ПСЕУДОИСТОРИЈА У СТВАРАЛАШТВУ ЉУБОМИРА МИЦИЋА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Псеудонаучни/псеудоисториографски садржаји у стваралаштву Љубомира Мицића стављени су у функцију изградње књижевног лика Барбарогенија децивилизатора као најважнијег симбола зенитизма. Псеудоисториогарфија представља основно поље Мицићевог идеолошког и уметничког надахнућа. Она се кроз “расправу о методи” током 19. века профилисала као антисистемски и екстремно романтичарски историографски дискурс, што је касније довело до њеног приближавања авангарди, односно идејама зенитизма. Псеудоисториографски садржаји код Мицића могу се објаснити и као његов посредан одговор на псеудонаучне и расистичке тезе Анте Старчевића и његових следбеника у хрватској средини у којој се Мицић развијао и деловао пре доласка у Србију.

Текст који овде доносимо представља извод из чланка који је објављен у зборнику Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine: 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.

ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ БАРБАРОГЕНИЈЕ?

Изашавши из вишегодишњег крвавог и страшног сукоба, демографски унакажен, уморан и истраумиран, српски народ се неочекивано затекао у новој, географски проширеној и квалитативно другачијој земљи од оне из које је у рат пошао – у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија. Територијалне промене и Великим ратом измењено стање духа модификовали су многе аспекте југословенске међуратне стварности, утичући истовремено и на проширење капацитета и домета њене уметничке, односно књижевне сцене. У југословенске и српске стваралачке оквире се, поред осталих праваца и покрета проистеклих из предратнихи напетости и послератног метежа, сместила и авангарда.

Један од најзначајнијих српских представника авангарде, Пречанин из Мајских Пољана, Љубомир Мицић, дуго је и доследно градио свој “изам” који је, упркос идеолошким и другим потешкоћама, остао упамћен као Зенитизам (Голубовић, Суботић 2008; Subotić, 1983). Као и сваки други “изам” и Мицићев је тежио да напусти строго књижевне и уметничке оквире због чега је Мицић претрпео много (Miloradović, 2013). Савременици су га упамтили као тешког и мрачног човека (Vitezović, „Ram za Šagalove prijatelje“, Večernje novosti, 28.2.2003). Књижевна критика га памти као творца једног од необичнијих ликова српске књижевности – Барбарогенија децивилизатора.

Љубомир Мицић

У истоименом роману, Барбарогенијева постојбина је била замишљена као послератна Србија из које би он, у свом зениту, требало да изврши процес децивилизирања хришћанске Европе која је произвела страхоте Великог рата. Са једне стране, Барбарогеније је надахнуће за сукоб против европске цивилизације црпао из жртве коју су поднели стварни, историјски јунаци из непосредне прошлости – хероји Великог рата на које је споменик Незнаном јунаку на Авали тек почео да чува сећање. Са друге стране, призивао је снагу замишљених предака, варвара, који су живели у историографији непознатој праотаџбини “древних Срба”, са којима је аутор везу успостављао преко паганског наслеђа. Барбарогенијеви преци су били замишљени као Срби-варвари, они који још увек нису били примили хришћанство. Зауставивши их у тој фази њиховог историјског развоја, пре уласка у хришћанску екумену и у, како се тада веровало – цивилизовани свет, Мицић је те предхришћанске Србе-варваре покушао у историју поново да укључи почетком 20. века настојањем да своје зенитистичке идеје примени на послератну Србију, Југославију, Балкан и потом на Европу (Marinković, 2013:111-129).

Директну везу између зенитизма и замишљене српско-словенске прапостојбине која се као таква у псеудоисториографском дискурску простирала од Кине до Балтика и од севера Европе до Африке, Мицић је успоставио у Манифесту србијанства који је написао 1936. године, две године пре штампања романа Барбарогеније децивилизатор. Може се претпоставити да је употреба садржаја које данас називамо псеудоисториографским, претходила коначном уобличењу Барбарогенија и да је представљала део процеса доследног изграђивања главног лика зенитизма. Барбарогенијева прапостојбина и његови прапреци – “исконски људи” (у српској варијанти авангарде замишљени као “исконски Срби”) остали су тако изван домашаја историографских знања, настањени трајно у миту и машти, али са потенцијалом да их Мицић кроз Барбарогенија и зенитизам одатле изведе у стварност.

