МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, ДрскостОдбрана ДанајацаДаг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене.
Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани.
Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.

ЈОВАНОВО ПИСМО

Прошло је већ осамсто, скоро деветсто дана
Како сам последњи пут с неким преноћио
Оно
Да заспимо увече заједно и
Ујутро заједно осванемо
Тај број расте и притиска ме
Огледало моје
Дубоке усамљености

Не сећам се да сам те икад сањао
До ноћас
Били смо у стану који личи
На стан у којем сам одрастао
И био је велики кревет у који су се многи
Наређали као виршле
Мушко, женско, деца
Изненада сам, ушушкану
Другу здесна
Угледао и твоју главицу, Селена
Ошишана си била скоро на ћелаво
Поглед ти је застао на мени
И појавио се онај твој осмех
Од милине су ми засузиле очи
И уздрхтале груди
Са свима сам те упознао
Са сестром Патрицијом
Са снахом Матилдом
С братаницом Леом
Чак и с мајчиним духом
Мајчин дух био је неочекивано циничан
Види нашег Јована
Ко би рекô да ће наћи
Овако младо чељаде

А онда је устало неко дете које је у том
Великом кревету лежало на самој ивици
Поред тебе
И ја сам дошао и легао
Обгрлио те
И правили смо се да спавамо
А знали смо да нећемо заспати
Све што јесам слило се
У непрегледан предео нашег додира

Видели су да смо будни
Да жмуримо невешто
Јутро је већ било и бука
Питао сам те тихо да ли би путовала са мном
Прво си рекла да би
Ја сам се зачудио
Па смо устали
И ти си рекла да ипак не можеш
Тепих је био прљав
Папирићи, слама и покоји мољац
Тамо где путујем чека ме исто неред
Рекао сам ти
Кад би могла да ми помогнеш
Селена
Кад би могла да ставиш само
Једну тачку
Да пресечеш
Ову страшну реченицу
Од осамсто, деветсто
Ноћи самоће.

* * *

ИЗА ОГРАДЕ

Неколико пута за две-три недеље
Сањао сам како лежим поред танушне ограде
Иза ње
Мало мени повише главе
Бдије лав
Само главу му видим
Он риче или ћути
Добио сам уверавања да никако
Не може да пробије ограду
И ја и верујем
Али бих се, ипак, померио

Лежим на леђима
Само бих се преврнуо на бок
Или на стомак
Него кад он зариче
Руке ми онемоћају
Не могу да их подигнем
Између стомака
Који више није мој
И ногу које не могу ништа
Не постоји спона која би
Покренула тело
Непомичан сам

Више ме брине парализа
Коју његова рика изазива
Него само његово присуство

Али онда се у сну појављујеш
Ти
И кажеш: ах, овде има шах
И ја те питам
Зар си и шахисткиња била
Јесам
И такмичила сам се неколико година
Стигла до мајсторског кандидата
Али шах је
Утицао на мене... знаш
И онда напућиш усне
И кренеш да звиждућеш
И кажипрстом кружиш око уха
И гледаш у плафон
И драга си ми
Неописиво.

* * *

СВАКИ ПУТ СВЕ СИ ЛЕПША

Сваки пут све си лепша
Увек у теби нову видим боју
И чујем нови тон
И некако си ми увек мекша
И све више те грлим кô своју
Ја постајем он

И кад те гледам у очи
Том гледању нема краја
Кад причу као девојчица срочиш
Нова нас нит блистава спаја

Слични смо или исти
Само си ти лепша
И паметнија од мене
А обоје смо чисти
Отворена је бреша
Што светлост дели
Oд сене

Ако не могу за тебе да живим
Хтео бих бар за тебе да умрем
Уштвењак шестокрили
Слупаћу крила
Tо бар умем

Никад се немој чудити
Љубав је једном у веку таква
Ништа ти неће наудити
Заувек бићеш као мед слатка.

***

ВИОЛЕТА

Где му је срце
Тамо је и благо човеково
Стави благо своје у рај
Тако су те речи
Назарећанинове гласиле
Ако нису погрешно преведене
Питала ме баш драга
Пре неки дан
Како тумачим те речи
Али где је срце
У Аризони
У расходованој приколици
Поред пијане самохране мајке
Крећете се по пустињи
Ти и она
Узимаш ствари у своје руке
Имаш осамнаест лета
Постајеш обична жена
Дакле порно звезда
Показујеш свету
Дојчице које личе на
Банкине поред
Млечног пута
И салце на стомаку
Стрије имаш а тек си пунолетна
Далека је дубина у твојим очима
Секс ти је овлашна занимација
Но посао ваља озбиљно схватити
Или је то пут ка рају
Рад ослобађа
Рај ослобађа
Преговараш са степдедијима
Све време си ЈИП
Јака
Изолована и
Посебна
Ниси ти само личност
Твоја душа је стара
Убијају те у двадесетој години
У црним си кесама
У пртљажнику једног од оних
Великих америчких аутомобила
У црвено-жутим пустошима
Где су снимани вестерни.

***

ЖЕЉА

Родила сам се у варошици коју су медведи крстили
А завршила међу четинарима
Ни дим ни смрад ми не сметају
Него људи овде
Никад се нисам потрудила
Ни реч једну њиховог језика да научим
И одавно већ желим да одем одавде
И радим на томе
Ако случајно као Црвенкапица
Побегнем из овог безличног места
И зађем у шуму
Загубим се
Натаћи ћу се на твоју жилу
Ох, немој то да ми радиш
Немаш представу колико те желим.

* * *

МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ

Опет се сећам тог дугог писма
Које си ми послала из манастира
И слике на којој стојиш
Лицем окренута објективу
У белој мајици без рукава
А десну руку пружаш уназад преко ограде
Оне коралске
Као на родеу
Само што унутра нема ни каубоја
Ни коња ни бика
Него јарац један
Одмах сам се питао
Откуд јарац у манастиру
Зар није он анимални
Пандан нечастивом

Ти знаш колико поштујем Цркву
И да се клањам кад видим како
Неко гојазно Преосвештенство
Улази у џип
И да Његову светост актуелну
Волим јер слуша Смак
Обичан ђакон кад улицом ходи
Подижем обе руке
Заустављам пешачки саобраћај
Као да пролази хитна помоћ

Из манастира си се вратила измењена
Мрачна сумња пробудила се у теби
Само си једном нешто
Прозборила, тихо
Где се побојах да си
Изгубила веру

Изгубила се и та слика
Где пружаш руку
Да помилујеш јарца
Сјај је брзо
Чилео из тебе
Кô да га сисаљкама
Лакомо упија
Мистериозно ходочашће.

* * *

ЗЕМЉА БЕЗ МАСЛИНА

Страбон у Географији цитира Онесикрита
Који каже да сте старе и од болести изнемогле
Избацивали из кућа
Као плен псима
Који су у вашем језику
Били као навијачи Партизана
Гробари
Тако сте звали
Најбоље човекове пријатеље

Градови су вам споља изгледали бели и беспрекорни
Али су били пуни костију
Дошао је мали човек из Варварина
Или Пеле
Укинуо ваше дивљачке обичаје
Да би увео своје

Све је код вас могао да узгаја
Што и код куће
Само маслине око Окса нису успевале
Па вас је сад он, гост, бацао псима
Можда љут због маслина

Погнутих глава и дубоких очију
Кренули сте на запад
И настанили се на Жумберку
Озаљ је постао ваш нови дом
Скривени у својим необичним бојама
Лаког корака
Тешких костију
Снашли сте се у вечној туђини

Тако си ти
Кад сам те питао
Шта сте ви
Одговорила
Нас има свуда.

***


ТИГРИЊА (TIGRIGNA) – ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене.
Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани.
Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.
ТИГРИЊА (TIGRIGNA)


ОДЛАГАЊЕ СТРАХОТЕ

Бакица и унук
Држе се за руке
Ходају улицом

* * *

НАДА


Do you think about me?
Est-ce que tu penses à moi?
ብዛዕባይ ትሓስብ ዲኻ?

* * *

ЕРИТРЕЈА


Дуго си путовала на југ
Неџд прешла
Села у барку
Ајкуле те на грбачама пренеле
Сад си у Еритреји

* * *

ТИХИ ПРЕКОР

У целој источној Африци
Нема животиње која
Не личи на тебе
Једино су осмех твој
И глас
Били људски

* * *

РУМЕНИ ОБРАЗИ

А тад си се одједном
Заруменела
И личила си на воћку
Или на колач
Или хлеб из бајки
У којима увек
Вреба вештица

* * *

ГЛАВА У ЗЕМЉИ

Шаљеш ми романтично писмо
Од којег ме подилазе жмарци:
Јуче сам ископала лобању
Једног од првих људи
Много личи на твоју главу
Ту-ца-ћеш ме кад се вратим

* * *

ЗГРАНУТИ СЕЉАНИ

И фотографију ми шаљеш
Седиш с мештанима
Осмејак ти је дечји
Као жена си неприступачна
На лицима сељана види се
Згранутост
Сигурно си им извела
Онај трик

* * *

ЕУРОКРЕМ

Нек’ иде живот
Тако ми говоримо
Ми
Којима живот и не иде баш
Закуцани смо
Два црна Христа
Један женски
Један мушки
Ти си увек била као еурокрем
Пола зебња
Пола вера
А сва слатка

* * *

БЕРМУДЕ

Црташ ми густе паучине
И завесе црне као несвест
И овлаш прикривена
Сабласна лица
А причаш колико кошта
Деверика
На пијаци у предграђу Асмаре
И како се један продавац
Саплео о главицу кокоса
(Је л’ се каже главица кокоса?)
И како си некој Фламанки
Позајмила бермуде
И она их исфлекала

* * *

НА ЕКВАТОРУ

Кад сам већ овде
Волела бих да сиђем до екватора
Или да се попнем до екватора
Ипак је то горе
Свака од безброј екваторијалних тачака
Највиша је тачка на свету
Кад повучеш управну линију
У односу на пречник Земље
Екватор је увек виши и од Хималаја
И шта је Земља
Равно јаје
И сферична плоча
А ја бих волела на екватор да станем
И преда мном пут да се отвори
Најдужи од свих путева
Само кад бих могла
На ногама да умрем
Тако си ми рекла

* * *

ЗОБНИЦА


Коњ и кобила
Згледају се над зобницом
У њој глава
Кенијског краљевића
Јунака племенских песама
Коњ се не гади
Кобила рони кобиље сузе
То је аперитив
У крајевима где нема крокодила

* * *

КО ЈЕ МАЛИ

Није мали свет
Мали смо ми
Сишла сам у Серенгети
У праву си био
Не само у источној Африци
Него и овде
Нема животиње која
Не личи на мене
Преображавам се
Како пожелим
Претворићу се у газелу
И лавица ће ме заклати
Све ће бити готово за пола минута
Ништа не брини, љубави моја

* * *

КАЛАХАРИ


Да би ми показали тајна изворишта воде
Мајмуне сам хранила сољу
Па их лукаво пратила
Све до пећине у којој
Светлуца језеро
Знам да си и ти мајмун
У кинеском хороскопу
Овде у неком селу
Упознала сам породицу Кинеза
Жена се само осмехивала
Муж се клањао
Деца су стајала као безизражајне лутке
А ја сам мислила
Где је онај мој мајмун
Да му дам соли
Па да ме испуни својим
Подземним течностима

* * *

ОКЕАН


Сећам се
Причао си ми
Да су ти очи засузиле кад си први пут
Видео океан
Али ти си видео Атлантски
А ја ти сад пишем из Мозамбика
И у Индијски гледам
Овде нема суза
Људи као изранављене глисте
Лижу ране из рата који
Нико није заборавио
Иако га се сви сећају
На португалском језику
А не на неком од десет својих.


Владимир Д. јанковић

ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И ТОЛКИН (НАГРАДА ГРАДА БЕОГРАДА ВЛАДИМИРУ Д. ЈАНКОВИЋУ)

Данас је у нашој престоници уручена Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ Стелином аутору, Владимиру Д. Јанковићу и Стела му на тој награди с радошћу честита! Посебно се радујемо што су у образложењу жирија поменуте Света Јелена и Stella Polare.
У образложењу жирија се каже:

Владимир Д. Јанковић, рођен у Београду 1968, већ деценијама је препознат као истакнути песник, есејиста те нарочито књижевни преводилац. Аутор пет песничких и једне есејистичке књиге, са француског и енглеског језика досад је превео скоро невероватних три стотине наслова. О уметничкој и занатској вредности његових превода говоре и најугледније наше награде из те сфере које је већ добио: „Бранко Јелић“ и „Милош Н. Ђурић“.

Награда града Београда додељује се за конкретно дело и ту се стога овде потенцира Толкинова књига „Берен и Лутијена“. Она заиста може да изгледа као изазов и „мајсторско писмо“: дело култног аутора, једног од оних који обележавају епохе, а у којем се испреплићу проза и стихови. Јанковић га је превео узорно.

У пракси, међутим, ова награда је увек помало и награда за целокупно досадашње дело. А у том смислу вреди навести да је управо у 2021. години, Јанковић објавио и запажену књигу поезије „Света Јелена“ (Stella Polare, Београд, 2021) те наставио исписивати публицистичко-фељтонистичке серије међу којима је и она под егидом „Београд за упућене“, ниска текстова који су истовремено и омаж Тирнанићу и панорамски снимак једног новог Београда. У том смислу, претходна година била је досадашња круна еклектичних књижевно-преводилачких прикљученија овог оригиналног аутора те наша награда долази као заслужено признање за досад пређени пут, али и као подстрек за храбро форсирање нових стаза и богаза.


У то име преносимо део из Берена и Лутијене, Толкиновог дела чије је стихове Јанковић превео и за које је овом приликом награђен. Поред ове, Јанковић је добитник и награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић за своје преводилачке подвиге.

Одломак из дела „Берен и Лутијена“ из заоставштине Џ. Р. Р. Толкина (с енглеског превео и препевао Владимир Д. Јанковић, издавач „Публик практикум“, Земун)

О БЕРЕНУ, СИНУ БАРАХИРОВОМ, И ЊЕГОВОМ БЕКСТВУ

Таман са Севера сад стиже облак;
јесењих ветрова студен дах горак
у вресишту сикће; тужна је и сива
вода Аелуина, снена, жалостива.
„Берене, сине“, рече Барахир тад,
„ти знаш да се прича да је моћна сад
сила из Гаурота послата овамо;
а хране нам остало још мало само.
Па закону нашем на теби је, сине,
да одеш да тражиш помоћ из даљине
од малих оних што су још претекли,
а што храну дају; почуј шта су рекли
о стварима новим. Срећан ти био пут!
И брзо се врати, јер усуд нам љут
да нас мало има, братство нам се осу;
Горлим давно залута, или крв већ просу.
Збогом!“ И Берен пође тада, а очева
реч последња јечи кô кад звоно пева.


