Osam pesnika: retke ptice za Bojana

Niko ne voli rođendane kao Bojan, rekla mi je Jasmina, njegova mati. Došla sam na ideju da Bojanu poklonim pesmu za rođendan, a onda mi se pridružiše i drugi, sjajni pesnici. Hvala Tomislavu Marinkoviću, Borivoju Vezmaru, Šabanu Šarenkapiću, Isidori Bobić, Nenadu Petroviću, Ognjenu Petroviću, Tugomiru Matiću, Zoranu Antonijeviću. Neke su pesme napisane ranije, neke specijalno za ovaj dan. Samo jezik poezije dopire do nebesa, zato šaljem retke ptice da pošalju mu darove ove zemno-nebeske! Sigurna sam da će i on nas odozgo pogledati!
Srećan rođendan Bojanu Kovačeviću!
Jelena Vukanović

NEODVOJIVI

Čak i kad se razdvajamo

na dve strane,

odlazeći u mesta

beskrajno udaljena i pusta,

naši koraci su uporni

i nastavljaju da slede

neku zamišljenu

putanju

između nas.

NIKO

U tvojoj sobi sumrak noktima

tiho nagriza stvari.

Koraci ispod prozora,

bez putokaza, nalaze prolaz

u nevidljivi život.

Dok vrtiš neposlušan uvojak kose,

na sličan način i svet se premotava.

Neko ponovo ulazi u tvoju dušu

s koferom punim isplakanih metafora.

Ljubav peče kao zeleni plamičci koprive.

Tihi trenuci caruju,

smeši se mesec nad gradom

i budno motri na omađijani svet.

Ti ne primećuješ to. Čitaš.

,,Ah, kako očajanje u pesmi

može da prija“, kažeš.

Ja sam Niko.

I sve ti ovo govorim da upamtiš:

moraš sama otkriti formulu koja poništava bol.

Oslušni vetrić u lišću pored prozora.

To sam ja.

Poslušaj tišinu dok između zidova raste noć.

Neko je u njoj i sluša tvoje disanje.

Tomislav Marinković

IZVAN SUZA

Zvuk tvoga glasa

tvoj miris

raste u meni

i nestaje.

Šuštanje u zavesama,

senke na staklima

ništa ne govore

Trećinu provodeći u ljubavi

trećinu u smrti

trećinu sam sa sobom

bilo gde i nigde

u ma kom telu

u ma čijem imenu.

Tvoje rašiveno dugme

ne nosi nikakvu poruku.

Nema znakova

onostranog iako

ti si ovde

sav.

Hladan i suv

izvan suza.

Borivoj Vezmar

NEBESKE VISINE

Propeo se na krstninu prvu

Na banderu iznad

Mahale

Utačkao se na nebu

Mahalci ga podjaruju:

Podstrekuju ga

I jarmače

A on hoće

I neće da se ubije

Al kad pade –

Njegov mu otac uganjajuć

Roba ženu u kuću –

Veli:

Vala te neka

I od sebe ti bilo

Sine – ti svoje nebeske

Prije mene dosegnu visine

(1981-2021)

Šaban Šarenkapić

ANAPHORA

Na ovoj obali, dužoj od naše

ljubavi za jednu večnost,

srešće se talas i hrid

kada se oglasi zvono na crkvi.

Ali ništa se neće promeniti:

ostrvo biće puno ježeva i ptica,

srce prepuno trnja i slobode.

A mi ćemo se sretati zauvek,

u jednom jedinom, prezrelom danu,

ubranom sa drveta masline.

Isidora Bobić

KASNIJE, ŽIVOT

Ceo život živeti rođenje.

Ceo život gledati rođenjem.

Živeti život kroz

nepostojeću smrt.

Nenad Petrović

SKICA ZA PEJZAŽ SA PTICAMA I DALEKOVODIMA

Ponesi uzorak vegetacije,

vazduh u bočicama,

recital prolećnih ptica

na dalekovodima, srpanj i sve

tračnice

u pjesmi, najtoplije žarulje

na cesti, polumjesec

i naš brijeg ogoljen vjetrom

u ovoj zvučnoj

kutiji ponesi,

ponesi i vjeruj:

tako ću uvijek znati gdje si.

