Јелена Вукановић рођена је 1995. године у Пећи. Живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две збирке поезије: Логор и Чађави влак у смеху. Поезија јој је објављена у разним новинама и часописима.
ODNOS
Sešću na ovu klupu slomljenu -
ispraviće je moja kičma.
MERHABA
Pomozi Bože.
Ja učim jedan jezik -
posvetila sam se,
meni je najteže,
ja putujem kroz ovu šumu sama,
a spušta se noć,
i nije lako prohodna, naprotiv.
Moj put je grandiozan,
moj put je uzvišen.
Kada stignem do kuće jezika,
ako stignem,
prosto će nastati muk.
Blistavo je ovo što živim,
blistavo -
a svaki me glagol rastrže kao krvožedni vuk.
UŽASNA LEPOTA
Užasno lepu stvar sam videla:
ti spavaš i u snu miluješ sopstvene ruke.
Samo što ne zaurlah.
Ti si ogledalo svih onih što i kad spavaju: vole.
Ti si primer onoga što je kazao Kalderon:
I u snu moraš dobar biti.
OVA PAUČINA NIJE SAMO MOJA
Ova paučina nije samo moja.
Budi dobro.
Budi toplo.
Neka te zvuci sirena i kajanje ne bude.
Svaki čovek je sam sebi oduzeo par godina života.
Ako je sva ova nevolja u tebi,
ja koja ne spavam i bdim nad tvojim trzajima u snu,
premda nije pristojno,
ponavljam ti da ova paučina nije samo moja
i da ćemo se zajedno izvući iz pakla.
Znam put.
Ti mene podsećaš na proleće.
Nisi sunce, nisi bagrenje, nisi ruža,
već stanje mojega duha.
A taj duh moj je tajna kao prstenovi Saturna.
JOŠ OVO O POEZIJI
Samo još ovo imam reći o Poeziji:
Bolje mi je umreti otrovana,
no gladna.
UČENIK SA KUBE
Učenik sa Kube mi je jednom objasnio razliku između te amo y te estoy amando.
Te amo znači volim te. I to je to. Završeno.
Te estoy amando znaci volim te sad i sad i sad i sad i sad i sad i sad.
LJUTNJA
Naljutila sam se na tebe, ali sam zaboravila zašto.
To je baš, baš lepo.
Da li je i opasno?
NEMA RAZLOGA
Ja sam htela tebi biti divna nebeska slika
i samo su sluškinje moje znale kakva sam zapravo.
Da se selim iz lika u lik i iz oblika u oblik.
No, ti kada bi dolazio,
pretvarala bih se u kip.
To nije bilo slučajno.
Zvezda biti nekome je nestvarno,
ako taj neko ne poznaje svojstvo zvezda.
Mene niko nije osvetlio
od rođenja,
ima milijardu godina.
Ako ja sobom mogu da svetlim,
možeš i ti u mraku da postojiš,
ako ja mogu da živim nikada videvši se
ti nemaš zašto da razbijaš svoje odraze.
TEBI, ANA
Ti si
Veverica što se brže ispela na drvo
no što ju je moj pogled iole stigao.
Šuma nas pritiska a račvanje ranjava dušu -
je li svaki put pogrešan,
pošto u svakome ima prvog pitanja i prvog straha,
je li u svakome beznađe i odmazda?
Ana, odlučila sam se -
idem levo,
a u desnom mi je duša.
Ana, odlučila sam se -
idem desno,
a u levom mi je duša.
Ako sam ja u onom neuhvatljivom,
u onome što nije,
molim te da ideš putevima nepostojećim,
jer sam iznimno tamo gde me život nije naterao da biram.
Ana, svakim izborom sam hrlila ka smrti -
to je valjda prirodno.
SKAKAONICA
Jedini način da čovek preživi skok
jeste da se iz ptice preobrazi u ribu.
...
Usmerena sam ali dešava se da zalutam i zaboravim na našu kuću.
Vrlo je važno da me ima u kući sa tobom jer kuća bez nas dve ne postoji.
Dešava se da zaboravim i počnem putem s vukovima priče deliti.
Sažalim se, gladni su i nesretni,
dajem im kolače spravljene za tebe,
džem i jabuke,
a vidim besne na mene,
tužna sam i očajna jer pomišljam da dajem malo, jako malo, da moji darovi samo uvećavaju i podsećaju ih na njihovu veliku, veliku nesreću.
Ja starim tu sa njima.
Reže na mene, neće ni moje telo ako nije celo,
sva sam od neke unutrašnje krvi poplavljena da osećam da ću se udaviti.
Ne želim ostariti sa njima.
Sve bih tim zverima dala da hoće da se izmene.
Ali neće, i smeju mi se, i plaše me,
i navode me da sebi život oduzmem,
neobjašnjivo je kako im za tren poverujem, ja, ja koja sam životom ganuta -
Onda shvatim da sam jača od njih, kažem: Vidi, čega se ti plašiš! U rukama držim masku ružnoga lica koju lomim i okrećem naopako.
Iza je bela praznina.
Nisam ovom šumom pošla da budem hrana vukovima.
Јелена Вукановић рођена је 1995. године у Пећи. Живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две збирке поезије: Логор и Чађави влак у смеху. Поезија јој је објављена у разним новинама и часописима.
NE RAZUMEM
Ja ne mogu da verujem da mi živimo na ovome
svetu, a da ne znamo kako smo nastali.
Veći me užas pred tim obuzima no pred smrću,
i kada god neko dete izađe iz utrobe tame
pomislim kako to ništa ne znači.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi.
Kada vidim vevericu ili ježa zanemim od
užasa.
Ni obično pentranje, ni obične bodlje
ne razumem.
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.
DISKONTINUITET
Borim se za nove, komotnije
Grobove.
Ne moraš mi reći,
znam ja da
prokletstvo je
uvek želeti
Početke.
LIJANA
Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u
korenje sveta.
Ja sam se otimala rastu.
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu: smrt…
Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne će godine biti bogomdane…
Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je
Vremenu…
Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.
Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se
popne.
KAŽU DA JE SPASITI SE LAKO
Osmehujem ti se u prolazu svetova,
veseli me tvoje mutno spasenje:
Kažeš: kažeš: Svakoga dana radi isto,
i pronađi sebi put, pronađi rešenje,
disciplinuj se i shvati smisao patnje;
Prolazim kroz tvoje pouzdane sheme,
i gle! Nema tu puta za mene!
Prepelica se obesila o moju istrajnost i zvezde
prolile krv o stenje,
a ti –
nudiš mi od porcelana spasenje!...
STRUKTURE DOMOVINE
Moto: Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato.
B. Petrović
Preko klisura rugovskih dolazila sam do mesta
nove nesreće.
Putem hvatala puževe i ptice jer šta ja znam o svome novom
staništu, divlja sam, pa sam divlja,
i kada god pokušaju da me obuku u somot haljine
i smeste u kakvu limunzinu ili tramvaj taštine
oguliću puževe i pticama odrezati kljunove.
Šta ja znam gde sam došla,
mene su ovde nanela iz bistrice
čudovišta,
Tako volšebna i iz drugog svetla rođena,
da ih i ne želim sa ove strane opisivati.
I ja tamo ne mogu da se vratim.
Puževi imaju kuću,
a ptice krila.
Turisti na izlazu iz klisure greju se u peći,
samo ja ne mogu.
PTICE
Vatra pucketa sa namerom da spali sve –
čega se dotakne.
Jata ptica u jutarnjim naletima
događaj veći znače od ljubavnih uzleta.
Vatra pucketa sa namerom da spali sve –
čega se dotakne.
Nepovratno odvajanje naših tela predstavlja
smrt za nauku.
U nedostatku predmeta,
jata ptica u jutarnjim naletima
posvedočiće tek o određenim ljubavima.
PADANJE
Uhode me ptice.
Ona kaže da me na nešto žele
podsetiti.
Da u snovima to jasno mogu videti.
Samo, neizostavno padnem.
I sećanje na let ne ostane već
trauma pada.
Voleo bih kada bi me te ptice
ponele na krilima,
ali one nikoga ne nose.
I mrve im iz kljunova ispadaju jer ništa ne može tuđim trudom
leteti.
I kiše,
i snegovi,
tužno ispadaju
iz vilice vode.
SENKE
Život je ostao, i ostaće –
u senci drveta
odsečenog
iako drvo više ne pravi tu senku.
Čovek krivo misli da svojim bićem ispunjava
predeo ovaj.
Na sličnom mestu će pasti
da bi napravio prostor za novu braću
pošto je premalo prostora
i nikakva božja kazna nije u pitanju.
Brat je jednostavno zamenjiv,
ali život uvek ostaje u senci prošlih
i senka odsečenog ili palog
otkriva nam našu vlastitu sudbinu
senke koja se nadvija nad životom ovim
neupitnim.
Ognjen Petrović (1981) je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014). Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.
Smena sena Jelene Vukanović
(povodom knjiga Logor i Čađavi vlak u smehu)
Ubijte moje demone i moji će anđeli umreti.
Tenesi Vilijams
Pretvoritisunce u običnu tačku je lako, ali tačku pretvoriti u Sunce – svakako je Velika Umetnost. U njoj se neizrecivo i neizgovorivo smešta u formu izvan koje nije moguće zamisliti neku drugu formu, a svi stvoreni oblici – Slova, Reči, Strukture bivaju prevedeni u Zakon po kom se sve događa i još važnije, Zakon zbog kog se sve – jer je napisano – možda i događa.
Uporišna tačka autorkine poezije jeste sam jezik – u punom potencijalu njegove vazdušaste efemernosti, sa lakoćom (Leichtigheit) pretvoren u svetlosni snop, zrak kadar da niveliše sve zamislive i nezamislive proživljene živote, ali isto tako, i sve one živote – nepreinačene hipotetičkim konstrukcijama dolazećeg, odnosno prividno mogućeg.
Pesnikiinjin glas, logično, u sfumatu vremena prohujalih u buci i besu nemirenja sa unutrašnjim i spoljašnjim pravilima sopstvenih i tuđih paklova (i rajeva) proizvodi jedan posve osoben, nežan šum, kadar da nemoguće učini mogućim, čak i da pod nataloženim lišćem u gradskom parku otkrije čarobni prsten zatrpan travom i staklom ili da ugasi odjeke davnašnjih glasova u najdubljem snu ili uspomeni.
San i uspomene prelamaju se u nebrojenim imaginarnim ogledalima kojima se pesnikinja okružila. Njihovi se odrazi umnožavaju i tope kroz jedno-vreme koje nema niti početka niti kraja jer seže, sasvim izvesno, do samog Izvora svih Reči, koje, ko zna iz nepojmljivih visina padaju i rasprskavaju se na tlu izazivajući seizmičke potrese na ovom smešnom kopnu.
Po njemu se hoda ponosito – sa svim raskošno izloženim simboličkim obeležjima – haljinama, nakitom, rukopisnim knjigama, ali i u velikom strahu i čuđenju spram sveta takvog kakav jeste.
A jeste samo jedan od mogućih svetova – svet okružen nevidljivim žicama nečije projekcije logora čije je ustrojstvo takvo da u isti ili lični grob gura sve što bi se, skokovito ili u slobodnom padu – ka drugačijem i novom ustremilo, svet takav da je pred mnogobrojna pesnikinjina ja poput semenja maslačka razvejanih tako da posvuda ostavljaju trag, nametnuo imperativ kreacije prinudnog habitusa. U njemu se u nekoj vrsti nametnutog egzila u sebe, u sve svoje odraze pesnikinjino biće povuklo da ne bi u vanjštini sagrađenoj od trivija, besmislenih normi, devalviranih vrednosnih skala naprosto: iščeznulo.
Otuda ne čudi što se duboko pod njegovim temeljima reči kuvaju poput višanja u kotlu, da bi se kroz zidove od svetla napukle – pustog staništa naseljenog svima – probila, poput iznenadne zvonjave – elegantna nota, najavljući ples po žici razapetoj nad neprebrojivim ambisima, koji se šire i skupljaju istovremeno, mameći svojim možda i nesagledivim ponorima, na čijem dnu, sasvim izvesno, svetluca ona dragocena Iskra života samog, dvema autorkinim knjigama obuhvaćenim kroz sve na šta se sam pojam života odnosi – ponajviše na samu ideju slobode, iz koje svaki autonomni pokret svakog živog bića ishoduje i kojoj, po cenu svega, inherentno stremi.
