ĐOKOVIĆEV ROLERBOL (Petar Dragišić)

Inspirisani aferom Đoković, kanadski reditelj Norman Džuison i američki pisac/scenarista Vilijem Herison napravili su pre skoro 50 godina distopijsku dramu, čiji je kontekst bizarno surova gladijatorska igra – Rolerbol (Rollerball/1975). Taj kontekst je tek pozornica za predstavljanje znatno brutalnijih istina. Stara istorija je završena. Transnacionalne korporacije zamenile su države. Posle korporacijskih ratova usledili su mir, blagostanje i tehnološka lepota.

Glavni čovek igre je Džonatan I (Džejms Kan). U areni ga je nemoguće zaustaviti, ali korporacija iznenada traži njegovo povlačenje iz igre. Zašto? On to ne saznaje, ali uporno odbija da napusti Rolerbol. Počinju pritisci. Iz razgovora Džonatana sa funkcionerom korporacije (Bartolomju) saznajemo detalje o post-državnom, korporacijskom svetu, odnosno o korporacijskoj oligarhiji koja upravlja svim detaljima života.

Bartolomju: “Tako da sad imamo glavešine i njihove rukovodioce: transport, hrana, komunikacija, stanovi, luksuz, energija. Nekoliko nas donosi odluke na globalnom nivou za opšte dobro.”

Za nevolju, u opšte dobro nije uračunata slobodna volja. Funkcioner kaže, dalje: “Korporativno društvo se stara o svemu. Sve što traže od nekoga, ili su ikad tražili od nekoga, je da se ne meša u odluke rukovodilaca.”

U traganju za razlozima želje oligarhije da prekine njegovu karijeru Džonatan se obraća prijatelju koji ima kontakte u vrhovima korporacije. Njegova saznanja ne sežu dalje od utiska da se vrh korporacije plaši Džonatana. Iste večeri Bartolomju upozorava Džonatana da “nijedan igrač nije veći od same igre.”

Naporima korporacije da se eliminiše glavni igrač priključuje se i Džonatanova bišva žena, Ela. Zastaćemo kod njihovog razgovora. Kroz ovaj epizodni lik autori filma nam saopštavaju poziciju konformističke/konzumerističke mase. S druge strane, Džonatan pokazuje osnove društvene svesti.

Džonatan: Mnogo sam razmišljao i gledao. Kao da su ljudi pre mnogo vremena imali izbor između posedovanja svih tih lepih stvari i slobode. Naravno, izabrali su komfor.”

Ela: “Ali komfor je sloboda. Uvek je bila. Cela istorija civilizacije je borba protiv siromaštva.”

Džonatan: “To nije to. Nikad nije bilo tako. Te privilegije nas samo potkupljuju.”

Uskoro pada presuda. Na svojevrsnom “zum mitingu” vrha kupole odlučuje se da se Džonatan izbaci iz igre.

Bartolomju saopštava razlog progona:

“Igra je kreirana da demonstrira uzaludnost individualnog truda. Pustimo da igra sama uradi svoj posao. Korporacija Energija je uradila sve što je mogla. Ako se šampion protivi smislu zbog kojeg je igra kreirana onda on mora da izgubi.”

Do kraja filma igra nije uradila svoj posao. Uprkos promeni pravila, čiji je cilj ubistvo Džonatana na samom terenu, ovaj uspeva da preživi (samo on), pa i pobedi na finalnoj utakmici/klanici.

To je i kraj filma.

Međutim, da li nam Džuison i Herison poručuju da je Džonatan pobedio korporaciju? Svakako ne. Film se završava njegovom Pirovom pobedom, a nama je potrebno tek malo svesti da predvidimo pravi epilog. Kad su se kamere pogasile Džonatan je izgubio. Svakako je ubijen. Autori su nas toga poštedeli. Tu je, uostalom, i razlika između filma i života. Možemo da utulimo kamere i reflektore dok je sve još podnošljivo.

Gde Rolerbol još odstupa od života? Recimo, konformista post-državnog doba (u filmu) ima upitnu ekološku svest. Dokoni građani vreme prekraćuju spaljivanjem četinara!



