У Политици је пре неколико дана објављен текст Зорислава Паунковића о Модесту Колерову, руском историчару и издавачу. Колеров је био шеф Канцеларије за међурегионалне и културне односе у Администрацији председника Русије (2005-2007), а био је и главни уредник новинске агенције РЕГНУМ, која је пажњу посвећивала и Балкану. Историчарима је познат као гостујући предавач на Филозофском факултету у Београду. Зорислав Паунковић је овога пута приказао активност Модеста Колерова на Телеграму, увиђајући у његовим забелешкама и књижевну димензију. Уз Паунковићев текст, доносимо и превод Колеровљевог текста Политичка класа против државе: сто година зборника Размеђа (у преводу Владимира Коларића), који је изворно објављен 2013. године у Руском алманаху.

                     

МОДЕСТ КОЛЕРОВ НА ТЕЛЕГРАМУ

Свака друштвена мрежа досад на неки начин допринела је књижевном животу и развоју књижевности. LiveJournal, Фејсбук, а сада и Телеграм… На Телеграму постоји доста занимљивих културолошких и књижевних канала, неки од њих су и концептуалног карактера. Ауторске телеграм-канале воде и познати руски писци (Захар Прилепин, Игор Караулов, Дмитриј Данилов, Герман Садулајев, Павел Пеперштајн, Александар Пелевин и др.). Међутим, издваја се канал познатог историчара и издавача Модеста Колерова (1963), који на неки начин представља и нову књижевну форму.

Модест Колеров није непознат српској публици. Радио је у Администрацији председника Русије као шеф канцеларије за међурегионалне и културне односе (2005−2007). Блиско је сарађивао с нашим истакнутим историчарем Мирославом Јовановићем (1962−2014). Био је главни уредник новинске агенције „REGNUM“, која је доста пажње посвећивала дешавањима у нашем региону. На Филозофском факултету у Београду одржао је предавање „Спољна политика Русије и Руси ван Русије“ (2013).

Руску културу задужио је пре свега као историчар руске друштвене мисли и као издавач. Аутор је великог броја стручних чланака и више књига (студије о Петру Струвеу, језику Стаљиновог доба, социјализму у једној земљи, историји религиозно-филозофске штампе и др.). Уз Игора Савкина („Алетеја“) и Валерија Анашвилија (Институт Гајдара), спада међу најзначајније издаваче интелектуалне литературе у савременој Русији.

Углавном, Модест Колеров је носилац разнородних искустава − политичких, интелектуалних, академских (професор на Високој  привредној школи), животних. Оригиналан самосталан мислилац и прилично страствен човек, отац шесторо деце.

Колеров се у Телеграму определио за фрагмент као жанр. Највише пише о темама за које је стручно везан – о историји Русије и коментарише текуће политичке догађаје. Али не и једино, он отворено и директно пише и о свом животу и властитим искуствима, а то лично, субјективно становиште уплиће се и у размишљања о стручним и политичким темама. По томе, испреплетености приватног и општег, појединости и шире слике, подсећа на Розанова. Међутим, он јесте компетентан историчар, има дубоке увиде, који свакако поседују сазнајну вредност без обзира на емоционалну обојеност која не мора свакоме да прија. Са стручне, историчарске стране, Колеровљев телеграм-канал је прилично ексклузиван, јер доноси ретке податке, необична повезивања, дотиче осетљиве теме, а неке ствари се вероватно и не могу рећи без политичке некоректности.

Усред разматрања о условности историје и етничком национализму, комунистичкој догми и методу историјског истраживања, промиче запажање како га девојке све чешће подсећају на његове године. Или улична сцена с бескућницима. Констатује да је руска политичка емиграција умрла 1991. године, али да је победила у вези најважнијих ствари – комунисти су се одрекли власти, а СССР је распарчан. „О природи генија. Како и зашто се појавио геније Гогоља? Не могу ни да замислим. Нема одговора.“ Руски језик у емиграцији се мења за три године. Термин национална демократија за који се залажу руски конзервативци кориштен је 1919. године за антируске сепаратисте. О томе како га продавац новина код метроа гледа недобронамерно јер је запамтио да он не купује новине. За филм „Покајање“ (1986) сведочи да је био сјајан и упечатљив, али сада схвата да је лажан и празан. „Не постоји јединствена и линеарна историја. Глобализам је фрагментаран или привремен, као и колонијализам.“

Зашто говоримо о потенцијално новом књижевном жанру? На страну научна тематика коју Колеров уводи у жанр фрагмента. Колеровљеви записи имају књижевну вредност, писани су као књижевност. Међутим, они (засад) не постоје у оквиру неког књижевног дела, него искључиво у оквиру  друштвене мреже Телеграм и ту су доступни пратиоцима Модеста Колерова. Њихова сврха је директна и непосредна онлајн комуникација. Надамо се да ће записи с телеграм-канала Модеста Колерова на неки начин бити сачувани јер поседују не малу књижевну, сазнајну и документарну вредност.

ПОЛИТИЧКА КЛАСА ПРОТИВ ДРЖАВЕ: СТО ГОДИНЕ ЗБОРНИКА РАЗМЕЂА

Превео: Владимир Коларић

          Зборник чланака о руској интелигенцији Размеђа (Вехи), који се појавио пре равно сто година у Москви, 16. (10) марта 1909. године, свакако је централна књига руске политичке мисли. Премда нам се њен контекст данас чини све неприступачнији и захтева све више разјашњења, језик Размеђа је заправо онај којим до дана данашњег говори  целокупна руска политичка мисао, док ће се унутар овде успостављених координата кретати целокупна руска политика, односно руска политичка класа, традиционално састављена од бирократије и интелигенције.

