Subverzivnost i izuzetan značaj rok muzike u društvenim zbivanjima i istoriji druge i poslednje Jugoslavije, već odavno su predmet istraživanja, doktorskih disertacija, knjiga i članaka. Rok muzika bi svakako ušla u život nekadašnjih Jugoslovena, bez obzira na socijalističku i jednopartijsku prirodu jugoslovenskog državnog uređenja. I ne samo zbog toga što je rok bio planetarni fenomen od kojeg u proteklom veku nije moglo da bude bilo kakve odbrane.
Bez obzira na to što je Jugoslavija bila na limesu istočne i zapadne civilizacije, ona nikako nije mogla da bude sačuvana od zapadne društvene i kulturne stvarnosti koja se u nju prirodno i lako ulivala preko Jadrana, a unekoliko i preko planinskih vrhova na severu današnje Slovenije. Sukob sa Informbiroom je Titovu Jugoslaviju i definitivno usmerio ka Zapadu i savremenim zapadnim vrednostima koje, dotle poznati socijalizam na zemlji, nikako nije mogao da toleriše.
Kada je Jugoslavija, uz ne malu pomoć zapadnoevropskih zemalja i NATO-a, uspela da se održi i odvoji od sovjetskog bloka, kod nekih od vodećih jugoslovenskih komunista razvio se horizont ogromnih prozapadnih očekivanja. Pokazalo je to svrgavanje Milovana Đilasa, jednog od trojice najbližih saradnika Josipa Broza, koji kao da je bio apsolutni sluhista za „ritam i muziku“ revolucije. Đilas je imao osećaj da bi ona – kako bi u njegovoj rodnoj Crnoj Gori rekl – mogla daleko da „prijekobači“, dalje od svih socijalističkih iskustava. Josip Broz je očito bio usvojio pravilo koje je za svaku dugu vladavinu bilo zlata vredno – poznato Lenjinovo načelo da je za harmonični napredak i vladavinu socijalizma potrebno: dva koraka napred, pa tri nazad.
Jugoslavija je tako ostala između Istoka i Zapada, nagnuta malo više Zapadu, ali sa sistemom koji je, i pored toga što je istupio iz monolitnog socijalističkog bloka, imao izvesna ograničenja. U zemlji „antistaljinističkog staljinizma“, kako su neki Jugoslaviju pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka nazivali, pojava rok muzike bila nesumnjivi izazov.
Kao suštinska zapadna urbana novotarija, rok muzika je najpre prirodno naišla na klimu nezadovoljstva i brige ne samo roditelja, već i u Savezu komunista koji je u jugoslovenskom društvu bio zadužen za sve. Brige su, međutim, širom jugoslovenskih gradova ostale u senci dotle nezabeleženog i nezadrživog oduševljenja mladih, ne samo rok muzikom, već i slobodama koje je ona donosila.
Rane jugoslovenskog društva od ne tako dalekog rata, kao i one političke, nastale netom u novoj Jugoslaviji, činili su mladima nebo socijalističke Jugoslavije svedenijim nego što je njihov životni aksiom „daj nam danas“ to mogao da izdrži. Zahvaljujući novoj muzici, osećali su da su, za razliku od svojih roditelja, hrabro zakoračili kroz stvarnu ili zamišljenu „gvozdenu zavesu“ i jednostavno postali deo sveta koji im je odmah bio i blizak i intrigantno zavodljiv. Zato je rok u Jugoslaviju zakoračio sigurnim korakom, najpre u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, ali i drugim velikim i malim jugoslovenskim gradovima, da posle toga, više i zaista ništa nije bilo isto.
Istina, rok je u Jugoslaviju ušao na plodno tle takozvane zabavljačke muzičke kulture koja se u ratnom i poratnom periodu održala po onoj logici da život ipak ide svojim drumom, bez obzira koliko je anesteziran žestokim ideologizacijama. U različitim krajevima bivše zemlje opstanku zabavljačke muzike pomogle su specifičnosti, posebnosti, originalnosti i zanimljivosti tih sredina.
Do pojave roka, džez muzika je bila označena kao deo prevaziđene malograđanske kulture. Kako je bio muzika osobene urbane atmosfere, onda nije mogao postati masovno sredstvo za „kvarenje mladeži“. Džez, u stvari, nikako nije mogao da se nosi sa narodnom, ili muzikom iz filma „Pastir Kostja“ ili, na primer, sa „Mamom Huanitom“ iz filma „Jedan dan života“.
Rok muzika u bivšoj Jugoslaviji podrazumevala je mnoge lične, dirljive, zanimljive individualne priče, ali i priče o društvu koje je posle 1945. godine imalo naglašen kolektivistički duh. To društvo je u susretu sa rok kulturom, ali i sa izazovima drugih vrsta, doživelo kardinalne promene. Potom i svoj raspad.
