KAKO JE LIBERALIZAM UPROPASTIO OBRAZOVANJE (Patrik Dž. Denin)

U svojoj, 2018. godine objavljenoj knjizi Zašto liberalizam propada, poznati američki politikolog Patrik Dž. Denin (Patrick J. Deneen) je izneo dubinsku kritiku ovog društvenog ustrojstva, predviđajući njegov skori krah. Pokušavajući da gleda još dalje, Denin je ukazivao na perspektive postliberalnog sveta, ističući dva moguća ishoda. Prvi bi podrazumevao “liberokratski despotizam”, odnosno “nasilno nametanje liberalnog poretka” od strane ljudi koji “u dubini duše preziru demokratiju”. Taj novi svet bio bi kontrolisan od strane snažnog državnog aparata, koji bi građane “sve više podvrgavao nadzoru i kontroli”. Drugi izlaz bio bi populistički odgovor na “gnev i strah postliberalnog građanstva”.
Sa svoje strane, Denin je ponudio i treći put, u čijoj bi osnovi bilo prevazilaženje ideologija, kao i nepristajanje na povratak u “predliberalno stanje”. To bi, u osnovi, značilo priznavanje dobrih praksi liberalizma uz odbacivanje razloga njegove propasti. Suštinski, to bi značilo zalaganje za “stvarnu ljudsku slobodu u vidu opšteg, građanskog i pojedinačnog vladanja samim sobom, a ne za njen surogat, koji u sebi spaja sistematsko razvlašćivanje sa iluzijom autonomije u obliku potrošačke i seksualne raspuštenosti”.
Urednici serijala, u okviru kojeg je Deninova studija objavljena, Džejms Hanter i Džon Oven, Denina nazivaju radikalnim kritičarem liberalizma, zbog činjenice da on ne pledira za reformisanje, već za njegovo ukidanje. Iz dva razloga oni podvlače destruktivnost Deninove knjige – zbog njegovog opredeljenja da postojeće društvene anomalije posmatra kao posledicu liberalnih principa, te zbog neuklapanja ovog pogleda u levo-desnu binarnost.
U tekstu koji ovde donosimo Patrik Denin se obrušio na deformisanje liberalnog univerzitetskog obrazovanja, u kojem ideju slobode zamenjuje ideja napretka. O tome Denin ne misli ništa dobro.

Dakle:

“Cilj samosaznanja jeste sticanje svesti o pravilnom korišćenju slobode, pre svega, o vladanju prohtevima koji te čine nezasitim. U srcu slobodnih nauka u ovoj starijoj tradiciji nalazi se upućivanje u značenje ljudskosti, pre svega, u načinu postizanja slobode ne samo od spoljašnjih ograničenja već, pre svega, od tiranije unutrašnjih prohteva i želja. “Stara nauka” stajala je u službi mučnog i teškog zadatka utvrđivanja onog što je dopušteno i onog što je zabranjeno, onog što predstavlja najbolju upotrebu slobode i onog što naše postupke čini rđavim. Svaka nova generacija morala je da se uputi u velika dela naše tradicije, u epove, velike tragedije i komedije, u razmišljanja filozofa i teologa, u otkrivenu reč Božju; morala je da čita knjige koje nas uče kako da pravilno koristimo svoju slobodu. Biti slobodan bila je nauka, nešto što nam ne pružaju priroda i instinkt, već usavršavanje i obrazovanje. A duša slobodnih nauka bile su društvene nauke, učenje kako da budemo ljudi.

Propadanje slobodnih nauka u ovoj naciji (američkoj – P.D) usledilo je ubrzo po redefinisanju slobode, po čemu se ona više nije shvatala na hrišćanski način kao vladanje samim sobom, već kao odsustvo ograničavanja naših želja. Ako je cilj slobodnih nauka bilo sticanje znanja o vladanju samim sobom, onda se on više nije poklapao sa ciljevima savremenog vaspitanja i obrazovanja. Davnašnji zahtev da se uče klasični jezici i stiče sposobnost čitanja starih tekstova, da se upoznaje Biblija i tumačenje svetih spisa povuklo se pred studijama u osnovi kojih se nalaze individualni ukus i preferencije. Slobodne nauke se sve više zamenjuju sa sistemom NTIM, u kojem se spajaju ono što je zadržano od antičkih slobodnih nauka – prirodna nauka i informatika – i njihova primena, tehnologija i inženjerstvo, pored sve većih zahteva za znanjem koje olakšava pravljenje karijere u svetu biznisa i finansija.

Američki univerzitet se polako menja i na njemu se umesto stare počinje da predaje nova nauka. U XIX veku sve više univerziteta počinje da deluje po uzoru na nemačke univerzitete, da se deli na specijalizovane discipline i stavlja naglasak na obrazovanje diplomiranih studenata – kroz sticanje stručnog znanja – kao i da se naglašava prioritet otkrića i sticanja novih znanja. Religiozna podloga polako se uklanja sa univerziteta; društvene nauke i dalje ostaju u središtu slobodnih nauka, ali njima više ne upravlja sveobuhvatna vizija koju pruža religiozna tradicija i njena vizija i vjeruju (…) Sredinom XX veka obnovljeni naglasak na naučno obrazovanje i tehnološke inovacije – uz podršku države koja pomaže “korisne veštine i nauke” – dodatno je uticao na promenu prioriteta na univerzitetu.

Umesto usađivanja vrline,
mi nailazimo samo na naglaša-

vanja na istraživanju stavljenom
u službu progresa – pre svega,
onog progresa koji doprinosi
ostvarivanju davnašnje težnje
da se priroda potčini ljudskoj

volji.

Slobodno obrazovanje počinje da se smatra irelevantnim za razvoj moderne slobode, posebno kad se ta sloboda stavi u kontekst vojne moći, nauke i tehnologije, i proširenja kapitalističkog tržišta na svaki deo zemaljske kugle. Klark Ker, rektor Kalifornijskog univetziteta, u svom predavanju održanom 1963. godine, i kasnije objavljenim pod naslovom “Korist od univerziteta”, proglasio je smrt ideje univerziteta. Umesto obrazovanja zasnovanog na teološkoj i religioznoj viziji i usmerenog na vaspitavanje onog što je najbolje u čoveku, došlo je do uspona onog što on naziva multiverzitet, a to je (…) organizacija usmerena na sticanje znanja stavljenog u službu vojnih i industrijskih potreba nacije. On ističe da “multiverzitet” ima centralnu ulogu u industrijalizovanju nacije, u spektakularnom rastu produktivnosti čiji rezultati služe suštinskom proširenju ljudskog života i sticanju globalne vojne i naučne nadmoći. Cilj ovog novog “multiverziteta” jeste unapređenje bejkonovskog projekta čovekove vladavine nad svetom.

Rezultat pomenute redefinicije cijeva univerziteta jeste zahtev da se fakulteti stave u službu novog imperativa nauke, a to je sticanje novog znanja: fakultetsko obrazovanje u prvi plan stavlja stvaranje originalnih dela, a status fakulteta zavisi od objavljivanja takvih dela, sa jedne strane, i njihovog prihvatanja od strane relevantnih eksperata, zaduženih za potvrdu originalnosti i produktivnosti takvih dela, sa druge. Na fakultetima se stvara tržište unajmljivanja i regrutovanja radne snage (…)

Struktura univerziteta preusmerava se na inovaciju i stvaranje “novog znanja”. Glavni cilj obrazovanja postaje progres, a ne vaspitanje za slobodu, zasnovano na dubokim vezama sa prošlošću. Možemo da utvrdimo postojanje suprotnosti između cilja Teksaškog univerziteta, zapisanog na njegovom pečatu u doba osnivanja i misije tog istog univerziteta, formulisane nedavno i postavljene na njegovom sajtu. Ispod slike pečata – na kojem se nalazi obavezna fraza o posvećenosti “izvrsnosti” obrazovanja, nalazimo formulaciju njegovog savremenog cilja. Današnja misija tog univerziteta jeste “unapređenje društva kroz istraživanje, stvaralačko delovanje, teorijsko traganje i razvoj novog znanja”. U ovoj preformulisanoj misiji univerziteta naglasak je stavljen na naučno istraživanje i, pre svega, na stvaranje “novog znanja”, a ne na “odnegovan duh koji vodi do vrlina”. Umesto usađivanja vrline, mi nailazimo samo na naglašavanja na istraživanju stavljenom u službu progresa – pre svega, onog progresa koji doprinosi ostvarivanju davnašnje težnje da se priroda potčini ljudskoj volji (…)

Usred svoje slobode, studenti sve više osećaju da nemaju drugog izbora do da se u potpunosti posvete sticanju praktičnog znanja i da izbegavaju one predmete koji mogu da ih odvrate od pokoravanja zahtevima tržišta (…)

Oni od kojih se očekuje da brane ulogu koju društvene nauke imaju unutar slobodnih nauka, članovi profesorskog staleža, sa jedne strane tuguju zbog ove propasti, a s druge krive političare i “neoliberalizam”. Oni ne uviđaju da je odnos prema društvenim naukama pre izraz liberalnog poretka, nego nekog otpora prema njemu. Profesori slobodnih nauka ne samo što se ne bore protiv vladajućih liberalnih tendencija, već ih i ne osporavaju. Uzrok tome leži u opštoj nesposobnosti da se utvrdi izvor sila postrojenih protiv slobodnih nauka.”


Patrik Dž. Denin, Zašto liberalizam propada, Albatros Plus, Beograd 2019, 116-122.

Priredio Petar Dragišić

Džordž Orvel – Književnost i totalitarizam

Ako totalitarizam postane opštesvetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće da postoji.“

Sredinom 1941. godine Džordž Orvel je sa puno pesimizma predviđao svetsku ekspanziju totalitarnih sistema i crne dane književnosti. Neke od njegovih projekcija budućnost nije verifikovala, ali se opšta linija teksta, nažalost, danas ne može osporiti.

(Govor na BBC-u, objavljen u “Listeneru”, 19. juna 1941)
Iz knjige George Orwell, Zašto pišem i drugi eseji, Naprijed (Zagreb 1977)

Na početku svog prvog govora rekao sam da ovo nije doba kritike. Ovo je doba borbe, a ne ravnodušnosti, doba u kojem je posebno teško vidjeti književnu vrijednost u knjizi s čijim se zaključcima ne slažete. Politika – politika u najopćenitijem smislu – preplavila je književnost do mjere koja izlazi iz granica normale, a to je dovjelo do naše svijesti borbu koja se uvijek odvija između pojedinca i zajednice. Kada razmatrate teškoće pisanja poštene, nepristrasne kritike u vremenu poput našeg, počinjete shvaćati prirodu opsanosti što se nadvija nad čitavom književnošću doba koje nadolazi.

Živimo u doba u kojem nezavisni pojedinac prestaje imati iluziju da je nezavisan. U svemu što smo rekli o književnosti i naročito u svemu što smo rekli o kritici, instinktivno smo nezavisnost pojedinca uzeli kao postojeću činjenicu. Čitava moderna evropska književnost – govorim o književnosti proteklih četiri stotine godina – izgrađene je na konceptu intelektualnog poštenja, ili ako vam je milije, na Shakespearovoj maksimi : “Prema samom sebi budi iskren”. Prva stvar koju tražimo od pisca jeste da ne laže, da kaže što zaista misli i osjeća. Najgora stvar koju možemo reći o umjetničkom djelu jeste da je neiskreno. A to još više vrijedi za kritiku nego za stvaralačku književnost, u kojoj izvjesna količina izvještačenosti i neprirodnosti, pa čak i izvjesna količina očevidnog slijepila ne smetaju tako dugo dok je pisac u osnovi iskren. Moderna književnost je u biti stvar pojednica. Ona je ili iskren izraz onoga što jedan čovjek misli i osjeća, ili nije ništa.

Kako rekoh, to gledište uzimamo kao gotovu stvar, pa ipak, čim tu misao uobličite u riječi shvatite kako je književnost ugrožena. Jer ovo je doba totalitarne države koja ne dopušta i vjerojatno ne može dopustiti pojedincu bilo kakvu slobodu. Kada spomenete totalitarizam, odmah pomislite na Njemačku, Rusiju, Italiju, ali mislim da se moramo suočiti s mogućnošću da taj fenomen postane općesvjetski. Očito je da razdoblje slobodnog kapitalizma dolazi kraju, i da jedna država za drugom uvodi centraliziranu ekonomiju koju možete zvati socijalizmom ili državnim kapitalizmom, kako više volite. Time prestaje ekonomska sloboda pojedinca, a u velikoj mjeri i njegova sloboda da radi što voli, da sam izabere svoj posao i da se slobodno kreće gdje želi. Sve donedavno implikacije toga nisu se predvidjele. Nikada se nije u potpunosti shvatilo da će nestajanje ekonomske slobode imati ikakvog odraza na intelektualnu slobodu. O socijalizmu se uvijek mislilo kao o nekoj vrsti moraliziranog kapitalizma. Država će brinuti za vaš ekonomski život i osloboditi vas straha od siromaštva, nezaposlenosti i tome slično, ali neće imati potrebe da se miješa u vaš privatni intelektualni život. Umjetnost će moći cvjetati kao u doba liberalnog kapitalizma, pa još i više, jer umjetnik više neće biti pod ekonomskom prinudom.

Džordž Orvel
Džordž Orvel

Sada, na osnovu postojećih činjenica, morate priznati da su te ideje iznevjerene. Totalitarizam je ukinuo slobodu misli do mjere nepoznate bilo kojem prijašnjem dobu. Važno je primjetiti da kontrola misli ne postoji samo u negativnom već i u pozitivnom smislu. Ne samo da vam zabranjuju izraziti – čak i zamisliti – izvjesne ideje, već vam diktitaju što morate misliti, stvaraju vas za jednu ideologiju, pokušavaju vladati vašim emocionalnim životom i uspostaviti sustav rukovođenja. U najvećoj mogućoj mjeri totalitarizam vas izolira od ostalog svijeta, zatvara vas u umjetni univerzum u kojem nemate mjerila za uspoređivanje. Totalitarna država nastoji, po svaku cijenu, kontrolirati misli i osjećaje svojih podanika barem u istoj mjeri u kojoj kontrolira njihove postupke.

Za nas ovdje važno je slijedeće pitanje: može li književnost preživjeti u takvoj atmosferi? Mislim da se mora kratko odgovoriti da ne može. Ako totalitarizam postane općesvjetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće postojati. I neće biti dovoljno reći – kako bi u prvi mah moglo izgledati prihvatljivo – da će nestati samo književnost postrenesansne Evrope.

Postoji nekoliko bitnih razlika između totalitarizma i svih ortodoksnih sistema prošlosti, bilo u Evropi, bilo na Istoku. Najvažnije je da se ortodoksni sistemi prošlosti nisu mijenjali ili barem nisu mijenjali tako brzo. U srednjovjekovnoj Evropi crkva je diktirala što morate vjerovati, ali vam je barem dopuštala da zadržite ista vjerovanja od rođenja do smrti. Nije vam govorila da u jednu stvar vjerujete u ponedjeljak, a u drugu u utorak. Isto se, u većoj ili manjoj mjeri, odnosi i na kršćanina, hindusa, budistu ili muslimana danas. Na određen način njegove misli su ograničene, ali on čitav svoj život proživljava unutar istog sustava misli. Njegovi osjećaji nisu pod pritiskom.

Kod totalitarizma je upravo suprotno. Posebnost totalitarne države je da kontrolira misli, ali da ih ne utvrđuje. Ona uspostavlja neosporne dogme i mijenja ih iz dana u dan. Njoj trebaju dogme, jer joj je potrebna apsolutna poslušnost podanika, ali ne može izbjeći njihove promjene koje su uzrokovane potrebama politike sile. Proglašava se nepogrešivom, ali istodobno napada sam koncept objektivne istine. Uzmimo grub, očigledan primjer – svaki Nijemac morao je do rujna 1939. gledati na ruski boljševizam sa strahom i odbojnošću, a nakon rujna 1939. morao ga je promatrati sa udivljenjem i simpatijama. Ako Rusija i Njemačka zarate, što se može dogoditi u sljedećih nekoliko godina, dogodit će se druga, jednako snažna promjena. Emocionalni život Njemaca, njegove ljubavi i mržnje moraju se, prema potrebi, promjeniti preko noći. Mislim da ne treba ukazivati na djelovanje svega toga na književnost. Jer pisanje je u velikoj mjeri pitanje osjećaja koji se ne mogu kontrolirati izvana. Lako se praznim riječima prikloniti ortodoksnom sustavu datog trenutka, ali pisanje od bilo kakvog značaja moguće je jedino onda kada čovjek osjeća istinu onoga što govori; bez toga, stvaralački poticaj ne postoji. Sve činjenice koje znamo nagovještavaju da su iznenadne emocionalne promjene koje totalitarizam zahtjeva od svojih sljedbenika psihološki nemoguće. To je glavni razlog zašto vjerujem da, ukoliko totalitarizam pobjedi u čitavom svijetu, književnost kakvu smo do tada poznavali, više neće postojati. U stvari, do sada je totalitarizam imao takav utjecaj. U Italiji je književnost osakaćena, dok je u Njemačkoj praktično prestala postojati. Najkarakterističnija aktivnost nacista je paljenje knjiga. Čak ni u Rusiji književna renesansa koju smo nekada očekivali nije se dogodila, a pisci koji su najviše obećavali pokazali su izrazitu sklonost prema samoubojstvu, ili su nestali u zatvoru.

