Катарина Ристић Аглаја

SNEŽNA KRALJICA – KOSMIČKI SPEKULUM (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Published on 6 marta, 202312 marta, 2023 autor: stellapolarebooks3 komentara

SNEŽNA KRALJICA – KOSMIČKI SPEKULUM

Žalopev Mesečeve Boginje, što baca pogled u dubinu Spekuluma, preinačuje čitavu povest Zemlje…

Uzorni astralni svet, opticajni kristalni cvet, ili levak vihorskih elemenata, jeste tavanski izmešten ostatak jednog vremena – koje je iscurelo kroz paučinsku mašnu. Jedino srebrna kopča Knjige čuva sećanje na njega, koje se odigralo na južnoj Zemljinoj polulopti.

Skriven sklad Dubine i Visine, što stoji u Spekulumu (Samostojnom Krilu Noći), omogućio je da se bez bojazni iznova prizove Dubina i time produži Visina (kljun samosvesti, zarobljen u sferi). I to sve do tačke pronalaženja (oprečnim Ogledalom preotetog) Knjiškog jezgra-u-rasemenjavanju.

Međutim, taj vid gornje-osmatračke zaštite prestaje kada se zemni tragalac susretne sa krajnosnim ponorom; suoči sa Licem Svedoka, Gospom Strave; Okićenom Fasadom nečeg što se zbivalo unutar Olujne Sfere, usled čega je ova patvorila Njen udaljen, hladno-zvezdani izraz.

A to je srce-pulsno,imenujuće pogađanje one nepremostivo-odstojne, uvek već kolažno-pomerene, i time falsifikatne tačke – na kojoj stoji Tvorac Knjige; tačnije: onaj koji vrši šestarenje jezerskog kruga na kome neznana stoji i kliza se, bacajući vlastitu senku još u stihijskom pretpočetku; te koji vrši fragmentisanje jezerskog kruga koji je beskonačno deljiv, jer preklapa donju otežalu poluloptu, more prvog postanja. Otud sledi Rasklop ili Listanje Knjige. A potom nastupa povlačenje suznih trepavica osmatračevih iz mora te otežale plaveti, te građenje uvis žalopojne katedrale od inja; ponad svega uzdignuta uska platforma, gde stupa Dodatak Knjige, u vidu divovske moći usaosećavanja s onim ustajalo-bezizraznim dole. Dveri ukrštanja gornjeg /upisivalačkog/ i donjeg /ispisivalačkog/ ambisa, duž paučinastih stepenica Neba.

Iz Fasade uzduž naprsle Sfere najzad izbija Munja, čija bledozelena grančica proniče sive oblake: kamenite obale Hiperboreje. Tek time ona iscrtava put sublimacije gneva Potisnute.

* *

Mahinalno lomljenje Ogledala:

Kada je zlo u ljudskom svetu preraslo pretpripremljenu meru Boginjinog trpljenja, ona se okrenu od sveta koji-je-poriče i zaroni u zrcalo odražavanja ponora svojih ostalih mogućnosti. I kada je doplovila u poslednju dubinu Noći – na čije je koralno postolje učvrstila vlastito Sunčano oko – ona odasla titraje svoje tako velike opčinjenosti na površinu okeana/zrcala da ovo morade da prsne. Tada ona izgubi odstojanje spram ljudskog sveta – omaškom rano ispovrnutog iz zglobno-obrtnog zrcala – i zapade u odsevnu sliku svog iz-dubine pomaljajućeg lika: onu koja ne mogade da pojmi osnov svoje trajnosti s onu stranu granice: zlu dvojnicu, povampirenje svoje odbačene prvomogućnosti samopoklapanja sa ovozemaljskim svetom.

A pri tom: stara celina se iz sakupljenih delića može ponovo sagledati samo pod uslovom odmetanja jednog – za pokret zrcala – kružno-zaokretnog delića /Njene tiho kristalisane suze/. Jer ogledalo ima sopstvenu volju okretanja: od sobom prvostvorenog odnosa /Njenog/ jastva i /izuzetog/ sveta, ka ništavilu – iz koga /uvek iznova/ iskrsava Držačeva nepoznata ruka; ona što vodi ka daljem samoporedbenom izmeštanju i usavršavanju tog – u snu Odsutne učahurenog – sveta; put rajskog ostrva prema Severu.

Nad krhotinama jednog svojom-voljom-propalog carstva uzdiže se bestežinski ornament (slog časovnika raznih smrti) – koji neslućenom brzinom, poput mećave, pronosi vest o događaju ove propasti kao i eho pitanja o njenom pravom razlogu: pomak praznine kroz mesto uređenih predaha. Tako ogledalo smrti postaje pahuljasto-zamagljeno, nastavljajući da raste i preko granica sećanja na ono umrlo.

Mala morska vila, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušeno u vir što potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj zarobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer nemoguće je bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadnoj vatrenoj novosti; nemoguće je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkiva u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – koji vrši stalni pomak kroz zonu sutonje neodređenosti čovećanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku najzad biva preobračena u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći!

Nasuprot zamku Severa, kroz čija okna snatri Žalna Kraljica – raskošna dolina Juga. Ali, ona se Ogledalom udvostručila i prenela svoj obris na Sever.

Nordijska dolina što leži u srcu snegovitih strmina – šumnom udubljenju sveg snevanja – ispunjena je mladom mahovinom; i ona iscrtava konture potopljenog davnog ostrva – punog koncentričnih krugova. A najunutrašnjiji ovoj tog dolinskog kruženja obuhvata prastaru kuću – odbeglo jezgro ostrva blaženih. U njoj obitavaju dva deteta: dva – samostalna – oka Snežne Kraljice.

* * *

Stajanje na mestu uvrtloženja oprečnih sila, ili boravak pod krovom satkanim od daha svestranosti – jeste ono što pripada tim dvoma (primalno – na-tom-ostrvu – nesusretljivim) blizancima: podzemno vodokoreni i upravo stoga uvis samoizbacivani prostor (bezgranična riznica) – iz koga se zbivanja ne šire na okolni svet; zato jer su posvećena onoj strani; iščekivanju novog, pridodavajućeg svitanja u samom srcu ponoći. I u tom četvorokutu njih dvoje na sasvim izmenjen način doživljavaju staro zemaljsko proleće: kao silu sutonje-svetlosnog procvetavanja najzad lišenu gutalačke pomame prebrisavanja svojih pređašnjih stupnjeva! Tu sve više slabi razlika između uzvodnih i vodoravnih pravaca razlistavanja: mlin stvaranja srebrno-plavičastog etera – koji postupno pripaja zemno nebeskome, biljno zvezdanome.

Dakle, jedna izvesna smrt za života: melanholično povlaćenje od kvaziushitne trke među zemaljskim stvorenjima, ili obaranje najviše opčinjavajuće nekretnice u ponor sopstvene zenice – gde ona prva tek dobija krila za /spektralno/ uznešenje smrtnika sa zemaljske kugle, te za njegov mogući /trijumfalni/ povratak: nova/ugnuta vertikala stare/posmatračke svesti, sada smeštene/utaknute sred mnogo većeg obilja! Jer, ta smrt je slivanje jednog sopstva u onog eteričnog dvojnika što sobom odražava tek samo uobličenje čistog bića, ne i mrlju pomame za prikazom svenadživelog nebića!

Presecanjem poveza-oko-ruže trnovito-ponoćnog svesaznavanja (repa žar-ptice, spektralne monade, knjige živih), te hitrim razlistavanjem njenih svetlo-ispisanih latica – sve radi reaktiviranja mračnih tačaka na tu upisanim ljudskim dušama – otvara se trećadimenzija unutar slike njenog /frontalnog/ prikazivanja. Jer to je slika /tajno-skokovitog/ redosleda svih bića/stvari, što ipak sadrži i jednu pod-sliku /”lepezu zvezdane osvete” – koja je s onu stranu svakog redosleda, te iz podzemlja uvis šiknuta/. Nju čine Plejade, vanzemaljske osnivačice Atlantide, vatrena kiša ponoćnih dveri, ili rasplet sveze zračenja uzajamno vanuporedivih kvaliteta. Ali, njih su /svaku ponaosob – kao nesvodive dragulje/ prepokrili talasi pomame /za “još većim” <9-b>/; – upravo oni talasi što se izdižu iz /u-knjizi-obeleženih/ mrlja pojedinih duša /ujedno, tačaka samožrtvenog stradalaštva sveopšte duše/.

Stoga je svako melanholično predavanje jednog Jastva svom a-simetričnom i eteroplovnom Dvojniku ujedno čin spirajućegrazbistravanja istine (kako svog tako opšteg) postanja. A kapi tog spiranja nadalje bruse zamak zore: ono posvećeno mesto gde i svako najsičušnije biće/stvar stiže kubično odeljeno izvorište samosvesti.

Tu, takođe, biva zaustavljeno demonsko ubrzavanje cvetanja, gde svi čarobni oblici – erupcijom snage iz koštice u koju je upisana skora smrt sopstvenoga cveta – gutaju jedni druge. Ali, za naknadu zbog takvog gutanja proizvode i sopstveni prazan prostor, te još nadaleko odašilju krajnosnu nemost njegovog brujanja. Tako da se mnoštvo malenih penasto-mirisnih ushićenja slobodno susreće u okolnom prostoru i zajedno nastavlja da bruji, stvarajući nadčujnu huku viševrtložnog stecišta. Dnevno zlatnoplameno ključanje bezbrojnih dahova samooslobođenih atmosfera, koje se još bore za uzajamnu prevlast, ishoduje u oko mrkocrvene buktinje predvečernjeg mira; to je oko u kome samo još ton procepne tišine, skriven usred sete ptičje-melodijskih linija, iz sebe samog propevava.

Prskanje čahura – unutar kojih nema ničega drugog osim nevidljive sile lisnato-šumnog odmotavanja; smeštanje prostora izdahnutog iz koštice smrti posred čašice zrelijeg stupnja njenog procvetavanja, u kojoj ovaj dalje lebdeći odsijava – jednim potpuno izmenjenim akcentom svetlosti, što ukida grozu svoga cveta pred usudom njegovog brzog odlaženja: vihorski levak stalnih razmena – između širine onog gore i gustine ovog dole. Tek zatim nastupa jorgovan – sastavljen od bezbrojnih mirisno-zrijućih komora smrti, a sa njim i ona kasnoaprilska, bledo-lila puzavica potajno vodenaste unutrašnjosti; potom je tu i beli majski žbun, što poseduje vodopade blago-razvejavajućeg njihanja svih svojih pahulja u prekomerju.

Njihovo blaženstvo trajalo je sve dok se nije pojavila ona ruža čiji trn zakiva-i-otvara gromoglasnu kapiju Severa.

* * *

Tokom zime – bivajući smeštena u razmaknutim odeljcima, što se dodiruju balkonima opasanim ledom – dva deteta su morala da prelaze unakrsna stepeništa da bi se srela. Tako je njihov odnos rastao sve do stupnja one mnogostrukosti kakva vlada u spoljašnjem svetu. Uporedo tome rasla je i pahulja (ručin skelet, mandala Severnog zamka) zalepljena za njihovo zajedničko okno (razmeđu dva balkona). I ona je porasla sve do Kraljičine veličine, htevši da je zameni na Tronu. Ona se u poslednjem trenu opre i tako nastade lom ogledala.

Jedan ulomak – u vidu k-sebi-zaokretne strelice, sposoban da povuče i iznova sastavi rasute delove – založen je u Kajevu zenicu; zato da sačeka drugi krug mrvljenja kristalnih krakova: – prag bezbrojnosti. Tek time Snežna Kraljica biva osigurana od pada u istost sa sopstvenim odrazom – koji je u sebi zaokruženo sve, bez mogućnosti daljeg granajućeg rasta i samopreinačivanja. Obrtom oko-svoje-ose ona biva umanjena do tačke nevidnosti /cvetnog središta/, odakle čeka čas svog novog prisebljenja– putevima povezivanja mnogo šireg /zvezdano-mineralnog/ mnoštva. I tek na taj način njen u-bobicu-sabit naum može da prebrodi zimski period – čak, šta više, sama sila cvetanja je zimski posvećena i oplemenjena. Tek to zaveštanje uputi Gerdu na put ka Severnom zamku, to jest, davno izgnanom, oprečno-slikovitom životu-iza-stakala.

Dotle, Kaj beše zrnom svevidstva obnevideo i u vlasti zrcalne sablasti – zarobljen u krugu /zimskom klizalištu/ što zaustavlja razdeobu majčine /prestolne/ sile. Tako on ne prepoznade nikakvu prednost u tome što se sve neizbrojnije latice – oko semene tajne ružinog cveta – razvejavaju u eter, i što Gerda to dopušta. On nije video kako se kroz krhke Gerdine zglobove prelama Kraljičina vatreno-lednička sila – napuštajući zauvek prostor simetrije; on to nije video, iako bi mu sa svakim tim događajem skretanja zatreperilo stakalce u očima.

Već sledeće zime njega nije bilo; on nestade sa vihorom usred zavejanog klizališta. Jer, plašt Snežne Kraljice stvara unazadni vremenski tok – povratak u vreme kada je sve počivalo u ledenom, vatrenom rekom nepremošenom ambisu.

Jednako koliko i nezainteresovano lice Kraljice – te koliko i mozaik od hladnih suza, što kroz male svoje pukotine zrcali izraz Njene brige – strašan je i jedan od-Zvezdane-noći odabran dečak; “prekrasni stranac umnih očiju, lelujava koraka i nežno sklopljenih usana, bogatih zvucima” (Novalis: “Himne Noći”). On ima uvučeno-položajne, morski-zelene oči čiji ponekad zamagljen fokus obeležava težu povratka u dubinu predsnevanja – da bi, u trenutku kada tu dubinu i dosegne, bio njenom olujom izbačen na površinu; ali to tako da tada ovaj biva pomeren do u krajnje uglove njegovih očiju. To je kosi posmatrački pogled koji meri predeo-kome-prilazi, takođe i sa njegove obratne strane – uzdržavajući, na vreme, svaki svoj neodmeren pokret; odnosno: usklađujući snage onog što on već (od ranijeg zaokreta) nosi u sebi, sa onim kontrastnim (u šta stupa), da bi ono prvo – tek na ovom otklonu – pokazalo izvor svog postanka. Takvim stečenim umećem iščitavao je on svaki sledeći predeo, uvek bogateći kostur onog prvog – dok ovaj ne bi porastao do kristala umreženih značenja, što u osnovi ima sliku presecanja jednog predela drugim.

«To su oči koje najveću daljinu, poput okna, zadržavaju u sebi, i zaokreću je iznenada u svoj tamni prostor – mesto u kome ova zri, sve do provale slika … čija sitna kiša od kristala u tihim naletima sipi kroz cev njegovog pogleda…» * (Marsel Prust: «U potrazi za izgubljenim vremenom»).

I taj kristalčić zrcaljenja-u-sebi eterski plave svetlosti jednog donjeg neba samo je Kaj imao u svojim očima. Tako ga je ovaj isti predodredio kao prenapregnutog; predatog dalekom neznanom zadatku – u odnosu na koga nije znao ko mu je idejni tvorac niti zašto se svojim planom upravo na njega ustremio. Od tog ledenog dodira mu se sasvim izbrisalo sećanje na plamen koga je nekad viđao u svom oku – kao odsjaj prethodno upaljenog plama Gerdinog. A samo je on, taj plam, dovodio do pokretanja belog točkića polarne svetlosti u njegovom oku. Tek bi ta njegovim okom zarobljena plavet – poput prazninom izlomljenog zvuka jednog zvona – dozvala unazad vreme rođenja prvopaliteljskog plama: vreme prvog susreta sa Gerdom.

