ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)-БОЈАН СТАНИШИЋ

Владимир Д. Јанковић

Клауд


Држи се за мене у клауду тмурном
Из ког црни пламен као слутња сукља,
Шпијун дигиталан у програму бурном
У вештачку памет нек’ нас скупа вукља.

Нека му транзистор од страсти забруји,
Нека му се жице од љубави збуне.
Артифицијелног сна да му заструји
Река непокорна – у чип да га муне.

Хоћу с тобом ако и ти спремна јеси
Да се бацим у тај понор који зјапи,
Уходе нас знају, и ми њих смо свесни,
Али нас не мрачи светлост која хлапи.

Јер код нас, вољена, светло не јењава,
Вечност од смираја не зна да се плаши,
Суровост машинâ нас тек засмејава,
Држи се за мене, на клауду јаши.

ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)

Чудан и по свему необичан беше Клауд – тај човек настао из облака што је, већ презрео, отпао са грозда генерацијâ и времена, из дубоке тмине мастила разливеног по модроплавом хоризонту свести. Виновник страшних громова и олуја које насмрт плаше сујеверне морепловце док броде по бескрајном океану несвесног, молећи се боговима рациа да се живи и здрави врате у своје тврђаве од бетона и челика. Заточеник у хладној и мемљивој тамници овога света, жртва колективног и херој индивидуалног – такав је то клауд био.

Јездио је он као некад Прометеј кроз тамне вилајете тог подвојеног и фрагментираног људског духа, расцепаног муњама које су севале из простора оностраног и виртуелног, паралелног, лепећи се својим пламеним језицима за све те кодове који су попут свитаца у ројевима прелетали преко плодних и набреклих поља психе.

Беше он уз то још и јеретик одбегао с ломаче данашњице, осуђен на смрт неумреженошћу јер је подметао пожаре и палио ватре у дубоким и мрачним пећинама индивидуалне и колективне свести, по густим и непрегледним шумама подељених стварности које су све више залазиле једна у другу, мењајући непрестано своја безбројна лица и обличја. Гледао је он нетремице у те окречене гробове што су попут ноћних светиљки окачених о таваницу неба гореле својом слабашном и пригушеном светлошћу, прогоревајући већ начете покрове дугих и бесаних ноћи.

Али од свега беше он понајвише посматрач свих тих појава и догађаја који су се великом брзином и једни за другим низали пред његовим погледом; пратио је он с пажњом сваку од њих тражећи им узајамне везе у томе бесконачном низу узрока и последица, упињући се да докучи суштину и утврди њихову праву природу и тачан положај у непојмљиво сложеној географији човека.

А увидео је и то сасвим јасно како се љубав лишена погледа и додира претвара у нејасну и неразумљиву криптографију, у мистично сједињење давно изумрлог језика и писма и новокомпонованих симбола, док је на неком клауду стрпљиво чекао своју вечито младу и лепу Клаудију, ту одбеглу половину свога властитог бића неокрњену црним рупама и сабласном лепотом звезда чија је историја цела стала у неколико тачака и цртица откуцаних у журби, послатих у поруци и примљених у тренутку уместо дуго чеканог писма.

Бавио се алхемијом фантазијâ и скривених страсти заједно са њом као сваки искрени посвећеник у мистерије, трагајући за угаоним каменом свих еволуција и револуција које су се збиле и које ће се икада збити у ономе великом точку промене и преображаја у којем су вечно живи и бесмртни архетипови проналазили пут до целовитости и властитог сопства.

Упутио ју је у магију садашњег тренутка и ритуалне плесове древних шамана што су у трансу, заоденути обредним ватрама, спавали с властитим анимама; у нехотичне покрете тела и варке ока док се стари светови око њих руше, негде на периферији свемира, међу старим и густо збијеним кућама у којима су собе још мирисале на баштенско цвеће, убрано у магновењу, у часу тешких интрига срца са оближњих жардињера.

Јер ко је, напослетку, он уистину био него пали анђео распет између два света у њиховом трајном и нераскидивом јединству свих разлика и супротности, анђео из старине бачен у подземље и техничко-технолошке кругове пакла одакле га само клик дубоког и искреног покајања може избавити од вечних мука и вратити га натраг у свет живих и умрежених.

Добри и питоми пастир међу чипованим стадом оваца одбеглим из свога тора право у чељусти крволочним и гладним читачима бар-кодова и генетски модификованим номадима; бегунац изашао из египатског ропства на путу за обећану земљу; потомак и далеки син Соломонов из племена несврстаних и наследни чувар древног знања преношеног с колена на колено преко Мртвог мора идејâ и неурона све до новог Храма којем постаде глава од угла, он – слободни зидар и главни архитекта сопствене унутрашњости живописане светлошћу разума, истине и правде. Он – Велики мајстор Реда отписаних.

