OSLIĆI (JELENA VUKANOVIĆ)

Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.

OSLIĆI

Danas otpočinjemo post. Osliće izgladnjujemo tri dana, u nadi da ih neće biti troje – dana četvrtog. U noći dana trećeg na dan četvrti, u nadi da se neće međusobno proždrati. Valjda su se oslići tokom ljudskog života uvek zalagali za porodične vrednosti.

Svetlo ponovo ostavih upaljeno da gori čitavu noć i sa punom pažnjom ih gledah u naporima da usne. Salence je zaspao. Taj bi, čini se, mogao zaspati i pri erupciji u Pompeji. Evo šta sanja:

U sudu je. Dive mu se svi. I obični i neobični. Moć ga uzbuđuje, a ne lepe žene. Nije nikada ni imao ukusa za žene. Postavljaju ga za predsednika suda, smenjuju S. S., čak tog S. u tamnicu bacaju. Blista S. Na ulici ga još lepše pozdravljaju. Bog ti dao sreće i zdravlja, sudija, bog čuvao tvoju decu od zla, sudija… I sve tako, takva vrsta mantri. Interesuju se za njegovu decu, njegov bračni život. Čuli su negde da mu je kći u ludnici. On je to pokušao zataškati, ali bez uspeha, varoš je to. Pokušava da se odbrani, govori narodu da je privremeno smestio kći tamo, da ima najbolju moguću negu, da je tako morao jer se njegova kći bila odmetnula od društva i normalnog ponašanja. Vidite, objašnjava im, moja kći bi vama sada rekla da se gonite u vražju mater, gađala bih vas prvim što joj dođe pod ruku, agresivna je, mene je gurnula niz stepenice pošto sam je udario, ali udario vaspitno! Mogao sam je smestiti u zatvor, ali nisam, nisam!…

Narod poče voleti tu agresivnu sudijinu kći, rekoše da se na nasilje odgovara nasiljem, kao u Americi, kao u Americi! U Americi svaka kuća ima po najmanje tri pištolja, govoraše mu, ali su Amerikanci kukavni i jadni…

Oni navališe na njega. Upitaše ga kada je poslednji put kupio kćerci čokoladu, I to belu čokoladu punjenu filom od kokosa, omiljenu čokoladu sudijine kći. Napetost je rasla, oni začokoladaše do ludila. Žele videti da je kupio najmanje pet takvih čokolada I odneo ih u ludnicu. S. ode u prodavnicu i mahnito, kao da je pitanje života, uze sa rafa sve te čokolade, ali nekako zaboravi da plati, zaboravi da plati u svoj toj sumanutosti, i onda, i onda… alarm, obezbeđenje, policija, hapse ga! Sudija krade čokolade po prodavnicama, da ih prodaje posle skuplje! Pretvara se u veliku belu čokoladu punjenu kokosom, mrvice mu bolno golicaju unutrašnjost, počinje da umire, da se topi u okovima.

Riba se u to probudi. Izbeči oči kao kurva. Ugasih svetlo pošto se probudi. Neka se cakle oči izdajničke u tami vode, u njenoj prevrtljivoj, čežnjivoj igri. Neka te oči. Odlazim u krevet, a u srce mi pilje oči te buljave. Bilo je trenutaka kada se kolebah da li da ga pustim, samo njega, da se očoveči opet, ali nisam glupa. Kako ide ona izreka – prevari li te jednom, on je kriv, prevari li te drugi put, sam si kriv.

Sanjam vodu. Dala bih sve za čašu vode. No, nema je. Eno akvarijuma. Ne usuđujem se ući da me krvožedne ribe ne pojedu. Žeđ me razara. Znam da će me pojesti, ali bolje mi je umreti utoljena, no žedna, pomišljam. Ulazim. Napijam se. konačno je moja žeđ umirena. Krećem vani, a S. me hvata za središte, i odgriza mi međunožje. Pokušavam se iskobeljati, no riba mi oduze stvaralačku moć. Tonem bespovratno. Ždere me.

Besna se budim. Besna. Vadim uspavano S. iz vode i malo ga očovečujem u vazduhu. Taman na granici da postane čovek, da me pogleda ljudskim očima, vraćam ga ne znajući šta dalje sa njim. Bilja drema na dnu, ali mrda perajima u strahu od smrti. Zna da ima vrsta koje se ne trpe među sobom. U akvarijumu je sa mužem, sinom i svekrvom. Njoj je možda najteže. Upravo sanja veliku slavsku trpezu. Sveta Petka je. Ponosi se jer je hrane više no igde gde je bila, i gde su njeni gosti uopšte bili. Voli da joj zavide. Trpa u usta najfinije ribe i pomišlja kako je bolja od drugih. Ne odustaje od te misli. Naročito joj hvale pite: sa krompirom, kupusom, tartufima. Kao da nije posna slava, vele, toliko je sve slasno. Odjednom, Ljilja, njena koleginica uzvikuje: Od ribe samo oslići! Najeftinija riba!