Tek tada i Gerdu – u rano proleće – silina rečne bujice (kojoj predade svoje vihorske cipele – što ih je dobila od Kaja) odvede do njenog zanemarenog porekla: – do planinske kolibe u kojoj živi Mesečeva Starica, a čiji tavanski kapci imahu znak istovetan onome koji stoji na kapiji Kraljičinog Zamka! Jer, svečane vratnice, ili zemaljska trijumfalna kapija izmetnuta je na tavanski sužen prostor čarobnicine kape: slika ruže – kapa severnog pola – kao plan izlaska iz Ogledala; znak dobrote one treptajne zvezde «koja je šmugnula iza vratnica»*. Taj isti znak je, kao podmorski znamen davno oborene zvezde, jednom isploveo na površinu – kao zalepljen za pramac olupine. A od te brodske daske Starica sazda sebi krov (uporedo: kapu) – koji je zadržao taj poseban beleg na vratnicama. I upravo taj znak budi Gerdu iz stanja omamljenosti gostoprimstvom Starice – što joj je krilate cipele ugradila u postolje vlastite kolibe (up. sojenice) – i vodi je put Severa.

Na tom putu:

Gerdin pogled uranja u odsevnu sferu, što se izdiže naspram zmajolike trake zalazećeg sunca (sfere odabrano-mrtvih). U nju ona ulaže svoju poslednju nadu, a ne u Sunce što umire i rađa se – tačno onoliko puta koliko je to uslovljeno Daljnim Sazvežđem (ledeno-otkucajnim bilom Žar-Ptice). Pred tom dvoranom tirkizne svetlosti, u kojoj vlada jasnoća uporednih samorasveta nebeskih tela (– Mesec joj izričito smeta!), stvari na Zemlji dobijaju izmenjen akcenat svojih mikroosvetljenja; pojačan izraz svojih (Jednotom zakočenih) stremljenja – put raspletenosti vlastite srži iz razapete mreže svetlometnih nanosa neba. Tako mnoge zemne stvari postaju Skarabeji – zasebna sunca, preobražena u crnoplave lopte što sopstvene iskre razbacuju na sve strane jednog nepreglednog prostranstva.

A zatim sledi:

Račvanje bujice Kraljičinog promišljanja svih smrtnih stvari u dvaJelenska roga – što okreću poleđinu istih; pokazuju i utiru Gerdi strmi put. Zaustavljanje vremena u posvećivanju svega čudesnim, ili, izjednačavanjem svakog njegovog trenutka; rešenje mineralizovane ruže, kristalne mandale. I najzad: protkivanje jasne zimske zvezde jesenjim elementima.

* *

Povratak: Gerda i Kaj u zarasloj ruševini

Izazivali su bezmalu zavist ondašnje svetine – njih dvoje što behu blaženo izmaknuti, a koji su neopisivom lakoćom opstrujavali svoj divlje zarasli vrt – što beše prožet ledenim dahom polusrušenih statua, zamrlim oblikom pamćenja svih svojih pokojnika. Tu su njih dvoje često hodili kroz spletove unakrsnih hodnika i terasa sa u mračni bršljan zaraslim lukovima. Čistom protivrečnošću tu beše visila elegantna puzavica, bledo-lila sjaja, potajno vodenaste unutrašnjosti, odražavajući na sebi svu blagost proletnje vazdušnih strujanja. Purpurno drvo usitnjavajućih resa kratkotrajnog milja cvetanja tu beše upleteno u stoletnu tamu združenih jelki, kao u ono što u svoje meko-igličave pupoljke produžava dah opojnog mraka – te što sav svoj sakupljen nektar krije u sebi i ne rasipa ga. To beše kratkotrajnost jednog daleko-morski uskiptelog talasanja, u vidu poleta rascvetavanja sveg onog na tlu sakupljenog semenja reminiscencije. Nasuprot tome, pahuljasta jezgrovitost krupnih belih gombi sačinjavanja žbuna žalno-vodopadnih grana bezbrojno se osipala u jezerce, što svojim otrovnim zelenilom natapaše tlo puno eliksirskih trava – upravo nečijom bliskom smrću, a zarad njegovog uskrsnuća, na tom mestu razvejano-posejanih.

Zdanje stare kuće beše kao u zloćudne pečurke, u kojoj su se čudnovato uzajamno kosili romboidi i dvostruke elipse, blago nakrivljujući jedno drugo. Zelenilo kao da je izviralo iz same unutrašnjosti svesno sebe-urušavajuće kuće, te iz skrivenih prostora tremovnih stubišta: – takav beše i tajnoviti karakter puzavice zmijastog obrastanja oronulo-raskošnog zdanja vrtne kapije. Kuća beše asimetrično dvokrilna – upravo poput ove raskriljene vrtne kapije – jer joj levo krilo beše izvrnut odraz površine desnog krila; dok desno, sebe-nadograđeno krilo, beše iznosilo na videlo – putem duboreza na stubištu glavnog trema – sve najskrivenije kutove i odaje kuće, koso uvis izbačene! A čudesna samoumnoživost sitnih pečurkastih tornjeva tu iđaše u prilog organizmičnosti duha cele vrludavo-misaone građevine. Celo dvorište s kućom beše smešteno u blag uzano-nakošeni krajolik u-sebi-snujuće mekote skloništa: mesto između nedostupnih stena, koje stvarahu kupe od vlastitih snegova, i padine njihovog naglo-vihorskog uviranja – sve do u mračno korito hladno-jezerske školjke, i same obrubljene posmrtnim vencem jezovito iskrzanih hridi. A to zamrznuto jezero beše odjek ptičjeg glasa zloslutnosti, što pridolaziše s platforme jednom davno kliknutog bola Severnjače; i ono je, kao suzno taložna ruža-mandala, sazdano od rumeni jutarnjeg odbleska svetlosti na hladnom kamenu.

A iznad, u stenovitim visinama, optočenim vencem rožnatih stakala snegova: lik Snežne Kraljice – duha Gerdine prabake, sa njom sličnih crta lica koje postepeno behu urasle i u njihovu prastaru kuću: to beše lik kakav nije gord na sebe već na predeo vlastitog snevanja – predeo s kojim se ona sama voljno beše stopila kao što se mač neke prodorne odluke stapa s hladnom večnošću kamena. Male, krivudavo-rečne linije – zbivajuće sred samog traženja izlaza iz tesnaca kamenih bregova, te leteći u uskoj senci gromadno-jagodičnih kostiju Kraljičinog reljefnog lica – sudarale su se i ukrštale u samo jednoj jedinoj, vodokoreno-zemaljskoj tački: to beše stecište zvezdanih trouglova, urezanih pod tvrdu koru vodošumnih dubina zemljišta – od koga se svi rečni putevi (zamenjenim smerom) behu dalje razvezivali. Tako oni behu sebi probili izlaz u jedan lako-uzletni krajnosni im izraz, koji je sobom već trenutno brisao, te neopažljivo preokretao konstelacije svojih prethodno zlousaglašenih oblika – u izraz čiste, na sebi zaleđene suprotnosti! Razbijen zvuk mača Kraljičine presude u sasvim tuđem mu kamenu – kao lepezasto šireći učinak rada igle Njenog na-sebi-zamrznutog dvoluka tkanja. Ili je, pak, to učinak odlomljene vršak-prizme kapljavo-staklaste šišarke, sazdane od rasemenjenih kristala Njene izvrnuto-piramidalne krune – krune što beše u obliku irvasevih rogova! Jer to je samo ona prizma koja, poput budnog oka plamtenja u repu lučno-napete igle Njenog bezglasno samoodmotavajućeg tkanja, trajno zasvođava hladnu kap čine Njene lutalački-mačje moći sveviđenja: grandiozni ris sagledavanja zaglušivo-rojevnog prizora – mandale polarnog krajolika. Jer: «Ko sanja goli mač zagnjuren u vode bistre, zaista nije izgnao iz priče buktinje i suze.»* (Sen-Džon Pers).

Jer: šta je bilo na kraju? Gerdine suze padaju na ružu-mandalu, zatočenu u dvorcu Snežne Kraljice, i otkamenjuju je. Otud samo uz Gerdinu pomoć – pruženu i zarad posredovanja njenoj sopstvenoj oslobođenosti – Kaj beše izvukao stakalce iz sopstvenog oka, odnosno, Kraljičin mač iz /od Nje odbegle/ duše-kamena. Odnosno: Kaj beše istrgao sopstveno prasećanje na Gerdu, iz /u-snu-stvorenog/ prasveta – koji ih je, na kraju, oboje za sobom povukao! Ipak, milošću Kraljice behu vraćeni nazad, u dolinu mlade mahovine. I otada mogahu o svom zrelijem, više-ne-nemuštom vremenu reći:

«Razgovori su naši tekli kao nebesno plave vode iz kojih tu i tamo zatreperi zlatni pesak, a naša je tišina bila kao tišina planinskih vrhova gde u veličanstveno usamljenoj visini, visoko nad prostorom oluja, samo još božanski vazduh šumi u kovrčama smelog putnika.»

(Helderlin: Hiperion ili pustinjak u Grčkoj)

KULA VETROVA. POTRAGA ZA PARAMETROM ZLA (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Published on 11 maja, 202213 maja, 2022 autor: stellapolarebooksPostavite komentar

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Negde na pustošnom severu Engleske, na samom početku devetnaestog veka, kule
oronulog zamka – provirujuće kroz bledozelena močvarna isparenja – isticale su u
visini svoj lebdeći savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim
temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle.
U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz
raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tumačenja jednog –
mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku:
posredstvom mreže tajnih akademija, odnosno novijih istraživača iz redova
protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedište, kao ustrajali ogranak
iste, bilo je u Francuskoj, ali zbog toga što je oko postrevolucionarne države tamo
onemogučavalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tumači ovog
svitka okupe u Engleskoj.

Ova mreža se bila plašila posledica koje bi za tadašnju evropsku svest donelo
razotkrivanje ključnog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali
bitno preusmerene) priče – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog
vanzemaljskog uma na pojedinim životinjama. Po njemu, bol – narušenje atlantskog
raja – beše jedini način da predstava o postojanju viših sfera uđe u umove stvorenja
niže prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najviša
namera usadila u prvobitnu zajednicu klicu izvesnog zla.
Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– nađen u Bahariji, i to zajedno sa svojom
grčkom i latinskom verzijom, koje su se na određenim mestima činile autentičnijima
od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli gotiski zamak
obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja.
Među pozvanima je bio i jedan filozof-alhemičar, po imenu Albert, koji je stanovao
u istom kraju. Njemu je – još pre sedam godina – na posebnu vrstu školovanja
predata jedna darovita devojčica, s jugozapadnog priobalja Kornvala. Njeni roditelji –
koji su poticali iz starih građanskih porodica – umrli su od afričkog virusa, dok je ona
još bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala
drugih pogodnih staratelja, te je sa deset ipo godina napustila rodnu kuću. Upravo
kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom
susedstvu.

Bilo je potrebno preći samo dva brega da bi se stiglo do oštre strmine na kojoj je
počivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemičarevu kuću, bio okrenut na suprotnu,
negostoljubiviju, severoistočnu stranu. Devojčica Eleonora je i ranije, tokom dugih
šetnji sa svojom tetkom Telmom, svraćala do napuštenog zamka; ulazile su kroz
razrušena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tome sklapale priče o tome ko tu sve
noću gostuje! A zamak je bio ugnut, budući smešten na valovitom tlu, odnosno na
klizištu prekrivenom tresetom. Bio je njime zanošen k raznim stranama, što je uticalo
na to da središnji prostor – salon za okupljanje diskutanata – bude (poput uklete lađe)
neobično asimetričan; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljajući: –
kao ruža vrtložnih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek višesmernih šiljaka.
Kao sušta suprotnost tome, Albertova kuća beše blaženo ukotvljena – u prostranoj
udolini nicanja mnogo većeg i stamenijeg drveća! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je
kroz središte njihove kuće, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odžaci –
odgurnuti na obode krova – štrčali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela
usijanja s mnogih bočnih ognjišta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova
lučnih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogućavala lak spust
s krovova mnogim lakomo uspetim mačkama. U maloj kući otkucavalo je mnoštvo
klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme
Albertove kuće, unutrašnjost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumično
popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta, ali
posebno iz Škotske i Irske.

Pažnju pridošlih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko
probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg
vremena – koje obrađuju tamna mesta i skrivene uglove opšte-prihvaćenih istina.
Stoga, primljeno gradivo nije iz Eleonore teklo u povezanim rečenicama, nego se u
zgusnutim nemuštim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladištilo u arhivu
njenog uma; odatle je čekalo na čas svog sazrenja.
Eleonora je još kao dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; osećala je u
utvrđenim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi
zadato težište tumačenja, te s njega odapinjala strelu čežnje k obali drugog shvatanja.
Albert je i sam učio posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi
ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od društvenog života, uz povremena kratka
edukativna putovanja do Londona, a tetka Telma – koja je bila vrlo elokventna u
prepričavanju velegradskih doživljaja – bila joj je jedina preostala veza sa tim davno
ostavljenim svetom. Jedna stara gospođa iz susedstva podučavala ju je francuskom
jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je išla samo da bi slušala
orgulje, nikad na propoved.
Tokom proleća i leta Eleonora je dobro podnosila samoću, odnosno odsustvo svojih
vršnjaka. Ali u poznu jesen često je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko
prozoru, kraj koga se njihala mrka grana stoletne jelke i na njoj mlada šišarka boje i
oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistovećena s njome – sticala utisak da samu
sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljašnje perspektive! Njeno oko (nadsvođeno
zmijorepom obrvom i uz to još nadovezujućim šiljkom uha) kao da je – ogledanjem u
prozorskom staklu – izgubilo treću dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja
okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova kuća samu sebe
otuđeno posmatra.

I zaista – nije bilo jasno šta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo
prevojito, baš kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanoseće kosine obližnjeg zamka;
posebno njegovu središnju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema
spoljašnjim predelima, njegovo najunutrašnjije Lice! Upravo kao i to lice, Eleonora je
imala naglašen ispitivački otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava
Artemis: razborita sred naivnosti, nesalomljiva sred osetljivosti. Kao i u boginje lova:
udovi su joj bili vretenasti, grabeći u širokim lukovima daljne nepoznavane predele –
kroz koje je bez daha protrčavala! Bezmerno setne oči, prevučene sivoplavičastom
maglinom, postajale su joj vrcave – čim bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog
predela.
A taj poseban četinarski nektar u očima, što se pun tonova i zimski rascvalih
izdanaka krunio iskrama, Eleonora je (već razređen) dobila od svoje bake po majci,
koju nikad nije upoznala – od bake koju su svojevremeno nazivali ženom-mačkom i
ženom-pticom; zato jer je – sklupčana u svojoj zelenim zastorima zamračenoj kući –
krilato vaskrsavala s dahom proleća. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran
ljudski lik (jer ju je zaista čuvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je
oštar kukasti nos i krupne oči pune oplemenjene starine – čiji je fokus sjaja često
lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu
tome beše izvesno istovremeno zaštičujuće i opterećujuće nasleđe predaka: šifarski
uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zaveštanje obeju strana, mladoj Eleonori.
Međutim, tom njenom starom – zaštičenom – životu bližio se kraj.

– Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata –
rekao je ostareli Albert. – Najpre samo da sluša; a kasnije bih pokušao da im je
predstavim.
– Ali ona ne zna da se ponaša u visokom društvu – odvrati Telma. – Čas je nestašna
i luckasta, čas tiha i zamišljena.
– Eleonora – obrati joj se Telma – moraš se ponašati ujednačenije. Ljudi nisu
naviknuti na takve suprotnosti.
– I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo
nema ni jedne devojke.
– Zaista je neobično to da je nema – odvrati Eleonora. – Zar se cela njihova rasprava
ne vrti oko Sofije?
Mlada Eleonora – usled svog povlašćeno samosvojnog života – nije još stigla da
upozna sve licemernosti patrijarhata.
Počela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lovačko odelo i
riđezlatne slapove kose podgurala pod kapu ukrašenu nojevim perom. Ustanovila je
da može da prođe kao dečak. – Ali to je samo privremeno prerušavanje – naglasi ona.
– Činim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet.
Prvi Eleonorin utisak o okupljenom društvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je
sledeći:
Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka
skupina: upućeni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu ohlađene lave – slave
povratak izgnane; debata u čast one čiji je fitilj nekadašnjice – čuvan u dubini
ostrvske pećine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto.
*

Eleonora je zahvaljujući uzdržanom ponašanju i bezazlenom detinjem izgledu
prošla kao neopažena pratnja svog učitelja – slušajući narednih pola godine debate u
ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo rešenje, iznenada je
progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogućnosti izgradnje drugačije
poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausađenoj klici
zla – koja je istorijski razvojna. Ono što je u višim sferama zapečaćen izraz jedne
najplemenitije namere, u nižim se očitava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao
proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog.
Njen komentar – prihvaćen uz kratko čestitanje Albertu kao njenom podučivaću –
podstakao je produžavanje diskusije u sledećem pravcu: izvesna topografija zla,
utisnuta na planetu Zemlju tako da odgovara višim zvezdanim rasadima – prošlim
kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako
ne, jedno šire-smisleno zlo ostaće naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje
mesta njegove koncentracije – za jednu određenu epohu – donelo bi čovečanstvu više
štete nego koristi; umnožile bi se njegove snage, te bi to bilo isto što i otvaranje
Pandorine kutije.

Albert je zatim okupljenima izneo sledeću hipotezu:
Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet
razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja
zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja
prošla kroz presek paralelnih svetova.
Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio
otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne
promene.
“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo
premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz
dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.
A zatim je još priložio reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti:
Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još neispoljenog zla, ili mapa
patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svitak plamenog jezička njene volje,
koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u
prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je
njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog
supstrata do tačke samoupotpunjenja! Jer taj prostor bezdane mogućnosti se sobom
probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-
haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-
beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu)
jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.

Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom
pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno)
primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u
svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih),
čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički
ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom
kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.
Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim
merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes.
A zatim je uništio mapu zla, svitak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne
oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite
(jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).
Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski –
samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama
Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo
staro-eonske (za Daimona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena
(neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!
Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen
izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem)
odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde
ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu,
ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a
što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.
Shodno rečenome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja –
imao je svog zlog blizanca: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno
određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo
pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio nađen. Međutim, ubrzo se u zamku
pojavio jedan indijski ekspert – ušavši na skup lica skritog ispod kapuljače – koji je
tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene
astrološke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za
ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlučiti od sila
dobra.

Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvali su – na ovom kosmopolitskom skupu –
opštu pometnju. Nakon dugih razmatranja autentičnosti dokumenta (koji je prepis
davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) došlo je do podele među znanstvenicima:
jedni su smatrali da je spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i
staroindijske mape zla) doneti traženo rešenje; drugi, pak, da neće – jer je unakrsno
pretumačivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (praktički
neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mišljenje je preovladalo, bivajući prihvaćeno i od
samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje držao stava o korisnosti svoga donesenog zapisa –
jer ovaj, ako i ne donosi rešenje zagonetke zla, ipak omogućava kontrolu nad
elementima istog u ovom svetu.
Albertov prethodno izneti argument, koji je išao direktno protiv Indusovog stava,
bio je taj da bi ljudska duša – pod takvom kontrolom – izgubila moć alhemijskog
preobražaja, i sposobnost za samovođstvo. A i pitanje je ko bi vršio tu kontrolu.
U svakom slučaju, moralo se opredeliti između ova dva uzajamno poništavajuća
skripta – potekla iz sasvim različitih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj
staroegipatski (možda: pitagorejski), on bi – da bi izašao iz svog privatno slikovnog
koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za
središnji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je došlo do stvaranja ljudske
vrste? I pitanje je šta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poništeno
središte da nečim nadomestiti. Na kraju se došlo do zaključka da je najbolje ostaviti
ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih
okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se širi, jer bi ga
neupućeni samo iskrivili.

Eleonori je u tom trenutku sinula ideja da bi žrtvovanjem središnje informacije
staroegipatskog teksta mogao da se otkoči patent njegovog autotumačenja: – njegov
živ, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku)
postao punosmisleniji od samih činjenica iz prošlosti. Dogodio bi se prevrat u samom
biću prateksta, i on bi tad pružio utočište svom novom tumaču – omogućio bi
isprepletan suživot s njime! Umesto da opisuje jedan spoljašnji događaj, pratekst
nastavlja liniju autopoetike – produžavajući dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne
ispovrne iz svog središta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu!
Na taj način bi se dogodio obrnut paralelizam između staroegipatskog i
staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pritom ne
bi bilo moguće i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi
više ne bi predstavljao pretnju već samo negativni podsticaj prvom: – okidač promene
koja se već jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu.
Eleonora je ove svoje misli oprezno saopštila Albertu, i on ih je najpre izneo u
svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Eleonorinim perom uobličen –
rezultat: malu ali suvislu pripovest o načinu otelovljenja klase izvangalaktičkih
duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao
jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobražaja smrtne materije; ujedno: zametak
pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pračoveka – koji je težio da izrazi
sopstveni bol i strah i preobrazi ih u moć shvatanja; to jest, da prevede gutalački
princip zemnog opstanka u lebdeći princip androginije Crnosunčanog Uma – koji
provlači kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pračovek je istovremeno živeo i u zajedništvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljujući simetriji između dva kosmosa
– koja je, opet, stvorila simpatetičke titraje: muziku daljnih sfera.

Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to urađeno po ideji male Eleonore. Sve su
oči bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da će propasti kroz zemlju, ali poneta
bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevaziđe tremu i toliko se raspriča u
daljim objašnjenjima da se u to više nije moglo posumnjati. Dobila je povlašćen, ali
ne i izjednačen status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifičnim
ali ne i u opšte prihvaćenim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na
ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na poleđinu ili razlagala na proste
sastojke – te na taj način svako svoje znanje podizala iz nulte tačke!
– Još nam ostaje na zadatak da prečitamo mapu zla – da bi naša osnovna priča
dobila šire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” središnji kod pokazao moć na
konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu
odobrenje – reče okupljenima Albert.
Međutim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaže prepis mape zla –
iznenada je promenio mišljenje. Nakon što je pročitao Eleonorinu malu pripovest,
shvatio je patent autotumačenja staroegipatskog teksta – zahvaljujući kome je ova i
nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako
naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke zaštitio rasklopljenu mapu i
polusagnute glave dobacio Eleonori: – To nije za žene!
– Nećete ni vi dobiti vršnu nit moje priče niti njen patent, a vaša mapa zla bez njih
ne vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno činjeničko stanje, meru kolektivne
patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i
poslednju svrhu tog zla! – odvrati Eleonora sevnuvši očima, i spretno povuče svoj
svezak s okruglog stola.

Pobunili su se odmah i ostali, pozivajući ga na prethodni ugovor.
– Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedištem u Francuskoj, koje mi je i uputilo
poziv. Vama ne dugujem ništa, svoj prepis ću poslati direktno u Francusku! –
odvrati pritajeni Indus bez ikakvog imena, spreman da napusti salon.
– Prokleti uljezu, ko zna šta kriješ! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li
je original ikada postojao! – čuo se protest iz publike.
Zatim su, tako revoltirani, stali da nagađaju šta je uzrok tako nagloj promeni
njegovog stava: da li je – nakon primene Eleonorine formule tumačenja na njegovu
mapu – video u njoj nešto što mu lično ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu
upisanu veću dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao?
– Ali zašto ga to tako brine ako većina ljudi ima mrlju u vlastitoj duševnoj supstanci
– to jest, ako je većina a ne manjina zla? – upita Eleonora. – Važan je samo
krajnji rezultat čovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo počinjeno zlo!
– To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – što to i takvo saznanje dovodi u
pitanje njegov monaški položaj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio već samim
rođenjem nametnut; i koga on – kao jednu nasleđenu ali neizabranu ulogu – dalje
nameće podređenima.
– Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopušta mogućnost uspona nakon
pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogućnosti ikakvog
pomaka. Ako ne bude smeo da uništi svoju mapu, on će je preinačiti – napraviće
falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i što pre obavestiti
Sedište u Francuskoj.
– A na koji način se njegova mapa može preinačiti a da i dalje bude suvisla i
punosmislena? – postavilo se pitanje iz publike.
Odgovor je bio sledeći:
Ako bi se tačke ovozemaljskog zla – što odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada –
pretvorile u beline unutar teksta svitka, došlo bi do takvog njegovog sažimanja da bi
popis duša /vršen po vremenu i mestu rođenja/ postao onakvim kakav bi se vršio po
vremenu i mestu smrti! Takvo skraćivanje strele vremena – nastalo usled gašenja
zenice njenog repa, što sažima treptaje jednog dvosmerno-usukobljenog, upadnog
vremena – dovodi do njenog obrušavanja nazad u prastanje: močvaru prekomerja
vlastitih značenja; vrtlog energije što paralizuje i usisava sve podložne prolaznike.
Dakle: njeno propadanje do u čeljust one zveri što izokreće hijerarhiju svih stvorenja
i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-biće.
Drugačije rečeno: brisanjem tačaka zla sa lica Zemlje, brišu se i udaljene zvezdane
konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju Njen podzemni preporod.
Prigušuje se, pritom, iskričav dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava –
oslobađa primalnog grča: kroz oslobađanje iz dubine kuglastih munji, što se hukom
obrušavaju niz kupaste visove polova!
– Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u našoj engleskoj
pustari usisavajuća mesta – reče Eleonora. – Pretpostavljam da je potrebno imati
njihovu mapu, jer većina ljudi ne može da ih oseti niti je upućena na to kako da ih
prepozna. Ili je možda upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku
od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama!
– U svakom slučaju – izveo se opšti zaključak – tako preinačenu geopsihičku mapu
ovaj Indus neće smeti da pošalje nazad u rodnu Indiju, nego će je ostaviti u
Evropi: jer ona proizvodi zlokobne efekte. Izaziva lakomost u ljudima, jer im (–
prividno razrešenom zbrkom između zagrobnih vremena –) pripisuje položaj koji
im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno
obrušavala u ponor.
– Nažalost, naš pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upućen u stvar da bismo
mogli odmah da osujetimo dotičnog Indusa – reče presedan skupa, filozof i
kriptograf, Osvald. – Zato patent naše gospođice Eleonore – iako nedovoljno
oproban na konkretnim primerima i bez produžne linije svog vlastitog putokaza –
treba što pre poslati u Sedište.
– Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske
vrste – tj. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Eleonorinom
formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator: ona predstavlja
simbolističku kvintesenciju, koja mora još dugo da čeka da bi postala snošljiva u
svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja može da proklija tek u
drugom vremenu i na drugačijem podneblju. Ako ona i nije zamena za tražene
podatke, vrednija je – u svakom slučaju – od onog što u rukama ima Indus.
Neodređen strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloniše ovoj neprilično
apstraktnoj odluci Osvalda, s tim što je za kurira Eleonorinog novoiznetog patenta-i-
rešenja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je
i inače saobračala između Engleske i Francuske.
Iako svedok mnogih neobičnih stvari koje su se događale u životima Alberta i
Eleonore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvršitelj
ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane
neprijatelja – čitati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja.
Ostalo je, međutim, pitanje kako će se Sedište u Francuskoj (koje, izmaknuto iz
Bermingena u pustošnu zabit Obraka, nevidljivo drži konce mreže tajnih akademija)
pomiriti sa nepotpunim rešenjem prokrijumčarenog svitka, koje je u potpunosti
izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pritom nadomeštalo na zaobilazan
način: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vršio odabir ključnog
(potresnog) među njima – omogućavajući prenos tog jezgra u savremeniji kontekst.
Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadržan u Engleskoj, za slučaj da rad
na njemu mora da se nastavi.
(Nastavlja se)

Citati:
1) Herman Broh: Vergilijeva smrt
2) Rilke: Protiv-strofe
3) Sen-Džon Pers: Morekazi

4) Rembo: Kretanje
5) Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena
6) Herman Broh: Vergilijeva smrt
7) Gete: Faust – drugi deo
8) Novalis: Himne Noći
9) Robert Grejvz: Bela Boginja – istorijska gramatika pesničkog mita
10) Rilke: Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta
11) Malarme: neimenovana pesma
12) Sen-Džon Pers: Pohvale
13) Edgar Po: Al Araf
14) Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost
15) Bodler: Cveće zla
16) Herman Broh: Vergilijeva smrt
17) Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge verzije
18) Klodel: Ode

Napomena autora:
Citati pesama i proznih tekstova Eleonorinih nesavremenika, koji su se kao kakvom
greškom našli u ovoj noveli, predstavljaju upliv budućeg vremena u prošlu egzistenciju,
iz perspektive pripovedačkog lica.

INTERVJU „N LICA“ SA KATARINOM RISTIĆ AGLAJOM

Published on 7 februara, 202213 avgusta, 2022 autor: stellapolarebooks4 komentara

Prolog – komentar

“Autorkin pristup literarnom delu je višeslojan pa stoga i višeznačan, jer ponire u mitološke pra-potke bića, a da pritom doseže i do novootvorene dimenzije novorođenog bitka. Uputiti se njegovom stazom znači pre svega to da su sva uputstva data već samim njegovim štivom. Pažljivom čitaocu tako je omogućeno da dopre do jezgra ujedno krajnosno individualnog i kolektivnog arhetipskog polazišta. Autorka zbog toga neprestano vraća čitaoca – koji, obujmljen avanturom lavirintne recepcije dela, naprosto guta njen tekst – na rad hodočitanja; tačnije, praćenja onog magmatičkog toka njenih rečenica gde se lava – kao čist uvid – sliva u nutrinu predloženog štiva: odatle sledi eruptivnost sile finalno zaokružene spoznaje kakva se najzad formira u krunište njenog smisla. Otud je i put te lave put Uroborosa, stalno prisutan jer ishodi iz uhoda. Upravo zbog toga (što materiju prima nisu zaokružili u sebi) njena je literatura mnogima hermetična, a da je u svojoj suštini ona tek hermetizovana (kao mogući odslik tablica). Pronalaženjem žižne tačke u njenom tekstu ta se vnutarnja vatra konačno preobražava u zvezdu-vodilju kakva naveštava upravo onu iskru duha koja posvećenom čitaocu iscrtava strmi put ka Anankinim sferama.” (Predrag Todorović, pisac i ilustrator drevnih i modernih bajki i mitologija).“

Pitanje (N-lice):

Kroz vašu interpretaciju drevnih kosmogonija i kosmoloških mitova, sprovedenu iz postmoderne vizure i multižanrovskim jezikom, isplivava jedna komponenta krojenja tek samo vaše, čini se, duboko lične priče? Bar se čini da je tako… Jer te priče – po duhu reformatorske – nema nigde u drevnoj baštini, pa ni u jednoj njenoj znanoj verziji. Da li je vaše pisanje u tom smislu solipsistički-onirička tvorevina, ili iza sebe ima zaleđe u nekoj (ne)poznatoj doktrini? U vašoj mitopoeziji i prozi neosimbolizma ima i elemenata teorije, po svoj prilici mnogostruko ukrštene. Ali šta je dominanta ili okidač sveg tog poduhvata, poleta i nadahnuća?