Prije sam rekao da liberalni kapitalizam očigledno ide svom kraju, i možda je stoga izgledalo da tvrdim kako je sloboda misli neizbježno mrtva. Ali ne vjerujem da je tako i jednostavno bih u zaključku rekao kako vjerujem da nada u spas književnosti leži u onim zemljama u kojima je liberalizam pustio najdublje korijene – u nevojničkim zemljama, u Zapadnoj Evropi, i obje Amerike, Indiji i Kini. Vjerujem – što ne mora biti više od pobožne nade – da će iako dolazi vrijeme kolektivizirane ekonomije, te zemlje znati stvoriti oblik socijalizma koji nije totalitaran, u kojem će sloboda misli uspjeti preživjeti nestajanje ekonomskog individualizma. To je, u svakom slučaju, jedina nada za koju se može uhvatiti svatko tko se brine za književnost. Tko god osjeća vrijednost književnosti, tko god vidi središnju ulogu koju ona ima u razvoju ljudske povijesti, mora također vidjeti da je suprotstavljanje totalitarizmu pitanje života ili smrti, bez obzira da li nam je nametnut izvana ili iznutra.

Priredio: Petar Dragišić

ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ: МОЈЕ УСПОМЕНЕ

На данашњи дан, пре сто година, умро је војвода Живојин Мишић.
Један од највећих војних стратега Првог светског рата, поникао је са обала речице Рибнице, из подножја првих планина на које се наилази када се од Београда крене путем Ваљева – Маљена и Сувобора. У својим „Успоменама“ које су, уистину, имале невероватан пут до својих читалаца, оставио је драгоцена антрополошко-етнолошка (по стилу можда и броделовска?) запажања о својој земљи, о свом родном месту, о елити и њеном одвајању од народа, о односима између мушкараца и жена и много чему другом из друштвеног и политичког живота Срба с почетка 20. века.

Село Струганик и његови становници

На 25 километара југоисточно од Ваљева, у срезу колубарском, на размеђи реке Копљанице и западне притоке реке Рибнице, налази се село Струганик. На домак Маљена и Сувобора земљиште је испреламано многим вртачама и оскудно је водом. То је разлог због кога је село раштркано по појединим падинама заклоњеним од опаког северца и кошаве, који често дувају у овом брдовитом пределу, а куће грађене у близини ма и најмањег изворчића воде. Као и свуда у брдовитим пределима Србије, становници овог малог села одувек су тежили за груписањем својих земљишних поседа око својих домова. Некако је у природи становника овог краја да у близини своје куће не трпе ни најбољег суседа са имањем. Оно што је његово желео је да му је све на оку. Не воли разбацаност и тумарање до свог удаљеног поседа, макар и добрим путевима. Сваки од њих је неуморан радник само ако му је имање груписано да га може лако надгледати и без сметње обрађивати.

Струганичани уопште не воле мешавину и врло нерадо трпе туђинца у својој близини. Такмиче се у раду и обрађивању имања. Виде ли у некога нешто добро и боље, упињу се свим силама, не само да га достигну, већ да га у том послу и престигну. Гоњени таквом тежњом, они су уопште немилостиви према својим укућанима, терајући и јурећи све на рад. Од овога нису поштеђене ни жене, девојке, па чак ни деца млађа од 10 година. Чим деца наврше шест година старости, она су чувари оваца, коза, говеда и свиња, а мало старији мушкарци већ су водичи волова при орању, влачењу, превлачењу обраних усева, довлачењу дрва, итд. Због оваквих потреба, Струганичани нерадо дају децу у школу. У прилог оваквих њихових схватања и поступака с дечацима иде и та околност што су им црква и школа удаљене од села, у једном кршевитом склопу реке Рибнице. Кад већ на основу законских прописа морају децу упућивати у основну школу, они једва чекају да је деца заврше како би им била од помоћи у њиховим пољским радовима. Није никакво чудо што је до сада само један једини становник тог села могао да умакне отуда и да продужи даље, више школовање.

У раније време отићи до Ваљева за њих је био догађај, а о одласку у Београд или коју другу варош да и не говорим. Мало је било мушкараца тога времена који су Београд познавали, а о њиховим женама, правим мученицама, не треба ни да говоримо. Жене и одрасле девојке не само да су заједно с мушкарцима подносиле све тежачке пољске радове, сем косидбе, већ су у задрузи биле без икаквог права. Сваки мушкарац је имао права да се врло осорљиво понаша према њима, па чак и да их који пут и опаучи, што је разуме се, пролазило без икаквог протеста. Ниједан Струганичанин за живу главу у друштву неће ословити своју жену њеним именом, као ни жена свога мужа. Оне су за мужеве “она”, а мужеви за жене “он”.

*

Наши стари владаоци добро су познавали душу народа. Зар би Карађорђе или Милош могли да владају масама и у најкритичнијим тренуцима да нису одлично познавали свој народ!? Данас, међутим, треба завршити неку школу у Паризу, Берлину или Бечу, донети отуда неку диплому, натући из моде цвикер и одмах тражити место у неком посланству или министараству спољних послова. Народ је за њих нешто што је недостојно њихове пажње. Сви додири наших школованих дипломата с народом сводили су се само на излет до каквог збора, на коме су ови докторчићи развијали неке из иностранства пренете теорије, које често нису имале ничега заједничког са животом и потребама нашег, уистину, благородног народа. Своју одвратност према овим апостолима туђих мода и обичаја наш народ је изражавао у свим приликама на њему својствен начин – ироничним погледима и подгуркивањем лактова. То доктори страних универзитета нису умели да виде.

Наши вредни и бистри сељаци без икаквих су страначких претензија, и ништа лакше него владати њима, само треба живети међу њима и познавати њихову душу. Они од државе ништа не траже, већ само правну, личну и имовинску безбедност. Радо примају практичне поуке о хигијенском животу, калемљењу воћака, савременијем обрађивању и унапређивању својих имања итд. Они, дакле, траже и воле оно што им наши докторчићи и универзитетлије, школоване на страни, не умеју да дају. Не треба се много мучити да се ово докаже, већ само пажљиво разгледати колико се ових високо образованих младића на страним универзитетима налази на дужностима наставника, професора или народних учитеља у забаченим крајевима наше лепе отаџбине. Има ретких и сјајних изузетака, али се и они у току своје каријере, будући да далеко изостају иза оних с великим претензијама, на крају разочарају и постану индиферентни према свему. На тај начин народ трајно остаје без добрих и високо образованих наставника и учитеља. Познавати свој народ значи паметно њиме управљати – то треба да знају наши управљачи.

BOG PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA: USPON RELIGIOZNOSTI U BEOGRADU U PRVOJ POLOVINI OSAMDESETIH (Petar Dragišić)

O Velikom petku i Uskrsu 1984. godine pričalo se dugo i ozbiljno. Masovne posete pravoslavnim crkvama zabrinule su tada domaću političku klasu i pokrenule lavinu istraživanja ove nove, za mnoge krajnje neprijatne, novosti. Usledio je dugi čas anatomije, na kojem su mediji i sociolozi secirali srpsko društvo tragajući za neuhvatljivim metafizičkim sastojcima, koji su tog maja poterali hiljade Beograđana, posebno mlade generacije, u porte prestoničkih crkava.

Živopisni test Rajka Đurđevića obogaćen je tek jednom fotografijom, ali i to je bilo dovoljno da čitaoci Duge steknu precizan utisak o tome šta se događalo tada i tamo, odnosno na Uskrs 1984. godine u beogradskim pravoslavnim crkvama i ispred njih.

U Đurđevićevoj reportaži govori se o hiljadama “uglavnom mladih ljudi”, koje su tada “u tišini prošle kroz beogradske crkve, pored simbola Hristovog raspeća”. Reka vernika, čitamo dalje u tekstu, slivala se niz ulicu Sedmog jula (danas Kralja Petra), prema Sabornoj crkvi. Iz Pariske i nekih sporednih ulica, ka Sabornoj crkvi kretali su se parovi, porodice, “kompaktne grupe”. Iz taksija, piše Đurđević, “ispred samog ulaza crkve izlaze četiri devojke”. One ne podsećaju na mirosnice, ali u rukama drže upaljene sveće. Blizu se parkira i jedan autobus, pun grčkih studenata. Kroz masu prolazi patrijarh German, blagosilja vernike. Slične scene odigravale su se i ispred crkve Svetog Marka, Ruske pravoslavne crkve i nekih drugih pravoslavnih hramova u Beogradu. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)

Potvrdu Đurđevićevih opisa nalazimo i u NIN-u. U tekstu Slobodanke Ast obeležavanje Uskrsa i Velikog petka u Beogradu upoređivani su sa događajima na prepoznatljivim laičkim svetilištima srpske prestonice te godine: “Neki lucidni posmatrači zaključili su da su ove godine najposećenije tačke na beogradskoj mapi bile stadion Crvene zvezde, Centar Sava u kome mesecima Dženifer Bilz izvodi Flešdens, Saborna crkva na Veliki petak uoči Uskrsa i Trg Marksa i Engelsa 25. maja, za vreme velike rok-fešte.” Publika je bila jedna te ista – mladi. “Sve se, naravno, uklapa u gradsku ikonografiju”, konstatuje novinarka NIN-a, a zatim pita: “Ali otkud toliko mladih u Sabornoj crkvi na Veliki petak?” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)

Znatno kompleksnija pitanja postavio je u svojoj reportaži Rajko Đurđević: “U poslednje tri godine zapažena je sve veća posećenost mladih crkvama, posebno u vreme Božića i Uskrsa. Bilo je reči o toj temi i na omladinskim sastancima, tribinama, skupovima. Odgonet je ostao daleko od zagonetki zašto mladi dolaze u crkvu. Da li mladi danas češće odlaze u crkvu od svojih dedova? U slici večerašnje posete, tvrde neki, ima i predznakova snobovskog iskazivanja (…) Odakle povraćaj metafizici? Da li mladost jednu nevericu zamenjuje drugom? (…) Kriza smisla, kriza autoriteta starijih, kriza racionaliteta. Zašto staza traganja vodi prema crkvi?”

Đurđević, zatim, reč prepušta samim akterima. Tanja, učenica usmerenog obrazivanja, postala je vernica u 17. godini: “Učim mikrobiologiju, i što više čitam, sve više verujem u Boga. (…) Kažu, mi smo postali od kišne gliste, ili od arheopteriksa, neke odvratne i dlakave ptičurine. Ima kandže i hrani se leptirima. Tako kaže nastavnica, a ne zna da objasni da li je tada zaista bilo leptira.” Tanja je iz ateističke porodice, roditelji lekari. Iznenadili se njenom odlukom da se krsti.

Branka, studentkinja sociologije, govori o nemogućnosti “sirovog ateističkog koncepta prevladavanja religije.” Pet devojaka između 17 i 20 godina sedi na trotoaru ispred Saborne crkve. Sve ćerke vojnih lica. Jedna od njih – Đurđeviću: “Nemoj da pišeš nista. Obesiće otac i mene i novinu. Tata je vojno lice i nema smisla za tako nešto.” Druga kaže “da bi lik Boga nacrtala u liku deteta, još neiskvarenog životom.”

Diktafon zatim preuzimaju stariji. Ratko Božović (sociolog): “Bekstvo mladih u misticizam, u inat, posledica je neostvarenog u realitetu. (…) Pazite, potreba da se menja svet svojih očeva je stara stvar. Dedovi su sad prihvatljiviji od očeva. Očevi su u velikoj blizini, ali nisu ponudili realizaciju ideala.” Za psihijatra Jovana Strikovića u pitanju su “mali protesti protiv svega u svetu”, a u tome je video i reakciju na kampanje vlasti protiv religije i verskih zajednica: “Mi smo u našem društvu naglo prekinuli sa teizmom, to je greška. Sećanje se buni!”. Otuda, konstatovao je Striković u razgovoru sa Rajkom Đurđevićem, i vraćanje omladine arhetipskoj praksi. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)

„Sistem nekih vrednosti je destruiran i
to nije teško dokazati. Kriza smisla,
kriza autoriteta starijih, kriza
racionaliteta. Zašto staza traganja
vodi prema crkvi?“
(Duga, maj 1984)

Marta 1984. godine o istoj temi glasno je u razgovoru sa Slavenkom Drakulić za NIN razmišljao i sociolog religije iz Zadra, Ivan Maštruko. On je porast religioznosti među mladima pripisao tada ekstenzivnoj društvenoj krizi i svojevrsnoj pobuni mladih generacija. Prema njegovoj hipotezi, deo mladih je tada u Hristu video “Če Gevaru svog doba”, pri čemu je religija dobijala funkciju “kontrakulture”, ali i “antisocijalizma”, koji je proizilazio iz nezaposlenosti i “besperspektivnosti”. (“Politizacija religije”, NIN, 11. mart 1984)

Isti beogradski nedeljnik je jula 1984. godine preneo i delove velikog istraživanja religioznosti mladih, koje su sproveli beogradski Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje i Institut društvenih nauka. Prema ovom ispitivanju 9 procenata mladih je odgovorilo da veruje u Boga, 65% da ne veruje, 15% je bilo neodlučno, dok 11% nije želelo da se izjasni. Podaci o određenim religijskim praksama signalizirali su, međutim, intenzivnije koketiranje mladih sa religijom, u odnosu na raniju deceniju. Te 1984. godine 57% ispitanih je odgovorilo da nikada ne ide u crkvu, dok je desetak godina pre toga identičan odgovor dalo čak 88 procenata anketiranih. Oni koji su anketarima otkrili da posećuju crkve naveli su čitav spektar pobuda: radi “molitve i učešća u obredima” (10%), “traženja utehe” (6%), želje da “nađu prijatelje” (4%), “želje da čuju sveštenika” (5%), iz “estetskih razloga” (privlačnost sakralnih prostora, muzike), ali i iz inata i prkosa (3%). U tekstu NIN-a se spekulisalo i o uticaju harizmatičnih sveštenika na opredeljenje mladih, pri čemu su se posebno apostrofirale “oratorske sposobnosti” Amfilohija Radovića, o čijoj smo popularnosti početkom osamdesetih već pisali (ovde). Na pitanje, da li biste se u slučaju nevolje za pomoć obratili svešteniku potvrdno je odgovorilo čak 43% ispitanika, dok je 36% dalo negativan odgovor. Beogradski nedeljnik je čitaocima sugerisao i da su mnogi mladi Beograđani te 1984. godine crkvu tek otkrivali. Oni, pisao je Dragan Jovanović, to i nisu krili: “Raspitivali su se kako se krsti, koliko dana se za Uskrs posti, šta je iza ikonostasa…” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)

„Kažu, mi smo postali od kišne gliste,
ili od arheopteriksa, neke odvratne
i dlakave ptičurine. Ima kandže i
hrani se leptirima. Tako kaže
nastavnica, a ne zna da objasni
da li je tada zaista bilo leptira.“

Kao poseban faktor koji je mlade odvlačio u crkve navedena je i sama aktivnost SPC, koja je znatno bolje, u poređenju sa birokratizovanim državnim i partijskim aparatom, znala da se obrati mladoj populaciji: “Sveštenici organizuju dopunsku nastavu, zbrinjavaju mlade nezbrinute, pružaju ruku zaostaloj deci i hendikepiranima, onima od kojih gotovo svi – od mesnih zajednica pa nadalje – dižu ruke. Dok se nadležni i zainteresovani u Beogradu mesecima svađaju oko lokacije za stacionar namenjen lečenju narkomana, crkva uzima mlade narkomane pod ruku i vodi ih u svoj dom.” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)

