„IZABRANIK“ TOMASA MANA (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.


“Mera grešnosti sporna je Bogu“

“Beati, quorum tecta sunt peccata.“
(Blaženi su oni, čiji se gresi ne znaju)


TOMAS MAN- DER ERWÄHLTE – IZABRANIK


Nezaboravna, i, da odmah napomenem u uvodu, sadržajno veoma teška knjiga meni omiljenog nemačkog pisca godinama je ležala na polici, nekako nepravedno zaboravljena i skrajnuta , zagubljena u dugačkom i gotovo neprohodnom lavirintu raznovrsne literature, čekajući uporno na svoj red. Pogodan trenutak za čitanje došao je pre otprilike godinu i po dana, kada sam joj skoro čitava četiri dana posvetila, u stanju potpune zapanjenosti i užasa, koji je sve više rastao i obuzimao me kako su se stranice romana otvarale jedna za drugom, i ispredala se neverovatna jeziva priča o strašnom, neshvatljivom i neprirodnom grehu, počinjenom u atmosferi razbuktalih strasti i potpune pomračenosti uma, jedne mračne, zlokobne noći zauvek uronjene u nepovratnu dubinu vekova, kada je s mesta zločina, kobnog poprišta drame i tačke gde se rađa causa efficiens, prvi pokretač koji je uslovio vrtoglavo odvijanje krvavog klupka stravičnih događaja, počela ta žalosna i zloglasna istorija jedne vladarske porodice, uprkos prirodi što je šaljući znake upozorenja, odjekivala bolnim i uznemirujućim kricima. Životvornoj prirodi, natura naturans, sveobuhvatnoj i zadivljujućoj, nesrećni iskušenici đavola, vođeni silama tame i sudbinom zanavek prokleti, rastrzali su utrobu na komade, uništavajući njene osnovne zakone.

A zakoni prirode se moraju poštovati i slediti. Nije to propisana norma, već nešto što se prećutno podrazumeva i očekuje. Priroda je uredila osnovna pravila odnosa između bića, radi normalnog funkcionisanja raznovrsnog živog sveta, oni su od Boga dati, i greh je narušavati ih, bilo to svesno ili nesvesno. Opet, za ateiste i agnostike (poput mene), Bog je sama priroda i nedokučivi univerzum oko nas, kosmološka vizija sveta, gde svaka posledica ima svoj uzrok, koji je opet istovremeno posledica nekog drugog uzroka, do onog inicijalnog eficijentnog uzroka, već prethodno spomenutog, samo u izdvojenom, negativnom smislu, posve različitom od osnovnog značenja. Vratimo se sada , kao čovečanstvo koje posmatra i zaključuje, njegovoj izvornoj konotaciji. To je ponovo Bog, priroda ili pak nešto drugo, zavisno kako ga posmatramo i interpretiramo u svetlu naših ličnih uverenja. Međutim, da krenemo redom…
Ova uzbudljiva i nesvakidašnja, grozna i surova, ali veličanstvena , i što me je posebno zapanjilo i zgrozilo i preokrenulo mi stomak, istinita povest koju nam pripoveda jedan sveštenik, Kliment Irac, ordinis divi benedicti, svetovnim imenom Morhold, koje naziva divljim i neznabožačkim (u skladu s nečistim željama koje opsedaju prečasnog Klimenta pod imenom Morholda, brižljivo zaklonjenim svetom odorom, i već se ovde vidi ubojita oštrica fine ironije koju Man provlači kroz čitav roman u vezi sa crkvom i njenim službenicima) počinje u trenutku kada glavni junak romana, ovenčan slavom, svečano ulazi kroz kapije Rima, večnog grada, la città eterna, grada neprolazne i nenadmašne slave, koja će se spominjati dok je sveta i veka. U prvim rečenicama ovog remek-dela svetske književnosti dolazi do izražaja tipičan Manov teško upleten jezik, bogat slikovitim i zvučnim metaforama, koje se nižu , posmatrajući vizuelno, pošto sam sinesteta, kao gusto poređani čvorovi, ili pak dok se osluškuje ritam i ton rečenice , poput tamnih, masivnih zvona od kovanog gvožđa. A zvona već na prvoj stranici dela neprekidnim brujanjem najavljuju dolazak Izabranika.

“ Bruje zvona, huje zvona supra urbem, iznad celoga grada, u zraku njegovome prepunom zvuka! Zvona, zvona, lelujaju se, ljuljaju, njišu i talasaju, klateći se o svojim gredama, u svojim zvonicima, stotinom se glasova glaseći, u metežu vavilonskome. I teško i brzo, i zvonko i muklo, i nema tu ni takta ni sazvučja, sva najednom zbore i u zbor svako svakome upada, pa i sama sebi: udare brenca i zabruje i ne daju vremena probuđenome metalu da se izbruji, no se već zanjihana vraćaju i bruje na suprotnom kraju, upadajući u vlastito brujanje, te dok još odjekuje : “In te, Domine, speravi“ , već odjekuje i “Beati, quorum tecta sunt peccata“, a u to se spliće zvonko cincilikanje sa manjih mesta, kao da sakristan udara u misno zvonce.


Sa visina zvoni i sa nizina, sa sedam presvetih mesta hodočašća i sa svih parohijskih crkava u sedam parohija pored dvaput povijenoga Tibra. Sa Aventina zvoni, sa Palatinskih svetinja i sa Svetog Jovana u Lateranu, zvoni više groba onoga koji drži ključeve, na Vatikanskom bregu, sa Santa Marije Mađore, u Forumu, u Domniki, u Kosmedinu i Trastevereu, sa Ara Čeli, svetoga Pavla iza bedema, svetoga Petra u verigama i sa doma Presvetoga krsta Jerusalimskog. Ali sa grobljanskih kapela, sa krovova bazilika i molionica po sokacima takođe zvoni. Ko da sva imena pomene i nazive nabroji? Kao što zazvuči kad vetar, kada čitava bura počne da protresa strune Eolove harfe i probudi se vasceli svet zvukova, i što je najudaljenije i što je najbliže, u žubornome svesazvučju, tako, no na tučani jezik prevedeno, biva sad u vazduhu što se prolama, pošto sve zvoni u slavu velikog svečanika i uzvišenoga ulaska.“