Upravo se zato u većini pesama – postupno i temeljno – okovi (prisilne) normativizacije, patološkog konzervativizma i dobrim namerama prikrivene represije (porodice, društva, sistema, socijalnih mreža) raskidaju, a sve pojave, zbivanja, događaji bivaju propušteni kroz jednu specifični vrstu optike nalik na crveni zastor ili mrežu navučenu preko očiju, kako bi se konstituisani u pojavnom ili imaginaciji, sasvim svejedno – razložili na konstitutivne elemente i iznova sastavili. Sasvim razumljivo da tako iznova re-kreirana stvarnost, neki novi, šavovima spojeni svet postaje uznemirujuća i na momemte, šokantna datost.
U njoj se sve takozvane objektivne činjenice stavljaju ili pod znakove navodnika ili pod veliki lebdeći znak pitanja da bi potom bile potpuno relativizovane u svojim doslovnim i metaforičkim značenjima i postavljene na čvršće temelje samosvojnog mišljenja i ništa manje samosvojnije logike.
Mišljenja i logike na koje se postepeno, iz pesme u pesmu, autorkini subjekti i objekti navikavaju, čija pravila uče i upijaju sve ono što je pesnikinja ocrtala verbalno u svoj svojoj kristalnoj jasnosti, ne ostavljajući mesta dvoumljenju ili sumnji, i otkrivaju, može biti, nešto više, o sebi i svetovima kojma su se, zasigurno, priklonili protiv one dragocene mogućnosti izbora – dakle, protivno sopstvenoj volji, instrumentalizovanoj – pozitivnim nasleđima dogmi vaspitanja, religije, morala, institucionalizovanog znanja.
No, samo novostečeno znanje – koje veje iz zgusnutih i razbokorenih autorkinih pesama – takvo je da ne donosi utehu niti spokoj niti barem privremeno smirenje, budući da oni, u postavljenim zemnim i nebeskim konstelacijama uopšte i nisu mogući. Jer, čini se, jednakim intezitetom, bez osvrtanja na izabrana sredstva, rat traje na nebu i na zemlji, razumljivo, sa promenljivim ishodima i naročito, promenljivim akterima.
Znani i neznani, bližnji, prijatelji, nemušti, jurodivi, neostvarene ljubavi, u pasiji i u duhu formirani savezi pera, Persefone koje nikada nisu stupile na kopno, nesvesni, odbačeni, prokleti, monstrumi koje je usud, proviđenje ili neka druga sila – lišila svete veštine govora, ljubavnici, bivši ljubavnici, kumiri, čuvari vrtova, umorni, umoreni, zaboravljeni, anđeli i sitni demoni promiču kao kroz zatamnjeno staklo u kaleidoskopima sasvim živih i stvarnih slika i sukobljavaju se, u i oko pesnikinjinog bića.
A svi tragovi njihovog postojanja bivaju transformisani u ogrebotine na samom telu pesme, katkada mirne i tihe poput vode koja teče, katkada savim nalik na majstorski potez oštricom zarivenom ispod oklopa, pravo u centar vitalne arterije sklonosti da se pozlata stavlja na sve što je dobrano oksidima inficirano.
Seciranje takvog inficiranog tkiva u poeziji Jelene Vukanović dosledno je realizovano. Autorka je, uostalom, decidna kada tvrdi da jedino u raspadanju i večitom dekomponovanju materije, dakle, u samoj smrti mogu postojati osećaji jer, odumiranje svega nevitalnog i trošnog jeste istovremeno bujanje svežijeg i novog – a ona sama, smrt, kojoj je prethodila strahota (neželjenog) rođenja, postaje krunskim dokazom života samog, koji se, paradoksalno, i konstituiše u nebrojenim nizovima sasvim malih svakodnevnih smrti – dok bi, može se zaključiti, ona konačna, smrt tela, bila samo promena staništa duha – u druga dokučiva i nedokučiva obličja, mesta do kijih se dopre tek kada se ovozemaljsko zanavek i napusti.
Pesnikinja doista i jeste – posve u duhu H. Hajsenbitela napustila sva ovozemaljska, objektivna poimanja stvarnosti, koja se teško i mogu konstituisati u ličnom i individualnom – sine ira etstudio, o svemu što je proželo i dotaklo: o onoj večnoj „vatri koja prži iznutra“, i u lančanim nizovima slobodnog preleta kroz zvuk, sliku i značenje pesama, formatirala ona unikatna, sopstvena.
Reč slučaj – lišena je sadržine, sećanje ne obrazuje, bliskost ima prirodu utopije, nezamenljiva su u životu jedino sveža umiranja, mirisi karanfila istovetni su mirisima ustajale hrane, brda se smanjuju zbog nipošto običnog dugmeta na bijeloj košulji, kroz (sve) zidove struje kletve, soma pljušti kao kiša, nema puta koji je nenasilan – ako se prostori negde slučajno i otvore – pravci do njih upisani su u slobodi izbora pod revolverom prislonjenim na slepoočnicu – sasvim u skladu ustrojstva univerzalnog logora, desno ili levo, tamo gde se nalaze ili zatvori ili umobolnice; svetinje izazivaju mučninu, može se voleti jedino distanciono u čežnutljivim prosanjanim paklovima, slova krvare, ubija se i istovremenovaskrsava, iz kaveza se može uteći jedino u još veći kavez, knjige su prazne sve dok se ne ispišukrvlju, smrti se vezuju u pupčani čvor, do Boga se dopseva imaginarnim liftovima, do neba – dečjom igrom, padeži bole poput zubobolje, svet se obilazi u jednoj tački, jedino se štapomizražava težina tijela, pismo se otkriva kao svitanje, voli se isključivo ono što umire, spava tako kao da se nikad niti jedan zločin počinio nije, piše iz nutrine, postojana je samo – u neporecivom trajanju – jedino dekompozicija, raspadanje materije, otuđuje se da bi se poklanjalo, bezakonjeozakonjuje, smrt se u sećanju javlja radije nego ine ljubavi lišene ma kakvih romantičarskih istorija, propada se da bi se napredovalo, umire da bi se živelo.
Magmatsko pulsiranje egzistencijalističke lave prisutno u obema autorkinim knjigama, u duh i sluh utiskuje se poput hukanevidljivih vozova u noći – a noć sama, kao privilegovano doba nenadanih i očekivanih uvida u prirodu stvarnog, mrakom je ispunila stranice autorkinih knjiga, ispisanih nimalo običnim mastilom.
No, čak i kada u pesmi usni – pesnikinja to čini sa očima izvan svakog zla, još važnije: ne čini to izvan svake nade.
Otelotvorena u neporecivoj pobedi nevinih bića nad nasrtljivim i upornim demonima – koji mogu uvesti u carstva nemosti no ne i tišine i supremaciji Onog što prezire jer se u njeganikada posumnjalo nije nad svojim negativističkim opozicijama – nada kristalno zaiskri u časovima gotovo materijalizovanog besmisla i očaja: onako kako svetlo ne može postojati bez tame, i upravo tada transcedentira u most koji može spojiti dezintegrisano ja u jednu nerazorivu i netaknutu celinu.
Nekoliki ametisti rasuti po zbirkama, relativno „mekani“ lamenti i evokacije – Voda koja teče, Oteto, Dana, Cvetovi, Ako se iznenadiš, Stvari, Medijum, Tango, Nije sunce, Kroki 3 – zatalasanom nežnošću su nagovestili da se u permanentnoj smeni svetlih i tamnih tonova, smeni sena i neprekidnoj, totalnoj borbi visokog i niskog, uzvišenog i trivijalnog, proživljenog i sanjanog, bivšeg, sadašnjeg i budućeg, mogu nazreti obrisi nekog životvornijeg prostora na kom će cvetovi negdašnjeg Aušvica buknuti u svim svojim rasprskavajućim, neograničenim bojama.
Poezija Jelene Vukanović, sublimirana u dalekosežan, pronicljiv pogled u samo srce stvari – čudesno je proputavanje sopstvenog Duha razloženog u telu pesme do nekih trajnijih, permanentnim promenama kaljenih obličija, daleko od razuđenih bezljudnih ostrva, zapravo jeste jedna pažljivo strukturirana kompozicija o lepoti koja iskri u jeziku i kroz jezik, koji je jedini kadar da osvetli sve ono što bi svevidećem unutrašnjem oku, možda ostalo skriveno i zatamnjeno, no koje seže tamo gde većina onih kojima se pesnikinja (medijumski) obraća mora, pod uslovom da se usudi tek napraviti prvi, sudbonosni korak.
Jasna Jeremić (Loznica, 1987) studirala je srpski jezik i književnost u Beogradu. Završila je Visoku školu strukovnih studija za vaspitače u Sremskoj Mitrovici. Poeziju objavljuje u raznim časopisima.
MOJA SAHRANA
Svi znani i neznani,
zvani i samopozvani,
ne mogu vam otvoriti sutra.
Dođite danas.
Iako žmurim,
ja gledam vas iznutra.
ŽIVOT
Do mosta je
jedna staza,
što postaje
moja oaza
u kojoj
kukavički
trajem.
ZAKLJUČAK
,,Ni pauk nije kod kuće,
Svi su me napustili.’’
Video je Slep,
čuo je od Gluvog,
rekao mu Nem.
JEDNOM VELIKOM PESNIKU
Ja ne znam ništa o tebi,
iako pisali su mnogi potanko
o tvome životu i delu,
zapravo, dajući sud olako.
I neću saznati nikad
tvoje najdraže doba dana,
omiljenu boju koja te nadahne,
da li ti je stih više rana nego hrana,
ni poslednju misao pre nego što
tvoja krhka duša naposletku izdahne…
Ja ne znam ništa o tebi,
a, čini mi se,
ti znaš sve o meni.
VODE NADOŠLE
Vode nadošle,
ne prelivajte kej,
ne budite labudove
iz jutarnjeg sna,
ne plašite romantične
zalutale duše,
u koritu ostanite.
Dozvolite da sedim na klupi
i ispišem do kraja stih.
Vode nadošle,
besne i veličanstvene,
usporite malo svoj huk,
ne zamerite što
gledam vas gorde
a ogoljene u jedu svom.
Samo vas molim,
vode nadošle,
dopustite da ispišem
pesmu do kraja,
da završim poslednji stih
pre našeg večnog zagrljaja,
pre negó što
progutate kej
i mene i labudove
s njim.
U OGLEDALU
Ne vidim se.
Znači,
još živa sam
i u vertikali.
Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.
KAWAII FENOMEN (2)
Kawaii… Neretko autopedofilija. Autopedofili su uzbuđeni sećanjem na sebe dok su bili dečica. To se sećanje da oživeti kroz kawaii, slatkoću življenja. Autopedofilija – seksualno naslađivanje odrasle osobe koja se zamišlja kao dete ili glumi dete (nošenjem pelena i sl.) u SEKSUALNOM ČINU. To je zdravo oživljavanje sećanja na prvobitna ,,golicanja“ i zaobilaženje svega erotskog kroz igru/agresiju/kikot; Sada se odrasla osoba vraća – da ,,oživi“ ono što je nekada bilo potisnuto ili ne odviše jasno. Autopedofilija se može posmatrati i kroz neku vrstu mazohizma – jer se slatko, nevino dete prepušta odraslome muškarcu/ženi, ali je to samo jedna strana medalje, a druga je naravno sadistička težnja mazohiste koja poručuje – ti si odgovoran za mene. I tako se ljubitelji šašavih kostima kawaii modela mogu označiti kao latentni pedofili. Ovo nije nikakva optužba, samo simpatična maštarija. Ljubitelji kawaii modela sada mogu da ispune onu – frustraciju – ne znam šta ću sa tobom, poješću te – Samo ni sada težnja nema veze sa kanibalizmom, no sa erotizmom. Napokon oni mogu da – ,,oskrnave“ slatkoću, da jedu… napokon se mogu gostiti detinjstvom, slatkoćom, a taj spoj ume zbuniti – jer je nešto nasjlađe u našim životima – detinjstvo – i seksualnost – tako čudno odvojeni nesećanjem. Kawaii nije hedonizam, kawaii je dolče vita. Kawaii model je greota obljubiti – i upravo greota tera na blud, preskakanje granica. Taj blud tera odraslog čoveka da se seti nevinosti deteta, kroz najjaču magiju – kroz erotski čin – koji u realnosti detinjstva nije moguć i nije opravdan.
