ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ, СТРАДАЊА И СЕЋАЊА (ИВАН РИСТИЋ)

Иван Ристић (Призрен, 1978), дипломирао је историју на Филозофском факултету у
Нишу, а докторирао на Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета у
Београду. До сада је објавио преко двадесет научних радова из области савремене
историје Југославије и Балкана у научним часописима и зборницима радова са научних
скупова, као и научну монографију Милан Ракић у Софији (Чигоја, 2018). Пише песме,
кратке приче и лирску прозу. Објавио је две збирке песама: Песме у (по)грешно време
(Алма, 2018) и На рубовима сећања (Алма, 2019), као и књигу кратке прозе Минут до
поноћи
(Поетикум, 2020). Објављивао је у зборницима кратких прича. Живи и ради у
Крушевцу.

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ,

СТРАДАЊА И СЕЋАЊА

Писати о свом граду није ни тешко, ни лако. Није тешко, јер причу свога града свако носи у себи, од рођења до судњег дана. Многи је никада не испирачају, али је живе. Градови у којима смо рођени утиснути су као отисци у животе које живимо. Из њих носимо свој мали, интимни свет, који нам помаже да се носимо са ћудима великог света који је вечита непознаница. Али није ни лако писати о свом граду, јер је танана граница између приче о граду и приче о себи – потребно је да се прича о граду не претвори у отужну аутобиографију, у којој се преплићу сенке сећања, мириси носталгије и уздаси за “прошлим временима“.

Још је теже (и лакше у исто време), писати о граду као што је Призрен. Јер Призрен, с једне стране, у својим многовековним бисагама носи превише историје, превише великих и малих прича, истинских достигнућа и тешких трагедија; док ја, с друге стране, у својим бисагама носим превише сећања на њега. Материјала за причу ми није недостајало, ма у ком својству је причао – као историчар, или као Призренац; свеједно да ли исписујем ону „објективнуˮ, или само своју малу, „личнуˮ историју града.

Као неко ко је рођен у Призрену, у којем је провео значајан део живота (и увек му се радо враћа), није ми, дакле, било тешко да напишем причу о свом граду. Оно што, међутим, није било тако једноставно, јесте да тој причи – која не може бити лишена историјског приповедања, јер би онда сам Призрен био лишен свог бића, које свој смисао црпи управо из богате историје – додам личну ноту, да је обојим нијансама личних сећања, која не само да неће бити у супротности са приповедањем о оном историјском, већ ће је допунити, и читаоцу пружити једну интимну и емотивну историју доживљаја града и његовог страдања виђеног очима непосредног учесника који је, заједно са градом, проживљавао те несрећне дане. Иако то није прва несрећа, а сигурно није ни највећа, која се сручила на овај град под обронцима горостасне Шар-планине, Паштрика и Коритника, она је једина коју је аутор ових редова доживео и као личну трагедију, док је о осталим само читао у историјским књигама. Управо зато је за мене ова несрећа била највећа од свих. Када вам се бреме једне трагедије сручи на плећа, објекивност губи смисао, и потрага за објективношћу је само интелектуална егзибиција лишена значаја. Стога, ова прича не може бити лишена емоција, а опет, не би смела бити претворена у каљугу емоција – у патетично јадање и кукњаву недостојну људског бића, а посебно не једног Призренца, који на својим плећима осим бремена трагедије, носи и бреме славе свога града.

ИСТОРИЈА И СИМБОЛИКА

Има пуно случајева у историји и националним културама разних народа, када симболика једног догађаја, личности или града, надмаши стварне, историјске димензије њиховог значаја. Иако је несумњиво да град Призрен има значајно место у српској историји, како средњовековној, када је био једна од престоница Српског царства, тако и у нововековној, када је био једно од средишта српског националног рада и очувања идентитета у оквирима Османског царства у другој половини 19. и почетком 20. века; као и једно од средишта албанског националног покрета насталог у време тзв. Источне кризе (1875-1878) – ипак, после познатих догађаја на Косову и Метохији 1999. године, Призрен као симбол – „царски градˮ – заузео је посебно место у корпусу симбола националног идентитета, а са њим и националног пркоса код једног значајног дела српске јавности, нарочито међу млађом популацијом. Поклич „Догодине у Призренуˮ, постао је тако својеврсна „лозинкаˮ идентификације и препознавања, али и нека врста позива на отпор суровој политичкој реалности везаној за простор Косова и Метохије. Очекивано, овакав узлет града у симболичкој равни, прати неминовна комерцијализација, па ћемо силуете „царског градаˮ, лик цара Стефана Душана, који је постао најпрепознатљивија персонификација историјског значаја Призрена, као и позив „Догодине у Призренуˮ, видети утиснуте на многим производима свакодневне намене – од мајица, преко сувенира, до различитих делова модног аксесоара. Призрен је, често се може чути, постао „српски Јерусалимˮ, својеврсно место ходочашћа и окупљања, на чијем се имагинарном пољу води идентитетска битка између заборава и утапања у „политичку реалностˮ, с једне, и памћења, отпора и пркоса ненаклоњеним „овоземаљским силамаˮ, с друге стране, а чије је дубље укорењење у „косовском заветуˮ и традицији која се на њега наслања. Дакле, историјска и симболичка димензија овог града на крајњем југу Србије је неспорна, баш као и његово значајно место у историји не само српског, већ и албанског народа и Османског царства.

Призрен са својим многобројним средњовековним црквама, међу којима значајем и грациозном архитектуром предњачи Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, али и манастирски комплекс, царска лавра Св. Арханђела, у коме се налази гробно место највећег међу српским владарима – цара Стефана Душана – заузима посебно место у духовном и верском универзуму Срба и Српске православне цркве. Османско културно и верско наслеђе чини Призрен значајним и за муслимански свет – грандиозна Синан-пашина џамија из 17. века још увек доминира панорамом града. За Албанце је Призрен, такође, “историјско средиште“: у њему је основана тзв. Призренска лига, организација која представља врхунац албанског националног препорода у 19 веку. Све ово, историју и културу Призрена чини разноврсном и испреплетаном, препуном супротности, али и нужне коегзистениције различитих полтичких, верских и култруних утицаја; чини је комплексном и готово несхватљивом за неког ко није живео у том шаренилу вера, језика и култура, полтичких супротности и нужних облика суживота различитости – на тој живој позорници историје. За Призрен се може рећи да је био, а делом је то и остао, историјски и етнографски “музеј“ на отвореном – са свим својим рутинама живота и обичајима – од оних верских свију присутних вера, до оних за време пијачних дана… Просторно не тако велик, ушушкан у својој котлини између планина, набијен животом, бучан и са свим својим оријенталним градитељским одличијима, мирисима и укусима – Призрен је био врело живота које је носило печат посебности у не тако лакој косовско-метохијској стварности.

Често се, у разговорима о Призрену, сусрећем са дилемом мојих саговорника: чији је то град? Српски, албански или турски? Муслимански или хришћанаски? Да бих им дочарао или приближио одговор, предложим им једну једноставну интелектулано-визуелну игру: узмите, кажем им, једну фотографију ширег центра Призрена, па направите две њене копије. Са прве копије, уз помоћ фотошопа, избришите сво оно што припада српско-православном наслеђу – цркве и црквице, најстарије градско насеље Поткаљају, знамениту Призренску богословију… Са друге фотографије избришите све оно што припада османско-муслиманском наслеђу: џамије, чесме, куће у оријентално-османском стилу, хамам… Видећете да је Призрен то што јесте само на првој фотографији. На друге две не да то није исти град, већ су то две безличне, исподпросечне и досадне вароши. Дакле, без обзира на етно-политички мотивисана неслагања о припадности града, у културном, цивлизацијском и универзалном контексту (јер је национални контекст увек партикуларан и помало скучен и “себичан“, што га никако не дисквалификује, већ га чини само једним од могућих оквира гледања на свет), Призрен је свачији – прво припада онима који су рођени у њему и деле све његове вредности, и пре свега његов историјски “шарм“ који је, а у то можете веровати на реч аутору ових редова, један посебан доживљај света; даље, припада онима који у њему живе; али и онима који су га заволели из неких својих разлога. Као и сва места у којима се сусрећу и укрштају културе и цивилизације, без обзира на искључивости и фанатичности на које увек и свуда можете наићи, такав град припада свима. Он је и православни – хришћански, али муслимански – оријентални град. Једино такав он је то што јесте – бисер међу градовима, којег је и један велики владар изабрао за своје вечно боравиште, и своју моћ симболично пројектовао кроз своју задужбину – највећу и најлепшу владарску задужбину на нашим просторима, од чије су надалеко чувене и слављене лепоте до наших дана остали само трагови. И Призрен, тако, као да оличава оно неписано правило да величина и трагедија иду „руку под рукуˮ. Баш као што Јерусалим представља „средиште светаˮ зато што је у културном и цивлизацијском средишту и, културно и цивилизацијски, не припада никоме, јер је светски град – док га политика дели, културе га чине јединственим – тако и Призрен у овом нашем малом, балканском „светуˮ, припада свима који деле његов дух и начин живота.

СТРАДАЊЕ И СЕЋАЊЕ – ДАН КОЈИ НИСМО ПРЕЖИВЕЛИ

Тог 12. јуна 1999. био сам сведок и учесник исписивања тужних страница историје града – егзодуса Срба из Призрена после хиљаду година присуства на том простору. И све то пред очима међународне заједнице – оних великих, најмоћнијих. Урлање разјарене гомиле, лупање по возилима препуним избезумљених људи, уплакане деце и беба које спавају у наручјима мајки, баба, тетки… Псовке, увреде… Али, нисмо били уплашени, нисмо имали времена да будемо уплашени или тужни, јер нисмо ни били потпуно свесни онога сто се догађа. Туга је дошла касније…

Животи су на брзину били спаковани у торбе, кесе, џакове…

-Понеси оне фото-албуме, остави шерпе, купићемо нове…

-Немој да заборавиш документа и дипломе…

-Спакуј оне књиге са полице поред кревета… (Ма, какве књиге, нема места…)

И тако… Како спаковати живот, а да заузме што мање простора у гепеку аутомобила или приколици камиона?

-Пожури, војска је већ кренула, излазе из града…

Дуга колона возила, људи плачу, теше се, неки се смеју и збијају шале од муке, храбре једни друге: „Ма не може ово дуго да траје… Неће нас Слоба продати…“

А она гомила урла још гласније… „Шкиње, шкиње (свиње, свиње)…“ Погледи пуни мржње с једне, и пркосни погледи с друге стране. Сусрећу се и секу као две дивље реке које улећу једна у другу, и творе неку трећу, мутну, прљаву и бесну реку, која носи сав талог историје, политике, лажи и обмана, крви, херојстава и злочина.

Отшкринемо понекад улазни отвор на приколици у којој се нагурало нас петнаестак. Гледамо припијени једни уз друге… Остају за нама збијене куће Призрена, уске, кривудаве улице, а спарно летње поподне жути се разливено испод Каљаје и Цвилена, као просуто врело уље… О знојаве вратове лепе се досадни инсекти. Њима је свеједно, они су увек у неком егзодусу. Кроз тај малени отвор назиру се само висока минарета џамија, док су сребрне куполе чувених призренских цркава већ изван видика. И школе, паркови, уличице, клупице, чесме, ћевабџинице, надалеко познате призренске посластичарнице… Све се пред нашим очима топи у оном врелом уљу летњег дана…

После неких пола сата колона, која се креће путем ка Сиринићкој жупи (јер је пут ка Приштини сувише опасан), пролази поред села Средачке жупе. Нема стајања, колона је као жив организам и има свој ритам. Одједном плач, ридање… Људи из приколице, сви редом пореклом из тих села разбацаних по обронцима Шар-планине, познатих још из времена цара Душана, опраштају се од својих родних кућа, ливада, путева и путељака, извора…

Плач као за покојником кога сахрањују у лименом сандуку, па немаш прилике да га последњи пут видиш…

Ко је умро тог летњег дана, жутог, ужареног и тешког као просуто врело уље?

Сви смо умрли.

И ми који смо одлазили из свог града, отерани, али не и поражени, нити понижени; и они који су урлали и псовали за нама. Све нас је тај дан убио. Успели смо да преживимо рат, али тај дан нисмо преживели.

ПОВРАТАК

Када сам се, доста година након те несрећне 1999, поново обрео у свој град, у коме је, иако је делом променио своје лице, и даље тињао онај стари, препознатљиви градски дух, мада осакаћен одсуством једне од својих базичних културолошких и идентитетских вертикала – православних Срба – нисам осећао ни тугу, ни бес, ни разочарење, ни сету, ни презир… Осећао сам се, међутим, као неко ко је изгубљен у координатном систему времена, простора и сећања. Ко сам ја овде? Шта сам овоме граду и шта је он мени? Јесам ли туриста који лута улицама својих сећања, и поново упознаје део себе, затуреног негде у подсвести трауматизованој оном дугачком колоном и патњом која ју је пратила, и која ће заувек пратити оне који су имали несрећу да буду њен део? Не, ја не могу бити туриста у овоме граду, понављао сам себи. Не могу бити туриста, јер ЈА сам овај град, и ОН је ја. Али, нисам ни његов житељ! Шта сам ја, заправо? Страно тело у страном телу? Чиода у ткиву некада мог, сада отетог града? Бескућник у потрази за својим идентитетом? О, да… Нису бескућници само они који немају кров над главом. Бескућници су и они који ниједан од кровова над својом главом не могу назвати својим, и којима је свако станиште привремено, иако је трајно. Јер, постоје два времена – оно изван нас, које нас немилице троши; и оно унутар нас, које немилице трошимо, наше интимно време које меримо личним искуствима и осећањима која нам та искуства доносе. Оно што је споља трајно, изнутра може бити привремено. И обрнуто.

Калдрма под ногама, мириси Шадрвана, слике у очима, тесне уличице које се као змије увијају око збијених кућа, река која једва вијуга по својом каменитом дну, горда, камена тврђава која бди над градом – вратили су ми изгубљено осећање припадности. Бескућник је поново пронашао свој кров над главом. Иако је кров под којим је одрастао претворен у пепео и дим те несрећне 1999, бескућник је сада схватио да је ово небо заправо једини кров под којим се осећа као свој на своме…

Тога дана, двехиљде и неке године, ја нисам посетио Призрен. Ја сам му се вратио. Само привремено, неко би рекао. Али, постоје два времена…

Иван Ристић

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (У ПРЕВОДУ ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
Бурму његову ја носим дрско!

	
Бурму његову ја носим дрско! 
— Жена — у Вечности, не на папиру! 
Исувише му је лице уско 
Налик рапиру. 

Уста немих углови надоле, 
А обрве су му болно-предивне. 
У лицу се трагично слиле 
Две крви древне. 

Нежан ко нежна младица прва. 
Два ока прекрасно-бескорисна! 
Под раширеним крилима обрва —
Два су бездана. 

У његово име витештву сам верна,
— Свима, што без страха живите и мрете! —
Такви — у судбоносна времена —
Станце слажу — и главе им с пања лете.

1914.


„Трен”
Банатски културни центар, 2022



У царству снова

Шкрипну... У тмини оставице 
Пацови репове дигли. 
А две злаћане главичице, 
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?” 

И свећица је задремала, 
Дрема у бокалу вода. 
А два срдашца уздрхтала, 
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?” 

И Добре очи Страдаоца 
Гледају тужно с висине. 
А Два голубија ћебенца, 
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?” 


„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Дана, ко клизавих црва...


Дана, ко клизавих црва, 
… По ред сваки дан рука шије… 
Живот ми вреди ко мрва, 
Мој није — ако твој није. 
	
И до мојих ми је мало 
Мука… — До јела, сна — шта ми је? 
И шта ће ми смртно тело? 
Моје није — ако твоје није.

Јануар 1925.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Само живите! — Руке сам спустила...


Само живите! — Руке сам спустила,
И на њих врело чело наслонила.
Тако слуша Бога млада Олуја
У неки мрачни час
Негде у пољима.

И на мог дисања високи талас 
Одједном — право с неба — има власт 
Длан да легне.
И усне нечије лежу на усне на моје. —
Тако Бог слуша младу Олују своју.

1917.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022



Руке волим...


Руке волим 
Љубити, и волим 
Надимке давати, 
И још — отварати 
Двери! 
— Широм — у тамну ноћ! 

Главу стегнувши, 
Слушати — како тешки  
Бат лакши постаје, 
И ветар уљуљкује 
Снени, бесани 
Гај.

Ах, ноћи!
Измичу кључи,  	
Ка сну ме — приклања.  
Још нисам заспала.
Негде у ноћи 
Човек утања. 

1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022




Бело сунце и ниски облака ројеви...


Бело сунце и ниски облака ројеви,
Подно вртова — за зидом белим — гробови.
И на песку сламнатих страшила низови
Под гредама у човечијој висини.
	
И надвивши се, кроз забодено коље 
Видим: стазе, стабла, војници расути, 	
А старица нека — посут крупном сољу
Окрајак црни жваће, жваће у капији...
	
Чиме те страћаре сиве разгневише,
Боже! — и што толикима кидати душе? 
Воз прође, заурла, војници заурлаше,
И путеви за одступање запрашише...
	
Не, умрети! Боље не родити се никад
Него тај жалобни, тужни, осуђенички пој
О лепојкама обрва црних. — Ох, још и сад
Војници певају! О Господе Боже, ти мој!


3. 7. 1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022








Виолета Бјелогрлић

ПРИСТАЈЕМ НА СВЕ – ИСТОРИЈА ГРУПЕ ЈУЖНИ ВЕТАР: СКУП НА ИНСТИТУТУ ЗА ЕВРОПСКЕ СТУДИЈЕ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Београду је, на Институту за европске студије, у организацији Мише Ђурковића, одржана дуго најављивана и с нестрпљењем очекивана трибина о једној од највећих и најуспешнијих музичких издавачких кућа и група у некадашњој Југославији и Србији – о Јужном ветру. О учесницима и темама можете се детаљније обавестити овде, а наредне године у ово доба могли бисмо имати и то задовољство да у форми књиге или зборника радова натенане ишчитамо све о чему се на овом скупу посвећено говорило и с пажњом слушало. Ретки су научни сусрети на којима су сви говорници подједнако интересантни и иновативни, а још ређи они који су по својим закључцима интригантни и значајни.

И шта је тамо, поред осталог, могло да се чује? За некога ко је с Јужним ветром упознат онолико колико је имао прилике да у аутобусу или на свадбама чује њихове највеће хитове – све је било интересантно. У ствари, Јужни ветар је са своје две главне фазе постојања – пре и после распада Југославије, представљао музички, естетски и културолошки феномен. Од 1980. године, када су били основани, са својим најважнијим певачима Драганом Мирковић, Милетом Китићем, Синаном Сакићем, Шемсом Суљаковић, Кемалом Маловчићем, Јужни ветар је остварио огроман утицај на народну и новокомпоновану музику (све до Расте и Цобија). Слушање њихове музике, њено баштињење и свако бављење Јужним ветром повезано је са оријенталним традицијама српског и других југословенских народа. Оријентални звук који је основна одлика њихове музике уједно је и средишње питање и објашњење њиховог огромног успеха.

Гласине да је, попут Лепе Брене (последње Југословенке), и Јужни ветар био државни, односно партијски “пројекат”, оповргавају се чињеницом да ни једном речи нису били поменути у грађи партијских органа, односно у свој грађи државних институција и архива, што је најнепосреднији доказ да се држава и партија њима нису бавиле. Бар не на тај начин. По среди је било нешто друго: као и Горан Бреговић који је успевао да окупи милионску публику на својим наступима и да јој, ако то жели, пренесе одређену идеју, и Јужни ветар је структури власти успео да се наметне својом популарношћу као могући медијатор одређених идеолошких и политичких порука. Могло би се чак рећи да су се структуре власти Јужним ветром највише бавиле у тренутку његовог, условно говорећи – пада. Са доласком Милошевића на власт, ратни амбијент је са репертоара скинуо Јужни ветар и Брену (“нећемо овде Техеран!”), а на место Драгане Мирковић и Шемсе дошле су ништа мање популарне, али “српскије певачице”, Цеца и Весна Змијанац, певајући “Београд” и “Идем преко земље Србије”.

На скупу се чуло (Александар Раковић) да су извори новокомпоноване музике у коју спада и оно што је радио Јужни ветар далеки и дубоки – инспирисла их је кафанска и народна музика које су после Другог светског рата биле сматране субверзивним музичким изразима јер су долазиле из народа и јер су подгревале народне сентименте које је партија планирала да контролише и потчини идеологији братства и јединства. Партија је уништавала плоче српске изворне музике, напоредо са италијанском и немачком музиком које је сматрала “окупаторском”. Веома рано је у Југославији, у партији, почело протежирање џеза и свега другог “док се не пронађе адекватан израз југословенске идеологије у музици”. У томе су се мало и губили, било је сулудих идеја: половином педесетих година Мирко Тепавац је “фолклоризам” прогласио субверзивним, а Оскар Давичо је сматрао да је човек који ту музику слуша морао бити “на нивоу средњег века” – толико назадан! Радикализми у предлозима како се обрачунати са “фолклоризмом” су ишли дотле да се на партијским састанцима могло чути како у кафане треба послати оперске певаче, шпанску музику и “музику степе”! Поред кафанских разговора, партија је желела да контролише и креира и кафанску музику, штимунг, атмосферу. Није у томе имала претераног успеха јер је склоност народа ка народној музици било немогуће негирати и пренебрегнути. Ипак, радио-програми су били под чврстом контролом цензора и то у циљу потискивања народне музике афирмацијом такозване забавне музике (у шта су спадали џез и рок музика). Па узалуд: Београдски сабор и Сарајвска Илиџа, најпознајтији фестивали народне музике, толико су били популарни да су плоче певача који су на њима наступали биле продаване у милионским тиражима. Тиражи су били неумољиви показатељ народног укуса: продавало се све што би се произвело, док је тираж “озбиљне” (класичне) музике досезао око 500 продатих примерака плоча. Плоче класичне музике у Југотону су биле финансиране управо новцем зарађеним на продаји новокомпоноване музике, тако да је сваки покушаје музичке елите да се побуни против тренда – падао на пољу финансијске неисплативости. Са проласком времена, расла је и куповна моћ становништва Југославије, али тај тренд је пратио и тренд пораста броја грамофона на селу што је дало нови замајац на тржишту новокомпоноване, народне музике. У Југославији је седамдесетих година радило десет дискографских кућа у четири републике, а против њихове делатности доследно и упорно глас је дизао партијски лист Младост. Опет безуспешно. На радио-програме су, под притиском јавности, почели да продиру Цуне, Силвана, Тозовац и други (Шабан се, као богати идол с маргине, класификован у тежак шунд, најдуже пробијао до Радио-Београда). Аутори листа Младост су процењивали да је Шумадија била бастион новокомпоноване музике, да је њен просечни слушалац имао између 35 и 45 година и да је то профил човека који се “није снашао на асфалту”, који је био “усамљен у граду” или је био гастарбајтер. Из тога мора бити јасно да је такав слушалац имао једно ухо развијено за музику свога села, а друго за музику града у који је стигао. Међутим, треће ухо, оно за класичну музику, никако се није развијало.

Партијски однос према новокомпонованој музици је био сегрегационистички у неку руку, док је то тако могло, јер је народ захтевао више своје музике на телевизији и радију и том се прохтеву у једном тренутку морало удовољити. У крајњем исходу, Југославија је била социјалистичка земља, земља сељака и радника, а они су имали свој укус. Било је ипак и оних гласова међу образованим музичарима, чак и међу онима “са друге стране” који су рано умели да процене и осете вредност новокомпоноване музике. Упркос својој популарности, Јужни ветар ипак никада није постао културолошки узор, то је био Погорелић, а Драгана Мирковић и Синан Сакић су били звезде.

За етномузикологе (и обожаваоце ове групе) велика је срећа да постоји јутјуб, те да се музика Јужног ветра бесомучно може преслушавати и анализирати на дугачким плејлистама. И та стручна етномузиколошка запажања (Јасмина Милојевић) кажу да Јужни ветар има потенцијал да се сврста у музику глобалних размера и вредности (World music / 2.0). Анализе су заиста занимљиве: ако се, на пример, слуша “најсрпскија” певачица Јужног ветра, Драгана Мирковић, чија би каријера уједно могла бити пројектни и тимски задатак неког ширег истраживања, примећује се да у њеној музици има српске “двојке” (за коју је Босанац рекао да је сад и она “углађена и покатоличена”), има хармонике, а да су стихови пасторални (песма Кроз шљивике и ливаде је проглашена најлепшом југословенском песмом). Све је, дакле, у реду са њеном музиком, али каденце (начин на који завршава) и мелирање смештају је у амбијент оријенталног призвука. Мелирање (пуштање гласа) је код “најсрпскије певачице” био њен избор, док је Шемса певала на екавици и избегавала тај мелодијски украс у својим извођењима. Шемса своја вокална извођења завршава на српски начин, али јој је глас био оријенталан (зар се то не може рећи и за глас Драгане Мирковић у којем ме је одувек привлачило нешто “назално” и нежно, можда је управо то оријентално?).

Миле Бас је учинио нешто ново са ритмом њихове музике – увео је “седам осмина” и “једанаест осимна” (седам осмина је “увезено” од Бугара преко радио-Софије који се у Југославији слушао) као и промене ритма, у Јужном ветру синтисајзер постаје оријентални инструмент (ако народ хоће синтисајзер, онда је то народни инструмент!), националне мањине су кроз њих доживеле своју афирмацију. Јужни ветар одудара од сваког опонашања било чега, од преузимања било које матрице, он је учинио мелтинг ритмова и стилова Балкана и Истока и увео је ритам машину уз хармонику.

Наравно, када кажемо Јужни ветар у глави нам, као да нас је гром стрефио, звони Шемсино “Пристајем на све/само кажи” или милозвучност Драганиних песама, док Синан Сакић има посебан статус међу познаваоцима и љубитељима ове музике. Миша Ђурковић каже да је то, поред осталог, и због тога што је певао у белој кошуљи и зато што се о љубави у његовим песмама пева на конзервативан начин, нема голотиње и бруталности. Он је мит. Он је чудо. У њега се не дира. Његови концерти на Ташу су догађаји, а међу њима је посебно важан последњи који је одржао. Синан је човек великог и необичног животног искуства које је опевао и из којег је певао. Он је постао поштовалац Саи Бабе. Он је патио због сина. Издржавао шеторо деце. Уз Бреговића први проговорио о дроги као стимулансу. Уз Ацу Лукаса једини прави рокер (одрастао је на Хендриксу и свирао је бубњеве, Миле Перић може посведочити да га је у Мионици видео како после концерта за свој грош свира бубњеве). Он је певач бриљантне дикције (јер је из Вуковог краја, из Тршића), али оно што је посебно – у његовој музици звони песма дервиша оличена у мушким хоровима као што је то случај у песми Не тражи је сине, која је и једина песма у ритму марша (па јасно, љубав је борба, љубав је рат, у рат се креће корачницом, логично).

И на крају (а краја не може бити јер је поље огромно,а учесника скупа има пуно) – је ли Јужни ветар српска група? И одакле то сад питање долази? Учесници скупа су сагласни око тога да Јужни ветар јесте српска група, не само због тога што је Шумадија била проглешена “бастионом” њиховог стваралаштва, већ и због тога што у ретроспективи та група индиректно позива на преиспитивање нашег наслеђа и опомиње да постоје историјске епохе и времена у којима се одричемо својих оријенталних наслага у народној култури. Отуда Јужни ветар може бити и један методолошки индикатор када се промишља о историји Југославије и о нашој националној историји после њеног расапада, о концепту српства уопште. Али то је тек једна од тема коју је овај несвакидашњи скуп покренуо, а на сва питања и тезе које су овде нужно остале недоречене, одговоре ћемо добити у зборнику радова следећег пролећа (на крилима Јужног ветра!)

Пс. Да, Немања Девић је одржао мини концерт на скупу.

ПУТИНОВА ПРВА ПОНУДА НЕМАЧКОЈ И ЕВРОПИ (Петар Драгишић)

“Један баш топао дан пред коначни крај лета. Берлин, 25. септембра 2001. године. Пред Рајхстагом уобичајено комешање фоторепортера и новинара, знатижељних људи који су формирали дуги шпалир и пуно уредно поређаних црних лимузина. У згради Рајхстага су парламентарне фракције испуниле пленарну салу. С напетом пажњом чека се говорник који ће опчинити све. Посланици су сведоци историјског тренутка. Гост из иностранства Немачкој упућује понуду свеобухватне сарадње. Уједињену Европу он види као гаранцију коначног превазилажења отровног национализма. Тај ко говори је Владимир В. Путин, председник Руске федерације.”

Овако је неколико година касније, у својим мемоарима Одлуке. Мој живот у политици (Entscheidungen. Mein Leben in der Politik, Ullstein Taschenbuch 2007), једну од најбитнијих Путинових посета Немачкој видео тадашњи канцелар Герхард Шредер. Ни тада, а ни касније, Шредер није скривао велики респект према руском председнику, па су његови каснији (после изборног пораза 2005. године) ангажмани за Газпром и Росњефт били логичан наставак њиховог пријатељства.

Руски председник је тог 25. септембра добио прилику да се директно обрати немачким посланицима. Говорио је око пола сата на немачком језику и домаћинима представио своју визију Европе од Урала до Атлантика и план стварања осовине Москва-Берлин.[1] Често се у анализама Путинових стратегија у први план истиче његов иступ на Безбедносној конференцији у Минхену фебруара 2007. године. Овај Берлински говор је готово заборављен, а управо у њему налазимо јасне обрисе Путинове европске и светске политике у почетној фази његове председничке биографије.

Западу је Путин тада пребацио игнорисање Москве приликом доношења одлука од глобалног значаја, уз истовремено позивање да Русија учествује у њиховом спровођењу: “Координациони органи, који су до данас успостављени, Русији не дају реалне могућности да учествује у доношењу одлука. Данас се одлуке понекад доносе без нас, а онда нас накнадно замоле да их потврдимо (…) Још се каже да је без Русије немогуће реализовати такве одлуке. Питамо се, да ли је то нормално, да ли је то право партнерство?”

Путин у Бундестагу, септембар 2001.

Такав однос према Русији Путин је приписао преживелим идејним хладноратовским атавизмима, не скривајући разочараност због опстанка европских подела, чиме је, између редова, критиковао искључење Русије из европских послова: “Још донедавно чинило се да ће се наш континент претворити у праву заједничку кућу, у којој се Европљани неће делити на источне и западне, на северне и јужне. Линије поделе су, међутим, опстале, и то зато што се нисмо до краја ослободили многих стереотипа и иделошких клишеа из периода Хладног рата. Данас морамо коначно јасно да кажемо: Хладни рат је прошлост.”

Прекидан честим аплаузима, Путин је нагласио, и то је можда била његова најсубверзивнија порука тог дана, да је перспектива Европе пре у сарадњи са Русијом него са САД: “Нико не оспорава велику важност односа Европе са САД, али ја сам мишљења да Европа своју репутацију моћног и независног центра светске политике може на дуже стазе да учврсти само сједињавањем својих капацитета са руским људским, територијалним и природним ресурсима, односно са природним, културним и одбрамбеним потенцијалима Русије.”

Крешчендо Путиновог наступа у Бундестагу представљала је његова порука Немцима, чиме је руски председник јасно подвукао да је он руско-немачко партнерство видео као окосницу уједињене Европе. Током овог вишеминутног ласкања Немачкој Путин је понудио такву интерпретацију историје руско-немачких односа из које су упадљиво изостављене крваве епизоде, које је он еуфемистички назвао “болним странама” заједничке историје. Уместо тога, у говору је наглашен утицај Немаца на развој Русије: трговаца, интелигенције, војника, политичара. Посегнуто је и за најтежим адутом: Катарином Великом – најпознатијом Немицом у руској историји. Хвалио је руске преводе немачких писаца, поменувши Пастернаков превод “Фауста”. Индиректно је поручио да Русија у Европи нема никог ближег од Немачке и подвукао дистанцу у односу на Вашингтон: “Између Русије и Америке су океани. Између Русије и Немачке је једна велика историја.”

Тада, у Берлину, Путин је куцао на отворена врата. У већ поменутим мемоарима канцелар Шредер је без остатка подржао Путинову иницијативу за јачање партнерства Русије са Немачком и ЕУ: “Тежња Москве ка јасној европској перспективи је од користи и за Европу и треба да јој изађемо у сусрет да би се та амбиција преточила у привредне и културне везе. Када један визионарски руски председник све уложи у то да те везе постану нераскидиве, у обостраном интересу, онда би требало да прихватимо ту понуду.”

У циљу јачања односа с Москвом немачки канцелар је позивао на напуштање “фантазија” о опкољавању Русије, односно на пружање безбедносних гаранција Русима. Указивао је на потребу превазилажења старих страхова од колоса с Истока. Русија није медвед који само чека да неког поједе, тврдио је Шредер у својим мемоарима. Посебно је важно, наставио је немачки канцелар, елиминисати отпоре приближавању Европе и Русије у прибалтичким државама и Пољској, традиционално несклоним (послужимо се еуфемизмом) руском фактору. Према Шредеру, радило се о анахроним осећањима: “Могу да разумем страховања од превелике блискости Русије и Немачке, с обзиром на трауматичну заједничку европску историју. Ипак, у 21. веку такви страхови су лишени основа.”

Немачки канцелар је сматрао да Немачку на партнерство с Москвом обавезује и својеврсна историјска одговорност према Русији. Када је маја 2005. године посетио Русију, Шредер је, са тадашњом сурпугом Дорис, посетио немачко војничко гробље код Москве, присетивши се милиона руских, али и немачких жртава “Хитлеровог криминалног режима”. Међу њима је био и његов отац, који је октобра 1944. године страдао код Клужа (Румунија) у тешким борбама са трупама Црвене армије. У својим мемоарима Шредер пише да се на долазеће генерације неће преносити кривица за догађаје из Другог светског рата, али да ће оне бити у обавези да се тога сећају и да за недела из прошлости плаћају потребну цену. И то посебно у односу према Русији: “Ми, Немци, имамо посебну одговорност, која проистиче из наше историје, не само према Пољској и осталим европским земљама, већ управо према Русији. Та свест мора да обликује наш однос према Русији (…)”

Чини се да је Путин тада настојао да растерети Немце осећаја историјске кривице, сматрајући, свакако, да би то олакшало приближавање Москве и Берлина. Томе је, поред осталог, требало да послужи сусрет руских и немачких ветерана Другог светског рата, али и Шредерово присуство војној паради у Москви 9. маја 2005. године, где је на почасној трибини стајао поред председника сила победница.

*****

Тако се почетком 21. века размишљало у Москви, али и у Берлину. У наредним деценијама историчари ће трагати за узроцима потоњег неуспеха идеје о приближавању Русије и Немачке (Европе). Последице видимо и осећамо већ данас.


[1] https://www.bundestag.de/parlament/geschichte/gastredner/putin/putin_wort-244966


Featured image: Wikipedia; Vladimir Putin in Germany 9-10 April 2002-1.jpg/Kremlin.ru; CC BY 4.0

ОДЛОЖЕНО ЗАДОВОЉСТВО (ЈУЛИЈА КАПОРЊАИ)

ЈУЛИА КАПОРЊАИ рођена је 23. јануара 1966. у Врбасу. Објавила је четири песничке збирке: Живи чвор (2002), Бело сунце (2005), Из капи мора (2019), Панацеја (2021) Објављује у књижевним часописима. Живи у Новом Саду.

Доносимо избор песама из ПАНАЦЕЈА
Издавач, Књижевна општина Вршац
ОДЛОЖЕНО ЗАДОВОЉСТВО

По савременој психологији
успешнији су људи који
у дечјем узрасту
прихватају чекање на слаткиш, јер
убрзо добију и два
Стрпљен – спашен
казује нам друга мудрост

Па тако поучени
задовољство спавања
одлажемо за неку другу ноћ,
смештамо у закуцан дрвени сандук
на сигурну дубину
са осталим ситним задовољствима

Стојимо и машемо возу и непознатим
лицима
помало плачемо ал' не пропуштамо
право на
одложено задовољство
на обећану земљу, на срећан крај.


СОБА


Једном је моја пријатељица
написала песму
о соби
која јој је пружила
уточиште

била је то соба са старим намештајем
и духовима који су шапутали
о прошлим љубавима

та соба још увек негде постоји
мада у њу нико не улази

данас су собе простране и добро осветљене
у њих се радознало завирује кад
не треба
а оставља на миру
онај који тамо плаче


НИ РЕЧИ О КАФКИ

Ко би се усудио да пише
песму о Милени Јасенској

у речима њој посвећеним
морала би бити снага
свих емоција које
пружа платонска љубав 
нераскидива

с пријатељским саосећањем
мало туге и 
гневом профињеним

тек толико да буди
из мртвих
оне у логору Равенсбрик
и нас, њихове наследнике


ВЕЗИВАЊЕ


Као испразност ума
Након доброг ручка
Или оргазма, с ишчекивањем
И трудом који претходе
Телесном олакшању –
Да ли ће и слава успети
Да нас овенча ловором
И задржи се макар на час
Попут трна налеглог
На кожу чела – 
Могло би се о томе мислити
Док се вољно везујемо
У нераскидиве ланце – ми
Умрежена, срећна деца
Пред огледалима
Увежбаног осмеха 


ИСТОРИЈСКА ПОРЕЂЕЊА

Бројевима се
све може лепо објаснити,
а осим висине цифри
која је многе
буквално оставила без даха – 
омогућава објективно сагледавање
шта је веће, а шта мање,
самим тим и чија је бол већа.
Такође је разумљиво
појединачно надметање
у струци, као на пример
хвалисање ,,часне'' сестре Барте
бројем деце која су на њен начин
заувек излечена
од Великог дечјег кашља

А негде, класификовано пажљивом руком
Диане Будисављевић
па конфисковано –
светли десет хиљада дечјих имена
из мрака толико дубоког
да поређења губе сваки смисао


КАКО НАПРАВИТИ

Крст – две летве
Склепане
Под правим углом
Довољно чврсто
Да могу поднети
Тежину осуде

Носити је дуго
Чак вековима
Не посустајући
Под намером
Очинског помирења
Неба и земље

Јулија Капорњаи

ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ (ПРИКАЗ КЊИГЕ – ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ

У чему је посебност Босне и Херцеговине и зашто се баш овде десио низ догађаја од светског значаја? На основу чега се формирала позиција Русије о судбини Босне и Херцеговине? Тим питањима бави се темељна студија младе руске историчарке Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ („Индрик“, Москва, 2019). Основу књиге представља магистарска дисертација, одбрањена на Московском државном универзитету (2016). Ксенија Мељчакова (1989) специјализовала се за историју Босне и Херцеговине и ради у Институту за славистику Руске академије наука.

Тема Босне и Херцеговине, по Мељчаковој, у руској историографији недовољно је разрађена. Руско-босански односи у другој половини 19. века су ретко посебно проучавани. Кључни период 1856−1875, од отварања руског конзулата у Сарајеву до устанка у Херцеговини (почетка Велике источне кризе), није био систематски покривен.

Књига „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ сумира достигнућа претходних истраживача, узима у обзир широк опсег референтне литературе. Мељчакова је у књигу укључила обимну грађу из руских и српских архива. Суочила се с тим да је, по свој прилици, један део сачуване преписке шифрован, а да за њега није сачуван кључ.

Ксенија Мељчакова

Књига се састоји од пет поглавља. Прво поглавље „Руски императорски конзулати у Босни и Херцеговини 1856−1875“ говори о отварању првих руских дипломатских представништава – у Сарајеву (1856) и Мостару (1858). После пораза у Кримском рату Русија је изгубила статус искључиве покровитељице хришћанског становишта у Турској, који је имала од Кучук-Кајнарџијског мира (1774). Први руски конзул у Сарајеву био је млади научник, словенофил Александар Гиљфердинг (1831−1872). Иако се на положају задржао мање од годину дана (23. 5. 1857 – фебруар 1858), управо он је поставио смернице за даље дипломатско деловање, а написао је и утицајни путопис „Босна, Херцеговина и Стара Србија“ (1858, превод на српски 1859), који и данас важи за „једино комплексно етнографско истраживање региона“ (Мељчакова). Гиљфердинг сматра да је „једино што повезује Русију и становништво Босне, Херцеговине и Старе Србије − заједничка православна вера“. Основна карактеристика Босне и Херцеговине је подељеност становништва, не само конфесионална и етничка, већ и социјална. У другом поглављу „Босанско питање и руско друштво педесетих-седамдесетих година деветнаестог века“ разматра се помоћ руских добротворних друштава Босни и Херцеговини и писање руске штампе о босанским проблемима у том периоду. У трећем поглављу обрађена је помоћ православној цркви и просвети у Босни и Херцеговини. Руска помоћ углавном се одвија по линији цркве и просвете, односно за потребе цркве и школства као најнужније. Мељчакова, међутим, примећује и бележи и недостатке и пропусте, како са руске стране, тако и са локалне, које отежавају међусобну сарадњу. Тако, на пример, сарајевски конзул Ј. Р. Шчулепников и његов секретар А. Н. Кудрјавцев (наследио Шчулепникова на положају) нису знали српски. Посебну пажњу Мељчакова посвећује истакнутим личностима на пољу руско-босанских веза: А. Гиљфердингу, бечком протојереју М. Рајевском, грофици А. Д. Блудовој, Сави Косановићу, Стаки Скендеровој, Васи Пелагићу и другима. Четврто поглавље говори о босанском питању у руско-српским односима, а пето о руским плановима у вези са Босном и Херцеговином у контексту политике Османске империје и Хабзбуршке монархије. Ауторка констатује да је Босна и Херцеговина, осим у периоду владавине Михаила Обреновића (1860−1868), углавном била препуштена сама себи. Руске дипломате су сматрале да се Босна и Херцеговина не може сама ослободити од турске власти и стога су предност давали друштвеној еволуцији. Расположења у руском друштву су често била радикалнија, пре свега у словенофилским круговима, и она су, преко пропаганде и добротворних акција, вршила притисак на власт.

Књига Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“, заснована на богатој чињеничној грађи, суштински употпуњује наша знања о овом периоду.

Информација о књизи је први пут објављена у Културном додатку Политике.

Зорислав Паунковић

МИРИШУ ВОЋКЕ ИЗ ДВОРИШТА (БОРИВОЈ ВЕЗМАР)

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.

дошла си
сва у благом сијању
неоклопљена 
тешким тварима
нечујан
пепео је сипао
гареж се ширила
а преко пута стола
навек твој осмех
нетрулежан
у лепету голубова
ни смрт га 
ето 
није могла
избрисати из света
(осуђеног
на труљење).

****

на дунав духови 
слазе.

гроцка. у понор тону
неба и реке.
излазећи из кола
венац раскошни
твоја сенка прима.
миришу воћке из дворишта
и у погледу се гасе
остаци жара 
и рима.

у гроцкој крсте се стазе -
у тебе ја 
у ноћ дан се
претвара.

на дунав духови 
слазе.

****

гледам 
крећу се
у даљ
цесте и траве
а твоје око 
стоји
сидро у ветру -
испраћа векове.

****

Синоћ касно затекох 
мачка
склупчаног у твојим 
јастуцима.
Исто ко када би ти се привио уз образ
сада је - милујућ ваздух 
и празнину -
дисао у твом сну.


***

ОДЕСА

векови потопљени
у варикину.
и пушкин. 
и одеса.
и душе хусара 
плове 
у нигдину.
 у лејама
пастернак
(ослушкује небеса).

***

Лабуд у блату.
Тајне су путање воде.
Њен продор кроз твари и ткива 
као по смрти
у оно Вечно се
прелива.
У неверици
појмим -
распадају се ствари
(у зидовима
шуме
 неимари).





Боривој Везмар

О СЕРИЈИ “ЈУГОСЛАВИЈА У РАТУ 1941-1945” (интервју са Божидаром Зечевићем)

Већ осамдесетих година, у последњој деценији социјалистичке Југославије, у Србији су се заљуљали основни елементи наратива о Другом светском рату. У књижевности, театру , па и историографији (Веселин Ђуретић), све отвореније се дебатовало о белим мрљама југословенске историје 1941-1945. Из разглављеног ормана су неповратно испадали костури који су представљали снажан изазов ригидно чуваној званичној верзији Другог светског рата на југословенским просторима. До јавности су, тако, долазиле нове интерпретације судбине Срба у НДХ, партизанско-четничких конфронтација, левих скретања, бескрупулозних савезничких поигравања југословенским актерима, мартовских преговора, послератне репресије. Нове представе о Другом светском рату нису се пробијале без отпора. Забрана Голубњаче, те топли зец за књиге Веселина Ђуретића и Норе Белоф/Nora Beloff (Titos Flawless Legacy) показали су вољу тада већ увелико декадентног система да се одупре јавним и непријатним преиспитивањима својих политичких и идејних брљотина.