Septembra 1984. godine Stevan Nikšić je za NIN razgovarao sa sociologom Sergejem Flereom, koji je, poput svog kolege Maštruka, ondašnji uspon religioznosti pripisao krizi, koja je, po njemu, zaustavila trend “sekularizacije i ateizacije” društva. Primetio je, međutim, i da je buđenje religioznosti u Beogradu, snažnije nego u drugim srpskim gradovima, poput Novog Sada ili Niša. To je obrazložio tezom da je u velikim centrima sila konformizma slabija, te da su u njima društveni konflikti izraženiji nego u manjim sredinama. (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)

Izvesnu potvrdu ovih saznanja iz 1984. godine (atipičnost beogradske urbane religioznosti), nalazimo i u knjizi istoričara Miloša Timotijevića, objavljenoj više od dve decenije kasnije. Ispitujući verske sentimente u čačanskom kraju, Timotijević je zaključio da je učešće u verskim ritualima sredinom osamdesetih godina bilo značajno intenzivnije u seoskim sredinama, nego u samom Čačku. Osim toga, u Čačku je, zaključuje Timotijević, religioznost bila snažnija među nižim socijalnim stratumima. (Miloš Timotijević, Vek sumnje. Religioznost u čačanskom kraju 1886-2008, Čačak 2009, str. 192)

Slični su bili i rezultati istraživanja niškog sociologa Dragoljuba Đorđevića, koji je krajem leta 1984. godine u Dugi konstatovao da prosečan vernik tog kraja, za razliku od beogradskog slučaja, nije bio ni mlad, ni urban. Foto-robot religiozne osobe niškog regiona nije živeo u gradu, bavio se poljoprivredom, imao preko 55 godina, bio ženskog pola (domaćica), slabog materijalnog statusa, bez školske spreme i politički pasivan. (“Slavu slavi, crkvu obilazi”, Duga, 25. avgust-6. septembar 1984)

Mikrofon je dat i “protivničkoj strani” – samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Istina, “pod kontrolisanim uslovima”, budući da je za mišljenje pitan prota Mihailo Smiljanić, predsednik Udruženja sveštenika Srbije i funkcioner Republičke konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda. Uspon religioznosti Smiljanić je krajem 1986. godine u razgovoru sa Vanjom Bulićem video kao bežanje od stvarnosti, odnosno od nevolja “u koje smo upali”. Okretanje mladih religiji i crkvi on je obrazložio delovanjem više faktora – pobožnosti, ali i inata i pomodarstva. Konstatovao je snažan porast interesovanja za studije teologije. Brucoši teologije dolazili su, isticao je prota Smiljanić, iz radničkog, službeničkog i seljačkog miljea. Bilo je i “drastičnijih” primera: “Poznavao sam sekretara partijske organizacije, koji je želeo da njegov sin studira tehniku. Posle mesec dana dete je pobeglo u manastir Dečane. Nikakve veze pre toga nije imao sa teologijom, a sada je jedan od mojih najboljih studenata.”

Sve više mladih želelo je da se krsti, što je Smiljanić pripisivao i uticaju novog konteksta: “Nedavno je bila jedna devojčica, kćerka prosvetnih radnika. Kaže da su većina drugarica u razredu krštene, pa neće da bude crna ovca.” (“Petokraka na slavskom kolaču”, Duga, 27. decembar 1986-9. januar 1987)

Savremenici su, kako vidimo, nepogrešivo opažali velike promene u društvenoj orijentaciji svojih potomaka osamdesetih godina. Ipak, o krajnjim dometima ovih kretanja moglo je samo da se spekuliše. Već pomenuti Sergej Flere, ocenio je u intervjuu za NIN, da se radilo “o previranju u društvenoj svesti, za koje ne možemo sa izvesnošću reći, kakav će mu biti ishod, ali je izvesno da će krizne pojave ostaviti dugotrajne posledice na pogled na svet mladih generacija.” (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)

Ova neprecizna konstatacija u osnovi je bila tačna. Posledice su bile dugotrajne. Događao se tektonski prelom i počinjala je nova epoha. Revolucionarnim generacijama nije preostalo ništa drugo, nego da sa užasom, ili bar nemo, posmatraju kako se svet njihovih idejnih i teorijskih paradigmi nepovratno ruši.

Petar Dragišić

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA I NJENA POLITIČKA EMIGRACIJA – PUNO PUCNJAVE I LOGIČAN KRAJ (Petar Dragišić)

Brojne organizacije političkih emigranata iz Jugoslavije su predstavljale izvor neprestanih potresa inače nestabilnog jugoslovenskog sistema. U ovom neobjavljenom ratu koji se vodio u Jugoslaviji, ali i izvan nje, stradalo se na obe strane, a pobedio je onaj koji se u ovom svetskom ratu Jugoslavije sa samom sobom kretao u susret događajima.

Prvi dan leta 1972. godine počeo je sasvim redovno. Šef jugoslovenske države odmarao se na Brionima, kapetan vojne policije Miloš Popović započeo je svakodnevne aktivnosti negde u Bosni, dok je vozač “Autoprevoza” iz Dravograda, Franc Nabernik, bio u svom kamionu, na putu Maribor-Dravograd. U ovu svakodnevicu nije se uklapalo jedino kretanje 19 uniformisanih ljudi koji su se tog prepodneva oprezno približavali austrijsko-jugoslovenskoj granici, a zatim u podne 21. juna kod graničnog kamena XIV/52 i ušli na teritoriju Jugoslavije. Prvo iskustvo sa ovom grupom imao je upravo već pomenuti Nabernik, kojeg je grupa gerilaca otela narednog dana oko 22 časa. Njegovim vozilom grupa “Feniks” je nastavila put prema Bosni, tačnije ka Bugojnu. Tako je, potpuno neprimećeno, 19 diverzanata Hrvatskog revolucionarnog bratstva (HRB), tada najradikalnije organizacije hrvatskih političkih emigranata, upalo na teritoriju centralne jugoslovenske republike.

Jugoslovenska policija (Služba javne bezbednosti) i komisija Komande graničnih jedinica JNA su već 21. juna konstatovali ilegalni prelazak austrijsko-jugoslovenske granice. Stvari su postale jasne tek tri dana kasnije, kada je Nabernik, kojeg je grupa prethodno oslobodila, preko svog preduzeća o celom slučaju obavestio stanicu milicije u Dravogradu. Već sledećeg dana Služba državne bezbednosti SR Bosne i Hercegovine utvrdila je prisustvo ove grupe, posle čega je pokrenuta masovna i dramatična potera u kojoj je učestvovalo oko 3000 pripadnika vojne policije, teritorijalne odbrane i rezervnog sastava milicije. Već prvi vatreni kontakt jugoslovenskih bezbednosnih snaga i diverzanata HRB-a pokazao je svu složenost situacije. Nedaleko od Prozora grupa “Feniks” je napala jednu četu vojne policije, pa su pale i prve žrtve ovog čudnog rata. U borbi je, naime poginuo komandir čete, kapetan Miloš Popović, dok su dva vojnika bila ranjena. Stradao je i jedan HRB-ovac. Potera se nastavila, a agonija jugoslovenskih bezbednosnih institucija potrajala je još oko četiri nedelje, kada je grupa konačno likvidirana. Od 19 ubačenih gerilaca ubijeno je njih 15, dok su preostala četvorica procesuirana pred vojnim sudom u Sarajevu (trojica osuđena na smrt, jedan na 20 godina zatvora). Na strani jugoslovenskih snaga žrtava je bilo tek nešto manje – 13.

Deo naoružanja grupe Feniks

Iako su hrvatske emigrantske organizacije i ranijih godina izvršile više ozbiljnih operacija u samoj Jugoslaviji i u inostranstvu (poput ubistava službenika jugoslovenskog predstavništva u Bad Godesbergu Momčila Popovića, šefa konzularne kancelarije SFRJ u Štutgartu Save Milovanovića, ambasadora Rolovića u Štokholmu, bombaškog napada u bioskopu “20. oktobar”, detonacije u garderobi železničke stanice u Beogradu), akcija grupe Feniks je predstavljala daleko ozbiljniji izazov jugoslovenskim bezbednosnim službama. Otuda je Beograd bez odlaganja pokrenuo agresivnu kampanju istraživanja pozadine ove operacije i priprema za protivudar.

Podaci koji su dolazili do jugoslovenskih bezbednosnih službi ukazivali su na određenu povezanost jugoslovenskih emigrantskih grupa (Hrvata, Srba, Albanaca) sa vodećim obaveštajnim sistemima Zapada. Prema procenama Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, Zapad nije video alternativu tadašnjem jugoslovenskom rukovodstvu, ali se primećivalo da je jugoslovenska politička emigracija bila posmatrana kao rezervna opcija u slučaju eventualnog okretanja Jugoslavije Moskvi. Potvrdu snažne zainteresovanosti SAD za održanjem neutralne pozicije SFRJ jugoslovenske vlasti su početkom sedamdesetih godina, pored ostalog, nalazile i u upozorenju jednog visokog američkog vojnog zvaničnika, da je jedan od zadataka Šeste flote SAD upravo odvraćanje Jugoslavije od moguće orijentacije u pravcu Moskve. U Beogradu se primećivalo da je NATO početkom sedamdesetih godina težište svojih strategija prebacio na južnoevropsko vojište, a nelagodu je izazvala i odluka Pentagona da upravo jednog generala jugoslovenskog porekla, Edvarda Ratkovića, imenuje za načelnika obaveštajnog organa Komande združenih snaga SAD u Evropi. Procene Beograda o vezama jugoslovenskih emigrantskih grupa i pojedinih zapadnih centara navele su visoke predstavnike jugoslovenskog režima da otvoreno protestuju kod niza zapadnih vlada. Tako je, na primer, u nedeljama posle operacije Feniks šef jugoslovenske diplomatije Mirko Tepavac u dva razgovora sa američkim državnim sekretarom Vilijemom Rodžersom oštro kritikovao, kako je isticao, tolerantan odnos američkih vlasti prema jugoslovenskoj političkoj emigraciji.

Iako su u fokusu jugoslovenskih bezbednosnih službi bile veze zapadnih centara sa jugoslovenskom političkom emigracijom, pojedine informacije ukazivale su i na pokušaje ekstremne hrvatske emigracije da uspostavi kontakte i istočno od Gvozdene zavese. Takve inicijative dolazile su i sa samih vrhova hrvatske emigracije. Određene veze sa Sovjetima, doduše, po svemu sudeći, na nižem nivou, održavao je Branko Jelić, lider Hrvatskog narodnog odbora i važna ličnost hrvatskog emigrantskog miljea, dok je Moskvi bio sklon i ustaški veteran i vođa Hrvatskog narodnog odpora, Maks Luburić. Do Beograda je stigla i informacija o pokušajima već pomenutog Hrvatskog revolucionarnog bratstva da uspostavi kontakte sa Sovjetima.

Branko Jelić

Dostupni izvori ne pokazuju da su uspostavljene ozbiljnije veze Moskve i hrvatske emigracije. Ipak, kada je početkom osamdesetih vođa Hrvatskog narodnog vijeća i zvezda u usponu egzil-Hrvata, Mate Meštrović, boravio u Bugarskoj i tamo bio priman na neuobičajeno visokom nivou, nije odbacivao mogućnost da su za takav kontroverzan potez Bugari dobili zeleno svetlo Moskve. Nade izvesnih krugova u hrvatskoj emigraciji da se uz podršku SSSR-a može stići do restauracije NDH bile su poznate i izvan obaveštajnog miljea. Krajem 1974. godine berlinski Die Welt pisao je o stavu pojedinih hrvatskih emigranata da je jugoslovenska federacija proizvod “zapadnog imperijalizma”, te da Hrvatima nezavisnost može podariti samo Moskva. U svojoj knjizi Mate Meštrović je spekulisao da Sovjeti nisu imali tako drastične namere, ali da su na taj način “nepouzdanim jugoslovenskim komunistima” diskretno sugerisali da Moskva u jugoslovenskoj trci ima još jednog konja.

Radikalizacija jugoslovenskih (hrvatskih, ali i srpskih) političkih emigranata krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina uznemiravala je jugoslovensko rukovodstvo, a ova strahovanja uvećavana su signalima o mogućim inostranim aspektima emigrantskih poduhvata. Otuda je posle operacije Feniks politička emigracija bila na dnevnom redu brojnih sastanaka najviših rukovodilaca jugoslovenske federacije. Izgovarale su se i teške reči. Govorilo se o ratu, žrtvama, komplotima velikih centara moći. A zatim su usledili i konkretni odgovori. Još tokom trajanja obračuna sa grupom Feniks Komisija Predsedništva SFRJ za usklađivanje rada organa koji vrše poslove državne bezbednosti podvukla je potrebu da se “operativno uđe u emigrantske sredine u inostranstvu, primenjujući sve mere i metode”.

Nasuprot uvreženim shvatanjima o svemoći jugoslovenskog obaveštajnog sistema neki izvori upućuju na sasvim drugačije zaključke. Tako je, krajem 1973. godine, u jednom dokumentu upućenom Predsedništvu SFRJ savezna Služba državne bezbednosti lamentirala nad sopstvenom nemoći u borbi sa političkom emigracijom. Navedeno je, pored ostalog, da DB nije raspolagala “kvalitetnim izvorima i pozicijama” u “žarištima” emigracije. Ipak, kapaciteti jugoslovenskih tajnih službi bili su dovoljni da se emigraciji nanesu određeni udari, pri čemu se pribegavalo i najradikalnijim sredstvima.

Atentati na prvake hrvatske i srpske emigracije izvođeni su i pre operacije Feniks. Pomenućemo likvidacije Geze Paštija, Marijana Šimundića, Josipa Senića, Nahida Kulenovića, Maksa Luburića, Branka Jelića, Andrije Lončarića, Save Čubrilovića, Ratka Obradovića. Novi talas ubistava hrvatskih i srpskih političkih emigranata uslediće posle upada Feniksovaca u Jugoslaviju. Tada su likvidirani Stjepan Ševo, Ilija Vučić, Stipe Mikulić, Bruno Bušić (Hrvati), Bora Blagojević, Petar Valić, Miodrag Bošković, Dragiša Kašiković, Dušan Sedlar (Srbi). Osamdesetih godina usledili su slični udari i na albansku političku emigraciju.

Posebno su surove bile likvidacije stožernika HRB-a iz Štutgarta, Stjepana Ševa i prvaka srpske emigrantske zajednice u SAD, Dragiše Kašikovića. Ševo je 1972. godine ubijen u autu, nedaleko od Venecije, a atentator je osim Ševa usmrtio i njegovu suprugu, kao i njegovu devetogodišnju poćerku Rozmari Bahorić. Čudnom igrom slučaja slična situacija dogodila se i pet godina kasnije, kada je u Čikagu ubijen Dragiša Kašiković. Tom prilikom je stradala i njegova devetogodišnja poćerka Ivanka Milošević, koju je egzekutor izmasakrirao hladnim oružjem.

U dostupnim materijalima beogradskih arhiva direktnih indicija da su ovi atentati delo jugoslovenske tajne policije, kako se to u emigraciji tvrdilo, nema. Ipak, jedan dokument iz avgusta 1975. godine indirektno upućuje na takav zaključak. Radilo se o iskazu ondašnjeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove, Franje Herljevića, na sastanku čelnih ljudi jugoslovenske policije i Josipa Broza Tita. Herljević je, naime, tom prilikom istakao: “Služba je izvela niz akcija koje su imale za rezultat izazivanje sukoba, neslaganje i međusobne obračune u nekim najopasnijim organizacijama i grupama, kao i među teroristima. U nastalim obračunima izgubilo je živote 12 poznatih zločinaca iz reda ustaških i četničkih ekstremista, a dvojica su teže telesno povređena.” Prvi čovek jugoslovenske policije ocenio je da su pomenute operacije u redove emigrantskih grupa unele “uznemirenost i strah”, a najavio je i nove slične “akcije i kombinacije” DB-a. Ovaj Herljevićev iskaz uklapao se i u izveštavanje ondašnjih jugoslovenskih medija, koji su ubistva emigranata pripisivali isključivo međusobnim konfrontacijama u emigrantskom svetu. Jugoslovenski sekretar za unutrašnje poslove je ovim formulacijama priznao odgovornost jugoslovenske tajne policije za brojne likvidacije prvaka srpske i hrvatske emigracije, ali je i izbegao da kompromituje svoju službu priznanjem da je jugoslovenski režim neposredno ubijao političke emigrante.

