ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ (ПРИКАЗ КЊИГЕ – ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ

У чему је посебност Босне и Херцеговине и зашто се баш овде десио низ догађаја од светског значаја? На основу чега се формирала позиција Русије о судбини Босне и Херцеговине? Тим питањима бави се темељна студија младе руске историчарке Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ („Индрик“, Москва, 2019). Основу књиге представља магистарска дисертација, одбрањена на Московском државном универзитету (2016). Ксенија Мељчакова (1989) специјализовала се за историју Босне и Херцеговине и ради у Институту за славистику Руске академије наука.

Тема Босне и Херцеговине, по Мељчаковој, у руској историографији недовољно је разрађена. Руско-босански односи у другој половини 19. века су ретко посебно проучавани. Кључни период 1856−1875, од отварања руског конзулата у Сарајеву до устанка у Херцеговини (почетка Велике источне кризе), није био систематски покривен.

Књига „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ сумира достигнућа претходних истраживача, узима у обзир широк опсег референтне литературе. Мељчакова је у књигу укључила обимну грађу из руских и српских архива. Суочила се с тим да је, по свој прилици, један део сачуване преписке шифрован, а да за њега није сачуван кључ.

Ксенија Мељчакова

Књига се састоји од пет поглавља. Прво поглавље „Руски императорски конзулати у Босни и Херцеговини 1856−1875“ говори о отварању првих руских дипломатских представништава – у Сарајеву (1856) и Мостару (1858). После пораза у Кримском рату Русија је изгубила статус искључиве покровитељице хришћанског становишта у Турској, који је имала од Кучук-Кајнарџијског мира (1774). Први руски конзул у Сарајеву био је млади научник, словенофил Александар Гиљфердинг (1831−1872). Иако се на положају задржао мање од годину дана (23. 5. 1857 – фебруар 1858), управо он је поставио смернице за даље дипломатско деловање, а написао је и утицајни путопис „Босна, Херцеговина и Стара Србија“ (1858, превод на српски 1859), који и данас важи за „једино комплексно етнографско истраживање региона“ (Мељчакова). Гиљфердинг сматра да је „једино што повезује Русију и становништво Босне, Херцеговине и Старе Србије − заједничка православна вера“. Основна карактеристика Босне и Херцеговине је подељеност становништва, не само конфесионална и етничка, већ и социјална. У другом поглављу „Босанско питање и руско друштво педесетих-седамдесетих година деветнаестог века“ разматра се помоћ руских добротворних друштава Босни и Херцеговини и писање руске штампе о босанским проблемима у том периоду. У трећем поглављу обрађена је помоћ православној цркви и просвети у Босни и Херцеговини. Руска помоћ углавном се одвија по линији цркве и просвете, односно за потребе цркве и школства као најнужније. Мељчакова, међутим, примећује и бележи и недостатке и пропусте, како са руске стране, тако и са локалне, које отежавају међусобну сарадњу. Тако, на пример, сарајевски конзул Ј. Р. Шчулепников и његов секретар А. Н. Кудрјавцев (наследио Шчулепникова на положају) нису знали српски. Посебну пажњу Мељчакова посвећује истакнутим личностима на пољу руско-босанских веза: А. Гиљфердингу, бечком протојереју М. Рајевском, грофици А. Д. Блудовој, Сави Косановићу, Стаки Скендеровој, Васи Пелагићу и другима. Четврто поглавље говори о босанском питању у руско-српским односима, а пето о руским плановима у вези са Босном и Херцеговином у контексту политике Османске империје и Хабзбуршке монархије. Ауторка констатује да је Босна и Херцеговина, осим у периоду владавине Михаила Обреновића (1860−1868), углавном била препуштена сама себи. Руске дипломате су сматрале да се Босна и Херцеговина не може сама ослободити од турске власти и стога су предност давали друштвеној еволуцији. Расположења у руском друштву су често била радикалнија, пре свега у словенофилским круговима, и она су, преко пропаганде и добротворних акција, вршила притисак на власт.

Књига Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“, заснована на богатој чињеничној грађи, суштински употпуњује наша знања о овом периоду.

Информација о књизи је први пут објављена у Културном додатку Политике.

Зорислав Паунковић

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ


Текст објављујемо поводом другог издања зборника „Руси о Србији и Србима” који је ове године поново штампан у Русији – овде.