Почетком деведесетих се пуно тога променило. Крах комунизма и распад Југославије срушили су многе баријере на путу детабуизације Другог светског рата у Југославији, па су тако некомунистичке интерпретације полако улазиле и у главне токове. Можда је овај процес најочигледније демонстриран документарном серијом Радио-телевизије Србије Југославија у рату 1941-1945, чије су епизоде финализоване 1991. године, у време када је на просторима бивше Југославије већ увелико беснео један нови рат.


Неке “иновације” су биле готово револуционарне. Тако смо, на пример, први пут на државној телевизији могли да, поред победника, видимо и преживеле актере “поражених снага”, односно припаднике покрета Драже Михаиловића, али и само пар година раније проскрибоване Веселина Ђуретића и Нору Белоф. У пројекту су учествовали и бројни историчари из Београда, Загреба, Сарајева, али и Берлина, Москве, Лондона, Рима.


Три деценије после снимања серије нестварно делује чињеница да је читава генерација српских историчара тада готово јединствено гледала на беле мрље из рата 1941-1945. Данас је такав консензус немогућ, па се чини да се Други светски рат овде поново води, или барем да смо у некој врсти (да искористимо данас курентан термин) “замрзнутог конфликта”.


О серији Југославија у рату 1941-1945 разговарамо са једним од аутора, њеним косценаристом Божидаром Зечевићем.

  • Господине Зечевићу, серија Југославија у рату 1941-1945 је представљала значајан искорак у ревизији наратива о Другом светском рату. Ко је и како дошао на идеју да се крене у реализацију тог пројекта? Како је на Југославију у рату реаговао политички врх Србије? У којој се мери радило о политички осетљивом подухвату, с обзиром да до тада у Србији није дошло до потпуне деконструкције комунистичког/партизанског наслеђа?

То је још била стара Југославија где је Милошевић играо главну улогу, као што знате, и у то време почетком деведесетих, крајем осамдесетих, он је тек био дошао и упињао се свим снагама да настави путем којим је ишао Тито. Он је хтео да буде мали Тито и да се полако развије у неког великог Тита, још увек са тим југословенским идејама. Ја мислим да он као млађи руководилац није имао никакве српске идеје, да је то била иста стара југословенска прича. То се још осећало. Али он у томе не само да се није сналазио, него није ни покушао да се снађе. Он је мислио да ће та Југославија вечито трајати. И кад су сви отишли, то је био тај последњи конгрес партије кад је она звезда – такав је био онај плакат, сећам се, једна звезда која се губи – кад се та звезда потпуно губила и кад су сви отишли, он је и даље остао Југословен. И тај рат је почео тако што је он Југославију бранио.

  • Како је тај амбијент утицао на вас да дођете на идеју да снимите серију?

Нас тројица заправо (Божидар Николић, Милан Кундаковић и ја) смо тада радили у документарном програму РТС-а. Документарни програм РТС-а био је страшно упарложен као и сав РТС. Није било ничега ту што је било занимљиво. Идеја је потекла од Бранка Петрановића, који је био душа целог пројекта. Он је био у том тренутку званични историчар за савремену историју у тадашњој Југославији и није био задовољан како ми гледамо на прошлост Другог светског рата. Говорио је да је то све конзервативно, да је то све СУБНОР узео под своје, да ту нема никакве историје. Он је страшно веровао у моћ телевизије.

Предлог Бранка Петрановића дошао је као велики изазов. „Стварно, доста више овога, ово је досадно, лажно, све је ужасно, хајде да радимо нешто велико, лепо. Да радимо „1941-1945“ на сасвим нов вачин, па шта испадне!” Било смо свесни тога да још увек живимо у комунизму, да је то и даље народноослободилачка борба, да је то и даље политички врло склиско. „Хајде да правимо нешто сасвим друго, хајде да видимо да ли можемо ми да гледамо на те битне и важне године у нашој историји на други начин“. Ништа није гледано како треба, све је то било лажно. Ми смо били свесни тога да је то било лажно, да је то огромна једна лаж која је била таложена годинама и која се претворила у један чисти петрификат, у скамењену једну структуру која је, таква каква је, предавана на универзитетима, по школама, по музејима. Ти споменици су стајали на сваком кораку једне лажне историје, једне историје која се није догодила, једне идеолошке измишљотине која је требало да буде тековина оних који су преузели власт тј. преотели власт. Телевизија је била та која је могла да разбије тај табу.

Најава емитовања серије у „Политици“, (8. децембар 1991)

Ми смо имали генералног директора телевизије – променило се неколико – али ни један није имао бољи приступ Милошевићу од Милорада Вучелића, који је иначе радио са мном у СКЦ-у и знали смо се добро. Он је знао каква је наша амбиција, да та серија буде отклон од идеолошког петрификата, да то буде нешто сасвим друго. Да то није историја НОБ-а, нити историја икакве револуције, него да ће ту учествовати и четници и усташе и Енглези и Немци и Руси и Американци, да ће свако имати свој угао и да ће ту заиста главни бити наш историчар Петрановић, али да ми хоћемо да прикажемо разне тачке гледишта, да хоћемо да проширимо нашу тему у нешто што је права историја. “Знате шта, то је фантастична идеја, то се мени јако допада, али, овај, разговараћу где треба, па ћу да вам кажем”. И после неког времена он је дошао и рекао је: “Рекао је шеф (Милошевић) да му покажете једну епизоду. Нађите неку најосетљивију, рецимо о четницима.” И дали смо му ту епизоду.

То је било 1989/90. године. Тада је пао Берлински зид и све је већ ишло ка једном извеснијем крају. Дакле, могли смо да радимо шта смо хтели, имали смо отворена врата генералног директора телевизије. Рекао је: “Ова тројица раде велику ствар” на колегијуму и “ја стојим иза тога” и то је било доста. Имали смо прилично отворен буџет.

  • Упечатљиви су ваши интервјуи у Лондону. На екранима смо видели више оперативаца СОЕ који су током рата из Каира и Барија спроводили британску стратегију на југословенском простору. Било је ту шифраната СОЕ али и битнијих фигура попут Базила Дејвидсона. Како сте успоставили те контакте и да ли су поменути лако пристали на разговор о својој улози у балканским догађајима? Да ли сте покушали да дођете до Фицроја Меклејна?

С Меклејном сам успоставио добру везу и направио сам филм о њему. То је било 1970. године, а ово о чему сад причамо догађало се 1990. Значи, 20 година пре тога сам ја направио филм, ишао код Меклејна и направио један сладак мали филм са којим сам дипломирао, то је био мој дипломски филм, звао се Генерал од Лох Фајна. Дакле, сер Фицроја сам знао добро, али сам одлучио да га не ставим у серију. У време када смо правили серију он се већ сврстао уз Туђманов режим, а, осим тога, његову верзију смо већ знали – у свему је подржавао наратив до тада званичне историографија и могао је само то да преприча. Ја сам пре тога у Дуги објавио један велики текст о Лизовој (Мајкл Лиз – Michael Lees) верзији историје Другог светског рата на овим просторима и на то је Меклејн реаговао бурно. Меклејн је, иначе, био директни извршитељ операције RATWEEK, током које су вршена бомбардовања градова у Србији 1944. године. У међувремену сам и упознао Мајкла Лиза. Он је током рата био код Драже, а Меклејн је био код Тита, иако су припадали истој војсци и служили истог краља. Они су били два света; као да си узео једног субноровог партизана и једног Дражиног четника и оставио их саме у соби. Е то су били њих двојица. Мислим да се они никад нису ни упознали. Ја сам их спојио у својој машти, у својој драми Британски гамбит.

“Ја сам то радио не као руски
плаћеник, него као комуниста
који је хтео да се четници задаве
и да победи Тито”. Па, реко`,
“је л` сте то написали? Каже:
“Нисам написао, не би ни објавили,
могу то вама да кажем.” “Па хоћете
то да кажете у камеру?” – “Хоћу.”
И каже ми то.
  • Како сте успоставили контакт с Мајклом Лизом?

До њега сам дошао тако што је он објавио књигу The Rape of Serbia: The British Role in Tito’s Grab for Power 1943-1944, коју сам ја прочитао, и он је у Београду имао промоцију те књиге. Ја сам отишао на промоцију и упознао сам се с Мајклом. Рекао сам ко сам и рекао сам да радим једну серију, да хоћу да направим с њим један велики интервју за Дугу. И направим тај интервју и он ми исприча ствари од којих ја паднем у несвест. И он је био прва моја и главна веза са СОЕ (Special Operations Executive – британска тајна служба која је деловала током 2. светског рата). СОЕ је имала обавештајни карактер али је имала још можда и важнију компоненту: суверзивно-диверзантску. Јер МИ5 и МИ6 се нису бавиле диверзијама; они су били чисти обавештајци, шпијуни. Они су радили са информацијама. Они се нису тукли, а ови, СОЕ, богами јесу. СОЕ је имала врло јак тај југословенски део у коме је радио, између осталих, и Мајкл Лиз, као и његова жена, која ми је јако помогла, Гвен, која је била шифранткиња у штабу СОЕ у Каиру.

  • У серији је упадљив изостанак сведочења сличних актера из друге две савезничке престонице – Москве и Вашингтона? Да ли је било покушаја да се дође и до обавештајних ветерана ОСС-а и совјетских служби?

Совјетских не. Али дошао сам до америчких. Међутим касније. Завршио сам већ серију, али касније сам радио једну серију која никад није емитована и која можда никад неће ни бити приказана, а боља је од ове о којој причамо. То је серија о суђењу Дражи Михаиловићу у 12 епизода. Бомбона. Мој понос. Најбоље што сам знао и умео. Што се тиче Русије, тамо нисам био. Ишао је Божа и добио је два званична Руса, преко неког историјског института, нека два историчара који ту говоре потпуно безначајне ствари.

Зечевићеви британски саговорници – део листе
  • Које бисте британске саговорнике још издвојили?

Питера Калвокорезија (Peter Calvocoressi), на пример. Он је био један од шефова у Блечли парку (Bletchley Parkбританска централа за дешифровање немачких комуникација). Отишао сам код њега у Бат (Батх). Он ме је примио и ручао сам код њега. Калвокорези ме упутио на Џин Хауард (Gene Howard). Она је била једна дивна бака, можда и лепа жена кад је била млада, која је била надлежна за Југославију у Блечли парку и дневно је слушала све немачке депеше са југословенског простора. Причала је да је лаж и комплетна измишљотина да су се против Немаца борили партизани, док су да су четници стајали по страни или сарађивали са Немцима. Тврдила је да то не следи из комуникације коју је она контролисала. Ти транскрипти никада нису били објављени. С Џин Хауард сам урадио интервју за Дугу и ту је она рекла да је прислушкивала Немце све време. Мајка јој је била Немица и она је немачки говорила као енглески. Тако је и дошла ту. Она је била задужена за простор бивше Југославије и каже да апсолутно не може да се сети да је била једна или две депеше где су се помињали партизани. То ми је и сам Каловокорези рекао током поменутог ручка у Бату, али није желео да то и јавно каже, већ ме је упутио на Џин Хауард, која није била под заклетвом. Черчил је то знао, али је то прећутао у Техерану 1943. године.

  • Да ли је, по Вама, Меклејн био главни Черчилов извор за овај простор?

Меклејн… Не извор! Обрнуто! Извор је Черчил, а Меклејн је извршитељ!

  • Али извештач са терена?

Ма није он био на терену уопште, био је шест недеља укупно у Југославији. После је долазио још једанпут, када је рат већ био готов. Он је тада је био шеф савезничке мисије. Није он био никакав обавештајни извор, већ извршилац Черчилове воље и Черчилов најповерљивији човек на Балкану.

  • Који су били Ваши остали британски саговорници?

На пример, Мајкл Фут (Michael Foot), историчар. Две дебеле историје СОЕ је написао. И сам је био агент СОЕ. Он је једини тражио паре од свих саговорника.

Ми смо били свесни тога
да је то било лажно, да је то
огромна једна лаж која је била
таложена годинама и која се
претворила у један чисти
петрификат, у скамењену једну
структуру која је, таква каква је,
предавана на универзитетима, по
школама, по музејима.
  • Колико сте му платили?

Не могу да се сетим… Знам да је плаћено доста, а од њега нисмо добили богзна шта. Он је био државни историчар СОЕ. Дакле главни подаци су код Фута, али нама је био најслабији извор. Међутим, Џулијен Ејмери (Julian Amerу) је био фантастичан (извор). Он је био син Лиа Ејмерија (Leo Amery). Он је био члан Черчилове владе, министар за Индију, и он је са Черчилом био врло близак. За време Првог светског рата је био у мисији у Солуну и говорио је перфектно српски и он је, ако сте нашли то, одржао велики говор на српском кад је био 27. март на радиу Лондон. Велики углед је имао у Србији. Дакле преко BBC-a је Лио Емери држао више говора на српском и то је јако одјекнуло. А његов син, Џулијен Ејмери, који је завршио све могуће школе на Кембриџу и не знам ни ја шта све није радио, био је врло талентован дипломата и на мене је оставио снажан утисак и био ми је извор докле год је био жив. Он се дружио са пуно наших људи. Његов интимус је био Стеван Павловић, наш историчар из Саутемптона.

  • Недавно је умро…

То је био диван човек. Он је био пријатељ овога Џулијана Ејмерија и био је син Косте Павловића, син оног министра двора краља Петра Другог. Много нам је помогао у овој серији. У серији говори и он на неколико места. Дакле, Џулијен Ејмери нам је откривао разне специјалитете, ко је кога волео, ко кога није волео, и он је добро говорио српски. У његовој кући у Лондону се верио краљ Петар. Он се и са Титом знао добро. Уопште, један прави извор. Мајкл Лиз је био главни извор за СОЕ на терену. За СОЕ централу ми је главни извор био Фут, а Ејмери ми је био извор за ове више сфере.

  • А Базил Дејвидсон?

Дејвидсон је био велика личност. Прва личност у балканској СОЕ. Једно време је био шеф балканске секције СОЕ. Господин један, комуњара, фантастичан тип, ја сам га упознао 89, 90-е. Има теорија о томе да је постојала кртица у штабу СОЕ у Каиру, да је то био онај поручник, па мајор, члан оне групе Филбија (Kim Philby)… Клагман (James Klugmann). Он је наводно био агент комунистички. Отворени комуниста, који је све време рата радио за Русе у балканској секцији СОЕ. Дејвидсон ми је рекао: “Којешта, ја сам му био шеф и сви смо знали да је руски агент и да је намерно ту постављен. Знао сам да је Клагман руски агент, али он није имао приступ никавим информацијама, он је био техничко лице и није могао утицати ни на шта. Ја сам утицао, ја сам био тај који је подржавао Тита”.

И жена Мајкла Лиза, која је радила са њим, ми је причала да је Дејвидсон правио дневне карте, да је заставице убадао погрешно; да су партизани освојили Крушевац, рецимо, а они нису. Он је то намерно радио да би створио утисак о томе како Тито држи нека места у Србији. Рекао ми је: “Ја сам то радио не као руски плаћеник, него као комуниста који је хтео да се четници задаве и да победи Тито”. Па, реко`, “је л` сте то написали? Каже: “Нисам написао, не би ни објавили, могу то вама да кажем.” “Па хоћете то да кажете у камеру?” – “Хоћу.” И каже ми то. Да ли је то ушло у серију или није, не знам. Био је прави енглески аристократа. Онако како се то замишља. Он ми је отворио очи око многих ствари.

  • Интервјуисан је и низ домаћих актера, укључујући и оне “најтеже категорије”, попут Темпа, Ђиласа, Велебита. У којој су мери они били искрени и отворени у разговорима и да ли су нека питања остала без одговора?

Мене су, наравно, интересовали Мартовски преговори, то ми је била тема “број један”, али о томе ништа од Ђиласа нисам сазнао. Није хтео да говори. Друго што ме је занимало је била његова улога у оним бацањима у јаме и левим скретањима. Он је одговорио како је то нетачно, како он тамо физички уопште није био. Добро је да се Ђилас појавио у серији, мада није рекао ништа што већ нисмо знали.

  • А Темпо и Велебит?

Темпо је сјајно говорио. Код њега смо седели два дана на најлепшој тераси. У Режевићима, између Будве и Петровца. Доста нам је ствари рекао. Оно што је мени после било фантастично је како нисмо имали појма о 27. марту 1941. године и како он, као човек који је био надлежан за Србију, није знао ништа о томе. Пробудио се ујутру и видео људе који вичу “Живео краљ!” и “Боље гроб него роб?” А Велебит је велика прича. То је такав превејанко. Кад ти говори нешто изгледа као да ти говори из срца и душе. Намазан свим фарбама.

  • Колико дуго и на који начин сте се припремали за тај серијал и која “лектира” је утицала на вас?

Почели смо да радимо с Бранком и он је рекао: “Ја ћу да вам предложим један број историчара. И не само историчара него и сведока”. Ја сам у том трилингу (с Николићем и Кундаковићем) био задужен за филмски материјал. Пре тога сам био управник Музеја Кинотеке и пуно времена сам проводио у Архиву Кинотеке гледајући те старе филмове, јер сам имао приступ свему. Могао сам да гледам шта сам хтео и ја сам то и радио. Имао сам тај фонд Кинотеке из Другог светског рата у малом прсту. Зато сам ја, по струци драматург, био врло склон и историји. Ја сам и данас склонији историји него било чему другом. И даље сам драматург, и даље се бавим критиком, пишем сценарија, режирам, све је то у реду, али ја сам и историчар. Какав историчар? Нисам ја студирао историју, па да могу да кажем да сам историчар. Ја сам историчар у оном смислу како је то Крлежа дефинисао. Он је тврдио да је добар писац у ствари само историчар и да је он као посматрач живота и протока времена вреднији од неког професионалног историчара. Историчар сакупља чињенице и увиђа односе међу њима. Писац је нешто много шире. Писац је оно што је Балзак, што је Флобер, он даје дух времену, промишља једно време…

Петар Драгишић/Оливера Драгишић


Пуну верзију интервјуа можете видети овде:


Featured image: Screenshot „Jugoslavija u ratu 1941-1945“

МАРИУПОЉСКИ ПЕСНИК АНАТОЛИЈ ГАВРИЛОВ

Анатолиј Гаврилов (1946) је руски писац рођен у Мариупољу, врло особеног минималистичког стила који понекад прелази у апсурд и симбол, мада не напушта конкретност и стварносну веродостојност. Он пише: „Ја сам учитељ композиције. То је онда када звукове сабираш у музику. Против сам трикова, измишљотина и хладног занатства. Музика не треба да угађа и подилази. Од ученика тражим бескомпромисност. Они ме се боје.“ Овде је преведено неколико његових кратких записа који имају све одлике Гавриловљеве литературе и интегралан су део његовог књижевног опуса.
Превод: Владимир Коларић
Дошао је Н. Рекао је да креће на Тибет, како би изучавао други живот, имао је руксак. Рекао је да има новца и позвао ме на Тибет на његов рачун, али је онда дошла његова жена и одвела га кући.

***
Береш грожђе и гњечиш га.
Цедиш.
Купажираш га.
Држиш час на топлом, час на хладном.
Поново цедиш и купажираш.
Чини се да је успело.
Позиваш госте.
Они кажу да је вино, наравно, добро, али радије би вотку.

***

Лепо је време. Мало се бавим водоводним инсталацијама. Не иде од руке. Не иде увек од руке. Долази водоинсталатер, ради све што треба, прича ми цео свој живот, и ја му нудим да попије, али он каже да има посла и одлази. У реду, онда пијем сам и читам Бродског и слушам Шостаковича.

***

Нечије ноге вире из жбуња. Не питај чије су. То су твоје ноге.

***

Њиве, пашњаци, јаруге.
Таксиста је ћутљив, мрачно је.
Тако бих ишао и ишао.
Али време је да се изађе.

***

Ноћ, не спава. Списак оних које је издао. Страшно. Списак оних које ће издати. Хтео је да се обеси, али се предомислио. Попио је и легао да спава.

***

- Идеш?
- Идем.
- Хоћеш ли још да идеш?
- Још ћу да идем.
- Куда си данас ишао?
- Некуда. Не сећам се. Сећам се да сам се вратио кући и легао да спавам.

***

- Пишеш
- Да.
- Зашто? 
- Не знам.
- Знају ли за тебе?
- Не знају, тачније, понеко зна.
- Код тебе нема дубине мисли и осећања.
- Чега нема, без тога се може.



Анатолиј Гаврилов

ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ (НИКОЛА МАЛОВИЋ)

Никола Маловић рођен је 1970. године у Котору.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.
Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око БокеПерашки гоблен, и око 3.000 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски.
Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2018).
Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, 2015), Бога у Боци (Нова књига, 2015). Приредио је Бокешки хумор (Књижара Со, 2017).
Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016, 2019. г; награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и награда „Бранко Ћопић“ Српске Академије наука и уметности) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности. Једро наде преведено је на руски (Лагуна, 2017), и енглески (Лагуна, 2019).
Аутор је есејистичко-документарне прозе Бока Которска и Србија (Књига комерц, 2018, 2019).
Објавио је Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле (Књига комерц, 2019).
Од 2008. г. уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“).
Члан је Српског књижевног друштва.
Један је од оснивача Групе П-70.
Живи у Херцег Новом.

Овде доносимо одломак из романа „Лутајући Бокељ“.

ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ

Једна од мојих првих радијских приповијести, данас уредно архивирана у мп3 формату, тицала се, природно, заливских прастановника, Пируста.
Метнуо сам слушалице и Бону дао знак да подигне реглер. Äла, Боно, идемо у етар:
Уморан од пророковања, застрашен и исцрпљен визијама што их је свакодневно добијао у храму, драги моји, пророк је Генције подигао поглед са стола и видио њену гривнама украшену руку гдје сеже за ритоном.

-Опасно је чак и окусити вино из ритона ако се не мисли озбиљно, краљице! Покушао сам да видим шта нам је чинити, али богови удесише да данас мање знам него јуче; ипак посигурно видим, они одлазе…

-Можда ћемо и ми ускоро одавде, Генције – рече мирно Теута и испи бокал. Винска мушица упорно је наставила да облијеће око празног суда са искошеним овалним отвором.

-Mалопре сам разаслала свитке: “Ја, жена Агронова, краљица Теута, тражим у вас Јапода, Либурна, Далмата, Пируста, Десидијата, Аутаријата, Ардија, Доклеата и свих Илира – да прстом укажете на правац гдје готово немогућ живот бива стоци и људима, но гдје опет ниче из камена једна од оних биљака за које зборе да их има по свијету. Ту, и нигдје више.”

-Али, али… зашто се тамо селити, чак и кад би нам за такво мјесто дојављено било? – прослови пророк Генције, готов да се одмах угризе за језик, пошто је на те његове, Теута дугим ноктом почела по ваздуху изнад бокала ритона да путопоказује лет винске мушице.

-Видиш ли, Генције! У празном ритону мушица ће ипак наћи довољно вина да се напије, али је зарад тих пишљивих капи нико ко је жеднији неће рукама спљескати! С друге стране, сачувамо ли ритон, или да кажем, покопају ли нас с њим, ми ћемо, баш као то што чини ова досадна мува, наздрављати ни из чега и – живјећемо. Тако мјесто у краљевству тражим. Оно мора да постоји јер нам богови, ако заиста пред силином туђих бјеже од нас, можда казују гдје нам макар ваља умријети.

Теута

Генције је положио пророчки појас на замљу, у осами на њ вргао одсјечену мушкост, и са зубима у језику закључио: од потомства сваки пут треба одустати кад се жена нађе да какву виђену истину тумачи одозго.

А жена је, краљица Теута, дочекала уздигнуте обрве у Скодру те гласнике. Сви су били високи и мршави, сем једног прашњавог ода пута, спрченог и малоумног. Одавао се Пируст киселим знојем. Баш њега истурише пред Теуту, жену Агронову, да нацрта мапу, а на њој и мјесто какво је она тражила. Пред њим мудра краљица спусти подигнуту, и уздиже спуштену обрву. Показало се да је јадник, приде, био испишаних гаћа, од страха што никад прије није гледао Града. Али је располагао, показало се доцније, способношћу да у пијеску сваки пут исцрта нешто налик спасоносној мапи. Теута и свештеници су га посматрали, сашаптавали се, чак га и искушавали: брисали би табанима Пирустову мапу, но гле, овај је увијек међу свог свијета цртао исто као и толико пута прије кушње – олеандровском гранчицом све једнако изнова.

Прије неголи су изасланици свих Илира стали да тумаче мапу, Теута помисли како нико није узалуда на свијету, туп и оболио или здрави и бистар, здрав и туп или бистар и оболио: Пируст је у пијеску, коначно, то није могло бити сумње, исцртао контуре неког залива.

-Прецртајте ово писано чудо на кожу! И огласите да се престоница од данас сели!

Да, да Пируст је гранчицом у цвату нацртао контуре неког залива – мрмљао је себи у браду сад већ заједљиви Генције, прво на коњу, по чијем му хрбату бијели бубрези више нису ударали, потом и на краљичиној либурни с трима редовима весала од свјеже чемпресовине. Веслачима је руке с дрветом спојила смола, па чак и да су хтјели, нису могли стати да веслају до одредишта. Теути се журило. Ако богови заиста одлазе од изабраних им Илира, Илирима је остало или да такве богове одбаце, те да узму нове – или да старе богове слиједе и даље, до свршетка. Низ ријеку, потом сјевероисточно, до мјеста, по мапи, на којему се море дубоко усијецало у копно.

-Зашто баш овдје, краљице? – прошапутао је ушкопљени Генције.

Вијугаве линије залива нису се нигдје подударале са сучелишним, и у томе јесте било љепоте. Али текуће је воде мало било за опазити у том кавезу урамљеном високим планинама.

Краљица није одговарала на Генцијево питање. Задивљено је посматрала Залив. Руком је одбијала медовину коју јој нуђаху иза сваког унутрашњег оштрог рта. Залив је стално порађао нове заливе и заливе у заливима! Други су селидбеници с либурне жељели да баш пићем увеличају прослављање призора којима им богови почастише очи. Превисоке планине, одраз у мору, колонијални грчки обални виногради, каскадни маслињаци, рибе што искачу пред шиљком ратне лађе… Наједном, Теута обрвом даде наредбу ритонским мушицама да полете из светог суда кад и са либурне, те запосједну сав зријући виноградски сок.

Пируст је онај, од среће што је стигао кући, го поскочио! Као и његово веће, лијево јаје. Престао је да низ десно бедро оставља по врелој палуби мокар траг. С мора је угледао насеље предака високо у брду! Отуда су га били убрали кад је оно ваљало послушати краљицу. О, и Генцију је срце поскочило, утолико што су му се очи укрстиле у најужем од свих заливских тјеснаца. Опазио је што нико ко није пророк можда никад и не би. Видио је да се путање морских струја из унутрашња оба залива сусрећу пред Пирустовим селом, и да ту граде +, са линијом коју је иза себе остављала Теутина краљевска либурна.

-Ох! – рече тада гласно Генције, сад већ женским, покајничким гласом: – Ја видим… Видим!

Краљица се трже.

-Генције?!

-Видим знак жртве. Спаса сад видим! О, могли смо и у Скодру остати, Свеједно се пише свима који прате ничим до сјенком тренутног живота надахнуту жену…

Није очекивала да ће баш бивши међу вишима, пророк Генције, толико да одмакне од богова. Цијела је сеоба имала за циљ да се боговима буде на трагу, да им се у одласку из старе у нову престоницу буде за нокат ближе? Ако су богови ишли на запад, тада је ваљало пратити их устопице. Генције, прозван на либурни током пута Безмуди, у том је смислу казивао да види, шта друго но којешта!

Теута

Видјети нешто што је по свој прилици знак двоумљења, знак +: и лијево и десно, и горе и доље, и Илири и Грци – што је него издаја оних у којима више нема вјечног живота?

Генције је, прободен штилетом издисао ближи боговима него икад. Смрћу осуђен да плута по мору: ногу увезених као у новорођенчета. Тако је ушкопљени пророк престао да постоји, заувијек. А Теута се пресели с новим љетом, кад с Аргоновом сјеном изроди сина Пинеса, у спољашњи, пространији и осунчанији, иако потпуно безводни део Залива. У Ризону, у дну хиљадуметарских планина, вазда јој је током трудноћа било хладно. Никад сунца.

На чуновима су, дању и ноћу, из унутрашњег синуса пристизала оне групе грчких робова што су врчевима и мјеховима отимали воду из пећине Сопот, а на илирском – с мјеста гдје се вода, ма само зими, обрушавала вазда у море.

Илирским тољагама кињени да с упаљеним лучима силазе у средиште хада и из дубина матере земље црпу глиненим и дрвеним судовима преосталу течност, робови су смудили длаке с овнујских кожуха, у немогућности да баш цијелог овна на жртву принесу својим боговима. Пуне чунове питке ледне воде требало је допремити до Теутиног љетњег одморишта: до Теода, или на провинцијалном грчком, до Божјег дара.

И када би стигли гдје им је били речено, Илири су Теутине морске водоноше у пуној мушкој снази листом осљепљивали уколико би ови Грци, не знајући што их чека, укрстили погледе с слијева и онима здесна. Јер, ту се у лагуни купаху наги млади ратници заједно, а тамо, подаље, од множине, купаше се у плавом она, сама, Теута. Краљица је, уживајући, у топлом станишту плитке лагуне обитавала све док до њеног ува, кукњавом ослијепљених римских ухода, није коначно допрла најскривенија од свих ријечи на свијету: sinus. Повративши се у утврђени Ризон, Теута је тражила да јој се непозната ријеч одмах преведе на илирски! Речено јој је да синус значи залив. Али – да можда Римљани нису упознати с тим да се оно што непријатељ назива синусом може бранити са сваког рта, јер је пут до престоног Ризона готово неосвојив! Но Теута ван себе рече:

-Ако за Залив постоји макар још једно име на свијету, то значи да овдје не можемо бити једини господари! Заповиједам свима да се намах лате оружја!

Прва ратна римска катарка била је претходница оне са чије је палубе на тло Синуса, 228. пр.н.е, заиграла војничка сандала. Усамљена у смрти, као и свак што у ропцу бива усамљен, посљедња се илирска краљица сјетила пророчких ријечи ушкопљеника Генција: сисато чељаде неминовно губи ако јој се у најљепшем мјесту гдје човјек може склопити очи не укрсте путеви исправно протумачена пророштва.

Пророштво је казивало да је знак + ни илирски, ни римски, него оних који ће подићи први храм једноме Богу.

НИКОЛА МАЛОВИЋ (ФОТО: МАТИЈА КРСТИЋ/ЛАГУНА)

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ


Текст објављујемо поводом другог издања зборника „Руси о Србији и Србима” који је ове године поново штампан у Русији – овде.


Прилично незапажено у нашој јавности, па чак и стручној, прошла је књига за коју се то не би очекивало. Реч је о изузетном делу трајне вредности, чије је крајње домете тешко проценити. То је зборник текстова руских аутора који су писали о Србима и Србији у периоду од 1860. до 1914. године. У обимну књигу од скоро седамсто страница под насловом „Руси о Србији и Србима”, у издању петербуршког издавача „Алетеја”, уврштено је четрдесет аутора. Изабрани период покрива постојање Србије као независне државе, а у зборник, који је и својеврсна антологија, укључена су махом сведочанства из прве руке, односно, текстови чији се аутори јављају с лица места. Међу ауторима су и велика и позната имена руске културе и историје – Лав Троцки, словенофил Иван Аксаков, писац и публициста Глеб Успенски, слависти Владимир Ламански, Павел Ровински и Платон Кулаковски, новинари Владимир Гиљаровски и Александар Амфитеатров. То су, дакле, путописи и извештаји о Србији које су оставили руски путници и посетиоци у овом периоду. Међу њима су такође и научници, дипломате, војници и лекари – учесници у рату 1876. године, друштвени радници и политичари, али и туристи. Пошто се тада мање путовало и на путовање се није кретало без доброг разлога, аутори текстова у зборнику су, без изузетка, особе с високом квалификацијом, широким видицима и врло развијеном моћи запажања. Текстови су, по правилу, солидно написана литерарна дела, а као историјски извор су од непроцењиве важности. Осим једног, сви прилози у књизи објављени су у тадашњим новинама, часописима и књигама или касније.

Зборник је истовремено и ауторски пројекат познатог руског историчара средње генерације Андреја Шемјакина, аутора књига о Николи Пашићу и Николају Рајевском (преведеним и код нас). Као научника који проучава менталитет традиционалног српског друштва, Шемјакина занима како су се у Србији одвијали процеси модернизације у овом периоду. Због тога су прилози у зборнику одабрани тако да различите стране народног живота (село, град, двор, војска, свештенство, просвета, привреда итд.) приказују из тог угла. Приређивач констатује да, за разлику од бројних дела западних путописаца о Србима, текстови руских аутора углавном нису познати код нас, нису преведени, нити су коришћени у историографији. Шемјакинов пројекат је полемички усмерен према правцу и закључцима националне српске историографије, и пре свега једног броја млађих домаћих историчара (Р. Љушић, Д. Батаковић, М. Протић и други), за које он сматра да идеализују степен и природу развијености Србије у разматраном периоду. Док се код нас као аксиом узима схватање о европској природи српског друштва у његовој новијој историји, Шемјакин, на основу чињеничне грађе, показује да то није сасвим тако. Србија је у овом периоду за Шемјакина – идеална лабораторија за проучавање модернизацијских процеса у традиционалном друштву.

Како су Србију видели ови благонаклони али непристрасни и заинтересовани посматрачи? Србија је „сељачко царство” (Ј. Мартинов), или, како је приметио често цитирани у зборнику енглески дипломата Херберт Вивијан, „рај за сиромашне”. Треба истаћи свежину доживљаја руских посетилаца, од којих се већина среће са Србијом први пут. Тачност њихових појединачних запажања потврђују други извори, као и текстови других руских путника у зборнику. Они углавном описују Србију и српско друштво као нешто друго у односу на оно што им је познато, у Русији и иностранству. Са изненађењем, рецимо, констатују да у Србији нема сиромашних, да српски сељак више личи на сиромашног руског спахију, и док се у Русији од гладних сељака прикупља помоћ за Србију, у Србији се сваки дан једе месо.

Српско друштво је друштво једнаких, у њему нема изразите социјалне неједнакости. Оно није ни структурирано, јер огромну већину чине сељаци. Градско становништво личи на сеоско и одржава снажне везе са селом. Индустрија скоро да не постоји, и у рукама је странаца. Превладава натурална привреда. Начин живота је традиционалан. У исто време, осећа се велика зависност од суседне Аустрије. Упркос променама, такво стање одржало се до почетка Првог светског рата.

Шемјакин замера новијој српској историографији да је политичку историју поистоветила с друштвеном, док прецизнија анализа показује да је политички развој у Србији ишао испред друштвеног и да политичке форме нису одражавале стварно стање друштва. Због поменутих карактеристика српског друштва преузимање модерних европских образаца није могло преко ноћи донети резултате, и за Шемјакина се у овом случају ради о модернизацијским процесима, а не о завршеном процесу, као код поменутих домаћих аутора. Преузимање готових форми често није пратио одговарајући садржај, тако да се српска ситуација може описати као „модернизација без модерности” (Л. Перовић). Шемјакин се залаже за нову методологију проучавања, која би укључила и приступ други о нама и довела до сагледавања стварног стања. Али и без обзира на Шемјакинов специјални угао посматрања, прилози који чине зборник су од прворазредног значаја и заслужују нашу пуну пажњу. У припреми је и други том „Руса о Србији и Србима”, у који ће ући архивска, дакле претежно непозната грађа из истог периода.

Modernizacija bez modernosti. Objavljeno pod naslovom „Modernizacija seljačkog carstva”, „Politika“, Kulturni dodatak, 18.8.2007, s. 9.

Зорислав Паунковић

ТИГРИЊА (TIGRIGNA) – ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене.
Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани.
Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.
ТИГРИЊА (TIGRIGNA)


ОДЛАГАЊЕ СТРАХОТЕ

Бакица и унук
Држе се за руке
Ходају улицом

* * *

НАДА


Do you think about me?
Est-ce que tu penses à moi?
ብዛዕባይ ትሓስብ ዲኻ?

* * *

ЕРИТРЕЈА


Дуго си путовала на југ
Неџд прешла
Села у барку
Ајкуле те на грбачама пренеле
Сад си у Еритреји

* * *

ТИХИ ПРЕКОР

У целој источној Африци
Нема животиње која
Не личи на тебе
Једино су осмех твој
И глас
Били људски

* * *

РУМЕНИ ОБРАЗИ

А тад си се одједном
Заруменела
И личила си на воћку
Или на колач
Или хлеб из бајки
У којима увек
Вреба вештица

* * *

ГЛАВА У ЗЕМЉИ

Шаљеш ми романтично писмо
Од којег ме подилазе жмарци:
Јуче сам ископала лобању
Једног од првих људи
Много личи на твоју главу
Ту-ца-ћеш ме кад се вратим

* * *

ЗГРАНУТИ СЕЉАНИ

И фотографију ми шаљеш
Седиш с мештанима
Осмејак ти је дечји
Као жена си неприступачна
На лицима сељана види се
Згранутост
Сигурно си им извела
Онај трик

* * *

ЕУРОКРЕМ

Нек’ иде живот
Тако ми говоримо
Ми
Којима живот и не иде баш
Закуцани смо
Два црна Христа
Један женски
Један мушки
Ти си увек била као еурокрем
Пола зебња
Пола вера
А сва слатка

* * *

БЕРМУДЕ

Црташ ми густе паучине
И завесе црне као несвест
И овлаш прикривена
Сабласна лица
А причаш колико кошта
Деверика
На пијаци у предграђу Асмаре
И како се један продавац
Саплео о главицу кокоса
(Је л’ се каже главица кокоса?)
И како си некој Фламанки
Позајмила бермуде
И она их исфлекала

* * *

НА ЕКВАТОРУ

Кад сам већ овде
Волела бих да сиђем до екватора
Или да се попнем до екватора
Ипак је то горе
Свака од безброј екваторијалних тачака
Највиша је тачка на свету
Кад повучеш управну линију
У односу на пречник Земље
Екватор је увек виши и од Хималаја
И шта је Земља
Равно јаје
И сферична плоча
А ја бих волела на екватор да станем
И преда мном пут да се отвори
Најдужи од свих путева
Само кад бих могла
На ногама да умрем
Тако си ми рекла

* * *

ЗОБНИЦА


Коњ и кобила
Згледају се над зобницом
У њој глава
Кенијског краљевића
Јунака племенских песама
Коњ се не гади
Кобила рони кобиље сузе
То је аперитив
У крајевима где нема крокодила

* * *

КО ЈЕ МАЛИ

Није мали свет
Мали смо ми
Сишла сам у Серенгети
У праву си био
Не само у источној Африци
Него и овде
Нема животиње која
Не личи на мене
Преображавам се
Како пожелим
Претворићу се у газелу
И лавица ће ме заклати
Све ће бити готово за пола минута
Ништа не брини, љубави моја

* * *

КАЛАХАРИ


Да би ми показали тајна изворишта воде
Мајмуне сам хранила сољу
Па их лукаво пратила
Све до пећине у којој
Светлуца језеро
Знам да си и ти мајмун
У кинеском хороскопу
Овде у неком селу
Упознала сам породицу Кинеза
Жена се само осмехивала
Муж се клањао
Деца су стајала као безизражајне лутке
А ја сам мислила
Где је онај мој мајмун
Да му дам соли
Па да ме испуни својим
Подземним течностима

* * *

ОКЕАН


Сећам се
Причао си ми
Да су ти очи засузиле кад си први пут
Видео океан
Али ти си видео Атлантски
А ја ти сад пишем из Мозамбика
И у Индијски гледам
Овде нема суза
Људи као изранављене глисте
Лижу ране из рата који
Нико није заборавио
Иако га се сви сећају
На португалском језику
А не на неком од десет својих.


Владимир Д. јанковић

HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI PJERA PAOLA PAZOLINIJA (VULE ŽURIĆ)

Vule Žurić je rođen u Sarajevu 1969. Do sada je objavio knjige priča: Umri muški (1991), Dvije godine hladnoće (1995), U krevetu sa Madonom (1998), Valceri i snošaji (2001), Muljin ruž (2003) i Katenačo (2011); romane: Blagi dani zatim Prođu (2001), Rinfuz (2003), Tigrero (2005), Crne ćurke i druga knjiga crnih ćurki (2006), Mrtve brave (2008), Narodnjakova smrt (2009) i Nedelja pacova (2010). Autor je radio-drama: Omča od hartije, posvećene životu i smrti Bore Stankovića, Čovek bez peripetija, posvećene Milanu Rakiću, Ostrvo Uskoković, posvećene Milutinu Uskokoviću, Crni glas za belu hartiju, posvećene Emanuilu Jankoviću i Branin orfeuum u Zunzarinoj palati, posvećene Brani Cvetkoviću. Drame su u produkciji Dramskog programa Radio Beograda emitovane na radio-talasima Javnog servisa. Koautor je i scenarija za diplomski film Miloša Ajdinovića Mrtav čuvek štuca. Žurićeve priče prevođene su i na nemački, poljski, slovenački, francuski, portugalski, španski, engleski, mađarski i italijanski, na kome je 2003. objavljen izbor njegovih priča pod naslovom Stassera a mezzogiorno (Večeras u podne, Edizzioni Tagete). Živi u Pančevu, gde vodi mnoge književne programe, afirmišući i najmlađe pančevačke autore.

HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI PJERA PAOLA PAZOLINIJA I SERIJA NERASVETLJENIH UBISTAVA IZ NJEGOVOG NEZAVRŠENOG ROMANA

Ako bismo trenutnu situaciju na usijanoj međunarodnoj političkoj sceni hteli da sagledamo iz iole šaljivijeg ugla, onda bi, recimo, krivca za nedavnu izjavu Viktora Orbana u kojoj je istakao teritorijalne aspiracije Mađarske spram dela hrvatske obale Jadrana trebalo potražiti u -biciklizmu! Učesnici stotinu i petog izdanja čuvene biciklističke trke kroz Italiju krenuli su upravo iz Budimpešte, a kroz Mađarsku su potom vožene još dve uvodne etape ovogodišnjeg „Đira“. Jedna od najvećih biciklističkih trka na svetu do sada je startovala van granica Italije desetak puta. Pre četiri godine, tokom etapa voženih kroz Izrael, održana je specijalna ceremonija na kojoj je legendarni italijanski velosipedista Đino Bartali proglašen za počasnog građanina ove države.

A Bartali je ne samo jedan od najvećih sportista Apeninskog poluostrva, već i akter društvene i političke istorije burnog italijanskog dvadesetog veka. Kada je preminuo u Firenci 5. maja 2000. godine, italijanski elektronski i štampani mediji još jednom su podsetili Italijane na Bartalijevo veliko rivalstvo sa Faustom Kopijem, ali i na to kako je u leto 1948. godine sprečio izbijanje građanskog rata.

Mural sa likom Pjera Paola Pazolinija, Napulj 2019.

U Italiji su, naime, tog proleća bili održani prvi posleratni izbori, na kojima su komunisti i socijalisti tesno izgubili od demohrišćana. Polovinom jula izvršen je atentat na vođu Komunističke partije Italije Palmira Toljatija. Toljati je preživeo atentat i uspešno je operisan, ali netrpeljivost pristalica levice i desnice ne samo da nije jenjavala nego je bila dovedena do usijanja.

Da bi nekako smanjili napetost, tadašnji italijanski mediji su pažnju javnosti u tim presudnim danima preusmerili na Tur de Frans. Predsednik italijanske republike De Gasperi telefonirao je Bartaliju veče pred odlučujuću brdsku etapu u Alpima i zamolio ga da učini sve kako bi nadoknadio veliki zaostatak za vodećim u generalnom plasmanu, ne bi li naciji doneo preko potrebnu radost. Bartali je uspeo i podeljeno italijansko društvo doveo do instant-katarze, a kada ga je po trijumfalnom povratku u zemlju De Gasperi pitao kako može da mu se oduži, biciklista je zatražio da bude oslobođen plaćanja poreza.

Đino Bartali i Fausto Kopi na Tur de Fransu 1949.

