ВИЛА И ЊЕНА ЧУДОВИШНА ИДИЛА (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ О ПОЕЗИЈИ ЈЕЛЕНЕ ВУКАНОВИЋ)

ПОЕЗИЈА ОСЛОБАЂА

Вила и њена чудовишна идила

Јелена Вукановић пише као женско. И као мушко. И женско-мушко, и мушко-женско. И као дете пише Јелена Вукановић, и као вила. И као чудо, па се за њеном поезијом осврћемо као што се за њом сви живи осврћу у песми Преламање, једној од сијасет упечатљивих у збирци Логор:

Јесам гадна,
али нема жене,
нема мушкарца –
који ме неће погледати,
који се за мном неће окренути –
јер сви се окрећу за болом,
за страшћу, за собом нема ко се не окреће,
ја преламам.

Јелену сам упознао пре отприлике пет година, она је тад имала двадесет једну, двадесет две. И то се нисмо упознали уживо него кореспондентски. Придајем велики значај таквим познанствима. Шопенхауер је својевремено мудро запазио да људи, кад пишу, исказују готово фрапантну склоност ка истини. У разговору, било телефонском, било у четири ока, већи су изгледи да ћемо пожелети да слажемо, покушати да слажемо, успети у лажи. Кад пишемо, а „писање ослобађа“, како то Јелена каже у насловној песми Логор, у нама се разгорева силна истиножудња, узбуни нас нејасан, али моћан порив да будемо искрени, да кажемо шта јесте и како јесте.

Осим тога што ослобађа и што воли истину, писање има и спасилачку димензију, чије обрисе наслућујемо у Јелениној песми Змијски сан:

Свака реч коју напишем спасава децу од мене,
животиње,
мушкарце и
жене.

За мене је, елем, Јелена Вукановић одавно већ песникиња са великим П, иако је „Логор“ њен првенац. О овој збирци, коју је објавио Центар за културу и туризам у Младеновцу, као награду младој песникињи, добитници награде „Шумадијске метафоре“, Душан Стојковић овако пише:

Логор је књига нераздељена на циклусе, што нипошто не значи да су песме у њој сложене без икаквог реда. Напротив! Постоји унутрашња кохеренција која их повезује и сигурно песничко писмо које их води, и то тако што њене читаоце, и тематиком и стилским умећем, заводи. Збирку отвара песма по којој је она насловљена. Песникиња није победничку песму чувала да је смести на сам крај књиге, као што би многи други песници, и кудикамо старији и зрелији од ње, учинили. Није јој наум био да покаже како друге песме ка песми Логор воде, већ како оне, на одређени начин – а на читаоцима је да открију на који – из ње происходе“, забележио је, поред осталог, Душан Стојковић у поговору под насловом „Стихозбирка о крајњем симболу“.

Јелена Вукановић је песникиња чудовишне идиле. У њеним песмама звецка армагедонско оружје, севају анђеоски погледи, грче се демонске канџе. Она, пак, остаје своја и небеска, нимало размажена чак и кад се чини да извољева: „Не могу поћи са тобом. / Нема пута који је за мене ненасилан“, каже она у песми Нема пута, а у краткој песми Љубав говори оно што сви који воле знају, осећају и предосећају, али нису баш вољни ни самима себи да признају:

Љубав о каквој сањам
најближа је
Паклу
Чежње.

Смрти се не треба плашити, али ипак, од ње имамо разлога да стрепимо, у једном чисто органском, телесном смислу, јер емоције припадају телу. То и песникиња увиђа кад у песми Та смрт ефектно поентира: „Све више увиђам да није довољно умрети / да се не би осећало. / Напротив: у смрти су само осећаји, / а живот, ништа до предмет који / обогаћује смрт.“

Она која опомиње да „човек кад-тад пасти мора“, те да „крила остављају мирис лешева у ваздуху“ (Не покушавај), успеће и најневернијег Тому међу читаоцима да увуче у стање описано у песми Стид: „Говорим ти ствари срамне и / увлачим те у стање стида, / то је једини Простор где ја / разумем / човека.“

Кажу да младе песнике и, уопште, младе ствараоце не треба хвалити, е да се не би уобразили и, последично, улењили се, зарибали. Ја Јелену Вукановић могу чиста срца и слободно да хвалим зато што она никад није ни била млада песникиња, нити је то данас, у својој двадесет седмој години. Она је рођена стара, и остаће увек девојчица.

Преузето из Културног додатка Политике

РЕКОНСТРУКЦИЈА

Тиха драма се одвија у нама,
готово неприметна,
шкрипи крв наших виолина у рају.
Сетила сам се свега
што сам пропустила деловањем:
Морамо организовати азбуку поново.
Морамо открити од каквог је смисла
Удаљеност слова А од слова Ш
за наш садашњи живот.
Морамо видети да ли је А дељиво,
и ако јесте, разложити га
колико год је то могуће
и позабавити се његовим јединицама.
Морамо крунисати оно слово
за које приметимо да се најчешће јавља
у нашем витком говору,
морамо распарати А,
морамо утврдити да ли иста слова
користе ратници и видовњаци,
која слова су одговорна
за покоље,
а која за сневање,
и је ли истом комбинацијом слова
човек забада нож, па пева деци успаванке.


СТИД


Говорим ти ствари срамне и
увлачим те у стање стида,
то је једини Простор где ја
разумем
човека.
Гадости говорим
да бисмо једно постали
у
скровитости
у
свеопштем разједињењу.
Говорим ствари срамне
да бисмо се стопили
онако како се породица стапа
како се суделује у сахрани 
Првој.
Говорим ти ствари срамне јер само у срамоти
можемо поново бити Деца,
Деца чији се Органи не злоупотребљавају,

Деца Светла. 


КЕКС


Само је један ужас већи од смрти ужаса:
Рођење.
Незамисливо је сада тога се присећати
јер бих сигурно изгубио разум.

Очајна жеља да се све обједини и сачува,
да биће скине задах праха и кала,
да се очисти од зла и несносног мировања.

Ипак, ове речи заборавит не могу:
Хајде, хајде. На тебе је ред.
Проћи ће док си рекао кекс.

Из збирке Логор Јелене Вукановић (издавач: Центар за културу и туризам Младеновац, 2020)

СЕЋАЊЕ: РАЈКО КОЈИЋ

Владимир Д. Јанковић

АКО ЈЕ ЗЕМЉА ОБЛАК

Шездесет пет година од рођења и двадесет четири годинe од смрти првог гитаристе „Рибље чорбе“

Дванаестог априла 1956. године у Јарковцу је рођен, а једанаестог априла 1997. из Београда је побегао негде, можда кад му се на главу срушио читав свет, можда да се унапред подругне распродаји бола, можда и да нам покаже да уме да буде гадан кад је наше пажње гладан.

