Oznaka: Барбара Новаковић

Барбара Новаковић рођена је 1986. године. Пјесникиња, германиста, преводилац: студирала је Њемачки језик и књижевност на Катедри за германистику Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, есеје, преводи са њемачког – најчешће све што има везе са Хесеом – али и поезију Рилкеа, Брехта, те Кафку. Поезија јој је вишеструко награђивана, превођена на енглески и шпански и објављивана у бројним часописима у региону. Прва књига јој је уједно и Прва књига Матице српске за 2014. годину „Зов океана“. Друга књига поезије наслова „Безгрешно зачета“ објављена је у издању издавачке куће Поетикум 2022. године.

ИЗМЕЂУ НАС

Да ме сад неко пита
шта је између нас,
почела бих да набрајам
мора,
брда

и планине,
разум и законе,
градове,
људе,
вјере
и нације,
Сунце,
Мјесец,
звијезде,
небо и земљу,
и тако у бескрај,
јер баш све је стало
између нас.
А опет, да ме сад неко пита
шта је између нас,
не бих знала ништа
да му кажем,
јер између нас
да се испријечи не може
ама баш ништа.


ПЕПЕО


Сад би било занимљиво да пушиш,
па угасиш жар
и отресеш пепео
као с цигаре.
Пепео који пада
на земљу.
Земља на коју пада
киша.
Киша која са земље
испарава.
Пара која се вије
под облаке.
Облаци из којих пада
киша
на земљу
на којој стојиш
која је пепео с цигаре
коју си отресао.
ДОБА

Много је доба
у данашње доба.
Глуво доба ноћи,
оно у којем су сви
непозвани
и било које доба дана,
оно кад може свако
да ти бане.
Четири годишња доба:
прољеће,
љето,
јесен
и зима,
па доба ђетињства,
младости
и старости.
Доба да се љубав проба,
оно што је таман да постанеш
жена и мајка
и доба кад се живот гаси.
Бјеше и једно ледено,
па једно камено,
метално,
и једно бронзано
доба,
што га превали човјек
данашњег доба.
А мени,
жени што живи
у ово чудно доба,
један човјек поклонио је
своје лице,
поглед
и уста,
сјећања
и сумње,
успомене
и ријеч,
која је обрисала
све моје сузе.

Један човјек
дао ми је
своје златно доба.


СУСРЕТИ


Као Гете Лоту,
Рилке Лу Саломе,
Кафка Милену
и Превер Барбару,
ти си срео мене,
ја сам срела тебе.
И ћутала сам
и писала сам,
а сада бих ево
пјевала,
наглас
и нас сав глас,
да потекне севдах,
једна кап кише низ стакло прозора,
једна кап вина низ стакло чаше,
и једна суза
туге и среће.
Нек се ломе срче кафанске
и овог свијета сва њежна срца
осим мог и твог!
Нек од среће сви плачу, пјевају
и славе

један сусрет
Гетеа и Лоте,
Рилкеа и Лу Саломе,
Кафке и Милене,
Превера и Барбаре,
тебе и мене.


ПОЛАРИТЕТ


И док се свијет дијели
на сјеверну и јужну
хемисферу,
на Исток
и на Запад,
на привилеговане
и на маргинализоване,
на пацифисте
и националисте,
дефинисане
и дезорјентисане,
на црвене,
жуте,
плаве
и зелене,
између зараћених полова
планете што се сулудо
врти,
ти си човјек
и ја сам жена
и спаја нас
све оно
што нас дијели.


ЛАЖ


Ако је све била лаж,
кратке јој ноге не би допустиле
да дођемо овако далеко.
И не би бољела ова рана
у коју је гурнут прст.
И не би сад тишина оџвањала
као јауци.
И не би крајичком ока
гледао мене,
исто као што ја гледам

тебе,
док обоје глумимо
да нам није стало,
као у лошем комаду,
као по лошем сценарију,
у позоришту апсурда.
И не бисмо чекали један дан,
једну ноћ,
један датум,
као судњи
у којем ће све да се одлучи.
Ако је све била лаж,
зашто сад нисмо разочарани,
него рањени
и зашто не може да се заборави
један дан,
једна ноћ,
један датум
као да је био судњи
и зашто се чека овај други долазак
као Христов,
као истина.
Ако је све била лаж...