Desetak godina nakon Bartalijeve smrti, u javnosti je oživljena priča o njegovom doprinosu spasavanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Legendarni sportista je prema tvrdnjama krunskog svedoka, katoličkog sveštenika oca Rufina, u ramu svoga bicikla prenosio važne poruke i spiskove na relaciji Firenca-Asizi. Tako je u julu 2013. godine posthumno proglašen za Pravednika među narodima, potom i za počasnog građanina Izraela, a čuli su se i predlozi da Bartali bude beaetifikovan.

A onda je 2017. godine vodeći italijanski stručnjak za Holokaust Mikele Sarfati u jednom članku izrazio prve argumentovane sumnje u ceo ovaj biciklistički narativ, da bi prošle godine novinar i istoričar Stefano Pivato u koautorstvu sa svojim sinom Markom objavio knjigu Opsednutost sećanjem. Bartali i spasavanje Jevreja: jedna izmišljena priča. Stefano Pivato se i u svojim prethodnim knjigama bavio istorijom italijanskog sporta, a sa svojim sinom je 2017. objavio knjigu Komunisti na Mesecu: poslednji mit ruske revolucije.

Po struci hemičar i tehnolog, Marko Pivato je pre petnaestak godina počeo da se bavi i naučnim novinarstvom, pa je od 2011. objavio nekoliko vrlo čitanih knjiga. Krajem marta ove godine, izvršio je samoubistvo, skočivši sa petog sprata jednog hotela u Trstu. Imao je četrdeset i dve godine, a za sobom je ostavio suprugu Aleksandru i jednogodišnju kćerku Katarinu.

Marko Pivato

Italijanski mediji su sa dužnim poštovanjem pisali o tragično nastradalom univerzitetskom profesoru i cenjenom autoru koji je u krugu porodice sahranjen u Trstu, da bi se petnaestak dana kasnije od njega na komemorativnom okupljanju oprostio i rodni Rimini.

I mada su još uvek aktuelna pandemija i sve intenzivniji sukob Rusije sa Zapadom idealna prilika da se ionako sluđeni ljudi dodatno maltretiraju javnim razmatranjima najrazličitijih teorija zavere, Pavatijevo samoubistvo bilo je i ostalo privatna stvar. To ipak ne znači da se neće naći neko ko će njegov kobni pad na tršćanski trotoar povezati sa odbijanjem italijanske javnosti da prihvati činjenicu kako za Bartalijev angažman u spasavanju Jevreja ne postoji niti jedan jedini validan dokaz.

Trst-Rimini via Ostija (via Baskape i Palermo)

Većina nas će odmah pomisliti na otmicu i ubistvo premijera Alda Mora 1978. i atentat na sudiju Đovanija Falkonea 1992. godine, ali naša priča nas odvodi u šezdesete i sedamdesete godine dvadesetog veka, kada je najpre u avionskoj nesreći 1962. godine poginuo Enriko Mateji, čelnik italijanske državne naftne kompanije ENI, a zatim 1970. kod Palerma nestao novinar Mauro de Mauro, koji je istraživao okolnosti pod kojima se kod mesta Baskape u Lombardiji srušio avion u kome se nalazio ovaj tvorac italijanskog ekonomskog buma i jedan od najuticajnih ljudi Prve republike.

Iz Pazolinijevog filma „Salo ili 120 dana Sodome“ (1975)

I Mateji i De Mauro su protagonisti nedovršenog romana Petrolej pesnika, filmskog reditelja i pisca Pjera Pola Pazolinija, koji je rođen pre stotinu godina, a ubijen u noći između prvog i drugog novembra 1975. godine na morskoj obali u mestu Ostija, nedaleko od Rima.

Pazolinijevo mrtvo telo na plaži u Ostiji, 2. novembra 1975

Četiri i po decenije istrage i…

Stogodišnjica Pazolinijevog rođenja u Italiji i svetu obeležava se novim izdanjima njegovih knjiga, retrospektivama filmova, održavanjem naučnih konferencija i panela posvećenih njegovoj umetnosti i društvenom angažmanu. Nijedno razmatranje svega onoga što je Pazolini bio ne može, međutim, da prođe bez podsećanja na njegov strašan, tragičan kraj. Od tog brutalnog ubistva prošlo je skoro punih pedeset godina, ali se još uvek ne zna ni ko ga je zaista ubio, a ni zbog čega.

Zvanično, Pjer Paolo Pazolini je nastradao kao žrtva sopstvenih homoseksualnih sklonosti. Međutim, kako je vreme odmicalo, sve je više bilo onih koji veruju da je njegova nasilna smrt rezultat osmišljene akcije iza koje stoje neofašističke i desničarske organizacije, ali pre svih neimenovani predstavnici onoga što se u to doba još nije nazivalo dubokom državom.

Pazolini na snimanju svog prvog filma „Akaton“ 1961.

Poslednju, treću, zvaničnu istragu, italijansko tužilaštvo otvorilo je 2010. godine, ali javnosti ni nakon njenog okončanja nisu ponuđeni jasni odgovori na mnoga otvorena pitanja. Jasno je samo to da, sem žrtve, među živima više nema ni Pina Pelozija, jedinog čoveka koji je bio okrivljen, kome je suđeno i koji je odslužio zatvorsku kaznu zbog Pazolinijevog ubistva, ali ni onih koji su, sva je prilika, ovaj zločin planirali i onih koji su u noći između prvog i drugog novembra 1975. godine uradili ono što im je bilo naloženo.

Nalazi ove istrage ponukali su italijansku novinarku Simonu Zeki da 2016. objavi knjigu Pazolini, masakriranje jednog pesnika. Zekijeva se bavila i slučajem otmice i ubistva Alda Mora, a u knjizi o Pazolinijevom ubistvu prvi put su objavljene neke fotografije snimljene na mestu zločina i tokom obdukcije, te faksimili javnosti do sada nepoznatih dokumenata. Njena namera, međutim, nije bila da samo detaljno rekonstruiše mizanscen ovog brutalnog ubistva, već da uporedo sa iznošenjem brojnih činjenica koje govore u prilog tezi o profesionalno obavljenoj likvidaciji, pokuša da identifikuje prave motive onih koji su u jednom trenutku odlučili da Pazolini mora da nestane.

Ali pre nego što dođemo do suštine ove zastrašujuće priče, pozabavimo se, nakratko, njenom formom.

Pazolini na Gramšijevom grobu 1970.

Zvanična rekonstrukcija događaja koji su doveli do Pazolinijeve nasilne smrti svodi se na priču o „poslovnom odnosu“ između klijenta i prodavača homoseksualne ljubavi koji je pošao po zlu.

Pazolini je svoju poslednju noć na Zemlji otpočeo večerom u restoranu „Pomidoro“, gde je, prema izjavi vlasnika kafane, naručio „šniclu i salatu: obrok jednostavan kakav je i sâm bio.“ Potom je u blizini glavne rimske železničke stanice „pokupio“ Pelozija, kome je tada bilo sedamnaest godina.

Krenuli su izvan grada, ka moru, i usput svratili na benzinsku pumpu. Kada su stigli do obale u Ostiji, izašli su iz Pazolinijeve alfe GT 2000. Pazolini je od mladića tražio više od oralnog seksa, za koji mu je platio 20.000 lira, došlo je do koškanja, Pelozi ga je prvo udario i oborio na zemlju, a onda seo u kola i pregazio ga.

Međutim, sem navoda o sadržaju poslednje Pazolinijeve večere, ništa od onoga što je navedeno prvo u policijskom izveštaju, a potom u presudi koja je Pelozija poslala u zatvor na devet godina i sedam meseci nije bilo tačno. Pelozi se još nekoliko puta vraćao u zatvor zbog sitnijih ili krupnijih krađa, da bi pred kraj života odlučio da progovori o onome što se (nije) desilo te kobne novembarske noći.

… i 120 dana Sodome

Prvo se 2005. pojavio na televiziji RAI 3 u emisiji Franke Leozini „Senke nad deliktima“, potom je 2011. objavio knjigu Znam kako su ubili Pazolinija, da bi ga tri godine kasnije ista novinarka na istom TV kanalu intervjuisala u emisiji „Uklete priče“.

Suština Pelozijevih iskaza tiče se pre svega činjenice da se sa Pazolinijem poznavao odranije, te da su ubistvo na morskoj obali u Ostiji počinili neki momci sa južnjačkim naglaskom, pripretivši kako će mu pobiti najbliže ako policiji ispriča šta se zaista desilo.

Pino „Žaba“ Pelozi, optužen da je ubio Pazolinija. Fotografija od 7. decembra 1985.

Članovi Pelozijeve najuže porodice u međuvremenu su preminuli i on je rešio da progovori. Ali, iako su njegove tvrdnje potvrdile brojne sumnje u zvaničnu verziju, Pelozi opet nije rekao sve. Preminuo je od raka 2017. godine i u grob odneo verovatno mnogo više od onoga što je rekao.

Pa ipak, priznavši da se sa žrtvom viđao i ranije, Pelozi je potvrdio sumnje svih onih koji su tvrdili kako je Pazolinijevo ubistvo bilo planirano. Sedamnaestogodišnji promiskuitetni mladić je u toj stravičnoj šahovskoj partiji bio tek pion koji je Pazolinija namamio da poput bele kraljice stigne do samoga kraja table, gde će ga crne figure učiniti mrtvim kraljem rimskog podzemlja seksa.

Italijanski mediji su odmah po Pazolinijevom ubistvu bez mnogo problema uspeli da ubede javnost kako je reč o tipičnom seksualnom deliktu, pa je umesto da bude dostojanstveno ožaljen, „kontroverzni“ umetnik posthumno stavljen na stub srama.

A samo tri nedelje nakon Pazolinijevog ubistva, na filmskom festivalu u Parizu premijerno je prikazan njegov poslednji film Salo, ili 120 dana Sodome, u kome je veliki reditelj obradio motive De Sadovog istoimenog romana i istovremeno se na sebi svojstven način još jednom obračunao sa fašističkom stranom italijanskog nacionalnog bića.

Ali više od priče o osamnaest mladića i devojaka koje tokom četiri meseca, pred kraj Drugog svetskog rata, zlostavljaju četvorica čelnika Fašističke republike Salo, pažnju Simone Zeki je privukao podatak kako su u avgustu 1975. iz prostorija „Tehnikolora“ ukradene pojedine rolne filmova koji su još bili u montaži, a da se među nestalim materijalima nalazili i delovi Pazolinijevog Sala i Felinijevog Kazanove.

Nestale dvadeset i četiri rolne pojavile su se kako su i nestale u maju naredne godine, a Zekijeva u svojoj knjizi tvrdi kako su ukradeni delovi filma poslužili kao mamac koji će Pazolinija prve novembarske noći 1975. odvesti do obale u Ostiji.

Nikada nije potvrđeno da su kradljivci filmske trake od Pazolinija tražili novac, ali se iz sveodočanstava njegovih prijatelja i saradnika to ipak može naslutiti. Prema njihovim navodima, prvo je zahtevan nerealno visoki otkup, a potom je tražena suma koju je Pazolini, izgleda, bio spreman da plati, ne bi li povratio trake na kojima se, između ostalog, nalazila i scena u kojoj igraju svi protagonisti filma, uključujući i samoga reditelja.

Zato je vrlo verovatno da je Pazolini te kobne novembarske večeri krenuo u Ostiju ne bi li se našao sa onima kod kojih su bile trake njegovog poslednjeg filma.

Krađa iz prostorija „Tehnikolora“ nije, međutim, bila jedini incident koji je prethodio Pazolinijevom ubistvu. Baš negde u vreme nestanka filmskih traka Pazolini je promenio broj telefona, jer su preteći i uznemirujući pozivi bili sve učestaliji.

Novi broj Pazolinijevog telefona nije mogao da se pronađe u telefonskom imeniku, ali telefonska linija je konstantno bila u kvaru od polovine oktobra, tako da ga ni oni koji su novi broj imali, nisu mogli pozvati. Kao da je postojala nečija namera da se Pazolini pre smrti i na taj nači odvoji od sveta zloslutnom tišinom.

Takođe, u njegov stan je provaljivano u nekoliko navrata. Prilikom jedne od tih krađa sa Pazolinijevog radnog stola nestalo je sedamdeset i osam strana njegovog romana u nastanku. I tu konačno dolazimo do pravog razloga zbog koga je Pazolini hladnokrvno likvidiran.

Prema Pazolinijevoj zamisli, iznesenoj u korespondenciji sa njegovim prijateljima, Petrolej je trebalo da naraste i do dve hiljade stranica na kojima će u formi romana-eseja do kraja biti raskrinkane sve poluge moći prikrivenih vladara tadašnje italijanske stvarnosti. A najmoćniji od tih ljudi bio je bankar i osnivač masonske lože P2 Euđenio Cefis.

Pazolini je, prema onome što je govorio svojim prijateljima, došao u posed određenih dokumenata koji su dokazivali Cefisovu umešanost u mnoge korupcionaške afere i nameravao je da ih iskoristi u pisanju Petroleja.

Simona Zeki u Masakriranju jednog pesnika nigde eksplicitno ne navodi da je upravo ova spisateljska namera došla glave Pazoliniju, ali zato uspeva da dokaže kako su se na morskoj obali u Ostiji, na mestu zločina te kobne noći, sem alfe GT 2000 našla još jedna kola u kojima su se dovezli kriminalci čiji je zadatak bio ne samo da ubiju svoju žrtvu, već da je upravo masakriraju.

Da li igrom slučaja komedijanta, ili upravo namerno, Pazolini je ubijen na mestu gde je nekoliko godina ranije snimao neke scene filma Cvet hiljadu i jedne noć. Njegovo pregaženo i izranavljeno telo ležalo je na ivici terena na kom su lokalni klinci redovno pikali fudbal. Može se pretpostaviti da je i sâm Pazolini u pauzama snimanja odigrao neku utakmicu.

Voleo je fudbal i pisao o njemu, išao je na utakmice Rome zajedno sa Albertom Moravijom i Italom Kalvinom, a upravo tokom snimanja svog poslednjeg filma odigran je čuveni meč između Pazolinijeve filmske ekipe i filmadžija koji su radili na Bertolučijevom Dvadesetom veku.

Pazolini je bio na terenu, dok se Bertoluči zadovoljio ulogom trenera, tajno uvrstivši u svoju ekipu nekoliko momaka iz podmlatka fudbalskog kluba „Parma“. Ekipa Dvadesetog veka pobedila je ekipu Salo, 120 dana Sodome sa 5:2.

Pazolini na fudbalu

Prema nekim izvorima, Pazolini je napustio teren ne izgovorivši ni jednu jedinu reč. Drugi izvori pak tvrde da je prišao Bertolučiju i besno mu poručio da mora više da čita.

Lettera 22

Pazolinijev Petrolej prvi put je objavljen tek 1992. godine. Tri decenije kasnije, ceo svet obeležava stogodišnjicu rođenja jednog od najvećih umetnika dvadesetog veka. Stojeći nad njegovim mrtvačkim sandukom, Alberto Moravija je okupljenoj masi ožalošćenih i ljutitih ljudi rekao kako je Pazolini bio prvi veliki pesnik levice.

A taj pesnik je svoje životno delo koje ga je, sva je prilika, koštalo glave, pisao na Olivetijevoj pisaćoj mašini Lettera 22. Reč je o jednom od najpopularnijih modela velikog proizvođača pisaćih mašina i druge kancelarijske opreme koji danas više ne postoji.

Iako se radi o multinacionalnoj kompaniji koja je bila jedan od simbola italijanskog ekonomskog razvoja, priča o Olivetiju i Olivetijima je, zapravo, slična priči o Pazoliniju.

Nastala iz male fabrike pisaćih mašina Kamila Olivetija, ova kompanija je pod vođstvom njegovog sina Adrijana postala ne samo jedan od najvećih proizvođača biro-mašina, već i mesto na kome je pokušano kreiranje budućnosti koja se nije desila.

Adrijano Oliveti je u svom filantropskom pohodu na bolji svet prvo uspeo da kupi čuveni američki Andervud, a da potom u svojim razvojnim postrojenjima proizvede prvi kućni računar. Ovu činjenicu, međutim, danas nećete naći u zvaničnim istorijama digitalnog sveta.

Bertoluči, Godar i Pazolini 1969.

Adrijano Oliveti nije hteo da se poput, recimo, vlasnika „Fijata“, odrekne ove grane delatnosti u korist američkog Aj-Bi-Em-a, te da zauzvrat bude nagrađen izdašnim i povoljnim dolarskim kreditima. Preminuo je tokom putovanja vozom iz Italije u Švajcarsku.

Prema zvaničnim nalazima, pedesetdevetogodišnji inovator i vlasnik fabrike iz koje, u skladu sa poslovnim načelima njegovog oca, nijedan radnik nikada nije otpušten, preminuo je od posledica srčanog udara.

Adrijano Oliveti u svojoj fabrici

Postoje, međutim, opravdane, ali nikada dokazane sumnje, da mu je tokom vožnje kroz jedan od brojnih tunela u Alpima, u telo ubrizgan smrtonosni otrov.

Nekoliko meseci kasnije, u saobraćajnoj nesreći je nastradao i Mario Ču, jedan od ključnih ljudi Olivetijevog naučnog tima.

***

Poslednji Pazolinijev intervju, vođen nekoliko sati pre njegovog ubistva

„Svi smo u opasnosti“ 

Intervju s Pjerom Paolom Pazolinijem koji je vodio Furio Kolombo objavljen je u dodatku „Tuttolibri“ dnevnika La Stampa 8. novembra 1975, i ponovo publikovan u listu L’Unita 9. maja 2005. godine.

Razgovor je vođen 1. novembra 1975. između 16 i 18 časova, nekoliko sati pre nego što je Pazolini ubijen. Naslov intervjua dao je sam Pazolini. Na kraju razgovora, koji nas je zatekao na različitim pozicijama i sa različitim stanovištima, kao što nam se često i ranije dešavalo, pitao sam ga da li želi da odabere naslov za intervju. Razmišljao je o tome neko vreme, a onda je rekao da nije važno i promenio je temu. Nešto drugo nas je potom vratilo na glavni motiv koji se stalno ponavljao u razgovoru. „To je suština, konačni smisao svega“, rekao je. „I ne znate ko sve u ovom trenutku razmišlja da vas ubije. Ako hoćete, dajte ovaj naslov: „Zašto smo svi u opasnosti“.

Furio Kolombo 

 FURIO KOLOMBO: Pazolini, u svojim člancima i tekstovima na razne načine ste nam pokazali šta sve prezirete. Sami ste krenuli u borbu protiv mnogo toga – institucija, uverenja, ljudi, centara moći. Da bih olakšao naš intervju, jednostavno ću sve to nazvati „situacijom“, a vi ćete znati da nameravam da pričam o onome protiv čega se borite. Dakle, moja prva primedba je sledeća: ta „situacija“, sa svim lošim stvarima koje opisujete, u osnovi i vama omogućava da budete ono što jeste – Pazolini. Mislim: vaša je zasluga i talenat. Ali alati? Izdavaštvo, bioskop, organizacija, čak i objekti. Recimo da imate čarobni štapić, napravite gest i sve što mrzite nestaje. A vi? Zar ne biste ostali sami i bez sredstava koja su vam potrebna? Mislim na izražajna sredstva… 

PJER PAOLO PAZOLINI: Da, razumem na šta mislite. Pa, ne pokušavam samo da se pretvaram da imam taj čarobni štapić, ja verujem da ga imam, ali ne u bukvalnom smislu. Ja znam da ako stalno udarate čekićem u isto mesto na kraju možete da srušite čitavu kuću. Mali primer za to nam daje Radikalna partija: oni su šačica ljudi, ali su uzdrmali savest čitave zemlje (vi dobro znate da se ja često ne slažem sa njima, ali upravo se spremam za njihov kongres). Istorija nam daje odlične primere. Odbijanje je uvek bilo suštinski čin na koji su bili spremni sveci, pustinjaci, ali i intelektualci. Malobrojni koji su ušli u istoriju jesu upravo oni koji su rekli „ne“, a ne dvorjani i kardinalske sluge. Dakle, čin odbijanja mora biti totalan, a ne delimičan, ne sme se odnositi samo na ovo ili na ono, znači „apsurdan“ a ne zdravorazumski. Ajhman, dragi moj, imao je mnogo zdravog razuma, ali šta je propustio? Nije znao da kaže „ne“ na samom početku, onda kada se bavio samo običnom administracijom, birokratijom. Možda je i rekao prijateljima: ne sviđa mi se mnogo taj Himler. Možda je mrmljao i gunđao, kao što se to radi u izdavačkim kućama, u novinskim redakcijama, u kuloarima vlasti ili na televiziji. Možda je prigovorio zašto se ovaj ili onaj voz zaustavlja samo jednom da bi deportovani ljudi mogli da odu do toaleta ili da uzmu hleb i vodu, a dva stajališta duž pruge bila bi jeftinija i funkcionalnija. Ipak, nikada nije pokušao da zaustavi mašineriju. Dakle, ovde treba uzeti u obzir tri stvari: šta je to što nazivate  „situacijom“, zašto bi je trebalo zaustavili ili uništiti, i na koji način… 

KOLOMBO: Evo, onda opišite „situaciju“. Vi dobro znate da vaša dela i vaš jezik pomalo deluju kao sunce koje se probija kroz prašinu. To je lepa slika, ali malo šta se od toga može jasno videti ili razumeti.

PAZOLINI: Hvala vam za tu sliku sunca, ali očekujte mnogo manje. Ono što tražim jeste da pogledate oko sebe i vidite tragediju koja vas okružuje. Šta je tragedija? Tragedija je što više nema ljudskih bića, tu su samo te čudne mašine koje se stalno sudaraju. A mi, intelektualci, gledamo u vozni red od prošle godine, ili od pre deset godina, i onda kažemo: baš čudno, ova vozovi ne idu kuda bi trebalo, kako to da se sudaraju? Ili je mašinovođa poludeo ili je neki izolovani kriminalac ili postoji zavera? Posebno nas zavera oduševljava. Oslobađa nas tereta suočavanja sa istinom. Kako bi bilo lepo ako bi neko sedeo u podrumu i planirao da nas sredi dok razgovaramo. Lako je, jednostavno je, a tu je i otpor. Izgubićemo neke saborce, ali ćemo se organizovati i srediti njih, jednog po jednog, šta mislite? Znam ja da kada emituju na televiziji film „Gori li Pariz?“ (Paris brûle-t-il? iz 1966, o oslobođenju Pariza 1944) svima su oči pune suza i javlja se luda želja da se istorija ponovi, onako lepa i čista (posledica protoka vremena je što ona ispira događaje, kao fasade kuća). Jednostavno je: ja ovde, ti tamo. Samo da se ne bavimo cenom u krvi, muci, trudu kojom su ljudi tada plaćali za svoj izbor. Kada se suočite licem u lice sa tim časom, tim trenutkom istorije, izbor je uvek tragedija. Ali opet, da se razumemo, tada je bilo jednostavnije. Fašistu iz Saloa, nacistu iz SS-a, normalan čovek uz pomoć hrabrosti i savesti uspeva lako da odbaci, čak i iz svog unutrašnjeg života (tamo gde svaka revolucija uvek počinje). Ali sada je drugačije. Neko dolazi da te upozna izdajući se za prijatelja, dobar je i ljubazan, ali je „saradnik“ (recimo neke televiziji). Treba nekako zaraditi za život, a to nije zločin. Neki drugi, razne grupe, prilaze vam agresivno sa svojim ideološkim ucenama, sa svojim opomenama, propovedima, anatemama, i vi osećate da su i oni pretnja. Marširaju sa svojim zastavama i parolama, ali šta ih razlikuje od ovih „na vlasti“? 

KOLOMBO: Šta je, po vašem mišljenju, moć, gde stanuje, kako se nositi s njom?

PAZOLINI: Moć je obrazovni sistem koji nas deli na one koji potčinjavaju i one koji su potčinjeni. Ali budite oprezni: taj obrazovni sistem sve nas formira, od ljudi u takozvanom establišmentu do najsiromašnijih društvenih slojeva. Ovo je glavni razlog zašto svi želimo iste stvari i ponašamo se na isti način. Ako imam u rukama upravni odbor ili mogućnost za neki manevar na berzi, iskoristiću to; ako sam iz nižih klasa uzeću metalnu šipku. U suštini, koristim ono što imam da bi nasiljem dobio ono što želim. Ali zašto to želim? Zato što su mi rekli da je želeti nešto dobro, a ja samo koristim pravo na to dobro. Dakle, ubica sam, ali sam u suštini dobar.

KOLOMBO: Kritikuju vas da više ne možete da napravite političke i ideološke razlike, da niste u stanju da uočite duboku razliku između onih među mladima koji su fašisti i onih koji nisu fašisti.

PAZOLINI: To je zapravo razlog zašto sam vam ranije pomenuo bajate vozne redove. Da li ste ikada videli one lutke koje zasmejavaju decu jer im je telo okrenuto u jednom smeru, a glava u drugom? Mislim da je Toto znao da izvede takav trik. E, ja tako vidim sve te intelektualce, sociologe, eksperte i novinare, pune svojih plemenitih namera: stvari se dešavaju ovde, a njima su glave okrenute negde drugde. Ne kažem da nema fašizma. Samo kažem: prestanite da pričate o odlasku na plažu ako smo na planini. Jer ovde imamo posla sa drugačijom vrstom pejzaža. Ovde postoji želja za ubijanjem i ta želja nas vezuje kao zlokobnu braću u zlokobnom neuspehu čitavog društvenog sistema. I ja bih voleo da se sve lako reši time što ćemo izdvojiti crne ovce. Vidim ja te crne ovce. Ima ih dosta okolo. Kao što sam rekao Moraviji, to je problem: plaćam cenu za život koji vodim… Kao da se spuštam u pakao. Kada se vratim odatle – ako se vratim – vidim i druge stvari, mnogo više njih nego  drugi ljudi. Ne kažem da morate da verujete u sve ono što vam pričam nakon svog putovanja, ali zašto morate da stalno menjate temu kako biste izbegli suočavanje sa istinom. 

KOLOMBO: A šta je istina?

PAZOLINI: Žao mi je što sam upotrebio ovu reč. Hteo sam da kažem „dokazi“. Ali dozvolite mi da objasnim to drugačije. Prva tragedija koju živimo jeste opšte, obavezno i pogrešno, obrazovanje koje nas tera u arenu da posedujemo sve i po svaku cenu. Guraju nas u tu arenu i vuku okolo kao čudnu i mračnu vojsku, jedni se bore teškom artiljerijom, drugi metalnim šipkamam. I kako to obično biva, grupa se podeli, a neki odlučuju da budu na strani slabijih. Ali mislim da smo svi, na ovaj ili onaj način, slabi jer smo svi žrtve. I svi smo krivi, jer smo svi spremni na igru klanja jedni drugih, samo zarad posedovanja. Ukratko, obrazovanje koje smo dobili može se sažeti u tri reči: imati, posedovati i uništavati.

KOLOMBO: Ali da se vratim na moje prvo pitanje. Vi sve volšebno ukidate, ali vaš posao je pisanje knjiga. Potrebni su vam ljudi koji ih čitaju. Potrebni su vam obrazovani potrošači za vaše intelektualne proizvode. Vi pravite filmove i stoga vam je potrebna ne samo velika publika (a vi generalno uspevate da postignete uspeh i popularnost, publika vas entuzijastično „konzumira“), već vam je potrebna i odlična tehnička, organizaciona, industrijska mašinerija da dođete do nje. Ako učinite da sve ovo nestane za račun nekakvog paleokatoličkog ili neokineskog magijskog monaštva, šta će vam ostati?

PAZOLINI: Ostaće mi sve. Zaista, ostaću sam sa sobom, kao živo biće koje u ovom svetu može da gleda, radi, razume stvari. Postoje stotine načina da se ispričaju priče, da se čuju jezici, reprodukuju dijalekti, da se radi lutkarsko pozorište… Drugima će ostati mnogo više. Oni, obrazovani ili neuki poput mene, moći će da me prate. Svet će postati veće mesto, sve će biti naše i neće nam trebati berza, upravni odbor ili metalna šipka da krademo jedni od drugih. Vidite, u svetu o kome su mnogi od nas sanjali (ponavljam, čitajući prošlogodišnji red vožnje ili red vožnje od pre mnogo godina) postojali su zli gospodar sa cilindrom i džepovima punim dolara i iznemogala udovica sa decom koja traži pravdu. Ukratko, prelep Brehtov svet. 

KOLOMBO: Imate nostalgiju za tim svetom? 

PAZOLINI: Ne! Imam nostalgiju za obespravljenim ali pravim ljudima koji se bore da ukinu tog gospodara, a da se sami ne pretvore u njega. Pošto su bili isključeni iz svega, niko nije uspeo da ih kolonizuje. Plašim se ovih pobunjenih robova jer se ponašaju baš kao njihovi pljačkaši, žele sve i žele to po svaku cenu. Ova mračna tvrdoglavost kojom se srlja u opšte nasilje ne dozvoljava nam da vidimo ko smo i ko je na kojoj strani. Kada umirućeg odvezu u bolnicu više je zainteresovan – ako u njemu ima još malo života – da čuje šta će mu lekari reći o šansi da preživi, nego šta će mu policija reći o mehanizmu zločina. Ne sudim o namerama i ne interesuje me uzročno-posledični lanac, ko je prvi uradio ovo ili ono, niti ko je glavni krivac. Mislim da smo definisali ono što vi nazivate „situacijom“. To je kao kada na grad pljušti kiša a šahtovi su zapušeni: nevina voda se diže, ona nema veze s uzburkanim morem ili besnilom rečne bujice, ona iz jednostavnog razloga ne može da oteče pa se podiže. To je ista ona kišica iz dečjih i pop pesama kao „Pevajmo na kiši“. Ali voda se ipak diže i vi se davite. Ako smo već došli dotle, ja kažem: hajde da ne gubimo vreme na lepljenje etiketa, nego da vidimo kako možemo da pustimo da ova prokleta voda nekud oteče pre nego što se svi u njoj podavimo.

KOLOMBO: Dakle, iz tog razloga biste želeli da svi ljudi budu neuki i srećni čobani, bez obavezne škole?

PAZOLINI: Zvuči veoma glupo kada tako kažete. Ali ovakvo obavezno obrazovanje nužno stvara očajne gladijatore. Gomila postaje sve veća, kao i očaj i bes. Dakle, recimo da sam ovim što sam rekao o školi napravio provokaciju (iako mislim da nisam), ali dajte mi nešto drugo. Očigledno je da žalim za istinskom i direktnom revolucijom potlačenih ljudi čiji je glavni cilj da se oslobode i postanu sami sebi gospodari. Moje najbolje misli mogu me čak inspirisati za jednu od narednih pesama. Ali sigurno ne za ono što znam i ono što vidim. A ono što znam jeste da silazim u pakao i vidim stvari koje ne remete san drugim ljudima. Ali budite oprezni: pakao se diže i dolazi po vas. Tačno je da dolazi pod različitim maskama i zastavama, da sanjari o svojim uniformama i (ponekad) traži za njih i opravdanje, ali je takođe tačno da je njegova želja da udari metalnom šipkom, da napadne i ubije, jaka i opšta. I ovo neće još dugo ostati u prostoru privatnog, kao rizično iskustvo onih koji su „pretrpeli nasilje“. Nemojte se zavaravati. Zajedno sa školom, televizijom i vašim umirujućim novinama, i vi ste veliki čuvari ovog užasnog poretka zasnovanog na konceptu posedovanja i uništavanja. Blago vama koji ste srećni kada na zločin možete da nalepite etiketu. Meni to liči na još jednu od mnogih operacija masovne kulture. Pošto smo nesposobni da sprečimo da se neke stvari dešavaju, nalazimo mir u tome što pravimo police na kojima bi ih slagali. 

KOLOMBO: Ali ukidanje sigurno znači i stvaranje, osim ako sebe ne smatrate pukim rušiteljem Šta se dešava sa knjigama, na primer? Ne želim da igram ulogu nekoga ko je više zabrinut za kulturu nego za ljude. Ali ti ljudi, spaseni, u vašoj viziji drugačijeg sveta, ne mogu više biti primitivni (što je česta optužba koja se protiv vas iznosi), ako ne želimo da se oslonimo represiju onih „naprednijih“… 

PAZOLINI: Od čega se ježim…

KOLOMBO:…Ako ne želimo da koristimo uobičajene definicije, ipak moramo dati neke naznake rešenja. Na primer, u naučnoj fantastici, kao i u nacizmu, spaljivanje knjiga je čin koji je uvod u istrebljenje. Ako zatvorimo škole i zatvorimo televizijske stanice, kako ćete održati svoju viziju živom?

PAZOLINI: Mislim da sam o tome već pričao sa Moravijom. „Zatvoriti“, „ukinuti“, na mom jeziku znači „promeniti“. Moramo dramatično i drastično da promenimo stvari jer je situacija u kojoj se nalazimo dramatična i drastična. Ono što mi ne dozvoljava da vodim pravu debatu sa Moravskom, kao i sa Luiđijem Firpom, na primer, jeste to što izgleda da ne vidimo istu scenu, ne poznajemo iste ljude, ne čujemo iste glasove. Vi kao novinar možda mislite da se nešto dešava samo onda kada se pojavi kao vest, lepo napisana, prelomljena i naslovljena na stranici novina. Ali šta se krije iza ove vesti? Ovde nedostaje hirurg koji ima hrabrosti da analizira tkivo i kaže: dame i gospodo, ovo je rak, a ne benigna činjenica. Šta je rak? To je nešto što menja sve ćelije, što ih tera da rastu u ludom ritmu, ne poštujući bilo kakvu prethodno uspostavljenu logiku. Dakle, da li je bolesnik koji sanja o svom prethodnom zdravlju nostalgičar, iako je pre nego što je bolest nastupila bio glup i jadan? Pre raka, kažem. Dakle, pre svega, moraćemo da se potrudimo da imamo istu sliku sveta. Slušam političare – sve političare – sa tim njihovim malim pretpostavkama i floskulama, i ludim od toga. Oni kao da ne znaju o kojoj zemlji govore, kao sa Meseca da pričaju. A zajedno sa njima tu su i književnici. I sociolozi. I eksperti svih žanrova.

KOLOMBO: Pa zašto mislite da su neke stvari vama jasnije?

PAZOLINI: Ne želim više da pričam o sebi, možda sam već rekao previše. Svi znaju da ja lično debelo plaćam za ono što iznosim. Ali tu su i moje knjige i moji filmovi. Možda grešim. Ali i dalje tvrdim da smo svi u opasnosti.

KOLOMBO: Pazolini, ako tako gledate na život – a ne znam ni da li ćete prihvatiti ovo pitanje – kako mislite da ćete vi izbeći opasnost i rizik? 

Bilo je kasno i Pazolini nije upalio svetlo, tako da je postalo teško pisati beleške. Prelistavali smo ono što sam zapisao. Onda me je zamolio da mu ostavim pitanja. „Postoje neki delovi koji mi zvuče previše isključivo. Pustite me da razmislim o tome, da još jednom prođem, ostavite mi vremena za zaključak. Imam na umu odgovor na vaše pitanje. Lakše mi je da pišem nego da pričam. Vratiću vam beleške i ono što sam dodao sutra ujutru“.

Sutradan, u nedelju, beživotno telo Pjera Paola Pazolinija ležalo je u mrtvačnici rimske policije.

Tekst preuzet sa portala OKO Magazina – ovde.

Vule Žurić (foto: Miloš Lužanin)

КАДРОВАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ КОМУНИСТА. ПОЖЕЉНИ И НЕПОЖЕЉНИ НАЦИОНАЛИЗМИ (Игор Вукадиновић)

Политички земљотрес у виду искључивања Југославије из Источног блока лако је могао да доведе до преиспитивања југословенске политике према Албанцима у Србији, као и према идеји аутономије Косова и Метохије. У време заседања Информбироа у Букурешту од 20. до 28. јуна 1948. године и прогона југословенских држављана из Албаније који је уследио, Статут Аутономне косовско-метохијске области још увек није био потврђен у Скупштини Народне Републике Србије, тако да правна генеза аутономије није била у потпуности завршена. Сећање на Други светски рат било је свеже, а Косовом и Метохијом су слободно шетали припадници фашистичког државног апарата Велике Албаније, док су српски међуратни колонисти углавном били присилно исељени из области.

Режими суседних земаља источног блока су искористили сукоб Југославије са Совјетским Савезом да значајно ослабе положај српске националне мањине у својим државама. Jугословенска власт је према албанској, бугарској, румунској и мађарској националној мањини заузела другачији приступ. Појава Албаније као декларисаног непријатеља Jугославије није поколебала Јосипа Броза у ставу да Албанци у Србији треба да задрже територијалну аутономију са широким овлашћењима.[1]

Период који је уследио обележен је бројним изазовима за аутономију Косова и Метохије, које ће њене власти, уз подршку српског и југословенског партијског врха, успешно пребродити. Непријатељство Албаније, шпијунске афере, признавање турске националне мањине и исељавање у Турску, политичко-административна реорганизација и уставне промене представљали су неке од тих изазова. Ипак, аутономија Косова и Метохије у овом периоду није умањена или укинута, него је ојачана. Eкономске инвестиције су повећане, а политичка и друштвена структура АКМО (Аутономна косовско-метохијске област), заснована на отвореном или прикривеном албанском национализму, очувана.

На почетку информбировске кризе, косовскометохијски Албанци суочили су се са додатним проблемом. Неколико недеља пред објаву Резолуције ИБ-а, у Тирани је одржан састанак министра унутрашњих послова Албаније Кочи Дзодзеа и шефа Удбе на Косову и Метохији Спасоја Ђаковића, делегираног од стране МУП-а Југославије. Тема састанка била је делатност балиста у пограничним крајевима две земље, а Кочи Дзодзе се распитивао и о водећим косовскометохијским кадровима, а нарочито о Фадиљу Хоџи.[2]

Фадиљ Хоџа

Пошто је Ђаковић рекао да је Фадиљово држање добро, Дзодзе му је саопштио следеће: „Енвер је добио свежањ извештаја од њега у којима оптужује партијску организацију Косова и Метохије, наглашавајући своје велико незадовољство радом уопште, а посебно великим бројем ухапшених и стрељаних. Да ли Обласни комитет и ОЗНА за Космет знају да се ти извештаји шаљу Енверу?“[3] Потом је Дзодзе показао Ђаковићу поменуте извештаје.

Изненађени Ђаковић је одлучио да о овом сазнању најпре обавести секретара обласног комитета Ђоку Пајковића. Након тога, Пајковић је позвао Фадиља Хоџу, који је, у Ђаковићевом присуству, признао да је тајно слао извештаје Енверу Хоџи. Са целим случајем су упознати одговорни у МУП-у Југославије. Фадиљ Хоџа у мемоарима није коментарисао писане жалбе Тирани које је Дзодзе показао Ђаковићу, али је признао да се усмено жалио Енверу Хоџи приликом њиховог сусрета у Тирани 1945. године. Фадиљ је у мемоарима навео да је по повратку из Тиране Пајковићу и Ђаковићу објаснио да је са премијером Албаније разматрао све аспекте послератног живота на Косову и Метохији, укључујући и „тешкоће“ са којима се сусретало обласно руководство.[4]

У разговору са албанским историчаром Агимом Зогајем у априлу 1994. године, који је 2002. године објављен у листу „Зери“, Фадиљ Хоџа је изјавио да је Енверу Хоџи скренуо пажњу на лош положај Албанаца на Косову, на то да је употреба албанске заставе забрањена, да је велики број Албанаца убијен под оптужбом за сарадњу са окупатором и да је онемогућено уједињење Косова са Албанијом, што је био његов циљ током рата.[5] Енвер Хоџа је у књизи „Титоисти“ навео да му се Фадиљ Хоџа приликом њиховог разговора у згради владе у Тирани 1945. године жалио на „тешко стање које је на Косову постојало, на ситуацију прогона, репресалија и терора над Албанцима, која је владала у покрајини“. Фадиљ Хоџа му је тада, наводно поручио и следеће: „Не видимо нити постоји нека разлика у односу на прошлост, на време када смо патили под краљевском Југославијом“.[6]

Петар Стамболић је имао информације да је због жалби упућених Енверу Хоџи, Фадиљ Хоџа био „партијски кажњен“ од стране КПЈ, не наводећи тачан облик казне.[7] Остало је неразјашњено на који начин је Хоџа био „кажњен“, пошто је 25. октобра 1948. године водио треће редовно заседање Другог сазива Обласног народног одбора, на којем је изабран и за председника радног председништва за вођење наредног, Четвртог заседања ОНО, 28. марта 1949. године.[8]

Током деветнаест година постојања Аутономне косовско-метохијске области, од 1945. до 1963. године, Фадиљ Хоџа се налазио на челу њене извршне власти, као председник извршног одбора АКМО 1945–1953, односно председник Извршног већа АКМО 1953–1963. године. Преко ове позиције, Хоџа је остваривао одлучујућу улогу у политичком животу области. Петар Стамболић је сматрао да је Фадиљ Хоџа био „предиспониран да буде мек према албанском национализму“, и да сноси одговорност за стварање антисрпског расположења и прогон српских кадрова из покрајине шездесетих година.[9] Главни начин на који је Хоџа заступао албанске интересе било је интегрисање албанских националиста у партију, државни апарат и просветни систем АКМО. Функционери из скадарско-ђаковичке групе били су политички заштитници ових лица, која би са положаја евентуално била уклоњена ако би безбедносни органи открили њихову умешаност у ратне злочине или учешће у националистичким организацијама.

Слабост српских комуниста у врху КПЈ постаје очигледна уколико се третман Фадиља Хоџе, који је прошао без последица због упућивања тајних жалби Тирани, упореди са третманом најутицајнијих Срба у КП Хрватске две године касније. Министар правосуђа Хрватске Душан Бркић, министар индустрије и члан Политбироа ЦК КП Хрватске Раде Жигић и министар шумарства и дрвне индустрије Станко Опачић су крајем четрдесетих година почели да изражавају незадовољство чињеницом да се српски крајеви у Лици, Кордуну и Банији, који су у рату дали највећи допринос партизанском покрету, систематски запостављају и заобилазе у инвестицијама и индустријализацији земље. Хрватско руководство и Удба су брижљиво припремили њихову политичку ликвидацију, која је извршена током августа и септембра 1950. године. Три министра су оптужена да су „ибеовци“, након чега су ухапшени и послати на Голи оток.[10] На седници владе на којој се хрватски политички врх обрачунао са српском министарском тројком био је и Александар Ранковић, који је дао пуну подршку политичкој ликвидацији водећих српских комуниста у Хрватској.[11] Обрачун из 1950. године запечатио је економску, културну и демографску судбину српских срезова у Хрватској.[12]

И поред личне верности Александра Ранковића Јосипу Брозу, као и привржености Милована Ђиласа националној политици партије из међуратног периода, Броз је водио рачуна да у највишем партијском телу, које је одлучивало о најосетљивијим питањима (до 1952. године Политичком бироу ЦК КПЈ, а од 1952. године извршном комитету ЦК СКЈ), хрватски и словеначки комунисти чине натполовичну већину, чиме се превентивно спречавала могућност већег српског утицаја на партијску политику. У Политбироу изабраном на Петом конгресу ЦК КПЈ 1948, Хрвати и Словенци чинили су пет од девет чланова овог тела, а у Извршном комитету ЦК СКЈ изабраном на Шестом конгресу 1952. године седам од тринаест чланова. На Шестом конгресу изабран је и Секретаријат извршног комитета ЦК СКЈ од шест чланова – два Хрвата (Броз и Гошњак), два Словенца (Кардељ и Кидрич) и по један Србин и Црногорац (Ранковић и Ђилас).


Поглавље из књиге: Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945-1969), Београд: Балканолошки институт САНУ 2022.

Featured image: Balisti u Prizrenu 1944.

Редакцијски наслов


[1] У програму СКЈ из 1957, југословенски комунисти су се похвалили чињеницом да се сукоб са информбироом 1948. ни на који начин није негативно одразио на положај националних мањина из суседних земаља у Југославији. Опширније видети: VII kongres Saveza komunista Jugoslavije. Ljubljana 22–26. aprila 1958. Stenografske beleške, Beograd 1958, 1056, 1057.