Псеудоисториографски елементи у Мицићевом делу и њихово историографско порекло

У зависности од дефиниције псеудоисториографије зависи и мера којом се у зенитизму могу “премерити” псеудоисториографски садржаји. Уколико применимо најстрожи критеријум да се под псеудоисториографским садржајем сматра став (и комплекс тврдњи које из њега произилазе) да су “Срби народ најстарији”, онда се може рећи да су у Мицићевом стваралаштву параисториографски мотиви најизраженији у Манифесту србијанства. Узмемо ли за критеријум ширу дефиницију по којој су псеудоисторичари склони поштовању паганских божанстава као предуслову који отвара врата најудаљенијим историјским епохама са којима се повезује савремена историја Срба (Јовановић, Радић, 2009), онда се Мицићева склоност ка псеудосадржајима може пратити од првог броја његовог часописа Зенит (1921).

Какви се псеудоисториографски садржаји могу пронаћи у Манифесту србијанства? (Манифест, 2013) Примера ради, може се читати о српском идентитету целог Балкана (“… не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану.”), такође и да је србијанство својим вансталешким устројством дало идентитет и разним врстама социјализама у свету (“…То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнродном и разноименом “социјализму” у свету). Реч српски је по Мицићу носилац логоса “оног вечитог људског” чији су чувари “још увек ретки Срби”, Срби као “најмушкији потомци најстаријег од свих народа” и “највећег народа на свету, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима”. Осим тога, “од памтивека је све што је ваљало било српско – у старим облицима: сарбско, сарабско, сорабско, сурбско, сирбско, сербско”, док су “велики народи” и “европска цивилизација” свим снагама гушили “заветну мисао о васкрсу балканског и европског србијанства”. У томе су им помагали и сами Срби који су својевољно брисали трагове о праисторијском пореклу Срба – “услед чега Срба више и нема!” (Манифест 2013).

Идеја о најстаријем и најраспрострањенијем народу који је дошао из историографски неосветљених дубина прошлости је стављена у функцију спасења човечанства и уграђена је у идеју зенитизма. Ту идеју је Мицић извео из наводног српског историјског и културолошког карактера целе Европе. Негирана је једна од основних поставки званичне историографије да су Срби на Балкан дошли у 6. веку, да су дошли на позив цара Ираклија и да су стигли “са Карпата”. Ту су “бајку”, по њему, измислили “југо-историчари”. Пратеће тезе су оне о дачанском идентитету Високих Дечана, српским основама византијског царства, Сингидунуму као “српском брегу”, “копненим Србима-Тривалима”, “поморским Србима-Илирима”, да је Европа зачета из крвавог сукоба Карла Великог (Франака) са Србима, те да су “од давнина европска поља натопљена српском крвљу” (Манифест, 2013).

Срби су, у Мицићевој интерпретацији, породили и “неславан род словенски – Хрвате”. Са друге стране, Срби су свој историјски потенцијал доказивали кроз Немањино државотворно умеће и православље, витешки пораз на Косову, кроз “нови васкрс Србије” у светском рату – што се, по Мицићевом мишљењу, није могло сагледати у континуитету због “фалсификатора културних и историјских збивања”. Крешендо Манифеста поручује да се такво, исконско и светско србијанство мора ставити у функцију борбе против ревизионизма (југо-историчара), “аустро-угарском по духу, а само по имену хрвацком питању”, федерализму, “фашистичком и комунистичком месечарењу”, те да србијанство мора постати “врховни закон земаљски” и то у име – зенитизма! (Манифест, 2013)

Неке од псеудо-теза су потом биле уграђене и у роман Барбарогеније децивилизатор: митолошке особине Срба Мицић је приписиваио и Вендесима који су основали Венецију, а Александра Мекедонског, чији је васпитач био Аристотел, такође је сматрао Србином (Premović, 2004; Micić, 1993).

Одакле Мицићу на такав начин формулисане идеје о историји Срба? Псеудоисториографски елементи у његовом делу нису били плод само његове маште, већ су се ослањали на постојеће тезе псеудоисториографских дела српских аутора насталих крајем 19. и почетком 20. века. Упоредном анализом текстова могуће је претпоставити да се Мицић инспирисао делима Милоша С. Милојевића и Симе Лукин Лазића (Упоредити: Манифест, 2013. са Лазић, 1894 и Милојевић, 1872). А ко су били они?