Кроз врес и мочвар, шуму и честар
луташе он; кад с једног места
угледа ватру у Саурона табору
и чу урлик Орка и вучју грозомору,
и окрену натраг, јер пут беше дуг
кроз ноћ што око шуме склопи круг.
Уморан потом да почине је морао,
у брлог се увукô где јазавац орао,
а опет чу он (ил’ му се учини у сну)
у маршу, близу негде, целу легију,
оклоп звецка, штит бије о камен
док колона хита на горске пропланке.
Сакри се у мрак он и ћуташе ту
све док кô дављеник који потону
да исплива хоће па сукне навише;
учини му се да у некој слузи дише,
кô у мрачној бари под мртвим дрвећем.
Бледо њино грање хладан ветар скреће,
црно лишће ускомеша намах се све:
кад, гле, сваки лист – црна птица је,
крештава, из кљуна јој злог капље крвца.
Уздрхта он, пузећ’ се копрца,
лелулају траве; кадли, у даљини
сенку виде прозрачну, у сивини,
како клизи преко ужасног језера.
Лагано је пришла, тихо проговара:
„Горлим некад бејах, а сад сам утвара,
воља ми сломљена, веру погазио,
издани издајник. Иди! Овде шта ћеш!
Пробуди се, о, Барахиров сине,
и хитај! Моргота прсти близу су шије
сад твога оца; он сад зна све:
и скровиште твоје, и с ким си, и где.“
И исприча тад како у ђавољу клопку паде,
и како подбаци напослетку, и издаде;
за опроштај је молио, плакао, па ишчезе
у тами. Берен раскину сна му везе,
скочи као опарен, а огањ гнева
у грудима њему сева. Дохвати он
мач и лук, па кô јелен заждио
по камену и вресу, пре но зора свану.
Дан не мину, пред њим Ауелуин грану –
западу се клањало сунце црвено;
Аелуин од крви се у рујно оденô,
и вода црвена, и камен и бук,
изгаженог блата Берен ослушкује мук.
Црни на брезама у низу сеђаху
гаврани и стрвинари који већ јеђаху;
влажни кљунови им, а месо већ мрко
испод канџи цури им и цеди се грко.
Закрешта тад птица: „Ха, прекасно стиже!“
„Ха, ха, прекасно је“, других глас се диже.
Очеве је кости Берен покопао
брзо под камењем ког се докопао;
ни руну не остави, ни запис мали
за Барахира; ал’ трипут удари
руком по камену, и трипут гласно
име му узвикну. Тад се закле страсно:
„Смрт ћу твоју осветити. А усуд ће, гле,
до капије Ангбанда водити ме.“
И онда се окрену, али не заплака;
мрачно му у срцу било, бол још прејака.
Пође он у ноћ, хладан као стена,
и ходаше сâм, без драге, пријатеља.


Није морô ловац бити да би знао
како траг да нађе. Јер себи је дао
одушка душманин; осион, поносит
на север је ишô, трубâ звук га носи,
господару њином сад на поклоњење
док под ногама им јадна земља стење.
Иза њих смело, ал’ опрезно крочи
Берен, брз кô хрт, увек будне очи,
и тако до мрачног извора све,
где Ривил из мочваре избије
па кроз рогоз Сереха тече лако;
ту убице нађе, ту душману дохакô.
Из заклона на брду ближњем
он виде све их на тлу нижем;
за страх не знаше, ал’ једно зна:
много их има да нападне сâм.
Притаји се он, и пузио је сада,
кô змија кроз траву, ближе, пре напада.
Уморни многи од марша су спавали,
ал’ заповедници само по тлу полегали,
па пију, и од руке до руке плен иде,
све ситнице што рука Орка с лешева скиде.
Један диже прстен неки па кроз смех ће он:
„Сад, другови“, повика, „овај овде ј’ мој!
И нико ми њега одузети неће
иако се такав ретко овде среће.
Јер ја га из шаке онога истргох
Барахира коме главу са рамена стргох,
онога пљачкаша. Ако прича не лаже,
он је прстен скинô, тако се бар каже,
с руке неког тамо вилинскога лорда,
коме је служио кô битанга горда.
Није му помогô – мртав лежи сада.
Опако је оно, прстење вилинско;
но ипак бих ја га држô себи блиско,
што да не кад стварца мојих руку пала,
а плата ми бедна и срамотно мала.
Саурон стари рече да га носим њему,
ал’ ја да вам речем: има тај голему
ризницу већ много раскошнијег блага:
што госпар већи, то блага више драга!
И зато, друзи моји, заклећете се ви
да на руци Барахира прстена не би!“
Још док је говорио, фијукну стрела
и он паде ничице, гола чела,
угуши га стрела што грло пробуши;
церећи се још, на земљу се сруши.
Скочи Берен међу њих, као мрк вучјак.
Двојицу посече; прстен зграби, лак;
убио једног што га шчепа; а онда скочи
у сенку натраг, где не виде очи
пре него што крици гнева и ужаса
долином одјекнуше, што се сва таласа.
Поскакаше за њим, као вуци, они
завијају, куну, реже, зуби им отровни,
јурцају кроз густиш, стреле испаљују,
у гомили све пред собом разваљују,
сенке од њих дрхте, трепере листови,
док кроз врес кидишу срдити зверови.
У час громовит рођен би Берен
и стрели и рогу он узе мере;
најбржи од свих људи живих,
неуморан бежи кроз мочвар сиви,
виловњаку налик у шуму кад зађе,
у грао верижњачи нико га не нађе,
јер Патуљак то је ткао у пећини,
у Ногроду кад маљ одјекне у тмини.

НОВЕ ПУСТОЛОВИНЕ МАЈСТОРА КЛИБЕРА (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић (1968), песник, есејиста, књижевни преводилац. Аутор пет књига песама и једне збирке кратких прича и есеја. Превео око 300 књига, од чега око 110 романа, с француског и енглеског језика. Добитник угледних књижевно-преводилачких награда
Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић. Редовни и одани сарадник Стеле Поларе од самих почетака. У издању ове куће изашла је његова књига песама Света Јелена.

У ПЕЋИНИ

У маркету прекопута споменика приповедачу и књижевном преводиоцу Михаелу Драјтнеру, једној од неумрлих легенди града А, Гертруда и Клибер купују нешто што ће понети на, како то Гертруда каже, „излет“ до села Р., где се налази позната пећина. Већ ту умало не долази до конфликта, јер Клибер несмотрено запажа: „Како мислиш: излета, па зар није и сам наш долазак у А. излет и, уопште, цео наш живот зар није излет, мислим наш, твој и мој, него ти је сад овај одлазак у пећину излет?“ – он то говори кроз смех, али њој иде на живце, јер она све схвата озбиљно, као, уосталом, и он – но успевају некако да загасе варнице, и Клибер је пушта да она одабере шта ће јести на излету: хлеб с маслинкама и неким зрнима, качкаваљ и кулен, онај скупљи, јер тако их Гертруда увек бира.

Излазе из маркета, Клибер по навици маше увоштеном Драјтнеру, аутору смеле приповетке „Туђа њива“ и преводиоцу најзначајнијих дела Ф. М. Достојевског, и онда скрећу десно, ка некадашњој сточној пијаци, гробљу и, даље, ка одвајању за Р.

Тек што су прошли гробље, међутим, Гертруда почиње да се жали на прашину, и то вехементно: „Гуши ме ово, не могу овуда да ходам“, каже усплахирено, и Клибер је, иако нервозан, умирује, вади сокоћало и зове такси. У А-у је такси јефтин, и Клибер зна да ће их вожња до Р. коштати мање од самог кулена.

Седају у такси, Гертруда хукће, иако је тек април, истина сунчан и прашњав дан. Пошто она нема појма о Р, Клибер таксисти каже да их остави код базена, и онда њих двоје пешице иду до раскрснице на којој се десно иде за језеро, лево за пећину, а право за село у којем се, иначе, налази позната уметничка колонија.

После десетак минута стижу до пећине, до доњег улаза, Клибер то показује Гертруди, Гертруда је већ расположена, допада јој се како то изгледа. „Хајде да поједемо мало нешто“, каже она весело и седа на трећи степеник који води до горњег улаза у пећину. Степеници су од ломљеног камена, али није било јаче кише, нису блатњави, стрми су, али не опасни, и, док она седа и вади храну из торбе, Клибер јој прича како ће да се попну горе и где је, у ствари, тај прави, горњи улаз у пећину, а не ова туристичка атракција доле.

Иако на скученом простору, да ли у крило, или где – тек, Гертруда је све некако повадила: и хлеб с маслинкама и семенкама, и качкаваљ и кулен; седи, нутка га и и служи се сама, одломи мало хлеба и дода Клиберу, Клибер стоји ослоњен ногом на други степеник и једе; слатко им је. Десно од њих мајстори дрндају нешто у брвнари која је спорадично служила као ресторанчић, а онда се гасила. „Ај се не преждеремо, треба сад овде мало да се пентрамо“, каже Клибер, и Гертруда се осмехује и пакује све назад оним паметним, меким прстима који морају бити веома женствени да би уопште били женствени, јер шанса да ће прсти једне чембалисткиње бити женствени веома је мала, али заиста постоји.

Пењу се горе, стижу до заравни, и ту онда иде мали спуст до горњег улаза у пећину; улаз је испод врха степеништа. Крећу низ степенице, кад, из оног мрака, одоздо, излазе момак и девојка; девојка је бледа као креч, ајлајнер додатно наглашава слабост и тескобу у њеним очима, момак је мало и придржава. „Ух, грозно је“, дахћући ће девојка док се млади пар мимоилази с Гертрудом и Клибером.

Клибер помисли: „Ова се усрала пећине, шта ако се сад и Герта усере, о томе уопште нисам размишљао, а то би и личило на њу.

Погледају се пред самим улазом у таму, и Гертруда му каже: „Овој девојци се није допала пећина.“ Клибер смирено одговара, као Чарлс Бронсон: „Сигурно има низак притисак.“

Улазе унутра, кроз рупе на таваници продире дневна светлост. Гертруда се слободно креће, као да је ту већ била. „Какво фантастично место за концерт! Каква акустика!“

На оној низбрдици, она опуштено хода, подиже руке, гледа око себе; леђима је окренута Клиберу који стоји са стране и самоме себи личи на задовољног власника концертне дворане коме је драго што се уметнику који ће ту наступати допада његов простор. Он се, у ствари, поноси Гертрудом, поноси се што није убледела, што се није збунила, што се њен пискави гласић разлеже тим праисторијским домом: „Овде би могли гудачи да се сместе, овде чембало да стоји…“

Завршава се кратка посета пећини, они излазе напоље, и заправо су празни утисака. Каже се обично „пуни утисака“, али њих двоје су сад релаксирани, празни утисака, при чему Клибер, док се спуштају низ оно степениште, с времена на време каже: „Е, баш ми је драго што ти се пећина допала, е баш ми значи што ти се свидело ово место.“

У повратку, већ пре раскрснице, креће расправа око конкретних елемената путовања аутомобилом у Грчку. Откуд Грчка – појавила се у разговору. Тек што су кренули ка језеру, већ се прича о томе да ће се Гертрудин боравак у А. завршити, ипак, одмах данас, а не сутра увече, како је било планирано („Ипак видим да нема потребе да остајемо овде још један дан“). Док под још нерасцветаним багремовима ходају од Р. језера до магистралног пута за П, не могу више да се држе за руке, јер Гертруди је длан мокар од беса, и црвена је у лицу док прича о неким таксама и ценама горива о којима Клибер, наводно, ништа не зна.

Спуштају се после на локални хит, речицу И, и Гертруда се театрално шета по ливади по којој иначе трче коњи, зове мајку и објашњава јој да је у А. дошла на тродневни преводилачки семинар, да су деца добро и да је О. с њима. Мајка јој каже: зато те и зовем, кћерка ти је јутрос добила прву менструацију, уплашило се дете, али, да, О. је био с њом.

Клибер за то време ради згибове, има нека шипка тамо, на самој обали, између два јаблана.

* * *

Хедвига се паркирала поред часовничарске радње, прекопута гимназије, и чека га. Плашила се тог доласка, стрепела је од тог пута, али сад, угледавши Клибера издалека, излази из кола и стоји, руком ослоњена о врата. Нема осмеха на њеном лицу; оно више као да је запитано.

Клибер је заборавио колико су јој јаке обрве, а и очи као да јој је заборавио, па их гледа с новом удивљеношћу. Први пут кад ју је видео, а исто су се тако крај кола нашли и онда сели у кола, рекао јој је: „Очи су ти шумске, као код чаробњака, ти и ја смо од исте сорте.“ Необичан комплимент, ако је то уопште и био комплимент.

Ње, с којом је, кад се све сабере, толике дане провео разговарајући телефоном, по гласу готово да се и не сећа из живих сусрета. Да ли је Хедвига ћутљива жена? Није. Али с њом је Клибер доживео оно што је сматрао отрцаним идеалом, петпарачком жваком из псеудоженских магазина, да је права особа она с којом можеш удвоје да ћутиш, а да то ни једном ни другом не смета; и та тишина је интензивна, та тишина је пуна садржаја и значења, било да ходате или седите једно крај другог.

Хедвига има дуге ноге, и Клибер је нежно зајебава: „Помери мало седиште уназад, цепају ти се панталоне на коленима.“ Фебруар је, али већ два-три дана време је невероватно топло; успут, док се возе ка Р., виђају људе и децу у дуксевима, па и мајицама с кратким рукавима. „Данас су рекли да ће да иде и до 19“, каже Хедвига.

На низбрдици пре скретања удесно, Клибер јој преурањено даје знак, јер ово место познаје као пешак, а не као возач, и они скрећу на пространи паркинг иза задружне продавнице где је он неколико пута седео с промућурним и помало заједљивим мештанима и пио пиво из флаше (отварач виси на канапчету).

На тренутак, Клибер се прибојава да ће се Хедвига изнервирати због тог раног скретања, јер она често и делује тако као да би сваки час могла да се изнервира, иако се, реално, никад није изнервирала, бар засад. Она мирно окреће ауто, и избијају на пут што води ка самој Р. Да би осетила дух места, Клибер јој каже да се паркира код базена. Излазе из кола и крећу ка раскршћу, Хедвига каже: „Ух, много је топло“, скида џемпер и остаје у смеђој мајици без рукава.

Лара је зове први пут откако су кренули из А. Тамо је већ, у року од три сата обавила најмање четири-пет разговора с њом („Овде сам, код тета-Иване и чика-Мише, у Београду, враћа се мама брзо, буди добра, љуби те мама, дај ми баку“). Тренутак касније, мала опет зове. Клибер и Хедвига управо пролазе поред полунапуштеног имања где је неко оставио прави псаријум, појачава се лавеж, и Хедвига каже кћерки: „Душо, сад се овде шетамо, има неких паса, чујеш? Чекај само да прођемо то, па ћемо да се чујемо мало касније, важи?“

Убрзо Клибер поново схвата оно што је схватао и неколико пута раније, али њему као да никад није довољно: Хедвига је жена пуна тајни. Тек што су путем прошли поред помало чудовишног погона „Вајрајтер воде“, Хедвига каже: „Била сам овде пре две године, децу смо водили на једнодневну екскурзију.“

„Била си, значи, и у пећини?“, пита је Клибер.

„Па да, ишли смо и до пећине“, одговара Хедвига. „И оне базене смо гледали, није било за купање.“

„А… Па што ми не рече…“

„Па Лара ме звала, запричала се с њом.“

Пењу се до пећине вероватно у потпуној тишини, или јој Клибер прича нешто безвезе. Боравак у пећини је такав да га се ни једно ни друго неће сећати. Излазе, крећу назад ка колима.

