„СУВИШНИ ЧОВЕК“ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: ИСТОРИОГРАФСКИ ПОГЛЕД НА ПРИМЕР ИЗ РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

„Сувишни човек” је књижевни лик који се у руској писаној речи појавио двадесетих година деветнаестог века. Кроз дела најзначајнијих руских уметника – најпре писаца, а потом и других – био је изграђиван и разграђиван током наредна два столећа. „Дијагнозу сувишности” добио је од књижевне критике, па је немали број уметника од краја 19. века посегао за покушајем његовог “излечења”. Андреј Тарковски је, примера ради, био један од таквих. Премда “сувишни човек” није био креација само једног аутора, можемо га, ипак, разумети као јединствену појаву или бар као својеврсну “књижевну фугу”. Та могућност се заснива на чињеници да је сваки наредни књижевни лик који се током 19. века рађао, једним својим делом проистицао из књижевног претходника (Косановић 2013, 198). Отуда “сувишни људи” представљају мета-феномен руске књижевности који је током свог двовековног постојања напустио строго књижевне оквире.

Оњегин

Најчешће се мисли да је први “сувишни човек” био Пушкинов Евгеније Оњегин, што је тек делимично тачно. Пушкин је Оњегина развио из главног лика дела Александра Грибоједова Невоље због памети – Чацког (Грибоједов: 1956). Разлика између Чацког и Оњегина била је у томе што се Грибоједовљев јунак у делу постепено развијао у оно што је тек касније било препознато као “сувишни човек” (лик на крају дела постаје свестан своје друштвене “дијагнозе”), док је Оњегин од почетка Пушкиновог дела био свестан своје “сувишности” (Hamren 2011: 26-27).

Списак “сувишних људи” који се у руској књижевности појављују током 19. века, није једноставно саставити јер постоје различита мишљења о дефиницији њихове “сувишности”. Уколико се узме веома узак (али прецизно дефинисан) критеријум – да је “сувишни човек” био културни хибрид који је настао у Санкт Петерсбургу као продукт укрштања источне, руске културе, и западног, европског образовања, те да је његов основни проблем – проблем окрњеног чисто руског идентитета, онда се на тај списак могу ставити имена Грибоједовљевог Чацког, Пушкиновог Оњегина, Љермонтовљевог Печорина, или Ставрогина Достојевског. Са друге стране, “сувишни људи” су током свог књижевног развоја испољили низ типичних и обједињујућих карактеристика на основу којих се могу категорисати као “сувишни људи”, иако се код њих не види (или се тек посредно види) узрок њихове сувишности. Тај шири критеријум омогућује да се на списак “сувишних људи” додају и Тургењевљеви Базаров и Руђин, Гончаровљев Обломов или Степан Трофимирович Достојевског.

Историографско интересовање за тему “сувишног човека” заснива се на чињеници да је “сувишни човек” произашао из друштвеног амбијента деветнаестовековне Русије.

Љермонтов у свом роману Јунак нашег доба (1839) каже: “Јунак нашег доба је, уважена господо, доиста лик, али не једног човека: то је слика која представља све пороке наше генерације у пуном њиховом развоју (Љермонтов 1966: 20).

Тургењев о Руђину каже: “Реците, молим вас – настави капетан обраћајући се мени – ето, ви сте, изгледа, недавно били у престоници: зар је сва омладина тамо таква. Одговорио сам да има много људи који говоре исто тако; да има вероватно и таквих који говоре истину; да, уосталом, разочарање као и свака мода, почне у горњим слојевима друштва, спусти се у доње у којима се после изгуби и да они који се стварно и највише досађују, сад настоје да сакрију ту несрећу као неки порок.” (Тургењев 1977: 53).

