КОНТРОВЕРЗЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ. ПОВОДОМ КЊИГЕ МИРОСЛАВА ЈОВАНОВИЋА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Службеном гласнику недавно је објављена књига Мирослава Јовановића Језик и друштвена историја. Против Вука, у уредништву Борисава Челиковића. На промоцији књиге у Гласниковом кафеу у Немањиној 16, присуствовали су представници медија, а о књизи су говорили уредник, историчар Борисав Челиковић, др Милош Тимотијевић, музејски саветник Народног музеја у Чачку и др Оливера Драгишић, научни сарадник Института за новију историју Србије.

Језик и друштвена историја. Против Вука, Мирослав Јовановић, Уредник: Борисав Челиковић, Службени гласник: Београд 2022.

У Службеном гласнику су, захваљујући ентузијазму уредника Борисава Челиковића и слуху за важне публикације Петра Арбутине, по други пут издате две књиге професора Мирослава Јовановића, сада обједињене под насловом Језик и друштвена историја. Против Вука. Прва од две књиге, Језик и друштвена историја, објављена је пре двадесет година (2002), а друга, хрестоматија провокативног наслова Против Вука, пре осамнаест година (2004). Упркос чињеници да је њихов тираж тих година у рекордном року био продат, рецепција у виду осврта, приказа или даљих могућих праваца истраживања је изостала. Ово Гласниково издање друга је шанса да се јавно проговори о резултатима Јовановићевих сазнања. Садржај ове књиге није усмерен “против Вука” (како то један део наслова сугерише), већ је том синтагмом описан садржај хрестоматије у којој су на савремени српски језик преведени текстови Вукових опонената. Неке од тих текстова први пут читамо после више од двеста година, што нам даје за право да и Вуку ставимо неке примедбе.

Мирослав Јовановић

Вукова језичка реформа која представља последицу сложене расправе у још сложенијим друштвеним и политичким околностима, била је један је од два најважнија догађаја у културном животу деветнаестовековних Срба. Дуги важан догађај био је расправа о методи коју су крајем 19. века водили позитивисти на челу са Иларионом Руварцем против романтичара Пантелије-Панте Срећковића. Победа Вуковог правца у домену језика, са једне стране, и каснија победа Руварчевог правца у историографији, са друге стране, сусреле су се у личностима попут Стојана Новаковића или Љубе Стојановића, чиме је био трасиран даљи научни стил, али и однос ка српском културном наслеђу (до данас).

Зашто Вукова реформа у нашем друштву заслужује сталну проблематизацију и због чега је ова књига вредна шире пажње?

Најпре, Вукову реформу није могуће оспорити, нити је могуће негирати њене последице, нити то треба чинити, нити је то била тема и замисао ове књиге. Шта више, искључива критика Вуковог наслеђа била би у супротности са намером аутора који се залагао за пажљиво истраживање и стицање поузданог знања о расправи и околностима у којима се она одвијала, а потом и за проширење подручја културне баштине у коју би, после више од два века, коначно требало уврстити стваралаштво које је остало иза Вукових опонената.

Аутор је проблему Вукове реформе приступио из различитих дискурса и интерпретативних углова, но преломни тренутак у књизи представља резултат проистекао из Јовановићеве методологије. Први корак који сваки историчар треба да направи током процеса истраживања своди се на покушај отклона од језика самих извора. Аутор је одбацио митологизован и апологетски регистар Вукових тумача и настављача који су сложен феномен свели на три речи: борба, рат и револуција (за српски језик). Умето ратоборних термина који ствари радикализују и изоштравају до крајњих супротности, у књизи се сукоб доследно назива полемиком. Тиме је постављен нови, знатно флексибилнији и отворенији оквир за сагледава садржаја расправе, обезбеђујући истовремено њеним учесницима равноправан статус који су још током саме расправе изгубили. Јер, тамо где је реч о рату у исходу може бити само победника и поражених, што даље води ка позитивној митологизацији победника, односно негативној митологизацији поражене стране. Тако је Вук постао борац за свету ствар, Месија, Дон Кихот и миљеник историје (суда времена), док су његови опоненти окарактерисани као незналице, неизлечиви болесници, тврдоглави, страшни, неморални, неучтиви, људи ослобођени стида, зналци-кукавице, рушиоци мутне и нејасне мисли, зависни и завидни људи који “преврћу вером”, па чак и као бућоглаве сове! Кербери мита о Вуковој борби за језик и нацију (попут Александра Белића или Миодрага Поповића, па до Иве Андрића), у својим су делима одбацили и најнеопходнију дозу научног скептицизма, западајући чак у романтизам, па и у патетику. У књизи нису расветљени мотиви таквог поимања ствари и то би могао бити један правац даљих истраживања.