Рајко Којић је један од највећих гитариста које је српска и југословенска рок музика дала. Добро, имамо Точка, и Точак је наш Хендрикс. Рајку је недостајало мало даха, мало ваздуха, мало отвореног простора да постане наш Ричи Блекмор. Или не – зашто га поистовећивати с било ким.

У музичком смислу, Рајко је био творац и покретач групе која ће у историји остати упамћена под називом „Рибља чорба“.

На првом „Чорбином“ албуму групи је дао звук, тон, целину. Тај албум, „Кост у грлу“, најбољи је који је овај бенд икад снимио.

Пружио је много и на наредних пет албума. Кад је „Чорба“ објавила своје најпопуларније остварење, „Мртва природа“, поново је заблистао, али већ као човек-творац који се утапа у матици машине.

Оно што је овај гитариста оставио нашем року, а и нашој души, чућете у песмама „Ја сам још она иста будала“, „Хеј, ћале“, „Звезда поткровља и сутерена“, „Остани ђубре до краја“, „Неке су жене пратиле војнике“, „Рекла је“, „На Западу ништа ново“ и у многим другим.

Може ли земља да буде лака? Може, ако је земља облак. У тој земљи, горе, изнад наших ушију, почива и траје Рајко Којић.

Рајко Којић

КАКО САМ ПРЕВОДИО МИШЕЛА УЕЛБЕКА: ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Рођендан великог и контроверзног писца, Мишела Уелбека, који пуни – не зна се тачно колико година – згодан је повод да се поново говори, како о његовом делу, тако и о превођењу његове прозе и поезије на српски језик. О томе како је преводио Уелбека, за Магазин ОКО пише Владимир Д. Јанковић, а Stella polare преноси његов текст у којем су „преводилачке муке“ контекстуализоване на несвакидашњи начин.

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.

УЕЛБЕК ДО ТОКИЈА: СРЕЋАН РОЂЕНДАН, МЛАДИ ДРУЖЕ

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш. С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Мишел Уелбек

Уелбек долази у БГ. Биће гост Крокодила од 7. до 9. јуна“, написао ми је Иван Бевц у СМС-у од првог или другог фебруара Лета Господњег 2019, не могу тачно да се сетим да ли је тај судбоносни дан био први или други у месецу кад се мачке, наводно, јебу више него обично. Одговорио сам му: „Одлично. Драго ми је због тога. Слагао бих те, ипак, кад бих рекао да једва чекам да га упознам.“

Не желим да упознам тог човека, истина је. Кад волите некога не због тога што он јесте, и какав јесте, него због тога што ради – природно је да вас спопадне мука на саму помисао да с тим човеком још треба и да се рукујете, да се погледате с њим у очи, да размените неку реч макар и у више очију, а камоли у само четири. Који ће ми мачак Уелбек? Само ми је он још фалио.

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш.

С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Замерићу Уелбеку, наравно, што је у исцрпном опису једног прокријумчареног снимка групе Deep Purple, потанко залазећи у нијансе те, вероватно безвезне, верзије песме Child In Time, заборавио да помене Ричија Блекмора. Све је поменуо, добро, скоро све, тројицу је поменуо, није се сетио ни басисте Роџера Гловера. Али њему је у жижи био Џон Лорд, истакао је и Гилана, а дужну и заслужену почаст одао је и бубњару Ијану Пејсу (ми смо га, од детињства, звали Јан Пејс, као што смо и Гилана звали Јан Гилан, али онда су нас лектори напречац научили да се то име изговара Ијан, а не Јан, па смо се променили, сад ту негде, скоро).

Али Блекмора није поменуо. То ће остати мост у пламену. Између мене и тог човека што је рођен на Реиниону 1956. или 1958. године, свеједно, паметно је одлучио да сакрије генералије.

У почетку беше – гађење

Имам ја много штошта да замерим Мишелу Уелбеку, али нарочито то што је одлучио да се врати у свет. Није ли његово пустињаштво, одабрано у зрелим годинама, било избор вредан поштовања? Опет, ко сам ја да му судим што је одлучио да се уљуди и врати међу људе? Зар смем да будем толико суров? Па, можда и смем, шта ме брига.

Приликом добијања Гонкурове награде за роман Карта и територија 2010.

Први мој сусрет с писањем Мишела Уелбека био је, као што се може претпоставити, директна заслуга првог човека поменутог у овом тексту, утицајног београдског посластичара Ивана Бевца. Иван, иначе издавач, и то оснивач и челник једне од најбољих издавачких кућа које је Србија икад имала, рекао ми је једног дана: „Хајде, узми преведи овај Ланзароте, то су ти неки Уелбекови есеји и приче, видећеш, ја сам направио избор, да објавимо то.“

Превео сам то, нормално, ја сам професионалац, све преводим, не питам. Имам памћење одлично, скоро изванредно, не баш као Мухарем Баздуљ, али ту сам негде, трећи-четврти на табели, а опет: све што има везе с књижевношћу заборављам спонтано и благотворно, аутоматски тако рећи, не морам ни да се трудим. Па ипак, нисам заборавио утисак који је у мени оставило преводилачко читање и исписивање проклете збирке Ланзароте и други текстови: овај Уелбек је гад, одвратан тип, мука ми је од овога, дабогда се у фебруару претворио у крхку мачку која лута по буњиштима тог његовог немилосрдног света.

Уговор о ћутању

Прошло је неко време, кад ми се Иван обратио с интригантном понудом: мајсторе, хоћеш да преведеш нови Уелбеков роман, није још ни у Француској изашао, ми ћемо да га објавимо одмах после Француза, ствар је ексклузивна? Успут је додао да морамо да потпишемо да нећемо нигде објавити ни словце из те нове Уелбекове књиге и да ћемо у пуној тајности држати то на чему радимо све док дело не буде објављено.

Увек сам био слаб на мистерије. Никоме ништа нисам рекао. Хеленска школа, Елеузина и остало. Нема везе. Примио сам се. Иван ми је послао оригинал романа под насловом Soumission, који сам ја одмах превео као Потчињавање, и наслов Потчињавање стајао је до самог краја рада на том преводу. Тек тада сам Потчињавање превео у Покоравање, а и данас се питам да ли је то био паметан потез, или погрешан потез, или нешто треће.

