ИПАК, НЕ!(кратки дневник трудноће) – Растко Тејин

ИПАК, НЕ!

(кратки дневник трудноће)

R&Z

Али, црвена светлост дома где се не враћа,

И крепко тело још звучно од химни и покрета

Побркаће ме код начела и каљача

Побркати – ха, дивоте! – и отуђити од света!

Р. Петровић

НЕГДЕ ОКО ЧЕТВРТОГ МЕСЕЦА:

Полако почињем да гледам на све то као на игру.

И мој пупак све више личи на дугменце. Можда се, ако притиснем то дугменце, нешто и деси, можда би беба могла да искочи на уста. То је смешно, али и слатко: беба искочи напоље, ја је нунам, храним је, после је опет прогутам, она преспава и сутра… хоп! Јово-наново! Па зар не раде, ако размислимо, нешто слично и кенгури?

Али, Пепи ми на то каже: не буди смешна. Пепи је строга, али правична.

Говори ми:

„Вага је покривена Сунцем. Запамти. А Сунце представља живот у опадању, подручје где се односи, посебно мушко-женски, страшно компликују.“

„У ком смислу?“

„У смислу кармичког дуга. Сатурн те обремењује многим препрекама за однос њега и тебе… А ту је и твоја комбинација с асцендентом Рака… А његов асцедент?“

И Пепи ме гледа испод својих исцртаних обрва, испод наслага сиво-црне маскаре. Од свега тога ме подилази језа.

„Па, немам појма“, кажем.

„А, па и то“, негде испод шминке је, ваљда, израз сестринског саучешћа, „А немаш појма ни о тренутку зачећа…“

„Шта да радим, Пепи?“

„Терај га да понавља: када, у ово време, авај! , Сидпа Бардо освиће над тобом, имајући на уму само једну одлуку…

„А, ако нећу то?“, прекидам је, брже-боље.

„Онда…“

Пепи застаје.

„Онда можемо, напросто, да пробамо да прегурамо све то. Заједно.“

И Пепи се не брани кад јој узимам руке у своје руке и кад љубим њене хладне прсте и сво то хладно камење на њеном прстењу, препуно мојих малих одраза.

ПОЧЕТАК ПЕТОГ МЕСЕЦА:

Не знам зашто, уопште, људи говоре о месецима!

Треба да питају: хоћеш ли се распући, на крају, или: је ли твоја глава још увек пуна олова?

Овако: сви они личе на секунданте, а не пријатеље.

Мама није ништа боља. Мама пази на моју чистоћу, оставља и мале жабице од бронзе и лажних рубина по ћошковима стана. Води рачуна о кућном и космичком реду.

Али, она ме тера и да пишем.

„Не знаш колико је тешко, мама!“, одговарам јој, „Не знаш колико је тешко писати о крпицама и торбицама, сад, кад се дешава све то у мени!“

„А ако буде девојчица?“, пита ме она, „Хоћеш ли да трпиш исте изговоре од ње?“

Но, мама не зна да, уместо блога, повремено пишем ово. A чак и ако се и ово (не знам како бих га назвала, ако не „ово“) некад нађе на блогу, мами је само битно да је, у међувремену, прашина са лап-топа пребрисана.

ДОКТОРКА СКОВРАН-СТРИЖЕКОВСКИ И ЈА:

(Ушла сам, још једном, и још једном сам осетила да та просторија, пуна књига, с глатким подом без прекривача, с тврдим и тешким столом, с меком лежаљком тапацираном у мркој кожи, с тешким завесама кроз које једва да пролази нешто светла… да је баш таква просторија оно што недостаје мом стану. Макар да једна мала, мајушна врата, макар један скривени пролаз у зиду, с унутрашње стране плакара, не толико тамне боје, наравно, воде до нечег таквог… Јер, још нисам била ни села, а већ сам се осетила као добра девојчица. А треба ми да се, с времена на време, осетим као добра девојчица, да бих после могла, мирне душе, да се вратим напоље и да наставим да радим све то што радим. Но, за сада је, ваљда, довољно и „ово“. Докторки би се, кад бих јој показала „ово“ , свидела одсечна једноставност навођења. Као стенограм.)

С-С: „Јесмо ли почели?“

ЈА: „Почели смо. Али, нисам објавила ништа.“

С-С: „Зашто?“

(Докторка Сковран-Стрижековски извија обрве.)

ЈА: „Страх ме је.“

(Докторка Сковран-Стрижековски ћути. Чека.)

ЈА: „Па, да не изгубим све те дивне људе, који дају коментаре, који поштују то што радим. Тако мало људи поштује то што радимо, докторка…“

С-С: (Докторка клима главом, не као да се слаже, већ као да увиђа зашто ја тако мислим.) „Поштовање ти је сада важније него пре?“

ЈА: „Да знате да јесте. Осећам се као неки проводник. Као да, ето тако, живот само кружи кроз мене.“

С-С: „А ти не би да кружи?“

ЈА: „Па не бих. Волела бих да живот иде право. И да ја идем право. С њим.“

(Докторка Сковран-Стрижековски, наравно, чупа листић из блокчета с воденим жигом фармацеутске компаније, чији ми је најбољи производ преписала још раније. Довлачи листић испред мене и одсечно и бучно преко њега треска графитном оловком.)

С-С: „Нацртај ми један правилни круг!“

(И ја цртам не баш правилан круг, слободном руком и показујем јој га.)

С-С: „Хм, пa круг није баш правилан, али довољно… А сад, хајде, нацртај праву линију.“

(Цртам праву линију и докторка је, изгледа, много задовољнија оним што види.)

С-С: „Ето. Свака тачка, нужно, води у другу тачку.“

ЈА: „Шта то говори, докторка?“

(Мислим да ми глас мало подрхтава. Ни не знам да ли ми се плаче или бих да, напросто, праснем у смех.)

С-С: „Говори да се ти плашиш довршености коју са собом носи улога мајке.“

ЈА: „Шта да радим?“

С-С: „Пиши. Настави да пишеш.“

(Остатак…)

(…је био сасвим пријатан разговор о томе како се Тончићка бори с „довршеношћу“, а како Пепи, већ годинама, одбија да се бори с тим. Хтела сам да упитам докторку и за гласове, али разговор је био, стварно, сувише пријатан. Не чујем, наравно, никакве гласове, али можда се и та повремена померања у стомаку, у неку руку, рачунају као гласови. Не знам. И ево, пишем. Стенограмски стил се све више отима контроли, али пишем.)

ГРАД ИМА СВЕ МАЊЕ МЕСТА ЗА МЕНЕ:

Срећом, морала сам да пишким. Пишкење и јесте главни аргумент, нас трудница.

Иначе би Пепи тражила да јој држим страну. Суза се синоћ, као и увек смешкала, Бланка се трудила да све претвори у забаву… И ја бих, у некој другој прилици, ћутећи мудро, препустила Пепики завршницу, па Тончићка, у том односу снага, не би имала шансе.

Овако, да ли због бола у ногама, да ли зато што ме је у леђима страшно пробадало, учини ми се, по први пут у животу, да Пепи прича којешта. Можда и то што Пепин избор да се, од свих удобних места у мом стану, смести баш подно мојих ногу, на коленима, при чему се њена танка свилена, хаљина пуна врана и лотуса, некако чудно рацветала унаоколо, можда је баш и то, кажем, имало утицаја на целу ствар. А Тончићка је седела на ивици кауча, као и увек право, с извијеним крстима и истуреним грудима, високо дигнуте браде и косе забачене на једну страну… Личила је на ратницу. Била је пијана, као и све ми, али држала се добро.

Сигуран сам да Пепи зна место из Тибетанске књиге мртвих, које објашњава мој осећај. Али, и то што Тончићка не чита такве књиге, одједном ју је подигло у мојим очима. Тончићка је, овог пута, читала нешто о друштвеним лествицама.

„Што си више на друштвеној лествици, то теже остварујеш друштвене обавезе. Оне најпростије.“

Пепи је то схватила лично.

„Научи нас, драга, како се то друштвене обавезе поклапају са слободом.“

И погледала ме је, али ја њу нисам. Рекла сам нешто глупо и пустила сам да ме Бланкин пијани кикот надјача.

Отишла сам, кажем, да пишким и учинило ми се да их, онакве какве су биле пред одлазак у град, тако уигране, раздрагане и моје, нећу видети више никад.

И то није био једини разлог зашто ми се учинило да штрчим.

МОЈ СТРАХ И ШТА МАМА КАЖЕ НА ТО:

Обично седимо тако, мама изувена, са стопалима под задњицом, на једном крају кауча, ја на другом, раскречена, главом далеко забаченом на мали, велурски јастук. Мама, подглављена лактом о наслон кауча, пиљи у мене и, пре него што ми преда цигарету, повлачи и сама неколико дубоких, самоубилачких удаха. Отресамо пепео, час ја-час она, у масивну, округлу пикслу од дебелог стакла, око чије је основе обмотана бронзана змија У-Р-О-Б-О-Р-О-С (мамин поклон) .

Е, пре пар месеци је ту слику почео да квари неко трећи. Неко безимен и безобличан, нечујан и невидљив, неко ко, ни не питајући ме за дозволу, већ дуже време, ето тако, стасава у мени.

„Ништа што једна широка мајица не може да реши…“, рекла је мама и ја сам се смирила.

Узвратиле смо му, дакле, мама и ја, ћутањем и својим правилима игре. Између нас је остала та бела празнина на пространом каучу и дивљи, али спори ковитлац исто тако својеглавог дима.

Али, данас се на ниском, стакленом столу испред маме и мене, тик уз пикслу-Уроборос, нашло и неколико пазл-прстенова. Ти прстенови би, са својим вијугама и преплитањем, са кривудањем које гамиже у бесконачном кругу, могли да буду путоказ само до једне особе.

Мама је, у сређивању, била исувише детаљна.

„Наћи ћемо га, не брини“, покушала је, опет, „Ако је он…“

Не гледам је док јој, кроз копрену, плаху али довољну, пружам нову дозу.

„Ако је он, мама, ја ћу да се убијем.“

„То са зечијом усном не значи ништа. Је ли ти Пепи радила наталну карту?“

„Јесте.“

„И?“

„Дуг и срећан живот“, кажем, с досадом, док и гледам како ме пипци тог тако лаког, тако слободног дима наткриљују, лагано.

„Ето видиш. Он јесте радио неке послове за твог оца и отац ће морати да прочепрка на своју руку. Али, нама и требају само резултати.“

Окрећем се, напокон ка њој и видим њену руку која се, док мамино лице остаје иза, пробија кроз густи, загушљиви вео. Мама личи на пророчицу, на нешто као (што би Тончићка рекла) „сибилу која је изгубила омфал“. Мама остаје, полако, без ичег новог да каже.

„Не могу…“, одговарам и одмахујем, а мама повлачи драгоцене остатке сумпорних сагоретина, па спушта опушак у пикслу-Уробороса. Гњечи опушак, немилосрдно, па и то као да личи на неко жртвовање.

„Зашто, ако га мрзиш, тражиш од њега услуге?“, питам је.

„Мрзим само оно што је код њега бескорисно. Јесте ли пиле, синоћ?“

„Нисмо“, лажем и, да бих прекратила причу о томе, подижем своје тело, своје све теже бреме и одлазим, вукући се тромо, иза шанка. Мама треба да зна све о мом здравом животу, мислим, па отварам фрижидер, вадим неко охлађене јабуке, поморанџе, правилног облика и глатких кора, и спуштам их, поред соковника, на шанк. Узимам нож, узимам и даску, вршим последње припреме… Све да мама не посумња.

„То локање те је и довело дотле…“, каже она, тихо као да не говори мени, али ипак довољно гласно да чујем. И ја више немам избора. Притискам дугме и рибице у мом великом акваријуму се, мислим, свака понаособ, тржу на изненадни звук, док јабуке и поморанџе, њихови остаци, прскају иза ограде од плексигласа и кидају се и расплињавају у неку чудну, болесно-крваву течност. Наслађујем се… Чини ми се, на тренутак, да се и оно, у мени, наслађује.

„Кад имаш заказано-о!“, дерња се мама, преко бездушног звука секача. Нагињем се преко шанка и, док се правим се да не чујем, грчим се у лицу.

„Заказано-о!“

„Била сам јуче…“, кажем, себи у браду. И одмахујем.

„Код доктора Дуке-е, кад идеш!?“, наставља мама, не обазирући се, по свом старом добром обичају, на препреке.

Али, и мама је морала да оде. И можда никад неће сазнати за ово. А треба ли „ово“ да се настави, кад већ тражи толико лажи?

Питам то, тек да бих питала. Јер, ја не знам да ли докторка Сковран-Стрижековски схвата, али „ово“ као да сам, хтела-не хтела, све мање ја.

СУТРАДАН, КОД ДОКТОРА:

С мојих размакнутих бутина висе таласи стрија. Протресам их, тако да доктор не примети, кратким трзајима ногу, и гледам како се то отромбољено месиште мрешка, одсутно. Доктор се, уосталом, бави којечиме, ваљда прегледа спекулуме и ја чујем како гума навучених рукавица пуца о његове зглобове.

Све је баш како треба, али нас двоје једва да у томе учествујемо. Ја, можда, само очима и још једним малим, веселим делом нашег заједничког срца. Оно, унутра, не може да види како се моја кожа мрешка, не може да види ту игру, али можда може да, кроз видик који сам му ја отворила, осмотри ординацију, да преброји спекулуме, ишчита називе на бочицама, види да ли застор кабине за свлачење и облачење можда нема рупицу или је прозиран и може да ме упозори на време. А може и да види икону жене, зацрњене, жене оивиченог лица и умотане као беба, жене која не зна и жене која зна, може да је види и да, такође, задрхти, скрене поглед и почне да се и оно забавља нечим, можда лелујањем плаценте или, не знам, блоботањем плодове воде.

Доктор, крупан средовечни тип подбулог лица, један од оних за које поуздано знаш да се кући, с другарима, шале на рачун твоје интиме, привлачи столицу и ја чујем како точкићи хукте, скоро бешумно, ка мени. И он, доктор, као да ће управо да уследи нешто мрсно, некакво бахаћење, ради којег се треба завалити добро и препустити се, заседа у ту крхку столицу. Шкљоца, онда, малом лампицом везаном каблом за високи сталак, уперује је између мојих бутина, нагиње се, потура главу и чкиљи… Дајемо му времена, он ионако не сматра да треба ишта да подели с нама, он ионако сматра да је ту сам и да не би требало да га „ишта омета“.