Fotografija: Sally Mann
I nakon takvog čina, modelima kupiti: hello kitty nakit, čašu za mlekce, kuhinju za decu, šećernu penu, odvesti ih na ringišpil, sve šareno, sve slatko, izmeštena utopija detinjstva koju pružaju kawaii modeli. Njihova je snaga ogromna – oni – već odrasli – stvaraju fiktivnu (ali ne nevažnu!) granicu koja ljubitelje zbunjuje do te mere da se osećaju grešno – je li ili nije pred njima dete? Regresivna zamena za istinsku želju. Kawaii model govori o nežnosti, krhkosti, no to nije ona čista nežnost, amoralna i istinska, ali nije ni prljava i nečista – ko oponaša dete – u sebi mora imati nešto od svoga oponašanja, jer je dete neizbrisano iz našega koda. I onda je to kao oživljavanje mrtvaca – što je možda i najveći tabu – nekrofilija. Kawaii goth modeli lepo manifestuju ovu postavku. Uz njih su aveti, strašne lutke, špricevi, smrt, sanduci, grobovi (to sve može spadati uz aksesoare kawaii goth modela). A onda… jedna cucla, ili bele, nevine čarape… Takav spoj suprotnosti nalikuje na ,,zlo dete“, na dete izvađeno iz zemlje… Kawaii pruža jedno zaobilazno zadovoljenje naših najmračnijih težnji. Kawaii metod je savršen u lečenju pedofilije. Fantazije ne treba gušiti, naprotiv, treba ih razvijati, da bi na nivou fantazija i obitavale. Idealna kompenzacijska pojava, a da nije neuroza: kawaii!
Kada peva o ljubavi, pesnik se obraća božanskom (u čoveku), naizgled nedosežnim bićima, ili pak najnižim – u koje ne samo da utkano je božansko, već je božansko u njima naročito vidljivo, i to okom vidljivo, pa su sva ta htonska bića u potrazi za bogom i paradoksalno bliže bogu no sveci (!) s obzirom na živo blato u koje su se uvalili do guše. Njihovo disanje mora biti snažnije od običnog disanja. Oni, gubeći stvari i bića na cestama, stravično i dramatično gube uvek jedino i samo Boga. Svakim udisajem, gube Boga.
Pesnik naročito milostan prema zverima, zverima jer prevazilaze ljudsko telo razarajući ga nemilosrdno, to telo u koje se nastaniše, to igralište, stecište demonima, prikazuje ih onakvima kakvi u suštini jesu: manji od makovoga zrna.
Bolno usamljen, on savetuje smrtnicima da ga ne prate na putevima samospoznaje. Njega ne ljuti smerna putanja smrtnika (pri tom kada govori o smrtnosti, ne misli isključivo na to da ćemo svi umreti, nego na ono što je zaista nedostojno u čoveku: sujeta, ogorčenost, samoljublje, istrajnost u nekakvom karakteru), samo on sa njom nema nikakve veze, sa takvom je putanjom – raskrstio:
Ako u sebi imaš svet,
čoveka, ženu il' dete,
samo prođi, produži dalje,
ne stupaj na mrke stepenike
na obodima puteva
ovozemaljske sreće.
Smerno hodaj
ka toplom ognjištu,
il' srcu što te u mekom gnezdu čeka.
Ne idi za mnom.
Mene mame druga svetla
što se žalcem beru
na cilju mog hoda,
u proplancima skamenjenim.
(Staza)
Ljudi koje sreće na nižim putevima neretko predstavljaju teret. Progovara onda ta bolna misao iz njega da – živeti se može samo bez ljudi. I ovde se ne misli na ljudskost i suštinu koja neizostavno mora biti i klica boga, nego na formu i determinisanost koja prati čoveka na nižim stupnjevima samospoznavanja.
Budistička tradicija govori, između ostalog, i o plemenitoj istini o putu koji vodi do prestanka patnje. Reč je o oslobađanju bića od vezanosti i želja, a to je osmostruki plemeniti put. Upravo je na taj put pesnik zakoračio.
Zbirka je žanrovski i tematski podeljena. Nekoliko haiku pesama možemo posmatrati u kontekstu skraćivanja dužih pesama, sabijanja, odsecanja od svega suvišnog. Dakle, i forma pesama ukazuje na želju za odsecanjem i istvoremeno nemogućnost potpunog ostvarenja te želje. Sa druge strane, duže pesme mogu se posmatrati kao proširene haiku forme. Ta je potencijalna eksperimentalnost pisanja i čitanja naročito zanimljiva. Upravo u haiku pesmama izrazita je odsutnost ljudi, ali njihov dah…
Pokojni harmonikaš budi lirskog subjekta iz sna, vetar briše suze siročetu mesto majke, zmije izviru ispod vrelog kamenja.
Karakteristična je informativnost u pojedinim dužim pesmama:
Pahulje oplele srce neba.
U kristalnom oblaku
ogleda se mesečev očnjak.
Nemirni san izlazi iz spavača.
Senoviti lovac goni zvezdani treptaj.
Na crnoj pari zgasle Žar –ptice
beli vukovi greju čeljad.
(Mraz)
Naravno da sadržaj ne ostaje na nivou informacija već se razlaže u čitalačkom tkivu, ali informativnost odaje utisak surovosti i jeze, pa kao da sama priroda odavde progovara! Obrnuti i pervertirani pejzaž (?) informativnošću odaje utisak šoka, zar takve slike, slike koje bi jedna bubašvaba, da može pisati, nama mirno prenela? Te pejzažne pesme su bez onog subjekta kojem se pesnik neretko čežnjivo obraća, stoga mogu pesme u zbirci podeliti na slikovite, opisne i ljubavne, iako u punom smislu žanra to ne mogu potpuno učiniti jer ova poetika izmiče žanrovskim okvirima.
Iznad jastuka
probuđeni leleci.
Jutro bez mene.
Ovaj se prizor, navodno, odvija bez samoga pesnika, jer kada kaže – živeti se može samo bez ljudi, on sebe ne izuzima. Život sam – sam život je važan – a ne pojedinac u svojoj pometenosti i determinisanosti koja mu postaje tragedija. On se može izjednačiti sa onom kapi u okeanu jedino ako shvati smisao celine i oslobodi se praznih želja i htenja. Uspeva li to lirski subjekt? Na stazama kojima hodi, čini se da još ni prvi problem oprečnosti nije mogao savladati. Kasnije sledi trolikost i četvorolikost i osmostrukost koje svetle čak i iz ove pozicije. Da, u pesmi Na ivici reći će: Umesto tvoga / ili lica Boga, / ja grlim / strmine bezdana. Problem je postavljen tako: ili-ili, a sve između je ambis, ova crtica je ambis, pa i život sam koji deli čoveka rastrzanog između niskog i visokog.
Ovakva antinomija čak koketira i sa patetikom. Oštrina kojom je izrečena postavka pokazuje da ništa za pesnika ne postoji osim Boga i onog lica koje je izgubio. U ovoj ravni, on gubi samog Boga. Niža bića, da tako kažem, imaju izuzetnu sposobnost da nas iznenade. Ili: Niža bića imaju sposobnost da nas učine bogom. Biće da je tako, pa se stvara još veća iluzija ili pukotina. Uzaludnost koja pesniku onemogućava da obgrli lik voljenog i lik samoga Boga, čine ga tragičnim, poput Narcisa. On želi Boga u svemu, on želi sebe u svemu. Ništa osim antinomija koje je ranjeno biće uspostavilo. Nisko-visoko, gore-dole. Na koncu, antinomije se slivaju u jedno, pa nije netačno tvrditi da su voljeni i Bog jedno te isto za čoveka, a da je vera zanosna boginja koja preti ništavilom. Ako ne može Bog – onda neka bude komadanje blještavilom. Ako ne može Bog – onda neka ne bude ničega.
Često je taj Bog mamac, klopka, kuka za naivne. Sve te silne refleksije Boga u smrtnicima, sve te čežnje koje mame nas da se u sopstvenoj lepoti udavimo, u ovoj mašini za mlevenje mesa. Čitajući, videla sam samleveno meso, sitna crevca, koske, i smrad (miris) – primarni jezik ove izuzetne poezije koja će svima koji pročitaju otvoriti oči, ali one detinje, radoznale, koje se ni pred životom ni pred smrću ne zatvaraju, oči sa još neizgrađenom estetikom, a kamoli etikom. Ispočetka!
Zoran Antonijevićgovori svoju poeziju:
Video materijal je proizvod saradnje između pesnika okupljenih oko projekta Spoken word RS. Pesma Liryca – moj brat spava je muzički projekat nastao kao plod saradnje između muzickih projekata Voden, Azimetruum i Zorana Antonijevića.
Јелена Вукановић пише као женско. И као мушко. И женско-мушко, и мушко-женско. И као дете пише Јелена Вукановић, и као вила. И као чудо, па се за њеном поезијом осврћемо као што се за њом сви живи осврћу у песми Преламање, једној од сијасет упечатљивих у збирци Логор:
Јесам гадна,
али нема жене,
нема мушкарца –
који ме неће погледати,
који се за мном неће окренути –
јер сви се окрећу за болом,
за страшћу, за собом нема ко се не окреће,
ја преламам.
Јелену сам упознао пре отприлике пет година, она је тад имала двадесет једну, двадесет две. И то се нисмо упознали уживо него кореспондентски. Придајем велики значај таквим познанствима. Шопенхауер је својевремено мудро запазио да људи, кад пишу, исказују готово фрапантну склоност ка истини. У разговору, било телефонском, било у четири ока, већи су изгледи да ћемо пожелети да слажемо, покушати да слажемо, успети у лажи. Кад пишемо, а „писање ослобађа“, како то Јелена каже у насловној песми Логор, у нама се разгорева силна истиножудња, узбуни нас нејасан, али моћан порив да будемо искрени, да кажемо шта јесте и како јесте.
Осим тога што ослобађа и што воли истину, писање има и спасилачку димензију, чије обрисе наслућујемо у Јелениној песми Змијски сан:
Свака реч коју напишем спасава децу од мене,
животиње,
мушкарце и
жене.
За мене је, елем, Јелена Вукановић одавно већ песникиња са великим П, иако је „Логор“ њен првенац. О овој збирци, коју је објавио Центар за културу и туризам у Младеновцу, као награду младој песникињи, добитници награде „Шумадијске метафоре“, Душан Стојковић овако пише:
„Логор је књига нераздељена на циклусе, што нипошто не значи да су песме у њој сложене без икаквог реда. Напротив! Постоји унутрашња кохеренција која их повезује и сигурно песничко писмо које их води, и то тако што њене читаоце, и тематиком и стилским умећем, заводи. Збирку отвара песма по којој је она насловљена. Песникиња није победничку песму чувала да је смести на сам крај књиге, као што би многи други песници, и кудикамо старији и зрелији од ње, учинили. Није јој наум био да покаже како друге песме ка песми Логор воде, већ како оне, на одређени начин – а на читаоцима је да открију на који – из ње происходе“, забележио је, поред осталог, Душан Стојковић у поговору под насловом „Стихозбирка о крајњем симболу“.
Јелена Вукановић је песникиња чудовишне идиле. У њеним песмама звецка армагедонско оружје, севају анђеоски погледи, грче се демонске канџе. Она, пак, остаје своја и небеска, нимало размажена чак и кад се чини да извољева: „Не могу поћи са тобом. / Нема пута који је за мене ненасилан“, каже она у песми Нема пута, а у краткој песми Љубав говори оно што сви који воле знају, осећају и предосећају, али нису баш вољни ни самима себи да признају:
Љубав о каквој сањам
најближа је
Паклу
Чежње.