Руски критичари Доброљубов и Белински (Белински 1948: 50, 155–156) сматрали су да је „сувишност“ књижевног лика произлазила из социјалних услова, а не из личне слабости јунака (Милошевић 1966: 7). Разлог више да се осврнемо на „сувишног човека“ може бити и то што се такав тип личности, иако бојажљиво, почео развијати и у српској деветнаествековној књижевности – код Бранка Радичевића у спеву Безимена или Без имена (Косановић 2013: 195–201), али је могуће претпоставити да се такав тип личности и у случају српске културе могао развити на основу стварних историјских ликова, а свакакао на оном њеном географском простору који је највише био изложен културним утицајима са Запада (погледати могући пример у: Димитријевић 2011: 49–69).

Разумети „сувишног човека“ значило би разумети кључ културолошке борбе која је била вођена на релацији исток– запад у руској култури, и већ самим тим „сувишни човек“ (као књижевни одраз једног феномена из руске друштвене реалности) постаје феномен вредан историографске пажње. “Сувишни човек” је, додирнут западним културним идиомом, почео да “издаје” традиционалне руске вредности – поверење у православље и “мајку Русију”, упућујући, тако, изазов “руској души”. У славенофилском дискурсу био је схватан као опасна културолошка појава, представљајући за књижевност и критику више проблем него инспирацију. Нека савремена истраживања упућују на његову позиционираност “између два света” (између цара и народа, Запада и Истока), и да у њему, услед његове “граничности” (а у складу са веровањима из руског фолклора) обитавају “нечисте силе” (Hamren 2011:23). Због тога је контакт са “сувишним човеком” обично био деструктиван. Таква теза додатно може бити ојачана теоријским оквиром који је у књизи Чисто и опасно поставила Мери Даглас (Mary Daglas) – да су “чисте” оне појаве које структуру сачињавају и ојачавају, док су “граничне” појаве нечисте и имају потенцијал да структуру угрозе (Daglas 2001). У том смислу “излечење” сувишности (као културолошке и психолошке нецеловитости) код “сувишног човека”, сводило би се на покушаје да се он врати у окриље чистог руског културолошког идиома (али шта би то тачно било?) и да, на тај начин, од располућене, постане целовита личност. Другим речима, “сувишног човека” је са “границе” требало поново привести “центру”. Само дубље разматрање питања шта тачно значи бити Рус, потенцијално помаже стабилизацији његовог идентитета.

Какве су карактеристике “сувишног човека”?

Обломов

Креатори “сувишног човека” (као и они који су касније покушали да га врате у “здраве руске снаге”) су очигледно сматрали да се “историјски квар” догодио у личности мушкарца, или да су, бар, последице друштвених процеса и поремећаја теже погађале мушкарце (или, бар, да су они први били на удару), те да је мушкарца требало тематизовати и помоћи му да се ослободи сопствене друштвене нефункционалности (Љермонтов 1966: 10; Гончаров 1964:19). Према нашим, савременим, критеријумима, деветнаестовековни “сувишни човек” или “јунак нашег (односно њиховог) доба” је био релативно млад човек: Григорије Александрович Печорин је имао између 23 и 30 година (Љермонтов 1966: 65), Димитрије Николајевич Руђин 35 година (Тургењев 1977: 45), Обломов 32–33 године (Гончаров 1964: 19), а Оњегин: „Зар повратка ми више није? / Зар тридесета скоро ми је?“ (Пушкин 2014: VI / XLIV).

Важни аспекти личности “сувишног човека” су његов физички изглед и друштвени статус. Љермонтов о Печорину каже:

“Био је то сјај сличан сјају глатког челика, блештав али хладан; његов кратак али проницљив и тежак поглед остављао је утисак доста непријатан, некаквог нескромног питања и изгледао би и дрзак да није био тако равнодушан и миран… [или] … да, био је веома чудан и свакако богат: колико је имао разних скупоцених стварчица“ (Љермонтов 1966: 27, 66).