Čudesna je složena lepota Manovih rečenica i poruka koje se u njima skrivaju! Priznajem, da sam , ne znajući ništa o prošlosti i neverovatnom uzvišenju novoizabranog pape, koje se nikako drugačije ne može objasniti sem bezmernim Božanskim milosrđem, kojim Tvorac velikodušno obasipa svoje miljenike, darujući im neiscrpnu snagu za preobraženje i iskupljenje, barem tri do četiri puta čitala prvu stranicu, nastojeći da razjasnim mnoga zbunjujuća i umnogome protivrečna mesta. Naime, nije mi bilo razumljivo zašto svečana zvona bruje neskladno i zbrkano, presecajući jedno drugo, stotinom neuređenih, disharmoničnih zvukova, “u metežu vavilonskome“. Odavno znam da je vavilonska kula mesto nesklada, gde je Bog pomešao jezike kaznivši nezahvalno čovečanstvo zbog nesloge graditelja Vavilonske kule. Ali time mu je i učinio, istovremeno, veliku uslugu, jer se svet danas odlikuje brojnim raznovrsnim jezicima i šarolikim kulturama s posebnim specifičnostima i kulturnim spomenicima. No, bukvalno tumačenje ove fraze je već neka druga tema, koja se ne uklapa u krucijalni tok priče.


Vraćam se gore pomenutom metaforičnom značenju “meteža vavilonskog“ kao nesloge, nesaglasja ,mesta razdora i brojnih suprotstavljenosti, pomešanih zvukova zvona. Zar ne bi trebalo da zvona u čast dolaska najuzvišenijeg poglavara katoličkog sveta odzvanjaju silovitim, uzvišenim i skladnim, svečanim i dostojanstvenim zvukom, koji se sliveno i zvonko razleže s visina, kao najuznositija pesma neba i nebeskih sfera, što gromko odzvanja svesadržajnim kosmosom? Međutim, ne, ova je zvonjava nalik na buru što protresa harfu Eola, grčkog boga severnog vetra, i budi “vasceli svet zvukova“, a drevni antički helenski bog nije imao baš blagu narav, kada se razjari i raspomami, šalje nemilosrdne oluje i ledene vetrove što telo prožimaju sve do kostiju i ispunjavaju srce zebnjom. Stoga se postavlja pitanje: ko zapravo udara u zvona i proizvodi nesvakidašnju odu prispeću pape Gregorija u prestonicu katoličkog sveta, to zamršeno povesmo zvukova, tu neobjašnjivu lupu i tutnjavu, kao još jednu karakteristiku Manove jedva primetne ironije, kojom je protkana čitava ova priča? Priča o jednom papi, koji je zaista nekada živeo, i kome je Man, što je jedno od retkih razmimoilaženja realnosti i romana, podario znatno duži vek na stranicama svoje knjige nego što su mu Mojre dosudile u stvarnom životu.

Naime, kod Mana je dočekao devedeset godina, i bio upamćen kao mudar, dobrodušan i blagočestiv papa, mekog, toplog i sažaljivog srca. Papa koji je lako praštao grehe i nepočinstva, jer je i sam, ne sopstvenom voljom , već tužnom i okrutnom igrom sudbinskih niti, bio rođenjem obeležen i sav od greha sačinjen, i meso i kosti bili su mu potpuno satvoreni od greha. Od greha i krvavog zločina, koji čine samo oni “na najdubljem dnu pakla“.To duh ove komplikovane i strašne pripovesti udara u zvona.


Priči o neverovatnom usponu pape Gregorija , na koju ću se ponovo kasnije vratiti, prethodi jedna druga, započeta pre skoro šest decenija od trenutka njegovog stupanja na presto Svete Stolice, kada u zamku gospodara Grimalda, u području između Flandrije i Arteske (današnja Belgija, blizu granice s Francuskom, da tako odredim ovaj geografski prostor), na svet dolaze dva novorođenčeta, divne zlatne kose i bledog lica, Viligis i Sibila. Oni su vršnjaci, plemićka, gospodska deca, nežnih, mekanih ruku, predodređena za dug i srećan život, ispunjen uživanjem i radostima, joie de la cour, Žoadelakur , što na francuskom znači radost dvora. Nije potrebno ništa znati o njihovim roditeljima, sem da su izuzetno visokog roda i dostojanstva, pošto ih ne odgajaju oni, već, kako je to uobičajeno u svetu plemstva, vaspitači i guvernante, koji su takođe od otmenih pokoljenja. Kao najmlađi stanovnici zamka Belrapera, stalno maženi i zajedno podizani, sem kada je reč o poslovično muškim ili ženskim obavezama i zadacima koje svaki mladi gospodin i gospođica treba da nauče, prirodno su ovo dvoje upućeni jedno na drugo. A roditelji ove dece? Gde su ti kneževski parovi i da li su bitni u čitavoj istoriji? Izgleda da nisu, po svemu prethodno izrečenom i svim odlikama ceremonijala, pa ipak kao da njihovo odsustvo upućuje na sumorna predskazanja…


Vreme neumitno teče, časovnici se neprekidno tope i izlivaju i Viligis i Sibila, nerazdvojni, izrastaju u prelepu, zdravu decu od osam, a potom i od deset godina. Skoro svuda se drže zajedno, poput sasvim male dece koračaju držeći se za ruke, igraju se i slatko sanjare. A njihovi snovi su naivni, slatki i nevini, kao bezazlene maštarije živih , zemaljskih anđela. Sve deluje tako dražesno, izuzev nekih činjenica koje pobuđuju uznemirenost i potajna šaputanja, njih dvoje, neverovatno nalik jedno drugome, na čelu imaju belege u vidu mesečevog srpa, i jedinstvene, čudne, prodorne tamnoplave oči, što prouzrokuje sumnju da su posredi veštičja posla. Po dvoru se govori da su “rođeni iz smrti“ šta god to značilo. A njih dvoje samo žele da ostanu nežni i ljupki, i da poput anđela, nikada ne odrastu. Kamo sreće da zaista nisu odrasli, iako je to nemoguće!