NIN (septembar 1972) – pitanje bez pravog odgovora

Brozova reakcija na pomenutom sastanku otkrivala je njegovo neskriveno zadovoljstvo podacima iz izlaganja prvog čoveka jugoslovenske policije. Ocenio je da je reč o “velikim uspesima” i obećao jugoslovenskim bezbednosnim službama najmoderniju tehničku opremu: “Ako nema dovoljno sredstava u budžetu, neka vlada da vanredna sredstva.” Ukazao je na potrebu popravljanja imidža “službe unutrašnjih poslova”, koju je nazvao “oružjem naše radničke klase i Saveza komunista”. Zadovoljstvo je pokazao i sekretar Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ Stane Dolanc, koji je, reagujući na Herljevićeve reči, posebno pohvalio akcije DB-a u inostranstvu: “Veliki je uspeh službe i u tome što je uspela da svoju aktivnost prenese preko granice”.

U publicistici i memoarskim publikacijama (Bože Vukušić, Božidar Spasić, Marko Lopušina, Antun Duhaček…) jugoslovenska tajna policija se direktno dovodi u vezu sa ubistvima emigranata. U knjigama Vukušića i Spasića ističe se da su ovakve operacije izvođene uz znanje i odobrenje samog vrha jugoslovenske države (SUP, Savet za zaštitu ustavnog poretka, Predsednik Republike).

*****

Likvidacije političkih emigranata nastavile su se i osamdesetih godina. Radilo se, međutim, tek o malim Pirovim pobedama jugoslovenskog režima u iscrpljujućoj borbi protiv političke emigracije. Jugoslovenske vlasti nisu, dakle, uspele da unište emigraciju, ali ni da spasu sopstvenu državu. Iako je neprestano bila pod snažnim pritiskom, emigracija je svoju snagu crpla pre svega sa izvora, odnosno iz same Jugoslavije. Neregulisano nacionalno pitanje u SFRJ mutilo je međunacionalne i međurepubličke odnose u samoj Jugoslaviji, što je, dalje, neprestano radikalizovalo i hrabrilo nezadovoljnike u emigraciji. Tenzije u Jugoslaviji od druge polovine šezdesetih godina su i domaćoj i inostranoj javnosti nagovestile sumornu budućnost ovog propalog multietničkog pokušaja. U dalekom Karkahenteu Maks Luburić je pred svoju smrt sa zadovoljstvom mogao da konstatuje da je Jugoslavija “idejno pala”. Emigranti koji su preživeli rat sa jugoslovenskom tajnom policijom su početkom devedesetih u te reči mogli i da se lično uvere.

Petar Dragišić


(Tekst predstavlja koncizan sažetak knjige: Petar Dragišić, Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu od kraja šezdesetih godina do smrti Josipa Broza Tita prema jugoslovenskim izvorima, Beograd 2019)

УСТА ПУНА ЗЕМЉЕ – СЕЋАЊЕ НА БРАНИМИРА ШЋЕПАНОВИЋА (ЦИТАТ)

Последњег дана новембра из живота се у сећање преселио један од савремених српских писаца најснажније међународне репутације – Бранимир Шћепановић (1937-2020). На пут ка Булатовићу, Андрићу, Кишу, Stellapolarebooks га испраћа одломцима из његовог најпознатијег дела.

Заправо, тек сада, он читавим својим бићем схвати: ако се већ помирио с мишљу да му нема спаса, не сме му бити свеједно како ће умрети; не сме дозволити да под ногама оних острвљених људи, у болу и сузама, понижен као пас – буде лишен чак и једине утехе да је сам одабрао место, час и начин свога краја; не сме никоме пружити могућност да упрља последњи тренутак његовог живота; мора сачувати достојанство своје смрти; мора бити потпуно сам да би се смирен, спокојан, чиста ума и чиста срца, опростио са васколиким светом; из тог немилостивог и чудесног света, који никад ваљано није ни упознао – мора отићи с љубављу, а не с мржњом! Мислећи о свему томе, трчао је све брже, јер снагу није црпао из оног малопређашњег ината, већ из најдубљег и најлепшег очајања што га је икад осетио.

[…]

Ипак се питао да ли би, у случају да се предомисли и одлучи да живи колико му је и суђено, та чудна законитост важила и за њега: да ли би му преостало време, као и свака патња, изгледало заиста дуже, или би му, напротив, пред сазнањем да се све брже отапа и смањује као комадић леда на врелом длану – минуло учас као последња илузија. Свеједно, хтео је бар да израчуна колико му стварног времена још остаје. Рачунао је полако, претварајући дане у сате, сате у минуте, а на крају је све то помножио и закључио да ће му, ако буде живео још деведесет дана, остати још 2160 сати или 129.600 минута, у шта није убрајао данашњи дан, који је, по свему судећи, већ био страћен. Учини му се, зато, да то и није тако мало, наравно под условом да сваки од тих тренутака проживи пуним дахом, као да му сваки заиста пружа и једину могућност да последњи пут у свом животу осети нешто лепо и учини нешто значајно.

[…]

Једним погледом, враћеним унатраг, у прошлост, покушавао је да се ухвати за нешто што би му сад дало снаге и воље да издржи. Али, узалуд се напрезао: није имао сина који ће продужити његову крв; није имао жену која ће за њим заплакати; није имао чак ни после петнаест година упорног истраживања ону хемијску формулу која би сачувала траг о његовом постојању! Учини му се, одједном, да иза себе оставља само пустош и празнину из које није у стању да дозове ниједан призор, ниједно лице, ниједан глас, никакав мирис, ништа од свега онога што би га сад уверило да је стварно и живео. С рукама испруженим ка тој љубичастој даљини коју није могао ни погледом да домаши – он неочекивано загрца: гутао је своје сузе, измешане са знојем и отежале од жутог полена што је, осипајући се са изгаженог цвећа, лебдео над њим, у висини, као рој усијаних мушица. Али, у том тужном часу свог преображаја, ни сам није знао да ли да плаче зато што му се у животу све било измакло и прохујало мимо њега, као да није умео или није хтео да живи, или се тим изненадним, неконтролисаним плачем, у ствари, већ мирио са сазнањем да у тих преосталих и тричавих 2160 сати неће успети да надокнади ништа од свега онога што је за минулих тридесет седам година пропустио да доживи.

[…]

Док је тражио одговор на сва та питања, читав живот му се – из сопствене смрти у коју је био загледан као у тамно огледало – одједном, са застрашујућом јасноћом одрази, и попут једва измакнуте слике, погрешних линија и неусаглашених боја, заигра пред очима, откривајући му неочекивано да је смисао људског постојања, пре свега, садржан у љубави и лепоти, дакле у свему ономе чега на тој већ избледелој и ружној слици његовог живота није ни било. Узбуђен открићем те чудесне и једноставне тајне која му је увек измицала, учини му се да се читав предео око њега нагло мења: зубати и црни врхови планине постајали су све прозрачнији и већ су се, попут расточених сенки, утапали у паперјасти, намрешкани свод неба; оштра травуљина, која му је до малопре саплитала ноге, била је све мекша и све плавља; читава та усталасана висораван већ му је личила на море! Међутим, није био зачуђен том свеопштом променом. Знао је да се сад у њему све прелама друкчије, јер је већ био у стању да у свему пронађе ону скривену лепоту света којем је припадао и да према свему што му је припадало осети љубав. И већ је веровао да ће успети да превари своју судбину. Зато је, ваљда, и трчао све брже, свестан да га у тој бесомучној јурњави више не одржава ни страх ни очајање, већ само та устрептала мисао о могућности стварног спасења, мисао од које се све више заносио и посртао, осећајући како му се у грудима шири неки пламени талас и почиње да му изгара читаво тело наглом и необјашњивом жудњом за морем!

[…]

У ствари, био је сигуран да већ стоји на оном високом и белом врху Прекорнице према којем је, уплашен од људи, бежао још оне пусте ноћи свога детињства и да најзад, одатле, као да стоји на крову света, може једним јединим погледом да обухвати читав свој живот и у њему све оно што је било и што ће тек бити […] Певао је, али зачуђен што не може да препозна сопствени глас. Онда с ужасом схвати да то, у ствари, кроз његова уста устима – пуним земље – лелече из своје тмине прадеда Јоксим. Злослутно оглашавајући да га коначна смрт тек сада стиже, с последњим потомком коме, ето, више нема спаса! “Али ја сам спасен”, помисли он, “ја сам заиста побегао!” И обузет мишљу да што пре устане, једва се помаче. Међутим, од тог јединог покрета она чудесна слика васколиког света коју је дотле гледао – нагло се просу као да је била од прашине, тако да све оно што се налазило доле, бешумно суну у висину, а све оно одозго му се одједном сручи у широм отворене и запрепашћене очи.

Dostojevski i jedna teorija zavere (citat: Zli dusi/Бесы/Demons)

Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…

Gospodin Šigaljev je više nego snažno zaokupljen svojim zadatkom, a uz to je suviše skroman. Meni je njegova knjiga poznata. On, kao konačno rešenje pitanja, predlaže podelu čovečanstva na dva nejednaka dela. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i neograničeno pravo nad devet ostalih desetina. Ovi moraju izgubiti ličnost i pretvoriti se u neku vrstu stada i, uz neograničenu pokornost, postići, nizom preobražaja, prvobitnu neporočnost, nešto poput prvobitnog raja, premda će, uostalom morati da rade. Mere koje autor predlaže za oduzimanje slobode od devet desetina čovečanstva zaista su izvanredne, zasnovane na prirodnim činjenicama, i veoma su logične.

[…]

Kod njega je dobro u knjizi – nastavi Verhovenski – ono o špijunstvu. Kod njega svaki član organizacije motri na drugog i obavezan je da potkazuje. Svako pripada svima, a svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki. U krajnjim slučajevima kleveta i ubistvo, ali, što je glavno, jednakost. Na prvom mestu, spušta se nivo obrazovanosti, nauka i talenata. Visoki nivo nauka i talenata dostupan je samo najsposobnijima, nisu nam potrebni izuzetno sposobni! Izuzetno sposobni ne mogu ne biti despoti i uvek su više nanosili štetu nego što su koristili; njih proganjanju ili kažnjavaju. Ciceronu se odseca jezik, Koperniku se oči vade, Šekspir se kamenuje – to je šigaljevština! Robovi moraju biti jednaki: bez despotizma još nije bilo ni slobode, ni jednakosti, a u stadu mora vladati jednakost, i eto šigaljevštine! Ha-ha-ha, vama je to čudno! Ja sam za šigaljevštinu!

[…]

Slušajte Stavrogine: brda poravnati, to je dobra misao, nije smešna. Ja sam za Šigaljeva! Nije potrebno obrazovanje, dosta je bilo nauke! I bez nauke biće dovoljno materijala za hiljadu godina, ali valja se pripremiti na pokornost! U svetu jedino to nedostaje: pokornost. Žudnja za obrazovanjem već je aristokratska žudnja. Tek što se stekne nešto porodice ili ljubav, već se javlja i želja za svojinom. Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Sve ćemo svesti na isti imenitelj, potpuna jednakost. “Zanat smo svoj naučili, i pošteni smo ljudi, nama ništa drugo nije potrebno” – to su nedavno engleski radnici odgovorili. Neophodno je samo ono što je nužno – to je sada deviza zemaljske kugle. Ali potrebni su i grčevi; za to ćemo se pobrinuti mi, upravljači. Robovi moraju imati upravljače. Potpuna pokornost, potpuna bezličnost, ali jedanput u trideset godina Šigaljev pušta u pogon i grč, i svi odjednom stanu jedni druge jesti, i tako do izvesne granice, jedino da ne bi bilo dosadno. Dosada je aristokratsko osećenje; u šigaljevštini neće biti želje. Želja i patnja su za nas, a za robove šigaljevština.

[…]

Slušajte, mi ćemo najpre stvoriti metež – govorio je Verhovenski strašno užurbano, svaki čas hvatajući Stavrogina za levi rukav. – Ja sam vam već rekao: mi ćemo prodreti u sam narod. Znate li da smo mi već sada strahovito jaki? Nisu naši samo oni koji kolju i pale, i pucaju iz klasičnog oružja, ili ujedaju. Takvi samo smetaju. Ja bez discipline ništa ne podrazumevam. Ta ja sam varalica, a ne socijalist, ha-ha! Slušajte, ja sam ih sve prebrojao: nastavnik koji se sa decom ruga njihovom bogu i njihovoj kolevci, već je naš. Advokat koji obrazovanog ubicu brani time što je ubica prosvećeniji od svojih žrtava i, da bi novac izvukao, morao je da ubija, već je naš. Đaci koji ubijaju seljaka da bi proverili kakvo je to osećanje, naši su. Porotnici koji proglašavaju nevinima sve zlikovce redom, naši su. Državni tužilac koji se na sudu plaši da nije dovoljno liberalan, naš je, naš, naš. Funkcioneri u upravi, književnici, o naših je mnogo, strahovito mnogo, ni oni sami toga nisu svesni! S druge strane, pokornost đaka i budalica stigla je do najviše tačke […] Kada sam otišao – besnela je Litreova teza da je zločin ludilo; kada sam došao – zločin više nije ludilo, nego upravo sam zdravi razum, gotovo dužnost, u najmanju ruku plemeniti protest.

[…]

Slušajte, lično sam video dete od šest godina koje je pijanu majku vodilo kući, a ova ga grdila ružnim rečima. Vi mislite da se tome veselim? Kada u naše ruke dođe, mi ćemo je, po svoj prilici, i izlečiti… ako zatreba, mi ćemo je na četrdeset godina u pustinju prognati… Ali danas je potrebno imati jedan ili dva naraštaja što su se odala razvratu; razvratu nečuvenom, gadnom, kada se čovek pretvara u gnusno, plašljivo, okrutno, samoživo đubre – eto, to nam je potrebno.

[…]

Eh da samo ima dovoljno vremena! Jedino je zlo što nema više vremena. Mi ćemo proklamovati rušenje… zašto, zašto je ipak ta ideja tako zanosna!Ali treba koščice malo razgibati. Mi ćemo razbuktati požare… Mi ćemo raširiti legende… Za to će biti od koristi svaka šugava „družina“. Ja ću vam baš u tim družinama naći takve dobrovoljce koji će na svaki pucanj poći, pa će još i zahvalni biti na dobijenoj počasti. E pa, i počeće metež! Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…

Amfilohije Radović u razgovoru sa Aleksandrom Tijanićem – kratak izvod iz intervjua (NIN, 8. maj 1983)

Šta je tada sve popularniji pravoslavni teolog, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, govorio o odnosu crkve i države, nacionalizmu, ulozi crkve u političkim krizama…
Razgovor je vođen u kontekstu sve upadljivije renesanse religioznosti (posebno među mladima) u Srbiji početkom osamdesetih, kojoj je sve teže odolevao i sam establišment. Samo godinu dana posle ovog intervjua, vlasti SR Srbije dale su “zeleno svetlo” za nastavak izgradnje hrama Svetog Save.

Dakle, Tijanić pitao – Amfilohije odgovarao.

Najpre Tijanić:

Proteklih meseci na nekoliko uzastopnih tribina o religiji u beogradskim salama bilo je teško naći praznu stolicu. Jedan od najčešćih među gostima na ovim razgovorima bio je dr Amfilohije Radović, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. To je, posle dužeg vremena, prvi “izlazak” nekog pravoslavnog teologa na neku vrstu pluralističkog okruglog stola, uobičajenog u Ljubljani, retkog u Zagrebu i sada učestalog u glavnom gradu.

Obrazovan i očigledno ubedljiv, dr Radović je po mnogima uspešno zastupao Srpsku pravoslavnu crkvu. Doduše, izvan crkve, njega smatraju zastupnikom “tvrde linije”, čiji su nosioci, bar kako kažu upućeni, grupa “grčkih đaka”, monaha-profesora sa Bogoslovije.

Neposredan povod za razgovor s njim jesu različiti “signali” koji stižu iz Srpske pravoslavne crkve. Jednom su to mišljenja koja je doskorašnji predavač apologetike vere na Bogosloviji, prof. Milin, sažeo u klerikalistički moto: “Srbin može živeti slobodno samo u zemlji gde se vlada po Jevanđelju”. Drugi put su to razumna izlaganja pravoslavnih episkopa o autonomiji “zemaljskih stvari” (…)

To su samo neki od razloga za razgovor sa dr Radovićem. Ali, osnovni je ipak što iz dela pravoslavnog klera sve češće dopiru glasovi o “specijalnoj ulozi i zadatku Srpske pravoslavne crkve unutar srpske nacije kao jedinog nosioca istorijskog pamćenja i čuvara nacionalnog identiteta”!