Симо Лукин Лазић

Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић су представљали најрадикалнији део романтичарске историографске струје деветнаестовековне српске историографије, чији је главни представник био умеренији Пантелија (Панта) Срећковић, професор историје на Великој школи у Београду. Милојевић и Лазић су, за разлику од Панте Срећковића, историју Срба изналазили на простору између Кине и Балтика, доводећи их тако у везу са Санскритима, проналазећи их у Индији, Африци, приповедајући о судару Срба са Кинезима, о Србима у Италији, о Србима у “Ђерманији, Данији”… (Радић, 2011:59). Док је Милош С. Милојевић деловао и писао у делимично ослобођеној Србији, Сима Лукин Лазић, Милојевићев следбеник, стварао је почетком 20. века у Загребу, у изразито србофобној средини. Може се претпоставити да се Мицић, живећи и делујући у Загребу до 1924. године, превасходно инспирисао текстовима Лазића који су најпре били штампани у загребачком Србобрану.

Током 19. века у српској култури су биле вођене две велике расправе које су својим исходима снажно утицале на културу Срба северно и јужно од Саве и Дунава. Реч је о расправи о српском књижевном језику која се водила претежно у првој половини 19. века (1815-1847. године, са одјецима и до 1950. године, односно 1863. године) и која је резултирала победом “вуковског језика” у српској писаној култури и друга – спор о методи, вођена осамдесетих година 19. века кроз коју се код Срба профилисала критичка историографија ранкеовског историцистичког типа (Јовановић, радић, 2011:47). Прва је у контексту разумевања авангардног “заборава” важна јер су се авангардисти обрачунавали управо са “вуковским наслеђем” и са оним струјама које су у култури подржавале Вукову реформу. Друга је за ову тему важна јер су се авангардисти позивали на романтичарске идеје уперене против “системских структура” (што је постала и историографска наука након победе критичке историографске мисли 1893. године). Може се додати да је између романтизма Панте Срећковића и пренаглашеног романтизма Милојевића и Лазића, авангарди био ближи овај други због тога што је био ближи моделу “мита без аутора” којем су авангардни уметници тежили (Milnović, 2013).

Иларион Руварац

Како је псеудоисториографија са својим “митом без аутора” (о старини Срба) постала извансистемска, па потом и антисистемска историографска мисао? Српска историографија се од краја 18. до почетка 20. века постепено емнациповала као наука, прошавши током 19. века кроз своју прву фазу професионализације, што је подразумевало стваралачки лук од дела Павла Јулинца, Захарија Орфелина и Јована Рајића до победе Љубомира Ковачевића и Илариона Руварца у спору са Пантом Срећковићем крајем 19. века. Анализирајући процес сазревања историографије у 19. веку, Мирослав Јовановић је за референтну тачку развијености историографске струке у Србији посегао за примером тада најразвијеније немачке историографије. Ранкеовске историографске постулате који су у немачкој историографији били формулисани почетком 19. века, 1824. године (Jovanović, Radić, 2009:44), српска историографија је успела да сустигне тек крајем истог века. На тај начин је развој романтичарских теза у српској историографији био могућ током целог деветнаестог века, а оштра полемика која се водила између романтичарских и ранкеовских историчара (конотираних са аустро-угарском, бечком, немачком и црквеном културом у очима романтичара) доприносила је хипертрофирању романтичарских појава у српској историографији.

Не само да је захваљујући расправи о методи романтичарски правац са својим екстремним сегментима током читавог 19. века опстајао као део целокупне српске историографије, већ се, парадоксално, почетак професионализације историјске струке може везати управо за романтизам. Наиме, историја се као универзитески предмет појавила најпре на Великој школи 1838. године, а као “национална историја” је била предавана од 1844. године и то као нередован предмет без сталних професора. Стабилизацијом процеса изграђивања историје у професију се може сматрати управо долазак роматичара Панте Срећковића на Велику школу 1859. године, што значи да је код Срба пофесионализација историографије почела са романтичарским историографским наративом. Тек са спором о методи је почео други процес раздвајања универзитетског развоја од даље научничке професионализације и прихватања и увођења критичких, ранкеовских и Руварчевих метода у историографску струку” (Jovanović, Radić, 2009:42).