„Занимљиво…“, каже, најзад.

„Добар начин да се гледа на то“, кажем ја.

Доктор се тек тад присећа мојих очију, уста, главе, мозга… Подиже обрве, знатижељно, као да је то још „занимљивије“ од оног доле. Ја га, сада, гледам у очи, видим пламичке који му играју по стаклима наочара. Он ми каже:

„Били смо у праву у погледу ‘серклажа’.“

Каже:

„Можда чак и превише добра процена с наше стране.“

Да, доктор говори ми кад треба да изнесе своје мишљење или оно што се тиче њега. Баш као мама.

„Шта значи превише добра процена?“, питам.

Доктор опет шкљоца лампицом и пламичци ишчезавају. Устаје, свлачећи рукавице у ходу, враћа лампицу на сталак и одлази до стола. Седа, забацујући пешеве свог чистог (превише чистог) мантила, прекршта ноге у коленима, дохвата оловку и отвара картон… Све сама рутина и ја мислим, разочарано: колико само припреме, колико књига за тако кратко буљење у једно сасвим дружељубиво међуножје…

Ипак…

„Били сте необично отворени у прва три месеца трудноће. Ствар је била на ивици ‘серклажа’, заправо. Али, сад…“

Погледа ме, погледају се и њих двоје. Доктору је, изгледа, нешто чудно код моје истрајности, док лежим. Опет сам забацила главу.

„Можете да се обучете“, каже.

И ја подижем, тешко, као да су туђе, једну па другу ногу, скидам их с држача и, пазећи да се не скотрљам с лежаљке (јер, очигледно је да тo могућe) напипавам некако ножним прстима своје плитке еспадриле. Угуравам, на једвите јаде, унутра своја отекла стопала, подижем нас, обоје и, подгурујући рукама слабине, устајем. Пролазим поред доктора који, зането, премишљајући се, злокобно, око онога што ће да напише у картону, глади браду, одлазим иза паравана и узимам своје гаћице. Трудим се да не гледам на њу, жену на зиду, трудим се да избегнем њене шпијунске очи које су ту инсталирали попови. Излазим, намерно, из кабине и док, опет с тешком муком се пресамићујући преко његовог огромног, округлог дома, његовог стакленог звона, с тешком муком успевајући да се не сручим на патос и не откотрљам се ка витрини, навлачим гаћице на један па други дирек од својих ногу.

„Али, сад…?“, понављам и осећам и задиркивање у свом гласу. То мора да је допринос њега, унутра. Нагоним доктора да се прене и доктор се окреће, преко рамена, лагано и, скинувши наочаре, загриза њихову дршку. Посматра ме како повлачим гаћице нагоре и подвлачим их под своју танку сукњу. Између нас, између мене и доктора, је његово немо, округло, савршено присуство. И доктор удише дубоко и, враћајући, с досадом, наочаре на нос, заклапа картон и баца оловку преко. Доктор устаје.

„Али сад“, каже, „Као да је ствар отишла у супротном смеру. Као да сте пар милиметара затворенији него што би то било нормално у свом периоду трудноће. Ја не знам…“

Доктор, тако увежбано, отвара малу витрину изнад лежаљке за ултра-звук, вади оданде кутијицу с пастом, скида поклопац и захвата повећи грумен провидне, слузаве масе.

„Па шта ћемо да радимо?“, питам, а обоје, и оно и ја, смејемо се. Доктор слеже раменима. Као да зна.

„Чекаћемо. Ви јесте мало крупније структуре тела, жене такве грађе су, у принципу, склоније пренесеној трудноћи. Требало би да мало повећате физичку активност. Лезите, подаврните блузу изнад пупка, знате већ…“

И опет ми доктор даје механички знак главом.

„Ми бисмо то прескочили“, кажем и уједам се за језик. Он, доктор, застаје с једним дланом отвореним и са светлуцавим грудвом желатина на врховима прстију, с једним рукавом подврнутим и сроланим. Доктор је напокон ометен. Окреће се ка мени, полако, као да је пре тога сачекао нечију потврду да је то све стварност.

„Зар не желите да знате пол?“, пита.

„Откуд вам да оно има пол?“

„Молим?“

Накашљавам се, спуштам длан на стомак.

„Откуд да ме занима пол?“

„Па, обично… И ваша мајка је платила.“

„Нека то буде претплата за следећи преглед.“

„Јесте ли ви добро?“, пита, као да би нешто да наговести.

„Па, понекад… Понекад се осећам као да сам туђа свему овоме. Као да тело све ради мимо мене. Не знам…“

И доктор се враћа на старо:

„Полиморфне ерупције су честе у вашем стању. И много тога чудног, да вам не набрајам. Зато и кажемо: друго стање.“

Доктор има један те исти смешак, повлађујући и као уморан, за сваку пацијенткињу. Ја се, док вода из малог лавабоа цурка и докторов један длан шљапкаво трља о други, шуњам до чивилука, скидам оданде своју виндјакну и хватам се за кваку.

„Али све је то безопасно“, добацује доктор, преко цуркања воде. Одједном, дозива ме:

„Станите!“

Ја се трзам. Гледам га како извлачи руке из пешкира, како у једном кораку прилази столу, дохвата мој здравствени картон и полази ка мени. Прилази ми и, у његовим очима, принетим моме лицу, одједном сева неко поверење. Одједном моје срце игра превише живо, превише раздрагано и одваја се од притајеног, разводњеног куцања оног у стомаку. Требало би питати, пробати, па можда је сад последња прилика. Ионако оно унутра нема избора, ионако мора да ме користи као возило. Ја њега не морам да трпим. Ја њега не могу да издам. Узимам књижицу, као омамљена, и загледам се доктору у очи.

„А докторе… Ако је случајно… Отац детета… Имао неки као дефект, да ли то значи да и дете…“

И опцртавам тај круг око својих уста, широко. Доктор ћути, загледа ме дубоко, као да не размишља о мом питању, него о мени и томе шта ми је у глави.

„Какав дефект?“, пита, најзад.

„Па тако… Као усну. Горњу. Да је личила на зечију?“

„Па јел то урођен дефект или стечен у, шта ти ја знам, саобраћајној несрећи?“

Затечена сам. Гледам поред доктора, преко његовог темена, гледам у два смешна, издигнута држача за ноге…Видим и њу, жену на зиду, ушушкану у мантију.

„Па не знам“, кажем.

„Ах, питајте га“, говори доктор и сад се он хвата за кваку. Осетила сам како је оно, унутра, заиграло кад је доктор крајем мантила помиловао стомак. Оно се, унутра, љутнуло.

„Уосталом, кад вам није сметало код мужа, неће вам сметати ни код детета. Следећи!“

Напољу је било неколико жена, али је после мене ушла једна, чинило се, студенткиња, с малом диоптријом, у блејзеру и, све у свему, сасвим пристојна.

Али, ми смо помислили како су такве најгоре. Помислили смо како границе могу да буду растегљиве и како се многи бездани отварају тамо, у докторовој ординацији. Да. Тако смо помислили. Тамо у ординацији, отварају се многи, многи бездани.

ШЕСТИ МЕСЕЦ, НА КЕЈУ:

Активност.

Активност.

Активност.

Прсти су ми толико дебели да их тастери не препознају. Тек из трећег покушаја сам успела да напишем „активност“.

Дошли смо са кеја, нахранили рибице, направили себи још један сок и опет се завалили на каучу. Пушило нам се и недостајала нам је мама. Али, активност нас није сломила. Пожелели смо само да још више срастемо, да се, још више, прибијемо једно уз друго.

Нисмо могли да потрчимо. Посматрали смо веселе џогере како шпартају дуж стаза на кеју. С лева-надесно, с десна-налево… Имали смо дукс са капуљачом, и капуљача нам је била набијена на чело, имали смо и патике и тренерку. Али, само смо стајали, тако, у прикрајку, с рукама у џеповима дукса, међу колима на паркингу или смо тобоже читали имена на споменику пилотима и мора да су нас неки пролазници загледали, мора да су бацали погледе на наше велико, махунасто испупчење.

Да ли смо били сумњиви?

Да ли се неко од пролазника и, посебно, пролазница запитао у каквом смо ми то дослуху?

Не, можда су само њихова деца, мали заметци људи са окицама из којих ће се, током година, све што вреди, причице и бајке, расути, све док не остану ти што их гурају, те што их гурају, само су она, кажем, нешто желела да кажу о нама. Али, нису знала како. Нису имала коме. Дукс је добар заклон, знали смо то, права мимикрија за неког ко хоће да буде ходајућа махуна, ко хоће да буде још само једна од многих набубрелих чаурица што се тетурају путевима. И ми смо ишли, тако, ивицом шеталишта, ивицом травњака, газили смо, нашим телaшцем, травицу, крили поглед испод капуљаче, испод капуљаче смо били сигурни, били смо скроз, скроз сами.

„Беба!“, врискала су дечица, прозирала нас.

„Тек ће бити беба!“, умиривале су их мајке, очеви.

А ми смо се, унутра, испод дукса, смејали. И кад нам је све то досадило, кренули смо са шеталишта према станици на супротној страни од великог, ружног хотела. Знали смо да ће нас и тамо загледати, знали смо да ће нам честитати (честитати, ‘еј, зато што постојимо, шта?) погледима, речима, да ће нам се, том округлом величанству нама, склањати с пута, остављати пред нама празна седишта, гуркати нас уз степениште и све то зато што очекују од нас не знам шта, иако ми не желимо не знам шта, желимо само да нас пусте на миру и да будемо овако заокругљени, сродни и овако своји на своме.

„Јача активност!“, зачули смо, одједном, иза леђа. Мислим и да је једно од нас поскочило. Можда и обоје. Оно се љутило, ја сам се препала.

„Стари добри доктор Дука!“, рекао је глас ње, госпође. Окренула сам се, преко рамена, питала:

„Шта с њим?“

Она, Тончићка, поскакивала је на својим витким ногама, светлуцали су, на мирном сунцу, њени листови, чврсти, избријани, вирили испод ногавица кратких хеланки, весело су се на њеним бутинама бацакали мишићи. Тончићка се горе закопчала до грла, дршка рајсфешлуса њене тренерке је, као медаљон на огрлици кучета, ландарала весело, коса јој је била зализана, смерно, и скупљена у реп, али доле… Доле је Тончићка морала да буде права, утегнута, морала је да нам, свима, каже: ево, ово су те ноге поскакуше, ево, ово су ти плодни бокови, стегна и стомачић…

„Све из уџбеника!“

Била је зајапурена, Тончићка, живот јој се црвенео у образима, дахтала је радосно и предано, повукла је, чак, и рајсфешлус надоле и показала нам је свој поносити врат, своју грудну кост и удубљење, цакласте од зноја. Заврнула је ивицу капуљаче, цокила нас у наш дебели, дрхтави образ. Узела нас је под руку, онда, помазила нас другом руком, прешла дланом преко напетог памука дукса. По-магала нам је да одемо до станице. А, како је знала да идемо до станице? Тек, капуљачу нам је завртала стално, и скакућући око нас, час с леве, час с наше десне стране, убризгавала нам је, дувкајући, шапате у уво. Прибијала се уз наш набубрели бок. Глас јој је био све тиши.

„Твоје тело је твој пријатељ… Чак… ја морам да ти кажем… То са лежањем, тамо, у онаквом положају, уопште није наивно…“

Ми смо климали главом. Унутра, испод капуљаче.

„Боли, али то није само бол“, говорила је она, „Окситоцин те обузме. Знаш за окситоцин, доктор Дука то не крије?“

„Од мене је сакрио“, рекли смо јој.

„Уф! И, после тога, дојење. Дојење је та-ако добро…“

И затворила је очи, одмахивала главом, убеђена да ништа не може да дочара то са дојењем. Однекуд је из ње, пошто су њена лепе, пуне усне сада била стиснуте, допирло једно распуштено: „М-м-м-м!“

„Где су сад твоји потомци?“, питали смо је. Одједном је то, кад су се капци опет подигли, био неки други поглед. Поћутала је, па и она питала, брижно:

„Имаш ли ти мајку? Немаш мужа, али имаш мајку?“

„Моја мајка је жена која и дан данас ради“, рекла сам, „Уосталом, нико није био спреман на ово.“

„То је лепо, али… Сви се они промене, кад осете то мало телце… Или ту топлу, округлу главицу на свом рамену… Одједном сви они као да имају неки призив, дужност, шта ли. Постају робови. Не можеш да, м-м-м, не задрхтиш на такву моћ.“

Пућила се још много до станице. Због нечег се стално трљала о наше набрекле мишице и бок. Просто нас је довукла до „печурке“ и гурнула нас, повлачећи нам се уљудно иза леђа, између рекламног паноа и стакленог зида надстрешнице. На рекламном паноу се скакачица у даљ замрзла између старта и доскока, али Тончићка није имала времена за то.

„Јел’ си читала Растка Петровића?“, питала нас је, паметница, док смо чекали.

„Не“, рекли смо јој, искрено.

„Не? Свашта. Па шта си читала, кад си се решила да пишеш? Читај Растка.“

„Хоћу. Кад стигнем. У наредних годину-две тешко.“

„Треба више да се дружиш са мном. Пусти Пепи, пусти малу Бланку. Пепи је окривила звезде за све. Лако је причати о звездама.“

Један пензионер и две шипарице су благонаклоно загледали наш стомак. Тончићка је, не обазирући се ни на кога и ни на шта километрима унаоколо, брбљала све док аутобус није стао, благонаклоно, а врата се благонаклоно отворила и унутра нас сачекали нови погледи, такође благонаклони и раштркани по седиштима.

„Ја још понекад одем до Ботокса!“, довикнула нам је Тончићка, а врата су благонаклоно сасекла путању њене реченице.

Кући, отворила сам фрижидер. Све је било ту, унутра, заклано, убрано, исецкано, испасирано, конзервирано, исцеђено, спремно. Играло си се шареним етикетама и светлуцавим, ватросталним фолијама. Осетила сам то.