Мики Манојловић у серији о Вуку Караџићу стиже у Беч

Победом Вукове реформе из српског културног наслеђа искључена је култура 480 књига које су настале током 18. века, на различитим варијантама српског језика (диглосија, триглосија, три језичка стила) током барока и предромантизма. Искључен је, дакле, читав сегмент наше културе који данас не умемо да прочитамо, нити да разумемо, нити да набројимо бар неке од аутора тих дела, нити да упамтимо називе бар неких од књига. А ту би, рецимо, спадали први речници, први романи, први уџбеници и граматике језика, први женски и дечји часописи као и они који су упућивали на начин уређивања дома, затим критике Вуковог превода Новог Завета и разне друге теме из економије, права, машинства, ратарства, теологије. У питању је култура српског грађанства из Аустроугарске, формирана у необичним и динамичним политичким и друштвеним околностима 18. века.

Посматрајући ствари из унутрашњег, српског угла, према Јовановићевом мишљењу, језичка реформа је била последица нагомиланих проблема са којима се српски човек суочавао на размеђи два века. И не само на размеђи два века, већ и на размеђи два света, аустроугарског и турског, протежући се својим постојањем и језиком од Одесе до Трста и од Будима, Пеште и Беча до Солуна. Територијалну, односно хоризонталну распрострањеност српског друштва и разноликост српског језика, оптерећивала је и све снажнија вертикална, сталешка раслојеност. У том смислу некакав српски koine био је преко потребан и расправа о језику, односно о културном моделу за који ће се Срби трајно определити, представљала је логичан расплет таквих околности. Али не и спонтан процес.

Вођен руком и идејом аустрославизма Јернеја Копитара, Вук се залагао за издизање народног на ниво обједињујућег, књижевног српског језика, док су његови опоненти углавном заговарали варијанту језика која је представљала мешавину народног и рускословенског језика. Предност њиховог предлога била је у томе што би таквим српским језиком могао бити обухваћен шири и сложенији стратум српског друштва и што њиме не би биле изгубљене димензије и елементи културе српског грађанства које се за ту варијанту и залагало. Без обзира на чињеницу што су и Вукови опоненти међу собом водили жестоку расправу која је понекад бивала значајнија од расправе коју су водили против Вука, свих осамнаест учесника полемике осуђено је на потоње “искључивање” из нашег националног сећања. Савременим језиком речено, Вукови опоненти, чији се предлог није уклапао у Копиатарове језичке империјалне концепте, постали су жртве оновремене “кенсл културе”.

Вукови подржаваоци волели су да истичу његово знање и упућеност, као и праведност које су га током расправе красиле, што је имплицитно значило да његови противници то све нису били, а посебно је била хваљена Вукова “неписменост” (одсуство његовог високог формалног образовања). Јовановић поставља питање како је и зашто било могуће да Александар Белић или Миодраг Поповић омаловажавају високо образовање Вукових противника који су одреда били школовани на европским универзитетима (петнаест од осамнаест учесника расправе), а многи од њих су школовање завршили “на два предмета” што би, у ствари, значило на два факултета. У својим књигама Мирослав Јовановић не полази од себе у сагледавању проблема из историографског угла, већ набраја и своје претходнике попут Меше Селимовића или Милке Ивић и других који су давно пре њега приметили да око Вука има нек “квар” и који су такође били потакнути да тај аспект наше културе преиспитају и поставе на чвршће темеље.