Прилично незапажено у нашој јавности, па чак и стручној, прошла је књига за коју се то не би очекивало. Реч је о изузетном делу трајне вредности, чије је крајње домете тешко проценити. То је зборник текстова руских аутора који су писали о Србима и Србији у периоду од 1860. до 1914. године. У обимну књигу од скоро седамсто страница под насловом „Руси о Србији и Србима”, у издању петербуршког издавача „Алетеја”, уврштено је четрдесет аутора. Изабрани период покрива постојање Србије као независне државе, а у зборник, који је и својеврсна антологија, укључена су махом сведочанства из прве руке, односно, текстови чији се аутори јављају с лица места. Међу ауторима су и велика и позната имена руске културе и историје – Лав Троцки, словенофил Иван Аксаков, писац и публициста Глеб Успенски, слависти Владимир Ламански, Павел Ровински и Платон Кулаковски, новинари Владимир Гиљаровски и Александар Амфитеатров. То су, дакле, путописи и извештаји о Србији које су оставили руски путници и посетиоци у овом периоду. Међу њима су такође и научници, дипломате, војници и лекари – учесници у рату 1876. године, друштвени радници и политичари, али и туристи. Пошто се тада мање путовало и на путовање се није кретало без доброг разлога, аутори текстова у зборнику су, без изузетка, особе с високом квалификацијом, широким видицима и врло развијеном моћи запажања. Текстови су, по правилу, солидно написана литерарна дела, а као историјски извор су од непроцењиве важности. Осим једног, сви прилози у књизи објављени су у тадашњим новинама, часописима и књигама или касније.

Зборник је истовремено и ауторски пројекат познатог руског историчара средње генерације Андреја Шемјакина, аутора књига о Николи Пашићу и Николају Рајевском (преведеним и код нас). Као научника који проучава менталитет традиционалног српског друштва, Шемјакина занима како су се у Србији одвијали процеси модернизације у овом периоду. Због тога су прилози у зборнику одабрани тако да различите стране народног живота (село, град, двор, војска, свештенство, просвета, привреда итд.) приказују из тог угла. Приређивач констатује да, за разлику од бројних дела западних путописаца о Србима, текстови руских аутора углавном нису познати код нас, нису преведени, нити су коришћени у историографији. Шемјакинов пројекат је полемички усмерен према правцу и закључцима националне српске историографије, и пре свега једног броја млађих домаћих историчара (Р. Љушић, Д. Батаковић, М. Протић и други), за које он сматра да идеализују степен и природу развијености Србије у разматраном периоду. Док се код нас као аксиом узима схватање о европској природи српског друштва у његовој новијој историји, Шемјакин, на основу чињеничне грађе, показује да то није сасвим тако. Србија је у овом периоду за Шемјакина – идеална лабораторија за проучавање модернизацијских процеса у традиционалном друштву.

Како су Србију видели ови благонаклони али непристрасни и заинтересовани посматрачи? Србија је „сељачко царство” (Ј. Мартинов), или, како је приметио често цитирани у зборнику енглески дипломата Херберт Вивијан, „рај за сиромашне”. Треба истаћи свежину доживљаја руских посетилаца, од којих се већина среће са Србијом први пут. Тачност њихових појединачних запажања потврђују други извори, као и текстови других руских путника у зборнику. Они углавном описују Србију и српско друштво као нешто друго у односу на оно што им је познато, у Русији и иностранству. Са изненађењем, рецимо, констатују да у Србији нема сиромашних, да српски сељак више личи на сиромашног руског спахију, и док се у Русији од гладних сељака прикупља помоћ за Србију, у Србији се сваки дан једе месо.

Српско друштво је друштво једнаких, у њему нема изразите социјалне неједнакости. Оно није ни структурирано, јер огромну већину чине сељаци. Градско становништво личи на сеоско и одржава снажне везе са селом. Индустрија скоро да не постоји, и у рукама је странаца. Превладава натурална привреда. Начин живота је традиционалан. У исто време, осећа се велика зависност од суседне Аустрије. Упркос променама, такво стање одржало се до почетка Првог светског рата.