Све у свему сам те осећала.

„Морамо да нас нахранимо“, рекла сам, наглас.

„Морамо да нас до-бро нахранимо.“

ШЕСТИ МЕСЕЦ, МАМА:

„Ево, овако можемо.“

Звучало је, кад мама каже, као да су могли да бирају. Али, није изгледало тако. Ту се нешто дешавало, нешто што није зависило ни од кога од присутних, што нико од присутних као да није ни желео, али дешавало се толико неумитно да сам ја помислила: сигурно уживају… И припишкило ми се.

„Јел’ ти пишеш, уопште?“, питала је мама.

„Пишем, пишем…“, рекла сам и наставила да буљим. Не знам шта је мама мислила у том тренутку, не знам ни шта је хтела с оним, само сам наставила да гледам те самосталне контракције, то таласасто поигравање усмина, као неодлучност да ли да се прадавни, зарасли процеп напокон отвори или не.

„Да знаш какве сам ‘кенгуре’ видела у Лари. И колица. Толико тога има, треба да пишеш.“

Погледала сам је. Мислим да је мој поглед питао: како можеш о тим будалаштинама сада, како и ти не видиш исто што и ја?

Јер тамо, само су руке, женске, маникиране и са и без рукавица, беспомоћно обигравале око препона и подгузњака жене чије се лице није видело, јер лице, као и та гомила руку, било неважно, јер је и оно, то лице, трпело и повиновало се свему што треба да се деси. Могла сам да замислим како се, поружнело, ознојено, кревељи и гужва, како се, борајући се, предаје и, одричући се бриге за себе само, поништава свој, какав-такав, утицај.

То мора да је било због Тончићке! Зашто је морала да брбља? Зашто се уопште појавила, онда?

Мамин цакласти, плаво-жути нокат с цирконом, орловски закривљен, цакнуо је по површини екрана. Убоо је незнанку негде по унутрашњости бутина.

„Ту, иза, је бубица“, рекла је мама, „Причали смо, могуће је и са више од једне камере. Дотична је ставила мужа пред свршен чин, па је све на крају ишло глатко… А ти немаш мужа.“

„Добро“, рекла сам, а ни не знам на шта се то односило. Нешто ме голицало око препона, милело горе, пријатност ми је, обливајући ми груди, преплављивала све до врата. Чинило ми се као да ће, од сувишка, та пријатност, на крају, да избије на брадавице.

Окситоцин, мислила сам. То мора да је то.

Али, све се, кад би се скупило тамо, унутра, код тебе, претварало у мучнину. И постојало је само то, та пријатност и та мучнина. Бола није било. Сви су, увек, чак и мама, говорили о болу порођаја, али он ми је сада измицао. Глупа, глупа Тончићка.

„То ће бити сензација. Блог ће ти бити најпосећенији у-у-у… Европи. У овом делу Европе.“

Било је већ прекасно да ми мама било шта објашњава. Знала сам, на неки чудан начин, више од ње. Јер, ја сам била тамо, на столу. Ја сам дрхтала, целим телом, моја се снага трошила на то таласање, на напето поигравање ивица процепа, моја вена је, као црвена, сува грана, искочила на набрчканом месу између препона. Моје су се шаке грчиле око чаршава на којем ми је лежала задњица, моји су дланови, не би ли, на неки волшебан начин, убрзали све то, одгуривали задњицу уназад и ми смо, оно и ја, ускоро, удруженим снагама наших мишића, нашег крвотока, свих унутрашњих органа, костију и коже, наше воље и наше безвољности, ужурбаних женских руку око нас, окситоцина и епидурала, Пепиних звезда, мужевљевог семена, свих благослова и проклетстава у Космосу, почели да се отварамо. Заобљена, нежна површина, тако слична нама и, опет, тако туђа, тако нова, безобзирно је, клизећи незаустављиво напред, напињала ивице пукотине. Руке у гуменим рукавицама пружиле су се, пословно и као нељудски, за оним што је, све брже и брже, откривајући своју облост, мекоћу, обложеност крвљу и којекаквим ензимима, испадало напоље. Руке су халапљиво прихватиле… тебе… о, створење, прихватиле су те и привукле к себи. Сад нас је само та врпца, та црволика, љигава врпца везивала, још. А ускоро ни она…

„Мораш још једном. Још један јачи напор“, крештале су, око мене, жене. Мама је ћутала, побожно или сузбијајући гађење.

И ја сам, тамо, направила још неколико грчевитих напора. Постељица се, напрсла и као издувана, уз још један титрај голицаве пријатности, измигољила напоље. Крв је бризнула, расипнички.

Мало затим су руке у гуменим рукавицама, хладно, пословно, без имало поштовања, превирале по беживотној љиги.

“ ‘Оћеш цигарету?“, питала је мама.

И ти си јој, с пуним правом, узвратило, тад. Знам да си то било ти. Само не знам да ли сам прво ја потрчала, па си ме ти подржало или је све потекло од тебе и твог праведног гнева? Образи, ионако пренабрекли, надули су ми се као код жабе. Трима прстима сам затворила уста, плашила сам се да ти не испаднеш на ту страну. Пођох, гегајући се, ка ве-цеу.

„Где ћеш?“, питала је мама, тако глупо, тако немоћна да схвати…

Ја сам испред себе видела само препреке, само преграде и врата. Већ сам била унутра, кад ми се рука машила за светлом. Раскречила сам се и обгрлила шољу. Онда сам пала на колена.

Пар минута касније, мама је провиривала иза врата. Питала је да ли сам добро. Нисам се обазирала на смрад и на ругобу онога што се, у најгрђим бојама и облицима, просуло по зидовима од емајла. Клечала сам, тако, и загледала све то, у шољи.

„Добро је“, понављала сам, исцрпљено и олакшано.

„Добро је…“

ШЕСТИ МЕСЕЦ, ПОСЕТА И ПЕПИ КОЈА СЕ ЉУТИ:

Суза је мало зрикава и ми смо, хвала Богу, то прећуткивале међу собом.

Сад ми се баш свиђа што је зрикава. Она ме љуби у слепоочницу и ја јој верујем. Љубим и ја њу у заглађено, риђе теме. Она мирише, саосећајно, моје раскрупњале груди.

Бланка, онако дрско лепа, са косом скраћеном и одлучно зализаном, одбија да стане. Прво је, једно пола сата, устајала и седала, седала и, опет, устајала, загледала је мој соковник, отварала и затварала крила у кухињи, окретала, пре него што је пљунула жваку у њу, пред собом мамину пикслу-Уробороса… Онда се (макар, привремено) , ваљда зато што и рибице, као и она, не умеју да стану, зауставила код акваријума. Мала плава неонка је повлачила своју тугаљиву линију дуж њеног непокорног профила, откривала нешто непознато на Бланки. Можда и премошћавала раздаљине између ње, Бланке, и рибица. У том тренутку сам је мрзела.

„Благо њима!“, набрајала је, „Тишина, мехурићи, палмице, песак, мали замак на дну…“

Као да је све то преводила у живот, као да је све то у акваријуму расло пред њом и стварно почињало, на њену свемогућу реч, да личи на свет вредан поштовања.

„Како знаш које су мушке?“

„Нема мушких…“, рекла сам, сажаљиво. Суза је прислонила уво на мој стомак.

„Јел’ се помера?“, питала је.

Само сам климнула, наставила да загледам преломљени Бланкин струк, жилав као код змије, бескичмен. Осећала сам се храбро, победнички, са Сузином топлом главом под мојим дланом.

„Женке су трбушастије…“, рекла сам, кроз зубе, „Али, мрешћење је гадан процес, потребан је посебан акваријум, потребно је и пратити ситуацију… Родитељи могу да поједу бебе.“

Подигла је поглед. Погледала је моје чело, негде изнад чела, предомислила се на пола пута од бесловесног ока јапанке, до мог, изазивачког.

„Коса ти је опала, мало“, исцерила се.

„Ти твоју и даље сечеш?“

„Да. Не дам се.“

Суза нас је, мислим, осмотрила обе. Једном, па други пут… Бланка је напокон пришла каучу, села на рукохват, глатко, како само она зна, прекрстила ноге. Имале је плитке патике без пертли, танке, беле панталоне, имала је плавичасту кошуљу са, за њу чудним, троугластим карнерима. Напољу јесте било топло, али то није изговор за Бланку. Она је била мој замишљени циљ, око ње сам плела све своје препоруке. Веровале смо једна другој, између нас је, као завет, стајала жеља да улепшамо свет. А сад? Није ме ништа питала о ономе унутра. Питала је:

„А што ти Пепи више не долази?“

„Претпостављам да ћеш ми рећи…“, рекла сам.

„Откуд ја знам?“

„Па, знаш да више не долази.“

„Шта је вама двема?“, запиштао је Сузин глас и ја сам је опет, да би је умирила, помиловала по коси. Притисла сам јој, чак, и мало јаче, главу на стомак. Суза ми је била послушна.

„Каже да ти идеш линијом мањег отпора, да имаш премало храбрости за нешто више од оне твоје докторке.“

Све то она каже, помислила сам.

„Е, па не идем“, рекла сам, „Код Сковран-Стрижековски већ месец дана. Поручи јој…“

„Ја је не ви-ђам!“, рекла је и само што није, заједно са својим гласом, поскочила с рукохвата. Али, истрајала је, та грација: рука, танка и као упредена, подупирала ју је и даље.

„Знаш да се она увек мало гадила тих наших места. А тек сад…“

„Тончићка се, чујем, не гади. Дише пуним плућима.“

„Пих. Тончићка…“

И исплазила се, по први пут је од кад је знам, допустила је себи нешто тако. И њено лице се, за тренутак, гадно изобличило и мени се учини и да је оно, унутра, заиграло на то. Али, Суза се није померила. Нити рекла било шта.

„Јел’ се ти тако запустиш, само кад долазиш код мене?“, питала сам, тек да бих се ухватила за нешто обично. Бланка је, не знам зашто, усмерила свој прћасти носић ка карнираном рукаву. Али брзо се вратила задатој пози.

„Не. Запуштена сам од кад си ти запустила блог. И не само блог.“

Благо је, врхом својих недопустивих, плавих мокасина, задигла нефиксирану, стаклену плочу мог стола и распорена, розикаста фолија од чоколадице, пар згужваних, влажних марамица, заиграли су као ситне зверчице. Очекивала је да јој нешто приговорим, али нисам. Нисам.

„Стварно, малена! Недостаје нам твој блогић!“, рекла је Суза и подарила ми још један од својих зрикавих, молећивих погледа. Спустила сам јој, сестрински, мајчински, длан на образ, опходила јој једним миловањем целу ту округлу главу с обликом и бојом ране брескве (тако бих написала и на блогу) и риђе власи су се још дуго, дуго, као морске траве, вукле за мојим прстима.

„Не дам мами да долази, више?“, рекла сам, само.

„Не?“

Бланка се озбиљно заинтересовала, нарушила позу, чак.

„А што?“, питала је.

„Тако. Трује ме. Трује нас, свим и свачим.“

„Зар она не ради на томе да нађе оца?“, питала је Суза, изненада.

„Каже да ради. Али… Нама не треба нико.“

Суза и ја смо се згледале, тако, још неко време, нежно, искошених глава. Бланка би се и накашљала, али ипак је била моје дело. Само је дубоко уздахнула, зато, скоро неприметно се протегла и устала.

„Е, па ја бих се урадила, можда бих нешто и попила, али ово, свакако, није место за то…“

„Бланка-а…!“, прекорила ју је моја Суза, али наши погледи су и даље били једно. Били су један поглед с два краја.

„Па добро“, слегла сам раменима, „Идите.“

Још дубље сам се упиљила у њу, рекла јој, оно јој је, изнутра, рекло, с љубављу која не трпи поговоре:

„Иди.“

И Суза се подигла с мог стомака, одузета, лења и сањива, пошла за скакутавом Бланком.

После сам, у архиви, пребирала по Бланкиним фотографијама. Кажипрст, мој дебели кажипрст, погађао је добро. Бланка са зеленим и златним маскарама, с дречавим лаковима на ноктима у облику врхова копаља, с карминима из ужарених дубина спектра, Бланка са закрпама и у беспрекорној политури кепера, у сомоту, у џинсу, у преврнутој кожи антилопа, у вештачим и природним крзнима, Бланка, претрпана и раскривена… одлазила је у ништа.

Поставила сам, уместо свега тога, неку смешну слику крмаче на тренажном бициклу. Поглед крмаче, што је израњао из прегојеног руменила, био је пун нетакнутог живота и нимало одбојан. И тај поглед… Неодољиво је подсећао на Сузин поглед.

Написала сам испод и питање:

Како вам се, миле моје, свиђа мој најновији правац развоја?

КРАЈ ШЕСТОГ МЕСЕЦА И ЗБОГОМ РИБИЦЕ:

После сам и додала, некако:

Има нечег сувишног у великој, стакленој посуди с водом. Кад се стан сређује, треба пазити да се процеси који се у њему одвијају не разводње. Сетите се да „фенг-шуи“ не допушта више од једног срца.

Да, покушала сам, поново. Сузе ради. Али, то није било довољно, никако није било довољно.

Акваријум јесте био сувишан, неусклађен и то је требало решити на други начин. Устала сам, пратила сам линију свог погледа. Моја боса стопала, слепљена, испуцалих пета, налегала су на савршени паркет (избацила сам, пре акваријума, и округле „чупавце“) и картонска чаша од ђуса из „брзе хране“ је издахнула, подамном. Шутирала сам лево и десно све те омоте од наполитанки и пластичне флашице са још по две три капљице, враголасте, црвених, зелених, жутих напитака, газила сам неке од, сада презрених, крпица, од сада кљусавих ципела, корачала сам преко крцкавих зрна и мрвица од флипса… Да! Да ме је само видела мама! Да је могла да види лепљиве колутове од неподметнутих чаша на стаклу „нашег“ стола, дршке од тигања и кабаста данца од шерпица и фритеза како, као ухваћене на делу, вире из судопере.

Јесте, помислила сам, пошто сам се сетила кухиње! За акваријум постоји решење!