Odgovor (autor):

Ćitajući uvek iznova sopstveni tekst, dolazim do zaključka da uprkos distanciranom radu vlastite refleksije na arhetipskom materijalu, crpenom i iz hermetičke literature i iz lucidnog sna, odlazim s jezom nekuddalje– dalje od puke invencije kakva bi ostajala u okvirima onog što je ma kakvim nasleđem zadato. To je nešto poput visoko rizičnog spuštanja reformatorskog (uslovno: egalitarnog) žara u ur-fašističke dubine drevnog; ali to sa dugo taložnim, gotovo vulkanskim stremljenjem ka budućnosti. A to nerazjašnjeno centripetalno mesto, kao izvor kolebanja i u mom autorskom samoidentitetu, ujedno je antinomija u samom arhetipu koga proučavam.

Pitanje (N-lice):

Da li preobilje snolikih slika u vašem autopoetički diktatnom tekstu ponekad guši prodor autorske intencije na površinu? Je li to pre izazov za čitaoca ili stvaralački čestar s kojim se autor sam valja izboriti?“

Odgovor (autor):

Radije je to usponiti proces raspetljavanja dramski samousukobljenog čvorišta izlaganja, nego fatalna prepreka nastavku linije argumentacije. Onda kada je intenzitet pripovedanja najjači, dolazi do vrtložne kumulacije dalekih asocijativnih slika – koje čekaju na lucidni tren čitaočevog shvatanja i povezivanja. U tom smislu to jeste jedan otežavajući zastoj, ali ne i kraj priče, šta više, on ne samo da vodi ka nastavku nego ga i proširuje.

Pitanje (N-lice): Da li vam motivacija dolazi više od (– uslovno rečeno) spolja ili iznutra? Ili je to isto?

Odgovor (autor):

Nije sasvim isto. Za mene je ipak presudno ono Izvan, kao projekcija nutrine snoviđenja na pejzaž. Pra-impresija ili Fascinacija jednim spoljno predočenim prizorom, jeste upravo refleks budnosti iz sna; problesak svesti o aktivnoj ulozi snevača, ili nedovršenosti procesa lucidnog snevanja; poluga i osovina prevoda granično ne/protumačivih metafora nesvesnog za ovaj niži ali presudan svet. Tako da je to dvosmerni put (kvantni tunel): projekcija oniričkog na ekran prirode i unazadno iščitavanje istoga iz tog suprotstavljenog prizora.

Pitanje (N-lice):

Kojem autoru (autorima) dugujete najviše? Kojoj idejnoj struji (strujama) dugujete najviše?

Odgovor (autor):

Mnogima, pomenuti su, ali nadasve Hermanu Brohu, njegovom lirskom romanu „Vergilijeva smrt“. On mi je ponudio jezik metafora kakav spaja sadržinu lucidnog sna sa sve-svemirskom impresijom. I, uz to, svepotresna jeza, kakva vlada oko solipsističkog trona pra-majki – o kojem govore Parmenid, Platonov „Mit o Eru“ i drugi ezoteriski deo Geteovog „Fausta“.

I to je tačno moj etički pravac.

Najbliže struje: neoplatonizam, neopitagorejstvo, nemačka idealistička mistika, (neo)romantizam i (neo)simbolizam, muzilovski geštalt, filozofije i teorije zla, postmoderna ruska i francuska teorija.

Pitanje (N-lice):

Kada je u pitanju vaša teorija zla, koja je moderna ali sa stalnim osvrtima na legendarnu Atlantidu, tj Tota-Hermesa, sofisticiranog neprijatelja koji je napravio jedan ekovski falsifikat skripta postanja – na čemu se ta teza najviše zasniva, kada su u pitanje teorije novog veka? Sprovodite je kroz mnogo žanrova, od filozofskog eseja, simbolističke proze, mitopoezije, bajke, istorijsko-fiktivne novele…

Odgovor (autor):

Na negativnu eshatologiju Jakoba Bemea, s jedne strane, i na prastaro narodno verovanje o mestima geopsihičkog zla, s druge strane. Jedan filozofski, i drugi antropološki ili pre mesmerijanski pristup. Tu je u igri i kult palimpsesta, koji može da vaspostavi potisnut pev o kosmogonijskoj boginji mere.

Što se tiče žanrovske i međužanrovske raznolikosti u mom opusu, različitih stilova, to je moj način da jednu istu materiju prima otvorim različitim optikama čitalaca. Većina napisanog je još uvek u šifarsko-geometrijskim skicama i divljim isprecrtanim beleškama. Dug je bio put do finalne verzije.

Pitanje (N-lice):

Od kada pišete? Da li ste od početka bili osporavani (prećutkivani)? Čini se da istrajavate jako dugo za nekoga ko je bez podrške. Ko je prvi možda usmerio, prepoznao i podržao tu vašu aspiraciju?

6. Odgovor (autor):

U mom pisanju čini se da nema evolucije, samo traženja odgovarajuće forme u kojoj bi se naviruće preobilje unutrašnjih sadržaja moglo smestiti – prevesti iz nemuštih slika (skica) u reči i rečenice. Faktički pišem od svoje šesnaeste, čitam filozofe od trinaeste, ali sam izbrusila jezik (multižanr) tek u dvadeset osmoj godini života, zahvaljujući francuskoj teoriji ženskog pisma i revolucije u poetskom jeziku. Takođe je kod nas bilo dugo pod tabuom tzv pisanje iz nesvesnog – sada se zna da je bitna dubina tog nesevsnog, iz koje se piše. Osoba koja me je prva usmerila je majka, tačnije, po bitno mom izboru ali ujedno podstaknuta njome rano mi prenetim idejama, ja se kalim za podvig hermetičkog pisanja još od svoje šeste godine… To je jedno gorovo manastirsko ili celoživotno posvećenje, koje je pružalo velika ushićenja ali tražilo i mnoga odricanja.

Pre početka urušavanja društva, početkom i tokom ratnih devedesetih, izazivala sam sasvim oprečne reakcije, ali sam u načelu bila ipak prihvaćena i činilo se da ću se brzo probiti. Sa propasti opšteg sistema vrednosti u društvu došlo je i do jačanja interesnih klanova u svetu kulture, takođe, do ideološke zatrovanosti katedre filozofije, te sam svoje krajnje utočište morala pronaći u ilegali. A časopisi koji su namah otvarali svoja vrata za svetske novine ubrzo bi ih i zatvarali. Tu više nije bilo pristupa za beskompromisnu osobu.

7. Pitanje (N-lice):

Da li u vama izaziva revolt činjenica da ste – uprkos evidentnom personalnom naporu i brojnim oglašavanjima u elektronskim časopisima – i dalje suštinski nevidljivi na domaćoj javnoj književnoj sceni? I time ste blokirani za ma kuda dalje… Nemate čak ni menadžera da plasira vaš parcijalni francuski prevod. Potrebno vam je još prevoda, a kompetentne prevodioce za vaš tekst je veoma teško naći. Ima nekolicina takvih, ali koji su nedostupni bez preporuke i prezauzeti. Nigde izlaza…

7. Odgovor (autor):

Da, ja sam na „ničijoj zemlji“, i dalje niotkoga prihvaćena – u tom smislu da iko sme javno da stane svojom kritikom, stavom i procenom iza mog pisanja: to mi se saopštava (u vidu nesmione podrške) uvek samo privatno. To je jako teška pozicija. Ali dobra strana svakog pisanog dela je da ono može da sačeka svoje post-vreme, te je nada neuništiva. Čini se da moram ići zaobilaznim putem, preko prevoda. Moje pisanje spada u teško prevodivu, ali esencijalno ipak prevodivu materiju – hipertekst.

N-lice – zašto si N-lice? (N-lice ovog intervjua su sažeta često postavljana pitanja mojih čitalaca).

Epilog autora:

Suprotno onome što bi se pretpostavilo:

„Ono što bi se uslovno moglo nazvati zalihom znanja kakva stoji iza ili u procepima mojih tekstova, ja pretežno nisam crpela iz ma kakve ezoterične literature, niti iz knjiga citiranih autora, nego upravo iz mog načina posmatranja prirode – iščitavanja prateksta reljefa. A na njega sam pre svega bila upućena snagom svoje izopštenosti iz prezentne društvene stvarnosti.

Naime, moje dugogodišnje skamenjeno zurenje, u prvoj mladosti, u divlje planinske i druge predele, bio je uslov dolaska to te “tajne materije”, tek samo deliimično potpomognute svetskim mitologijama, kosmo-politikologijama i pesničkim simbolizmom.

Jer tkivo jedinstvene mitopoetske priče, koja je najpre samo fragmentarno provejavala kroz moje tekstove, bitno se razlikuje od tkiva grčkih ili egipatskih mitova zapisanih na njihovom istorijskom izvoru. U pitanju je moj pokušaj jedne radikalne reforme drevnog i (uslovno) tradicionalnog, i to iz situacije postmodernog. A to nije moguće osim ukoliko se prethodno kompletno ne zaroni u drevno. Dakle, ja sam egzistencijalno zaista dugo bila uronjena u jedno visoko rizično i grozničavo stanje zarobljavajuće (dijabolične) fascinacije, koja je čak pretila da me proguta – kao uvek odstojnu i samostojnu individuu. I to je bila izvesna opterećenost koja je dugo kočila ili otežavala prodor moje autorske intencije na površinu komunikatibilno artikulisanog.

Međutim, važno je imati u vidu da tu postoje dve faze mog pisanja, od kojih čitalac dobija na uvid samo drugu: jer njoj prethodi jedna privremena, više geometrijsko-metaforički-slikotvorna nego jezička artikulacija – a kakva predstavlja bazični stepenik mog samodistanciranja u odnosu na taj izvor fascinacije.

Tek gledajući u tu stečenu mapu (topografiju enigmatskih tačaka zla), i uvek je iznova iščitavajući, ja sklapam jezičke rečenice, prevodeći se sa ravni jednog pred-jezičkog medija na ravan jezičkog; te osećajući jezik kao ujedno podsticaj i ograničenje. A to znači da sam – tek kada sam kolažno do-kompletirala tu mapu paralelnog sveta – mogla da steknem dovoljnu distancu i autonomiju: za to da bih svoje ranije ispisane fragmente iznova obradila i povezala u pokretno-organizmičnu celinu – rasterećujući ih njihovog prethodnog zadatka da u svom kratkom obimu (koji je upravo odgovarao kratkoći delovanja probleska impresije) sažmu i zadrže svu ogromnost i polidimenzionalnost te iste, kao sada već postepeno udaljavajuće – a koja mi je oduvek bila dolazila iz prirode (projekcije sna).“ Autor.

Pogled u dubinu Vremenâ (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Published on 7 novembra, 20217 novembra, 2021 autor: stellapolarebooksPostavite komentar

Napraviti krug oko sveta – to nije mogućnost izbora već pravo na pogled.
Seneka

Autopoema vučice:

Iz presićenosti okićeno-nebeskog sna padam u oskudnost zemne sadašnjice; ulazim u telo čovekolike vučice, koja je u žalnoj potrazi za svojom vrstom – ni ovozemaljskom ni onozemaljskom, več sudnje potresnom i postistorijskom.

Penjem se na uzvišicu Severa s koje vidim – u dalekoj rupi jugozapadne strane – rodni kraj /koji je od ovog života/. S moje leve strane se vidi pustoš gde huji dah najstarijeg prošlog života – na jugoistoku. A to je upravo onaj dah koji je meni neznano obasjao školjku detinjstva i razotkrio njen, biljno-ozvezdanim šikljanjem podzemlja zatajen, greh. Dakle: zlo upoznato već u samom srcu detinjstva, gde i jeste začeto kao onakav dramski zaplet kakav utire put dalekoj neispisanoj budućnosti.

A na severoistoku, iza mojih leđa, nazire se ostrvo preživelih vrednosti iz svih prošlih života, plus meteorska udolina poslednje jer samospoznate stranputice. Severozapadna strana – skrita u dubini useka dveju padina, ali šireća poput lepeze svih nijansi sutona – ona je što čini predgrađe grada, što oholo prećutkuje seosko poreklo sopstvenog življa: takođe je mesto prisećanja na najbliži moj prošli život: kuća na litici okrenuta prema hladnoj severnoj vodi; ona koja je ne drugo do životna prekretnica, obasjana dušina čekaonica: prag uspona u posmrtne dveri.

To mesto drhtave sutonje svetlosti najpre prihvata u svoju lebdeću sferu, a zatim dekonstruiše potkrovlje moje rodne kuće – tako da ono u sebe dodatno ugrađuje kubeta, “durbine” progledavanja u prostore iza horizonata: onde gde krošnje na liticama najzad izvlače svoju dominantnu granu, odrednicu svog karaktera, što grčevito stremi k rekama – a koji je u preobilju školjke jugozapada ostajao skriven.

Sadašnji život lutajuće vučice – kao greškom bačene u sredinu koja ne razume njen prenatalni jezik – nije ništa drugo do li održavanje na zemnoj raskrstnici; – prekretnici koja određuje šta će iz davilačkog preobilja davnine (vremena njene vladavine-i-izgnanstva) preći (a šta ne) na ravan uskrsnuća (sferu usaglašenih vremenâ/uskrsnuća).

Njen odozgo primljen manirizam je ono što je dugo održava na toj klizavoj poziciji. Ali ona će – istekom određenog vremena – odatle pasti: zato da bi se sâm taj manirizam – koji raste odozgo nadole – dogradio do svog temelja-u-dubini; i time – razuđivanjem u lestvice međuprostora – prožeo sve svetove.

Ali, to nju izlaže sasvim novoj opasnosti: obrušavanje njome prvobitno-viđenog redosleda vremenâ u središte zemlje, tj. ponor zvezdanog kladenca. I to zarad preinačenja raširene lestvice njenog uspona u sužene lestvice njenog propadanja – u međuprostor, koji je bez kraja i početka. A to izaziva pomamu kod zatočenih duhova podzemlja: oni stiču utisak da vučica pripada njima (kao tamni izvor zračenja, otrgnut od tiranije Sunca); te da mogu da stignu (preko raširenog krila nebeske majke, što baca senku na zemni predeo) do svog cilja (vrha katedrale svih vremenâ, što otključava kapiju beskonačnosti) pre (Suncem određenog) vremena.

Dakle: – vučica je od nedohvatne Krune Severa napravila Levak, što dubi i otvara Podzemlje: put izjednačavanja dubine i visine – na njihovim vršnim tačkama. I to sve radi destilacije etera, kojim se puni pehar što se peni prekobrojnošću idejnih slika. Ali, zarad toga je ona postala META onih koji takve ideje nemahu. I to sve dok joj se /od siline pretrpljenog šoka/ ne izbriše skoro/površinsko a otvori daleko/dubinsko sećanje: ono za koga ona ima pripremljen jezik simbola – koga je, u trenucima svoje samosvesne odsutnosti, gradila. Tako je njena žalno-svinuta strela pro-iz-volje – volje-za-preuobličenjem sledâ životnih razdobljâ – proletela /u poslednji čas pred izdisaj/ kroz obruč /htonske/ žgadije /jer ju je ovaj do tačke gušenja stezao/, i tako stigla na odredište: moćnu severozapadnu uzvišicu, sa koje se pružao pogled na jasnu prostornu odrednicu svih tih kreativno-uneređenih razdobljâ – od kojih svako sadržavaše po delić od svakog drugog, bilo prošlog ili budućeg: ornamentika sunca onostrane zore.