Њој опет звони телефон. „Ту сам, Ларо, ту сам… Враћам се сутра, ништа не брини, сад још лепо да се изиграш ту код баке, и сутра долази мама.“

Враћају се до кола, у међувремену је небо покрио бледосиви јорган, али и даље је веома топло. Клибер додирује Хедвигу по голом рамену и каже јој: „Знам да не волиш да се држиш за руке, али могу макар раме да ти пипкам.“ Она се насмеши брижно, и Клибер покушава да се сети њеног звонког телефонског смеха.

Стижу до кола, седају, и Клибер јој каже да се врате до оног раскршћа, али да скрену десно, да јој покаже језеро. Правда се због деонице где је излокани макадам што излази на самотни четинарски шумарак и непомични, историјски контејнер за ђубре. Скрећу опет десно, преко уставе-моста, паркирају се, и седају на једну од клупа. Клибер јој каже: „Могла би сад да обучеш џемпер.“

Седе једно поред другог и гледају у језеро. Причају, али се не гледају. Онда и ћуте. На брду прекопута, трактор узорава: њива је на падини, и црвени тракторчић, као дечји, иде горе па доле. Хедвига и Клибер тону у посматрање. Не чује се ништа, из даљине, на одложено, допире звук трактора.

Тренутак је савршен. Завршивши још једну бразду, човек зауставља трактор недалеко од саме куће. Из куће излази жена, разговарају нешто. Хедвига и Клибер нагађају о чему причају.

„Вероватно га зове на ручак“, каже једно од њих, Клибер или Хедвига.

„Ено га, скида капу, трља руке, изгледа да данас више неће радити.“

„Зимско орање је ризично, може после мраз све да сјебе.“

„Сад ће вероватно да замези, сира и шунке и куваних јаја, и ракију.“

„Шљиву?“

„Шљиву вероватно.“

„Сигурно им је пуна кућа, не могу да се јебу.“

Хедвиги звони телефон. Сад је мама. Пита је где су Лари лутке. Хедвига објашњава и каже: „Је л’ ми добро Ларче?“ Задовољна мајчиним одговором, оставља отворен телефон и показује Клиберу неку преписку стару годину, годину и по дана.

Реч је о великој тајни. Клибер схвата суштину Хедвигиних тајни. Није она крива, није их крила. Него он ништа није питао, није хтео да пита, није желео ни да зна ни да не зна: занимала га је она. Хедвига је жена којој се нема шта замерити. Ни на једно његово питање никад није узвратила ни тишином ни лажју. Само је ћутала док он не пита. Њене тајне јесу безопасне, али су застрашујуће.

Хедвига не дозвољава да јој се тек тако одагна страх. Као што је некоме у љубави љубомора фактор који даје енергију, који га мотивише, тако је некоме страх. Хедвига барата страхом, и својим, али и туђим. Она није манипулатор, али има моћ. Мора да те уплаши, да те уведе у свој страх, па да те изведе из тебе самога, и онда, кад се вратите незавршеног страха и неотклоњеног узрока страха – онда ти дозволи да је утешиш, да је умириш.

У глуво доба диже целу зграду на ноге, не неком хистеричном буком, него оним што је у тој старинској, стаљиновској згради довољно да све подигне на ноге: у три ноћу, пошто је десет пута ишла до купатила, тражи да устану, да се спреме, да иду до дежурне апотеке како би она купила бактрим, јер има јако запаљење бешике. Одједном. Кад год она оде до ве-цеа, Клибер ослушкује звук; заиста се чини да испишава литре течности, а за цео дан је попила два јогурта, једно пиво и плафон две чаше воде. Али пиша много и унервозила се, у кревет се враћа све раздраженија.

Око два почиње на мобилном да гледа где су дежурне апотеке. Клибер је уверава да ће све бити у реду, да је довољно да је загрли и угреје и да ће то проћи. „Не, треба ми бактрим“, каже Хедвига, „знам ја како ово код мене иде, ако одмах не попијем бактрим, после се много искомпликује.“ Њему дође да је пита што онда за сваки случај не носи бактрим са собом, али види у њој исту ону неодређену решеност као кад је пред пећином рекла да је ту већ била, са ђацима.

Облаче се, силазе с трећег спрата, излазе у двориште, пале се светла у прозорима, бабе вире иза ролетни. Клибер се, ментално (mentally, што кажу Енглези, а значи „у себи“) хвата за главу. Чак и не крије незадовољство, мада мало цокће и врти главом у стилу: јебига, ништа од од свега овога. Излазе у град, пуст често и преко дана, а пуст и сада. Иду до прве, друге, па и треће апотеке за коју је Хедвига, набадајући по нету, наслутила да би могле радити. Хедвига је, Клибер то види тек кад су изашли, обукла неке уске беле панталоне, ни панталоне ни хеланке, са црвеним, зеленим и плавим цветићима. Гледа је само из профила, помало бојажљиво, помало нервозно: слепоочница јој је јако изражена, то чело из профила личи на чело неког војника, а она тако и хода, као да маршира. Ретки млади људи које заустављају да би их питали ради ли нека апотека посматрају их као пар изгубљених наркомана.

Стижу и до последње апотеке која је могла бити дежурна, а није, не ради ни она. Хедвига је разочарана, каже да код ње, у њеном граду, који је, истина, скоро двапут већи од А, по целу ноћ раде две дежурне апотеке, али Клибер је умирује речима: „Не брини, ујутро ћемо одмах да купимо тај бактрим, је л’ можемо сад да легнемо“, и они лежу, Клибер пребаци десну руку преко ње, привије се уз њу и каже јој: „Хајде сад спавај, ујутро ће све бити добро.“ И она каже: „У реду.“

После пређашњих нежности и страсти, после вишесатног спајања, али и после тог зида који је никао као да га заиста змајеви или чаробњаци подижу, Клибер јутром ни начас не размишља шта ће јој рећи, свестан да би питање пенетрације било излишно, па и горе од излишног: „Хајде, разголити сад сисице, да их гледам, а ја ћу да ти дркам над стопалима, и по рисовима да ти свршим.“

Хедвига га слуша, уради како јој је речено, и посматра га замишљено, запитано.

* * *

Клибер седи у кафеу на обали реке. Тачно је три минута до подне. Зове Елеонору. Јавља се она, звучи некако успорено, готово буновно. „Где си?“, пита је он.

„Ево, лежим, нешто ме боли глава… Успавала сам се.“

„Како мислиш, успавала си се!?“, на то ће Клибер. „Па сад је дванаест, требало је да си већ у путу.“

„Знааам, знам“, чује њен глас, у којем има и нервозе и страха. „Ево, сад устајем, и тата ће да ме одвезе до аутобуске станице.“

„Добро, значи да те чекам око пола три, три?“

„Тако, да, стићи ћу на тај у један.“

Клибер завршава разговор и псује. Омиљени су му, заправо, ти разговори и сусрети после којих може да опсује, пошто је претходно проверио да је веза искључена или да је дотична особа довољно далеко. Тако се дешавало и док је био с Гертрудом; кад се растану, она уђе у бус, блене тамо нешто, он остане на станици, гледа је и промрмља себи у браду: „Јебем те глупу, да те јебем.“

Елеонора га иритира зато што сад мора два сата да проведе у стању позорности, а и неизвесности; јер, шта ако она не ухвати бус у један? Шта ако крене тек у два? Шта он да ради у међувремену? Па он је овамо и дошао због ње.

Али све бива како треба, и она долази, чак погрешно изговара топоним који је на десетак-петнаест километара од А. „Ево ме сад у неком месту… чекај… Марко… Марковци! Тако се зове.“

„Није Марковци, него Марковац“, каже јој Клибер, коме сад већ на живце више иде то што зна да је тај пут килав, да се споро путује, а и, генерално, да је А. једно место које ће увек, из неких необичних разлога, бити слепо црево до којег се долази споро и мучно.

Одлази на станицу. Чека. Стиже бус. Она излази на предња врата, он је погледом прати: седела је позади скроз, два реда испред шарага, али није изашла на средња врата, уредно отворена, него је брзим корацима прошла кроз цео аутобус и изашла на предња. Силази из аутобуса и осмехује му се, али уздржано, као да је арханђели снимају. Грле се. Клибер је води у прву улицу, насумице, и тад заједно схватају да су у ћорсокаку. „Па је л’ ово твоје место, или не знаш где си?“, каже му она кроз смех. Има дуге ноге, панталоне тесне, патике носи и назувице иако је хладно, виде се голи надглежњаци, кораци су јој огромни, чини се Клиберу да мора буквално да је кроти, дивља је.

„Ма, зајебао сам се“, каже Клибер, и враћају се из ћорсокака, избламирао се на домаћинском старту. Но, по поподневу се дан не познаје. После све креће како треба. Одлазе кући. Не срећу никога. Бораве унутра неко време. Облаче се опет, излазе напоље. Ходају дуго. Пењу се на брдо. Кад види да су сасвим сами, и да нигде нема никога ко би их могао видети, Елеонора се окрене према Клиберу и помази га по коси. И гледа га у очи. Намешта му косу, као да му поправља фризуру. Он се чуди њеној изненадној нежности на јавном месту. Иако је то парк-шума у којој тренутно нема живе душе. Она фотографише разна места да би документовала свој боравак у А. Традиционална је. Ближи се тридесетој, али родитељи морају знати где је.

Прелазе реку, она слика и чувену винарију и брдо, брдо које зову Куманско. Враћају се пустим путем у град. На том пустом путу Хедвига је својевремено рекла: еј, каква је ова камерчина, код нас тамо камерице мале, ова је баш као да је из осамдесетих, од сто кила.

Елеонора бојажљиво корача крупним корацима. Она увек жури у будућност коју не признаје, гнуша се будућности. „Пре неки дан сам“, прича, „видела једну стару жену која је пала на улици, и помислила: што да јој помогнем, што да јој приђем, она је само још једно немоћно биће које ће умрети, као што ћу умрети ја, коју нико неће волети.“

„Који ти је курац“, каже јој Клибер. „Лупаш којешта. Ја те волим, али ти то не видиш, јер ходаш пребрзо и нећеш ни да се окренеш да ме погледаш у очи.“

„Не знам, не знам, добро“, каже Елеонора раздражљиво, и онда стижу назад у град, и улазе у кафану „Кнегиња Милица“, пењу се на спрат, сами су на спрату и поручују јело. Ћевапе и салату. И пиво су поручили. Клибер седи леђима окренут реци, Елеонора лево од њега. То му се код ње увек свиђало: увек је тражила да хода лево од њега, да седи лево од њега, што је добро, јер зна се да смрт иде човеку с леве стране, и онда је Клибер имао осећај да га Елеонора чува од смрти.

Брзо је попила пиво, и очи јој светлуцају. Код претпоследњег ћевапа, довикује конобару који се попео да види да ли им нешто треба: „Извините, је л’ може уз ове ћевапе и мало кајмака? И још један овај хлепчић?“

Конобар убрзо доноси порцију кајмака, и она једе она два ћевапа, умаче их у кајмак, а онда дохвати сомунче, па га изумаче у кајмак и полиже ону ћасу. Гледа у Клибера и смеје се. Каже му: „Хајде да поручимо још по једно пиво!“ Он јој одговара: „Ти поручи слободно, теби је лако, женско си, али ја и за касније имам неке планове.“

Она се смеје, цело њено лице је више налик месецу него сунцу, то се мора рећи, али и мрак је пао, и месечев сјај више пристаје тренутку; она блиста.

(…)

Прошло је неко време. Елеонора се не јавља јер има проблема. Клибер је поново у А. и поново одлази до Р, пешачи. Опет је април, врло је топло, опет седи с мештанима код продавнице на скретању, пије пиво с њима, један му каже: „Гледô сам те оно на РТС-у, добар си био“, Клибер му каже: „Ма, хвала ти, земљаче, али јебем им матер, скратили ме, избацили најбољи део“, и продужава даље. Зна да му Елеонора неће доћи и да је Елеонора лоше, да не може да дође. Или да и није тако лоше, али да не може да дође.

Зове је.

Елеонора му каже: „Ево, јављам се за пет минута, где си ти?“

Он јој каже, ту сам у Р, сад се приближавам језеру, сетио сам те се, жао ми је што овде никад нисмо били заједно.

Елеонора се јавља за пет-десет минута и каже: „Ево ме на ролерима, идем преко моста на Ади, да се нађем с другарицом, па онда по Ади да се возимо.“

„Како си?“, пита је Клибер.

„Супер сам“, каже она. „Да видиш како је овде сад лепо, много ми прија ово, мало да се растеретим.“

„Недостајеш ми“, каже јој Клибер.

„И ти мени“, одговара она неочекивано.

„Волео бих да си сад овде са мном, да ти покажем ова места.“

„И ја бих волела… Волела бих да сам сад с тобом ту.“

Клибер се пење оним макадамом што од језера води ка асфалту. Присећа се: тек је април, у багремару неће зујати пчеле. Растужи се наједном што неће бити тих пчела.

„Пчелице моја“, каже он Елеонори, која је већ сигурно прелетела мост на Ади и силази, доле је, код Шећеране.

„Реци, мили.“

„Ништа. Љубим те. Чујемо се, нећу сад да ти сметам.“

Багремови горе цупкају у месту, као резервни играчи кад се спремају да уђу у игру. Клибер гледа на југ, у све гломазнија брда. Жуди за равницом, за местима где се све види, где нема ни планинских избочина што сежу у небо, а ни пећина, тих рупа што буше земљу, што нам измичу тло под душама.

Владимир Д. Јанковић

Нема памети до накнадне памети: На фудбалу са Живком Николићем (Владимир Д. Јанковић)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је књиге поезије Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца и Даг, Света Јелена, књигу кратких прича Београд за упућене и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова Политика и Блиц.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина Хандке у Србији.
Живи у Београду.

Ливадица

Ко је био дете или момчић крајем седамдесетих и почетком осамдесетих у Београду, а није чуо за фамозну Ливадицу – тај, у најмању руку нема благе везе са фудбалом. Да, у то време је Звезда стигла до финала Купа УЕФА, где је, понајвише захваљујући аутоголгетерским незгодама и задртој судијској немилости, морала да уступи пехар Борусији из Менхенгладбаха, у то време су Здравко Боровница, Дуле Савић, Милош Шестић и Цвијетин Благојевић решетали европске одбране, у то време нам је и Дијего Марадона дао онај чувени гол, кад је лобовао Александра Дику Стојановића па цела Маракана прво утонула у мук, да би се који тренутак касније проломио ходочаснички аплауз – али, ипак, ако је у тим годинама постојало право фудбалско свето место у Београду, онда то нису били ни моћни стадиони у Љутице Богдана и Хумској, па ни романтичарски Омладински стадион на Старој Карабурми – већ грбава, нахерена, незамењива Ливадица на Ташмајдану.

Готово да није било детета које би први пут дошло на Ливадицу, а да не пита: зар ОВДЕ играте фудбал? Јер, Ливадица је била терен на стрмини, горњи гол био је на најмање четири метра надморске висине више од доњег гола. Ливадица је имала и друге спецификуме: терен је, фактички, ишао више у ширину него у дужину па сте, кад сте на доњој половини, имали фантастичан простор за продоре по десном крилу, док је лево крило било сужено, а подразумевало је и покаткад болне продоре кроз борик, где су углавном – што од грања, што од иглица – страдале бутине, цеванице, листови, некад и леђа, али, хвала Богу, очи никада.