Смрти се не треба плашити, али ипак, од ње имамо разлога да стрепимо, у једном чисто органском, телесном смислу, јер емоције припадају телу. То и песникиња увиђа кад у песми Та смрт ефектно поентира: „Све више увиђам да није довољно умрети / да се не би осећало. / Напротив: у смрти су само осећаји, / а живот, ништа до предмет који / обогаћује смрт.“
Она која опомиње да „човек кад-тад пасти мора“, те да „крила остављају мирис лешева у ваздуху“ (Не покушавај), успеће и најневернијег Тому међу читаоцима да увуче у стање описано у песми Стид: „Говорим ти ствари срамне и / увлачим те у стање стида, / то је једини Простор где ја / разумем / човека.“
Кажу да младе песнике и, уопште, младе ствараоце не треба хвалити, е да се не би уобразили и, последично, улењили се, зарибали. Ја Јелену Вукановић могу чиста срца и слободно да хвалим зато што она никад није ни била млада песникиња, нити је то данас, у својој двадесет седмој години. Она је рођена стара, и остаће увек девојчица.
Преузето из Културног додатка Политике
РЕКОНСТРУКЦИЈА
Тиха драма се одвија у нама,
готово неприметна,
шкрипи крв наших виолина у рају.
Сетила сам се свега
што сам пропустила деловањем:
Морамо организовати азбуку поново.
Морамо открити од каквог је смисла
Удаљеност слова А од слова Ш
за наш садашњи живот.
Морамо видети да ли је А дељиво,
и ако јесте, разложити га
колико год је то могуће
и позабавити се његовим јединицама.
Морамо крунисати оно слово
за које приметимо да се најчешће јавља
у нашем витком говору,
морамо распарати А,
морамо утврдити да ли иста слова
користе ратници и видовњаци,
која слова су одговорна
за покоље,
а која за сневање,
и је ли истом комбинацијом слова
човек забада нож, па пева деци успаванке.
СТИД
Говорим ти ствари срамне и
увлачим те у стање стида,
то је једини Простор где ја
разумем
човека.
Гадости говорим
да бисмо једно постали
у
скровитости
у
свеопштем разједињењу.
Говорим ствари срамне
да бисмо се стопили
онако како се породица стапа
како се суделује у сахрани
Првој.
Говорим ти ствари срамне јер само у срамоти
можемо поново бити Деца,
Деца чији се Органи не злоупотребљавају,
Деца Светла.
КЕКС
Само је један ужас већи од смрти ужаса:
Рођење.
Незамисливо је сада тога се присећати
јер бих сигурно изгубио разум.
Очајна жеља да се све обједини и сачува,
да биће скине задах праха и кала,
да се очисти од зла и несносног мировања.
Ипак, ове речи заборавит не могу:
Хајде, хајде. На тебе је ред.
Проћи ће док си рекао кекс.
Из збирке Логор Јелене Вукановић (издавач: Центар за културу и туризам Младеновац, 2020)
Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima. Pesme koje ovde donosimo su izbor iz knjige Čađavi vlak u smehu. (Presing, 2021.)
KIČMA
Kičma nikada ne manifestuje bol tamo odakle potiče,
tako i ja u malom prstu nosim sve svoje nedaće.
KINTSUGI
Prodala sam život svoj ogavnim
pejzažima.
Najlepši umetak bejah na deponiji.
Sada, kada skončavam,
a bez doma hodila sam
i nigde mi ugodno bilo nije,
pitam se, je li iko video potpuno i lepo mene –
tražeći delove za sopstvene kintsugije.
KRALJICA
Od umetnosti nema ’leba,
ali ima kolača.
LJUBAV
Volim da mašem i da se smejem ljudima nepoznatim.
Više volim te ljubavi
od onih sa istorijama u krevetima i poslastičarnicama
i na gubilištima.
ŽELJKA SA DORĆOLA
Željka sa Dorćola je pipnula Danila Kiša.
Pipni i ti nju,
pa pipni onda mene,
da ako nas sve prožme Velika Umetnost.
LJUBAVI MOJA
U Velikoj Kući živim,
Dvorac moj je pun đakonija.
Između tebe i mene – sto dugačak poput mosta,
nije nam stalo da budemo blizu.
U Velikoj Kući živim,
Dvorac je pun daljina,
između tebe i mene čistina
i
ljubav.
Ljubav kakve nema.
Ne govori se ništa, da se ne sruše naša tela
što kao nijedna
vole se i prihvataju jer kroz struje stola
osećaju istoriju najfinijega drveća.
Obed traje satima,
ti i ja slušamo kako u ustima zvuči n e š t o
što je doskora bilo živo,
ali šta to može biti?
Naša otmenost nadrasta sve.
Ti ćeš se još malo – ko zec za Budu –
žrtvovati za mene.
VIŠNJE U KOTLU
Kao Višnje u Kotlu
kuvaju se reči u mome stomaku
donjem.
Zrnce nara ili kap ruma
dovoljno je da opet nešto kažem bitno:
Meni ne treba niko i ništa da bih pisala.
Kao otrov što darovala sam psima,
grči se azbuka u mojim ustima,
ne znam da govorim,
ali da prepiske večite vodim,
e to bogami, znam.
Pišem ljudima:
Ne možemo se videti sutra,
raste mi Umnjak,
Plavi je Mesec,
zbivaju se u meni čuda.
Ne smete ih videti,
možete oslepeti,
jeste to za Oko, ali unutarnje, gutajuće.
ODA M. BULATOVIĆU
Zatičeš me jednog decembra neopranu,
zapuštenu,
naravno da to meni ne priliči,
lepotici…
Ipak, tužna sam ti, presvisla sam ti.
Možda mi se Hemija izmenila u telu,
ali obrnula sam se na kuću k’o kornjača.
Nudiš Foknera,
kažem ne,
nudiš Mišimu,
kažem ne,
Volta Vitmena,
jedno veliko ne!
Nudiš svoje pesme meni posvećene,
Gospode Bože, to tek ne!
Nudiš Bulatovića,
kažem da,
odlazim pod vodu,
znaš li zašto,
jer on peva tamo gde se ne sme,
pored jagnjadi zaklanih,
jer moj Pakao probija njegov tuš zlaćani…
NEVINOST
Spavaću vala k’o da nikog nikad ubila nisam.
Red je jednom da i ja
kao zaklana –
brižno i izvesno
usnim.
ODA PETRU
Ti si svetac.
*
Na lepotu se moraš navći kao na kaznu.
Moraš.
*
Tvoje oči ne smeju pogledati
nevine, hipnotišu prostor u kojem nevini dišu.
Sa vremenom već
ne možeš
učiniti mnogo.
*
Zna se šta biva kada Svetac jednu
Puslicu pojede.
Poželi umreti od slatkog.
*
Zna se i kada vidi pokolj,
poželi veru ne izgubiti
*
Sve u svemu -
ti se ne možeš zaustaviti -
gledaš na ovo što živimo svi,
nas i ne pogledavši,
ali jedna kornjača -
jedan puž -
dovode te do toga da pomisliš -
a što im ja ne bih oteo kuću?
a što muzičkoj kutiji ne bih oduzeo zvuk?
*
Zabrinut si.
zgazićeš i otimaćeš,
a nećeš to hteti -
jedno dete tvoje sklanja puževe sa ceste
drugo im gnječi kucice.
Voli oba deteta, Petre.
Ko zna koga smo oživeli smrću,
a koga usmrtili životom.
*
Praznina je u tvojim očima
čitljiva i mamljiva -
ti si pojeo vreme
i ono će pojesti tebe.
*
Tako si mrtav
u aparatu za varenje,
tako živ kao detalj.
Neko kaže: ,,Omiljeno jelo su mi lignje!"
Dabogda svršio na retkom tanjiru!
Dabogda te smazao Bog!
Kawaii je pridev koji na japanskom predstavlja nešto ,,slatko“, ,,nežno“, ,,neodoljivo“. Ovaj termin odnosi se na modu, stil života, hranu, igračke, enterijer, eksterijer. Javlja se tamo gde se najmanje očekuje: kawaii logo može se pronaći i u poslovnom okruženju, u prevoznim sredstvima, u vladinim publikacijama, između ostalog.
Rekla bih da kawaii stil predstavlja razuzdanu devicu.
Neću se baviti previše podvrstama samoga stila, već onime što smatram da u najopštijem smislu predstavlja. Ipak, trebalo bi spomenuti na početku šta sve jeste ili može biti kawaii. U prikazu osobenog doživljaja, neki će modeli (kad kažem model mislim prevashodno na sve one koji neguju ovaj kult ,,slatkoga“, nebitno u čemu) koristiti igračke i lutke, neki će se opredeliti za čudesna stvorenja (sobu će ispuniti igračkama ili ih sami oponašati), čudna bića poput Pikačua ili Hello Kitty mogu se naći na garderobi, na zidu, iz samog frižidera mogu iskočiti. Kawaii model će neodoljivo želeti Hello Kitty tortu. Tu su i lolite, nimfice u kariranim suknjicama.
U početku se odnosio na pastelne boje, a kasnije je spektar proširen. Što šarenije – to slađe. Posebno zanimljiv je široko rasprostranjeni stil koji bih ja nazvala kawaii gothic. Modeli se oblače mahom u crno, nakit je napadan i često bizaran, nije čudno videti minđuše u obliku tableta ili špriceva, kosturskih glava i svega onoga što može da simboliše smrt. I to je jedan vid oslobađanja od najvećeg straha. Nositi smrt. Ni na ovim modelima ne izostaje slatkoća. Dovoljan je jedan detalj, recimo – kikice, ili cucla u ustima bizarno obučene gotičarke – da otkloni jezu. Ili da je pojača?!
Mirenje oprečnosti. Teško je savladati oprečnost na svakome polju, i ne samo da je teško, već pokušaj mirenja oprečnosti može rastemeljiti čoveka. A koliko je tek mirenja nakon toga? Trolikosti, četverolikosti. Ah!
Kawaii miri čovekov unutarnji glas koji govori: Ovo ne smem želeti, ovo je mlado, ovo je nevino, ovo je protivuzakonito. Kawaii ikone nisu deca, ali previše dečjeg (infantilnog) donose. Da, a suprotno dečjem, kawaii modeli unose erotiku, poželjnost. Taj spoj je neretko zbunjujuć. No, kawaii govori: Ovo ne možeš ne voleti.
Vile, čarobnice, lolite, nimfe, pastirice, đavolice suznih okica, slatkih rumenih obraščića. Važno je znati da se u ovim demonima perverzije krije nevino dete. To je važno znati, da bi se bezbedno moglo prepustiti. To je kawaii. Ne puka aparencija, već istina onoga što se tako dramatično pokazuje. Model koristi malecni telefon, a njen pogled i osmeh su zavodljivi, ko zna kakve razgovore ona vodi, i tu se stvara kontrast koji uzbuđuje. Model govori I love you, I am cute, cute, cute. Ta slatkoća nije maska. Samo je paradoks. Možda banalni mozak ne može shvatiti. Mozak sa sindromom ili-ili. Primer ili-ili sindroma je sledeći: ,,Je li bolje da nam žene budu domaćice ili lezbejke?“ Kao da jedno isključuje drugo?! Svašta. Dakle ne postoji ili-ili, nego i-i. Kawaii, mnogi bi pomislili, sindrom je Petra Pana, ali tako ne mora biti. Zašto bi življenje moralo biti odrastanje? Ne pretvaraju li se starci u decu, najveću moguću decu?
Žrtvovanje deteta nije samo doslovni čin, već i simbolički, a kobnost je ista. Kawaii je pobuna protiv žrtvovanja deteta. Upravo jer je pobuna, neretko prelazi u kič ili je na rubu kiča i preterivanja. Ipak, ovaj kič ne truje dušu, kawaii je pravilan izraz (kiča) i pokazuje šta čovek sve može biti. Retko modeli takvi izlaze na ulicu, kawaii je lična predstava oslobađanja bez publike, premda ima i onih koji kawaii stil žive.