Ognjen Petrović

KOCKICE

Ponekad se kockice slože same

pa ni nestanak ne izgleda strašno

više kao mekan jastuk

trag usne na rubu neispijene čaše

IZA SPUŠTENIH VJEĐA

I na kraju

ostaje samo tvoj svijet

razmiče se tama

iza spuštenih vjeđa

prepliće huk vjetra

sa pjesmom zrikavaca

sa udahom

sa izdahom

Tugomir Matić

LEPTIRU…

Leptiru,

nemoj reći nikome

gde je soba od mesečine.

Ona je utočište naše

gde sedimo

za istim stolom

i ispijamo hladne vatre

sa zidova plamenih.

NEROĐENI

Da li u meni

ima dovoljno reči,

tebi za žrtvu nem da ostanem,

da li ćeš Nerođeni ispričan biti tada

u rečima za pesme nove

u kojima se gnezdiš uvek

poput nove reči u meni

što samoj sebi nedostaje,

od neizrecivosti pati.

TVOJ POGLED

Na dnu okeana

neprestano izgovaram reč

koju niko osim tebe ne razume.

Perje palih anđela

starije od morskoga dna,

sraslo je u njega,

postalo postelja

u kojoj ležim obasjan

tvojim zracima.

Od njihove toplote

moja reč ključa,

iz dubine morske nosi me

ka oblacima vrelim

pravo ispred tvoga oka

u čijoj dubini

reč moja anđele koti.

DRVO VASELJENE

Tvoj šapat

se pretvorio u maglu

koja je s jutrom popila

sunčevu svetlost

i spustila se na tle.

Sedim u središtu divljine

čije je oblike magla poprimila.

Zagledan u nju ne trepćem.

Puštam je u sebe

da vatru u utrobi mojoj nahrani.

Iz vatre niče drvo vaseljene,

cvetaju mu ogledala

u predvorja zvezda

čiji zidovi dišu

a dah im daje Tvoje ime

koje šapću grane

dok svemir grle.

Zoran Antonijević

DEVICA MARIJA I ZEC BELI

Moja je Utroba nevina.

Ja rodih jednog Boga, koji je rodio mene:

reč – kojom te iz bezdana ćutnje vadim,

reč kojom ću te u bezdan ćutnje dati i

uspavati.

Ti ćeš izaći iz mene nov i čuditi se proleću.

Ti ćeš pitati možeš li zeca belog da povedeš sa sobom u leto,

u jesen,

u zimu.

Na proleće – nemoj da mi ga nisi doneo!…

Livade su beskrajno duge, tvoj zec ovde može naučiti

mnogo toga o ciklusima.

Ovde te on može roditi.

Jelena Vukanović

NA ŠTA LIČI AKO SE NE UOBLIČI? – O BITI JEZIKA: RAZGOVOR ISIDORE BOBIĆ I JELENE VUKANOVIĆ

Centar za kulturu u Mladenovcu nedavno je objavio prvu zbirku poezije Jelene Vukanović, pobednice na ovogodišnjem konkursu Šumadijskih metafora. Jelenina zbirka poezije nosi naziv Logor, a jezik njenih pesama bio je tema razgovora koji je na Radiju Novi Sad, u emisiji Spektar, sa autorkom vodila Isidora Bobić. Isidora je, kao i Jelena, nedavno nagrađena: dobitnica je Brankove nagrade Matice srpske za najbolji diplomski rad iz književnih nauka u Srbiji i Republici Srpskoj (2018/2019). Ovde prenosimo razgovor dve talentovane dame, a u prilogu možete čuti i njihove glasove.