Покоравање је преведено у децембру 2014. године, управо од 28. новембра до 30. децембра 2014. Преведено је махом на лаптопу у кухињи стана у Сплитској улици број 17, у Шумицама, где смо живели као подстанари. Имао сам и пи-си, у соби, али сам Покоравање преводио на том лаптопу, леђима окренут прозору који није добро дихтовао па смо га подгуркивали каменчином у облику шкољке која је по нечему личила на масивну верзију оне шкољке којом су дечаци из Голдинговог Господара мува стицали право гласа, на лаптопу који је, као и сваки лаптоп, морао нон-стоп да буде укључен у струју; одговарало ми је тако, не само због неке мађије, него зато што сам у то време био провалио неке порно сајтове, па је једини начин да изборим интиму био тај да се окренем према сателитима и шпијунима, а даље од очију укућана. Успут сам преводио и ту књигу у којој муслимани на власт долазе путем избора, далеко од бојних поља, далеко од смешне представе о бици код Поатјеа, уприличеној 732. године, која је заправо више била чарка између арабљанских извидница са Пиринејског полуострва и франачких предстража с европског псеудоконтинента него битка заиста достојна помена у сваком уџбенику историје.

Било како било, та тајанствена књига, заогрнута мистичним велом уговора о ћутању, имала је у себи нешто посебно. Шта је било то нешто посебно? Одговор на ово питање може се поделити на два сегмента. Први: то што у овој књизи пише и сам сам имао прилике да видим, својим очима, у Паризу, приликом боравка у том граду у јуну исте (2014) године. Други: допала ми се та књига. Не, у ствари, допао ми се тај човек што то пише.

Покоравање је у Француској изашло на Божић, седмог јануара 2015. године. Истога дана проливено је много крви у Паризу. Уелбекова карикатура нашла се на насловној страници назови-хумористичког листа чија је редакција управо тог дана упућена Вишњем на истину. Наш, то јест мој превод, угледаће светлост дана у врло кратком року. Ту смо негде, што се брзине објављивања тиче, били Немци, Италијани и ми. Силе Полуосовине. Изем ти силе без Балкана.

Спиритуални чобанин

Оно што ми се код Уелбека допало није то што код њега на власт, демократским путем, долазе они који су стварно већина, па ни то што су код њега све жене приказане у својој пуној женствености – дакле, нежно, тужно и немоћно. Не, мени се код Уелбека свидело то што он Париз гледа и зна исто онако како га гледам и знам ја. Сва места која он описује, у Покоравању, али и у осталим делима, управо су она места на која сам и ја, као дошљак са југоистока париског континента, забасавао вођен својим интересовањима, интуицијом и нејасном жудњом. Уелбек, ако нисте знали, није само најтиражнији и најпознатији француски писац, он је, ако мене питате, најбољи париски писац нашег доба. Јер, кад је о Паризу реч, Уелбек се не фолира. Он капира стратешки значај одређених важних и лепих пунктова у том граду. Не држи се, као његов друг Бегбеде, Шеснаестог, Осмог и Првог арондисмана. Није, као огромна већина оних што стасавају у Латинском кварту или поред Луксембуршког парка, смисаоно везан за Леву обалу Сене и снобовски успаничен кад ту реку треба прећи. Није, дакле, од оних с Леве обале који се не стиде да признају да су на Десној били три или четири пута у животу. Не. Уелбек познаје Париз онако како га познајем ја. То ми се свидело код тог човека.

У Уелбековим бившим кретањима пронашао сам своја бивша кретања, и то ме је охрабрило, понизило и обрадовало. Плас д’Итали, центар југоисточног Париза, моја фиксна тачка, ексцентрична и небулозна за већину „правих“ познавалаца овог града, постала је, тако, истински репер, као и Арен де Лутес, римска арена усред Петог арондисмана. Ла Фурш, Плас де Клиши, Менилмонтан, као и свемирски, непариски ентитети у срцу Петнаестог арондисмана које Уелбек помиње – за мене су били ново, поновно откривање мог Париза. Само је фалило да помене и Улицу Еванжил, или Улицу Мусоргски, у већ полуградској, новоградској атмосфери источног Осамнаестог арондисмана, где хитате забринути док не изађете на Кримску улицу и улијете се у спасоносну вреву Деветнаестог арондисмана, као ћелавац коме је неко отео чешаљ из руке и тиме га лишио тешке недоумице да ли да загребе по голој глави – само је, дакле, то недостајало да помислим како је тај човек што то пише у ствари мој некадашњи сапутник, моје некадашње друго ја.

Него, да се вратим хронологији. О Покоравању се, ионако, много и писало и причало, премда је ова књига значајна и по нечему што армија уелбековаца, састављена углавном од људи који не разумеју свог духовног команданта, али га тим упорније и безобзирније следе, махом није хтела или умела да прихвати. После две деценије ношења разних бесмислених етикета, Уелбек, који није ни мизантроп ни мрзитељ љубави ни окорели циник, свима је јасно демонстрирао и своју религиозност, важан елемент онога што се назива „феноменом Уелбек“. Да, рећи за Уелбека да је атеиста исто је као кад бисмо рекли да су Пижон Петровић и Пикси Стојковић били велики играчи Партизана. Нема то, дакле, благе везе са животом. Као и у многим љубавима, и у љубави претежне масе Уелбекових следбеника до изражаја је дошао насушан порив за слепилом, па чак ни експлицитна пишчева изјава дата уживо на телевизији није била довољна да десетине хиљада самопрокламованих безбожника прихвати сазнање да је њихов спиритуални чобанин – дубоко религиозан човек.

Поменух повратак хронологији, а никако да јој се вратим. Прошло је, дакле, неко време, и пред мене је постављен нови задатак: да преведем два на српски већ преведена Уелбекова романа, први и други: Проширење подручја борбе и Елементарне честице. Нисам их читао у изворним српским преводима, као што, иначе, до дана данашњег нисам прочитао ниједну Уелбекову књигу осим оних које сам превео. Да то одмах да разјасним: нисам прочитао ни Платформу ни Могућност острва ни Карту и територију. Ни у оригиналу ни у преводу. Нити сам прочитао, нити намеравам да прочитам.

Фактор среће

Проширење подручја борбе (Extension du domaine de la lutte), делце којим се песник и есејиста Уелбек први пут огласио као (потенцијални) романсијер, доживео сам као еклатантан пример да је у књижевности, поред свега осталог, важно имати и среће. Добро, писање је живот; ако је у животу важно имати среће, природно је да се ни у писању без ње ништа не може постићи, али ипак – имати толико среће колико је Уелбек имао с Проширењем екстремно је ретка појава која заслужује дивљење. Та наврат-нанос склепана дневничка структура, с последњом трећином која се губи у формално-садржинској почетничкој магли, ипак је људима успела да представи оно што људи и желе да сазнају кад читају неку књигу: човека. Да се не заваравамо: не читамо ми Злочин и казну ни због секире ни због бабе ни због тога што замишљамо шта је све Лужин радио Дуњи, не читамо ми Ану Карењину зато што се надамо да ће Александар Карењин упасти у собу док брката протагонисткиња орално задовољава вољеног официра, већ та дела читамо да бисмо видели ко је и какав је тај Достојевски, односно ко је и какав је тај Толстој. Читаоца превасходно занима личност писца, пишчево биће, и у потрази за пишчевим бићем – потрази, узгред, нужно јаловој, потрази у којој је сваки прави траг неизбежно и погрешан – он срља кроз ту словну шуму налик дрвосечи који је заденуо секиру за појас јер га дрвеће више и не интересује, већ занесен граби ка планини која се, с времена на време, помаља иза голих или олисталих крошњи. Управо је то и спасло Уелбеков романескни првенац – то што читалац у књизи тражи писца. Јер, у Проширењу, ако и не може много да се нађе, свакако има шта да се тражи, а то је једино и важно.