Princip zabrane u kawaii-u, na tim se modelima uočava nešto detinje, a dete se ne sme želeti. No, ti modeli nisu deca. Ali šta sa detinjim? To je razdor koji može stvoriti kawaii. Jedno ispravno pitanje. Šta volimo kod dece? Slatkoću. To volimo i u odraslim ljudima. Čeznemo za slatkoćom, a možda to mnogi neće priznati. Slatko u erotskom, u večitoj zapari vulgarnosti, uzbuditi se nečim slatkim, zaista je revolucionarno. Želja da se slatko prevaziđe, da se opsesija detetom prevaziđe, ali i da mu se čovek vrati, i u ovome čuči nežni paradoks.
Samooduševljenje detinjstvom nikada ne jenjava. Kawaii modeli oblače suknjice koje su nosili kao deca. Tu je sećanje na igru koja se iznova mora oživeti u erotizmu jer seksualnost moramo osmisliti, dati joj magijsku formu igre.
Nije reč o seksualizaciji svega postojećeg, već o jednom osvešćenju. Nalaženju zdravoga spoja između čistine i prljavštine. Kawaii pobeđuje frazu – Ovo ne sme da me uzbuđuje! Reč je jedino u davanju nove forme određenom (problematičnom) uzbuđenju. Osmisliti zdravo svoju potrebu za skretanjem ili kakvim izmeštanjem. O tome sam spoju htela govoriti, o čudesnoj erotičkoj bajci. Erotizam je bajka i nije čudno što traga za dobrim vilama.
Niko ne voli rođendane kao Bojan, rekla mi je Jasmina, njegova mati. Došla sam na ideju da Bojanu poklonim pesmu za rođendan, a onda mi se pridružiše i drugi, sjajni pesnici. Hvala Tomislavu Marinkoviću, Borivoju Vezmaru, Šabanu Šarenkapiću, Isidori Bobić, Nenadu Petroviću, Ognjenu Petroviću, Tugomiru Matiću, Zoranu Antonijeviću. Neke su pesme napisane ranije, neke specijalno za ovaj dan. Samo jezik poezije dopire do nebesa, zato šaljem retke ptice da pošalju mu darove ove zemno-nebeske! Sigurna sam da će i on nas odozgo pogledati! Srećan rođendan Bojanu Kovačeviću! Jelena Vukanović
NEODVOJIVI
Čak i kad se razdvajamo
na dve strane,
odlazeći u mesta
beskrajno udaljena i pusta,
naši koraci su uporni
i nastavljaju da slede
neku zamišljenu
putanju
između nas.
NIKO
U tvojoj sobi sumrak noktima
tiho nagriza stvari.
Koraci ispod prozora,
bez putokaza, nalaze prolaz
u nevidljivi život.
Dok vrtiš neposlušan uvojak kose,
na sličan način i svet se premotava.
Neko ponovo ulazi u tvoju dušu
s koferom punim isplakanih metafora.
Ljubav peče kao zeleni plamičci koprive.
Tihi trenuci caruju,
smeši se mesec nad gradom
i budno motri na omađijani svet.
Ti ne primećuješ to. Čitaš.
,,Ah, kako očajanje u pesmi
može da prija“, kažeš.
Ja sam Niko.
I sve ti ovo govorim da upamtiš:
moraš sama otkriti formulu koja poništava bol.
Oslušni vetrić u lišću pored prozora.
To sam ja.
Poslušaj tišinu dok između zidova raste noć.
Neko je u njoj i sluša tvoje disanje.
Tomislav Marinković
IZVAN SUZA
Zvuk tvoga glasa
tvoj miris
raste u meni
i nestaje.
Šuštanje u zavesama,
senke na staklima
ništa ne govore
Trećinu provodeći u ljubavi
trećinu u smrti
trećinu sam sa sobom
bilo gde i nigde
u ma kom telu
u ma čijem imenu.
Tvoje rašiveno dugme
ne nosi nikakvu poruku.
Nema znakova
onostranog iako
ti si ovde
sav.
Hladan i suv
izvan suza.
Borivoj Vezmar
NEBESKE VISINE
Propeo se na krstninu prvu
Na banderu iznad
Mahale
Utačkao se na nebu
Mahalci ga podjaruju:
Podstrekuju ga
I jarmače
A on hoće
I neće da se ubije
Al kad pade –
Njegov mu otac uganjajuć
Roba ženu u kuću –
Veli:
Vala te neka
I od sebe ti bilo
Sine – ti svoje nebeske
Prije mene dosegnu visine
(1981-2021)
Šaban Šarenkapić
ANAPHORA
Na ovoj obali, dužoj od naše
ljubavi za jednu večnost,
srešće se talas i hrid
kada se oglasi zvono na crkvi.
Ali ništa se neće promeniti:
ostrvo biće puno ježeva i ptica,
srce prepuno trnja i slobode.
A mi ćemo se sretati zauvek,
u jednom jedinom, prezrelom danu,
ubranom sa drveta masline.
Isidora Bobić
KASNIJE, ŽIVOT
Ceo život živeti rođenje.
Ceo život gledati rođenjem.
Živeti život kroz
nepostojeću smrt.
Nenad Petrović
SKICA ZA PEJZAŽ SA PTICAMA I DALEKOVODIMA
Ponesi uzorak vegetacije,
vazduh u bočicama,
recital prolećnih ptica
na dalekovodima, srpanj i sve
tračnice
u pjesmi, najtoplije žarulje
na cesti, polumjesec
i naš brijeg ogoljen vjetrom
u ovoj zvučnoj
kutiji ponesi,
ponesi i vjeruj:
tako ću uvijek znati gdje si.
Ognjen Petrović
KOCKICE
Ponekad se kockice slože same
pa ni nestanak ne izgleda strašno
više kao mekan jastuk
trag usne na rubu neispijene čaše
IZA SPUŠTENIH VJEĐA
I na kraju
ostaje samo tvoj svijet
razmiče se tama
iza spuštenih vjeđa
prepliće huk vjetra
sa pjesmom zrikavaca
sa udahom
sa izdahom
Tugomir Matić
LEPTIRU…
Leptiru,
nemoj reći nikome
gde je soba od mesečine.
Ona je utočište naše
gde sedimo
za istim stolom
i ispijamo hladne vatre
sa zidova plamenih.
NEROĐENI
Da li u meni
ima dovoljno reči,
tebi za žrtvu nem da ostanem,
da li ćeš Nerođeni ispričan biti tada
u rečima za pesme nove
u kojima se gnezdiš uvek
poput nove reči u meni
što samoj sebi nedostaje,
od neizrecivosti pati.
TVOJ POGLED
Na dnu okeana
neprestano izgovaram reč
koju niko osim tebe ne razume.
Perje palih anđela
starije od morskoga dna,
sraslo je u njega,
postalo postelja
u kojoj ležim obasjan
tvojim zracima.
Od njihove toplote
moja reč ključa,
iz dubine morske nosi me
ka oblacima vrelim
pravo ispred tvoga oka
u čijoj dubini
reč moja anđele koti.
DRVO VASELJENE
Tvoj šapat
se pretvorio u maglu
koja je s jutrom popila
sunčevu svetlost
i spustila se na tle.
Sedim u središtu divljine
čije je oblike magla poprimila.
Zagledan u nju ne trepćem.
Puštam je u sebe
da vatru u utrobi mojoj nahrani.
Iz vatre niče drvo vaseljene,
cvetaju mu ogledala
u predvorja zvezda
čiji zidovi dišu
a dah im daje Tvoje ime
koje šapću grane
dok svemir grle.
Zoran Antonijević
DEVICA MARIJA I ZEC BELI
Moja je Utroba nevina.
Ja rodih jednog Boga, koji je rodio mene:
reč – kojom te iz bezdana ćutnje vadim,
reč kojom ću te u bezdan ćutnje dati i
uspavati.
Ti ćeš izaći iz mene nov i čuditi se proleću.
Ti ćeš pitati možeš li zeca belog da povedeš sa sobom u leto,
u jesen,
u zimu.
Na proleće – nemoj da mi ga nisi doneo!…
Livade su beskrajno duge, tvoj zec ovde može naučiti
Роберто Хуароз је аргентински песник (1925 – 1995). Познат је по књизи поезије Вертикална поезија где испитује границе језика и његов суштински смисао за човека. Ова метапоезија умногоме је инспирисана идејама Мартина Хајдегера. Свака је песма нумерисана, без наслова. У питању је стремљење ка узвишеноме, поетска, а самиме тиме и онтолошка вертикала. Стремљење од циља битније, као што је путовање од дестинације. Октавио Паз и Хулио Кортасар били су задивљени овом поезијом. Паз је казао да су Хуарозове песме изненађујуће вербалне кристализације, језик сведен на куглу светлости. Песник апсолутних тренутака.
Rastko Tejin (67), detektiv u penziji, rodom iz K., sa prebivalištem u B. Piše poeziju i (fragmentarnu) prozu. Tvorac je dela: Skica za sliku Sveta, Beleške oca Metafrasta, Splet, I smrt se vraća da isključi ringlu, Hodočašće u Ništa
SKICA ZA SLIKU SVETA
Ćutanje je konačni cilj svega napisanog.
Sve mlađa deca vode sve odraslije razgovore.
Odustah od ideje da sam dobar i, odjednom – Bog, taj veliki Bog, dobi dovoljno mesta na svetu!
Imamo snage još samo za surovost. Nežnost ne bismo preživeli.
Neko je sposoban da voli sebe samo zaobilazno, trudeći se oko svoje slike.
Propao sam kao čovek i sad vredim samo onoliko koliko dajem. Sad vredim samo kao božanstvo.
Slobodne da stvaramo, ono što stvorimo nas zarobljava, potpuno.
Poraz po poraz: sloboda.
Rastko Tejin sa zvezdanom prašinom
Sve to što sad traži nas, cele hoće li nadživeti sebe?
Da iza prostote može da stoji Premudrost. A da iza teoretisanja i spekulacija, umivenih i razigranih, može da stoji zatucanost. Eto, kakvi paradoksi.
… treba mi da čak i navike budu stalno ponavljajuća novost.
Odbaci sliku i oseti bol. Povratak životu je povratak iskustvu umiranja.
Prozračno je trajnije, baš zato što je uvek na ivici nestajanja.
Cilj rada je nerad.
Aktuelno je prerušena prošlost. Samo je večnost savremena.
Jedina prava nagrada je učešće u lepoti.
Mnogo toga ne staje u oblik, a ipak se na obliku, sve više, insistira.
Kada su stvari previše jasne, nećeš ih razumeti.
Ranjena sujeta je šansa, jer sve ranjeno može i da umre.
Svako se nasađuje na sopstvene pojmove o čoveku. Čovek, onaj drugi, jedva da ima veze s tim.
Drži dobronamernu distancu prema ljudima, da bi bio bliži onome što su oni, stvarno.
Visoko mišljenje o sebi ne znači i samopouzdanje, naprotiv: znaš, negde duboko, da će te onaj ko si umislio da si izdati kad ti najviše treba, reći ti: ,,ne postojim’’.
Sitni promašaji ga odvedoše na stranputicu i on završi u krupnim pitanjima.
Doživeh u sebi, u mašti, potpuno, i tako pokvarih moguće.
Što manje grabiš od života, to više ostavljaš Proviđenju da ti pokloni.
Smiri se, šta god ružno da kažu o tebi, istina je uvek mnogo gora.
Caru carevo, a to je sumnja. Bogu Božije, a to je poverenje. Teško pokolenju koje daje obrnuto.
Ljubakanje je veći neprijatelj Ljubavi, negó mržnja.
U ljubav se ide ćutke, kao u rat ili u manastir.
Postojanje je neminovnost i treba ga ignorisati. Treba živeti za ono što postojanje nije dónelo.
Ako, rizikujući dušu ili glavu ili mir, dođeš do istine do koje je već neko došao, to će biti nova istina.
Nijedno znanje koje ti dopušta da se osećaš ugodno što ga poseduješ nije dovršeno.
Ja sam tvoj san, ti moj i neću se iznenaditi ako si ništa. Možda postojimo, dođi.
Plaši se da sazna Istinu, da mu Istina ne bi pokvarila planove. ,,Životne’’. Kao da je život moguć bez Istine.