[2] Да је у недељама пре изласка резолуције Информбироа дошло до састанка Спасоја Ђаковића и Кочи Дзодзеа у Тирани, потврђује и писмо које је 15. маја Александар Ранковић преко официра Удбе у Тирани Сафета Филиповића послао Кочију Дзодзеу, као и телеграм који је Дзодзе истог дана послао Ранковићу. Писмо и телеграм чувају се у архиву Министарства унутрашњих послова Албаније, а објављени су у зборнику докумената о југословенско-албанским односима 1996. Видети: Marredheniet shqiptarojugosllave 1945–1948, ur. Ndreçi Plasari, Luan Malltezi, Tiranë 1996, 485–489.

[3] Цитирано према: S. Đaković, Fadilj Hodža i Enver Hodža sličnosti i razlike, 198.

[4] V. Surroi, Fadil Hoxha në veten e pare, 186, 187.

[5] „Fadil Hoxha, prill 1994: Tito dhe Kardeli thanë: Çka ju duhet republika!? Kujdes
prej Serbisë…!“, 8. 2. 2019, https://telegrafi.com/fadil-hoxha-prill-1994-tito-dhe-
kardeli-thane-cka-ju-duhet-republika-kujdes-prej-serbise/ (приступљено 3. мар-
та 2020).

[6] Enver Hoxha, Titoisti, 116, 117.

[7] V. Glišić, Susreti i razgovori. Prilozi za biografiju Petra Stambolića, 129.

[8] Narodni odbor AKMO 1943–1953, 308, 326.

[9] V. Glišić, Susreti i razgovori. Prilozi za biografiju Petra Stambolića, 129.

[10] На тај начин, хрватски врх је пронашао спољнополитички алиби за обрачун на националној основи. Martin Previšić, „Pad Stanka Opačića Ćanice – od Korduna do logora i natrag“, Istorija 20. veka, br. 2 (2019), 177–194; P. Jakšić, Nad uspomenama I, 523; Е. Мирковић, Благоје Нешковић, 219

[11] Савезна Удба под руководством ранковића није смела да се меша у послове Удбе Хрватске на челу са Стевом Крајачићем, тако да је Хрватска од почетка комунистичке владавине у Југославији заузимала изузетан безбедносно-обавештајни статус. Видети: Б. Димитријевић, Ранковић. Други човек, 143.

[12] Карактеристична економска политика комунистичке хрватске према српским крајевима резултирала је феноменом да, иако је 1991. у хрватској живело 581.663 Срба, који су чинили преко 12% становништва, ни у једном од двадесет насељених места са преко 20.000 становника Срби нису чинили већину. О економском запостављању српских крајева у хрватској видети: Mile Bjelajac, „Proizvođenje novih nacija, novih manjina i teritorijalna pitanja (koncept konkurentske države na tlu Srbije)“, u Nacije, država i dijaspora na prostoru bivše Jugoslavije, Sremska Kamenica 2010, 130–131.

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА

Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.

Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“1. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“2.

На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.

Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“3.

Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).

Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности4. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)5.

Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).

1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161

2 Ibid., 161.

3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99

4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.

5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35

ПУТ ОЗАРЕЊА ЛЕОНА БОГДАНОВА (ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ)

Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“.
Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.

У својој прози Леон Богданов зазире од епског „култа снажних осећања“, он би пре писање којом ће „шифра“ живота „непосредно, без превода допирати до свести и свог остварења“. Он је пре за један „другачији поглед“, његов посебан и маргиналан, без урањања у вртлог и матицу живота и света – и пре свега њихових представа – који би посматрао ствари чекајући да се оне погледу „саме открију“, док је писање један од начина „заустављања времена“. Знати за њега значи „дозвољавати успомени да исплива, целом ширином, до дрхтаја“, признајући „аутономију подсвесне делатности“, па писање као да прати ту сложену динамику свесног, несвесног и подсвесног, знаног и незнаног, спознатог и неспознатог, видљивог и невидљивог, где ништа није сасвим извесно и где себе не би требало да терамо у окоштавајућу извесност.

Због тога не изненађује Богдановљево занимање за уметност Далеког Истока и његов избор поетичког поступка. Леон Богданов (1942-1987) је, наиме, совјетски писац и сликар („један од пионира апстракције у Совјетском Савезу“), који је деловао у оквиру лењинградског андерграунда и своја дела за живота објављивао само у самиздату. Његови дневници, који је писао последњих седам година живота, под називом „Записи о пијању чаја и земљотресима“ објављени су тек 2002. године и изазвали су значајну пажњу, тако да су названи и „једним од најбољих образаца прозе у савременој руској књижевности“. Српско издање, у преводу Зорислава Паунковића (Књижевна радионица Рашић, 2021), представља први превод ове књиге на било који страни језик.

Ради се о дневничком тексту, али са јасним литерарном интенцијом, који предвидљиво није наративно-сижејно структуриран, већ пре асоцијативно, нелинеарно и по принципу тока свести, преплићући записе о свакодневници, градским призорима, сећањима, сновима, набавци и читању књига, слушању џеза, набавци и конзумирању марихуане и алкохола, размишљања о различитим темама, праћење вести из целог света, са нагласком на природним катастрофама и друштвеним немирима. Како наслов сугерише, опсесивно и ритуално описивање припрема и пијења па и набавке чаја, као и праћење података о земљотресима, представљају готово структурални принцип овог текста, једино што га, осим ауторове личности и искуства, уобличава у целину. Речима Владимира Шпакова, његова проза „није хаос, структура постоји, а њено привидно одсуство је поступак“. Ауторова личност је, речима Зорислава Паунковића, „катализатор“ читавог низа утицаја, информација и сензација, спољашњих и унутрашњих, блиских и удаљених, посредних и непосредних искустава. Модернистички књижевни поступак тока свести овде је значајно усложњен, и речима Владислава Бочарова, заснива се на „сливању суштински различитих предмета у јединствен информациони ток“.

Леон Богданов је, према сведочењу познаника, био упечатљива индивидуалност, што долази до изражаја у његовој прози, не „хероизацијом“ сопствене личности, наглашеном или ексцесном стилизацијом и претенциознишћу увида, већ инсистирањем на личном погледу. Због тога је, како наводи Шпаков, овог аутора „немогуће подражавати, нити поновити његов пут“, већ је слеђење овог штива могуће само ако истрајавате „на сопственом путу, на ком личност себе прелива у текст“. Богданов је као „херојски идеал“ видео „усамљеност, слободу и сиромаштво“, и тога се држао, и „није желео да се уклапа у свест“ већине („потребно ми је оно што већина одбацује“). Описиван је, како наводи Паунковић у књизи „Руске теме“, као „изасланик других светова“ и „тотално стран свему око себе“, док је једна позната сликарка „током 25 година насликала више од сто портрета Богданова, што је необичан случај у историји уметности“. Совјетском класику Јурију Нагибину, на пример, замерао ја да на своје ликове гледа као из позиције некакве комисије која пресуђује о њиховим делима. Није волео прозу која „објективизује“ реалност, било сеоску (Шукшин) било (мало)грађанску, већ која је усмерена на лични поглед и рецепцију скривених токова појавне стварности и друштвено-историјских конструкција.

С обзиром да је раније наведено како Богданов представља значајну фигуру лењиградског андерграунда, треба поменути да припадност андерграунду у совјетском добу није обавезно подразумевала отворен опозициони положај и односу према идеологији и режиму, већ и право на лични стваралачки пут, који се не повинује задатим пројектима и пројекцијама, што свакако, поред аутора какви су П. Улитин, Ј. Харитонов или Б. Кудрјаков, важи и за Богданова.

Парафразирајући један пасаж текста, ови записи као да приказују оно што се „не може приказати на телевизији“, имајући на виду интересовање за „чудне метаморфозе које стварност доживљава у сновима“. Међутим, иако је писано о утицају надреализма и поетике апсурда (посебно Бекета) на његову литературу, он ни у једном тренутку не изобличава стварност у складу за замишљеном представом о свету и логици снова, као ни свој књижевни поступак; снови ни у једном тренутку не „гутају“ стварност, а принципи метаморфозе и јукстапозиције никада се не разобручавају и не укидају представу о видљивој стварности. То је у основи мирно, посматрачко бележење спољашње и унутрашње стварности, несклоно јаким усхићењима, ефектима, артистичком и филозофском претенциозношћу, који би требало да понуде некакву ауторитативну и довршену слику стварности. То је проза трагања и (само)ослушкивања, која не жели да буде ометена наративним или било којим другим литерарним или спознајним схематизмом.

Ово одлично илуструје пример завршног дела пасуса где се континуирано, без реза и преласка у нови ред, прелази из једног модуса стварности у други, од коментара телевизијске вести из политичког живота земље, преко описа и рефлексије виђеног призора, до „баналне“ констатације из „кухињске“ свакодневнице: „За Генералног секретара изабрали су Черњенка, саопштили су његову биографију. Сада је код главног улаза остало само жбуње. Улаз је огољен. Време је да се кува супа“. Понекад преплитање различитих искустава има и елементе преплитања различитих стварности, па и неизвесности у погледу истинске природе и идентитета стварности саме, попут варирања света снова и јаве, свакодневног „кућног“ искуства и медија, прошлости, садашњости и будућности, духовног, свакодневног и медијског искуства, па тако на једном месту, коментаришући сан, пише како се „можда то гуру (спиритуални, астрални учитељ, у овом контексту – прим В. К.) појављује у сну, а можда је зли геније из филма с видео касете“.

Писање дневника за овог аутора је „одмор“ од притиска и досаде стварности, али и од времена, али и нека врста „спасавања“, уточишта и простора смисла („спасавам се чајем и писањем“). За њега је „све у процесу“, где ни недоследност некад „није лоша“; тежи „приступачном и блиском језику“ какав је налазио код на пример Николаја Љескова („Љесков – то је поклон који подржава дух!“), а за своје дневнике између осталог каже како није очекивао да ће га одвући ка „голој фиксацији видљивог и препознатљивог“, и да се они заправо састоје „од ничега“.

Када је у питању ауторово интересовање за земљотресе и катастрофе, не ради се, како наводи Паунковић, о „поступку онеобичавања, већ о стварном дубоком интересовању за проблематику, и убеђености да ти предмети интересовања у свом јединству (а код Богданова је иначе све повезано са свим) садрже одређене важне глобалне имликације“. Богданов као „главну идеју“ свог текста наводи питање „може ли се живети са свим тим земљотресима?“, и сматра да је „немогуће да не постоји систем у свим том земљотресима и ерупцијама. Чак и ако га нема, не може да се не види веза међу стврано врућим тачкама планете. Постаће ми јасни и општи закони“.

Леона Богданова читаоци могу да пореде, поред поменутих, и са оберјутима (Хармс, Веденски), Владимиром Казаковом, Сашом Соколовом или Венедиктом Јерофејевом, али свакако је најбитнија његова сродност са Василијем Розановом и Велимиром Хлебњиковом. С Розановом га повезује фрагментарна дневнички структурирана проза која обухвата лук од описа свакодневне баналности, укључујући и физиолошке функције, до дубоких философских увида и визионарства, којом је између осталог, речима Т. Семјана, успостављен иновативни „визуелни модел прозе некласичног типа“. Са Хлебњиковом, кога често помиње у записима и чији „рођендан слави“ („Приближава се стогодошњица рођења В. Хлебњикова, и она, наравно, мора бити пропраћена великм потресима“), повезује га интересовање за откривање закона који владају космосом и скривену структуру стварности, као и за проблем времена.

Богданова заправо, попут „будућника“ Хлебњикова највише интересује будућност, не у смислу футуристичких пројекција из СФ литературе, већ као испољавање скривених људских могућности, праве природе његове свести, па у неку руку и потенција писања и уметности саме. Он пише: „имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам“, дневници су такође и „блескови мисли и још нечег“, док је његово интересовање за икону, које се провлачи током целог дела, засновано на њеној способности да иако је „све већ било“ и даље има утицај на људе, односно да је способна да живо представи прошле догађаје и учини их присутним, укидајући и преображавајући границе између три димензије времена. Занимајући се за идеје научника Н. Козирјева, који је, као Паунковић наводи у поговору нашем издању, сматрао да је „време материјално и поседује правац и енергију“, Богданов као да је веровао у могућност да човек својом стваралачком активношћу утиче на време, преобликује га, преобликујући у неку руку цео створени свет, што би могло додатно да објасни његово интересовање за „философију заједничког дела“ Николаја Фјодорова, усмереној ка свеопштем васкрсно преображају, у ком човек и човечанство имају активну улогу.

Богданов суштину свог поетичког избора назначава када пише да „ми не верујемо ништа ономе што видимо, али то је можда специфичан услов за специфичан надестетски доживљај. Можда је потребно да се документарност гради на недоречености почетној неправедности?“ Овде аутор заправо каже да инсистирање на документарном материјалу има надестетски, у неку руку мистички и духовни смисао, што потврђује његово интересовање, поред икона, и за цркве, „са њиховом непоновљивошћу“, али о конкретним присуством, где су „свакодневно и непоновљиво једно до другога“. Богданов пише да у својој уметности тежи да „за себе слика једну потпуно другачију слику света од оне која нам се приказује“, која представља „свеж доживљај нашег света“. У том смислу, своје „неслагање са већином“ тумачи као трагање за једном „новом идеологијом у свему“, али која „неће процветати, док не наступи духовно пролеће. Озарење, пут озарења, то је по свој прилици, једини начин“.

Његово готово манично бележење информација о светским катастрофама и ишчекивање „кардиналног догађаја“ тако не треба схватити као мотивисано сензационализмом, мистификаторством, квази-езотеризмом или конспирологијом, али оно неспорно поседује снажан апокалиптички набој, усмерен ка ослушкивању не толико коначног краја света, колико његовог преображаја, есхатолошког, откровењског (апокалиптичког) и васкрсног догађаја који је увек био у смисаоном средишту најбоље руске литературе. „Записи и пијењу чаја и земљотресима“ нам не нуде доктринарну или дескриптивну слику есхатолошког исхода нашег свеопштег постојања (човека, света и историје), већ нас својим готово медитативним током отварају ка ослушкивању скривених токова наше стварности и себе самих, којима нам се из будућности обраћа онај свет и она реалност која је иза и изван сваке будућности, јер је иза и изван времена. У том смислу, ово је важно и значајно дело, које ће свакако наћи и „изабрати“ своје читаоце, спремне да се упусте у „пут озарења“.

Владимир Коларић

НЕБО ПОСТАНЕ ЗЕМЉА (ДРАГАН ДЕСПОТ ЂОРЂЕВИЋ)

Драган Деспот Ђорђевић рођен је 12.02.1978.у Пожаревцу.
Објавио збирке песама: „АРП Арт“, „Одјек“, „У крају бескраја“, „Двопев“, „Човек који је згазио мрава“, „Мимикрија постојања“. Заступљен је у неколико антологија и зборника песама.
Приредио је текст за графичке новеле „Путевима испирача злата“ и „Русаље“. Иницијатор настајања и уредник три тома збирки прича „Чувари златног руна„ . Уредник је неколико десетина књига поезије и прозе. Члан је УКС од 2008. Живи у Раброву.

Из нeобјављене збирке песама Кенотаф

ЦИКЛУС ПЕСАМА О ВАТРИ

Ужегао огањ у Њему,
најео се змијоједине ил` вукоједине,
налајао га бесан пас.
На телу му сврдлотина.
Селом иде кљаст,
нагрђен,
ровашен,
тражећи две ватре
по туђем атару и вртлогу.


*

Од памтивека,
човек кад умре оде у нав.
Или само умре и поквари се. 
Како било,
ковчег му барутом прочисте,
покров му пред укоп промињу,
кучину му над хумком спаљују.
Да га очи више не виде
и да му коњ никада
над гробом не заигра.

*

С почетка света
пре него је Север Југу избио око
дошла си упаљеним луговима
и сатрвеним шумама
мени, покислом и озеблом
и народу без ватре!
Жива ватра
укресана, не дата,
пореклом у мит заоденута!

*

Ишао си на јазове, на мостове,
на гувна и буњишта, на раскршћа где живи не газе у недоба.
Тражио си је
а урекли су те.
Сада млад венеш
награисао од басми чињарица.
Твоју болест терали су
чак у Лелеј-гору
а ти си громом опаљен
стајао на Татар-гори
где пас не лаје,
овца не блеји,
где во не риче,
где петао не кукуриче.
Из прапостојбине Искона
у огњевитим облацима
и усијаним потоцима лаве
ватру нам доносиш, човече,
да угрејемо ово мало душе.


ИЗ ЦИКЛУСА БЛИЖЊИ


Мој бог, љубитељ коња

Мој бог је љубитељ коња.
Циганке су одбиле да му гледају у длан.
Ни карте му се нису отварале.
Судбину је  исписивао сам.
На рођењу,
по знамењу,
знало се да је получовек, полубог.
Били смо му свита дадиља, луда и учењака.
Јуче се венчао.
Данас се крунисао
Сутра ће постати отац племкиње из књиге Постања.
Распушта стару свиту и исплаћује је као да животи могу да се плате златницима и као да није доста што смо били део његовог живота.
Мој бог – љубитељ коња.



 Сапатници

У њеним грудима тиња ватра која греје столећима.
У њен осмех угнездило се сунце.
Кад огреје осветли океанско дно и омекша и циницима душу.
А њене очи,
при сваком погледу, породе  нову баладу
око које се окупљамо као око ватре и смејемо се а плачемо изнутра топлим сузама сапатника.


Нестварна

Твоја крила немају перје али им израсту сваке ноћи и трају до јутра.
Могла би али не летиш, ћутиш и слушаш.
У сећањима си Косовка девојка, без додира видаш ране.
Сваког јутра некоме провириш изнад кровова.
А сваке ноћи угнездиш се у невине очи и тако живиш.



Горостас

Зна свете тајне.
Ни профане му нису стране.
А још увек у колевци спава и ноге му поодавно вире.
Туђе ране ко стигме на души му се стварају. На неправду  по читав дан се мршти.
Кад крсти, по сантиметар порасте.
Кад венчава, осмехом благосиља.
По опелу са груменом земље, што у раку спушта, комад себе откида.
Исповеда и на својим леђима бреме наших грехова носи.
Бог му зато даде онолика леђа.
Отац наш, горостас!



Моју душу је појео рак

Некоме сам из ока испао
и на срцу лежао.
На ране привијан.
У чело целиван.

Моју душу је појео рак
а тело кô љуштура,
оклоп лимени,
звечи ли у празно звечи!!


Кад умре неко кога волиш 
  
Кад умре неко кога волиш небо постане земља 
а земља буде мекана ко перје.
Када умре неко кога волиш почиње да пада киша
од које киснеш изнутра.
Кад умре неко кога волиш умре бољи део тебе и живиш окрњен без смисла.

*

Упознали смо се у болници.
Видели се први и последњи пут.
Ходали  у магли
до нових светионика.
Искали смо срећу од Бога
а нашли је у забитима пакла.
Слеп човек вид ми дарива.
Никоме  сутра није обећано
али спасли смо један дан.

*

Ветрови косе
људе у предграђима
у којима деца
морају да одрасту.
Боле ме патње
за земљом Сијукса,
укроћено номадство Цигана,
неодсвирани рифови,
трзалица загубљена дубоко у празном џепу капута.
Боле ме порезана коса, отворене ране и
хладан асфалт предграђа.
Боле ме кости
од хладне земље
у којој леже
чекајући душу
да се скраси.


Ради урока

Бабица га пољубила
пре него га је мајка погледала.
Прву кошуљу
сашили су му на ћуприји
у глуво доба ноћи
од крпа кошуља девет удовица.
Другу кошуљу
од очевих старих гаћа
облачили су му седам дана
Седме ноћи
виле суђенице окупише се и записаше
На путу до цркве
кума му нађоше
Из нужде
да не оде некрштено
Ноћ га није видела
Заноћалу постељину 
над ватром истресају
Воле а пљују га
 ради урока.

*

Човек се роди
живи
и умре.
За живота припреми гробно место, покров, хаљине за укоп.
Остави једно пуно буре за даће.
Спрема дарове за укопнике још од младине девојачке спреме.
Када буде на самрти
у постељи га исповеде и причесте да му се душа лако од тела растави.
Ко да их кињи или су душа и тело у завади.
Тело трули а душа би још мало да поживи.


*

Ставили му свећу више главе јер руке неће да је држе.
Нема плача и кукњаве да се растанак не отежа.
Осветлили му пут и кандилом.
Када мушкарци буду сви до једног гологлави, а жене кике расплету и косе размрсе, отворе се прозори и прекрије огледало а сва вода у судовима, лаворима и бакрачима се проспе да отече као душа са овога света.
Тад свако своје положи рачуне.



Ђурђевдан

Баба, да је жива,
прва би из кревета устала и на капију окачила венац цвећа што је мајка увече уплела.
Сокаком би се простро мирис печења
а деца би трчала код седих глава, око ватре,  чекајући реп ил распонак што читаву ноћ на жару се пекао.
Око десет,  пре подне , ишао бих да званицом ракијом позовем госте на славски ручак.
Тад би и мајка открила да су преко ноћи нестали ситни колачи из тацни, само чоколадни и са смоквама. Тата би донео клакере, кока колу, сифон ког сам се ко од бомбе плашио и гајбу пива у којој би тражио зелену флашу.
А у село дошли би и они који ни на вашар не долазе већ само на крсну славу.
Читав дан славио се Ђурђевдан.





Драган Деспот Ђорђевић

KULA VETROVA. POTRAGA ZA PARAMETROM ZLA (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Negde na pustošnom severu Engleske, na samom početku devetnaestog veka, kule
oronulog zamka – provirujuće kroz bledozelena močvarna isparenja – isticale su u
visini svoj lebdeći savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim
temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle.
U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz
raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tumačenja jednog –
mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku:
posredstvom mreže tajnih akademija, odnosno novijih istraživača iz redova
protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedište, kao ustrajali ogranak
iste, bilo je u Francuskoj, ali zbog toga što je oko postrevolucionarne države tamo
onemogučavalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tumači ovog
svitka okupe u Engleskoj.


Ova mreža se bila plašila posledica koje bi za tadašnju evropsku svest donelo
razotkrivanje ključnog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali
bitno preusmerene) priče – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog
vanzemaljskog uma na pojedinim životinjama. Po njemu, bol – narušenje atlantskog
raja – beše jedini način da predstava o postojanju viših sfera uđe u umove stvorenja
niže prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najviša
namera usadila u prvobitnu zajednicu klicu izvesnog zla.
Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– nađen u Bahariji, i to zajedno sa svojom
grčkom i latinskom verzijom, koje su se na određenim mestima činile autentičnijima
od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli gotiski zamak
obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja.
Među pozvanima je bio i jedan filozof-alhemičar, po imenu Albert, koji je stanovao
u istom kraju. Njemu je – još pre sedam godina – na posebnu vrstu školovanja
predata jedna darovita devojčica, s jugozapadnog priobalja Kornvala. Njeni roditelji –
koji su poticali iz starih građanskih porodica – umrli su od afričkog virusa, dok je ona
još bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala
drugih pogodnih staratelja, te je sa deset ipo godina napustila rodnu kuću. Upravo
kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom
susedstvu.


Bilo je potrebno preći samo dva brega da bi se stiglo do oštre strmine na kojoj je
počivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemičarevu kuću, bio okrenut na suprotnu,
negostoljubiviju, severoistočnu stranu. Devojčica Eleonora je i ranije, tokom dugih
šetnji sa svojom tetkom Telmom, svraćala do napuštenog zamka; ulazile su kroz
razrušena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tome sklapale priče o tome ko tu sve
noću gostuje! A zamak je bio ugnut, budući smešten na valovitom tlu, odnosno na
klizištu prekrivenom tresetom. Bio je njime zanošen k raznim stranama, što je uticalo
na to da središnji prostor – salon za okupljanje diskutanata – bude (poput uklete lađe)
neobično asimetričan; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljajući: –
kao ruža vrtložnih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek višesmernih šiljaka.
Kao sušta suprotnost tome, Albertova kuća beše blaženo ukotvljena – u prostranoj
udolini nicanja mnogo većeg i stamenijeg drveća! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je
kroz središte njihove kuće, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odžaci –
odgurnuti na obode krova – štrčali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela
usijanja s mnogih bočnih ognjišta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova
lučnih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogućavala lak spust
s krovova mnogim lakomo uspetim mačkama. U maloj kući otkucavalo je mnoštvo
klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme
Albertove kuće, unutrašnjost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumično
popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta, ali
posebno iz Škotske i Irske.


Pažnju pridošlih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko
probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg
vremena – koje obrađuju tamna mesta i skrivene uglove opšte-prihvaćenih istina.
Stoga, primljeno gradivo nije iz Eleonore teklo u povezanim rečenicama, nego se u
zgusnutim nemuštim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladištilo u arhivu
njenog uma; odatle je čekalo na čas svog sazrenja.
Eleonora je još kao dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; osećala je u
utvrđenim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi
zadato težište tumačenja, te s njega odapinjala strelu čežnje k obali drugog shvatanja.
Albert je i sam učio posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi
ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od društvenog života, uz povremena kratka
edukativna putovanja do Londona, a tetka Telma – koja je bila vrlo elokventna u
prepričavanju velegradskih doživljaja – bila joj je jedina preostala veza sa tim davno
ostavljenim svetom. Jedna stara gospođa iz susedstva podučavala ju je francuskom
jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je išla samo da bi slušala
orgulje, nikad na propoved.
Tokom proleća i leta Eleonora je dobro podnosila samoću, odnosno odsustvo svojih
vršnjaka. Ali u poznu jesen često je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko
prozoru, kraj koga se njihala mrka grana stoletne jelke i na njoj mlada šišarka boje i
oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistovećena s njome – sticala utisak da samu
sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljašnje perspektive! Njeno oko (nadsvođeno
zmijorepom obrvom i uz to još nadovezujućim šiljkom uha) kao da je – ogledanjem u
prozorskom staklu – izgubilo treću dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja
okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova kuća samu sebe
otuđeno posmatra.


I zaista – nije bilo jasno šta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo
prevojito, baš kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanoseće kosine obližnjeg zamka;
posebno njegovu središnju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema
spoljašnjim predelima, njegovo najunutrašnjije Lice! Upravo kao i to lice, Eleonora je
imala naglašen ispitivački otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava
Artemis: razborita sred naivnosti, nesalomljiva sred osetljivosti. Kao i u boginje lova:
udovi su joj bili vretenasti, grabeći u širokim lukovima daljne nepoznavane predele –
kroz koje je bez daha protrčavala! Bezmerno setne oči, prevučene sivoplavičastom
maglinom, postajale su joj vrcave – čim bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog
predela.
A taj poseban četinarski nektar u očima, što se pun tonova i zimski rascvalih
izdanaka krunio iskrama, Eleonora je (već razređen) dobila od svoje bake po majci,
koju nikad nije upoznala – od bake koju su svojevremeno nazivali ženom-mačkom i
ženom-pticom; zato jer je – sklupčana u svojoj zelenim zastorima zamračenoj kući –
krilato vaskrsavala s dahom proleća. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran
ljudski lik (jer ju je zaista čuvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je
oštar kukasti nos i krupne oči pune oplemenjene starine – čiji je fokus sjaja često
lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu
tome beše izvesno istovremeno zaštičujuće i opterećujuće nasleđe predaka: šifarski
uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zaveštanje obeju strana, mladoj Eleonori.
Međutim, tom njenom starom – zaštičenom – životu bližio se kraj.


– Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata –
rekao je ostareli Albert. – Najpre samo da sluša; a kasnije bih pokušao da im je
predstavim.
– Ali ona ne zna da se ponaša u visokom društvu – odvrati Telma. – Čas je nestašna
i luckasta, čas tiha i zamišljena.
– Eleonora – obrati joj se Telma – moraš se ponašati ujednačenije. Ljudi nisu
naviknuti na takve suprotnosti.
– I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo
nema ni jedne devojke.
– Zaista je neobično to da je nema – odvrati Eleonora. – Zar se cela njihova rasprava
ne vrti oko Sofije?
Mlada Eleonora – usled svog povlašćeno samosvojnog života – nije još stigla da
upozna sve licemernosti patrijarhata.
Počela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lovačko odelo i
riđezlatne slapove kose podgurala pod kapu ukrašenu nojevim perom. Ustanovila je
da može da prođe kao dečak. – Ali to je samo privremeno prerušavanje – naglasi ona.
– Činim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet.
Prvi Eleonorin utisak o okupljenom društvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je
sledeći:
Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka
skupina: upućeni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu ohlađene lave – slave
povratak izgnane; debata u čast one čiji je fitilj nekadašnjice – čuvan u dubini
ostrvske pećine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto.
*


Eleonora je zahvaljujući uzdržanom ponašanju i bezazlenom detinjem izgledu
prošla kao neopažena pratnja svog učitelja – slušajući narednih pola godine debate u
ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo rešenje, iznenada je
progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogućnosti izgradnje drugačije
poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausađenoj klici
zla – koja je istorijski razvojna. Ono što je u višim sferama zapečaćen izraz jedne
najplemenitije namere, u nižim se očitava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao
proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog.
Njen komentar – prihvaćen uz kratko čestitanje Albertu kao njenom podučivaću –
podstakao je produžavanje diskusije u sledećem pravcu: izvesna topografija zla,
utisnuta na planetu Zemlju tako da odgovara višim zvezdanim rasadima – prošlim
kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako
ne, jedno šire-smisleno zlo ostaće naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje
mesta njegove koncentracije – za jednu određenu epohu – donelo bi čovečanstvu više
štete nego koristi; umnožile bi se njegove snage, te bi to bilo isto što i otvaranje
Pandorine kutije.


Albert je zatim okupljenima izneo sledeću hipotezu:
Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet
razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja
zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja
prošla kroz presek paralelnih svetova.
Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio
otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne
promene.
“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo
premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz
dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.
A zatim je još priložio reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti:
Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još neispoljenog zla, ili mapa
patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svitak plamenog jezička njene volje,
koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u
prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je
njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog
supstrata do tačke samoupotpunjenja! Jer taj prostor bezdane mogućnosti se sobom
probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-
haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-
beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu)
jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.


Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom
pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno)
primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u
svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih),
čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički
ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom
kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.
Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim
merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes.
A zatim je uništio mapu zla, svitak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne
oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite
(jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).
Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski
samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama
Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo
staro-eonske (za Daimona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena
(neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!
Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen
izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem)
odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde
ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu,
ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a
što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.
Shodno rečenome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja –
imao je svog zlog blizanca: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno
određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo
pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio nađen. Međutim, ubrzo se u zamku
pojavio jedan indijski ekspert – ušavši na skup lica skritog ispod kapuljače – koji je
tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene
astrološke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za
ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlučiti od sila
dobra.


Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvali su – na ovom kosmopolitskom skupu –
opštu pometnju. Nakon dugih razmatranja autentičnosti dokumenta (koji je prepis
davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) došlo je do podele među znanstvenicima:
jedni su smatrali da je spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i
staroindijske mape zla) doneti traženo rešenje; drugi, pak, da neće – jer je unakrsno
pretumačivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (praktički
neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mišljenje je preovladalo, bivajući prihvaćeno i od
samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje držao stava o korisnosti svoga donesenog zapisa –
jer ovaj, ako i ne donosi rešenje zagonetke zla, ipak omogućava kontrolu nad
elementima istog u ovom svetu.
Albertov prethodno izneti argument, koji je išao direktno protiv Indusovog stava,
bio je taj da bi ljudska duša – pod takvom kontrolom – izgubila moć alhemijskog
preobražaja, i sposobnost za samovođstvo. A i pitanje je ko bi vršio tu kontrolu.
U svakom slučaju, moralo se opredeliti između ova dva uzajamno poništavajuća
skripta – potekla iz sasvim različitih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj
staroegipatski (možda: pitagorejski), on bi – da bi izašao iz svog privatno slikovnog
koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za
središnji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je došlo do stvaranja ljudske
vrste? I pitanje je šta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poništeno
središte da nečim nadomestiti. Na kraju se došlo do zaključka da je najbolje ostaviti
ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih
okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se širi, jer bi ga
neupućeni samo iskrivili.


Eleonori je u tom trenutku sinula ideja da bi žrtvovanjem središnje informacije
staroegipatskog teksta mogao da se otkoči patent njegovog autotumačenja: – njegov
živ, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku)
postao punosmisleniji od samih činjenica iz prošlosti. Dogodio bi se prevrat u samom
biću prateksta, i on bi tad pružio utočište svom novom tumaču – omogućio bi
isprepletan suživot s njime! Umesto da opisuje jedan spoljašnji događaj, pratekst
nastavlja liniju autopoetike – produžavajući dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne
ispovrne iz svog središta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu!
Na taj način bi se dogodio obrnut paralelizam između staroegipatskog i
staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pritom ne
bi bilo moguće i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi
više ne bi predstavljao pretnju već samo negativni podsticaj prvom: – okidač promene
koja se već jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu.
Eleonora je ove svoje misli oprezno saopštila Albertu, i on ih je najpre izneo u
svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Eleonorinim perom uobličen –
rezultat: malu ali suvislu pripovest o načinu otelovljenja klase izvangalaktičkih
duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao
jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobražaja smrtne materije; ujedno: zametak
pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pračoveka – koji je težio da izrazi
sopstveni bol i strah i preobrazi ih u moć shvatanja; to jest, da prevede gutalački
princip zemnog opstanka u lebdeći princip androginije Crnosunčanog Uma – koji
provlači kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pračovek je istovremeno živeo i u zajedništvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljujući simetriji između dva kosmosa
– koja je, opet, stvorila simpatetičke titraje: muziku daljnih sfera.


Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to urađeno po ideji male Eleonore. Sve su
oči bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da će propasti kroz zemlju, ali poneta
bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevaziđe tremu i toliko se raspriča u
daljim objašnjenjima da se u to više nije moglo posumnjati. Dobila je povlašćen, ali
ne i izjednačen status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifičnim
ali ne i u opšte prihvaćenim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na
ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na poleđinu ili razlagala na proste
sastojke – te na taj način svako svoje znanje podizala iz nulte tačke!
– Još nam ostaje na zadatak da prečitamo mapu zla – da bi naša osnovna priča
dobila šire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” središnji kod pokazao moć na
konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu
odobrenje – reče okupljenima Albert.
Međutim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaže prepis mape zla –
iznenada je promenio mišljenje. Nakon što je pročitao Eleonorinu malu pripovest,
shvatio je patent autotumačenja staroegipatskog teksta – zahvaljujući kome je ova i
nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako
naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke zaštitio rasklopljenu mapu i
polusagnute glave dobacio Eleonori: – To nije za žene!
– Nećete ni vi dobiti vršnu nit moje priče niti njen patent, a vaša mapa zla bez njih
ne vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno činjeničko stanje, meru kolektivne
patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i
poslednju svrhu tog zla! – odvrati Eleonora sevnuvši očima, i spretno povuče svoj
svezak s okruglog stola.


Pobunili su se odmah i ostali, pozivajući ga na prethodni ugovor.
– Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedištem u Francuskoj, koje mi je i uputilo
poziv. Vama ne dugujem ništa, svoj prepis ću poslati direktno u Francusku! –
odvrati pritajeni Indus bez ikakvog imena, spreman da napusti salon.
– Prokleti uljezu, ko zna šta kriješ! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li
je original ikada postojao! – čuo se protest iz publike.
Zatim su, tako revoltirani, stali da nagađaju šta je uzrok tako nagloj promeni
njegovog stava: da li je – nakon primene Eleonorine formule tumačenja na njegovu
mapu – video u njoj nešto što mu lično ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu
upisanu veću dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao?
– Ali zašto ga to tako brine ako većina ljudi ima mrlju u vlastitoj duševnoj supstanci
– to jest, ako je većina a ne manjina zla? – upita Eleonora. – Važan je samo
krajnji rezultat čovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo počinjeno zlo!
– To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – što to i takvo saznanje dovodi u
pitanje njegov monaški položaj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio već samim
rođenjem nametnut; i koga on – kao jednu nasleđenu ali neizabranu ulogu – dalje
nameće podređenima.
– Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopušta mogućnost uspona nakon
pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogućnosti ikakvog
pomaka. Ako ne bude smeo da uništi svoju mapu, on će je preinačiti – napraviće
falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i što pre obavestiti
Sedište u Francuskoj.
– A na koji način se njegova mapa može preinačiti a da i dalje bude suvisla i
punosmislena? – postavilo se pitanje iz publike.
Odgovor je bio sledeći:
Ako bi se tačke ovozemaljskog zla – što odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada –
pretvorile u beline unutar teksta svitka, došlo bi do takvog njegovog sažimanja da bi
popis duša /vršen po vremenu i mestu rođenja/ postao onakvim kakav bi se vršio po
vremenu i mestu smrti! Takvo skraćivanje strele vremena – nastalo usled gašenja
zenice njenog repa, što sažima treptaje jednog dvosmerno-usukobljenog, upadnog
vremena – dovodi do njenog obrušavanja nazad u prastanje: močvaru prekomerja
vlastitih značenja; vrtlog energije što paralizuje i usisava sve podložne prolaznike.
Dakle: njeno propadanje do u čeljust one zveri što izokreće hijerarhiju svih stvorenja
i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-biće.
Drugačije rečeno: brisanjem tačaka zla sa lica Zemlje, brišu se i udaljene zvezdane
konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju Njen podzemni preporod.
Prigušuje se, pritom, iskričav dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava –
oslobađa primalnog grča: kroz oslobađanje iz dubine kuglastih munji, što se hukom
obrušavaju niz kupaste visove polova!
– Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u našoj engleskoj
pustari usisavajuća mesta – reče Eleonora. – Pretpostavljam da je potrebno imati
njihovu mapu, jer većina ljudi ne može da ih oseti niti je upućena na to kako da ih
prepozna. Ili je možda upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku
od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama!
– U svakom slučaju – izveo se opšti zaključak – tako preinačenu geopsihičku mapu
ovaj Indus neće smeti da pošalje nazad u rodnu Indiju, nego će je ostaviti u
Evropi: jer ona proizvodi zlokobne efekte. Izaziva lakomost u ljudima, jer im (–
prividno razrešenom zbrkom između zagrobnih vremena –) pripisuje položaj koji
im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno
obrušavala u ponor.
– Nažalost, naš pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upućen u stvar da bismo
mogli odmah da osujetimo dotičnog Indusa – reče presedan skupa, filozof i
kriptograf, Osvald. – Zato patent naše gospođice Eleonore – iako nedovoljno
oproban na konkretnim primerima i bez produžne linije svog vlastitog putokaza –
treba što pre poslati u Sedište.
– Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske
vrste – tj. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Eleonorinom
formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator: ona predstavlja
simbolističku kvintesenciju, koja mora još dugo da čeka da bi postala snošljiva u
svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja može da proklija tek u
drugom vremenu i na drugačijem podneblju. Ako ona i nije zamena za tražene
podatke, vrednija je – u svakom slučaju – od onog što u rukama ima Indus.
Neodređen strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloniše ovoj neprilično
apstraktnoj odluci Osvalda, s tim što je za kurira Eleonorinog novoiznetog patenta-i-
rešenja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je
i inače saobračala između Engleske i Francuske.
Iako svedok mnogih neobičnih stvari koje su se događale u životima Alberta i
Eleonore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvršitelj
ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane
neprijatelja – čitati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja.
Ostalo je, međutim, pitanje kako će se Sedište u Francuskoj (koje, izmaknuto iz
Bermingena u pustošnu zabit Obraka, nevidljivo drži konce mreže tajnih akademija)
pomiriti sa nepotpunim rešenjem prokrijumčarenog svitka, koje je u potpunosti
izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pritom nadomeštalo na zaobilazan
način: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vršio odabir ključnog
(potresnog) među njima – omogućavajući prenos tog jezgra u savremeniji kontekst.
Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadržan u Engleskoj, za slučaj da rad
na njemu mora da se nastavi.
(Nastavlja se)

Citati:
1) Herman Broh: Vergilijeva smrt
2) Rilke: Protiv-strofe
3) Sen-Džon Pers: Morekazi

4) Rembo: Kretanje
5) Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena
6) Herman Broh: Vergilijeva smrt
7) Gete: Faust – drugi deo
8) Novalis: Himne Noći
9) Robert Grejvz: Bela Boginja – istorijska gramatika pesničkog mita
10) Rilke: Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta
11) Malarme: neimenovana pesma
12) Sen-Džon Pers: Pohvale
13) Edgar Po: Al Araf
14) Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost
15) Bodler: Cveće zla
16) Herman Broh: Vergilijeva smrt
17) Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge verzije
18) Klodel: Ode

Katarina Ristić Aglaja

Napomena autora:
Citati pesama i proznih tekstova Eleonorinih nesavremenika, koji su se kao kakvom
greškom našli u ovoj noveli, predstavljaju upliv budućeg vremena u prošlu egzistenciju,
iz perspektive pripovedačkog lica.

АПОКАЛИПСА ДАНАС – ИЗЛОЖБА „СТУДИЈА СЛУЧАЈА“ БИЉАНЕ ЂУРЂЕВИЋ (ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ)

Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“.
Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.

Биљана Ђурђевић је неспорно цењена сликарска, чија је рецепција у нашој „уметничкој јавности“ нешто најближе консензусу. Њена нова изложба „Студија случаја“ у Салону Музеја савремене уметности само потврђује да се ради о сликару првог реда, чија дела су релавантна у контексту колико савремене светске сцене, тако и српске ликовне традиције, која поседују значајну и данас ретку меру особености, самосвојности и стваралачке снаге, не беже од односа према свом времену и суочавања са његовим изазовима и менама, и, што је најважније, имају снажно дејство на посматрача.

Биљана Ђурђевић се обично тумачи у кључу сликарке окренуте фигурацији, али са високом свешћу о другачијим уметничким традицијама, пре свега апстракцији и концептуализму, „уписаним“ у њен стил и поступак. Она је сликарка ванредног техничког умећа, способна је да створи осећај чулне опипљивости призора, њихове материјалности, али њени радови су при том обично засвођени извесним концептом, а природа слике је таква да, и поред снажног реализма, у себе „уписује“ искуство медијски посредоване, екранске визуелне представе, док слике, својом прецизном структурираношћу, и пред детаљно „реалистички“ изведених призора, имају особености и постижу дејство блиско апстрактном сликарству.

Биљана Ђурђевић

Изложба „Студија случаја“ састоји се из слика различитих величина и стоп анимација, повезаних донекле отвореним и вишесмисленим концептом, али који посматрача усмерава ка наративној структурацији. Већ код првог платна суочавамо се са антропоморфним ликовима у белим мајцама без рукава („силеџијкама“) и са лобањама уместо лица, које могу бити маске, али и не морају, односно које сугеришу пре антропоморфне представе смрти или зла, него људе са маскама. На раму прве слике исписане су, на енглеском језику, чувене максиме из Орвелове „1984“ о рату који је мир, слободи која је ропство и незнању које је моћ. Овај руком написан текст, који уоквирује представу фигура са лобањама уместо лица, сугерише њихово читање у смеру представника, „агената“ неке зле силе, насилне и контролне, можда чак ништитељске, која доминира или жели да доминира нашим друштвом и нашим животима.

Остале слике као да прате путешествије тих ликова, њихово ступање у свет или стварност, или просто полазак на задатак. После перфектно изведених слика купатила и железничке станице, црно белих, без трагова људског присуства, тако да готово физички можете да осетите мемлу и задах тих простора, и које истовремено представљају свет и маркирају етапе на путу оних који у њега ступају по извесном „злом“ задатку, суочавамо се са највећом сликом, која недвосмилено представља, или асоцира на представу четири јахача апокалипсе, антропоморфних фигура са кукуљицама, које јашу на коњима, у сивом, опустошеном екстеријеру, са пригушеним сунчевим сјајем, који призива дистопијске и (пост)апокалиптичке визије укорењене у западној религијској, уметничкој и попкултурној традицији.

Следећи низ слика нуди представу мрачних ходника, који асоцирају на напуштене фабрике или подземне ходнике болница или лабораторија, којима круже ове прилике са лицима лобање, а које на једној слици прилазе, на другој, као обављеног посла, одлазе. А посао који обављају сугерисан је стоп анимацијама на укупно три мања екрана, на којима једна од тих фигура плеше некакав плес смрти над човеком, голим и готово претвореним у костур, који лежи на поду тог ужасног простора. Реалистички упечатљиво изведена слика столице, на анимацији се открива као место на ком је седала једна од тих утварних фигура, што доприноси снажном утиску преплитања светова и постиже ефекат продирања света са слике и екрана у овај наш, изједначавања нашег простора са оним са слика, откривања њихове скривене аналогије. Такође, на сликама се не откривају сцене мучења, које би једноставно те лобањолике фигуре представиле као мучитеље или убице, већ би они могли бити просто представе смрти „која долази по своје“, представе зла које људски живот и свет претвара у пакао насиља, отуђености, напуштености и материјалне и духовне деградације или, сугерисано највећом сликом, „јахача апокалипсе“, који симболизују пошасти које ће довести до краја нама познатог света. С тим да је то зло, представљено тим атлетски грађеним фигурама у мајицама, и даље људско, превише људско, да бисмо могли да потремо како нашу људску тако и нашу личну одговорност за његово постојање и деловање у нашем свету.