Šta to podrazumeva i kakve opasnosti nosi ovakav stav? (…) Ima li u SPC zastupnika teze da je vreme krize pogodno za ostvarivanje posebnih crkvenih ciljeva (…)?

Zatim Amfilohije. Prvo o tada aktuelnoj jugoslovenskoj krizi i odnosu crkve prema sekularnom/materijalističkom kontekstu:

Pitanje je moglo da se postavi i obratno. Da li je ovo društvo,onako kako se ono formira kod nas, i ne samo kod nas, izazvalo jednu od najradikalnijih kriza u dvehiljadegodišnjoj istoriji crkve? Ja mislim da jeste. Moderni sekularizovani čovek je svojim stavom i celim svojim pogledom na svet i čoveka izveo na “sud” i stavio pod znak pitanja, ne samo teorijski, nego i praktično, samu srž crkve i smisao i razlog njenog istorijskog postojanja. Po mom shvatanju taj “sud” je opasan za ono u crkvenim strukturama i shvatanjima što je ona prihvatila u svom hodu kroz vreme i prošle epohe (…) Sve ono što nije izvorno njeno, dobro je da iščezne, jer samo tako može da zasija iz nje ono što ona u stvari jeste i kakva bi trebalo da bude. Crkva, kada je u krizi, ona je na krstu. A to je njeno jedino i plodonosno mesto. (…)

Ako se, dakle, crkva ne boji krize u koju ju je bacila ova društvena ideologija, zašto bi se ovo društvo bojalo krize koju bi eventualno mogla da u njemu izazove crkva? Ako je kriza u crkvi bila odvajkada ne samo nešto što dolazi spolja, nego i nešto što se začinje u njoj samoj, ne važi li to pravilo i za društvo, za svako društvo, pa i ovo naše? Ovo naše društveno ustrojstvo, utemeljeno na materijalističkoj ideologiji, čitavo je u znaku horizontale, htelo bi i želelo da reši konačnu sudbinu čovekovu u okvirima gole imanentnosti. Crkva je, opet, u svojoj srži u znaku vertikale (…) Ona je uvek bila, a to je i danas, takva će biti i ubuduće, izazov svakom društvu (znači i ovom našem) i nezaobilazan izvor društvenih kriza; što je društvo horizontalnije, to će i taj izazov biti jači i “kriza” dublja. Tako će to biti sve dotle dok čovek bude postavljao pitanje svog večnog smisla i smisla svog istorijskog bistvovanja. (…)

Pa o nacionalizmu:

Što se tiče okupljanja “nacionalista” oko crkve, ne treba izgubiti iz vida da se oko nje isto tako okupljaju i socijalisti i internacionalisti, pa u poslednje vreme i mnogo omladine. Uostalom, ona se u jednoj svojoj molitvi naziva “bolnicom”, a bolnica je mesto gde se ljudi leče. I prvenstveno u crkvi treba da se leče od svake uskosti i samozatvorenosti, od svake samoživosti, bilo individualnog, bilo kolektivnog tipa. (…) Nacionalizam suženih vidika, onaj koji pojam nacije svodi na krv i jezik, koji lažnom nadmenošću i samozatvorenošću sebe obogotvorava, a druge narode isključuje i prezire, ako je kao takav neprijatelj društva, još je veći neprijatelj crkve i razoritelj njenog iskonskog prizivanja utemeljenog jednom za svagda Hristovim rečima: da svi ljudi jedno budu.

…pa o Crkvi kao političkom akteru:

Ako pravoslavlje posmatramo istorijski, ono nikada nije želelo da preuzme ulogu nekog političkog arbitra. Bilo je istorijskih perioda kada je ono to bilo, kod pojedinih naroda i na određenim mestima. No to nije njegov duh, nego istorijska nužda, koja je crkvu naterala da preuzme na sebe ulogu koja joj po njenoj dubljoj prirodi ne pripada. Da navedemo primer iz naše istorije: period turskog robovanja, seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem i Arsenijem IV Šakabentom, periodom mitropolita-vladara Crne Gore i sl. Međutim, čim bi dolazilo do normalizacije istorijskih i nacionalnih prilika, crkva se vraćala na svoju njivu i polje delanja, vraćala se svom duhovno-moralnom prizvanju, prepuštajući onima koji su za to pozvani da se bave političkim problemima (…)

„Nepristojna ponuda“ američkih bankara Jugoslaviji 1982. godine (Petar Dragišić)

U proleće 1982. godine jedan crnogorski bankar sastao se u Njujorku sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke. Razgovor u Njujorku je pokazao da su na vrhu ove finansijske imperije (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje galopirajućom jugoslovenskom krizom.

Kakvu su poruku Rokfeler i ostali faktori „koji su oblikovali budućnost sveta“ preko Vlade Radovića poslali Jugoslaviji i kako je Beograd reagovao na „nepristojnu ponudu“ njujorške finansijske elite?

Baš sve je početkom osamdesetih godina krenulo nizbrdo. Jugoslovenska federacija suočila se sa nizom problema koji su domaćoj i međunarodnoj javnosti pokazali neodrživost Titovog eksperimenta. Igrom istorije nevolje koje su Jugoslaviju snašle bile su ne samo brojne, već su se i vremenski podudarile, a eskalirale su gotovo neposredno po smrti čoveka koji ju je personifikovao. Ekonomsko zaostajanje najočitije je demonstrirano visokim spoljnim dugom, koji je dostigao 20 milijardi dolara i čije je servisiranje enormno opterećivalo jugoslovensku ekonomiju. Snažna kriza likvidnosti brukala je Jugoslaviju pred svetom i slala signale o mogućem bankrotu izvikanog socijalističkog modela. Cenu nespretno i neodgovorno vođene jugoslovenske privrede (iracionalno zaduživanje, „promašene investicije“ i sl.) plaćali su pre svega njeni građani. Devalvacija, visoka inflacija, oštre mere štednje, oborili su životni standard i poljuljali autoritet Brozovih sukcesora. Nestašice uvoznih proizvoda i sirovina (poput kafe i goriva), kao i učestali štrajkovi, najavljivali su još teže dane.

Nije Jugoslavija bila jedina država koja se u to vreme borila sa bremenom nagomilanih dugova. Setimo se samo tadašnje Poljske ili Rumunije. Međutim, Jugoslaviji su sreću kvarile i neke druge okolnosti. Ekonomski kolaps pratili su, naime, i nepovoljni trendovi međunacionalnih odnosa. Kontrarevolucija na Kosovu, koja je bila zaustavljena tek krajnjim naporima republičkog i saveznog represivnog aparata, predstavljala je pravu probu građanskog rata, a domaćoj i međunarodnoj javnosti poslala je poruku da je jugoslovensko društvo ne samo u krizi, već i pred konačnim slomom.

Redovi za gorivo su obeležili sivu svakodnevicu Jugoslavije početkom osamdesetih

Verovatno su bar neke od ovih tema prolazile kroz glavu Vlade Radovića, predstavnika Investicione banke iz Titograda, dok se u Njujorku jednog martovskog dana 1982. godine češljao i brijao pred sastanak sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke, jednog od najuticajnijih finansijskih instituta tog vremena. Ne znamo na koji je način Radović došao do ovog elitnog kruga i teško možemo da objasnimo zašto su ljudi koji „su oblikovali budućnost sveta“ odlučili da baš preko ovog crnogorskog bankara prenesu najvažnije političke poruke jugoslovenskom rukovodstvu. Danas to nije ni važno. Znamo, međutim, da se od Radovića tražilo da sa sadržajem razgovora upozna čelne ljude režima u Beogradu, pa se tako u najvišim krugovima jugoslovenske prestonice brzo pronela informacija o čudnom susretu Vlade Radovića sa dvojicom uticajnih njujorških bankara. Radović je, naime, o sadržaju razgovora obavestio Savezni sekretarijat za finansije, koji je zatim ovu osetljivu informaciju preneo jugoslovenskom premijeru (igrom slučaja takođe crnogorskom kadru) Veselinu Đuranoviću. Tim povodom hitno je održana prvo sednica najvišeg tela za nadzor bezbednosti zemlje – Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, a zatim i sednica Predsedništva SFRJ.

Tako se pred najuticajnijim ljudima Jugoslavije u proleće 1982. godine našla koncizna beleška koju je o razgovoru sa dvojicom potpredsednika Chase Manhattan banke – Čarlsom Šrederom (Charles Schroeder) i Rodžerom Robinsonom (Roger Robinson), sastavio Vlada Radović, a koja se danas nalazi u fondu „Predsedništvo SFRJ“, u Arhivu Jugoslavije.

Radović je već na početku ovog izveštaja naveo da su njegovi američki sagovornici pokazali skepsu u pogledu nastojanja Beograda da dobije sindiciran zajam, što su pripisali nepovoljnom stanju na međunarodnom tržištu kapitala, usled, pored ostalog, već pomenute krize likvidnosti u Rumuniji i Poljskoj. Polazeći od te premise Šreder i Robinson su, ističući da su oni „pravi prijatelji Jugoslavije“, preporučili da umesto izlaska na tržište Jugoslavija „zagrize metak“ i upotrebi devizne rezerve za premošćavanje akutnih finansijskih šupljina. Na tržište je, nastavio je dvojac Chase Manhattan banke, trebalo izaći najranije u jesen 1982. godine.

Razgovor u Njujorku se ubrzo preneo na teren politike, pokazujući da su na vrhu Chase Manhattan banke (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje jugoslovenskom krizom. Razradu ovih scenarija Radovićevi sagovornici pravdali su svojim „dugogodišnjim i tradicionalnim prijateljstvom prema Jugoslaviji“. Ukratko, radilo se o solidnoj finansijskoj ponudi Jugoslaviji, koja je trebalo da spreči da kriza u Jugoslaviji otvori vrata jačanju sovjetskog uticaja u SFRJ i time poremeti osetljivi geopolitički ekvilibrijum u Beogradu: „Smatraju da Jugoslavija pripada Zapadu, a ne Istočnom bloku … i upravo zbog toga zajedno sa prijateljima koji su na visokim pozicijama u State Departmentu i NATO-u, uz znanje g. Rockefellera, razrađuju red poteza u slučaju da Jugoslavija, i pored uspjeha u zavođenju reda u kući na ekonomskom planu, dođe u situaciju da događaji van njenog uticaja zaprijete da ugroze njen integritet i njenu nezavisnu politiku (sa Istoka, naravno)… Imaju u vidu eventualnu vanrednu geopolitički krizu širih razmjera u kojoj mnoge stvari ne bi zavisile od same Jugoslavije. Osjećaju dužnost i odgovornost da priskoče u pomoć (NATO, State Department, banke na čelu sa Chase Manhattan, dakle one snage koje „shape the future of the world“) koja bi uzela oblik i finansijskih sredstava pod povoljnim uslovima (red veličina 1,5 milijardi $), što bi bilo dovoljno snažnoj privredi, kao što je jugoslovenska, da prevaziđe eventualne tekuće probleme u platnom bilansu.“

„Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo
da se polako distancira od pokreta

nesvrstavanja,
jer joj tu ne leži suštinski interes,

već da se približi Evropskoj
ekonomskoj zajednici,
gde joj je pravo mjesto“.

Ovu ponudu Šreder i Robinson dopunili su i traženjem protivusluge. Ukratko, od Beograda se očekivalo da sprovede takve kadrovske rezove, koji bi Jugoslaviju skrenuli sa kursa neutralnosti i nesvrstavanja i odlučnije je približili Zapadu. Preporučili su da se na ključna mesta u saveznoj administraciji dovedu „najsposobniji i najmoderniji ljudi“, a da na vrhu piramide bude Stane Dolanc. Osim toga, naglasili su da bi podržali i „modernističke elemente u JNA da igraju mnogo važniju ulogu u tekućim poslovima“, što su obrazložili svojom procenom „da naši (jugoslovenski – P.D.) najsposobniji generali gledaju blagonaklono na približavanje Jugoslavije Zapadnoj Evropi i SAD“. Ove personalne promene trebalo je da olakšaju geopolitični zaokret Jugoslavije prema Zapadu: „Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo da se polako distancira od pokreta nesvrstavanja, jer joj tu ne leži suštinski interes, već da se približi Evropskoj ekonomskoj zajednici, gde joj je pravo mjesto“.

Početkom maja 1982. godine o Radovićevom razgovoru sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke diskutovano je prvo na Savetu za zaštitu ustavnog poretka, a zatim na sednici Predsedništva SFRJ, pri čemu su oba puta iznete slične (negativne) percepcije ponude iz Radovićevog izveštaja. Prema ocenama Saveta za zaštitu ustavnog poretka, ideje koje su u razgovoru sa Radovićem izneli Čarls Šreder i Rodžer Robinson, nisu predstavljale samo stav američkog finansijskog kapitala, već se radilo o preovlađujućem stavu Vašingtona prema Jugoslaviji. Podvučeno je da je suština te linije procena SAD da akutna jugoslovenska kriza likvidnosti predstavlja pogodan povod da se na Jugoslaviju izvrši pritisak radi „dobijanja određenih političkih koncesija od SFRJ koje bi, objektivno, vodile ka gubljenju političke i ekonomske samostalnosti naše zemlje i napuštanju nesvrstane politike.“ Krajnji cilj je, prema oceni Saveta, trebalo da bude uvlačenje Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu i njeno vezivanje za NATO. Navedena su i saznanja Saveznog sekretarijata za inostrane poslove da Stejt dipartment takve stavove usaglašava sa evropskim partnerima, pre svega sa SR Nemačkom. Kao signal da su takve teze prešle Atlantik ocenjen je nastup neimenovanog predstavnika jedne zapadnonemačke kompanije, koji je Jugoslaviji preporučio „preorijentaciju ukupne politike“ i okretanje Zapadu, koji bi zatim Jugoslaviji pružio „neophodnu pomoć“.

Polazeći od premise da bi nesposobnost Jugoslavije da servisira svoje finansijske obaveze ozbiljno ugrozila bezbednost zemlje i njen uhodani spoljnopolitički kurs članovi Saveta za zaštitu ustavnog poretka su podvukli potrebu uvođenja mera (uključujući i one restriktivne) za konsolidaciju spoljne likvidnosti SFRJ. Zaključeno je i da sadržaj razgovora Radovića sa njujorškim bankarima treba shvatiti „kao vrlo ozbiljno upozorenje“

Identični stavovi čuli su se i na sednici Predsedništva SFRJ, održanoj dva dana posle sednice Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Predsednik Saveznog izvršnog veća Veselin Đuranović je, referišući se na belešku Vlade Radovića o sastanku u Njujorku, ocenio „da na Zapadu računaju sa našim (jugoslovenskim – P.D.) teškoćama (…) i sada pokušavaju da raznim pritiscima iznude odgovarajuće ustupke.“

Šef jugoslovenske diplomatije Josip Vrhovec uneo je malo optimizma tvrdnjom da prema procenama SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove) „koncepcija vršenja pritiska na Jugoslaviju“ još uvek nije odnela prevagu u privrednim i političkim krugovima u SAD. Vrhovec je time ostalim članovima Predsedništva SFRJ indirektno sugerisao da predlozi koje su u razgovoru sa Vladom Radovićem izneli funkcioneri Chase Manhattan banke nisu predstavljali jedinstven stav američkih elita prema SFRJ. Otuda je Vrhovec konstatovao da će Amerikanci prema Jugoslaviji zauzeti fleksibilniju liniju, te da stoga jugoslovenske „političke šanse“ nisu male.

Diskusija na sednici Predsedništva SFRJ je pokazala da jugoslovensko rukovodstvo nije bilo spremno na bilo kakve političke koncesije u zamenu za inostranu finansijsku podršku. Umesto toga, predloženo je donošenje stabilizacionih mera u cilju obezbeđivanja spoljne likvidnosti zemlje. Opredeljenost jugoslovenskog državnog vrha za održanje Titovog spoljnopolitičkog nasleđa lapidarno je sažeo Draža Marković, podsetivši da je Broz povodom sličnih pritisaka javno isticao da Jugoslavija neće odstupati od svoje „politike nezavisnosti i samostalnosti“.