Толкин на Ташу

Дечаци и момчићи који су долазили да играју фудбал на Ливадици били су, географски-административно, подељени на оне који долазе с Врачара и оне с Палилуле. И понеко, наравно, са Старог Града. Била су ту видљива разноврсна раслојавања, материјално-статусна, образовна, национална, о којима нећу сад говорити: тек, кад се прича о, рецимо, титоистичком или непосредном пост-титоистичком друштву па се помиње некаква равноправност, једнакост и шта ја знам… нема везе, нећемо о томе. Елем, језгро екипе која је временом преовладала на Ливадици чинили смо Жуња, Бразилац, Пјер, Веге, Груја, Гавра, Милан и Ненад, Дамир, браћа Елези (Емарли, звани Фрљин, затим Биран, Ирфан и Бујар), Мића Марковић, Влада Митић, Злаја Пушоња, Браћа Мрави (Велики Мрав и Мали Мрав) и, неизбежно, ја и мој млађи брат Сале, који је потоњу фудбалску и тренерску каријеру започео управо на Ливадици, и то на најбољи могући начин: уведен је у друштво старијих, у друштво вршњака свог старијег брата, па се са својих седам-осам-девет година калио у екипи једанаестогодишњака, дванаестогодишњака и тринаестогодишњака. Но, и то је било у духу времена: Пижон Петровић заблистао је у првој Звездиној постави већ као седамнаестогодишњак, Срба Стаменковић је исто био клиња кад је дизао Маракану на ноге.

Оно што је Ливадицу чинило посебном били су и такозвани кибицери, који нису били никакви манијаци и педофили, већ одрасли, старији људи који су волели да дођу и да нас гледају како играмо. Ја сам већ тада замишљао себе како, за неких тридесет година, четрдесет, долазим тако на Ливадицу да гледам децу која ту играју, али ме је – о чему сведоче моји најближи другари – већ тад морила мисао да се тада ту фудбал неће играти, то јест да нећу имати кога да гледам. Био сам у праву, као и много пута после тога, с тим што то моје бити „у праву“ вуче на ову незгодну, књижевну страну, ка Хакслију или Орвелу, рецимо.

На Ливадици су се повремено појављивали мањи дечаци који су желели да играју, а које је добар део наше већ уходане, зреле екипе прихватао с класичним дечачким ниподаштавањем. Дође, оно, клинац неки, а ови маторији, од 13, 14 година крену да га зајебавају, и клинац се расплаче па оде код маме да га теши.

Живко Николић

Приметио сам тако и једног дечка светлог, отвореног лица на којем су очи и сва мимика говорили о чистоти и нежности, а опет, био је и те како спреман да се бори, гинуо је за сваку лопту, изгарао. Неки од ових мојих из управе су га зајебавали, али ја сам одлучио да тог клинца узмем у заштиту и да не дозволим да га ико зеза.

Тако смо се и упознали. Ја му кажем: еј, мали, ја сам Владимир. А он ми одговори као да је изашао из Толкиновог Господара прстенова, све гледајући ме право у очи, бојажљив и одлучан у исти мах: „Ја сам Лука, син Живков.“ Тако ми се представио, што је и код мене, иако сам био беневолентан, изазвало одређену дозу подсмеха, јер наједном као да сам се нашао пред неким малишаном који се поносито представља као „Фродо, син Дрогов“, или „Арагорн, син Араторнов“.

Пошто је дечак још био мали, природно је било што има и пратњу: дискретна одрасла женска особа, да ли тетка, ујна или стрина, седела је на клупи док је он играо с нама, и није се мешала. Мени је посебан плезир представљало да свој заштитнички однос спрам малог сина Живковог, иако појма нисам имао ко је отац Живко, демонстрирам и пред њом, тако да дама буде мирна и да се не секира.

Једнога дана, међутим, викенд је био, субота или недеља преподне, на Ливадицу је дошао и, за нас, старији човек – Лука је ишао поред њега – који нас је питао: „Је л’ бих могао и ја да играм?“ Што да не, рекли смо сви; неколицина нас га је препознала, ови мало млађи и нису, али мени је свакако било занимљиво (и, на изразит начин, изазовно) што ће нам се прикључити и режисер Живко Николић.

Важно је победити

Због самог старосног профила играчког кадра, било ми је јасно да ћу, с обзиром на то да сам већ био зашао у 15. годину (беше то у пролеће 1983), увек играти против брадатог супарника који је, кад играмо, пословично скидао и џемпер и мајицу, оно што је горе имао на себи, и играо наг до појаса. Као физички ауторитет, он је око себе окупљао мање и млађе играче, док је у нашем тиму била та уравнотежена узрасна група од 14-15 година, уиграни момчићи које је интересовало пре свега да играју и да, наравно, победе. Јер, штоно рече наопако цитирани Кубертен, „важно је ПОБЕДИТИ, али да би се победило, важно је учествовати“.

Живко је у игри био максимално усредсређен, посвећен свакој акцији; играо је с ангажманом и вољом младића који хоће да победи. Према својим саиграчима, углавном мањом дечурлијом, није се односио покровитељски; тачно је умео да одреди кад он треба комплетно да преузме ствар у своје ноге, а кад треба упослити неког од саиграча. Према противницима је, пак, био на неки необичан, витешки начин пажљив; упуштао се у игру, није штедео ни себе ни ривала, али је све време јасно показивао свест о томе да игра с људима који су трипут млађи од њега, избегавао је сваки физички контакт, те се тако сећам његовог напречац накошеног, извијеног тела, кад избегава потенцијално неугодан дуел, а све да не би случајно неко дете повредио.

Избегавао је и оно што Енглези зову eye contact. Иако смо најмање четири-пет пута играли тако, не сећам се да су нам се погледи икад укрстили. Чак сам приметио, посматрајући га, да понекад неког противничког играча и гледа у лице, или у очи, али кад овај то не види; чим се посматрани прене и узврати поглед, Живко брзо, али деликатно, скрене поглед у страну.

Никад се није осмехивао. Видело се неко, као, олакшање на његовом лицу кад би дао гол или кад би његови дали гол, али осмеха на његовом лицу се не сећам. Не памтим ни његов глас: играо је готово немушто. Далеко од тога да је био флегматичан, напротив, сав је био од нерва; али никад не би подвикнуо својим саиграчима кад нешто забрљају, нити се гласно љутио на неку нашу „одлуку“, кад кажемо да је био аут, или да је била рука, а он, можда, мисли да није.

У мојој накнадној свести (а ако, како Матија Бећковић каже, нема памети до накнадне памети, могуће је да нема ни свести до накнадне свести), два елемента издвајају се као битна: ја тад, као четрнаестогодишњак, јесам знао ко је он, али његове филмове највероватније нисам тад био гледао још ни на парче. Сад схватам да је тај човек разговарао са Савином Гершак и снимао је како се скида и купа, шта ја знам. Да ли је и са Савином избегавао eye contact, да ли је и с њом обазриво и увиђавно избегавао сваки физички контакт? Вероватно јесте. И, друго, кад сам скоро тридесет година касније ја почео да играм фудбал с клинцима који су имали од 13, 14, 15 па до 20, 25 година, схватио сам да и у мени постоји тај импулс, исти импулс који је њега гонио да крајње озбиљно и посвећено игра тај, чист фудбал с нама на Ливадици. С тим што сам ја имао жив контакт с тим клинцима, што сам викао, драо се, радовао се гласно, љутио се, свађао.

Врло је могуће да је Живко Николић био бољи човек од мене.

Текст је преузет са портала ОКО магазина РТС.

Владимир Д. Јанковић – фото: Ултра тркач Србије

ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)-БОЈАН СТАНИШИЋ

Владимир Д. Јанковић

Клауд


Држи се за мене у клауду тмурном
Из ког црни пламен као слутња сукља,
Шпијун дигиталан у програму бурном
У вештачку памет нек’ нас скупа вукља.

Нека му транзистор од страсти забруји,
Нека му се жице од љубави збуне.
Артифицијелног сна да му заструји
Река непокорна – у чип да га муне.

Хоћу с тобом ако и ти спремна јеси
Да се бацим у тај понор који зјапи,
Уходе нас знају, и ми њих смо свесни,
Али нас не мрачи светлост која хлапи.

Јер код нас, вољена, светло не јењава,
Вечност од смираја не зна да се плаши,
Суровост машинâ нас тек засмејава,
Држи се за мене, на клауду јаши.

ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)

Чудан и по свему необичан беше Клауд – тај човек настао из облака што је, већ презрео, отпао са грозда генерацијâ и времена, из дубоке тмине мастила разливеног по модроплавом хоризонту свести. Виновник страшних громова и олуја које насмрт плаше сујеверне морепловце док броде по бескрајном океану несвесног, молећи се боговима рациа да се живи и здрави врате у своје тврђаве од бетона и челика. Заточеник у хладној и мемљивој тамници овога света, жртва колективног и херој индивидуалног – такав је то клауд био.

Јездио је он као некад Прометеј кроз тамне вилајете тог подвојеног и фрагментираног људског духа, расцепаног муњама које су севале из простора оностраног и виртуелног, паралелног, лепећи се својим пламеним језицима за све те кодове који су попут свитаца у ројевима прелетали преко плодних и набреклих поља психе.

Беше он уз то још и јеретик одбегао с ломаче данашњице, осуђен на смрт неумреженошћу јер је подметао пожаре и палио ватре у дубоким и мрачним пећинама индивидуалне и колективне свести, по густим и непрегледним шумама подељених стварности које су све више залазиле једна у другу, мењајући непрестано своја безбројна лица и обличја. Гледао је он нетремице у те окречене гробове што су попут ноћних светиљки окачених о таваницу неба гореле својом слабашном и пригушеном светлошћу, прогоревајући већ начете покрове дугих и бесаних ноћи.

Али од свега беше он понајвише посматрач свих тих појава и догађаја који су се великом брзином и једни за другим низали пред његовим погледом; пратио је он с пажњом сваку од њих тражећи им узајамне везе у томе бесконачном низу узрока и последица, упињући се да докучи суштину и утврди њихову праву природу и тачан положај у непојмљиво сложеној географији човека.

А увидео је и то сасвим јасно како се љубав лишена погледа и додира претвара у нејасну и неразумљиву криптографију, у мистично сједињење давно изумрлог језика и писма и новокомпонованих симбола, док је на неком клауду стрпљиво чекао своју вечито младу и лепу Клаудију, ту одбеглу половину свога властитог бића неокрњену црним рупама и сабласном лепотом звезда чија је историја цела стала у неколико тачака и цртица откуцаних у журби, послатих у поруци и примљених у тренутку уместо дуго чеканог писма.

Бавио се алхемијом фантазијâ и скривених страсти заједно са њом као сваки искрени посвећеник у мистерије, трагајући за угаоним каменом свих еволуција и револуција које су се збиле и које ће се икада збити у ономе великом точку промене и преображаја у којем су вечно живи и бесмртни архетипови проналазили пут до целовитости и властитог сопства.

Упутио ју је у магију садашњег тренутка и ритуалне плесове древних шамана што су у трансу, заоденути обредним ватрама, спавали с властитим анимама; у нехотичне покрете тела и варке ока док се стари светови око њих руше, негде на периферији свемира, међу старим и густо збијеним кућама у којима су собе још мирисале на баштенско цвеће, убрано у магновењу, у часу тешких интрига срца са оближњих жардињера.

Јер ко је, напослетку, он уистину био него пали анђео распет између два света у њиховом трајном и нераскидивом јединству свих разлика и супротности, анђео из старине бачен у подземље и техничко-технолошке кругове пакла одакле га само клик дубоког и искреног покајања може избавити од вечних мука и вратити га натраг у свет живих и умрежених.

Добри и питоми пастир међу чипованим стадом оваца одбеглим из свога тора право у чељусти крволочним и гладним читачима бар-кодова и генетски модификованим номадима; бегунац изашао из египатског ропства на путу за обећану земљу; потомак и далеки син Соломонов из племена несврстаних и наследни чувар древног знања преношеног с колена на колено преко Мртвог мора идејâ и неурона све до новог Храма којем постаде глава од угла, он – слободни зидар и главни архитекта сопствене унутрашњости живописане светлошћу разума, истине и правде. Он – Велики мајстор Реда отписаних.

И праведни Јов кога су смисао и промисао пожутеле хартије и мастила сачували од искушења празних и изгужваних постеља и нервозних мачака које су мјаукале с потамнелих кровова и отворених прозора, загледајући радознало у туђе полуспуштене ролетне и размакнуте завесе одакле су се назирали обриси тела заоденутих нападно у лагане и полупровидне тоалете, фоткана на брзину излупаним и изгребаним телефонима у позама лоше изведене и приказане пантомиме, и фоткама постављеним на јавне профиле

да верно прате тај хистерични глобални фол у финишу припрема пре долазак на још један бал под маскама у поодмаклим вечерњим сатима.

Ко, ако не онај који је у својој наивности и занесењаштву јавно исповедао веру у васкрсење мртвих и идентитет слободног и некодираног човека у очима вољене му жене, оној која сад на нечијем туђем клауду по мрачним и закривеним улицама великог града као вештица на метли језди.

Магија у служби колонијализма: како је француски илузиониста потчинио слободаре Магреба (Владимир Д. Јанковић)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.

ЧУДАН ЖИВОТ И ЧУДЕСНЕ МОЋИ ЖАН-ЕЖЕНА РОБЕР-УДЕНА

За цара Наполеона III Бонапарту никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза, као специјални емисар, бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“, који је, поред осталог, био заслужан за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве.

Кад се зовете Наполеон, а притом и презивате Бонапарта, сви су изгледи да ће људи према вама испољавати најразноликије емоције: презираће вас, ругаће вам се, дивиће вам се, одушевљавати се вама, мазити вас, а могуће и убити. За шездесет пет година, колико су потрајала његова овоземаљска прикљученија, Наполеон III Бонапарта, односно Шарл Луј Наполеон Бонапарта (Париз, 20. април 1808 – Чизелхерст, 9. јануар 1873) уистину је прешао дуг пут од омаловажаваног јуноше, преко политичара који обећава, до председника Друге француске републике (1848–1852) и, коначно, владара Другог француског царства (1852–1870).

Луј Наполеон је био унук Жозефине де Боарне, заправо син Жозефинине кћерке из првог брака Хортензе. А Жозефина је, као што се зна, била француска царица, краљица Италије и прва супруга оног, првог Наполеона, Корзиканца, који је, будући склон острвском начину живота, у једном тренутку кренуо, ваљда, ка Сахалину. За своје председничко-царске владавине, Наполеон III неизбежно је доносио свакојаке одлуке, али слаби су изгледи да било која од њих, макар својом бизарношћу, превазилази ону коју је, у садејству с упућеним сарадницима, донео године 1856, кад се на дневном реду нашла пацификација тек колонијализованих племена у „француском“ Алжиру.

Клин се клином избија

Цара су, наиме, бринули верски вођи марабуи, који су, наводно, утицај над муслиманским живљем остваривали прибегавајући тобоже магијским вештинама. Марабуи су убеђивали племенске старешине да једино сваки прекид односа са Французима може Магребу донети благостање и спокој. Иако је располагао респектабилном оружаном силом, Наполеон III проницљиво је закључио: ако те негде боцка неки клин, не можеш клин избијати копљем. Не, клин се клином избија.