Tachibana no Kachiko, japanska carica, umrla je u 64.godini. Njen testament je sve šokirao. Zahtevala je da joj se telo obuče u jednostavnu odeću i da bude bačeno na ulicu gde će ga proždrati vrane i divlji psi. Telo je bilo obučeno u prostu ,,katabiru“ – beli kimono, zato se raskršće gde je ležala zove Katabira no Tsuji – The Crossroad of Corpses, i postoji i dan danas; Pamti se kao jedna od najlepših žena Japana, ali za razliku od drugih dama – bila je budista uverena da njen izgled ne predstavlja apsolutno ništa i ostavila je svetu sopstvenu smrt kao lekciju. Osnovala je Danrin-ji hram, verovatno prvi japanski zen hram. Htela je iskoristiti svoj položaj i podučavati učenike budizmu, ali je nosila jednu ,,kletvu“ – prelepo lice – zbog kog je umesto zainteresovanih učenika neretko dobijala ljubavna pisma i nepristojne ponude. Njen poslednji čin nije prošao nezapaženo. Započet je novi tip budističkog slikarstva – Kyjuaizu (九相図; The Nine Signs). Ove slike predstavljaju prikaze prelepih žena u devet faza raspadanja. Slike su bile izuzetno realne i sigurno viđene u pravim grobovima, kada je telo već bilo u fazi raspadanja. Katabira no Tsuji uključena je u Takehara Shunsen’s Yokai Catalog, the Ehon Hyaku Monogatari (絵本百物語; Picture Book of a Hundred Stories).
,,Umesto tvoga ili lica boga, ja grlim strmine bezdana“ je stih koji htedoh da ispišem po svome kućnom zidu. Ipak ne, osta da mi odzvanja u glavi. U ateljeu zajedničkog prijatelja, jedan je učenik Zorana stao slikati kao da je zver, a mene kao baba da sam. Vrlo vešto, ipak. Može se nekima i ova poezija beznadežnom činiti, ali paradoksalno, oštrinom svojom – umiruje, baš kao i pojava njegova. Ti završeci, puni su slatkih uboda noža, slatkih smrti. Britke rečenice, poput sečiva ulaze u telo i golicaju. Sve je stopljeno, postoji težnja da se sa što manje izražajnih sredstava nešto kaže, ali pesnik ne odoleva uvek takvoj sažetosti.
I šta počeh govoriti, učenik je na kraju Zorana oslobodio svega zverskog, a mene, razume se, podmladio, jer bezdani podmlađuju i biće neretko izlazi čisto, kao tek rođeno da je.
Zašto poezijom umiruje? Jer temama za čovečanstvo gnusnim, poput smrti – pristupa kao dete koje bi da se igra. To dete ne može prihvatiti neprijateljstvo jelena i vuka, neprijateljstvo života i smrti, jer to nipošto nije standardni odnos prema stvarima i uopšte, prema svetinjama: deci, ognjištu, crkvi. Demistifikujući svetinje progovara da mnogo toga ispitano nije i da je put ka razumevanju složeniji od negiranja. Deca ne znaju za smrt kakvu mi znamo i kolo bi zaigrala oko raskomadane lešine. Na koncu, zašto da ne?
Toliko mamljivo, da bih se i sama na ovakvu poetsku omču rado vešala.
,,U ovo se ne dira!“ to ne postoji kod Zorana Antonijevića. Iz zadaha truleži, on izlazi – u havajskoj košulji! U ovim pesmama ima pastoralne idiličnosti, samo pomerene i izvrnute. Pesnikov moral i ljubav rezervisani su za viša bića, a ne za aveti što obitavaju ulicama i dušama. Čovek kome je za dlaku izmaklo više biće ili bog, grli strmine bezdana. To je večni, a ne privremeni čin, i ne liči li na jadnog Sizifa? Da, baš za dlaku. Moglo je drugačije biti, da ne bi tog predivnog izmaka.
Jelena Vukanović
Zoran Antonijević rođen je 1979. u Smederevskoj Palanci. Živi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: „Snovi oblačara“, „Sabor senki“, „Srce obavijeno zmijom“, „Crna kuća“, „Bela kuća“, zbirku haiku poezije „Cvrkut u magli“. Poezija je za njega samo jedan jezik kojim komunicira sa vidljivim i nevidljivim svetom.
Borivoj Vezmar pesnik je praha i kraha. On alhemijski spaja protivrečnosti u jedno da se tu više kontrast ne oseća. Osim ako se uđe u seciranje struktura. Što pravom misliocu ne pada na um. Bogu hvala na njegovim nesrećama i izletima kojih nije bilo, jer da ih je bilo – ne bi ovakvih spisa nastalo. Njegova angažovanost je potpuno nepretenciozna. To je jedan unutarnji krik koji odgovara sveopštem: bez interesa. Slušajući takav krik on osluškuje krik čovečanstva – bez interesa, ponovo. Neprestana poetska vertikala preti svemu razornome. Za njega su ovo pakleni dani. Njegov silazak u ambis je uvek izdizanje.
Jelena Vukanović
Borivoj Vezmar je rođen 1971. godine u Pakracu. Piše poeziju. Objavljene su mu četiri knjige pesama. Objavljivao je pesme i u periodici. Radi u biblioteci.
ČEKAMTE DA SIĐEŠ
Meni su pakao ovi dani. Zaista.
U ćelijama svih ponedeljaka zatočen
Čekam te da siđeš ispod zavesa,
iz devičanske crkve, iz trnja i svećnjaka
što tinjaju porinuti u debele magle
kojima si opasana jastucima punim
baruta i lišća.
Čekam da mi doneseš
Materijal –
ventile, zglobove, kapi skupljene sa dna tela,
rebra i svetlost po njima rasutu,
dah svoj iznutra, gorući, živi,
ničim taknut!
Da poneseš tragove androgina,
anđela, bičeva kojima su ti leđa šibali
(a znam da nema tih vrata
koja već nisu zazidana),
i da ti se dopušta sići jedino još
kroz igru zraka i senki,
zatvorenoj u šapat prstiju –
da to što otuda iznosiš
oslobađa
i ubija.
STRELCI IZ SNA
Stvaram samom sebi svoju javnost,
nekakva stvorenja od krvi i zraka
baš poput vas i mene.
Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,
svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku
kandže,
svoje snove u kojima vas sanjaju
kao da ste stvarni.
Njima govorim stihove,
na mestu koje će već jednom zauvek svak
napustiti.
HIDŽAMA
Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,
i da se njome čisti
zatrovana krv, koža, creva,
niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera,
ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,
čak i dah,
i da to može potrajati, to lečenje,
kroz čitav jedan život, proževši njegovu
larvu, gusenicu,
leptira,
sve dokle ne istrune,
i prosuvši se u reku, ili tek
u kišni kanal,
oslobodi
svoj beskraj.
DVERI
Subotnje jutro:
iz podruma antikvarnice
izlazeći pevuši
akademik – prvoakademik.
Za njim će
jedan od najglavnijih simbolista
na svetu,
a za jednim od najglavnijih simbolista
i direktor televizije,
najrazbarušenije.
Za direktorom će lenjo
i klupski trener,
a za trenerom
glavati mačak.
Za mačkom šmizla,
noseći teoriju
neodređenog čega.
Za šmizlom,
dve memljive iscepane sveske veoma retkog starog časopisa,
Jednom dotaknuti jezičkim svetom Jelene Vukanović, može se desiti da se iz njega više ne iskobeljate. Njenim poetskim i proznim prostranstvima vladaju On, Ona, Bog i Jezik. Može i obrnutim redom – ali uvek iz pesnikinjine nežne, ženstvene i jezički neobuzdane perspektive. Jelena Vukanović je rođenja 17.2.1994. u Peći. Završila je Gimnaziju u Mladenovcu i apsolvent je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri Srpska književnost sa južnoslovenskim književnostima, sa španskim kao drugim jezikom. Objavljivala je eseje na temu Gombrovičeve ,,Pornografije’’ i ,,Brodogradilišta’’ Juan Carlosa Onettija u književnom časopisu ,,Rez’’. Njene priče su objavljivane u zbornicima „Prozor u dvorište“ i „Karneval u suterenu – nova mladenovačka kratka priča“ (Litera – Mladenovac). U pesmi „Oteto“ napisala je: „… niti jedan kutak nema da je prazan, ako jeste, to cvetovi žele da buknu.“ Stella polare njenim cvetovima ustupa prazan kutak.
NARCIS
Nemoj se kajati, bedniče bedni,
radije se seti koliko si hteo i goreo
pa htedni da izgoriš opet –
mesto što lažeš starcima da bi preneli bogu
jer si negde čuo da on voli pokajnike više od –
pravednika.
Ne voli, ne voli, i ne voli.
I deci lažeš.
Znaš ti vrlo dobro kome ćeš da lažeš.
Idi, greši, u tom zlatnom kaputiću, izdanku svetla,
ne obaziri se na starce podvodače –
što po pola sa bogom dele to telo tvoje
raspredajući o duhu koji tobož bez forme može biti –
Nikome ti ništa nisi učinio.
Ko je uvređen, sebe je uvredio.
A taj Narcis golemi neka se u vodi udavi,
u podzemlju neka gleda lice svoje,
neće više u čoveku!
VRPCA
Pisana reč posrednik je između dva glasa što misle da od šale mogu reći psovku ili izjaviti ljubav.
Ne mogu!
Ne bi prazno bilo, da mogu.
Umeće se među tela, tela što misle da se mogu tek tako uvući u praznine i izaći neokrnjeni, isti.
Pa i komšija sa tuđe njive dođe krvav.
Pisana reč ne dopušta to ruglo, ona je dovikivanje
preko ograde, i ne dopušta svojatanje jezičko.
Zato onaj koji piše zna da mora krvavu vrpcu preseć’
ako misli nešto istinsko da kaže.
MAZGA
Ti i ja smo poput mazgi, poslednji u generaciji.
(I.B. Singer, Ludak)
Neću nastavljati! A ovakve pozivaju opet.
Poslednja ću trska svoje generacije biti.
Vetar će me odneti, u izmet pseći ću se uliti,
sa pola snage – živeću, u svemu.
I opet ću, verovali vi ili ne,
bez obzira što ništa nisam dao,
oživeti u krvavome kremu porodilje
koja jedva čeka da mi metne kragnicu i gurne me u ovaj
sramni život!
VODA KOJA TEČE
Naravno da zavisi i od mene ovo osećanje
koje me spaja sa
Svime. Sve. Kakva reč.
Nisam zaboravila. Jedino je to odlika moje moralnosti.
I ja sam Sve. Još jednom ću privići telo
da se kreće kao voda na ovom smešnom kopnu –
doneću običaje svoje, rukopisne knjige, nakit –
Sve.
Vodo moja, noseći te, neću se prilagoditi.
Ko kaže da ne možemo poneti u dubine naše
apsolutnu niskost i pomešati je, magijski.
Iz usta mi samo iz tog razloga teče opasnost.
Ne daj bože nikom da prokrvarim.
U tebe imam poverenje –
ali zaboga ne poverenje da nećeš reći nikome
kako sam jedva čekala konopce i kamenje, kosmičke
džepove, nego poverenje da ćemo izlaziti živi kroz
vreme i da će sve ponovo biti senzualno.
Mrtve da ispraćamo slasno!
U uši si mi ulazila. Nozdrve. Rupice.
Nisi sa ovoga sveta! Ali ulaziš u mene povremeno
ČIM te mogu opisati.
To je krajnost zbog koje volim što me nosiš.
Šta mi samo govoriš:
počni saditi cveće posvećeno
i doživećeš čudo –
čudo deset puta veće od onoga čuda!
Kažeš: pretvaraj se da si prodavačica tepiha i
posveti se tome u celosti!
Zbog toga ćeš gore moći da radiš svašta! Nezamislivo!
vezati neprijatelja i gledati kako mu se srce cepa
od pogane strave.
Ako budem jači, to ću pošteno uraditi.
Ako budeš jači, to mi uradi.
Sa tobom se neću gledati po sudovima,
ti i ja, kao dve životinje dostojne,
ne dopustimo da nam sudi svinja u odelu!
Do pobede!
RAĐANJE
Ranije bih slutila:
Dogodiće mi se nešto loše,
prognaće me.
Progonstvo mi beše najveći strah.
Sada ne.
Ova je zemlja odavno tuđa.
I ja nemam niti jedan ar da izgubim.
