| Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu. |
“Mera grešnosti sporna je Bogu“
“Beati, quorum tecta sunt peccata.“
(Blaženi su oni, čiji se gresi ne znaju)
TOMAS MAN- DER ERWÄHLTE – IZABRANIK
Nezaboravna, i, da odmah napomenem u uvodu, sadržajno veoma teška knjiga meni omiljenog nemačkog pisca godinama je ležala na polici, nekako nepravedno zaboravljena i skrajnuta , zagubljena u dugačkom i gotovo neprohodnom lavirintu raznovrsne literature, čekajući uporno na svoj red. Pogodan trenutak za čitanje došao je pre otprilike godinu i po dana, kada sam joj skoro čitava četiri dana posvetila, u stanju potpune zapanjenosti i užasa, koji je sve više rastao i obuzimao me kako su se stranice romana otvarale jedna za drugom, i ispredala se neverovatna jeziva priča o strašnom, neshvatljivom i neprirodnom grehu, počinjenom u atmosferi razbuktalih strasti i potpune pomračenosti uma, jedne mračne, zlokobne noći zauvek uronjene u nepovratnu dubinu vekova, kada je s mesta zločina, kobnog poprišta drame i tačke gde se rađa causa efficiens, prvi pokretač koji je uslovio vrtoglavo odvijanje krvavog klupka stravičnih događaja, počela ta žalosna i zloglasna istorija jedne vladarske porodice, uprkos prirodi što je šaljući znake upozorenja, odjekivala bolnim i uznemirujućim kricima. Životvornoj prirodi, natura naturans, sveobuhvatnoj i zadivljujućoj, nesrećni iskušenici đavola, vođeni silama tame i sudbinom zanavek prokleti, rastrzali su utrobu na komade, uništavajući njene osnovne zakone.
A zakoni prirode se moraju poštovati i slediti. Nije to propisana norma, već nešto što se prećutno podrazumeva i očekuje. Priroda je uredila osnovna pravila odnosa između bića, radi normalnog funkcionisanja raznovrsnog živog sveta, oni su od Boga dati, i greh je narušavati ih, bilo to svesno ili nesvesno. Opet, za ateiste i agnostike (poput mene), Bog je sama priroda i nedokučivi univerzum oko nas, kosmološka vizija sveta, gde svaka posledica ima svoj uzrok, koji je opet istovremeno posledica nekog drugog uzroka, do onog inicijalnog eficijentnog uzroka, već prethodno spomenutog, samo u izdvojenom, negativnom smislu, posve različitom od osnovnog značenja. Vratimo se sada , kao čovečanstvo koje posmatra i zaključuje, njegovoj izvornoj konotaciji. To je ponovo Bog, priroda ili pak nešto drugo, zavisno kako ga posmatramo i interpretiramo u svetlu naših ličnih uverenja. Međutim, da krenemo redom…
Ova uzbudljiva i nesvakidašnja, grozna i surova, ali veličanstvena , i što me je posebno zapanjilo i zgrozilo i preokrenulo mi stomak, istinita povest koju nam pripoveda jedan sveštenik, Kliment Irac, ordinis divi benedicti, svetovnim imenom Morhold, koje naziva divljim i neznabožačkim (u skladu s nečistim željama koje opsedaju prečasnog Klimenta pod imenom Morholda, brižljivo zaklonjenim svetom odorom, i već se ovde vidi ubojita oštrica fine ironije koju Man provlači kroz čitav roman u vezi sa crkvom i njenim službenicima) počinje u trenutku kada glavni junak romana, ovenčan slavom, svečano ulazi kroz kapije Rima, večnog grada, la città eterna, grada neprolazne i nenadmašne slave, koja će se spominjati dok je sveta i veka. U prvim rečenicama ovog remek-dela svetske književnosti dolazi do izražaja tipičan Manov teško upleten jezik, bogat slikovitim i zvučnim metaforama, koje se nižu , posmatrajući vizuelno, pošto sam sinesteta, kao gusto poređani čvorovi, ili pak dok se osluškuje ritam i ton rečenice , poput tamnih, masivnih zvona od kovanog gvožđa. A zvona već na prvoj stranici dela neprekidnim brujanjem najavljuju dolazak Izabranika.