За мистично послање цар је имао и правог човека. Никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“. Робер-Уден је, поред осталог, заслужан био за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве. После њега, а по узору на њега, мађионичари су почели да се појављују у фраковима и да своје умеће демонстрирају пред махом добростојећом урбаном публиком.

У ову чаробњачку мисију Жан-Ежен Робер-Уден (изворно његово презиме гласи, заправо, Робер, али је он томе додао презиме своје супруге Жозеф-Сесил Уден) кренуо је као већ зрео човек, у својој педесет првој години. У фази загревања, све је личило на уметничку турнеју: наступао је двапут недељно у театру Баб Азун у граду Алжиру, али је успут, по позиву, приређивао и специјалне представе за месне племенске старешине. Прво их је шармирао, али није, како се чини, много прошло, а нечастиви је однео шалу. Свој стари трик, Лак и тежак ковчег, који је раније у Француској изводио у више жовијалној, лежерној варијанти, на афричком је тлу изоштрио до врхунског емоционалног парадокса, односно фрустрације за злосрећног изабраника из публике. Једне вечери, добро осмотривши окупљене, позвао је очито најснажнијег и најкрупнијег међу домаћима, и замолио га да ухвати за ручку сандук који је лежао на позорници и подигне га. Арапин је пришао и без по муке подигао сандук – лак као перо. А онда је Робер-Уден обзнанио: „Сад ћу исисати сву снагу из твога тела! Наједном ћеш постати слабији од сваке жене! Хајде, покушај сад да подигнеш сандук.“ Арапин се опет ухватио за ручку, али сандук – ни макац. Упињао се из петних жила. Забадава. У једном тренутку, вриснуо је од бола, јер Робер-Уден је кроз сандук пустио струју. Арапин је баталио ручку, скочио с позорнице и урлајући побегао главом без обзира, о чему нас исцрпно извештава Кристијан Фехнер у делу Магија Робер-Удена: Живот једног уметника.

Жан Ежен Робер Уден

Метак у зубима

Када, макар и као врхунски илузиониста, долазите у једну цивилизовану средину, можете рачунати с тим да вас због чудеса која изводите неће набити на колац или везати коњима за репове па да вас рашчетворе. Тако је и Робер-Уден жив и здрав привео крају ову представу; штавише, у Алжиру је стекао статус који би се, условно речено, могао поредити са статусом који су, стотину и кусур година касније, у Јапану, рецимо, уживале неке велике британске и америчке рок групе.

Уследила је, као круна његове мисије, специјална презентација којој је присуствовала неколицина кључних главешина, на челу са Бу-Алемом, чија се моћ простирала на целу пустињску унутрашњост Алжира. Премда непријатељски настројени према свему што има везе с Французима и Француском, домаћини су лепо угостили Робер-Удена и дозволили му да им покаже шта уме. Овај је, пак, још мање околишио него у описаном случају с лаганим сандуком који изнебуха постаје тежак као туч: позвао је једног од истакнутих побуњеника против колонијалне управе да испали у њега метак, да би потом испаљено тане – ухватио зубима!

Како сâм мађионичар наводи у својим Мемоарима, хваљеним не само по подробности већ и због несумњивог Робер-Уденовог списатељског талента, „метак је био заглављен у цеви“, док је „и преводиоцима и свима онима који су имали било каква посла с Арапима јасно наложено да их убеде како су моја наводна чуда само плод вештине, надахнута и обликована умећем које се назива престидигитација, и да ни на који начин нису повезани с враџбинама“.

„Арапи су, без сумње, уважили то објашњење, јер отада сам с њима био у веома пријатељским односима“, додао је он.

Пошто су га француске власти издашно наградиле због ефектних метода примењених у циљу сузбијања сваке могуће побуне, јер показао је месном живљу да је галска магија јача од пустињске, Робер-Уден се вратио у постојбину, из које је на ово чудновато послање и упућен као, фактички, већ својевољно умировљени извођач који је, неке три-четири године раније, одлучио да окачи шешире, рукавице, зечеве и мачеве о клин.

Од сајџије до мага

Жан-Ежен Робер рођен је у граду Блоа 7. децембра 1805, иако у његовој биографији пише да је рођен шестога. Отац, Проспер Робер, био је сајџија. Дечак је врло рано остао без мајке. Отац је прижељкивао да млади Жан-Ежен оде у адвокате, али момчић је, после завршеног школовања у Орлеану, исказао жељу да и сâм оде у часовничаре.

Таленти које му је Бог дао ипак су га наводили да комбинује разне могућности, па је, захваљујући способности да се лепо и с лакоћом писано изражава, радио и као ћата код једног локалног адвоката. Студије права никако га нису интересовале, али се зато живо занимао за свакојака сокоћала. Љубав према сатовима донеће му незваничну титулу творца чувеног тајанственог часовника, но можда и преломни тренутак одиграо се кад је, грешком, уместо Трактата о часовничарству Фердинана Бертуа, кући донео двотомно издање посвећено мађионичарским вештинама, под насловом Научна разонода. Мало се збунивши у први мах, занео се у штиво, које никад неће ни вратити књижару; из тих књига стекао је основна знања о мађионичарству. Почео је интензивно да вежба.

Све до своје четрдесете године бавио се сајџијским занатом или, у његовом случају, часовничарском уметношћу, марљиво и знатижељно стичући знања која ће га лансирати у сам врх мајстора оних вештина од којих и неверним и верним Томама срце макар начас престане да куца. Познанство с великим мајстором мађионичарског заната Де Грисијем винуће га – додуше, уз доста успона, падова и којекаквих, што финансијских, што организационих осцилација – до самог крема париског фенси миљеа тога доба. Постаће миљеник племства и богатог грађанства, које је вазда и чинило гро његовог публикума. Он, који је осим сатова, производио и разне механичке направе и аутоматоне, кренуће путем неслућене славе као већ зрео човек, и онда, опет, врло брзо пожелети да сиђе с магичне позорнице.

Женино презиме које је додао своме овековечиће један од најзнаменитијих његових наследника, који је, истина, током свог живота развио амбивалентан однос према свом учитељу: гласовити Худини је, из респекта према славном претходнику, самога себе крстио управо по презимену које је Робер узео од своје супруге. У младости је Худини величао Робер-Удена као светлоношу који му је отворио нове путеве, да би га потом, у зрелијем узрасту, грубо опањкавао.

Руси и Пољаци

Жан-Ежен и његова вољена Жозеф-Сесил имали су осморо деце. Одрасли узраст дочекало је њих троје. По повратку из мистериозне алжирске мисије, где је доказао да „магија у фраку“ може да засени ону шаманску, пустињску – Робер-Уден се надао мирном животу, не пензионерском, већ стваралачком, јер његова је највећа жеља била да се што више посвети писању, а како је био веома угледан грађанин, од цара поштован и материјално високо ситуиран, имао је, чинило се, све услове да и проживи дуге године онако како је њему ћеиф.

И заиста, по повратку из Алжира одржао је само још један, опроштајни јавни наступ у Великом театру у Марсеју, па се вратио у свој дом у Сен-Жервеу, недалеко од родног Блоаа, где је и написао мемоаре, под насловом Исповести једног престидигитатора. Осим те, објавио је још неколико књига о мађионичарским вештинама. И живео је петнаестак година у здрављу и берићету, све до избијања Француско-пруског рата.

Шестог августа 1870. до Робер-Удена дошла је вест да је његов син, како стоје ствари, смртно рањен у Бици код Ворта. У међувремену, пруска војска освојила је Париз, и Робер-Уден се с најближима склонио у једну пећину недалеко од породичног имања. Како је записао његов биограф Фехнер, Робер-Уден је, сумирајући своја искуства из тих трагичних часова, приметио да су „руски војници веома неотесани, док су Пољаци кудикамо племенитији“.

Неколико дана касније, Робер-Уден је сазнао да му је син преминуо од рана задобијених у боју. То је погубно утицало на здравље скрханог оца. Оболео је од запаљења плућа и месецима таворио.

Преминуо је 13. јуна 1871. године, али његови фуриозни трикови попут Чудесног поморанџиног дрвета, Етарског лебдења и На други поглед и дан-данас одузимају дах. Или га, можда, враћају – онима којима дах одузима колонизована свакодневица.

Владимир Д. Јанковић

Преузето с портала ОКО магазина РТС.

ВИЛА И ЊЕНА ЧУДОВИШНА ИДИЛА (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ О ПОЕЗИЈИ ЈЕЛЕНЕ ВУКАНОВИЋ)

ПОЕЗИЈА ОСЛОБАЂА

Вила и њена чудовишна идила

Јелена Вукановић пише као женско. И као мушко. И женско-мушко, и мушко-женско. И као дете пише Јелена Вукановић, и као вила. И као чудо, па се за њеном поезијом осврћемо као што се за њом сви живи осврћу у песми Преламање, једној од сијасет упечатљивих у збирци Логор:

Јесам гадна,
али нема жене,
нема мушкарца –
који ме неће погледати,
који се за мном неће окренути –
јер сви се окрећу за болом,
за страшћу, за собом нема ко се не окреће,
ја преламам.

Јелену сам упознао пре отприлике пет година, она је тад имала двадесет једну, двадесет две. И то се нисмо упознали уживо него кореспондентски. Придајем велики значај таквим познанствима. Шопенхауер је својевремено мудро запазио да људи, кад пишу, исказују готово фрапантну склоност ка истини. У разговору, било телефонском, било у четири ока, већи су изгледи да ћемо пожелети да слажемо, покушати да слажемо, успети у лажи. Кад пишемо, а „писање ослобађа“, како то Јелена каже у насловној песми Логор, у нама се разгорева силна истиножудња, узбуни нас нејасан, али моћан порив да будемо искрени, да кажемо шта јесте и како јесте.

Осим тога што ослобађа и што воли истину, писање има и спасилачку димензију, чије обрисе наслућујемо у Јелениној песми Змијски сан:

Свака реч коју напишем спасава децу од мене,
животиње,
мушкарце и
жене.

За мене је, елем, Јелена Вукановић одавно већ песникиња са великим П, иако је „Логор“ њен првенац. О овој збирци, коју је објавио Центар за културу и туризам у Младеновцу, као награду младој песникињи, добитници награде „Шумадијске метафоре“, Душан Стојковић овако пише:

Логор је књига нераздељена на циклусе, што нипошто не значи да су песме у њој сложене без икаквог реда. Напротив! Постоји унутрашња кохеренција која их повезује и сигурно песничко писмо које их води, и то тако што њене читаоце, и тематиком и стилским умећем, заводи. Збирку отвара песма по којој је она насловљена. Песникиња није победничку песму чувала да је смести на сам крај књиге, као што би многи други песници, и кудикамо старији и зрелији од ње, учинили. Није јој наум био да покаже како друге песме ка песми Логор воде, већ како оне, на одређени начин – а на читаоцима је да открију на који – из ње происходе“, забележио је, поред осталог, Душан Стојковић у поговору под насловом „Стихозбирка о крајњем симболу“.

Јелена Вукановић је песникиња чудовишне идиле. У њеним песмама звецка армагедонско оружје, севају анђеоски погледи, грче се демонске канџе. Она, пак, остаје своја и небеска, нимало размажена чак и кад се чини да извољева: „Не могу поћи са тобом. / Нема пута који је за мене ненасилан“, каже она у песми Нема пута, а у краткој песми Љубав говори оно што сви који воле знају, осећају и предосећају, али нису баш вољни ни самима себи да признају:

Љубав о каквој сањам
најближа је
Паклу
Чежње.

Смрти се не треба плашити, али ипак, од ње имамо разлога да стрепимо, у једном чисто органском, телесном смислу, јер емоције припадају телу. То и песникиња увиђа кад у песми Та смрт ефектно поентира: „Све више увиђам да није довољно умрети / да се не би осећало. / Напротив: у смрти су само осећаји, / а живот, ништа до предмет који / обогаћује смрт.“

Она која опомиње да „човек кад-тад пасти мора“, те да „крила остављају мирис лешева у ваздуху“ (Не покушавај), успеће и најневернијег Тому међу читаоцима да увуче у стање описано у песми Стид: „Говорим ти ствари срамне и / увлачим те у стање стида, / то је једини Простор где ја / разумем / човека.“

Кажу да младе песнике и, уопште, младе ствараоце не треба хвалити, е да се не би уобразили и, последично, улењили се, зарибали. Ја Јелену Вукановић могу чиста срца и слободно да хвалим зато што она никад није ни била млада песникиња, нити је то данас, у својој двадесет седмој години. Она је рођена стара, и остаће увек девојчица.

Преузето из Културног додатка Политике

РЕКОНСТРУКЦИЈА

Тиха драма се одвија у нама,
готово неприметна,
шкрипи крв наших виолина у рају.
Сетила сам се свега
што сам пропустила деловањем:
Морамо организовати азбуку поново.
Морамо открити од каквог је смисла
Удаљеност слова А од слова Ш
за наш садашњи живот.
Морамо видети да ли је А дељиво,
и ако јесте, разложити га
колико год је то могуће
и позабавити се његовим јединицама.
Морамо крунисати оно слово
за које приметимо да се најчешће јавља
у нашем витком говору,
морамо распарати А,
морамо утврдити да ли иста слова
користе ратници и видовњаци,
која слова су одговорна
за покоље,
а која за сневање,
и је ли истом комбинацијом слова
човек забада нож, па пева деци успаванке.


СТИД


Говорим ти ствари срамне и
увлачим те у стање стида,
то је једини Простор где ја
разумем
човека.
Гадости говорим
да бисмо једно постали
у
скровитости
у
свеопштем разједињењу.
Говорим ствари срамне
да бисмо се стопили
онако како се породица стапа
како се суделује у сахрани 
Првој.
Говорим ти ствари срамне јер само у срамоти
можемо поново бити Деца,
Деца чији се Органи не злоупотребљавају,

Деца Светла. 


КЕКС


Само је један ужас већи од смрти ужаса:
Рођење.
Незамисливо је сада тога се присећати
јер бих сигурно изгубио разум.

Очајна жеља да се све обједини и сачува,
да биће скине задах праха и кала,
да се очисти од зла и несносног мировања.

Ипак, ове речи заборавит не могу:
Хајде, хајде. На тебе је ред.
Проћи ће док си рекао кекс.

Из збирке Логор Јелене Вукановић (издавач: Центар за културу и туризам Младеновац, 2020)

СЕЋАЊЕ: РАЈКО КОЈИЋ

Владимир Д. Јанковић

АКО ЈЕ ЗЕМЉА ОБЛАК

Шездесет пет година од рођења и двадесет четири годинe од смрти првог гитаристе „Рибље чорбе“

Дванаестог априла 1956. године у Јарковцу је рођен, а једанаестог априла 1997. из Београда је побегао негде, можда кад му се на главу срушио читав свет, можда да се унапред подругне распродаји бола, можда и да нам покаже да уме да буде гадан кад је наше пажње гладан.

Рајко Којић је један од највећих гитариста које је српска и југословенска рок музика дала. Добро, имамо Точка, и Точак је наш Хендрикс. Рајку је недостајало мало даха, мало ваздуха, мало отвореног простора да постане наш Ричи Блекмор. Или не – зашто га поистовећивати с било ким.

У музичком смислу, Рајко је био творац и покретач групе која ће у историји остати упамћена под називом „Рибља чорба“.

На првом „Чорбином“ албуму групи је дао звук, тон, целину. Тај албум, „Кост у грлу“, најбољи је који је овај бенд икад снимио.