„Postavlja se pitanje zbog čega ne bismo i sada pokazali svetu da se i bez Tita ponašamo na način kako je on to činio. Naravno, ostaje za procenu da li, kada i ko to da učini.“ – Draža Marković

*****

Događaji koji su usledili posle „nepristojne ponude“ Chase Manhattan banke, koja je bila brižljivo skrivana od jugoslovenske i svetske javnosti, pokazali su da je jugoslovensko rukovodstvo odbacilo ideje ove finansijske instutucije o radikalnoj promeni spoljnopolitičkog kursa kao uslova za svežu finansijsku injekciju. Umesto bilateralne kombinacije sa Chase Manhattan bankom, Jugoslavija je spas potražila na drugi način. U akciji više međunarodnih finansijskih instituta (na prvom mestu MMF-a) i većeg broja zapadnih komercijalnih banaka Jugoslavija je ubrzo bila podržana paketom od nekoliko milijardi dolara, preko novih kredita i reprograma duga.

Jugoslavija je tako pokazala nespremnost da trguje svojom političkom autonomijom na međunarodnoj sceni u zamenu za pomoć Chase Manhattan banke, ali je morala da prihvati ustupke na drugom terenu. Stand-by aranžman sa MMF-om podrazumevao je nastavak stezanja kaiša, suočivši jugoslovensko stanovništvo sa traumatičnim krajem nežne socijalističke bajke.

Kao što Jugoslavija nije imala drugu opciju, bez mogućnosti izbora bile su i vodeće političke i finansijske ustanove Zapada. Stejt dipartment i državni podsekretar (nešto pre toga i američki ambasador u Beogradu) Lorens Iglberger pokazali su veliko interesovanje da se Jugoslavija, kao i 1948. godine, „održi na površini“. Za razliku od Chase Manhattan banke, oni Jugoslaviji nisu postavljali teške političke uslove, strahujući da bi se u slučaju okretanja leđa Jugoslaviji, Beograd približio Istoku (preko transakcija na bazi kliringa, barter aranžmana i sl.).

Novu vladu čekala je teška borba za izlazak iz dužničke krize – premijerka Milka Planinc i savezni sekretar za narodnu odbranu, admiral flote Branko Mamula

Ponuda Chase Manhattan banke, izneta u razgovoru Šredera i Robinsona sa Vladom Radovićem, pokazala je da su se na Zapadu početkom osamdesetih godina konstituisale dve linije prema Jugoslaviji. Prva je bila radikalna i polazila je od ideje da je nastupio trenutak da se posrnula nesvrstana Jugoslavija „ponudom koja se ne odbija“ konačno pretera zapadno od Gvozdene zavese. Drugi kurs prema Jugoslaviji je bio znatno konzervativniji, počivajući na strahovanjima da bi, lišen dostupne pomoći na Zapadu, Beograd mogao da se okrene Moskvi, čime bi se anuliralo sve što je posle 1948. godine Zapad politički i materijalno investirao u jugoslovensku emancipaciju od SSSR-a i socijalističkog lagera.

U izboru između ova dva (bez)izlaza jugoslovensko rukovodstvo nije imalo dileme. Samo par godina posle Titove smrti njegovi zbunjeni i višestrukom krizom zastrašeni epigoni nisu mogli ni da pomisle na raskid sa ključnim pravcima njegove spoljnopolitičke doktrine. Posle Radovićevog konspirativnog razgovora u Njujorku Jugoslavija je poživela tek jednu deceniju. Da li bi prihvatanje „nepristojne političke ponude“ Chase Manhattan banke i „ljudi koji su oblikovali budućnost sveta“ dovelo do drugačijeg ishoda? To nikad nećemo saznati.

Ponuda Chase Manhattan banke Beogradu, tako, nije promenila tok istorije socijalističke Jugoslavije, ali je po ko zna koji put na videlo iznela snažnu spregu sveta velikog novca i visoke politike. Ipak, ponekad i ponegde ti „savezi elita“ (kao u slučaju kojim se ovaj tekst bavi) nisu dovoljno jaki da proizvedu opipljivije rezultate. U proleće 1982. godine inercija Titovog nasleđa pokazala se kao dovoljno visoka prepreka.

Petar Dragišić

Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu 1968-1980, Petar Dragišić

Link za prvi nastavak feljtona:
https://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2019-09-24&rubrika=Feljton&clanak=713864&najdatum=2019-09-23&fbclid=IwAR0XCs9DV7LHJvJLnTa0FDE8Wit-gr7_BycCnhyE1bhZsaeoQV-3ka_HmWY

Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Šta smo znali o Italiji. Pogledi iz Beograda na Italiju 1955-1978, Petar Dragišić

Link za prvi nastavak feljtona:
https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=747330&najdatum=2020-06-08&datum=2020-06-11&fbclid=IwAR0A1um5vJOxNMnYHKL5in_jFgE3D-aVhZgYYdazP7YwHKhF_DQM7K0WfDU

„Oni koji su izdali narodna nadanja moraće da idu. Mirno, bez opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.“ – Intervju Mila Đukanovića iz 1989. godine

Kako je Milo Đukanović (26), diplomirani ekonomista i član CK SKJ, u razgovoru sa Ratkom Kneževićem za DUGU, (br. 391, februar-mart 1989), ispraćao staru političku klasu.
Izvodi iz intervjua pod naslovom „Pet fotelja ne čine sistem“ najmlađe zvezde antibirokratske revolucije u Crnoj Gori, datog pre više od tri decenije.

Ovo je vreme rušenja dogmi, vreme velikog otrežnjenja. Stepen ideološke indoktrinacije je visok i nje nisu pošteđene ni mlađe generacije, recimo mi (…) Sa ljudskog stanovišta, imam razumijevanja prema svim pripadnicima jednog starog političkog koncepta, koji pred kraj svoje karijere, u bitno izmijenjenim uslovima političkog rada ne mogu da nađu sebe. Na razumijem ih sa političkog i moralnog aspekta, kad neće da shvate da u ovoj fazi društvenog razvitka, koju obeležavaju, može se slobodno reći, promene karaktera tektonskih poremećaja, oni nisu u stanju da drže korak i da će svojim usiljenim zadržavanjem u toj radikalno novoj političkoj orijentaciji usporavati i ugroziti proces neophodnih društvenih reformi. Zato i mislim da je vrijeme da dobar dio onih sa namnoženim mandatima u političkim i drugim organima odu na zasluženi odmor, a „nek zastavu nosi svaka nova smena“.

Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.
Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka.
Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara
i poražena politika nije galantno prepuštala
svoje pozicije i priznavala poraz.

Kad je Crna Gora u pitanju, po mom mišljenju, potrebno je razlučiti neposredan povod, odnosno tu kap koja je prelila čašu žuči crnogorskog naroda prvih dana nove godine, od suštinski dubljih uzroka minulih događaja. U nju su stali i do očaja doveden socijalni status ogromne većine radnih ljudi i građana i razočarenje indolentnošću jugoslovenskog i crnogorskog političkog vrha u odnosu na Kosovo, i neslaganje sa sve izraženijim političkim trvenjima među rukovodstvima, i ogorčenje neautoritativnošću i do gubljenja identiteta nesamostalnošću crnogorskog političkog i državnog vrha. Dugo je akumulirana kritična doza nezadovoljstva jednom politikom, koja je evidentno bila jalova i odnarođena.

Silovitim ulaskom naroda u politiku taj donedavno rezervat za posvećene ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze. Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz, a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.

(…)

Moraće, dakle, sada, kada se stvari postavljaju s glave na nogu, oni drugovi iza kojih umesto rezultata stoje maratonske biografije, koji su, što bi Njegoš rekao, „izdali narodno nadanje“, silaziti sa scene. Mirno, po prirodi stvari, bez stodnevnog opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.

Silovitim ulaskom naroda u politiku
taj donedavno rezervat za posvećene
ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski
vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska
dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja
su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na
snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze.
Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj
Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz,
a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću
takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.

Neposredan povod januarskih događaja u Crnoj Gori bila je tuča, da ne upotrebljavam tu nabrzinu smišljenu sintagmu o hitnim merama. Ja u toj bezumnoj odluci vidim potvrdu svoje dijagnoze o dubokom dugogodišnjem jazu u Crnoj Gori između naroda i rukovodstva. Jer ko bi, sem onog ko se toliko birokratski otuđio i osilio, mogao do te mere potceniti karakterni sklop crnogorskog naroda, da mu priredi batinanja, i posle svega, da mirno sedi u fotelji čekajući zaborav za tu sramotu.

Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara i poražena politika nije galantno prepuštala svoje pozicije i priznavala poraz. Zar oproštajno slovo pojedinih njenih aktera ne zvuči upozoravajuće, da ne kažem preteće: istorija ća navodno dokazati da su oni ipak bili u pravu. Tako to i biva. Kada ponestane argumenata za politički dijalog, pa shvate da moraju otići, onda makar mnogi od njih žele brzu kompromitaciju svojih naslednika da bi iz te činjenice crpli dokaze za svoju nevinost. No, kada bismo se mogli u potpunosti koncentrisati na izradu projekta budućnosti, mi se i ne bismo plašili suda istorije.

  (…)

Kada je program u pitanju, napravićemo ga brzo i kvalitetno. Samo, bez nervoze. Za sve ove godine, a bilo ih je tridesetak, niko nije ni pitao za program. Mandati su uglavnom blanko dobijani i tako trošeni.

(…) Narod je zakoračio na političku scenu i uspostavio stalnu demokratsku kontrolu vođenja politike. Ta kontrola, doduše, još nije institucionalizovana, ali je i ovakva i te kako potrebna, jer više uzurpacije vlasti neće moći da bude. Politika mora postati prohodnom i protočnom za stalno nove ljude i ideje, upotrebljive, blagodetne. Odzvonilo je doživotnim profesionalnim političkim karijerama i vlastohlepcima. Neka to bude javni posao, kojim ćemo se pomalo svi baviti, jer je dosta sudbine naše prepuštano samo izabranim vođama. Umesto profesionalne a diletantske, zasnujmo politiku kompetentnu, a deprofesionalnu, do granice optimalnosti. Crna Gora nikad u svom posleratnom razvoju nije bila u težoj društveno-ekonomskoj i socijalnoj situaciji. Danas je potrebno podmetnuti leđa za Crnu Goru. To moraju učiniti, pre svega, oni koji je doživljavaju kao svoju sudbinu, ali i svi drugi koji osećaju patriotsku obavezu da svojim znanjem i iskustvom  doprinesu stabilizaciji prilika u Republici i intenziviranju njenog razvoja.

Muk, mrtva tišina, zanemeli ljudi – Rudarska tragedija u Aleksincu 1989.

Povodom Dana rudara prisećamo se i tragičnih događaja iz osamdesetih godina, kada je više od 150 rudara u tri velike nesreće u srpskim rudnicima izgubilo živote. Najpre su 1983. godine u nesreći u Aleksinačkim rudnicima nastradala 34 radnika, da bi 1984. godine u rudniku Rembas poginulo više od trideset rudara. Pet godina kasnije, 17. novembra 1989. godine, usledila još veća tragedija, kada je u Aleksincu stradalo čak 90 rudara.

U prvom izveštaju (od 18. novembra) Politike o tragediji u jami „Morava“ u Aleksincu još uvek se nagađalo o sudbini rudara prve smene posle požara na transportnoj mehanizaciji. Konstatovalo se, pesimistički, da je u pitanju bila „velika tragedija“, da oko rudnika tumaraju „zanemeli ljudi“, da vladaju „muk i mrtva tišina“. Naknadna informacija ovog beogradskog dnevnika (isto od 18. novembra) potvrdila je pesimistička predviđanja iz prvog teksta. Prenosimo deo ovog konciznog i jezivog izveštaja.

Više od devedeset rudara izgubilo je život juče popodne, u severnom reviru jame Morava Aleksinačkih rudnika, ugušivši se posle požara koji je u transportnom hodniku, na koti 445 izbio u 11 časova i 59 minuta. U zvaničnom saopštenju se kaže : „Od produkata požara došlo je do gušenja, odnosno trovanja zaposlenih u proizvodnom reviru“.

Zvanično saopštenje ne može da opiše užas rudarske smrti i stravu leleka koji, u trenutku dok ovo javljamo, odjekuje u aleksinačkoj noći. Ako se zvanično saopštenje prevede na jezik života – u ovom slučaju na jezik smrti – može se zaključiti da se paljenje instalacija i transportnih uređaja – čiji se uzroci ispituju – pretvorilo u veliki požar koji se munjevito širio onemogućivši rudarima severnog revira izlazak iz jame, sa dubine od 622 metra.

Rudari su, tako, u stvari sačekali najužasniju moguću smrt, od otrovnih gasova i gušenja, nemoćni da bilo šta učine, nemajući kuda da pobegnu (…) Spasioci, koji su odmah stigli na lice mesta, takođe su bili nemoćni da pruže bilo kakvu pomoć rudarima. Oni su konstatovali da u severnom reviru, po zlu čuvene jame Morava, više nema živih rudara. Iz prve smene iz jame su bezbedno izašla 73 rudara, od 168, koliko ih je u jamu ušlo (…) U trenutku dok ovo izdanje Politike odlazi u štampu spasilačke ekipe i vatrogasci ulažu ogromne napore da ugase razbesneli požar i probiju se do mesta tragedije. Na žalost, tek tada će se znati i konačna brojka poginulih u Aleksinačkim rudnicima (…) Oko rudnika, u širokom krugu, jer je pristup ulazu u jamu zabranjen, stoje ljudi, starci, žene i deca, kao da čekaju da se mrtvi rudari vrate.

Inače, spasilačkim ekipama rudnika uglja Aleksinac odmah su pristigle u pomoć ekipe članova četa za spasavanje iz rudnika Soko, Rembas, Bogovina i Ibarskih rudnika, a na putu su, dok ovo javljamo, spasilačke ekipe iz Bora, Titove Mitrovice i Zenice. Pomoć su ponudili i drugi rudari iz SR Srbije i Bosne i Hercegovine. Rudnik su odmah po saznanju za tragediju posetili predsednik Predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva CK SK Srbije dr Bogdan Trifunović, savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin, republički sekretar za unutrašnje poslove Radmilo Bogdanović (…)

Медитеран какав је некад био („Медитерански светионик“ Зорана Живковића)

О нужности пловидбе може се полемисати, али писање заиста јесте неопходно. Нису нам познати морепловски капацитети Зорана Живковића, али се он у писање сасвим разуме. Аутор студије Медитерански светионик (Нови Сад/Подгорица 2019) је прошао различите животне станице, да би се обогаћен искуствима прикупљеним из литературе, те животним лекцијама са средоземних викола и страда, латио тастатуре и исписао близу 500 страница текста о српским литерарним перцепцијама медитеранског света.

У уводном делу студије аутор броделовски скицира средоземни простор – његову географију, флору, мирисе, укусе, по нешто историје. Основни део Медитеранског светионика – Живковићева амбициозна имаголошка анализа – открива приличну заступљеност медитеранских тема у различитим жанровима српске књижевности 19. и 20. века. Гро простора српска литература је посвећивала, разуме се, оним средоземним просторима са којима је интеракција Срба кроз историју била најнепосреднија и најинтензивнија – Апенинском полуострву и српским порцијама Медитерана – Боки Которској и Далмацији.

Позивајући се на једно старије истраживање аутор износи податак да су од 1799. до 1972. године публиковане чак 84 српске путописне форме о Италији. Италијанске градове описивали су, између осталих, Доситеј, Јоаким Вујић, Његош, Љубомир Ненадовић, Марко Цар, Црњански, Винавер. Српски путописни записи о Италији откривају посебну одушевљеност Напуљем, али и Римом, Венецијом и Фиренцом. У Живковићевој књизи налазимо више панегиричких цитата о кампанијској метрополи, при чему је акценат стављан на хедонистичке нијансе наполитанске свакодневице – на буку, лепоту, песму и драму. Према Винаверу, Напуљ је у себи носио тајну “вечите младости”. За Његоша, Рим је био “величанствен”, док је Љубомир Ненадовић, позивајући се на друге путописце, Фиренцу називао “рајем Италије”, а Италију “рајем Европе”.

Дугачак низ ода Италији прекидан је спорадичним, упадљиво мање позитивним перцепцијама италијанске “другости”. У Живковићевој књизи анализирана су два таква погледа – оба на Венецију и оба са црногорског/бокељског “светионика”. Млетачка искуства војводе Драшка неупоредива су са усхићеним (па неретко и кичастим) хвалоспевима Италији у делима већине српских путописаца, с обзиром да се ова споредна фигура Горског вијенца својски наругала Венецији и млетачким обичајима. Стилски другачије је негативне перцепције Бокеља према њиховој јадранској матушки изразио Стјепан Митров Љубиша. Његов Кањош Мацедоновић није био ни најмање задивљен чудима Венеције, а у сторији о борби Кањоша са Фурланом прилично се јасно сигнализирала морална супериорност Паштровића у односу на њихове млетачке патроне.

