ПСЕУДОИСТОРИЈА У СТВАРАЛАШТВУ ЉУБОМИРА МИЦИЋА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Псеудонаучни/псеудоисториографски садржаји у стваралаштву Љубомира Мицића стављени су у функцију изградње књижевног лика Барбарогенија децивилизатора као најважнијег симбола зенитизма. Псеудоисториогарфија представља основно поље Мицићевог идеолошког и уметничког надахнућа. Она се кроз “расправу о методи” током 19. века профилисала као антисистемски и екстремно романтичарски историографски дискурс, што је касније довело до њеног приближавања авангарди, односно идејама зенитизма. Псеудоисториографски садржаји код Мицића могу се објаснити и као његов посредан одговор на псеудонаучне и расистичке тезе Анте Старчевића и његових следбеника у хрватској средини у којој се Мицић развијао и деловао пре доласка у Србију.

Текст који овде доносимо представља извод из чланка који је објављен у зборнику Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine: 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.

ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ БАРБАРОГЕНИЈЕ?

Изашавши из вишегодишњег крвавог и страшног сукоба, демографски унакажен, уморан и истраумиран, српски народ се неочекивано затекао у новој, географски проширеној и квалитативно другачијој земљи од оне из које је у рат пошао – у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија. Територијалне промене и Великим ратом измењено стање духа модификовали су многе аспекте југословенске међуратне стварности, утичући истовремено и на проширење капацитета и домета њене уметничке, односно књижевне сцене. У југословенске и српске стваралачке оквире се, поред осталих праваца и покрета проистеклих из предратнихи напетости и послератног метежа, сместила и авангарда.

Један од најзначајнијих српских представника авангарде, Пречанин из Мајских Пољана, Љубомир Мицић, дуго је и доследно градио свој “изам” који је, упркос идеолошким и другим потешкоћама, остао упамћен као Зенитизам (Голубовић, Суботић 2008; Subotić, 1983). Као и сваки други “изам” и Мицићев је тежио да напусти строго књижевне и уметничке оквире због чега је Мицић претрпео много (Miloradović, 2013). Савременици су га упамтили као тешког и мрачног човека (Vitezović, „Ram za Šagalove prijatelje“, Večernje novosti, 28.2.2003). Књижевна критика га памти као творца једног од необичнијих ликова српске књижевности – Барбарогенија децивилизатора.

Љубомир Мицић

У истоименом роману, Барбарогенијева постојбина је била замишљена као послератна Србија из које би он, у свом зениту, требало да изврши процес децивилизирања хришћанске Европе која је произвела страхоте Великог рата. Са једне стране, Барбарогеније је надахнуће за сукоб против европске цивилизације црпао из жртве коју су поднели стварни, историјски јунаци из непосредне прошлости – хероји Великог рата на које је споменик Незнаном јунаку на Авали тек почео да чува сећање. Са друге стране, призивао је снагу замишљених предака, варвара, који су живели у историографији непознатој праотаџбини “древних Срба”, са којима је аутор везу успостављао преко паганског наслеђа. Барбарогенијеви преци су били замишљени као Срби-варвари, они који још увек нису били примили хришћанство. Зауставивши их у тој фази њиховог историјског развоја, пре уласка у хришћанску екумену и у, како се тада веровало – цивилизовани свет, Мицић је те предхришћанске Србе-варваре покушао у историју поново да укључи почетком 20. века настојањем да своје зенитистичке идеје примени на послератну Србију, Југославију, Балкан и потом на Европу (Marinković, 2013:111-129).

Директну везу између зенитизма и замишљене српско-словенске прапостојбине која се као таква у псеудоисториографском дискурску простирала од Кине до Балтика и од севера Европе до Африке, Мицић је успоставио у Манифесту србијанства који је написао 1936. године, две године пре штампања романа Барбарогеније децивилизатор. Може се претпоставити да је употреба садржаја које данас називамо псеудоисториографским, претходила коначном уобличењу Барбарогенија и да је представљала део процеса доследног изграђивања главног лика зенитизма. Барбарогенијева прапостојбина и његови прапреци – “исконски људи” (у српској варијанти авангарде замишљени као “исконски Срби”) остали су тако изван домашаја историографских знања, настањени трајно у миту и машти, али са потенцијалом да их Мицић кроз Барбарогенија и зенитизам одатле изведе у стварност.

Псеудоисториографски елементи у Мицићевом делу и њихово историографско порекло

У зависности од дефиниције псеудоисториографије зависи и мера којом се у зенитизму могу “премерити” псеудоисториографски садржаји. Уколико применимо најстрожи критеријум да се под псеудоисториографским садржајем сматра став (и комплекс тврдњи које из њега произилазе) да су “Срби народ најстарији”, онда се може рећи да су у Мицићевом стваралаштву параисториографски мотиви најизраженији у Манифесту србијанства. Узмемо ли за критеријум ширу дефиницију по којој су псеудоисторичари склони поштовању паганских божанстава као предуслову који отвара врата најудаљенијим историјским епохама са којима се повезује савремена историја Срба (Јовановић, Радић, 2009), онда се Мицићева склоност ка псеудосадржајима може пратити од првог броја његовог часописа Зенит (1921).

Какви се псеудоисториографски садржаји могу пронаћи у Манифесту србијанства? (Манифест, 2013) Примера ради, може се читати о српском идентитету целог Балкана (“… не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану.”), такође и да је србијанство својим вансталешким устројством дало идентитет и разним врстама социјализама у свету (“…То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнродном и разноименом “социјализму” у свету). Реч српски је по Мицићу носилац логоса “оног вечитог људског” чији су чувари “још увек ретки Срби”, Срби као “најмушкији потомци најстаријег од свих народа” и “највећег народа на свету, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима”. Осим тога, “од памтивека је све што је ваљало било српско – у старим облицима: сарбско, сарабско, сорабско, сурбско, сирбско, сербско”, док су “велики народи” и “европска цивилизација” свим снагама гушили “заветну мисао о васкрсу балканског и европског србијанства”. У томе су им помагали и сами Срби који су својевољно брисали трагове о праисторијском пореклу Срба – “услед чега Срба више и нема!” (Манифест 2013).

Идеја о најстаријем и најраспрострањенијем народу који је дошао из историографски неосветљених дубина прошлости је стављена у функцију спасења човечанства и уграђена је у идеју зенитизма. Ту идеју је Мицић извео из наводног српског историјског и културолошког карактера целе Европе. Негирана је једна од основних поставки званичне историографије да су Срби на Балкан дошли у 6. веку, да су дошли на позив цара Ираклија и да су стигли “са Карпата”. Ту су “бајку”, по њему, измислили “југо-историчари”. Пратеће тезе су оне о дачанском идентитету Високих Дечана, српским основама византијског царства, Сингидунуму као “српском брегу”, “копненим Србима-Тривалима”, “поморским Србима-Илирима”, да је Европа зачета из крвавог сукоба Карла Великог (Франака) са Србима, те да су “од давнина европска поља натопљена српском крвљу” (Манифест, 2013).

Срби су, у Мицићевој интерпретацији, породили и “неславан род словенски – Хрвате”. Са друге стране, Срби су свој историјски потенцијал доказивали кроз Немањино државотворно умеће и православље, витешки пораз на Косову, кроз “нови васкрс Србије” у светском рату – што се, по Мицићевом мишљењу, није могло сагледати у континуитету због “фалсификатора културних и историјских збивања”. Крешендо Манифеста поручује да се такво, исконско и светско србијанство мора ставити у функцију борбе против ревизионизма (југо-историчара), “аустро-угарском по духу, а само по имену хрвацком питању”, федерализму, “фашистичком и комунистичком месечарењу”, те да србијанство мора постати “врховни закон земаљски” и то у име – зенитизма! (Манифест, 2013)

Неке од псеудо-теза су потом биле уграђене и у роман Барбарогеније децивилизатор: митолошке особине Срба Мицић је приписиваио и Вендесима који су основали Венецију, а Александра Мекедонског, чији је васпитач био Аристотел, такође је сматрао Србином (Premović, 2004; Micić, 1993).

Одакле Мицићу на такав начин формулисане идеје о историји Срба? Псеудоисториографски елементи у његовом делу нису били плод само његове маште, већ су се ослањали на постојеће тезе псеудоисториографских дела српских аутора насталих крајем 19. и почетком 20. века. Упоредном анализом текстова могуће је претпоставити да се Мицић инспирисао делима Милоша С. Милојевића и Симе Лукин Лазића (Упоредити: Манифест, 2013. са Лазић, 1894 и Милојевић, 1872). А ко су били они?

Симо Лукин Лазић

Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић су представљали најрадикалнији део романтичарске историографске струје деветнаестовековне српске историографије, чији је главни представник био умеренији Пантелија (Панта) Срећковић, професор историје на Великој школи у Београду. Милојевић и Лазић су, за разлику од Панте Срећковића, историју Срба изналазили на простору између Кине и Балтика, доводећи их тако у везу са Санскритима, проналазећи их у Индији, Африци, приповедајући о судару Срба са Кинезима, о Србима у Италији, о Србима у “Ђерманији, Данији”… (Радић, 2011:59). Док је Милош С. Милојевић деловао и писао у делимично ослобођеној Србији, Сима Лукин Лазић, Милојевићев следбеник, стварао је почетком 20. века у Загребу, у изразито србофобној средини. Може се претпоставити да се Мицић, живећи и делујући у Загребу до 1924. године, превасходно инспирисао текстовима Лазића који су најпре били штампани у загребачком Србобрану.

Током 19. века у српској култури су биле вођене две велике расправе које су својим исходима снажно утицале на културу Срба северно и јужно од Саве и Дунава. Реч је о расправи о српском књижевном језику која се водила претежно у првој половини 19. века (1815-1847. године, са одјецима и до 1950. године, односно 1863. године) и која је резултирала победом “вуковског језика” у српској писаној култури и друга – спор о методи, вођена осамдесетих година 19. века кроз коју се код Срба профилисала критичка историографија ранкеовског историцистичког типа (Јовановић, радић, 2011:47). Прва је у контексту разумевања авангардног “заборава” важна јер су се авангардисти обрачунавали управо са “вуковским наслеђем” и са оним струјама које су у култури подржавале Вукову реформу. Друга је за ову тему важна јер су се авангардисти позивали на романтичарске идеје уперене против “системских структура” (што је постала и историографска наука након победе критичке историографске мисли 1893. године). Може се додати да је између романтизма Панте Срећковића и пренаглашеног романтизма Милојевића и Лазића, авангарди био ближи овај други због тога што је био ближи моделу “мита без аутора” којем су авангардни уметници тежили (Milnović, 2013).

Иларион Руварац

Како је псеудоисториографија са својим “митом без аутора” (о старини Срба) постала извансистемска, па потом и антисистемска историографска мисао? Српска историографија се од краја 18. до почетка 20. века постепено емнациповала као наука, прошавши током 19. века кроз своју прву фазу професионализације, што је подразумевало стваралачки лук од дела Павла Јулинца, Захарија Орфелина и Јована Рајића до победе Љубомира Ковачевића и Илариона Руварца у спору са Пантом Срећковићем крајем 19. века. Анализирајући процес сазревања историографије у 19. веку, Мирослав Јовановић је за референтну тачку развијености историографске струке у Србији посегао за примером тада најразвијеније немачке историографије. Ранкеовске историографске постулате који су у немачкој историографији били формулисани почетком 19. века, 1824. године (Jovanović, Radić, 2009:44), српска историографија је успела да сустигне тек крајем истог века. На тај начин је развој романтичарских теза у српској историографији био могућ током целог деветнаестог века, а оштра полемика која се водила између романтичарских и ранкеовских историчара (конотираних са аустро-угарском, бечком, немачком и црквеном културом у очима романтичара) доприносила је хипертрофирању романтичарских појава у српској историографији.

Не само да је захваљујући расправи о методи романтичарски правац са својим екстремним сегментима током читавог 19. века опстајао као део целокупне српске историографије, већ се, парадоксално, почетак професионализације историјске струке може везати управо за романтизам. Наиме, историја се као универзитески предмет појавила најпре на Великој школи 1838. године, а као “национална историја” је била предавана од 1844. године и то као нередован предмет без сталних професора. Стабилизацијом процеса изграђивања историје у професију се може сматрати управо долазак роматичара Панте Срећковића на Велику школу 1859. године, што значи да је код Срба пофесионализација историографије почела са романтичарским историографским наративом. Тек са спором о методи је почео други процес раздвајања универзитетског развоја од даље научничке професионализације и прихватања и увођења критичких, ранкеовских и Руварчевих метода у историографску струку” (Jovanović, Radić, 2009:42).

Спор о методи се завршио пензионисањем Панте Срећковића на месту професора Велике Школе и ангажовањем те 1893. године на његовом месту професора Љубомира Ковачевића. Дефинитивно прихватање кључних поставки класичног историцизма у српској историографији се одиграо тек у међуратном периоду 20. века (Jovanović, Radić 2009:48).

Отуда се мора нагласити да су, без обзира што су рано били препознати као некритички историографски глас, псеудоисторичари из домена научне историографије званично били избачени на самом крају 19. века. Тако је од 1893. године псеудоисториографија запала у домен антисистемског (антипозитивистичког, антирационалистичког, антиаустро-угарског, антигерманског, антицрквеног) историографског стила и као таква је инспирисала Мицића.

Како су се и зашто авангарда и псеудоисторија сусреле у зениту?

Сусрет псеудоисториографских садржаја и зенитистичких идеја Љубомира Мицића се још може објаснити неким од карактеристика саме авангарде. Укрштање авангарде (као специфичног израза послератне модерности) са псеудоисториографским садржајима (као израза једног вида традиционалности) код Мицића само изгледа парадоксално. Оно је, међутим, логично јер се једном од универзалних карактеристика авангарде сматра склоност авангардих уметника ка позивању на древност, неопримитивизам, фолклорно или митско наслеђе, ослањање на романтизам или симболизам као видове отпора и побуне против просветитељског рационализма (Milnović, 2013:14). Без обзира на необично оштру критику коју је о зенитизму и његовом главном симболу Барбарогенију изрекао Радомир Константиновић – да је Барбарогеније неоригинални и руским футуризмом “префарбани лик” (Konstantinović, 1983:338), остаје и чињеница да Мицићев јунак није био једини варварин у свету авангарде – друштво су му, на пример, чинили књижевни ликови попут дадаистичког Голог човека у години првој, или Маринетијев праисторијски човек.

Даље, авангардно стваралаштво се ослањало и на предмодерне културне обрасце попут ренесансе (отуда, на пример, у Мицићевом зенитизму има карневалских, празничних и гротескних елемената). И још даље – на средњевековне узоре у књижевности, као и на већ наведене “митове без аутора”. Претпоставка је била таква да су првобитне друштвене и историјске структуре настајале управо из “митова без аутора”, па је и авангарда желела да из једног таквог мита постави основе новом послератном свету (Milnović, 2013:9). У таквим претпоставкама о авангарди – њеном ослањању на романтизам или њеном трагању за “митом без аутора” се крије могуће објашњење о присуству псеудоисторијских садржаја у Мицићевом стваралаштву.

У политичком смислу зенитизам је био схватан као израз левичарске и комунистичке идеје која је тежила ка промени, односно метаморфози постојећег друштва. Због тога је авангардни круг зенитиста савременицима изгледао као непријатан и потенцијално опасан кружок људи који изазове нису усмеравали само према уметничким, већ и према политичким структурама које су преживеле рат (Miloradović, 2013:307). Један такав изазов је ишао у правцу превазилажења класних разлика у друштву и у уметности као реликту просветитељства. Отуда је Барбарогеније, Србин-варварин, са својим паганским наслеђем и пореклом из једног митског али демократског и бескласног пра-друштва представљао непријатну књижевну појаву за конзервативне политичке и књижевне кругове. Испоставило се касније да је био једнако непријатна фигура и политичким и уметничким круговима формираним после Другог светског рата јер је, према речима његовог најоштријег критичара, Мицић у лику Барбарогенија извео синтезу револуције и најмрачнијег могућег национализма (Konstantinović, 1983:350, 357). Другим речима, “фашизирање комунизма” је са становишта послератног антифашистичког заноса – било неприхватљиво.

Љубомир Мицић

Барбарогеније децивилизатор (који је “књижевно рођен” 1921. године у часопису Зенит, а коначно уобличен као лик у роману с тезом тек 1938. године) представља можда недовољно разрађену, али Мицићеву “оптималну пројекцију” будућности. Оцена да је Мицић својим Барбарогенијем покушао да изврши “јуриш против историје” (Konstantinović, 1983:373), могла је бити и прецизније изречена: Мицић није “јуришао” против целокупног историјског процеса, већ против оног његовог дела за који је сматрао да представља место “историјског квара”, односно протв епохе модерне, која је у случају Срба, услед њихове нововековне подељености између два царства и више културних модела, предстаљала необичан и сложен случај.

За разумевање сусрета псеудоисториографских садржаја и авангарде (зенитизма) могу бити корисна и нека психолошка запажања. Псеудоисториографска пространства се, слично подсвести, налазе у далекој и несазнатљивој прошлости нашег колективног искуства. Када се једном крочи “с оне стране историјских извора”, отвара се бесконачно дуг, дубок и широк простор из којег се могу црпети фантастичне идеје, измишљени континуитети, произвољни закључци и уметничке представе. Имагинативно путовање авангардних стваралаца у те “далеке земље” свакако да је имало црте рационализма, али, са друге стране, могло је бити проузроковано и променама насталим у унутрашњој структури личности послератног човека. Те промене које су после рата постепено добијале знаке масовности су биле уочене у религиозној и психолошкој димензији личности и окарактерисане су као фундаментална криза европске културе коју су друштва 20. века имала тек да решавају.

Промену у домену религиозности послератних „нових људи” је карактерисало напуштање дотадашњих облика веровања и, са становишта Цркве – нерелигиозност или лажна религиозност, обично наколоњена атеистичким и тоталитарним идеологијама које су се тада почеле појављивати и као државни системи. Управо је Мицић био један од таквих, одушевљен Раскољниковим (Micić, Zenit, 11-1922:1) којим је Достојевски у 19. веку наслутио историјски долазак “новог човека”. Разочаран у европску хришћанску цивилизацију и хришћанског Бога, Мицић је хришћанском Месији, Христу, супротставио “новог човека”, односно “натчовека” – зенитисту, свог Барбарогенија. Схвативши да логос хришћанства и дух просветитељства (који нису увек били усмерени један против другог као у случају Илариона Руварца) нису произвели у свом крајњем исходу друго до сукоба светских размера, авангардни уметници су посегли за осмишљавањем нових друштвених, политичких и религиозних модела. Из таквог једног порива био је рођен и Барбарогеније.

Разочарање десетогодишњег дечака у историјског хероја Чарнојевића чије наслеђе, по Мицићевом схватању, почетком 20. века није могло да помогне Србима у Глини, имало је за последицу његову детронизацију и замену новим херојем. Антропологија религије је такав тренутак препознала: осећање инфериорности (какво је Мицић имао као Србин у Хрватској пре Првог светског рата) настоји се компезовати фиктивним творевинама, па тако доминација маште над реалношћу представља потребу за осмишљавањем митских јунака који ће надмашити недовољно изражени значај исторјских хероја (Јовановић, 2000:225). Отуда су псеудоисториографски елементи и паганство, као основа Мицићевог идеолошког надахнућа и као својеврсна супротност хришћанству, испиливавали на површину Зенитових страница и Мицићевих текстова.

Двадесети век је на европску историјску сцену из светског рата извео и ауторитарну, односно тоталитарну личност. И сам Мицић је показивао знаке тоталитарности, односно ауторитарности. Осим тога, једном од карактеристика авангардне уметности, поред њене ексцесности, револуционарности, тежње ка експерименту и синтезији, може се сматрати и њена “тоталност” (Милновић, 2013:33-34). Говорећи терминима психоанализе, ауторитарна личност се понаша у складу са захтевима свога ида, чије прохтеве образлаже неки ауторитет (религија или идеологија) и који иду даје легитимитет. Пробој ида у его и суперего је после Великог рата добио масовне размере, а легитимизација продора ида у рационалном (его) и етичком (суперего) делу личности је оставила значајне психолошке и друштвене последице. Обим извршених психолошких промена је постао утолико већи што се ид код тоталитарних личности повезао са трансецедентним силама. Не само да су се неки садржаји ида пребацили у его и суперего, већ су преузели облике заступања историјске воље и божанске моћи. (Крстић, 2018:41-47). Да су идеје код Мицића долазиле из психолошке дубине његове личности посведочиће Манифест зенитизму из 1921. године у којем он каже да “нови човек” (зенитиста, касније Барбарогеније), долази из “самоће укочених зидова” и “проклетих улица”, “из мрачних дубина подсвести” и “сабласних ноћи”. Нешто даље каже да су зенитисти “дубоко утонули у бездан душе” и да желе да изађу из себе самих са “новим човеком”. Пред публику излазе као “апостоли” и као “пророци” да “проповедају новог човека”. Наведеним тезама се може објаснити месијанска улога коју је Мицић наменио Барбарогенију.

Паја Јовановић – Сеоба Срба

Један Мицићев исповедни сегмент у Зениту указује нам да је за њега Сеоба Срба представљала место “историјског квара”, односно епоху са чијим је вредностима имао потребу да се обрачуна, да је напусти и да пође у потрагу за давно изгубљеним временима српске историје у којима би, евентуално, могао пронаћи нове хероје. Тако на једном месту у Зениту Мицић пише: “Какове слике Рањеног Црногорца или Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем? Све је то сликарски укочено и непомично мртво висило над мојом постељом, као што је мртва Штросмајерова галерија или Гласпаласт у Минхену. Али ја сам ипак вечером дуго, дуго буљио очекујући да ће мрки Чарнојевић оживети на слици и проходати под српском заставом испред мојих очију. Било је то 1905. године. – Micić, Ljubomir, „Zenit“, Radio i film i zenitistička okomica duha, 23-1923.

Псеудоисториографски садржаји у Мицићевим текстовима као одговор на Старчевићеве псеудонаучне и расистичке ставове према Србима

Мицићево ставралаштво у Загребу је било обележено личним, уметничким и идејним сукобом са двојицом важних представника хрватске политичке, односно културне сцене, што је за последицу имало премештање Зенита у Београд од 1924. године. Раздражен Радићевим увредљивим опаскама о Србима, Мицић је написао и два пута у Зениту објавио текст “Папига и монопол `хрватска култура`”(1923. и 1926). Други Мицићев противник je био Мирослав Крлежа којег је овај називао “Мимостав Крпежа” (Miloradović, 2013). О Крлежи је 1922. године написао да је као левичар успео да се угура у буржоаску литературу, да је досадан, да се не може читати, да његови текстови нису уметност и да су старотипне концепције, да је Крлежа ученик давно затворене школе (75% натуралиста + 25% симболиста = Крлежа), да је мање уметник од Боре Станковића, да је хрватски домобран, да су његове књиге “Хравтска рапсодија” и “Хрватски бог Марс” лажне и намештене. (Micić, Zenit „Makroskop“, 11/1922:8). Такве увреде му овај никада није опростио, посебно после Другог светског рата када је Крлежа у југословнској култури постао оно што је у политици био Јосип Броз Тито (Милорадовић, 2012:156-157). То је Мицић платио потпуном изолацијом из југословенске културне сцене.

Мирослав Крлежа

Централна тема и подтекст сукоба са Радићем и Крлежом је био око њиховог прикривеног оспоравања значаја српске културе, што је за Србе, а посебно оне у Хрватској, била осетљива тема. Радић је 1923. године писао: „Пре смо били авангарда европске културе, сад смо аријегарда балканске некултуре”, што је била алузија на уназађивање тобожње авангардности хрватске културе уласком Хрвата у заједничку државу са Србима, а 1926. године је написао: “Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу”, на шта је Мицић реаговао својим текстовима у Зениту (Miloradović, 2013).

Живећи у Загребу и познајући хрватску културну сцену, Мицић је знао да оспоравање српске културе и историје у Хрвата нису измислили Радић и Крлежа, већ да су они били идејни следбеници и поштоваоци идеја које су своје корене имале у деветнаестовековној хрватској култури, понајвише у делу и лику Анте Старчевића и идеји праваштва. У време писања својих текстова у којима је одговарао Радићу или нападао Крлежу, а посебно у време писања Манифеста србијанста и Барбарогенија крајем тридесетих година, било је јасно да су и Радић и Крлежа, а посебно овај други, били баштиници и тумачи Старчевића, односно његове правашке идеологије (Милорадовић, 2018). У шестом броју Зенита из 1926. године Мицић је за Крлежу написао и да је “уобразио да је револуционаран и комунистички писац” (Мицић, Зенит, “Легенда о мртвом покрету или између зенитизма и антизенитизма, 6-1926:8). Та примедба се испоставила тачном јер је Крлежа, како је показало његово целокупно деловање током 20. века, био и глорификатор и неприкривени обожавалац Анте Старчевића којег је сматрао централном и најважнијом фигуром целокупне хрватске културе (Милорадовић, 2018). Реплицирајући Крлежи и Радићу, Мицић је посредно настављао стару борбу против Старчевићевих псеудоисториографских и расистичких теза о Србима и њиховој култури.

