модерна жељезница која се завршава обичном стазом! Не може се оштрије исказати супротност између Оријента и Окцидента на Балкану. Супротност, у којој се крије јамац будућност. До сада је странац овамо долазио увијек као рушилац; сада први пут долази као неко ко даје. На неком другом мјесту изградња жељезнице можда се може сматрати сувопарним пословним догађајем; овдје у источној Босни она је дјело поравнавајуће праведности у историји човјека (Мразовић 216).            

„Брисање историје“ као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније.

Производња културне разлике мора претпоставити постојање културне надмоћи; која је у вези са политичком, економском, државном моћи; али и настојањем Аустроугарске да конструише позитивну слику о себи. За њу је у том тренутку припајање нове територије било непоходно ради повратка на културну и политичку позорницу Европе. У Босни и Херцеговини Аустроугарска је нашла свог културно и економски заосталог Другог. Концепт имагинативне, текстуалне колонизације, може се стога препознати, како наводи Вервает, као потреба доминантне културе да ступи у дијалог са самом собом (Vervaet 106). Ако бисмо за потврду ове тезе узели, као диспозиционе поставке, одлике и функцију самог жанра путописа, уочили бисмо да поред симболичне колонизације путем текста, у овом путопису-водичу можемо препознати и пресипитивање константи сопственог идентитетског одређења. Путописна књижевност, која се развила из византијских духовних водича проскинитариона, представљала је маркирање и мапирање мјеста на путовању према Светој земљи, те на тај начин била користан водич за ходочаснике. Путовање босанском источном жељезницом, по својим идејним карактеристикама (наговјештеним у самом поднаслову – водич), прије се може повезати са првобитним обликом овог жанра (водича), него каснијим путописима. Путопис је намјењен потенцијалним туристима, јер садржи информације о путу, смјештају, природним љепотама, историјске информације о градовима и насељеним мјестима. Изградња жељезнице повезана је са цивилизаторском и просвјетитељском мисијом –  којом се уписује и уграђује култура у некултурни пејзаж, а путовање истом, представља својеврсни вид духовног путовања, током којег се преобликује Други, али и потврђује сопствени духовни и културни идентитет. Ауторка запажа да се сва трагичност прошлости несвјесно се изражава у овим људима; у свему што их окружује. Тамо још понеки римски плуг с куком обрађује тло, онамо још ради ваљалица као у преисторијско вријеме. Још је овај крај недоступан модерној култури. Али, већ су ту назнаке добре воље, марљивости, прије свега. Брат који је научио читати, поучава у самотној колиби мале сестре и омладина која сада одраста са жељезницом другачије ће размишљти од страих који с натовареним коњима пролазе кроз усјеке (Мразовић 215).   

***

Имагинарно освајање путем текста подразумијева развој различитих језичких и стилских стратегија (којим се културно и географско приближава колонија), стога је оправдано говорити о специфичним реторичким фигурама и специфичној употреби језика унутар колонијалног дискурса. Будући да смо раније говорили о улози жељезнице у процесу колонизације, у овом поглављу, неопходно је објаснити њену текстну функцију. Према Аристотеловој дефиницији, коју наводи Роберт Јанг, метафора јесте исказивање онога што неки предмет јесте, исказивањем онога што није (Jang 150). Коришћење метафоре нужно је да бисмо створили тзв. превод, тачније колонијалну копију оригинала, како Јанг објашњава (Исто). Стога можемо рећи да жељезница као метафора, најприје показује да Босна није модерна (или цивилизована) земља, напротив. Отуда и често приказивање модернизацијског процеса као агонског, у којем жељезна конструкција, то техничко чудо улази у немилосрдну борбу са босанском природом. Овдје се може препознати и метонимијска употреба исте, јер се процес колонизације замјењује својом једном компонентом – модернизацијом; такође, отпор људи према истој, замјењује се приказивањем борбе некултурног пејзажа и жељезнице: Заправо, овдје се пруга састоји само од дугих тунела и камених насипа који их повезују, и која каткад, ослањајући се на жељезни костур, премошћује дубоке провалије скупљајући се у кратке међуспојнице. Јер, зловољна десна обала коначно прекида своју игру и непрестано се, у својој отреситој самоодбрани баца Прачи на пут са позамашним комадима брда, које тек ваља пробити, и притишће ријеку у оштрим угловима на другу страну стјеновите обале (Мразовић 91). Вербална апропријација као језичко-стилска стратегија тиче се спецфичне употребе језичких знакова (у процесу стварања колонијалне копије) и односи се на уписивање властитих знакова у босански пејзаж. Ова тенденција се не везује само за топонимију (гребен Витеза-Karolinensattle), већ и за успостављање природних веза између Босне и Аустрије – алпски обронци, визуелна сличност планинских врхова, присност коју ствара црногорична шума, подсјећајући на њемачке, тамни тророги Тмор двојник Watzmanna, сличност дијела Рзава са горњом долином Мурице у Штајерској.