Да ли су ме рибице гледале исто као и Бланку? Сумњам. У тим ситним, као исколаченим очицама, није било промене. Aли, ја сам могла да је осетим у њиховом кретању, у трзајима и заокретима, у начину на који се светло плаве неонке прелива преко њихове злаћане крљушти. Осетила сам њихов страх. Ми смо га осетили.

Помислила сам: „Правац кухиња.“

Плин је зашиштао, пламичци су се исплазили, халапљиво. Тигањ сам извукла из разблудне гомиле и остатак посуђа се ускомешао, доле.

„Све је то кружење“, шапутала сам ономе, унутра, „Све су то бактерије и ензими и ионако се све, тамо или овде, распада, и тесто остаје тесто, месо остаје месо, бактерије припомажу споља и изнутра, разлажу и растварају, да бисмо појели, да бисмо повратили, да бисмо се родили или да бисмо умрли… Као ти, мало моје! Као ти!“

Пустила сам да прљава вода зацврчи заједно с уљем. Остало су, обично, радили стручњаци (мама их је плаћала, наравно) . Зато сам ја једва успела да нађем црево, пластично и круто, десет метара дугачко, смотано и злоћудно успавано горе, на великом ормару у предсобљу. Требало га је и смаћи одозго. Требало је попети се на хоклицу, приближити је довољно, а ипак не бити одбачен облином стомака, пренапетом и као гуменом, од чврсто пришрафљеног крила ормара… Требало је бити у равнотежи.

Гегала сам се, од купатила, од шоље, до акваријума, и мислим да је и код мене било нечег од шашавог базања мојих рибица. Ни оне ни ја нисмо знали куд и због чега тумарамо, оне кроз воду, ја кроз (још увек) уређену празнину стана. И за мене и за њих постојао је само један тренутак који личи на застајање, на усправљање. То је било наше мрешћење. Мрешћење је било наше време.

Стала сам поред ве-це шоље, обухватила врх црева уснама. Пластика је смрдела и задах из црева је заличио на продужетак мог даха. Згадило ми се али, Боже мој, то је било природно. Било је: ни добро ни лоше. Непцима сам осетила капљице које долазе и, ускоро, весело и с препознавањем, заблоботала је вода. Радовала сам се, оно се радовало са мном. Провирила сам у собу, погледала на акваријум, учинило ми се да ниво воде не опада. Само су оне, моје сестре, тако наивне и паметне, још увек усклађене са срцем дома, шајатиле између два варљива стакла.

НО, НО ЗА МАМУ:

Све ове године (а Боже, колико их је прошло) , пред очима сам, као животни циљ, имала Бланку. Али, то је била варка. Требало ми је нешто дубље, дубљи идеал, требао ми је, на пример, неко као докторка Сковран-Стрижековски.

Тако сам мислила малопре. Није, у том тренутку, било кајања, није било једа, само лепота „друге стране“, свуда око мене. Мами се није свидело ништа од мог преуређења. Још је са врата осмотрила мој нови рад: назвала сам га фронткат. Или катфронт, нисам још одлучила. „Гучи“ изрез је од сад иде напред, позади сам направила спој с леђима „Лагерлфелд“ ролке. Боје, љубичаста и мрка, нису баш сложене, али мама није ни стигла да приговори бојама…

„Шта је ово? Ш-та ово треба да представља?“

Докторка, ни обрвом. Чак ни оно њено, с придржавањем наочара. Нисам, уопште, знала откуд она код мене, али њен поглед ми је био много ближи, много је више личио на онај што су га имале рибице. Докторка је, изгледа, све је посматрала као рељефасти психо-тест, „роршахову мрљу“ која је, напрасно, добила трећу димензију.

„Мама!“, повикала сам, бодро, „Ово је задња фаза!“

„Задња фаза чега?“, питала је мама, а ја сам се кикотала и показивала руком на докторку. Докторка је ишчекивала, пустила је, искусно, маму да иде напред, али мама је застала, не знајући од кога, у ствари, треба да тражи одговор. Свака од њих је мој прилазак акваријуму, моје полагање све теже ручерде на његову ивицу, преко које је сад висио руб јастучнице недопуњен ватом за скидање шминке, моје прибијање, и неодвојиво и независно од мог округлог испупчења, уз стаклени сточић, урањање мог лица у светло неонке коју сам, пошто виси на сајли с прстенастим цревом, успела да поставим усправно… свака је, кажем, све то посматрала на свој начин. Мама је, наравно, из себе цедила прекор, она би ми се, на неки начин, и придружила можда, можда би њена, увек послушна, јагодица заиграла све брже, њене очи почеле да бацају варнице и можда би, од свог тог незадовољства, мама и експлодирала на крају, распукла се и њени ситни делови тела (бљак!) би се, заједно са њеном укосницом од глачане лапислазурије, њеним прстењем, лажним ноктима и лажним трепавицама, са сочивима с лажном бојом очију… разлетеле унаоколо и можда би, тако лепо, употпуниле мој амбијент. Али, докторка Сковран – Стрижековски, не! Она је, знам то, у глави увек имала шему! И сад као да је, благо, академски прибрано, померала своју мудру главу, померала је налево, надесно, пратила ме док ја сама, као у шине, не улегнем у ту шему, док не почнем да клизим по њој право ка докторкиним свемогућим закључцима и док, коначно, идући већ одавно утабаним стазама, не пропаднем. На крају, видело се да су докторкине очи, кад је докторка, шуткајући је разгаженим горњиштима ципела, одмерила прво пуцкаву, пластичну кутијицу од поједеног крема, па онда и мене, проницљиво зажмирила – да су те очи кажем, тамо, иза стакла, усредсређене само на оно што долази.

„Задња фаза њеног рада, мама!“, рекох ја, пригодно, „Прву смо прескочили. Ниси ме пустила да се онда, у чекаоници, мешам са другима и прескочили смо је. А истина, она, докторка, на државној клиници прима само јевтиније душе и одстрањује, тамо, све оно што се не уклапа, па их, ако имају среће, шаље у своју брендирану ординацијицу. И оне, душе, овакве као што је моја, код докторке могу да дођу обучене овако или онако, али тек кад их докторка обликује, кад им да кројеве по мери својих непогрешивих графикона, својих затворених и правих линија, види се да ли ће одећа и даље да стоји или да се отромбољи, да ли ће да се деформише или да, можда, спадне? А ово сад? Ово је трећа фаза, мама… Ово је фаза у којој душа више не може да опстане без мудрог докторкиног погледа.“

Докторка је све то слушала само као део сеaнсе. Гледала на све, као на симптом. Па како то нисмо раније видели, мало моје, како раније нисмо запазили какав је она геније!

„Пусти ме и сад, молим те…“, прекинула нас је и још мало накривила главу, услужно, „Пусти ме да будем креатор твоје душе.“

Ја сам само показала, враголастим маневром кажипрста, на пупак испод фронтката. И одговорила сам јој, бодро:

„Пустила бих вас ја, докторко, свакако… Али, сад… Имамо и један мали проблем…“

Скоро да сам, стварно, била спремна да, као дугме, притиснем пупак. Да те ослободим, тако. Мама, разуме се, није чула ништа од докторкиног и мог разговора, она је, већ дуже време, гледала преко шанка, ка кухињи, гледала је улепљене ивице рингли, y неопране зидове соковника, у неред.

„Морам да признам“, рекла је, „Оно с крмачом… Баш те осликава.“

Мама је њушкала. Кратки трзаји брадом и дрхтурење њених ноздрва били су недостојни њеног увек дорађеног лица. Мало затим, опет је обратила пажњу на мене, на нас.

„Где су рибице?“, питала је. Чак мислим и да је и коракнула ка нама, претећи. Ја сам, као свака добра мајка (а желела сам да она, мама, то увиди) прво пришла акваријуму-креветцу, прво сакрила њега, унутра, у испупчењу иза акваријума, иза сточића застртог мојој распараном хаљином од сомота па, прибијајући своје напупеле дојке уз тврду, хладну површину, обгрила зидове од стакла. Ја сам се већ била привикла на мирис нагорелог рибљег меса, разгрејаног хлора, на све што је што је долазило из тигања који сам заборавила на рингли, али могла сам да замислим шта је мама осећала, тад. Могла сам, иако је мирис маминог „диора“ сада, у мом новом амбијенту, заударао као мирис уљеза, да видим како ме гледају, обе, и да замислим шта је мама осећала, а шта је докторка мислила. Могла сам.

„Глупачо!“, рекла сам себи, тихо, тако да оно доле не чује. Знала сам, тигањ ме је одао. Пред мамом сам, пак, била јасна:

„Новац и просперитет, мама. Акваријум значи новац и просперитет. То смо испробали и то ради… Али, сада нам треба нешто боље, мама. Треба нам креветац, добар, ужом страном постављен уз зид, дужим странама слободан. Шта фенг-шуи каже о пљувању по новцу и просперитету?“

„Ти си болесна“, рекла је мама, „Болесна си, као и твој болесни отац. И није ни чудо што ће и твоје дете имати болесног оца. Такве као ти увек траже тлачитеља по мери, да преузме њихову судбину.“

„Болесна, мамице?“, питала сам и оно се испрсило испред маме. Оно је рекло мами: стоп.

„Али, зар је све ово могуће, онда? Зар је могуће да се у мени зри овако нешто, овакво… здравље, зар је могуће да осећам како је све ово, до сад, читав свет, било једно болесно ткиво, које треба, као демоде бикини, одбацити заувек. Свет је постељица, мама, у најбољем случају, постељица из које треба да се роди нешто ново?“

„Јеси, болесна си, душо“, рекла је докторка мирно, док ју је мама вукла ка излазу. Мама се стидела свега овога, али докторка се окренула ка њој и погледала је, сасвим разумно. Докторка није мењала тон. Као и увек:

„Али, то није нешто што се не може поправити.“

Мама је, упирући се ногама о патос, и даље вукла докторку за мишицу. Мамине ноге су одбацивале просуте и згажене омоте, амбалажу, хеланке и доње гаће, угажене, претворене у крпе, заплитале су јој се око чланака.

„То се не може поправити“, наставила је мама.

„Тако је, докторко!“, држала сам јој ја страну, „Како да поправите то? И да дате облик, нечему што неће облик?“

Докторка је климала главом, трудила се да разуме, трептала је и држала, да би ми доказала како сваку моју реч добро промишља у себи, очи склопљене по пар секунди. И како је одлазила, како је говорила, тако је тонула у мојим, у нашим очима.

„Оно ће се родити, драга. Родиће се и добиће облик и постаће нова душа. Онда ћемо и да порадимо на њему.“

„О, али то је већ четврта фаза, докторко!“, насмејала сам се, „Рано је да причате о четвртој фази.“

„Хај-демо одавде!“, процедила је, кроз зубе, мама. Погледала ме је стварно, по први пут, као нешто туђе. Докторка је каскала за мамом, каскала је свиме осим погледом, повучена снагом коју је мама, услед свог стида, показала напрасно. Ја сам, чисто да се нађе, на фронткат пришила и џепић. Ту сам их сместила, мале пазл-прстенове, што су се, онако светлуцави, натурали у мом драгом нереду.

„Ако га нађеш мама, понеси му ово“, рекла сам.

И замахнула сам. Прстење је такнуло о довратак и сваки се прстен, понаособ, као парче разбијеног стакла, разлетео у свом правцу.

„Лудачо!“, просиктала је мама и пала на колена. Почела је да пузи и да, у потрази за скривеним благом, пребира по мојим тужним крпицама.

„Па, можда ми их је ипак она купила“, помислила сам, док сам се, све забацујући главу, церекала, тако. И оно се, доле, церекало са мном.

Докторка није била изненађена.

СЕДМИ МЕСЕЦ И УДИШЕМО-ИЗДИШЕМО:

Мама је уплатила још много, много третмана. Мама је мислила на мене. И није рачунала да бољи део тек долази.

Ето, инструкторка је, јуче, изгледала лепо и сасвим бескорисно. На чудан начин је погледала Сузу.

„А она?“ питала је.

Суза се збунила, потражила је, немо, одговор од мене. Није умела да сакрије страх. Није знала ништа о ономе што нас чека и страх ју је вребао, наравно.

„Она само гледа“, рекла сам.

Taмо су, у сали, оне већ биле нанизане у три колоне, уз дугачки зид, раскречене и истуриле су своје већ отуђене стомаке.

„Ко ово води?“, питала ме је Суза, још пред улазом, „Ово није саграђено скоро?“

„Није“, рекла сам, „А могу да се кладим како се унутра труде да забораве на ове сиве зидове. Како је тамо све дречаво и углачано и како све мирише и ми ћемо се, кад уђемо, осећати као да смо у некој другој земљи, видећеш.“

Али, Суза није хтела да се клади. Заруменели су јој, само, углови усана, и гледала је негде испред мене. Знала сам да време ради за нас две.

Још на пулту, на улазу, није било никог. А већ је ходник, с једнобојним, светло-плавим зидовима и белим седиштима, личио на превару. Није се, разуме се, улагало много, чинило се да су они, инвеститори, ко год да су, спремни да, ако пригусти, побегну одакле су и дошли. Без губитака. Али, оно што је урађено, урађено је пажљиво, није било мрља и трагова нечистоће, био је ту један апарат за воду и неколико висећих полица с летцима… Све је било довољно уредно да се Сузине невине очи зацакле, а ја да се насмејем, победнички. Закасниле смо и празна седишта су нас, на чудан начин, подсећала на то чиме се све ово, хтели-не хтели, завршава. Слике с попречним пресецима фетуса по зидовима, на вратима, мирисале су на јаловост и побачаје.

„Ти покуцај“, рекла сам Сузи. И Суза је покуцала.

Инструкторка, достојанствена и витка мамица пред крај тридесетих, имала је већ намештен поглед, поглед који је, иако смо Суза и ја биле ту по први пут, говорио: опет вас две. Из неког разлога, мамица је била у тренерци и трикоу. Тек, учинила је све да се Суза не осети добродошлом. Поставила ју је тик иза врата, а мени показала главом на слободну струњачу. Поскакивала је док хода и прсила се, ширећи рамена. Стала је испред великог паноа, на коме су били уопштени цртежи „будућих мајки“, оваквих каква сам ја, какве су све те глупаче с обе моје стране, испред и иза мене… Ко зна колико их је још таквих, у овом тренутку, у граду, у земљи, на свету!