Како је Мирослав Јовановић, професор опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду, дошао на тему националне историје новог века? По среди је неколико фактора, од којих никако не треба искључити његову широку истраживачку знатижељу и ерудицију, потом и смисао за идеју и поседовање научне интуиције, али свакако да је његово “заглављивање” на нововековној националној теми произашло из других поља његовог научног интересовања. Широј јавности познат је као истраживач руске, балканске и српске историје, а посебно руско-српских политичких и културних веза. Руско-српски културни трансфер најнепосредније је био остварен између два светска рата, на простору тадашње Југославије када су у њу стигле руске избеглице. Осврћући се на тај део његовог истраживања, Горан Милорадовић, приметио је да је Јовановић вођен интересовањем за ранијим, историјски удаљенијим руско-српским везама, дошао до теме утицаја рускословенског језика, руских учитеља и уџбеника на српски језик и културу у Аустроугарској током 18. века (овде). Појава рускословенског језика одражавала је директан утицај руске политике на Србе (донекле толерисан у Бечу), али је уједно представљала и снажан културни дисконтинуитет у историји развоја српског језика и културе који је условио појаву триглосије (употребу три врсте језика) међу Србима, што је додатно усложило ионако сложене ствари у оквиру српског културног подручја. Из те теме, морао је стићи и до Вукове реформе, а од реформе даље ка суштини проблема – нашем односу према нашој речи и култури. Јер, суштина ове књиге није сама Вукова реформа и њена процена са становишта културног развоја или културне политике. Њен фокус је померен ка потоњем инжињерингу сећања на саму расправу, њене победнике и губитнике, ка механизму производње мита о значају Вукове реформе и ставу да се Вук и његово дело изједначавају са српском културом. Тај став није нетачан, али није ни тачан, нити је потпун. Српска култура одувек је била шира од Вуковог, а посебно од Копитаровог концепта.

Са промоције књиге у Службеном гласнику: Милош Тимотијевић, Оливера Драгишић, Борисав Челиковић

Посматрајући унутрашње поље феномена, Јовановић проблем своди на склоност Срба (посебно њене елите и интелигенције) ка митотворству. Закључак је тачан, али и непотпун јер је и сам аутор приметио да су мит о Вуку експлоатисале разне политичке елите, од Пашићевих радикала, преко заступника интегралног југословенства, а потом и бранилаца Титовог “братства и јединства”. Културни модел који је том реформом постављен и који су у другој половини 19. века коначно и Србијанци прихватили, негује се и пажљиво (без значајнијих преиспитивања) чува и данас. И најповршнија анализа историје Вукове језичке реформе наводи нас на помисао о њеном коинцидирању са идејом југословенства, као и да проблем није био само унутрашње српске природе. Могуће је да у овом тренутку на савременом српском језику настају и такви истраживачки радови који преиспитују статус ћирилице у последња два века или који се баве ширим спољним политичким контекстом Вукове делатности, али док та дела не угледамо у излозима наших књижара или их не позајмимо са рафова наших библиотека, остаје нам да запазимо да је у 19. веку Аустроугарска империја водила снажну културну политику на Балкану. Та културна политика најочигледније је била спровођена кроз политике језика и креирања нација као што је то био случај са Калајевим режимом у Босни (овде) или са стварањем албанске нације и кроз креирање албанског језика (овде). У том смислу ништа мање нису важни ни подухвати стварања украјинске или белоруске нације и културног инжењеринга који је на тим просторима спроведен. Вукова језичка реформа не може се посматрати као изоловани случај, а Бечки договор из 1850. године може се сматрати првим кораком ка стварању будуће Југославије.