Орвелов цитат, дакле, упућује да ову изложбу читамо из перспективе нашег времена као времена повећане глобалне контроле у споју са све мање контролисаним насиљем и буквалном физичком деструкцијом природе и друштвених односа, трансхуманизма у ком човек све више губи своја традицијски кодификована обележја. Лобањолике фигуре, дакле, заиста могу бити мучитељи из таквог једног дистопијског а све реалнијег поретка, али јасно упућују и на дубља егзистенцијална и духовна тумачења и искуства, која се тичу сваког од нас, најпре наших страхова од болести, репресије, рата, смрти, а највише живота подљудског, нељудског и недостојног, од ког мислимо да је и смрт боља.

Бивањем на овој исзложби ми као да „уживо“ присутвујемо доласку зла и његовом обављању посла на наше очи, над нама и нашим светом, и отвара нам очи пред тврдом реалношћу насиља, моћи и палог света, пред нашом људском крхкошћу и најзад пред наизбежношћу смрти.

Ипак, врхунска изведба ове уметности, њен дотеран концепт, као да трансцедира и осмишљава представљено; она га не улепшава, идеолошки не замагљује, не искупљује га, јер је то уметношћу немогуће, али ствара одређену спознајну дистанцу, по којој смо уверени да све што можемо да представимо и смислимо можемо и да превазићемо и победимо. То је управо особина сваке велике уметности, а ово је управо таква, јер то је и особина човека, као смислотворног, логосног бића, које није створено само да робује – подједнако природној нужности, сопственим страстима или господарима овог света.

Биљана Ђурђевић не би била то што јесте, да у слике не уноси и дозу ироније, хумора, провокације, заправо поетичког одмака, најпре видљивих у позадини упечатљиве слике лобањоликих фигура које (нам?) одлучним кораком прилазе, где испод и између слојева (црне и сиве) боје назиремо налепљене листове одштампане хартије, са текстом који очигледно представља текстове јавних позива на уметничке конкурсе. Ово може да нас асоцира на то да и уметност често може да служи злу и да не може априори да се ослободи од одговорности за учешће у манипулативним и насилним друштвеним стратегијама и праксама, али може бити читано и као полемични изазов који једна истинска, права уметност упућује фондашком, грантовском, у основи паразитском приступу уметности, добровољном пристанку такозваних уметника-чиновника да служе различитим идеолошким, економским и другим интересима, којима ни један не само уметник, него и истински човек, не би требало да служи.

Изложба „Студија случаја“ нас суочава управо са таквим једним искуством, искуством истинске природе нашег света у ком нема бекства од одговорности, ни окретања главе, јер свака самоиздаја нас претвара у лобањолике наказе, а свака слабост и пасивност у њихове жртве. Али не бојте се, се ово је пре свега једна одлична уметност, а свака добра уметност је пре свега лепа.

Владимир Коларић

СТОЈАДИНОВИЋ И ПАВЕЛИЋ. ЈЕДНА ЕМИГРАНТСКА ЗАГОНЕТКА (Бојан Симић)

Милан Стојадиновић провео је у изгнанству на острву Маурицијус у Индијском океану непуних седам година, од априла 1941. до марта 1948 године. Одмах након завршетка Другог светског рата британске власти су разматрале шта да чине са Стојадиновићем и како да га се најлакше ослободе. Средином 1946. године му је од стране острвских власти саопштено да је слободан човек.

Потом су искрсле тешкоће, административне, али и политичке. Августа (Стојадиновићева супруга) се пребацила у Бразил и почела активно да ради на пресељењу у ту земљу. Након тога као опција појавила се и Аргентина. У Аргентини су на добијању визе за Стојадиновића и његову породицу активно радили некадашњи дужносник НДХ доктор Бранко Бензон и Еугенио Монти (Eugenio Monti de Valsassina), који су били повезани са аргентинским државним апаратом, као и са самим председником републике Хуаном Пероном. Међутим, у случај су се умешале САД тражећи да се Стојадиновићу не дозволи улазак у Аргентину и Бразил. Вашингтон се позивао на акт потписан у Мексику непосредно после окончања Другог светског рата, који је забрањивао пријем нацистичких злочинаца и њихових сарадника у Западну хемисферу.[1]         

Након одређених консултација, 7. јуна 1947. године донета је одлука да се првобитно одобрене визе опозову, што је значило да су прихваћени аргументи које је изнела америчка амбасада.[2] Ипак, два месеца касније донета је званична одлука да се Стојадиновићу дозволи улазак у Аргентину, о чему је формално одлучио аргентински министар спољних послова Брамуља, што упућује на закључак да је лично Перон у овом случају имао последњу реч.[3]

Стојадиновић се у Буенос Ајрес искрцао почетком априла 1948. године. Том приликом срео се са породицом свог брата Драгомира Стојадиновића, његовом супругом Косаром и сином Михаилом.[4]

Стојадиновић с породицом (извор: Милан Стојадиновић, Заточеник његовог британског величанства)

У првом периоду након усељавања у Аргентину Стојадиновић се није јавно ангажовао против ФНРЈ, а од активности емиграције се ограђивао, што су и службеници Посланства ФНРЈ констатовали пре него што су у лето 1952. године започели разговоре с њим.[5]

Некадашњи поглавник НДХ, Анте Павелић, стигао је у Аргентину неколико месеци након Стојадиновића. У Буенос Ајрес је пристигао 6. новембра 1948. године италијанским бродом Сестријере, са лажним пасошем добијеним од Крунослава Драгановића, који је издао Међународни црвени крст, бр. 74369, у Риму, 5. јула 1948, на име Арањош Пал (Aranyos Pal).[6]

*****

Након прекида контакта са представницима ФНРЈ, Стојадиновић је отпочео са пропагирањем разбијања Југославије и стварања самосталне Србије. На сличном путу био је и хрватски лист Избор из Буенос Ајреса. Тај часопис, близак Павелићу, је средином 1954. године објавио један разговор са бившим поглавником о будућности Хрватске у светлу нових дешавања у свету. Уредник листа Јосип Субашић писао је о кризи Титовог режима у Југославији и о томе како би се могло десити да Савезници потраже алтернативу која би могла гарантовати ред и мир у том делу Европе. Предуслов свему томе он је видео у решавању српско-хрватског спора, а за то је поред Павелића, кога је видео као неспорног представника хрватског народа, био потребан и неко ко ће представљати Србе. Логично, избор је пао на најпознатијег Србина који је тада живео у Аргентини.

Стојадиновић је у разговору Субашићем, који је вођен у његовом дому 29. Јула 1954. године, изјавио да су Срби и Хрвати живели „стотинама година у посебним државама“ и да би тако требало да буде и у будућности. Изразио је наду у могућност добросуседске сарадње када се буде решило државно питање. Избор је представио Стојадиновића у позитивном тону. Тако је у Стојадиновићевој краткој биографији наведено како за време његове владе „нису били вршени прогони Хрвата, како се то раније практицирало“, а да су се „многи“ Хрвати који су до тада били у емиграцији вратили у домовину. Наведен је и пример Милета Будака. Из оваквог представљања једног српског политичара могло се закључити да интервју није случајно направљен и да иза свега стоји нешто више. И сам некадашњи председник владе на крају интервјуа је рекао да се нада да ово није њихов последњи сусрет и да је његов дом отворен за добре и праве Хрвате.[7]

Почетком новембра 1954. године Стојадиновић је дао још један интервју на ову тему и то аргентинском листу El Mundo Argentino, у којем је казао да његова ранија изјава има за циљ „смирење духова међу нашим народима и уколико је то могуће, предати забораву узајамне увреде и непријатељства“. У наставку разговора са уредником листа рекао је и следеће: „Др Павелић и ја мислимо исто. Обојица смо националисти и сматрамо међународни комунизам заједничким непријатељем наших народа“. Закључак је био да Срби и Хрвати не треба да се боре међусобно, већ да концентришу све снаге према поменутом непријатељу.[8]

Против идеје о споразуму са Павелићем иступили су бројни српски емигрантски листови. Доброслав Јевђевић је констатовао да ко пружа руку Павелићу, тај  легитимизује његове злочине; Стеван Тривунац је говорио да се „хрватским усташким одродима прикључују српски реакционари“ и да угрожавају „заједнички дом“ -Југославију, а љотићевска Искра да се ради о сусрету „две назадности“, односно о сусрету „фашистичког шегрта и калфе“.[9] Став Српске заставе био је да су усташки злочини током Другог светског рата стравични и неоспорни, али да је мирно разграничење боља алтернатива од „рата до истребљења“.

Треба напоменути да су разговори које је Павелић водио са Стојадиновићем довели до осипања у усташким редовима. Вјекослав Лубурић Макс је у свом листу Дрина напао свог некадашњег вођу због разговора и договора са Стојадиновићем, „једним од највећих крвника хрватског народа“. На овај текст одговорила је Хрватска изјавом Вјекослава Вранчића, у којој се каже да државне границе може мењати само „суверени хрватски народ“, а да ни он нити било ко други од Хрвата у Буенос Ајресу није са Стојадиновићем водио преговоре везане за питање граница.[10]

На овом месту ћемо се осврнути и анализирати сам случај тзв. споразума Стојадиновић–Павелић. Није спорно да су се њих двојица посећивала током 1954. године, о чему сведоче фотографије објављене у емигрантској штампи. Такође, обојица су се јавно изјаснила за то да Срби и Хрвати треба да живе у две одвојене државе након рушења поретка у Југославији. Јасно је и да су разговарали о идеји чија је суштина била мирно разграничење између два народа. Спорно је да ли је споразум стварно постојао и шта је у њему писало. Према тврдњама очевидаца, некакав документ је постојао, али шта је садржао остаје непознато.

Да ли је споразум потписан или није и даље је дилема, али две конкретне чињенице указују на то да није. Као прво, документ није никада објављен нити пронађен. Као друго, важан траг је текст Марка Синовчића из 1961. године, настао на основу разговора са Јосипом Субашићем, који је присуствовао састанку на којем је споразум требало да буде потписан. По тој верзији, Стојадиновић и Павелић су се нашли у Стојадиновићевом дому у Буенос Ајресу. Наводно је бивши председник владе желео да самом чину да што свечанији тон и да обезбеди присуство представника српске и хрватске емиграције. Ипак, до потписивања није дошло, из недовољно јасних разлога, а две копије текста споразума су остале код Стојадиновића и Субашића. Сведочење уредника Хрватске Звонимира Фржопа говори о томе да је споразум требало да буде објављен. Наиме, њему је речено да резервише одређени простор у следећем броју листа, али материјал за објављивање никада није добио. Наводно је требало да истоветан садржај буде публикован и у Српској застави.[11]

Миша Ђурковић у својој анализи наводи три могућа објашњења зашто је и како дошло до споразума између Стојадиновића и Павелића. Прво, које назива „Удбино“, јесте да се радило по задатку страних служби, пре свега Италије и Аргентине, а против
власти нове Југославије. На ово тумачење указивали су и листови у којима је вест о помирењу прво и објављена. Стојадиновићеви договори са Павелићем могли су се тумачити и као вид притиска на власти ФНРЈ да пусте Драгомира Стојадиновића (брата Милана Стојадиновића) из затвора у Југославији и пошаљу га у Аргентину по задатку да „смирује и контролише Милана“. Треће тумачење које Ђурковић наводи јесте да је Стојадиновић можда радио у договору са Удбом на дискредитацији Павелића међу хрватским емигрантима, не би ли тиме купио „слободу за Драгог“.[12]

Образложење да је Стојадиновић радио по налогу Удбе у циљу дискредитације Павелића чини се, на основу постојеће грађе, најмање вероватним, јер су представници Удбе касније убеђивали Драгомира Стојадиновића – да он „никада не би био слободан“, да је у обзир узимано држање његовог брата. Такође, током 1957. године Драгомир Стојадиновић је наводио да се Милан Стојадиновић „опекао на две ствари, Трст и Павелића“, што указује да на том пољу није радио по жељама представника ФНРЈ.[13] Да је Милан Стојадиновић том приликом деловао по налогу аргентинске полиције уопште се не помиње у извештају Министарства унутрашњих послова 1960. године, у коме се говори о Стојадиновићевој активности у Аргентини.[14] Дакле, можемо закључити да је најближе истини образложење да су разговори с Павелићем бар делом представљали покушај да се изврши притисак на власти ФНРЈ за пуштање Драгомира Стојадиновића у Аргентину. Наравно, уз ограђивање да се ради о тумачењу до сада познатих извора. За додатно разјашњавање ситуације посебно би било од значаја анализирати да ли је у свему томе било утицаја италијанског фактора, због заинтересованости те земље да ослаби позицију ФНРЈ у јеку Тршћанске кризе, као и због веза које је Стојадиновић имао са Италијанима и пре Другог светског рата, али и касније у Аргентини.

Битно је рећи и неколико речи о питању граница, односно да ли је стварно било конкретног договора о разграничењу између Србије и Хрватске након рушења режима у Југославији. Границе нису помињане ни у једној од званичних изјава двојице актера. Говорило се о принципу мирног разлаза, као и да би сва питања требало да реше законита народна представништва две земље. О томе нам сведоче како њихове директне изјаве тако и посредне које су пренели њихови саговорници.[15]

Верзија о конкретним граничним решењима потиче од хрватског свештеника Ђуре Балоковића, који је наводно на свом пропутовању кроз Аргентину одвојено разговорао са Стојадиновићем и Павелићем. Оно што му је о овим разговорима из 1954. године испричао Балоковић током 1965, записао је Винко Николић, уредник Хрватске ревије и објавио 1967. године у књизи Pred vratima domovine: susret sa hrvatskom emigracijom 1965. Привремена граница је, тако, требало да буде успостављена рекама Босном и Неретвом, где би све западно у Босни и Херцеговини припало Хрватској, а источно Србији. То је, у крајњем, значило да би Бања Лука била хрватска, а Сарајево и Дубровник део нове српске државе. Тадашње границе република Србије и Хрватске није требало да буду измењене. Наводно је било замишљено да се формира и једна комисија која би се старала о размени становништва и добара. Сличну верзију Балоковић је наводно чуо и од Павелића, али је он предвиђао могућност плебисцита грађана Дубровника за коју од новоформираних држава би желели да се определе.[16]

Ова верзија догађаја је проблематична и стога што нема никавку прецизнију временску одредницу када су та два разговора одржана. Из свега наведеног можемо рећи да је прича свештеника Балоковића у вези са границама, коју је записао Николић, с једне стране непроверљива, а с друге стране нема потврду у другим изворима нити изјавама. Што се тиче Николића, занимљиво је рећи да је његово изручење од Аргентине ФНРЈ преко свог посланства у Буенос Ајресу тражила током 1947. године, дакле још раније него Павелићево.[17]

Да је питање граница озбиљније разматрано демантовао је и сам Стојадиновић у разговору са доктором Бранком Пешељем, вођеним фебруара 1960. године. Тада је рекао да о границама није било говора, него само о принципима, и да он као наследник Николе Пашића никад не би пристао да Босна и Херцеговина припадне Хрватској. Његов саговорник остао је убеђен у његове тврдње, што је касније и објавио у канадском недељнику Хрватски глас. Ни ова Стојадиновићева изјава, међутим, не може се узети без резерве јер је дата у периоду када је Павелић већ био мртав, па није било другог сведока који би могао томе противречити.[18]

Постоји и једно сведочанство, додуше из друге руке, како је изгледао тај „историјски сусрет“ Стојадиновића и Павелића. Запис о томе оставио је чувени италијански новинар Индро Монтанели. У чланку објављеном годину дана касније у листу Corriere della Sera, Монтанели даје занимљиву и упечатљиву слику. С једне стране Павелић, емотиван и убеђен да чини један корак од којег зависи судбина народа, а с друге стране Стојадиновић, који је описан као уздржан, па чак и незаинтересован. Италијански новинар бележи како је Стојадиновић, док је Павелић сузних очију говорио о помирењу два народа након свих сукоба и жртава, „кришом листао берзански ценовник и скицирао оловком на маргини, неке брзе операције преношења“. Деловало је да је некадашњи премијер дошао да одради посао из интереса које Монтанели и присутни на састанку нису могли докучити.[19]



Текст је приређен на основу књиге: Бојан Симић, Стојадиновић у Аргентини, Београд: Институт за европске студије/Фондација „Светозар Милетић” 2022.

Featured image: Стојадиновић, Павелић и Вјекослав Вранчић у Павелићевом врту 1955. године (Извор: Хрватска ревија)


[1] Archivo Histórico de Cancillería, Ministerio de Relaciones Exteriores y Culto, Buenos Aires, Argentina (MRE), DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Вербална нота Амбасаде САД у Аргентини од 30. 4. 1947.

[2] MRE, DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Одговор Министарства иностраних послова Аргентине упућен Амбасади САД у Буенос Ајресу од 7. 6. 1947.

[3] MRE, DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Допис Министарства иностраних послова и вера од 20. 10. 1947.

[4] Стојадиновић, Заточеник његовог британског величанства, 188–189.

[5] АБ, БИА, 70900415/91–1, „Стојадиновић др Милан, његово држање иза рата и наш план акције у вези тога“, од 12. 8. 1952. Ти преговори су, према доступним документима, трајали до октобра 1953. године.

[6] ДАМСП, ПА, 1951, Аргентина, ф. 3, д. 32, с. 45959, 1–6.

[7] Izbor, br. 10, srpanj 1954, 8. Такође: Krizman, Pavelić u bjekstvu, 262–264.

[8] Српска застава, 25. 12. 1954, 3.

[9] Krizman, Pavelić u bjekstvu, 269–271. Стојадиновића је фашистичким шегртом назвао још пре Другог светског рата Димитрије Љотић у својој брошури „Порука фашистичком шегрту“ из 1937.

[10] Цитирано према: Krizman, Pavelić u bjekstvu, 342, 349.

[11] Hrvatska misao, svezak 23, broj 26, 1961, 61–62.

[12] Ђурковић, Увод: Енигма Милан Стојадиновић, 25.

[13] ИАБ, БИА, 70900415/107–1, Забелешка о разговору са Драгомиром Стојадиновићем, од 26. 5. 1957.

[14] Archivo General del Poder Judicial de la Nación, Buenos Aires (AGPJN), Dossier 11.358, Policia Federal, Letra N0 46.183 од 22. фебруара 1960.

[15] Hrvatska revija, godina XXXIX, svezak 3 (155), rujan 1989, 553–554; Krizman, Pavelić u bjekstvu, 281.

[16] Vinko Nikolić, Pred vratima domovine: susret s hrvatskom emigracijom 1965, knj. 2: Dojmovi i razgovori, (Pariz–Minhen: Knjižnica Hrvatske revije, 1976), 217–221.

[17] ДАМСП, ПА, 1947, Аргентина, ф. 9, д. 26, с. 420383, „Издавање ратних  злочинаца“.

[18] Симић, Југославија и Аргентина, 207–209.

[19] Corriere della Sera, 23. 7. 1955.



НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ (ПРЕДРАГ ПЕЂА ТОДОРОВИЋ)

Предраг Пеђа Тодоровић је дипломирао на одсеку за сликарство у класи професора Славољуба Чворовића 1991. године. Магистрирао је на одсеку за зидно сликарство – мозаик 1944. године. Завршио је курс из конзервације керамике Центра за конзервацију „Дијана“ при Народном музеју у Београду 1997. године.
Члан је УЛУСА од 1993. године и има статус самосталног уметника. Дела му се налазе у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и у иностранству, између осталог у Народном музеју у Београду, у Народном музеју у Пожаревцу, у Народном музеју у Тополи, у галерији Saint Julian у Sliemi-Malta, у приватним колекцијама у Бечу, Мадриду, Барселони, Милану, Риму, Ла Валети, Минхену, Паризу, Санкт Петерсбургу, Сиднеју и тд.

НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ

Часовник откуцава, танана нит ближи се крају, за неколико дана призор ће угнездити тајну.

Недостаје Минотаур. Није се тек тако распомамио, осећам његов дах. Тражим да спазим вршак његовог рога. Узалуд, светло је распршило његову сенку. Али он је сакриван у неком кутку и вреба оне који су пијани од утисака, да их одвуче путем паукове мреже да би из њих исисао импресију. Да, ипак, у овом граду је присутно одвајкада његово обличје у виду Бастиље, гиљотина које су биле жедне крви тако да је и последња исповест једног обезглављеног краља постала неизбрисива мрља која је постала црна флека. Владавина безумља постала је Пировање тамних демона. Изидино завештање, лоше протумачено и изврнуто постало је погубно за ток. Наполеоново време још више се приближава мумији. Доба Франкенштајна је на помолу, према њему је лице Квазимода само невешто исцртана истина.

Предраг Пеђа Тодоровић

Изненадни пљусак спира огромно плаветнило. Усковитланост облака подсећа на позоришне завесе испод којих се одиграва МИТОЛОГИЈА . Трећи чин времена. Стално присуствује позоришна атмосфера, мењају се улоге и сцена у мијазми провиђења. Васкрсавају у моменту док кишне капи спирају окно, слике Мориса Утрила и нашега Пеђе Милосављевића који је један од ретких који је сачувао кишни лик овога вилајета. А онда када плаво небо прогледа сунчаним оком, одједном све затрепери као дивизионистички потез на сликама импресиониста. Писароово виђење дарује прави дамар светлосних искри које дефинитивно усваја Сера својим поинтилизмом. Све је у бојеној тачки облик сведен на своју суштину, постаје знак обавијен игром колорита. Имао сам прилике да се уживо упознам са местом који је нуклеус оваквог тријумфа светла. Готичка катедрала Сан Шапел ушушкана у свој ванвековни мир постаје место за иницијацију Светла. Када ступите у горњи део тада ћете осетити да сте постали бојени сегмент, проламањем светла кроз витраже. Цео простор звони бојом и слави свеприсуство Божије манифестације. БОГ ЈЕ СВЕТЛО! СВЕТЛО ЈЕ ЗВОН ВЕЧНОСТИ! Импресионисти су то спознали славећи обичне тренутке, они су прославили свеприсуство Божанске промисли. Импресионизам је одраз Готичког окносјаја – ВИТРАЈА. Доривалу је можда управо ово место открило својим физичким дејством наук који је применио у својој теорији боја. Управо то штиво отвара вратнице импресионистичком поимању слике. Све пре тога је пуно битумена и музејске патине.

Предраг Пеђа Тодоровић

Станите, али ово је део неког заосталог мишљења које је као и сама констатација део преживелих историчара уметности. Уосталом о каквој музејској патини говорити у граду светлости. У граду где побеђује дисање пуним плућима, где се изнад свега цени слобода. У граду који је јадан од првих који се узјогунио и променио, у датом тренутку свој изглед. Тако да је од средњовековног добио свој данашњи изглед, осмехујући се и поздрављајући небо, широким булеварима, дишући мноштвом паркова, а зеленилом је обавио многа своја сећања. За разлику од неких који су се трудили да затрпавају, плашећи се ископаног, он је и то нађено поставио по парковима, а тамо где није могао он је пустио машти на вољу. Запитаћете се да ли сам заборавио импресионисте и зато сада упадам у дигресију? Не, само покушавам да нађем једног пријатеља кога сам препознао пре неколико година, тј. 1988. године. Па заиста није случајно што је то било у прошлом веку. Вероватно сте радознали али не бих вам га одмах откривао. Дозволите ми да тај мој пријатељ буде тајновит. Његово присуство је јако важно у мом даљем путешествију. А управо због тога што он држи кључеве раскршћа. Као нека врста Хермеса или Херме или ти нашки речено крајпуташа. Веома је кључан моменат када сам га упознао. Не бих га ни приметио да нисам открио заједничку пасију према миту. У граду где је стално присутна сен Минотаура, то није необично. Па добро, ево нека тајанственом пријатељу буде дата улога Тезеја. Па онда и нека сада његово право име буде и даље скривено овим чувеним грчким јунаком.

Предраг Пеђа Тодоровић

Зашто желим да тај лик остане под велом? Има разлога за то јер је и он имао велики број пријатеља како у његовој садашњости тако и у прошлости.

У граду где све ври од симбола и многоструких значења, где се тренутак у часу расплине и где се пројављује оно невидимо, ванвековно, родио се управо наш јунак, Тезеј. Шта оно рекоше за музејску патину и за таква слична нагваждања. Нека они оставе прашину да се мирно таложи и прекрива оне некадање боје и потезе. Они који виде испод скраме, који смотре, приметиће да су све поштапалице измислили они који гледају са свог матерјалистичког становишта. Тако, по њима, импресионисти напуштају свој атеље и одлазе у пленер, где се инспиришу стварним. И то се већ као нека мантра понавља већ два века и постаје на почетку 21. века правило. Управо наш Тезеј све то побија, ломи и захваљујући њему та овештала мантра губи трку. Његово остварење потпуно открива један другачији ток. СТАЛНО ПРИСУСТВО ДУХА ЈЕ СЛОБОДА КОЈА РУШИ СВЕ ЗАБРАНЕ. ПРАВА СЛОБОДА СМЕШТЕНА ЈЕ УНУТАР МЕРЕ БИТИ, КОЈА ЈЕ УПОРИШНА ТАЧКА ВЕЛИКОГ ТВОРЦА. ТАКО ЈЕ И САМО ОСТВАРЕЊЕ ПУТ КА ЊЕМУ. У ТОЈ НАИЗМЕНИЧНОЈ КРУЖНИЦИ ЈЕ ЗАОКРУЖЕНО ПОЧЕЛО СВИХ СТВАРИ. ОНИ КОЈИ СУ СПРЕМНИ ЗА КРУГОГЛЕД МОГУ СПОЗНАТИ ТИМ ПУТЕМ СВОЈ ЦЕНТАР. ОНИ МОГУ ОСТВАРИТИ КРЕАЦИЈУ, ЈЕР ЈЕ ОНА ПОНОРНИЦА КОЈА ЈЕ ПРОМИСАО НЕБЕСКОГ ТОКА. ИЗВОР ЈЕ ПИТКА ВОДА –ЧИСТА МИСАО, ЧЕДО ПРОМИСЛИ КРУЖЕЊА УСТОЖЕРЕНОГ ЦЕНТРА. То ми је шапнуо у једном трену Тезеј.

Предраг Пеђа Тодоровић

А сада вратимо се Минотауру, после овога нисам више толико убеђен у његово присуство, можда он и није он, можда је ипак Успавана лепотица, или нека уснита тајна коју је Ђоконда похранила внутрини? А да није и сама Ђоконда двојница Аријадне? To су нека од питања које сам поставио Тезеју. Он ме је дубоко посматрао и ја сам у трену препознао да је оно што могу да откријем митологија и бајка које скупа играју менует или кан-кан или …

Нарочито је овај контраст присутан у тренуцима просветљења када се отклапа небо и нештедимице дарује земљи исијавање. Као да се стапа са њом. А када проспе прегршт светлосних стрела, лепотица се буди из своје омамљености, слично представи СВ. ТЕРЕЗЕ – Скулптури Бернинијевој. Ипак бих се одлучио да је представим у улози успаване Лепотице која се устоличила у бајци Шарла Пероа. А и стварно постоји и плута у својој лађи Отел де Вил – иначе градској већници. Њу чува армија витезова који стреме у висине. Када она оживи, они крстаре заједно са њом. Њен љубљени Хипнос нежно је привија у своје наручје, а у намрешканим облацима у часу можете угледати његов лик. И тако јој испуњава ружу сновима. А ноћу долази Селена, успавана красотица постаје Ендимион. Тако се улоге стално мењају, од часа када је створено ово здање. Обистињене бајка и мит у грађевини, постају опомена овом времену који признаје виртуални свет екрана свакодневне уобразиље. Али ово место памти и много горе призоре које је вео историје покрио. Памти вешала на којима су страдали многи који су били уз Ројалисте.

Предраг Пеђа Тодоровић

Можда су то сенке које присуство Минотаура ипак оставља. Његов крвави данак, попут плашта клизи преко тог дела историје. Својим кужним задахом испуњава те делове историје, тек толико да поремети ону раскошну слику, која тако постаје уморна уобразиља. Попут огромног паука који је сплео мрежу да би премрежио светлост Париза, понављајући сан једног лудака, који је био пророчански. Толико о сомнабулној прикази, коју потцртава силуета рогатог мутанта.

Посматран оком Икара овај град се попут рибе башкари и праћака. Да ли он из те перспективе може да запази провиђења и мијазме усред дана? Да ли може да примети метафизику овог града? Да спозна и поред буке ехо хармоније свера. Одатле види да је овај град Плутон, дете Деметре, који је на властитом длану распоредио објекте, зграде, паркове, а његовим жилама пулсира Сена. А да ли из тих небеских дубина може да спази и заточеника лавиринта? Или ,можда захваљујући тој дистанци запажа да овај биколики изрод, грли лепотицу и са њом игра, по не знам који пут – “Последњи танго у Паризу”.

Препустићу се сада лудој доколици, посматрајући лет Икара. А то ћу учинити на месту које се зове Монмартр, са тачке где пулсира Свето Срце.

А о мом тајанственом пријатељу исприповедаћу касније.

Предраг Пеђа Тодоровић

КНИН И ПОСЛЕ ЊЕГА – ЗАПИСИ (БИЉАНА КОВАЧЕВИЋ)

Биљана Ковачевић је професор српског језика и књижевности у гимназији и интегративни психотерапеут/филозофски саветник. Пише прозу и кратке лирске записе. Објављивала је своје текстове за неколико штампаних и електронских медија. Живи и ради у Београду.

ЗАПИСИ

Својевремено сам купила књигу необичног наслова „Како да говоримо о књигама које нисмо читали“ и до данас ‒ ето парадокса! ‒ нисам стигла да је прочитам. Не знам, онда, да ли бих могла да говорим о тој књизи или некој другој коју нисам читала, на пример, о оној око које се ових дана дигла прашина, јер је незаслужено добила награду, кажу. Неко је рекао да је ордење сувишно, једнима није потребно, а другима не припада. И збиља, тако је одувек било погледамо ли далекозором у прошлост, писци о којима се говорило како не треба, а били су велики, постали су још већи након неколико деценија тамновања, док су ови што су ловорове венце јефтино купили, пострадали за својим писаћим столом, ороз није морао да се повуче. Не треба, дакле, галамити. Међутим, требало би знати да је литература увек у снажној спрези са друштвеним приликама и да о њој озбиљно могу да говоре једино они са дугим читалачким стажом и озбиљним образовањем, компетентни и ретки, док осталима може да буде снажно надахнуће и прилика за катарзу, о њој, таквој, може се имати суд, али не вредносни суд, јер он тражи ширину која се не да захватити у лету. Због тога ми се чини да је прича о књижевним наградама увек прича о нашој свакодневици, иако се то на први поглед не чини. Када је пре сто година Милош Црњански почео да објављује поезију у књижевним листовима, многи су негодовали и нису желели да читају такве егзибиције у стиху и називали су га шарлатаном. Они који су слутили о каквом је гласу реч, мада за то још нису имали доказе, замолили би га да напише текст или објашњење, а он би тако написао нову песму, само у прози. Црњански се поигравао језиком све време и осећао је како пулсира живот у страшном двадесетом веку, па је ломио реченицу онако како су други његову стварност ломили или каква је она на крају постала, изломљена и цела. Ти који у Лирици Итаке нису чули дух новог времена, нису разумели ново време, јер можда нису хтели да се приближе страшној патњи, чувајући себе од бола. Тако је немилосрдна критика упућена Црњанском била критика упућена једном времену у којем ништа није било како треба, где се све могло видети на слици Пикаса, људска глава је у левом углу, удови одвојени доле десно, човек располућен, као да га нема. Зато ми се чини да су препирке о новом хибридном роману који је добио награду можда разговори о тренутку у којем живимо, а који, у ствари, нема много везе са књижевношћу, пре ће бити да књижевност има везе с њим. Ако се читаоци буне што је такав роман којештарија из ког одзвањају псовке и улични говор, где писац или приповедач ‒ ко би то могао знати ‒ говори о траумама из детињства, а да се не задржи ни трен на оном месту откуд сва бол потиче, па прелази преко лирских записа брзо, да ране не би прокрвариле, и ако ‒ коначно ‒ у овом необичном роману ничег важног и смисленог нема, значи ли то да је тако са свима нама, да ни ми смисао не налазимо, да нас љути празнина у коју смо загледани, а коју овај писац својим делом потврђује? Рекла бих да смо мало читали, зато лоше пишемо. Или ‒ обесмислили смо све, зато лоше живимо.

***

Возим се данас кући, размишљам о својим речима изговореним пред другима, никако ружним, али можда грубим или без такта, после којих ми пријатељи кажу да сам пренаглила, као да је могло мање силно или блаже или шта ме се све то тиче, а ја загледана у неке тамне облаке у даљини сетим се свог краја, ови што не знају географију кажу да сам из Босне, а нисам, то је Далмација, призовем љути крш и све што је природа обукла лепо, ево и сад су ми те слике пред очима, и схватим колико нас географија одређује, колико нас наша земља поји и ваздух неком снагом испуњава, да нам се често чини да смо ништавни мимо оног места где смо рођени, јер смо свугде често несхваћени, наше речи другачије звуче, морамо да их одмеримо, да се какви вишкови не би погрешно схватили, а у нашем крају вишкова ‒ нема, свака је реч на месту, јер је мисао тамо где треба да буде, са њом и човек који ту мисао у својој глави кроји и онда ‒ само бих свима да покажем одакле сам, ништа да не кажем, да покажем свој камен и своју буру, оне путељке што воде до далеких кућа иза којих се осети мирис мора и његове пучине, па да се разумеју моје речи које не могу да буду благе, јер живот је тамо где су моји корени ‒ груб, и предиван.

***

У нашој книнској авлији у пролеће све би озеленело, трава би нарасла после првих киша и тулипани би процветали као у строју, црвени и жути, били су дивови које други нису смели да дирну, камоли уберу на Цвети, обичај је био да се купамо у цвећу. Бака би потопила латице у лонац, посула бокалом млаке воде, да одстоји и да се у недељу умијемо. Чинило се да живот будимо тог јутра, сећам се колико сам се као дете радовала овој води и цвећу, бака се веселила са нама, заборавила би на ратове у детињству и како је изгубила оца док је још била мала. Неко чудо се догађало, а ми, опијени мирисом, препуштали смо му се и уживали, чекали смо Ускрс. Пре неколико дана, тринаестог априла, било је тачно десет година од бакине смрти. Нисам бројала, мислила сам да је умрла пре који дан, као да је још увек ту, сетила сам се да је био Велики петак кад је у болници заклопила очи и рекла овом свету збогом, доста се намучила, знала сам да је отишла да се одмори. Свих тих дана, сећам се, киша је лила као из кабла, неко чудно је време било, можда су и снег били најавили, носила сам њене ствари у кесама из болнице испод кишобрана, да не покиснем, и нисам плакала, киша је земљу натапала да из ње никну тулипани и да дође празник. Сахрањена је на ускршњи понедељак и од свих дана у низу једино је тих неколико сати док смо били на гробљу киша престала да пада и сунце је грануло. Била сам захвална Богу на овом дару, на прилици да је испратимо у светлост, да њене очи пођу у сусрет својима који су је тамо чекали. Сањала сам је пре неколико ноћи, вратиле смо се у Книн, шетале се главном улицом, потом зашле у авлију, било је тмурно време, није личило на пролеће, окренула сам се и ‒ она више није била ту. Тражила сам је, учинило ми се да сам је на трен изгубила, поглéдала у сваки део пространог дворишта, старе кутије биле су разбацане свукуд, неки оронули кош висио је са спољашњих врата, али нико да се јави. Стајала сам на средини авлије, сама. Није било ни једног тулипана. Облаци се нису размицали. Била сам непомична. Чекала сам Ускрс.

***

Кажем свом стрицу Марку пре десетак година, кад сам се вратила са венчања и свог првог кумства, да можда ускоро треба и ја да се удам, време је, а он ми одговори благо ‒ Треба да се удаш кад је теби време, а не кад је другима време. Да је жив, сутра, на Богојављење, напунио би 87 година. Мој родни Книн памти га као отменог господина који је управљао великом фабриком скоро тридесет година, а захваљујући којој су многе породице живеле и имале круха на трпези. Они који су волели да се веселе и карте играју, често су били виђени у његовом друштву, у којем се димило, ваздух се ножем могао сећи. Онда се кашљало, некад од радости, покаткад од плућа што стисну, па би да не пусте. А пуштале су, јер се живело, чак и кад лекари нису тако мислили. Памтим необичан разговор једног угледног кардиолога из Сремске Каменице са мојим стрицем. Било је то, ако се добро сећам, на почетку деведесетих, после два или три озбиљна срчана застоја, након којих је било извесно, лекар је говорио, како стриц неће поживети ни две године. Овај мудрац у белом мантилу преминуо је за то време, а стриц Марко после двадесет година. Волео је да слаже пасијанс за столом у дневном боравку, на којем су увек стајали транзистор и чашица ракије. Пажљиво је слушао вести, у време кад још нису биле оволико прљаве и погане, а ракијом би опрао горак укус свега што га је окруживало, од чега није могао побећи међу књиге које није престајао да чита. Зато је ваљда добро и људе читао, али би их прво саслушао, упркос томе што је снаге понестајало, видело се то у његовом крхком и слабашном телу, које се гасило са годинама, мада је био висок и крупан човек. Данас, после скоро десет година од његове смрти, осећам да ме нико није тако пажљиво слушао и учио мудростима којих онда нисам била сасвим свесна, али које се данас пројаве, напоје ми душу у збрканој пустињи. Дан или два пре него што је напустио овај свет, држала сам га за руку у болници, није више могао да говори, пољубила га у чело, говорећи му не збогом, већ довиђења, сигурна да се сели тамо где копрена не прекрива светлост и где благе речи теку у млазевима, одакле у тренуцима неспокоја, кад је ваљда најпотребније, дође снага, због чега, као вечерас, поред упаљене свеће, заплачем и будем тужна. Потом будем радосна, јер сећање на њега не чили, неће никад. Његове су ме речи васпитале, а његов ће живот ‒ док сам жива ‒ бити пример великог живота, у којем није како други кажу, већ како ми кажемо, у којем се воли и страда по својој вољи и у којем су други људи саговорници и сапатници, не богови. Бог је један и вечерас се јави.

***

Пре петнаестак година, кад сам први пут отишла у Книн после Олује, попела сам се на тврђаву – са које се и данас застава вијори – и крадомице, док су пријатељи шетали около и уживали у погледу на град, згазила платно које је ветар под моје ноге нанео, осмехујући се дрско, као да то чиним мимо своје воље, а за неки виши циљ, мени непознат. Нико ме није видео. Кад сам о томе причала другима, једни су се смејали, други мој гест наградили лепим речима, а трећи се питали – шта ће ми то, могао ме је неко видети. Знала сам да ме нико неће видети, јер на оној книнској стрмини није било живе душе, а требало ми је да видим себе како се у том тренутку, на ветрометини и са осећањем понижења, јер сам у своме граду гост, подсмевам једном народу који мом није дозволио да живи и који га је, а да се није окренуо, отерао попут псета. Ништа се после овог није променило и неће, јер заставе су платно које се вијори ако је ветар наумио да се шета. Али питам се – зашто се онда у великим градовима налазе на брду које наткриљује град? Зашто једнима сметају, а други се њима поносе – ако су то обичне крпе на чијим се рубовима више и не назире ко их је скројио. Данас, ето, нисам желела да их газим. Данас сам гледала високо у небо.

***

Дете сам, слушам, док је весела галама, да свака кућа једну торбу има, у случају да се бежи брзо, ако гранате испуне небо, да све буде на истом месту – динари, накит и слике из албума. Никад не видех да је тако било, ту торбу ионако нико нема, мада се брзо полази из Книна. Једног јутра, небо је бакарно, а војску – кажу – познају по траговима. Из руке дршка пада, плачем, помишљам на рат и да се драма збива. Мајка дрхти и говори да није. – Само си ружно сањала.

***

Посљедњих мјесеци, што вријеме одмиче све више, често гледам слике старога Книна и људи који су некада тамо живјели и успијем, не буде ми тешко, да замислим како је било корачати тим маленим градом средином прошлога вијека док су старе госпође на глави носиле мараме, а преко руке боршу у којој би носиле кући спизу за свога мужа или га чекале на раскрсници гдје се у подне чуо жамор веселих пролазника, суботом, на примјер, кад се није радило, а веселило се под сунцем небеским, ваљда зато што се живјело и што је свега било, а мало је требало за ситне радости које су бојиле сваки педаљ пута дуж дрвореда којим су трчала дјеца, као с оне разгледнице што је стајала у витрини и дуго мирисала на дуње и смиље. Боже, како је лијепо кад оживи у мени дух тога времена, не знам ни сама шта се догоди, па осјетим мирис липе у авлији и чујем шкрипу капије, улази неко ко ми је драг, а све је моје, не могу се надисати милине – што сам у оном кутку свијета чији језик једино разумијем.

***

Војници у белом марширају главном улицом, пристигли одасвуд хрле према тргу не би ли се поклонили прошлости и подвигу. Вичу, грме, кô да је олуја. И само тог дана град је њихов. Свих других – он је наш, постиђен и већ стар, на усуканој калдрми код борића, пут водопада и Топоља, према Булиној страни и Врпољу, срамежљиво нешто говори, а чини се да јечи. Хоћу ли продисати? И хоће ли вас поново – бити?! (Книн, август 2020)

***

Кад дођеш у било који град, а тај град је пустињом постао и видиш људе који се веселе, јер весели су после туге и бола, радују се кад виде звезду у бескрајном плавом кругу, немој на њих палицом и грубо, немој их газити и кињити. Знаш да постоје, да живе тихо, да су обневидели од мрака и да ником не сметају, чак и кад се смеју, а смеју се ретко. Пусти их да буду где јесу, јер другачије не знају, а морају бити, да би били, сакрили к(т)о су, а то су што видиш, ево, ту. Склупчани у своју кожу, храпаве су им усне од тешког смиља које беру поред цесте. Не видиш то. Да видиш, знао би да их одавно више нема. (Книн, август 2019)

***

Сећам се – било је пре 23 године на јесен у Новом Саду, у једној основној школи, у учионици учитељице чије сам име заборавила, али чијих се речи сећам. Након часа музичког на ком смо помињали клавире и друге несличне инструменте, пришла сам учитељици и у чудном јој жару рекла како сам у Книну имала клавир и како је он био леп и како сам на њему свирала. Она ме је погледала благо, не усудим се рећи сажаљиво, мада сам већ и заборавила како је тачно било и рекла – Дивно! А јесте ли га понели овамо? Клавир?! – помислила сам у себи. Како клавир да понесем кад је велики, кабаст, не стаје у торбу у којој се већ налази глава?! Нисмо – рекла сам наглас и тихо отишла на своје место. И нисмо никад после о клавиру разговарале, јер убрзо потом нисам више била ученица драге учитељице. Али јесам разговарала са собом дуго и често о томе зашто клавир нисмо понели кад већ ништа друго нисмо. Како то да га нисмо некако могли изнети, могао је држати свако са своје стране по део, било нас је толико да свако ухвати један део клавира. Нисмо га понели. Нити смо до данас разумели зашто је клавир требало носити кад је већ био на добром месту, у мојој соби, у мојој кући. И сад нешто размишљам… Можда се на крају и не треба ничег сећати. Кад нешто постане део сећања, онда га више нигде другде нема. Ја бих да Книна буде. И да се све тамо врати. Клавир је можда неко сачувао. (1995–2018)

***

Дошла сам бајсом, немам обичај. У дворишту расте висока липа, ниске су јој гране. Испод једне крошње рецитовали смо Santa Maria della Salute. Топло је, бетон је, и пријатно је. Лето је, иако би требало да је тек пролеће. Тек видех да је скоро подне. Ушла сам. Имала сам посла нека. И неважна. Сређивала сам своје стари, одустна, увек таква кад сам најприсутнија. Да не видиш. А видео си у мојој коси липу. Пришао. Ниси ме питао. Брао си цветове у њој. Пустила сам те. Близу да будеш. Најближе што си икад био. Рекао си – види колико се уплело. Чула сам – колико смо се уплели. Колико се уплићемо. И кад нисмо ту. И кад нас нема. Отишао си. И ја сам. Отишла. А с места се нисам померила.