Тургењев овако описује Руђина:

“У салон уђе човек од неких тридесет и пет година, висок, мало погрбљен, с коврџавом косом, црномањаст, с неправилним лицем, са влажним сјајем у живим, тамноплавим очима, с правим, широким носем и лепо оцртаним уснама. Одело на њему није било ново, али му је стајало као саливено (Тургењев 1977: 37).

Гончаров о Обломову каже:

“То је био човек са своје тридесет и две до тридесет и три године, средњег раста, пријатног изгледа, угасито сивих очију, али без икакве одређене идеје, без икакве прибраности у цртама лица. Мисао је ходала по његовом лицу као слободна птица… Кад што се његов поглед помрачавао изразом неког умора или чаме, али ни умор ни чама нису могли ни за тренутак отерати с његова лица ону благост која беше главни и основни израз не само лица него и све душе, а душа се врло отворено и јасно огледала у његовим очима, у осмеху, у сваком покрету главе, руке (Гончаров 1964: 190).

Печорин

Оњегин: “Већ ошишан по новој моди / одевен као dandy шета / у француском је он пун знања: / говори, плеше подједнако; / мазурку игра врло лако / и сасвим природно се клања. / Шта ћете више? Свет се слаже: / Драг је и умом располаже”.(Пушкин 2014: IV)

“Сувишног човека” околина опажа као чудака: (Печорин: „Да, био је веома чудан…“; Оњегин: „И да ли се још чудак прави / Мрско је то код људи умних / глас притворног чудака стећи / ил’ глас шашавка каквог јадног“), остављали су снажан утисак и о њима се говоркало са стране: „Шта је тај Обломов?“ „То је… спахија, Штолцов пријатељ“ „А!“ – Одговори онај први значајно – „а шта он ту ради?“ „Dieu sait“ – одговори онај други и обојица одоше на своја места (Гончаров 1964: 467).

„Сувишном човеку“ би се, на основу анализе његовог књижевног лика, могао приписати низ наизглед негативних карактерних црта. Он је неспособан да поднесе жртву (Печорин: „Моја љубав никоме није донела среће јер ништа нисам хтео да жртвујем за оне које сам волео; волео сам ради себе, ради свог властитог задовољства“, или: „Ми нисмо више способни за велике жртве за добро човечанства, па чак ни за своју сопствену срећу“). Код њега изостаје борбеност, он нема снаге за преузимање ризика, његова свест је напола развијена, он није друштвен и колективност му је страна, неодговоран је, али зато лепо говори (Лежњов о Руђину: „…нема спора, он говори речито, али његова речитост није руска“), мало дела (најбоље изражено кроз Обломовљеву успаваност) и носи се високопарно. Непосвећен је, не воли физички рад и несклон је промени идентитета. „Сувишни човек“ има страх од брака, љубави, обавеза и, мада показује вољу – због малодушности не успева да у дело спроведе реформе на свом поседу или да га организује.

Ипак, он није негативан карактер и на његов потенцијал за преображај у способну, ведру и функционалну личност указују женски ликови који их прате. Без обзира на то што уз књижевни лик „сувишног човека“ често иде епитет „хладан“ (Печоринов сјај био је сличан сјају глатког челика – „блештав али хладан“, „хладан к’о гвожђе“, „зло је што је хладан као лед“; Обломов се „хладио брже него што се загревао“; Оњегин је имао „ум заједљив, брз и хладан“), он је ипак показивао знаке топлине и слабости. Никола Милошевић је приметио да је Печоринова искреност увек била уперена против њега самог, док се из контекста види да „јунак нашег доба“ плаче због тога што је још сачувао способност да осећа и пати (Милошевић 1966: 8).

“Дуго сам лежао непомично и горко плакао не покушавајући да задржим сузе и јецаје; мислио сам да ће ми груди пући; сва моја чврстина, сва хладнокрвност – нестали су као дим, душа ми је изгубила сву снагу, разум је заћутао и, да ме је неко тог тренутка видео, окренуо би се с презиром… Радовао сам се што могу да плачем (Љермонтов 1966: 168).