О последицама: у Београду је пре две године на углу Палмотићеве и Улице Џорџа Вашингтона подигнут споменик Јернеју Копитару као израз срдачних српско-словеначких дипломатских и свих других веза. У Словенији је, за узврат, са истим образложењем подигнут споменик Вуку Караџићу. То је очигледна последица или незнања или несвести или спиновања суштине Вуковог наслеђа у Срба, јер како је могуће да се једна тако сложена политичка и културолошка појава која је представљала тек део шире аустроугарске културне политике сада сведе на српско-словеначку ствар? Копитар јесте био Словенац, Вук јесте био Србин, али обојица су спроводила политичку вољу Беча у културама својих народа, уз две напомене: Вуков и Копитаров однос је пигмалионски и Копитарова политика неким случајем није заживела баш у Соловенији. Је ли нам промакло да је и у Бечу, као и код нас, било обележено 200 година од рођења Вука? Зашто то Аустријанци обележавају, шта је њима Вук? Је ли нам исто тако промакло да је аустријска ОРФ телевизија била копродуцент једне од најпопуларнијих домаћих серија о Вуку Караџићу?

Споменик Јернеју Копитару у Београду

Најзад, јасно је шта смо изгубили Вуковом реформом (осамнаестовековну српску грађанску културу 480 књига), али шта смо добили? Вука од оправданих критика чува његово истински велико дело. Определивши се за народну културу (из које су, опет многи српски крајеви испали, југ Србије рецимо, али то је судбина сваке стандардизације), Вук је сасвим сигурно, из нехата, сачувао неке важне елементе народне културе, необичне елементе њене епике и њених изванредних певачких способности и неочекиваног богатстава. Ако следимо сазнања до којих је у својим истраживањима дошао Александр Лома, изложена у књизи Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике (Београд: 2002) суочићемо се са необичним али узбудљивим сазнањем да народни језик у својој дубини баштини тако старе културне обрасце, старије од Рамајане (овде). У том смислу Вуков учинак није лош. Осим тога, Вукова језичка реформа за последицу има и то да елементарно образовани Србин може разумети језик високо образованих представника свога рода. Средњошколац може читати и разумети Политикин Културни додатак, што често није случај у другим културама. Средње образовани Немци понекад не могу разумети високи стил њихових врсних интелектуалаца. Српска култура је у том смислу компактнија и упућенији смо једни на друге, али није ли то уједно и мана коју смо добили Вуковом језичком реформом? Јер, целокупна српска култура остала је заглављена на нижим нивоима својих потенцијала. Питања су, како ствари стоје, веома сложена и бесконачно занимљива.

Ко се определи да прочита ову пребогату и врло инспиративну књигу, имаће и то задовољство да кроз Хрестоматију стекне непосредан увид у садржај неких од 480 заборављених дела јер се професорка Татјана Суботин потрудила да нам ту литературу приближи преводом низа дела на савремени српски језик. Кога занима шири рад, личност и наслеђе Мирослава Јовановића, о томе се може обавестити из исцрпног поговора Милоша Тимотијевића, музејског саветника Народног музеја у Чачку.

О промоцији књиге погледати још на сајту Службеног гласника (овде).

СТАЉИНИЗАМ (МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ)

У знак сећања на професора Мирослава Јовановића који је на Филозофском факултету у Београду предавао Општу савремену историју, доносимо део из једног од његових раних радова који је објављен у Историјском гласнику 1-2 (1993).

Јосиф Висарионович Стаљин почео је, од 1924. године, да уобличава темеље новог друштвеног система, позивајући се на ставове “класика марксизма”.1 Не може се тврдити да му је првобитна идеја била да изневери идеале и преобилкује њихове идеје, но систем организације који је загосподарио партијом и подредио себи државу коначно је у толикој мери овладао друштвом “организујући и усмеравајући активност иначе потпуно изолираних појединаца”, да се може говорити о јединственом друштвеном систему – стаљинизму. После 1945. године, када се проширио и на друге земље, овај друштвени систем се простирао на 26.676.981 квадратних километара, што чини 87.5% територије Европе са СССР. Крајем 70-их година 20. века у том систему живело је 387.647.000 људи или 51% европског становништва.