Featured image: mix: Screenshot (Rollerball) + wikipedia/Novak Đoković CC BY-SA 2.0

ДЕМОН КОЈИ ШАПУЋЕ НА УХО (БОРИС НАД)

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

У том малом стану у поткровљу, у предасима између посла од којег живим и оног за који бих сада хтео да буде мој позив, ако је бити писац уопште неки позив, преписујем и сређујем своје белешке. Неке од њих су настале у овој земљи, друге у туђини. Тих успутних белешки накупило се доста током година. Али кога то данас може да занима? Оно што сам некад мислио да је важно, чињенице о догађајима којима сам био сведок, фактографија, датуми и имена, више није. Оно што сам забележио некако узгред, као фусноту или бизарност на маргини, сада ми се чини занимљивијим.

Постоје, очигледно, тајне везе између збивања и ствари; и између људи и земаља, међусобно удаљених и, можда само на први поглед, сасвим различитих. Далеке земље и народи нам више не изгледају тако далеким. Није више важна ни боја њихове коже, ни географска ширина, а ни време у коме су ти људи живели. А они блиски нам се откривају још ближим него што смо раније мислили. Чак и ако су једни друге доскора гледали преко нишана. Нарочито тада.

Ствари и догађаје, као и људе, ретко спознајемо непосредно, док стојимо пред њима, очи у очи. Док се одвијају, догађаји нас носе и поигравају се с нама, спречавајући нас да расуђујемо и да их разумемо. У њима смо, пречесто, само невољни учесници или неми посматрачи; мало тога, од нас, у животу зависи. А још мање у животу чинимо следећи своје сопствене жеље. То се с нама, мисли један Француз, поиграва сам ђаво. Другачије на те догађаје гледамо с удаљености, са велике дистанце. Видимо их под другачијим светлом, и примећујемо и оно што раније нисмо. Па и то да смо сами себи највећа непознаница. Не знамо ни одакле смо дошли на ову позорницу, у којој туђа тела носимо као костиме, каже један писац, ни куда ћемо отићи после, кад се завеса спусти, а комад у коме смо играли се одвије до краја.

С времена на време, да бих прекинуо дневну рутину, притисак свакодневице, одлучујем се на кратка путовања. Нису то увек путовања на која желим да пођем. На нека одлазим невољно, послом. Већином су то места на којима сам већ био. Понекад, привуче ме жеља да посетим и она које раније, из неког разлога, нисам, а каткад одлазим и у она за која ме веже нека давна успомена. У некима од њих провео сам детињство и младост. Те пределе, у којима смо проживели детињство, касније сматрамо за рај, тврди један писац, Румун – већином несвесни да је то опсена којом нас вара наше непоуздано памћење. Хвала тим опсенама које не престаје да ствара наш ум, јер нам оне живот чине не само могућим, него и пожељним.

Када се вратим кући – ако се тако може назвати стан у поткровљу у коме живим – помишљам да је то само знак старења и, можда, страха од смрти. Како време пролази, а под старост оно пролази све брже, све чешће и све интензивније, окрећемо се сећањима која су, пред нашим очима, и даље жива. Прошлост је тајна која не престаје да нас мучи; и наша, и она далека. Желимо да схватимо оно кроз шта смо прошли током свог века, све оно што смо проживели за то кратко време, и да у свему томе нађемо неки смисао. Има ли, међутим, наш живот неки – било какав – смисао? Или се тим смислом само горко тешимо? Покушавам да од себе одагнам такве мисли, и да отерам демона који ми шапуће на ухо да је све око нас само последица случаја и неког кобног неспоразума; неке џиновске збрке која је завладала универзумом, читавом васионом, па и мојим животом. Да туђе а ни наше поступке није могуће оправдати ни објаснити – да смо сви ми само лутке у луткарском позоришту, којима невидљиви конци покрећу дрвене удове и које не говоре својим гласом. Тај кепец ме убеђује, смејући се већ грохотом, и да повест о минулим временима и догађајима, о људима који се живели некад, нема никаквог смисла, а да је живот гомиле људи, оне велике и незамисливе гомиле коју називамо човечанством, само низање догађаја без главе и репа. У историји, додаје тај пакосни човечуљак сада већ подврискујући, не постоји никакво „човечанство“. Постоје само људи, забављени сопственим, себичним бригама и својим ситним задовољствима, а постоје и људи и народи који се појављују на сцени и нестају кад се засите, само зато да би њихова места заузели неки други. Царства се уздижу и пропадају – обавезно у крви – а касније се од тих језивих крвопролића праве бајке. Те бајке за одрасле називају се историјом. То је само прича, каткад забавна, скаска. Нема у њој, у историји, никакве тајне, и узалуд се филозофи труде да је одгонетну. Три милиона мртвих за мене не значе ништа, рекао је Наполеон, L’Empereur, у прогонству: три милиона изгинулих, за неколико година, у наполеонским ратовима. Да ли ту спадају и оне стотине хиљада које су гинуле радосно, за Француску и императора, кличући његово име, и чије су кости расејане од Париза све до Москве – на дну мора, по руским степама, или у врелом песку египатске пустиње? Ко заиста руководи догађајима – „историјом“ – Бог или окрутни демијург? Неки злодух, Белзебуб који се људима руга?