Али не, мамице! Ипак не!

Мамица је млатила рукама, спајала прсте, притискала је доњи део трбуха, подизала је глас заповедајући нам да „извршимо притисак на мокраћни мехур“, шетала лево-десно по сали и глупаче, десетине њих, померале су, сложно, прстиће на ногама, ка себи и од себе, један-два, један-два, напред и, опет, назад, играле су, весело, пругасте, кариране, и једнобојне чарапице и сокнице. Чуло се хучање и сиктање, шириле су се ноздрве и пућила послушна усташца и све окице, све раширене зенице биле су упрте у мамицу и њене кретње, сва увца била су начуљена да чују те наредбе и откривења.

С времена на време бих осмотрила и Сузу. Поглед ње, шћућурене уз врата, играо је, нестрпљиво, преко наших испупчених стомака, њена уста су треперила као пред осмех или пред вриштање. Нешто се дешавало у мојој Сузи. Знала сам то.

А онда сам ја питала: зашто? После свега тога.

Мамица је застала у тренутку. Чинило се, тад, као да је само то и чекала. Неке од мојих сапатница су још увек издисале, тај смешни хор се гасио, постепено. Мамица је подигла чело, подигла браду, њено лице је било чврсто и сувише изражајно да би постављало питање наглас.

„Зашто бисмо то радиле?“, поновила сам.

„Не разумем“, рекла је, напокон, мамица.

„Па, прича се да су жене некад биле у стању да роде богове“, почела сам, а да нисам имала појма откуд ми то. Вероватно од њега.

„Могле су да роде хероје, кажу, а чак су и нероткиње давале резултате вредне дивљења. Чему журба?“

Мамица је одмахивала главом. Механички, без икаквог саучешћа. Сапатнице су се макар кикотале, местимично. Суза је чекала.

„Ако немате да платите за следећи месец“, проговорила је мамица, „Молим вас, изађите. Како за вас, тако за све.“

Који тренутак касније, ја сам се гегала кроз ходник. Суза је држала за руку и хрлила испред мене. Неког је, сада, било за пултом, нека старија госпођа, чини ми се, али и она нас је испратила напоље као клијенткиње које захтевају тек мало више пажње, али не и љубазности.

Гледала сам како се Суза, док се смеје, пискаво и загрцнуто, сагиње и опет усправља и срце, наша два срца, играла су, дубоко, унутра. После овога, сигурна сам да је Сузина будућност уз мене. Да, Сузина будућност ће бити ограничена и усмерена свим тим утисцима од данас. Па данас је она, заједно са мном, доведена до ивице растанка с најбољим делом себе, она од данас зна све, баш све, о последицама. И има избор.

И Суза је, као да мисли исто, поскакивала и отварала, предамном, врата, пропуштала ме и није, од кикота, стизала, премда се видело да то силно жели, да се наудише ваздуха с мирисом бетона, гвожђа и смећа. Она је била та која жели, која стварно жели да зна шта иде после овога.

Она, Суза, све у свему, полако постаје јунак ове приче.

СУЗА, МОЈ САУЧЕСНИК:

„За месец дана, прсти ће ми бити толико дебели да нећу моћи да убадам тастере. Већ сад једва да и могу то. Требаће ми неко да пише. Нови блог изазваће праву малу револуцију, Сузо.“

Суза је, још увек, разгледала око себе, aли кад се пренула, кад је схватила да њој говорим, није издржала. Погледала ме је и рекла, сажаљиво:

„Не-ћеш бити толико дебела. Уосталом, порођај је близу…“

Да. Нежност према мени је не напушта.

„Слушај, Сузо“, рекох јој, „Ја немам намеру да се понашам као оне глупаче из школе. Немам намеру ништа да убрзавам. Ако ме и ти оставиш…“

„Нећу никад да те оставим. Чак ћу да натерам и Пепи да те разуме. И Бланку…“

„Добро, треба ми само да будеш ту и да пишеш оно што ти кажем. Научићу те и како да постављаш слике на блог. Требаће ми руке, кад оно преузме моје тело…“

„Ко, кад преузме твоје тело?“

„Сузо, мо-раш да схватиш! После онога у школи, мораш. Јер, и ја сам схватила, одавно. Ми смо другачије.“

„Наравно… Другачије смо.“

„Ово је први корак ка томе да ми жене укажемо на своју посебност. Разумеш?“

„Разумем.“

„Добро. Сад иди и купи ми један велики сендвич с печеницом. Ако ти нестане пара, плати од својих, даћу ти. Све ћемо да ти надокнадимо.“

„Важи.“

И отишла је. Разуме се. Али се осврнула, још пар пута, на стаклени креветац усред дневне собе, спотицала се о неред по патосу, заобилазила, као да су страна тела, прегажене комаде одеће. Сигурна сам да се она, још увек, гади на моје мирисе, сигурна сам да још увек не може да разлучи шта је у њој стварно њено, а чему више нема места на путу којим смо, заједно, кренуле.

Не криви је, говорило ми је оно, одоздо, Па она је тек ушла, с тобом, у земљу бајки.

СУЗА И ЈА РАДИМО:

Направиле смо неколико, на прилику, неповезаних фотографија делова мог (нашег, нашег, нашег!) тела и поређале их, по случајном распореду, на блогу. Угасиле смо светло, оставиле само неонку да описује плавичасте ивице око тих исечака, због чега су они, моје шаке, стопала, кривина стомака, изгледали некако своји, некако независни од целине и скроз, скроз увишени. Телефон који је Суза добила од родитеља ствара чуда.

Поставиле смо, испод слика, и питање: Погодите чији су, од неколико милијарди жена, ово делови тела?

ИЗНЕНАДНА ПОСЕТА:

Пепи је, данас, покушала да уђе у наше легло. Суза је то видела као прилику, можда да ме одврати, а можда и да докаже да ми је верна.

„Она нам се неће придружити“, рекла сам Сузи.

„Можда хоће“, одговорила је, лудица.

„С Пепиком је готово, веруј ми. Веруј нама.“

Причале смо полушапатом а с врата је, свако мало, допирала лупа Пепине песнице. Чула се и њена неувежбана вриска. Ни ја је нисам знала такву, али само је Сузу то могло да очара.

„Знам да си унутра“, дерњала се Пепи, оданде, „Стварно није лепо! Није лепо да нам то радиш, свима!“

„Видиш“, рекох Сузи, „Превише је, све то, прорачунато. Пепи је још гора од докторке, гора је и од Бланке и Тончићке. Чак и од маме… Мора да ју је мама и послала. Она, која не цени баш много Пепикине наталне карте, која је сматрала да ће ме дружење с Пепиком упропастити, знала је да сада, ипак, може да рачуна на Пепи.“

И Суза је погнула главу. Ућутала.

Пепи се, напољу, врло врзо помирила са судбином.

ЈОШ МАЛО О СУЗИ:

Стварно лепо живимо, ових дана. Нисам ни слутила да до тога може да дође. У једном тренутку је, на Сузино и моје весеље, на патосу засветлуцао и чип мамине банковне картице. То је, у ствари, татина банковна картица, али је код маме била још од времена алиментације, да би на крају, након мамине чврсте одлуке да преузме и случај своје ћерке, завршила код мене. Та картица је наше једино породично наслеђе.

Не верујем да ће мама икад доћи по њу. Чак и ако се сети да је, баш ова од неколико насложених у новчанику, код мене, срамота, а и порука коју јој је Пепи, вероватно, пренела држаће је подаље чак и од идеје да се врати овамо.

Тек, Суза ми купује све што пожелим. Пице на парче и округле пице, печена крилца и печене батачиће, воћне јогурте, воћне салате, слане, слатке и киселе занимације, паштете, кобасице и сушену панцету, купила би ми, чини ми се, кад бих јој то затражила, и непечено, тек одмрзнуто прасе. Суза се већ полако привикава и на „неред“, преслаже у себи осећања и мисли, горе постаје доле, схвата шта за жену значи ускладити се с унутрашњим. Схватила је, врло брзо, све што сам јој рекла о потреби да се да нови предзнак трендовима.

Додуше, још много шта јој није јасно: акваријум претворен у креветац, зашто нисам избацила пикслу-Уробороса… (чини ми се, сувернир с татиног и маминог свадбеног путовања у Мексико; мислим да је тата, на том путовању, и убио неког) . Не помаже ми то што за те ствари ни сама немам име. Али, Суза је особа од поверења, Суза је особа коју баш поверење и води у животу. Много тога је урађено показивањем свега овога, целог дневника, чак и оних делова у којима је, мање или више отворено, називам наивном. Суза, знам, полази од тога да ми је сестра, а кад неко такав и стигне да промисли о свему, већ кад обрати пажњу на замке које га вребају, касно је – дотична особа га поседује, целог. И кад је она, Суза у питању, ту моје мане могу да буду још и предност.

Она, наравно, и даље на то с пикслом и креветцем гледа као на баш грубе недоследности, тешко опростиве, али зар није и то знак да од свега очекује више него и ја, сама. Она ће, пре него ја, порадити на томе да грешке буду отклоњене, она ће, ако баш и не поради на томе, једва дочекати шансу да не направи нове. Она ће сама бити моја побуна. Mоја нова Бланка, такорећи.

Већ је савладала брзо куцање. Стално јој напомињем да треба да куца у првом лицу, као да ја говорим, а не она. Још увек не знам да ли овај дневник треба објавити на блогу, с обзиром на везе које тата има и на утицај који мама има на њега. Не, треба сачекати, свакако треба сачекати право време, до којег ће, ионако, њих двоје сами од себе да доведу.

А Суза ће, кажем, тада бити спремна.

ОДБРОЈАВАЊЕ И ШТА МОЈЕ ТЕЛО МИСЛИ О ТОМЕ:

Осматрам своје шаке, прсте на својим шакама. Све је мање размака међу њима, стапају се с надланицом у један полукруг и немогуће ми је да их, колико-толико, савијем. Немогуће ми је и да руке спустим и прибијем их уз слабине. Све говори о облагању, о стварању непробојне опне око оног унутра и, да нема свих тих снимака, да нема оних говоркања и графичких приказа из приручника, не бих ни могла да замислим тренутак кад се све то преокреће у порођај.

Једва и да могу да ходам. Чувам то за посебне прилике. Јер, ко зна? Суза ме котрља, најчешће, из ве-цеа у кухињу, из кухиње у трпезарију, према потреби, и за сад ме котрља окренуту на бок, али мислим да ћу крајем деветог месеца бити округла као лопта.

Не осећам стид пред Сузом. Само се надам да ћу све мање морати да јој диктирам, да нећу, уопште, морати да говорим, пошто су ми и образи све дебљи и уста ми све више урањају између њих и, тако стешњена, вире као малко зашиљени кљунић. Све време некако шушкам док причам и саму себе све слабије разумем. Не осећам стид, кажем, али не желим да, у дневнику, дође до грешака. Срећом, у Сузу имам све више поверења. Она, у задња два месеца и нема живота, осим оног кроз који је ја водим и мислим да ће, ускоро, по глави да јој се врзмају само идеје које сам ја, тамо, утурила, да ће изговарати моје реченице и у дневнику износити моја осећања (барем она о спољњем свету) , боље и искреније негo што бих их то и само обављала.

А ја? Чини ми се понекад, да се сви прозори око мене затварају, миц по миц, да сам у некаквој комори и да, ускоро, нећу имати избора него да обратим пажње на оног ко ми је једини, у тој комори, стварно близак али кога сам, месецима уназад, запостављала због свега што се видело иза прозора… Чини ми се да ћу, на крају, добровољно да склопим и очи и да ћу савладати страх од затвореног простора и од непознатог, страх, ако ћемо право, и од ружног, од безобличног и да ћу се спустити доле, у утробу утробе, и загрлити се с тим нечим, што расте у мени.

Осећам како тонем, како тонем и заокругљујем се.

Да, долазим ти, мало моје! Ту, где ћемо бити заједно.

Где ћемо и остати заједно.

Заувек.

ДЕВЕТИ МЕСЕЦ. ДОКОЛИЦА:

Девети месец пролази. Можда смо, што се мене тиче сво троје, Суза, ја и оно, већ добрано загазили и у десети, али ништа се битно не дешава. Чак се и досађујемо.

Суза се разгаћила и премешта се, лењо, са барске столице, за шанком, на којој, међу празним флашицама кваса и отворених кутија од вафла, шљашти екран лап-топа, на кауч, одакле мора да карирано ћебенце, топло и задојено мојим мирисима, гурне на страну, па заседа у улегнуће које је направила моја округлина. Забацује главу, коса јој пада преко наслона, и спушта своје босе табане на ивицу акваријума-креветца (што ме, помало, и нервира) и онда почиње да дува, нападно и да врти главом лево-десно и тражи у удаљеним деловима дневне собе, далеким од неонке, нешто што би могло да је забави. Донекле ме и изненађује. Свесна сам, наравно, свих слабости, свесна сам да је, у почетку, могла да сагори и да се све она брљања која је пребацивала мени сада изокрену у њену сумњу према свему што радимо, али ипак… Изненађује ме.

Ја сам се, иначе, пре пар дана случајно (кад сам хтела да дохватим шећерну таблу са слободне ивице стола) , спала с истог тог кауча и откотрљала се у ћошак према спаваћој соби. Осмотрила сам, уморно, испражњене, згњечене кутије од пластике и картона, то гробље артикала и наставила да, љуљкајући се тамо-‘вамо, на задњици, седим где сам се и затекла. Суза се, пошто се вратила из продавнице, спустила кесе на шанк, узела шећерну таблу и нахранила ме на лицу места. Мало се тога променило наредних дана. Потпуно сам се сјединила с амбијентом, крећем се мање од многих фолија и омота, од Сузе, свакако, због чега је њој досадно и све је мање вољна да то крије.

„А зашто ми не читаш?“, шушкају моја мала уста, још једини, ако не рачунамо та љуљушкања на најдубљој тачки мог тела, део мене који се помера.

„Да ти читам?“, подижу се Сузине обрве, увређено.