Ne, ne, i ne! pokušava da je razuveri, ali i drugi gosti primetiše isto i počeše ustajati od stolova.

Namerno ste sakrili drugu ribu, vikala je bez utehe za njima, u džepovima vam je, bedni ljudi, zli… Riba Bilja se trže iz sna i uzdrma javu drugim oslićima. Kucnuh o staklo da je još više uznemirim. Ruku znatno približih da pomisli da je hrana. Nema hrane danas. Ni sutra, ni prekosutra.

Odlučim da glasno pustim Betovena, to ih dodatno razjaruje. Još za života ljudskog govoraše da im Betoven izaziva agresiju. Sklanjam pogled od njih i zatvaram oči. Pokušavam da mislim o sebi, nešto lepo o sebi, ali mi ne uspeva, sve što pomislim vezano je za njih. Stvorila sam im sjajne veštačke uslove. Najbitnije je da je voda u stalnom protoku. Stvaralačka energija vraća se u mene obnovljena, jača nego ikada. Izbacila sam svo smeće iz svog filtera, iz mene izlazi mnogo čistija voda, ponovo u pumpu koja vraća tu istu vodu u akvarijum. Isto sa sobom, kao sa njima.

Betoven se ori kućom. Hoću da ih šokiram. Odlazim do akvarijuma da im promenim vodu, i to gotovo promenim sve, ne pola-pola kako je uobičajeno. Rada kreće da drhti. Najstariji oslić, što za života nikako, ali nikako nije mogao umreti. Bilja bi govorila da će nas metuzalem sve nadživeti. Nikolica, moj slatki, tanani bratić, čuči na dnu. On se najmanje bori. Htela sam ga poštedeti, zaista, ali morao je otići i on sa njima. Treba seći sve, sve, ne ostaviti ništa što bi kasnije moglo da izraste u zlo ili prepreku. Pogana je to krv.

Mnogo je energije potrebno za plivanje u vodi. Ribice mi se gase kao tužna sunašca. Bojim se da ne crknu. Ako crknu, crći će i niti što dopuštaju ovu svetu igru. Divne su, i slatke, ko još na svetu ima toliko srce osim mene da ih ovako strastveno muči, ko, pitam se, ko… U ovoj imitaciji sakralnih voda, bez pravog sunca i prave mesečine.

Pošto dođe noć, odlučih da im ugasim svetlo, da makar jednom spavaju mirnim snom. Ipak, mislim da bi noćas voleli svetlo da im ostavim upaljeno, uvek je previše mračno stvorenjima gladnim. Kada nema hrane, neka se stvorenja nadahnjuju svetlom. Nema svetla noćas, post mora biti celovit. Taman.

Sanja starica-oslić kako je mlada. Najlepši cvetak u selu. Udala se silom prilika, a uvek je volela muževljevog prijatelja-šahistu. Već ima šestoro dece, sedmo je na putu. Zna da će doći šahista, puderiše se i plete čvrste pletenice. Poslužuje im kafu i lokume. Tiho koketira sa šahistom. Odjednom, muža njenog zovu da hitno ode u drugo selo, nešto se zbilo u sestrinom domu. To je lepa Rada izmađijala. Dvoje zaljubljenih ostaju sami. Šahista povlači prvi potez tesno vezan sa drugim i trećim, i četvrtim: od pletenice njegova ruka završava na njenim grudima, stomaku, kratko, pa između butina, bez obzira što je žena trudna oni se stapaju, a figurice šahovske više nisu na svojim mestima. Kada bi znali ovi u akvarijumu šta starica sanja, i kakve im sokove u vodu ispušta. Odjednom, šahista skida masku sa lica i Rada vidi da je to njen muž! Leti lice, lete peraja, lete kosti, samo što je ne ubi od batina. U tom trenu, krvava odlučuje da će živeti duže od njega makar dvadeset godina, i da će ga svaki dan proklinjati. Eto, tako i bi. U grob ga je oterala, ali iz sna ne. Nema te magije koja takvo što može.