Trebalo bi da se drugi boje osobe koja ništa nema da
izgubi.
Trebalo bi da se boje one koja nije odredila
krevetac za spokoj i pokoj
zato što se iz minute u minutu rađa.
REČI
Ne poznaješ reči.
Izvan jezika pevaš
i misliš da lepo pevaš,
a ti jadan, grakćeš.
Samog sebe mešaš sa slavujem.
O, da se samo udvojiti možeš pa da čuješ:
Gra, gra, gra…
Zvuk kosilice i otvaranje teške kapije
teraju te nešto da izustiš, ali:
ne poznaješ reči.
Kažeš kako nisu potrebne,
da je ćutanje zlato.
Reči su ti uništile život,
pa eto koliko nisu važne.
Nije bilo udaraca u tvome životu,
niti saobraćajnih nesreća.
Modrica nemaš.
Bilo je jedino reči, takvih reči koje te nateraše da ćutiš
ali ne jer si nešto važno razumeo,
ne jer živiš u zlatu tišine,
ne jer si se napokon ušuškao u krajnosti –
već jer više nema tih reči koje te mogu vratiti živog
i pokretnog, meni, pokretnoj i živoj.
Ti si svoj život, i ne primetivši, uništio – u Jeziku.
Možeš odmoriti noge.
Aljoša Cvjetićanin
Porodične priče za Laku noć
Umesto predgovora
Ove novele pisala sam da bih Bogu skrenula pažnju na jednu kuću obavijenu maglom, kuću u kojoj se strašne stvari zbivaju. Možda su takve sve kuće, ali mome oku ne može promaći niti jedan detalj, i kako nema malog nasilja, ja sam iskoristila sav potencijal mikro sveta za dar onome koji ume da vidi i koji zna da (pre) uveliča. Problem se mora uvek i isključivo rešavati u jeziku, a ove aveti su iz jezika izašle, ali po svaku cenu će utkane u Jezik biti, pa makar i kao pokušaji. Makar i kao majmuni. Ovde se vidi jasno koliko ti junaci žderu, mumlaju, zveckaju tanjirima samo da ne bi išta progovorili, a neki od njih Rečnike prodaju i svojataju. Ja sam se rvala sa njima, posmatrala ih, i nisam dopustila da stvore Haos. Jedini ,,haos’’ koji je pretio ovim spisima beše Eros, ali isključivo onaj koji je iz mene izvirao. Dešavalo se da nisam mogla pisati od tih slatkastih napada, iako prave erotike nema, oni se toliko zalaufaju kada požele da vole ili da ih neko voli, toliko su čudni kada ubijaju!… Ja svoje junake sakatim, majka završava na podu, otac u podrumu, brat odlazi u Japan ili izvršava samoubistvo. Nikada nisam znala kako će se koja priča završiti, niti sam išta ispravljala, nikada. Pisala bih u bunilu i najvećoj logofiličnoj vatri. Nameravala sam oca da poštedim ,,lapota’’ u istoimenoj noveli, ali dve rečenice na samom kraju su mu presudile, i hop – sin ga je mlatnuo sekirom, nenadano, podelivši ga na pola, a njegova dečica uzeše jedno jednu polovinu glave, drugo – drugu. Hm! To beše iznenađenje i za mene. Možda to i nije adekvatno rešenje, ali čovek bi izgoreo da to nije učinio. Dakle, nema ispravljanja. U pisanju, negujem Prevenciju. Pre tog svetog čina se pripremiti – čitanjem, muzikom, valjanom ishranom, suzama, pa čak i svojevrsnom askezom. Ne posle, ne! Po izmetu se da videti kako se ko neguje i hrani, isto tako se na osnovu mojih novela da videti kako se to i čime hranim.
,,Razlika u znanju’’ najdraži mi je koncept – jer se kroz procep jedne realnosti uliva još jedna, druga, treća… i to meni nije poznato samo kao piscu, nego i kao čoveku. Oni koji su podvukli ravnu liniju, ne znaju koliko se toga zbiva ispod ili iznad njihovih odluka.
Ovi ljudi – ne mogu da se pronađu u Vremenu, jer su se razjedinili u Jeziku. Zato se jedino mogu voleti dok žvaću za trpezom ili dok se ujedine protiv nekoga. Najveći poraz njihov dogodio se u noveli ,,Nesporazum’’ gde sukobi isključivo nastaju u govoru, i u ogranku jezička umiru jer ne znaju više značenje niti jedne reči. Tako strašan pakao, rekao bi Juan Carlos Onetti.
Aljoša Cvjetićanin
NA VREME IH SECITE
Očekivasmo bebicu. Na kakve sam samo testove išao, na ispitivanja razna, ishranu promenio, prestao sa vožnjom bicikla, brojao spermatozoide i računao na njih, molio im se kao gospodu bogu da me ne iznevere, i pored toga, neprestano su mi otkazivali poslušnost, meni, ratniku. Neće me, ne bira me, a tako bih dobar otac bio, znao sam tada, milovao bih dušicu svoju, govorio bih joj, kada dobije prvu mesečnicu, da je u nju ušla žena ali da neće preplaviti detence u njoj, govorio bih joj dušo moja, leptirice moja, krv sam prolio dok te nisam dobio, i šta ćemo sada, hoćemo li da poljubimo svaki delić tvoga tela, mojega tela koje se nastavilo u tebi i koje ćeš nastaviti u drugima… hoćemo li se voleti, ti i ja ikada? Zašto se ne ugnezdiš, pitao sam se, zašto ptičice letiš bez prestanka, bez znanja i života, čezneš li za sigurnim gnezdom?
Počeo sam spremati kuću. Kupio sam veliki televizor i mnoštvo igrački, da beba može da se zabavlja. Čak sam i trambolinu ubacio u kuću, kada malo poraste, da skakuće. Za potencijalnog dečačića kupio sam avion i autić na struju. Žena je govorila da je pritiskam, da ne može ovako da zatrudni (!) da se ja ponašam već kao da imamo jato dece u kući. A kako drugačije, kako nego da zamišljam, da prizovem, kako nego da kupim svu opremu, jer neće ni jedno dete izabrati neodgovorne roditelje, mislio sam. Odnose imasmo po tri puta dnevno, ona je želela najčešće zguza da joj uvaljujem, ali deca se tako ne prave, čitao sam. Najbolja je poza misionarska, razume se. Ona bi znala u besu reći da mi više ne može lice gledati, ali sam zahtevao da me gleda: mene, oca njenog deteta. Gledaj oca svoga deteta, ponavljao sam joj kao mantru, gledaj oca svoga deteta… Pristao sam par puta od pozadi metnuvši ogledalo ispred – da može gledati oca svoga deteta. Otac njenog deteta joj je duboko ubacivao božanske klice u matericu, primi seme ovo zemljo plodna, cvet prolećni neka iz tebe oživi, u tebe će se i vratiti, i ti ćeš zemljo bogatija biti… Zvaćemo je Jelena, rekoh ženi. Jelena znači: sjajna, blistava. Sujeverna žena kazala mi je da ne valja unapred deci davati imena. Jelena, Jelena, pucaću iz puške kada se budeš rodila, organizovaću veliko slavlje u kafani, vikaću da sam postao čovek, i ja, moja Jelena, ti nikada nećeš plakati, pored budućeg čoveka. Ti ćeš ličiti na mene, i ti ćeš postati žena, prava žena, ja ću ti pomoći u tome, da i ti vidiš Sunce, pa opet u zemlju, kad te se nagleda Sunce, i kada se ti nagledaš, Sunca.
Jedne večeri je žena došla umorna sa posla i besno mi rekla da napravim dete sa nekom drugom ženturačom. Reči koje mi je izgovarala! Ometala je dolazak naše bebice, normalno da nas neće odabrati posle reči: Briga me je i za tebe i za dete, nije dete svrha postojanja! Nije dete svrha našeg postojanja, tako je rekla, a šta je, a šta je svrha, izbezumio sam se. E sad ću da ti zarobim seme, reče i poče da se skida, da me mahnito hvata za udove i cepa. Jebalo te dete, vikala je dok sam je probadao. Izgledaše u nečemu rešena, odlučna do srži, spremna da se inati i da taj inat istera do kraja. Bila je to destruktivna sila ali me je omamila i vodila do ostrva gde se deca jednako inate gledajući seksualne odnose i govore: NE!
Sećam se koliko sam uzbuđen bio jer se ona u samog đavola bila pretvorila. Hvataju se deca za glavu uda, vikala je, nazivajući me lošim pecarošem, moja je mreža za razliku od štapa, dobra! I baš te večeri mislim da sam upecao ribicu i pažljivo je u mrežu metnuo te mi sada čekamo da ribica mrežu rasplete ili… pokida.
Ne znam šta se dogodilo sa mojom suprugom kada je zahtevala kasnije da odemo na obližnju deponiju da mi nešto tobož, pokaže. Izašli smo iz automobila a ona je počela dodirivati smeće i otpatke. Trudna sam, kazala je mirno. T r u d na ?! Samo što pao nisam na ove reči svečane! Da, i stade mi otkopčavati pantalone, na deponiji. Ne! povikah Ne, ne ovde, a i trudna si, du-šo!
Nakon toga nije mi se više htela davati ni u krevetu, ljuta jer nisam ispoštovao nekakve paradokse. Zaista, čudna je moja žena uvek bila zato što nikada nije mogla osetiti bilo šta a da tome ne suprostavi nešto krajnje, suprotno. Znam da mi je najlepšu vest na svetu ciljano saopštila na – deponiji, htevši da kaže: Evo ti, evo ti, trudna sam, a naše dete će na kraju završiti međ smećem, kao i svi mi. Raduj se. To je za nju bio jedini način da uopšte razume u svesti kako će doneti život, to joj beše preko potrebno.
Tokom trudnoće sam bio i više no brižan i pažljiv, samo što joj i eliksire mladosti nisam donosio, a ona me je sve više i više prezirala, čak sam mogao steći utisak da me ucenjuje, govoreći u sebi kako je nešto moje u njoj te da dobro pripazim kako se ponašam. Zaista se beše izmenila moja supruga, podmsevala mi se i rugala ne propuštajući priliku da me unizi što nasamo, što pred prijateljima. Umela je drsko reći Znate li koliko je njemu trebalo da MI napravi dete? Dolazilo mi je da ubijem u tim trenucima, ali nisam zaboravljao da je žena mog života zarobljena u njenoj utrobi, pa bih se uvek fino sabrao. Ona je čak išla tako daleko da me je terala da stavljam prst u grlo i povraćam zajedno sa njom, da ja vidim kakve su to muke… To behu njene reči. Pa ništa strašno, nije mi teško za svoje dete i da povraćam, prkosno sam joj odgovarao, da shvati kako je loša žena i majka. Njoj je verovatno muka, sada, jer ne može zguza, mislio sam. Ludača i bludnica, ne postoji dalje.
Par dana pre no se porodila još se čudnije ponašala govorivši mi da ona nije zaslužila ovakav kraj, da umre zbog deteta. Smatrao sam je veoma sebičnom zbog takvih misli jer u njenome srcu ne beše prostora ni za kakvo žrtvovanje, ali ženska intuicija?…
*
Proveli smo tek sedam meseci i tri dana, a ona uveče oseti nadnaravne bolove. Vrištala je i cikala, mislio sam da je ovo još jedna predstava u nizu onih koje mi je priređivala mesecima, ali sam je brže bolje odvezao do najbliže bolnice. Doktor je bio siguran da se žena samo uzbudila, da boluje od trudničke histerije, i da nije vreme porođaju. Tako nam i reče: Ja, gospodo, ne odstupam od pravila. Decu porađam najmanje sa osam meseci i dvadeset i devet dana, a najviše sa devet meseci i jedan dan. Deci ne opraštam nestrpljenje i lenjost. Evo, baš je jedno htelo vani nakon devet meseci i pet dana, i ja odlučno odbih da intervenišem. Zar se kasni na sopstveno rođenje? Pet dana! Gospodo?! Šta to meni govori osim da se tom detetu ne živi? Hajd’ onda nazad u tamu!
Ali mome detetu se živi, doktore! rekao sam mu.
