Oznaka: Предраг Пеђа Тодоровић

Предраг Пеђа Тодоровић је дипломирао на одсеку за сликарство у класи професора Славољуба Чворовића 1991. године. Магистрирао је на одсеку за зидно сликарство – мозаик 1944. године. Завршио је курс из конзервације керамике Центра за конзервацију „Дијана“ при Народном музеју у Београду 1997. године. Члан је УЛУСА од 1993. године и има статус самосталног уметника. Дела му се налазе у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и у иностранству, између осталог у Народном музеју у Београду, у Народном музеју у Пожаревцу, у Народном музеју у Тополи, у галерији Saint Julian у Sliemi-Malta, у приватним колекцијама у Бечу, Мадриду, Барселони, Милану, Риму, Ла Валети, Минхену, Паризу, Санкт Петерсбургу, Сиднеју и тд.

НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ

Часовник откуцава, танана нит ближи се крају, за неколико дана призор ће угнездити тајну.

Недостаје Минотаур. Није се тек тако распомамио, осећам његов дах. Тражим да спазим вршак његовог рога. Узалуд, светло је распршило његову сенку. Али он је сакриван у неком кутку и вреба оне који су пијани од утисака, да их одвуче путем паукове мреже да би из њих исисао импресију. Да, ипак, у овом граду је присутно одвајкада његово обличје у виду Бастиље, гиљотина које су биле жедне крви тако да је и последња исповест једног обезглављеног краља постала неизбрисива мрља која је постала црна флека. Владавина безумља постала је Пировање тамних демона. Изидино завештање, лоше протумачено и изврнуто постало је погубно за ток. Наполеоново време још више се приближава мумији. Доба Франкенштајна је на помолу, према њему је лице Квазимода само невешто исцртана истина.

Изненадни пљусак спира огромно плаветнило. Усковитланост облака подсећа на позоришне завесе испод којих се одиграва МИТОЛОГИЈА . Трећи чин времена. Стално присуствује позоришна атмосфера, мењају се улоге и сцена у мијазми провиђења. Васкрсавају у моменту док кишне капи спирају окно, слике Мориса Утрила и нашега Пеђе Милосављевића који је један од ретких који је сачувао кишни лик овога вилајета. А онда када плаво небо прогледа сунчаним оком, одједном све затрепери као дивизионистички потез на сликама импресиониста. Писароово виђење дарује прави дамар светлосних искри које дефинитивно усваја Сера својим поинтилизмом. Све је у бојеној тачки облик сведен на своју суштину, постаје знак обавијен игром колорита. Имао сам прилике да се уживо упознам са местом који је нуклеус оваквог тријумфа светла. Готичка катедрала Сан Шапел ушушкана у свој ванвековни мир постаје место за иницијацију Светла. Када ступите у горњи део тада ћете осетити да сте постали бојени сегмент, проламањем светла кроз витраже. Цео простор звони бојом и слави свеприсуство Божије манифестације. БОГ ЈЕ СВЕТЛО! СВЕТЛО ЈЕ ЗВОН ВЕЧНОСТИ! Импресионисти су то спознали славећи обичне тренутке, они су прославили свеприсуство Божанске промисли. Импресионизам је одраз Готичког окносјаја – ВИТРАЈА. Доривалу је можда управо ово место открило својим физичким дејством наук који је применио у својој теорији боја. Управо то штиво отвара вратнице импресионистичком поимању слике. Све пре тога је пуно битумена и музејске патине.

Станите, али ово је део неког заосталог мишљења које је као и сама констатација део преживелих историчара уметности. Уосталом о каквој музејској патини говорити у граду светлости. У граду где побеђује дисање пуним плућима, где се изнад свега цени слобода. У граду који је јадан од првих који се узјогунио и променио, у датом тренутку свој изглед. Тако да је од средњовековног добио свој данашњи изглед, осмехујући се и поздрављајући небо, широким булеварима, дишући мноштвом паркова, а зеленилом је обавио многа своја сећања. За разлику од неких који су се трудили да затрпавају, плашећи се ископаног, он је и то нађено поставио по парковима, а тамо где није могао он је пустио машти на вољу. Запитаћете се да ли сам заборавио импресионисте и зато сада упадам у дигресију? Не, само покушавам да нађем једног пријатеља кога сам препознао пре неколико година, тј. 1988. године. Па заиста није случајно што је то било у прошлом веку. Вероватно сте радознали али не бих вам га одмах откривао. Дозволите ми да тај мој пријатељ буде тајновит. Његово присуство је јако важно у мом даљем путешествију. А управо због тога што он држи кључеве раскршћа. Као нека врста Хермеса или Херме или ти нашки речено крајпуташа. Веома је кључан моменат када сам га упознао. Не бих га ни приметио да нисам открио заједничку пасију према миту. У граду где је стално присутна сен Минотаура, то није необично. Па добро, ево нека тајанственом пријатељу буде дата улога Тезеја. Па онда и нека сада његово право име буде и даље скривено овим чувеним грчким јунаком.

Зашто желим да тај лик остане под велом? Има разлога за то јер је и он имао велики број пријатеља како у његовој садашњости тако и у прошлости.