На уметничком бијеналу „Манифеста 11“ у Цириху 2016, испред својих рендгенских снимака

На ред су дошле Елементарне честице, које су код нас већ биле преведене под тим насловом, што и јесте верно пренет наслов оригинала. Мени се, међутим, много допао енглески превод: Atomised. Енглези су, додуше, једини људи на свету који не морају да се праве да су то што јесу: они ће се према једном озбиљном страном књижевном делу вазда понети нехајно и релаксирано, као да је реч о некаквом филму. Рекох да ми се тај енглески наслов допао, мада књизи, на први поглед, намеће крути научнофантастични ореол, што самом Уелбеку сигурно није сметало (кудикамо су сериознији изгледи да му је засметао енглески превод његовог Проширења, које је у англофони свет стигло под блентавим насловом Whatever). Он, уосталом, и јесте првенствено научник, па ако несумњиво научна синтагма Елементарне честице (Les particules élémentaires) одише, ипак, напупелим поетским потенцијалом, латинско-англосаксонски одрешито Atomised спроводи базичну идеју на истраживачки, микроскопски колосек којим Уелбек, као мрки, наглуви скретничар, хода погнуте главе, инстинктивно уверен да нема тог воза који би могао да га однесе или залепи за прагове.

Честице су, већ, веома озбиљно књижевно дело, велика и важна књига која је, за Уелбека, стигла у прави час. Познато је да је у свим областима уметничког стваралаштва, како са креативног, тако и с комерцијалног становишта, друго дело пресудно. Била прва књига (плоча, изложба) одлична или тек довољно добра, од друге зависи да ли ће стваралац оснажити или изгубити мотивацију за даљи рад. Е, Уелбека је, кроз ту атомизовану литерарну структуру и те како имало шта да мотивише. Са Честицама је он постао велики писац, што ће у дугим потоњим годинама успети да остане, пре свега захваљујући својој рационалности и прагматичности, које, уз религиозност и романтичност, односно љубавност, такође улазе у ред занемарених или игнорисаних одлика овог аутора.

Мишко против Бернара

Како је то преводити неку књигу која је на ваш језик већ преведена? Из мог угла, исто као преводити неку, рецимо, сасвим нову, која није преведена. Потпуно исто, рекао бих, иако сам и сâм свестан да, говорећи то, не говорим баш истину и само истину. То јест да помало лажем. Ево због чега: постоји могућност да се, рецимо, изворни преводилац предметног дела, ако, рецимо, још бивствује у овоземаљском контексту, острасти па и наједи због онога што сте ви урадили, свестан, истина, да ви, као професионалац, свакако нисте сами и на своју руку узели да „преправљате“ његов, изворни превод, већ сте добили ту књигу да преведете у склопу редовних радних задатака. Колегијална острашћеност не може бити ни угодна ни изазовна; тако се нађете у позицији у којој се књижевни преводилац, за разлику од писца, објективно ретко налази: да неко у старту не воли то што сте урадили.

Пепељушко-калимеровска закукавања типа „мене нико не воли“ и „али то је неправда“ мени, реално, нису страна. Волим да се жалим, и у самоодбрани и у самонападу. 

Писаћу ја мало касније и о мукама с Уелбековим александринцима и осмерцима – уз већ поменуте занемарене или игнорисане одлике овог аутора свакако не смемо да заборавимо и његову старомодност и конзервативност, а Уелбек је вероватно најстаромоднији и најконзервативнији истакнути писац данашњице – али да се мало задржим на тим Државним непријатељима, односно, како би тачније гласио превод оригинала, Јавним непријатељима, тј. Непријатељима јавног мнења (Les ennemis publics). Е, то је књига која се чита са уживањем, барем оно што је писао Уелбек, али то је, на срећу, било сасвим довољно, јер Уелбеку је пошло за тастатуром да ублажи, па и неутралише мучнину и смарачину које доносе букачке контемплације искомплексираног Бернар-Анри Левија. Баш с уживањем, дакле; ја сам се спорадично осећао као на стадиону у врло добрим, одличним и најбољим данима Црвене звезде, и повремено бих чак и победнички заурлао, као кад је Сребренко Репчић минхенском Бајерну дао трећи гол оног ноћног децембарског поподнева 1979, кад смо, у сам освит другог полувремена, повели три-нула и кад сам се ја, као једанаестогодишњи син познатог спортског новинара, из новинарске ложе бацио у горње редове навијача иако сам алкохол почео да пијем много касније, тек у другој половини осамдесетих.

Репчић је био фаца, као што су фаце били и Здравко Боровница и Цвијетин Благојевић и, уопште, бар ми звездаши у фацама нисмо оскудевали, хоћу рећи: одмалена сам навикао на непосредно присуство великих фаца у свом животу, тако да и на Уелбеково присуство могу да гледам с једном антипровинцијалном, ишлифованом смиреношћу. Па ипак, иако сам као четворогодишњак с Цолетом Јанковићем ишао на пикнике где ме је учио како се правилно држи цигара, односно да је филтер то што се ставља у уста, иако ме је Трифке Михајловић у свом белом BMW-у „2002″ возао по мојој родној Чубури и успут ми објашњавао која је риба добра, а која није ни за к, иако сам, дакле, у животу видео и како Милош Шестић кеца волове за две главе више од њега, и како Дуле Савић потапа Острво оним васионским дроп-киком у 88. минуту утакмице против Арсенала на Хајберију, а и како стидљиви Славољуб Муслин, с пуно херца, херојски сахрањује Херту усред Берлина – нисам могао да изигравам аристократу док сам, преводилачко-читалачки, присуствовао тој блиставој победи људског над нељудским, довитљивог над глупим, занимљивог над досадним. Говорим, разуме се, о Уелбековој победи над оним надобудним медиокритетом с којим се дописивао. Mоју калимеровску душу преплавила је благодет спознаје да правда ипак побеђује, макар и у прошлости: ма, нека све свима, у здравље им било, само кад Мишко кара Бернара!