ТРАГАЊЕ ЗА УЗРОЦИМА

Трагајући за узроцима појеве друштвеног система какав је стаљинизам мора се обратити пажња на најмање четири развојне линије које омогућавају његову појаву. Прва је линија неусклађених погледа на политику државног развоја Русије која се огледа кроз снажне противречности испољене у Русији у 19. веку. Друга обухвата развој руске револуционарне теорије која се обликује током друге половине 19. века. Трећа прати развој једног манира, наглашене тежње ка догматизацији. Четврта развој и прилагођавање одређених институција и из царског времена и из периода револуције и грађанског рата.

Mирослав Јовановић
Мики

Још од времена Петра I у Русији су се оштро сукобљавале две концепције државног и друштвеног развоја, конзервативна и модернистичка. Прва се залагала за очување традиционалног аутократског царства, друга за убрзани развој Русије, ради успешнијег укључивања у европски систем државе. У оквиру ових других тенденција јасно се могу уочити две групе, које се деле на више подгрупа – револуционарна и реформистичка. Реформистичка група се исцрпљивала и, истовремено, губила актуелност у раскораку између намере да Русија достигне развијене европске државе мирним преображајем, али и да истовремено задржи основе аутократије. Главни теоретичари и заговорници овог правца били су углавном представници апарата власти. Насупрот њима, револуционари су развијали теорије око основног постулата садржаног у “теорији скока”, тј. теорији о могућности и потреби прескакања одређених етапа у државном и друштвеном развоју. Главни представници овог правца су из редова разночинске интелигенције. Оштра друштвена супротност између екстремних аутократа и екстремних револуционара повећавала је напетост. Кулминација се збила у времену од 1861. до 1881. године. Ту би могао да се уочи први од узрока касније појаве стаљинизма. Реформе које је 1861. године, мимо своје воље спровео Александар II биле су недовољне и нису отклониле ниједну противречност. Напетост која је и даље расла кулминирала је атентатом на Александра II, марта 1881. године, и диктатуром Александра III. Руски револуционарни покрет, са своје стране, почиње све више да се окреће Европи и идеји светске револуције, за разлику од дотадашњих амбиција које су биле окренуте револуцији у Русији. Тек у стаљинизму, остварењем теорије о могућности изградње социјализма у једној земљи, помирена су два екстремна становишта, реакција на царско самодржавље у виду екстремних револуционарних учења и развојна политика државности из доба царства.

Истовремено са процесом повећања напетости у друштвеном и политичком животу Руског царства одвијао се и процес окретања руских револуционара од осмишљавања и пропагирања идеје ка организацији партије. Први прави и озбиљни теоретичари и практичари организације били су Сергеј Нечајев, Петар Ткачов и чланови организације “Народна воља” који су извршили атентат на Александра II. Након њих питање организације партије заокупља руске социјалдемократе. Њихово схватање организације темељи се на европском искуству Прве и Друге Интернационале. Марта 1898. они организују Руску социјалдемократску радничку партију, али већ на другом конгресу 1903. године, долази до расцепа. Кључно питање око којег је дошло до сукоба и разилажења било је организационо питање. Главни иницијатор тог сукоба био је В. И. Лењин кога је у том тренутку подржала већина (бољшество – бољшевици). Он се за тај сукоб припремио још у току 1901. и 1902. године писањем и објављивањем брошуре “Шта да се ради?”, у којој је изложио своје погледе по питању организације партије које је заступао и на другом конгресу партије. Тим ставовима он се удаљио од типа организације каква је била Друга интернационала, а приближио се типу организације конспиративне партије описаном у спису “Општа правила организације”, познатије под именом “Катехизис револуционара”, Сергеја Нечајева.2 Занимљиво је уочити да је Стаљин у неким својим раним радовима, објављиваним пред излазак брошуре “Шта да се ради”, о организацији партије био радикалнији од Лењина и самим тим ближи Нечајеву.3 Није занемарљива ни чињеница да је он архиву Нечајева држао у својој канцеларији у Кремљу, тако да се веровало да је она изгубљена.4 Овај помак ка идеји руског јакобинизма и бланкизма, тј. ка идејама Нечајева и Ткачова, умногоме је утицао на одређени фетишизам организације. У Лењново време он се огледао у организацији снажне, ефикасне, али пробране и малобројне партије професионалних револуционара. Она се по структури разликовала од грађанских партија већ самим тим што је била завереничка организација професионалних револуционара, уклопљених у чврсту хијерархијску шему и савршено дисциплинованих. У Стаљиново време тај фетишизам попримио је размере организовања народа у партију тзв. “лењинским уписом”. Преношењем чврсте партијске организације, омасовљењем, у државне структуре, државна хијерархија потпуно је попримила облик партијске хијерархије и укључила се у њу. Више од милион људи нашло се у оквирима организације која је задржала обрасце понашања и деловања карактеристичне за конспиративну организацију професионалних ревлуционара.