“ Bruje zvona, huje zvona supra urbem, iznad celoga grada, u zraku njegovome prepunom zvuka! Zvona, zvona, lelujaju se, ljuljaju, njišu i talasaju, klateći se o svojim gredama, u svojim zvonicima, stotinom se glasova glaseći, u metežu vavilonskome. I teško i brzo, i zvonko i muklo, i nema tu ni takta ni sazvučja, sva najednom zbore i u zbor svako svakome upada, pa i sama sebi: udare brenca i zabruje i ne daju vremena probuđenome metalu da se izbruji, no se već zanjihana vraćaju i bruje na suprotnom kraju, upadajući u vlastito brujanje, te dok još odjekuje : “In te, Domine, speravi“ , već odjekuje i “Beati, quorum tecta sunt peccata“, a u to se spliće zvonko cincilikanje sa manjih mesta, kao da sakristan udara u misno zvonce.
Sa visina zvoni i sa nizina, sa sedam presvetih mesta hodočašća i sa svih parohijskih crkava u sedam parohija pored dvaput povijenoga Tibra. Sa Aventina zvoni, sa Palatinskih svetinja i sa Svetog Jovana u Lateranu, zvoni više groba onoga koji drži ključeve, na Vatikanskom bregu, sa Santa Marije Mađore, u Forumu, u Domniki, u Kosmedinu i Trastevereu, sa Ara Čeli, svetoga Pavla iza bedema, svetoga Petra u verigama i sa doma Presvetoga krsta Jerusalimskog. Ali sa grobljanskih kapela, sa krovova bazilika i molionica po sokacima takođe zvoni. Ko da sva imena pomene i nazive nabroji? Kao što zazvuči kad vetar, kada čitava bura počne da protresa strune Eolove harfe i probudi se vasceli svet zvukova, i što je najudaljenije i što je najbliže, u žubornome svesazvučju, tako, no na tučani jezik prevedeno, biva sad u vazduhu što se prolama, pošto sve zvoni u slavu velikog svečanika i uzvišenoga ulaska.“
Čudesna je složena lepota Manovih rečenica i poruka koje se u njima skrivaju! Priznajem, da sam , ne znajući ništa o prošlosti i neverovatnom uzvišenju novoizabranog pape, koje se nikako drugačije ne može objasniti sem bezmernim Božanskim milosrđem, kojim Tvorac velikodušno obasipa svoje miljenike, darujući im neiscrpnu snagu za preobraženje i iskupljenje, barem tri do četiri puta čitala prvu stranicu, nastojeći da razjasnim mnoga zbunjujuća i umnogome protivrečna mesta. Naime, nije mi bilo razumljivo zašto svečana zvona bruje neskladno i zbrkano, presecajući jedno drugo, stotinom neuređenih, disharmoničnih zvukova, “u metežu vavilonskome“. Odavno znam da je vavilonska kula mesto nesklada, gde je Bog pomešao jezike kaznivši nezahvalno čovečanstvo zbog nesloge graditelja Vavilonske kule. Ali time mu je i učinio, istovremeno, veliku uslugu, jer se svet danas odlikuje brojnim raznovrsnim jezicima i šarolikim kulturama s posebnim specifičnostima i kulturnim spomenicima. No, bukvalno tumačenje ove fraze je već neka druga tema, koja se ne uklapa u krucijalni tok priče.