„Добро“, каже, ипак, и пресамићује се преко акваријума, не би ли поново дохватила књижицу Ратка Петровића што, затрпана отпацима и расклопљена на другој-трећој страници, стоји негде на ивици стола. Ако Тончићки нешто не може да се спочита, то је да у глави има наслове књига и имена писаца и рекла сам Сузи да, пошто се учлани у Библиотеку, донесе оданде неку књигу Ратка Петровића. Али Суза је, изгледа, донела најглупљу од свих књига, нешто о доживљајима неког старословенског бога и ја, пошто због каквог-таквог ауторитета над њом (а, још увек је потребан, о итекако!) не смем да јој кажем да престане, једва чекам да, после пар прочитаних реченица она сама спусти књигу на гола крила, да склопи очи и отпухне, уморно. Уосталом, читање није требало да буде мала школа дисциплине за њу, већ подсећање на заборављене тајне правописа и склопова реченица, а баш што се тога тиче је хистерично Ратково наклапање о авантурама неваљалог господина Перуна било чист промашај.

„Морам опет…“, рекла је Суза, изненада, па принела књигу ближе свом малом, пегавом носу. Почела је:

„Јер, дотле жене живљаху као зверице са ким стигну па кад им се нађе дете, однесу било коме од мужева својих уз говор: ‘Ево ти детета!’ А човек би само приредио гозбу за радост што га је снашла. По неколико дана и ноћи пило се из врло великих купа. Дешавало се кад се опију да, се жеље да и дете напоје медовином, у каквом га пуном котлу утопе.“

„Безобразна си!“, рекла сам јој, ваљда у шали, „А и то се неће десити. Не сада.“

Суза је склопила књигу, устала и опет пошла ка шанку.

„Можда је, ипак, боље да пишем“, рекла је.

И звучало је као да све зна.

КРАЈ ДЕВЕТОГ МЕСЕЦА И, НАРАВНО… :

Не разумем неколико ствари: где је Суза, кад планира да се врати и, најважније, зашто ја, сама, нисам била опрезнија?

„Патронажна сестра“, рекла је, и провирила.

„Суза није закључала…“, рекла сам ја. Подваљак, огроман и густ као пудинг, гушио ме је и требало ми је времена да повратим дах. Посматрала сам, беспомоћно, како се скраћује сенка, истегнута и изломљена преко ђубрета на поду. Патронажна сестра је заустила, ни не гледајући у мом правцу:

„Зар нисте ви…?“

Нисам ништа одговорила. Без питања је упалила светло и, пошто сам морала да затворим очи, запитах се како ли ми изгледа лице кад из меснатих дупљи не светлуцају зенице. Мора да сам личила на лутку пуњену песком. На кромпир.

„Па баш смо нарасли, јел’ да?“

Звучала је саосећајно. Ја почех почех да зовем, да пиштим, шушкаво, а очи су ми и даље биле склопљене.

„Сузо!“

„Ни-шта“, мазно је, у покушају да ме смири, говорила сестра. На страну то што уопште и није требало да буде ту, стварно је обављала свој посао беспрекорно.

„Овде имамо један приручник за дојење“, рече она и ја, иза капака, из нашег света, чух како лепршају пластифицирани листови хартије. Моји капци почеше да трепере и ускоро ми се, иза разливене маглине указа жена, мало повијена и већ пред пензијом, али и даље крупна и самоуверена у покретима и говору. Четвртаста, папирна кеса са сликом бебе и дршком од канапа била јој је обешена о руку и она је вадила, оданде, један по један комад промо-материјала, гомилајући га, немарно, у шаци, повећој, слободне руке.

„Имамо и једну портиклицу, па један јако леп календарчић, па звечкицу…“

Тек пошто је побројала све, стрпала прво кесу, а онда и остале стварчице на дно акваријума, пошто је рекла „Овде ћемо“ и „То вам шаље Министарство здравља„, осврнула се око себе.

„Ово би“, додала је, „Ако сазна, могло и да се не свиди Социјалној служби.“

„Јел’ то нека уцена?“, упитах, „Ко вас шаље?“

„Никако не смеш себи да дозволиш стрес, мала моја“, рече она, строго, „Сада ћу ти показати како се беба држи током дојења и кад треба обратити пажњу на фонтанелу.“

„Овде нема никакве бебе“, рекох.

„Нема?“

Застала је на тренутак, кратко и једва приметно, сви покрети су јој били срасли и пуни рутине, извадила је мали роковник из џепа мантила и одмах, без листања, пронашла страницу коју тражи. Сумњиво. Сумњиво ме је, испод ока и набравши чело, и погледала, као да вреба моје, њој унапред познате, одговоре:

„Ово је Липарска 16/16? Ваш термин је био прекјуче, јел’ тако?“

„Ако ви кажете… Није моје да се бавим тим глупостима. Ја не желим да се породим.“

„М, да“, мљацну она, „Ваша мајка је рекла да би могло да буде таквих проблема.“

„Бра-во!“, праснула сам.

„Ја не могу, наравно“, наставила је она, „Да вам причам о непостојећим фонтанелама, о непостојећим пупчаним ранама… Али, дужност ми је да вам кажем да такво ваше понашање веома шкоди детету.“

„Детету које нема фонтанеле и нема пупчане ране не може ништа да шкоди. Ви само одрађујете свој део посла, као што сте, уосталом, и признали.“

„Можда. Али, све то мора да има неке последице.“

„Хоћете ви да их изазовете?“

„Е-ех! Сад ви скачете себи у стомак. Мислим, кад би то било могуће…“, рече па поче, не насмејавши се својој шали, да одмерава раздаљину од зида уз који сам ја била прислоњена, до оног наспрамног, ка ве-цеу, при чему се, премда су правили буку док их је газила, није трудила да заобиђе отпатке. Завиривала је, као да је одмерава, у дубину акваријума, притискала и опипавала мекоћу кауча…

„Хм. Имате доста ходног простора, за нунање. Мој изричити став је да то с нунањем не би требало да траје дуго, можда месец или два. Акваријум би могао добро да послужи за одржавање чистоће новорођенчета, али под условом да се добро опере кључалом водом. Е, ту сад постоји још један проблем…“, рече и погледа ме, као да покушава да ме, целу, обухвати погледом.

„Ви сте потпуно округли. Не знам колике су шансе да се то промени у догледно време. Како се сада крећете?“

„Суза, моја другарица, котрља ме из једног у други крај собе, кад за тим има потребе.“

„То нам никако не игра. Детету су потребне и шетње. Постоји ли могућност да вас котрља уз и низ степенице?“

„Уз степенице, мало теже, мислим. А зашто ме све то питате?“

„Сами сте себи дали одговор, малопре. Кад сте пред пензијом, сви природни феномени су закаснели. Можете ви да се надимате до миле воље, да сматрате да ће вашем детету бити боље у вашем стомаку, али то, што се тиче мене и мог посла, неће променити ништа. Зато вам је боље да се опустите. Хоћете ли сад да одем?“

Одћутах, тренутак-два, па рекох:

„Била бих вам захвална.“

„Довиђења“, рече она.

„Збогом. И поздравите маму.“

Ипак сам осетила тугу. Нешто као тугу, боље. Јесте да ми је, кад Суза није ту, фалило какво-такво друштво, али није било то, ово се тицало осећаја да се с одласком ње, те жене, нешто завршило, а да сада почиње нешто друго. Не знам шта се тачно завршило, али осећај који ми је оно, изнутра, шаље не може да превари.

И зато: морамо, нас двоје, бити спремни на све.

МРАК ЈЕ ПАО ОДАВНО…

…али Суза, која се у међувремену вратила, баш не може да заспи. Седи на рукохвату кауча и игра се звечком из акваријума. Бучно жваће чипс из отворене кесе, коју држи у другој руци, и чудно, док млати њоме, загледа вршак звечке у облику цвета. Неонка се упиње да је осветли, али само плави одсјаји бљескају из мрака и избочине на звечки, на Сузином лицу, рамену и лакту, одвајају се од Сузе и живе неким својим животом. И тај звук, то одвратно мљацкање, као да долази ко зна одакле из собе и као да нема никакве везе са Сузом.

„Да ли се ти виђаш с неким?“, питам је.

„Што?“

„Због начина на који си ме, данас, оставила.“

„Аха-а, тако-о!“, церека се и баца звечку иза себе, на кауч. Како хода ка мени, тако светлуцају шљокице на њеној сукњи, на њеним пуначким образима. Не видим јој очи добро и то би, по свему, могла и да не буде Суза.

„Виђам се са старим друштвом“, каже, па додаје:

„Бланка опет има неког.“

„А ти, питам?“

„А ја опет немам. Хоћеш чипс?“

„Хоћу“, одговарам, гладно, и Суза ми, врхом кажипрста и палца приноси један хрскави листић и ја примећујем да су Сузини нокти оштрији него иначе и офарбани, по први пут, у дречаво-зелену боју. Да, мислим, то би могла и да не буде она. И кад се моја притешњена усташца отворе довољно да осетим тај оживљавајући, слани укус, Суза повлачи, хитро, руку уназад.

„Али, шта ће ти“, каже, неваљалица, и њене окице сијају другачијим сјајем, „Погледај се. Ако поједеш још само један мали комадић нечег, распући ћеш се.“

И онда почиње да се кикоће и да хода, газећи намерно један по један комад амбалаже, набадајући штиклама и плешући око разбацане одеће. Баца у накарминисана уста оне моје (баш моје) листиће чипса и крцка их, одвратно.

„Теби је неко нешто напричао“, добацујем јој, „Те калаштуре! Оне би да заувек живе као да се ништа не дешава. Као да у њима нема ничега.“

Суза се окреће, нагло, као шестар око игле, око једне своје штикле. Дерња се:

„А-ли! И у теби мора да има још нечега. Нечег што не знаш. Јер, да знаш, породила би се. Породила би се, као и све наше другарице које су имале термин кад и ти.“

„Сузо“, кажем, „Сад ми се већ чини да она патронажна сестра има везе с тобом.“

А она опет почиње да ми прилази, као да маршира, и да трпа, на сваком свом кораку, по један листић чипса у уста.

„Јер, знаш“, говори она, „Десети месец већ, полако, одмиче.“

„Де-сети месец…?“, кажем ја, изненађено, а она стаје тик изнад мене и просипа, весело, широким покретом руке, чипс на патос.

„Мора да постоји неки начин“ , каже ми, и надноси се надамном, „Неки корак… Хајде! Породи се.“

И одваја ме, умашћеним рукама, од зида и ја се лако, целом предњом округлином, премећем ка другом крају собе. Негде далеко, на периферији себе, на отуђеном дебелом месу, иза тканине фронтката коју, тек, памтим да ми је на леђима, осећам уску штиклу њене чизмице.

„По-ро-ди се-е!“, сикће она и одгурује ме.

Ја се, лако, прелако, котрљам. Котрљам се, метар-два, па застанем, сада с ногама које, скоро потпуно уроњене у задњицу, вире као два патрљка. Суза ми прилази с друге стране. Глава ми је негде између рамена, утонула у подваљак, безначајна.

„Немој, Сузо!“, молим је ја, пригушено, али она опет прислања своју потпетицу и свој ђон, овог пута на задњицу и одгурује ме, уз још једно, наредбодавно По-ро-ди-се! , назад, ка спаваћој соби. И ја се котрљам, котрљам, промашујем зид и упадам, отворивши масом свог округлог тела, отшкринута врата, у мрак спаваће собе. Ударам у нешто, у даску за пеглање можда, и она пада преко мене и сручују се непопеглане, набацане ролке и кошуље, пегла треска једном оштром ивицом о паркет и ја, после тога, због мрака који ме окружује, због рукава ролке који ми пада преко очију, због тога што сам се, ко зна колико пута, окренула око себе, не знам више где је горе а где доле. Чујем само оданде, из дневне собе Сузине кораке, чујем, опет, њено: „Породи се, већ једном!“ и онда успевам да, пошто сам се спонтано окренула на, како год, лево или десно раме, схватим да је Суза испред мене, на вратима, да, док је светло неонке отпозади, с потиљка, иза рамена и бедра, начиње, стоји и чека да престанем да се клатим.

„Осећаш ли ти како овде смрди?“, пита ме, на крају. Па продужује:

„Да ли бића слична теби могу да осете смрад?“

И ја је видим како полако одлази у страну и како нестаје, да ли негде у дневној соби, да ли негде на свету.

ОНИ КОЈИ БРИНУ:

„Ако нема детета, откуд звечка?“

„Поклон Министарства здравља„, кажем ја. Oн, униформисани, спушта звечку натраг, право на место и наставља да, ћутке, смишља неко ново питање.

Социјални радник стално гледа око себе, у смеће, у акваријум, па онда, као да у њој има списак свих ствари око себе, у свешчицу коју отворену, подврнуте корице, држи дрхтавом руком.

„Не разумем, шта је ово?“, пита.

„Концептални рад“, одговарам. Други, старији, полицајац мршти се, дерња:

„Одговарај лепо!“

Социјалац га, као да сабија ваздух према патосу, смирује дланом. Једна мала приправница с розе-фасциклом у недрима, чврсто прекрштених ручица преко фасцикле, каска за социјалцем и осматра сваки његов корак, а њено лице, њене стиснуте уснице и заигране очи испод стакала с малом диоптријом, ваљда зато што су и покрети социјалца тако недоречени и кратки, дају тек наговештај нечега што је осмех или гађење или презир према мени или шта већ.

„Сами сте овде?“, пита социјалац.

„Од ноћас“, кажем.

„Шта се десило ноћас?“

„Суза је отишла?“

„Ко је Суза?“

„Зашто је то битно?“

„Ако је ваша дружбеница, битно је.“

„Не знам шта је дружбеница“, одговарам, „Она ми је другарица. Била је…“

Приправница тек тад скреће поглед с надређеног, тек тад ме осмотри, с пажњом и с нечим што би могло да личи на сажаљење. Социјалац опет гледа у свеску, тражи, спуштајући наочаре ниже на носу, податке о Сузи. Старији, крупнији полицајац листа приручник патронажне сестре и само на трен, испод шапке, подиже поглед ка мени.

„Како јој је пуно име?“ , пита.