Ovo je taj dublje-spojeni raspored razdobljâ, u preuobličenom umu vučice:

Prednost je naći se u neprijateljskom okruženju, radi prevazilaženja majčinske empatije i osvajanja prostora za novo stvaralaštvo. Ali, kako se snaći u kvadratu izopštenja? Kako formirati svoju klasu koje nema, kako pronaći svoju vrstu koja je od prepotopskog vremena? Da li kopanjem prolaza u Zemljinu dubinu, gde se odvodi i prerađuje sav otpadni materijal Psiheje, da bi se zatim taj isti paučinasto-lako pripojio odraznoj slici nebeske visine? “Otvoreno je Nigde smeha, gde zvezde plove na dnu voda”*/H. Broh/. Eterični Dvojnik (ne dvojnik Jastva, nego dvojnik Drugog – koji privremeno boravi kod nas, kao kredibilitet naše besmrtnosti) mora biti pušten niz crnu reku, što se uliva u podzemlje – ne bi li odatle izašao u prostranstvo mnogo šire od nadzemnog! I svojim vetrokaznim krilima pohvatao stanice zloduha – ponevši ih iznova put nadzemlja! Vraćen plimatski talas progutanog ugarka zore, praćen kukurikanjem petla – prvog prevratnika.

Jednom sopstvenom, polarno-rođenom svetlošću Zemlje, obelodanjen je greh u srcu Sunca – od koga se skamenilo Lice Mesečevo i utihnuo žalopev Njegovih kraterskih usta. Jer, ono – iako za ljude životodavno – nije sunce od-prvog-postanja; ono se nahranilo dragocenim otpacima tog prvobitno ugaslog… Otad je ono velika kićena zver, žderač svega sitnog, drhtavog, povučenog… Jer, njime je nepriznata vrlina prve povučene zvezde osvita…

Kćer umirućeg sunca, svetlopismena kobra ili nezamenjiv faraonski ureus, vozila se spokojno svake predvečeri na krmi barke oca svoga Raa. Najedared se okrenu i spazi da njega nema: prevrnuo se iz barke usled prekomerne mase, a zatim pretvorio u đubre koga reka ponese u donji svet… Ona to nije znala, ali to je bilo neminovno da se desi. Jer, tek od prerade toga đubreta dobija se svež paučinasto-gradivni materijal, kakav bejaše neophodan radi toga da ideja samostojnog otpadništva sazda sebi hram… Istovremeno, to đubre je bilo toliko preobilno da je neprestano omogućavalo Ra-u da se iz podzemlja ponovo rodi, te da svojom jarkom svetlošću podjarmi nadzemni svet. Izdanci zemlje su se osušili, šume se svodile na oaze – gde je još tinjao svetlozeleni plamen samodovoljnog života. Na jednu od tih oaza sklupčala se i svetlopismena kobra, ostavivši tačan kameni zapis o svetu koji nestaje.

Daleko sećanje otvorilo se u vučicinom umu, zahvaljujući šoku koga je ona doživela pred usudom izvitoperenja njenh sledbenica: takođe, usled poljuljavanja temeljâ – združenog daljnjeg korenja – svih svojih kuća i stanica.

Khora – izrasla iz procepa dve večnosti – što hučno isijava s zaleđine Meseca, postajući (pismeno) vidjliva na njegovom Licu – “vremenski uneređuje biće”* (Derida). Tako se javlja alternativna ličnost Mesečeva: starica-u-senci Solarnog pera, Krona/Hekata.

Kada se Astreja/Khora – amblem zlatnog Polisa – okrenula od ljudskog roda ka prirođenom joj onostranom prostranstvu, žene sa Krita i Mikene izgubiše svoju pređašnju, kako proročku tako državotvornu moć. Krilo noći, s koga su iščitavale zvezdana uputstva i upisivala na pergam ljudske potrebe, okrenulo se na poleđinu – postajući nečitko. Taj obrt beše neophodan da bi okeanska majka sagledala samu sebe u prostoru suvišnih – onde gde slova zemno-nebeskih zakona behu uneređena.

Budućnost je – kroz te rupe – do te mere zračila na sadašnji životni tren ovih žena, da im se izbrisalo svo znanje i sećanje; behu obnevidele u svojoj opčinjenosti nepoznanicom, što beše bezmilosna. Iako čvrste i samosvesne, one su pale pod vlast Sablasti alternativnog uređenja Zakonika: – propast jednog dobro-osmišljenog Polisa.

Žene behu obespravljene i proterane iz hramova a da se nije ni znao pravi uzrok nevolje: – uzrok njihovih napada senilne mahnitosti, koji ih je naveo da ispišu besmisaoni tekst na razapete svitke.

Tek kada se Lice Mesečevo okrenulo od oplakivanja propasti starog čovečanstva ka vlastitoj neistraženoj zaleđini, ono ugleda grdnu neman: onu koja je u namasima rikala kroz transove kritskih žena. I to kroz rog ugasle zvezde postanja, koji se od nje prkosno odvojio te stekao nezavisno postojanje. Jer taj rog beše prvi oblik protivljenja njenoj volji-za-gašenjem, povlačenjem u dubinu Noći; njena jedina jer samoproizvedena opreka sebi samoj.

Rogom je sebe okitila Zver ništavosti, upravo izronela iz Podzemlja; kroz nju na Zemlju prispe duh hipnoze, što potiče s Suncu nikad pokazane poleđine Meseca (– mesta prognane istine postanja); žaboliki sin Mesečeve starice, stanarke močvarnog tla – što kroz šuplje drvo odzvanja pozivom za pomoć.

Poleđina Meseca sazdaje upadno vreme (fugalno sećanje), što opominje smrtnike na zaborav zvezde prvog postanja; te poziva pojedine savremenike na pohod njoj kao davno žrtvenoj, svetlosno-utrnuloj. Ali, ta ista dovodi i do oslobađanja jedne nemani – koja usisava, kroz prisvojen rog, čitav šar zemnog prostranstva.

… možda je opasna, verovatno je opasna ako je nesebična;

(…)

Smatram da kada je ja oslonac, centripetalna sila stoji u ravnoteži sa centrifugalnom; kada dužnost, slučaj i slično predstavljaju oslonac, potonja sila je glavna i jedino neki naročit slučaj ili niz slučajeva mogu da je postave u ravnotežu.
.

Koji je to naročit spasilački slučaj, koji centrifugu pećine postanja vraća u njen odrekli eks-centar? – To što se u ogledalu rog nemani sklopio sa čelom ždrebice, i pri tom još preklopio ovu neman. Otud se dogodio povratak jednoroga; uzdignut simbol samostojnosti – u liku utrnule davne zore.

Jedna samodovoljna klasa duhova – oreol zvezde prvog postanja – predala je svoje biće (skupni dah) na dar (žrtvenu hranu) nesamoniklom Suncu, da bi ovo uzdiglo um praljudi; te je kroz njega sazdala lestvice za prebeg zemaljskog stanovništva – u času sudnje katastrofe – u stan njegovog odmaknuto-zrcalnog susedstva: – mesto gde blistaju impresije!

A neman je ostala gde jeste, te je “bića svog mogućnost jela.
Rilke

Vučicina druga, matrilinearna kuća (– utočište spram negativnih strujanja davnine, što idu povrh prve joj kuće, koja je samâ ne drugo do mesto eonskih sudaranja –) počela je vremenom da tone u mulj; nekada blagorodno tlo koje je izbacivalo u visinu katedrale zelenila, postalo je mesto uhvaćeno okom podzemne zveri. Ovo je počelo da crpi sok iz korenja parka okolo kuće, a da zauzvrat pušta memlu: stvorio se močvarni krug, što zarobljava duh prolaznika, Čarobna ljubičasta izmaglica, koja je ispunjavala prostore između obešenih grana Džinova, ispunila se otrovom – te počela da patvori duh stalnih stanovnika! Njihovim ponašanjem je ovladala tamna senka onog što su hteli da budu – čemu su razlog našli u prisustvu stranca: vučice.

Svod je bio pepeljast i modar;
stabla behu zgrčena i svela – stabla behu samotna i svela;
beše ponoć i pusti Oktobar, leta nekog davno izbledela;
to bejaše Oberova močvar, sred Virovog maglenog predela.

(Edgar Po: Ulaluma)

Žaba je pojurila vučicu, u želji da je zarobi svojim mehurom i tako preda svom sinu. Mehur je smanjio vučicu do veličine žabe, ali – promenljivog kvaliteta – nije hteo da se stopi sa mehurom njenog sina, te ni da potone na dno. Centrifuga močvare ga je izbacila na obalu – gde se ovaj i rastvorio, a vučica opet porasla do stare veličine. Ali više nije čula podmorske glasove, kakvi su pronosili poruke ogromnih daljina.

Naš razgovor beše tih i bodar;
ali misao skrućena i svela – sva sećanja izdajna i svela.

(Edgar Po: Ulaluma)

Kuda će sad vučica? Mesto poslednje bezbednosti ju je izneverilo – izručilo upravo onome od koga se ceo svoj život sklanjala. Ima li mu kakve cene iskupljenja? – Ne, ali ima nade za to da sličan park nikne na nekom drugom udaljenom mestu, te da – iako inficiran svojim podzemnim poreklom – na svežem vazduhu prebrodi bolest: razvodnjavanje starog ljutog zagađenja dahovima promenjenog okruženja; način razvijanja – spram beskrajno tugaljivog zova podzemlja – formule ličnog imuniteta.

I najzad: – isterivanje dušine Senke, pokretne magnetne Konture, na dnevnu svetlost – gde ona, budući ubačena u kolaž nadzemnih stvorenja, sebe samu blaži; ona, nekadašnja rupa što sve usisavaše, postade deo zemljinog šara.

Povampirena palanka – zloduh omeđenog grada, što potiskuje nanose porekla – ne dopušta izronjavanje u prostor javnih susretanja Khore; stoga, jer je ona onâ luča što donosi (neželjenu) rasvetu poleđine njegovog samo(ne)izvesnog identiteta. Crni kvadrat usred vizije gradskog suživota, predstavlja izopštenu stranu vrha kolektivnog stremljenja: mesto izbrisanog sećanja na vreme zagledanosti u vesnika samo(ne)izvesne promene – shodno kome se ustanovio i prvi pravedni poredak. Tamno-vilajetska koprena prepokriva neiskazanu poetiku predgrađa, dok memla podzemlja ispunjava pukotine gotovo svih javnih ustanova, te unosi raskol u pokretni slog iznetih normi komuniciranja. Uvlačenje jednom udahnutog duha svetskosti u podzemni lavirint gradskih dnevno-usukobljenih klanova.

Khora – neprolazno detinjstvo udaljeno-prvobitne majke, koja je samu sebe (kao nemuštu, svetlo-misaonu) preobrazila u sopstvenu (rečitu, tamno-slikotvornu) kćer, spustila se privremeno na Zemlju. Na njoj je opstala samo zahvaljujući svojoj neprimetnosti; nepredviđenosti svoje pojave od strane kolektivnog uma – koji ju je isključio već na ravni promišljanja onoga što je za-dati-svet moguće. Ili, radije, zahvaljujući kapi-nevidljivki – otcepljenom vrhu piramidalne krune, čuvanom za nju kod Plutona.

Mnogi joj (– kao samosvesno-lutajućoj, ali po liku naivnoj, dobro koncentrisanoj na spasilački detalj jednog pejzaža –) nude lažno gostoprimstvo: ono kakvo joj osporava pravo daljeg tragalačkog putovanja ka viđenoj destinaciji – što stoji na rubu dalekog horizonta. Jer, dokle god se kreće u tom krugu, koji joj pruža pogled na otvoreno-buduće, ona je neomeđena u slobodi ispoljavanja svoje ličnosti i karaktera. To beše ograničen ali punosmisleni život u ilegali.

Ali, čim bi pokušala da prokrči stazu ka onome što je iz daljine doziva (jer čeka da je predstavi eonima, rojevima nevidnih stvorenja) doživela bi snažan opoziv te slobode – kroz serije zastrašivanja (diskreditovanja njenog neodredivog identiteta). Shvatala bi tada da je u zatočeništvu. Zato je, umesto da krči prolaz kroz čestar površine, dubila prolaz-u-dubinu – podudaran sa sasvim nepoznatim joj prostorom javnog pojavljivanja: onaj prostor od koga tek treba da istrgne svoj najintimniji svod!

Ona od tada nije više samo oko-s-krilima, spušteno na horizont obrubljivanja zemnog predela, već figura cele projekcione mačke – spremne za skok k domenu s koga nijednom smrtniku nema povratka.

Razvezivanje mašne vremenâ:

Mačka je (u skoku) dohvatila vršak strele ovozemaljskih stremljenja, zaboden/zaglavljen u pregradnu stenu onozemaljskih prostranstava – i zatim se sa tim plenom ponovo vratila na zemlju.

To je povraćaj prvobitne (odrekle) mogućnosti (za svedoživljenost-u-snu) u njenom jasnijem – postojanijem – svetlu. Jer kljun najvišeg (praljudskog) stremljenja se izbrazdao, obojivši (– crvenilom samožrtvenog bića pra-noćnog vidilaštva –) samo jedan svoj odeljak. Ostale odeljke unutar vlastite prizme on ispuni zracima novog svitanja. Nov, šareni kljun umireno-svetlosne Sfere predodređene da – izuvijanim putem – oplovi Večnost.

(…) Hajde! Sa leve strane ostavićemo bučnu harmoniju Plejada, i sa prestola uzleteti na zvezdane livade iza Oriona, gde se, umesto leja cvetova dan-i-noć ljubičice, nalaze leje trostrukih i trobojnih sunca.

(Edgar Po: Moć reči)

Sta je to slikovito-efektivna mašinerija želje, što čini telo jednoga ptičje-dalekovidog subjekta?

– treperava strela vremenâ, Figura Gakuše, koja sred pustoši pretpočetka staje na sunčev obelisk, i krikom objavljuje svoj trudno izboren početak. I ona je – kao pred ambisom ljuljajuća Ideja-Lađa – radeća na pogonu koga stvara bol izopštenika. A to je bol koji još umnogostručava žalno-cirkularnu energeju nje sâme, što jedina odoleva opštoj struji (odozgo nametnutoj svrsi) – te koja, preusmeravanjem svoje najvlastitije želje (za odredištem, samopočetkom) postaje strelina zapeta tetiva, figurina iskačuća opruga, – preusmeravajući pri tom strelu vremena od ograničenog cilja (jednog pobedničkog sveta – kao objekta) ka neograničenom cilju (vlastitom prekontekstualnom subjektu – vraćenom u noć presabiranja svih svetova, ili, u svečani protokol misli).

Jer Haosom prosečena Knjiga svih (uzajamno nesvodivih, daleko odstojnih) noći, jeste posuvraćenost-u-oko (naliv-pero) Gakuše zraka (tinkturnog mlaza) Njene prve prekognicije – dakle, zraka koji upravo obasjava onaj krajnje-izboren svet/vreme. A to je, zapravo, zabadanje vrška strele ovog zraka/mlaza u zgusnuto-eteričnu supstancu njegovog trajno-pomerenog početka. Evakuacija svetlosti rasvete apsolutne budućnosti u antiprostor /noćno zrcalo, zenicu posmatrača, čekaonicu mrtvih/. A taj je zaboden i odvaljen vršak odapete-strele-vremena ne drugo do zalomak paralelne stvarnosti: – fiksator ključnog ugla/trena za Gakušin gest Istrgavanja-iz-Knjige njenog belog, u-noć-svinutog Lista. I on je – kao najzad tu razavijen – opoziciono zrcalna svetlina; i to isključivo u smislu one vizure oprečnosti, iz koje ta knjiga (oko u naliv-peru jednog progresivnog vremena) samu sebe s čuđenjem prečitava.