Jedne turobne, tmurne noći, dok je sva priroda puna razdirućih jecaja i zastrašujućih zvukova, Viligis i Sibila, sada sedamnaestogodišnjaci, magnetnim sjajem svojih urokljivih očiju, privlače jedno drugo u vrtoglavoj pomami strasti i pomućenog uma, neposredno po smrti gospodara zamka. Dok leš kneza Grimalda leži na odru, nesahranjen, njih dvoje, protivno svim kodeksima i načelima pristojnosti, kao i obzirima prema pokojniku, čine stravičan greh u uzavrelom nemiru uskomešanih, prokletih duša, bestidno i pomamno se bacajući u postelju prožeti divljim strastima. Čitava priroda nastoji da pomogne ovim mladim nesrećnim besomučnicima, da ih opomene da su podlegli mračnim silama, upali u bezdan iz koga nema povratka, oglašavajući se strahovitim kricima opomene i beskrajne tuge. Man divno opisuje ovu groznu scenu, govoreći kako divlje životinje zavijaju u šumi i ćukovi žalno jauču na granama drveća, dok se ceo dvorac trese na uzdrhtalom tlu. Sve je uzalud, sile pakla su nadvladale.


Vraćam se osnovnom toku pripovedanja i nastojim da u ovom tekstu priču razvijem unazad, od trenutka ustoličenja pape Gregorija. Postavlja se pitanje kako je on dospeo do te veličanstvene titule. Ovo je magnovenje gde će Manova
parabola o neobičnoj i neverovatnoj sudbini pape Gregorija zadobiti momenat oneobičavanja, dakle, jednu fantastičnu dimenziju.


Nakon smrti neimenovanog, dostojnog pape u Rimu dolazi do podeljenosti prestola. U dvema različitim palatama stoluju dvojica ravnopravnih papa, Simahus i Eulalije, i kako je očekivano, međusobno se ne podnose. Tu se u najboljem vidu očituje Manov kritički odnos prema crkvi, pošto u usta ove dvojice velikodostojnika stavlja najbestijalnije uvrede koje se mogu zamisliti. Zapravo, Man nije kritikovao veru u Boga, već samu crkvu, što će se ubrzo videti. No, sudbina je da i oni relativno brzo nestanu iz zemaljskih okvira i presto ostaje upražnjen. Očekivano je da se brzo i neodložno izabere novi papa.


Rimski senator, Sekst Anicije Prob i njegov prijatelj kardinal -prezviter Liberije (čudnog li imena koje asocira na potpunu slobodu, nedostupnu crkvenom licu, i evo opet ironičnog diskursa) istovremeno su usnili jedan neobičan san, s malom razlikom, ili im se ukazala istovetna vizija. Man ovo mesto namerno ostavlja maglovitim i neodređenim. U oba prikaza oni su ugledali belo, nevino jagnje koje govori ljudskim glasom i krvari iz slabina (Agnus Dei-jagnje Božije) , obaveštavajući ih da im je izabran novi papa po imenu Gregorije i objašnjavajući im gde se nalazi i kako da dođu do njega. Međutim, dok se jagnjetova krv u snu senatora pretvara u ruže, koje su ovaploćenje čiste i nepoljuljane vere, u kardinalovom snu taj preobražaj izostaje, čime Man hoće da pokaže kako kardinala više zanimaju slava i položaj negoli sama vera, dok senator veruje potpuno i iskreno, što će se kasnije zaista obelodaniti pri pronalaženju pape Gregorija u krajnje neobičnom obličju (što je metafora njegovog (neželjenog) sunovrata u same ponore greha). Papa Gregorije se već sedamnaest godina nalazi u Normandiji, na jednoj steni duboko porinutoj u jezero, noge privezane za lanac, gde ga je, po njegovoj sopstvenoj želji zatočio jedan ribar, kod koga je, iznuren i slomljen udarcima nemilostive sudbine, zatražio prenoćište. Oblik u
kome nam se ukazuje je zbilja nesvakidašnji, jer se pod teretom strašnih grehova iz prošlosti, u brojnim lutanjima sunovratio na najniže dno morala, usled mnogobrojnih nesvesnih zlodela. Man njega predstavlja u vidu ništavne, minijaturne životinje, nalik mišu, jer ga je breme strašnih sagrešenja, dodato prokazanosti od same prirode i prokletstvu rođenja, unizilo na nivo najneznatnijeg bića. Forma u kojoj se on pojavljuje posle sedamnaestogodišnjeg iskupljenja svih užasa za koje je bio predodređen, predočava metaforičnu sliku njegovih mnogobrojnih grehova. Ipak, predodređen je od Boga da u potonjem životu bude ovenčan neprolaznom slavom. Naoko deluje da se ni ne može osloboditi, jer je vezan teškim lancem bez ključa koji je davno izgubljen. Međutim, njegov nekadašnji domaćin , ribar , pronalazi taj ključ u utrobi ribe, koju je ulovio da počasti goste, a to su upravo senator i kardinal-prezviter, koji su svratili da se raspitaju o papi. Ovde se Man koristi hrišćanskom simbolikom, riba, ichtios, služi da Isus nahrani gladne, kao izraz milosti, a i sama je riba, kao što znamo, simbol Isusa Hrista, dok ključ predstavlja oslobođenje i otvaranje nebeskih dveri za budućeg papu, jedan predstupanj pre nego što će mu uručiti stvarni ključ papinske moći. Et tibi davo claves regni coelorum. Rekla bih da prvi ključ simbolizuje oproštenje od grehova, pošto će papa u ovoj paraboli ubrzo potom poprimiti stvarno obličje (alegorija preobražaja), dok onaj stvarni ključ papinske moći uručen Gregoriju predstavlja njegovo uzvišenje do položaja nebeskog opunomoćenika na zemlji. Interesantno je da mu je jedina hrana tokom zatočeništva bila zemlja natopljena vodom, i tako Man pokazuje važnu ulogu zemlje, terra nostra, kao praroditeljke koja hrani svoje potomke. Ovde navodim važnu činjenicu da kardinal- prezviter Liberije, kako je nagovešteno samom vizijom, nije poverovao u Izabranika, videvši ga u animalnom obličju, dok Sekst Anicije Prob nije uzmakao pred iskušenjem, posedujući čvrstu i suštinsku veru u Boga, i ovo je način na koji Man nedvosmisleno iskazuje stav prema crkvi.


Liberije ne veruje čak ni kada Gregorije, u nedostojnom obličju, pokazuje svoju neospornu učenost. Koliko se pažnje u crkvi posvećuje formi, a ne samoj suštini, kao da posredno veli Tomas Man !


