Жанр академског или професорског романа на енглеском језику постоји још од 19. вијека. До половине 20. вијека то су били непретенциозни романи забавног карактера. Пажњу књижевне критике и интелектуалне јавности привући ће први сатирични професорски романи. Њихови аутори, и сами универзитетски наставници, духовито су приказивали високо образовање новог доба. Тада су настали најпознатији романи академске сатире, или „кампус романи“, у којима се исмијавало наличје академског живота. Они су се појавили као реакција на реформе универзитета у Великој Британији и САД.
Будући да су најзначајнији писци овог жанра били и професори универзитета, њихова слика универзитетског живота била је сасвим поуздана јер је била утемељена на личном искуству. Да би сличност са стварним лицима и догађајима била случајна, радња њихових романа увијек се догађала на фиктивним универзитетима који су неодољиво подсјећали на стварне. Родоначелником жанра академске сатире сматра се Кингсли Ејмис (Kingsley Amis, 1922-1995), познати енглески писац друге половине двадесетог вијека. Постао је славан због романа Срећни Џим (1954), можда најпопуларнијег кампус романа. Ејмисов примјер убрзо ће слиједити и његов млађи колега Малколм Бредбери (Malcolm Bradbury, 1932-2000), потоњи угледни историчар књижевности и професор универзитета, а затим и теоретичар књижевности и професор универзитета Дејвид Лоџ (David Lodge, 1935).
Истовремено је и амерички професорски роман попримио сатиричну димензију. Академску сатиру педесетих година пишу Мери Макарти (Mary McCarthy, 1912-1989) и Владимир Набоков (1899-1977), а потом и многи други амерички писци. Од њиховог времена, овај сатиричнин жанр је био веома популаран у САД, а у новије вријеме појављују се нови хибридни жанрови, као што је академски комични хорор Џејмса Хајнса (James Hynes, 1955), такође универзитетског професора. Занимљив је и наслов његове збирке приповједака Објави или пропадни: Три приче страве и избора у звање и (Publish or Perish: Three Tales of Tenure and Terror, 1997).
Како је све почело?
Енглеска и америчка реформа универзитета убрзано се одвија у двадесетом вијеку, нарочито послије Другог свјетског рата. Америчка је почела нешто раније, у првим деценијама двадесетог вијека. Американци су од давнина образовање сматрали изузетно важним сегментом развоја друштва. Први досељеници, енглески пуританци, још у 17. вијеку уочавали су значај образовања јер су вјеровали да је неук ум био ђавоље пребивалиште, па је чувени Харвард, прва високошколска установа у Америци, основан давне 1636. године. Број универзитета се постепено повећавао освајањем запада, а када су исток и запад повезани жељезницом, оснивани су нови универзитети и колеџи широм САД. Већ тридесетих година прошлог вијека, са популарношћу психологије, кренуло се на стручно профилисање будућих кадрова, па су нови студенти имали све мање општег знања, а универзитети и колеџи су постајали нека врста занатских високих школа. Половином прошлог вијека хуманистичке науке су се још увијек изучавале на великом броју колеџа и један такав је описала Мери Макарти у роману Академов гај (The Groves of Academe, 1952).
У поглављу романа под називом „Древна прошлост“ (“Ancient History”) Мери Макарти сликовито описује тадашње колеџе и универзитете, студенте и професоре. Колеџи попут фиктивног Џослина (Jocelyn College) из њеног романа оснивани су тридесетих година двадесетог вијека, а њихова сврха је била да помире екстреме „од модерног плеса до радничког покрета, или од Томе Аквинског до Дјуиевог децималног система“. Упркос овој амбициозној идеји, студенти се нису усавршавали ни у чему: од њих се очекивало да буду слободни, спонтани и да укључују студенте оба пола. Студенти су радили психо-тестове, вађена им је крв, мјерена лобања не би ли се открили њихови потенцијали. Курсеви су се кројили према индивидуалним потребама студената. Тако су колеџи постајали нека врста лабораторија, а студенти заморци. Експеримент није успио, а кривци су, уобичајено, били други. Колеџи су неуспјех њиховог експеримента приписивали ранијем образовању студената, средњој и основној школи. Чињеница је, каже Макартијева, да су студенти са тих колеџа били несамостални и слиједили су ауторитарну шему споља, и због тога су били лоши у струци, али савршени за политику и манипулацију.