Za generacije kojima je, u okviru uobičajene dečije ishrane dominirao hleb namazan mašću, a koje su u jugoslovenskom socijalističkom trokoraku lako prešle na koka kolu, susret sa rok muzikom donosio je važno, pre svega lično, egzistencijalno samoprepoznavanje.
Još u osnovačkim godinama pevač koji je okupirao našu pažnju bio je Đorđe Marjanović koji je, bacajući sakoe, klečeći, s tom zabalsamovanom vapijućom setom u očima, bio čudo neviđeno. Đorđe je svoje rivale stavljao u zasenak, bez obzira na njihove glasovne i sve druge vrednosti. A kada je otišao u zemlju u kojoj sunce nikada ne zalazi, njegova slava se na neki način mogla smatrati planetarnom. Kako su u SSSR-u doživljavali Đorđa, pa i neke druge naše pevače, najbolje svedoči scena kada je Radmili Karaklajić usred Moskve opčinjeno prišao kosmonaut Leonid Leonov.
Veliki društveni i ekonomski pokret u koji je Jugoslavija ušla posle poznatog govora Josipa Broza Tita u Splitu, posebno posle znamenitog Brionskog plenuma, razbuktao je stare opsesije u pojedinim krajevima Jugoslavije. Politika je zapljusnula i aktuelnu muzičku scenu. Posle pobede Đorđa Marjanovića na „Pesmi leta“ u Splitu početkom sedamdesetih, njegov rival Vice Vukov javno ga je omalovažio tvrdeći da su za Đorđa glasali brojni srpski oficiri u Splitu.
Jedna neurotska politička atmosfera, u vreme sve većih investicionih zahvata, iz jednopartijskih foruma prelivala se početkom sedamdesetih u prostor masovne zabave, koji je dobijao sve više na značaju.
Do tih godina u svetu su već bile snimljene antologijske rok numere, održan je mitski događaj na ostrvu Vajt, a u Beogradu su Gitarijade na Sajmu već dobro uskovitlale krv u venama mladih. I, mada se u manjim mestima događalo da narodna milicija privede ponekog sa frizurom liverpulskih buba, odnosno sa frizurom koja je unapred „garantovala“ nečije nedolično ponašanje, ipak, rok kultura je nezaustavljivo osvajala Jugoslaviju – tu prozapadnu zemlju socijalističkog državnog uređenja.
I dok je zabavljački talas bio zahvaćen sindromom jugoslovenske konfederalizacije, rok muzika je na neki način, volens nolens, delovala integrativno, izazivajući „zavereničku“ jugoslovensku povezanost, i slična oduševljenja i simpatije. Donosioci stranih ploča, tada najvećih svetskih grupa i muzičara, doživljavani su kao mitske ličnosti. Mladi Jugosloveni koji su u to vreme pratili mnogobrojne festivale od Melodija Istre i Kvarnera, do Akorda Kosova, odjednom su se sreli sa stvaralaštvom grupa kao što su Bitlsi, Rolingstonsi, Deep Purple, Led Zeppelin, The Doors, stvaralaca kao što su Bob Dilan, Leonard Koen, Erik Klepton, Džimi Hendriks. Radio Luksemburg i emisija „Veče uz radio“, na Prvom programu Radio Beograda, koju je vodio poznati šahista Nikola Karaklajić, postale su obavezna tema u razgovorima.
Još šezdesetih godina u mnogim gradovima su nastale domaće rok grupe koje su najpre imale strani repertoar, da bi potom prelazile zamišljenu mažino liniju ka sopstvenim autorskim ostvarenjima. Sedamdesete, i razna „gibanja“ u njima, bile su plodno tle da jugoslovenski rok postane nezaobilazni faktor u jugoslovenskoj društvenoj zbilji, i više nego ozbiljan biznis, koji se otimao socijalističkom dežurnom oku.
Na rasprave na žurkama, u školama, šetnjama – ko je bolji gitarista: Točak, Vedran Božić, Josip Boček, ili… – na neki način je stavila tačku pojava Bijelog dugmeta, posle kojeg ništa nije ni moglo da bude isto, pa čak i kada su svirali na radnim akcijama. Goran Bregović je možda najpre osetio, ali je očigledno odmah shvatio stvaralački, egzistencijalni i ekonomski potencijal roka u velikoj Jugoslaviji i, otvarajući prostor, i sebi i drugima, sve promenio u stilu svoje pesme „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“.
I tradicionalna zabavna muzika je nečujno nestala, negde „Ulicom jorgovana“, a krajem sedamdesetih, raspad grupe Deep Purple, koji je doneo obilje hevi metal grupa, pojava Pink Flojda, londonski impulsi grupa kao što su The Clash i Sex Pistols, ohrabrili su i ovdašnje mlade stvaraoce da svoje ideje, svoj svet, donesu na sasvim novi način.
A onda se došle osamdesete, kada je u svetu rok muzika i definitivno nestala u tzv. muzičkoj industriji.
Stella polare 