Pređašnji život pape Gregorija nije ni najmanje nalikovao njegovoj kasnijoj neizmernoj slavi. Kao što je pre rečeno, on je posve sačinjen od greha, i meso i kosti su mu sagrađeni materijom greha. Njegova majka je pre samog rođenja sina sanjala zmaja kako joj raskida utrobu u neizmernim bolovima, da bi odleteo i vratio se , kako bi se ponovo uvukao u njenu utrobu. Ova čudna i neobjašnjiva alegorija će se obistiniti na jedan začuđujući način, nakon što majka mora da se otarasi svog sina, jer su njihove sudbine unapred determinisane, ćudljivom igrom zvezda. Gregorije odrasta u jednoj seoskoj, ribarskoj porodici u Sent Danstenu (današnja Engleska, čini mi se) a lokalni sveštenik mu pruža izuzetno obrazovanje. On je čovek lišen imena, bez porekla i ikoga svoga na planeti Zemlji, čovek za koga nema mesta u svetu, čudno sazdan. Lokalni sveštenik mu daje svoje ime, Gregorije, ili Grigors po tamošnjem narečju. Veoma je lepe spoljašnjosti, izuzetne moći koncentracije u trenutku i s jednim specifičnim obeležjem. Kojim, neka ostane tajna. Pronicljiv je i oštrouman, veoma brzo uči i napreduje, najbolji je u svemu čega se prihvati. Međutim, jedan slučaj otkriće mu da je usvojeno dete, što ga isprva ražalosti, ali i ohrabruje, jer mu se čini da zaslužuje nešto više od zaparloženog života u učmalom ribarskom mestu. Obuzet je neizmernom željom za avanturama i čežnjom da pronađe svoje prave roditelje. Da li ih pronalazi ne zna se, ali zato će se, hrabro se otisnuvši u svet, upustiti u brojne avanture dostojne pravog mladog viteza i lutajući raznim zemljama, sresti svoju prvu , jedinu i istinsku ljubav i odbraniti njenu ugroženu čast. Međutim, u samoj pojavi te žene, znatno starije od njega, a ipak još mlade i poželjne, prekrasnog lica i blage, umilne naravi, ima nešto fatalno, kobno, a ipak ga privlači svom snagom lepote i opčinjavajuće pojave. Kasniji događaji, prouzrokovani vrtoglavom burom raspomamljenih strasti, koja lako daje plodove u nevreme, i nezadrživa brzina odigravanja događaja koja mu otkriva bezbrojne stravične tajne i užasne zločine, što se, pakosno se kezeći kroz usta đavola iz paklenog ognja, odmotavaju u jezivom i krvavom nizu, baciće budućeg Izabranika na samo dno neoprostivog i odvratnog greha što će usloviti da ga rimski poslanici zateknu u onom najnedostojnijem obličju, kako se šćućuren, skriva od lica sveta i beži od svakog šuma. Međutim, Bog, beskrajno dobar i beskrajno milostiv, pronaći će za njega, Gregorija, odbačeno i prokleto dete, za koje nema mesta među ljudskim rodom, mesto najuzvišenijeg Božjeg zastupnika, odakle će u svom dugom i mirnom životu, deliti pravdu Božiju na zemlji, pokazujući bezgraničnu dobrotu i plemenitost čak i prema najokorelijim grešnicima, jer je mali svačiji, makar i najokrutniji greh prema njegovom, koji mu je oprošten jedino zahvaljujući dugom i strpljivom pokajanju.


Izuzetna knjiga, pravo remek-delo literature, čiji sam sadržaj jedva izdržala, tema je zaista teška i mučna do ivice podnošljivosti. Ali, vredi je pročitati, i svima bih je preporučila, uprkos užasnom sadržaju. Na kraju, još bih ukazala na neka zanimljiva mesta gde pisac,opet s elegantnom ironijom, preispituje osobine svog glavnog junaka, već u neprikosnovenom položaju pape. Da li je Gregorije zaista, poput antičkih junaka iz drevne helenske mitologije, nesvesno počinio strašan greh ili ga je podsvesno bio svestan, pa ga to ipak nije omelo u nedoličnostima. Ili ga je tome vodila njegova neprirodna krv, ili je , pod dejstvom đavola, želeo da ga čini, uprkos svemu? Da li je, čak i kao papa, osećao tragove žudnje? Za čim, tačnije za kim? I naposletku, da li je sve u životu neka nemilostiva igra slučaja ili pak i tada postoji izbor, a neki ljudi odbijaju da ga načine, možda iz gordosti, a ne pod dejstvom zlokobnih sila. Da li je Gregorija gordost odvela na dno pakla, a neočekivana i postojana skromnost i skrušenost ga uzdigla na neslućene visine? Man ova pitanja ostavlja otvorenima, da o njima razmišljamo, ali mislim da znam šta je bio njegov odgovor. I smatram da ga je u ovoj knjizi izrekao nedvosmisleno, premda diskretno i između redova. A i moj je zaključak, koji sam stekla čitajući knjigu, prilično sličan.

BRAĆA KARAMAZOVI: PRIČA O GREHU, LUDILU I SVETAČKOJ ČISTOTI (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.