Vraćam se gore pomenutom metaforičnom značenju “meteža vavilonskog“ kao nesloge, nesaglasja ,mesta razdora i brojnih suprotstavljenosti, pomešanih zvukova zvona. Zar ne bi trebalo da zvona u čast dolaska najuzvišenijeg poglavara katoličkog sveta odzvanjaju silovitim, uzvišenim i skladnim, svečanim i dostojanstvenim zvukom, koji se sliveno i zvonko razleže s visina, kao najuznositija pesma neba i nebeskih sfera, što gromko odzvanja svesadržajnim kosmosom? Međutim, ne, ova je zvonjava nalik na buru što protresa harfu Eola, grčkog boga severnog vetra, i budi “vasceli svet zvukova“, a drevni antički helenski bog nije imao baš blagu narav, kada se razjari i raspomami, šalje nemilosrdne oluje i ledene vetrove što telo prožimaju sve do kostiju i ispunjavaju srce zebnjom. Stoga se postavlja pitanje: ko zapravo udara u zvona i proizvodi nesvakidašnju odu prispeću pape Gregorija u prestonicu katoličkog sveta, to zamršeno povesmo zvukova, tu neobjašnjivu lupu i tutnjavu, kao još jednu karakteristiku Manove jedva primetne ironije, kojom je protkana čitava ova priča? Priča o jednom papi, koji je zaista nekada živeo, i kome je Man, što je jedno od retkih razmimoilaženja realnosti i romana, podario znatno duži vek na stranicama svoje knjige nego što su mu Mojre dosudile u stvarnom životu.
Naime, kod Mana je dočekao devedeset godina, i bio upamćen kao mudar, dobrodušan i blagočestiv papa, mekog, toplog i sažaljivog srca. Papa koji je lako praštao grehe i nepočinstva, jer je i sam, ne sopstvenom voljom , već tužnom i okrutnom igrom sudbinskih niti, bio rođenjem obeležen i sav od greha sačinjen, i meso i kosti bili su mu potpuno satvoreni od greha. Od greha i krvavog zločina, koji čine samo oni “na najdubljem dnu pakla“.To duh ove komplikovane i strašne pripovesti udara u zvona.
Priči o neverovatnom usponu pape Gregorija , na koju ću se ponovo kasnije vratiti, prethodi jedna druga, započeta pre skoro šest decenija od trenutka njegovog stupanja na presto Svete Stolice, kada u zamku gospodara Grimalda, u području između Flandrije i Arteske (današnja Belgija, blizu granice s Francuskom, da tako odredim ovaj geografski prostor), na svet dolaze dva novorođenčeta, divne zlatne kose i bledog lica, Viligis i Sibila. Oni su vršnjaci, plemićka, gospodska deca, nežnih, mekanih ruku, predodređena za dug i srećan život, ispunjen uživanjem i radostima, joie de la cour, Žoadelakur , što na francuskom znači radost dvora. Nije potrebno ništa znati o njihovim roditeljima, sem da su izuzetno visokog roda i dostojanstva, pošto ih ne odgajaju oni, već, kako je to uobičajeno u svetu plemstva, vaspitači i guvernante, koji su takođe od otmenih pokoljenja. Kao najmlađi stanovnici zamka Belrapera, stalno maženi i zajedno podizani, sem kada je reč o poslovično muškim ili ženskim obavezama i zadacima koje svaki mladi gospodin i gospođica treba da nauče, prirodno su ovo dvoje upućeni jedno na drugo. A roditelji ove dece? Gde su ti kneževski parovi i da li su bitni u čitavoj istoriji? Izgleda da nisu, po svemu prethodno izrečenom i svim odlikama ceremonijala, pa ipak kao da njihovo odsustvo upućuje na sumorna predskazanja…
Vreme neumitno teče, časovnici se neprekidno tope i izlivaju i Viligis i Sibila, nerazdvojni, izrastaju u prelepu, zdravu decu od osam, a potom i od deset godina. Skoro svuda se drže zajedno, poput sasvim male dece koračaju držeći se za ruke, igraju se i slatko sanjare. A njihovi snovi su naivni, slatki i nevini, kao bezazlene maštarije živih , zemaljskih anđela. Sve deluje tako dražesno, izuzev nekih činjenica koje pobuđuju uznemirenost i potajna šaputanja, njih dvoje, neverovatno nalik jedno drugome, na čelu imaju belege u vidu mesečevog srpa, i jedinstvene, čudne, prodorne tamnoplave oči, što prouzrokuje sumnju da su posredi veštičja posla. Po dvoru se govori da su “rođeni iz smrti“ šta god to značilo. A njih dvoje samo žele da ostanu nežni i ljupki, i da poput anđela, nikada ne odrastu. Kamo sreće da zaista nisu odrasli, iako je to nemoguće!