Унутрашња структура личности „сувишног човека“ била је у нескладу са спољним светом, из чега су произлазила разочарања у морал и друштвену правду: “Постао сам завидљив. Био сам спреман да волим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам научио да мрзим. Моја једнолика младост прошла је у борби са самим собом и са светом; плашећи се подсмеха сакривао сам у дну срца своја најдубља осећања и она су тако умрла”. (Љермонтов 1966: 127). Слично је било и са Руђином: „Руђина је гризло кајање“ или је сам Руђин примећивао: „Скептицизам се увек одликовао неплодношћу и слабошћу“ (Тургењев 1977: 43, 118). Ни Обломов није био изгубљен у потпуности: “Ви мислите да за мисао не треба и срца? Варате се; мисао се оплођава љубављу. Пружите руку пропалом човеку да га подигнете или горко плачите над њим кад пропада, а немојте се подсмевати. Љубите га, гледајте у њему самога себе и поступајте са њим као са самим собом” (Гончаров 1964: 41). Оњегин је такође показивао потенцијал за преображајем: “Ал’ је писмо од Татјане / успело живо да га троне. / На сопственом суду строгом / Кривицу своју је признаво / и осуђиво се у многом: / пре свега није имо право / што се са страшћу нежном, чедном / поиграо дан пре наједном (Пушкин 2014: VI /X).

Без обзира што је од почетка био свестан своје “сувишности“, „Сувишни човек“ није изналазио могућности да из ње изађе. На том путу стајали су му, како његово половично, позападњачено образовање насађено на домаћи, руски културни образац, тако и неспособност околине у којој је живео и у којој се кретао – да таквог човека разуме и прихвати. Један од најважнијих аспеката личности „сувишног човека“, на који је потребно указати, јесте његов однос према жени, односно његова одбојност према трајном везивању за једну жену, а посебно према институцији брака. Печорин је изричит: “…Али реч женидба има нада мном чаробну моћ: ма како страсно волео неку жену, ако ми она само стави до знања да треба да се оженим њом – збогом љубави! Моје срце се претвара у камен и ништа га више не може загрејати. Спреман сам на све жртве, сем на ову; двадесет пута ћу ставити на коцку свој живот, чак и част, али нећу да продам своју слободу…” (Љермонтов 1966: 145). Руђин изгледа несамоуверено: “Љубав није за мене, ја нисам за њу. Жена која воли има права да тражи од човека све, а ја не могу да дам све. Уз то, допасти се, то је привилегија младића. Ја сам већ стар. Зар бих могао да заносим туђе главе? Хвала Богу, ако своју одржим на раменима…” (Тургењев 1977, 102). Обломов је био присталица пристојног размака: “Уосталом, он се никад није дао да га заробе лепотице, никада није био њихов роб, па чак ни врло ревностан обожавалац већ и због тога што човек има велике главобоље док се не спријатељи са њима”. Оњегин је, поред осталог, био нерасположен према матерама и теткама: “Коме сад неће да досаде / заклетве, молбе сваког дана / „писамца“ на десет страна / претње, лажи, страх и наде, / обмане, сузе, претње, сплетке, / мужеви, матере и тетке? / Ал’ нисам створен ја за срећу / Где муж иако зна јој цену, / судбину куне, своју, њену, / и вазда ћути сам суморан / љутит и хладно љубоморан? (Пушкин 2014: IV / XIV). Осим неспособности да се остваре у брачном животу, „сувишни људи“ нису имали ни смисла, ни порива за вођењем и уређивањем имања. Са неуспешним настојањима да свој посед организује, реформише и тиме повећа приходе који су се из године у годину, услед запуштености имања, осипали, најдуже и најбезуспешније се носио Обломов. Чак и када му је у вођењу тих послова суштински помогао његов пријатељ из детињства, Немац Штолц (Stolz) (по својим карактеристикама Обломовљева супротност), постигнути ниво реформи Обломов није успео да одржи. Сличан Обломову био је и Оњегин, који је планирао реформе на свом имању, али никада није нашао снаге да их и спроведе у дело. Ништа мање малодушни у послу нису били ни Печорин и Руђин.