„Сузана. Или само Суза… Не знам.“

Онај млађи, нижи, румен од снаге и здравља и с језивим, зажареним погледом однекуд се створио поред мене и, могу и тако да кажем, изнад мене и гледао ме, стиснутих песница и стиснутих зуба. Сунцобран његове шапке ми се чинио великим као надстрешница.

„А презиме?“, питао је.

„Не-мам појма“, кажем.

„Шта кријеш испод?“

„Испод…?“

„Зашто си тако дебела?“, наставио је, а да нисам ни стигла да одговорим, „Шта и-маш ис-под!“

Већ док је то питао, додиривао ме је цеваницама, чини ми се. Али, тек код последњег Шта имаш испод, ја осетих како шпиц његове лаковане ципеле урања и напето месо, у задојени бок испод кога се, намах, и оно трзнуло, мрзовољно. Полетела сам, опет, према осталима и они, свако на свој незграпни начин, поскочише у страну. Приправница врисну, чак.

„Округла! Скроз!“, прасну старији полицајац и загледа се остале, тупо.

„Мо-лим вас!“, молећиво је завијао социјалац. Млађи је још увек фрктао, раширених ноздрва и гледао како полако, пошто сам се одбила од зида, и заротирала се, око неправилне осе, успоравам.

„Она нешто крије“, рекао је.

„То се нас не тиче“, одговори социјални радник, „Овде смо само да направимо увиђај око угрожености детета, а пошто детета нема, оно не може да буде угрожено.“

„Оно ће, пре или касније, да се роди!“, рече старији полицајац.

„Ни-ка-да!“, викнух ја, одлучно, а још увек сам се котрљала, лагано. Млађи представник закона је инсистирао:

„Пустите ме да је, још који пут, одаламим.“

„Да“, укључи се и старији, „Можда можемо нешто да убрзамо, око тога.“

„Схватате ли ви, људи Божији, да дете чак не може бити ни одузето, ако га нема!?“

„Али, има га. У стомаку је. Она га је непрописно отуђила од државе!“, рече млађи панур.

„И ко зна“, додао је старији, „Колико ће још да користи трудничке привилегије. Зар није речено да је у једанаестом месецу. Ја нисам стручњак, али нисам ни будала.“

Социјални радник, тек да ухватио дах, скину наочаре и поче да гланца стакла рукавом.

„Мора“, рече, „Да је дошло до неке грешке. Ово закон не предвиђа. Али, предвиђа састављање записника у ма којем случају. Саставићемо записник и предати га где треба и тиме ће наш посао овде бити завршен.“

И стари и искусни социјални радник врати наочаре на нос и даде један озбиљан и самоуверен знак приправници да је последње што је изговорио њена најважнија лекција за данас. Али старији полицајац се, непримерено грубо, као да истерује некога из кафане, раздра:

„Не дозвољавам да се саставља такав записник, чујеш! Пази, она одбија, она се заокруглила и скакуће, лево-десно, горе-доле, по кући и ми ту ништа не можемо! Ако дете није ту, има да се роди, да би се она прописно казнила! И да би се дете прописно одузело!“

„Слушајте“, праснуо је социјални радник и заклопио, дрчно, свеску, „Радите шта хоћете. Ја идем!“

Старији полицајац га шчепа за рукав.

„Ста-ни!“, просикта и овај, у неверици, осмотри велику шаку, чупавих надланица, која као да се прикачила за тканину, грубу, његовог капута. Он се, колико год могуће претећи, загледа полицајцу у очи.

„Да вам не пада на памет…“, рече.

„Морам да видим, још једном, како се котрља…“, крештао је весело, као неко полудивље дериште, млађи полицајац и, чак, идући претећим кораком ка мени, трљао своје ручерде. Одједном, приправница цикну:

„До-ста!“

Сви застадоше, тад. Постиђени полицајчић коракну уназад.

„Ако је не пустите на миру, има ко ће и за то да се побрине!“, рече приправница, у даху, и нешто севну иза тих малих, уских стакала. Млађи пандур ме тад по први пут одмери као да стварно у мени, у нама, види нешто необично. Ускоро, полако и као по нечујном споразуму, сво четворо кренуше ка излазу. Само се приправница у једном тренутку, каскајући ситно, врати, нагну се ка мени и шапну ми, уз мало муке да, на избоченој површини, пронађе моје слепљено уво:

„Помоћи ћу вам.“

Она чак одвоји једну руку од своје драге фасцикле и покуша да ме помази. Али, кад је схватила да не зна где тачно треба да ме помази, она застаде, начас, а онда се накашља и, све бржим и бржим кораком, одскакута напоље, за осталима.

ЈЕСЕН УВЕК ДОЛАЗИ ИЗНУТРА, ПРВО МИ ПРЕСУШИМО, ПА ОНДА ЛИШЋЕ…

Помоћ се свела на прави, мали рат.

„Колико само самохраних мајки данас мора да доживи ово! Колико?“

То је питала прва. Активисткиња невладине организације Домус.

„Јесте ли ви при свести“, питала је друга, заступница Брашовског одбора. „Каква самохрана мајка, она није уопште мајка, она је жртва недовољне превенције. Па, већ је у тринаестом месецу! Три-на-ес-ти, где сте то чули?“

„А шта је главна последица тога? Ово: нежељена трудноћа. И дете, виђено да одраста у окружењу које је, које је… бљак!“

Нисам стигла да кажем ништа о концептуалном раду и трендовима. Њих две су се трзале на сваку своју бучнију реч, диркале ме коленима и ја сам, препуна себе, котрљала полако, једва видно, од једне до друге.

„Пустимо дете и то да ли је жељено или нежељено“, настави заступница Одбора, кошчата девојка с кратком црном косом, која је свој посао, изгледа, схватала озбиљније од прве.

„Ова жена не ради нигде, а не може, због несавесности оца, да рачуна на алиментацију.“

„А чему алиментација, драга, ако детета и нема? И зашто да кривимо оца, ако он то уопште није?“

„За-то што некога морамо да окривимо, а сигурно нећемо ону која трпи последице и одузета јој је, чак, и могућност да живи од свог рада. Гледај, где да је приме на посао? Где, кажи ми?“

„Хм…“

Активисткиња Домуса клону лицем, раменима, свиме, али видело се у том погледу да она не ћути зато што нема шта да каже, већ зато што то што има, надаље, да каже превише грубо или превише дубоко да би га изразила речима. Зато погледа мене, погледа ме као ствар, и сву мржњу намењену супарници искали на мени, тој предуго уважаваној лопти поред својих ногу.

„Све је то последица недовољне упућености“, рече, презриво, „Погледај је… Она уопште и није жена.“

„То је тачно!“, зачу се одједном. Њих две се окренуше ка вратима. Окренула бих се и ја, али нисам знала како и нисам имала чиме.

„Ко сте ви?“, рече активисткиња Домуса, изгледа сувише, са својим ролкицом и беџом и уредно увезаном, равном косом, фина да би била обавештена о било чему. Чланица Одбора, пак, није питала ништа, она је, ваљда, ако не знала, оно наслућивала ко је на вратима. А жена која је управо, у пратњи сниматеља слике, сниматеља звука и једне новинарчице, нагиздане, ступила у моју дневну собу, одисала је неком нападном брижношћу према присутне. За мене, чак, понајмање. Једна добродушна госпођа старог кова, с мајчинским осмехом, у кишном мантилу и с великом, искрзаном кожном торбом, и која шири око себе неуспело забашурени мирис дувана…

„Колегиница и ја се знамо…“, и она показа на краткокосу из Одбора.

„Није ово за вас…“, додаде.

„Постоји и лепши начин да се то каже“, шкргутала је краткокоса.

„Веруј, мила, да ни ти нећеш хтети да будеш ту где је патња.“

„Зар Лига не покрива рак дојке…“

„Покривамо све женске болести“, рече госпођа и поче да, док ју је новинарчица посматрала с више наклоности, него што госпођина појава стварно заслужује, повлачи пешеве капута, да приљубљује потпетице и накашљава се. Сниматељ је расклапао и окретао утеге на стативу, онај с микрофоном и слушалицама ослушкивао нешто унутар своје главе, новинарчица је стајала, као укопана, уз прозор и трудила се да њен поглед ка жени буде усредсређен и пун интересовања.

„Откуд вам то да је ово болест?“, с искреном недоумицом питала је она из Домуса.

„Немогуће ју је запослити, немогуће јој је помоћи на начин на који се помаже женама интегрисаним у друштво… Шта ћете више?“

„То је баш лепо“, мрштила се краткокоса, „Како си сазнала за овај случај?“

„Како ти ниси сазнала све што треба, мила? Запитај се: да није можда Брашов предалеко…“

Сниматељ тад даде знак новинарки да ми приђе и да проба да ме докотрља иза представнице Лиге. Новинарка, сметена, ваљда, сваки пут кад треба да се посвети било чему што није слика о њој као новинарки, прену се и, одмах затим, повуче за собом и тонца, па обоје, како бих боље стала у кадар и употпунила госпођину замисао, почеше да ме котрљају лево-десно.

„А о којој се болести тачно ради?“, питала је активисткиња Домуса. Госпођа је одговарала као да проба још траје и није се ни окренула ка њима двема које су, шћућурене и беспомоћне, стајале уза зид:

„Не знамо још тачно…“

„Ха!“, викну краткокоса, подругљиво.

„…али, с обзиром на то шта је направила од стана, очигледно да је нешто психосоматски.“

Не знам зашто, али пристајала сам на све то, пристајала сам на макар неку болест. Па, тако би све могло и да добије смисао, коначно бих престала да будем добар материјал за докторку Сковран-Стрижековски.

И зато, кад је представница Лиге рекла „Почнимо“, ја пожелех да се мање клатим и да се оне две губитнице отпозади мало мање врпоље.

СВАКА ШАЛА, НА КРАЈУ, БУДЕ СМЕШНА САМО ПРОТУВАМА:

Ко све није свраћао.

Свраћао је, за почетак, један поп (не знам откуд овде и ко га је послао) , извирио из мрака, примакао се ситним рупицама на зиду од плексигласа, сабраним у правилни, кружни скуп, рупицама за које му је, очигледно, као и мени, требало мало времена да схвати да служе да кроз њих прича, па ми је, као по поруџбини, добацио:

„Требало је вратити страст тамо одакле је и потекла. То је све… И страст би постала нешто друго.“

„Где си био до сад, попе?“, питала сам и мислим, премда нисам то хтела, да ми се омакао прекор. Мојим малим устима, тим ситним, кржљавим отвором, јако је тешко овладати.

„Идем тамо где ме позову“, рекао је поп и, одмах затим, стварно кренуо тамо где га је, изгледа, позвао неко други.

„Требало је веровати у чуда, попе!“, довикнула сам му, а као да сам, у ствари, довикнула том густом, као гранит тврдом мраку, који се пружао свуда изван уског поља слабуњавог, жутог светла. Светло је избијало из малих сијалица којима је, с унутрашње стране, била опасана горња ивица коцке.

„А сад нас је чудо изненадило!“ викала сам, „Види, попе… Види како се чудо окренуло против нас!“

После тога (а „после“ нама, лоптама, не значи пуно, пошто за нас време другачије тече, свија се, као вртлог, око нас, али нек је то „после“ било пре или после или негде у „заувек“, заједно с доласком попа…) , појавио се тата.

Тата је изгледао потпуно исто као последњи пут кад сам га видела, и даље је волео да косу која, чак и тако наспрам мрака, једва да је мало поседела, зализује уназад, и даље је волео сакое светлијих боја, кошуље широких, отворених крагни које откривају његове простране и маљаве груди, волео је, као некад, дебеле, жуте ланце и наруквице, волео је, изгледа, што се више борао, све тамнији тен… Али, ништа од тога није помогло. Био ми је сасвим туђ.

„Тата је овде“, рекао је, ипак.

„А где је наш татица, татице?“, питала сам.

„Тата се потрудио“ , одговорио је татица, „Али чак и за њега постоје границе. Такав је посао. А, на крају, да није тај, био би неко други, да није други, био би трећи… У времену које иде, имена и презимена неће значити ништа. Бодоваће се само учинак.“

И, мислећи, ваљда да показује на мој стомак, показао је на оно што је некад била моја глава.

„А то што су ме шутирали, татице?“, питала сам, још, „Што су ме котрљали и бацакали и играли се са мном? Јел и то била граница преко које ниси могао да пређеш?“

„Ах, па требало је да се Лига женске солидарности постара да све то не траје предуго?“

Лига!?“, дрекнула сам, „Лига ме је гурнула низ степенице и котрљала ме низ прљави асфалт, Лига ме је стрпала у контејнер камиона и пустила ме је да се, док ме возе тако, непричвршћену, тетурам и да трескам о зидове и онда ме је Лига довела овде и гурнула ме је у… у ово… и…“

Не знам зашто сам допустила да звучи као да се јадам.

„Треба да разумеш, малена“, рекао је татица, „Да је чак и за нас твој случај нешто ново. Лига губи интересовање, кад јој се стави до знања да је њена улога само посредничка. На Лиги је било да те допреми овде, нама, да би ми све што треба отпремили даље…“

„Све што треба, татице? Да бисте отпремили мене?“

„Ти ћеш увек бити татина девојчица“, рече татица, нежно, и чак мало накриви главу. А онда опет показа кажипрстом на неодређену тачку на мојој округлини:

„Али, то у теби неће. Но, тата ће се постарати да све буде безболно.“

„Не би ни рекао ‘безболно’ „, одговорила сам, „Да некакав бол није у игри.“

Татица је ћутао.

„Је ли ово мамино масло, татице?“

Морала сам да питам и то.

„Ми никада не идемо изван своје надлежности, малена“, рече татица, „Ко је икад успео да раскине свету тајну брака, ко је успео да се умеша у везе које су старије од свих наших служби? Твоја мајка и ја можемо бити и на странама две непријатељске војске, али ни то нас неће спречити да се, заједничким снагама, старамо о будућности своје девојчице.“

И, након (премда „након“, наравно, треба схватити условно) тих речи, потпуно излишних, татица је отишао. Изговорио се на посао који га чека.