Jer, preširoki je obim (prejaka je silina) istine jednog pojedinstva da bi ovo ispisalo svoje postojanje na samo jednu (po jednu) trenutno okrenutu stranicu sveobuhvatne Knjige (velike monade, stola svih mojri). Naoštreno naliv-pero te istine stoga vrši prorez listova ove već zaključene Knjige, postajući njegovim novim – titravim, izvanredoslednim – povezom. Kada se izgubi u Lavirintu ove “nove”, ispreturano-redosledne Knjige – do te mere da pomete lice njenih korica sa naličjem – tada naliv-pero zaklapa vlastito oko (pred prizorom bezizlaza). Ali upravo tada ono (– usled precrtanosti jezgrovitih mesta Knjige, odnosno, prosečenosti unutrašnje-potpornog podkruga Stola –) pruža utočište ovom izgnanom jezgru u oku svog pera: ovo tada više ne zahteva da (za nov, uskrsli rad) bude natočeno, već samoproizvodi svoj večno-lutalački (žarko-pisalački) život.

Imenovanje klase apriornih izopštenika uslov je ukrcavanja samotne vučice na Lađu svetlonosnog Beskraja.

Tekst je preuzet sa P.U.L.S.E.

SAKRALNA ANONIMNOST (Katarina Ristić Aglaja)

Published on 26 jula, 202129 jula, 2021 autor: stellapolarebooksPostavite komentar

Sakralna Anonimnost

Viševekovno prikrivanje porodične i nacionalne crne hronike dovelo je do toga da istorijski um dovede samog sebe u slepu ulicu. Nakon konačne smrti utopije možemo još da računamo na “estetičko opravdanje postojanja” (Niče), na katarzično delovanje dokumentarnih slika, ili na ličnu reaktivnu silu naspram sile određenog zla.

Malarme je govorio o davnom zločinu počinjenom nad dalekovidom pticom.

Neka daleka pretpripremljena reakcija mitskog svevidećeg bića na svo buduće pojavno zlo, aktivira se u trenutku kada se neposredno suočavamo sa nekim prećutanim mračnim događajem – mestom nečijeg izopštenja. Sâmo to izopštenje ili onemogućavanje dodira nekog bića koje se našlo u društvenoj mračnoj komori sa spoljnom telekomunikacijskom atmosferom, zapravo je izopštenje ovog egzemplara za sve apostate, vidilački-pravdonosnog bića iz preistorije – bića koje je pripadalo matrijarhalnoj kulturi. To isto izopštenje ili prebrisavanje nečega što je jednom bilo, uslov je mogućnosti ustoličenja izvesnih smutnih ličnosti na pozicije društvene ili državotvorne moći – dakle, upravo onih kojima vladaju htonske, usisavalačke sile prošlosti.

Teza o radikalnom zlu (možda: skamenjenoj viziji najvišeg dobra) može da se pojavi samo kao rezultat nečijeg individualnog prekopavanja po riznici kolektivnog nesvesnog. Analogno tome, mnoga blagotvorna mesta zemljinog šara mogu postati zloćudna – ako se njihove podzemne pećine zanemare i radijantno blago ne iznosi na površinu.

Otud se tek pojavljuje na javnoj sceni individualna gnoza, iznoseći na videlo to da je svaka gnoza – uopšte – individualna. Njena opštost je tek rezultat sumiranja ili taloženja individualnih otkrovenja, usko vezanih za sliku i pejzaž.

Upravo stoga, ako neki autor ne može da dokumentira izvore svojih znanja, to ne bi trebalo biti razlog za njegovo izopštavanje iz uspostavljenog kruga sagovorništva, nego podsticaj za dalje otkopavanje pomenute riznice – koja postoji negde u našoj blizini.

Salvador Dali – Čovek jedrilica / Keltski dragon

PROSTOR INTROSPEKCIJE (Katarina Ristić Aglaja)

Published on 22 aprila, 202123 aprila, 2021 autor: stellapolarebooksPostavite komentar

Paralelno ovom životu teče i jedan naš život koji ne bi bio onaj preudaljen svet ideja, nego svet odjeka nas i naših zbivanja u jednoj prefinjenijoj materiji. I ona je ta koja slaže ureze svedočanstava jedne više perspektive što, tek na tački postignute gustine, treba iznova da prečita čitav zemaljski život.

Prvi utisak nakon i u vezi mog rođenja jeste osećanje izvesnog unutrašnje proizvedenog pritiska, nemogućnost da se iznađe dovoljan prazan široko-udisajan prostor u kome bi se nastanila jedna grananjem uspinjuća, tropski prebogata slika-o-sebi: – mesto sažimanja, za koga bi se – kao za vrh kakvog u hitnji improvizovanog šatora – prikačilo oko mog još nemuštog samoposmatranja. Prag uslikovljavanja tog u-dalj-odaslatog oku-prednjačećeg zvuka sopstva beše i odviše tesan, tako da se kroz njega – kao kroz prozorče jedino preostale nade – moglo tek proviriti ali ne i nekamo pristupiti. A samo on je onaj jedini prolaz kroz koji se može provući slepčeva rašlja, i sa koga to založeno – u otvor položeno i nekim odneto – zrno sopstva može dočekati svoj strmo-ukotvljen procvat: dohvat one visine samopremeravanja koja ne mogade drugačije – do li putem ove zaplene – da podnese odsustvo odraznog lika sebe same u eterskoj supstanci sopstvenog neraščlanjenog korenja.

Oko, koje ne mogade da nađe ikakvu poredbu duše u svetu primanom čulima, našlo je – paradoksalno – ovu istu u mestu zgušnjavanja svih čulnih utisaka; mestu presecanja svih strujanja unutar sopstvenog najučestalijeg vidnog polja. A to je vrh “šatora” (krova), koji je umesto samog sebe prikazivao svoj potporni, ponad svega izdvojen “sprat” (splet greda) – sa koga se pružala nova, oku-iz-dubine nedohvatna vizura (nagoveštena tu prikačenim jelenskim rogovima). Stoga je ova (dečjim okom tek naslućena) ciljna tačka, mesto postignute gustine, bila poput čepa izbačena – izmeštena – u veće ali i razređenije visine.

Usled bega svoje traženo zbiljske, dubinom odzvanjajuće paralele, koja bi mu jedina pružila vernu odraznu sliku sopstva, oko detinjeg snoviđenja moralo je da se zadovolji tek njenim izobličenim okvirom: nastanjivanjem na pruzi jedne u-krug-putujuće, a postepeno udaljavajuće nad-vizure zapadnog obzorja, tu prispele od strane jednog sasvim tuđinskog (sutonjeg) pogleda – čiji izdužen pramac (kosi zrak), budući odvaljen i zakovan u mestu, služi još samo kao poluga odskoka ka novim nenaslućenim odredištima.

Biti dete vakuumskog prostora mnogo pre nego ljudi, biće kome je daljina u svakom njenom pojavnom vidu bliža nego blizina – nužna je posledica toga što je nešto najprisnije iscurelo iz oblika prisutnih stvari i njima istim prirođenog ljudskog okruga, i prebeglo onde gde pogled ne dopire; to beše prolom kazaljke jednog – žrtvenog jer ne-prevodivog – sopstva ka pravcu podudaranja sa sveopštom osom.

A pri tom je sam prostor u kome sam se (svojim neizabranim, duboko neželjenim, ali lunarnim magnetom prosleđenim, rođenjem) našla bio ne-slučajan, povlašćen; obavijao me je poput raširenih krila vlastite, u pergament svijene unutrašnjosti. I još je bio osovina koja je svijala rubove svaju četiri okolna horizonta, i njihove uzajamno vezane odsjaje katapultirala ka daljnim nepoznavanim predelima.

Pored toga što je imao “šatorsku” konstrukciju i njen glavni (iako odsutan) potporni stub (nalik na razapeta jedra i odozgo utaknutu katarku), ovaj prostor je bio pun pregiba i napuklina, neočekivanih prolaza ka svojim oprečnim vizurama ili dobro pritajenim poleđinama, – te je duša lako mogla da izlije na njega ceo unutrašnji tok svog predsaživljavanja sa /jednokratno izazvanim/ bolom onog /u odnosu na detinju vizuru/ neuporedivo šireg sveta; tačnije: da se uklopi u mozaik /mnogobrojnih/ puteva zaceljivanja njegove /za sva bića zajedničke/ rane. Zauzvrat tog mog prislušavanja njihove patnje, predmeti su mi – kao jedno nemo postrojeno i k meni nagnuto gledalište – odgovarali tonom ozarene, sipko pročišćavajuće sete. Potpuna promena vizure: sada ja – umesto njih – bejah ta koja je sa svih svojih strana sagledavana.

Taj ključ dvounakrsnog ispisivalaštva vlastitih duševnih stanja na viđene stvari i prislušavalaštva njihove samorasklopive unutrašnjosti, doveo je u jednom trenu svog rada do zastoja; nagnulo se tad moje biće ka svojoj pasivnoj strani: prislušavalaštvu. I tada je strela mog slepo-poglednog pisanja-po-stvarima, nakon odužene pauzične zapetosti, bila obrnuta u svoj izvor – postavši (protivtežno mom utapanju u sebe – kao predaleku i prevremenu) rešetkastom lampom iz-oka-otetog plama! Otud sledi zamračenje jezgra toga plama, ili zamagljenje mog prvostečenog prodorno-bistrog pogleda oduševljenja – uprtog u vlastitu tačno fokusiranu viziju (obris dalekih savezništava).

Varnica shvatanja, upaljena u mom oku, tad je doživela svoje naglo zahlađenje; beše se pretvorila u kristalnu iglicu, što šaranjem po površi svojeg zaborava krči put jednog opšteg vraćanja u dubinu – koja sad prvi put postaje tonski razuđena; spiralno stepenična, iako izmenjeno redosledna; uvis bruseća, ili najzad prevedena – u muziku svojih u nepovrat raspršenih atoma.

                             “Ne koriste tu lunu više
                             kao što dosad koristiše – 
                             hoću da kažem kao šator – 
                             što mi se čini čudnovato:
                             atomi su, međutim, njeni
                             u pljusak svi raspršeni
                             iz kojih su ti leptiri 
                             zemni, koje svod uznemiri, 
                             prateći se sve u korak
                              (nikad ukroćena sila!)
                             doneli jedan uzorak 
                               na vrhu drhtavih krila.”
                              
                             (Edgar Po: “Vilinska zemlja”)

Prostor introspekcije je kratak ali efektan hermetični tekst autobiografskog tipa. Inspirisan je autorkinim doživljajem rodnog tavana u Senjačkoj 3, u kući arhitekte Peđe Ristića, na kojem su se, još pre njenog rođenja, okupljali članovi Medijale.

JELKE – Vetrokaz Atlantide: Katarina Ristić Aglaja

Published on 27 januara, 202128 marta, 2021 autor: stellapolarebooksPostavite komentar

Katarina Ristić Aglaja je rođena u Beogradu 1968. godine.

Autor koji reinterpretira – postmodernim jezikom (diskursom) drevne kosmološke i kosmosociološke mitove vezane za najstarije doba matrifokalne kulture. Žanrovski raspon ide od filozofsko-esejističke proze do kraćih i dužih formi neosimbolističke proze i mitopoezije; takođe, istorijsko-fiktivne novele ezoterijsko kriminalističke tematike, vezane za drevne svitke i pseudotekst (njegove hiperrealne efekte – hipertekst). Objavljuje svoje art blogove pri elektronskim magazinima P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, i dr.

Katarina Ristić Aglaja je objavila knjige Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварања; Пут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетика; Кула ветрова – Потрага за параметром зла (šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Objavljivala je parcijalne prevode na PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvencionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Tekst JELKE – Vetrokaz Atlantide prvobitno je objavljen u časopisu KУЛТ.

Kaspar David Fridrih (1774-1814), Auttewalder Grund, 1825

Jele što nose kape male

Obučene u duge halje

Kao astrolozi

Zdrave svoje sestre pale

Lađe koje Rajna prevozi.

Sedam veština kad svladaju

Najstarije tad jele znaju

One su sve poeta

Da namenjene su da sjaju

Blistavije od svih planeta.

(Apoliner: Jele)

Planinske jelke su fantomska sopstva, kakva izviru iz zamka Snežne Kraljice – Njene samovoljno odbegle uvrtloženo-čipkaste haljine. Svaka od tih jelki podjednako je živ lik (samosvesna odora) pramajke – iako je strahovito ono bezlično njihove brojnosti. Ipak, jedinstven im rub planinske haljine (gotička čipka – “okamenjena muzika”* /Gete) upućuje na mnoge (tek izvedene, presitno akcentualne) razlike: njihov skupni cilj je da jelka-majka oličavanja planinskog vrha (himerična ličnost zamka), kroz svoje posmrtno umnožavanje (– ono što u beskraj ponavlja spletove vetrom-upletenih-grana –) izspovrne jelku-kćer; odnosno: – tačno izmeren ugao nagiba jednog stabla, sa čežnjivo ispruženom granom prema luci podnožja – gde bi upravo tim veslom poslednje-izvagane volje (tamne i sumnjive ličnosti planine) htela da uplovi; i time oslobodi ostale svetove tiranije prikaze zamka – koja tek treba da nadođe (kao kruna razlike među sličnim jelkama) na samome rubu opšteg stropoštavanja u ponor.

A gde se još – sem na rubu porinuća krajnje tačke zapada u podnožje – može sagledati volja davno izronelog vrhunca planine? U samom preseku čestara ovih jelki – koji je tropskim prašumama sličan. A to je moguće samo u ono vreme kada inače nesagledljiv čestar, što grčevito sliva svetlosno predivo vrha sveosmatranja u korito podnožja (isti ugao nagiba čine Velika Kola) biva (toj ogromnosti nasuprot) prekriven (prekratkotrajnim) injem. Jer ukosi zvezdani snop se poput uvis bačenog buketauzdiže nad njime – tečnim mirisom svog svetlucanja (maglina iz srca Mača-i-Trapeza Oriona). Bezmerna je savest duha planine u toj pažnji tačno-akcentualnog očuvanja svakog (za rast nečije pojedinstvenosti bitnog) detalja.

Tek tu se (na toj slanoj sipkosti) očitava (za oko prebrza) logika vulkanskog previranja, odnosno prašumskog proždiranja jedne pružene grane susednom, kao i povratno sprežna isplata (vulkanom progutanog) pra-dara (u sebi utvrđenom) pra-darivaocu – kome se tad (razbarušenjem) zamenjuju (inače pravilno očešljani) smerovi zalelujanog granja. Svojom produženom rukom on lako pronalazi dostojne susede. Dakle: svakom šumskom susedu zasebna haljina slutnje: milionito zrcalni, neukrotivo vrludav pododeljak čestara sveobuhvatnog. Jer ta sipkost planinskih suza jeste prauslov jednog najnepredvidljivije-skrenutog toka stvari.