Ни историја мог народа, говори ми тај исти демон на ухо смејући се, не изгледа другачије ни боље: то је само бесмислени низ страдања, узалудних погибија, ратова и трагедија. Какав смисао могу да имају те силне и необјашњиве несреће? Наместо те, већином фиктивне историје, бескрајног низа сурових и насилних смрти, требало би славити живот. Није ли нам управо таква историја – и наша а још више туђа, она која се пише великим почетним словом – трајно угасила способност да живимо животом достојним човека, и да се радујемо? Један писац, говорећи о свом времену, које изненађујуће подсећа на ово наше, с ужасом каже: „Тих дана гледао сам како се преда мном поново отварају капије рата“. Кроз те капије он је већ једном прошао, у својој младости. Знао је, дакле, шта оне значе и какав је тај пут којим је још једном имао да пође. (А у рату, познато је, музе ћуте; не пева се, додаје тај исти писац, у кући обешеног.)

Сасвим скоро, јер је тридесет година у историји само кратко време, мали предах, рат је још једном протутњао овом бившом земљом. Иза њега је, као што то обично бива, остала пустош. Најпре у главама, и у срцима људи. Један део становника те земље још и данас живи у рату и од рата, безбрижно и прилично лагодно, али та чињеница нема много везе са ратним траумама ни са пијететом према убијенима; то су они који су од рата, који је плануо и угасио се пре толико година, направили веома уносну професију. Други би, међутим, некако хтели да наставе да живе даље, после и мимо њега, у миру. Питање је само како.

Један други писац, странац, путујући том бившом земљом, пита: Може ли све то бесом помрачено убијање, са свим оним искеженим лицима убица, да ишчезне из памћења некоме ко га је својим очима видео? И има ли та земља која је разорена у рату сада и неко своје посебно проклетство – поред оног општег проклетства историје, које погађа сваки народ на земљи, без изузетка?

Зашто ми такве мисли падају на ум баш у пролеће, док пролазим Калемегданском терасом, очекујући да дрвеће поново олиста? Да ли зато што је Београд у прошлости називан и капијом и кућом рата? Капијом, и Истока и Запада, и капијом кроз коју одвајкада дувају исти ветрови. Кућом џихада, Светог рата – Дар ал Џихад, како су га називали Турци. То је она кућа насред друма, чија су врата стално отворена; обично, незваним гостима. (Ту, на ушћу реке Саве у Дунав, налази се и острво са прикладним именом – Велико ратно острво.) Историја света, читавог света, свих народа на Земљи, понавља ми тај гном који чучи на мом рамену, историја је убијања и крвопролића – подужи, ингениозни списак зала које је човек у стању да нанесе другом човеку. Ту близу, на данашњем Тргу републике, показује ми својом малом руком кепеца, налазила се некад злогласна Стамбол капија: пред њом су, с обе стране пута ка Теразијама, Турци Србе набијали на колац, тако да им главе, док умиру у мукама, гледају у поље. Немамо у историји – ниједан народ у историји – чиме да се поносимо. А ни чега да се стидимо.