Ја сам одрастао

Долазим сад до Уелбекове књиге која је мени убедљиво најдража, свестан, притом, да наступам као члан неке рок групе: увек је најновији албум и најбољи, и ми ћемо од срца, подстакнути најблагороднијим мотивима, тиранисати публику новим песмама, које публика, нормално, не зна, а онда ћемо, помало мргодно, одрндати и неколико старих хитова, јер ипак ми свирамо за народ, за људе који су ту дошли својевољно и још нам за то платили; не свирамо, дакле, ни у подруму ни у гаражи ни на интерном часу у музичкој школи.

Свестан, како нагласих, свега тога, поновићу да је мени најдража Уелбекова књига управо Серотонин, који је светлост дана угледао почетком 2019. године. И око Серотонина сам имао мало колатералних тензија, овога пута с мојим другом посластичаром. Пошто сам готов превод предао у ноћи са 21. на 22. децембар лета Господњег 2018,  питао сам Ивана да ли бисмо Серотонин могли да објавимо као својевремено Покоравање, дакле одмах после Француза, у најкраћем року. Јер, могло је да се стигне. Издавач је, међутим, из неких разлога био уздржан, дипломатски оставши при одлуци да књигу не пушта пре краја фебруара, односно почетка марта. Ја сам се био мало заинатио, дипломатски заинатио, јер кад разговарате с утицајним посластичарима морате бити дипломатични, нарочито кад не разумете одлуке које они доносе.

У међувремену је, авај, и Уелбек добио Легију части. Макрон га легионизовао. Уелбек, зачудо или не зачудо, није одбио угледно признање Француске Републике. „Мишел Улебек Легија“, тако га је прозвао један мој друг с Душановца, начитан човек (он је, рецимо, за разлику од мене, прочитао и Карту и територију), Бодлер без трапавих албатроских ногу и По без четрнаестогодишње рођаке-наложнице, али један од најбољих саговорника које сам у животу имао. Било како било, ни Легија части није успела да баци сенку на моју љубав према Серотонину, најдражој ми Уелбековој књизи, делу у којем је овај писац успео да искорачи у онострано не служећи се ни Сведенборговим ни Дантеовим средствима. А опет, ја вам кажем да је тако: са овим и оваквим Серотонином, у којем ће многи наши аналитични савременици пронаћи и недостатке и, можда, донекле офуцане шаблоне, Уелбек се придружио екипи овострано-оностраних писаца, писаца који, износећи своје биће на трпезу за којом седе они благословени, нишчи духом, они што их не разумеју – отварају прозоре наших скучених овоземаљских домова, прозоре наших тела у којима се пале, горе, букте, тињају и гасе се вечита деца, нехотично, а добровољно упрегнута у јарам злог сна о понижавајућем лучном току који извире ни из чега да би се ни у шта и вратио.

Зашто је Серотонин најбољи? Па због онога о чему смо раније причали. Због човека. Мишел Уелбек није савршен човек, нити ће стићи да се усаврши, а понекад се чини да можда и није човек (такав исти недоумичан утисак, истина, имамо и кад сретнемо анђела – ја л’ је човек, ја л’ није). Шта значи то – одрасти? Знамо ми, мање-више сви (нарочито ми мушкарци), ону гласовиту реченицу која је, у бенигнијој варијанти, пропраћена ускличником, а у подмуклој, опаснијој, трима тачкама: „Одрасти већ једном!“ Или: „Одрасти већ једном…“

Сви стрепимо од те реченице, а нарочито од потенцијалне неминовности датог императива: шта ако једног дана стварно будем морао да одрастем? Уелбек на то питање себи, а и нама, пошто то од њега изискује хумилизујућа вокација на коју га је кисмет упутио, кроз Серотонин проговара: Ја сам одрастао. Једино што је поуздано добро око тог одрастања јесте то што се не сећам тескобе која је одрастању претходила.

Српски песник Миодраг Павловић, који је, дубоко зашавши у осму деценију живота, похабане одежде, али с младићком скрушеношћу, негде 2005. седео поред мене код Минке, у Лагуни, чекајући да га прими Дејан, рекао је да је старост, да је бити стар: „благослов и одговорност“. Уелбек још није стар човек, или то бар кажем ја, који сам дванаест (а можда и само десет) година млађи од њега. Али то и јесте сврха учења: учити од некога с ким живите. А ја живим с Уелбеком последњих, рецимо, седам година, од Ланзаротеа. Ми смо цимери. Подносимо се, иако уопште не разговарамо. Уелбек је Серотонином, на начин антериорни, што би Французи рекли, дотакао Павловићеву мисао о благослову и одговорности.

На извору ужитка

Стижем и до оног дела о којем сам највише желео да пишем, а о којем ћу вероватно писати најблеђе. Дело је Не мирим се (Non réconcilié), и реч је о Уелбековој личној песничкој антологији, којом је аутор обухватио свој поетски опус од 1991. до 2013. године: та поезија је свакако лепша, а можда и боља у француском оригиналу него у српском преводу. То је чињеница коју сам дужан да предочим свим читаоцима. Препевавање поезије, нарочито масивно, количински импозантно, значи не оно кад узмете да препевате једну песму или неки циклушчић песама, него овако, кад узмете и препевате целу једну антологију од, шта ја знам, 120, 130, 140 песама, и то песама које пише један старомодан аутор, традиционалиста који цени риму и метрику и који тек спорадично, ваљда кад му понестане енергије, прибегава тзв. слободном стиху – препевавање, дакле, неспорно јесте полигон за исказивање личног мајсторства, за разне бравуре, за готово перманентан, а и насилан контакт с вишим силама које кроз тебе протурају решења за немогуће ситуације. Иоле меродаван читалац ту одмах схвата да има посла с личношћу препевавача, вероватно малчице више него с персоном онога ко је то спевавао у оригиналу. Ту ћу вам отворено рећи: препевавање такве, озбиљне, праве поезије једна је узвишена, полуолимпска мастурбација, али ипак мастурбација.

Препевавање поезије је сексуално само утолико што се на крају пролије семе; понекад раскошно семе, понекад натегнуто семе, понекад семе које оплоди више њива него оно оригиналско семе, да, све то стоји. Али у препевавању поезије нема стварног контакта с другим бићем. Препевавач је на извору ужитка, али објекат његове пожуде није неко тело него само, евентуално, слика или, најчешће, обрис. Препевавач је сâм, неизоставно самљи од онога ко је песму написао на свом језику; његова самоћа је рогобатна, рекох: полуолимпска, јер има ли гротескније самоће од оне у којој постајемо велики или показујемо своју величину?

Уелбекова лична песничка антологија Не мирим се морала би, ценим, и у својој франкенштајнској, српској верзији да постане и остане књига коју ће сви који држе до овог писца радо чувати на својим полицама и прелиставати је понекад, онако, кад се за полицу маше као што се маше за преграду у вратима фрижидера где стоје бруфени, аспирини и сирупи за искашљавање. На таблетицу, на кашичицу. То поезија и јесте, лек од којег очекујемо инстант-решење.