Шемјакин замера новијој српској историографији да је политичку историју поистоветила с друштвеном, док прецизнија анализа показује да је политички развој у Србији ишао испред друштвеног и да политичке форме нису одражавале стварно стање друштва. Због поменутих карактеристика српског друштва преузимање модерних европских образаца није могло преко ноћи донети резултате, и за Шемјакина се у овом случају ради о модернизацијским процесима, а не о завршеном процесу, као код поменутих домаћих аутора. Преузимање готових форми често није пратио одговарајући садржај, тако да се српска ситуација може описати као „модернизација без модерности” (Л. Перовић). Шемјакин се залаже за нову методологију проучавања, која би укључила и приступ други о нама и довела до сагледавања стварног стања. Али и без обзира на Шемјакинов специјални угао посматрања, прилози који чине зборник су од прворазредног значаја и заслужују нашу пуну пажњу. У припреми је и други том „Руса о Србији и Србима”, у који ће ући архивска, дакле претежно непозната грађа из истог периода.

Modernizacija bez modernosti. Objavljeno pod naslovom „Modernizacija seljačkog carstva”, „Politika“, Kulturni dodatak, 18.8.2007, s. 9.

Зорислав Паунковић

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА

Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.

Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“1. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“2.

На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.

Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“3.

Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).

Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности4. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)5.

Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).

1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161

2 Ibid., 161.

3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99

4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.

5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35

ПУТ ОЗАРЕЊА ЛЕОНА БОГДАНОВА (ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ)

Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“.
Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.

У својој прози Леон Богданов зазире од епског „култа снажних осећања“, он би пре писање којом ће „шифра“ живота „непосредно, без превода допирати до свести и свог остварења“. Он је пре за један „другачији поглед“, његов посебан и маргиналан, без урањања у вртлог и матицу живота и света – и пре свега њихових представа – који би посматрао ствари чекајући да се оне погледу „саме открију“, док је писање један од начина „заустављања времена“. Знати за њега значи „дозвољавати успомени да исплива, целом ширином, до дрхтаја“, признајући „аутономију подсвесне делатности“, па писање као да прати ту сложену динамику свесног, несвесног и подсвесног, знаног и незнаног, спознатог и неспознатог, видљивог и невидљивог, где ништа није сасвим извесно и где себе не би требало да терамо у окоштавајућу извесност.

Због тога не изненађује Богдановљево занимање за уметност Далеког Истока и његов избор поетичког поступка. Леон Богданов (1942-1987) је, наиме, совјетски писац и сликар („један од пионира апстракције у Совјетском Савезу“), који је деловао у оквиру лењинградског андерграунда и своја дела за живота објављивао само у самиздату. Његови дневници, који је писао последњих седам година живота, под називом „Записи о пијању чаја и земљотресима“ објављени су тек 2002. године и изазвали су значајну пажњу, тако да су названи и „једним од најбољих образаца прозе у савременој руској књижевности“. Српско издање, у преводу Зорислава Паунковића (Књижевна радионица Рашић, 2021), представља први превод ове књиге на било који страни језик.

Ради се о дневничком тексту, али са јасним литерарном интенцијом, који предвидљиво није наративно-сижејно структуриран, већ пре асоцијативно, нелинеарно и по принципу тока свести, преплићући записе о свакодневници, градским призорима, сећањима, сновима, набавци и читању књига, слушању џеза, набавци и конзумирању марихуане и алкохола, размишљања о различитим темама, праћење вести из целог света, са нагласком на природним катастрофама и друштвеним немирима. Како наслов сугерише, опсесивно и ритуално описивање припрема и пијења па и набавке чаја, као и праћење података о земљотресима, представљају готово структурални принцип овог текста, једино што га, осим ауторове личности и искуства, уобличава у целину. Речима Владимира Шпакова, његова проза „није хаос, структура постоји, а њено привидно одсуство је поступак“. Ауторова личност је, речима Зорислава Паунковића, „катализатор“ читавог низа утицаја, информација и сензација, спољашњих и унутрашњих, блиских и удаљених, посредних и непосредних искустава. Модернистички књижевни поступак тока свести овде је значајно усложњен, и речима Владислава Бочарова, заснива се на „сливању суштински различитих предмета у јединствен информациони ток“.