“Braća Karamazovi“, remek-delo svetske književnosti, veličanstvena je slika jedne ruske
devetnaestovekovne porodice, predstavljena kroz prizmu izvanredne psihološke
analize likova braće, Dmitrija, Ivana i Alekseja, koji u romanu, shodno
glavnim osobinama naravi, simbolizuju greh, ludilo i svetačku
čistotu. Svi u porodici, izuzev najmlađeg Aljoše, obdarenog dobrotom srca i
najlepšim duševnim darovima i osobinama, što određuje njegov životni put
potpune i istinske vere, pročišćenja duha i priklanjanja poukama mudrog starca
Zosime, učestvuju u razbludnim igrama s tamošnjom prelepom i zamamnom
prostitutkom fatalne spoljašnjosti, u čijim tamnim užagrenim očima i vatrenom
pogledu, lebdi nešto neobjašnjivo i demonski privlačno, Agrafenom ili
Grušenjkom, što na ruskom znači kruškica, kao neki nadimak od milja
raskalašnim noćnim ženama. Aljoša neko vreme provodi u
slatkim mladalačkim ljubavnim igrama sa zločestom, od rođenja i nepravednom
ćudi prirode uskraćenom četrnaestogodišnjom devojčicom Lizom, praveći joj
društvo budući da ona ne može da se kreće, ali i u tim trenucima njegovo je srce
neizmenjeno, oseća čistu, nepomućenu istinsku ljubav prema toj mladoj
nesrećnici, dok se ona nemilosrdno poigrava s njime. Fjodor,
Dmitrij i Ivan se vrte i obleću oko Grušenjke, u želji da zadovolje navrele strasti i
prisvoje je samo za sebe, da ona bude njihovo najveće zadovoljstvo. Međutim, usled
te vrele ljubavne pomame dešava se ubistvo oca porodice Fjodora, koje zapravo
jeste oceubistvo. Sluga Smerdjakov, polubrat Karamazovih, vanbračni sin
Fjodorov, to čini usled svog lošeg karaktera i zbog godina zavisti, gorčine i
poniženja koje su mu usadile mržnju prema rođenom ocu. Dmitrij a priori biva
označen kao ubica zbog mnogo spletenih okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju
na njega kao vinovnika zločina, a i zbog njegove sklonosti ka grehu i stalnog
poigravanja s Grušenjkom i Katarinom Ivanovnom. Ivan je nesumnjivo
najkompleksniji i najbolje izgrađen lik u celom delu, po prirodi nepokolebljivi
ateista, kojeg karakteriše opravdana sumnja u svet jer, budući veoma pronicljiv
i oštrouman, zapaža brojne nesavršenosti u njemu, i smatra ih protivrečnim veri
u postojanje Boga i njegovu bezgraničnu milost. Poznat je deo gde Ivan odlučno
odbija ulaznicu za raj ukoliko su svet i obećani san o večnom životu ustoličen i
sazdan na suzi makar jednog deteta i time ukazuje na ogromnu patnju i bolnu
nepravdu koju trpe ljudi u svetu, a naročito deca (poput malog nesrećnog Iljuške,
koji na kraju romana umire neizlečivo bolestan). Međutim, Ivan svakako ne
veruje ni u đavola. Kao ilustraciju Ivanovog stava može poslužiti razgovor
Fjodora Karamazova sa sinovima:

-E, onda sam, dakle, i ja pravi Rus, i ja imam rusku crtu, pa i tebe, filozofa, takođe
može čovek uhvatiti na tvojoj crti na taj način. Hoćeš da te uhvatim? Da se
opkladimo da ću te sutra uhvatiti. A ipak, govori, ima li Boga ili nema ? Samo
ozbiljno ! Meni to sad ozbiljno treba ?

-Ne, nema Boga

-Aljoška, ima li Boga ?

-Ima Boga.

-Ivane, a postoji li besmrtnost, bilo kakva, makar mala, majušna?

-Nema ni besmrtnosti.

-Nikakve?

-Nikakve.

-To jest, apsolutna nula, ili bar nešto? Možda ima kakvo bilo nešto.
Valjda baš nije sasvim ništa.

-Apsolutna nula.

-Aljoška, ima li besmrtnosti?

-Ima.

-I Boga i besmrtnosti?

-I Boga i besmrtnosti.

-Hm! Verovatnije je da Ivan ima pravo, Gospode, kad se samo pomisli koliko je
čovek uneo vere, i koliko utrošio snage uzalud, na tu maštu, i to već koliko hiljada
godina! Ko se to tako podsmeva čoveku, Ivane ? Poslednji put i to odlučno: ima
li Boga ili nema? Poslednji put te pitam!

-I poslednji put, nema.

-A ko se to smeje ljudima, Ivane?

-Mora biti đavo, osmehnu se Ivan.

-A ima li đavola?

-Ne, ni đavola nema.


Ovaj stav se čini donekle protivrečnim, kao što je i sam lik Ivana, pošto je
ateizam bio skoro nepojmljiv za tadašnju Rusiju, duboko posvećenu religiji i
saobrazno tome, religijskim obredima. Ivan odlučno poriče postojanje đavola,
međutim, iz prethodno navedenih razloga očevidne nepravde, boli i stradanja u
ovozemaljskom svetu, naročito patnje tek rođenih čednih i nevinih anđela
nesposobnih da pričine bilo kakvo zlo koje bi se moglo ščitavati opravdanjem
bezmerne patnje, istodobno odriče svaku gnoseološku mogućnost postojanja
Boga, prihvaćenu u poimanju agnostika. Kao da je Ivan od jestatstva bio
zahvaćen jakim plamsajima unutrašnje vatre, koja se nije mogla obuzdati, već se
sve više razgorevala. Takođe, u njega je bilo duboko utisnuto zrno sumnje, koje
ga je žuljalo i greblo do iznemoglosti, te se, raspolućen i gonjen unutrašnjim
slutnjama, uputio u poniranje u neznane lavirinte nastanjene njegovim tajnim
željama, nadanjima i žudnjama, uglavnom usmerenih na spoznaju čoveka iz
jedne dotada nepoznate i neobjašnjive perspektive. Opet, moguće je još jedno
drugačije čitanje očevog objašnjavanja s Ivanom, kontrastirano petom pevanju
pakla u Danteovoj Božanstvenoj komediji. Naime, Dante u čitavom Paklu
nijednom ne pominje Boga izuzev u proplamsajima usputnih nagoveštaja jer
se tamo Njegovo ime ne sme naglas kazati. Nasuprot tome, postoji izvesna
mogućnost da je u Rusiji XIX veka bilo zabranjeno eksplicitno tvrditi postojanje
đavola. Takođe se verovatno nije smelo raspredati o vragu, jer je i najmanja
pomisao na njegovo postojanje bila uvreda za crkvu i osećanja vernika i
poklonika. Postoji i druga solucija da je Ivan jednostavno mislio da nema
nikakvih natprirodnih sila koje svojim delanjem utiču na život ljudi i utiru njegove
ovozemaljske puteve, pošto se ateizam može sčitavati i kao indiferentnost
prema svakoj mogućnosti nadzemaljskog bitisanja, da zapravo nema ni Boga niti
đavola, a da je celokupan životni protok delo i dar jedinstvenog stvaralačkog
principa prirode. A najverovatnije objašnjenje, potkrepljeno naročito izdvojenim
odeljkom romana ‘’Braća Karamazovi’’ je da Ivan, iako smatra ovaj svet izvorom
svakovrsnih zala i nedaća, ne smatra ga svetom načinjenim dejstvom Boga, ni
đavola, već pre rezultatom aktivnosti nekog Velikog Inkvizitora i nalazi crkvu
licemernom, odrođenom od prave vere (mada za Ivana ni ona ne postoji zbog
brojnih neusklađenosti koje sam već pomenula). Misli da treba “porušiti oltare
i učiniti čin koji će razgolititi crkvu i otkriti joj njeno sramno telo“, iz ovih reči se
vidi ogromna ogorčenost prema crkvi. Ivanovi momenti ludila potiču iz brojnih
zapletenih pitanja što se kovitlaju u njegovoj glavi i zapažanja nedoslednosti i
nedorečenosti u svetu. On zapravo sumnja u sve. Poznata je njegova rečenica
upućena bratu: “Znaš li šta je najveća nesreća, Aljoša? Čitav svet je zagonetka.“
Uzimajući u obzir karaktere Dmitrija i Ivana, nije teško pretpostaviti da su možda
potajno želeli očevu smrt. Ali da li su zaista i kovali planove za ostvarenje zločina
u toj nezdravoj i neprirodnoj atmosferi, nimalo nalik pravom porodičnom
životu? Karamazovi zasigurno pripadaju onim porodicama koje ne liče jedna na
drugu, već su jedinstvene i nesrećne na svoj način, koje je Lav Tolstoj savršeno i
jezgrovito opisao u prvoj rečenici “Ane Karenjine“. Možda ipak nisu, mada se
njihove intencije mogu višestruko tumačiti. Međutim, i sama želja za smrću oca
je dovoljna da ova dvojica braće, vrlo kompleksnih naravi, u dubini duše
osećaju neprestanu grižu savesti koja ih izjeda i mori i postaje sastavno
određenje daljih njihovih postupaka, dok se Aljoša, prihvativši put vere i
posvećenja, uzdiže koračajući svetlim stazama posvećenja i duhovne čistote.