ISIDORA: Kada smo Vas pozvali na ovaj razgovor rekli ste jednu divnu stvar – da ne želite da razgovaramo o Vašoj knjizi, već o poeziji, pa neka tako i bude. Čitajući Vašu prvu zbirku ,,Logor“ naišla sam na mnoštvo refleksija o samom pisanju, mnoštvo suštinskih pitanja o Jeziku i o slobodi u umetnosti. Pa, pođimo od naslovne stranice jer je i ona po sebi jedna pesma, odnosno pesnička slika. Korice su minimalističke, obojene krv crvenom, a na sredini se nalazi pravougaonik u koji je uokvireno ružičasto nebo ispresecano logoroskim žicama. U prvoj pesmi koja takođe nosi naziv ,,Logor“ kažete kako ljudi ,,trpaju u Logor nove reči“. Da li je etimološka veza logora i logoreje slučajna, i da li korice predstavljaju zapravo paradoks ne bilo kakve slobode, no slobode u Jeziku?

JELENA: Hvala Isidora što ste me pozvali, čast mi je. Logor jeste ropstvo u prividu slobode, zato je slika ružičasta jer mi i ne vidimo gde smo. Smatram da se duša mora usaglasiti sa logosom da ne bi propala. Tako je sitna razlika između logora i logosa. Jeste tako, logoreja i logor zaista imaju sličnosti, ja sam napisala da je zajedničko svim monstrumima što nisu našli način da se izraze, jer čudovišta na koncu uvek mole za razgovor, ali, nakon rata – čovek misli da može da se vrati u Jezik, ali ne može, to nije jezik. Iako to nije moja glavna tema, no aluzija – kako je bog dozvolio Aušvic? – Bog nema veze sa logorom, Bog je stvorio svet, čovek logor, misleći da nešto dostojno podražava; kao što logor nema veze sa Bogom, tako veliki broj pesama danas – nema veze sa logosom. To više nije čak ni podražavanje stvarnosti, već pokušaj podražavanja poezije. Tu nema elegancije, otmenosti, prefinjenosti, pa sama jedna loša rima je skandal. Poput šamara u stvarnosti. Mnogi sebi to dopuštaju, a mi nemamo taj luksuz da stvaramo lošu poeziju.

ISIDORA: U narednoj pesmi, u drugoj po redu, obraćate se pesnicima, stihovima: ,,Ne poznaješ reči. Izvan Jezika pevaš, misliš da lepo pevaš, a ti jadan grakćeš“. Ko su ti koji su izvan Jezika, jesu li to oni koji pogrešno tumače pesničku slobodu?

JELENA: Da, oni misle da su u Jeziku, a zapravo… potpuno su van, kao što je zlotvor van dobročinstva koje misli da čini. Mi smo se toliko udaljili od suštine, od jedne univerzalnosti. Prosto, ne možeš raditi šta želiš, a da to nema posledice. Pustiti mašti na volju? Pa tako je nastao logor.

ISIDORA: Upravo.

JELENA: I tako nastaje jedan prividni logos. Postoje neki zakoni koji ne mogu biti van Boga. Mi smo se neizmerno od njih udaljili.

ISIDORA: Ti zakoni postoje u Jeziku kao i u stvarnosti?

JELENA: Naravno da postoje! Tako da sloboda u jeziku… Poeziju će svi pisati?

ISIDORA: Da, reče jednom Miljković.

JELENA: Ne mogu svi pisati poeziju! Kao što predivni restorani ne trpe loše kuvare, tako Jezik ne trpi loše pesnike, jer Jezik je… UKUS.

ISIDORA: Kažete: ,,Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora“, na drugom mestu kažete da Vam Jezik nije u ustima, nego na nebu, i da ništa Vama ne pripada, već da Vi pripadate Jeziku, to onda upravo znači, koliko ja razumem, da Izvor pevanja nije u pesniku, već u Jeziku, a da je pesnik samo medijum, i da mora pevati u okvirima koje zadaje Jezik.

JELENA: Da, ja želim doći do one tišine apsolutne. Ko zna da li ću, ali do tada sam sluga, sluga Jeziku, i nemam slobodu van toga. Mislim da moja mašta ima jednako lep ram kao kakva slika. Jer to bi trebalo uobličiti. Na šta liči ako se ne uobliči?

ISIDORA: Da, na jednom mestu, povodom tog dolaska do apsolutne tišine, kažete: ,,Ako se iznenadiš jer se Jezik na poslednjem stepeniku pretvara u tišinu, učićeš ponovo najosnovnija pravila“.