Уелбек је, као песник, имао и има легионарску дужност и привилегију: да његова поезија не буде оцењивана као смисао његовог опуса, него као један облик његовог ексцентричног испољавања. Иако у његовом односу према поезији, па ни у тој поезији као таквој, нема ничег ни ексцентричног ни егоцентричног . То је права поезија. И све оно што је он створио као прозаиста служи на част тој поезији, као што та поезија служи на част њему, као романсијеру кога су сензационалисти прогласили пророком, порнографом, атеистом и човекомрсцем, што Уелбек не само да никада није био, него никад не би могао ни да постане, све и да му тако нешто падне на памет.

ПС: Мишел Уелбек није дошао у Београд. Али ми му данас честитамо рођендан, макар се он на нас и наљутио због тога.

Владимир Д. Јанковић

Текст је првобитно објављен на: oko.rts.rs (https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4272842/uelbekov-65.-rodjendan.html).

О Уелбеку смо, поред осталог, са Јанковићем разговарали и прошле године у интервјуу који можете поново читати овде .

Између два Ништа ја, Нешто, постојим: песме Владимира Д. Јанковића





Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.
 ОДА НЕЗНАНОЈ ЈУНАКИЊИ
 

 Одједном све наде у тебе полажем,
 Мада никад нехајан и не би наш тон.
 У цркви мог срца оживела си звон.
 У крв си ми ушла: само то ти кажем.
 
 
 Угледам те одмах, издалека машем,
 Машеш и ти, видим: дишеш тек напола.
 Обукла се лепо, а кô да си гола.
 Небо жижу збија у путање наше.
 
 
 Прилазиш ми као зденцу у пустињи,
 Урањам, сав дрхтав, у твој поглед сињи;
 О, кад не би лепа мени била тако!
 
 
 Милујем ти шаку, јастучиће снежне,
 И прстиће слатке, и ноктиће нежне –
 Над твојом лепотом и слеп би проплакô.
 

 

 МРЗОВОЉНА ПЕСМА
 
 
 Дојади ми гдекад мој унутрашњи свет,
 Где опако коље ка своду се пружа;
 Саму себе трњем избушила ружа.
 Месец, не сунце, иште бео сунцокрет.
 
 
 У оази песак сув, у голети густиш,
 Поларна ноћ блиста, сур екваторски дан.
 На јари се кожа јежи, снег кô угаљ вран.
 Кад видиш да идем, ти наду напусти.
 
 
 Рођен јесам, али нико не зна када,
 Још се мање зна кад смрт ће да ме свлада,
 Између два Ништа ја, Нешто, постојим.
 
 
 Под небеском капом као вашка милим,
 Врло нежно режим, врло грубо цвилим,
 И да скратим причу: с пута ми се склони.
 
 
 
 
 ВАГОН ЗА ЧАЧАК

Из песме знадох: пут веома дугачак.
Умих се, из уста испрах укус горак.
На станицу кренух спремно, хитар корак.
Бусен зелен с Авале иде у Чачак.

У вагону сâм сам, нигде живе душе,
Пун сам струје, цептим, ватрица се пири.
Чекам да отправник пиштаљком ме смири;
Горљив на прозору, презирем свет смушен.

Али писка нема, ни локомотиве,
Тај је вагон жртва жеље саможиве;
Точкови рђави, зарасли у траву.

„Чачак не постоји, шта је теби, сине“,
Радница ми пружна вели са висине,
„Ил’ ти срце пуче, ил’ изгуби главу.“
 
 

  КУЋНИ СОНЕТ
 
 Враћам се кући, уморан сам, изгледа;
 Стајем на тачку-зарез кô да је тачка.
 А с тачком се римује још само „мачка“.
 И ту си ти, отвараш свет што ми се не дâ.
 
 
 По свим местима, као пас, тражим мир,
 Ту бестидну реч коју млади презиру,
 То кад се султан збуњен клања везиру –
 Кад у души расте расцветан већ чир.
 
 
 Руке перем, долазиш у купатило,
 Гледаш ме, очима питаш: шта је било,
 Ја ти кажем: ништа, дошао сам кући;
 
 
 Дечјом ми ручицом локне с чела склањаш
 Посивелога, што тек се теби клања:
 Замало нестадох теби путујући.
 
 
 
 ХИРОШИМА
 
 Ах, разорила си ме кô Енола Геј,
 Млада си, можда не знаш шта речи значе.
 А ја кажем: није доста, удри јаче –
 Све поднећу кад сам луд, само пичи „плеј“.
 
 
 Чекам те, сажежен, јаблан јаром строшен,
 Ал’ чим ми пошаљеш слику бомбардера,
 Већ мастило цури из запеклог пера,
 Нисам још с тлом сравњен, нисам још покошен.
 
 
 Ходај иза мене, сенко од сна лепша,
 Магарче до зеленог неће да крепша,
 Све стих да га изда и реч да га прода.
 
 
 И кад лажеш ти ми истину говориш,
 „Бићу увек с тобом“, то ми промрмори –  
 Преведи ме жеднога преко свих вода.
 
 
 

 КАЗАН
 
 Лед. Минус три. Ватрогасци – негде гори.
 На места идем сад где сам те чекао.
 Не знам шта рекох, шта нисам рекао.
 Колосек. Точак је брз, кораци спори.
 
 
 Гладан сам, леђа савија ми немоћ зла,
 Опет овуд ходам, претим змајевима,
 Тешка ми душа у твојим крајевима,
 Легао бих радо да ме смрт затрпа,
 
 
 Да код твог безлисног Злокобног олтара
 Стргну све са мене и узму ми пара,
 Оно што сам стекô да нахраним уста
 
 
 Бића што су болна и што беху жртве
 Наше игре страшне, љубавне и мртве –
 Иза тебе оста васиона пуста.
 
 
 

 МАНИФЕСТ АНАТЕМИСАНИХ
 
 
 Не признајемо ни лаж ни истину!
 Ни гротло ни свод!
 Не признајемо шуму ни чистину!
 Ни пучину ни брод!
 
 
 Не признајемо безвлашће и власт,
 Ни очај ни срећу!
 Не једемо ни посно ни маст,
 Не кажемо ни „хоћу“ ни „нећу“!
 
 
 Над кућицом без крова
 Распињемо копрену,
 И одричу нас се сви!
 