Леон Богданов је, према сведочењу познаника, био упечатљива индивидуалност, што долази до изражаја у његовој прози, не „хероизацијом“ сопствене личности, наглашеном или ексцесном стилизацијом и претенциознишћу увида, већ инсистирањем на личном погледу. Због тога је, како наводи Шпаков, овог аутора „немогуће подражавати, нити поновити његов пут“, већ је слеђење овог штива могуће само ако истрајавате „на сопственом путу, на ком личност себе прелива у текст“. Богданов је као „херојски идеал“ видео „усамљеност, слободу и сиромаштво“, и тога се држао, и „није желео да се уклапа у свест“ већине („потребно ми је оно што већина одбацује“). Описиван је, како наводи Паунковић у књизи „Руске теме“, као „изасланик других светова“ и „тотално стран свему око себе“, док је једна позната сликарка „током 25 година насликала више од сто портрета Богданова, што је необичан случај у историји уметности“. Совјетском класику Јурију Нагибину, на пример, замерао ја да на своје ликове гледа као из позиције некакве комисије која пресуђује о њиховим делима. Није волео прозу која „објективизује“ реалност, било сеоску (Шукшин) било (мало)грађанску, већ која је усмерена на лични поглед и рецепцију скривених токова појавне стварности и друштвено-историјских конструкција.

С обзиром да је раније наведено како Богданов представља значајну фигуру лењиградског андерграунда, треба поменути да припадност андерграунду у совјетском добу није обавезно подразумевала отворен опозициони положај и односу према идеологији и режиму, већ и право на лични стваралачки пут, који се не повинује задатим пројектима и пројекцијама, што свакако, поред аутора какви су П. Улитин, Ј. Харитонов или Б. Кудрјаков, важи и за Богданова.

Парафразирајући један пасаж текста, ови записи као да приказују оно што се „не може приказати на телевизији“, имајући на виду интересовање за „чудне метаморфозе које стварност доживљава у сновима“. Међутим, иако је писано о утицају надреализма и поетике апсурда (посебно Бекета) на његову литературу, он ни у једном тренутку не изобличава стварност у складу за замишљеном представом о свету и логици снова, као ни свој књижевни поступак; снови ни у једном тренутку не „гутају“ стварност, а принципи метаморфозе и јукстапозиције никада се не разобручавају и не укидају представу о видљивој стварности. То је у основи мирно, посматрачко бележење спољашње и унутрашње стварности, несклоно јаким усхићењима, ефектима, артистичком и филозофском претенциозношћу, који би требало да понуде некакву ауторитативну и довршену слику стварности. То је проза трагања и (само)ослушкивања, која не жели да буде ометена наративним или било којим другим литерарним или спознајним схематизмом.

Ово одлично илуструје пример завршног дела пасуса где се континуирано, без реза и преласка у нови ред, прелази из једног модуса стварности у други, од коментара телевизијске вести из политичког живота земље, преко описа и рефлексије виђеног призора, до „баналне“ констатације из „кухињске“ свакодневнице: „За Генералног секретара изабрали су Черњенка, саопштили су његову биографију. Сада је код главног улаза остало само жбуње. Улаз је огољен. Време је да се кува супа“. Понекад преплитање различитих искустава има и елементе преплитања различитих стварности, па и неизвесности у погледу истинске природе и идентитета стварности саме, попут варирања света снова и јаве, свакодневног „кућног“ искуства и медија, прошлости, садашњости и будућности, духовног, свакодневног и медијског искуства, па тако на једном месту, коментаришући сан, пише како се „можда то гуру (спиритуални, астрални учитељ, у овом контексту – прим В. К.) појављује у сну, а можда је зли геније из филма с видео касете“.

Писање дневника за овог аутора је „одмор“ од притиска и досаде стварности, али и од времена, али и нека врста „спасавања“, уточишта и простора смисла („спасавам се чајем и писањем“). За њега је „све у процесу“, где ни недоследност некад „није лоша“; тежи „приступачном и блиском језику“ какав је налазио код на пример Николаја Љескова („Љесков – то је поклон који подржава дух!“), а за своје дневнике између осталог каже како није очекивао да ће га одвући ка „голој фиксацији видљивог и препознатљивог“, и да се они заправо састоје „од ничега“.