O TATARSKOJ PUSTINJI DINA BUCATIJA (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.


TATARSKA PUSTINJA. DINO BUCATI I EGZISTENCIJALNA ZEBNJA. UZALUDNO
IŠČEKIVANJE. KOMPARATIVNA ANALIZA MESTA IZ ČAROBNOG BREGA I
TATARSKE PUSTINJE. UOČAVANJE SLIČNOSTI I RAZLIKA. HANS KASTORP I ĐOVANI
DROGO. ZAPAŽANJE INICIJALNIH SLIČNOSTI SUDBINE JUNAKA I HIJERARHIJSKE
NADREĐENOSTI U PRIPOVETKI SEDAM SPRATOVA I TATARSKOJ
PUSTINJI. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU ČEKAJUĆI GODOA I TATARSKE PUSTINJE.
KAPLJICE VODE I SAT KOJI OTKUCAVA. DALIJEVI ISTOPLJENI SATOVI.
KAFKIJANSKA, ATMOSFERA TATARSKE PUSTINJE. SMISAO ŽIVOTA. ĐOVANI
DROGO I ANGUSTINA-ŽRTVOVANJE RADI IDEALA


“Tatarska pustinja“ čudesno je alegorijsko delo Dina Bucatija, prožeto brojnim
egzistencijalnim zapitanostima što se rađaju i uskrsavaju u nekoj neodredivoj
osuđenosti na uzaludno iščekivanje, dok se smenjuju jednolični dani, prazni i
gluvi, ispunjeni uobičajenom rutinom i potčinjenošću autoritetima, u ovom
slučaju bi se moglo reći, samoj propisanoj dužnosti i njenim unapred određenim
konvencijama.

Sama tvrđava Bastijani i njena vertikalna organizacija simbolizuju
vojnički život, njegova strogo utvrđena pravila, koja oficiri revnosno obavljaju. I
sve teče naizgled sporo, po predviđenom rasporedu, jednim lenim, ujednačenim
ritmom, međutim, to promicanje dana neumitno odnosi za sobom ogromne
količine vremena. Vreme je ovde, nasuprot uređenju tvrđave, linearno,
kontinuirano, celovito, te se sitni diskretni trenuci svakodnevnog življenja
ucrtani u celokupan horizontalni tok istovetnih dana gotovo i ne opažaju, jer su
njegov neodeljivi sastavni deo, elementi jedne kompaktne mase. Stalno ovoj
knjizi pridružujem njenu prikladnu ilustraciju, čuvenu sliku Salvadora Dalija na
kojoj su prikazani istopljeni satovi kao simbol vremena što nemilosrdno ističe,
odvlačeći naše težnje, želje i ambicije, i tako prolaze trenuci, sati, dani i čitave
godine, u sukcesivnoj kosmološkoj uređenosti, gde jedan događaj postoji kao
uzrok drugoga, a ovaj drugi događaj, koji je u jednom lančanom spoju
zamišljenog kontinuuma posledica, neminovno postaje uzrok, i to se produžava
dalje, u nedogled. Stalno se, u životu, čini da imamo vremena, a odsudni trenuci
začas prolete, tako brzo da se nađemo u čudu kako ih nismo ranije zapazili i
smogli snage da učinimo preokret i pođemo stazama uspeha. Postoji ona čuvena
rečenica kojom čovek sebe hrabri i rasterećeno misli “ima vremena“, što je
paradoksalno, tokom tog istog vremena postala opšte mesto. Ovde problem leži
u mešanju dva smisla vremena, svakodnevnog, kolokvijalnog i onog
nedokučivog, čija smo samo sastavna čestica, beskrajnog, metafizičkog. Šta je
vreme? Na ovo pitanje ne postoji definisan i jasan odgovor. Jedna od
interpretacija u filozofiji tvrdi da je vreme apriorna forma opažanja, ili bolje reći
spoznaje, zrenja. Kroz tu istu spoznaju čovek sazreva i preobražava se, po nekom
unapred definisanom pravilu, i ne opaža da je već minuo veliki deo vremena. A
kako je vreme beskonačno, i ne znamo tačno ni kako ni kada je počelo, nezavisno
od čovekove svesti i saznanja o njemu, ta ogromna količina je jedan mali delić
bezmernog kontinuuma. Večnost je bezvremena, vreme je opet njen nemerljivo
mali sastavni činilac. A možda su večnost i vreme diskontinualni,
neproporcionalni? Na to pitanje nema jasnog i nedvosmislenog odgovora. Jedno
je sigurno, čovek je pokretna tačka u vremenu, njegov infinitezimalni deo.
Možemo ga čak, u nekom zastrašujućem naučnom uprošćenom prikazu, svesti
na predstavu iz fizike, materijalnu tačku koja se kreće nekom krivudavom
trajektorijom. Sad bih se osvrnula na komparativne paralele iz književnosti s
“Čarobnim bregom“ i Kafkinim delima.