Специфична употреба језика примјетна је и у одабиру глаголских облика којима се описује жељезна конструкција, јер она: осваја, обујмљује, хвата се у коштац са непријатељем, исправља, пробија, премошћује, граби, пробада, или одузима гротескним прождрљивим пријетећим клисуринама славу о неосвојивости итд. Оријентализам као дискурс, кориштен у производњи епистемолошких и онтолошких дистинкција између Истока и Запада, препознаје се у дијеловима у којима ауторка говори о култури живљења, о људским односима, поимању времена, односу према религији – јер у теократском Оријенту религија је основа свих обичаја; о отоманском насљеђу – осебујној босанско-оријенталној скали тонова – севдалинкама, ношњама; црној кафи – напитку који само Оријент умије направити. Или, у наговјештавању незавидног положаја у којем се налазе жене: У овој самотињи која подсјећа на Алпе смјестило се неколико раштрканих муслиманских насеља, која у свом спокоју дјелују као да су одумрла. Врата су затворена, нико не одговара на позиве ако мушкарци нису код куће. И на хришћанским имањима примјећујемо да смо на Оријенту, јер жене нису присутне. Дјевојке бјеже преко ограде кад у близини примијете неког странца (Мразовић 183).

Мистификујући историју и природу, истичући сурове јужнословенске обичаје жртвовања, и примитивну културу живљења, ауторка ствара својеврсни бајковити топос. Кроз романтизоване приче о средњовјековним јунацима, замковима, борбама које су се водиле у босанским шумама и пећинама, јунацима новије историје, ауторка даје ново рухо овдашњим легендама и топосима, стварајући један метанаратив, којим се оне приближавају витешким легендама и романтизованим причама из европског средњег вијека. Међу њима се истичу приче – за које се може рећи да су по својим формалним и наративним одликама самосталне и независне од главног тока путописа – о Старини Новаку, проклетој Јерини, браћи Соколовић, Дрини – дјевојци по којој је Дрина добила име, варошици Рудо коју је однијела поплава, прича о страдању на Косову, о Марку Краљевићу, итд. А пропо још увијек, метафорично, живе прошлости на овом простору, ауторка наводи да су куће направљене уз примјетну дозу дјечије наивности, али и становите одважности, на чудноват начин су неуништиве и трајне […] Само кукурузњаци који почивају на коцима нескривено одају ову технику плетења, коју је фолклорист R. Meringer назвао преисторијском и која изражава мишљење да на индогерманском тлу нема једноставнијих кућа од ових исплетених босанских. Соба је угурана у то здање као кутија и садржи једини украс кућа, лијепу босанску фуруну, пећ од иловаче, на којој, у простору за огњиште, ватра куља на најстаринскији начин: но, то се никако не може свести на турске обичаје, него на то да су Босанци умногоме заостали на првобитној културној степеници, на којој су се некоћ налазили сродни европски народи (Мразовић 84).  