Kuckam im po staklu. Smešno, svi odjednom lupiše glavicama. Umesto hrane, danas poezija, rekoh im. Nisam ni počela da čitam pesmu Nikite Staneskua, oslići se razbežaše, uzalud sam kuckala o staklo, niko nije dolazio. Izgleda bi ovi oslići pre gladovali no što bi dopustili da čuju jednu pesmu. Kao ljudi govorili su mi da ne vole poeziju, da bi čitali, ali nešto konkretno, ma šta im to značilo. Upalih šarena svetla kako bih se malo zabavila. Pozlaćeni akvarijum se pretvori u disko kuglu. Skupila mi se pljuvačka i pljunuh unutra. Salence i Bilja se počeše sudarati, jedno drugom na put ići. Učinilo mi se da je Salence počeo gristi. Nikolica stade između njih, očito braneći ocu da mu napada majku, a možda on i nije hteo da je napadne. Jednom mi je kao čovek rekao da on i ja ili mrzimo ili volimo, ne znajući za meru i sredinu, pa se pitam sada da li on mrzi, i mrzi li snažno mene, kao što ja njih sve podjednako mrzim. Moli li se na dnu stakla za mene, ili je izgubio veru pomislivši da ova kazna nema nikakve veze sa Bogom, i konačno, da se Bog ne meša u zakone koje smo mi, ljudi, uspostavili na tako niskim stepenima. Zaista se nadam da ne krivi Boga za ovo i da ne očekuje da Bog može doći da ih spasi. Nadam se da razume da Bog to ne može; neće zbog par oslića uništiti čitavo ustrojstvo sveta. Rilkea mu recitujem usnama zalepljenim na staklo, i za čudo, on se približava, deluje kao da se ljubimo:

Patnje se nisu spoznale,

ljubav se nije naučila,

i šta nas u smrt udaljuje,

to nije razotkrito.

Jedino pesma nad zemljom

posvećuje i slavi.

(Iz Soneta Orfeju)

Nikolica sanja kako čita. Poznaje odlično gramatiku jezika. Govori engleski i nemački. Uspešan je u svome poslu, ima advokatsku kancelariju i bavi se sudskim prevodilaštvom. Novac kaplje. U kancelariju mu upada maskirana banda. Nikolica vadi sav novac iz džepova, fioka, štekova. Banda se smeje i gađa ga tim istim novcem. Pomišlja da možda nisu došli da ga ubiju zbog neke nezadovoljne stranke, ali zna da je uvek čestito radio. Dakle, ne može biti to. Pita ih šta žele od njega. Na sto mu bacaju pesmu Roberta Frosta, The road not taken, i zahtevaju da im prevede do sutra. Ostaće sa njim u kancelariji i čekati da im prevede tu pesmu. Nikolica im se u sebi ruga, ovo je tako prosto, pomišlja. Prvo pročita celu pesmu i krene da im prepričava o čemu govori. Jedan bandit mu naslanja pištolj na slepoočnicu. Uobliči! Prevedi, ne prepričavaj! dreknu. Ne može ovako da se kaže, nije ispravno gramatički, odgovori mu N.

Ako ne prevedeš ovu pesmu, bićeš mrtav! kaza drugi bandit.

Preznojava se. Shvata da ne može da prevede, da ne poznaje jezik poezije. Pita se u snu kako je moguće da vrsni poznavalac engleskog ne može prevesti pesmu sa tog istog jezika. Guši se na površini jezika, upada u živo blato komunikacije, umreće uskoro, je li poezija zla, pita se, je li zla….

Ustajem rano da pripremim božanstveni obrok za moje malene ribice. Dosta su izgladnjivane, obradovaće mi se, pomišljam. Biće mi pored svega milo videti ih kako ručkaju. Volim videti stvorenja srećna, naročito ona ostavljena bez ikakve nade, kako se neprekidno iznenađuju kružnim tokom očaja i blagodeti. Palim svetlo i pred očima mi je nešto strašno, strašno. Raskomadana tela plutaju u vodi, i to ne tela oslića, već ljudi. Moja porodica se proždrala među sobom i povratila čovečnost. Mrtvi su! Sada tek shvatam da su mrtvi. Mrtvi. Mrtvi u ribolikosti, mrtvi u čovečnosti svojoj. Tako su gadni, bacam im hranu za ribe, a onda odlazim po hranu za čoveka, i ne pomeraju se, provociraju me tim mrtvaštvom i nesnosnim smradom. Otvaram filter, čistim izmet i masnoće, vraćam ga ponovo.

Neću vam više čitati, neću vam puštati Betovena, probudite se! Probudite se da kao ljudi nešto skupa pojedemo, vikala sam im. I dalje samo plutaše u mome pozlaćenom akvarijumu dimenzija četiri puta četiri. Odvrnuh im turski folk, to ih je uvek veselilo, suglasnik se poče pentrati po suglasniku, usko i bez razmaka. Moja porodica je spavala, sigurno im je u dušu utkan san o ovoj torturi i sigurno se nepojmljivo jeftino osećaju dok u snovima čovečnim sanjaju da su negde, nekada, u nečijem srcu, a ne u želucu, bili oslići

Jelena Vukanović