Стјепан Радић

Шта је Анте Старчевић писао о Србима током 19. века? Примера ради, у делу Име серб, најважније питање које Старчевић покушава да разреши јесте оно да ли су антички извори, пишући о Србима, писали “Серби” или “Серви”. Определивши се за другу варијанту као исправну у ишчитавању античких извора, Старчевић доказује да су Срби били – робови (од “сервус”), те да је “сервус” исто што и хрватски “зароб”, што није било далеко од “Сербом” или “Сорабом”. Користећи израз “пасмина” за Србе, уместо израза “раса” (јер је расизам у многонационалној Аустро-Угарској Монархији био забрањен), Старчевић за “српску пасмину” робовског карактера закључује да и у доба 19. века роб и слуга (Србин) морају остати оно што су “старином” били – да ни на кога и ни на шта немају право, да према њима нико нема никаквих обавеза и да је сав закон за роба (сервуса – Србина) закон његовог господара – Хрвата (Starčević, 1868:9). Посебно болно место за Старчевића је било писање “оног Чеха”, Шафарика, о Србима који је од њих, по Старчевићевим речима – направио народ (Starčević, 1868:12), као и Јана Колара који је нашао у “Унгарији херпу именах која сва заударају по србежу, ево их неколико: Серб, Сирб, Сербешт, Сербаска, Сирбова, Сербовце, Сирбавља, Сербота, Сербелеј, Сербаја (Starčević, 1868:16). Старчевић у истом делу иде и даље: свако дете зна да је Серб чист и парвилан корен глагола сербит (сврбети), па изводи закључак да такав “сврабеж” мора бити губа, а губави су били и “жидови”, па их све заједно треба “утопити” (Starčević, 1868:18). И у свом другом делу Пасмина славосербска по Херватској налазе се слични, псеудонаучни и расистички ставови. (Starčević, 1876). У методолошком погледу (који је код псеудоисторичара најспорнији аспект тумачења прошлости) Старчевиећви текстови се не разликују од српских псеудоисториографских текстова, осим што имају једну димензију више – расизам.

Анте Старчевић није био једини “псеудознанственик” међу хрватским мислиоцима 19. века. У делу Источно питање и Хрвати, Еуген Кватерник, баштини сличне идеје: да су Хрвати тринаест векова историје из које су неправедно били искључени не само културолошки предњачили, већ да су својим утицајем, упливом и посредовањем дали и одлучујући правац историјским збивањима (Kvaternik, 1868). Шафарик је такође био мета напада (Kvaternik, 1868:5), а Само је био тумачен као краљ Хрвата и као такав је био и владар северених Срба (Kvaternik, 1868:49), Хрвати су имали огромну улогу у 7. веку нове ере, а о добу пре тога да се и не говори, потом да су први донели славу Словена на југу Европе, да су први словенску државу на југу установили, да су Срби незахвалници који мрзе своје добротворе Хрвате који су им помогли да оснују своју државу, те да Срба ни ту где јесу не би било да није било Хрвата и сл. (Kvaternik, 1868:63). И Одломци из Државнога права хрватскога за народне династије обилује сличним садржајима (Rački, MDCCCLXI).

У том смислу, црпећи своје уметничко и идеолошко надахнуће из псеудонаучних садржаја српских аутора из 19. века, Љубомир Мицић је настављао борбу између два национализма, два “Пијемонта” – српског и хрватског, која је трајала већ више од пола века. Због тога је Мицић Манифест србијанства усмерио против “аустро-ватиканског по духу, а само по имену – “хрвацког питања” (Mанифест, 2013:114). У свом Манифесту србијанству, Мицић је псеудоисториографске садржаје поставио насупрот историогарфије “југо-историчара” за које је сматрао да онемогућују сагледавање “блиставе” прошлости Срба (Mанифест, 2013:114). Отуда се, код Мицића, концепту југословенског историографског наратива супротставља, не чак ни српски, већ србијански начин тумачења прошлости који је, у Манифесту, претходно повезан са псеудонаучним учењима. Тиме је Мицић зашао у један од табуа југословенске историје и њене историографије – однос србијанства и српства, односно однос Срба из Србије и Срба Пречана који су у Великом рату учествовали и на страни Хабзбурга. Мицић је Манифесту србијанства доминантним прогласио србијански културни и политички модел (сви су Срби Србијанци!) и као таквог га је угардио у зенитизам, своју “оптималну пројекцију” (Mанифест, 2013:124). Може се претпоставити да је управо због такве поставке – да само србијанство може бити неприкосновени историјско-политички и културолошки модел, приде увезан и ојачан са наслеђем “античких Срба” – Манифест србијанству био последњи текст који је Мицић објавио. За опстанак Југославије, како пред Други светски рат, тако и после њега, таква “оптималана пројекција” у чијем се средишту налазило србијанство (варварског типа) никако није смела да заживи.

Glisic Iva, Vujosevic Tijana, „I am Barbarogenius: Yugoslav Zenitism of the 1920s and the Limits of Performativity“, Slavic and East European Journal, 1-4/2017, 718-743.

Голубовић Видосава, Суботић Ирина, ЗЕНИТ 1921-1926, Београд: Народна библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност, Загреб: СКД Просвјета, 2008.

Zenit, Zenitism andLjubomirMicić,in: Hendrik Nicolaas Werkman: Kunst in overal. – Stichting De Ploeg – Groninger Museum, Groningen 2015, 56-69.

Јовановић, Бојан, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Нови Сад: Светови, 2000.

Јовановић Мирослав, Радић Радивој, Криза историје – српска историографија и друштвени изазови краја 20. века и почетка 21. века. Београд: Удружење за друштвену историју, 2009, с. 212.

Konstantinović, Radomir, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, 5, Prosveta: Beograd 1983, s. 323-373.

Крстић, Драган, Психолошке белешке 1978-1981, V, Нови Сад: Балканија, 2018.

Milnović, Vasilije, Pitanje tradicije u kontekstu srpske avangarde, Doktorska disertacija, Novi Sad 2013.

Miloradović, Goran, „Od anarhizma do šovinizma: Drugi svetski rat i pripadnici avangardnog umetničkog kruga oko časopisa ZENIT – Ljubomir Micić i Marijan Mikac“, Intelektualci i rat 1939-1947, Zbornik radova s Desničinih susreta 2/2012, Filozofski fakultet Zagreb, 2013, s. 305-331.

Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Институт за савремену историју: Београд, 2012.

Premović, Jasmina, „Barbarogenije decivilizator – stvaralac i preporoditelj evropske kulture“, Tokovi istorije, 1-2/2004, s. 7-22.

Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Београд: Стубови културе, 2011.

Subotić, Irina, „Zenitism/Futurism: similarities and differences“, International Yearbook of Futurism Studies, Volume 1, Special Issue: Futurism in Eastern and Central Europe. – Ed. De Gruyter, Berlin, 2011, p. 201-230.

Subotić, Irina, „Zenithist artists“, Behind the Black Square, Texts and Speeches. Ed. M. Papanikoalou, State Museum of Contemporary Art: Thessaloniki 2002, p.177-184.

Извори:

Vitezović, Milovan, Ram za Šagalove prijatelje, Večernje novosti, 28. februar 2003, https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276043-Ram-za-Sagalove-prijatelje (24.4.2020).

Zenit, 1921-1926 (Digitalna Narodna biblioteka Srbije).

Ljubomir, Micić, Barbarogenije decivilizator, Beograd: Filip Višnjić, 1993.

Kvaternik, Evgenij, Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pravna razprava, Štamparija Dragutina Albrechta: Zagreb, 1868.

Лазић, Лукин Сима, Кратка повјесница Срба, од постања српства до данас (Врач погађач), Издање пишчево: Загреб, 1894.

Манифест србијанства у:Дај нам боже муниције. Српска авангарда на бранику отаџбине”, Ур. Никола Маринковић, Београд: Catena Mundi, 2013.

Милојевић, С. Милош, Одломци историје Срба и српских – југославенских -земаља у Турској и Аустрији. Прва свеска. Државна штампарија: Београд 1872.

Rački, Franjo, Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dynastie, Knjigarnica Ferdinanda Klemma: Beč, MDCCCLXI.

Starčević, Ante, Ime Serb, Slovi Karla Albrechta: Zagreb, 1868.

Starčević, Ante, Pasmina slavoserbska po Hervatskoj, Tisak Lav. Hartmana i družbe: Zagreb, 1876.

О Манифесту србијанства и историографској интерпретацији тог списа, можете читати овде.

„СУВИШНИ ЧОВЕК“ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: ИСТОРИОГРАФСКИ ПОГЛЕД НА ПРИМЕР ИЗ РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

„Сувишни човек” је књижевни лик који се у руској писаној речи појавио двадесетих година деветнаестог века. Кроз дела најзначајнијих руских уметника – најпре писаца, а потом и других – био је изграђиван и разграђиван током наредна два столећа. „Дијагнозу сувишности” добио је од књижевне критике, па је немали број уметника од краја 19. века посегао за покушајем његовог “излечења”. Андреј Тарковски је, примера ради, био један од таквих. Премда “сувишни човек” није био креација само једног аутора, можемо га, ипак, разумети као јединствену појаву или бар као својеврсну “књижевну фугу”. Та могућност се заснива на чињеници да је сваки наредни књижевни лик који се током 19. века рађао, једним својим делом проистицао из књижевног претходника (Косановић 2013, 198). Отуда “сувишни људи” представљају мета-феномен руске књижевности који је током свог двовековног постојања напустио строго књижевне оквире.

Оњегин

Најчешће се мисли да је први “сувишни човек” био Пушкинов Евгеније Оњегин, што је тек делимично тачно. Пушкин је Оњегина развио из главног лика дела Александра Грибоједова Невоље због памети – Чацког (Грибоједов: 1956). Разлика између Чацког и Оњегина била је у томе што се Грибоједовљев јунак у делу постепено развијао у оно што је тек касније било препознато као “сувишни човек” (лик на крају дела постаје свестан своје друштвене “дијагнозе”), док је Оњегин од почетка Пушкиновог дела био свестан своје “сувишности” (Hamren 2011: 26-27).

Списак “сувишних људи” који се у руској књижевности појављују током 19. века, није једноставно саставити јер постоје различита мишљења о дефиницији њихове “сувишности”. Уколико се узме веома узак (али прецизно дефинисан) критеријум – да је “сувишни човек” био културни хибрид који је настао у Санкт Петерсбургу као продукт укрштања источне, руске културе, и западног, европског образовања, те да је његов основни проблем – проблем окрњеног чисто руског идентитета, онда се на тај списак могу ставити имена Грибоједовљевог Чацког, Пушкиновог Оњегина, Љермонтовљевог Печорина, или Ставрогина Достојевског. Са друге стране, “сувишни људи” су током свог књижевног развоја испољили низ типичних и обједињујућих карактеристика на основу којих се могу категорисати као “сувишни људи”, иако се код њих не види (или се тек посредно види) узрок њихове сувишности. Тај шири критеријум омогућује да се на списак “сувишних људи” додају и Тургењевљеви Базаров и Руђин, Гончаровљев Обломов или Степан Трофимирович Достојевског.

Историографско интересовање за тему “сувишног човека” заснива се на чињеници да је “сувишни човек” произашао из друштвеног амбијента деветнаестовековне Русије.

Љермонтов у свом роману Јунак нашег доба (1839) каже: “Јунак нашег доба је, уважена господо, доиста лик, али не једног човека: то је слика која представља све пороке наше генерације у пуном њиховом развоју (Љермонтов 1966: 20).

Тургењев о Руђину каже: “Реците, молим вас – настави капетан обраћајући се мени – ето, ви сте, изгледа, недавно били у престоници: зар је сва омладина тамо таква. Одговорио сам да има много људи који говоре исто тако; да има вероватно и таквих који говоре истину; да, уосталом, разочарање као и свака мода, почне у горњим слојевима друштва, спусти се у доње у којима се после изгуби и да они који се стварно и највише досађују, сад настоје да сакрију ту несрећу као неки порок.” (Тургењев 1977: 53).

Руски критичари Доброљубов и Белински (Белински 1948: 50, 155–156) сматрали су да је „сувишност“ књижевног лика произлазила из социјалних услова, а не из личне слабости јунака (Милошевић 1966: 7). Разлог више да се осврнемо на „сувишног човека“ може бити и то што се такав тип личности, иако бојажљиво, почео развијати и у српској деветнаествековној књижевности – код Бранка Радичевића у спеву Безимена или Без имена (Косановић 2013: 195–201), али је могуће претпоставити да се такав тип личности и у случају српске културе могао развити на основу стварних историјских ликова, а свакакао на оном њеном географском простору који је највише био изложен културним утицајима са Запада (погледати могући пример у: Димитријевић 2011: 49–69).

Разумети „сувишног човека“ значило би разумети кључ културолошке борбе која је била вођена на релацији исток– запад у руској култури, и већ самим тим „сувишни човек“ (као књижевни одраз једног феномена из руске друштвене реалности) постаје феномен вредан историографске пажње. “Сувишни човек” је, додирнут западним културним идиомом, почео да “издаје” традиционалне руске вредности – поверење у православље и “мајку Русију”, упућујући, тако, изазов “руској души”. У славенофилском дискурсу био је схватан као опасна културолошка појава, представљајући за књижевност и критику више проблем него инспирацију. Нека савремена истраживања упућују на његову позиционираност “између два света” (између цара и народа, Запада и Истока), и да у њему, услед његове “граничности” (а у складу са веровањима из руског фолклора) обитавају “нечисте силе” (Hamren 2011:23). Због тога је контакт са “сувишним човеком” обично био деструктиван. Таква теза додатно може бити ојачана теоријским оквиром који је у књизи Чисто и опасно поставила Мери Даглас (Mary Daglas) – да су “чисте” оне појаве које структуру сачињавају и ојачавају, док су “граничне” појаве нечисте и имају потенцијал да структуру угрозе (Daglas 2001). У том смислу “излечење” сувишности (као културолошке и психолошке нецеловитости) код “сувишног човека”, сводило би се на покушаје да се он врати у окриље чистог руског културолошког идиома (али шта би то тачно било?) и да, на тај начин, од располућене, постане целовита личност. Другим речима, “сувишног човека” је са “границе” требало поново привести “центру”. Само дубље разматрање питања шта тачно значи бити Рус, потенцијално помаже стабилизацији његовог идентитета.

Какве су карактеристике “сувишног човека”?

Обломов

Креатори “сувишног човека” (као и они који су касније покушали да га врате у “здраве руске снаге”) су очигледно сматрали да се “историјски квар” догодио у личности мушкарца, или да су, бар, последице друштвених процеса и поремећаја теже погађале мушкарце (или, бар, да су они први били на удару), те да је мушкарца требало тематизовати и помоћи му да се ослободи сопствене друштвене нефункционалности (Љермонтов 1966: 10; Гончаров 1964:19). Према нашим, савременим, критеријумима, деветнаестовековни “сувишни човек” или “јунак нашег (односно њиховог) доба” је био релативно млад човек: Григорије Александрович Печорин је имао између 23 и 30 година (Љермонтов 1966: 65), Димитрије Николајевич Руђин 35 година (Тургењев 1977: 45), Обломов 32–33 године (Гончаров 1964: 19), а Оњегин: „Зар повратка ми више није? / Зар тридесета скоро ми је?“ (Пушкин 2014: VI / XLIV).

Важни аспекти личности “сувишног човека” су његов физички изглед и друштвени статус. Љермонтов о Печорину каже:

“Био је то сјај сличан сјају глатког челика, блештав али хладан; његов кратак али проницљив и тежак поглед остављао је утисак доста непријатан, некаквог нескромног питања и изгледао би и дрзак да није био тако равнодушан и миран… [или] … да, био је веома чудан и свакако богат: колико је имао разних скупоцених стварчица“ (Љермонтов 1966: 27, 66).

Тургењев овако описује Руђина:

“У салон уђе човек од неких тридесет и пет година, висок, мало погрбљен, с коврџавом косом, црномањаст, с неправилним лицем, са влажним сјајем у живим, тамноплавим очима, с правим, широким носем и лепо оцртаним уснама. Одело на њему није било ново, али му је стајало као саливено (Тургењев 1977: 37).

Гончаров о Обломову каже:

“То је био човек са своје тридесет и две до тридесет и три године, средњег раста, пријатног изгледа, угасито сивих очију, али без икакве одређене идеје, без икакве прибраности у цртама лица. Мисао је ходала по његовом лицу као слободна птица… Кад што се његов поглед помрачавао изразом неког умора или чаме, али ни умор ни чама нису могли ни за тренутак отерати с његова лица ону благост која беше главни и основни израз не само лица него и све душе, а душа се врло отворено и јасно огледала у његовим очима, у осмеху, у сваком покрету главе, руке (Гончаров 1964: 190).

Печорин

Оњегин: “Већ ошишан по новој моди / одевен као dandy шета / у француском је он пун знања: / говори, плеше подједнако; / мазурку игра врло лако / и сасвим природно се клања. / Шта ћете више? Свет се слаже: / Драг је и умом располаже”.(Пушкин 2014: IV)

“Сувишног човека” околина опажа као чудака: (Печорин: „Да, био је веома чудан…“; Оњегин: „И да ли се још чудак прави / Мрско је то код људи умних / глас притворног чудака стећи / ил’ глас шашавка каквог јадног“), остављали су снажан утисак и о њима се говоркало са стране: „Шта је тај Обломов?“ „То је… спахија, Штолцов пријатељ“ „А!“ – Одговори онај први значајно – „а шта он ту ради?“ „Dieu sait“ – одговори онај други и обојица одоше на своја места (Гончаров 1964: 467).

„Сувишном човеку“ би се, на основу анализе његовог књижевног лика, могао приписати низ наизглед негативних карактерних црта. Он је неспособан да поднесе жртву (Печорин: „Моја љубав никоме није донела среће јер ништа нисам хтео да жртвујем за оне које сам волео; волео сам ради себе, ради свог властитог задовољства“, или: „Ми нисмо више способни за велике жртве за добро човечанства, па чак ни за своју сопствену срећу“). Код њега изостаје борбеност, он нема снаге за преузимање ризика, његова свест је напола развијена, он није друштвен и колективност му је страна, неодговоран је, али зато лепо говори (Лежњов о Руђину: „…нема спора, он говори речито, али његова речитост није руска“), мало дела (најбоље изражено кроз Обломовљеву успаваност) и носи се високопарно. Непосвећен је, не воли физички рад и несклон је промени идентитета. „Сувишни човек“ има страх од брака, љубави, обавеза и, мада показује вољу – због малодушности не успева да у дело спроведе реформе на свом поседу или да га организује.

Ипак, он није негативан карактер и на његов потенцијал за преображај у способну, ведру и функционалну личност указују женски ликови који их прате. Без обзира на то што уз књижевни лик „сувишног човека“ често иде епитет „хладан“ (Печоринов сјај био је сличан сјају глатког челика – „блештав али хладан“, „хладан к’о гвожђе“, „зло је што је хладан као лед“; Обломов се „хладио брже него што се загревао“; Оњегин је имао „ум заједљив, брз и хладан“), он је ипак показивао знаке топлине и слабости. Никола Милошевић је приметио да је Печоринова искреност увек била уперена против њега самог, док се из контекста види да „јунак нашег доба“ плаче због тога што је још сачувао способност да осећа и пати (Милошевић 1966: 8).

“Дуго сам лежао непомично и горко плакао не покушавајући да задржим сузе и јецаје; мислио сам да ће ми груди пући; сва моја чврстина, сва хладнокрвност – нестали су као дим, душа ми је изгубила сву снагу, разум је заћутао и, да ме је неко тог тренутка видео, окренуо би се с презиром… Радовао сам се што могу да плачем (Љермонтов 1966: 168).

Унутрашња структура личности „сувишног човека“ била је у нескладу са спољним светом, из чега су произлазила разочарања у морал и друштвену правду: “Постао сам завидљив. Био сам спреман да волим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам научио да мрзим. Моја једнолика младост прошла је у борби са самим собом и са светом; плашећи се подсмеха сакривао сам у дну срца своја најдубља осећања и она су тако умрла”. (Љермонтов 1966: 127). Слично је било и са Руђином: „Руђина је гризло кајање“ или је сам Руђин примећивао: „Скептицизам се увек одликовао неплодношћу и слабошћу“ (Тургењев 1977: 43, 118). Ни Обломов није био изгубљен у потпуности: “Ви мислите да за мисао не треба и срца? Варате се; мисао се оплођава љубављу. Пружите руку пропалом човеку да га подигнете или горко плачите над њим кад пропада, а немојте се подсмевати. Љубите га, гледајте у њему самога себе и поступајте са њим као са самим собом” (Гончаров 1964: 41). Оњегин је такође показивао потенцијал за преображајем: “Ал’ је писмо од Татјане / успело живо да га троне. / На сопственом суду строгом / Кривицу своју је признаво / и осуђиво се у многом: / пре свега није имо право / што се са страшћу нежном, чедном / поиграо дан пре наједном (Пушкин 2014: VI /X).

Без обзира што је од почетка био свестан своје “сувишности“, „Сувишни човек“ није изналазио могућности да из ње изађе. На том путу стајали су му, како његово половично, позападњачено образовање насађено на домаћи, руски културни образац, тако и неспособност околине у којој је живео и у којој се кретао – да таквог човека разуме и прихвати. Један од најважнијих аспеката личности „сувишног човека“, на који је потребно указати, јесте његов однос према жени, односно његова одбојност према трајном везивању за једну жену, а посебно према институцији брака. Печорин је изричит: “…Али реч женидба има нада мном чаробну моћ: ма како страсно волео неку жену, ако ми она само стави до знања да треба да се оженим њом – збогом љубави! Моје срце се претвара у камен и ништа га више не може загрејати. Спреман сам на све жртве, сем на ову; двадесет пута ћу ставити на коцку свој живот, чак и част, али нећу да продам своју слободу…” (Љермонтов 1966: 145). Руђин изгледа несамоуверено: “Љубав није за мене, ја нисам за њу. Жена која воли има права да тражи од човека све, а ја не могу да дам све. Уз то, допасти се, то је привилегија младића. Ја сам већ стар. Зар бих могао да заносим туђе главе? Хвала Богу, ако своју одржим на раменима…” (Тургењев 1977, 102). Обломов је био присталица пристојног размака: “Уосталом, он се никад није дао да га заробе лепотице, никада није био њихов роб, па чак ни врло ревностан обожавалац већ и због тога што човек има велике главобоље док се не спријатељи са њима”. Оњегин је, поред осталог, био нерасположен према матерама и теткама: “Коме сад неће да досаде / заклетве, молбе сваког дана / „писамца“ на десет страна / претње, лажи, страх и наде, / обмане, сузе, претње, сплетке, / мужеви, матере и тетке? / Ал’ нисам створен ја за срећу / Где муж иако зна јој цену, / судбину куне, своју, њену, / и вазда ћути сам суморан / љутит и хладно љубоморан? (Пушкин 2014: IV / XIV). Осим неспособности да се остваре у брачном животу, „сувишни људи“ нису имали ни смисла, ни порива за вођењем и уређивањем имања. Са неуспешним настојањима да свој посед организује, реформише и тиме повећа приходе који су се из године у годину, услед запуштености имања, осипали, најдуже и најбезуспешније се носио Обломов. Чак и када му је у вођењу тих послова суштински помогао његов пријатељ из детињства, Немац Штолц (Stolz) (по својим карактеристикама Обломовљева супротност), постигнути ниво реформи Обломов није успео да одржи. Сличан Обломову био је и Оњегин, који је планирао реформе на свом имању, али никада није нашао снаге да их и спроведе у дело. Ништа мање малодушни у послу нису били ни Печорин и Руђин.