JELENA: Smatram da je ćutanje, poput nečeg nevidljivog, fundamentalno stanje Jezika. Ja govorim i govorim i govorim, pišem i pišem i pišem da bih jednog dana mogla da se smestim u to predivno Jezgro, da mogu ućutati, i da iz mene izlaze nova dečica, nove reči, da me reflektuju, jer… i taj Bog traži odraz, ali jedan dostojanstven odraz, jednu predivnu stvarnost.

ISIDORA: U jednoj pesmi pevate: ,,Tek kada napišem, to se desilo. Zato neprestano moram živeti tako da to ima smisla napisati“. U drugoj: ,,Od jezika sam stvorila Religiju, više nije važno kakve su mi grudi“. Da li je pisanje zapravo jedna vrsta asketizma, apsolutne posvećenosti, odnosno da li je pisac samo onaj koji piše jer ne može da ne piše?

JELENA: Naravno. Nipošto ne mogu ne pisati. Ne zato jer želim da ublažim neke ljubavne teskobe, muke… Čovek ne shvata to da mu jezik ne pripada, već da on pripada njemu, i da nije to ono što deli njega i životinju. Naprotiv, ovo arlaukanje današnje i baljezgarenje, vrlo je slično životinjama, a čuvari na granicama, ko su čuvari? Oni ljudi koji to puštaju. Pri tom, kada govorim o granicama, mislim na izdavačke kuće.

ISIDORA: Da li se zapravo čitanjem, naravno uz talenat kao nužni temelj, postaje pisac? Sećam se, veliki poljski pesnik Adam Zagajevski sa kojim sam imala jednom čast da razgovaram, a koji je lik jedne od Vaših pesama, rekao mi je kako su pisanje i čitanje zapravo samo dve strane jedne iste pasije.

JELENA: Slažem se, ja sebe ne nazivam čitaocem, već čitačem. To je velika razlika i poznajem par dobrih čitača; bolji su od nekih pisaca. Mnogi poprime neki stil, što namerno, što nenamerno, čitanje je neophodno. Ali… smatram da je veoma mala razlika između stvaranja i razaranja, zato ne može svako da stvara. Bog zaista traži odraz, i ja želim proći i kroz sramotu zvanu logor ne bih li ga bliže videla. Ne mogu ja sesti sa njim za sto, ali želim da čuje, da izlečim ličnu disleksiju. Toliko smo se razjezičili. Mi bolujemo od disleksije. A možda je i Bog bio disleksičar, ko zna.

ISIDORA: To je već ozbiljna metafizička postavka. Kada smo kod razaranja, da li je i kada skandal u umetnosti dozvoljen? Vaša poezija sadrži neke ekscesne i šokantne slike, Vi ste direktni, kritični, ponekad i brutalni, međutim, taj eksces se nikada ne dešava u tkivu Jezika, jezički ste iznijansirani, precizni.

JELENA: Šok radi šoka – nikako! To se jednostavno događa, ali sam šok i skandal, apsolutno ne, i to će umreti. Možda mi nećemo biti ti koji će videti da će umreti, ali samo tako će umreti pošto Jezik ne poznaje šok.

ISIDORA: Znači skandal je izdaja Jezika, zapravo?

JELENA: Da, izdaja, osim ako nije u funkciji. Postoji i pornografija koja je u funkciji umetnosti, i to je onda prelepo. Ali… hm! Prosto, istina se prepoznaje, istina je tačna kao matematika.

ISIDORA: Eto, nadam se da će ovo vreme u kojem većini Jezik nije ni potreban, jer su za najkompleksnija osećanja pronađeni odgovarajući emotikoni, gifovi i ostalo, dakle, da će to vreme ipak iznedriti genaracije jezički osvešćenih i odgovornih stvaralaca poput Vas, i nadam se da ćete pronaći jednako odgovorne prevodioce koji će Vašu poeziju udomiti u svom Jeziku. Čestitamo Vam na objavljivanju knjige prvenca i hvala Vam što ste govorili za radio Novi Sad.

JELENA: Hvala i Vama puno na pozivu, i… nadam se da ćemo pozvati monstrume da se vrate u Jezik.