РАДНИЧКА ДЕЦА НЕ ВОЛЕ ПРАЗНИКЕ (МИЛИЦА РОСИЋ)

Милица Росић је рођена у Лазаревцу 1996. године.
Апсолвент је српске књижевности и језика на Филолошком факултету у Брограду.
Овогодишња је добитница награде Млади Дис.
Њен песнички првенац под насловом „Задњи поглед у ретровизор“ биће штампан као 40. књига у едицији „Токови“ Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ из Чачка.




радничка деца не воле празнике


са реклама нас заслепљују
широке керамичке вилице
породице испеглане
као хотелски чаршави

а стварност је била крезави 
Циган
руке оца који је увек ишао напет
црне од товатне масти
још теже на белим столњацима

моја мајка
заборавила је да је жена
била је само мајка
супруга
која тихо хода иза мужа

за снове је не питам
кад у очевом одсуству
пусти плочу и одлута у сећања

не волим  што долази нова година
свака је била болна и напета
распарени сервиси и есцајг

шницле три а нас четворо



зашто више не седам на рингишпил

последњи пут
кад сам се заљубила
отац је викао -
Никако  у лудницу
тамо ти ставе шлем
пусте струју
код њих уђе човек
изађе фикус

водио ме код Циганке
кад је тражила сто евра
схватио је
нисам вредна тих пара

па код жена
што над главом 
топе олово
тек на крају у цркву

у цркви сам од врућине
пала у несвест

то су демони, демони
мрсили смо славу
викала је баба

мајка се молила цело лето
пазила 
чујем ли се из купатила

мирисала нам је кућа
на уље којим су ме
мазали седам пута
на здравље и спасење

чујем од тад
ударац тела о бетон
не падам више
на шећерну вуну
и вожњу рингишпилом


опет сам сањала војнике
смрзнуте у снегу


младићи паперјастих бркова
излазе из мора

не желе опело, моле се
белини женског тела

ја, њихова старија сестра
певам им плаву успаванку

из дубоке воде враћа се:
тај коjeг чекаш није се родио

његовог су претка
оставили другови у снегу

 



Милица Росић