Образовање „сувишног човека“ је недовршено. Он је, по правилу, одгојен на властелинском имању у руском духу, дадиље су му биле Рускиње, али је његово касније формално образовање било „западњачко“, обично се каже да је „…био студент у Немачкој“, док је други значајни културолошки модел, који је на њих утицао, долазио из енглеске књижевности (енглески и немачки романтизам). Руђин је читао Гетеа (Goethe), Хофмана (Hoffmann), Бетинина писма, Новалиса (Novalis): “…Руђин је био сав утонуо у немачку поезију, немачку романтику и филозофију и повуче је за собом у те узвишене пределе” (Тургењев 1977: 80). Оњегин је био сличан Чајлду Харолду (Childe Harold): “Ко Чајлд Харолд – и Евгеније / ленствује већ од раног јутра […] / с две кугле игра билијара”. Како је изгледало образовање „сувишног човека“ најбоље илуструје пример Обломова, којег критикује пријатељ Штолц: “Па како си се затворио са учитељем математике и хтео на сваки начин да докучиш зашто ти је потребно да знаш кругове и квадрате, па си на половини бацио, а ниси докучио? Почео си учити енглески… и ниси доучио. А кад сам ја планирао да идем у иностранство и кад сам те позвао да завршиш у Немачкој универзитете, ти си скочио, загрлио ме и пружио руку свечано: „Твој сам, Андреја, свуд ћу с тобом“ – ово су све твоје речи. Ти си увек помало био глумац. Па шта би, Иља? Ја сам два пута одлазио на страну; после оног нашег мудровања седео сам мирно у ђачким клупама у Бону, Јени, у Ерлангену, потом сам проучио Европу као своје имање…” (Гончаров 1964: 189).

„Сувишни човек“ није био способан да се жртвује и био је недовршено биће – Обломов: “Ја ћу и даље остати оно недовршено биће какво сам и досад био… Прва препрека и ја ћу се сав расути”. […] “Да сам бар своју љубав принео на жртву своме будућем раду, своме позиву, али ја сам се просто поплашио одговорности која би пала на мене…” „Сувишни човек“ се ослања на разум, потрошио је „духовну топлину“, а воља му је слаба (Љермонтов 1966: 173, 182). Он је у сталним припремама „да нешто уради“ (Тургењев 1977: 145) и његов говор је празнословље („Речи, све саме речи! Рада није било!“ или: „Ствар је у томе што речи Руђинове остају само речи, а никада не прелазе у дело – а међутим, баш те речи могу да узбуне и упропасте срце“). „Сувишном човеку“ је досадно – „Досађивао сам се!“, каже дословно Печорин. „Па шта ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики, па и мени самом је већ прилично досадно“. Воли да противуречи – Печорин: „Имам урођену страст да противуречим: читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противуречности срцу или разуму. Присуство одушевљеног човека обавија ме богојављенским мразом…“. Он је успаван: „Но шта је? Зеваш Евгеније? / Навика Ленски“, или: „Ал’ размажен животом сјајним / и навикама својим трајним / очаран једним не задуго / разочаран у нешто друго / мучен и жељом и успехом – / морао је вечно он да руши / роптање гласа у својој души / и зебње да дави смехом“, или: „Ја сам као човек који зева на забави и који не иде да спава само зато што његова кола још нису стигла“, док је Обломов најуспаванији човек епохе.

„Сувишни људи“ су лењи, немају јасан циљ којем стреме и налазе се у таквом стању духа које је, као што Пушкин за Оњегина каже, слично енглеском „сплину“, у ствари руска „чамотиња“ била је у питању, док се, у случају српског јунака, код Бранка Радичевића, та особина препознаје као „залудност“ (Косановић 2013: 195–204). Посебно је важан однос „сувишног човека“ према прошлости. Чини се да су ти јунаци робови своје прошлости, са којом немају снаге да се суоче и с њом изборе. Печорин каже: „Нема на свету човека над којим прошлост има такву власт као нада мном.“ Обломов и његов сан главни су симболи немогућности јунака да се изборе са прошлим временима, у којима ништа не би желели да мењају. Таква особина их је инхибирала и приближавала друштвеној појави „керенштине“ – понашање појединца или друштвено понашање у чијем је средишту немогућност реаговања на промене (Крстић 2018: 136, 162, 364, 366, 468, 270).

Једна од основних карактеристика „сувишног човека“ као књижевног лика јесте његова потреба за путовањем (Арп 2020). Њихова путовања нису само физичка, већ и метафоричка, она имају одређену спољашњу, физичку динамику, али и унутрашњу, током које (романтичарски) путник доживљава извесне промене. Други мотив јесте мотив природе, који се увек јавља као одраз стања духа и емоција „путника“. Оњегин на свом путовању бежи од самог себе после убиства Ленског, Печорина затичемо на путовању, а Обломов нам нуди посебан вид путовања – сан.

Значи: “сувишни човек” је у руској књижевности био одраз историјске реалности у којој су се почели појављивати и такви људи чији је чисто руски идентитет био измењен западним искуством, доживљајем Запада, или западним образовањем. Они су били у процесу “повратка са Запада” или у процесу “повратка на Исток” и руско друштво читав један век није знало шта да ради са таквим, потенцијално опасним људима. Њихову “сувишност” открили су славенофили. Сматрали су да “сувишног човека” његове “сувишности” може ослободити најпре “руска жена” (Оњегинова Татјана је оличење такве жене), а потом и повратак руској православној религиозности – у центру таквог спасења стајала би њихова поново стечена могућност жртвовања.

“Сувишни човек” – изазивач културног модела који се сматра чисто руским – само је повод да се о истој теми размишља над српским случајем (тим пре што су трагови “сувишних људи” већ примећени и у нашој деветнаестовековној књижевности). Питање би гласило: на који начин је западно искуство утицало, изграђивало, модификовало, потврђивало или деградирало српски идентет? Колико је српској националној историји западноевропски културни образац био “на ползу”? Који су још културни модели (османски, медитерански…) формирали још увек недовољно истражен и недефинисан шумадијски идентитет и може ли нам анализа наше књижевности и ликова који се у њој развијају у таквим (историографским) проценама помоћи?

Оливера Драгишић


Избор из извора и литературе:

Грибоједов, Александар. 1956. Невоље због памети: комедија у четири чина, Београд: Просвета.

Гончаров, Иван. 1964. Обломов, Београд.

Љермонтов, Михаил. 1966. Јунак нашег доба, Београд: Нолит.

Пушкин, Александар. 2014. Евгеније Оњегин, Београд: Завод за уџбенике.

Тургењев, Иван. 1977. Руђин, Нови Сад.

Тургењев, И. С., „Дневник сувишног човека“, Приповетке. Изабрана дела у десет књига, Нови Сад: Матица српска.

Арп, Ана. 2012. Јунак њиховог доба. Анализа односа путника и природе у књижевности и сликарству романтизма, https://anaarpart.com/2012/01/21/546/ 9. 11. 2020.

Daglas Meri. 2001. Čisto i opasno: analiza pojmova prljavštine i
tabua
, Beograd: Biblioteka XX vek.


Димитријевић, Весна. 2011. „Преписка Триве Милитара са Лазаром и Душаном Дунђерским или О васпитању“, Годишњак за друштвену историју, XVIII/1 2011, 49–69.

Hamren, Kelly. 2011. The Eternal Stranger: The Superfluous Man in Nineteenth-Century Russian Literature, A Thesis Submitted to The Faculty of the School of Communication in Candidacy for the Degree of Master of Arts in English, 4. May 2011, Liberty: University School of Communication Master of Arts in English.

Косановић, Богдан. 2013. „Тип ’сувишног човека’ у Бранка Радичевића и Александра Пушкина“, у: Бранко Радичевић. Зборник радова, Нови Сад: Друштво књижевника Војводине

Крстић, Драган. 2015. Психолошке белешке. Покушаји
психолошке хронике II
, 1968–73, Нови Сад: Балканија.

Feljton u „Danu“: Komunističko osvajanje vlasti na Balkanu – Olivera Dragišić


„…Završnica Drugog svjetskog rata predstavlja još uvijek nedovoljno istraženu temu, posebno u domenu sociolingvistike koja bi istoričarima mogla pružiti korisna znanja. Poznato je pravilo da pridjevi sužavaju značenja imenica koje određuju. U tom smislu gotovo da sumanuto zvuči staljinistička kovanica „narodna demokratija” u kojoj riječ narod sužava riječ demokratija. Takva vrsta paradoksa se u istoriografiji rješava kontekstualizacijom. Za razumijevanje pojma „narodne demokratije” potrebno je znati da je u poslijeratnim socijalističkim sistemima riječ narod postepeno bila redefinisana i sužavana. Nova vlast je narodom smatrala samo onaj dio nacije koji je podržavao njihovu vlast, dok je drugi dio nacije bio proglašen „narodnim neprijateljem”. Lojalni dio nacije (narod po komunističkom shvatanju te riječi) je, pored raznih drugih – uglavnom materijalnih privilegija, dobio i pravo da putem „narodnih sudova” sudi onom dijelu nacije koji nije podržavao novu vlast. Tako je riječ narod bila svedena na komunistima odani dio nacije, često i fizičkom eliminacijom nelojalnih građana. Otuda je narod (u suženom, komunističkom značenju te riječi) kao privilegovani dio nacije, mogao putem „narodnih sudova” i drugih mehanizama, neometano da sužava i demokratiju. Riječ demokratija je u posmatranim državama do kraja 1947. godine bila svedena na mjeru „istočne demokratije”, što znači da je nije ni bilo. O tome kako je nova vlast doživljavala pojam demokratije može posvjedočiti niz govora i članaka izrečenih „sa najvišeg mjesta”. Tito u jednom od svojih govora, štampanom kasnije u djelu Josip Broz Tito. Govori i članci, I (Naprijed – Zagreb, 1959, s. 326) kaže: „Ovdje je demokratija narodnog tipa u kojoj slobodu imaju oni koji su se borili za slobodu”.

Poslijeratna epoha obilovala je paradoksima. Ali prije ukazivanja na neke od njih, potrebno je osvrnuti se na razliku u značenju riječi revizija i revizionizam. Revizija je riječ koja pripada regularnom istoriografskom istraživačkom postupku i podrazumijeva mijenjanje poznatih znanja u odnosu na nova saznanja, dok je revizionizam, kao i svaki „izam”, ideološka kategorija koja teži da se u istoriografski posao umiješa i usmjeri znanja u određenom ideološkom pravcu. Otuda ukazivanje na paradokse ne bi trebalo da bude konotirano sa revizionizmom. Primjera radi, činjenica da su u rumunskoj strukturi vlasti, usled raznih taktika kojima je partija pribjegavala, u jednoj fazi komunisti vlast dijelili sa Legionarima, fašistima, problematizuje ekskluzivno antifašistički karakter komunističke borbe za vlast, kao i smisao i funkciju poslijeratnih struktura vlasti.

LINKOVI ZA FELJTON (12)

ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ: МОЈЕ УСПОМЕНЕ

На данашњи дан, пре сто година, умро је војвода Живојин Мишић.
Један од највећих војних стратега Првог светског рата, поникао је са обала речице Рибнице, из подножја првих планина на које се наилази када се од Београда крене путем Ваљева – Маљена и Сувобора. У својим „Успоменама“ које су, уистину, имале невероватан пут до својих читалаца, оставио је драгоцена антрополошко-етнолошка (по стилу можда и броделовска?) запажања о својој земљи, о свом родном месту, о елити и њеном одвајању од народа, о односима између мушкараца и жена и много чему другом из друштвеног и политичког живота Срба с почетка 20. века.

Село Струганик и његови становници

На 25 километара југоисточно од Ваљева, у срезу колубарском, на размеђи реке Копљанице и западне притоке реке Рибнице, налази се село Струганик. На домак Маљена и Сувобора земљиште је испреламано многим вртачама и оскудно је водом. То је разлог због кога је село раштркано по појединим падинама заклоњеним од опаког северца и кошаве, који често дувају у овом брдовитом пределу, а куће грађене у близини ма и најмањег изворчића воде. Као и свуда у брдовитим пределима Србије, становници овог малог села одувек су тежили за груписањем својих земљишних поседа око својих домова. Некако је у природи становника овог краја да у близини своје куће не трпе ни најбољег суседа са имањем. Оно што је његово желео је да му је све на оку. Не воли разбацаност и тумарање до свог удаљеног поседа, макар и добрим путевима. Сваки од њих је неуморан радник само ако му је имање груписано да га може лако надгледати и без сметње обрађивати.

Струганичани уопште не воле мешавину и врло нерадо трпе туђинца у својој близини. Такмиче се у раду и обрађивању имања. Виде ли у некога нешто добро и боље, упињу се свим силама, не само да га достигну, већ да га у том послу и престигну. Гоњени таквом тежњом, они су уопште немилостиви према својим укућанима, терајући и јурећи све на рад. Од овога нису поштеђене ни жене, девојке, па чак ни деца млађа од 10 година. Чим деца наврше шест година старости, она су чувари оваца, коза, говеда и свиња, а мало старији мушкарци већ су водичи волова при орању, влачењу, превлачењу обраних усева, довлачењу дрва, итд. Због оваквих потреба, Струганичани нерадо дају децу у школу. У прилог оваквих њихових схватања и поступака с дечацима иде и та околност што су им црква и школа удаљене од села, у једном кршевитом склопу реке Рибнице. Кад већ на основу законских прописа морају децу упућивати у основну школу, они једва чекају да је деца заврше како би им била од помоћи у њиховим пољским радовима. Није никакво чудо што је до сада само један једини становник тог села могао да умакне отуда и да продужи даље, више школовање.

У раније време отићи до Ваљева за њих је био догађај, а о одласку у Београд или коју другу варош да и не говорим. Мало је било мушкараца тога времена који су Београд познавали, а о њиховим женама, правим мученицама, не треба ни да говоримо. Жене и одрасле девојке не само да су заједно с мушкарцима подносиле све тежачке пољске радове, сем косидбе, већ су у задрузи биле без икаквог права. Сваки мушкарац је имао права да се врло осорљиво понаша према њима, па чак и да их који пут и опаучи, што је разуме се, пролазило без икаквог протеста. Ниједан Струганичанин за живу главу у друштву неће ословити своју жену њеним именом, као ни жена свога мужа. Оне су за мужеве “она”, а мужеви за жене “он”.

*

Наши стари владаоци добро су познавали душу народа. Зар би Карађорђе или Милош могли да владају масама и у најкритичнијим тренуцима да нису одлично познавали свој народ!? Данас, међутим, треба завршити неку школу у Паризу, Берлину или Бечу, донети отуда неку диплому, натући из моде цвикер и одмах тражити место у неком посланству или министараству спољних послова. Народ је за њих нешто што је недостојно њихове пажње. Сви додири наших школованих дипломата с народом сводили су се само на излет до каквог збора, на коме су ови докторчићи развијали неке из иностранства пренете теорије, које често нису имале ничега заједничког са животом и потребама нашег, уистину, благородног народа. Своју одвратност према овим апостолима туђих мода и обичаја наш народ је изражавао у свим приликама на њему својствен начин – ироничним погледима и подгуркивањем лактова. То доктори страних универзитета нису умели да виде.

Наши вредни и бистри сељаци без икаквих су страначких претензија, и ништа лакше него владати њима, само треба живети међу њима и познавати њихову душу. Они од државе ништа не траже, већ само правну, личну и имовинску безбедност. Радо примају практичне поуке о хигијенском животу, калемљењу воћака, савременијем обрађивању и унапређивању својих имања итд. Они, дакле, траже и воле оно што им наши докторчићи и универзитетлије, школоване на страни, не умеју да дају. Не треба се много мучити да се ово докаже, већ само пажљиво разгледати колико се ових високо образованих младића на страним универзитетима налази на дужностима наставника, професора или народних учитеља у забаченим крајевима наше лепе отаџбине. Има ретких и сјајних изузетака, али се и они у току своје каријере, будући да далеко изостају иза оних с великим претензијама, на крају разочарају и постану индиферентни према свему. На тај начин народ трајно остаје без добрих и високо образованих наставника и учитеља. Познавати свој народ значи паметно њиме управљати – то треба да знају наши управљачи.

БОРИС РИЖИЈ (1974-2001): КАКО СМО ЛЕПО МИ ЛОШЕ ЖИВЕЛИ

“Сви су мислили да сам боксер – а ја сам био поета, поета.”

Борис Рижиј (1974-2001) био је један од најталентованијих руских песника друге половине 20. века. Рођен је у Чељабинску, у породици рударског инжењера која се 1980. године преселила у Свердловск, у фабрички округ. Прве стихове је написао са четрнаест година, када је понео и титулу шампиона града у боксу за млађе јуниоре. Студије на рударском факултету је уписао 1991. године, када се и оженио, а потом добио и сина. По завршетку основних студија је уписао постдипломске студије, а 2000. године је стекао звање млађег научног сарадника. Објавио је осамнаест научних радова из области рударства и геологије. У Санкт Петерсбургу је објавио књиге песама И све такво (2000) и Љубав (2000). Наредне године се убио – вешањем у родитељском дому. Постхумно је објављена збирка песама На хладном ветру (2001).

Неки сматрају да узрок његове смрти треба тражити у последици вртоглавог песничког успеха. Други мисле да га је сустигло “незадрживо пространство руске свакодневице пред којим је лирска душа била немоћна.”

Рижиј је написао 1300 песама, јер није могао да их не напише.
Био је песник Перестројке и друшвено-политичке транзиције коју је руско друштво доживело на прелазу два века.
У његовој поезији има предграђа, жаргона, неба, музике, смрти, љубави, патње, Русије, пријатеља, Блока, Јесењина, Волге и Бога.

Избор из поезије Бориса Рижија је 2011. године (поводом десетогодишњице песникове смрти) објавио Фонд “Принцеза Оливера”, у преводу Светислава Травице. Збирка песама носи назив У Русији се растаје заувек.

“Као враћам се и под бомбама страдам.
Снег и земљу експлозија буди.
И убијен, у сиво блато падам…
А, ти ме пробуди, пробуди.“

1.

Са длана, циганко, хоћеш ли умети

Изгатати ми судбину клету?

Циганка рече: ти ћеш умрети,

Такви дуго не живе на свету.

Биће ти туђи син и женица,

Другови ће непријатељи постати.

Питаш се шта ће те убити? Кривица.

Ал` ти је никоме немој дати.

Зашто сам крив? Јер си жив! –

Смешка се и глада ме у очи.

Са пијаце трешти познати мотив

И просијавају се небеса у ноћи.

2.

Тих бајословних година је знало

Пиво нам ваздухом постати,

И ко ваздух је умело нестати,

Али се понекад поново јављало.

Пред радњом сваке вечери клете

Стајали смо, тихо причали весели:

“Како смо лепо ми лоше живели”,

Пушећи на верту цигарете.

И сав у привлачности некој,

Премда је сачињен грубо,

на пар корака од нас далеко,

Живот се одражавао тупо.

И само ће небо можда хтети

Да гледа упорно и нежно

Оне што се односе неопрезно

Према дивном глаголу “живети”.

3.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга,

По небу и по гори пут води клизав,

Као омађијан стојим на крају, и шта онда,

Не знам ни како, ни шта ће бити, не знам.

Над реком што се по татарски зове Обва

проживех два месеца, можда ће и више бити,

али, не због тога што живот бих свој снова

започео, што би прошло вредело продужити.

Бура је беснела тамо где се у Каму

сливала Обва, а нешто даље текла Волга.

Као Пушкин са сељанима насамо

пушио сам, расположења безбрижна и горка.

А на оном остављеном превоју што се плави

као у јефтиној песми где душа је цвилила –

те, жена напустила – пријатељи издали,

те, пријатељи издали – жена напустила.

И касно ноћу у кревету, у помрчини,

мислим како је лета мање сваког дана

и схватам све јасније да нису криви

ни једни ни други. Песма је отпевана.

Свитало је. Грмели су Камази и ЗИЛ-и,

теглиле се лењо натоварене барже,

и већ смо на почетку септембра били.

И небо парајући стајале су страже

бреза и јела у самртном спокоју.

Прихватам, без усхићења великога,

од свих димензија туге – било коју.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга.

4.

Кад шеташ се ноћу каналом

Куда желиш, мислиш: живота је мало

Да би се до тужног краја могло доћи.

Град твој спава. Ни са ким пут тај проћи.

Тако спава да ти се чини неизбежном

Свака срећа. Трба само опрезно

Корачати, да нико се не пробуди.

Господе, како спавају ови људи!

Како бих желео да крај тог бршљана

Седнем и заспим обгрливши колена.

Страшно је и мислити у тај нежни час

Каква ће још бол да пробуди нас.

5.

До јутра се дружили са Блоком.

Говорили опако, жестоко.

И залетао се у прозоре снег

Са неба плавог као море.

Ово је Рижиј Борја, са ожиљком што је.

Онај – Дозморов Олег –

филолог, развратник, Дељвиг,

наизглед умница, скандалист,

женскарош, пијаница, дете лудо.

Боже, какво је само чудо

Блок, како је драг, како је чист.

Говорили, пили, певали неке ствари.

Стоп, ма, ко смо ми у ствари?

Да позовемо девојку коју?

Две лепотице невиђене

у чисте хаљине обучене,

две Московљанке, мајку ти твоју.

И до смрти неће избледети та слика,

како су стајала два песника

Пред отвореним прозорима:

јутро, младост и умор, зна се.

А са свитањем будила се

читава огромна домовина.

6.

Орфеј

И модри се галеб у ваздуху преврнуо…

И бело се једро на небу отворило…

Ти си плакала и, гле, ја сам се осврнуо.

У твојим сузама свет је боравио

И као бисер се расуо и распао

И са тобом сам заувек остао

И са морем се црним занавек опростио.

Галебе, сребрни, замахни крилом смело,

Затрпај последње звезде ко плугом.

Опрости за оне које памтимо невесело,

Које смо љубили свим срцем и тугом.

Сурово је све то и жестоко за мене.

Хладан је ум. Срце нема опомена.

Ми се ничега не сећамо дуго.

Памтим те косе и та рамена плачна…

Знам, све ће од сада другачије бити.

Постадох сенка, а реч моја сумрачна

Утихнуће, тишина ће је скрити.

Хтедох са тобом на светлост изаћи –

Беше кратак пут, ал` је живот краћи

И цењен мање од грчког плача.

7.

Елегија за Елу

Jедне јесени школске – време очајно,

Просто је хладноћа по кожи милила,

Наши су се погледи срели случајно.

На анђела си мени личила.

Комсомолске су шумиле масе,

По гаражама су пушили пионири.

После задњег часа, зна се

Да нађемо се на сквер смо јурили.

У белој блузици, са лицем детињим,

Слушала си важне речи педагога.

Ја слушао нисам, желећи да погодим,

Анђеле, шта у теби има земаљкога.

И док намештах ципеле, пред свима,

Нисам могао видети то, што гледало је,

Мојим школским плавим очима,

Бог – твоје очи небеско плаве боје.

Је ли знао – да ћу након четири године

вратити се са праксе, на лето.

И да ћу свакако доћи до страшне истине –

Да тебе више нема. Како је просто све то.

Прићи ћу прозору. И шта ћу сазнати?

Само то да свет се није изменио

Од Москве до – Бог свети ће га знати.

Сви живе. Нико се није устрелио.

А победоносно се небо заледило.

Уз зид се спуштам на под бетона,

Да би се заувек у потиљак забило

Сећање, ударајући у бетон монотоно.

На анђела си ти личила.

Како си само умрети смела!

Ела – јецам. Боже, каква је била.

У плафон гледам и плачем. Ела.

8.

Мени је град овај до безумља мио. –

У њему сам тебе заволео, себи опростио.

Сву ноћ смо шетали, а кад је разданило,

Магла је пала. Загрлити те тако сам хтео

Али као да руке подићи нисам смео,

Боље рећи, као да их и није било.

Као да су се улице те и мостови

Наједном раздвојили. Град, ја и ти

Измешали се, као пара са паром,

Ево, уместо речи гомила облака

Из мојих уста. И моја реч је лака

Испуњена час срећом, час кошмаром.

Ево ружичастог – ја тебе желим,

Ево и плвог – гле, полетећу, велим,

Ево и сивог – заједно преко света

Летимо, тамо где нико нас чекати неће.

Тја, осим, можда, саме среће,

Обрачунате за, рецимо, двеста лета.

…Ево, ружичастог – ја тебе волим.

Ево и плавог – ја тебе молим,

Воли ме, макар са муком, доврага, –

Ено и црног, ко црног ће да спречи, –

Не, не знам шта бих хтео рећи.

Па, ипак, не остављај ме, драга.

10.

У Русији се растаје заувек.

Град је од града толико далек

да од муке

ја задрхтим “збогом” шапнувши,

руком својом случајно такнувши,

њене руке.

Дуга је у животу свака стаза.

Шта је руски Бог, ја бих да сазнам.

“Наравно ја

ћу се вратити.” Нећу се вратити никада.

У Русији никоме нема повратка.

“Душо моја

доћи ћу.” Макар за хиљаду година.

Каква ситница, каква туга наивна –

ми се заувек

праштамо. “Не дај да суза слети”.

Да, доћи нећу. Очигледно ћу и умрети

много пре.

У Русији се растаје заувек.

Додај парченце леда тек

већ хладним стиховима.

…И воз ће низ падину слетети,

…И авиони ће, до звезда долетети,

и изгорети на њима.