          Основне опозиције Размеђа су и даље живе и поново приморавају политичку класу на избор: идејно-револуционарни егоизам или држава, епигонство или национално стваралаштво, расподела или производња, „крвави режим“ или лична одговорност и ефикасност, потрошачки материјализам или идеалистичко подвижништво, партијска контрола или владавина права…

          Међутим, то није најважније наслеђе овог зборника. Најпре, зато што се сам контекст Размеђа још само у уџбеницима чини једноставним: да су се после пораза прве руске револуције (1905) бивши револуционари покајали и позвали своје садруге на одустајање од револуционарне делатности у име позитивног програма државне изградње. Сада нам, међутим, историјска дистанца допушта да у деловању Размеђа видимо много више од тога. И то управо колико су, међусобно сестрински блиске, владајућа бирократија и опозициона интелигенција, односно политичка класа, принципијелно удаљене од интереса већине, колико равнодушне према друштвеном знању, према истинској потреби, вапају и жеђи за личном слободом и безбедношћу, што и чини основни садржај свакодневне борбе већине људи.

          Политичка класа је равнодушна према истом оном друштву и истој оној држави, чијим именима легитимише сопствено постојање, власт и претензије на вођство. Тада, пре сто година, пред очима аутора Размеђа стајало је опште, у бити архаично, убеђење те располућене класе да историјски прогрес државе и политичко ослобођење Русије представљају аутоматску неизбежност, коју је довољно само регулисати у погледу обима и брзине реформско-револуционарних процеса. И да је то ослобођење у првом плану реализација спољашњих либералних и социјалистичких схема политичког и економског устројства, а тек у другом и трећем плану практично обезбеђивање социјалних и економских права већине. А о обезбеђивању права на приватну својину да и не говоримо.

          Тај солипсизам политичке класе је, биће, хроничан. Према сећањима једног од чланова либералне „гајдаровске“ управе, А. Н. Шохина, неуспех њихове најобимније реформе – либерализације цена 1992. године – за њих је била сасвим очевидан: „Либерализовати цене у условима огромног монополизма, значило је заправо подстаћи раст цена. А ми нисмо били ни близу демонополизације совјетске економије… Није било чудо што су цене скочиле.  Или губитак уштеђевине… Залихе, које су становништву давале извесну сигурност, нестале су. Планирало се да се то компензује на рачун текућих прихода. Али ту су биле и вишемесечне неисплаћене зараде. То је оно што нико није очекивао! И постајало је све очигледније да се, ако реформе још потрају, стварају сви услови за комунистички противудар…“

          Говорећи управо о таквом солипсизму интелигенције, Размеђа су прва (различитим гласовима, но сасвим разговетно) рекла оно што је, на скандалозно оштар начин, у зборнику формулисао М. О. Гершензон: „Овакви какви јесмо, не само да се не смемо надати јединству са народом, већ се плашим да ћемо морати да терцирамо свим потезима власти и да је благосиљамо, пошто нас још само она својим бајонетима и тамницама чува од народног гнева“. Прва у историји руске интелигенције, Размеђа су посумњала у аутоматизам либерално-социјалистичког прогреса, који је од „народног гнева“ чувао исту ону политичку класу која се надала књишком „ослобођењу“ друштва и државе независно од социјално-економских интереса већине, и што је најважније – из неког разлога убеђену у то да је лојалност „бајонета и тамница“ (државних институција) априорно загарантована реформаторима и револуционарима. Да ће та држава напросто постојати, ма шта са њом и са сопственом историјском одговорношћу чинила политичка класа, ма како својом демагогијом будила успавани социјални утопизам већине, који толико разара друштво и државу. Размеђа су прва јасно изрекла како судбина државе зависи од квалитета политичке класе. Овим нипошто није обнародована позитивна утопија „нове политике“, већ је, устима С. Н. Булгакова, изнета пресуда: или ће се руска интелигенција „уздићи на висину својих задатака“ или ће „у противном, интелигенција уништити Русију“.

          Савремени историчар О. Р. Ајрапетов, истражујући унутрашњу историју руског фронта у Првом светском рату, открива корене Фебруара 1917-е у споразуму између дела царског двора са високом војном командом, и даље, ланчаном реакцијом, споразуму високе војне команде са предузетничком олигархијом, либералним новинским, муниципалним, земским и парламентарним клановима, социјалистима и синдикатима. Историчар открива и „генералну пробу“ Фебруара – и то ни у чему другом него у масовним „национално-патриотским“ погромима 1915. у Москви, формално  руковођеним либерално-дворском завером против страних „агената утицаја“, а заправо – против једне од војно-политичких партија зараћене земље. Управо је тада политичка класа увежбала стихију грађанског рата, која је постала њен ослонац и средство манипулације. И са успехом је применила свој експеримент у дворско-уличној завери у Фебруару, када је социјал-либерална интелигенција, приграбивши власт, са исте власти почистила двор и војни врх. У Октобру је, међутим, не преживевши експеримент, умрла и сама држава. А управо су о таквој перспективи, још 1909, писала Размеђа.

          Хаос и крвави грађански рат 1917-1920, терористичка мобилизација под Стаљином, којом је из хаоса уздигнута држава макар елементарно способна за самоодбрану, постали су историјска илустрација дијагнозе коју су поставила Размеђа. Тако је и данас: ма шта говорили савремени кабинетско-улични следбеници псеудо-„веховског“ измењеног слогана „Другачије не може“, аутоматског прогреса нема и неће га ни бити. „Другачије (ипак) може“ – у условима самоубилачке самозаљубљености политичке класе – алтернатива постоји. То је нова национална катастрофа и, можда, коначни историјски неуспех.