***

Путујући брдовитом Шумадијом, заволела сам ову плодну земљу и њене добре људе, колеге су ми постали драги пријатељи и пожелела сам да останем, да не одем, не напустим тло којег се многи одричу, а које – ето радости – може моје да буде.

***

Какав је неко са пријатељима, такав је у вези. Какав је у вези, такав је на улици. Какав је на улици, такав је на послу. Какав је на послу, такав је са децом. Какав је са децом, такав је у своја четири зида. Какав је у четири зида – такав је.

***

Ови што диљем света утишавају Чајковског и спаљују Достојевског и Толстоја ваљда мисле да су уметност ноте и слова, па кад се униште, тад завек нестану, али, авај ‒ рукописи не горе, господо драга, нисте читали Булгакова, јер да јесте, знали бисте и да ђаво дође само тамо где га зову, а да мајстори који пишу, све и да их стотину пута ометете, поћи ће месецу, можда Богу, земља им је мала.

***

Смејали сте се вицу – као и ја – о Црногорки која испраћа сина у Америку и сузе рони, а комшиница је теши речима: Хајде, јадна, што плачеш, вратиће се он, па не иде у Београд! Добро, врате се Београђани својим кућама, понекад, углавном лети, па се раскошно приморје претвори у српску престоницу на води и тад синтагма Београд на води добије смисао. Али нешто друго нема смисла – зашто се уопште из Црне Горе иде? Није Црна Гора велика, мада је брдовита и стрма, у пречнику тек неколико сати, дâ се то све брзо видети – доле море, горе планине, у средини крш, успут шума, понеко безимено језеро и градови смештени како је коме згодно било, а до којих се и не мора стићи, јер путокази понешто и сакрију, а табли је мало. Није Црна Гора велика, ко мери строго и круто се држи рецки на своме метру, нема ње ни за зуб ако ћемо поредити с другима, великима, с онима који су засенили свет и никуд више не гледају. Није Црна Гора велика. Али је – предивна. Видела сам њену дугу обалу, њено плаво, пространо, поносно море које понегде умиљато и љупко међу брда зађе, па би да га питаш – куда ћеш?!, а оно, не брини, зна, ђаво је то, па се изненадиш на каквом месту постоји и какво је чудо у природи направио. Видела сам како је пењати се од мора, било ми је жао, мислила сам да моје очи навлаче мрену, напуштају рај, шта би више да гледају, сем што морају да ходају, корачају, кући да стигну. Нема се у шта више гледати кад мора нема. Али – не. Има брда, има љутог крша, има камена који постојан бива као и човек на земљи и не да се, а све би да га смакне. Онуда само треба једном проћи, па знати да је Бог милостив. Леп је и Жабљак на који упути једна старија, фина жена, чудећи се симпатично што се тамо већ није било. А није, драга госпођо, није, јер увек бисмо да видимо туђе, а не своје, и радије се дивимо ономе што немамо, а не ономе што је наше. Све су то наши људи, једни и исти, добри, зашто не би били?! Истим језиком говоримо, једнако се крстимо и свима нам је кич музика која трешти, а Владо фин и може проћи. Што, па као да се на магистрали не стоји као на Бранковом и не звижди у ****** као кад неко на Славији пресече пут?! Није ли кртола кромпир, а вино – вино?! Није ли… ?! Јесте, увек јесте. Нека ми опросте они чије мишљење и не ценим нарочито по овом питању, али Црна Гора је – наше горе лист. Зато је селидба у Републику Србију – само незнатно померање у своме, као што су приморски градови само копна запљуснута водом. Зато у Црној Гори нема измештања из свога, ради одмора. Овде се човек попут мене врати своме, скоро као на извору. А мој извор је који километар даље, горе, на северу.

***

Каже се да су пре пола века леворуки морали да пишу десном руком. Мени је свеједно којом руком неко пише. Важно ми је само да пише – ћирилицом. (Чујем уздахе!) Ћирилица је српско писмо. Писмо је део језика. А језик је чувар идентитета једнога народа. Како то знамо? Лако. Кад год су освајани простори на којима су живели Срби, прво је забрањивана – ћирилица. Случајно? Неће бити. Лукави су освајачи. Знају оно што ми још нисмо научили – да ако желиш неког да покориш, мораш му сломити дух. И слажем се – јаки и могу слабе да тлаче. Али је најсветија човекова дужност да се брани. Јер одбрана је „с животом скопчана“. Зато – ваљда – ружа трње има. (Сутра је Свети Сава, сетих се!)

***

Паркирам ауто пет минута у месту. Желим да буде под конац. Раван као и суседни. Напред, па назад. Пет минута. Болест. Перфекционизам. Затегнем све под конац. Наместим како треба. Још једно савршенство догоди се у космосу. Ја – срећна. Излазим из кола. Приметим како је други, у ствари, крив. Како је сад и мој крив. Како је све… … Криво. Ког сам ђавола пет минута…?! Пустим кола. Нека стоје тако. На путу за даље размишљам – колико се често управљамо према кривима. И колико се често из тог лима никад и не изађе.

***

Питају ме шта мислим о Андрићграду. Била си тамо – кажу – неколико пута. Не чини ли ти се да и не пристаје великом писцу? Не би Андрић – можда – волео да је толико камена донесено ради њега. И биста његова, сокаци калдрмисани, неколико великих зграда… Није то он. Нека и није, због њега је. Вишеградска касаба је оживела због тог градића. А тај градић подигнут је у славу смисла. Некога је дирнуло дело великог писца. Нису ме питали шта мислим о Сајма књига, о стасалим новим литератама и о прашку за прање веша који се делио уз наслове. И нека нису! Не знам о томе ништа. Знам само да ове године нисам била на Сајму први пут после двадесет година.

***

Чуда ли?! Уђем ли у катедралу, неку, било коју, смештену у срцу града, осетим ─ моћ. Туђу. Градитеља. Изумитеља. Човека пред човеком. Моћ. И изађем ускомешаних осећања ─ како заволети оно пред чим сопствена снага утихне?! Уђем ли у манастир, неки, било који, смештен у далекој гори, осетим ─ мир. Свој. У себи. Са собом. Мир. Остала бих дуго на том месту. Јер су осећања на месту. Чудно је. И догађа се често.

***

Док смо прилазили разрованом аеродрому ‒ многи ни не знају да су тамо градилиште и неред ‒ наш гост из Немачке успео је да се снађе и домогне горњег спрата, потом изађе из зграде и брзо ускочи у ауто који је једва стао у међупростор између ивице пута што води ка излазу и реке аутомобила којој није јасно куда ће, путем или на небо. Наочит и елоквентан, будући економиста комуницирао је са нама на неколико језика, а социјално интелигентан, вешто се сналазио у свакој ситуацији, онда кад треба да говори и онда кад треба да ћути. Рекао ми је да није читао Шекспира и Гетеа, понеки одломак можда, али се слабо сећа ако је тако било, јер школски програм у Немачкој другачије је врсте, оријентисан углавном ка споља, мало ка унутра. Млади људи уче се да се снађу у животу, да га сагледају рационално и економично, да не расиспају своје снаге на питања која почињу речју зашто, још мање да уверавају како је нешто ‒ зато. На крају дана ‒ закључио је ‒ људи су мање-више исти, гладни или сити, жељни сна и новог почетка, ако га има. Дух склон филозофичности ‒ макар у себи ‒ критикује оваква начела, али их помало и усваја, јер увиђа да је живот потребно уредити тако да се много не троши, не би ли што дуже трајао и био на корист онима који га узму под своје окриље. Зато смо на Божић пошли у Храм Светог Саве, једни да нахране душу, а други да виде архитектонску раскош, можда да у њеној лепоти уживају и да јој се диве. Задржали смо се тамо, шетали укруг, застајкивали, потом поново пружили корак и онда, после сат времена, изашли, да бисмо госта питали: какви су његови утисци? Нисам много марила за одговор, јер Исусове очи мотриле су нас са високе куполе кад смо изашли и његову снагу осећала сам кад смо се од светилишта одмакли, али ипак, требало је неко питање да се постави, јер долазак на оваква места буди тишину и дијалог, осети се благост која би са неким да се подели. Каже ми мој добри гост како му је драго што смо до Храма отишли, јер је, обилазећи католичке катедрале, видео таму, таква места покаткад уливају страх, као да је намера градитеља била да се посетилац уразуми и можда уплаши, не би ли и порез ревносно плаћао и водио рачуна о својој одори, сасвим је мало помена о души, а овде ‒ све је светло, такве су боје и зидови, као да се верник позива слободно да уђе и Богу се помоли. Нисам желела другим питањима да кварим овај тренутак, за мене свечан, у којем млади Европејац ‒ поборник екологије и добрих животних навика, што о Фаусту и Хамлету углавном не зна ништа, а обећао је да ће их читати, такође, одлучни атеиста ‒ препознаје смисао православља и одваја га од других религија једним погледом и у њему ‒ православљу ‒ види светлост и слободу. Несвестан снаге својих речи, мој гост, брат од ујака, висок и наочит момак, леп, изрекао је једноставним језиком лепоту и уверио ме да је истина увек јасна и светла, а да је не види само онај који ‒ логично ‒ пребива у мраку. * Јуче је отпутовао и данас ми пише како га радује што у Београду пада снег.

Биљана Ковачевић



SMRT TRAVE, ISPRED VRATA, PRIČA O FOTELJI (TRI PRIČE ĐORĐA MILOVIĆA)

Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi ,pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni.
Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u ,do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:

“Ono što tražim“ (SKC ,Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“ ,(Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“(Komiko, 2014). Prošle godine je,za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album“ Crvena konjica“ ,prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.

ISPRED VRATA

Sve(t) se događa ispred vrata.

Na pragu. Gde drugde?

Tamo gde nema vrata ni onog ko bi mogao da ih otvori, nema ni takozvanog života. I kao da nema šta drugo da se misli i radi, osim da se spava i možda sanja ispred ulaza u drugi svet. Jedino što takozvanom životu daje kakav – takav takozvani smisao. Dugo traženi takozvani smisao. Postojanja. Onaj koji spoznajemo vlastitim traganjem za njim, dakako. Kao da ima šta da se traži, dakako. I zašto. Naročito zašto. Možda oslobođenje od takozvanog života?

Ali za njega, strah je i danas jači od njegove neopozive odluke da najzad posegne za kvakom na vratima i potraži klju

, tu negde u džepu svoje krajnje svesne odluke. Koja je ipak, sve u svemu, samo posledica njegovog preosetljivog srca (kažu oni koji se izdaju za malobrojne poznavaoce njegovog srca). Iako je takozvani život i danas prilično prazan, to jest ispražnjen od svakog smisla, ili onoga što mu daje takozvani smisao, on još uvek okleva. Traži magloviti ako ne kristalno jasan argument da je ovde ispred vrata iz krajnje opravdanog razloga i da upravo ovakva situacija kazuje nedvosmisleno da takozvani život ima izvesnog takozvanog smisla.

Kaži mi, kaži mi, molim te, o, ti veliki sveznajući a ipak nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde u ovom skoro zaleđenom položaju, u ovom takozvanom svetu zatrovanom otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim osvešćenim i još neosvešćenim oblicima. Kaži mi, molim te…?!

Ali Bog je, činilo mu se, mudro ćutao. Ili se, možda, i dalje nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive udaljenosti koliko i prisustva. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Takvog još nije sreo. I kao da samo on, ovde sklupčan ispred tajanstvenih vrata, sebi još postavlja takva pitanja. Nepopularna, van trenda, van opšteusvojenih modela postojanja i pitanja koje takvi modeli sugerišu. Samo on? Znao je, naravno, da ima još mnogo odbačenih koji su sticajem takvih ili nekih sličnih okolnosti prinuđeni da sebi i drugima postavljaju takva i slična mučna pitanja. Ima ih, moguće, i danas, bilo ih je i biće mnogo sličnih njemu… Ali to saznanje ga nikada nije mnogo tešilo. Dobro, možda ga je ipak malčice tešilo. Ali ne toliko da bi sebi prestao da i dalje postavlja takva pitanja. Kakva? Teška. Filozofska.Pitanja Smisla. I to onog krajnjeg. I da provodi svo vreme ispred vrata i traži, grozničavo traži po džepovima svoje raspolućene nutrine, ključ, prastari ključ koji otvara poslednja vrata. Ili možda prva? Ona koja ljudi neprecizno zovu Ništa, ali iz kojeg je, zaboravljaju, nastalo Sve. Zna on to odavno, tu u tom položaju fetalnom, dok u stvari i danas prolazi, prolazi među svojim takozvanim savremenicima, prolazi a onda se iznenada probudi zaprepašćen saznanjem da ga niko među njima nije primetio i čak, eventualno, dodirnuo, i tim jednostavnim gestom najzad konstatovao njegovo postojanje među ostalim postojanjima. To bi bilo nešto novo i za njega zaista preporađajuće iskustvo, i konačni dokaz da on ipak jeste stvaran i time prolazan među aktuelnim prolaznicima. Ne više odvojen.

Taj život – san proganja ga već odavno, čitav takozvani život. Naročito od kada se preselio u ovaj grad, u stvari malo veću palanku od one iz koje je pobegao u potrazi za novim početkom, dugo traženim, željenim, punim radosti, razumevanja i smeha iz usta rumenih i zavodljivih, ženskih naravno.

Kaži mi, kaži mi, o ti Besmrtni Sveznajući a ipak Nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde, danas u skoro nevidljivom stanju, u ovom gradu zatrovanim beskrajnim otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim konstatovanim i još nekonstatovanim nijansama. Šta ja radim ovde, i da li sam nekome uistinu potreban?!

Ali Bog je, činilo mu, se i dalje ćutao. Ili se samo nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive sveprisutne udaljenosti. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Zar samo on još postavlja takva, van ustanovljenog trenda, pitanja? On koji živi tu među svojim takozvanim savremenicima, prolazi ulicama takozvanog života, prolazi i danas, ali se iznenada budi sa krajnje uznemirujućim saznanjem da ga niko od njegovih takozvanih savremenika ne primećuje. Iako je od kada zna za sebe žarko želeo da ga neko među njima primeti i možda čak i dodirne, i potvrdi mu tim jednostavnim gestom njegovo ne samo telesno postojanje.To bi bez sumnje bilo nešto najlepše što mu se u njegovom dotadašnjem takozvanom životu dogodilo. Bio bi to za njega najzad konačni dokaz da on jeste stvaran i konačno neusamljen to jest odvojen. Ne više mrtav.

Taj život – san doveo ga je u potrazi za preporodom u mnogo širu palanku od one u koju je, voljom beskrajnih uzroka i isto takvih posledica, bio uguran do guše tolike godine satrven strahom od konačne odluke da se liši takozvanog života koji nije izabrao.

Tu u novom okrilju punog novih mada bučnih obećanja ulice konačno će moći da posti i tako, voljom svemoćnog i nesaznatljivog, konačno porodi sebe drugog, odavno traženog.

Sećao se, svitao je novi dan u sobi za podstanare punoj knjiga i snova… U blizini je bio studentski dom i mnoge lepuškaste studentice prolazile su pored, ispred, njegovih vrata.. .koja nisu bila njegova onoliko koliko vrata univerzalna, prepuna pitanja i iskušenja za njega koji je pokušavao da se ponovo rodi, tu ispred vrata za sebe, iza vrata za sve druge.

Ali zar tako nerođen, u strahu od novog rođenja, da živim, da nastavim da vodim takozvani život iza ovih svima vidljivih vrata, ali nevidljivog sveta koji sanja da živi ispred tih i takvih(drvenih i škripavih) vrata? Moji me snovi skrivaju, to znam. Snovi o slobodi. Stvaralaštva, dakako. Zato ću danas definitivno skupiti snage i otvoriti ova stara vrata, i… više neću biti stranac, stranac mađu strancima. Samo još ovu sliku da dovršim, ovaj prizor, koji poznavaoci stripa zovu namerno neprecizno kadar, a posle bolje da me nema. Ili da konačno odlučim da postanem neko drugi. Ako ne u ovom svetu, onda u nekom drugom. Zašto se i dalje gurati u autobusu u kojem ionako nema dovoljno mesta za sve?

Đorđe Milović

Leta Gospodnjeg, 2020.

SMRT TRAVE

Nekada davno postojali su čovek i žena… Ne. Nekada davno, u vreme kada nije bilo poimanja vremena, kada je znao da jeste biće božje i kada je bio i muško i žensko u jednom telu, kada je bio jedno sa celinom, svetom, univerzumom, sve živelo je kroz njega i u njemu. Nije osećao potrebu za bilo čim izvan njega, pogotovo ne takozvanu seksualnu potrebu i potrebu takozvanu prirodnu za produženjem vrste. Nije mogao da gazi po travi u onoj meri koja je podrazumevala njeno nestajanje, njenu smrt. On je bio jedno sa travom, šumom, životinjom, zvezdama…

Samo pod uslovom da postoje pogodne reči za ono što Jeste izvan vremena, On,takav, bio je doslovno stanovnik planete ,i tog dela svemira. Sličan onom koga danas zovemo Bogom, Savršenim…Iako nije imao potrebe za bilo čim izvan sebe, nekim i danas još nedorečenim, neiskazanim volšebnim putem, možda zavođenja Senke, oličenja Noći, postao je dvoje. Sa bolnim sećanjem na svoju prvobitnu prirodu.

Sličan meni, nama retkima, preostalim. Onima koji se još sećaju svoje podvojenosti koja se još seća svoje prvobitne prirode. Svoje moći slične Tvorcu. Moći koja u ovom i ovakvom svetu smeta. Smeta poput suvišnog organa, suvišne osobine, poput visine ili težine ili inteligencije…ili Sećanja.

Dana sudnjeg, Noć je došla iz samo njoj znanog razloga da skrije Očiglednost Svetlosti. Očiglednost Samodovoljnosti Celine i Potpunosti. Savršenstva golotinje Jednostavnosti, i Biće Božje počelo je, svemirom uslovljeno, da traži sebe sama u prvom drugom koji mu se učinio sličnim njemu samom. A bila je to,verovatno, životinja nalik majmunu.

Noć je arhetipski simbol maske, možda zla i laži ujedno. Maska, razume se skriva, ali i razotkriva. I kojom jedino možemo znati ko smo u ritualu sećanja zvanom Ljubav. Pre svega onoj seksualne prirode, mada ne i duhovne. Reklo bi se.

Gledajući kroz prozor svoje odvojenosti, izdvojenosti, mada prividne, nazvanoj soba, u situaciji sam, bolno jedinstvenoj, da vodim evidenciju o stanju stvari, to jest o smrti trave, njenom svakodnevnom nestajanju. O nestajanju kože, odeće planete zemlje, naše prvobitne Majke. Jedine stvarne i moguće.

U prilici sam da svedočim o nestajanju svih,pretvarajući se usput da je to danas nekome još važno. Inspiracija, i kada je odsutna, mora se izmisliti kako bi moglo da se stvara.

Ljudska vrsta se i dalje umnožava u slepilu neupoznate gladi i svakog dana sve mi je teže da prođem ovim putem nekada zelenim, još mestimično preostalim predelima slobode, sećanja na vreme bez vremena, između najezde parkiranih vozila na mestu koje je nekada ličilo na ulicu.

Svuda su oličenja poslednjih podvojenih, ljudskih jedinki u automobilima, naravno parkiranih po travnjacima, kao da je trava rasla samo zbog toga da bi uskoro bila ugažena, dakle ubijena. Kao da je trava mrtva stvar a priori, za razliku od automobila koji je posao koji je novac koji je život a priori i a posteriori i kao da tu civilizacijsku obneviđenost, prećutno, brižno i dalje treba negovati. I kao da tu naravno i nema očiglednog zločina, pa samim tim ni zločinca koji zaslužuje da mu se sudi. Ni sugrađana koji su pobrkali ispit vozački i sa ispitom zrelosti kojim su kupili svoje preduslove da imaju porodice. Zaostalost ove nacije ne bi trebalo da se meri ekonomskim aršinom već onim bolesti oka, odnosno vida. Palanka je pornografski ogoljena slika srca društva u kojem tobože živimo. I svakodnevno napredujemo.

Ako bih se osmelio da upitam nekog od komšija zašto parkira ovaploćenje svog životnog uspeha odraslog zvanog automobil baš na travnjaku ispred mog pogleda, verovatno bi mi začuđen besno odgovorio da nema gde drugde da parkira i da nije on kriv što je to očigledno tako i da nemam nikakvog opravdanog razloga da se ljutim na njega i da ga nazivam svakakvim pogrdnim imenima. Pa kad nemaš gde drugde, kako to da onda imaš gde, pitao bih ga ja onako začuđenog, ako ne i zaprepašćenog mojim iznenadnim nastupom besa, i tim činom nimalo mudrim, već sasvim neurotičnim, stvorio nepotrebno neprijateljstvo među nama u do tada tobožnjem prijateljstvu, to jest trpeljivosti po uobičajenom habitusu i malograđanskom prividu reda i rada. Rada kao preduslova života Ekonomije. Vladavine jedine preostale norme: profita bogatih, i negovanja jaza izmešu onih koji imaju i onih koji nemaju, onih koji imaju sredstva za poslušnost gazdama i lokalnim privatnim preduzetnicima za proizvodnju tržišno isplative robe i eksploataciju prirodnih i naročito ljudskih resursa, počev od dece, razume se. Jer čemu zapravo služi škola danas, ako ne, prećutnim pristankom svih, za uvođenje ne u život već u sistem laži koji je sveprisutan i stoga, prima facie, nevidljiv.

Narušio bih dobro utemeljen lažni sklad učmale palanke, groblja kulture čija duša bi trebalo po definiciji da bude umetnost. Koja podrazumeva etičke, moralne, duhovne, intelektualne, estetske, pravne i ekološke paradigme.Narušio bih savršeno utemeljen privid da se onako od oka zna, zaboga miloga, šta je zdravlje a šta je bolest, šta je prirodno a šta nije, šta je dobro a šta nije, šta je lepo a šta ružno…Pa odrasli smo ljudi. Iako nije jasno kako smo to postali i kada.

U stvari, ne bih narušio verovatrno ništa, ali bih pomogao palanačkoj svesti da se još više učvrsti u uverenju da ovakvi kao ja nisu provereni homoseksualci,to jest pederi,kao što su do tada mislili, već zasigurno potpuni ludaci,to jest dijagnostikovani šizofrenici. Kao da moje usamljeno, bolno sećanje na celinu mene samog podrazumeva ljubav prema muškom dupetu a ne ženskom.

Kao da sam nekada bio jedno u jednom telu koliko muškom toliko i ženskom ,koji nisam znao ni za nastajanje ni za nestajanje… Kao da je lako preneti ovdašnjim novokomponovanim slugama svakog režima pa i ovog potpuno izvitoperenog, iskustvo sećanja na celinu. Kao da je bilo lako napisati ovaj tekst upućen nikome možda nekome.

Kao da je onaj koji piše i pisanjem svedoči o onome što vidi kroz pozor svoje izdvojenosti takođe lažne, koliko i odvojenosti danas nekome važan?

Ali automobil? Parkiran na travnjaku? E,on je,bez sumnje, važan. Plaćen, zbrinut, negovan. Prema najnovijem nepisanom propisu.

U ime globalnog koliko i lokalnog tehno-korporativnog medijski utemaljenog slepila.

Amin!

Leta gospodnjeg, 2020.

PRIČA O FOTELJI

„Mrzim grad,ali ne mogu bez njega.“

Borislav Pekić

Mrzim grad.

Nekada davno ljudi su bili duhovna bića, umeli su da lete i lebde neodlučno kružeći oko zemlje pre nego što su odlučili da se priljube za zemljinu koru i prohodaju istražujući iz puke radoznalosti predele pred sobom. Dugo su tako hodali pre nego što su otkrili da postoji zemljina teža koja ih primorava da sednu i uživaju u odmoru koji je proizvodio slike kretanja kroz beskraj. Već ograničen prostorom i vremenom, pao je u telesnost. Palo biće. Ali to još nije znao da imenuje; svesna potreba za njom još je spavala u njemu.I budila se najpre u trenucima kada je osetio zamor od utisaka koji su okupirali njegovu pažnju nalik detinjoj. Ili možda božanskoj i stvaralačkoj. Onoj koja je jedino mogla da osmisli pećinu, vatru i koplje za početak priča o pronalasku sveta svog od udobnosti i dokolice.

Mislio je te misli zavaljen u fotelji, u drevnoj klopci u koju je upao njegov predak. Klopci majke zemlje.

Čovek nije stvoren za sedenje. Ja najpre volim da se krećem. Neko u meni kaže mi da moram da ustanem i krenem u još neistraženom pravcu. Ne tek u glavi, sanjareći, zamišljajući da se krećem, nego celim telom i dušom svojom. Moram ustati odmah, sada, ovog trenutka. I nikada se ne vratiti u sedeći položaj. Nikada. Ustajem i krećem pružajući nogu ispred noge. Upravo prolazim kroz grad sa namerom da ga zauvek napustim. Pun sam snage i beskrajne odlučnosti da svoju nameru u potpunosti ostvarim. Sat nikada ne nosim sa sobom, tako da nisam mogao znati koliko je sati, a nije, uostalom, ni bilo važno. Znam samo da sam hodao i hodao s namerom da se nikada ne zaustavim; za sobom sam ostavio već mnogo neznanih ulica i uličica. Pošto sam prešao prethodni pešački prelaz, sada čekam nestrpljivo na sledećem. Bože, baš je ovaj grad velik i naporan! Znao to od ranije, očekivao sam da moja odluka neće biti lako ostvarljiva. Klupa na koju sam uskoro naišao pozivala me je da sednem i odmorim noge, ali ja sam joj ipak odoleo, mada se izlaz iz grada još nije nazirao. Svuda su i dalje bili automobili, motorizovani građani i prolaznici od kojih većina nije obraćala pažnju na mene, bili su suviše opčinjeni izlozima u kojima se nudila najraznovrsnija roba,ali dominirali su butici,supermarketi i nametljivi tržni centri. Neprekidni sunčani dani stvaraju pustinju, kaže stara arapska poslovica. Obilje roba i usluga stvara nestašicu smisla.

Suviše dugo sam živeo unutar nežnih ruku urbane pustinje. Suviše dugo skupljao snagu potrebnu za odlazak. Noge me već odavno bole, prilično sam iscrpljen, ali ipak nastavljam u željenom pravcu. Onom koji vodi izvan nametnute nežnosti.

Lako je bilo zavesti ta slabašna dvonožna stvorenja, ali ja nisam kao oni.J a se sećam da sam neko drugi. Neko, u svakom smislu, mnogo jači od njih. U meni živi Div koji ne može da pristane na modernu pećinu zadovoljstava i udobnosi. Na ulogu građanina slabe kičme i zakržljalog duha i savesti.

Ja sam sebi nepročitana priča. U nekom drugom svetu stvarno živ. U stvarnosti koje ovde nema. Od koje smo se toliko udaljili da više ne možemo da vidimo gde smo.

U međuvremenu se spustila noć nad gradom. Ulice, osvetljene lažnom svetlošću elktričnih sijalica moderno dizajniranih da ulepšaju ono što se ne može ulepšati, bezočno su ogoljavale sve ređe prolaznike i vozila. Pošto nisam sreo nikoga ko mi se pridružio i ko bi krenuo u istom pravcu, odjednom sam uvideo da stojim sam u nekoj mračnoj uličici koja je ličila na ćorsokak. Osvrtao sam se oko sebe u pokušaju da odgonetnem gde sam to dospeo. Ali ništa nisam uspeo da nazrem. Ništa nalik nekom drugom životu. Ili bar ne nalik onom koji sam očekivao. Ipak mirisalo je na travu koju sam osećao pod nogama, a na licu sam osećao lagani povetarac koji mi govorio da sam možda izašao iz grada.

Dok je tišina je vladala svuda uokolo, zakoračio sam naslepo u mrak odnekud znajući da su oči sada počele da dobijaju potpuno drugi smisao. Kao i čitavo moje telo i biće koje se više nije sećalo udobnosti i zavodljivosti fotelje.

I života koji mu je ona nudila.

Leta Gospodnjeg, 2021.

Đorđe Milović

ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И ТОЛКИН (НАГРАДА ГРАДА БЕОГРАДА ВЛАДИМИРУ Д. ЈАНКОВИЋУ)

Данас је у нашој престоници уручена Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ Стелином аутору, Владимиру Д. Јанковићу и Стела му на тој награди с радошћу честита! Посебно се радујемо што су у образложењу жирија поменуте Света Јелена и Stella Polare.
У образложењу жирија се каже:

Владимир Д. Јанковић, рођен у Београду 1968, већ деценијама је препознат као истакнути песник, есејиста те нарочито књижевни преводилац. Аутор пет песничких и једне есејистичке књиге, са француског и енглеског језика досад је превео скоро невероватних три стотине наслова. О уметничкој и занатској вредности његових превода говоре и најугледније наше награде из те сфере које је већ добио: „Бранко Јелић“ и „Милош Н. Ђурић“.

Награда града Београда додељује се за конкретно дело и ту се стога овде потенцира Толкинова књига „Берен и Лутијена“. Она заиста може да изгледа као изазов и „мајсторско писмо“: дело култног аутора, једног од оних који обележавају епохе, а у којем се испреплићу проза и стихови. Јанковић га је превео узорно.

У пракси, међутим, ова награда је увек помало и награда за целокупно досадашње дело. А у том смислу вреди навести да је управо у 2021. години, Јанковић објавио и запажену књигу поезије „Света Јелена“ (Stella Polare, Београд, 2021) те наставио исписивати публицистичко-фељтонистичке серије међу којима је и она под егидом „Београд за упућене“, ниска текстова који су истовремено и омаж Тирнанићу и панорамски снимак једног новог Београда. У том смислу, претходна година била је досадашња круна еклектичних књижевно-преводилачких прикљученија овог оригиналног аутора те наша награда долази као заслужено признање за досад пређени пут, али и као подстрек за храбро форсирање нових стаза и богаза.


У то име преносимо део из Берена и Лутијене, Толкиновог дела чије је стихове Јанковић превео и за које је овом приликом награђен. Поред ове, Јанковић је добитник и награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић за своје преводилачке подвиге.

Одломак из дела „Берен и Лутијена“ из заоставштине Џ. Р. Р. Толкина (с енглеског превео и препевао Владимир Д. Јанковић, издавач „Публик практикум“, Земун)

О БЕРЕНУ, СИНУ БАРАХИРОВОМ, И ЊЕГОВОМ БЕКСТВУ

Таман са Севера сад стиже облак;
јесењих ветрова студен дах горак
у вресишту сикће; тужна је и сива
вода Аелуина, снена, жалостива.
„Берене, сине“, рече Барахир тад,
„ти знаш да се прича да је моћна сад
сила из Гаурота послата овамо;
а хране нам остало још мало само.
Па закону нашем на теби је, сине,
да одеш да тражиш помоћ из даљине
од малих оних што су још претекли,
а што храну дају; почуј шта су рекли
о стварима новим. Срећан ти био пут!
И брзо се врати, јер усуд нам љут
да нас мало има, братство нам се осу;
Горлим давно залута, или крв већ просу.
Збогом!“ И Берен пође тада, а очева
реч последња јечи кô кад звоно пева.


Кроз врес и мочвар, шуму и честар
луташе он; кад с једног места
угледа ватру у Саурона табору
и чу урлик Орка и вучју грозомору,
и окрену натраг, јер пут беше дуг
кроз ноћ што око шуме склопи круг.
Уморан потом да почине је морао,
у брлог се увукô где јазавац орао,
а опет чу он (ил’ му се учини у сну)
у маршу, близу негде, целу легију,
оклоп звецка, штит бије о камен
док колона хита на горске пропланке.
Сакри се у мрак он и ћуташе ту
све док кô дављеник који потону
да исплива хоће па сукне навише;
учини му се да у некој слузи дише,
кô у мрачној бари под мртвим дрвећем.
Бледо њино грање хладан ветар скреће,
црно лишће ускомеша намах се све:
кад, гле, сваки лист – црна птица је,
крештава, из кљуна јој злог капље крвца.
Уздрхта он, пузећ’ се копрца,
лелулају траве; кадли, у даљини
сенку виде прозрачну, у сивини,
како клизи преко ужасног језера.
Лагано је пришла, тихо проговара:
„Горлим некад бејах, а сад сам утвара,
воља ми сломљена, веру погазио,
издани издајник. Иди! Овде шта ћеш!
Пробуди се, о, Барахиров сине,
и хитај! Моргота прсти близу су шије
сад твога оца; он сад зна све:
и скровиште твоје, и с ким си, и где.“
И исприча тад како у ђавољу клопку паде,
и како подбаци напослетку, и издаде;
за опроштај је молио, плакао, па ишчезе
у тами. Берен раскину сна му везе,
скочи као опарен, а огањ гнева
у грудима њему сева. Дохвати он
мач и лук, па кô јелен заждио
по камену и вресу, пре но зора свану.
Дан не мину, пред њим Ауелуин грану –
западу се клањало сунце црвено;
Аелуин од крви се у рујно оденô,
и вода црвена, и камен и бук,
изгаженог блата Берен ослушкује мук.
Црни на брезама у низу сеђаху
гаврани и стрвинари који већ јеђаху;
влажни кљунови им, а месо већ мрко
испод канџи цури им и цеди се грко.
Закрешта тад птица: „Ха, прекасно стиже!“
„Ха, ха, прекасно је“, других глас се диже.
Очеве је кости Берен покопао
брзо под камењем ког се докопао;
ни руну не остави, ни запис мали
за Барахира; ал’ трипут удари
руком по камену, и трипут гласно
име му узвикну. Тад се закле страсно:
„Смрт ћу твоју осветити. А усуд ће, гле,
до капије Ангбанда водити ме.“
И онда се окрену, али не заплака;
мрачно му у срцу било, бол још прејака.
Пође он у ноћ, хладан као стена,
и ходаше сâм, без драге, пријатеља.


Није морô ловац бити да би знао
како траг да нађе. Јер себи је дао
одушка душманин; осион, поносит
на север је ишô, трубâ звук га носи,
господару њином сад на поклоњење
док под ногама им јадна земља стење.
Иза њих смело, ал’ опрезно крочи
Берен, брз кô хрт, увек будне очи,
и тако до мрачног извора све,
где Ривил из мочваре избије
па кроз рогоз Сереха тече лако;
ту убице нађе, ту душману дохакô.
Из заклона на брду ближњем
он виде све их на тлу нижем;
за страх не знаше, ал’ једно зна:
много их има да нападне сâм.
Притаји се он, и пузио је сада,
кô змија кроз траву, ближе, пре напада.
Уморни многи од марша су спавали,
ал’ заповедници само по тлу полегали,
па пију, и од руке до руке плен иде,
све ситнице што рука Орка с лешева скиде.
Један диже прстен неки па кроз смех ће он:
„Сад, другови“, повика, „овај овде ј’ мој!
И нико ми њега одузети неће
иако се такав ретко овде среће.
Јер ја га из шаке онога истргох
Барахира коме главу са рамена стргох,
онога пљачкаша. Ако прича не лаже,
он је прстен скинô, тако се бар каже,
с руке неког тамо вилинскога лорда,
коме је служио кô битанга горда.
Није му помогô – мртав лежи сада.
Опако је оно, прстење вилинско;
но ипак бих ја га држô себи блиско,
што да не кад стварца мојих руку пала,
а плата ми бедна и срамотно мала.
Саурон стари рече да га носим њему,
ал’ ја да вам речем: има тај голему
ризницу већ много раскошнијег блага:
што госпар већи, то блага више драга!
И зато, друзи моји, заклећете се ви
да на руци Барахира прстена не би!“
Још док је говорио, фијукну стрела
и он паде ничице, гола чела,
угуши га стрела што грло пробуши;
церећи се још, на земљу се сруши.
Скочи Берен међу њих, као мрк вучјак.
Двојицу посече; прстен зграби, лак;
убио једног што га шчепа; а онда скочи
у сенку натраг, где не виде очи
пре него што крици гнева и ужаса
долином одјекнуше, што се сва таласа.
Поскакаше за њим, као вуци, они
завијају, куну, реже, зуби им отровни,
јурцају кроз густиш, стреле испаљују,
у гомили све пред собом разваљују,
сенке од њих дрхте, трепере листови,
док кроз врес кидишу срдити зверови.
У час громовит рођен би Берен
и стрели и рогу он узе мере;
најбржи од свих људи живих,
неуморан бежи кроз мочвар сиви,
виловњаку налик у шуму кад зађе,
у грао верижњачи нико га не нађе,
јер Патуљак то је ткао у пећини,
у Ногроду кад маљ одјекне у тмини.

ОТАЦ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ О РУСКОМ ПИТАЊУ. ПОРЕКЛО ПРОБЛЕМА (Петар Драгишић)

Није без основа теза да је Рихард Николаус фон Куденхове-Калерги (1894-1972) отац европских политичких и економских интеграција. Већ самим својим сложеним пореклом (отац – аустријски дипломата и аристократа, мајка – ћерка јапанског трговца) гроф Куденхове-Калерги се квалификовао за бављење мултинационалним подухватима. Овај аустријски филозоф је своје мисли о интеграцији европских држава формулисао још у својим двадесетим годинама и представио их јавности само неколико година по завршетку Првог светског рата. Већ новембра 1922. године он се у новинском чланку Пан-Европа. Један предлог (Paneuropa. Ein Vorschlag) изјаснио за политичко и економско уједињење европских земаља, да би годину дана касније то детаљније образложио у књизи Паневропа.

Калерги је и политичким активизмом промовисао своје паневропске тезе; најпре у оквиру Паневропске уније, коју је основао почетком двадесетих година, а после Другог светског рата као лидер Европске уније парламентараца. За пионира европских интеграција сматрали су га многи, попут Ота фон Хабсбурга (звао га је пророком Европе) или Черчила, који га је поменуо у свом чувеном говору у Цириху 1946. године, у којем је пледирао за европско уједињење.

Куденхове-Калерги

Какве је била Калергијева визија уједињене Европа? У већ поменутој књизи Пан-Европа он се заложио за уједињење континенталне Европе. У њеном саставу, дакле, не би било Енглеске, али ни Русије. Сматрао је да је уједињење континенталне Европе једини начин да се тај простор одупре војној сили Русије/Совјетског Савеза и финансијској моћи САД. Ипак, Калерги је више страховао од колоса са истока, па је своју Пан-Европу пре свега видео као одговор на ту претњу и шансу за обуздавање московске империје. Присећао се историје античке Грчке, односно чињенице да су међусобни сукоби грчких полиса олакшали продор македонским завојевачима. Поигравајући се аналогијама, нагађао је да иста судбина може да задеси и Европу, коју би угрозио неки нови Филип II, који би овог пута дошао – са истока.

Калерги није видео никакву могућност индивидуалног супротстављања европских држава Русији. Отуда је, по њему, једино решење било европско уједињење чија би сврха била онемогућавање даљег руског напредовања ка западу. Калерги се посебно прибојавао проруске оријентације Немачке, па је апеловао на смиривање француско-немачког ривалства, које је Немце пречесто гурало у загрљај Москве.

Иако је у Русији видео политичког непријатеља Европе, Калерги је подвлачио неопходност тесне економске сарадње с њом. Није, међутим, објаснио како би и докле такав оксиморонски однос у пракси био могућ.

Све то пише у књизи Richard N. Coudenhove-Kalergi, Pan-Europa, Pan-Europa-Verlag, Wien 1923, а ми читамо и преводимо данас, скоро век касније.


“Русија је – ако занемаримо кратку границу према Турској – једини копнени сусед Пан-Европе. Једној организованој и индустријализованој Русији ниједна европска држава у војном погледу не би била равна. На тај начин Русија већ самим својим постојањем врши стални притисак на европске државе. Овај притисак ће расти пошто европски природни прираштај не може да прати руски.

Читаво европско питање претвара се у руски проблем. Основни циљ европске политике мора бити спречавање руске инвазије. Да би се то спречило постоји само једно средство: уједињење Европе. Историја Европу ставља пред избор – или формирање државног савеза уз превазилажење националних непријатељстава или ће Европа постати плен Русије.(…)

Светски рат се завршио распадом централних сила. Европски зид према Русији се сломио. Уместо средњоевропских војних монархија данас је на сцени пола туцета средњих и малих држава и једна демилитаризована велика земља. Ниједна од ових држава није довољно јака да се на дужи рок одупире руском притиску. Пољска и Румунија су преслабе да у овом веку преузму ону улогу коју су у прошлом веку играле Аустрија и Пруска – улогу европске граничне заштите према Русији.

Чим се Русија опорави од своје унутрашње катастрофе неће моћи ни Пољска, ни Румунија, ни Чехословачка да зауставе њен марш ка Западу, а то ће још мање моћи разоружане Мађарска, Аустрија и Немачка. Руској сили, тако, остаје отворен пут до Рајне, Алпа и Јадранског мора. Јасно је, међутим, да би ова граница била само пролазна етапа и да би Русија после једног примирја освојила Западну Европу на исти начин као простор Средње Европе. Тако би Европа доживела судбину Старе Грчке.

Колико је ова опасност непосредна говори чињеница да је Русија током прошле деценије два пута покушала да прошири своју хегемонију на Европу: први пут током Светског рата, а други пут у време Револуције. Да је 1915. године цар Николај II, освојио Берлин и Беч он би диктирао мир и Европа би лежала под његовим ногама. Чешка и јужнословенска држава биле би руске вазалне земље, а половина Европе ушла би у руску сферу утицаја.

Да је 1919. године Карл Либкнехт победио у Немачкој, она би приступила московској држави. Италија и Балкан би следили тај пример, као и Мађарска. Лењин би, тако, постао господар Европе. Између 1915. и 1919. године у Русији се све променило, али је само њена жеља за експанзијом остала непромењена. То није везано за неку партију или личност. (…)

Јединствен циљ свих Европљана, без обзира на њихове партије или нације, требало би да буде спречавање руске инвазије. Победа црвене Русије не би означила само пораз европске буржоазије, већ (…) и пораз европске социјалдемократије. Победа беле Русије не би била од користи ниједној партији или класи. Европски народи би доживели исту ону судбину коју је руски део Пољске морао да преживи током једног века. Био би згажен не само социјализам, већ и либерализам и Европа би се културолошко-политички вратила у доба Филипа II. (…)

Једина паметна европска политика је помирљив курс према Русији, али уз осигурање за сваку евентуалност. До овог осигурања може се доћи само солидарном гаранцијом свих европских држава границе између Русије и Европе, односно пан-европским дефанзивним савезом против руске опасности. (…) Овај пан-европски пакт био би у исто време израз државничке мудрости и правде, јер би сваки руски напад на Варшаву, Лавов или Букурешт био индиректно усмерен против Берлина, Беча и Париза. Немачка и Италија би на Дњестру бранили не толико страну, колико сопствену границу. Било би неправедно, немогуће и претерано очекивати од Пољске и Румуније да оне саме преузму заштиту Европе од једне империје која је тридесет пута већа од њих две заједно. (…)

Друга претпоставка делотворне заштите источне границе је јединство европских држава. Вечни породични сукоби европских народа слабе њихову одбрану од Русије. Сваки европски рат Русији би понудио добродошлу прилику за интервенцију. (…)

Трећу опасност за Европу чини проруска оријентација неколико европских држава, пре свега Немачке. Данас је Немачка политички ближа Русији, него западним државима. (…) Један велики део немачке јавности се нада да би се савезом са Русијом поништио Версајски уговор и да би поново дошло до поделе Пољске. Ова проруска оријентација Немачке представља једну од највећих опасности по будућност Европе, зато што би прикључивањем Немачке руској сфери Рајна постала граничка река Европе. Остатак Европе би, у том случају, представљао један торзо, упућен на то да буде англосаксонски протекторат. Тиме би паневеропска идеја била заувек сахрањена.

Узрок немачке русофилије је француски притисак. Немачко-руски савез ће јачати како буду расле напетости између Немачке и Француске. Тако од европских сила, пре свега од Француске, зависи да ли ће Немачка бити сачувана за Европу, или ће од ње бити одбачена.”