ДВА ФИЛМСКА ПОГЛЕДА НА ПРВИ СВЕТСКИ РАТ: МАРШ НА ДРИНУ И КРАДЉИВАЦ БРЕСАКА (Оливера Драгишић)

На седници Извршног комитета Централног Комитета Савеза Комуниста Србије, Јован Веселинов (председник ИК ЦК Србије) је, поводом организовања обележавања педесетогодишњице од почетка Првог светског рата, 1964. године рекао: ”(…) ми не можемо 1914. годину препустити ратницима из 1914. године и поповима да праве парастосе, него ми треба да кажемо, као комунисти, шта мислимо о том рату.”

Жика Митровић: „У току радње долазило је до тренутка када је драматизација доводила поједине личности у стање које их је терало да резимирају смисао збивања.“ Такав један тренутак у филму Марш на Дрину је смрт мајора Курсуле који, гинући, изговара: “Дрино, јебем ти…“. Митровић о томе даље каже: „Требало је, зато, да се пре једног оваквог тренутка `заустави` радња и да се каже гледаоцу: пази, ово је само филм, у њему се прича о неким стварима из прошлости и мало смо се забављали – ту све трешти, падају мртви, крви има до колена – али важно је да схватиш оно главно, од чега се и данас живи, што чини да се ноћу преврћеш у кревету и што ће ти можда помоћи!”

Југославија и Бугарска, чије су централне парадигме сећања почетком шездесетих година прошлог века увелико биле одређене социјалистичким наративом, спремале су се 1964. године за обележавање педесетогодишњице од почетка Првог светског рата. Искуства њихових народа, па и сећања на Велики рат, нису могла бити истоветна. О томе, поред осталог, сведоче и два играна филма која су била снимљена управо за потребе обележавања тог “непријатног” јубилеја: бугарски филм Крадљивац бресака и српски Марш на Дрину. Крадљивац бресака је изражавао погледе губитничке стране у рату измештањем фокуса са војних акција на љубавну драму која се одвијала између Србина, Иве Обреновића (чији је лик тумачио српски глумац Раде Марковић) и Бугарке, Јелисавете-Лизе, коју је играла бугарска глумица лиричног изгледа, Невена Коканова. Марш на Дрину је, за разлику од бугарске филмске интерпретације, представљао праву ратну епопеју и сећање на прву велику српску, али и савезничку, победу на Церу у августу 1914. године. Оба филма су у другој половини 1964. године била приказана пред београдском публиком.

Контекст у којем је Крадљивац бресака био сниман није био неповољан по југословенско (српско) – бугарске односе. У време његовог настанка односи Београда и Софије су били стабилни, а релативно висок степен сарадње је био потврђен и Живковљевим доласком у Београд 1963. године, када је био потписан низ билатералних споразума. Ипак, односи две државе које су се у Хладном рату нашле у оквиру истог идеолошког, али не и у оквиру истог политичког блока, и тада су били оптерећени “македонским питањем”, сећањима на бугарску окупацију источних делова Србије и Македоније у два светска рата и бугарским покушајем изједначавања “социјалистичких револуција” у Бугарској и Југославији.

Релативно стабилне односе две
државе кварио је инцидент рушења
бугарских споменика у Македонији
који су чували сећање на бугарско-грчку
битку код Дојранског језера (1913).
Тада је био срушен споменик
генерал-мајору Константину
Каварналиеву,по којем је, делимично,
настао лик пуковника Михаила у
Крадљивцу бресака.

Најважнији историјски процеси који помажу да се боље разумеју оба филма, а посебно Марш на Дрину, одигравали су се почетком шездесетих година у самој Југославији, у којој је на помолу био процес њене федерализације, а са њим и снажан развој национализама њених народа. Централном фигуром политичког и културног живота Србије почетком шездесетих година, све до смрти 6. новембра 1964. године, може се сматрати Слободан Пенезић Крцун. Има индиција да се филм Марш на Дрину може разумети и као његово наслеђе у српској култури, те да је управо он стајао у позадини снимања филма који се и данас сматра “инцидентом” у југословенској кинематографији услед изразито српског садржаја.

Крадљивац бресака

Филм Крадљивац бресака режирао је Вуло Радев на основу истоимене новеле коју је бугарски књижевник Емилијан Станев писао између 1936. и 1947. године. У новели су, као и на филму, сачувана сећања на Балканске ратове и српско-бугарски сукоб из 1885. године. Динамика развоја приче о крадљивцу бресака и њено прерастање из новеле у филм, поклапала се са динамиком добросуседских односа две државе (1936, 1947, 1964). Истовремено, садржај дела сведочи о историји конфликта два суседа (1885, 1913, 1918), што усложњава анализу садржаја филма.

Са сета: Крадљивац бресака

Радња филма је смештена у ратно Велико Трново, у 1918. годину, и одиграва се између заробљеничког логора у којем се, поред осталих заробљеника, налазе и Срби, и дворишта бугарског пуковника Михаила, управника логора и града, у чију се супругу Јелисавету-Лизу заљубљује српски војник Иво Обреновић. Страсна романса која се развила између српског официра и пуковникове супруге завршава се убиством српског војника који није дочекао (овоземаљско) ослобођење.

Пројекција филма у Београду није прошла без политичких трзавица: од незадовољства услед кашњења бугарске делегације на пројекцију, до новинских критика које су поручивале да филм “није антиратни” и да су у Србији “филм добро схватили”. Публика је, међутим, филм током пројекције више пута наградила аплаузом. Ипак, у лику српског војника у Крадљивцу бресака било је нечег узнемирујућег и непријатног за публику у Србији. “Нелогичност” лика Иве Обреновића долазила је до изражаја не само у компарацији са ликовима српских бораца какве је публика могла да види у филму Марш на Дрину, већ и у поређењу са ликом бугарског пуковника Михаила.

Пуковник Михаил је “главни споредни карактер”, како у новели, тако и у филму, али је за разумевање лика српског војника – можда и рецепције филма у Београду – од изузетне важности. Патриотизам пуковника Михаила је, за разлику од патриотизма српског официра Иве Обреновића, био ненарушен. Упркос спознаји да ће Бугарска изгубити рат, те да ће војници из логора којим он управља изаћи као победници, Михаил остаје одан својој војсци, идејама и ратним циљевима. Док српски официр, Иво Обреновић, будући победник разочаран у рат одбија да поздрави свог надређеног уобичајеним војничким поздравом, пуковник Михаил не дозвољава дефетизам у својој војсци која је већ у расулу, нагрижена успут и социјалистичким антиратним демонстрацијама.

Пуковникову несрећу (али и достојанствено држање у поразу) појачава његова лична, породична драма. Он има лепу али несрећну жену која је младост провела усамљена током Балканских ратова и Првог светског рата у којима је њен супруг био рањаван и награђиван. Њихов однос је, услед таквих околности, постао хладан. У њиховом браку више није било топлине, а није било ни деце. Пустош ратне и породичне свакодневице пуковник Михаил је покушао да превазиђе измештањем Јелисавете у врт са бресквама на периферији града уз необично строгу наредбу дату чувару врта – да пуца у свакога ко се врту приближи. Причу о Крадљивцу бресака могуће је тумачити и из религиозног дискурса, по којем би пуковнику Михаилу припала улога креатора (новог) света, издвојеног из ратног и тифусног хаоса. Врт са бресквама ограђен бодљикавом жицом би тако представљао алегорију раја, у којем ће се одиграти револт и побуна, у којем ће закон бити прекршен, у којем ће се стећи премудрост, испунити пророчанство и уследити апокалипса.

Раде Марковић и Невена Коканова

Јелисавета-Лиза је лик који, уз српског војника Иву Обреновића, сведочи побуну и преображење. Она је приказана као традиционална бугарска жена коју сусрет са Ивом Обреновићем мења тако што нарушава мир, али и празнину, породичног и свакодневног живота. Након сусрета са Ивом, Јелисавета оставља по страни принципе достојанства супруге официра, пренебрегава националне узусе тиме што се заљубљује у ратног непријатеља (и то баш Србина), бира неизвесност насупрот удобности, безбедности и заштићености. Немоћна пред налетом емоција, Јелисавета се опредељује за осећај слободе и смисла насупрот монотонији и сигурности коју су јој обезбеђивали бодљикавом жицом изоловани врт бресака и пуковников наоружани посилни као чувар све раскоши која се у врту стекла. Као и Иво, и Јелисавета креће путем који је, упркос свим препрекама, водио у самоостварење, слободу и – страдање. Обоје су побуњеници чијим побунама предходе ћутање, очај, неумољивост такве егзистенције, поштовање `господара`, трпељиво прихватање недаћа, неосвешћеност сопствених права и порива, немогућност да се спозна сопствена индивидуалност.

Током снимања филма, Раде Марковић
и Невена Коканова су почели романсу која
је трајала седам година. Раде Марковић
се убрзо развео од Оливере Марковић, док
се колебање Коканове завршило одлуком да
остане у браку.
Коканова: „Режисер нам је рекао – ви се
договорите. И ми смо се шетали у природи –
тамо где се рађала љубав између јунака. Али,
у суштини, то смо били ми. Оно што се десило
међу нама, оживело је на филму.“
Марковић: „Режисер је све препустио нама.
Одвео нас је у село Арбанаси. Какав
невероватан пејзаж! Већ је била зрела јесен
са белом травом која је жутела. Кажем бела
јер је тако на филму изгледала. И оставио нас
је тамо да дамо машти на вољу.“

Иво Обреновић је кључни лик новеле и филма. На преображај који доживљава указује, могуће, и његово презиме Обреновић (у новели Обретеновић) које долази од речи “обретен”, односно од преобраћен. Иво се појављује у три контекста: у логору, у разговорима са француским заробљеником и у врту са Лизом. Његов лик је најмање био проблематичан у контексту логора, у којем је одговарао и српској и бугарској перцепцији српског заробљеника. У разговору са француским заробљеником, другом и сапатником Гревилом (човеком без илузија којим је режисер Радев дао омаж филму Велика илузија, Жана Реноара из 1937. године), Иво почиње да се мења, игноришући Гревилова благонаклона упозорења да љубав са женом ратног непријатеља не може променити историјску реалност српско-бугарских односа. Већ кроз разговоре са Гревилом, Иво постаје нејасан, пољуљан, побуњен, ирационалан, “граничан”, па тиме и “опасан” лик.

Без обзира на то што српски
војник у бугарском филму
носи епитет „крадљивац“, он то,
у суштини, није био: украдене
брескве је вратио, схвативши да
том врстом глади (физиолошком)
није ни био вођен ка врту.

Најважнији контекст у којем се Иво Обреновић појављује је онај у сусрету са Лизом у врту бресака. Постепено, кроз сусрете са Женом, Иво постаје Човек ослобођен историјског, ратног и националног искуства. Он постаје ослобођен и колективног искуства и креће, као и Јелисавета, путем индивидуализације. Један од најзначајнијих тренутака у филму може бити онај када је Иво први пут “скренуо с пута” крећући се од логора ка врту у потрази за храном (у том тренутку и логор и храна добијају алегоријско значење), изговарајући речи које звуче судбоносно: “Само се отбих от пътя“. А тај тренутак “силаска са (познатог, историјског) пута” је уједно био и његов корак у непознато. Сишавши са утабане земљане стазе која је водила из логора, Иво Обреновић је престао да буде узорни српски војник, официр и ратник, постајући промотер другачијег говора и понашања. Управо је тај тренутак “силаска са пута” отупио оштрицу његове (националне) борбености и управо је преображај који Иво доживљава могао бити она димензија непријатности његовог филмског лика која је у Београду била дочекана са неповерењем. На крају, српски војник у бугарском филму умире помало недостојанствено (што посебно долази до изражаја у његовој компарацији са бугарским пуковником Михаилом и јунацима из филма Марш на Дрину који заједно гину у борби за слободу отаџбине): он бива убијен с леђа, затечен у крађи (бресака), у туђем врту, у туђој кући, са туђом женом, са женом ратног непријатеља, побуњен, љубављу преображен, у преступу, ослабљен, сам.

Марш на Дрину

Марш на Дрину је филм у којем, за разлику од Крадљивца бресака, нема важних и великих женских ликова. Лепота филма се огледала у Митровићевој способности да обједини историјско знање и поетику, избегавајући патетику својствену управо југословенском социјалистичком ратном филму. Нема грандиозних речи, а нема чак ни много пиротехнике јер је Митровић знао (и занатски и историјски) да се уверљивост ратне епопеје српских бораца у Великом рату више заснивала на личним напорима и колективној драми, а мање на буци и експлозиву.

Плакат за филм Марш на Дрину

Жика Митровић је био пореклом из села Горња Бадања које се налази недалеко од Цера, у близини Лознице. У интервјуу који је поводом четрдесетогодишњице од снимања филма дао Александру Арежини, Митровић је открио неке детаље о настанку филма за који је сценарио написао са Арсеном Диклићем. Идеја да такав један филм буде снимљен развијала се постепено, и пре него што је требало обележити педесет година од почетка Првог светског рата, јер ју је Митровић дуго носио у себи, инспирисан учешћем свога оца и својих стричева у Церској бици. Његов отац је био и одликован за заслуге у рату али се материјал из којег је Митровић касније црпео филмске сцене није базирао само на породичном сећању и архиви. Митровић је обавио низ разговора са учесницима Церске битке, са некима од њих и више пута, забележивши их, како сам каже – на магнетофонској траци. То су били разговори са старим борцима из Коњичке дивизије која се ка Церу кретала кроз Мачву и са онима из Комбиноване дивизије која се, на челу са Степом Степановићем, преко Уба убрзаним маршем кретала ка Дрини. Док је Крадљивац бресака био филм који је више био базиран на идеји, а мање на (колективним) искуствима из рата, Марш на Дрину је у значајној мери био заснован на историјским чињеницама и прворазредним изворима.

Слободан Пенезић Крцун

У социјалистичкој Југославији је почетком шездесетих година политичка клима почела да се мења у правцу државне децентрализације. Таква околност давала је на замаху националним дискурсима у свим њеним републикама што се у случају српског партијског руководства почело назирати у кругу људи окупљених око тадашњег премијера, Слободана Пенезића Крцуна. Располажући необично снажном организационом енергијом, али и вољом да остави трага у српској култури (и тиме да се, можда, искупи за недела почињена током “револуције”), Крцун је почео да поставља основе нечему што би се условно могло назвати новим српским културним концептом. Такво његово деловање морало је бити неприхватљиво, како за југословенско руководство, тако и за политичке и културне елите осталих југословенских република.

Бригу о обележавању педесетогодишњице од почетка Великог рата, Централни комитет савеза комуниста Србије (ЦК СКС) је поверио Комисији за историју ЦК СКС и Комисији за идејни рад Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). Архивска партијска документа, међутим, не бележе готово ништа о снимању филма Марш на Дрину, са изузетком неколико значајних реченица. У априлу 1964. године у записницима са састанака Комисије за историју се каже: “Филмско предузеће `Авала` покушава да направи филм `Марш на Дрину` користећи истоимени популарни марш, али то они раде на своју иницијативу”, из чега се може закључити да филм није био део државног и партијског плана. Не само да није био део државног и партијског плана, већ је, изгледа, био снимљен упркос партијским и политичким настојањима да се историјски смисао и значај Церске битке и њен јубилеј умање.

Ратко Дражевић

У интервјуу који је дао поводом четрдесетогодишњице од снимања самог филма, глумац Љуба Тадић (мајор Курсула), рекао је да је “тај филм онако више ишао некако испод земље” и даље: “Жика је (био) главни у том филму, он је то правио са Арсеном (Диклићем). Њих су двојица то радили. Опет, морам да вам кажем и ту ствар, да су заслужни за тај филм (били) Ратко Дражевић – дао је паре за тај филм, то Жика више зна, то Жика треба да исприча, ја не бих о томе причао, а то је гурао и Крцун, да се сними. И тај филм је онако скромно снимљен имао огроман успех.” Жика Митровић је посведочио нешто друго: “Пошто је то радила `Авала`, она је имала свој један врло импозантан савет где су били (…) писац Слободан Селенић, био је Михиз и још неколико (их) је било. Они су одобрили то, међутим, била је једна фракција у томе свету која је била против зато што су се бојали тог национализма”. И даље: “рецимо то да се у Мадери скупљало друштво. Он (Љуба Тадић), Ратко Дражевић, Селенић, не знам ког дана у недељи. Онда је он (Љуба Тадић) пред њима усред ресторана Мадере одглумио час једну, час другу сцену и они су то гледали и коментарисали.”

Историјски значај и могуће политичке консеквенце “незгодног јубилеја”, требало је умањити обележавањем низа других значајних годишњица: те, 1964. године, навршавала се педесетогодишњица смрти Димитрија Туцовића поводом које је партија желела да говори о српској социјалдемократији, затим 100 година од смрти Вука Караџића (сложена због “питања језика” у Југославији) – прослава која је требало да буде “централни догађај” те године, потом обележавање јубилеја Скерлићевог и Мокрањчевог стваралаштва, обележавање оснивања манастира Сопоћани. Осим тога, у Хрватској је требало обележити Мажуранићев и Матошев јубилеј, а дневни лист Политика је те године прослављао шездесет година од оснивања. Општи правац инструкција у партији је био такав да се прослава педесетогодишњице Церске битке “морала тумачити са марксистичког становишта, што мирнијим и одмеренијим тоном”. То је, поред осталог, требало постићи писањем једног “централног чланка у штампи” јер, како је на седници Извршног комитета ЦК СКС рекао Јован Веселинов: ”(…) ми не можемо 1914. годину препустити ратницима из 1914. године и поповима да праве парастосе, него ми треба да кажемо, као комунисти, шта мислимо о том рату.”

Док се партија бринула како да сузбије глас бораца из Првог светског рата, дотле је Жика Митровић, са Арсеном Диклићем, кругом људи окупљеним око Крцуна и Ратка Дражевића у `Авали`, чинио супротно: записи његових разговора са борцима Церске битке су са магнетофонске траке током пролећа 1964. године прерастали у филмске слике. Борци су почели да добијају свој глас на филмском платну, а партијски однос према том рату је био пренебрегнут и побеђен у неформалним круговима и центрима моћи који су почетком 60-их година били у формирању. Митровић је успео да сними дубоко српски филм који то није био само по теми коју је обрађивао, већ и по укупном ангажману свих оних који су у његовом снимању учествовали.

У снимању филма у Ваљеву су, осим филмске екипе, као статисти учествовали и мештани, Ваљевци, сељаци из околине града, али и војска – око две хиљаде војника који су Митровићу викендом били стављани на располагање. Да филм Марш на Дрину није био државни пројекат, својим запажањем посведочио је Љуба Тадић: “(…) војску смо имали само суботом и недељом. Није то био државни филм. Ја и не знам како су они ту војску добили суботом и недељом. Снимао сам два ратна филма, Сутјеску и ово, па сам на Сутјесци видео колико је ту било војске за снимање. Па то је трајало годину дана.” Митровићу је у снимању филма помагао и један Ужичанин, пуковник Луковић, пензионисани професор војне академије који је Церску битку “познавао напамет”. Луковић је месец дана увежбавао војску како да маневрише, учио глумце и статисте како се прежу коњи, потрудио се да набави топове који су изгледали као они из 1914. године, учио глумце како се мењају положаји. На снимању су, приликом кишних дана, када би се топови заглављивали у блату, помагале и жене, а припрему глумаца за сцену слушали су и војници и статисти. Митровић је о атмосфери на снимању рекао: “Имао сам утисак да су сви они на неки начин били везани за ту причу”.

Сцена из филма Марш на Дрину

Марш на Дрину је на фестивалу у Пули добио награду публике што значи да је око 12.000 гледалаца, углавном Хрвата, филм прогласило најбољим те године. Упркос томе, Митровић је, како сам каже, био “преслишаван” у Београду, а на једно гледање филма је и сам био позван да коментарише и објасни шта је у њему приказано. Суочио се са парадоксом да је српски филм, који је био награђен у Хрватској, за део српског партијског руководства и даље био политички осетљив. Без обзира на то што је после фестивала у Пули Марш на Дрину био умножен у 50-60 копија које су биле предвиђене за политичко-васпитни рад у армији, остаје и чињеница да тај филм, са изузетком једне телевизијске пројекције 1975. године, све до 1989. године, пред српском публиком није био приказиван.

У завршну верзију филма није
ушла сцена у којој се на једном
месту, после скупо плаћене
победе, сусрећу мртви и живи:
док се преживели победници
на коњима и у колони враћају
са Цера, са околних ливада
посматрају их мртви. Та
христолика сцена (у Христу су
сви живи) је, како је Митровић
сматрао, могла да оптерети већ
постигнут ефектан крај филма,
па је била изостављена.

Компарација два филма, Крадљивца бресака и Марша на Дрину, наметнула се самом чињеницом да су филмови били снимљени поводом јубилеја, да су као главну тему имали српског војника из Првог светског рата и да је Крадљивац бресака био приказан и у Југославији. Упоредна анализа, међутим, у свом крајњем исходу води ка закључку да се у случају та два филма није радило о некаквом “рату филмским платнима” између Бугарске и Србије (Југославије). Фокус сукоба се, када је у питању Марш на Дрину, измешта на конфликт који се одигравао унутар српског и југословенског поља (и политике) сећања, док је приказивање бугарске верзије сећања на Велики рат и интерпретацију српског војника у њему само додатно оптеретило ионако сложене односе у домену сећања на Први светски рат у Југославији и Србији. Другим речима, у Бугарској је филм Крадљивац бресака имао задатак да разреши њихове националне трауме, релативизујући српску победу и бугарски пораз. Са друге стране Марш на Дрину је разрешавао југословенско-српски комплекс сећања на 1914. годину. Није, ипак, на одмет, запитати се ко је и када донео одлуку да се у Југославији, у Београду, исте године када и Марш на Дрину, прикаже и бугарска верзија сећања на Први светски рат која је могла бити схваћена као релативизација српских напора поднесених у том рату.

***

Централни симбол страдања у Крадљивцу бресака је бресква – редак симбол у балканској уметности. У филму се јавља као предзнак страдања у љубави. И у једној српској варијанти сећања на Церску битку, изван филмских интерпретација, српски војник је био “додирнут усудом брескве”. Сећање на страдање српских војника на Текеришу, о чему говори филм Марш на Дрину, сачувано је и у једној легенди о “војниковој шантелији”. У њиви српског сељака на Церу, где је битка била вођена, пронађене су кости непознатог српског борца и установљено је да је стабло брескве које је ту расло никло из његовог грла. Легенда каже да је у време највеће непријатељске офанзиве у лето 1914. године, у предаху између најжешћих борби, безимени церски војник сео на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила девојка. У тренутку када је загризао брескву погодио га је залутали метак и клонули војник је затим пао у ров. Смртни грч му је укочио вилице, па му је бресква остала у устима, а из њене кошчице је порасло стабло. И бресква и војникове кости су са тог места касније пренете на Текериш.

Није јасно зашто је Емилијан Станев “крадљивца” ситуирао у врт са бресквама, поготово због тога што је записао сећање на настајање главних ликова у новели: у детињству је, са оцем, посетио пуковника чија се прелепа жена, “у плавој хаљини”, урезала у његово сећање. У суседству тог пуковника је живео други, свадљиви пуковник, који је посвећено чувао свој виноград. На неки чудан начин су се тај други човек и “плава дама” повезали у пишчевој глави и тако су настали ликови Лизе и Михаила. Али аутор остаје недоречен око тога како је “лозе” (виноград) прерасло у “праскови” (брескве). Није јасно ни зашто се у сноликим формама сећања какве су српска легенда и бугарски филм и новела, судбина српског војника везује за мотив брескве. Бресква је једино још у сановницима, вековним искуствима сневача, препозната као симбол који ономе ко снива најављује велику љубав и велико страдање.

Оливера Драгишић


Литература:

Ајдачић Дејан, Књижевно обликовање представа о противнику у бугарско-српским ратовима: https://liternet.bg/publish1/dajdachich/predstava.htm (9.11.2020)

Георги Тошев, Невена Коканова. Години любов. София: Книгомания, 2018, 74-83.

Evgenja Garbolevsky, The Conformists. Creativity and Decadence in the Bulgarian Cinema 1945-89, Cambridge Scholars Publishing, 2011, p. 77-78.

Žika Mitrović, „Režija istorijskog filmskog žanra“, u: Radoslav Lazić, Rasprava o filmskoj režiji, Beograd: Kultura, 1991, s. 75-81.

Иванова Дияна, Емилиян Станев: `Крадецът на праскови` – от Створението до Апокалипсата – https://www.rastko.rs/rastko-bg/umetnost/knjizevnost/divanova-estanev2_bg.php (9.11.2020)

Историјске свеске: Сведочења са српског фронта 1914. године – http://www.andricgrad.com/2014/08/svjedocenja-sa-srpskog-fronta-1914-godine/

Lim Mira, Lim Antonjin, Najvažnija umetnost, Istočnoevropski film u dvadesetom veku, Beograd 2006.