Пружио је много и на наредних пет албума. Кад је „Чорба“ објавила своје најпопуларније остварење, „Мртва природа“, поново је заблистао, али већ као човек-творац који се утапа у матици машине.

Оно што је овај гитариста оставио нашем року, а и нашој души, чућете у песмама „Ја сам још она иста будала“, „Хеј, ћале“, „Звезда поткровља и сутерена“, „Остани ђубре до краја“, „Неке су жене пратиле војнике“, „Рекла је“, „На Западу ништа ново“ и у многим другим.

Може ли земља да буде лака? Може, ако је земља облак. У тој земљи, горе, изнад наших ушију, почива и траје Рајко Којић.

Рајко Којић

КАКО САМ ПРЕВОДИО МИШЕЛА УЕЛБЕКА: ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Рођендан великог и контроверзног писца, Мишела Уелбека, који пуни – не зна се тачно колико година – згодан је повод да се поново говори, како о његовом делу, тако и о превођењу његове прозе и поезије на српски језик. О томе како је преводио Уелбека, за Магазин ОКО пише Владимир Д. Јанковић, а Stella polare преноси његов текст у којем су „преводилачке муке“ контекстуализоване на несвакидашњи начин.

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.

УЕЛБЕК ДО ТОКИЈА: СРЕЋАН РОЂЕНДАН, МЛАДИ ДРУЖЕ

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш. С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Мишел Уелбек

Уелбек долази у БГ. Биће гост Крокодила од 7. до 9. јуна“, написао ми је Иван Бевц у СМС-у од првог или другог фебруара Лета Господњег 2019, не могу тачно да се сетим да ли је тај судбоносни дан био први или други у месецу кад се мачке, наводно, јебу више него обично. Одговорио сам му: „Одлично. Драго ми је због тога. Слагао бих те, ипак, кад бих рекао да једва чекам да га упознам.“

Не желим да упознам тог човека, истина је. Кад волите некога не због тога што он јесте, и какав јесте, него због тога што ради – природно је да вас спопадне мука на саму помисао да с тим човеком још треба и да се рукујете, да се погледате с њим у очи, да размените неку реч макар и у више очију, а камоли у само четири. Који ће ми мачак Уелбек? Само ми је он још фалио.

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш.

С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Замерићу Уелбеку, наравно, што је у исцрпном опису једног прокријумчареног снимка групе Deep Purple, потанко залазећи у нијансе те, вероватно безвезне, верзије песме Child In Time, заборавио да помене Ричија Блекмора. Све је поменуо, добро, скоро све, тројицу је поменуо, није се сетио ни басисте Роџера Гловера. Али њему је у жижи био Џон Лорд, истакао је и Гилана, а дужну и заслужену почаст одао је и бубњару Ијану Пејсу (ми смо га, од детињства, звали Јан Пејс, као што смо и Гилана звали Јан Гилан, али онда су нас лектори напречац научили да се то име изговара Ијан, а не Јан, па смо се променили, сад ту негде, скоро).

Али Блекмора није поменуо. То ће остати мост у пламену. Између мене и тог човека што је рођен на Реиниону 1956. или 1958. године, свеједно, паметно је одлучио да сакрије генералије.

У почетку беше – гађење

Имам ја много штошта да замерим Мишелу Уелбеку, али нарочито то што је одлучио да се врати у свет. Није ли његово пустињаштво, одабрано у зрелим годинама, било избор вредан поштовања? Опет, ко сам ја да му судим што је одлучио да се уљуди и врати међу људе? Зар смем да будем толико суров? Па, можда и смем, шта ме брига.

Приликом добијања Гонкурове награде за роман Карта и територија 2010.

Први мој сусрет с писањем Мишела Уелбека био је, као што се може претпоставити, директна заслуга првог човека поменутог у овом тексту, утицајног београдског посластичара Ивана Бевца. Иван, иначе издавач, и то оснивач и челник једне од најбољих издавачких кућа које је Србија икад имала, рекао ми је једног дана: „Хајде, узми преведи овај Ланзароте, то су ти неки Уелбекови есеји и приче, видећеш, ја сам направио избор, да објавимо то.“

Превео сам то, нормално, ја сам професионалац, све преводим, не питам. Имам памћење одлично, скоро изванредно, не баш као Мухарем Баздуљ, али ту сам негде, трећи-четврти на табели, а опет: све што има везе с књижевношћу заборављам спонтано и благотворно, аутоматски тако рећи, не морам ни да се трудим. Па ипак, нисам заборавио утисак који је у мени оставило преводилачко читање и исписивање проклете збирке Ланзароте и други текстови: овај Уелбек је гад, одвратан тип, мука ми је од овога, дабогда се у фебруару претворио у крхку мачку која лута по буњиштима тог његовог немилосрдног света.

Уговор о ћутању

Прошло је неко време, кад ми се Иван обратио с интригантном понудом: мајсторе, хоћеш да преведеш нови Уелбеков роман, није још ни у Француској изашао, ми ћемо да га објавимо одмах после Француза, ствар је ексклузивна? Успут је додао да морамо да потпишемо да нећемо нигде објавити ни словце из те нове Уелбекове књиге и да ћемо у пуној тајности држати то на чему радимо све док дело не буде објављено.

Увек сам био слаб на мистерије. Никоме ништа нисам рекао. Хеленска школа, Елеузина и остало. Нема везе. Примио сам се. Иван ми је послао оригинал романа под насловом Soumission, који сам ја одмах превео као Потчињавање, и наслов Потчињавање стајао је до самог краја рада на том преводу. Тек тада сам Потчињавање превео у Покоравање, а и данас се питам да ли је то био паметан потез, или погрешан потез, или нешто треће.

Покоравање је преведено у децембру 2014. године, управо од 28. новембра до 30. децембра 2014. Преведено је махом на лаптопу у кухињи стана у Сплитској улици број 17, у Шумицама, где смо живели као подстанари. Имао сам и пи-си, у соби, али сам Покоравање преводио на том лаптопу, леђима окренут прозору који није добро дихтовао па смо га подгуркивали каменчином у облику шкољке која је по нечему личила на масивну верзију оне шкољке којом су дечаци из Голдинговог Господара мува стицали право гласа, на лаптопу који је, као и сваки лаптоп, морао нон-стоп да буде укључен у струју; одговарало ми је тако, не само због неке мађије, него зато што сам у то време био провалио неке порно сајтове, па је једини начин да изборим интиму био тај да се окренем према сателитима и шпијунима, а даље од очију укућана. Успут сам преводио и ту књигу у којој муслимани на власт долазе путем избора, далеко од бојних поља, далеко од смешне представе о бици код Поатјеа, уприличеној 732. године, која је заправо више била чарка између арабљанских извидница са Пиринејског полуострва и франачких предстража с европског псеудоконтинента него битка заиста достојна помена у сваком уџбенику историје.

Било како било, та тајанствена књига, заогрнута мистичним велом уговора о ћутању, имала је у себи нешто посебно. Шта је било то нешто посебно? Одговор на ово питање може се поделити на два сегмента. Први: то што у овој књизи пише и сам сам имао прилике да видим, својим очима, у Паризу, приликом боравка у том граду у јуну исте (2014) године. Други: допала ми се та књига. Не, у ствари, допао ми се тај човек што то пише.

Покоравање је у Француској изашло на Божић, седмог јануара 2015. године. Истога дана проливено је много крви у Паризу. Уелбекова карикатура нашла се на насловној страници назови-хумористичког листа чија је редакција управо тог дана упућена Вишњем на истину. Наш, то јест мој превод, угледаће светлост дана у врло кратком року. Ту смо негде, што се брзине објављивања тиче, били Немци, Италијани и ми. Силе Полуосовине. Изем ти силе без Балкана.

Спиритуални чобанин

Оно што ми се код Уелбека допало није то што код њега на власт, демократским путем, долазе они који су стварно већина, па ни то што су код њега све жене приказане у својој пуној женствености – дакле, нежно, тужно и немоћно. Не, мени се код Уелбека свидело то што он Париз гледа и зна исто онако како га гледам и знам ја. Сва места која он описује, у Покоравању, али и у осталим делима, управо су она места на која сам и ја, као дошљак са југоистока париског континента, забасавао вођен својим интересовањима, интуицијом и нејасном жудњом. Уелбек, ако нисте знали, није само најтиражнији и најпознатији француски писац, он је, ако мене питате, најбољи париски писац нашег доба. Јер, кад је о Паризу реч, Уелбек се не фолира. Он капира стратешки значај одређених важних и лепих пунктова у том граду. Не држи се, као његов друг Бегбеде, Шеснаестог, Осмог и Првог арондисмана. Није, као огромна већина оних што стасавају у Латинском кварту или поред Луксембуршког парка, смисаоно везан за Леву обалу Сене и снобовски успаничен кад ту реку треба прећи. Није, дакле, од оних с Леве обале који се не стиде да признају да су на Десној били три или четири пута у животу. Не. Уелбек познаје Париз онако како га познајем ја. То ми се свидело код тог човека.

У Уелбековим бившим кретањима пронашао сам своја бивша кретања, и то ме је охрабрило, понизило и обрадовало. Плас д’Итали, центар југоисточног Париза, моја фиксна тачка, ексцентрична и небулозна за већину „правих“ познавалаца овог града, постала је, тако, истински репер, као и Арен де Лутес, римска арена усред Петог арондисмана. Ла Фурш, Плас де Клиши, Менилмонтан, као и свемирски, непариски ентитети у срцу Петнаестог арондисмана које Уелбек помиње – за мене су били ново, поновно откривање мог Париза. Само је фалило да помене и Улицу Еванжил, или Улицу Мусоргски, у већ полуградској, новоградској атмосфери источног Осамнаестог арондисмана, где хитате забринути док не изађете на Кримску улицу и улијете се у спасоносну вреву Деветнаестог арондисмана, као ћелавац коме је неко отео чешаљ из руке и тиме га лишио тешке недоумице да ли да загребе по голој глави – само је, дакле, то недостајало да помислим како је тај човек што то пише у ствари мој некадашњи сапутник, моје некадашње друго ја.

Него, да се вратим хронологији. О Покоравању се, ионако, много и писало и причало, премда је ова књига значајна и по нечему што армија уелбековаца, састављена углавном од људи који не разумеју свог духовног команданта, али га тим упорније и безобзирније следе, махом није хтела или умела да прихвати. После две деценије ношења разних бесмислених етикета, Уелбек, који није ни мизантроп ни мрзитељ љубави ни окорели циник, свима је јасно демонстрирао и своју религиозност, важан елемент онога што се назива „феноменом Уелбек“. Да, рећи за Уелбека да је атеиста исто је као кад бисмо рекли да су Пижон Петровић и Пикси Стојковић били велики играчи Партизана. Нема то, дакле, благе везе са животом. Као и у многим љубавима, и у љубави претежне масе Уелбекових следбеника до изражаја је дошао насушан порив за слепилом, па чак ни експлицитна пишчева изјава дата уживо на телевизији није била довољна да десетине хиљада самопрокламованих безбожника прихвати сазнање да је њихов спиритуални чобанин – дубоко религиозан човек.

Поменух повратак хронологији, а никако да јој се вратим. Прошло је, дакле, неко време, и пред мене је постављен нови задатак: да преведем два на српски већ преведена Уелбекова романа, први и други: Проширење подручја борбе и Елементарне честице. Нисам их читао у изворним српским преводима, као што, иначе, до дана данашњег нисам прочитао ниједну Уелбекову књигу осим оних које сам превео. Да то одмах да разјасним: нисам прочитао ни Платформу ни Могућност острва ни Карту и територију. Ни у оригиналу ни у преводу. Нити сам прочитао, нити намеравам да прочитам.

Фактор среће

Проширење подручја борбе (Extension du domaine de la lutte), делце којим се песник и есејиста Уелбек први пут огласио као (потенцијални) романсијер, доживео сам као еклатантан пример да је у књижевности, поред свега осталог, важно имати и среће. Добро, писање је живот; ако је у животу важно имати среће, природно је да се ни у писању без ње ништа не може постићи, али ипак – имати толико среће колико је Уелбек имао с Проширењем екстремно је ретка појава која заслужује дивљење. Та наврат-нанос склепана дневничка структура, с последњом трећином која се губи у формално-садржинској почетничкој магли, ипак је људима успела да представи оно што људи и желе да сазнају кад читају неку књигу: човека. Да се не заваравамо: не читамо ми Злочин и казну ни због секире ни због бабе ни због тога што замишљамо шта је све Лужин радио Дуњи, не читамо ми Ану Карењину зато што се надамо да ће Александар Карењин упасти у собу док брката протагонисткиња орално задовољава вољеног официра, већ та дела читамо да бисмо видели ко је и какав је тај Достојевски, односно ко је и какав је тај Толстој. Читаоца превасходно занима личност писца, пишчево биће, и у потрази за пишчевим бићем – потрази, узгред, нужно јаловој, потрази у којој је сваки прави траг неизбежно и погрешан – он срља кроз ту словну шуму налик дрвосечи који је заденуо секиру за појас јер га дрвеће више и не интересује, већ занесен граби ка планини која се, с времена на време, помаља иза голих или олисталих крошњи. Управо је то и спасло Уелбеков романескни првенац – то што читалац у књизи тражи писца. Јер, у Проширењу, ако и не може много да се нађе, свакако има шта да се тражи, а то је једино и важно.

На уметничком бијеналу „Манифеста 11“ у Цириху 2016, испред својих рендгенских снимака

На ред су дошле Елементарне честице, које су код нас већ биле преведене под тим насловом, што и јесте верно пренет наслов оригинала. Мени се, међутим, много допао енглески превод: Atomised. Енглези су, додуше, једини људи на свету који не морају да се праве да су то што јесу: они ће се према једном озбиљном страном књижевном делу вазда понети нехајно и релаксирано, као да је реч о некаквом филму. Рекох да ми се тај енглески наслов допао, мада књизи, на први поглед, намеће крути научнофантастични ореол, што самом Уелбеку сигурно није сметало (кудикамо су сериознији изгледи да му је засметао енглески превод његовог Проширења, које је у англофони свет стигло под блентавим насловом Whatever). Он, уосталом, и јесте првенствено научник, па ако несумњиво научна синтагма Елементарне честице (Les particules élémentaires) одише, ипак, напупелим поетским потенцијалом, латинско-англосаксонски одрешито Atomised спроводи базичну идеју на истраживачки, микроскопски колосек којим Уелбек, као мрки, наглуви скретничар, хода погнуте главе, инстинктивно уверен да нема тог воза који би могао да га однесе или залепи за прагове.

Честице су, већ, веома озбиљно књижевно дело, велика и важна књига која је, за Уелбека, стигла у прави час. Познато је да је у свим областима уметничког стваралаштва, како са креативног, тако и с комерцијалног становишта, друго дело пресудно. Била прва књига (плоча, изложба) одлична или тек довољно добра, од друге зависи да ли ће стваралац оснажити или изгубити мотивацију за даљи рад. Е, Уелбека је, кроз ту атомизовану литерарну структуру и те како имало шта да мотивише. Са Честицама је он постао велики писац, што ће у дугим потоњим годинама успети да остане, пре свега захваљујући својој рационалности и прагматичности, које, уз религиозност и романтичност, односно љубавност, такође улазе у ред занемарених или игнорисаних одлика овог аутора.