Međutim, nasuprot tom dobro preusmerenom adventu (što potkopava sveopštu podređenost jednom vrhu) postoji i onaj zloćudni, što je u službi tog vrha; sve dok ovaj ne preraste svoju tamnu zemnost i dospe do zvezde koja ga je dozvala – zato da iz sopstvene nedozivljive samoće nadogradi jedno zdanje kakvo prima u sebe čitava jata drugih zvezda! A ipak pri tom zadržava sopstvenu plavozelenu atmosferu. I taj zloćudni advent, na vršku svog zmijskog talasanja, biva zapleteno-vraćen nazad u dno čestara, odakle neprekinuto biva vučen okolnim granjem ka neprozirnoj dubini šume. Tek tu se ono utvrđuje kao zrela jelka – okosnica oprečnih strujanja, što izviru iz dubine zemljišta, a čemu nasuprot stoji mlada jelka: s jednom (nadole) ukoso pruženom granom (polugom) koja (povezivanjem sa svojom susetkom) dobija brojna vesla (jednake metlaste grane) što opet duboko zaplovljuju u šumu, odviše neprozirnu i naizgled usisavajuću – ; Ali, kako začuđujuće ponad toga (na malo većoj visini) stoje jelke koje elegantno upućuju putnika na predaju njoj kao besputnoj! I evo, već na sledećoj stanici jednagromna jelka, na ukazanoj čistini sred čestara, tiranski podjednako zakovrčava sopstveno granje, i privodi ga vrhu svog stabla – koji ih protivtežno vraća unazad, potiskuje nadole. Sve se vraća u unutrašnjost jedne haljine, šuma je rasklopila put nizbrdo u dol. Ali, to je šuma koja je strminom ograđena od mogućnosti silaska, i svi izrazi granja povlače se u unutrašnjost vlastitih krošnji – otkrivajući pri tom mesto preseka gde grane izlaze iz stabala, i gde se očitava razmena putokaza.

Nebriga gornjeg jelkoreda tek je ovim nadaleko predviđenim ishodom razjašnjena, a vrhuni u po dve iz-čestara-isplovele jelke: – one koje mnogostruko, a ne samo jednom, zamenjuju smerove granja – sve do tačke mogućeg potapanja. Ipak, i taj se uznos sopstava proteže na ceo ciklus, te uz doradu detalja kreće iznova, sve do samog ruba okliznuća u podnožje, obeleženog jedinom strmom liticom: izraz poslednjeg protivljenja samodovoljnog duha planine, što ostaje pri svojemu, i uprkos padu: kao neprobojno hladna gromada opomene (za palo ljudstvo) da se pad s vrha dogodio radi nadogradnje onoga što se samim sobom uspinje na vrh, i tamo u hladnoj atmosferi ostaje. Jer, osnovno je doći do mesta razlučenja dva zauvek razilazna (kosa) smera, što dvostruko-zamenjeno tvore hibridnu jelku – beočug što izranja sa svakim novim zaokretom šume.

***

– Sunčani Vrhovi –

Jugozapadna školjka predela zavija sve do mesta jedne nevine žrtve – odakle oslobađa skriveno dvojstvo (polaritet) unutar rupe prodisalog (odcepljenog) središta. Otud, sve jelke koje se dugo zadržavanim talasom podzemne snage samodovoljno opredeljivahu za pokret uspona, behu u-sebi-razdeljeno (spojeno-korenski) blizanačke; to jest, sred zamaha sprežnog im ubrzanja bezmalo sadelatne jedna drugoj – što se postepeno širilo i na atmosfere ostalih jelki-u-usponu. Usled toga se – iz okvira njihovog blizanačkog sudelovanja – stvarahu čitavi buketi dobro-raščešljanih posebnosti stabala! I oni tad obično sazdavahu vratnice ili središnji prolaz putnikovog zavirivanja u dno jednog dela šume, koji jednu jelku /predstavnika uzete žrtve/ obaraše – putem neme upitne povorke, kakva razvija/povlači za sobom svetli zaostatak atmosfere odveć iznenadne smrti. Otud mnogi dragoceni sklopovi jelki, što ka ovoj povorci /nezaborava prvog pitanja/ slutnjom prednjače, izvijaju svoju /k jugozapadu okrenutu/ granu – poput struje utapanja prvobitne čežnje i smelog pitanja vrha, u dno zaborava. I taj se sled pozivne bune širi uzlazno, sve do ukoso skrenutog, za pad amortizujućeg rukavca celog opisanog jelkoreda.

Otud i jedna usputna jelka-vaga, što kao da meri podzemno zagubljeno blago, ili srce pokojnika.

Šupljina tog konačnoodcepljenog središta udoline naslućuje se preko pregiba njega-okružujuće putanje uspinjanja: – zavojite putanje koje su (na tačkama međusobnih ukrštaja, uhvaćene u ramu posmatračeve slutnje daljine) uvek bile praćene dugačkim lancem indigo-planina, ili usekom talasno-narastajuće borbe nebeskih plamenova; ali su pri tome bile i zamračene oblacima u vidu kitova, što plove usred zelene zone sutona – odseva žara tragičkog fitilja pramajke (jelke planinskog vrha).

A na rubu svakog zavoja doline Sunčevog zapadanja, ističe se po jedna rastajuća a zapadu okomita, svetlosno propuštajuća jelka – odmereno ugaonog, ili, pak, rastajućeg pamćenja spram one zvezde predvečeri što je dugo bila sputana tegom/čepom središta; zatvorena pod poklopcem podzemlja jer prejaka da odmah bude viđena – sem po odblescima koje šuma kupi i u znanju svog čestara zadržava.

* * *

Nadaleko pružen crnoljubičasti talas (ili kit) izneo je na svojim plećima (kao Atlant) najviše zdanje Atlantide (hram Sunca): – belu stenovitu kupu vrha, koja je izvrnut otisak dna potonulog ostrva (iščezlog zapadnog carstva). Tada je poslednje-vrtložni glib te stene – naglim zakočenjem sile pobunjenog dna, iz koga je i sama bila otrgnuta – okomito fiksiran naspram produžetka one iste talasaste struje koja ga je blago iznela na površinu; te koja nastavlja da teče. I ta ugrađena okosnica ostade zauvek pod istim uglom da stoji: poput kopče ugrađene između podzemne i nadzemne strane zinute školjke predvulkanskog vremena.

A šta se zbiva na ovome toku paralelnoj (istočnoj) traci preistorijske (postvulkanske) šume? Nije li sama školjka pradrevnog okeana vulkanska čeljust zmaja, što rađa jednosmerno vreme (talas izronjavajućeg kita)?

Neka samozadovoljna jer mirisnim semenkama bremenita stabla, iznenada obuzima oprez u daljem rasemenjavanju – kao usled strepnje da će ždrelo podzemlja progutati njihove darove; čak i one čuvane u samom srcu vlastitog stabla, dotad blaženo nagnutog na jednu ili drugu stranu vazdušnog strujanja – što s vrha zmijoliko vodi u korito podnožja! A sada se ta stabla iskrivljuju za nemoguć dohvat stene, što se u vidu kupe iznenada izdiže; da bi tek zatim (– slutnjom jednog odjeka, o nešto šuplje i sabito na severozapadu, o šta se zov mnogo kasnije odbio –) u vlastite krošnje unele dah jedne dvosmerno samopokretne ravnoteže! I to dah što zrijuće im semenje šarenih šišarki preobražava u zimske ukrase zastojnog časa ponoći: primer jelke-kićenice neurušenih, skladno obešenih grana. A kao preduslov svega toga, jelka-vaga – surogat žrtvovanog samoniklog zdanja udoline – pokroviteljski njiše rasplet daljinom slućenih triju stabala (“ta tri stabla”*/ Marsel Prust).

Ali ne može takva – spletenim korenjem obrubljena dolina – njihovu jedinstvenu srž posisati… Kidaju se redom konci između udružene plovidbe njihovog granja, ali se najdragocenije-pokidana nit (jedna jedina – za pravac jedrenja cele klizne šume neophodna) usisava narednim čestarom, i to sred pokušaja skupnog mu uzleta! Tek zatim se ta nit – uporedo povorci s vrha silazećih živih stabala – sprovodi u neprozirno dno šume: mesto raskršća gde se prvi put otvorila školjka porekla (čeljust zmaja), i gde ovo drvo (potopljeni jarbol, svitac najcrnje šume, bivši vetrokaz vrha) preusmerava puteve; crta nov raspored na neispisanoj strani jednog lista, položenoj na dno iscrpenih vremena.

Upravo se tu događa ubrzanje šumske plovidbe koja tek na svom vrhuncu usporava – daje privid usporenosti, oduženosti svog krajnje-zaokretnog pokreta. Tu se odvajaju dva toka: jedan nadzemno-nizvodni /koji sledi za Atlantovom rukom, uporedo, kitovim repom što obujmljuje uzvišenu kamenu kupu/; drugi podzemno-uzvodni, koji se tek na upotpunjenom luku plovidbe od prvog razilazi te ide uza besputnu ivicu vrtloga. A u tom ponoru upravo nedostajuća tačka vodenog središta dovodi do njihovog razmimoilaženja (kao nadzemnog i podzemnog). Jer on je razjapljena čeljust negdašnjeg vulkana što guta srce Suncostojnog klatna. Tako ceo ovaj drugi tok odlazi u domen stranputice – gde mu se brišu čak i sopstveni tragovi: a otvara se žuto-glinena pustoš slutnje Mesečevog izlaska, ponad predela koji je i sam blizak kraterskom tlu.

A u napuštenom delu vodotoka šume (– što teče od jugozapadne ka severoistočnoj strani sveta, prestajući da prati zavoje Atlantove ruke, i postajući paralelan čistoj goleti kupe –) živi jeza: oprez od strmog joj nagiba stropoštavanja u provaliju – na čijem dnu vreba jedna s vrha te vulkan-planine odvaljena glava: razjapljena čeljust zaspale zveri Zemljinog središta.

Ceo taj deo šume ostaje zapreten u grču poslednjeg otpora svoje mahnito pružene grane, što se u upornome preklinjanju za izlaz ipak oslobađa – kada se približi vrhu one jelkopadne struje što zaposeda dvosmerno strujno kolo (kopču podzemnog i nadzemnog). Tako najzad ceo tok šume dobija za znamen jedno podmorsko (upor. dolinsko) drvo – ogolelo ali neopterećeno davnom ličnošću vrha planine. I to drvo (projekcijom vlastite senke) potapa veliku golu kupu, tako da ova – ponesena svojim vrtložnim potiskom ka drugome (istočno pomerenom) mestu – opet izlazi na površinu: kao beočug večnog vraćanja – na prvo-bitno mesto o-sebi-upitne poslednje osame.

Iako je prispećem jelkopada u ovu dolinu sva raskoš zvezdanog semenja izgubljena, njena plodna lava nastavlja da teče (iz pomenute zmajske čeljusti) put juga. Tako stiže do najvišeg jugozapadnog vrha; – zida koji određuje mesto njene akumulacije: zarad njenog iscrpljivanja organskim zdanjem uzlebdele visoravni zapada, kojom vlada džin lažnog uskrsnuća! Ali tome se – na jugoistočnoj strani zida – suprotstavlja daljinom smanjena, ali dubinom ispisana prekretnica istok-zapad, krajnje-zaokretni kontra-urez: jer tu se Sunčeva kazaljka vraća unazad/ulevo – zakačena o vrh samog podneva.

(Da li na tom kontra-urezu, kao tablici morem lave odnesenoj, piše kakvo beše carstvo Atlantsko – od pretpočetka linearnog vremena?). Da bi se to saznalo, mora se sići u uho oticanja ove lave, stvrdnute u pejzaž preistorijske otegnutosti pokreta; tamo gde Sunčeva kazaljka zastaje nad klobucima ohlađenog podzemlja, i pravi (onome prvom odgovarajuće) kose vertikalne ureze, nalik pločama za ispisivanje, koje su ipak odronske (sutonski spirajuće), plus (podnevno putujući) oblak pare; onaj koji ih još svaku posebno sadrži, i zato pronalazi lepezu svih svojih izbrisanih slojeva (natpisa) – na natkriljujućoj ih, poput ptice, visećoj steni: šupljoj glavi brojnih odjeka – odakle ističu žute kapi s zračnog klatna Sunčanog časovnika: – šiljata kapa sutonje svetlosti, izdanak kore mrtvog sunca.

– Povratak u uho vremenâ –

Sputan je hod Sunčevog klatna, jer uvire lava podzemnog pamćenja u vulkan njenog porekla: – suvišak koji se nije preradio za nadzemno bivstvovanje kratkotrajnom alhemijom sutona.

Polovi ovog klatna se – prilikom zavojitog spusta u kratersko dno Mesečevog krajolika – zamenjuju među sobom /skraćujući noć i provaljujući njegov ključni čas u senku srca dana/. Tek kada dotakne obratno-ekranski usek bregova, ovo klatno se ubrzava; ali obrnutim smerom: od večeri ka zori.

Pri tom, samo srce istog /od gore viđenog/ prizora ostaje isto, premda primaknuto oku posmatrača /do stupnja opčinjenosti bezvremenošću/; tu je i ono podmorski drhtavo, ogolelo belo šiblje: obeležje prepotopskog vremena.

Na još jednom punom krugu spuštanja rastavlja se i samo srce prizora na – u odnosu na polaznu gornju perspektivu – dva krila: levo/prepokriveno i desno/prepokrivajuće. A u samoj koštici (koja je do tad bila prepokrivena) ne ostaje ništa drugo do izmeren prazan prostor za kombinacije senki zidova (najdonjih) bregova, čiji naglo istrujali dah (rep izgonjenog vremena) ulazi u jednu uskovitlanu krošnju – koja se nalazi na naspramnoj/prepokrivajućoj strani viših planinskih lukova – i u njoj ostaje: u vidu grozo-čežnje, koja se (budući neispunjiva nijednom daljinom, i stoga žedna eterske dubine) okreće pitanju-o-sebi; o tome šta je (kao zdanje posred promaje) u njenom rastu pokreće. I ona se seća toga da je ista jedna krošnja (premda znatno manja) stajala na putu ispraćaja podmorske ruševine (u vidu samoniklog organskog grada) – ukazujući na novi (gromadno ispovrnut) materijal za njegovu ponovljenu izradu (što se zbiva samo u ogledalu). I to kao sažetak mnogih (nesvodivih) stakala podzemlja, čiji slani cvetnjak raste – bez šunjajućeg pokoravanja jednoj jedinoj ruci nadzemlja: kruni jelkinog vrha; himeričkoj ličnosti planine, ili, zloduhu podzemlja unutar dnevno obnevidelog predela. Jer, on raste kao ogledalom savladan vakuum u noći prvog stvaranja; barjak jednakosti: san o večno-noćnom proširivanju skutova jelki.

Apendiks:

Tipovi planinskih jelki:

Spojena stabla dobro-raščešljanih grana.

Specifičan nagib nekog pojedinačnog stabla određuje/bira granu (dostojnog) daljinskog kontakta, i određuje joj za-objekt-čežnje dohvatni ugao stremljenja.

Ona stabla koja tu specifičnost nemaju, ne pronalaze svog dvojnika (blizanca) nego robuju opštem toku. Ali, one na taj način balansiraju tenziju između vrha i dola – po cenu da su raspolućene u sebi samima, to jest, dvolične jer daju privid prevlasti vrha nad dolom.
Opšti tok je ipak takav da daje prednost skutima jelke spram njenog vrha – obrušenje gromade s vrha u dolinu (okean). Tu jelke (što su bolje od tipičnih a lošije od specifičnih) svojim razbarušenim granama (koje se bore kao metle s odronom) izražavaju radost zbog najave silaska: na taj način što na rubovima ponora čilo podižu skutove.