Митерауер Михаил, Миленијуми и друге јубиларне године; Зашто прослављамо историју?, Београд, 2013.

Приче завичајне. Текерешки пешкир: http://www.rtvbn.com/3824348/price-zavicajne-tekereski-peskir

Predrag Marković, Prvi svetski rat na ekranu i film Heroj 1914. Poštovanje za istinskog junaka, Vreme, https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1252178&print=yes (9.11.2020.)

Слободан Пенезић Крцун. Гласност ћутања. Говори. Чланци. Ратна писма. Сећања, Ур: Жељко В. Марковић, Историјски архив Ужице, Ужице 2020.

Раковић Александар, Српско родољубље у филму Марш на Дрину : https://iskra.co/reagovanja/aleksandar-rakovic-srpsko-rodoljublje-u-filmu-mars-na-drinu/ (9.11.2020)

Черок Семън, “Вло Радев”, Интервюта за кино и за себи си, София 1979.

Извори:

Архив Србије, Централни комитет Савеза комуниста Србије, Комисија за идеолошки рад 1945-1969, Ђ-2, К-6, 7, 15.

Архив Србије, Централни комитет Савеза комуниста Србије, Извршни комитет ЦК СКЈ 1963-1965, Ђ -2, К-6, 8.

Архив Србије, Централни комитет Савеза комуниста Србије, Историјско одељење 1948-1969, Ђ-2, К-10, 11, 12.

Генов Паун, Крадец на праскови, Филмске новине, 1964.

Интервју са Жиком Митровићем о Маршу на Дрину, Александар Арежина – http://aleksandararezina.blogspot.com/2011/02/zika-mitrovic-komandant-marsa-na-drinu.html (9.11.2020)

Марш на дрину – јединствена филмска битка. Поетика смрти мајора Курсуле, Интервју Александра Арежине са Љубом Тадићем): http://aleksandararezina.blogspot.com/2010/11/mars-na-drinu-jedinstvena-filmska-bitka.html (9.11.2020)

Марш на Дрину, Младост, Слободан Новаковић, 16.12.1964.

Од 1. јануара на биоскопском репертоару филм Мaрш на Дрину. Снима се наставак?, Експрес, Сл. Константиновић, 28.12.1988.

Станева Надежда, Дневник с продължение, София, 1979.

Чернов Григор, Крадец на праскови, Филмске новине, 1964.

Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Jugoslavija i Bugarska 1944-1980. Hronika neuspešnog prijateljstva

SRCE NE VREDI DOK NE POLUDI: PESMA MARIJE ČUDINE

Za male, ljepe stvari htjela sam dati srce,

Marija Čudina

I već sam pošla k ljiljanima da ga izvade,

Ali sam srela starca, koji je ozbiljno rekao

Da srce ne vrijedi dok ne poludi.

Još mu vjerujem i vratila sam se natrag,

Da u svojoj maloj kući pod javorom čekam,

Kad ću čuti kako zvone neke čudne ruže

Od kojih će i moje srce u tamnom satu zaplakati.







Prvo pismo Leonida Šejke Mariji Čudini:

„Draga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem – svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? – ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.
Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je preda mnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.
Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. “Tko od nas nije zauvek stranac i sam.” Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam – jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.
Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ima nešto što mi je blisko. “Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja”… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.
O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.“

Прошла времена, презент и футур у дневничким белешкама Драгана Крстића

Драган Крстић (1929-2006) је био српски психолог, рођен у Београду у којем је живео, радио и у којем је умро. Био је аутор низа значајних радова из домена психологије – Психолошки речник (1988) и Психолошке белешке (1992), те низа истраживања из области филма, језика, издаваштва, архитектуре, развојне психологије… Тек неки међу његовим пријатељима су знали да је Драган Крстић био и спортски пилот, а нико, па ни супруга, да је од 1960-1988. године водио дневник.
Крстић је био кетмен. Његова укљученост у социјалистичку структуру власти преко низа академских институција у којима је радио омогућавала му је увид у механизме функционисања тадашњег режима. Утиске о ономе што је видео и према чему се односио са пуним неповерењем је бележио у дневник (Психолошке белешке. Покушај психолошке хронике I-VI, Балканија: Нови Сад). Захваљујући тој околности данас је могуће читати једну интимну историју односа према структури власти, која је настајала у распону од готово тридесет година.

4.7.1975

Драган Крстић

Пошто сам на једном семинару говорио о анализи садржаја комуникације, разговарао сам са једним професором који у оквиру Центра за усавршавање на Филолошком факултету треба да уради дипломски рад, жели баш тиме да се бави. Запослен је у Ваљеву у затвору за тешке малолетне преступнике, и предложио сам му да изврши статистичку анализу речника и синтаксе у писменим радовима младих затвореника. Иако сам га упозорио да је посао временски дуг и по операцијама заметан, прихватио је тему. И сам је запазио неке одлике речника малолетних преступника и радознао је да их јасније класификује и донекле квантификује. Каже да се у синтакси може приметити да млади затвореници мало користе садашње време, претежно користећи прошло и будуће. Пошто ради у репресивном апарату, нисам хтео да га излажем накнадним искушењима и да отварам питање колико је то стварно специфична одлика затвореника, а колико уопште одлика југословенске, нарочито српске популације. Уосталом, и читав идeолошки систем више ради са прошлим и будућим, него садашњим временом.

Сваки затворен систем мора да изађе из тескобе затворености, а у језику се то једино може бекством у прошлост или будућност, док је садашњост менталне, физичке или било какве затворености неподношљивa. Комунистичка идеологија се јавља као имитација религијских општих образаца у којој је садашњост тегобна, па се преко ње мора брзо прећи, као да је то нешто сасвим пролазно и успутно. У синтакси ће се то одразити у ређој употреби садашњег времена. Прошлост је била грешна, али и испуњена подвижништвом које изводи на пут спасења. И једно и друго мора бити добро описано, са честом употребом прошлих времена. Комунистичка идеологија много користи прошло време у коме описује све грехове бивших власти, као и подвиге комуниста, који су се супротстављали тој грешности многих људи, и најзад кроз мучеништво извели становништво на прави пут спасења. Најзад, ту је и будућност, рај на земљи, безгрешно друштво, једно наилазеће озарено време, које се мора често спомињати да би својом динамиком привлачности утицало на људе да се придруже или подреде комунистичкој идеологији. Кријумчарење тог библијског обрасца у свест људи комунисти су остваривали различитим психолошким путевима, зависно од развојне фазе у којој су се нашли. Пре него што дођу на власт они се користе снагом језичког логоса и свој долазак на власт најављују метафором Библије, само са спуштањем основног људског егзистенцијалног обрасца из његове трансцедентне равни у овоземаљску раван, што им и даје велику психолошку динамику у условима кризе људског веровања. После њиховог доласка на власт, психолошки услови се битно мењају. Парадоксално је да комунистичка власт заиста реализује и заоштрава библијски концепт о тегобној садашњости, која постаје мучна и неподношљива, па је сви, и народ и комунисти, избегавају и не спомињу што се изражава у сразмерно реткој употреби садашњег времена. Тада и народ почиње другачије психолошки да користи прошло и будуће време. То није употреба којом се кријумчари есхатолошки концепт егзистенције, већ обично, некад и панично, бекство из садашњости. Оно што видимо код малолетних затвореника, или што бисмо видели у било којој тамници, само је екстремни случај општих односа који сада владају у Србији.

Висока учесталост јављања прошлих времена у нашем садашњем говору садржи у себи важне одлике које такође ваља запазити. Наиме, српски језик располаже развијеном и јасном структуром неколико прошлих времена, која су сада готово заборављена. У употреби је преостало, практично, уопштено, најмање диференцијално прошло време и примедба о високој учесталости прошлих времена у нашем говору стварно се односи на ту врсту глобалног саопштавања прошлости. Био сам – нема више бих, бејах, бивао сам, бејах био. Оно што се дешава са нашим говором (мишљењем) донекле је замагљено чињеницом да и у другим језицима постоји разликовање више прошлих времена и да је и у њима дошло до извесне редукције употребе разноврсних прошлих времена, као и њихово свођење на неко прошло време које одговара нашем општем прошлом времену (перфекту). То је проблем такозване економизације говора, са придавањем многобројних и разноврсних (не много дивергентних) значења (у облику “гроздова”) речима које су кратке и “економичне” у говору. Исто је и са редукцијом граматичких правила употребом такође економичних граматичких облика, који не захтевају много енергије ни у поруци, ни у пријему и обради порука (највише у енглеском, али и француском и немачком, донекле и руском језику-говору). Међутим, та редукција “великих језика” важи углавном за усмени говор, док су у писаном језику сви граматички облици сачувани (нарочито у француском), изузев површних текстова свакодневице, или намерно “скраћеног” говора агенцијских вести. Иако не постоје упоредна истраживања преко којих би се могао упоредити степен економизације и редукције говора у различитим језицима, уверен сам да је редукција нашег говора знатно већа, да је психолошки другачија и да је само делимично условљена економизацијом граматичких облика. Усмени говор је флуидан и тешко се пореди, али зато се те разлике могу јасније видети у писаном говору. Довољно је само бацити поглед на неки наш писани текст, чак и онај са најозбиљнијим језичким претензијама и одмах приметити да је употребљен готово искључиво перфекат. То је у другим језицима просто незамисливо, али и у нашим ранијим текстовима.

Не бих хтео да преузмем улогу судије и да беспоговорним закључивањем пресецам иначе увек отворена језичка питања, па с тога не осуђујем оно што се дешава са нашим усменим и писаним говором јер он је одређен огромним инерционим моментима који су, уосталом, захватили и мој говор. Не желим ни да осудим искључиво комунистичку идеологију и владавину јер слични процеси редукције су, очигледно, започели још раније, у међуратном периоду нашег говорног понашања. Оно што се догађа у језику и говору далеко је фундаменталније од једне идеологије, ма колико дубоке, библијско-архетипске слојеве личности она захватала. Тек у том контексту примећујем да је редукција условљена и тешким психолошким притиском садашњости, из које произилази и амбивалентан или нејасан однос према прошлости. У тој прошлости све је измешано, и добро и зло, и достојанство и понижење, и грижа савести због злоупотребе прошлости и понос због њених достигнућа – свакојаке супротности су у њој садржане, нарочито ове скорашње, комунистичке, са много свирепости и превара. Једни делови прошлости се прихватају, други одбијају, нешто у њој психолошки функционише као нада, друго као проклетство – ништа од тога између себе није јасно раздвојено, не постоји граница, ни временска, ни било каква друга која би ту прошлост диференцијално размеђила. Из таквог психолошког односа према прошлости не може да произађе ни њено јасно и танано граматичко разликовање, па се са њом поступа грубо, начелом све или ништа.

19.12.1973.

(…) Где су се изгубила сва она прошла времена у српском језику, која су до недавно постојала у непосредном говору и још увек се срећу код старијих људи? У текућем говору изгубило се пређашње свршено и несвршено време и остало је само једноставно прошло време. (…) чини се да је цео тај “временски” квар језика најближи коренима поремећаја саме потенције језика, редуковане заједно са редукцијом саме егзистенције.

У мојој кући су се говорила сва времена и сећам се да сам прве потешкоће имао на факултету, и то баш на студијама психологије. На вежбама, када је требало давати исказе и водити протоколе замерали су ми што кажем “осетих” или “бејах осетио” и захтевали су да кажем “осетио сам”. Нико није хтео да разуме разлику између неког тренутног осећаја (осетих), осећаја који је претходио нечему (бејах осетио), или осећаја који је у прошлости трајао неко време (осећах – ни то нису допуштали да уђе у протокол) и захтевали су редуковано, недиференцијално, једноставно и, ваљда, економично, “осетио сам”. Моји напори да тачно опишем доживљаје понекад су сматрани егзибиционизмом што је стварно било у складу са егзибиционизмом психологизирања, док је стварни проблем остао запостављен. Другачије граматичке природе, али сличног структуралног поремећаја било је и изостављање глаголских прилога и радних придева који су се некада такође далеко више примењивали него сада. И са њима сам имао много мука у протоколима о самопосматрању, јер је све то некако изгледало анахроно. (…) Свака промена у језику означава и промену односа према реалности и ишчезавање прошлих времена из употребе указује на опасне промене у нашој психолошкој грађи. (…) Губљење прошлости у диктатурама је додатно, условљено и њеним потискивањем, не зна се да ли више институционалним или самим индивидуалним психолошким притиском у страху од те исте прошлости која опомиње. (…)

Срби, а са њима и многи у Југославији, пре свега не верују више у свој језик, а верују у све друге, претпостављајући да ти други носе истину и логос, а да сопствени води омашају односа с реалношћу. (…) Сви ти лажни односи према реалности и то у њеним најважнијим аспектима морали су створити велико осећање несигурности спрам свога језика, као и страхопоштовања према другим, успешнијим, који су ваљаније дефинисали стварност.

„Јадни латински!“ Класичар и песник – Пјер Паоло Пазолини

Пјер Паоло Пазолини је био италијански романописац, есејиста, учитељ, педагог, драматург, сценариста, синеаста, глумац, политичар, сликар, новинар, лингвиста, класичар и песник. Био је и хомосексуалац, верник, агностик, атеиста, побуњеник, а можда и анархиста. Волео је и фудбал. Родио се 5. марта 1922. године у Болоњи, а његово убиство 2. новембра 1975. године у једном званичном судском спису описано је на следећи начин:

“Када је пронађено његово тело, Пазолини је лежао потрбушке, с једном крвавом руком одмакнутом, а другом скривеном испод тела. Коса умрљана крвљу падала му је на огуљено и повређено чело. Лице деформисано од подбулости било је црно од модрица и рана. Руке и шаке такође су биле модроцрвене и црвене од крви. Прсти леве шаке преломљени и одсечени. Лева страна вилице поломљена. Спљоштен нос окренут надесно. Уши одсечене на пола, а лево ишчупано из корена. Ране по раменима, грудима, слабинама, са траговима гума сопственог аутомобила којим је прегажен. Једна грозна повреда између врата и потиљка. Десет поломљених ребара, поломљен грудни кош. Јетра повређена на два места. Срце које се распукло.” (из поговора Јасмине Ливаде, у: Pjer Paolo Pazolini, Amado mio kome prethode grešna dela, Narodna knjiga: Beograd, 1984)

Пазолини није био “миран момак” – до смрти су против њега била покренута 33 судска поступка. Оптужбе су биле разне: од завођења малолетника, до прогона његових уметничких дела. Разне су и многобројне интерпретације могућих мотива његовог убиства: према некима је у питању био обрачун Пазолинија и његовог љубавника, али истрага која је била поведена после његовог убиства и током које је учињен немали број пропуста отворила је простор за сумње да је Пазолини био убијен из политичких разлога. Важан тренутак Пазолинијевог сукоба са друштвом у којем је живео, стварао и у којем су његов филмски израз и књижевни глас постајали све иритантнији, представљао је текст Cos’è questo golpe? Io so, објављен новембра 1974. године у миланском дневнику Corriere della Sera. У њему је Пазолини упозорио јавност да су му позната имена одговорних за серију терористичких напада који су тих “оловних година” потресали Италију.

Пазолинијев недовршен и постхумно објављен роман “Петролио” открио је његово интересовање за још једну белу мрљу савремене италијанске историје – за смрт председника италијанске нафтне империје ЕНИ, Енрика Матеиа. Матеиева смрт у авионској несрећи у Ломбардији 1962. године изазвала је лавину спекулација о његовом могућем убиству јер је овај контроверзни моћник рушио ригидне хладноратовске баријере, пледирао за италијанску енергетску еманципацију и оспоравао монопол седам нафташких сестара, чиме је на себе навукао гнев утицајних људи из света међународне политике, угљоводоника и великог новца. Отуда и долази претпоставка по којој је Пазолинијево занимање за ову тему италијанске политике довело до његовог трагичног краја новембра 1975. године. Убиством Пазолинија била је послата порука да се путем побуне више није могло ићи некажњено.

Елементи набоја који је Пазолини произвео у италијанском друштву, као и сегменти његове сложене личности, већ су истраживани и анализирани у многим текстовима, али један аспект његовог деловања остаје у сенци – његово залагање за очување латинског језика у оквиру италијанског школског система. Није искључено да је управо тај сегмент Пазолинијеве борбе погађао у нерв систем који се у Италији постепено учвршћивао од краја Другог светског рата. Пазолини је, бранећи латински језик, указивао на немогућност помирења две културне матрице које су се у Италији у другој половини 20. века сударале и искључивале: прва је била она која је почивала на античком, класичном и хришћанском наслеђу, а чију су срж чинили латински, али и старогрчки језик, док је друга, њој супротстављена, била она која се успостављала од краја Другог светског рата, а која је италијанско друштво обликовала према моделима неокапиталистичких и конзумеристичких вредности и естетике.

Послератне промене Пазолинију нису давале мира, и са њима се носио теже него са фашистичким наслеђем. Једна од тих промена га је посебно иритирала: био је сведок суштинских реформи образовног система у Италији које су од почетка шездесетих година значајно маргинализовале наставу латинског језика у италијанском школском систему. Од половине 19. века до 1923. године латински је у италијанским петогодишњим гимназијама, коју су похађала деца од десете до четрнаесте године, био заступљен чак више од италијанског језика. То је значило да је на недељном нивоу, на пример, у трећој години гимназије било предвиђено девет часова латинског језика наспрам шест часова италијанског језика, док је у четвртој и петој години био предвиђен једнак број часова за италијански и старогрчки језик (у концепту образовања у којем су у школама били предавани латински, старогрчки и италијански језик, историја са географијом, аритметика, гимнастика са војном обуком и веронаука). Образовна реформа која је уследила са Мусолинијевим освајањем власти и која је на снази била до 1940. године и даље је прописивала мањи број часова италијанског језика од латинског језика у петогодишњим италијанским гимназијама (с тим што је уместо веронауке био уведен један страни језик).

Марија Калас као Медеја и Пазолини

Кључне промене отпочеле су 1963. године, када је у новоформираној трогодишњој средњој школи “scuola media unificata“ латински језик прво био сведен на статус факултативног предмета, да би 1977. године латински и коначно нестао из ове средњошколске форме, која се данас назива Scuola secondaria di primo grado. Шездесетих година прошлог века, у време Другог ватиканског концила, латински је доживео пораз и у католичкој цркви, пошто је у литургијама уступио место “живом”, дакле, италијанском језику.

У таквим околностима, непосредно пред нову реформу школског програма која је на снагу ступила почетком 1963. године, Пазолини је записао кратак текст под насловом “Јадни латински” (децембар 1962). У њему се Пазолини залагао за опстанак латинског језика у школском систему, али само под условом да и сам школски систем буде радикално промењен, јер је, како је мислио, начин на који се тада латински предавао у школама представљао увреду за традицију. Пазолини је, међутим, куцао на “затворена врата”: отварање католика-демохришћана према левици (социјалистима) почетком шездесетих година имало је за последицу социјалистички оријентисану школску реформу. Резултат је био већ поменута “scuola media unificata“, којом је латински језик био отеран на маргину, што је, уз подизање старосне границе обавезног школства на четрнаест година, представљало значајан корак ка демократизацији и прагматизацији знања у Италији.

Силвана Мангано и Пазолини

“Школски латински језик” који се до почетка 60-их година још био задржао у најелементарнијим формама, Пазолини је називао “малограђанским латинским”, “академским латинским” (удаљеним од живота), дакле – “криминалним!”. Такав латински је, по његовом мишљењу, био последица начина на који су у школама били предавани књижевност, историја и науке. Упоредо са тим, на северу Италије је, како је забележио, “неокапитализам” својом модернизацијом мењао класичне форме живота до њихове непрепознатљивости. Тај неокапитализам за собом није остављао ништа, каже Пазолини, осим економске добробити и масовне културе. Требало је, познавањем латинског језика, упознавати и волети сопствену прошлост, градити заједничке слике о прошлој стварности и бити свестан да је такав вид образовања уједно био и облик борбе против “спекулативности неокапитализма” који, како Пазолини каже – “не поштује и не зна ништа”. “Јадни латински” (ниво на који је учење латинског језика коначно био сведен) јесте, према Пазолинијевом мишљењу, био средство упознавања италијанске историје, али на онај начин који је одговарао новим временима и структурама власти.

Едип

Другим речима, представе и слике прошлости које су генерације Италијана усвајале и којe су чиниле основу њихове националне културе (али и основе европске културе), почеле су да ишчезавају са нестајањем латинског језика из образовног система. На њихово место су почеле да долазе осакаћене полупредставе о историји које је Пазолини сматрао малограђанским и скандалозним, а које су све више биле усклађиване са рађањем потрошачког, демократизованог и вестернизованог италијанског друштва. Схвативши да Италијани губе своју прошлост, Пазолини је почео своју борбу: оживљавање италијанских и европских представа из заједничке “афричке”, античке, класичне и хришћанске прошлости кроз филмске слике. Отуда у његовом филмском опусу значајно место заузимају филмови као што су Јеванђеље по Матеју (1964), Краљ Едип (1967), Теорема (1968), Медеја (1969), Декамерон (1961), Кентерберијске приче (1972), Цвет хиљаду и једне ноћи (1974). Његова филмска интерпретација Медеје (коју је тумачила Марија Калас у божанственим костимима Пјера Тосија) опомињала је савременике да би им се, у сусрету са “новим светом”, могла догодити трагедија слична Медејиној која се усудила да напусти свој стари свет.

Борећи се за опстанак класичног наслеђа Пазолини је снажан акценат стављао на старе језике. Видео их је, не као артефакте давних епоха, већ као језике побуне против конзумеристичке малограђанске заједнице у којој је, силом прилика, морао да живи. У овом кратком монологу у Сабаудији из 1974. године Пазолини је своју критику савременог света радикализовао до тезе да је конзумеристичко неокапиталистичко друштво по својој деструктивној моћи превазишло свог идејног претходника – фашизам. Фашистички систем је, према његовом мишљењу, персонификовала криминална олигархија која је, за разлику од потоњег послератног поретка, имала тек лимитиране капацитете за рушење традиционалних стилова и естетике.

Оливера Драгишић/Петар Драгишић

Deca i engleski jezik u 21. veku (Intervju sa Tatjanom Joksimović)

Učenje stranih jezika u jednoj zemlji objedinjuje i reprezentuje psihološki naboj sredine i otkriva vladajuće stanje duha u oblasti ideologije, ekonomije, politike i kulture. Kada učenje nekog stranog jezika postane deo institucionalnog sistema, odnosno kada se u značajnijem obimu uči u osnovnim i srednjim školama, onda zapitanost nad procesom učenja stranog jezika postaje relevantna društvena i istorijska tema.

U prvim godinama posle Drugog svetskog rata, sa početkom sovjetizacije jugoslovenskog društva, apsolutni primat u nastavi stranih jezika je dobio ruski jezik, potiskujući francuski i nemački jezik. Posle sukoba Tita sa Staljinom 1948. godine, koji je za posledicu imao početak vesternizacije Jugoslavije, mesto i značaj ruskog jezika postepeno je počeo da preuzima engleski jezik. Do polovine 70-ih godina prošlog veka roditelji su mogli da biraju koji će jezik njihova deca učiti u školama i već tada je većina birala engleski jezik. U Beogradu je učenje engleskog jezika uskoro prevladalo, pa se njegova gotovo apsolutna dominacija – u komisijama koje su odlučivale o strategijama učenja stranih jezika u okviru školskog sistema – počela upoređivati sa nekadašnjom dominacijom ruskog jezika. Takvo stanje stvari je bilo određeno opštim jačanjem angloameričkog uticaja u kulturi i ekonomiji u čitavom svetu i već tada su, kako izvori beleže, bili uočeni pojačani zahtevi roditelja da njihova deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika.

Od sedamdesetih godina do danas je prošlo gotovo pola veka, a mi smo tu gde jesmo: u poodmaklom procesu globalizacije, u vremenu u kojem je svakodnevica nezamisliva bez interneta i u doba u kojem je u većem delu sveta engleski jezik postao lingua franca. Zahtevi roditelja – da deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika su ostali nepromenjeni. Mehanizmi usvajanja osnova engleskog jezika na najnižim uzrastima, međutim, ostali su složen posao kako za one koji jezik predaju, tako i za one koji treba da ga usvoje i progovore. O izazovima učenja engleskog jezika na predškolskom i osnovnoškolskom nivou razgovaramo sa Tatjanom Joksimović, profesorkom engleskog jezika i književnosti i vlasnicom škole i centra za učenje stranih jezika – Starland.

Već duži niz godina, kao profesorka engleskog jezika, stičete iskustva u domenu rada sa decom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Koliko je proces predavanja, odnosno usvajanja osnova engleskog jezika na nižim uzrastima složen i da li je uopšte moguć?