Đovani Drogo jeste umnogome nalik Hansu Kastorpu, kao sasvim običan mlad čovek neispunjenih ambicija. I jedan i
drugi provode dane u nekom prostoru izdvojenom od sveta, kod Mana je to
sanatorijum, kod Bucatija tvrđava, s tim što Hans Kastorp dolazi u sanatorijum
da se izleči od neke plućne bolesti, i tu provodi sedam godina, razvučenih i dugih
kao sedam vekova, možda je ovde upotreba hiperbole preterana, ali ukazuje
nedvosmisleno na ono što želim da kažem, (zapažam ovaj magični broj sedam,
karakterističan za većinu priča iz Bucatijeve “Prodavnice tajni“, koji se obično
smatra brojem sreće, kod Bucatija je posve suprotno, kod Mana bi mogao i tako
figurirati, s obzirom na završetak “Čarobnog brega“ ). Međutim, dok su Drogovi
dani prilično jednoobrazni i posvećeni iščekivanju jednog jedinog događaja, za
koji živi i izgara, rata s Tatarima i žara borbe, dokazivanja i napredovanja u službi,
dok u stvarnosti luta bedemima, spratovima i hodnicima tvrđave Bastijani,
razgovarajući s drugim oficirima i povremeno ispunjavajući vojničke dužnosti u
granicama prostora u okolini tvrđave, (kao što je uspon na planinu, o kome ću
kasnije govoriti) Hans Kastorp provodi zanimljive dane, ispunjene čitavom
galerijom raznovrsnih, ekscentričnih junaka koji defiluju stranicama “Čarobnog
brega“ (meni je najdraži profesor Lodoviko Setembrini), i stvaraju interesantne,
bizarne i neobične situacije, svojim ponašanjem i diskusijama (najživopisnije su
one između dva potpuno suprotna lika, Setembrinija i Nafte), i zapravo mu
nikada nije dosadno. U kontekstu lečenja bolesti kao motiva, samo s različitim
ishodima i drugačijom pozadinom, porukom i tokom priče, mogli bi se porediti
“Čarobni breg“ i Bucatijeva pripovetka “Sedam spratova“, a “Sedam spratova“
se opet može povezati s “Tatarskom pustinjom“ u smislu potčinjenosti nekoj
određenoj hijerarhiji (u jednoj je vojnička, u drugoj medicinska). Može se, što se
tiče poredbene analize “Čarobnog brega“ i priče “Sedam spratova“, takođe uočiti
sličan početak za oba junaka, Hansa Kastorpa i Đuzepea Kortea, iako je kraj
posve diferentan u ovim delima, a naravoučenije drugačije. Što se tiče
Đovanijevog uzaludnog obitavanja u fazi neprestanog iščekivanja dolaska
Tatara, koji bi iz korena promenio njegov umrtvljeni život u tvrđavi i pokrenuo
uspavanu sredinu, gde se s jednog sprata, iza prostrane kamene pustinje,
hladnog i negostoljubivog predela, nazire neka crna pruga na horizontu, odakle
bi trebalo da dođu Tatari, što ih niko nikada nije video, ali priča se i to usmeno
predanje koje se prenosi godinama, možda i vekovima, na italijanskom – dicono
che… označava uvod u neku legendu, najčešće posve neistinitu, no uvreženu u
narodu. Međutim, možda Tatari nikada nisu ni postojali, a ne da su dolazili na taj
pogranični prelaz, koji se opet u širem značenju, može posmatrati kao prelaz
između dva odeljena sveta, između sveta oko tvrđave Bastijani, mirnog,
zaparloženog, jednoličnog, i nekog drugog, uzbudljivog sveta borbe i
podvižništva, gde se u bitkama zadobija oreol heroja. Đovani Drogo i njegovi
saborci, od onih koji su još, poput našeg mladog junaka, nepomireni sa
sudbinom u okvirima uzaludnog očekivanja, nestrpljivo iščekuju , pogleda
upravljenih u crnu liniju, da se nešto pomeri, pokrene, da se promeni sadržaj
njihovih dosadnih dana. I svaki put ta nada biva izneverena, osim jednom, kada
Tatari, zaista dolaze, ali je već kasno. Što se tiče osuđenosti na dugo i
uznemirujuće čekanje u predvorju egzistencijalnog straha, ako uzmemo sam
pojam “čekanje“ kao krucijalni motiv, primećuje se analogija s još jednim remekdelom književnosti, prožetim apsurdom, “Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa.


Vladimir i Estragon, takođe čekaju neku pojavu, neko olakšanje, možda sreću,
možda samoispunjenje, ne zna se tačno šta je to “Godot“ (u svom osvrtu na ovo
delo dala sam moguće tumačenje kako je Godo, zapravo, neko ovaploćenje Boga
na zemlji, skovano od engleske reči “God“ – bog i francuskog nastavka za
deminutiv -ot , dakle, Godot, mali bog u prevodu). Moguće je, kako je poznat
Beketov smisao za sarkazam i alegoriju, da je to uzaludno iščekivanje drugog
dolaska bogočoveka, Isusa Hrista, a onda bi Vladimir i Estragon mogli biti simboli
ljudi koji čekaju ispunjenje zemaljskog raja, ali uzaman.To je samo jedno od
mogućih rasvetljenja smisla ovog komada. Međutim, dok se Godot nikako ne
pojavljuje, apsurdno iščekivanje Đovanija Droga na kraju, kad su sve zalihe
apsurda iscrpene i dani koji su prividno obećavali sreću prohujali kao trenutak
se na kraju ostvaruje u realnosti kao neko zakasnelo ostvarenje životnog sna ,
davno obećanog, ali tek kada je dockan, i zbog toga se “Tatarska pustinja“ može
i do kraja ubrajati u metafizička i filozofsko-alegorijska dela. Napraviću malu
digresiju, da je i Godot (Godo) na kraju došao, ali u delu Miodraga Bulatovića
koje nisam čitala, pa ne znam kako je zamišljena priča, očigledno povezana s
Beketovom dramom, naslovljena kao “Godo je došao“. Sama atmosfera
apsurda, hladna, nepomična, nepomućena ničim izuzev ponekih proplamsaja
nade je duboko kafkijanska, očekuje se neki događaj (dolazak Tatara) koji nema
nikakve osnove u stvarnosti, niti se zna da li će Tatari uopšte doći, niti da li su
dolazili, čak, kao što već rekoh, ni da li oni uopšte postoje.