Pravilno usmeren adventivni koren, plus jedna (s druge strane) netaknuta (uzlazno-smerna) grana, što upućuje na strmi put: čestarom skrivenu čistinu zamka.

КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА

Published on 13 septembra, 202028 marta, 2021 autor: stellapolarebooks2 komentara

КАТАРИНА РИСТИЋ АГЛАЈА

Катарина Ристић Аглаја, рођена у Београду 1968. године.

Аутор који реинтерпретира – постмодерним језиком (дискурсом) древне космолошке и космосоциолошке митове везане за најстарије доба матрифокалне културе. Жанровски распон иде од филозофско-есејистичке прозе до краћих и дужих форми неосимболистичке прозе и митопоезије; такође, до историјско-фиктивне новеле езотеријско криминалистичке тематике, везане за древне свитке и псеудотекст (његове хиперреалне ефекте – хипертекст). Објављује своје арт блогове при електронским магазинима P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, и др.

Предраг Тодоровић: „Ауторкин приступ литерарном делу је вишеслојан, па с тога и вишезначан јер понире у митолошке пра-потке бића, а да притом досеже до новоотворене димензије новорођеног бића. Упутити се његовом стазом значи пре свега то да су сва упутства дата већ самим његовим штивом. Пажљивом читаоцу тако је омогућено да допре до језгра уједно крајносно индивидуалног и колективног архетипског полазишта. Ауторка због тога непрестано враћа читаоца, који – обујмљен авантуром лавиринтне рецепције дела напросто гута њен текст – на рад ходочитања; тачније, праћења оног магматичног тока њених реченица где се лава – као чист увид – слива у нутрину предложеног штива; одатле следи еруптивност силе финално-заокружене спознаје каква се најзад формира у круниште њеног смисла. Отуда је и пут те лаве пут Уробороса, стално присутан јер исходи из ухода. Управо због тога (што материју прима нису заокружили у себи) њена је литература многима херметична, а да је у својој суштини она тек херметизована (као могућ одслик таблица). Проналажењем жижне тачке у њеном тексту та се внутарња ватра коначно преображава у звезду-водиљу каква навештава управо ону искру духа која посвећеном читаоцу исцртава стрми пут ка Ананкиним сферама.“

Катарина Ристић Аглаја: „Теза о пореклу зла: ово долази не с дна овоземаљске еволуције већ с највише инстанце Ума – који је само услед властите пренапрегнутости прекинут у расту до тачке захватања бесконачности. А закрпе тог прекида, или места неопходних застоја отеловљују себе у планетарно-људско – геопатогено – зло; упоредо: земаљске патенте надживљења једне локално-свемирске смрти. Али они се сумарно активирају тек на крају људске повести – поништавајући претњу шупљине овог самодокинутог Ума.
Главна дилема прастарог човечанства (можда: још непосрнулих Атлантиђана) настаје око питања да ли ту одозго примљену мапу зла треба објавити или сакрити. Да ли спречити – њеним затајивањем, ради мањинске контроле – провалу зла из људске природе? Или ју је боље самом њеном објавом акцентовати – да би постала окидач планетарно-друштвеног преврата: управо оног који би ишао упоредо уз ток циљног самопреображавања све смртне материје.“

Катарина Ристић Аглаја је објавила књиге Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварања; Пут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетика; Кула ветрова – Потрага за параметром зла (шире о њеним делима видети на: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Објављивала је парцијалне преводе за PULSE WORLD EDITION и чланица је међународне мреже неконвенционалних издавача и аутора LAMBERT са седиштем у Дрездену.

КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА

Постоји известан монструм, који се увек изнова рађа у овдашњем менталитету, а који се зове – посесивност.

Неки посесивност не тумаче као добро и зло појединца, већ као одлику читавог једног народа или његове културе. Па ипак, и у том случају, та културна навика извлачи из појединца оно најгоре.

Идеја да се неко ко је у своме окружењу од рођења странац, напросто апсорбује – без жеље да се омогући пут развоја артикулације те страности, те и да се с њом истом до краја искомуницира, и то помоћу изграђиване моћи перцепирања границе између сопствених унутрашњих правила и правила те непознанице – јесте идеја која доводи до урушења и пропасти управо онога што сматрамо властитим.

Јер, без преиспитивања себе у зрцалу неке непознанице немогуће је освестити сопствена правила живљења/понашања/изражавања, односно цео властити културни образац, а тиме га није могуће ни обзнанити некоме ко нам као известан странац, у овом или оном својству, прилази.

Уместо радости, која би произилазила из те комуникације, тад наступа око супервизора – тј. подела на оне који су у њега смештени, и оне који су њиме обухваћени. Јер сама комуникација је уметност заобилажења, сушта супротност овде учесталом директном приступу: – насртању на средиште нечијег бића и његову најнеприступачнију интиму, све ради тога да се (под изговором бриге за то биће) властити само локални начин живљења наметне и лажно представи као свеопшти. Дакле: с једне стране, осуда туђег покушаја издвајања из једног уистину више непостојећег заједништва; и с друге, неприкосновена (сасвим затајена) позиција властитог самоиздвајања, које се (за разлику од првог случаја) не изводи на сопствени рачун већ на рачун осталих.

Atlantis i planeta Melanholia – Dmitry Kochanovich

Постојање оног што је властитој моћи разумевања недоступно, осуђено је – у таквим околностима – на ликвидацију. Јер ту је учињена следећа замена тезе: уместо да ми идемо у сусрет појавама и учинимо напор њиховог разјашњавања, ми чекамо да се појаве саме од себе учине транспарентнима – и то (само) у односу на нас! (Питање је: шта је са осталим световима и њиховим различитим дискурсима, којима ови исти подједнако припадају: – ту бива уништен и последњи њихов одјек у суседним световима, који их и чини вечитима!!). Дакле: под погледом једног паноптикума укида се полидимензионалност једне ствари/феномена, тј. она се своди на патент свог опстајања у само једном, изолованом свету (оскудном времену). Парадоксална последица ове усађене носталгије за једнообразном националном прошлошћу, јесте та да више нема ничег осим садашњег трена.

Присуство странца у овој средини (мислим на странца у било ком смислу) не може бити искоришћено као средство самопреиспитивања: – он може бити или одбачен или апсорбован.

Управо услед тога се губи, у свим слојевима друштва, и последњи траг свести о функционалности манира, односно, о важности куртоазног понашања – које не укида већ само одлаже, за прави моменат, неку оштру и једноставну експресију истине. А без те комуницирајуће дистанце, коју омогућава тек само и искључиво манир, руши се и сам темељ функционисања живота у једној заједничкој држави.

Можда се то све догађа зато што управо овде, у Србији, јесте место где се туку две – најопречније замисливе – струје:

једна која води посувраћењу последњих оаза грађанског слоја – изатканих од једном већ интериоризованих страних утицаја, који се више никад не могу разлучити од оног „сопственог” – у уистину више непостојеће и зато симулирано биће националне прошлости
друга која – признавањем фактицитета прекида који се догодио у односу на прошлост – иде ка будућности, и то без обзира на то од којих је друштвених слојева потекла.

А те две струје, приликом судара, стварају најневероватније комбинације; јер, на овом поднебљу не опстаје више никакав фиксни, већ установљен идентитет него само идентитет-у-изборавању, идентитет одложен за будућност – или могућ тек у будућности. (да ли је то, можда, прави идентитет онога што би било српско???).

А тешко је, свакако, погледати у огледало (односно странца-по-рођењу, наводног изрода) у коме се огледа та неизвесност уписана у један самоидентитет, то само недостајање једног обједињавајућег начела у народу, та распарчаност јавног мнења услед које је једина могућност за овдашњу културу да преживи – да буде ”бачена” у светскост.

Јер, нити праћење диктата неке личности (као незаобилазног услова за сложност једног колективитета) нити архаична идентификација са територијом (пра-разлог његове поделе), нису одлика ове клице што је положена у место раскршћа – тј. овог изданка ветрова.

Посесивност је облик замаскиране ксенофобије за коју још не постоји храброст да буде призната.

Salvador Dali – Lighthouse of Alexandria

Посесивност је у нашем времену клопка, јер не нуди никакву заштиту већ пропаст ономе који јој се приклони. Јер монструм ње саме махнита управо онда када осети да му време измиче, да му истиче онај рок у коме је он сам имао још неког смисла (као део једне традиције, оквир колективног опстанка) – а по чијем истеку он може бити још само облик личне патологије, дакле, управо онај феномен који је раширен на овим просторима у запањујућим размерама!

Ту стоји дилема: – хоћемо ли радије поштовати неку личност или одређен закон; тек ако се – као на западу – до краја поштује закон, заједнички живот почиње да функционише; али при том остаје нерешено питање због чега је један закон закон, односно због чега би он био за нас нужно праведан. Највише по том питању, па тек онда и по свему осталом, Србија заиста стоји на средини између истока и запада.

Једини начин да преиспитамо неки закон јесте да преиспитамо личност/традицију која га је прва донела/изнела, односно да расветлимо онај скривени разлог за његово доношење: – да ли је он, закон, наиме донет зато да би нас саме, као потенцијалне чиниоце друштва, у било ком смислу подредио традицији /владарској личности/, или пак стога да би нам оставио избор за једну апсолутну – бесповратну еманципацију?

Ако је у питању ово друго, онда је личност преношења неке традиције морала да нестане, да ”абдицира”, да би наместо ње наступио закон /владавина права/, – и отуд свако ко прихвата закон /разуме право/ заправо понавља/тумачи овај гест прапрвобитне или трансценденталне личности /тј. симболички се облачи у њено рухо/. Међутим, сви они који су склонији оном првом, овај могући гест трансценденталне личности не тумаче као гест племенитости него као израз њене слабости, те као прилику да управо они сами – сасвим мегаломански – заузму њено место; те и да не дозволе да они малобројнији, који спрам овога супротно мисле, измакну њиховом видокругу.

Потреба за сагледавањем тог једног сасвим посебног зла, рођеног на овој територији, јесте од много ширег значаја – него ли да је она то само за нас саме!

Србија није самој себи локалан већ универзалан проблем, јер управо на њеној територији, на којој се туку две несводиво опречне струје, треба да се проломи бит промене.

Зоран Ђинђић је, у извесном смислу, био двоструко несхваћен: – како овде тако и напољу.

с једне стране, он се обукао (свесно или несвесно) у рухо лидерске личности да би уочену тенденцију у народу за слепим и аутоматизираним праћењем вође довео до њене последње консеквенце – до њеног суочења са својим властитим парадоксом.
с друге стране, он је желео (свесно или несвесно) промену на локалитету Србије искључиво због њене повезаности с променом на светском нивоу, то јест, због њене условљености нечим далеким, чији би уједно и она сама била услов.

Његова осујећена намера да оствари своје идеје на локалном плану настанила се трајно при њеном одјеку у универзалноме.

ОДСУТНОСТ ПРИЈАТЕЉСТВА

Неке од последица источног деспотизма, испољене на нашим просторима:

Подвостручена, у-себи-недоследна потчињеност некој родитељској личности – имагинарној или стварној – ствара радикалну неспособност за пријатељство.

Уместо да се слави избор пријатеља по слободној духовној сродности, улази се у један депримирајући однос (ипак емотивне) размене, и то с особама о којима се – с становишта тог претпостављеног ауторитета – нема позитивно мишљење! И то све зато јер се од њих (будући да су ван друштвене матице а уједно без права на самобитност) може нешто (есенцијално) исцрпљивати, све док они по пукој сили тог дужничког односа не пређу под власт тог над-Ја.

An abstract owl-figure with reflective book

Зашто ови добровољни потчињеници то себи чине? Да би се приближили центру једног непостојећег знања, празној љуштури оног културног наслеђа које је већ давно “прелетело” у други облик.Чудовишна подела, не на полове, већ на оне који знају и оне који не знају, мада сви ослушкују неки позадински шум, тачније сви су чули нешто о томе о чему је реч. Откуда то?

/Јован Чекић: “Пресецање хаоса”/

Можда – отуда што се једној намерно занемареној маси сервира привид о занавек датом месту саборности.

Све стамене особе, које су кадре да се психолошки држе на одстојању спрам владајуће матрице, уместо да буду награђене раскрченим јавним простором сусретања сличних (где би се кристалисао услов њиховог институционалног опстанка), упућују се на следећу уцењену ситуацију: или храна за чопорско над-Ја, или друштвена изолација.

Тек њиховим ланчаним изласком у јавност истргао би се простор свемоћи од фантомског самодржца, митског квазистаратеља, понирућег духовног канибала. А тек затим би се отворио простор пријатељства – који је дар изнедрен из крила самотника.

НЕПРЕОБРАЖЕНА ЛАЖ

– последица самозатварања једне етно-симболистичке залихе –

Срби су се – у једном запањујућем проценту своје популације – заглавили у процеп између фактографске истине и креативне лажи. Ту је препознатљив један позитивно зачет когнитивно друштвени процес који је, под дејством неповољних околности, прекинут на полу-фази.

Постоје два краја одмотавајућег клупка истине:

Навика стриктног држања уз презентно-чињеничку истину долази од једне дисциплине која је споља – ауторитетом правне државе – наметнута. Иако последње откривена истина никада не одговара у потпуности својој првој, од случајних чињеница склопљеној тек антиципативној слици, она је незамењива ради проналажења средстава властите експресије у неком неупоредиво ширем контексту. Међутим, порив за трагањем за целом, динамичко процесуалним истином јесте порив који долази – апсолутно неусловљен – изнутра, из самог појединца. Али, он – као једна херојска тежња са неизвесним крајем – захтева извесну потпору: открића малих угаоних момената што чуће унутар великог мозаика истине – као средства расвете наличја преовлађујућег мишљења /упор. средства пресабирања релевантних чињеница/.

Leteće jedrilice i leteći puževi – Susanne Weigand

Тек би овај прогнани – јер од шире јавности затајен – дух инвенције разгрнуо тамно-вилајетску копрену српског народа-у-изолацији и поново успоставио хоризонт његове самоартикуалације. Тиме би и сама потиснута етно-симболистичка залиха Срба (лишавана, увек изнова, елите која би је уз корак времена претумачивала) стекла стратегију од обарања у пред-време митске свеједноте – која махнито усисава све своје суседне светове. Та се залиха више не би (– као препуштена турбо-фолк култури, у чији се покров завила само из громног страха од свог потпуног пребрисавања с лица земље –) провлачила кроз подземне канале друштва; него би – напротив – пронашла свој крајњи излаз исликавањем на екран једне сасвим туђинске визуре!

У том смислу Србија је место изокренућа визуре европске савести, или, тачније, њеног скренућа у авантуру расветљавања властитог јој најскривенијег ћошка.

Дакле: порив за лагањем лежи у једној паничној потреби да се одмах потре претња властите несхваћености из опозиционе перспективе – на начин потпуног искључивања исте из скале могућих светова, кроз коју сваки пут пролази наш ум пре него што утврди територију сопства и сопственог. А то све доводи до крајње суморног стања: затварања сазнајног хоризонта, односно, владавине духа скућености.

Управо услед таквог искључивања локално апсолутизованог себе из ланца далеких поредби, бива – на овим просторима – поремећен појам о достојанству: непрепознавање мерила сопствене стамености у спремности на манир самопреиспитивања: пут обарања у неизвесно, где се трајно релативизује принцип нечије урођене моћи а апсолутизује њена умреженост, или општа цивилизацијска префињеност.

У Србији је још увек недосегнут идеал самопреиспитивања, односно логика далеко-заобилазног самопотврђивања.

Текст је први пут објављен на P.U.L.S.E. – https://pulse.rs/klopka-prisvajanja/