Мишко против Бернара

Како је то преводити неку књигу која је на ваш језик већ преведена? Из мог угла, исто као преводити неку, рецимо, сасвим нову, која није преведена. Потпуно исто, рекао бих, иако сам и сâм свестан да, говорећи то, не говорим баш истину и само истину. То јест да помало лажем. Ево због чега: постоји могућност да се, рецимо, изворни преводилац предметног дела, ако, рецимо, још бивствује у овоземаљском контексту, острасти па и наједи због онога што сте ви урадили, свестан, истина, да ви, као професионалац, свакако нисте сами и на своју руку узели да „преправљате“ његов, изворни превод, већ сте добили ту књигу да преведете у склопу редовних радних задатака. Колегијална острашћеност не може бити ни угодна ни изазовна; тако се нађете у позицији у којој се књижевни преводилац, за разлику од писца, објективно ретко налази: да неко у старту не воли то што сте урадили.

Пепељушко-калимеровска закукавања типа „мене нико не воли“ и „али то је неправда“ мени, реално, нису страна. Волим да се жалим, и у самоодбрани и у самонападу. 

Писаћу ја мало касније и о мукама с Уелбековим александринцима и осмерцима – уз већ поменуте занемарене или игнорисане одлике овог аутора свакако не смемо да заборавимо и његову старомодност и конзервативност, а Уелбек је вероватно најстаромоднији и најконзервативнији истакнути писац данашњице – али да се мало задржим на тим Државним непријатељима, односно, како би тачније гласио превод оригинала, Јавним непријатељима, тј. Непријатељима јавног мнења (Les ennemis publics). Е, то је књига која се чита са уживањем, барем оно што је писао Уелбек, али то је, на срећу, било сасвим довољно, јер Уелбеку је пошло за тастатуром да ублажи, па и неутралише мучнину и смарачину које доносе букачке контемплације искомплексираног Бернар-Анри Левија. Баш с уживањем, дакле; ја сам се спорадично осећао као на стадиону у врло добрим, одличним и најбољим данима Црвене звезде, и повремено бих чак и победнички заурлао, као кад је Сребренко Репчић минхенском Бајерну дао трећи гол оног ноћног децембарског поподнева 1979, кад смо, у сам освит другог полувремена, повели три-нула и кад сам се ја, као једанаестогодишњи син познатог спортског новинара, из новинарске ложе бацио у горње редове навијача иако сам алкохол почео да пијем много касније, тек у другој половини осамдесетих.

Репчић је био фаца, као што су фаце били и Здравко Боровница и Цвијетин Благојевић и, уопште, бар ми звездаши у фацама нисмо оскудевали, хоћу рећи: одмалена сам навикао на непосредно присуство великих фаца у свом животу, тако да и на Уелбеково присуство могу да гледам с једном антипровинцијалном, ишлифованом смиреношћу. Па ипак, иако сам као четворогодишњак с Цолетом Јанковићем ишао на пикнике где ме је учио како се правилно држи цигара, односно да је филтер то што се ставља у уста, иако ме је Трифке Михајловић у свом белом BMW-у „2002″ возао по мојој родној Чубури и успут ми објашњавао која је риба добра, а која није ни за к, иако сам, дакле, у животу видео и како Милош Шестић кеца волове за две главе више од њега, и како Дуле Савић потапа Острво оним васионским дроп-киком у 88. минуту утакмице против Арсенала на Хајберију, а и како стидљиви Славољуб Муслин, с пуно херца, херојски сахрањује Херту усред Берлина – нисам могао да изигравам аристократу док сам, преводилачко-читалачки, присуствовао тој блиставој победи људског над нељудским, довитљивог над глупим, занимљивог над досадним. Говорим, разуме се, о Уелбековој победи над оним надобудним медиокритетом с којим се дописивао. Mоју калимеровску душу преплавила је благодет спознаје да правда ипак побеђује, макар и у прошлости: ма, нека све свима, у здравље им било, само кад Мишко кара Бернара!

Ја сам одрастао

Долазим сад до Уелбекове књиге која је мени убедљиво најдража, свестан, притом, да наступам као члан неке рок групе: увек је најновији албум и најбољи, и ми ћемо од срца, подстакнути најблагороднијим мотивима, тиранисати публику новим песмама, које публика, нормално, не зна, а онда ћемо, помало мргодно, одрндати и неколико старих хитова, јер ипак ми свирамо за народ, за људе који су ту дошли својевољно и још нам за то платили; не свирамо, дакле, ни у подруму ни у гаражи ни на интерном часу у музичкој школи.

Свестан, како нагласих, свега тога, поновићу да је мени најдража Уелбекова књига управо Серотонин, који је светлост дана угледао почетком 2019. године. И око Серотонина сам имао мало колатералних тензија, овога пута с мојим другом посластичаром. Пошто сам готов превод предао у ноћи са 21. на 22. децембар лета Господњег 2018,  питао сам Ивана да ли бисмо Серотонин могли да објавимо као својевремено Покоравање, дакле одмах после Француза, у најкраћем року. Јер, могло је да се стигне. Издавач је, међутим, из неких разлога био уздржан, дипломатски оставши при одлуци да књигу не пушта пре краја фебруара, односно почетка марта. Ја сам се био мало заинатио, дипломатски заинатио, јер кад разговарате с утицајним посластичарима морате бити дипломатични, нарочито кад не разумете одлуке које они доносе.

У међувремену је, авај, и Уелбек добио Легију части. Макрон га легионизовао. Уелбек, зачудо или не зачудо, није одбио угледно признање Француске Републике. „Мишел Улебек Легија“, тако га је прозвао један мој друг с Душановца, начитан човек (он је, рецимо, за разлику од мене, прочитао и Карту и територију), Бодлер без трапавих албатроских ногу и По без четрнаестогодишње рођаке-наложнице, али један од најбољих саговорника које сам у животу имао. Било како било, ни Легија части није успела да баци сенку на моју љубав према Серотонину, најдражој ми Уелбековој књизи, делу у којем је овај писац успео да искорачи у онострано не служећи се ни Сведенборговим ни Дантеовим средствима. А опет, ја вам кажем да је тако: са овим и оваквим Серотонином, у којем ће многи наши аналитични савременици пронаћи и недостатке и, можда, донекле офуцане шаблоне, Уелбек се придружио екипи овострано-оностраних писаца, писаца који, износећи своје биће на трпезу за којом седе они благословени, нишчи духом, они што их не разумеју – отварају прозоре наших скучених овоземаљских домова, прозоре наших тела у којима се пале, горе, букте, тињају и гасе се вечита деца, нехотично, а добровољно упрегнута у јарам злог сна о понижавајућем лучном току који извире ни из чега да би се ни у шта и вратио.

Зашто је Серотонин најбољи? Па због онога о чему смо раније причали. Због човека. Мишел Уелбек није савршен човек, нити ће стићи да се усаврши, а понекад се чини да можда и није човек (такав исти недоумичан утисак, истина, имамо и кад сретнемо анђела – ја л’ је човек, ја л’ није). Шта значи то – одрасти? Знамо ми, мање-више сви (нарочито ми мушкарци), ону гласовиту реченицу која је, у бенигнијој варијанти, пропраћена ускличником, а у подмуклој, опаснијој, трима тачкама: „Одрасти већ једном!“ Или: „Одрасти већ једном…“

Сви стрепимо од те реченице, а нарочито од потенцијалне неминовности датог императива: шта ако једног дана стварно будем морао да одрастем? Уелбек на то питање себи, а и нама, пошто то од њега изискује хумилизујућа вокација на коју га је кисмет упутио, кроз Серотонин проговара: Ја сам одрастао. Једино што је поуздано добро око тог одрастања јесте то што се не сећам тескобе која је одрастању претходила.

Српски песник Миодраг Павловић, који је, дубоко зашавши у осму деценију живота, похабане одежде, али с младићком скрушеношћу, негде 2005. седео поред мене код Минке, у Лагуни, чекајући да га прими Дејан, рекао је да је старост, да је бити стар: „благослов и одговорност“. Уелбек још није стар човек, или то бар кажем ја, који сам дванаест (а можда и само десет) година млађи од њега. Али то и јесте сврха учења: учити од некога с ким живите. А ја живим с Уелбеком последњих, рецимо, седам година, од Ланзаротеа. Ми смо цимери. Подносимо се, иако уопште не разговарамо. Уелбек је Серотонином, на начин антериорни, што би Французи рекли, дотакао Павловићеву мисао о благослову и одговорности.

На извору ужитка

Стижем и до оног дела о којем сам највише желео да пишем, а о којем ћу вероватно писати најблеђе. Дело је Не мирим се (Non réconcilié), и реч је о Уелбековој личној песничкој антологији, којом је аутор обухватио свој поетски опус од 1991. до 2013. године: та поезија је свакако лепша, а можда и боља у француском оригиналу него у српском преводу. То је чињеница коју сам дужан да предочим свим читаоцима. Препевавање поезије, нарочито масивно, количински импозантно, значи не оно кад узмете да препевате једну песму или неки циклушчић песама, него овако, кад узмете и препевате целу једну антологију од, шта ја знам, 120, 130, 140 песама, и то песама које пише један старомодан аутор, традиционалиста који цени риму и метрику и који тек спорадично, ваљда кад му понестане енергије, прибегава тзв. слободном стиху – препевавање, дакле, неспорно јесте полигон за исказивање личног мајсторства, за разне бравуре, за готово перманентан, а и насилан контакт с вишим силама које кроз тебе протурају решења за немогуће ситуације. Иоле меродаван читалац ту одмах схвата да има посла с личношћу препевавача, вероватно малчице више него с персоном онога ко је то спевавао у оригиналу. Ту ћу вам отворено рећи: препевавање такве, озбиљне, праве поезије једна је узвишена, полуолимпска мастурбација, али ипак мастурбација.

Препевавање поезије је сексуално само утолико што се на крају пролије семе; понекад раскошно семе, понекад натегнуто семе, понекад семе које оплоди више њива него оно оригиналско семе, да, све то стоји. Али у препевавању поезије нема стварног контакта с другим бићем. Препевавач је на извору ужитка, али објекат његове пожуде није неко тело него само, евентуално, слика или, најчешће, обрис. Препевавач је сâм, неизоставно самљи од онога ко је песму написао на свом језику; његова самоћа је рогобатна, рекох: полуолимпска, јер има ли гротескније самоће од оне у којој постајемо велики или показујемо своју величину?

Уелбекова лична песничка антологија Не мирим се морала би, ценим, и у својој франкенштајнској, српској верзији да постане и остане књига коју ће сви који држе до овог писца радо чувати на својим полицама и прелиставати је понекад, онако, кад се за полицу маше као што се маше за преграду у вратима фрижидера где стоје бруфени, аспирини и сирупи за искашљавање. На таблетицу, на кашичицу. То поезија и јесте, лек од којег очекујемо инстант-решење.

Уелбек је, као песник, имао и има легионарску дужност и привилегију: да његова поезија не буде оцењивана као смисао његовог опуса, него као један облик његовог ексцентричног испољавања. Иако у његовом односу према поезији, па ни у тој поезији као таквој, нема ничег ни ексцентричног ни егоцентричног . То је права поезија. И све оно што је он створио као прозаиста служи на част тој поезији, као што та поезија служи на част њему, као романсијеру кога су сензационалисти прогласили пророком, порнографом, атеистом и човекомрсцем, што Уелбек не само да никада није био, него никад не би могао ни да постане, све и да му тако нешто падне на памет.

ПС: Мишел Уелбек није дошао у Београд. Али ми му данас честитамо рођендан, макар се он на нас и наљутио због тога.

Владимир Д. Јанковић

Текст је првобитно објављен на: oko.rts.rs (https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4272842/uelbekov-65.-rodjendan.html).

О Уелбеку смо, поред осталог, са Јанковићем разговарали и прошле године у интервјуу који можете поново читати овде .

Између два Ништа ја, Нешто, постојим: песме Владимира Д. Јанковића





Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.
 ОДА НЕЗНАНОЈ ЈУНАКИЊИ
 

 Одједном све наде у тебе полажем,
 Мада никад нехајан и не би наш тон.
 У цркви мог срца оживела си звон.
 У крв си ми ушла: само то ти кажем.
 
 
 Угледам те одмах, издалека машем,
 Машеш и ти, видим: дишеш тек напола.
 Обукла се лепо, а кô да си гола.
 Небо жижу збија у путање наше.
 
 
 Прилазиш ми као зденцу у пустињи,
 Урањам, сав дрхтав, у твој поглед сињи;
 О, кад не би лепа мени била тако!
 
 
 Милујем ти шаку, јастучиће снежне,
 И прстиће слатке, и ноктиће нежне –
 Над твојом лепотом и слеп би проплакô.
 

 

 МРЗОВОЉНА ПЕСМА
 
 
 Дојади ми гдекад мој унутрашњи свет,
 Где опако коље ка своду се пружа;
 Саму себе трњем избушила ружа.
 Месец, не сунце, иште бео сунцокрет.
 
 
 У оази песак сув, у голети густиш,
 Поларна ноћ блиста, сур екваторски дан.
 На јари се кожа јежи, снег кô угаљ вран.
 Кад видиш да идем, ти наду напусти.
 
 
 Рођен јесам, али нико не зна када,
 Још се мање зна кад смрт ће да ме свлада,
 Између два Ништа ја, Нешто, постојим.
 
 
 Под небеском капом као вашка милим,
 Врло нежно режим, врло грубо цвилим,
 И да скратим причу: с пута ми се склони.
 
 
 
 
 ВАГОН ЗА ЧАЧАК

Из песме знадох: пут веома дугачак.
Умих се, из уста испрах укус горак.
На станицу кренух спремно, хитар корак.
Бусен зелен с Авале иде у Чачак.

У вагону сâм сам, нигде живе душе,
Пун сам струје, цептим, ватрица се пири.
Чекам да отправник пиштаљком ме смири;
Горљив на прозору, презирем свет смушен.

Али писка нема, ни локомотиве,
Тај је вагон жртва жеље саможиве;
Точкови рђави, зарасли у траву.

„Чачак не постоји, шта је теби, сине“,
Радница ми пружна вели са висине,
„Ил’ ти срце пуче, ил’ изгуби главу.“
 
 

  КУЋНИ СОНЕТ
 
 Враћам се кући, уморан сам, изгледа;
 Стајем на тачку-зарез кô да је тачка.
 А с тачком се римује још само „мачка“.
 И ту си ти, отвараш свет што ми се не дâ.
 
 
 По свим местима, као пас, тражим мир,
 Ту бестидну реч коју млади презиру,
 То кад се султан збуњен клања везиру –
 Кад у души расте расцветан већ чир.
 
 
 Руке перем, долазиш у купатило,
 Гледаш ме, очима питаш: шта је било,
 Ја ти кажем: ништа, дошао сам кући;
 
 
 Дечјом ми ручицом локне с чела склањаш
 Посивелога, што тек се теби клања:
 Замало нестадох теби путујући.
 
 
 
 ХИРОШИМА
 
 Ах, разорила си ме кô Енола Геј,
 Млада си, можда не знаш шта речи значе.
 А ја кажем: није доста, удри јаче –
 Све поднећу кад сам луд, само пичи „плеј“.
 
 
 Чекам те, сажежен, јаблан јаром строшен,
 Ал’ чим ми пошаљеш слику бомбардера,
 Већ мастило цури из запеклог пера,
 Нисам још с тлом сравњен, нисам још покошен.
 