Калергијеви апели за уједињењем Европе у циљу парирања евентуалној руској експанзији нису искључивали тесну економску сарадњу „Пан-Европе“ и Русије. Он је истицао, наиме, да осим што Русија за Европу представља претњу, Европа истовремено у великој мери зависи од ње, односно од њених житарица. Примећивао је и зависност Русије од увоза индустријских производа из Европе, посебно пољопривредних машина и саобраћајне инфраструктуре. Зато би, прибојавао се Калерги, непријатељство Русије и Европе оштетило обе стране, а корист донео трећем играчу овог светског преферанса – америчкој индустрији. У трци са енглеском, америчком и јапанском економијом за позиције у руској привреди Европа није смела да дозволи, сматрао је гроф Калерги, да “европска политика оптерети њену економију”. Подвлачио је да су обе стране, и Русија и Европа, потребне једна другој да би се економски подигле. У ту сврху он је предлагао својеврсно привремено (макар једну деценију дуго) замрзавање политичког сукоба Руса и Европљана, односно да обе стране у својим односима приоритет дају економским, а не спорним политичким питањима.

На папиру, ова калкулација грофа Калергија – гледати се с Русијом преко нишана уз истовремену тесну економску сарадњу са њом – изгледа сасвим просто. У пракси, она је представљала неизвестан ход по жици, утопијску идеју, чијој неодрживости управо ових недеља сведочимо.

ПРЕД ТРАНШЕЈОМ. РЕВОЛУЦИЈА И КУЛТУРА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1944–1947. ГОДИНЕ (ГОРАН МИЛОРАДОВИЋ)

Током четрдесет и пет година социјалистичке Југославије јавно се могло говорити једино о злочинима снага поражених у Другом светском рату. Међутим, падом берлинског зида и сломом европског социјализма пале су и многе инхибиције. У јавности су се почели појављивати људи спремни да кажу нешто од тој болној теми, па чак и они најћутљивији, од којих то нико не би очекивао. Један остарели Титов партизан, уморан и мучен несаницом, одлучио је да своју душу олакша пред филмском камером: „Тога дана, разумеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свесно свој задатак. […] Кад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“[1]

Каква је веза те исповести, међу хиљадама сличних, али неизговорених исповести, са културом у Југославији?

Нови културни модел, који је стизао са новим типом власти, крчио је себи пут и тражио место у друштву као што је то чинио и на свим другим пољима: насиљем. Прве егзекуције припадника грађанског слоја, који су сматрани за „класне“ непријатеље, а међу којима је било интелектуалаца и уметника, извршене су у јесен 1941. године у Ужицу, непосредно пре повлачење партизана из града пред пристижућим немачким трупама. После тортуре и испитивања, 28. новембра је убијен и бивши комуниста Живојин Павловић, аутор књиге Биланс совјетског термидора, у којој је оштро критиковао Стаљинову политику тридесетих година.[2]

У истој групи Ужичана, под оптужбом да је „енглески шпијун“, стрељан је и академски сликар Михајло Миловановић, ратни сликар Врховне команде Српске војске у Првом светском рату. Када су месец дана касније немачке окупацине власти дозволиле откопавање масовне гробнице, нађено је око осамдесет лешева људи убијених с леђа, пуцњем у главу.[3]

Ужичка епизода је нарочито значајна јер представља матрицу збивања у многим другим градовима, а посебно 1944. и 1945. године, када су партизанске и совјетске јединице овладале целом земљом. Услед политичке штете коју је КПЈ претрпела због злочина које су њени припадници извршили почетком рата била је одложена „друга фаза револуције“, која је подразумевала суров обрачун са „класним непријатељем“, укључујући и масовна стрељања особа за које се претпостављало да су могући политички противници.[4]

Проскрипције културних стваралаца је још 1943. године отпочео бивши надреалиста, а током рата комесар Космајског партизанског одреда Ђорђе Јовановић, текстом у коме је тврдио да „[…] Издајник своје отаџбине не може да буде песник, музичар, сликар, нити било какав културни стваралац. […]“, и да „[…] Није […] довољно да један српски културни радник не буде на страни окупатора, већ је неопходно да се бори против њега. […]“.[5]

Станислав Краков (Wikipedia)

Поименце су поменути писци Светислав Стефановић, Владимир Велмар Јанковић, Никола Трајковић, Драгиша Васић, Станислав Краков и Десимир Благојевић; филозофи Владимир Вујић и Милош Ђурић; музичар Светомир Настасијевић; ликовни уметник Јосиф Мајзнер; управник Народног позоришта Јован Поповић и трупа кабареа Централа за хумор. Ђорђе Јовановић није превидео ни пасивност својих некадашњих књижевних и политичких истомошљеника: „[…] Књижевници [Душан] Матић и [Александар] Вучо и ‘научник’ Др Љуба Живковић својим држањем под фашистичком окупацијом оличавају неизбежну судбину данашњих ликвидатора, које ликвидирање борбе, коју су некада водили, доводи до издаје. […]“.[6] Није прошло много времена, и партизани су ушли у градове.

Својеврсна потврда оправданости и идеолошка верификација спроведених проскрипција дата је у реферату Радована Зоговића на Првом конгресу књижевника, 17. новембра 1946. године, који је именовао ствараоце, идејне и уметничке правце, који су, непосредно или посредно, служили окупатору. Он их дели у три категорије: 1) „фашисти“, „профашисти“ и „националисти“: Миле Будак, Светислав Стефановић, Владимир Велмар Јанковић, Мирко Јаворник, Тине Дебељак, Тодор Манојловић, Антон Мизетео, Драгиша Васић, Младен Ђуричић, Нарте Великоња; 2) „троцкисти“ и „троцкизери“: Мирко Кус Николајев, Савић Марковић Штедимлија, Веселин Брезнанац, Иван Софта и Бранко Л. Лазаревић; 3) „религиозни мистичари“, „млађи формалисти-декаденти“ и „старији апсолутни ларпурлартисти“: Антун Бонифачић, Сима Пандуровић, Љубо Визнер, Ђуро Виловић, Олинко Делорко.[7]

У оним случајевима када су писци и сликари били убијени власти су настојале да се и њихова дела уклоне из јавности. Божовићеве приповетке су после Другог светског рата први пут штампане 1990. године, док је прва изложба слика Бранка Поповића била организована тек септембра 1996. Године.[8] Прва ретроспективна изложба слика Михајла Миловановића организована је новембра 2001. године у Ужицу. Претходних деценија неке његове појединачне слике биле су доступне јавности, али је његово име или прећуткивано или су слике приписиване другим ауторима.[9]

Рекло би се да прави смисао тог и других сличних поступака није био толико у затирању њиховог дела због њега самог, већ пре због брисања сваког трага који је водио ка тим егзекуцијама и мрачним почецима режима. Дела убијених аутора стално су подсећала на датум и начин њихове смрти. Касније, у време нешто либералнијег односа Комунистичке партије према стваралаштву, истрајавало се на селективном „забораву“, јер би сазнање о тим крвавим чисткама бацила ружно и политички шкодљиво светло на Титов режим у време када је грађена фама о „социјализму са људским ликом“ и када се режим најтоплије препоручивао западном делу земљине кугле.

*****

За смртне казне и робију због „колаборације“ задужени су били војни судови.[10] Према доступним подацима, у Србији је од стране партизана стрељано мање од двадесет културних делатника, док ван Србије, колико је познато, нико из културне елите није био убијен.[11] Карактеристично је и опажање, изречено у то време на седници Јединственог народноослободилачког фронта Србије, да се „[…] за исту кривицу у Хрватској добија 12 година робије, а у Србији изгуби глава. […]“[12]

Прича за себе је пријатељ[13] Крлеже и Марка Ристића, Густав Крклец, који је 1944. године у Загребу, главном граду НДХ, у издању Хрватског издавалачког библиографског завода, штампао књигу песама под насловом Тамница времена (1939.–1941.) – да би читаоцу одмах било јасно које време аутор сматра „тамновањем“. По тематици то је претежно патриотска поезија, где се, поред осталог, може прочитати и: „[…] То није живот! Вјечно иза плота/жеђати жарко барем кап живота.//Без звиезда бити, без сунца, без сјаја,/суморан сужањ усред завичаја.//Гасити страсти, жудње, жеље живе,/кроз ноћи мртве и кроз дневе сиве.//Бити ко мрав на изгубљеној стази/по којој тежка, туђа нога гази.//И знати, да је само савјест чиста/ко оштар нож, што осветнички блиста. […]“.[14]  Неко ко је у тренутку када се Црвена армија примицала Балкану у Загребу објавио овакве стихове и од Павелића добио орден Томислава I реда[15], а притом се сматрало да је био „[…] усташки конзул у Земуну и издавао лист који се звао Граничар […]“[16] , морао је да има снажне заштитнике код нове власти да би прошао без озбиљнијих консеквенци. Крклеца је, највероватније, заштитио Крлежа, и то у толикој мери да је 1947. године, у оквиру књиге Изабране пјесме, поново штампао и Тамницу времена, за коју је Министарство просвјете НР Хрватске знало да је изашла „[…] као посебна књига за вријеме усташа у Загребу. […]“.[17] Није прошло много, а Крклец ја постао председник Матице хрватске (1950–1953), а потом Друштва књижевника Хрватске и Савеза књижевника Југославије.[18]

Густав Крклец (Wikipedia)

Упркос нестанку усташке државе 1945. године, неке културне институције у Хрватској су и после рата очувале свој кадровски континуитет са њом, што је нарочито било видно Србима из Хрватске. Један од најистакнутијих представника Срба у државним и партијским структурама НР Хрватске, генерал Раде Жигић, био је ухапшен октобра 1950. године и убијен марта 1954. године на Голом Отоку. Приликом саслушавања у вези ставова према резолуцији Информбироа он је говорио и о разлозима свог незадовољства послератним стањем српског народа у Хрватској, нагласивши да у оквиру Југославенске академије знаности и умјетнисти (ЈАЗУ) у Загребу има остатака „[…] изразито непријатељских елемената, који несметано раде против ове власти […]“.[19]

Жигић је посебно поменуо Крклеца и „познатог србофоба“, историчара књижевности Миховила Комбола, који је фебруара 1945. године био изјавио да Србе „[…] Треба до једног милиона потући, а остало има да се приклони нама. […]“, док је, према Жигићу, писац и послератни председник Друштва књижевника Хрватске, Славко Колар, током бомбардовања Београда 1941. године изјавио да „Треба бомбардовати док је и један тај гад жив.“[20] Колар је тек крајем 1951. године удаљен из Управе Савеза књижевника Југославије, када је изгубио и чланство у тој организацији.[21] Очито располажући подацима полицијске провенијенције, Жигић је тврдио да управо у ЈАЗУ има много „клерикално-усташких елемната“, које, по његовом мишљењу, „форсира“ угледни и утицајни секретар академије Бранимир Гушић.[22]

Осим њега, постојање шовинизма у оквиру чланства ЈАЗУ констатовао је и организациони секретар КП Хрватске и потпредседник владе НР Хрватске, такође Србин, Звонко Бркић, приметивши да се то огледа пре свега у погледу језика.[23] Када је 1950. основан Југославенски лексикографски завод (ЈЛЗ) у Загребу, а Крлежа постао његов директор, за свог помоћника и „десну руку“ узео је Мату Ујевића, који је у време НДХ био главни редактор Хрватске енциклопедије.[24]

Али, и ван ЈАЗУ, Лексикографског завода, Матице хрватске и ДКХ било је хрватских уметника који су деловали у време окупације, у оквиру институција НДХ, а прошли су са симболичним казнама. Рођак Влатка Мачека, пијаниста и композитор Иво Мачек, наступао је за време НДХ као солиста и у коморном саставу више пута, 10. априла 1943. године свирао је на прослави годишњице НДХ, потом и код немачког посланика Кашеа, а као солиста или пратилац гостовао је у Словачкој, Румунији и Рајху.[25] После рата Мачек је од Суда части био кажњен забраном јавног наступања у трајању од једног месеца, а потом је именован за доцента на државном конзерваторијуму у Загребу. Није прошло много, а Иво Мачек је постао председник Савеза музичких уметника Југославије, да би већ 1953. године предводио делегацију која је за време Конгреса музичких уметника посетила председника Тита.[26]

Диригент Борис Папандопуло је током окупације био директор Загребачке опере. Партизане је, наводно, помагао месечном новчаном помоћи, али је извршавао и све послове за усташки режим. Суд части га је после рата казнио са шест месеци забране наступања као диригента. Потом је постављен за директора опере у Ријеци.[27] Сплићанка, балерина Ана Хармош-Роје, била је 1941. године постављена за руководиоца у загребачком казалишту, 1943. је гостовала у Бечу, а током 1943–4. радила је као предавач берлинске државне балетске школе и, како су тврдили њени претпостављени у позоришту, „[…] вјеровала у дисциплину нацизма у стручном раду. […]“.[28] Од суда части Хрватског народног казалишта (ХНК) била је кажњена са месец дана забране јавног наступа, а почетком 1947. године је већ постала руководилац, прима балерина и балетски педагог.[29]

Чињеница да је Антун Аугустинчић пре рата направио споменике краљевима Петру I и Александру Карађорђевићу, а током рата бисту Анте Павелића, није умањила значај који је стекао као председник предратног Друштва пријатеља Совјетског Савеза, потпредседник АВНОЈ-а и аутор прве бисте Ј. Б. Тита, коју је направио током јесени 1943. године у Јајцу.[30] Остали хрватски уметници нису морали много да се брину докле год су се кретали у оквиру његовог примера, јер у домену ликовних уметности он је био ауторитет какав је Крлежа био у литератури. Уколико би ипак дошло до каквих проблема, интервенисала је „виша инстанца“, односно политички врх Хрватске. Крлежа је причао да је сликар Љубо Бабић „[…] Креирао […] новчанице Независне државе Хрватске и цртао неке амблеме, па је послије рата требало да буде стријељан. У Београду су стријељали стотињак интелектуалаца који су сурађивали с окупатором, па је требало то учинити и на овој страни. Међутим, Бабић заиста никада није био усташа, чинио је такођер услуге покрету. Стево Крајачић му је спасио главу. […][31]

Бабић вероватно није био усташа, као што ни они стрељани у Београду нису били ни недићевци, ни љотићевци, ни четници, али је „револуционарна правда“ ипак била подељена асиметрично.

Ту бу се, можда, још једном требало замислити над Крлежиним речима које су изговорене крајем 1947. године, приликом избора Ј. Б. Тита за почасног члана ЈАЗУ: „[…] Да није било далековидне политике Титове и његових сурадника, […] хрватски народ би се послије Другога свјетскога рата нашао у положају неразмјерно неповољнијем но што је био онај послије слома Аустрије год.[ине] 1918. Компромитиран пред свијетом квислиншком политиком једне клике пустолова и убојица, наш народ би се нашао послије покоља, на крају рата, освојен и поробљен оружјем свих оних међународних политичких фактора који су му одувијек порицали право на слободу и политичко самоодређење. […]“[32]

Победом комуниста у Југославији хрватска културна елита се избавила одговорности за недела НДХ у оквиру чијих институција је током рата градила каријере и неговала континуитет националне културе. Нова политичка елита социјалистичке Хрватске пружила је руку старијој, културној. Српска културна елита сматрана је од стране комуниста за део великосрпске хегемонистичке клике и у складу с тим третирана. На пољу културе се промена центра моћи у Југославији може јасније видети и лакше доказати него било где другде. Неке последице тог лома још увек нису до краја сагледане и оцењене.



[1] Ljubojev, Petar, Evropski film i društveno nasilje (Svet minulog kolektivizma), Novi Sad/Beograd 1994, str. 287 i 286 (у даљем тексту: P. Ljubojev, Evropski film…). Исказ једног од извршилаца стрељања наведен према документарном снимку објављеном у серији: Историја, мит и савременост, Телевизија Нови Сад, фебруар 1991.

[2] Видети: Гавриловић, Слободан, Живојин Павловић и Биланс совјетског термидора: Политичка вбиографија, Београд  2011.

[3] Шапоњић, З, „Повратак Михаила Миловановића“, u: Глас јавности br. 1161, god IV, 29. X 2001, стр. 17 (у даљем тексту: З. Шапоњић, Повратак Михаила Миловановића…). Тим податком се релативизује претходна тврдња егзекутора да је у Ужицу стрељано 400–500 људи. Могуће је да тада нису била откопана сва стратишта. Међутим, од тачног броја убијених за нашу тему су важнији изразито идеолошки критеријуми погубљења.

[4] О тим збивањима види: Dedijer, Vladimir, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita III, Beograd 1984, стр. 110, 131, 133.

[5] Jovanović, Đorđe, „Štuka-kultura“ u: Tešić. Gojko, Zli volšebnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917–1943., III, Beograd–Novi Sad 1983, стр. 484 i 486. Прво издање у: Glas JNOFS, II/1–2, 1943, стр. 4–6 (у даљем тексту: Đ. Jovanović, Štuka-kultura…).

[6] Đ. Jovanović, Štuka-kultura…,стр. 4–6.

[7] „Реферат књижевника Радована Зоговића: О нашој књижевности, њеном положају и њеним задацима данас“, у: Глас ЈНОФС, 18. XI 1946, стр. 4.

[8] Komlenović, Uroš, „Izložba kao parastos“, у: Vreme, 28. septembar 1996, стр. 52–55.

[9] З. Шапоњић, Повратак Михаила Миловановића…, стр. 17.

[10] Vodušek Starič, Jera, Kako su komunisti osvojili vlast 1944.–1946., Zagreb 2006, стр. 298–306 (u daljem tekstu: J. Vodušek Starič, Kako su komunisti); Radelić, Zdenko, Hrvatska u Jugoslaviji 1945.–1991. Od zajedništva do razlaza, Zagreb 2006, стр. 61–63 (у даљем тексту: Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji).

[11] Стрељано је, међутим, у Хрватској, од стране партизана, 38 од укупно 332 новинара акредитована при влади НДХ. Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji…,стр. 154.

[12] Митровић, Момчило, Изгубљене илузије. Прилози за друштвену историју Србије 1944–1952, Београд 1997, стр. 76.

[13] Тако га Крлежа назива у свом писму Марку Ристићу од 16. јуна 1941. Према: Р. Поповић, Крлежа и Срби…, стр. 56.

[14] Види: Krklec, Gustav, Tamnica vremena (1939.–1941.), Zagreb 1944, стр. 22. Наведена књига поштује правопис који је био уведен у НДХ.

[15] Mihajlović, Borislav Mihiz, Autobiografija – o drugima I, Novi Sad 2003, стр. 195. Наводно је током рата Крклец написао и једно писмо Дражи Михајловићу и дотурао хартију партизанима – „за сваки случај“.

[16] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje…, стр. 182. Да је Крклец био опуномоћени представник НДХ у Србији тврди се и у совјетском документу намењеном информисању њихове државне и партијске делегације пред пут у Београд 1955. године. Тај документ је објављен у: Милорадовић, Горан, „Jугословенска књижевна сцена четрдесетих и педесетих година ХХ века (Совјетска специјалистичка анализа)“, u: Годишњак за друштвену историју, X, св. 1–3, 2003, стр. 229–262.

[17] Архив Југославије (АЈ), 314, Ф9, 449. Министарство просвјете НР Хрватске Комитету за културу и уметност Владе ФНРЈ са Пов. бр. 2224, од 7. VI 1947.

[18] Види: Leksikon pisaca Jugoslavije, III, K–LJ, Novi Sad 1987, стр. 437.

[19] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje…, стр. 182.

[20] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje…, стр. 182–183.

[21] АЈ, 498, Ф12, стр. 16. Стенографске белешке са пленума Управе Савеза књижевника Југославије, 2. XИ 1951. у Сарајеву

[22] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje, стр. 182–183.

[23] T. Jakovina, Američki komunistički saveznik…, стр. 425.

[24] Čengić, Enes, S Krležom iz dana u dan, II, Zagreb 1985, стр. 88–89 (у даљем тексту: E. Čengić, S Krležom iz dana u dan…).

[25] АЈ, 314, Ф1, 393. Карактеристика Иве Мачека, издата од стране помоћника ректора Државног конзерваторија у Загребу Натка Девчића и шефа Музичког одсјека Министарства просвјете НР Хрватске Станка Врињанина. У документу стоји да је Иво био „нећак“ Влатка Мачека.

[26] D. P. „Muzička reprodukcija“, у: Vjesnik SSRNH 2551, god. XIV, 16. svibnja 1953, стр. 5. (интервју са Миланом Хорватом и Ивом Мачеком).

[27] АЈ, 314, Ф1, 393. Карактеристика Бориса Папандопула коју је Министарство просвете НР Хрватске упутило Комитету за културу и уметност Владе ФНРЈ, са пов. бр. 120, од 19. I 1948.

[28]  АЈ, 314, Ф1, 389. Карактеристика Ане Хармош-Роје коју је Хрватско народно казалиште упутило Министарству просвјете НР Хрватске, са пов. бр. 15, од 1. II 1947.

[29] АЈ, 314, Ф1, 389. Карактеристика Ане Хармош-Роје коју је Хрватско народно казалиште упутило Министарству просвјете НР Хрватске, са пов. бр. 15, од 1. II 1947.

[30]   Дипломатски архив Министарства спољних послова Србије (ДА СМИП), ПА, 1945, Ф30, Пов. бр. 3584. Кратка биографија А. Аугустинчића коју је крајем августа 1945. Министарство просвете Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) послало МИП-у ДФЈ поводом конкурса за Стаљинову награду; АЈ, 507, IX, 119/I-6, Аугустинчићева карактеристика на руском језику коју је А. Ранковић послао амбасадору В. Поповићу у Москву; Đilas, Milovan, Vlast, London 1983. стр. 58–59; Манојловић Пинтар, Олга: „’Тито је стена’. (Дис)континуитет владарских представљања у Југославији и Србији XX века“, у: Годишњак за друштвену историју XI, 2–3, 2004, стр. 86–100.

[31] E. Čengić, S Krležom iz dana u dan…, II, стр. 82.

[32] Malinar, Anđelko, Krleža o Titu, Sarajevo – Zagreb 1980, стр. 108–109. Текст предлога за избор маршала Тита за почасног члана ЈАЗУ написао је њен потпредседник Крлежа, а прочитао председник Андрија Штампар на свечаној седници 28. XII 1947.



Сажетак чланка: Горан Милорадовић, „Хегемонисти“ и „револуционари„: КПЈ/СКЈ и културна елита у Југославији средином 20. века, У: Историја 20. века 2 (2008), стр. 371-389.

Чланак се може у целини читати и овде.

Featured image: Партизани у ослобођеном Загребу (Wikipedia)

RAZMETLJIVE SVETLOSTI PUSTINJE (MIOMIR PETROVIĆ)

Miomir Petrović je rođen u Beogradu 1. marta 1972. godine. Diplomirao je na Odseku za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1995), magistrirao je na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu (1999) i doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu (2008). Magistarska teza: Dela savremenih domaćih dramskih pisaca na repertoaru Ateljea 212 u razdoblju 1967-1987. Tezu je odbranio 1999. godine, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, čime je stekao zvanje magistra nauka na naučnom području teatrologije. Doktorsku disertaciju Mitska matrica u medijskim i umetničkim tekstovima (roman, film, drama, slika) odbranio je u oktobru 2008. godine na studijama za interdisciplinarne studije pri Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Bio je glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu (1996-1999) i zamenik direktora drame i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (2001-2003). Adaptirao je više tekstova domaćih i stranih dramskih pisaca. Autor je više drama, romana, radova iz teorije književnosti.
Član je Udruženja književnika Srbije (od 1999), predsedništva Saveza dramskih umetnika Srbije (2003-2005), Jugoslovenskog komiteta panbalkanskog kulturološkog udruženja (Rigina Karta) Atina, Grčka (2000-2003), Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za knjigu drama Argivski incident (Skupština grada Beograda, 1996), nagrade Laza Kostić (Salon knjiga u Novom Sadu, 2016).

Donosimo deo iz romana Središnja pustinja (Laguna, 2021).

Razmetljive svetlosti pustinje

أضواء صحراوية مختلفة

To popodne sin i ja smo otišli da kampujemo u pustinji. Odavno je pao takav plan. Bila je to, u stvari, ideja moje žene. Da sada, kada smo na nepoznatom terenu, pokušam da popunim praznine iz prošlosti. Posvetim se ojačavanju bliske veze sa jednim tinejdžerom.

Za divno čudo, moj sin, to mlado (dorćolsko-urbano) biće, prihvatio je ideju kampovanja.

Idemo, mi muškarci, na logorovanje u pustinju.

Izabrao sam pustinju u blizini El Nazve, prazno i pusto mesto gde nema toliko kampera.

Po planu smo u suton počeli da utvrđujemo šator. Mladić je pomagao, borio se sa malim vrećama peska koje koristimo umesto kočića i kojima pričvršćujemo konope šatora onoliko koliko jedan tinejdžer, kome je svega preko glave, to može. S onim lažnim elanom čiji koren leži samo u određenom poštovanju oca, a ne u uverenju da sve ovo uopšte treba da radimo.

Zauzeli smo poziciju ka zapadu, tako da su pred nama bile ružičaste peščane dine, dovoljno udaljene da bismo odgledali hitri beg sunčevih zraka preko peska.

Sada se različite vrste pustinjske svetlosti smenjuju pred našim očima dok raspirujemo vatru u kadici limenog roštilja na čiji ćemo žar baciti libanske ljute kobasice i par goveđih odrezaka.

Sedimo u pesku podvijenih kolena, jedan odrtaveli, prerano ostareli muškarac uhvaćen u laž takozvanih „najboljih godina svog života“ (ah, kako je to kolosalna laž!) i njegov maloletni sin, savitljivog a opet čvrstog tela. Kao iskrivljeni i užadima napeti bambus, raskorenjen iz svog prirodnog habitusa. Sećam se sebe iz tog perioda: razjedinjen u odnosu na smisao života a ujedinjen rekama hormona koje kuljaju krvotokom mladog, zbunjenog bića.

Posmatramo kako sunce beži od naših nogu ka zapadu.

Ćutimo.

U ovo doba godine, ali i u ovo doba dana, svetlosti pustinje razvijaju najmanje četiri pojavna oblika.

Prvi oblik sutona podseća me na podnevnu svetlost Rima. Boravio sam tamo dve godine tokom poslediplomskih studija. Ni ovde nije mnogo drugačije jer senke su iskošene, ali je sve okupano u svetli oker, nešto što samo Paolo Sorentino ume da uhvati u svojim kadrovima.

Sve okolo tada dobija boju sveže, još nepečene terakote. Tek gurnute u uzavrelu peć. Ta vrsta svetlosti izaziva ničim izazvanu tugu, pretvara prirodni odlazak dana na počinak u nekakav duboko lični, strašan i potpuno nepovratan čin.

Potom se oker pretvara u tamnoružičastu boju i tada pustinja dobija svoj najmističniji kolorit. Više nema nostalgije za prošlim životom, sada ružičasta boja peska najavljuje metastabilno stanje, nešto novo, daleko misterioznije od pukog gašenja dana. Da, postoji ta svetlost koja i mene, tvrdog hrišćanina, tera da poželim da čujem mujezinov poziv.

Ovde smo u nigdini, nema džamije, nema poziva. Deluje kao da će se sada pojaviti demoni, da će nas okružiti đavoli kao što su okružili Svetog Simeona na stubu u pustinji i iskušavati nas.

Sledeći oblik svetlosti ne traje dugo. Pesak je sada okupan u tamnobordo, zagasitocrvenu boju burgundijskog crnjaka. Noć se bliži, ova svetlost izaziva takav strah da čovek pomisli da se svitanje više nikad neće desiti. Da više nikada nećemo imati mogućnost da ponovo postojimo.

Postaje hladno. Pesak nema način da apsorbuje toplotu, dok ga greje sunce on je vreo, pa topao i zatim jezivo hladan.

Sin i ja gledamo tu promenu, svedočimo joj u tišini koju remeti samo šuštanje debelih perjanih prsluka koje kao omađijani, bez dogovora navlačimo.

Četvrti oblik popodnevnog pustinjskog svetla je prava magnezijumska svetlost, luča nekakva, intenzivna ali kratkotrajna vizuelna fascinacija. Nakon što je nezajažljivo carevala od svitanja do ovog trena, svetlost u poslednjem trzaju zamire. Sekund pred biološku, svetlosnu smrt, ona obnavlja samosvest.

To je poslednji titraj žarkog sunca koje na ovim prostorima uništava sav život umesto da ga, kako smo to kroz mitologije naših evropskih otadžbina učili, pruži i oplodi.

Kao zvezda padalica, meteorit, nešto što iluminira sve do bleska koji će, tren-dva kasnije, uništiti sve živo. Ali ne uništava.

Sunce nam sada daje poslednji trzaj bele, nepodnošljive svetlosti. Sve je, opet, kao tokom jutra, u boji slonovače, samo je svetlost sada pritajenije oslepljujuća u poređenju s onom armagedonski razarajućom.

Tako su sada dine koje sin i ja posmatramo odjednom okupane u nešto nalik jutarnjoj svetlosti. Na tren, sve ono što je bilo oker, pa narandžasto, zatim tamnobordo postaje nepodnošljivo, usijano belo.

Nesagledljivo. Negledljivo.

To traje oko pola minuta i zatim, kao da se u ovom svetlosnom pozorištu desilo baš sve što je dramski pisac napisao… nastane mrak.

Peta vrsta svetlosti je izostanak svetlosti, ali i to je svetlost, upravo zato što je njena negacija.

Mrak, pomenuo sam, na ovom meridijanu pada lako i brzo. Tmina odjednom ovlada, ali je hitro, u pitanju su sekunde, smenjuje hladna, avetinjska mesečeva svetlost.

Uostalom, ovde smo u carstvu Meseca, a ne omraženog Sunca. Polumesec je označitelj ovog nesrećnog pustinjskog plemena. Strah, to je ono što je označeno tim Mesecom.

– Umrla je… – tužnim glasom kaže moj sin, dok ja razmišljam kako je već krajnje vreme da bacimo meso na roštilj.

– Na šta misliš, kaži? – pitam, a znam na šta misli.

– Svetlost. Sada smo plavi u licu, ti tata i ja, od osvetljenja ovog jebenog meseca.

– Ćuti. Nemoj da psuješ.

– Nisi mi majka!

Ćutim par sekundi.

– Pa i nisam. Svetloplavi smo kao Marsovci iz starih filmova – smejem se.

Grohotom se nasmejao. I ja sam se zacerekao.

Jer bilo mi je drago. Odavno nisam čuo svog sina da se tako iskreno smeje.

Teško je ocu sa sinom tinejdžerom kada se nađu nasamo. Bez one ženske, pacifikujuće, pomirljive ruke kojom majka, sestra, tetka, baka… kao Bogorodica Mlekopitateljica umiruje svoje uskomešane, uzbuđene, rasrđene, pubertetlijski ili klimakterično razluđene muškarce. Koji se, ako su zaista muškarci, uvek ponašaju rasplamsano dok ih žene, ako su zaista žene, razumeju i pomalo žale.

Nema tu ničeg ružnog, to je kosmički poredak među polovima, to je razlog zbog koga bivamo i ostajemo heteroseksualni, ukoliko uopšte u ovom novom dobu to smemo da tvrdimo. Tada se dva istovetno namagnetisana pola odbacuju u prihvatanju, prihvataju u odbacivanju, strašan je to elektricitet.

Ali plemenit, lep. Čaroban u svojoj napetosti.

Bacamo meso na roštilj. Okupani smo jezivom, hladnoplavom svetlošću tog nenormalno iluminirajućeg meseca.

– Sada se već skoro ugasila vatra – prekorno kaže.

Sin mi prebacuje da smo izgubili dragoceno vreme dok je žar bio optimalan, jer smo dugo i bezrazložno gledali u svetlost koja nestaje.

On je, kao, stručnjak za roštilj.

A ja nemam srca da mu kažem da će mi koliko sutra, prekosutra, kada budem umirao, isto ovako prebacivati što nisam uspeo – predugo zagledan u svetlost koja nestaje i omađijan tim nestajanjem – da njemu dobacim dovoljno, dovoljno, dovoljno, dovoljno… žara kako bi on ispravno i na gurmanski način ispekao svoj dalji život.

Znam da on to sada ne zna, jer ni ja sa svojim pokojnim ocem to isto tako nisam umeo da znam, a sada znam. Kao što znam da svi mi s ovog sveta nestajemo poput svetlosti koja se malopre raskošno prikazivala pred nama a potom je neobično i jezivo hitro nestala, otišla bez oproštaja, bez pokajanja, bez sravnjenog računa.

Jer on, račun, između oca i sina nikada ne može biti sravnjen.

U tome, valjda, leži neobična, crna lepota smrti oca koja nas zarobljava i, istovremeno, oslobađa ili bar proklinje na slobodu kojoj nismo vični. Zbog toga ćemo uvek biti ljuti na oca, ma koliko da smo ga voleli. Zato što je kao pustinjska svetlost nestao brže nego što smo mogli da podnesemo. Kad god on bude nestao, u kojoj god svojoj biološkoj godini budemo ostali bez svog oca.

Opet, meni je lepo sada dok nevešto dovršavamo roštilj jer znam da on ne zna sve to o čemu ja razmišljam i što će o tome razmišljati tek kada on bude napuštao svog sina. Kada on bude bio taj pustinjski sumrak a njegovo dete ono što izgovara „jebena“ i zamera mu na žaru koji se prebrzo gasi. Kada to njegovo dete bude bilo njegova ali i opšta, svemirska nada u sutrašnje svitanje, ma koliko da je tragično delovao onaj prethodni sumrak.

U pustinji, na pesku, čovek vidi jasno i neporecivo sve ono što je osećao kao treperenje svoje ili tuđe egzistencije. Jer svi smo mi svetlost a svetlosti umiru i ponovo se rađaju. To je valjda ova moja, arabljanska ili nearabljanska unutarnja pustinja. Istina.

Barem se nadam da je tako. Ili tako nekako.

(***)

Kada se avion odlepi od piste međunarodnog aerodroma Dubai/simulakruma, polagano se propinjući do neophodne visine, on kreće na jugozapad, preleće kičmu predgrađa i industrijskih oblasti, El Rašidije i Nad el Hamara, zatim skreće prema Džebel Aliju i izbija na obalu.

Svrha ovakvog kruženja je u tome da avioni ne bi preletali Burdž kalifu i Palm džumeiru i time uznemiravali elitne goste ovih kvartova.

Kada mogu, uvek biram sedište do prozora, u levom, ABC redu.

Samo tako mogu da osmotrim, kada se propnemo, pustinju između Lisailija i Adžbana, da u njoj ugledam kao ostrvo u moru jednu zelenu mrlju. To je veštačka oaza oko rizorta Bab el Šams.

Mala zelena fleka kojoj kontrastira žuti pesak oko nje, nad njom, ispod nje.

Mnogo je tih „pustinja u pustinji“ koje samo fiktivno parcelišu oaze i stvaraju njihove imaginarne granice. Pustinjama ljudi daju imena, iako je reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

Ljudi označavaju i etape svog života „od-do“ mada je i tu reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

Preko mog ramena i sin posmatra pustinju. Nikada ne bira sedište do prozora jer mu prilikom poletanja smeta sunce.

Ipak, poluotvorenih ustiju tupo zuri u ono ništa, u šta i sam netremice gledam.

Rahil-safar – odsutno izgovara.

To znači putovanje.

Hvaliće se u Beogradu društvu iz stare srednje škole svojim poznavanjem arapskog.

Rahil je kratko putovanje. Poput ovog našeg. Izbivanje.

Letelica je izdigla levo krilo i krenula nadesno. Sada smo iznad mora i sunce ljeska, odblesci su prodorni.

Idemo nakratko kući ili se vraćamo. Kući.

Iz koje tačke se u pustinji kreće i gde se, nakon putovanja po njoj, stiže, to je velika tajna jer je ipak reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

АМЕРИКА, ИЉА, АБДУЛ (ТРИ ПРИПОВЕТКЕ ВЛАДИМИРА КОЛАРИЋА)

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, преводилац. Дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Објавио збирке приповедака „Луталице“ (СКЦ Крагујевац, 2006), „Рат љубави и друге приче“ (Филип Вишњић, 2007), „Тајна пурпурних зора“ (Everest media, 2020), романе „Авантуре Победника“ (Пресинг, 2021) и „Филип од злата“ (Поетикум 2021) и теоријске књиге „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017), „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“ (Globe Edit, 2018) и „Хришћанство и уметност“ (Библос, 2021). Објављује прозне и драмске текстове, преводе прозе, есејистике и поезије и научне радове из области филма, књижевности, културе и медија. Организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације. Редовни сарадник Драмског програма и Трећег програма Радио Београда. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.
Представљамо три приповетке Владимира Коларића из необјављене збирке Сви воле морнаре. Неке од ових прича објављене су у часописима Кораци, Тиса, Ријеч и Нови Октобар и сајтовима Арт-Анима, Хипербореја и Право у мету. Прича „Питагора и Хиперборејац“ објављена је у издању Невидбог – Збирка кратких прича о старим боговима (Рефестикон, Бијело Поље, 2013), а „Зналац чистих дана“ у ХААРП и друге приче о теорији завере (Паладин, Београд, 2014).

АМЕРИКА

Нисам могао ни да претпоставим да постоје таква места у Њујорку. У Европи сам увек сретао дух Кристине Брахе и све је било другачије. Постојала је нека форма коју ниси морао да надограђујеш, требало је само да посматраш и све је већ било ту. Можда сам баш због тога желео Америку, слободу. Европа је за мене била егзотика, Америка реалност. Требао ми је одмор од Кристине, Хелене, Олимпије, Тамерлана и Метузалема, свих фантазми, фантома, духова, свих приказа и сујетних снова. Ипак, они су били моји пријатељи и жалио сам за њима. Доктор Метузалем ме је толико тога научио, Тамерлан Леви Саломе ми је спасао живот, страшној лезбијки Олимпији Боргезе сам се дивио, мада не бих смео, а Хелену Валднер сам волео. Кристина Брахе ме је научила да постоје многи светови. Никада је нисам упознао док је била жива. Нисам сигуран ни да је икада била жива.

И сад је Њујорк био тај нови свет за мене. У смраду неопраног веша, неону и шкрипи пожарних степеница тражио сам поезију. Увек сам желео да свет док га гледам исијава, али то се догађало само на махове, углавном га је покривало неко сивило и прашина. Сећао сам се Борхеса, који се, већ слеп, жалио како не може да види црну боју у том сивилу. Највише је жалио за црном. Није се дао преварити. Волео бих да сам могао да нађем мало сјаја у тој просечности и распадању, али сам осећао само усамљеност и глад. Био сам буквално гладан у Њујорку. Први пут сам у животу био гладан. Много краће сам могао да издржим без хране него раније, на другим местима, и готово нисам могао да пишем. Мислио сам да ће ме стварност научити, али стварност је била само мука. Ипак, поезија није ствар осећања него духа, говорио сам, и ја морам имати снаге да уништим ту стварност, да је одбацим као цркнутог пса и спасем оно што се има спасти, оно мало сијања. То је поезија. У Европи су ми помагали моји пријатељи, фантазме, али сада немам никог. Не усуђујем се да излазим ноћу, а само ноћу, на чистом ваздуху, могу да размишљам и да призивам снове. Које ћу касније уобличавати, материјализовати, не давати им мира, најстрашније их мучити прикивајући их за хартију. Желео сам живот, а не књиге, а сад као да немам ништа. Књиге су светови. Људи су светови, а ја сам сам.

Ипак, нешто се догодило. Комшиница која ја живела преко пута мог стана, мог брлога, била је Порториканка и имала је дванаестогодишњег сина по имену Рафаел. Нисмо се поздрављали у пролазу, само сам приметио како ме дечак понекад подсмешљиво гледа, али на то сам навикао, не само овде него и у Европи, где сам такође био странац. Мајка му је радила нешто неодређено и углавном није била код куће. Веровао сам да је проститутка, али они су били мирне комшије и ја сам био задовољан.

Једном су ми закуцали на врата и мајка ме је замолила да причувам Рафаела. Дечак је ушао и сео пред искључени телевизор, а мајка је отишла. Укључио сам му телевизор и питао га шта жели да гледа. Одговорио је да жели неку музику и мало чипса. Чипса нисам имао и дао сам му тоста, који је он мирно грицкао гледајући Кристину Агилеру.

“Свиђа ли ти се?” питао ме је изненада.

“Ко?”

“Кристина.”

“Не”, рекао сам.

“Ни мени. Она се само претвара да ју је брига.”

“Брига, за кога?”

“За мене.”

“Познајеш Кристину Агилеру?”

“Она би хтела да мислим како је познајем.”

Рекао сам му да је паметан дечко и помислио како би могли да постанемо пријатељи. Питао сам га како се његова мајка одлучила да га остави насамо са мном.

“Зашто? Урадићеш ми нешто?” питао је мирно и погледао ме са осмехом.

Рекао сам му да нећу.

“Видиш да је мајка била у праву.”

Баш тако је рекао – mother. Наставио је да гледа у екран.

“Да ли те често оставља са непознатима?”

“Не.”

“Шта радиш кад она није ту?”

“То су приватне ствари.”

Заћутао сам и поцрвенео.

“Не брини. Знам да си ти писац. Ви морате да знате.”

“Како знаш да сам писац?”

“Мајка је рекла да изгледаш као неко ко стално сања.”

“Ти и твоја мајка сте чудне особе.”

“Нисам приметио. Мало се дружим са људима.”

“Имаш ли другове?”

“О, наравно.”

“Упознаћеш ме са њима?” Не знам зашто сам то питао.

“Ако хоћеш.”

Онда је његова мајка поново покуцала, отворио сам и они су отишли, без поздрава. Никад се нисам осећао тако усамљено. Музика са телевизора као да је допирала са неког другог света и ја сам се због нечег уплашио. Навукао сам ролетне на све прозоре, добро закључао врата и увукао се у кревет. Нисам заспао све до јутра, али је било много снова. Ујутру сам написао своју прву америчку причу.

Рафаела сам поново срео тек после неколико недеља. Шетао сам улицом разбацујући јесење лишће и одлучио да од последњих пара купим хот дог. Тражио сам доста сенфа и кад сам се окренуо, иза мене је стајао Рафаел.

“Гладан сам”, рекао је и ја сам му дао свој хот дог. Рекао је да ће ме упознати са својим пријатељима, само ако имам мало времена.

“Имам све време на свету”, рекао сам и он ме је повео.

“Они су обични момци и биће ти досадно”, рекао је док смо пролазили кроз узак пролаз између старих опустелих зграда, поред контејнера, жичаних ограда и коприве, све до једног степеништа које је водило никуда, односно пењало се уз зид урушене зграде, која као да је преживела бомбардовање. На степенишу је седело неколико дечака између дванаест и петнаест година и пило пиво, из једне једине лименке која је кружила из руке у руку.

“Ово је Валдемар”, представио ме је Рафаел и они су ми пружили лименку, али ја сам рекао да не пијем пиво и сео сам међу њих. То су били различито обучени момци, углавном Порториканци, али и понеки белопут и плав, незнаног порекла, сви сањиви.

“Валдемар уме да прича приче”, рекао је Рафаел.

“Причај нам приче, Валдемаре”, рекли су дачаци, неколико њих у глас, сви успавани и шаљиви.

“Не, ја умем да пишем приче, не умем да их причам”, бранио сам се.

“Валдемар је досадан”, рекао је један од плавокосих.

“Дрогирате ли се?” питао сам одједном. Нису се наљутили.

“Ми само пијемо пиво”, рекли су. Увек је говорило њих бар двојица или тројица истовремено.

Дечица, помислио сам и због нечега се растужио.

“Не тугуј, Валдемаре. Отпеваћемо ти песму”, рекао је Рафаел.

Започео је један Порториканац, обријане главе и у вуненој капи, наизглед најстарији од њих. Остали су га пратили зачуђујуће нежним гласовима, нимало налик на њихове природне.

“Моја драга отвара боцу шампањца,

али ја је волим…”

Остали су се придружили:

“…али ја је волим…”

“Желео бих да отвори и моје срце

као тај шампањац…”

“…као тај шампањац…”

“Тај огромни пенушави шампањац

што пршти као читав свет…”

“…читав свет…”

“На заласку…”

“…на заласку…”

“Као читав овај дивни, предивни, божанствени свет…”

“…свет…”

“На заласку.”

“… на заласку.”