Engleski jezik je jezik globalnog sporazumevanja – to je tako, i tu činjenicu treba na taj način i prihvatiti. Poznavanje engleskog jezika je uslov bez koga se ne može, odnosno nepoznavanje ili neupotreba uveliko smanjuje mogućnosti koje savremeni način života podrazumeva. Iz tog razloga, starosne granice za početak učenja engleskog jezika sve više se spuštaju, od pre nekoliko godina engleski jezik je ušao i u državne vrtiće kao dodatna aktivnost, a privatne škole imaju u ponudi kurseve namenjene najmlađima. Postoje razne metode i načini kako se pristupa najmlađim polaznicima u  učenju engleskog jezika. Ono čime sam se ja rukovodim u svom radu sa decom je dobrim delom zasnovano na iskustvu koje sam stekla tokom svog života i rada u Kanadi, posmatrajući kako deca našeg porekla usvajaju paralelno engleski jezik, dakle jezik zemlje u kojoj žive i maternji jezik koji se govori u kući. Uvek mi je bilo zanimljivo kako neosetno i nesvesno prelaze sa jednog jezika na drugi, ili ako roditelji pričaju na srpskom, deca odgovaraju na engleskom, i svako svakoga razume, svako koristi u datoj situaciji jezik koji mu je u tom momentu lakši ili bolje služi svrsi. 

Upravo zato što osećam da je forsiranje komunikacije isključivo na engleskom jeziku na našim časovima, meni barem, krajnje veštački, nepotrebno i kontraproduktivno, ono što želim da postignem je da kod najmlađih polaznika stvorim atmosferu u kojoj se spontano prelazi sa jednog jezika na drugi. I ostanem veoma često prijatno iznenađena u kojoj meri maleni drugari mene jednostavno razumeju – pričajući na engleskom, pa ubacujući digresije na srpskom, pa produžavajući priču na engleskom, deca spontano usvajaju novi jezik, i vrlo često kombinuju sa maternjim jezikom – kao pravi mali gastarbajteri☺. U tom najranijem uzrastu, dakle govorimo o deci od 3-4 godine, najmlađi polaznici usvajaju melodičnost engleskog jezika, upravo u tom uzrastu oni upijaju ritam i muziku jezika, a u kasnijim fazama učenja, ova deca nemaju problema u izgovoru, njihov jezik zvuči mnogo prirodnije i bliskije govoru izvornih govornika. U ovoj ranoj fazi učenja ono što je meni jako važno jeste da stvorim uslove u kojima će najmlađi polaznici uživati, u kojima će im biti lepo, da napravim atmosferu u kojoj se prepliću dobre vibracije, harmonija, motivisanost za rad i poštovanje koje gradimo jedni prema drugima. Ogromna je odgovornost raditi sa decom, posebno sa najmlađima – roditelji vam poveravaju svoje dete kome upravo vi, u velikoj meri, oblikujete stav koji će zauzeti prema procesu učenja na duže staze. Mnogi moji učenici su sa mnom od svoje treće godine, sada su već u višim razredima osnovne škole. Pratim njihov razvoj godinama i srećna sam kada vidim da kada se rano postavi dobra i čvrsta osnova, ostalo je samo stvar nadgradnje.


Kada je, po vašem mišljenju, optimalno vreme da dete počne sa učenjem stranog jezika? Sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećete?

Kao što sam spomenula, engleski jezik, po mom uverenju, zauzima posebno mesto, prosto se nametnuo kao jezik koji je osnovni jezik za sporazumevanje, i kada govorimo o optimalnom uzrastu za učenje engleskog jezika, onda ću reći da ovaj proces posmatram kroz faze. Ako dete krene od svoje treće godine da uči jezik, usvajaće ga uz određene mehanizme slične maternjem jeziku. Od neke pete godine, pričamo dakle o nekom predškolskom uzrastu, dete već ima bolju motoriku, grafomotoriku, tako da učenje jezika dobija jedan novi aspekt – počeci pisanja, prepoznavanja reči, povezivanja kartica sa odgovarajućim rečima. 

Vaše pitanje je odlično – sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećem. To je jedno od ključnih pitanja koja postavim roditeljima koji dođu da se upoznamo i eventualno započnemo našu saradnju – koja su njihova očekivanja u odnosu na dolazak njihove dece na časove engleskog jezika. Ilustrovaću nekim primerima – ako je u pitanju dete koje već nekoliko godina negde uči engleski jezik, dođe roditelj i kaže kako su, eto, razočarani, bili su letos na moru u Grčkoj pa se njihova ćerkica nije snašla da na engleskom uspostavi komunikaciju u restoranu, na primer – nije tražila sok na engleskom jeziku…. Ili – roditelj se razočara što na direktno pitanje: „a kaži mi kako se kaže stolica na engleskom, hajde kako se kaže „zeleno“ na engleskom – tu najdobronamernije pokušavam da roditeljima objasnim da u ovom drugom slučaju to pre svega nije dobar način, upravo se ruši koncepcija usvajanja engleskog jezika na način sličan maternjem. Deca ne prevode sa jednog na drugi jezik, deca prosto kroz kontekst usvajaju, ili uče. Dakle, stolica će biti nešto na čemu sediš kada se umoriš, ili dok jedeš, to je ono na čemu voliš da se klackaš…. Zelena je trava, zelena su polja, zelen je džemper koji imam na sebi, zelene su tvoje oči…. 

U slučaju letovanja u Grčkoj – sedite za stolom, okruženi Česima, Rusima, Poljacima,… pričate na srpskom, i očekujete od ćerkice da na vaše „idi, traži sok na engleskom“, da će otići i od konobara kome engleski jezik nije jača strana, pitati za „Excuse me, can I have orange juice, please?!“. Situacija je veštačka, normalno je da se dete neće dobro snaći, jer se oseća čudno i neprirodno. 

Ali, stavite dete u prirodnu i spontanu situaciju – evo, ispričaću vam iz ličnog iskustva, i nije u pitanju engleski, nego francuski jezik. Pre par godina letovala sam sa porodicom u Francuskoj, na rivijeri. Moja deca ne govore, niti uče francuski. Na plaži su se zbližili sa Francuzima – posmatrala sam ih veoma znatiželjno jer su kroz igru, pokrete i spontanost intuitivno pronašli zajednički jezik i veoma lepo se razumeli. Moja ćerka je oduševljeno pričala o meduzama koje su videli, i to izgovarajući u transu čitave fraze koje je „pokupila“ na francuskom. I to je spontanost. 

Na našim časovima, da bih postigla upravo tu spontanost, ciljano usmeravam ka tome da dete samostalno iskaže ono što već nekim svojim receptorima prihvatilo.

Kakvi su didaktički problemi paralelnog učenja dva strana jezika u ranom dečjem uzrastu?

Ja ću ovde izneti svoje mišljenje, moguće da se neće svi složiti sa tim. Ja sam profesor engleskog jezika i književnosti. Služim se takodje španskim, italijanskim i francuskim jezikom, dakle obožavam jezike, volim da kada putujem pričam na ovim jezicima, kroz svoje ranije profesije u turizmu i hotelijerstvu mnogo puta sam dobila potvrdu da kada se čoveku obratite na njegovom maternjem jeziku, pridobili ste ga, pola posla je već završeno. Ukoliko je vaša situacija takva da je izvesno da ćete zbog posla, na primer, morati da se preselite u Nemačku, Francusku, onda definitivno ne bi bilo loše da dete krene rano da uči i ovaj drugi strani jezik. Ali ako situacija nije takva, onda ovo što ću reći iz mene progovara pre svega majka. Dakle, kao roditelj dvoje dece veoma mi je važno da moja deca rastu u zdravu decu, da postoji dobar balans u njihovim aktivnostima. Dete mora da bude fizički aktivno, dakle sport ima važnu ulogu. Dobro je ako se ukomponuje sa nekim kreativnim angažmanom – muzika, slikanje, gluma, balet…. I jezik, engleski kao baza. To je po meni nešto o čemu ja lično vodim računa. Kada me roditelji pitaju za drugi strani jezik, iskreno kažem da je sasvim u redu sačekati, ne žuriti. Kada se na engleskom jeziku stekne dobra osnova, i usvoje mehanizmi učenja, svi drugi strani jezici u kasnijim fazama neće biti problem, ne treba forsirati, treba uspostaviti balans, to je moje lično mišljenje i, ujedno, odgovor na Vaše pitanje.

Možete li uporediti školski i izvanškolski sistem učenja stranih jezika?

Svako izlaganje stranom jeziku nosi svoje dobre strane – ako se pametno uklope kockice u mozaik, onda je dete, tj. učenik na dobitku.  Ali, ono što primećujem, mada ne želim da generalizujem jer poznajem sjajne pedagoge, nastavnike engleskog jezika, uglavnom postoji tendencija da se znanje vrednuje, tj. ocenjuje tako što se traže greške, kao da su pitanja koncipirana tako da se za odličnu ocenu treba izboriti sa svim mogućim izuzecima od pravila (koji se u svakodnevnom, živom jeziku praktično i ne upotrebljavaju, nebitni su), rade se diktati koji su veoma stresni, a po mom mišljenju diktat pripada jednoj sada već anahronoj pojavi, u doba spell check-a. Često imam priliku da vidim kontrolne zadatke jer mi moji učenici koji dolaze kod mene na časove donesu – trudim se da ne pakazujem otvoreno začuđenost samim konceptom kontrolnog zadatka – neretko vidim zadatke koji su potpuno izbačeni iz konteksta, a očekuje se da učenik napiše upravo ono što nastavnik naumi, iako su moguća i druga rešenja jer ne postoji kontekst. Zadaci su takvi da ne motivišu učenika da lepo uradi test, drugim rečima, suvoparni su, nezanimljivi, i po pravilu, uvek kriju neku začkoljicu, neki izuzetak. To mi se ne dopada, to ubija detetu volju da radi, stavlja ga u inferioran položaj, dete se pita šta to nije u redu, roditelj se takodje pita zašto je dete podbacilo na kontrolnom iz engleskog. Ja uvek podvučem jasnu crtu i ogradim se tako što kažem da ono što ja mogu da ponudim i što sve ove godine radim, jeste da dete opustim, da ga osnažim da koristi engleski jezik. Apsolutno je normalno grešiti, ali ne treba da se bojimo i stidimo pogreške, naprotiv – nama jezik treba da bude sredstvo kojim se služimo u životu. Roditeljima jasno kažem da nisu svi talentovani za engleski, muziku, fudbal, tenis, matematiku, nauku,  ali svima nama je engleski potreban upravo da bismo se bavili onim što volimo i u čemu smo više uspešni. Engleski nam je potreban kao sredstvo.  Kada kod mene u Centar dođe dete koje ide u više razrede osnovne škole, primećujem grč, strah, žao mi je što konstatujem da je engleski bauk. I odmah krenem da vraćam detetu osmeh na lice, pričamo opuštemo o stvarima koje su predmet interesovanja, o onome sa čime dete oseća povezanost – da li je u pitanju muzika, sport koji trenira, omiljeni you tuber, video igrica – brzo dođemo do onoga gde kreće involviranost, a kada zadobijam poverenje, e tek tada kreće naša zajednička priča. Strahovito puno verujem u potencijal i kapacitet koji svako dete ima ponaosob i znam kada povrati poljuljano samopouzdanje, kada dobije potreban vetar u ledja, tada smo postigli to nešto, i tada je nebo granica.

U svom radu srećem i izrazito talentovanu decu – tu smatram da je velika odgovornost nastavnika. Kada prepoznate X faktor kod deteta, greh je suzbijati i ne razvijati taj potencijal. Ne pričam ja ovde isključivo o engleskom jeziku – ako mogu da napravim paralelu sa medicinom, imate, recimo neki problem, odete kod lekara koji vas uputi kod specijaliste za taj problem, ali ono što izostaje jeste jedan holistički pristup, nikako da se sagleda celokupno stanje organizma. Ja u svom radu srećem decu koja su talentovana ne samo za engleski jezik. Ako na primer radimo nešto o muzici, instrumentima, pa kada to ilustrujem puštajući najlepše kompozicije ikada komponovane za violinu, pa ako dete krene da plače jer je to tako lepa muzika, pa se to ponovi u više navrata, osećam potrebu da to roditeljima prenesem da možda razmišljaju da bi dete trebalo usmeriti u tom pravcu.  

Imamo sjajne matematičare, logičare i onda je sasvim normalno da o tome pričamo, da rešavamo zadatke na engleskom. Ono što želim da kažem jeste da meni nije bitno da li će dete znati pravilo kako se gradi Past Simple Tense, ili kada se sve upotrebljava…. Nikada na taj način nisam volela engleski jezik, ja lično, najviše volim da dovedem učenika do toga da kroz konteskt i situaciju koristi upravo taj Past Simple Tense, i kada ga upotrebi, ja onda kažem – e, to vam je deco Past Simple Tense☺.

Deca su danas sve više zaokupljena sadržajima i vidom komunikacije koje im pruža mobilni telefon, roditelji nemaju dovoljno vremena ili htenja da im se posvete, vaspitačice se žale na drastičan pad verbalnih sposobnosti i pad koncentracije kod dece predškolskog uzrasta. Uviđate li i vi takve trendove i kako se u nastavi nosite sa promenama koje u odrastanje donosi savremeno doba?

Da, primećujem, ali mi moramo zajednički da pronađemo najbolje rešenje za našu decu. Ne možemo da se borimo protiv tih trendova, to su tekovine modernog doba, ali možemo da im se prilagodimo i da probamo da izvučemo korist za sve, odnosno da ih podredimo našim potrebama. Jeste, deci opada pažnja, kratko traje, potrebne su im brže slike, i sve se odigrava mnogo dinamičnije. Deca imaju telefone, koriste ih, gledaju razne sadržaje. Svaki roditelj vidi kada dete obuzme mobilni telefon, dobije neki „zombi“ izraz, treba vremena da dozovete dete, da se vrati. To je, onako, prilično zastrašujuće. I to vidim da se dešava. Šta je suština? Ovo vreme nameće nova pravila, sve se dešava brzo, izloženi smo raznim pritiscima da se ispoštuju rokovi, stalno smo iza nekog ekrana (kompjuter, tablet, telefon, TV). Previše je obaveza, a sve manje vremena da se deci posvetimo na pravi način. Sve manje pričamo sa decom. Deci nedostaje priča. I to je ono što je osnovno. Deca ne praktikuju priču, nema sučeljavanja mišljanja, nema izražavanja stavova. Zato na našim časovima potenciram upravo priču, debatu bez obzira na nivo znanja engleskog jezika, sa najmlađima uživam u tome da im pričam, zanimljivo i angažovano. Kada uspete da povratite znatiželjni duh, istraživački duh, kada sa starijim osnovcima organizujete debatu, onda smo nešto uradili. Da, oni imaju mobilne telefone, ali kada radimo oni na tim mobilnim telefonima traže informacije koje će prezentovati. Naravno, koristićemo Internet, ali želim da pokažem kako ćemo tražiti sadržaje na engleskom jeziku. Tako je, svi koristimo aplikacije, ali ja svakoga molim da u settings-u namesti na engleski jezik. Moramo da držimo korak sa vremenom, oprezno i pametno, stavljajući sve te savremene gedžete u određenu funkciju, oni su tu da nama pomognu, i tako treba da ih koristimo. 


U vreme pandemije korona virusa mnoge škole su morale da promene način rada, odnosno da pređu na takav vid nastave koji podrazumeva onlajn komunikaciju preko raznih internet platformi. Kakva su vaša iskustva rada sa novonastalom situacijom i sa takvim vidom nastave?

Kada je 15. marta proglašeno vanredno stanje, znala sam da moram odmah da pronađem način kako ćemo nastaviti dalje. Prekid kontinuiteta jednostavno nije dobra stvar. Za samo nedelju dana uspostavila sam virtuelnu učionicu. Najveći broj učenika se priključio novom načinu rada. Bilo je i onih koji su više za učionički način, što potpuno razumem, smatram da lični kontakt ne može ništa da nadomesti. Prenela sam iz škole sve materijale, a od izdavača zatražila pristup digitalnim resursima. Dobila sam pristup, pokazali su razumevanje za situaciju u kojoj smo se svi našli. Odlučila sam se za Zoom aplikaciju koja mi se učinila za moju priču najprikladnijom. Posle samo nedelju dana pauze, ali u potpuno novim okolnostima, kada sam ugledala ozarena lica drage dečice iz karantina, meni je srce bilo puno. Svaki naš čas bio je melem za sve nas, toliko pozitivne energije, toliko sreće što vidimo jedni druge, što drugari vide drugare, što smo ponovo, gle čuda, online zajedno, to je sve baš cool.

Kod mlađih polaznika roditelji su bili ti koji su morali da asistiraju u nekim segmentima, bili su uz svoju decu, bilo je tu puno komičnih situacija, smejali smo se zajedno, roditelji u pozadini, takodje. To je bila prilika i za roditelje da budu svedoci našeg rada, našeg napretka, šta njihova deca znaju, šta mogu, kako mi to radimo. Časovi su bili izuzetno dinamični, na ekranu sam mogla da podelim sve prateće sadržaje: video, audio, delili smo tablu, radila sam vežbanja zajedno sa decom. Ono što su oni radili u knjizi i radnoj sveci, ja sam radila na ekranu. U početku, shodno situaciji, sa mlađima sam časove započinjala tako što smo svi trljai dlanove, tako prali ruke, brojeći do 20 koliko je poželjno da traje pranje ruku tokom pandemije, delili savete kako da se štitimo od nove pošasti. Sa starijima smo razgovarali o svemu onome što im nedostaje tokom karantina, poveravali smo se jedni drugima. Časove smo završavali uvek u najpozitivnijem mogućem svetlu, šaljući poruke ljubavi, prijateljstva i pozitivne energije. Samo iskustvo sa online učionicom je sasvim sigurno umnogome obogatilo i unelo čak neko osveženje u našu nastavu. Sasvim sigurno znam da ću, i kada se od septembra ponovo budemo vratili u klasičnu učionicu, kombinovati i ove nove mogućnosti korišćenja online učionice. Na primer, u slučaju kada dete odsustvuje duže sa nastave zbog bolesti, ovo može da bude koristan način da se nadoknadi izgubljeno gradivo.

Na kraju, privodeći ovu čudnu školsku godinu kraju, mogu reći da se osećam dobro, ponosno i ispunjeno. Sačuvali smo kontinuitet u nastavi, još bolje smo upoznali jedni druge, zavirili u naše domove i skrivene kutke, mislim da smo stekli neku neraskidivu vezu, i jednu divnu uspomenu na naše zajedništvo i brigu jednih o drugima. To su velike stvari, a za mene možda najveća naučena lekcija. 

Intervju vodila Olivera Dragišić

Лаура Бети говори Пазолинијеву песму „Мерилин“ (1962)

(Из збирке песама „Пут и небо“, превод Гордана Суботић)

Мерилин

Од света древног и оног сутра

Остадоше само лепота и ти,

убога сестрице моја млађа,

она што трчи за сенама старије браће,

да би им слична била, смеје се с њима и плаче,

шалове њихове око врата меће,

кришом им додирује књиге и ножиће,

ти си, сестрице млађа,

понизно носила лепоту своју,

душа твоја кћери скромнога света

ни слутила није колико је мила,

у супротном, лепа не би ни била.

И нестаде, као златна прашина.

Свет те је научио.

И твоју лепоту за се приграбио.

Из неуког древног света,

из окрутнога сутра,

остаде само лепота што стидела се није

малених груди сестрице моје,

трбуха што голотињу олако открива.

Стога и јесте лепота била, као у

љупке Циганчице, просјакиње мрке пути,

као у трговачких кћери

у Мајамију ил` Риму лепотом овенчаних.

И нестде, као голубица од злата.

Свет те је научио,

и твоја лепота не беше више лепа.

Ал` ти и даље девојчица оста,

луцкаста као старина, окрутна као сутра,

а између тебе и лепоте твоје што уграби је моћ

прострле се сва тупост и суровост данашњег доба.

Увек је треперила у теби, као осмејак кроза сузе,

бесрамно пасивна, непристојно послушна.

Послушност много проплаканих суза иште.

Препуштања другима,

превише осмеха ведрих што за њихову милост моле.

И нестаде, као бела сенка злата.

Лепота твоја што преживе древно доба,

за којом будућност жуди, а садашњост

је чува, извргну се, тако, у зло.

Напокон осврнуше се старија браћа,

прекинуше начас демонске игре своје,

запиташе се, из разоноде немилосрдне

пренути: “Зар нам је збиља Мерилин,

мала Мерилин, пут показала?”

Сад управо ти, сестрице малена,

ником више ниси важна, сиротице, с осмехом својим,

управо ти си остављена пред вратима света

препуштеног удесу кобном.

Страст рођена током интервјуа – Драган Бабић и Лив Улман

Колико сте пута у животу имали прилике да посматрате процес заљубљивања две особе, а да сами нисте били једна од њих? Почетком 80-их година прошлог века београдска чаршија била је заокупљена говоркањима о изненадној, снажној и скандалозној вези која се развила између омиљене Бергманове глумице (и његове бивше супруге) Лив Улман и југословенског, српског новинара Драгана Бабића. У то време Бабић је био аутор познатог и гледаног телевизијског формата, односно серијала интервјуа под називом То сам ја, а за једну од саговорница 1980. године изабрао је лепу нордијску глумицу. Необуздана страст, како је доста касније сам Бабић посведочио у емисији Док анђели спавају, рађала се постепено између саговорника током интервјуа. Неколико наредних година су били у вези. Лив Улман је почела да посећује Београд, а да је била радо виђена гошћа и на српским славама посведочиће дневничка белешка психолога Дарагана Крстића:

16.2.1981.

“Код једног пријатеља био сам на ручку, на слави Св. Трифуна, заједно са глумицом Лив Улман, која је дошла у пратњи једног нашег заједничког познаника. О вези лепе и славне глумице и интелигентног београдског новинара прича се доста, зачудо без оне пакости, или количине пакости која би се могла очекивати у оваквим случајевима. За столом нас је било десетак и сви који су се тамо нашли били су довољно образовани и видели довољно света да смо могли говорити опуштено, мислим да се и Улманова осећала пријатно и без зазора, није била на опрезу. Негде на почетку ћаскања пренео сам јој поздраве моје мајке, заиста је волела њене филмове, посебно са Бергманом, али и уопште је била склона нордијским културним творевинама, после Руса радо је читала и Кнута Хамсуна, Ибзена. Улманова се са шармом великог професионалца искрено обрадовала тим комплиментима, била је довољно искусна да је знала који глас треба чути, овај који је чула није био корумпиран никаквим интересима, такве гласове она ретко чује, мислим да је тако нешто и рекла.

Нисмо је много запиткивали, пустили смо је да говори кад хоће, и занимљиво је њено запажање да не пијемо много, да пијемо мање од Нордијаца у оваквим приликама, да пијемо пажљиво, не мешајући пића, што иначе раде њени Нордијци који су нестрпљиви да што пре уђу у пијанство, па мешају ракију и пиво, те се опију и пре обеда. Ми смо већ знали за те наше врлине, знали смо и за мане, али она је овде била исувише кратко да би их уочила, а ако је и видела понеку ману, била је учтива па је није споменула.” (Крстић, Драган, Психолошке белешке V 1978-1981, с. 312.)

Погледајте како је Драган Бабић правио интервјуе. 

Погледајте како је лепа и паметна била Лив Улман. 

И да – погледајте како су се заљубили.

То сам ја: Лив Улман

Велика француска ћутаоница у филму „Базен“ Жака Дереа

У Француској је током септембра 1968. године био снимљен гламурозни играни филм Базен у режији Жака Дереа. Главне улоге су биле поверене Алену Делону, Роми Шнајдер и Морису Ронеу, док се у споредној роли појављује и млада Џејн Биркин. У ствари, Базен је био филм који су Жак Дере и Ален Делон правили заједно. То је био први од њихових девет заједничких филмова и једини који Делон није продуцирао. Чињеници да је Делон први пут учествовао у режирању једног филма као што је Базен није поклањана специјална пажња. Међутим, управо је она могла бити од кључног значаја за успех и разумевање филма у чијој се позадини одвијао скандал који је дубоко потресао француску јавност, француски политички врх, југословенско емигрантско подземље у Паризу и француску мафију. “Афера Марковић” умало није коштала Алена Делона угледа и каријере.