Пепика је била исцрпнија. Журила је, штавише, да ми исприча све и, у тој, како би татица рекао, стародревној спонтаности, спонтаности која, мора бити, постаје допуштена тек кад смо већ окружени мраком и прозирним зидовима који буде нашу чежњу а све остало умртвљују, који буде макар наду да иза мрака има нечега, спонтаности која би, да нема изузетака попут мог, могла да се назове и типично женском – у свему томе се, изгледа, Пепика заборавила.

Дошла је без чалми и шљаштавих плочица о ушима, изгледала је, по њеним мерилима, као да је у жалости, али након почетних напомена о Бланки, о томе како, иако је трудна не одустаје од Ботокс, ботокса!, нити од Картијеа и како њих четири Бланка, Суза, Јелена Тончић и она, Пепи, сада чине једну складну целину, Пепи је, хтела-не хтела, морала да загази и дубље…

„Чак нам се и Љубица придружи понекад“, додала је.

„Љубица?“, питала сам.

„Љубица. Докторка. Од скора само Сковран. Другачије, од кад сам јој урадила наталну карту, гледа и на свој позив.“

Складна целина, хтела сам да додам. Али, питала сам:

„Јел’ Љубица сарађивала са мојим оцем, Пепи?“

„Па, наравно!“, рекла је Пепи и због њеног „наравно“ је, ваљда, требало да се осетим глупо, „Ти си, драга, злостављала своје дете. Дете мо-ра да се роди! Оног Дуку, Тончићкиног и твог, су одмах одбацили, он је имао сулуде теорије о теби као новом еволутивном линку, али Љубица Сковран… Знаш, да је твој блог покривао и науку могла би да укључиш и трендове које Љубица поставља: нешто о двосмерном утицају плода на мајку и мајке на плод…“

„То и нису тако нови трендови, Пепи.“

„Нису, рече Пепи и глас јој зазвуча грубље. Звучао је као да Пепи све доживљава лично.

„Нису, али су довољно нови за нас, овде. А и кад је Суза доставила твоје тајне записе твом оцу, све је ишло много лакше. Твоје понашање је, о тако лако, стављено ван закона. A гнев јавности!“

„Суза је то урадила?“

„Да-а“, и Пепи се нагну до самог зида и остави на њему магличасти трачак свог даха, „Ти си мислила да је она глупача, мислила си: Оно што се мени десило случајно, она је одувек то желелела потајно. Желела је да је неко напије тамо у Ботоксу! , и узме је… Али, доказала ти је, доказала је свима да није баш таква глупача каква си мислила да јесте, а?“

„Хтела сам да јој помогнем…“, рекох.

„Ти би увек да помажеш свима, зато што мислиш да си боља од свих. Ето, те крпе које имаш на себи, све то што радиш нама, својим родитељима, Љубици… Мислиш да не знам да је то због мене?“

„Због тебе, Пепи!?“

Да сам имала чиме, поскочила бих.

„Због мене, да“, настави она, „Толико могућности, дванаест знакова и ти изабереш да ти се дете не роди ни у једном. Али, зар ово није ћорсокак, драга? Зар није ћорсокак?“

Помислих у тренутку како то што Пепи прича и није толико бесмислено. Али, оно што је рекла после (или „после“) тога, сасекло је у зачетку сваку могућност да се кајем. Она је, на тренутак, можда зато што је помислила да баш толико и могу да поднесем пре него што се распукнем, можда зато што је спремала нешто ново, заћутала и почела, као да, стварно, има ичег унаоколо, да разгледа сав тај мрак око себе. А онда, изгледа, с неком новом одлучношћу, с неким сјајем у очима који је, тако у мраку, заличио на претњу, и те какву, усмеривши сав свој бес ка њој, погледала је ту бедну, у четвртасти инкубатор спаковану, лопту пред собом.

„А знаш ли докле то иде?“, питала је.

„Шта, Пепи?“

„Та Љубицина теорија… Иде дотле да све што си написала, све што си знаш и све што си наслутила, све што си рекла Сузи и што си јој прећутала… да све то, у ствари, ниси ти! Да је све то, у ствари, оно што живи у теби! Да је потпуно преузело твоје мисли, твоје речи и поступке и да нема нити ствари око тебе и у теби која би била твоја!“

„Зар ти верујеш у такве теорије, Пепи?“

„Верујем“, рекла је, пркосно.

Била је, изгледа, сасвим задовољна тиме. Нисам стигла да је питам, па ко је онда писао оно што треба да је писала Суза. Била сам, на неки начин, погођена, али само с једне своје стране. А време, кажем, нама, округлим бићима пролази сасвим другачије и ако смо погођени на југу, све што можемо је да се окренемо ка северу. То је све што можемо, али и то и није баш мала предност.

И окренувши се, истог тог тренутка, ка северу и оставивши Пепику на супротној хемисфери, угледала сам (кажем „угледала“, иако мислим да су ми глава и, на њој, очи остали баш тамо негде, а сад сам гледала ко зна којим делом себе) , по први пут, закривљени нос Човека на услузи; видела сам његову истурену браду и испупчени стомачић (налик на мој из ранијих дана) како, провирујући из мрака, иступају на уско поље светла коцке-инкубатора.

„Ко сте сад па ви?“ , питала сам.

„На то никад нико није имао добар одговор“, рекао је.

То је, иначе, било изречено течно, али се пробијало између хридина страног нагласка. Чудно је, све у свему, говорио тај Човек на услузи.

„А и оно“, додао је, „Што знамо о себи, најчешће учимо од оних који нас познају понајмање.“

„Чак и они знају више од мене“, рекла сам.

„Фирма“, одговорио је Човек на услузи, „Најтачније би било рећи да ме је одгајала Фирма.“

„Каква?“

„Најбоља могућа. То сте, верујем, већ чули, а јамчим вам да ни за једну другу то не важи као за ову.“

Већ пошто се појавио, пошто је проговорио, била сам сигурна да ме Човек на услузи никад неће оставити без одговора. И да у нити један одговор неће унети неки скривени или тешко разлучиви смисао. Била сам сигурна да је, за разлику од Пепи, он прави саговорник за мене, овакву.

„Зашто сте овде?“, питала сам. Све то ме је већ забављало.

„Због вас.“

„Зашто сам ја овде? И шта је, уопште, овде?“

„Одговор на прво питање“, започе Човек на услузи, „У вези је с чињеницом да сте показали тенденцију ка незаконитом присвајању извесних друштвених ресурса, због чега и, будући да облик ваше физичке девијације још увек не подразумева јасно одређене начине кажњавања или хоспитализације (што је, технички, исто) , одложени у спремиште за обрадиве јединке. Инкубатор у који сте смештени састављен је од монтажног скелета с пришрафљеним ел-профилима, и шест страница од плексигласа, од којих један садржи и перфорације за контакт с посетиоцима. Ваш абдомен је, ради постизања оптималне равнотеже према положају замишљених својстава ваше раније анатомије, уоквирен обручом од карбона, са осам клипова на унутрашњој страни, појачаних на врху левкастим матицама од индустријске гуме, а који је обруч за плафон причвршћен са четири јаке сајле од уплетених челичних нити, фи-три. О детаљима у вези с грејачима и контролом влажности ваздуха не бих дужио, рекао бих само да је процењено да је оптимална температура која, у условима промењених пренаталних одлика, јесте она између тридесет пет и тридесет осам и по степени Целзијусових.“

„Одговор на Ваше друго питање“ , настави, „Јесте: бивше постројење бивше фабрике на територији извесне државе, а сада у власништву Фирме. Ах да… Карбонски обруч који вас држи, није баш сасвим обруч. Кружна линија је отворена с једне стране.“

„Видим да је отворена“, рекох ја, „А знам и зашто је отворена… Али, ви нећете добити то што желите.“

„Варате се“, рече Човек на услузи, мирно, „Статистика је, готово, изричита по том питању. Ми ћемо спровести једну врсту, за ваш облик девијације, стандардизованих индукционих абортуса, који сад подразумева убризгавање соли потасијум хлорида и дигоксина (као и једног састојка чија састав наша Фирма, с добрим разлогом, крије од јавности) , шупљом, металном иглом, било где на вашем абдомену. Важно је да раствор дође до амниотичког окружења, а посредно, и до срца фетуса.“

„И шта се, онда, деси?“

„Онда, пошто, с обзиром на ваше стање, класична дилатација не долази у обзир, ласерски секачи ткива ослобађају плод који, према нашим прорачунима, има, отприлике, петнаест до седамнаест посто шанси да преживи. Јер, наш тајни састојак не само да добијеном организму повећава употребљивост на разним тржиштима рада, већ и поспешује његов природни нагон да, у прилично неповољним околностима доласка на свет, избори сопствени опстанак.“

„Има ли шансе да се све то избегне?“, питала сам, трудећи се, опет, да не звучим јадно.

„Шансе су вам биле одличне до средине деветог месеца вашег гравидитета. Већ десетим месецом трудноће без побачаја улазите у зону такозване био-социјалне инкопатибилности. Ваше тело престаје да буде употребљиво за било шта, изузев као, рекох вам, носилац људских ресурса. А будући да ваш поремећај није регистрован као иједан од расположивих инвалидитета, апсолутно је немогуће укључити вас у глобални систем помоћи и заштите који, као што знамо, без економске рентабилности, нема ни потпуно друштвено оправдање. Остаје само да искористимо оно најбоље од вас. И то, у оба расположива случаја, преживљавања плода и или не, и чинимо.“

И учини ми ее, одједном, да јд на његовом лицу, скоро потпуно уроњеном у мрак, заиграло нешто што личи на осмех.

„Јер“, настави он, „Разумите, десет месеци трудноће је поремећај, за које друштво, још увек, има стрпљења. Двадесет месеци трудноће је хир. Да се налазимо негде другде, у земљи с развијенијим системом инклузије, ко зна на који начин бисмо могли да употребимо феномен попут вашег и да и плоду и вама и читавом друштву учинимо живот много лепшим и, надасве, дуготрајнијим. Али, овде…?“

И његова глава је одмахивала, сваки пут по мало избијајући на видело једном својом, изгледа, рошавом страном. Нешто ме је ужасно, ужасно занимало у вези с том главом. Јер, да то није одударало од моје изненадне теорије, помислила бих да је он један од тих, да је баш Човек на услузи, некада давно, преживео једну од операција од којој је малочас говорио. Овако…

„А да вас питам још нешто?“, рекох.

„Свакако.“

„Да немате ви, којим случајем, зечију усну?“

„Зашто ме то питате?“

„Па, због ваше њушке. Зато сумњам у све те глупости, које су сувише глупе да би неко… да би, чак и елементарна друштвена корист допустила ваше постојање. Постојање неког као што сте ви може да буде или шала или неко болесно чудо! Пошто ја не верујем у чуда, пошто верујем само у истину или у шалу, онда сасвим поузданo знам да сте ви шала, груба шала, приређена мени, само да би ме неко натерао да се породим! Кад кажем неко, мислим на моју маму, на свог тату, на докторку Сковран-Стрижековски… мислим на све њих! Али, кажем вама, а и њима, кажем вам свима по последњи пут: не-ћу да се по-ро-дим! Нећу!“

То је „био“ један од оних тренутака кад човек бира између храбрости и беде. Да нисам то питала, да му нисам све тако сасула у лице, морала бих да признам себи како ме, све време, у „последње време“, држи једна помисао, кобна. Да ствар буде чуднија, ту помисао сам, стално, у свакој прилици, призивала, наслађивала се њоме, као џарањем ране. Морала бих да признам да ме они, мама и тата, Пепи и Суза, Бланка, заиста не воле. Морала бих да признам да докторка Сковран, доктор Дука, оне службенице невладиних организација, социјалних служби, новинари и сниматељи, да све је све њих, у ствари, баш брига за мене. Али, без обзира на све, то, баш ту могућност, овако заокругљена, стешњена међу зидовима, заробљена, нисам смела себи да допустим.

„Ево…“, рече тад, тихо, Човек на услузи. И његови дланови, шљампави дланови, пљеснуше један о други.

Горе, на високом плафону хангара се, уз тупи, штектави удар, упали рефлектор. Па онда, још један. Па још један. Десетине звонастих рефлектора, поређаних у равномерним редовима, постављеним паралелно, почеше да бацају јака светла на огромне непрегледне, редове коцки. Коцке су, прозирне, исте као моја коцка, у једнаким колонама налик на блокове неког мегалополиса, с малим, ходним размацима између њих, биле распоређене свуда око мене. Око нас. Жуто светло које је, као унутар фењера, горело унутар инкубатора, тек мутно наговештавајући присуство округлих, тихо дишућих бића, сада је, сатерано светлима свише, попримило неку сетну, сужањску нијансу. Видела сам (или „видео сам“ или „видело сам“) добро како, на столу од тврдих легура, одмах ту, до мене, притешњено обручом од карбона, премрежено мрким венама, мешкољи и дрхтури клобучасто телесо једног од њих.

Да! То смо били ми! Носиоци. Ни мушки ни женски. Ни остварени ни неподмирени. Јајолики народ, чије су рођење и смрт, ради употребе и ради среће милиона, сабијени у простору, у времену. Спаковани.

Сад могу само да се запитам: колико сам дуго овде? Колико сам дуго већ припадник округлог племена? Јер, ако је стварно онако како је рекла Пепи, ако сам стварно, као што тврди Човек на услузи, трудна већ двадесет месеци и ако је све ово, у моје име, написао неко други, онда и сам текст садржи све саме, веома чудне нелогичности! Онда све треба започети изнова, јасније одредити драмска чворишта, променити имена, па чак и пол ликовима, онда не треба допустити да се све заврши овако, заокружено и стрпано у једно од многих, по калупу прављених, спремишта.

Јер, ако је стварно тако, ако избегавши шему једне наталне карте, западаш у други, још гори, што би Пепика рекла, „ћорсокак“, ако нема никакве наде да ће се глупости избећи, ако чак и жеља да се глупости избегну води у највећу глупост, у Глупост над глупостима, онда се сасвим поуздано може рећи да је читава та ствар са зачећем, трудноћом и рођењем, да је сво мамино, татино, докторкино упињање да ме се отарасе, да је све то с писањем и брисањем и читањем, да је све то, дакле, заувек и бесповратно изгубљено.