Спор о методи се завршио пензионисањем Панте Срећковића на месту професора Велике Школе и ангажовањем те 1893. године на његовом месту професора Љубомира Ковачевића. Дефинитивно прихватање кључних поставки класичног историцизма у српској историографији се одиграо тек у међуратном периоду 20. века (Jovanović, Radić 2009:48).

Отуда се мора нагласити да су, без обзира што су рано били препознати као некритички историографски глас, псеудоисторичари из домена научне историографије званично били избачени на самом крају 19. века. Тако је од 1893. године псеудоисториографија запала у домен антисистемског (антипозитивистичког, антирационалистичког, антиаустро-угарског, антигерманског, антицрквеног) историографског стила и као таква је инспирисала Мицића.

Како су се и зашто авангарда и псеудоисторија сусреле у зениту?

Сусрет псеудоисториографских садржаја и зенитистичких идеја Љубомира Мицића се још може објаснити неким од карактеристика саме авангарде. Укрштање авангарде (као специфичног израза послератне модерности) са псеудоисториографским садржајима (као израза једног вида традиционалности) код Мицића само изгледа парадоксално. Оно је, међутим, логично јер се једном од универзалних карактеристика авангарде сматра склоност авангардих уметника ка позивању на древност, неопримитивизам, фолклорно или митско наслеђе, ослањање на романтизам или симболизам као видове отпора и побуне против просветитељског рационализма (Milnović, 2013:14). Без обзира на необично оштру критику коју је о зенитизму и његовом главном симболу Барбарогенију изрекао Радомир Константиновић – да је Барбарогеније неоригинални и руским футуризмом “префарбани лик” (Konstantinović, 1983:338), остаје и чињеница да Мицићев јунак није био једини варварин у свету авангарде – друштво су му, на пример, чинили књижевни ликови попут дадаистичког Голог човека у години првој, или Маринетијев праисторијски човек.

Даље, авангардно стваралаштво се ослањало и на предмодерне културне обрасце попут ренесансе (отуда, на пример, у Мицићевом зенитизму има карневалских, празничних и гротескних елемената). И још даље – на средњевековне узоре у књижевности, као и на већ наведене “митове без аутора”. Претпоставка је била таква да су првобитне друштвене и историјске структуре настајале управо из “митова без аутора”, па је и авангарда желела да из једног таквог мита постави основе новом послератном свету (Milnović, 2013:9). У таквим претпоставкама о авангарди – њеном ослањању на романтизам или њеном трагању за “митом без аутора” се крије могуће објашњење о присуству псеудоисторијских садржаја у Мицићевом стваралаштву.

У политичком смислу зенитизам је био схватан као израз левичарске и комунистичке идеје која је тежила ка промени, односно метаморфози постојећег друштва. Због тога је авангардни круг зенитиста савременицима изгледао као непријатан и потенцијално опасан кружок људи који изазове нису усмеравали само према уметничким, већ и према политичким структурама које су преживеле рат (Miloradović, 2013:307). Један такав изазов је ишао у правцу превазилажења класних разлика у друштву и у уметности као реликту просветитељства. Отуда је Барбарогеније, Србин-варварин, са својим паганским наслеђем и пореклом из једног митског али демократског и бескласног пра-друштва представљао непријатну књижевну појаву за конзервативне политичке и књижевне кругове. Испоставило се касније да је био једнако непријатна фигура и политичким и уметничким круговима формираним после Другог светског рата јер је, према речима његовог најоштријег критичара, Мицић у лику Барбарогенија извео синтезу револуције и најмрачнијег могућег национализма (Konstantinović, 1983:350, 357). Другим речима, “фашизирање комунизма” је са становишта послератног антифашистичког заноса – било неприхватљиво.

Љубомир Мицић

Барбарогеније децивилизатор (који је “књижевно рођен” 1921. године у часопису Зенит, а коначно уобличен као лик у роману с тезом тек 1938. године) представља можда недовољно разрађену, али Мицићеву “оптималну пројекцију” будућности. Оцена да је Мицић својим Барбарогенијем покушао да изврши “јуриш против историје” (Konstantinović, 1983:373), могла је бити и прецизније изречена: Мицић није “јуришао” против целокупног историјског процеса, већ против оног његовог дела за који је сматрао да представља место “историјског квара”, односно протв епохе модерне, која је у случају Срба, услед њихове нововековне подељености између два царства и више културних модела, предстаљала необичан и сложен случај.