Повећање конфронтације и напетости у Руском царству довело је до стварања ефикасне револуционарне организације. Као последица искључивости изазване овим процесима, дошло је до догматизације и, као последица тога, деификације Маркса, Енгелса и Лењина. Читав један идејни покрет 19. века, настао на идеји социјалне правде, сужен је на прихватање само једног тумачења те идеје. Сва разноликост и идејна ширина и слобода социјалистичких теорија 19. века, биле су сведене на Марксово тумачење. То се одиграло после његове смрти. Тада је једна група марксиста, који су себе називали лењинистима, прогласила своје тумачење једино исправним и као таквим га употребљавала у идеолошким борбама али и као покриће за разна неодмерена експериментисања, на пример у економији. Апсолутизовање једног тумачења довело је до потпуног осиромашења првобитне идеје, а било је и у нескладу са њеним основним намерама да помогне стварању једног праведнијег и срећнијег друштва. Међутим, таква искључивост у комбинацији са каснијом деификацијом битно је потпомогла у успостављању Стаљиновог култа.

Неке од институција Лењиновог времена функционисале су и у доба Стаљина, с тим што их је он прилагодио свом систему. Исто важи и за одређене организационе облике управљања државом. Најпре треба истаћи успостављање једнопартијског система који је формално заведен јануара 1918. распуштањем уставотворне скуштине. Искључивост једнопартијског система знатно је појачана догматизацијом Лењина и његовом деификацијом оличеном кроз Маузолеј на Црвеном тргу. Улоге неких институција из Лењиновог периода измениле су се у доба стаљинизма, пре свега у односу на личност самог Стаљина. Функција коју је он обављао постала је најзначајнија и у партији, и у држави, и у друштву, иако није имала такво место у Лењиново време. Политбиро и Централни комитет, институције које су имале саветодавну и контролну функцију, постале су оперативне институције којима је генерални секретар владао, а које су истовремено штитиле његову власт и његову моћ. Осим ових модификација у стварност стаљинизма пренесена је колективна психоза угрожености, односно окружења, која је имала реалне основе у доба грађанског рата. Постојање стварног непријатеља у доба 20-их година замењено је страхом од имагинарног непријатеља 30-их година. Таквом ситуацијом најчешће је манипулисала “политичка полиција”, ГПУ, односно НКВД.5 Ова институција показује просту линију континуитета између Царске Русије и стаљинизма. Њена модификација је текла од једне институције која контролише одређене друштвене групе до институције која контролише читаво друштво.

СТРУКТУРАЛНА И ФУНКЦИОНАЛНА СВОЈСТВА СИСТЕМА

Стаљинизам је особен друштевно-политички систем који се по својим унутрашњим карактеристикама може разликовати од других система. Но, када се говори о месту СССР-а у класификацији државних система, може се констатовати да је реч о ауторитарној држави тоталитаристичког типа.

Јединственост и препознатљивост огледају се у три елемента која су непроменљива и која су упоришне тачке читавог система. То су: 1) контрола привреде од стране власти, 2) структура власти, 3) однос власти и друштва. Сваки од елемената састоји се из више чинилаца. Стаљинизам као систем функционише на унутрашњој међузависности ових чинилаца. Она му омогућава ефикасну самозаштиту, контролу, опстанак и развој.

1. Два су чиниоца која омогућавају контролу привреде од стране власти: непостојање тржишта и непостојање економске одговорности титулара над својином.