Образовање „сувишног човека“ је недовршено. Он је, по правилу, одгојен на властелинском имању у руском духу, дадиље су му биле Рускиње, али је његово касније формално образовање било „западњачко“, обично се каже да је „…био студент у Немачкој“, док је други значајни културолошки модел, који је на њих утицао, долазио из енглеске књижевности (енглески и немачки романтизам). Руђин је читао Гетеа (Goethe), Хофмана (Hoffmann), Бетинина писма, Новалиса (Novalis): “…Руђин је био сав утонуо у немачку поезију, немачку романтику и филозофију и повуче је за собом у те узвишене пределе” (Тургењев 1977: 80). Оњегин је био сличан Чајлду Харолду (Childe Harold): “Ко Чајлд Харолд – и Евгеније / ленствује већ од раног јутра […] / с две кугле игра билијара”. Како је изгледало образовање „сувишног човека“ најбоље илуструје пример Обломова, којег критикује пријатељ Штолц: “Па како си се затворио са учитељем математике и хтео на сваки начин да докучиш зашто ти је потребно да знаш кругове и квадрате, па си на половини бацио, а ниси докучио? Почео си учити енглески… и ниси доучио. А кад сам ја планирао да идем у иностранство и кад сам те позвао да завршиш у Немачкој универзитете, ти си скочио, загрлио ме и пружио руку свечано: „Твој сам, Андреја, свуд ћу с тобом“ – ово су све твоје речи. Ти си увек помало био глумац. Па шта би, Иља? Ја сам два пута одлазио на страну; после оног нашег мудровања седео сам мирно у ђачким клупама у Бону, Јени, у Ерлангену, потом сам проучио Европу као своје имање…” (Гончаров 1964: 189).

„Сувишни човек“ није био способан да се жртвује и био је недовршено биће – Обломов: “Ја ћу и даље остати оно недовршено биће какво сам и досад био… Прва препрека и ја ћу се сав расути”. […] “Да сам бар своју љубав принео на жртву своме будућем раду, своме позиву, али ја сам се просто поплашио одговорности која би пала на мене…” „Сувишни човек“ се ослања на разум, потрошио је „духовну топлину“, а воља му је слаба (Љермонтов 1966: 173, 182). Он је у сталним припремама „да нешто уради“ (Тургењев 1977: 145) и његов говор је празнословље („Речи, све саме речи! Рада није било!“ или: „Ствар је у томе што речи Руђинове остају само речи, а никада не прелазе у дело – а међутим, баш те речи могу да узбуне и упропасте срце“). „Сувишном човеку“ је досадно – „Досађивао сам се!“, каже дословно Печорин. „Па шта ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики, па и мени самом је већ прилично досадно“. Воли да противуречи – Печорин: „Имам урођену страст да противуречим: читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противуречности срцу или разуму. Присуство одушевљеног човека обавија ме богојављенским мразом…“. Он је успаван: „Но шта је? Зеваш Евгеније? / Навика Ленски“, или: „Ал’ размажен животом сјајним / и навикама својим трајним / очаран једним не задуго / разочаран у нешто друго / мучен и жељом и успехом – / морао је вечно он да руши / роптање гласа у својој души / и зебње да дави смехом“, или: „Ја сам као човек који зева на забави и који не иде да спава само зато што његова кола још нису стигла“, док је Обломов најуспаванији човек епохе.