За разумевање сусрета псеудоисториографских садржаја и авангарде (зенитизма) могу бити корисна и нека психолошка запажања. Псеудоисториографска пространства се, слично подсвести, налазе у далекој и несазнатљивој прошлости нашег колективног искуства. Када се једном крочи “с оне стране историјских извора”, отвара се бесконачно дуг, дубок и широк простор из којег се могу црпети фантастичне идеје, измишљени континуитети, произвољни закључци и уметничке представе. Имагинативно путовање авангардних стваралаца у те “далеке земље” свакако да је имало црте рационализма, али, са друге стране, могло је бити проузроковано и променама насталим у унутрашњој структури личности послератног човека. Те промене које су после рата постепено добијале знаке масовности су биле уочене у религиозној и психолошкој димензији личности и окарактерисане су као фундаментална криза европске културе коју су друштва 20. века имала тек да решавају.

Промену у домену религиозности послератних „нових људи” је карактерисало напуштање дотадашњих облика веровања и, са становишта Цркве – нерелигиозност или лажна религиозност, обично наколоњена атеистичким и тоталитарним идеологијама које су се тада почеле појављивати и као државни системи. Управо је Мицић био један од таквих, одушевљен Раскољниковим (Micić, Zenit, 11-1922:1) којим је Достојевски у 19. веку наслутио историјски долазак “новог човека”. Разочаран у европску хришћанску цивилизацију и хришћанског Бога, Мицић је хришћанском Месији, Христу, супротставио “новог човека”, односно “натчовека” – зенитисту, свог Барбарогенија. Схвативши да логос хришћанства и дух просветитељства (који нису увек били усмерени један против другог као у случају Илариона Руварца) нису произвели у свом крајњем исходу друго до сукоба светских размера, авангардни уметници су посегли за осмишљавањем нових друштвених, политичких и религиозних модела. Из таквог једног порива био је рођен и Барбарогеније.

Разочарање десетогодишњег дечака у историјског хероја Чарнојевића чије наслеђе, по Мицићевом схватању, почетком 20. века није могло да помогне Србима у Глини, имало је за последицу његову детронизацију и замену новим херојем. Антропологија религије је такав тренутак препознала: осећање инфериорности (какво је Мицић имао као Србин у Хрватској пре Првог светског рата) настоји се компезовати фиктивним творевинама, па тако доминација маште над реалношћу представља потребу за осмишљавањем митских јунака који ће надмашити недовољно изражени значај исторјских хероја (Јовановић, 2000:225). Отуда су псеудоисториографски елементи и паганство, као основа Мицићевог идеолошког надахнућа и као својеврсна супротност хришћанству, испиливавали на површину Зенитових страница и Мицићевих текстова.

Двадесети век је на европску историјску сцену из светског рата извео и ауторитарну, односно тоталитарну личност. И сам Мицић је показивао знаке тоталитарности, односно ауторитарности. Осим тога, једном од карактеристика авангардне уметности, поред њене ексцесности, револуционарности, тежње ка експерименту и синтезији, може се сматрати и њена “тоталност” (Милновић, 2013:33-34). Говорећи терминима психоанализе, ауторитарна личност се понаша у складу са захтевима свога ида, чије прохтеве образлаже неки ауторитет (религија или идеологија) и који иду даје легитимитет. Пробој ида у его и суперего је после Великог рата добио масовне размере, а легитимизација продора ида у рационалном (его) и етичком (суперего) делу личности је оставила значајне психолошке и друштвене последице. Обим извршених психолошких промена је постао утолико већи што се ид код тоталитарних личности повезао са трансецедентним силама. Не само да су се неки садржаји ида пребацили у его и суперего, већ су преузели облике заступања историјске воље и божанске моћи. (Крстић, 2018:41-47). Да су идеје код Мицића долазиле из психолошке дубине његове личности посведочиће Манифест зенитизму из 1921. године у којем он каже да “нови човек” (зенитиста, касније Барбарогеније), долази из “самоће укочених зидова” и “проклетих улица”, “из мрачних дубина подсвести” и “сабласних ноћи”. Нешто даље каже да су зенитисти “дубоко утонули у бездан душе” и да желе да изађу из себе самих са “новим човеком”. Пред публику излазе као “апостоли” и као “пророци” да “проповедају новог човека”. Наведеним тезама се може објаснити месијанска улога коју је Мицић наменио Барбарогенију.