Брисање историје као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније. Брисање историје повезано је са аустроугарском стратегијом негације отоманског насљеђа и уписивање босанскохерцеговачке историје у заједничку европску насљедну линију. Тако на неколико мјеста, жељезница пробија степениште средњовјековног локалитета Варошишта, или „брише“ стопе Краљевића Марка у стијени изнад Дрине. Наглашава се боравак средњовјековних путујућих дружина из Европе на тлу Босне и Херцеговине, или боравак Аустријанаца након проширења територије послије аустријско-турских ратова. На овај начин ствара се својеврсни хипертекст, или квазинаучни наратив којим се историјски утемељује право на територију, али и ствара еволуционистички дискурс о култури у БиХ, која се својим античким насљеђем везује за европску цивилизацију, али се вишевјековном османском управом од тог насљеђа одвојила.  Најбољу илустрацију ове, идеолошки и политички мотивисане поруке, можемо препознати у слици чувене ћуприје на Дрини у Вишеграду: Жељезница је прекинула вјековну и блиставу владавину ћуприје, одузела јој значење и испратила је у прошлост. Још она стоји ту поносито, као некада, али ипак више нема ту важност. Но, зато је Вишеград као цјелина добио на значају. Стара турска ћуприја је преко ноћи послана у историју, а град са жељезницом је тај којему припада будућност  (Мразовић 192).

Сматрамо да је битно нагласити и ауторкино запажање о вези античких рапсода и извођача наших епских пјесама, будући да је истраживачки рад Алберта Лорда и Милмана Перија, који су у потрази за одговором на хомерско питање дошли на ове просторе, везан за тридесете године 20. вијека. Описујући црквени збор на дан прославе Светог Ђорђа, она каже: Старији тога дана у озбиљним, опрезним говорима подијеле са осталима своја размишљања и савјете; омладина пјева о двије ствари које оријенталац није у стању раздвојити: о „Богу и отаџбини“ и плеше у колу старих Атињана око гробова који су украшени шареним марамицама како би развеселили народ у жалости. У једном углу сједи гуслар, рапсод, а звукови које производи брујећи су пратили пјевање јуначких пјесама, епско представљање догађаја које само пјевач спашава од заборава. Много тога од обичаја Срба води директно у класичну Грчку, па иако је велика античка филозофија живота помијешана са много празновјерја, опет је уљепшава ова једноставна поезија (Мразовић 117). Овом присвајању историје може се придодати и патерналистички став колонијалне силе према својој копији, јер се аустријска влада приказује као покровитељска, благонаклона, те се симболично над окриљем свих здања налази натпис Франц Јозеф, као pater familias. На тај начин, метафорички, босанскохерцеговачко становништво улази у велику породицу нација на челу са аустроугарским царем (Vervaet 123) – том изгубљеном очинском фигуром.

Користећи се дометима постколонијалне критике, читање овог путописа било је искључиво засновано на препознавању језичких и дискурзивних стратегија којима се симболички кроз књижевни текст посредовала колонијална политика. Употребљавајући различите реторичке фигуре у опису, држећи иронијску дистанцу према свом предмету испитивања, инкорпорирајући Себе, али истовремено и апсорбујући Другог, ауторка показује на који начин се може (свјесно, или несвјесно) користити моћ писане ријечи у политичке сврхе.

---

---

Литература:

• Baba, Homi. Smeštanje kulture. Beogradski krug: Beograd, 2004
• Vervaet, Stijn. Centar i periferija u Austro-Ugarskoj. Synopsis: Sarajevo, 2013
• Јang, Robert Dž. S. Postkolonijalizam – sasvim kratak uvod. Službeni glasnik: Beograd. 2013.
• Мразовић-Прајндлсбергер, Милена. Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцговачким државним жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште. Просвјета: Сарајево, 2017.
• Ruthner, Clemens. Habsburg’s Little Orient – A Post/Colonial Reading of Austrian and German Cultural Narratives on Bosnia-Herzegovina, 1878-1918 https://www.scribd.com/document/332168794/Clemens-Ruthner-Habsburg-s-Little-Orient-A-Post-Colonial-Reading-of-Austrian-and-German-Cultural-Narratives-on-Bosnia-Herzegovina-1878-1918   Приступ  29. нов. 2018.
• Spivak, Gayatri C. Other Asias. https://english.hku.hk/courses/WorldingPacificHKU2011/GayatriSpivak.pdf Приступ 29.11.2018.
• Todorova. Marija. Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006
• Ћоровић, Владимир. Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга, 1925