Током снимања филма на оближњем сметлишту било је пронађено мртво тело Делоновог “човека”, југословенског емигранта Стевице Марковића са којим је Делон већ дуже време имао напет однос и несугласице. Журналистика никада није успела да сазна о каквој се тачно врсти “напетости” радило. Истрага која је уследила и током које су биле изнете претпоставке да су Марковићево убиство наручили Ален Делон и његов кум Франсоа Маркантони, “capo” корзиканске мафије, никада није добила судски епилог. Афера је ипак допринела широком интересовању за све личности које су у њу биле умешане. Један од врсних познавалаца југословенског емигрантског подземља у Европи, новинар Душан Савковић, дуго је и темељно истраживао “случај Марковић”, а како француско судство пресуду никада није изрекло, Савковић је своја сазнања о Марковићевом убиству могао да презентује само у форми романа Горила I и II. У књизи Загрљај Париза исти аутор описује процес новинарске истраге и, поред мноштва интересантних детаља, скреће пажњу и на чињеницу да је Делон платио превод романа Горила и да се носио мишљу да по њему сними филм. И тај податак није неважан: Делон је очигледно имао афинитет ка филмској тематизацији догађаја у којима је и сам учествовао. То незнатно појачава тезу коју у овом тексту износимо – да је Делон и у филму Базен играо самог себе, без обзира на чињеницу што је филм настао на основу новеле Жана-Емануела Колина која је била написана непосредно пред снимање филма, под псеудонимом.

Базен се жанровски најчешће описује као психолошки трилер: Маријана (Роми Шнајдер) и њен партнер Жан Пол (Ален Делон) проводе одмор у луксузној вили свог пријатеља која се налази на француској ривијери. Њихов однос је нестабилан, Жан Пол није сигуран у Маријанин однос према њему из чега се међу љубавницима развија блага напетост. Она ескалира када им у госте дође некадашњи Маријанин љубавник и пријатељ Жана Пола, Хари (Морис Роне) који са собом доводи своју младу кћерку Пенелопу (Џејн Биркин). Хари је надобудни, самоуверени тип, који не сумња у своју способност да сваког тренутка Маријану поново може имати. Тако се и понаша. И Жану Полу се тако чини јер ни Маријана не изгледа равнодушно према бившем љубавнику. Осујећен и љубоморан, понижен понашањем своје папртнерке и њеног бившег љубавника, Жан Пол заводи младу Харијеву кћи. Од тог тренутка напетост је све израженија међу ликовима, а Жан Пол ту ситуацију разрешава убиством (дављењем) пијаног Харија у базену. Обрт настаје када Маријана, током полицијске истраге, стане на страну свог партнера Жана Пола прикривајући његов злочин. Кључни доказ убиства, гардеробу убијеног, Маријана и Жан Пол скривају у подруму виле. Жена, која је била casus belli сукоба два мушкарца остаје некажњена, стаје на страну свог партнера убице, а злочин остаје неразјашњен и вођен као “несрећан случај”. Из филма није јасно каква је будућност њихове везе.

У сценарију филма садржани су и неки историјски догађаји. Убиство Стевице Марковића је на видело изнело чудан однос између њега, Алена Делона и Делонове супруге Натали. Радило се о својеврсном љубавном троуглу у којем су Марковић и Натали већ неко време пре његовог убиства били у вези. Такав однос између Марковића и Натали потврдили су многи саговорници из документарног серијала “Лепи и мртви” (Миломира Марића). Савковић у свом роману инсинуира да би однос Делоновог телохранитеља Марковића и његове жене Натали могао бити тек један од разлога нарученог убиства. Други је могао долазити из Марковићевог настојања да се по сваку цену и на бруталан начин домогне “високог друштва” Француске, мотивисано страхом емигранта од друштвене маргине француске престонице, као и његовом незајажљивом жељом за новцем. Служећи се уценама (претња фотографијама са оргија на којима је наводно присуствовала Помпидуова супруга у време предизборне кампање за председничке изборе, за које никада није установљено да ли су заиста постојале) Марковић је прекршио правило ћутања обавезујуће за друштво којем је желео да припада, а чију је окосницу чинила спрега мафије и државне структуре власти. Показавши своју бескрупулозност, Марковић је по ту структуру постао озбиљан и неконтролисани “играч”. Због тога је, али и због везе са Натали, Марковић из “друштвене игре” био избачен тако што је био убачен у најлонску амбалажу Маркантонијевог душека, а потом био бачен на градско сметлиште.

Необично је колико уверљиво су Делон, Роми Шнајдер и Роне (који су Делона одреда бранили пред судом као сведоци, припадајући истовремено кругу његових сталних пријатеља из високог друштва) одиграли тешке улоге из којих није на први поглед једноставно схватити у чему се напетост међу ликовима тачно састоји. Одређена недореченост у филму појачава драму. Чини се да су улоге тако уверљиво могли одиграти једино инсајдери, учесници стварних догађаја, као људи који су страхоту љубоморе, освете, страсти и убиства доживели на сопственој кожи или који су бар били навођени искуством једног од њих. Како би могло изгледати убиство пријатеља који се почео преметати у непријатеља и супарника, агресивног и насртљивог типа, могао је добро знати једино Делон. Сценарио је пружао велике могућности да Делон одигра једну од својих највећих улога, али и да утиче на глуму својих колега.

Ипак, хронологија догађаја омета претпоставку да би у Базену Делон, Шнајдер и Роне могли тумачити Делона, Натали и Стевицу Марковића. Како би иначе било могуће да се у филму интерпретира убиство Стевице Марковића које ће се тек десити током снимања филма? Има нечег чудног, некакве коинциденције у радњи филма и заплету који се Делону дешавао у приватном животу. Није могуће да је филм антиципирао убиство? Смешно је и помислити да је Делон филмом најављивао убиство које је, како се верује, сам наручио. Још чудније је што је исте године био снимљен и други култни филм у којем је обрађена слична тема: супруг који припада елити француског друштва из љубоморе убија љубавника своје супруге који иначе по статусу не припада високом друштву, а жена која је била разлог убиства остаје некажњена иако је, прикривајући мужев злочин, постала саучесник у убиству свог љубавника. Реч је о филму Неверна жена, Клода Шаброла (1968/9). Морис Роне у оба филма игра љубавника. Одакле су такви садржаји и заплети стигли у француски филм?

У позадини Нверне жене и Базена који су остварили снажан утицај на моду, али и на естетику филма (чувени су костими које Роми Шнајдер носи у Базену, а које је креирао познати креатор Андре Куреж) смрдела су три југословенска леша, од којих је Стевица Марковић био последњи. Марковићевом убиству претходило је убиство његовог пријатеља Милоша Милошевића. Милош је такође био југословенски емигрант који се Делону приближио још у време Делоновог боравка у Београду током снимања филма о Марку Полу. Од тада су Делон и Милошевић постали интимуси, а њихов однос је интригирао колико њихове савременике, толико и оне који су се касније бавили Милошевим убиством које се такође приписивало Делону. Веза између Делона и Милоша описивана је као хомосексуална у којој је Делон обожавао Милоша, као пословна у којој је Милош био Делонов телохранитељ, као сложена јер је Милош био прва права велика, а можда и једина љубав Натали Делон још пре него што је постала госпођа Делон, као супарнички јер је и Милош имао амбиција да постане глумац и добро му је кренуло у Америци. Милош Милошевић је био убијен као љубавник супруге остарелог америчког глумца Микија Рунија, а ту услугу су Рунију наводно учинили Делон (такође личним разлозима мотивисан да се ослободи доминације Милошевића) и његов кум Маркантони који су се баш у време Милошевићевог убиства затекли у Америци. Делон је платио Милошевићеву сахрану и пренос његовог ковчега у Београд (сам чин подећа на мафијашки стил какав обичан свет може да види само у филмовима о мафији), а да је имао чудан, можда патолошки, однос према Милошевићу сведочи управо то што је Делон Милошеве ствари чувао у свом подруму.

На Милошево Место у Аленовом животу је дошао Стевица Марковић, по препоруци свога друга. Сместио се и на место љубавника Делонове жене која је са Аленом имала све напетији однос с обзиром да се већ шушкало о Делоновој умешаности у Милошевићево убиство. После снимања Базена, поготово после Марковићевог убиства, Делон и Натали су се растали.

Ако филмови Базен и Неверна жена не говоре о троуглу Делон-Натали-Стевица Марковић, онда су сасвим сигурно могли бити инспирисани љубавним троуглом Делон-Натали-Милош Милошевић, а убиство Стевице Марковића је током симања филма Базен додатно оптеретило ионако сложене односе међу супружницима. Према таквој интерпретацији, Морис Роне је у оба филма могао тумачити лик Милоша Милошевића. Новела на основу које је снимљен Базен је настала између убиства Милоша Милошевића и снимања филма Базен. Ако и оба филма не говоре директно и конкретно о Делоновом приватном животу, онда она одражавају стање ствари у елитном друштву Француске које је очигледно већ дуже време тонуло у чудне односе, везе, перверзије, изопачења, страсти, воајерства, бескрупулозности и убиства. Можда убиства два пријатеља, Стевице Марковића и Милоша Милошевића, нису били инциденти у француском елитно-подземном миљеу. И други филмови у којима је касније играо Ален Делон, а неке од њих и продуцирао, види се велико познавање државног и друштвеног система изнутра. То је свакако била позиција коју је Делон могао имати у Француској и са које је могао правити филмове “великог заплета”.

У Француској је мафија била тесно повезана са државном структуром. То није био случај са Југославијом у којој је структура власти настајала уз помоћ совјетских тенкова, савезничких договора и партизанских акција. Југословенски емигранти попут Марковића, Милошевића и других који су хтели “нешто више од живота” и који су се због тога упутили у Париз, се нису снашли у судару са “француским системом” који их није пуштао у своју “унутрашњост”. Када су Југословени пред јавност умало изнели прљав веш француског друштвеног крема и тиме угрозили постојеће савезе и спреге, били су брутално одстрањени. Њихова писма сведоче о страху који су осетили пред сопствену смрт, а тај страх је долазио од сусрета са њима непознатим начином деловања који је био својствен превасходно мафији. Чак су и потоње истраге, саслушања, покушаји да се налогодавци убистава пронађу и осуде били обустављени чиме је свима стављено до знања да је систем остао недодирљив.

Базен на специфичан начин чува истину о француском високом друштву. Неверна жена такође. То су филмови који су настајали у готово реалном времену, упоредо са догађајима на које су се реферисали. Због тога њихови римејкови нису толико добри јер су контексти њиховог снимања били другачији. Француска публика је Базен и Неверну жену добро прихватила и разумела управо због дозе реалности која је у њима, са више или мање намере, ипак била забележена.

Оливера Драгишић

Одакле у ствари долази цензура? Андреј Тарковски, Мартирологијум. Дневници 1970-1986, Академска књига, Нови Сад 2017.

(12. јануар 1972, Москва) Јуче ми је Н. Т. Сизов издиктирао примедбе и захтеве који се тичу “Солариса”, прикупљене са разних инстанција – у одсеку за културу ЦК, код Демичева, у Комитету и Главном комитету. Успео сам да запишем њих 35. Ево тих примедаба. Има их заиста много и оне би (ако бих их све уважио, мада је то немогуће) уништиле филм, у потпуности. Хоћу рећи, ситуација је много страшнија него са “Рубљовом”.

Дакле, ово је део тих примедаба:

Објаснити како изгледа Земља Будућности. У филму је, кажу, нејасно каква ће она бити (будућност).

  1. Треба приказати пејзаже на планети будућности.
  2. Из којег друштвеног уређења долази Келвин? Из социјализма, комунизма, капитализма?
  3. Снаут не треба да говори о несврсисходности (?) проучавања космоса. То води у ћорсокак.
  4. Избацити концепцију Бога (!?).
  5. Енцефалограм треба да буде приказан до краја.
  6. Избацити концепцију хришћанства (!?)
  7. Заседање. Избацити извршитеље странце.
  8. Крај: да ли треба или не треба: а) приказати реалан повратак Криса у очеву кућу, б) урадити тако да буде јасно да је Крис извршио своју мисију.
  9. Не сме постојати основ за закључак да је Крис беспосличар.
  10. Мотив самоубиства Гибарјана (упркос С. Лему) треба да буде повезан са жртвовањем ради својих другова колега (!?).
  11. Сарторијус као научник је антихуманиста.
  12. Хари не треба да постане људско биће (!?).
  13. Скратити самоубиство Хари.
  14. Сцена са Мајком је непотребна.
  15. Скратити сцене “у кревету”.
  16. Уклонити сцене у којима је Крис без панталона.
  17. (!?) Колико времена је главни лик потрошио на лет, повратак и посао?
  18. Направити текстуални увод у филм (из Лемове књиге) који би све објаснио (!?).
  19. Реконструисати по књизи снимања разговор Бертона и Оца о њиховој младости.
  20. Убацити цитате Колмогорова (о човековој смртности) (!?).
  21. “Земља” је дугачка.
  22. Научни свет личи на суд.
  23. Појаснити, на заседању, ситуације за сиже.
  24. Приказати лет на “Соларис”.
  25. Зашто се они (Снаут и Сарторијус) плаше Криса?
  26. Нема тога да је аутор ситуације Океан (?).
  27. Дакле, да ли је наука хумана или није?
  28. “Свет је наспознатљив. Космос се не може појмити. Човек мора да страда.”
  29. “Гледалац ништа не разуме”.
  30. Шта је то Соларис? А гости?
  31. Појаснити неопходност контакта…
  32. Криза треба да буде превладана.
  33. Зашто је Хари нестала? (Океан сам разумео).
  34. Закључак филма: “Човек не треба да повлачи своју гузицу с једног краја галаксије на други.”

Читав списак ових лупетања завршавао се следећим речима: “Неће бити више примедаба…”

Да свисне човек, часна реч!

То је нека провокација… Само, шта они заправо хоће? Да одустанем од исправки? Зашто? Или да пристанем на све? Они знају да се то неће десити!

Ништа не разумем…

А.Ю. Тимофеев, О. Драгишич, Д. Тасич, Война после войны. Движение сопротивления на Балканах 1945—1953 гг, Москва: Вече, 2020 (2019).

Приказ књиге:
https://istorex.ru/uDrive/file/1601/674abf9835e35029030904610219baf0/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%8F%20%D0%AD%D0%BA%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%20%E2%84%962%20%2823%29%202020.pdf

В издательском доме «Вече», одном из старейших частных исторических российских издательств (основано в 1991 г.), в серии «Военные тайны XX века», которую само издательство оценивает как свою ведущую серию по военной истории, вышло монографическое исследование о малоизвестном феномене резкой вспышки повстанчества в первом послевоенном десятилетии на Балканах. Речь идет о русско-сербском коллективе исследователей из нескольких исследовательских центров. А. Ю. Тимофеев является профессором истории в Университете Белграда (Сербия), О. Драгишич – старшим научным сотрудником в Институте новейшей истории Сербии (Сербия), а Д. Тасич – научным сотрудником Университета Градец-Кралове (Чехия).  Результаты исследования  были рекомендованы к печати решением Ученого совета Института Славяноведения РАН. Рецензентами книги выступили ученые из Белграда и Москвы: ведущий научный сотрудник Института современной истории (Сербия) Г. Милорадович, доцент Университета обороны (Сербия) подполковник Д. Денда, профессор МГИМО (У) МИД России Я. В. Вишняков, старший научный сотрудник Института Славяноведения РАН  Б. С. Новосельцев. Перевод исследования на русский язык был выполнен старшим научным сотрудником Института славяноведения РАН А. А. Силкиным при финансовой поддержке РФФИ.

Компаративное исследование проблем Балканского полуострова соответствует отечественной историографической традиции, и в силу этого общий подход авторов выглядит органичным в рамках российской исторической науки. Предмет исследования авторов шире коммерческого названия книги. Авторам удалось рассмотреть весь комплекс формирования, организации, развития и ликвидации повстанческих выступлений в странах Балканского региона. В то же время авторы проанализировали  процесс становления и укрепления противоповстанческих органов, а также динамику подавления повстанческих выступлений в разных типах балканских стран: в странах под советским управлением, под западным контролем и в государстве, обладавшем определенной самостоятельностью. 

Нижней хронологической границей исследования стало освобождение Балкан от немецкой оккупации осенью 1944 г. Верхняя граница фактически определена исследователями более условно и в определенной мере была связана с ослаблением накала Холодной войны после смерти И. В .Сталина в 1953 г., вскоре после которой был закончен перемирием опосредованный вооруженный конфликт США  и СССР в рамках Корейской войны. В Балканском регионе в результате этих событий произошло улучшение дипломатических отношений между СССР и прозападными правительствами Греции и Югославии, а конкуренция между блоками на несколько десятилетий была трансформирована в культурную, экономическую и дипломатическую плоскость, с отказом от прямых действий.

Естественным выбором авторов стало написание обширного введения о положении дел  на Балканах в годы Второй мировой войны. Был дан обзор военных действий, характера оккупации балканских стран в зонах Германии и ее союзников (Италии, Албании, Венгрии, Болгарии и Хорватии), а также процесс развития движения антифашистского Сопротивления. В рамках развития антифашистского движения Сопротивления  возникло два неравноценных по значению, но заметных направления – более многочисленное и активное просоветское движение коммунистов-партизан, а также более осторожные и склонные к сбережению народа от мести оккупантов пробританские (позднее проамериканские) движения антикоммунистического характера, имевшие различные названия у сербов, греков и албанцев. При этом авторы рассматривают события, условно разделяя их на происходившее на западе (в Югославии) и на востоке Балканского полуострова (Болгария, Греция, Албания). С географической точки зрения, согласиться с таким разделением сложно. Лишь обратив внимание на интенсивность, многогранность и жестокость гражданской войны и борьбы против оккупантов в Югославии, можно понять причину этого структурного решения исследователей. Любопытным дополнением вводной главы является повышенное внимание авторов к «глобальным интересам» крупных игроков (СССР, Германии, США и Англии) на Балканах в годы Второй мировой войны. Особенно интересным представляется вопрос о планах обороны и «активных действий» Красной армии на Балканах в (1944–1945 гг.), в рамках которого исследователям, базируясь на редких документах ЦА МО РФ, удалось обнаружить и реконструировать планы советского руководства по подготовке к отражению предполагаемого удара союзников в южный фланг советских войск в 1944–1945 г.,  а также планы по контрударам в направлении Салоник и Царьграда. Советские планы были связаны с опорой на местное повстанческое движение в Греции. В то же время, активизация антисоветской деятельности англо-американцев напрямую связывалась советским военным командованием с ростом повстанческих выступлений в населенных мусульманами приграничных с Грецией и Турцией районах Болгарии. Авторы сделали обоснованный вывод о том, что гражданская война периода оккупации между движениями антифашистского сопротивления разного толка, а также конкуренция между супердержавами в регионе, заронили те семена, из которых и выросло кровавое послевоенное десятилетие нестабильности и повстанчества.

В следующей главе авторы начали свой анализ с динамики формирования силовых структур в титовской Югославии. После краткого введения о структуре государственного аппарата были детально рассмотрены особенности развития вооруженных сил и органов государственной безопасности новой Югославии, сформировавшихся из различных структур аппарата коммунистических партизанских отрядов в годы Второй мировой войны. Авторы не преминули отметить особую роль советского влияния на развитие структур политической полиции, контрразведки и внутренних войск. В то же время авторы не забывали и о роли иностранного влияния на активизирование повстанцев в традиционно спокойных приграничных областях. Все же наиболее многочисленным и активным движением антикоммунистического движения сопротивления было движение четников, которое в 1944-1947 гг., по оценкам местных органов правопорядка, превосходило по численности и размаху повстанческие выступления в Польше или на Украине. Интересно, что повстанческие проявления среди македонцев и славян-мусульман в Югославии в послевоенные годы были крайне незначительными. Авторы объясняют это рядом причин, самой важной из которых они считают ослабление традиционных иностранных покровителей этих движений в то время (Болгарии и Турции). Концом активной фазы повстанчества в Югославии стал разрыв между Сталином и Тито в 1948 г. В результате этого явления часть повстанцев вышла через намеренно оставленные коридоры на границах на Запад. Оставшиеся были деморализованы происходившими переменами. Несмотря на пропаганду, советская сторона не предприняла реальных шагов по  организации просоветского повстанчества в Югославии, в силу чего незамедлительно подавлялись отдельные повстанческие группы коммунистов-антититоистов, хотя и имели место в Сербии, Черногории и Боснии в 1949–1950 гг.

В третьей главе  речь идет о феномене горянского движения сопротивления. В силу уже упоминавшихся причин, турецкая активность в поддержке славян-мусульман в Болгарии также была с 1945 г. крайне ограниченной, в результате чего антикоммунистическое повстанчество в Болгарии было более типичным для титульной нации. Численность повстанческих выступлений и политического бандитизма в Болгарии была намного более низкой, чем в Югославии. Авторы подробно рассмотрели манипуляции современных болгарских исследований, направленных на то, чтобы искусственно преувеличить роль и значение горян в послевоенной истории Болгарии. В Югославии речь шла о десятках отрядов (банд) с сотнями повстанцев в каждом горном районе страны в 1944–1947 г.. В Болгарии на пике движения местному МВД были поименно известны почти все отряды. На пике численность горянского движения одномоментно не превосходила десятка повстанческих групп на всю страну, с обычной численностью крупного отряда менее  одного-двух десятков повстанцев.   Авторы подробно рассмотрели эволюцию болгарского карательного аппарата и меры, предпринимавшиеся государством для борьбы с повстанцами. Отдельное внимание авторы уделили влиянию иностранных разведывательных структур на повстанческое движение в послевоенной Болгарии, и особенно на преемственность, которая образовалась между немецкими организаторами болгарского повстанчества в 1945 г. и их преемниками в среде англо-американцев.

В следующей главе авторы продолжают свое исследование тактики повстанцев, а также антипартизанских действий на примере Румынии. Сделан вывод о том, что советские военные ни в виде технических специалистов (авиация, артиллерия, радиосвязь), ни в виде инструкторов или штабных офицеров не привлекались на широкой основе для местных противоповстанческих операций. Это разительным образом отличалось от происходившего в Греции, где англичане (а потом и американцы) изначально взяли на себя роль руководства и спонсорства в местных противоповстанческих операциях, а в критические моменты не чурались и прямого участия в боевых действиях. Румынская, как и болгарская историография пытается увеличить численность и значимость местного повстанчества. С этой целью румынские исследователи оперируют сконструированным ими собирательным термином Румынское антикоммунистическое движение сопротивления, в которое объединяют как повстанцев, так и подпольщиков, саботажников и других осужденных по политическим статьям. Также румынские исследователи очень неохотно говорят о присутствии в общей массе осужденных дутых и сфальсифицированных дел, неизбежных в сталинской традиции ведения следствия. Ещё одним важным выводом является прямая  преемственность между немецкими и англо-американскими организаторами повстанчества на территории Румынии. Важным фактором в разобщенности местного повстанчества стала многонациональность страны. В то же время авторы отметили, что как и в Болгарии и Югославии, участники Румынского движения антикоммунистического сопротивления в большинстве своем принадлежали именно к титульной нации.

Партизанская война в послевоенной Греции (1946–1949), также как и частые повстанческие выступления греческих левых активистов в более спокойные годы (1944–1945, 1950–1951), стали предметом заключительной главы исследования. С опорой на работы греческих авторов и мемуары участников событий с обеих сторон конфликта, а также на огромный массив американских отчетов и обзоров, составленных в годы войны и после ее окончания, авторы детально реконструируют ход войны и историю развития ДАГ. Особое внимание, как и во всем исследовании, авторы обращают на вклад иностранной помощи в формировании ДАГ. Не забывают авторы и о роли англо-американцев в формировании греческих структур безопасности, изначально слабых и почти разбитых греческими коммунистами, а в дальнейшем все более накачанных силами, средствами, продовольственными пайками и техникой. Авторы дискутируют и с устоявшейся в югославской историографии роли о том, что якобы уход Тито на Запад не повлиял на поражение ДАГ. Исследователи также обратили внимание на негативное влияние на развитие стратегии ДАГ опоры на национальные меньшинства, в ущерб вниманию к общенациональным интересам, и гибельность для повстанцев перехода к тактике оборончества.