Паја Јовановић – Сеоба Срба

Један Мицићев исповедни сегмент у Зениту указује нам да је за њега Сеоба Срба представљала место “историјског квара”, односно епоху са чијим је вредностима имао потребу да се обрачуна, да је напусти и да пође у потрагу за давно изгубљеним временима српске историје у којима би, евентуално, могао пронаћи нове хероје. Тако на једном месту у Зениту Мицић пише: “Какове слике Рањеног Црногорца или Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем? Све је то сликарски укочено и непомично мртво висило над мојом постељом, као што је мртва Штросмајерова галерија или Гласпаласт у Минхену. Али ја сам ипак вечером дуго, дуго буљио очекујући да ће мрки Чарнојевић оживети на слици и проходати под српском заставом испред мојих очију. Било је то 1905. године. – Micić, Ljubomir, „Zenit“, Radio i film i zenitistička okomica duha, 23-1923.

Псеудоисториографски садржаји у Мицићевим текстовима као одговор на Старчевићеве псеудонаучне и расистичке ставове према Србима

Мицићево ставралаштво у Загребу је било обележено личним, уметничким и идејним сукобом са двојицом важних представника хрватске политичке, односно културне сцене, што је за последицу имало премештање Зенита у Београд од 1924. године. Раздражен Радићевим увредљивим опаскама о Србима, Мицић је написао и два пута у Зениту објавио текст “Папига и монопол `хрватска култура`”(1923. и 1926). Други Мицићев противник je био Мирослав Крлежа којег је овај називао “Мимостав Крпежа” (Miloradović, 2013). О Крлежи је 1922. године написао да је као левичар успео да се угура у буржоаску литературу, да је досадан, да се не може читати, да његови текстови нису уметност и да су старотипне концепције, да је Крлежа ученик давно затворене школе (75% натуралиста + 25% симболиста = Крлежа), да је мање уметник од Боре Станковића, да је хрватски домобран, да су његове књиге “Хравтска рапсодија” и “Хрватски бог Марс” лажне и намештене. (Micić, Zenit „Makroskop“, 11/1922:8). Такве увреде му овај никада није опростио, посебно после Другог светског рата када је Крлежа у југословнској култури постао оно што је у политици био Јосип Броз Тито (Милорадовић, 2012:156-157). То је Мицић платио потпуном изолацијом из југословенске културне сцене.

Мирослав Крлежа

Централна тема и подтекст сукоба са Радићем и Крлежом је био око њиховог прикривеног оспоравања значаја српске културе, што је за Србе, а посебно оне у Хрватској, била осетљива тема. Радић је 1923. године писао: „Пре смо били авангарда европске културе, сад смо аријегарда балканске некултуре”, што је била алузија на уназађивање тобожње авангардности хрватске културе уласком Хрвата у заједничку државу са Србима, а 1926. године је написао: “Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу”, на шта је Мицић реаговао својим текстовима у Зениту (Miloradović, 2013).

Живећи у Загребу и познајући хрватску културну сцену, Мицић је знао да оспоравање српске културе и историје у Хрвата нису измислили Радић и Крлежа, већ да су они били идејни следбеници и поштоваоци идеја које су своје корене имале у деветнаестовековној хрватској култури, понајвише у делу и лику Анте Старчевића и идеји праваштва. У време писања својих текстова у којима је одговарао Радићу или нападао Крлежу, а посебно у време писања Манифеста србијанста и Барбарогенија крајем тридесетих година, било је јасно да су и Радић и Крлежа, а посебно овај други, били баштиници и тумачи Старчевића, односно његове правашке идеологије (Милорадовић, 2018). У шестом броју Зенита из 1926. године Мицић је за Крлежу написао и да је “уобразио да је револуционаран и комунистички писац” (Мицић, Зенит, “Легенда о мртвом покрету или између зенитизма и антизенитизма, 6-1926:8). Та примедба се испоставила тачном јер је Крлежа, како је показало његово целокупно деловање током 20. века, био и глорификатор и неприкривени обожавалац Анте Старчевића којег је сматрао централном и најважнијом фигуром целокупне хрватске културе (Милорадовић, 2018). Реплицирајући Крлежи и Радићу, Мицић је посредно настављао стару борбу против Старчевићевих псеудоисториографских и расистичких теза о Србима и њиховој култури.