Svi minuti, sati, dani i
godine uranjaju u neizvesnu maglu apsurda, i smenjuju se u uobičajenom redu,
ne remeteći neko unapred postavljeno određenje, kao nerazgovetnu, ali
preskribovanu apsolutnu istinu, da sve tako treba i da bude, bez ikakvog razloga
i smisla. Svi istaknuti momenti romana – kapljice što cure iz česme (javlja mi se
još jedna paralela s Bucatijevom pripovetkom “Kapljica“ gde se stanovnici jedne
zgrade povlače u svoje stanove ispunjeni strahom od kapljice što se polako penje
stepenicama, kao zloglasno i strašno predskazanje) i označavaju lagano, ali
neporecivo proticanje vremena, neki čudni šumovi, ujednačen let leptira oko
lampe su samo sitnice, ali su te sitnice diskretni neoborivi konstituenti života,
jer kako veli veliki Žan – Batist Poklen de Molijer – Zrna peska čine planine, dani
godine, a sitnice ceo život, koje junak upija kao diskretne i prolazne, mada, u
svoj toj dosadi obitavanja u tvrđavi, ponovljive. One su poput sata koji kuca,
brojeći preostale ljudske časove, i topi se kao vreme kod velikog španskog slikara
nadrealizma iz Figerasa, međutim, u tom kontinuumu vremena, Drogo ih samo
povremeno izdvaja percepcijom, ne trudeći se da ih dugo zadrži u mozgu, i ne
primećuje da one označavaju lagano, ali sigurno i neotklonjivo isticanje
vremena. Međutim, kada je već ogromna količina vremena promakla, Drogo kao
da se polako miri s takvom sudbinom. Shvativši užasnu istinu da će možda biti
osuđen na večno čekanje, on sve više biva očaran čudnovatom i tajnovitom
privlačnošću te tvrđave gde se tavori u predvorju zebnje i ambijentu besmisla.
Ovde se opet javlja kafkijanski trenutak gde je protagonista zarobljen okovima
rezignacije, koje ne može da zbaci, niti da se otrgne nekoj magiji što ga je zanavek
prikovala za tu tvrđavu. Nje se nikada neće osloboditi, za razliku od Hansa
Kastorpa koji u “Čarobnom bregu“ izlazi iz sanatorijuma, naprotiv, ostaće
neraskidivo vezan za nju, kao mesto očekivane slave i neumitnog prokletstva. On
čak u jednom segmentu romana silazi u grad, sreće ponovo nekad poznate ljude,
prijatelje, poznanike, porodicu, ali svi su mu postali tuđi i strani, ništa više nije
isto kao pre, oseća da više tu ne pripada, i tu se možda najbolje i pokazuje ova
strahotna i apsurdna atmosfera romana. Ne može da odoli i vraća se u tvrđavu,
gde ostaje do magnovenja u kome je “njegovog života vir na uviru“, kako kaže
Branko Radičević u divnoj i tužnoj pesmi “Kad mlidijah umreti“, gde nagoveštava
skori odlazak, i kada je dockan za slavu i podvige. Zanimljiv je i lik Angustine,
mladog oficira koji je ipak delimično ispunio želju i prigrabio komadić slave za
kojom je žudeo, ne dočekavši Tatare i nastradavši na zadatku uspinjanja uz
planinu, gde je skončao obasut pahuljicama, cvokoćući i drhteći od zime , u
snegu i ledu krševite i visoke planine, na neprirodnoj visini, gde se opet vidi
dejstvo građenja priče apsurda, jer kako su više odmicali, čini se da je planina ,
sve viša i viša, i da će tako rasti i protezati se u visinu, među oblake, u nedogled.

Dino Bucati


Interesantno je što je Angustina bio na neki način predupređen na to šta mu se
može desiti, jer je imao san, ili možda viziju, istodobno prelepu i zastrašujuću, o
nekim duhovima koji su u fantastičnim obrisima, dugo plesali oko njegovog
uzglavlja, smenjujući se i poigravajući, viziju sitnih, čudnih duhova, u isti mah
strašnih, prozirnih i lakokrilih poput tihe koprene sna. Oni su se u jednom času
tog fantazmagoričnog snoviđenja, nanizali, postajući sve manji i manji, kao neka
čarobna povorka, koja je polako odlazila u nebo, sve dok nije sasvim iščezla s
vidika, “postajući pramen, ćubica magle, a zatim ništa“. Ništa kao konačni
svršetak, poništenje života, gorka praznina gde nema ničega i gde je svaki sadržaj
iščezao. U ovoj se metafori, kao opomeni junaka koji je ne može prihvatiti i
usvojiti, s obzirom na delo u vidu brižljivo sazdane građevine apsurda, jasno
predskazuje njegov kraj, a možda, u nekom drugom asocijativnom kontekstu, i
kraj glavnog junaka romana, jer i red tih duhova čini jednu visoku piramidu nalik
na planinu kojom se vojnici uspinju i gde Angustina, prišavši samom nedosežnom
vrhu, gine u snegu, okovan ledom i hladnoćom koja huji odasvud. Naime, ako se
pažljivo posmatraju rečenične slike, zapaža se da su sastavna građa planine i njen
strmoglavi uspon, po strukturi sasvim analogni povorci prikaza iz sna. A možda
ti fantomi, te utvare, izdanci neke neobjašnjive čarolije, označavaju i nešto
drugo, možda su strašna slika uzaludnosti nada glavnog junaka koje iščezavaju
rastapajući se u vremenu. Angustina je opet na neki način, ispunio cilj, dao je
svoj život u borbi sa silom prirode, premda u Bucatijevom uobličenju,
natprirodnom i neprirodnom. Poneo je ipak lovorov venac slave, s druge strane
života. Što se tiče Đovanija Droga, ako se njegov život posmatra idealistički, kao
posvećenje i usredsređenost na ostvarenje želje, makar se prilika ukazala i
prekasno, može se reći da njegov život ipak nije bio uzaludan, iako je žrtva koju
je podneo previsoka.

Milena Blagojević