 
 Ходај иза мене, сенко од сна лепша,
 Магарче до зеленог неће да крепша,
 Све стих да га изда и реч да га прода.
 
 
 И кад лажеш ти ми истину говориш,
 „Бићу увек с тобом“, то ми промрмори –  
 Преведи ме жеднога преко свих вода.
 
 
 

 КАЗАН
 
 Лед. Минус три. Ватрогасци – негде гори.
 На места идем сад где сам те чекао.
 Не знам шта рекох, шта нисам рекао.
 Колосек. Точак је брз, кораци спори.
 
 
 Гладан сам, леђа савија ми немоћ зла,
 Опет овуд ходам, претим змајевима,
 Тешка ми душа у твојим крајевима,
 Легао бих радо да ме смрт затрпа,
 
 
 Да код твог безлисног Злокобног олтара
 Стргну све са мене и узму ми пара,
 Оно што сам стекô да нахраним уста
 
 
 Бића што су болна и што беху жртве
 Наше игре страшне, љубавне и мртве –
 Иза тебе оста васиона пуста.
 
 
 

 МАНИФЕСТ АНАТЕМИСАНИХ
 
 
 Не признајемо ни лаж ни истину!
 Ни гротло ни свод!
 Не признајемо шуму ни чистину!
 Ни пучину ни брод!
 
 
 Не признајемо безвлашће и власт,
 Ни очај ни срећу!
 Не једемо ни посно ни маст,
 Не кажемо ни „хоћу“ ни „нећу“!
 
 
 Над кућицом без крова
 Распињемо копрену,
 И одричу нас се сви!
 
 
 Али борба је ова
 За жеђ благословену,
 И у њој горимо ми! 
Владимир Д. Јанковић

Уелбек у Београду – за неупућене (Интервју са Владимиром Д. Јанковићем)

Паде ми на памет пре извесног времена да са човеком којег не познајем направим интервју. И уопште – да направим интервју! Сад када је мој наум реализован и када је текст ту, морам рећи да је по среди био необичан подухват и плодоносан “сусрет”. Могла би ова реч “сусрет” бити написана и без знака навода, да Владмира Д. Јанковића нисам пронашла на Линкдин-у и да разговор нисмо водили преко мејла. Ја га, дакле, никада нисам ни срела, ни видела изван медија, нисмо се руковали, ни попили кафу – ништа од уобичајеног и помало старинског начина на који се интервјуи праве. На репу короне и у некаквој (само)изолацији која се већ вукла по инерцији, учинило ми се да би разговор о Мишелу Уелбеку са његовим преводиоцем могао бити интересантан.

Владимир Д. Јанковић је књижевни преводилац, песник и есејиста. Рођен је у Београду 1968. године. Објавио је више од 280 књижевних превода (око 110 романа) с француског и енглеског језика. Најширој публици је познат по преводима дела Мишела Уелбека, Фредерика Бекбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Ијана Макјуана, Мишела Турнијеа, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Аутор је четири књиге поезије (Песме, Дрскост, Одбарана Данајаца и Даг) и око 600 песама, есеја, кратких записа и прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Од јануара 2018. године је на дужности потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. Од пролећа 2019. године је дописник подгоричких Вијести, где објављује приче из циклуса Београд за упућене

… за неупућене, у Београду је прошле године Мишел Уелбек ипак био и Јанковић се са њим видео. То сазнање (јесам ли ја једина која није схватила да је Уелбек у нашу престоницу ипак дошао?) навело ме да Јанковића замолим за разговор о том изузетном аутору.

*У вашем великом и необично разноврсном преводилачком искуству посебно место заузимају дела једног од најконтроверзнијих писаца савремене Европе, Мишела Уелбека. Љубитељи његових књига га доживљавају као “звезду” и као човека до којег се тешко допире. Како изгледа комуникација преводиоца са таквим писцем? Претпоставља ли превођење и обавезан контакт са аутором?

– Никад нисам имао никакву комуникацију с писцима које преводим. У неколико случајева десило се да се с понеким писцем ког сам превео упознам накнадно, али никад нисам имао ту врсту преписке, да се ја, као преводилац, обраћам писцу, да га вучем за рукав, да се нешто интересујем и досађујем човеку, односно жени… Па ружно је то. То би, на неки начин, значило да писац није довољно добар, да није ту књигу добро написао, чим ономе који треба ту књигу да преведе нешто није јасно. Замислите који је то блам: да преводилац, у току рада, зивка писца и пита га: еј, шта си овде хтео да кажеш, шта ти ово значи, је л’ то оно или ово… Па сâм писац би нужно помислио: јадан ја, види која ме будала тамо преводи.

О Уелбеку у том контексту немам да кажем ништа посебно. Никад нисам гушио тог човека, и не знам како би он реаговао да сам га гушио. С друге стране, и ја имам разлога да будем задовољан: ни он није гушио мене.

* Уелбек је ипак био у Београду? О чему сте разговарали?

– Уелбеково искуство с Београдом, па и ти разговори описани су у краткој причи „Хтео да види дивље свиње“, коју сам јуна прошле године, непосредно после оне ујдурме око његовог (не)доласка у Србију, објавио у редовном уторничком додатку „Поп & Култура“ београдског дневног листа „Блиц“. Колико год био самокритичан, морам рећи да је та прича била океј, није била лоша, ваистину, и наишла је на извесне симпатије у делу овдашње књижевне публике. Ми, међутим, живимо у глобалном миљеу којем се ангажовано намеће етикета „света пост-истине“. И сад, како ти да очекујеш да ће људи о твом писању уопште размишљати у категоријама, рецимо, чињенице или измишљотине, истине или лажи? Зашто би се један литерата – у овом конкретном случају, рецимо, ја – секирао и злопатио у настојањима да исправља историјске и цивилизацијске токове? Људи живе у времену пост-истине, живе или ће живети, и ја, као књижевни актер на тој позорници, морам да имам у виду домете писане речи.

* Волите да пишете о Београду. Зашто сте сматрали да је Уелбеку важно показати баш Авалу и Земун?

– Сматрам да је Авалу важно да упозна свако ко је мени у животу истински важан, под условом да воли и уме да пешачи. Жао ми је што с Уелбеком нисам могао до Авале целим путем да одем онако како се иде, пешице, дакле, да му успут покажем и, рецимо, Кумодрашко поље, Кумодраж, Јајинце, Село Раковицу, да га, после проласка кроз Бели Поток и успона до самог Жрнова, проведем кроз Пиносаву до Ресника. Што се Земуна и Новог Београда тиче, они су се у том тренутку наметнули зато што је у пролеће прошле године, ако се сећате, услед поплавâ и природне неравнотеже, дошло до масовног препливавања дивљих свиња с Ратног острва на новобеоградско и земунско тло. Пошто је то, у датом тренутку, било потегнуто у актуелном контексту, искрсла је замисао да се види како се дивље свиње крећу и понашају у урбаном амбијенту.

* Алесандро Барико је једном приликом за Уелбека рекао да га великим писцем, поред осталог, чини то што његов стил писања подразумева дугу реченицу, често без интерпункције. Колико је Уелбеков стил тежак за превођење? Шта је теже преводити: његову прозу или поезију?

– Од Барика сам својевремено прочитао две књиге, не сећам се тачно које, али свакако не могу рећи да сам познавалац опуса и манира тог реномираног аутора. Кад смо код тога, намеће ми се питање: познаје ли Барико у довољној мери манир и опус Мишела Уелбека? Не сумњам да познаје, само је он, очигледно, у Уелбековом стилу видео и пронашао нешто што ја нисам ни видео ни пронашао иако сам превео пет или шест Уелбекових књига.

Што се тежине тиче, Уелбек спада у групу средње тешких или теже-лаких писаца за превођење. На скали од један до десет, Уелбек би фасовао, рецимо, петицу, евентуално шестицу, али пре петицу. Задовољство је, дакле, преводити га. Новац зарађен на превођењу Уелбекових књига много је слађи од пара напабирчених превођењем многих како горих, тако и, можда, бољих писаца од њега. Он је углавном једноставан, то је својство врсних занатлија, што ће рећи врсних уметника. У реду је он. Из преводиочевог угла, под условом да преводилац није неки болид: много славе уз не много зноја, а пара ионако од свега тога има таман да се састави крај с крајем.

Шта је теже било: проза или поезија? Не бих у његовом конкретном случају говорио ни о тежини ни о разлици. Он је старински, старовремски песник који држи до риме, до метра. Такве песнике најлакше је препевавати, јер он вам нуди калуп, а на вама је да у тај калуп сипате, овде конкретно, српски уместо француског бетона. Уелбек је, ако се тако може рећи, и као прозаиста и као песник, широкогруд према свом преводиоцу, односно препевавачу.

*Како француска публика разуме Уелбека? Ако само начас и условно прихватимо претпоставку да би Уелбек могао бити “системски писац”, шта би нам у том случају „систем“ из његових уста поручивао?

– Мислим да Французи, генерално, Уелбека разумеју сасвим добро, под условом да није реч о појединим глупим читаоцима, о незналицама, нарочито онима делегираним из такозваних интелектуалних кругова. Уелбек говори о стварима које би сви они морали да знају, али многи међу њима воле да их не знају, да зажмуре пред тим стварима. У сваком случају, он дефинитивно није несхваћен у својој средини. Схваћен је онолико колико песник, писац и мислилац уопште може да буде схваћен, али је барем у тим границама схваћен скоро максимално, што опет није довољно… Али то је стара прича, опште место. Уелбек је често бивао на мети снобова, који су га час критиковали због овога, час му се подсмевали због онога, али у суштини – снобовима је највише, ако не и једино сметало то што он има огромне тираже и што је од својих књига врло добро зарадио. То њих мучи, па се онда фолирају како њему недостају разноразна својства која чине „велике писце“.

Са становишта система, Уелбек заиста јесте и системски и антисистемски, па и асистемски и надсистемски писац. Он није бунтовник, јер се, условно речено, с бунтовницима спрда још горе него с онима што буне гуше у крви. Није ни конформиста, јер је својим животом показао да је у стању не да претестерише грану на којој као мајмун седи, већ и да запали собу у којој као човек станује. Није ни део естаблишмента, јер естаблишмент такве не може да прихвати, а и такви се Богу моле да их не прихвати, то јест да не покуша да их натера да се у естаблишмент укључе. У сваком случају, Уелбек је писац кроз чије писање проговарају, заправо, сви: и потлачени и понижени, и тлачитељи и мучитељи, и владари и гоље, и ружни и лепи.

* Има ли Бога код Уелбека?

– Код Уелбека Бог преовладава. Као изразито религиозно биће, Уелбек је наилазио, а вероватно и сад наилази, на огроман отпор појединаца и група из свих друштвених структура, из свих сталежа. Фасцинантан је парадокс, међутим, да су њега промовисали и у звезде ковали разни издавачи и којекакви остали фактори који себе сматрају атеистима, и декларишу се као атеисти. Ту је, на неки начин, врхунац спрдње не Уелбека самога, него његовог дела с онима који још мисле да је могуће бити атеиста. Знате оно: кад седнете с неким човеком, и поведе се разговор о вери, о религији, а он у једном тренутку тресне: ја сам атеиста! То је исто као да вам је рекао: имам у дупету млазни мотор и сад ћу да одлетим брзином од 500 на сат и да се закуцам у ону зграду. Или као да вам каже: ја сам рођен са пет година, па сам с две године кренуо у основну школу с осталим вршњацима. Бити атеиста једноставно је немогуће, ту назови-дилему треба већ једном искључити, неутралисати.

* Превели сте и једну необичну књигу – Државни непријатељи у којој Мишел Уелбек и Бернар-Анри Леви воде несвакидашњи разговор. Каква је била природа дебате на коју је Уелбек изазвао Левија? Да ли је то била права полемика?

– Не бих рекао да је Уелбек ту био изазивач. Нисам упућен у појединости, али мој је лични утисак да су Уелбека некако успели да приволе да се упусти у ту преписку, у тај издавачки подухват. Идеја да се та књига прави, могуће, није потекла ни од Левија самог, мада би се код њега могла назрети црта интереса у том погледу. Уелбек, међутим, сигурно није био иницијатор. Па ипак, у току развоја те преписке, искристалисале су се две природе. С једне стране имате Уелбека, чија је писма занимљиво читати, а с друге стране Левија, који је досадан у пичку материну. Смара човек. И онда ухватите себе како прескачете Левијеве пасусе, и чекате да почне ново Уелбеково писмо. Притом се, у неком полно-поларизованом контексту, управо Уелбек намеће као мушки принцип, као плус, док је несрећни Леви увек у некој дефанзиви коју није могао да избегне, па фигурише као женски принцип, минус.

* Други један француски писац, Рејмон Кено, својевремено је приметио да између европских и америчких писаца постоји разлика. Европске писце је описао као ствараоце који углавном пишу „из институција” (алудирајући на њихову материјалну сигурност, ментални склоп и на њихове креативне капацитете који из тога произилазе). Америчке писце је, са друге стране, сматрао „правим писцима” у смислу да други позив, осим писања, углавном нису имали. Како се вама, као европском писцу, преводиоцу и читаоцу, чини та подела? Има ли данас разлике између европских и америчких писаца?

– Кено је био на правом трагу. Америчку књижевност карактерише та нит која је европској литератури одавно страна, ако јој је икад и била блиска: то је нит слободе. Амерички писци само о томе пишу: о слободи. Упечатљив је то феномен, кад ствари покушамо да сагледамо другачије, јер ипак смо ми Европљани. Нас, Европљане, слобода занима или само као реч, као идеја, или нас уопште више и не занима. Американцима, то јест Американцима који пишу, слобода је увек куљала из пера. Они само о слободи терају. Та разлика увек ће постојати. И дан-данас амерички писац, па и онај, условно речено, незнатан, небитан писац – пише о слободи у разним њеним спутаним и неспутаним облицима. Европски писац пише о стварним и нестварним стањима ствари. Америка светској књижевности никад није успела и никад неће успети да дâ највеће, најзначајније књижевнике. Али њој светска књижевност и није толико важна колико су јој важни светски читаоци. Она њима даје то осећање делања, кретања – а то је слобода. У Европи је битно да се постоји, у Америци је битно да се дела. У томе и јесте суштинска разлика између европских и америчких писаца: ови први мисле да су Хималаји и да је важно бити што виши, ови други мисле да је важно да прерији никад не буде краја.

* Шта Владимир Јанковић ових дана преводи, пише и чита?

– Преводим упоредо Богородичину цркву у Паризу Виктора Игоа за једно посебно, илустровано издање, и нови том стрипа „Команча“ Хермана Ипена и Грега. Успут препевам покоју песму Беное Жилијена, француског песника који живи у Швајцарској. Беноа је добар, вреди га читати. Пишем свашта, а последњих недељу дана, конкретно, готово искључиво поезију. Читам историографију, једино ми то држи пажњу. Пре неки дан сам, рецимо, с одушевљењем читао како Ђорђе Бубало пише о краљу Радославу, нашем оном, Немањићу, најстаријем сину Стефана Првовенчаног, што је био превише везан за Грке, историјски најдуговечније непријатеље Рашана, па га заврнули прво брат Владислав, па стриц Сава, да би га на крају грубо зајебала и супруга његова Ана Анђео.