Стјепан Радић

Шта је Анте Старчевић писао о Србима током 19. века? Примера ради, у делу Име серб, најважније питање које Старчевић покушава да разреши јесте оно да ли су антички извори, пишући о Србима, писали “Серби” или “Серви”. Определивши се за другу варијанту као исправну у ишчитавању античких извора, Старчевић доказује да су Срби били – робови (од “сервус”), те да је “сервус” исто што и хрватски “зароб”, што није било далеко од “Сербом” или “Сорабом”. Користећи израз “пасмина” за Србе, уместо израза “раса” (јер је расизам у многонационалној Аустро-Угарској Монархији био забрањен), Старчевић за “српску пасмину” робовског карактера закључује да и у доба 19. века роб и слуга (Србин) морају остати оно што су “старином” били – да ни на кога и ни на шта немају право, да према њима нико нема никаквих обавеза и да је сав закон за роба (сервуса – Србина) закон његовог господара – Хрвата (Starčević, 1868:9). Посебно болно место за Старчевића је било писање “оног Чеха”, Шафарика, о Србима који је од њих, по Старчевићевим речима – направио народ (Starčević, 1868:12), као и Јана Колара који је нашао у “Унгарији херпу именах која сва заударају по србежу, ево их неколико: Серб, Сирб, Сербешт, Сербаска, Сирбова, Сербовце, Сирбавља, Сербота, Сербелеј, Сербаја (Starčević, 1868:16). Старчевић у истом делу иде и даље: свако дете зна да је Серб чист и парвилан корен глагола сербит (сврбети), па изводи закључак да такав “сврабеж” мора бити губа, а губави су били и “жидови”, па их све заједно треба “утопити” (Starčević, 1868:18). И у свом другом делу Пасмина славосербска по Херватској налазе се слични, псеудонаучни и расистички ставови. (Starčević, 1876). У методолошком погледу (који је код псеудоисторичара најспорнији аспект тумачења прошлости) Старчевиећви текстови се не разликују од српских псеудоисториографских текстова, осим што имају једну димензију више – расизам.

Анте Старчевић није био једини “псеудознанственик” међу хрватским мислиоцима 19. века. У делу Источно питање и Хрвати, Еуген Кватерник, баштини сличне идеје: да су Хрвати тринаест векова историје из које су неправедно били искључени не само културолошки предњачили, већ да су својим утицајем, упливом и посредовањем дали и одлучујући правац историјским збивањима (Kvaternik, 1868). Шафарик је такође био мета напада (Kvaternik, 1868:5), а Само је био тумачен као краљ Хрвата и као такав је био и владар северених Срба (Kvaternik, 1868:49), Хрвати су имали огромну улогу у 7. веку нове ере, а о добу пре тога да се и не говори, потом да су први донели славу Словена на југу Европе, да су први словенску државу на југу установили, да су Срби незахвалници који мрзе своје добротворе Хрвате који су им помогли да оснују своју државу, те да Срба ни ту где јесу не би било да није било Хрвата и сл. (Kvaternik, 1868:63). И Одломци из Државнога права хрватскога за народне династије обилује сличним садржајима (Rački, MDCCCLXI).

У том смислу, црпећи своје уметничко и идеолошко надахнуће из псеудонаучних садржаја српских аутора из 19. века, Љубомир Мицић је настављао борбу између два национализма, два “Пијемонта” – српског и хрватског, која је трајала већ више од пола века. Због тога је Мицић Манифест србијанства усмерио против “аустро-ватиканског по духу, а само по имену – “хрвацког питања” (Mанифест, 2013:114). У свом Манифесту србијанству, Мицић је псеудоисториографске садржаје поставио насупрот историогарфије “југо-историчара” за које је сматрао да онемогућују сагледавање “блиставе” прошлости Срба (Mанифест, 2013:114). Отуда се, код Мицића, концепту југословенског историографског наратива супротставља, не чак ни српски, већ србијански начин тумачења прошлости који је, у Манифесту, претходно повезан са псеудонаучним учењима. Тиме је Мицић зашао у један од табуа југословенске историје и њене историографије – однос србијанства и српства, односно однос Срба из Србије и Срба Пречана који су у Великом рату учествовали и на страни Хабзбурга. Мицић је Манифесту србијанства доминантним прогласио србијански културни и политички модел (сви су Срби Србијанци!) и као таквог га је угардио у зенитизам, своју “оптималну пројекцију” (Mанифест, 2013:124). Може се претпоставити да је управо због такве поставке – да само србијанство може бити неприкосновени историјско-политички и културолошки модел, приде увезан и ојачан са наслеђем “античких Срба” – Манифест србијанству био последњи текст који је Мицић објавио. За опстанак Југославије, како пред Други светски рат, тако и после њега, таква “оптималана пројекција” у чијем се средишту налазило србијанство (варварског типа) никако није смела да заживи.