Авторы заключили свой труд рядом важных выводов, опираюшихся на промежуточные выводы о статистической картине повстанчества на Балканах в первом послевоенном десятилетии, о проблемах формирования и организации повстанческого движения. На протяжении всего исследования авторы не упускали из виду эволюцию органов противоповстанческих операций, на развитие их тактических приемов. Исследователи особо указали на роль  взаимоотношений между повстанцами и широкими крестьянскими массами, от укрепления которых зависел рост и усиление повстанцев. Разрыв связей между народными массами и повстанцами стал главной целью успешных противоповстанческих мероприятий. Авторы подробно рассмотрели роль иностранного фактора в формировании повстанчества – ограниченность возможности непосредственной координации деятельности повстанцев, важность подготовки кадров организаторов повстанческого движения, значимость последовательной идеологической поддержки и реальности целей, а также обреченность повстанчества, слишком тесно связанного с иностранным государством (в силу невозможности самостоятельной борьбы за интересы местного населения и превращения таких повстанческих движений в марионетки с неминуемо падающим авторитетом). Вместо сводной историографии, каждая глава имеет отдельные историографические экскурсы в рамках всего исследования. В конце труда помещен внушительный список литературы и источников, который включает 10 архивов, 63 опубликованных сборника источников и мемуаров, а также 447 изученных авторами исследований на английском, немецком, румынском, болгарском, русском, словенском, сербо-хорватском и греческом языках. Исследователям удалось справиться с поистине колоссальным объемом информации и дать читателю целостную и лапидарную картину важного феномена, до недавнего времени неизвестного отечественным военным историкам. Авторам удалось удержаться от пристрастности по отношению к отдельным балканским народам. Несколько менее успешной была их попытка дистанцироваться от двух противостоявших сил Холодной войны, одна из которых явно вызывает у них бóльшие симпатии. В то же время это не помешало авторам сохранить объективность в рассмотрении взлетов и падений повстанческо-партизанского движения на всей территории Балкан, вне зависимости от того, на какой территории оно происходило. 

Лотова жена: библијска прича и њене песничке интерпретације

Лотова жена је једна од ретких прича из Старог завета на коју Нови завет понекад опомиње. У питању је алегорија наше оданости Богу – када нас Он позове, дужни смо да оставимо све овоземаљско и да пођемом за Њим. Они који у себи не пронађу снаге и намерно или из слабости почине грех, ризикују да доживе судбину Лотове жене – муњом погођени, претвориће се у стуб соли. Како се без освртања одрећи Града у себи? Који део нас заувек остављамо у Содому када једном из њега кренемо? На причу о Лотовој жени осврћу се (!) они које је Бог позвао и који су пошли путем Његовог гласа. Опоменуле су се, тако, Ана Ахматова и Вислава Шимборска.

Прва књига Мојсијева, гл. 19.

  1. И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.
  2. Тада *пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња.
  3. И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.
  4. Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим и поста *слан камен.
  5. А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;
  6. И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равнини, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.

Јеванђеље по Луки, гл.17.

  1. *Јер као што муња сине с неба, и обасја све што је под небом, тако ће бити и Син Човечији у Дан свој.
  2. *Али му најприје треба много пострадати, и одбачен бити од рода свога.
  3. *И како бјеше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човечијега:
  4. Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби се.
  5. Слично као што бјеше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху;
  6. А у *дан кад изађе Лот из Содома, удари огањ и сумпор са неба и погуби све.
  7. Тако ће бити и у онај Дан када се појави Син Човечији.
  8. У онај *Дан ко буде на крову, а покућство његово у кући, нека не силази да га узме; а тако и онај у пољу, нека се на враћа натраг.
  9. *Сјећајте се жене Лотове.

Ана Ахматова

Лотова жена

“ Жена пак Лотова обазре се идући иза њега

и у слани се камен претвори”

За изаслаником бога је ишао,

Огроман, светао преко горе црне,

а немир женин, врео, нестишао,

још га је звао да се бар осврне.

“Погледај куле прекрасног Содома,

паркове где певах, дворе где сам прела,

Прозоре пусте високога дома,

где сам ти родила дете, где сам чела.”

Окренула се, и са смртном бољу

Завапише очи, са прозором срасле.

Тело се прозрачном крутило сољу

И ноге јој хитре за земљу прирасле.

Ову дивну жену оплакати ко ће?

У општем губитку њен удео шта је?

Само срце моје никад неће

Заборавит`: живот за поглед се даје.

Вислава Шимборска

Лотова жена

Осврнула сам се тобоже из радозналости

Али сем радозналости могла сам имати и других побуда.

Осврнула сам се из жалости за зделом од сребра.

Из непажње – везујући каишчиће сандале.

Да не бих више гледала у праведни врат

свога мужа Лота.

Из нагле сигурности да кад бих умрла

он не би чак ни застао.

Из непослушности покорних.

У ослушкивању потере.

Погођена тишином, у нади да се Бог предомислио.

Наше две кћерке већ су нестајале иза врха брежуљка

Осетила сам у себи старост. Сањивост.

Осврнула сам се спуштајући на земљу тоболац.

Осврнула сам се из плашње, на коју страну да ступим.

На моју срећу појавише се змије,

паукови, мишеви и младунчад супова.

Не више ни добро, ни зло – већ напросто све што је

живело, пузало, скакало у свукупној плашњи.

Осврнула сам се због усамљености.

Због стида што бежим кришом.

Из жеље да крикнем, да се вратим.

Или тек тада кад се дигао ветар,

развезао ми косу и задигао сукњу.

Чинило ми се да то виде они са зидина Содоме

и праскају у гласан смех, једном и још једном.

Осврнула сам се у гневу.

Да бих уживала у њиховој пропасти.

Осврнула сам се због свих наведених побуда.

Осврнула сам се без сопствене воље.

То се само камен окренуо, крцкајући подамном.

То ми је пукотина одједном пресекла пут.

На рубу је тапкао хрчак, усправљен на две ноге.

И тада обоје погледасмо унатраг.

Не, не. Ја сам трчала даље,

вукла се и узлетала,

све док се тама не стровали с неба,

а с њом усијан шљунак и мртве птице.

Више пута окренула сам се због понесталог даха.

Ко би то видео, помислио би да играм.

Није искључено да сам имала очи отворене,

могуће је да сам пала лицем окренута граду.

Субверзиван и снажан: документарни филм „Специјални влакови“

Редитељ и косценариста филмова Живот са стрицем и Представа Хамлета у Мрдуши Доњој, Крсто Папић, режирао је 1972. године и један мање познат документарни филм – Специјални влакови. Тема филма је одлазак Југословена на рад у Западну Немачку. Сцене су снимљене у Загребу, у самом возу и на станици у Минхену. Обухваћен је и пријем радника по доласку у СР Немачку. Скраћена верзија која се може погледати на јутјубу траје 14.13 минута и краћа је за око минут и по непријатног садржаја. Специјални влакови је језив и безобразан филм.

Одлазак око милион људи почетком 70-их година прошлог века из Југославије у западну Европу (углавном у Западну Немачку) је представљало сусрет “два интереса”: са једне стране гастарбајтерског интереса за зарадом, а са друге стране глади западноевропских послодаваца за јефтином радном снагом. Ти елементи сусрета два ентитета, гастарбајтера и западноевропских послодаваца, чинили су их квалитативно ближим јер је њихова сарадња била мотивисана обостраном жељом за материјалним бољитком. Услед тога су обе стране морале да пристану на извесне компромисе. Индустријски високо развијени Запад је морао да трпи придошлице из другог културолошког, политичког и идеолошког миљеа, док су гастарбајтери жељу за “бољим животом” плаћали пристанком на друштвени статус грађана “другог реда”.

Каква је то била држава коју је крајем 60-их и почетком 70-их година напустило милион грађана? До средине 60-их година југословенски естаблишент је спровео низ привредних експеримената који нису имали позитиван ефекат на економију социјалистичке Југославије. Привредна реформа из 1965. године је представљала извесно кокетирање социјалистичког самоуправног система са принципима тржишне економије, однсно покушај обликовања југословенског система према обрасцима капитализма. Како није био нарочито успешан, експеримент је радикализовао ионако пренапрегнут економски систем. У покушају да одрже ниво плата, “југословенски привредни субјекти” су обуставили запошљавање нових и отпустили део запослених радника. На затворена врата југословенских предузећа је куцало све више послератних бејби-бумера и значајно је увећан број радно активних људи.

У таквој ситуацији решење је било у отварању граница и одливу дела радне снаге. Југославија се са својих 4.2% економских миграната налазила на самом врху европских извозника радне снаге, заузимајући друго место иза Португала (5.7%), али надмашујући трећу по рангу Италију (3.4%). Југословенски режим не само да је на тај начин решио проблем вишка радника, већ је и профитирао захваљујући значајним дознакама емиграната. Процес одласка на стотине хиљада људи никако није био спонтан и неорганизован, напротив: био је уређен билатералним уговорима и организацијом бироа који су се бавили одабиром и транспортом радника.

Филм Специјални влакови заправо говори о трговини људима која се одвијала између два света, два интереса, често и илегално. Први минути филма показују како се вршио одабир људи који су могли да напусте земљу. Људи изгледају као стока на сточној пијаци у чији се квалитет меса и костију пажљиво загледало да „напоље“ не би стигли покварени зуби и неспособна тела. Потом камера бележи ужас плача, трауме и страха “срећних добитника” који су ушли у воз. Трећи део филма сведочи о сусрету емиграната са новим светом у којем им организатор посла каже да их више неће прозивати по именима, већ по бројевима. Атмосфера, стил и ниво организације подсећају на оне у концентрационим и радним логорима. Посебан утисак оставља организатор транспорта са југословенске стране који својим изгледом подсећа на макроа или спроводника прљавих послова подземља.

Југославија и Бугарска – хроника неуспешног пријатељства

Југославија и Бугарска 1944-1980.

Хроника неуспешног пријатељства, 

Београд: Stella polare, 2019.

Монографија Југославија и Бугарска 1944-1980. Хроника неуспешног пријатељства (2019), прва је књига која односе две суседне земље, Југославије и Бугарске, прати од краја Другог светског рата до 1980. године, односно до смрти југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Преглед односа Бугарске и Југославије последица је дугогодишњег интересовања аутора за ту тему. Истраживање је углавном засновано на необјављеној архивској грађи и обимној домаћој и страној литератури. Састоји се из два дела: монографски уобличеног хронолошког прегледа односа две земље и од прилога у којем је приређен избор најважнијих докумената којима се подупиру основне тезе књиге.

 Шта књига ново доноси?

Насупрот уобичајеном схватању југословенско-бугарских односа као билатералних, извори су показали да се динамика односа две суседне земље мора посматрати као последица међусобних утицаја најмање четири центра – Софије, Београда, Москве и Скопља. Бугарска спољна политичка стратегија према Југославији, односно према СФР Македонији, је била мотивисана, не само традиционалним бугарским аспирацијама према тој балканској области, већ и јадранском политиком СССР-а, односно тежњама Москве да се преко македонске територије приближи Медитерану.

 У Југославији је офанзивну политику према Бугарској заступало пре свега мекедонско руководство чији су национални интереси југословенску федерацију перманентно гурали у дубљи конфликт са Бугарском. Са протоком времена, све снажнијом дефрагментацијом федерације и приближавањем Титове смрти, неспособност централних југословенских власти да контролишу амбиције македонског руководства према Бугарској, постајала је све израженија. Та теза појачава теорије о слабости централног југословенског руководства, самог Тита, као и оне о све снажнијем политичком изражају њених националних руководстава. Стереотип о монолитности југословенске федерације и Титовој свемоћи, не само у унутрашњој, већ и у спољној политици, је доведен у питање.

Бугарско-југословенске дипломатске односе “краси” и једна специфичност из домена културе, пре свега науке и уметности. Током не тако бројних сусрета бугарског и југословенског руководства на највишим нивоима, много пута се, за разлику од југословенских билатералних односа са другим државама, расправљало о књижевности, историографији, уметности, научним конгресима, речницима и дефиницијама у њима. Култура је била специфичан полигон размене порука између држава и представљала је претходницу и последицу политичких одлука. Специфично је да је расправу са бугарским председником Живковим о култури водило македонско руководство. Титов глас се у тим дебатама не чује, а и онда када би се огласио имао је умирујући или посреднички карактер (може ли се замислити супротна ситуација у којој неки руководилац из Пиринског краја Титу “држи слово” о његовој политици у домену културе у Бугарској?). С обзиром на такву особеност комуникације између македонског и бугарског руководства у домену културне политике (политике у култури), може се поставити теза о национално освешћеном, активном и снажном македонском руководству над којим је Тито постепено губио контролу што је пренапрегнуте односе Југославије и Бугарске чинило још напетијим.

Три песника: Ахматова, Тарковски и српски народни песник

Песму Бој на Грахову (босанскоме) је забележио Владимир Красић и први пут објавио 1880. године у збирци Српске народне пјесме старијег и новијег времена (Панчево, 1880). У предговору збирке Красић описује како је записивао песме, од кога их је и када чуо: “Кад оно пре три године многа браћа Срби из Босне побјегоше испред турског мача у сусједне земље, добјегло је више породица и у овај крај. Неких 18 породица склонило се овдје, код Карловца, у стари дубовачки град; а више их се настанило у селу Крњаку и околним селима. Ја, пре двије године, намислих употребити ту прилику, да од ових наших несрећних гостију скупим што више народних умотворина, те се озбиљно и прихватих тога труднога посла”. Даље Красић наводи да му је највећи број “повећих песама” казивао народни певач Јово Микеша родом из Глинице, којем је отац хајдук те песме пренео. 

И тако нас за сваки “блок” песама Красић обавештава од кога их је чуо, све док не дође до песама “новијег времена”. За њих каже: “(…) Бој на Грахову босанском, Бој на Саници и Скуцаном ВакупуБој на Скуцаном Вакупу и Камен-градуБој на Оџаку, код Гламоча и Из усташког логора у Босни послао ми је један честит Србин и врло уважена личност из Далмације; ал` сам принуђен и његово и пјевачево име, док се заплети источни не размрсе, премучати; а за сад нека им је обојици као и свима, који ми пјесме казиваху, овдје изречена лијепа хвала” (XI). Народни певач, чије смо име могли сазнати, остао је непознат из политичких разлога. Да ли због последица Берлинског конгреса после којег се у Босни заводи Калајев режим? Да ли због националног, у датим околностима опасног потенцијала који је наведени комплекс песама могао имати међу савременим Србима? Каква ли би санкција евентуално чекала певача и преносиоца да се њихово име знало? Како је Ахматова дошла до песме и зашто се баш за њу одлучила?

Красићеву збирку песама није лако прочитати јер је за то потребан известан подвиг. Кобис (претраживач) каже да је књигу могуће наћи на четири места: у Народној библиотеци Србије, у Универзитетској библиотеци, у Матици српској и на Филозофском факултету у Новом Саду. Дакле, ако нисте из Београда или из Новог Сада, преостаје вам или не тако јефтина библиотечка позајмица, резервоар горива или аутобуска карта до престонице или да песму Бој на Грахову босанском прочитате на руском.  

Непознати српски народни песник

Бој на Грахову (босанскоме)

Пије вино Бабићу Голубе

у Тишковцу, у мјесту згодноме;

Покрај њега добри савјетници:

Поп-Илија и с њим Симо Чавка.

Када су се напојили вина,

онда рече Бабићу Голубе:

“Чујте, браћо, моји савјетници!

“Већ сте чули и добро познали,

“Погин`о је Курић Осман-беже,

“Љута гуја, српска крвопија;

“Много ј` јада раји задавао

“За четири пуне годинице,

“По Грахову купећи хараче;

“Скоро јесте Турчин погинуо,

“Погуби га Николица Буро,

“Десна му се посветила рука,

“Која уби душманина љута!

“Но ми сада, браћо и дружино,

“Да идемо сјутра на Грахово

“Ударити на турску паланку

“Ишћерати аскер и редифу

“И порушит` сву турску паланку,

“Из ње Турци често излијећу

“Сиротињу јадну под мач мећу”.

Кад то чули добри савјетници,

они њему тихо говорили:

“Бога теби српска поглавицо!

“То је добро и треба чинити.

“Нег` почуј нас, српска поглавицо!

“Код нас нема војске за Грахово

“Да на турску уд`римо паланку,

“Ишћерамо аскер и редифу;

“Јер се Турци јесу утврдили,

“Добре шанце они поградили,

“И Градину прихватили цркву,

“И око ње шанце поградили,

“Из њих хоће бранити паланку

“Јер је б`јела на висини црква

“Ка` Вортица тврда Камен-града,

“Пак ће много задавати јада –

“Нећеш моћи ништа учинити;

“Нег` ти пиши књиге шаровите,

“Пак их шаљи на четири стране,

“И позови чете свеколике,

“Нека дођу овђе у Тишковца,

“Онда ћемо моћи на Грахово

“Ударити на турску паланку,

“Ишћерати аскер и редифу.”

То је Голуб за добро примио,

те он стаде ситне књиге писат`:

Једну шаље Маринковић Стеви,

Другу шаље Каран-попу Ђоки,

Трећу шаље Милановић Виду,

А четврту Амелици Триви;

Пету шаље Тркуљи Мијајлу –

Књигу пише, у Тишковцу с`једи,

А у књигам` овако бесједи:

“Четовође моја браћо драга!

“У које вам доба књига дође,

“Сваки своју чету прикупите,

“У Тишковцу мени доведите,

“Јер нам ваља ићи на Грахово,

“Ударити на турску паланку,

“Из Грахова Турке ишћерати;

“Већ су доста починили јада

“Сиротиња много од њих страда

“Ваља браћо да их избавимо,

“Од Турака Грахово очистимо.”

По наредби кад књиге стигоше,

Војводе се на ноге дигоше,

Сваки своје прикупио друштво,

Те их воде у Тишковца равна,

Здраво дошли до Тишковца равна;

Добро их је Голуб дочекао,

Руке шири, у лице се љубе,

Питају се за мир и за здравље,

па одоше пити хладно вино.

Тог се дана Срби прикупише

и ту тавну ноћцу преноћише;

Кад сјутра бијел дан освану,

Отален се војска подигнула,

На засеок логор учинила,

И ту тавну ноћцу преноћила.

Кад је сјутра пола дана било,

Ударише свирке и борије,

Барјактари развише барјаке,

Војска пође сретно путовати,

Па још иде радо и весело,

Певајући и подвикујући;

Здраво војска на Стожишта дође,

Мало вр`јеме ту се одмарала,

А главари распоред чинише,

Куд ћ` који с војском ударити,

Са које ли стране нападати.

Распоредом за бој одредише:

С десне стране Милановић Вида

И са њиме Качавенда Марко;

А с лијеве Тркуља Мијајло,

На Градину да удари цркви,

И он први да заметне кавгу

И на Турке јуриш учинио,

одмах цркву јесте прихватио,

И око ње шанце заузео,

На поласку ватру оборио.

У то доба чете свеколике

На душмана сложно ударише

И велику ватру оборише.

Но их Турци л`јепо дочекаше,

Из шанчева бити започеше;

Бију Турци, Срби не измичу,

Већ се шанцем све ближе примичу;

Бој се бије, никад не престаје,

А Бабићу, војвода Голубе,

Јаше свога хата помамнога,

У десници голу сабљу носи,

А све лети од чете до чете,

И добре им он даје сав`јете:

“Сложно браћо и дружино драга!

“Бог је с нама срушићемо врага,

“Више нама неће чинит` јада,

“Само буд`те срца јуначкога,

“У том ће нам прије побећ` Турци!”

Кад је било око пола дана,

Тад повика Бабићу Голубе,

И дозива Милановић Вида

И овако њему говораше:

“Каран нам је у ватри великој,

“Тако исто Тркуља Мијајло,

“Јер су на њих навалили Турци;

“Нег` ти пошљи неколико друга,

“Нека иду њима у индата.”

Кад то зачу Милановић Виде,

Он дозива Трикића Илију

И овако њему говораше:

“Богом брате, Трикићу Илија!

“Узми наши до двијеста момака,

“Те ти хајде Мићи и Карану,

“На њих јесу навалили Турци,

“А ми ћемо овђе се држати

“И на Турке живље ударати”.

То Илија једва дочекао,

Те он узе до двјеста момака,

И отиде Мићи у индата.

Бој је трај`о браћо моја драга,

Без пристанка за два пуна дана:

Нити Срби Турке ишћераше,

Нити Турци Србе повратише;

А кад треће јутро освануло,

Те виђеше из паланке Турци,

Да ће Срби опет нападати,

У паланци ватру наложише

И око ње куће попалише,

побјегоше Ливну бијеломе.

Срби шанце турске прихватише,

А Турци им Ливну побјегоше.

Срби своју војску прегледаше,

Сваки своју војску избројише:

Десет Срба јесте погинуло,

И тридесет било рањеније,

међу њима тешко рањен био,

Славни Србин и добар тобџија

По имену Радосавић Ацо,

Код топова рана задобио,

Од те ране у Книну је умро,

Он је умро, а име остало,

Које ће се дуго спомињати.

Седамдесет Турак погинуло,

А рањени ни броја се не зна.

То је пјесма, браћо, од Грахова!

Арсениј Тарковски

Из збирке песама 

Бити то што јеси

1.

Сваки тренутак наших сусрета

славили смо као Богојављање

сами на овом свету

а Ти, храбрија и лакша си била

од птичјег крила

степенице си вртоглаво прескакала

и кроз влажни јоргован водила

у своје царство са друге стране огледала.

Када би пала ноћ

милост си била мени поклоњена –

кроз олтарска врата отворена

твоја нагост

у мраку је сијала

и полако се нагињала…

И будећи се говорио сам:

“Буди благословена”

знајући за смелост мог благослова

а ти си спавала

и плаветнилом васионе

капке да ти додирне

пружао се јоргован са стола;

и плаветнилом додирнути капци

били су мирни и рука топла;

а у кристалу су пулсирале реке

пушиле се планине, светлуцала мора

кристалну куглу

на длану си држала

на трону спавала

и Боже праведни:

била си моја. Пробудила си се и преобразила

свакодневни људски речник

и говор се напунио

звонком снагом

а реч “Ти” –

добила нови смисао

и значила: Царе

на свету се све променило

чак и обичне ствари:

лавор,

бокал –

док је између нас

као на стражи стајала

слојевита и тврда вода.

Повело нас је незнано куда

пред нама су се као опсене

размицали градови чудом саграђени

метвица нам се под ноге распростирала

и птицама је успут било са нама

и рибе су искакале из река

и небо нам се отворило пред очима

док је Судбина по трагу ишла за нама

као лудак

с бријачем у рукама.

2.

Јуче сам те чекао

од јутра

и као да су знали

да нећеш доћи…

Сећаш се какво је време било?

Скоро празнично…

Ишао сам без капута

а данас си дошла

и посебно тмуран дан

приредише за нас:

и кишу

и тако касни сат

и капљице што клизе

по хладним гранама…

ни речју да их зауставиш

ни марамицом да их отераш…

3.

Предосећањима не верујем

и предзнака се не плашим

ни клевете ни отров

избећи не желим:

нема смрти на свету

бесмртни су сви

и све је бесмртно…

Ни они у седамнаестој

ни они у седамдесетој

смрти не треба да се боје:

само јава и светлост

на том свету постоје.

Ни мрака нема, ни смрти, не…

Сви смо већ на обали мора –

од оних сам који извлаче мреже

кад бесмртност наступа клином:

Живите у кући и

срушити се неће тај дом.

Позваћу било које столеће

ући у њега и у њему

саградити дом:

Ево зашто су ваше жене и деца

са мном за истим столом

а сто заједнички и прадеди и унуку…

Будућност се збива у овај час

и ако подигнем руку

свих пет зрака остаће уз вас.

Сваки минули дан

кључном кости својом

као подупирачем сам подупирао:

геометарским ланцем време сам измерио

и кроз њега као кроз Урал прошао…

Век сам себи према висини одабрао:

ишли смо на југ

изнад степе прашину дизали

коров се димио

зрикавац мазио

потковице брком дирао

и прорицао: погибљом ми,

ко монах претио…

Судбину сам своју за седло привезао

и сада, у будућем неком времену

попут дечака – придижем се у стремену…

Мени је моја бесмртност довољна

да би ми крв из једног

у други текла век…

За постојане топлоте

сигуран кутак тек –

добровољно бих животом платио

кад ме летећа игла његова

као нит не би

по свету водила…

4.

Једно је тело у човека

као код усамљеника:

дозлогрдила је души

тајна опна с ушима

и очима величине петопарца

и кожа пуна ожиљака

на костур навучена…

Лети кроз рожњачу

у небеске висине

на леденој ушици

на птичјој двоколици

и чује кроз решетку свога затвора

чегртаљку шума и поља

трубу седам мора:

душа је грешна без тела

као тело без одеће –

ни мисли, ни дела

ни идеје, ни ретка –

без одгонетке загонетка:

ко ће назад да се врати

отплесавши на подијуму

на коме нема ко плесати?

И сањам другу душу

у другој одећи:

од бојажљивости до наде

гори претрчавајући

– као шпиритус –

пламеном без сенке

узмиче по земљи

остављајући за успомену

грозд јоргована на столу.

Дете!

Трчи!

Не јадикуј

над Еуридиком бедном

и штапићем по свету диригуј

обручу твом меденом…

Све док у одговор на сваки корак

макар и четвртином слуха

и весео и сув

шум земље ти допре до уха. 

Ана Ахматова

Пут

Један иде правим путем,
А други по кругу,
Да се врати родном дому,
Другарици или другу,
А ја идем (мене прати
Нека зла судбина)
Нити право, нити косо,
У никада и никуда,
Попут воза кад га с шина
Одвуче дубина.