Непостојање тржишта, односно укидање тржишта, довело је на економску сцену тзв. “планску привреду” која је на макроекономском плану услед неефикасности расипно користила ресурсе.

Титулар над својином у стаљинизму, заправо је партија. Она у систему који је успоставила нема економску одговорност, то јој омогућује да често посеже за економском принудом као коректором развоја и као елементом социјалне политике.

Непостојање економске контроле у виду тржишта и економска неодговорност титулара претварају привреду у снажан инструмент политичке манипулације. Она се огледа двојако, кроз економску контролу готово целокупне популације укидањем тржишта рада, доводећи је тако у завистан положај од структура власти и управљања, и кроз могућност форсираног развоја појединих подручја на рачун других, можда богатијих ресурсима, или читавих привредних грана, што нужно ремети економску равнотежу. Овакве манипулације омогућују структурама власти да имају готово апсолутну контролу како економских тако и ванекономских структура друштва.

2. Структура власти централни је елемент тријаде на којој почива стаљинистички систем. Односи међузависности најважнијих чинилаца овог елемента који проистичу из начина организовања главног носиоца власти, партије, рефлектују се на читаво друштво. Пратећи руску јакобинистичко-бланкистичку линију организације партије, коју је прихватио и развио Лењин, Стаљин је задржао три битна елемента: хијерархију, тајност, професионалност. Омасовљењем и законским укидањем опозиције, једна мала, конспиративна партија професионалних револуционара потпуно је завладала државом. Остваривањем у пракси теорије о изградњи социјализма у једној земљи, коју је пратило унутар-партијско затирање сваке опозиције, та и таква партија постала је апсолутни поседник и баштиник идеје. Комбинацијом ових елемената партија је постала власник државе.6 У читавом том процесу формирају се чиниоци који сачињавају структуру власти. Четири најважнија су: елита власти, монопол партије, фетишизам идеје (оличен у идеологији) и култ вође.

Елита власти, коју чини пре свега партијски врх, постоји, делује (као засебно структурално тело) и опстаје сама за себе, пратећи своју унутрашњу логику, независно од народа, државе и саме партије. Елита власти одржава своју изолованост непроменљивошћу идеолошког склопа по којем је вођа баштиник и партије и идеје. Функционисање и опстанак елите базирају се на унутрашњим повратним механизмима страха који се успостављају између вође и других представника те групе. Тај страх се преноси преко партијког чланства на читаво друштво, одакле се поново рефлектује на елиту власти. Стална присутност страха у друштву, и манипулација њиме, омогућује, уз репресалије, одржавање непроменљиве идејне структуре друштва. Елита је подложна регенерацији, понекад и ротацији, али искључује пријем нових идеја.

Монопол партије најслојевитији је чинилац читавог система. Као модел владања он је законски потврђен и присутан је у свим стаљинистичким установама, у члановима који говоре о водећој улози партије. Истовремено, он је инструмент који елита власти користи и да би се заштитила и да би владала. Монопол партије даје легитимитет хијерархији. Као такав он поспешује функционисање феномена страха и зато заузима важно место у колективној психологији. Елита власти га користи и за вредносно одређење према другим системима али и за диференцијацију у оквиру самог система.

Фетишизам идеје (идеологија) уводи у систем манипулацију полуистинама и лажима, чиме се врши пресудан утицај у домену колективне психологије. Фетишизам идеје производи догму. У стаљинизму идеологија има улогу да сам систем вредносно афирмише у односу на друге системе и да контролише (вредносним дистанцирањем – нпр. у односу на догму, тековине…) уплив идеја и информација, њихову садржину и њихове ефекте у самом систему.