„Сувишни људи“ су лењи, немају јасан циљ којем стреме и налазе се у таквом стању духа које је, као што Пушкин за Оњегина каже, слично енглеском „сплину“, у ствари руска „чамотиња“ била је у питању, док се, у случају српског јунака, код Бранка Радичевића, та особина препознаје као „залудност“ (Косановић 2013: 195–204). Посебно је важан однос „сувишног човека“ према прошлости. Чини се да су ти јунаци робови своје прошлости, са којом немају снаге да се суоче и с њом изборе. Печорин каже: „Нема на свету човека над којим прошлост има такву власт као нада мном.“ Обломов и његов сан главни су симболи немогућности јунака да се изборе са прошлим временима, у којима ништа не би желели да мењају. Таква особина их је инхибирала и приближавала друштвеној појави „керенштине“ – понашање појединца или друштвено понашање у чијем је средишту немогућност реаговања на промене (Крстић 2018: 136, 162, 364, 366, 468, 270).

Једна од основних карактеристика „сувишног човека“ као књижевног лика јесте његова потреба за путовањем (Арп 2020). Њихова путовања нису само физичка, већ и метафоричка, она имају одређену спољашњу, физичку динамику, али и унутрашњу, током које (романтичарски) путник доживљава извесне промене. Други мотив јесте мотив природе, који се увек јавља као одраз стања духа и емоција „путника“. Оњегин на свом путовању бежи од самог себе после убиства Ленског, Печорина затичемо на путовању, а Обломов нам нуди посебан вид путовања – сан.

Значи: “сувишни човек” је у руској књижевности био одраз историјске реалности у којој су се почели појављивати и такви људи чији је чисто руски идентитет био измењен западним искуством, доживљајем Запада, или западним образовањем. Они су били у процесу “повратка са Запада” или у процесу “повратка на Исток” и руско друштво читав један век није знало шта да ради са таквим, потенцијално опасним људима. Њихову “сувишност” открили су славенофили. Сматрали су да “сувишног човека” његове “сувишности” може ослободити најпре “руска жена” (Оњегинова Татјана је оличење такве жене), а потом и повратак руској православној религиозности – у центру таквог спасења стајала би њихова поново стечена могућност жртвовања.

“Сувишни човек” – изазивач културног модела који се сматра чисто руским – само је повод да се о истој теми размишља над српским случајем (тим пре што су трагови “сувишних људи” већ примећени и у нашој деветнаестовековној књижевности). Питање би гласило: на који начин је западно искуство утицало, изграђивало, модификовало, потврђивало или деградирало српски идентет? Колико је српској националној историји западноевропски културни образац био “на ползу”? Који су још културни модели (османски, медитерански…) формирали још увек недовољно истражен и недефинисан шумадијски идентитет и може ли нам анализа наше књижевности и ликова који се у њој развијају у таквим (историографским) проценама помоћи?

Оливера Драгишић


Избор из извора и литературе:

Грибоједов, Александар. 1956. Невоље због памети: комедија у четири чина, Београд: Просвета.

Гончаров, Иван. 1964. Обломов, Београд.

Љермонтов, Михаил. 1966. Јунак нашег доба, Београд: Нолит.

Пушкин, Александар. 2014. Евгеније Оњегин, Београд: Завод за уџбенике.

Тургењев, Иван. 1977. Руђин, Нови Сад.

Тургењев, И. С., „Дневник сувишног човека“, Приповетке. Изабрана дела у десет књига, Нови Сад: Матица српска.

Арп, Ана. 2012. Јунак њиховог доба. Анализа односа путника и природе у књижевности и сликарству романтизма, https://anaarpart.com/2012/01/21/546/ 9. 11. 2020.

Daglas Meri. 2001. Čisto i opasno: analiza pojmova prljavštine i
tabua
, Beograd: Biblioteka XX vek.


Димитријевић, Весна. 2011. „Преписка Триве Милитара са Лазаром и Душаном Дунђерским или О васпитању“, Годишњак за друштвену историју, XVIII/1 2011, 49–69.

Hamren, Kelly. 2011. The Eternal Stranger: The Superfluous Man in Nineteenth-Century Russian Literature, A Thesis Submitted to The Faculty of the School of Communication in Candidacy for the Degree of Master of Arts in English, 4. May 2011, Liberty: University School of Communication Master of Arts in English.