С ове стране Атлантика реформа је започела пред крај Другог свјетског рата, када је Велика Британија била у великој кризи. Незапосленост је расла, а млади људи су се враћали из рата, исцрпљени и озлојеђени. Истовремено су прирастале и млађе генерације које нису знале куда даље. Због тога је влада Винстона Черчила у Закону о образовању (Act on Education) из 1944. године предвидјела оснивање што већег броја универзитета и колеџа широм Велике Британије. Незапослену омладину ваљало је склонити са улица, а студирање је требало да одгоди проблем запослења на неколике године. Међутим, убрзо се увидјело да то није било најсрећније рјешење. Нови универзитети су настајали у некадашњим индустријским градовима, у бившим фабрикама од препознатљиве британске црвене цигле па су зато и добили име „универзитети од црвене цигле“ (“red-brick universities”). Тај надимак ће убрзо попримити пејоративно значење и неће се односити само на зграде и насеља у којима су ницали нови храмови науке. Како су се факултети формирали веома брзо, истим темпом произвођен је и наставни кадар. Ту се појавио први озбиљан проблем: нови наставни кадар није дорастао задацима, па ни настава на младим универзитетима није ишла у најбољем смјеру. Други проблем били су незаинтересовани и збуњени студенти. Некадашњи академски елитизам замијењен је масовношћу и знатно сниженим критеријумима. Комбинација незрелих и неспремних професора и демотивисаних и незаинтересованих студената производила је низ необичних и комичних ситуација које су убрзо уочили и енглески романописци, и сами запослени на таквим и сличним универзитетима, претакали су сопствено универзитетско искуство у романескну фикцију. Као у свакој сатири, мане система, и мане протагониста посебно су освјетљаване. Тако су настајали незаборавни антијунаци, попут Џима Диксона (Jim Dixon, Lucky Jim) и Хенрија Мулкахија (Henry Mulcahy, The Groves of Academe).
Срећни Џим, како му завидим!
Када је 1949. године Кингсли Ејмис, тада лектор за енглески језик на Универзитету у Свонзију (University of Swansea), отишао у посјету свом пријатељу Филипу Ларкин (Philip Larkin, 1922-1985), тада запосленом у библиотеци Универзитета у Лестеруs, видио је несвакидашњи призор. Једног суботњег јутра Ларкин је морао да оде до колеџа и Ејмис му је правио друштво. Застали су да попију кафу у универзитетској зборници и Ејмис се осврнуо око себе неколико пута и рекао: ‘Господе, неко мора нешто учинити с овим. Није да је грозно – добро, јесте малчице; то је нешто необично и наизглед развијено, један потпуни облик постојања у који не може продријети нико споља, попут СС дивизија 1940, рекао бих. Направићу нешто од овога’.“ И направио је. Овај тренутак се обично наводи као тренутак рађања идеје о будућем академском роману Срећни Џим, али Кингсли Ејмис је и раније размишљао о сатиричној академској прози, па ће 1954. године објавити поменути роман, који се сматра првим енглеским романом академске сатире или „кампус романом“. Ејмис је уочио готово егзистенцијалистичку затвореност универзитетског свијета, који је, изгледа, био сам себи сврха. У тај свијет смјестио је свог главног јунака, Џима Диксона, будућег асистента на катедри за општу историју средњег вијека, припадника нове класе „пролетеријата са бијелим оковратником“, како је говорио познати енглески писац Сомерсет Мом (W. Sommerset Maugham, 1874-1965). Џим Диксон је био повратник из рата, осредњи студент, али је добио посао умјесто сјајног студента с Оксфорда, који је према Диксоновим ријечима „нашироко тупио о теорији рецепције“. Они који су Џима одабрали, нису ништа бољи од њега. Његов ментор професор Велч, представља типичног, неталентованог професора малограђанина, чији је интелектуални рјечник препун поштапалица и излизаних флоскула. Колегиница Маргарет Пил, са којом Џим започиње једну динамичну везу, неуротична је и нестабилна особа, која је покушала самоубиство након раскида са бившим колегом. У настави и односу према студентима Џим је био очекивано лош: долазио је неприпремљен на наставу, удварао се студенткињама и није знао да одговори на питања студената. Као што видимо, Џим се формално уклопио у такав академски миље веома лако, али ту није био срећан. Да би се млади колега Џим Диксон „окалио у академском свијету”, наложено му је да одржи предавање на тему „Срећна Енглеска“. Будући да је дошао на свечаност сасвим пијан, предавање је било потпуни фијаско, а уједно је и означило крај Џимове академске каријере. Међутим, у његовом животу, захваљујући низу срећних околности, оно је означило потпуни преокрет ка срећном завршетку. Богати покровитељ универзитета, ујак његове тадашње дјевојке, био је гост на свечаности и тврдио је да се никад у животу није тако исмијао и добро забавио, па је Џиму понудио савршен посао у складу са његовим компетенцијама: „Нешто попут личног секретара. Нема много кореспонденције, додуше. Млада колегиница уради већи дио посла. Углавном, ићи ћеш на састанке на које ја не могу.