Jedne turobne, tmurne noći, dok je sva priroda puna razdirućih jecaja i zastrašujućih zvukova, Viligis i Sibila, sada sedamnaestogodišnjaci, magnetnim sjajem svojih urokljivih očiju, privlače jedno drugo u vrtoglavoj pomami strasti i pomućenog uma, neposredno po smrti gospodara zamka. Dok leš kneza Grimalda leži na odru, nesahranjen, njih dvoje, protivno svim kodeksima i načelima pristojnosti, kao i obzirima prema pokojniku, čine stravičan greh u uzavrelom nemiru uskomešanih, prokletih duša, bestidno i pomamno se bacajući u postelju prožeti divljim strastima. Čitava priroda nastoji da pomogne ovim mladim nesrećnim besomučnicima, da ih opomene da su podlegli mračnim silama, upali u bezdan iz koga nema povratka, oglašavajući se strahovitim kricima opomene i beskrajne tuge. Man divno opisuje ovu groznu scenu, govoreći kako divlje životinje zavijaju u šumi i ćukovi žalno jauču na granama drveća, dok se ceo dvorac trese na uzdrhtalom tlu. Sve je uzalud, sile pakla su nadvladale.
Vraćam se osnovnom toku pripovedanja i nastojim da u ovom tekstu priču razvijem unazad, od trenutka ustoličenja pape Gregorija. Postavlja se pitanje kako je on dospeo do te veličanstvene titule. Ovo je magnovenje gde će Manova
parabola o neobičnoj i neverovatnoj sudbini pape Gregorija zadobiti momenat oneobičavanja, dakle, jednu fantastičnu dimenziju.
Nakon smrti neimenovanog, dostojnog pape u Rimu dolazi do podeljenosti prestola. U dvema različitim palatama stoluju dvojica ravnopravnih papa, Simahus i Eulalije, i kako je očekivano, međusobno se ne podnose. Tu se u najboljem vidu očituje Manov kritički odnos prema crkvi, pošto u usta ove dvojice velikodostojnika stavlja najbestijalnije uvrede koje se mogu zamisliti. Zapravo, Man nije kritikovao veru u Boga, već samu crkvu, što će se ubrzo videti. No, sudbina je da i oni relativno brzo nestanu iz zemaljskih okvira i presto ostaje upražnjen. Očekivano je da se brzo i neodložno izabere novi papa.
Rimski senator, Sekst Anicije Prob i njegov prijatelj kardinal -prezviter Liberije (čudnog li imena koje asocira na potpunu slobodu, nedostupnu crkvenom licu, i evo opet ironičnog diskursa) istovremeno su usnili jedan neobičan san, s malom razlikom, ili im se ukazala istovetna vizija. Man ovo mesto namerno ostavlja maglovitim i neodređenim. U oba prikaza oni su ugledali belo, nevino jagnje koje govori ljudskim glasom i krvari iz slabina (Agnus Dei-jagnje Božije) , obaveštavajući ih da im je izabran novi papa po imenu Gregorije i objašnjavajući im gde se nalazi i kako da dođu do njega. Međutim, dok se jagnjetova krv u snu senatora pretvara u ruže, koje su ovaploćenje čiste i nepoljuljane vere, u kardinalovom snu taj preobražaj izostaje, čime Man hoće da pokaže kako kardinala više zanimaju slava i položaj negoli sama