 
 Али борба је ова
 За жеђ благословену,
 И у њој горимо ми! 
Владимир Д. Јанковић

Уелбек у Београду – за неупућене (Интервју са Владимиром Д. Јанковићем)

Паде ми на памет пре извесног времена да са човеком којег не познајем направим интервју. И уопште – да направим интервју! Сад када је мој наум реализован и када је текст ту, морам рећи да је по среди био необичан подухват и плодоносан “сусрет”. Могла би ова реч “сусрет” бити написана и без знака навода, да Владмира Д. Јанковића нисам пронашла на Линкдин-у и да разговор нисмо водили преко мејла. Ја га, дакле, никада нисам ни срела, ни видела изван медија, нисмо се руковали, ни попили кафу – ништа од уобичајеног и помало старинског начина на који се интервјуи праве. На репу короне и у некаквој (само)изолацији која се већ вукла по инерцији, учинило ми се да би разговор о Мишелу Уелбеку са његовим преводиоцем могао бити интересантан.

Владимир Д. Јанковић је књижевни преводилац, песник и есејиста. Рођен је у Београду 1968. године. Објавио је више од 280 књижевних превода (око 110 романа) с француског и енглеског језика. Најширој публици је познат по преводима дела Мишела Уелбека, Фредерика Бекбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Ијана Макјуана, Мишела Турнијеа, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Аутор је четири књиге поезије (Песме, Дрскост, Одбарана Данајаца и Даг) и око 600 песама, есеја, кратких записа и прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Од јануара 2018. године је на дужности потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. Од пролећа 2019. године је дописник подгоричких Вијести, где објављује приче из циклуса Београд за упућене

… за неупућене, у Београду је прошле године Мишел Уелбек ипак био и Јанковић се са њим видео. То сазнање (јесам ли ја једина која није схватила да је Уелбек у нашу престоницу ипак дошао?) навело ме да Јанковића замолим за разговор о том изузетном аутору.

*У вашем великом и необично разноврсном преводилачком искуству посебно место заузимају дела једног од најконтроверзнијих писаца савремене Европе, Мишела Уелбека. Љубитељи његових књига га доживљавају као “звезду” и као човека до којег се тешко допире. Како изгледа комуникација преводиоца са таквим писцем? Претпоставља ли превођење и обавезан контакт са аутором?

– Никад нисам имао никакву комуникацију с писцима које преводим. У неколико случајева десило се да се с понеким писцем ког сам превео упознам накнадно, али никад нисам имао ту врсту преписке, да се ја, као преводилац, обраћам писцу, да га вучем за рукав, да се нешто интересујем и досађујем човеку, односно жени… Па ружно је то. То би, на неки начин, значило да писац није довољно добар, да није ту књигу добро написао, чим ономе који треба ту књигу да преведе нешто није јасно. Замислите који је то блам: да преводилац, у току рада, зивка писца и пита га: еј, шта си овде хтео да кажеш, шта ти ово значи, је л’ то оно или ово… Па сâм писац би нужно помислио: јадан ја, види која ме будала тамо преводи.

О Уелбеку у том контексту немам да кажем ништа посебно. Никад нисам гушио тог човека, и не знам како би он реаговао да сам га гушио. С друге стране, и ја имам разлога да будем задовољан: ни он није гушио мене.

* Уелбек је ипак био у Београду? О чему сте разговарали?

– Уелбеково искуство с Београдом, па и ти разговори описани су у краткој причи „Хтео да види дивље свиње“, коју сам јуна прошле године, непосредно после оне ујдурме око његовог (не)доласка у Србију, објавио у редовном уторничком додатку „Поп & Култура“ београдског дневног листа „Блиц“. Колико год био самокритичан, морам рећи да је та прича била океј, није била лоша, ваистину, и наишла је на извесне симпатије у делу овдашње књижевне публике. Ми, међутим, живимо у глобалном миљеу којем се ангажовано намеће етикета „света пост-истине“. И сад, како ти да очекујеш да ће људи о твом писању уопште размишљати у категоријама, рецимо, чињенице или измишљотине, истине или лажи? Зашто би се један литерата – у овом конкретном случају, рецимо, ја – секирао и злопатио у настојањима да исправља историјске и цивилизацијске токове? Људи живе у времену пост-истине, живе или ће живети, и ја, као књижевни актер на тој позорници, морам да имам у виду домете писане речи.

* Волите да пишете о Београду. Зашто сте сматрали да је Уелбеку важно показати баш Авалу и Земун?

– Сматрам да је Авалу важно да упозна свако ко је мени у животу истински важан, под условом да воли и уме да пешачи. Жао ми је што с Уелбеком нисам могао до Авале целим путем да одем онако како се иде, пешице, дакле, да му успут покажем и, рецимо, Кумодрашко поље, Кумодраж, Јајинце, Село Раковицу, да га, после проласка кроз Бели Поток и успона до самог Жрнова, проведем кроз Пиносаву до Ресника. Што се Земуна и Новог Београда тиче, они су се у том тренутку наметнули зато што је у пролеће прошле године, ако се сећате, услед поплавâ и природне неравнотеже, дошло до масовног препливавања дивљих свиња с Ратног острва на новобеоградско и земунско тло. Пошто је то, у датом тренутку, било потегнуто у актуелном контексту, искрсла је замисао да се види како се дивље свиње крећу и понашају у урбаном амбијенту.

* Алесандро Барико је једном приликом за Уелбека рекао да га великим писцем, поред осталог, чини то што његов стил писања подразумева дугу реченицу, често без интерпункције. Колико је Уелбеков стил тежак за превођење? Шта је теже преводити: његову прозу или поезију?

– Од Барика сам својевремено прочитао две књиге, не сећам се тачно које, али свакако не могу рећи да сам познавалац опуса и манира тог реномираног аутора. Кад смо код тога, намеће ми се питање: познаје ли Барико у довољној мери манир и опус Мишела Уелбека? Не сумњам да познаје, само је он, очигледно, у Уелбековом стилу видео и пронашао нешто што ја нисам ни видео ни пронашао иако сам превео пет или шест Уелбекових књига.

Што се тежине тиче, Уелбек спада у групу средње тешких или теже-лаких писаца за превођење. На скали од један до десет, Уелбек би фасовао, рецимо, петицу, евентуално шестицу, али пре петицу. Задовољство је, дакле, преводити га. Новац зарађен на превођењу Уелбекових књига много је слађи од пара напабирчених превођењем многих како горих, тако и, можда, бољих писаца од њега. Он је углавном једноставан, то је својство врсних занатлија, што ће рећи врсних уметника. У реду је он. Из преводиочевог угла, под условом да преводилац није неки болид: много славе уз не много зноја, а пара ионако од свега тога има таман да се састави крај с крајем.

Шта је теже било: проза или поезија? Не бих у његовом конкретном случају говорио ни о тежини ни о разлици. Он је старински, старовремски песник који држи до риме, до метра. Такве песнике најлакше је препевавати, јер он вам нуди калуп, а на вама је да у тај калуп сипате, овде конкретно, српски уместо француског бетона. Уелбек је, ако се тако може рећи, и као прозаиста и као песник, широкогруд према свом преводиоцу, односно препевавачу.