“ Тако је веселим кораком Џим напустио универзитет, а они који су остали, можда у себи понављају стихове једне старе народне пјесме, која се налази на почетку романа: „Срећни Џим, како му завидим, Срећни Џим, како му завидим.“
Будућност универзитета
Упркос хумору, сатирични кампус романи остављају горак укус у устима управо због тога што реалистично и убједљиво показују хаос универзитетске транзиције која још увијек траје. Готово да нема чланка или студије о академској сатири у којем се не помиње чувени одломак из приказа овог романа, објављеног 1955. у Божићном издању Сандеј Тајмса (Sunday Times). Сомерсет Мом је у приказу истакао да је господин Ејмис веома талентован и да је роман одличан, али да је тема забрињавајућа. Забринула га је будућност високог образовања коју ће кројити нови кадар. Описао их је на сљедећи начин:
„Они не иду на факултете да би постали културнији, него да би добили посао, а када га добију, забрљају. Немају манира, и жалосно је како су неспособни да се носе са било којoм друштвенoм неприликом. Њихова идеја славља јесте да оду у паб и попију шест кригли пива. Они су окрутни, злонамјерни, и завидни. Они ће писати анонимна писма како би малтретирали колегу додипломца и прислушкиваће телефонске разговоре који их се не тичу. Доброчинство, љубазност и великодушност су особине које они презиру. Они су олош. Они ће убрзо отићи са универзитета. Неки ће, без сумње, а можда и са олакшањем, потонути назад, у скромну класу из које су потекли; неки ће се одати пићу, неки криминалу и завршиће у затвору. Други ће постати директори школа и обликоваће младе, или ће постати новинари па ће обликовати јавно мњење. Неколицина ће стићи и до парламента, постаће министри и владаће земљом. Сматрам се срећним што то нећу доживјети.“
И заиста, Сомерсет Мом то није доживио, а питање сврхе универзитета данас је актуелније него икад. Можемо се запитати шта би рекао да је живио у наше вријеме у којем су ове дјечије универзитетске болести постале акутне, а можда и хроничне. И Кингсли Ејмис је својевремено упозоравао да ће „више значити горе“, а данас засигурно имамо „више“. У доба застрашујуће површности и квантификације, која се огледа у огромном броју високошколских установа и у још већем броју објављених публикација широм свијета, можда је прави тренутак да се присјетимо енглеске и америчке академске сатире и размислимо о неизвјесној будућности високог образовања.
Литература:
- Amis, Kingsley, Lucky Jim, Penguin Classics, 2000.
- https://www.britannica.com/topic/education/Education-Act-of-1944
- Leader, Zachary, The Life of Kingsley Amis, Pantheon Books, New York, 2006.
- McCarthy, Mary, The Groves of Academe, A Harvest Book, Harcourt Brace & Company, 1980.
- Rossen, Janice, The University in Modern Fiction: When Power is Academic, Palgrave Macmillan UK, 1993.
- Womack, Kenneth, Postwar Academic Fiction_ Satire, Ethics, Community,Palgrave Macmillan, 2002.
- The Sunday Times, 25 December 1954.
Featured image: Lady Margaret Hall, Oxford (Wikipedia, CC BY-SA 3.0)
| Марија Летић је рођена у Билећи 2. 4. 1976. године. Студије енглеског језика и књижевности и италијанског језика завршила је на Филозофском факултету у Никшићу 1999. године. Магистарски рад Сумрак свијести: трагање за идентитетом у романима Вирџиније Вулф одбранила је на Филозофском факултету у Бањалуци, 2006. године, а докторску дисертацију Англосаксонска култура у дјелима Борислава Пекића одбранила је на Филолошком факултету у Бањалуци 2012. године. На Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву ради од 2000. године на студијском програму за англистику. У звању је ванредног професора. Била је предавач по позиву на универзитетима у Поатјеу, Хаену и Прагу. Удата је и мајка је двоје дјеце. Живи и ради у Палама. |
Stella polare 