Када је у питању ауторово интересовање за земљотресе и катастрофе, не ради се, како наводи Паунковић, о „поступку онеобичавања, већ о стварном дубоком интересовању за проблематику, и убеђености да ти предмети интересовања у свом јединству (а код Богданова је иначе све повезано са свим) садрже одређене важне глобалне имликације“. Богданов као „главну идеју“ свог текста наводи питање „може ли се живети са свим тим земљотресима?“, и сматра да је „немогуће да не постоји систем у свим том земљотресима и ерупцијама. Чак и ако га нема, не може да се не види веза међу стврано врућим тачкама планете. Постаће ми јасни и општи закони“.

Леона Богданова читаоци могу да пореде, поред поменутих, и са оберјутима (Хармс, Веденски), Владимиром Казаковом, Сашом Соколовом или Венедиктом Јерофејевом, али свакако је најбитнија његова сродност са Василијем Розановом и Велимиром Хлебњиковом. С Розановом га повезује фрагментарна дневнички структурирана проза која обухвата лук од описа свакодневне баналности, укључујући и физиолошке функције, до дубоких философских увида и визионарства, којом је између осталог, речима Т. Семјана, успостављен иновативни „визуелни модел прозе некласичног типа“. Са Хлебњиковом, кога често помиње у записима и чији „рођендан слави“ („Приближава се стогодошњица рођења В. Хлебњикова, и она, наравно, мора бити пропраћена великм потресима“), повезује га интересовање за откривање закона који владају космосом и скривену структуру стварности, као и за проблем времена.

Богданова заправо, попут „будућника“ Хлебњикова највише интересује будућност, не у смислу футуристичких пројекција из СФ литературе, већ као испољавање скривених људских могућности, праве природе његове свести, па у неку руку и потенција писања и уметности саме. Он пише: „имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам“, дневници су такође и „блескови мисли и још нечег“, док је његово интересовање за икону, које се провлачи током целог дела, засновано на њеној способности да иако је „све већ било“ и даље има утицај на људе, односно да је способна да живо представи прошле догађаје и учини их присутним, укидајући и преображавајући границе између три димензије времена. Занимајући се за идеје научника Н. Козирјева, који је, као Паунковић наводи у поговору нашем издању, сматрао да је „време материјално и поседује правац и енергију“, Богданов као да је веровао у могућност да човек својом стваралачком активношћу утиче на време, преобликује га, преобликујући у неку руку цео створени свет, што би могло додатно да објасни његово интересовање за „философију заједничког дела“ Николаја Фјодорова, усмереној ка свеопштем васкрсно преображају, у ком човек и човечанство имају активну улогу.

Богданов суштину свог поетичког избора назначава када пише да „ми не верујемо ништа ономе што видимо, али то је можда специфичан услов за специфичан надестетски доживљај. Можда је потребно да се документарност гради на недоречености почетној неправедности?“ Овде аутор заправо каже да инсистирање на документарном материјалу има надестетски, у неку руку мистички и духовни смисао, што потврђује његово интересовање, поред икона, и за цркве, „са њиховом непоновљивошћу“, али о конкретним присуством, где су „свакодневно и непоновљиво једно до другога“. Богданов пише да у својој уметности тежи да „за себе слика једну потпуно другачију слику света од оне која нам се приказује“, која представља „свеж доживљај нашег света“. У том смислу, своје „неслагање са већином“ тумачи као трагање за једном „новом идеологијом у свему“, али која „неће процветати, док не наступи духовно пролеће. Озарење, пут озарења, то је по свој прилици, једини начин“.

Његово готово манично бележење информација о светским катастрофама и ишчекивање „кардиналног догађаја“ тако не треба схватити као мотивисано сензационализмом, мистификаторством, квази-езотеризмом или конспирологијом, али оно неспорно поседује снажан апокалиптички набој, усмерен ка ослушкивању не толико коначног краја света, колико његовог преображаја, есхатолошког, откровењског (апокалиптичког) и васкрсног догађаја који је увек био у смисаоном средишту најбоље руске литературе. „Записи и пијењу чаја и земљотресима“ нам не нуде доктринарну или дескриптивну слику есхатолошког исхода нашег свеопштег постојања (човека, света и историје), већ нас својим готово медитативним током отварају ка ослушкивању скривених токова наше стварности и себе самих, којима нам се из будућности обраћа онај свет и она реалност која је иза и изван сваке будућности, јер је иза и изван времена. У том смислу, ово је важно и значајно дело, које ће свакако наћи и „изабрати“ своје читаоце, спремне да се упусте у „пут озарења“.

Владимир Коларић