*Како француска публика разуме Уелбека? Ако само начас и условно прихватимо претпоставку да би Уелбек могао бити “системски писац”, шта би нам у том случају „систем“ из његових уста поручивао?

– Мислим да Французи, генерално, Уелбека разумеју сасвим добро, под условом да није реч о појединим глупим читаоцима, о незналицама, нарочито онима делегираним из такозваних интелектуалних кругова. Уелбек говори о стварима које би сви они морали да знају, али многи међу њима воле да их не знају, да зажмуре пред тим стварима. У сваком случају, он дефинитивно није несхваћен у својој средини. Схваћен је онолико колико песник, писац и мислилац уопште може да буде схваћен, али је барем у тим границама схваћен скоро максимално, што опет није довољно… Али то је стара прича, опште место. Уелбек је често бивао на мети снобова, који су га час критиковали због овога, час му се подсмевали због онога, али у суштини – снобовима је највише, ако не и једино сметало то што он има огромне тираже и што је од својих књига врло добро зарадио. То њих мучи, па се онда фолирају како њему недостају разноразна својства која чине „велике писце“.

Са становишта система, Уелбек заиста јесте и системски и антисистемски, па и асистемски и надсистемски писац. Он није бунтовник, јер се, условно речено, с бунтовницима спрда још горе него с онима што буне гуше у крви. Није ни конформиста, јер је својим животом показао да је у стању не да претестерише грану на којој као мајмун седи, већ и да запали собу у којој као човек станује. Није ни део естаблишмента, јер естаблишмент такве не може да прихвати, а и такви се Богу моле да их не прихвати, то јест да не покуша да их натера да се у естаблишмент укључе. У сваком случају, Уелбек је писац кроз чије писање проговарају, заправо, сви: и потлачени и понижени, и тлачитељи и мучитељи, и владари и гоље, и ружни и лепи.

* Има ли Бога код Уелбека?

– Код Уелбека Бог преовладава. Као изразито религиозно биће, Уелбек је наилазио, а вероватно и сад наилази, на огроман отпор појединаца и група из свих друштвених структура, из свих сталежа. Фасцинантан је парадокс, међутим, да су њега промовисали и у звезде ковали разни издавачи и којекакви остали фактори који себе сматрају атеистима, и декларишу се као атеисти. Ту је, на неки начин, врхунац спрдње не Уелбека самога, него његовог дела с онима који још мисле да је могуће бити атеиста. Знате оно: кад седнете с неким човеком, и поведе се разговор о вери, о религији, а он у једном тренутку тресне: ја сам атеиста! То је исто као да вам је рекао: имам у дупету млазни мотор и сад ћу да одлетим брзином од 500 на сат и да се закуцам у ону зграду. Или као да вам каже: ја сам рођен са пет година, па сам с две године кренуо у основну школу с осталим вршњацима. Бити атеиста једноставно је немогуће, ту назови-дилему треба већ једном искључити, неутралисати.

* Превели сте и једну необичну књигу – Државни непријатељи у којој Мишел Уелбек и Бернар-Анри Леви воде несвакидашњи разговор. Каква је била природа дебате на коју је Уелбек изазвао Левија? Да ли је то била права полемика?

– Не бих рекао да је Уелбек ту био изазивач. Нисам упућен у појединости, али мој је лични утисак да су Уелбека некако успели да приволе да се упусти у ту преписку, у тај издавачки подухват. Идеја да се та књига прави, могуће, није потекла ни од Левија самог, мада би се код њега могла назрети црта интереса у том погледу. Уелбек, међутим, сигурно није био иницијатор. Па ипак, у току развоја те преписке, искристалисале су се две природе. С једне стране имате Уелбека, чија је писма занимљиво читати, а с друге стране Левија, који је досадан у пичку материну. Смара човек. И онда ухватите себе како прескачете Левијеве пасусе, и чекате да почне ново Уелбеково писмо. Притом се, у неком полно-поларизованом контексту, управо Уелбек намеће као мушки принцип, као плус, док је несрећни Леви увек у некој дефанзиви коју није могао да избегне, па фигурише као женски принцип, минус.

* Други један француски писац, Рејмон Кено, својевремено је приметио да између европских и америчких писаца постоји разлика. Европске писце је описао као ствараоце који углавном пишу „из институција” (алудирајући на њихову материјалну сигурност, ментални склоп и на њихове креативне капацитете који из тога произилазе). Америчке писце је, са друге стране, сматрао „правим писцима” у смислу да други позив, осим писања, углавном нису имали. Како се вама, као европском писцу, преводиоцу и читаоцу, чини та подела? Има ли данас разлике између европских и америчких писаца?

– Кено је био на правом трагу. Америчку књижевност карактерише та нит која је европској литератури одавно страна, ако јој је икад и била блиска: то је нит слободе. Амерички писци само о томе пишу: о слободи. Упечатљив је то феномен, кад ствари покушамо да сагледамо другачије, јер ипак смо ми Европљани. Нас, Европљане, слобода занима или само као реч, као идеја, или нас уопште више и не занима. Американцима, то јест Американцима који пишу, слобода је увек куљала из пера. Они само о слободи терају. Та разлика увек ће постојати. И дан-данас амерички писац, па и онај, условно речено, незнатан, небитан писац – пише о слободи у разним њеним спутаним и неспутаним облицима. Европски писац пише о стварним и нестварним стањима ствари. Америка светској књижевности никад није успела и никад неће успети да дâ највеће, најзначајније књижевнике. Али њој светска књижевност и није толико важна колико су јој важни светски читаоци. Она њима даје то осећање делања, кретања – а то је слобода. У Европи је битно да се постоји, у Америци је битно да се дела. У томе и јесте суштинска разлика између европских и америчких писаца: ови први мисле да су Хималаји и да је важно бити што виши, ови други мисле да је важно да прерији никад не буде краја.

* Шта Владимир Јанковић ових дана преводи, пише и чита?

– Преводим упоредо Богородичину цркву у Паризу Виктора Игоа за једно посебно, илустровано издање, и нови том стрипа „Команча“ Хермана Ипена и Грега. Успут препевам покоју песму Беное Жилијена, француског песника који живи у Швајцарској. Беноа је добар, вреди га читати. Пишем свашта, а последњих недељу дана, конкретно, готово искључиво поезију. Читам историографију, једино ми то држи пажњу. Пре неки дан сам, рецимо, с одушевљењем читао како Ђорђе Бубало пише о краљу Радославу, нашем оном, Немањићу, најстаријем сину Стефана Првовенчаног, што је био превише везан за Грке, историјски најдуговечније непријатеље Рашана, па га заврнули прво брат Владислав, па стриц Сава, да би га на крају грубо зајебала и супруга његова Ана Анђео.