Glisic Iva, Vujosevic Tijana, „I am Barbarogenius: Yugoslav Zenitism of the 1920s and the Limits of Performativity“, Slavic and East European Journal, 1-4/2017, 718-743.

Голубовић Видосава, Суботић Ирина, ЗЕНИТ 1921-1926, Београд: Народна библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност, Загреб: СКД Просвјета, 2008.

Zenit, Zenitism andLjubomirMicić,in: Hendrik Nicolaas Werkman: Kunst in overal. – Stichting De Ploeg – Groninger Museum, Groningen 2015, 56-69.

Јовановић, Бојан, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Нови Сад: Светови, 2000.

Јовановић Мирослав, Радић Радивој, Криза историје – српска историографија и друштвени изазови краја 20. века и почетка 21. века. Београд: Удружење за друштвену историју, 2009, с. 212.

Konstantinović, Radomir, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, 5, Prosveta: Beograd 1983, s. 323-373.

Крстић, Драган, Психолошке белешке 1978-1981, V, Нови Сад: Балканија, 2018.

Milnović, Vasilije, Pitanje tradicije u kontekstu srpske avangarde, Doktorska disertacija, Novi Sad 2013.

Miloradović, Goran, „Od anarhizma do šovinizma: Drugi svetski rat i pripadnici avangardnog umetničkog kruga oko časopisa ZENIT – Ljubomir Micić i Marijan Mikac“, Intelektualci i rat 1939-1947, Zbornik radova s Desničinih susreta 2/2012, Filozofski fakultet Zagreb, 2013, s. 305-331.

Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Институт за савремену историју: Београд, 2012.

Premović, Jasmina, „Barbarogenije decivilizator – stvaralac i preporoditelj evropske kulture“, Tokovi istorije, 1-2/2004, s. 7-22.

Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Београд: Стубови културе, 2011.

Subotić, Irina, „Zenitism/Futurism: similarities and differences“, International Yearbook of Futurism Studies, Volume 1, Special Issue: Futurism in Eastern and Central Europe. – Ed. De Gruyter, Berlin, 2011, p. 201-230.

Subotić, Irina, „Zenithist artists“, Behind the Black Square, Texts and Speeches. Ed. M. Papanikoalou, State Museum of Contemporary Art: Thessaloniki 2002, p.177-184.

Извори:

Vitezović, Milovan, Ram za Šagalove prijatelje, Večernje novosti, 28. februar 2003, https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276043-Ram-za-Sagalove-prijatelje (24.4.2020).

Zenit, 1921-1926 (Digitalna Narodna biblioteka Srbije).

Ljubomir, Micić, Barbarogenije decivilizator, Beograd: Filip Višnjić, 1993.

Kvaternik, Evgenij, Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pravna razprava, Štamparija Dragutina Albrechta: Zagreb, 1868.

Лазић, Лукин Сима, Кратка повјесница Срба, од постања српства до данас (Врач погађач), Издање пишчево: Загреб, 1894.

Манифест србијанства у:Дај нам боже муниције. Српска авангарда на бранику отаџбине”, Ур. Никола Маринковић, Београд: Catena Mundi, 2013.

Милојевић, С. Милош, Одломци историје Срба и српских – југославенских -земаља у Турској и Аустрији. Прва свеска. Државна штампарија: Београд 1872.

Rački, Franjo, Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dynastie, Knjigarnica Ferdinanda Klemma: Beč, MDCCCLXI.

Starčević, Ante, Ime Serb, Slovi Karla Albrechta: Zagreb, 1868.

Starčević, Ante, Pasmina slavoserbska po Hervatskoj, Tisak Lav. Hartmana i družbe: Zagreb, 1876.

О Манифесту србијанства и историографској интерпретацији тог списа, можете читати овде.