Култ вође најуочљивији је и најперсонализованији чинилац стаљинизма. Он се често користи за поистовећивање стаљинизма и других, сличних система. Као опште место треба нагласити да се култ вође базира на апсолутној власти. Власт, пак, може бити традиционална, харизматска или рационална. За разлику од Лењина, који је представник харизматске власти, Стаљинова власт је рационална власт.7 Основни принцип на коме се гради култ вође у стаљинизму јесте догматизација (само један део тог процеса приказан је у делу текста о употреби термина). Основни принцип очувања култа је тајност. Тајност која своје оправдање налази у самој организационој основи партије погодује изградњи култа. Карактеристично за стаљинизам је да се култ наслања на култ, Стаљинов култ наставља култ Лењина, кога је он сам изградио, а из њега проистиче култ Георги Димитрова, Јосипа Броза, Чаушескуа, Енвера Хоџе, покушај успостављања култа Хрушчова… На тај начин остварена је институционализација култа. Изградња култа вође у великој мери је, код једног дела верника, задовољила најосновније религиозне потребе

3. Трећи елемент на коме почива стаљинистички систем, однос власти и друштва, двојако се испољава: кроз механизме самозаштите и очување власти и кроз манипулације које преко елемената колективног продиру у поље психологије личности и служе за стварање “новог човека”.

Механизми који служе за самозаштиту и очување власти појавни су вид стаљинизма, највише критикован, који се испољавао кроз снажну духовну и физичку репресију. Овај чинилац највише је модификован након “тајног реферата” Никите Хрушчова 1956. године, али основна намена остала је неизмењена. О многим механизмима већ је било речи, “политичка полиција”, манипулација монополом партије, догматизација идејног и духовног живота друштва, преношење чврсте хијерархијске организације једне специфичне партије на читаво друштво што доводи до енормног пораста моћи бирократије, инструментализација свих видова изградње култа вође, која често бива и законски верификована.

Манипулација страхом и напетошћу, коју поспешује теза о завери унутрашњих и спољних непријатеља, користи се и као механизам самозаштите, али и као елемент утицаја власти на домен колективног и појединачног. Стварање “новог човека”, лојалне јединке система која није способна ни спремна на деструктивну критику основа система, одвија се кроз умањивање значаја индивидуализма и истицање колективног, као и кроз систематски утицај на појединачне психологије преко утицаја на колективну свест. Стварање “новог човека” има логично идеолошко објашњење, представљено је као тежња да се обезбеди апсолутна срећа појединца у најсавршенијем систему будућности – у комунизму. То је подразумевало изградњу апсолутног морала и апсолутне свести о срећи.”

(…) Утицај на психологију појединца вршен је уз помоћ књижевности, уметности, науке, архитектуре, али и партије и идеологије. Послушност и жртвовање подразумевали су покоравање и веру у “светле идеале будућности”, спремност да се без сумње прихвати организација, одређену инертност у размишљању и понашању, осећај колективне угрожености и веру да је колективно добро важније од личног, страх од могућности промене… Личност са овако изграђеном психологијом била је погодан медиј за менипулацију.


Део чланка “Стаљинизам”, објављеног у Историјском гласнику 1-2 (1993)


1Видети: Ј. Стаљин, Питања лењинизма, Загреб 1981, 1-2 и 27.

2С. Нечајев, Општа правила организације, у: Л. Перовић, Планирана револуција, Београд-Загреб 1988.176.

3Ј. В. Стаљин, Социјал-демократска партија Русије и њени најближи задаци, у: Дела, том I, Београд 1949, 47.

4Р. Медведев, Нека хисторија суди, Загреб 1989, 400.

5Од 1881. у Русији постоји Охрана, тј. политичка полиција, мада је и пре тога постојало тзв. “Треће одељење” које је имало сличну улогу. У фебруару 1917. привремена влада укида Охрану, у децембру 1917. Лењин организује Сверуску изванредну комисију за борбу против контрареволуције и саботаже ВЧК (Вечека), или још краће ЧК (Чека), Изванредна комисија. Она се надовезивала на Охрану. У својој историји она ће променити низ имена, ГПУ (Државна политичка управа), НКВД (Народни комесеријат унутрашњих послова), МГБ (Министарство државне безбедности). КГБ (Комитет државне безбедности), МВД (Министарство унутрашњих послова).

6У најосновнијим цртама сличан процес се може пратити и у Југославији у периоду 1945-1950.

7Занимљиво је да се и Титова власт у суштини базирала на правној и рационалној основи, тј. на одлукама Другог заседања АВНОЈ-а.