| Пантелејмон Комаров (1998) је млади руски песник, филмски редитељ и сценариста из Севастопоља. Преводи на српски представљају прве преводе његове поезије, као и њихово прво објављивање у професионалним медијима уопште. Последња песма настала је поводом масакра у кримском граду Керчу, када је ученик пуцао на своје школске другове. Песме су већим делом рефлексија његових животних прилика и искустава, па је песма о раку инспирисана његовом сопственом болешћу, док је рат очекивана тема за некога ко одраста на Криму. Песме Пантелејмона Комарова заступљене су у збирци „У светли дан – избор из новије српке поезије“, у избору и преводу Владимира Коларића, која ће ускоро бити објављена у издању куће „Пресинг“. Песма „Глас“ је нова, овде се први пут објављује и неће бити заступљена у наведеној књизи. Превео са руског Владимир Коларић |
ГЛАС Линија број девет Разговор са возачем забрањен Све информаџије на + 7 осам нула нула Чувајте здравље и обавезна маска Перите руке пре јела Место за путнике с децом Место за колица инвалидска Фабрика за прераду меса Свима честита празник Васкрса Попусти на цене превоза Урачунати свећице и мазиво Бутан гас Пажња запаљиво „Ја глас сам који се до вас пробио кроз застор реклама Изронио на светлост као мољац, песак кроз прсте Тргао се из сна и огласио кроз мегафоне и звучнике Између ове станице и следеће за путнике Ја слово сам што звучало је до потопа и до Адама Слово које је раздвајало море и разламало планине Ја слово сам које ће бити на крају Које је било на почетку Ја слово сам које сте на крсту распели Ја слово сам иза ког су се крили угојени попови и бојари Ја слово сам које сте оскрнавили кад у његово сте име спаљивали Ја слово сам које је постало шифра за сефове и те-ве екране Ја слово сам мрзим те за све паре Ја сам дословно лаж федералних и локалних канала Ја сам волим те и у увек ћу бити са тобом Ја сам убићу те и угазићу те у блато Ја сам млеко на акцији и хипотека на рате Ја сам Бог воли људе И воли их кад сами пате Ја сам дословно пожарни излаз разбиј стакло у случају опасности Ја вам држим слово Док не попадате. Ја........“ Пажња, врата се затварају. СПОЉА Сви смо ми мртви и за нас нема сутра Растемо само када смо унутра Умиремо онда када нас је мало То налик је на воду и на песак спор Све једнако споља као и изнутра И увек и свуда тамо где смо ми Јер сан нам је вечност а ми јој ни налик Мртва лица - вода Мртва лица - извор Мртва лица то што се снива Мртва лица усамљене птице Вечна вечност, из уља уље Лептир на свећи а душа све даље а душа све беља Ти што живиш дубоко у мени Прекрати, не унижавај моју слабост Ја жив сам само кад плачем у сну А главом ми тутњи жалост ЈЕСЕН Ни разумели ме, ни појмили Дуго чекали, дани проходили Јесен пламена, А ја ко тршчица, као гранчица, Као иглица и као бајчица, Као легенда мало оцвала, Чаробан попут ужеглог уља. Јесени пламена, Научи ме како да кажем збогом Здравим разумом, посмртним звоном, И гвоздене воље, да не иструнем као робље. У РОПСТВУ то је све тамо нешто то ме се нимало не тиче то је све лично, егоистично дело, неких тамо левих људи а ја просто лежим, посматрам спој за спојем линија на сагу а време се слива, као сируп по неком давно скорелом трагу ЛЕПТИР У ОГЊУ Нећете побећи силници светски Цареви, војсковође, књази Од мојих разјарених речи, што вам тутње по лицима, лицима вашим у масти и слузи, Нећете побећи Ничим прекречити Ничим прикрити разјарене речи Урлаћу их, остављен и сувишан, Једини међ вама речима што звечи А ви, скукуљени у неком углу Спремате за мене проверене мере: Слепе прозоре, неме углове, Зарђале решетке, бетонске зидове, Леденим рукама зашићете ми уста, Тешким ланцима оковати колена Закопати дубоко на стотину лета Смејете се – па шта је он то мислио? АЛИ ЈА ПРОГРИЗАВШИ СОПСТВЕНЕ УСНЕ Заурлаћу вам поново своје снажно НЕЕЕЕЕ! И понављајући моје речи, ветар се покрене ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ ДА ЗА СВЕ ПЛАТИТЕ! ЛЕКАРИ Говоре ми, као анђели послати од оца, -зашто бежати од куће, кад тата је стално пијан, зашто плакати кад бије твоју мајку, него боље је радовати се животу, сакрити модрицу под оком. Савет ти је да не плачеш, савет ти је да ћутиш, да заборавиш обавезан, да заборавиш дужан. Али ја, као зверчица у ланцима, кезим зубе, ширим очи „Привежите ме, гадови, јаче! Са мном је правда – зар ће ме ремење задржати?“ *** Рат са свих страна Сада ће загрмети плотуни Загрмети оркестара марш И на нас ставити крст! И на нас ставити Крст!! И на нас ставити КРСТ!!! крст крст. *** Ја не постојим Али ја опстајем Све док ми по телу још бауља краба како смешна како ружна реч РАК, рак, рак. Залеђена погледа Вера залудна Напити се? Молити се? Вриштати? празни дланови истргнути корени- Свећа угасла-- Рак. Рак. Рак. Рак. Бескрилна грлица Слепа ластавица Залудно удара у глуве прозоре Мантили и лампице Ваш потпис, табелице Игра жмурке-вијалице-- РАК. *** Снови, као мед, клизе низ прсте Сваки дан од пет ујутру усамљене танке руке Траже једна другу У лелујавом кревету пуном песка Пуном воде Пуном зоре Пуном љубави И других знакова живота Руке нежно милују уморне векове Привијају уз себе љубљенога Тела сплетених као заљубљене змије А заспаће леђима једно ка другом На удаљеним крајевима, половима постеље *** Још један очајник је завршио са собом, уништивши цео свет и ено га лети, разбијеном њушком узнесен до звезда а ми и даље ту, гацамо по земљи лету нимало склони Ура! идемо само полако само полако! и Ура! идемо само полако! само полако! Један са 20 година одлучио да је боље сагорети и запуцао у небо оставио нам хладни чај у ноћима и прозоре празне Али нас ево и даље овде, вучемо се по земљи ни у огањ више не верујући И хајде поново УРА! и ми идемо само полако! само полако! Ура! идемо само полако! само полако! Замислите како је то бити господар живота и имати право над смртном твари летети под елесдијем и јуришати на небеса порицати разлику између раја и пакла у школи потезати пиштољ на наставнике и другарима држати лекције о солипсизму Али ако су за лет потребна таква крила ми бисмо радије да кренемо боси Ура! Идемо само полако! само полако! Ура! Идемо само полако! само полако!
Stella polare 