“О, моја драга отвара боцу шампањца…”

“…шампањца…”

“Волео бих да и мене тако отвори једног дана,

па да изађем…”

“…да изађем…”

“Да се не вратим…”

“… да се не вратим…”

“Као да ме никада није ни било…”

“…ни било…”

“О, моја драга отвара боцу шампањца…”

“…шампањца…”

“Био бих тако срећан…”

“…тако срећан…”

“Моја драга отвара боцу шампањца…”

“…шампањца…”

“Волео бих да отвори и моје срце

као тај шампањац…”

“… шампањац…”

“Једног дана…”

“…једног…”

“Али још ми се не жури…”

“…не жури…”

“Још могу овако.”

“…овако…”

“Још могу овако.”

“Ко сте ви, децо?” питао сам их, али нисам добио одговор. Сви су ћутали и гледали у једну тачку, а ја сам почео да дрхтим. Отрчао сам кући, поред графита и ђубришта, кроз ветар и јесење лишће.

Пробудио сам се и на екрану је поново био спот Кристине Агилере. У фрижидеру сам затекао само једно јаје и мало ускислог млека. Ипак, био сам срећан и поново сам почео да пишем. Сео сам за климави кухињски сто, са оловком у руци и свеском глатких корица, и писање је кренуло само од себе. Мислио сам да сам коначно пронашао своје америчке духове. Напољу је управо почињао да пада снег и моје срце је дрхтало. Кристина Брахе је обећала да ме никада неће оставити и сада сам знао да је била у праву. Има толико светова, а ми не можемо побећи ни једном од њих.

Најстарији дечак звао се Габријел и два месеца касније умро је од рака.

***

АБДУЛ

Влада је добио своје парче торте.“

(Емануела Бусолати: Влада учи речи)

Пробудили су га Саид, Ибрахим и сунце. Сунце је баш ниско у овим солитерима, да га дотакнеш.

„Ајде, рокају се са муријом.“

И, Абдул је кренуо, мајка је нешто викала за њим, ваљда што није опрао зубе, или тако нешто, али он је кренуо. Сјурили су се, лифт није радио, али они су се сјурили. Лифт често није радио, али Абдул, Ибрахим и Саид нису марили за то.

Напољу је стварно био хаос: мурија решета воденим топовима, сузавци, неки наши запалили кола и полупали излоге, тако браћо…

Ибрахим је неодлучан.

„Чекај, да ставимо неке шалове, угушићемо се.“

Али Ибрахим је пичка, говоре му то и крећу напред, на мурију.

„Хеј, погледај какав нови тенк имају“, показује Саид Абдулу. То није тенк, то су борна кола, али свеједно, Абдул одлучује да се попне на њих. Каже то Саиду и Ибрахиму. Саид каже:

„То, брате.“

Ибрахим каже:

„Немој, човече.“

Абдул се пење, јури, све је клизаво од водених топова и флаша којима су гађали борна кола. Абдул пада, не зна више за себе.

У болници се над њега надноси лепа плавокоса сестра.

„Овде је твоја мама, Абдуле.“

„Јој, немојте, молим вас.“

Али мајка улази. Љуби га, даје му сок. Абдул слеже раменима, прихвата, шта да се ради.

Мајка каже:

„У крају причају да си херој.“

И тако је Абдул постао херој.

Када је Абдул прочитао свој састав, сви су ћутали. Сви осим госпође Гаспар, наравно.

„Да ли је ово аутобиографска прича, Абдуле?“

„Ауто… шта?“

„Да ли је то прича о теби? Да ли се све то баш теби догодило?“

„Па… Ја сам Абдул.“

„Некада писци надевају своје име ликовима из својих дела, иако причају о измишљеним догађајима.“

„Ја не лажем. Ја нисам лажов.“

„У реду, Абдул, знам да ниси лажов. Има ли ко нешто да каже о Абдуловом раду?“

И наравно, јавила се Жаклина.

„Мислим да је Абдулов рад снажан крик против расне и социјалне дискриминације у савременом друштву. Чак се наслућује и елемент полне дискриминације, пошто слутимо да Абдулова мајка по цео дан проводи у кухињи и да је њена улога у породици традиционална.“

„Одлично, Жаклина. А шта подразумева традиционалан улога жене у породици?“

Абдул више није могао да слуша, ионако ништа не би разумео. Само је хтео да пише о ономе што му се догодило, како је постао херој, не схвата чему све те приче.

Али Жаклина га је зауставила после школе. Никада му раније није ни пришла.

„Разговарала сам са родитељима и можеш да дођеш код нас на вечеру.“

Још је рекла адресу и отишла.

Саид и Ибрахим су га гуркали.

„Добра је, има добре сисе.“

„Оћеш да нам причаш како је било?“

Абдул је седео и јео неку велику шиљату рибу. Жаклинина мајка му се сво време церила.

„Ви сте тако фин младић, Абдуле. Шта намеравате даље?

„Даље?“

„Мислила сам после школе, Абдуле. Кад завршите школу.“

„Намеравам да упишем права“, треснуо је што му је прво пало на памет.

„Заиста?“

„Абдул добро познаје кривични законик“, ускочила је Жаклина.

„У мом крају сви га добро познају.“

Гурнуо је прсте дубоко у ждрело и одатле извукао огромну кост.

„Ово је могло да ме убије“, рекао је.

„Ма не, претерујете, Абдул“, рекла је госпођа. Била је усплахирена.

Абдул је погледао у Жаклину.

„Риба је била одлична“, рекао је.

„Причајте нам, Абдуле, како сте постали херој“, питао је отац, очуван, у плавом џемперчићу.

„Ништа лакше. Просто сам разбио пар пубова и готово.“

„То је дивно“, рекла је Жаклинина мајка.

„Мислите да је дивно?“, питао је Абдул.“Ако бих ја сад преврнуо овај сто и силовао вам Жаклину пред очима, да ли бисте звали полицију?“

„Звали бисмо, али не разумем, Абдул…“

„Да ли и даље мислите да је то било дивно?“

Настао је мук. Абдул је устао.

„Не брините, нећу вам силовати ћерку. Не бих је ни такнуо. Имамо ми много бољих од ње, тамо у крају. И још нешто: никога нисам повредио. Само сам скочио на борна кола. То није било херојство, већ обична дечја игра.“

Изашао је напоље, у свежу ноћ. Био је поносан на себе.

Ујутру су га поново пробудили Ибрахим и Саид. Овај пут није било сунца, дан ће бити тмуран.

„Крећи, будало.“

„Шта си се успавао.“

„Урадите нешто са својим животима, људи.“

„Абдул, шта је то са тобом?“

„Шта ти је ово?“

„Куран Часни“, рекао је Абдул.

„Шта ти је урадила та курва? Или је то од оног пада? Шта је с тобом, Абдул?“

„Погледајте се. Имате огледало и погледајте се.“

Погледали су се, Ибрахим и Саид, обојица.

„Омршо сам нешто“, рекао је Саид.

„Ја имам подочњаке. А и не имао…“

„Идите одавде. Вратићете се кад будете схватили о чему говорим.“

„Абдул, ти ниси више наш.“

„Идите. Волим вас.“

Абдул је рекао мајци:

„ Мајко, од сад ћеш се покривати“

Абдул је пустио браду. У крају су почели да га зову терориста. Али Абдул је само желео нешто да уради са својим животом. Схватио је да у животу увек некога служите. Па зашто онда служити људима, уместо Богу? Бог вас неће терати да се пењете на борна кола, да пушите траву, да јебете лудаче по хаусторима, да идете на вечере глупих богаташа, да се понижавате. Бог вам каже: „Тако треба и, ако можеш, изврши. Ја знам како треба и кажем ти. Јер ја сам те створио.“

Абдул никада никог није имао, сад има Бога. Абдул никада ништа неће добити од овог одвратног друштва, али од Бога ће добити све.

Абдул креће у дан, минаре сија на јутарњем сунцу, Париз му се чини све мањи.

Ускоро ће све то нестати.

***

ИЉА

Ја сликам само оно што видим.“

(Сомерсет Мом: Месец и стопарац)

Тешко је сликати Русију. Сабити толики простор између четири ивице платна, то изгледа немогуће. Зато су у Русији велики само писци: све те речи стварају привид бескраја.

Тешко је сликати само оно што видиш. Пред очима уметника разапете су многе мреже, од навика, очекивања и предрасуда, тако да оно насликано на платну никад не одговара виђеном. Уметник је незадовољан, али мора да се помири са тим: ја сликам само сенку ствари, а оно што насликам је само сенка сенке.

Али Иља Трофимович Гофман није се мирио са тим.Он је од студентских дана био настран, увек је желео нешто друго. Кажем, од студентских дана, јер Иља Трофимович је био нормално дете, исти као сва друга деца, ни по чему изузетан. Онда га је нешто ухватило, Бог ће га знати шта. Уписао је сликарску школу уз противљење родитеља и тамо био најгори студент. Професори су му говорили да је дошао из неког другог времена. Слично је мислио и Иља Трофимович, само, за њега је то била будућност, за професоре – прошлост.

„Од њих тражим само технику“, говорио ми је Иља Трофимович, „Прост занат, да ме науче да сликам. не тражим ништа друго од њих, ни да ме промовишу, ни да ме подржавају. Само да ме науче занату и да ме оставе на миру. Али они то изгледа нису у стању.“

Покушао сам да му објасним како уметност није само занат, како је то узвишена дисциплина и да сликар више има посла са идејама него са облицима.

„Исто тако, морамо бити одговорни према друштву у ком живимо.“

Иља Трофимович ме није чак ни погледао.

„Они не разумеју једно: да сам православац, ја бих се бавио иконописом. Овако, сликам оно што видим.“

„Побогу, Иља Трофимовичу, не мислите ваљда озбиљно? Па то је нешто превазиђено. Цркве су музеји. Они нису чули ни за перспективу, да не говоримо о свим оним токовима који најављују будућност.“

„Ви немате појма о чему говорите“, рекао је Иља Трофимович и отишао. Нисам се наљутио на њега. Имао сам разумевања за његов тежак карактер и особењаштво. На неки начин сам га сажаљевао. Па и поштовао, зашто не рећи: таква количина самоуверености није ме остављала равнодушним.

„У реду, будите мртви реалиста, али ви чак и не сликате добро“, рекао му је један професор у афекту.

„Ја сам ту да служим“, одговорио је Иља Трифимович и прекинуо сваки разговор.

Говорио је о уметности као служењу. Презирали смо га. Зар уметност није слобода?

Иначе, никада се није свађао са професорима. Само би рекао нешто своје и заћутао. Неку глупост, например, како уметност нема одговорност према друштву, него према истини.

„Али где је истина ако не у друштву, или макар у некој визији друштва, нечему према чему друштво иде“, говорили смо.

„Видећете ви“, рекао је и поново заћутао. То није звучало претеће. чак ни резигнирано: звучало је као проста истина.

Негде при крају студија се оженио.

„Шта је сад са твојом горљивошћу? Ожењен си човек“, провоцирали смо га.

„Зашто? Породица не смета уметности. Зашто мислите да би сметала?“

Мислили смо да је досадан и да је велика будала. Ја сам се ту мало издвајао, трудио сам се да имам разумевања и нисам порицао таленат који је поседовао, и по мени, тако улудо трошио. Али, искрено, Иља Трофимович је за све нас био странац.

Онда је дошла револуција, дошао је грађански рат, и ја годинама нисам видео никога са наше класе.

Запослио сам се у Мосфиљму, и једног дана, док сам излазио из предузећа, случајно сам налетео на Иљу Трофимовича. Није се много променио, осим што је сада ходао у сасвим изношеном капуту и имао изглед провинцијалца. Питао сам га шта ради, а он је одговорио да је запослен као наставник у некој сеоској школи. То није лоше за Иљу Трофимовича, помислио сам.

„Добра је околност да више не сликате, до материјала је данас тешко доћи“, рекао сам. Он ме је погледао исто онако искрено изненађен, као онда када смо доводили у питање његову способност да помири уметност и брак.

„Зашто? Сликам. А до метеријала се заиста тешко долази. Због тога сам и дошао у Москву.“

„Помоћи ћу вам“, рекао сам, можда да се искупим.

Набавио сам му значајну количину бесплатног материјала за сликање: боја, четкица, платана… Иља Трофимович је само рекао:

„Не знам шта бих без овога.“

Имао је двоје деце и имали су нека обична руска имена. Позвао ме је да га посетим ако будем ишао на север. Никада то нисам учинио и не верујем да сам пропустио нешто важно.

За Иљу Трофимовича чуо сам поново тек после рата. Код нас у предузећу као чистач је радио неки Савенко, доктор физике и бивши логораш. Ја сам већ био пред пензијом и нису ми више давали никакав посао. Савенко, обријане главе и рошав, умео је да скува одличну кафу и тако смо нас двојица почели да проводимо све више времена заједно. Није ми причао о својој кривици, али је волео да говори о људима које је упознао. Тако је поменуо и Иљу Трофимовича Гофмана. Ничим нисам одао да га познајем.

„То је био највећи сликар кога сам икада видео“, причао је Савенко. „Вредно је радио и укључили су га у уметничку секцију, што му је вероватно спасло живот, јер је био слабог здравља. Сликао је пропагандне плакате и исписивао пароле кад су велики празници. Али успео је да задржи и нешто материјала за себе, па је сликао. Слике су могли да виде само одабрани. Ја сам био један од њих, звао ме је професоре. Али онда су се слике рашчуле и сви су почели да долазе да их виде. Логораши су волели те слике.“

„Зашто?“, питао сам. „Шта мислите да су видели у њима?“

„Оно што су видели око себе. Једноставно, Иља Трофимович је сликао само обичне ствари, људе, природу, бараке. Слике су изгледале просто и наивно, чак грубо, али су носиле нешто. Људи нису били само људи, дрвеће дрвеће, а ограде ограде. Нешто је исијавало из свега тога. Иља Трофимович је успео да наслика оно што што сви ми видимо али не умемо да објаснимо.“

„Не разумем вас.“

„Успео је да покаже како ствари нису само ствари, и да ништа не постоји само од себе. Успео је да упише неку светлост у видљиви свет, да стварима у људима да сврху. Те слике су носиле један пун живот и логораши су то знали. То су били груби или огрубели људи, али су знали шта је живот. Стајали су голи пред ужасом и више нису имали илузија.“

„Мислите ли да сте неправедно робијали? Ви лично.“

„Ах, шта је правда. Кад бих знао шта је правда, могао бих да вам одговорим на то питање. Можда је и било праведно, али не бих ником пожелео да прође оно што сам ја прошао.“

„Шта је било са њим? Са Иљом Трофимовичем.“

„Управа логора је сазнала за његове слике. Вратили су га на физички рад, у руднике. То је био најтежи посао. Умро је после шест месеци. Чуди ме да је и толико издржао.“

„Шта је било са сликама?“

„Вероватно су спаљене. Шта би било? Ко би желео да сачува слике обичног робијаша, и то некога ко је страдао због њих? Нико не би имао толико храбрости. Али мислим да их не би ни разумели. Нико из управе. Те слике су могли да разумеју само логораши. Они који су били истргнути из света и који су видели смрт очи у очи. То су биле такве слике. Он је умео да види оно иза и да нам покаже. Плачем и дан данас када их се сетим.“

„А шта је то иза? Мислите да постоји нешто иза?“, питао сам. Глас ми је можда био грубљи него што сам желео. Савенко се повукао.

„Ја сам само чистач“, рекао је. „Не разумем се у то.“

Убрзо су га преместили у неко друго предузеће и више се нисмо видели.

Само једна слика Иље Трофимовича Гофмана је сачувана. Сачувала га је жена домара школе у којој је радио. Слика показује сеоски воћњак, вишњик. Видео сам једном ту слику, на изложби сеоске уметности. Не знам како је доспела тамо. Вишњик је изгледао као супротстављен блиставом небу изнад њега и црној земљи испод. Био је у цвату, и боје су се преливале од боје снега до боје крви. Покрет као да није постојао, као да је све било залеђено или зачарано, али ипак тако живо. Као да није било времена. Како то раније нисам видео на његовим сликама, онима са студија? Можда свега тога тада није ни било, али ипак мислим да је разлика у очима посматрача. Тако се то каже. Ову слику гледам у својим седамдесетим. Толико тога је уза мене и ближи ми се смрт. И не могу да кажем: свеједно ми је, прах праху. Не могу. Зашто ме ова слика подсећа на нешто што сам читавог живота желео, и на нешто за шта бих бих волео да ме чека тамо негде, са друге стране, кад одем? И зашто ми ова слика ствара потребу да загрлим читав свет…

Владимир Коларић

OSLIĆI (JELENA VUKANOVIĆ)

Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.

OSLIĆI

Danas otpočinjemo post. Osliće izgladnjujemo tri dana, u nadi da ih neće biti troje – dana četvrtog. U noći dana trećeg na dan četvrti, u nadi da se neće međusobno proždrati. Valjda su se oslići tokom ljudskog života uvek zalagali za porodične vrednosti.

Svetlo ponovo ostavih upaljeno da gori čitavu noć i sa punom pažnjom ih gledah u naporima da usne. Salence je zaspao. Taj bi, čini se, mogao zaspati i pri erupciji u Pompeji. Evo šta sanja:

U sudu je. Dive mu se svi. I obični i neobični. Moć ga uzbuđuje, a ne lepe žene. Nije nikada ni imao ukusa za žene. Postavljaju ga za predsednika suda, smenjuju S. S., čak tog S. u tamnicu bacaju. Blista S. Na ulici ga još lepše pozdravljaju. Bog ti dao sreće i zdravlja, sudija, bog čuvao tvoju decu od zla, sudija… I sve tako, takva vrsta mantri. Interesuju se za njegovu decu, njegov bračni život. Čuli su negde da mu je kći u ludnici. On je to pokušao zataškati, ali bez uspeha, varoš je to. Pokušava da se odbrani, govori narodu da je privremeno smestio kći tamo, da ima najbolju moguću negu, da je tako morao jer se njegova kći bila odmetnula od društva i normalnog ponašanja. Vidite, objašnjava im, moja kći bi vama sada rekla da se gonite u vražju mater, gađala bih vas prvim što joj dođe pod ruku, agresivna je, mene je gurnula niz stepenice pošto sam je udario, ali udario vaspitno! Mogao sam je smestiti u zatvor, ali nisam, nisam!…

Narod poče voleti tu agresivnu sudijinu kći, rekoše da se na nasilje odgovara nasiljem, kao u Americi, kao u Americi! U Americi svaka kuća ima po najmanje tri pištolja, govoraše mu, ali su Amerikanci kukavni i jadni…

Oni navališe na njega. Upitaše ga kada je poslednji put kupio kćerci čokoladu, I to belu čokoladu punjenu filom od kokosa, omiljenu čokoladu sudijine kći. Napetost je rasla, oni začokoladaše do ludila. Žele videti da je kupio najmanje pet takvih čokolada I odneo ih u ludnicu. S. ode u prodavnicu i mahnito, kao da je pitanje života, uze sa rafa sve te čokolade, ali nekako zaboravi da plati, zaboravi da plati u svoj toj sumanutosti, i onda, i onda… alarm, obezbeđenje, policija, hapse ga! Sudija krade čokolade po prodavnicama, da ih prodaje posle skuplje! Pretvara se u veliku belu čokoladu punjenu kokosom, mrvice mu bolno golicaju unutrašnjost, počinje da umire, da se topi u okovima.

Riba se u to probudi. Izbeči oči kao kurva. Ugasih svetlo pošto se probudi. Neka se cakle oči izdajničke u tami vode, u njenoj prevrtljivoj, čežnjivoj igri. Neka te oči. Odlazim u krevet, a u srce mi pilje oči te buljave. Bilo je trenutaka kada se kolebah da li da ga pustim, samo njega, da se očoveči opet, ali nisam glupa. Kako ide ona izreka – prevari li te jednom, on je kriv, prevari li te drugi put, sam si kriv.

Sanjam vodu. Dala bih sve za čašu vode. No, nema je. Eno akvarijuma. Ne usuđujem se ući da me krvožedne ribe ne pojedu. Žeđ me razara. Znam da će me pojesti, ali bolje mi je umreti utoljena, no žedna, pomišljam. Ulazim. Napijam se. konačno je moja žeđ umirena. Krećem vani, a S. me hvata za središte, i odgriza mi međunožje. Pokušavam se iskobeljati, no riba mi oduze stvaralačku moć. Tonem bespovratno. Ždere me.

Besna se budim. Besna. Vadim uspavano S. iz vode i malo ga očovečujem u vazduhu. Taman na granici da postane čovek, da me pogleda ljudskim očima, vraćam ga ne znajući šta dalje sa njim. Bilja drema na dnu, ali mrda perajima u strahu od smrti. Zna da ima vrsta koje se ne trpe među sobom. U akvarijumu je sa mužem, sinom i svekrvom. Njoj je možda najteže. Upravo sanja veliku slavsku trpezu. Sveta Petka je. Ponosi se jer je hrane više no igde gde je bila, i gde su njeni gosti uopšte bili. Voli da joj zavide. Trpa u usta najfinije ribe i pomišlja kako je bolja od drugih. Ne odustaje od te misli. Naročito joj hvale pite: sa krompirom, kupusom, tartufima. Kao da nije posna slava, vele, toliko je sve slasno. Odjednom, Ljilja, njena koleginica uzvikuje: Od ribe samo oslići! Najeftinija riba!

Ne, ne, i ne! pokušava da je razuveri, ali i drugi gosti primetiše isto i počeše ustajati od stolova.

Namerno ste sakrili drugu ribu, vikala je bez utehe za njima, u džepovima vam je, bedni ljudi, zli… Riba Bilja se trže iz sna i uzdrma javu drugim oslićima. Kucnuh o staklo da je još više uznemirim. Ruku znatno približih da pomisli da je hrana. Nema hrane danas. Ni sutra, ni prekosutra.

Odlučim da glasno pustim Betovena, to ih dodatno razjaruje. Još za života ljudskog govoraše da im Betoven izaziva agresiju. Sklanjam pogled od njih i zatvaram oči. Pokušavam da mislim o sebi, nešto lepo o sebi, ali mi ne uspeva, sve što pomislim vezano je za njih. Stvorila sam im sjajne veštačke uslove. Najbitnije je da je voda u stalnom protoku. Stvaralačka energija vraća se u mene obnovljena, jača nego ikada. Izbacila sam svo smeće iz svog filtera, iz mene izlazi mnogo čistija voda, ponovo u pumpu koja vraća tu istu vodu u akvarijum. Isto sa sobom, kao sa njima.

Betoven se ori kućom. Hoću da ih šokiram. Odlazim do akvarijuma da im promenim vodu, i to gotovo promenim sve, ne pola-pola kako je uobičajeno. Rada kreće da drhti. Najstariji oslić, što za života nikako, ali nikako nije mogao umreti. Bilja bi govorila da će nas metuzalem sve nadživeti. Nikolica, moj slatki, tanani bratić, čuči na dnu. On se najmanje bori. Htela sam ga poštedeti, zaista, ali morao je otići i on sa njima. Treba seći sve, sve, ne ostaviti ništa što bi kasnije moglo da izraste u zlo ili prepreku. Pogana je to krv.

Mnogo je energije potrebno za plivanje u vodi. Ribice mi se gase kao tužna sunašca. Bojim se da ne crknu. Ako crknu, crći će i niti što dopuštaju ovu svetu igru. Divne su, i slatke, ko još na svetu ima toliko srce osim mene da ih ovako strastveno muči, ko, pitam se, ko… U ovoj imitaciji sakralnih voda, bez pravog sunca i prave mesečine.

Pošto dođe noć, odlučih da im ugasim svetlo, da makar jednom spavaju mirnim snom. Ipak, mislim da bi noćas voleli svetlo da im ostavim upaljeno, uvek je previše mračno stvorenjima gladnim. Kada nema hrane, neka se stvorenja nadahnjuju svetlom. Nema svetla noćas, post mora biti celovit. Taman.

Sanja starica-oslić kako je mlada. Najlepši cvetak u selu. Udala se silom prilika, a uvek je volela muževljevog prijatelja-šahistu. Već ima šestoro dece, sedmo je na putu. Zna da će doći šahista, puderiše se i plete čvrste pletenice. Poslužuje im kafu i lokume. Tiho koketira sa šahistom. Odjednom, muža njenog zovu da hitno ode u drugo selo, nešto se zbilo u sestrinom domu. To je lepa Rada izmađijala. Dvoje zaljubljenih ostaju sami. Šahista povlači prvi potez tesno vezan sa drugim i trećim, i četvrtim: od pletenice njegova ruka završava na njenim grudima, stomaku, kratko, pa između butina, bez obzira što je žena trudna oni se stapaju, a figurice šahovske više nisu na svojim mestima. Kada bi znali ovi u akvarijumu šta starica sanja, i kakve im sokove u vodu ispušta. Odjednom, šahista skida masku sa lica i Rada vidi da je to njen muž! Leti lice, lete peraja, lete kosti, samo što je ne ubi od batina. U tom trenu, krvava odlučuje da će živeti duže od njega makar dvadeset godina, i da će ga svaki dan proklinjati. Eto, tako i bi. U grob ga je oterala, ali iz sna ne. Nema te magije koja takvo što može.

Kuckam im po staklu. Smešno, svi odjednom lupiše glavicama. Umesto hrane, danas poezija, rekoh im. Nisam ni počela da čitam pesmu Nikite Staneskua, oslići se razbežaše, uzalud sam kuckala o staklo, niko nije dolazio. Izgleda bi ovi oslići pre gladovali no što bi dopustili da čuju jednu pesmu. Kao ljudi govorili su mi da ne vole poeziju, da bi čitali, ali nešto konkretno, ma šta im to značilo. Upalih šarena svetla kako bih se malo zabavila. Pozlaćeni akvarijum se pretvori u disko kuglu. Skupila mi se pljuvačka i pljunuh unutra. Salence i Bilja se počeše sudarati, jedno drugom na put ići. Učinilo mi se da je Salence počeo gristi. Nikolica stade između njih, očito braneći ocu da mu napada majku, a možda on i nije hteo da je napadne. Jednom mi je kao čovek rekao da on i ja ili mrzimo ili volimo, ne znajući za meru i sredinu, pa se pitam sada da li on mrzi, i mrzi li snažno mene, kao što ja njih sve podjednako mrzim. Moli li se na dnu stakla za mene, ili je izgubio veru pomislivši da ova kazna nema nikakve veze sa Bogom, i konačno, da se Bog ne meša u zakone koje smo mi, ljudi, uspostavili na tako niskim stepenima. Zaista se nadam da ne krivi Boga za ovo i da ne očekuje da Bog može doći da ih spasi. Nadam se da razume da Bog to ne može; neće zbog par oslića uništiti čitavo ustrojstvo sveta. Rilkea mu recitujem usnama zalepljenim na staklo, i za čudo, on se približava, deluje kao da se ljubimo:

Patnje se nisu spoznale,

ljubav se nije naučila,

i šta nas u smrt udaljuje,

to nije razotkrito.

Jedino pesma nad zemljom

posvećuje i slavi.

(Iz Soneta Orfeju)

Nikolica sanja kako čita. Poznaje odlično gramatiku jezika. Govori engleski i nemački. Uspešan je u svome poslu, ima advokatsku kancelariju i bavi se sudskim prevodilaštvom. Novac kaplje. U kancelariju mu upada maskirana banda. Nikolica vadi sav novac iz džepova, fioka, štekova. Banda se smeje i gađa ga tim istim novcem. Pomišlja da možda nisu došli da ga ubiju zbog neke nezadovoljne stranke, ali zna da je uvek čestito radio. Dakle, ne može biti to. Pita ih šta žele od njega. Na sto mu bacaju pesmu Roberta Frosta, The road not taken, i zahtevaju da im prevede do sutra. Ostaće sa njim u kancelariji i čekati da im prevede tu pesmu. Nikolica im se u sebi ruga, ovo je tako prosto, pomišlja. Prvo pročita celu pesmu i krene da im prepričava o čemu govori. Jedan bandit mu naslanja pištolj na slepoočnicu. Uobliči! Prevedi, ne prepričavaj! dreknu. Ne može ovako da se kaže, nije ispravno gramatički, odgovori mu N.

Ako ne prevedeš ovu pesmu, bićeš mrtav! kaza drugi bandit.

Preznojava se. Shvata da ne može da prevede, da ne poznaje jezik poezije. Pita se u snu kako je moguće da vrsni poznavalac engleskog ne može prevesti pesmu sa tog istog jezika. Guši se na površini jezika, upada u živo blato komunikacije, umreće uskoro, je li poezija zla, pita se, je li zla….

Ustajem rano da pripremim božanstveni obrok za moje malene ribice. Dosta su izgladnjivane, obradovaće mi se, pomišljam. Biće mi pored svega milo videti ih kako ručkaju. Volim videti stvorenja srećna, naročito ona ostavljena bez ikakve nade, kako se neprekidno iznenađuju kružnim tokom očaja i blagodeti. Palim svetlo i pred očima mi je nešto strašno, strašno. Raskomadana tela plutaju u vodi, i to ne tela oslića, već ljudi. Moja porodica se proždrala među sobom i povratila čovečnost. Mrtvi su! Sada tek shvatam da su mrtvi. Mrtvi. Mrtvi u ribolikosti, mrtvi u čovečnosti svojoj. Tako su gadni, bacam im hranu za ribe, a onda odlazim po hranu za čoveka, i ne pomeraju se, provociraju me tim mrtvaštvom i nesnosnim smradom. Otvaram filter, čistim izmet i masnoće, vraćam ga ponovo.

Neću vam više čitati, neću vam puštati Betovena, probudite se! Probudite se da kao ljudi nešto skupa pojedemo, vikala sam im. I dalje samo plutaše u mome pozlaćenom akvarijumu dimenzija četiri puta četiri. Odvrnuh im turski folk, to ih je uvek veselilo, suglasnik se poče pentrati po suglasniku, usko i bez razmaka. Moja porodica je spavala, sigurno im je u dušu utkan san o ovoj torturi i sigurno se nepojmljivo jeftino osećaju dok u snovima čovečnim sanjaju da su negde, nekada, u nečijem srcu, a ne u želucu, bili oslići

Jelena Vukanović

МАХАТМА ГАНДИ И СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ (НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ)

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

МАХАТМА ГАНДИ И СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ

У Београду се 15.11.1926. десио један скандал. Те вечери Рабиндранат Тагор наступао је на Универзитету. Гостовање песника у Краљевини СХС пропраћено је с великим интересовањем. Тагор се срео са Николајем Велимировићем, публици га је представио Павле Поповић, интервјуисао га је Станислав Винавер, а Ксенија Атанасијевић је имала прилике да му постави питање о феминизму. Бранимир Ћосић нацртао је портрет који је песник потписао. На предавању, како извештавају новине, сала je била препуна, а велик број људи остао је испред. У дугој жутој одори, Тагор није разочарао своју публику. Међутим, усред читања са галерије су се зачули звиждуци и повици „Доле Тагор, живео Ганди”; бацани су леци, на српском и енглеском, у којима је индијски нобеловац оптужен да се поклонио западној цивилизацији и да није подржао Гандија.i Перформанс су извели зенитисти на чијем су челу били Љубомир Мицић и његов брат Бранко Ве Пољански, те сликар Мирко Кујачић. У гласилу Зенит они су објаснили свој напад: Тагор је за њих „лажни пророк” и „путујући глумац”, очигледно издајник индијског духа, ког позивају да се по повратку у Индију поклони Гандију.ii Ђорђе Костић се 1972. присећа како је демонстрација завршила: «После узвика ‘Доле слуге британског империјализма!’ Тагора је скрштених руку на грудима посматрао публику, подигнуте главе, светачки леп. Публика се умирила, а Мицић и неколико других заћутали су, и само осећајући нелагодност која се прелила по сали… Тагора је почео да пева једну од својих песама и доживео је незапамћен успех“.iii Мирко Кујачић је након скоро шездесет година (1985) описао акцију овако: „Нас десетак је дошло и почели смо да вичемо међу осталим стварима: ’Доле, идите код вашег пријатеља Гандија, како вас није стид, шта ви овде изигравате а он је у затвору…’ и почели смо да бацамо летке.”iv

Зенитисти су се, што је и савременицима било јасно, ослонили на књигу Ромена Ролана о Гандију која је пренагласила разлике у Гандијевом и Тагоровом погледу на борбу за независност. Али занимљивије питање је зашто су стали на страну Гандија и шта уопште бучни авангардисти имају с проповедником ненасиља? Инцидент још и можемо разумети као део авангардне поетике и зенитистичког очекивања пропасти Запада. Међутим и Николај Велимировић – свакако различит од Мицића, ког је и критиковао због овог перформанса –више пута хвали Гандија, не као барбарогенија, разуме се, већ као узор хришћанима.v Да је Тагор код нас између два рата уживао популарност, познато је. Популарност коју је Ганди стекао код српске интелигенције, а за коју су Мицић и Велимировић само два примера, остала је неистражена.

О Гандијевој политичкој активности јављале су новине. Један чланак о њему из 1930. чак почиње: „Мислим да није потребно представити Махатму Гандиа”.vi Преведен је и његов чланак „Шта хоће Индија”.vii Часопис Женски покрет извештава о наступу Сарођини Наиду, песникиње и Гандијеве следбенице на скупу сифражеткиња у Берлину.viii Индијски хришћанин Шоран Синг је два пута као гост Хришћанске заједнице младих људи (YMCA) држао предавање о Гандију.ix Информативне и врло благонаклоне брошуре о Гандију објавили су учитељ Андреја Аждајић (1932) и публициста Душан Алексић (1932), а о путу Индије дипломата Владислав Савић, супруг песникиње Јеле Спиридоновић.x Са почетком Другог светског рата политичке разлике утичу и на писање о Индији и Гандију: левичарски чист Тридесет дана који је у Загребу уређивао В. Дедијер доноси проиндијске и просовјетске чланке, пробританско Човечанство брани колонијалну управу, док Немачки информациони биро објављује на српском књиге о Индији у едицији речитог имена „Енглеска без маске”.xi Преводом Нехруовог чланка читаоци су могли да се упознају и са ставом Конгреса о рату.xii Већ за време окупације, познати колаборациониста Данило Грегорић објавио је књигу Индија, чудни континент.

Међутим, излазили су и текстови другачији од политичких вести. У прилозима значајних имена међуратне културе Ганди је уздигнут до месијанске фигуре универзалног значаја. Већ у предговору за Алексићеву брошуру Радован Казимировић пише о „исполинској“ и „апостолској“ фигури Гандија ког види као јогина. Васа Стајић представља књигу Гандијевих чланака на француском, али увелико превазилази формат приказа. Ганди је за њега пророк и реформатор: „зрачење љубави… свеца Индије, плави данас васцели свет”. Појава Гандија је знак рађања нове религије у Индији која ће исцелити европски материјализам.xiii У другом прилогу, у Новој Европи, закључио је да је борба за сварађ заправо борба за „истину и слободу човечанства“.xiv Редакција часописа одлучила је да затражи одговор на Стајићев текст тако да се обратила Х. Вернију-Ловету, дугогодишњем вишем чиновнику Индијске цивилне службе и професору индијске историје на Оксфорду. Он је у одговору британску управу правдао тиме што прилике на потконтиненту не погодују самосталности и демократији.xv Павле Радосављевић, педагог и психолог, професор на Универзитету у Њујорку, пријатељ Тесле и Пупина, иначе врло заинтересован за хиндуизам, види у Гандију свеца, највећег човека данашњице, који испуњава истине хиндуизма и доноси поруке ненасиља и јединства за Србе, Словене и Европу: „Ганди је велик као и сам живот”… „он је читавом свету дао моћ уједињења”.xvi Владимир Велмар-Јанковић објавио је неколико одушевљених чланака о Гандију ког би величао, каже, као натчовека, само када би се тај „хистерични термин” могао применити на индијску душу, па чак закључује да Ганди више од неких хришћанских светаца заслужује назив богочовека.xvii На сличан начин помињу га Милош Ђурић (у закључку докторске тезе), Владимир Вујић и Ратко Парежанин.xviii Приметно је да су српски аутори лако усвојили почасни назив Махатма, некад као превод „велика душа“. То није тек преузимање по инерцији, већ став поштовања и стајања на страну Индијаца.xix Извори наших аутора су Роланова поменута биографија (која се појавила у Загребу у издању Стјепана Радића, али је франкофона интелигенција код Срба била упозната с изворником, како видимо по приказима) и преводи Гандијевих чланака на европске језике. Без обзира на одушевљење, прво српско издање Гандијеве књиге (избор из радова) појавиће се тек 1970.

Мање је познато да је једну од првих светских докторских теза о Гандију написао српски аутор. Реч је о компаратисти Милану Марковићу (1895-1976), ученику Богдана Поповић, доценту на упоредној књижевности, који је после Другог светског рата предавао славистику у Нансију. Теза Толстој и Ганди одбрањена је 1928. у Паризу пред комисијом који су чинили чувени компаратиста Фернан Балдансперже (ментор), Албер Фуше (стручњак за будистичку уметност) и компаратиста Пол Азар. Марковић говори о утицају Толстоја на Гандија, а код обојице препознаје наслеђе русоизма. Марковићева теза код нас није постала познатија (примерак који је поклонио Александру Белићу аутор овог чланка затекао је у Универзитетској библиотеци нерасечен), али је закључке свог истраживања представио у неколико чланака.xx Марковић није егзалтиран, већ аналитичан, па и критичан – Гандију замера, на пример његов став према савременој медицини и одбацивање вакцинације – те се у оном што види као судар Исток/Запад, сврстава се на страну Запада. (Ипак, то ни њега ни Гандија није поштедело ироничних коментара Велибора Глигорића-Марковићево предавање о индијском вођи назвао је «апостолством», а Гандију пребацио апологију рада, „што може допринети подржавању колонизаторских духова одоздо“).xxi Неки други били су још критичнији. Павле Јевтић, први српски индолог, вероватно је био најпозванији да српском читаоцу објасни шта се дешава у Индији. У више текстова о Гандију, које је објавио тридесетих, он признаје Гандију и целој Индији свако духовно првенство, истиче морални препород који покрет доноси целом човечанству, али је уздржан према политичким тежњама. Јевтић је био енглески ђак, докторирао је из индологије у Лондону, био је и индофил и англофил, тако да делује да се његова индофилија ограничила на индијску филозофију и религију, доприносећи стереотипној слици статичне спиритуалне Индије, а зауставила се пред живом Индијом која је гласно артикулисала своје политичке тежње супротне британскима.

На крају, поменимо нешто још мање познато – два сусрета Срба с Гандијем. У Времену је 1930. у неколико наставака изашао интервју с Гандијем који је водио Никола Богдановић.xxii Према сопственој изјави провео је у Индији две године и научио «индијски» језик (хинди или хиндустани). Није јасно да ли је аутор истоветан новинару Николи Богдановићу (1894?-1962), јер се у његовој доступној биографији у Српском биографском речнику не помиње боравак у Индији. Радован Казимировић у познатој књизи о магији и прорицању (1940) доноси фотографију једног јогина с коментаром да ју је из околине Калкуте 1923. донео Никола Богдановић, „испитивач тајанствених појава“.xxiii Богдановић је на Гандија случајно наишао 1925. на железничкој станици и замолио га је да му се придружи. Махатмина пратња била је уздржана када су схватили да странац говори и енглески и „индијски“, вероватно бојећи се провокације, али када им је показао пасош откравили су се. Ганди је Богдановићу објаснио индијске захтеве за самосталношћу, а додао и своје дивљење јунаштву и пожртвовању српског народа о ком је читао за време рата. Богдановић је остао импресиониран Гандијем: „Заиста, у њему има нечег мистичног, урођеног, моћног“.

Други сусрет је из периода после 1945. Већ у последњим месецима британске владавине група студената, као делегација Централног већа Народне омладине Југославије, обилазила је азијске колоније, па и Индију, где су боравили два месеца учествујући у антиколонијалним и радничким демонстрацијама. Гандија су срели селу у Хајмћару (Бангладеш), куда је отишао да би смиривао сукоб између муслимана и хиндуиста који је избио уочи независности и поделе на Индију и Пакистан. Према опширном извештају и путопису Рајка Томовића (вероватно је реч о будућем информатичару и академику који је и касније имао контакте с Индијом) стигли су увече, када је Ганди ишао на молитву, али нису могли да му приђу од полиције, тако да су посматрали како чита неколико молитви различитих вера. После их је примио на десетак минута и одговарао на њихова питања. На питање делегације шта мисли о улози омладине у борби за ослобођење, Ганди је упозорио да душа Индије није омладина, која је под страним утицајем, већ да је душа Индије у селу.xxiv

Идеализација Гандија долазила је од несумњивог утиска који је остављала његова личност, али стварање такве слике било је под утицајем историјског и културног контекста у ком је делала српска интелигенција. Наклоност за Гандија несумњиво одаје симпатије за борбу против туђинске власти. Код неких аутора Ганди се – често уз тада популарног Тагора или насупрот њему – видео као израз индијске традиције и као носилац светског преображаја. Винај Лал запажа да је Ганди у канон светске историје ушао као апостол ненасиља, док је његова критика Запада и материјализма у рецепцији остала пригушена.xxv Код српских аутора управо је ова критика наишла на јак одјек, заједно с ненасиљем. Шире гледано, српска рецепција није тако необична и треба је разумети у оквиру међуратног идејног контекста „кризе Запада“, којој је супротстављана нека од слика Истока. Међутим, ове опозиције Истока и Запада биле су у том периоду код српских писаца и повод за разматрање сопственог културног идентитета, што је приметно и у неким од наведених радова о Гандију. То је период кад се код једног круга српских интелектуалаца формира „словенско-индијски хуманизам“, како га је назвао Милош Ђурић, национални и универзалистички месијанизам с ликом свечовека у средишту и с јаким ослонцем на индијску мисао и идентификацију с Индијом као идеализованом земљом духа. Али, како видимо, постојали су и критичнији погледи, различитих идеолошких основа. Обим овог интересовања и варијетети представљају једно недовољно познато поглавље у националној културној историји, као и у светској рецепцији Гандија.

Скраћена верзија рада који је изашао у зборнику Индија и српска књижевност (Београд, Доситејева задужбина, 2021, уредио Немања Радуловић).


i “Нечувен скандал на предавању Рабиндраната Тагоре“, Време 17.11. 1926; Политика 17.11.1926.

ii «Отворено писмо Рабиндранат Тагори» Зенит 6. 43 (1926), без нумерације; „Тагоре и зенитистичке демонстрације“, исти број, стр.15-16.

iii Ђорђе Костић, До немогућег, Београд, Нолит, 1972, 26.

iv «Нова авангарда у старом закашњењу. Разговор с Мирком Кујачићем. Разговор водила Марта Вукотић». Овдје 17. 198 (1985), 27. На страну омашка у Кујачичевом присећању: 1926. Ганди није био у затвору.

v Николај Велимировић, Индијска писма“, Изабрана дела II, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 219; Мисионарска писма, Изабрана дела VIII, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 129-130. Први пут тридесетих година у наставцима; Братство 1931, у: Омилије, Изабрана дела IV, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 344-34; „Христе, дођи у Азију“, Сабрана дела 10, Химелстир, 1983, 59-63.

vi Милан Марковић, „Махатма Ганди и његова акција у Индији“, Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 7-8.

vii Правда, 22.02.1930 (на првој страни!)

viii «Саројини Наиду», Женски покрет 11. 5-6 (1930), 3-4.

ix Време 25.01.1927; Време 21.03.1928.

x Владислав Савић, Куда иде Индија? Београд, Звезда, 1940.

xi Енглеска владавини у Индији Рајнхарда Франка (1940) и Положај радника у Индији Хермана Фрича (1941).

xii Пандит Неру, «Индија се бори за своју слободу», Избор најбољих савремених чланака, 5.7 (1940), 702-712.

xiii Васа Стајић, „Гандхи у својим чланцима, Летопис Матице српске 303 (1925), 132-142.

xiv Васа Стајић, «Порука Индије: Махатма Гандхи», Нова Европа 13. 2 (1925), 33-42.

xv Х.Верни Ловет, «Велика Британија у Индији», Нова Европа 13. 2 (1926), 49-55.

xvi Павле Радосављевић, „Индија, Хиндуизам и Ганди“, Летопис Матице српске 303 (1925), 15-22; 114-123; 304 (1925), 38-45.

xvii Владимир Велмар Јанковић, „Исток на Западу“, Мисао 16.3 (1924), 1240-1248; 16.4, 1406-1415; «Социјалне неједнакости у Индији», Правда (14.1.1927), 6. „Гандијева смрт“, Нови видици 1. 2 (1928), 78 -79. Један текст Велмар Јанковића, као и прилог Парежанина, настали су након што је стигла погрешна вест о Гандијевој смрти.

xviii Владимир Вујић, „На че