И праведни Јов кога су смисао и промисао пожутеле хартије и мастила сачували од искушења празних и изгужваних постеља и нервозних мачака које су мјаукале с потамнелих кровова и отворених прозора, загледајући радознало у туђе полуспуштене ролетне и размакнуте завесе одакле су се назирали обриси тела заоденутих нападно у лагане и полупровидне тоалете, фоткана на брзину излупаним и изгребаним телефонима у позама лоше изведене и приказане пантомиме, и фоткама постављеним на јавне профиле

да верно прате тај хистерични глобални фол у финишу припрема пре долазак на још један бал под маскама у поодмаклим вечерњим сатима.

Ко, ако не онај који је у својој наивности и занесењаштву јавно исповедао веру у васкрсење мртвих и идентитет слободног и некодираног човека у очима вољене му жене, оној која сад на нечијем туђем клауду по мрачним и закривеним улицама великог града као вештица на метли језди.

БОЈАН СТАНИШИЋ: ФОТОГРАФИЈА КАО ОДЈЕК ПРОШЛОСТИ

Бојан Станишић је рођен у Београду 1983. године где је завршио основну и средњу школу, а затим и дипломирао на Високој школи за пословну економију и предузетништво. По струци је дипломирани економиста са радним искуством у области информационо-комуникационих технологија.
Писањем је почео да се бави у средњој школи. Пише приче, есеје, сатире и поезијu.

ФОТОГРАФИЈА КАО ОДЈЕК ПРОШЛОСТИ

Кроз читаву људску историју та је потреба непрестано расла – потреба да се унутрашње изједначи и стави у трајну и непомућену равнотежу са спољашњим, и да се један отргнути комад света што је сав саткан од вечите промене и преображаја трајно пренесе на какву чврсту подлогу или материјал што ће се кроз време сачувати од пропадања и заборава.

Бојан Станишић

Фотографија је еволуција и револуција човека и уметности. Еволуција, стога, што је имала свој континуитет и развојни ток кроз све време постојања и трајања ликовног израза као облика и форме уметничког изражавања, а револуција, зато, што је током дугих историјских циклуса и техничко-технолошког напретка, преко савременог доба и примењене уметности, достигла највиши степен свога развоја.

Фотографија је реалност и реализам, светлост и сенка у својим бесконачним испољавањима. Кроз њу се постиже оно највише што човек, кроз уметност и опажање природе и света у себи, у одређеном тренутку може дати. Она је одјек, не само прошлог времена које је имало свој сопствени развојни пут кроз историју уметности, већ и домет људског духа који непрестано тежи да кроз развој и напредак постигне оно трајно и непомућено савршенство за које, још од самог освита људске историје, дубоко верује да га је могуће достићи.

Реалност у фотографији је оно што човек доживљава као стварно наспрам своје природе и карактера у тренутку док опажа спољашњи свет, док је реализам верна представа тога спољашњег збивања које се кроз објектив трајно урезује на материјалну подлогу, и стога је фотографија крајњи домет та два света која се између себе, кроз човека, вечито прожимају и преплићу; његов унутрашњи свет, сав саткан од идеја и маште, и његова тежња ка савршеном, вечном и непролазном, кроз примењену уметност достижу највиши облик свога испољавања.

Они допуњују један другог и тако достижу пуноћу реалности и реализма, спољашњег и унутрашњег, духовног и материјалног између човека и света који га окружује; они хране један другог и тако дају смисао његовој тежњи да достигне оно највише што се може досегнути кроз технологију и уметност – савршенство дубоког личног, емотивног, психолошког и духовног доживљаја кроз савршенство њиховог приказа на материјалном плану.

У тој заједничкој тачки у којој се прошлост спаја са уметношћу и технологијом стоји фотографија као највиша форма примењене уметности и, уједно, највиши степен реалности и реализма које је човек, до данас, кроз напор свога властитог духа и тежње ка савршенству у јединству спољашњег са унутрашњим, достигао.

Уметност је човеков напор да постигне трајно и непомућено јединство и хармонију између света у себи и света око себе, спољашњег са унутрашњим и духовног са материјалним, а као резултат тога напора стоји фотографија, као најдубљи одјек прошлости која пулсира у нама.

БЕСКРАЈНИ САН

Корачам, наизглед смислено и са јасним циљем пред собом

иако знам да на томе путу ничег више нема,

и да је све оно што се пружа пред мојим погледом

дато само у фрагментима једног далеког и нејасног сна

којег већ одавно неко ново и друкчије небо прекрива…

ТОЧАК ЖИВОТА

На неком вишем и сложенијем плану људске егзистенције на којем се обавља коначно и трајно изједначавање свих узрока и последица човекове патње, духовног страдања и физичког пропадања, све историје овога света, личне и националне, већ унапред су уобличене и претворене у један свеобухватан космички догађај у којем је свака акција већ унапред срачуната и стављена у тачан и правилан однос према циљу и смислу његовог живота.