Sve u svoje vreme! Možda se meni sada umire, pa šta? To se dete još sa majkom povezalo nije! Postoje nivoi! To bi bilo kao da ja hoću pisati, a ne znam azbuku! Ne može!
Meni ništa drugo ne ostade no da suprugu porodim s a m! Doktor mi dade nekakav priručnik za porađanje, da ne bude kako nije želeo da pomogne, i ode da večera. Guraj, guraj, guraj! Hajde još malo, hrabrio sam Sofiju. Pridružiše mi se i hitni slučajevi u holu, svi u glas pevasmo: Guraj! Guraj! Guraj! Moja supruga je sve redom psovala, i mene, crk’o dabogda, vikala je, crk’o…
U tom trenutku doktor posla obezbeđenje da nas iznesu ispred bolnice jer pravismo nesnosnu buku. Pacijenti iz hola odmah ozdraviše videvši kako se Sofija znoji i muči pa izađoše ispred da zajedno sa mnom rečima poguraju najsvečaniji trenutak u životu jednog bračnog para.
Iz naduvene rupe, posle gotovo sat vremena muke izađe ogromno stvorenje, skoro pa moje veličine, obliveno masnom krvlju. Starci me počeše čačkati i pitati šta je ovo, pa šta je ovo, kao da sam ja znao bolje od njih, bio sam, u najmanju ruku, preneražen. Sofija izdahnu, to sam zaboravio reći, puče kao balon na sve strane, prethodno me pogledavši užarenim, narandžastim očima mržnje. Skoro da sam bebu ispustio iz ruku da mi pacijenti ne pomogoše da je pridržim. Bila je za jedno dete ogromna, ali polu-šuplja. Ženina rupa tako velika da se zreo čovek u nju sakriti mogao i jedva da se nešto skupila nakon ove tragične smrti! Materica iskoči, morao sam je vraćati dublje u rupu.
Zamolih očajno pacijente da mi pomognu da ćerkicu odvedem kući, na šta se oni uvrediše i pokupiše, bolesni, pa još i da tegle, kaza najstariji. Vratiše se u čekaonicu jer je doktor sigurno završio sa obedom pa može nekog od njih prozvati. Pustio sam suzu nakon što me napustiše. Zaista Sofija nije zaslužila da završi ovako razvaljena, na pločniku, ispred bolnice. Krivicu osetih pred njom. Do maločas sam je prezirao, ali pošto je tek umrla, ja se zastideh i svojih ružnih misli o njoj. Šta je čovek. Sveukupnost i svesagledivost dobije tek nakon što mu neko umre. Ili je i to varka. Vratiću se po ženu kasnije, mislio sam, i pođoh sa ćerkom kući. Osetih veliki teret, pa još i kad me zveknu šakom po obrazu! Nije to bila mala, nevina ručica, već ručerda, veličine i snage jednog stasitog muškarca. Silno me je zabolelo, ali još me je više bolelo što je za moju kći milovanje, za mene je bol i udaranje. Kako ćemo živeti, kako naći jezik zajednički, kada ovo moje stvorenje pravi nesnosnu buku, plače i vrišti više od ljudi kojima su klinovi pod nokte zabijeni. Evo našeg bračnog kreveta, rekoh kćeri, ovde smo te mama i ja pravili, Jelena, ali nešto smo loše učinili čim si nam takva ispala. Vidi, tu me je tvoja mama mrzela, možda se deca ne smeju praviti u mržnji, i po svaku cenu. Zato ćemo ti i ja, lutkice, ovde čuda praviti…
Spustih je na krevet. Budi dobra, ja se sada moram po tvoju majku vratiti. Moramo joj lepu sahranu napraviti, moram mislima stupiti sa njom u kontakt, na neki se način izviniti, draga moja devojčice. Uzeh sa sobom iz fioke dnevnik svoje supruge i izađoh. Nikada joj za života nisam gledao u spise jer me ženske stvari ne zanimaju, a ona je znala skupljati ljubavne pesme, pa i sama ih pisati. Nikada me nije zanimalo u tome da učestvujem, da to vidim. Možda me je i zbog toga mrzela, sada kada razmislim.
Sofije ne beše na pločniku, gde sam je ostavio! Glupo sam je dozivao, Sofija, Sofija, pitao za nju u bolnici, u okolini, niko je živi nije video. Jedna baba reče da idem opet da pitam doktora, on zna, ali je sestra klepi po njušci rekavši mi da je baba dementna. Ne razumem šta se ovde dešava, da se nije povampirila? Nasumice otvorih dnevnik. Pisalo je: Anastas me uopšte ne voli. Zar on misli da je svrha postojanja roditi dete koje će rasti u mržnji, kažem u mržnji jer ja zbog njega uopšte ljubavi za to dete nemam, nimalo ljubavi!
Dalje: Danas sam te prevarila, Anastase, da, trudna sam se tucala, da samu sebe isprljam, samu sebe i ovo lažno, sveto stanje! Moj mi je dragi ljubavnik sipao seme po stomaku. Stomaku koji ti, lažno ljubiš!
Gospode! Sada mi već ne beše toliko čudna nesreća koja nas je zadesila. Ova se žena kurvala za vreme trudnoće, umesto da je zadovoljim – ja!
Osećam da se on raduje samo detetu koje nosim, a meni nikako – ne. Osećam se kao čovek čiju garderobu obožavaju, a njega preziru. Zato, proklinjem svoje dete. Mrzim dete koje nosim u utrobi i svake noći se borim da ga ne probodem, nožem. To ne činim jer ne želim osetiti ono duboko što nas povezuje, u smrti. Čim budem rodila, baciću je Anastasu i napustiti grad. To me dvoje videti neće! Želim tim nesposobnim bićima da se na svakom koraku spotiču, da nemaju mira i sna, ovo je najoštrija kletva – majčinska, srž-kletva, kletva oživljene posude! Ha!
Ima li gore no kad majka prokune, mislio sam. Pa, nema, samome sebi odgovaram. Sada mi je sve jasno. Dete je obolelo zbog njenih, zbog majčinskih kletvi, a možda i zbog moga nemara prema Sofiji. Očigledno je ona bila izrazito senzualno i željno biće, a ja sam joj to na neki način uskratio. Ipak, koja žena je još u trudnoći željna toga, i koja se žena još u trudnoći kurva?! Poludeo sam zbog te pomisli. Da, možda je naša Jelena ovakva jer se ona kurvala, ko zna čemu je sebe sve izlagala i u kakve se poze upuštala!… Prokletstvo, prokletstvo. Ali ja ću pronaći način da izlečim Jelenu jer je ona moje blago u strašnome svetu, moja suza radosnica. Kao mahnit sam otrčao do kuće, pa u podrum, izvadio pušku i pucao više puta, pucao za moju kći – detelinu u ukletome svetu… Sve sam u kafani častio, tri ture za svakog gosta, napio sam se kao letva, reči bezočne su šetale po smrdljivoj prostoriji: Anastas bogami ima da časti troduplo, čujem dete mu je tri puta veće od običnog deteta, čuvaj Anastase novac, troje dece ćeš ti u jednome od sada hraniti… Anastase, koliko će muškaraca biti dovoljno tvojoj kćeri, kad poraste, koliko kurčeva… jedan crni plus dva bela, ha-ha-ha, Anastase… Idioti, budale! Dosta! Nikoga nisam udario. Ja ću pomoći svojoj kćeri. Ja sam snažniji od svih njih, pa mi je u skladu sa time bog veći izazov dao! Biću dostojanstven! Nikoga ne volim više od nje. Moje blago među blatom! Idioti! Ne čujem ja vas!…
*
U kući sam imao šta videti! Na bračnom krevetu – poveće govno. Cela je soba zasmrdela. Prvi put osetih auru svoje kćeri. Pijan bejah i očajan. Plakao sam i drao se na dete, pokušavajući da nadjačam dreku.
Sutradan sam kupio velike pelene, one staračke, i svakodnevno sam ih menjao bebi. Iz dana u dan je sve više rasla, da je za tri meseca za glavu od mene veća bila! Setio sam se žene. Ona bi možda znala šta da učinimo, ali ta ista žena nas je ovako proklela, ona nije smela to učiniti sopstvenom detetu! Za mene ako, ali detetu… Molio sam bebicu da ne raste više, pevao sam joj uspavanke, čak sam od jedne babe uzeo nekakve magijske spise i pokušavao da sastavim formulu za smanjivanje, ali, bože, bože, nalazio sam jedino formule za rast, jer svi roditelji žele da im dete poraste – razume se, do neke predviđene i normalne veličine. Zato sam reči: rasti kao breza, rasti kao topola, rasti i bez mleka i bez majčinoga soka, rasti brže no što prođe godina, menjao u: smanji se kao puž, budi manja od crva i od makovoga zrna, kao Kvazimodo… Ništa uspelo nije. Ama baš ništa. Ne znam kako nisam ranije, ali setih se sada onog doktora i odlučih da odem do ordinacije, pa makar po kakav priručnik. Sve dadilje u selu odbijale su da brinu o ovako bolesnom detetu, ni moje visoke ponude ih nisu namamile a ja sam bio prinuđen da napustim posao u fabrici ne bih li stalno nadgledao Jelenu pošto bih zaticao užasan nered pri povratku u dom.
Žurio sam da stignem u oridnaciju, i zadihan, bez najave, polu-pijan zakucah kod doktora. Prekinuo sam ga u sred ručka. Doktor me se beše odmah setio. Stadoh ga očajno moliti da mi da neki savet, da mi pomogne da izlečim ćerkicu, koja se, skoro do plafona popela.
Jednostavno, vrlo je jednostavno, poče doktor, žvaćući hranu u ustima, odsecite joj noge!
To predlažete?‼ začudih se ja kako se toga nisam setio ranije. Ali, ja to ne znam da radim! Nisam doktor!
Ima ko zna, reče.
Zaista? Učinili biste mi to? Spasili ste me! Snažno ga zagrlih, a doktor se izmiče. Ustade i reče:
Ali, to morate da platite. I to mnogo da platite, jer se operacija, razume se, neće ovde, u bolnici, odigrati.
Meni je ostalo dosta ušteđevine, a pored toga, i novac od ženine sahrane je bio neiskorišćen, jer njenog tela nigde ne beše. Sada pomislih, kako je možda to dobro, jer se veliki novac baca na sahrane, a telo, trune li pa trune.
Operaciju dogovorismo za sedamnaesti februar. Napokon sam, te noći, mirno zaspao, ali me negde oko dva ujutro probudi plač devojčice koji beše plač odraslog čoveka i vriska dok ga režu. Još samo tri dana do operacije, pomislih kroza san.
Ali, sutradan je bebina glava već dodirivala plafon! Sve to beše nepodnošljivo za mene. Povrediće se, umreće ako nešto hitno ne preduzmem! Pozvah odmah doktora zamolivši ga da operaciju izvrši danas. Doktor je pristao, uz malo povećanje cene. I ja sam pristao, ne beše mi druge.
Ne brinite, kada budemo odsekli noge, manje će jesti, tiše plakati, ili gotovo uopšte neće plakati, biće kao sva normalna deca, ubedi me njegova prijateljska ruka na mome bolnom ramenu.
*
Ćerkicu je doktor uspavao i počeo sa zahvatom. Bilo mi je mrsko gledati. Izađoh van. Ja sam uvek razuman čovek bio, i čitao sam da se razum i razboritost čovekova najbolje pokazuje u teškim, nezavidnim situacijama, kao što je bila ova.
Nakon pola sata ušao sam u sobu. Tišina, na patosu dve odsečene noge i malo krvi.
Gotovo, reče doktor. Šta ćemo sa nogama?
Pa, nema ih više, zbunih se.
Ma… mislim, trebaju li vam?
A to… ne.
Ne smeta Vam da ih ja odnesem?
O, nikako, nikako. Samo izvolite.
I tako doktor ode sa malim bogatstvom u evrima i dvoje pari nogu. Dete je još uvek spavalo, naizgled mirno, a bez nogu. Posle duže vremena upalih televizor, da se malo razonodim, umirim, i stadoh gledati reklamu o podizanju plafona.
I ja bih mogao podići plafon u kući! Divna ideja!
Dete zaurlika, tako da se moje čitavo biće naježi.
Stella polare 