У другој половини књиге Живковић сецира дела која су тематизовала стварност на словенској страни Јадрана. Посебна пажња поклоњена је стваралаштву Симе Матавуља, Иве Ћипика и Владана Деснице. У више наврата аутор у овом делу књиге уочава снажне антагонизме поменутог простора (Срби-Хрвати, тј. православци-католици/урбано-рурално), истичући, међутим, жилаве капацитете средоземног света да такве дихотомије уљуди и примири. У овој тези и видимо поенту Живковићеве књиге. На више места у књизи аутор, наиме, подвлачи дефиницију Медитерана као простора “јединства различитости”. На пример: “Нигде противречја разних врста нису тако очигледна као на Медитерану. Јер, Медитеран је заправо у својој суштини мозаичка слика разних противречности, које у свом тоталитету, на том великом медитеранском платну из разних даљина и перспектива, знају чак да делују прикладно и хармонично.” Или: “… на Медитерану се одувек живот одвијао као збир нужних компромиса. И где на крају, и поред свега, све тако бројне разлике и различитости, ипак опстају у једној медитеранској јединствености без јединства”.

Своју студију Живковић, међутим, не финишира са превише оптимизма. Констатује немогућност данашњег медитеранског света, загледаног у своју “златну прошлост”, да ухвати корак са глобалним савременим процесима. Оптерећен непрегледним наслагама историје, Медитеран је у 21. век ушао као далека периферија постмодерног (и не нужно лепшег) света. Геополитички маргинализовано, Средоземље је сведено тек на једно од попришта ривалитета нових, ваневропских империја. На Медитерану се више не репродукују новац, моћ, или идеје које мењају свет. Његове прастаре конзервиране структуре ипак имају немерљиву савремену вредност. Овај гигантски музеј на отвореном представља, тако, оазу или референтну тачку за све оне који, каже аутор Медитеранског светионика, “ескапистички желе да у садашњости виде слике прошлих времена”. У сваком случају, носталгичним житељима савременог и долазећег осиромашеног света, жељним класичних идеја и проверене префињене естетике, ће сачувани и разлупани споменици и небројене књиге (укључујући и Живковићеву, боје магнолије) помоћи да се обавесте о оном Медитерану – послужимо се слоганом из једне не тако давне пропагандне кампање – “as it once was”.

Петар Драгишић

„Јадни латински!“ Класичар и песник – Пјер Паоло Пазолини

Пјер Паоло Пазолини је био италијански романописац, есејиста, учитељ, педагог, драматург, сценариста, синеаста, глумац, политичар, сликар, новинар, лингвиста, класичар и песник. Био је и хомосексуалац, верник, агностик, атеиста, побуњеник, а можда и анархиста. Волео је и фудбал. Родио се 5. марта 1922. године у Болоњи, а његово убиство 2. новембра 1975. године у једном званичном судском спису описано је на следећи начин:

“Када је пронађено његово тело, Пазолини је лежао потрбушке, с једном крвавом руком одмакнутом, а другом скривеном испод тела. Коса умрљана крвљу падала му је на огуљено и повређено чело. Лице деформисано од подбулости било је црно од модрица и рана. Руке и шаке такође су биле модроцрвене и црвене од крви. Прсти леве шаке преломљени и одсечени. Лева страна вилице поломљена. Спљоштен нос окренут надесно. Уши одсечене на пола, а лево ишчупано из корена. Ране по раменима, грудима, слабинама, са траговима гума сопственог аутомобила којим је прегажен. Једна грозна повреда између врата и потиљка. Десет поломљених ребара, поломљен грудни кош. Јетра повређена на два места. Срце које се распукло.” (из поговора Јасмине Ливаде, у: Pjer Paolo Pazolini, Amado mio kome prethode grešna dela, Narodna knjiga: Beograd, 1984)

Пазолини није био “миран момак” – до смрти су против њега била покренута 33 судска поступка. Оптужбе су биле разне: од завођења малолетника, до прогона његових уметничких дела. Разне су и многобројне интерпретације могућих мотива његовог убиства: према некима је у питању био обрачун Пазолинија и његовог љубавника, али истрага која је била поведена после његовог убиства и током које је учињен немали број пропуста отворила је простор за сумње да је Пазолини био убијен из политичких разлога. Важан тренутак Пазолинијевог сукоба са друштвом у којем је живео, стварао и у којем су његов филмски израз и књижевни глас постајали све иритантнији, представљао је текст Cos’è questo golpe? Io so, објављен новембра 1974. године у миланском дневнику Corriere della Sera. У њему је Пазолини упозорио јавност да су му позната имена одговорних за серију терористичких напада који су тих “оловних година” потресали Италију.

Пазолинијев недовршен и постхумно објављен роман “Петролио” открио је његово интересовање за још једну белу мрљу савремене италијанске историје – за смрт председника италијанске нафтне империје ЕНИ, Енрика Матеиа. Матеиева смрт у авионској несрећи у Ломбардији 1962. године изазвала је лавину спекулација о његовом могућем убиству јер је овај контроверзни моћник рушио ригидне хладноратовске баријере, пледирао за италијанску енергетску еманципацију и оспоравао монопол седам нафташких сестара, чиме је на себе навукао гнев утицајних људи из света међународне политике, угљоводоника и великог новца. Отуда и долази претпоставка по којој је Пазолинијево занимање за ову тему италијанске политике довело до његовог трагичног краја новембра 1975. године. Убиством Пазолинија била је послата порука да се путем побуне више није могло ићи некажњено.

Елементи набоја који је Пазолини произвео у италијанском друштву, као и сегменти његове сложене личности, већ су истраживани и анализирани у многим текстовима, али један аспект његовог деловања остаје у сенци – његово залагање за очување латинског језика у оквиру италијанског школског система. Није искључено да је управо тај сегмент Пазолинијеве борбе погађао у нерв систем који се у Италији постепено учвршћивао од краја Другог светског рата. Пазолини је, бранећи латински језик, указивао на немогућност помирења две културне матрице које су се у Италији у другој половини 20. века сударале и искључивале: прва је била она која је почивала на античком, класичном и хришћанском наслеђу, а чију су срж чинили латински, али и старогрчки језик, док је друга, њој супротстављена, била она која се успостављала од краја Другог светског рата, а која је италијанско друштво обликовала према моделима неокапиталистичких и конзумеристичких вредности и естетике.

Послератне промене Пазолинију нису давале мира, и са њима се носио теже него са фашистичким наслеђем. Једна од тих промена га је посебно иритирала: био је сведок суштинских реформи образовног система у Италији које су од почетка шездесетих година значајно маргинализовале наставу латинског језика у италијанском школском систему. Од половине 19. века до 1923. године латински је у италијанским петогодишњим гимназијама, коју су похађала деца од десете до четрнаесте године, био заступљен чак више од италијанског језика. То је значило да је на недељном нивоу, на пример, у трећој години гимназије било предвиђено девет часова латинског језика наспрам шест часова италијанског језика, док је у четвртој и петој години био предвиђен једнак број часова за италијански и старогрчки језик (у концепту образовања у којем су у школама били предавани латински, старогрчки и италијански језик, историја са географијом, аритметика, гимнастика са војном обуком и веронаука). Образовна реформа која је уследила са Мусолинијевим освајањем власти и која је на снази била до 1940. године и даље је прописивала мањи број часова италијанског језика од латинског језика у петогодишњим италијанским гимназијама (с тим што је уместо веронауке био уведен један страни језик).

Марија Калас као Медеја и Пазолини

Кључне промене отпочеле су 1963. године, када је у новоформираној трогодишњој средњој школи “scuola media unificata“ латински језик прво био сведен на статус факултативног предмета, да би 1977. године латински и коначно нестао из ове средњошколске форме, која се данас назива Scuola secondaria di primo grado. Шездесетих година прошлог века, у време Другог ватиканског концила, латински је доживео пораз и у католичкој цркви, пошто је у литургијама уступио место “живом”, дакле, италијанском језику.

У таквим околностима, непосредно пред нову реформу школског програма која је на снагу ступила почетком 1963. године, Пазолини је записао кратак текст под насловом “Јадни латински” (децембар 1962). У њему се Пазолини залагао за опстанак латинског језика у школском систему, али само под условом да и сам школски систем буде радикално промењен, јер је, како је мислио, начин на који се тада латински предавао у школама представљао увреду за традицију. Пазолини је, међутим, куцао на “затворена врата”: отварање католика-демохришћана према левици (социјалистима) почетком шездесетих година имало је за последицу социјалистички оријентисану школску реформу. Резултат је био већ поменута “scuola media unificata“, којом је латински језик био отеран на маргину, што је, уз подизање старосне границе обавезног школства на четрнаест година, представљало значајан корак ка демократизацији и прагматизацији знања у Италији.

Силвана Мангано и Пазолини

“Школски латински језик” који се до почетка 60-их година још био задржао у најелементарнијим формама, Пазолини је називао “малограђанским латинским”, “академским латинским” (удаљеним од живота), дакле – “криминалним!”. Такав латински је, по његовом мишљењу, био последица начина на који су у школама били предавани књижевност, историја и науке. Упоредо са тим, на северу Италије је, како је забележио, “неокапитализам” својом модернизацијом мењао класичне форме живота до њихове непрепознатљивости. Тај неокапитализам за собом није остављао ништа, каже Пазолини, осим економске добробити и масовне културе. Требало је, познавањем латинског језика, упознавати и волети сопствену прошлост, градити заједничке слике о прошлој стварности и бити свестан да је такав вид образовања уједно био и облик борбе против “спекулативности неокапитализма” који, како Пазолини каже – “не поштује и не зна ништа”. “Јадни латински” (ниво на који је учење латинског језика коначно био сведен) јесте, према Пазолинијевом мишљењу, био средство упознавања италијанске историје, али на онај начин који је одговарао новим временима и структурама власти.

Едип

Другим речима, представе и слике прошлости које су генерације Италијана усвајале и којe су чиниле основу њихове националне културе (али и основе европске културе), почеле су да ишчезавају са нестајањем латинског језика из образовног система. На њихово место су почеле да долазе осакаћене полупредставе о историји које је Пазолини сматрао малограђанским и скандалозним, а које су све више биле усклађиване са рађањем потрошачког, демократизованог и вестернизованог италијанског друштва. Схвативши да Италијани губе своју прошлост, Пазолини је почео своју борбу: оживљавање италијанских и европских представа из заједничке “афричке”, античке, класичне и хришћанске прошлости кроз филмске слике. Отуда у његовом филмском опусу значајно место заузимају филмови као што су Јеванђеље по Матеју (1964), Краљ Едип (1967), Теорема (1968), Медеја (1969), Декамерон (1961), Кентерберијске приче (1972), Цвет хиљаду и једне ноћи (1974). Његова филмска интерпретација Медеје (коју је тумачила Марија Калас у божанственим костимима Пјера Тосија) опомињала је савременике да би им се, у сусрету са “новим светом”, могла догодити трагедија слична Медејиној која се усудила да напусти свој стари свет.

Борећи се за опстанак класичног наслеђа Пазолини је снажан акценат стављао на старе језике. Видео их је, не као артефакте давних епоха, већ као језике побуне против конзумеристичке малограђанске заједнице у којој је, силом прилика, морао да живи. У овом кратком монологу у Сабаудији из 1974. године Пазолини је своју критику савременог света радикализовао до тезе да је конзумеристичко неокапиталистичко друштво по својој деструктивној моћи превазишло свог идејног претходника – фашизам. Фашистички систем је, према његовом мишљењу, персонификовала криминална олигархија која је, за разлику од потоњег послератног поретка, имала тек лимитиране капацитете за рушење традиционалних стилова и естетике.

Оливера Драгишић/Петар Драгишић

Страст рођена током интервјуа – Драган Бабић и Лив Улман

Колико сте пута у животу имали прилике да посматрате процес заљубљивања две особе, а да сами нисте били једна од њих? Почетком 80-их година прошлог века београдска чаршија била је заокупљена говоркањима о изненадној, снажној и скандалозној вези која се развила између омиљене Бергманове глумице (и његове бивше супруге) Лив Улман и југословенског, српског новинара Драгана Бабића. У то време Бабић је био аутор познатог и гледаног телевизијског формата, односно серијала интервјуа под називом То сам ја, а за једну од саговорница 1980. године изабрао је лепу нордијску глумицу. Необуздана страст, како је доста касније сам Бабић посведочио у емисији Док анђели спавају, рађала се постепено између саговорника током интервјуа. Неколико наредних година су били у вези. Лив Улман је почела да посећује Београд, а да је била радо виђена гошћа и на српским славама посведочиће дневничка белешка психолога Дарагана Крстића:

16.2.1981.

“Код једног пријатеља био сам на ручку, на слави Св. Трифуна, заједно са глумицом Лив Улман, која је дошла у пратњи једног нашег заједничког познаника. О вези лепе и славне глумице и интелигентног београдског новинара прича се доста, зачудо без оне пакости, или количине пакости која би се могла очекивати у оваквим случајевима. За столом нас је било десетак и сви који су се тамо нашли били су довољно образовани и видели довољно света да смо могли говорити опуштено, мислим да се и Улманова осећала пријатно и без зазора, није била на опрезу. Негде на почетку ћаскања пренео сам јој поздраве моје мајке, заиста је волела њене филмове, посебно са Бергманом, али и уопште је била склона нордијским културним творевинама, после Руса радо је читала и Кнута Хамсуна, Ибзена. Улманова се са шармом великог професионалца искрено обрадовала тим комплиментима, била је довољно искусна да је знала који глас треба чути, овај који је чула није био корумпиран никаквим интересима, такве гласове она ретко чује, мислим да је тако нешто и рекла.

Нисмо је много запиткивали, пустили смо је да говори кад хоће, и занимљиво је њено запажање да не пијемо много, да пијемо мање од Нордијаца у оваквим приликама, да пијемо пажљиво, не мешајући пића, што иначе раде њени Нордијци који су нестрпљиви да што пре уђу у пијанство, па мешају ракију и пиво, те се опију и пре обеда. Ми смо већ знали за те наше врлине, знали смо и за мане, али она је овде била исувише кратко да би их уочила, а ако је и видела понеку ману, била је учтива па је није споменула.” (Крстић, Драган, Психолошке белешке V 1978-1981, с. 312.)

Погледајте како је Драган Бабић правио интервјуе. 

Погледајте како је лепа и паметна била Лив Улман. 

И да – погледајте како су се заљубили.

То сам ја: Лив Улман

Зидари туђе среће. Београдска штампа о економском емигрирању из Југославије у Западну Европу крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, Београд 2019 (Петар Драгишић)

Вишеструка криза југословенског система шездесетих година имала је и политичке, али и врло изражене економске нијансе. Југословенско друштво је у том периоду било суочено са кризом у односима њених република и народа, који се може свести на конфликт између централистичких и (кон)федералистичких концепција. То је време Осмог конгреса, Брионског пленума, албанских демонстрација за Косову и у Македонији, уставних амандмана. Југославија у овом драматичном раздобљу улази у доба нестабилности које је најавило њену несрећну судбину почетком деведесетих година. 

Истовремено, шездесете су и време преиспитивања економских концепата југословенског експеримента. Привредна реформа уносиће елементе тржишне економије у југословенску социјалистичку, самоуправну економију. Но, проблеми су се тиме само заоштрили. Некомпатибилност југословенског система и реформских мера покварили су све релевантне параметре југословенске привреде. Једна од последица овог реформског покушаја био је и поремећај на југословенском тржишту рада, односно отпуштања радника и затварање „привредних субјеката“ за запошљавање новопридошле генерације радника. 

Према расположивим изворима, редуковање могућности проналажења посла у Југославији, као и трагање за већом зарадом, у односу на ону која се остваривала у социјалистичкој Југославији, произвели су масовни миграциони талас, који ће у Западну Европу у веома кратком периоду (до почетка седамдесетих година) однети готово милион југословенских радника. Ова драстична демографска појава није представљала последицу искључиво југословенских привредних аномалија, већ је била узрокована и силама које су деловале из другог правца – из најразвијенијих економија северозападне Европе, чије потребе нису могле да задовоље домаћи ресурси радне снаге. Масовно емигрирање југословенске радне снаге довешће крајем шездесетих и почетком седамдесетих година до формирања великих заједница југословенских радника, пре свега у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској и Шведској. 