Косановић, Богдан. 2013. „Тип ’сувишног човека’ у Бранка Радичевића и Александра Пушкина“, у: Бранко Радичевић. Зборник радова, Нови Сад: Друштво књижевника Војводине

Крстић, Драган. 2015. Психолошке белешке. Покушаји
психолошке хронике II
, 1968–73, Нови Сад: Балканија.

ПИСМА ДВА: ПУШКИН НАТАЛИЈИ ГОНЧАРОВОЈ И ЏЕК ЛОНДОН АНИ СТРАНСКИ

Два љубавна писма, једно које је Пушкин написао Наталији Гончаровој 1830. године и, друго, Џека Лондона написано Ани Странски, превела је Виолета Бјелогрлић. Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.

Пушкин – Наталији Гончаровој Москва, 1830.

Виолета Бјелогрлић

Данас је ‒ годишњица оног дана када сам Вас први пут видео; тај дан је у мом животу. Што више мислим, јаче се уверавам да се моје постојање не може одвојити од Вашег: створен сам да Вас волим и пратим; све моје друге бриге су ‒ једна заблуда и лудило. Далеко од Вас, ја сам непоколебљиво прогоњен жаљењем због среће у којој нисам имао времена да уживам. Пре или касније, свеједно ћу све одбацити и пасти Вам пред ноге. Још једино помисао на дан кад ћу имати комадић земље у… може да ми наведе осмех на усне и оживи ме усред тешке туге. Тамо ћу моћи да лутам око Ваше куће, да Вас срећем, да Вас пратим.

Џек Лондон ‒ Ани Странски

Драга Ана: Да ли сам рекао да се сви људи могу поделити на врсте? Ако сам то рекао, дозволи ми да разјасним ‒ не сви. Ти излазиш из оквира, не могу да те сместим ни у једну врсту, не могу да те прозрем никако. Могу се похвалити да од десет људи могу предвидети понашање девет. Судећи по речима и поступцима, могу погодити срчани ритам девет људи од десет. Али десети је мистерија за мене, и очајан сам јер је то изнад мене. Ти си тај десети. Да ли је икада било да две ћутљиве душе које су тако различите тако могу да се приближе једна другој? Наравно, често се осећамо исто, али чак и када осећамо нешто на различите начине, увек се разумемо, иако немамо заједнички језик. Не требају нам речи изговорене наглас. Ми смо превише нејасни и мистериозни за то. Мора да се Бог смеје кад гледа наше немуште представе. Једини поглед на здрав разум у свему овоме је да обоје имамо бујан темперамент који је довољно огроман да бисмо били схватљиви. Истина, често разумемо једно друго, али неухватљивим погледима, нејасним наговештајима, као да нас привиђења, док ми сумњамо, воде ка свом виђењу истине. Ипак, не усуђујем се веровати да си ти та десета особа чије понашање не могу предвидети. Да ли ме сада тешко разумети? Не знам, вероватно јесте. Не могу наћи заједничку основу. Огроман темперамент ‒ то оно што нам омогућава да будемо заједно. На тренутак је у нашим срцима избила сама вечност и привукли смо једно друго, упркос чињеници да смо толико различити. Осмехујем се кад из тебе избија усхићење? Тај осмех који се може и опростити – и не, то је завидан осмех. Двадесет пет година сам живео у депресивном стању. Научио сам да се не дивим. То је врста лекције коју је немогуће заборавити. Почињем да заборављам, али то је мало. У најбољем случају, надам се да ћу заборавити све, или скоро све, пре него што умрем. Већ се могу радовати, учим мало по мало, радујем се ситницама, али не могу се радовати ономе што је у мени, мојим најдубљим мислима, не могу, не могу. Да ли се изражавам нејасно? Чујеш ли мој глас? Бојим се да не. На свету постоји много лицемерних позера. Ја сам најуспешнији од њих.