vera, dok senator veruje potpuno i iskreno, što će se kasnije zaista obelodaniti pri pronalaženju pape Gregorija u krajnje neobičnom obličju (što je metafora njegovog (neželjenog) sunovrata u same ponore greha). Papa Gregorije se već sedamnaest godina nalazi u Normandiji, na jednoj steni duboko porinutoj u jezero, noge privezane za lanac, gde ga je, po njegovoj sopstvenoj želji zatočio jedan ribar, kod koga je, iznuren i slomljen udarcima nemilostive sudbine, zatražio prenoćište. Oblik u
kome nam se ukazuje je zbilja nesvakidašnji, jer se pod teretom strašnih grehova iz prošlosti, u brojnim lutanjima sunovratio na najniže dno morala, usled mnogobrojnih nesvesnih zlodela. Man njega predstavlja u vidu ništavne, minijaturne životinje, nalik mišu, jer ga je breme strašnih sagrešenja, dodato prokazanosti od same prirode i prokletstvu rođenja, unizilo na nivo najneznatnijeg bića. Forma u kojoj se on pojavljuje posle sedamnaestogodišnjeg iskupljenja svih užasa za koje je bio predodređen, predočava metaforičnu sliku njegovih mnogobrojnih grehova. Ipak, predodređen je od Boga da u potonjem životu bude ovenčan neprolaznom slavom. Naoko deluje da se ni ne može osloboditi, jer je vezan teškim lancem bez ključa koji je davno izgubljen. Međutim, njegov nekadašnji domaćin , ribar , pronalazi taj ključ u utrobi ribe, koju je ulovio da počasti goste, a to su upravo senator i kardinal-prezviter, koji su svratili da se raspitaju o papi. Ovde se Man koristi hrišćanskom simbolikom, riba, ichtios, služi da Isus nahrani gladne, kao izraz milosti, a i sama je riba, kao što znamo, simbol Isusa Hrista, dok ključ predstavlja oslobođenje i otvaranje nebeskih dveri za budućeg papu, jedan predstupanj pre nego što će mu uručiti stvarni ključ papinske moći. Et tibi davo claves regni coelorum. Rekla bih da prvi ključ simbolizuje oproštenje od grehova, pošto će papa u ovoj paraboli ubrzo potom poprimiti stvarno obličje (alegorija preobražaja), dok onaj stvarni ključ papinske moći uručen Gregoriju predstavlja njegovo uzvišenje do položaja nebeskog opunomoćenika na zemlji. Interesantno je da mu je jedina hrana tokom zatočeništva bila zemlja natopljena vodom, i tako Man pokazuje važnu ulogu zemlje, terra nostra, kao praroditeljke koja hrani svoje potomke. Ovde navodim važnu činjenicu da kardinal- prezviter Liberije, kako je nagovešteno samom vizijom, nije poverovao u Izabranika, videvši ga u animalnom obličju, dok Sekst Anicije Prob nije uzmakao pred iskušenjem, posedujući čvrstu i suštinsku veru u Boga, i ovo je način na koji Man nedvosmisleno iskazuje stav prema crkvi.
Liberije ne veruje čak ni kada Gregorije, u nedostojnom obličju, pokazuje svoju neospornu učenost. Koliko se pažnje u crkvi posvećuje formi, a ne samoj suštini, kao da posredno veli Tomas Man !