Југословенска држава није желела да овај процес економске емиграције протиче изван контроле режима. Настојећи да ову појаву доведе у склад са својим економским интересима југословенске власти су донеле више правних аката у циљу дефинисања процедура за запошљавање радника из Југославије. Томе је, осим тога, требало да служи серија билатералних споразума са земљама које су прихватиле највећи број југословенских радника. У пракси се, међутим, испоставило да овај вид управљања миграционим кретањима из Југославије није био нарочито ефикасан. Показало се, наиме, да је велики број радника до запослења у иностранству долазио „другим путем“, односно, заобилазећи за то предвиђене институције. Тако је и квалификациона структура југословенске економске емиграције изгледала другачије од југословенских намера, с обзиром на приличан удео квалификоване и стручне радне снаге у гастарбајтерској популацији. Ипак, режим у Београду није спутавао емиграциони талас из Југославије, видећи у том процесу прилику за збрињавање вишкова радне снаге – пратеће појаве привредне реформе. Југословенске власти нису скривале ове намере од домаће јавности. О њима се јавно изјашњавао и југословенски партијски и државни лидер Јосип Броз Тито. 

Осим делимичног растерећења тржишта рада велики талас југословенске гастарбајтерске емиграције доносио је југословенској привреди још један конкретан бенефит. Радило се о високим износима дознака југословенских радника у иностранству, које су у години Титове смрти достигле четири милијарде долара. Тиме су се Југословени у иностранству показали као драгоцен извор девиза за југословенску привреду. 

Поред интензивнијег емигрирања квалификоване радне снаге, што је представљало нежељену последицу емигрантског таласа шездесетих и седамдесетих година, југословенске власти је узнемиравао и потенцијални утицај политичке емиграције из Југославије на југословенске раднике у Западној Европи, што је доживљавано као озбиљна претња југословенским интересима. Свесне те опасности, југословенске власти су предузимале мере, поред осталог, пропагандног карактера, у циљу снажења про-југословенске и марксистичке оријентације југословенских радника у иностранству и њихових породица. Масовност гастарбајтерске емиграције из Југославије крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када је ова појава била на свом врхунцу, није могла да буде игнорисана од југословенских медија. Београдска штампа није скривала од својих читалаца да реке Југословена напуштају земљу у потрази за послом у иностранству. О феномену одласка на рад у иностранство писало се интензивно, при чему су тематизовани различити аспекти гастарбајтерске проблематике. Изношени су статистички подаци, писано је о основама југословенске емигрантске стратегије, разлозима емигрирања, односно о циљевима које су Југословени на привременом раду у иностранству настојали да реализују животом и радом изван Југославије. 

Београдске дневне новине и часописи се нису супротстављали економском емигрирању из Југославије, што је јасно рефлектовало став југословенских власти о делимично очекиваном позитивном ефекту одливања дела радне снаге у иностранство. У анализираним текстовима проналазимо, међутим, став о штетности емигрирања квалификованих и висококвалификованих кадрова, потребних југословенској привреди. Радило се о ставу који је у потпуности био одраз званичног југословенског курса према запошљавању југословенских држављана у иностранству. 

Штампа је писала и о факторима који су емигранте из Југославије вукли ка Западу, односно Западној Европи. У први план су стављани незапосленост у Југославији, као и могућност веће зараде. Као кључни конкретан циљ гастарбајтера истакнуто је решење стамбеног питања – изградња, или куповина куће, или стана. Новине у југословенској престоници су регистровале и потенцијални значај гастарбајтерског новца за југословенску економију. Указивано је на тешкоће домаћих банака да привуку још више гастарбајтерске штедње и наглашавана озбиљна конкуренција иностраних банака у борби за гастарбајтерски новац.  

У анализираним текстовима проналазимо доста детаља о југословeнcкој емиграционој политици. Истиче се, што је и био јасан став југословенског режима, амбивалентан став према питању емигрирања југословенске радне снаге, при чему се са одобравањем гледало на одлазак неквалификованих радника, док се наглашавала потреба заустављања одлива квалификованих и стручних кадрова. Фокусирано је и деловање југословенских институција у бризи о југословенским радницима у иностранству, при чему је критикована непропорционалност југословенске конзуларне мреже растућим заједницама Југословена у Западној Европи. У штампи смо проналазили и осуде недовољне бриге о информисању Југословена на раду у иностранству. Критиковано је и запошљавање југословенских радника „другим путем“, односно заобилажење процедура предвиђених југословенским нормама и билатералним споразумима Југославије са земљама пријема. 

Ове повремене критике појединих аспеката односа југословенских власти према проблематици гастарбајтерске емиграције из Југославије не можемо тумачити као фронтални напад на курс државе према овом проблему. Штампу у Југославији су представљала информативна гласила режимских (државних или партијских) установа, па на страницама југословенских новина и часописа нећемо наићи на тонове који би озбиљније одударали од ставова политичке класе. Питање економске емиграције ту свакако није представљало изузетак. Штампа, дакле, није нападала феномен гастарбајтерске емиграције, нити генерални курс режима у Југославији према овом деликатном питању. 

Разуме се, београдске новине и часописи, као уосталом и медији у осталим југословенским републикама, „пропустили“ су да масовну емиграцију из Југославије виде и прикажу као колосални доказ краха југословенског економског, и не само економског експеримента. Критике појединих аспеката односа државе према проблему гастарбајтерског емигрирања из Југославије шездесетих и седамдесетих година тако видимо не као напад на режим и његову оријентацију у процесу извоза радне снаге, већ као „другарску критику“, односно покушај да се појава, чија се неопходност не доводи у питање, унапреди и боље усагласи са интересима југословенске заједнице.

У анализираним новинским текстовима у периоду од краја шездесетих до почетка седамдесетих година, у значајној мери је портретисан сам гастарбајтер. Писано је о стандарду Југословена на привременом раду у иностранству, условима становања, могућностима зараде и уштеде. Овде је, за разлику од текстова о политици државе према питању економског емигрирања, штампа имала већи маневарски простор у извештавању и коментарисању. Значајан простор дат је управо материјалним резултатима гастарбајтерских авантура. У репортажама и чланцима објављеним у испитиваном периоду проналазимо бројне податке о висини зарада југословенских гастарбајтера у маркама, шилинзима, француским и швајцарским францима, шведским крунама. Ове вредности су понекад бивале појашњаване конвертовањем у динаре, али и спорадичним навођењем одређених цена у земљама пријема, што донекле данашњем читаоцу може да појасни реалну висину зараде Југословена у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској, Шведској. У штампи проналазимо и бројне исказе самих гастарбајтера о могућностима уштеде зарађеног новца и начину његовог трошења. Из њих сазнајемо да је приоритет даван решењу стамбеног питања, односно изградњи или адаптацији кућа у Југославији. Гастарбајтер се приказује, што је одговарало стереотипним представама о овој популацији, и као особа склона агресивном репрезентовању сопственог успеха, изградњом велике куће или куповином аутомобила, што је популацију у завичају требало да увери у величину успеха његове гастарбајтерске авантуре. 

Значајан простор је београдска штампа крајем шездесетих и почетком седамдесетих година посвећивала и условима становања Југословена на привременом раду у иностранству. Сазнања о овом аспекту гастарбајтерског живота новинари београдских штампаних гласила остваривали су на најнепосреднији начин – обиласком приватних станова југословенских грађана на раду у иностранству, али много чешће посетама баракама намењеним колективном смештају југословенских и осталих иностраних радника. У бруталним описима ових објеката – барака, преовлађују тамни тонови. Ове приче приказују гастарбајтера као човека који живи на граници људског достојанства, или и испод ње. Радило се о јефтином смештају, који је радницима био једина опција у покушају да уштеде део зараде. 

У анализираним новинским чланцима срећемо се и са темом носталгије. Често је ова тема третирана са пуно патоса и, чини нам се, свесно или несвесно у функцији јачања југословенског патриотизма. Третирано је и питање слободног времена гастарбајтера, при чему су приказани неки од начина борбе југословенских миграната, неинтегрисаних у друштва земаља у којима су радили, са доколицом. Она се ублажавала, не у контакту са домаћим становништвом, већ у кругу сународника, у кафанама југословенских власника, у клубовима југословенских радника, на железничким станицама, или, на пример, код Reichsbrücke у Бечу. 

Значајан број чланака посвећених југословенској економској емиграцији фокусирао је успехе и неуспехе гастарбајтера. Штампа је у различитим формама представљала судбине појединих миграната, чија су се искуства кретала од бајковитог успеха или приличног успеха, до разочараности и пораза. Појединац је могао да дође до значајне зараде, али и да се суочи са немогућношћу реализовања постављених циљева, односно са свешћу да читав подухват није имао смисла. Неки су неуспеси били тотални, кулминирајући губитком живота. На раду, изван посла, или у „обрачуну са самим собом“. 

Ни у једном од анализираних текстова нисмо пронашли прецизно дефинисан одговор на питање да ли се емигрирање исплатило или не. Од таквих генералних оцена су се новинари београдских штампаних гласила у потпуности уздржали. Навођени су многобројни примери позитивних и негативних исхода. Ако бисмо из њих извели некакву средњу вредност, можемо констатовати да је у београдској штампи крајем шездесетих и почетком седамдесетих година гастарбајтерска пустоловина перципирана као реална могућност остваривања одређених материјалних потреба. Читаоцу је, међутим, бројним сликама гастарбајтерске свакодневице упућивана порука, да се до тог циља долазило тешко, преко великих одрицања, блата, трулих дасака по радничким баракама. Гастарбајтер је, тако, по правилу виђен као мученик, а тек понекад и као (материјално) остварен човек. Градио је друштво капиталистичког благостања, али је оно остајало изван његовог домашаја. 

Шта смо знали о Италији? Погледи из Београда на Италију 1955-1978 (Петар Драгишић)

Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.

То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.

У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући

глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.

После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.

Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су

у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.

Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.

Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена

ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.

Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.

Субверзиван и снажан: документарни филм „Специјални влакови“

Редитељ и косценариста филмова Живот са стрицем и Представа Хамлета у Мрдуши Доњој, Крсто Папић, режирао је 1972. године и један мање познат документарни филм – Специјални влакови. Тема филма је одлазак Југословена на рад у Западну Немачку. Сцене су снимљене у Загребу, у самом возу и на станици у Минхену. Обухваћен је и пријем радника по доласку у СР Немачку. Скраћена верзија која се може погледати на јутјубу траје 14.13 минута и краћа је за око минут и по непријатног садржаја. Специјални влакови је језив и безобразан филм.

Одлазак око милион људи почетком 70-их година прошлог века из Југославије у западну Европу (углавном у Западну Немачку) је представљало сусрет “два интереса”: са једне стране гастарбајтерског интереса за зарадом, а са друге стране глади западноевропских послодаваца за јефтином радном снагом. Ти елементи сусрета два ентитета, гастарбајтера и западноевропских послодаваца, чинили су их квалитативно ближим јер је њихова сарадња била мотивисана обостраном жељом за материјалним бољитком. Услед тога су обе стране морале да пристану на извесне компромисе. Индустријски високо развијени Запад је морао да трпи придошлице из другог културолошког, политичког и идеолошког миљеа, док су гастарбајтери жељу за “бољим животом” плаћали пристанком на друштвени статус грађана “другог реда”.

Каква је то била држава коју је крајем 60-их и почетком 70-их година напустило милион грађана? До средине 60-их година југословенски естаблишент је спровео низ привредних експеримената који нису имали позитиван ефекат на економију социјалистичке Југославије. Привредна реформа из 1965. године је представљала извесно кокетирање социјалистичког самоуправног система са принципима тржишне економије, однсно покушај обликовања југословенског система према обрасцима капитализма. Како није био нарочито успешан, експеримент је радикализовао ионако пренапрегнут економски систем. У покушају да одрже ниво плата, “југословенски привредни субјекти” су обуставили запошљавање нових и отпустили део запослених радника. На затворена врата југословенских предузећа је куцало све више послератних бејби-бумера и значајно је увећан број радно активних људи.

У таквој ситуацији решење је било у отварању граница и одливу дела радне снаге. Југославија се са својих 4.2% економских миграната налазила на самом врху европских извозника радне снаге, заузимајући друго место иза Португала (5.7%), али надмашујући трећу по рангу Италију (3.4%). Југословенски режим не само да је на тај начин решио проблем вишка радника, већ је и профитирао захваљујући значајним дознакама емиграната. Процес одласка на стотине хиљада људи никако није био спонтан и неорганизован, напротив: био је уређен билатералним уговорима и организацијом бироа који су се бавили одабиром и транспортом радника.

Филм Специјални влакови заправо говори о трговини људима која се одвијала између два света, два интереса, често и илегално. Први минути филма показују како се вршио одабир људи који су могли да напусте земљу. Људи изгледају као стока на сточној пијаци у чији се квалитет меса и костију пажљиво загледало да „напоље“ не би стигли покварени зуби и неспособна тела. Потом камера бележи ужас плача, трауме и страха “срећних добитника” који су ушли у воз. Трећи део филма сведочи о сусрету емиграната са новим светом у којем им организатор посла каже да их више неће прозивати по именима, већ по бројевима. Атмосфера, стил и ниво организације подсећају на оне у концентрационим и радним логорима. Посебан утисак оставља организатор транспорта са југословенске стране који својим изгледом подсећа на макроа или спроводника прљавих послова подземља.

Југославија и Бугарска – хроника неуспешног пријатељства

Југославија и Бугарска 1944-1980.

Хроника неуспешног пријатељства, 

Београд: Stella polare, 2019.

Монографија Југославија и Бугарска 1944-1980. Хроника неуспешног пријатељства (2019), прва је књига која односе две суседне земље, Југославије и Бугарске, прати од краја Другог светског рата до 1980. године, односно до смрти југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Преглед односа Бугарске и Југославије последица је дугогодишњег интересовања аутора за ту тему. Истраживање је углавном засновано на необјављеној архивској грађи и обимној домаћој и страној литератури. Састоји се из два дела: монографски уобличеног хронолошког прегледа односа две земље и од прилога у којем је приређен избор најважнијих докумената којима се подупиру основне тезе књиге.

 Шта књига ново доноси?

Насупрот уобичајеном схватању југословенско-бугарских односа као билатералних, извори су показали да се динамика односа две суседне земље мора посматрати као последица међусобних утицаја најмање четири центра – Софије, Београда, Москве и Скопља. Бугарска спољна политичка стратегија према Југославији, односно према СФР Македонији, је била мотивисана, не само традиционалним бугарским аспирацијама према тој балканској области, већ и јадранском политиком СССР-а, односно тежњама Москве да се преко македонске територије приближи Медитерану.

 У Југославији је офанзивну политику према Бугарској заступало пре свега мекедонско руководство чији су национални интереси југословенску федерацију перманентно гурали у дубљи конфликт са Бугарском. Са протоком времена, све снажнијом дефрагментацијом федерације и приближавањем Титове смрти, неспособност централних југословенских власти да контролишу амбиције македонског руководства према Бугарској, постајала је све израженија. Та теза појачава теорије о слабости централног југословенског руководства, самог Тита, као и оне о све снажнијем политичком изражају њених националних руководстава. Стереотип о монолитности југословенске федерације и Титовој свемоћи, не само у унутрашњој, већ и у спољној политици, је доведен у питање.

Бугарско-југословенске дипломатске односе “краси” и једна специфичност из домена културе, пре свега науке и уметности. Током не тако бројних сусрета бугарског и југословенског руководства на највишим нивоима, много пута се, за разлику од југословенских билатералних односа са другим државама, расправљало о књижевности, историографији, уметности, научним конгресима, речницима и дефиницијама у њима. Култура је била специфичан полигон размене порука између држава и представљала је претходницу и последицу политичких одлука. Специфично је да је расправу са бугарским председником Живковим о култури водило македонско руководство. Титов глас се у тим дебатама не чује, а и онда када би се огласио имао је умирујући или посреднички карактер (може ли се замислити супротна ситуација у којој неки руководилац из Пиринског краја Титу “држи слово” о његовој политици у домену културе у Бугарској?). С обзиром на такву особеност комуникације између македонског и бугарског руководства у домену културне политике (политике у култури), може се поставити теза о национално освешћеном, активном и снажном македонском руководству над којим је Тито постепено губио контролу што је пренапрегнуте односе Југославије и Бугарске чинило још напетијим.