У граду где све ври од симбола и многоструких значења, где се тренутак у часу расплине и где се пројављује оно невидимо, ванвековно, родио се управо наш јунак, Тезеј. Шта оно рекоше за музејску патину и за таква слична нагваждања. Нека они оставе прашину да се мирно таложи и прекрива оне некадање боје и потезе. Они који виде испод скраме, који смотре, приметиће да су све поштапалице измислили они који гледају са свог матерјалистичког становишта. Тако, по њима, импресионисти напуштају свој атеље и одлазе у пленер, где се инспиришу стварним. И то се већ као нека мантра понавља већ два века и постаје на почетку 21. века правило. Управо наш Тезеј све то побија, ломи и захваљујући њему та овештала мантра губи трку. Његово остварење потпуно открива један другачији ток. СТАЛНО ПРИСУСТВО ДУХА ЈЕ СЛОБОДА КОЈА РУШИ СВЕ ЗАБРАНЕ. ПРАВА СЛОБОДА СМЕШТЕНА ЈЕ УНУТАР МЕРЕ БИТИ, КОЈА ЈЕ УПОРИШНА ТАЧКА ВЕЛИКОГ ТВОРЦА. ТАКО ЈЕ И САМО ОСТВАРЕЊЕ ПУТ КА ЊЕМУ. У ТОЈ НАИЗМЕНИЧНОЈ КРУЖНИЦИ ЈЕ ЗАОКРУЖЕНО ПОЧЕЛО СВИХ СТВАРИ. ОНИ КОЈИ СУ СПРЕМНИ ЗА КРУГОГЛЕД МОГУ СПОЗНАТИ ТИМ ПУТЕМ СВОЈ ЦЕНТАР. ОНИ МОГУ ОСТВАРИТИ КРЕАЦИЈУ, ЈЕР ЈЕ ОНА ПОНОРНИЦА КОЈА ЈЕ ПРОМИСАО НЕБЕСКОГ ТОКА. ИЗВОР ЈЕ ПИТКА ВОДА –ЧИСТА МИСАО, ЧЕДО ПРОМИСЛИ КРУЖЕЊА УСТОЖЕРЕНОГ ЦЕНТРА. То ми је шапнуо у једном трену Тезеј.

А сада вратимо се Минотауру, после овога нисам више толико убеђен у његово присуство, можда он и није он, можда је ипак Успавана лепотица, или нека уснита тајна коју је Ђоконда похранила внутрини? А да није и сама Ђоконда двојница Аријадне? To су нека од питања које сам поставио Тезеју. Он ме је дубоко посматрао и ја сам у трену препознао да је оно што могу да откријем митологија и бајка које скупа играју менует или кан-кан или …

Нарочито је овај контраст присутан у тренуцима просветљења када се отклапа небо и нештедимице дарује земљи исијавање. Као да се стапа са њом. А када проспе прегршт светлосних стрела, лепотица се буди из своје омамљености, слично представи СВ. ТЕРЕЗЕ – Скулптури Бернинијевој. Ипак бих се одлучио да је представим у улози успаване Лепотице која се устоличила у бајци Шарла Пероа. А и стварно постоји и плута у својој лађи Отел де Вил – иначе градској већници. Њу чува армија витезова који стреме у висине. Када она оживи, они крстаре заједно са њом. Њен љубљени Хипнос нежно је привија у своје наручје, а у намрешканим облацима у часу можете угледати његов лик. И тако јој испуњава ружу сновима. А ноћу долази Селена, успавана красотица постаје Ендимион. Тако се улоге стално мењају, од часа када је створено ово здање. Обистињене бајка и мит у грађевини, постају опомена овом времену који признаје виртуални свет екрана свакодневне уобразиље. Али ово место памти и много горе призоре које је вео историје покрио. Памти вешала на којима су страдали многи који су били уз Ројалисте.

Можда су то сенке које присуство Минотаура ипак оставља. Његов крвави данак, попут плашта клизи преко тог дела историје. Својим кужним задахом испуњава те делове историје, тек толико да поремети ону раскошну слику, која тако постаје уморна уобразиља. Попут огромног паука који је сплео мрежу да би премрежио светлост Париза, понављајући сан једног лудака, који је био пророчански. Толико о сомнабулној прикази, коју потцртава силуета рогатог мутанта.

Посматран оком Икара овај град се попут рибе башкари и праћака. Да ли он из те перспективе може да запази провиђења и мијазме усред дана? Да ли може да примети метафизику овог града? Да спозна и поред буке ехо хармоније свера. Одатле види да је овај град Плутон, дете Деметре, који је на властитом длану распоредио објекте, зграде, паркове, а његовим жилама пулсира Сена. А да ли из тих небеских дубина може да спази и заточеника лавиринта? Или ,можда захваљујући тој дистанци запажа да овај биколики изрод, грли лепотицу и са њом игра, по не знам који пут – “Последњи танго у Паризу”.

Препустићу се сада лудој доколици, посматрајући лет Икара. А то ћу учинити на месту које се зове Монмартр, са тачке где пулсира Свето Срце.

А о мом тајанственом пријатељу исприповедаћу касније.