Pređašnji život pape Gregorija nije ni najmanje nalikovao njegovoj kasnijoj neizmernoj slavi. Kao što je pre rečeno, on je posve sačinjen od greha, i meso i kosti su mu sagrađeni materijom greha. Njegova majka je pre samog rođenja sina sanjala zmaja kako joj raskida utrobu u neizmernim bolovima, da bi odleteo i vratio se , kako bi se ponovo uvukao u njenu utrobu. Ova čudna i neobjašnjiva alegorija će se obistiniti na jedan začuđujući način, nakon što majka mora da se otarasi svog sina, jer su njihove sudbine unapred determinisane, ćudljivom igrom zvezda. Gregorije odrasta u jednoj seoskoj, ribarskoj porodici u Sent Danstenu (današnja Engleska, čini mi se) a lokalni sveštenik mu pruža izuzetno obrazovanje. On je čovek lišen imena, bez porekla i ikoga svoga na planeti Zemlji, čovek za koga nema mesta u svetu, čudno sazdan. Lokalni sveštenik mu daje svoje ime, Gregorije, ili Grigors po tamošnjem narečju. Veoma je lepe spoljašnjosti, izuzetne moći koncentracije u trenutku i s jednim specifičnim obeležjem. Kojim, neka ostane tajna. Pronicljiv je i oštrouman, veoma brzo uči i napreduje, najbolji je u svemu čega se prihvati. Međutim, jedan slučaj otkriće mu da je usvojeno dete, što ga isprva ražalosti, ali i ohrabruje, jer mu se čini da zaslužuje nešto više od zaparloženog života u učmalom ribarskom mestu. Obuzet je neizmernom željom za avanturama i čežnjom da pronađe svoje prave roditelje. Da li ih pronalazi ne zna se, ali zato će se, hrabro se otisnuvši u svet, upustiti u brojne avanture dostojne pravog mladog viteza i lutajući raznim zemljama, sresti svoju prvu , jedinu i istinsku ljubav i odbraniti njenu ugroženu čast. Međutim, u samoj pojavi te žene, znatno starije od njega, a ipak još mlade i poželjne, prekrasnog lica i blage, umilne naravi, ima nešto fatalno, kobno, a ipak ga privlači svom snagom lepote i opčinjavajuće pojave. Kasniji događaji, prouzrokovani vrtoglavom burom raspomamljenih strasti, koja lako daje plodove u nevreme, i nezadrživa brzina odigravanja događaja koja mu otkriva bezbrojne stravične tajne i užasne zločine, što se, pakosno se kezeći kroz usta đavola iz paklenog ognja, odmotavaju u jezivom i krvavom nizu, baciće budućeg Izabranika na samo dno neoprostivog i odvratnog greha što će usloviti da ga rimski poslanici zateknu u onom najnedostojnijem obličju, kako se šćućuren, skriva od lica sveta i beži od svakog šuma. Međutim, Bog, beskrajno dobar i beskrajno milostiv, pronaći će za njega, Gregorija, odbačeno i prokleto dete, za koje nema mesta među ljudskim rodom, mesto najuzvišenijeg Božjeg zastupnika, odakle će u svom dugom i mirnom životu, deliti pravdu Božiju na zemlji, pokazujući bezgraničnu dobrotu i plemenitost čak i prema najokorelijim grešnicima, jer je mali svačiji, makar i najokrutniji greh prema njegovom, koji mu je oprošten jedino zahvaljujući dugom i strpljivom pokajanju.
Izuzetna knjiga, pravo remek-delo literature, čiji sam sadržaj jedva izdržala, tema je zaista teška i mučna do ivice podnošljivosti. Ali, vredi je pročitati, i svima bih je preporučila, uprkos užasnom sadržaju. Na kraju, još bih ukazala na neka zanimljiva mesta gde pisac,opet s elegantnom ironijom, preispituje osobine svog glavnog junaka, već u neprikosnovenom položaju pape. Da li je Gregorije zaista, poput antičkih junaka iz drevne helenske mitologije, nesvesno počinio strašan greh ili ga je podsvesno bio svestan, pa ga to ipak nije omelo u nedoličnostima. Ili ga je tome vodila njegova neprirodna krv, ili je , pod dejstvom đavola, želeo da ga čini, uprkos svemu? Da li je, čak i kao papa, osećao tragove žudnje? Za čim, tačnije za kim? I naposletku, da li je sve u životu neka nemilostiva igra slučaja ili pak i tada postoji izbor, a neki ljudi odbijaju da ga načine, možda iz gordosti, a ne pod dejstvom zlokobnih sila. Da li je Gregorija gordost odvela na dno pakla, a neočekivana i postojana skromnost i skrušenost ga uzdigla na neslućene visine? Man ova pitanja ostavlja otvorenima, da o njima razmišljamo, ali mislim da znam šta je bio njegov odgovor. I smatram da ga je u ovoj knjizi izrekao nedvosmisleno, premda diskretno i između redova. A i moj je zaključak, koji sam stekla čitajući knjigu, prilično sličan.
Stella polare 