А можда су те моје невеселе мисли, које ми се сада често и све чешће јављају, као што тврди једна моја пријатељица, неуропсихијатар, само последица замора – поуздан знак старења и страха од сопствене смрти? Такве су и мисли о повратку и о завичају – прикривене, прерушене мисли о смрти и умирању. Нисам пре о томе, о својој смрти, ни мислио. А сада је видим како и мени жури у сусрет. Природно је пред тим, теши ме она, осећати страх, који самим себи не желимо да признамо. Један други меланхолик је од тога сачинио читаву митологију: о Северу, о Сунцу које никад не залази, о срећним земљама и бесмртним народима, који живе у вечитом пролећу. О таквим стварима се не мисли у младости. Суочен са смрћу и умирањем, човек нечим мора да се теши. Са вером у доброг Бога, каже она, који над свима бдије, на пример. И са фикс идејом да живот има смисла а да је наша судбина записана у звездама. То је, свакако, мало, али је много више него што може медицина.

* * *

Та моја кратка путовања, не дужа од неколико дана, одвијају се без неког нарочитог реда. Зато никаквог реда нема ни у овим страницама које записујем путем: то су тек успутне белешке, кратки записи о оном што видим. О оном што ми, док тако путујем, пролази кроз мисли, и о оном што су, у неко време сасвим различито од нашег, писали други, а чега се сада, у доколици, присећам. А та места, у која повремено одлазим, нису одвише далеко; не путујем, као Марко Поло, до Кине, нити, као Викинзи, на крај света. Одлазим, с времена на време, у места која су ми близу, надохват руке. Обично, не задржавајући се у њима дуго. Не јављам се ни онима које у тим местима познајем; не тражим их, нити желим да знам да ли су негде одселили и да ли су још увек живи. Све то као да сада припада неком другом и туђем животу. А посао којим путујем, то је, углавном, само изговор, добар или лош, свеједно, да се препуштам оном од чега ионако нема велике користи.

На тим кратким путовањима возим се од једног до другог града, посматрам, корачам, понешто бележим у једну свеску црних корица и претежно ћутим. И све то што бележим није једно с другим у некој нарочитој вези. Читајући их, можда ће читалац помислити да их је писао неко коме је ум почео да се мрачи – неко коме нису све козе на броју. Зашто се, уопште, бавити тиме? А можда је то само мој начин да разбијем досаду, чамотињу у коју понекад утоне онај ко живи одвише једноличним животом; животом без великих узбуђења и драма, онај ко се, из дана у дан, посвећује нечем тако незанимљивом као што је писање; седећи, погурен, за својим писаћим столом. И начин да своје мисли некако доведем у ред. А можда је то и прилика да видим и осетим како други људи живе.

Ти крајеви којима путујем, уосталом, нису туђа земља. Можда су те земље и државе различите, али у њима се ипак говори исти језик; исти језик, за који неки, опет, мисле да то није један језик, већ да их има неколико, и то сасвим различитих, и да због тога једни друге не разумемо.

Одломак из веће прозне целине Дуго путовање кући

СТАЉИНИЗАМ (МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ)

У знак сећања на професора Мирослава Јовановића који је на Филозофском факултету у Београду предавао Општу савремену историју, доносимо део из једног од његових раних радова који је објављен у Историјском гласнику 1-2 (1993).

Јосиф Висарионович Стаљин почео је, од 1924. године, да уобличава темеље новог друштвеног система, позивајући се на ставове “класика марксизма”.1 Не може се тврдити да му је првобитна идеја била да изневери идеале и преобилкује њихове идеје, но систем организације који је загосподарио партијом и подредио себи државу коначно је у толикој мери овладао друштвом “организујући и усмеравајући активност иначе потпуно изолираних појединаца”, да се може говорити о јединственом друштвеном систему – стаљинизму. После 1945. године, када се проширио и на друге земље, овај друштвени систем се простирао на 26.676.981 квадратних километара, што чини 87.5% територије Европе са СССР. Крајем 70-их година 20. века у том систему живело је 387.647.000 људи или 51% европског становништва.

ТРАГАЊЕ ЗА УЗРОЦИМА

Трагајући за узроцима појеве друштвеног система какав је стаљинизам мора се обратити пажња на најмање четири развојне линије које омогућавају његову појаву. Прва је линија неусклађених погледа на политику државног развоја Русије која се огледа кроз снажне противречности испољене у Русији у 19. веку. Друга обухвата развој руске револуционарне теорије која се обликује током друге половине 19. века. Трећа прати развој једног манира, наглашене тежње ка догматизацији. Четврта развој и прилагођавање одређених институција и из царског времена и из периода револуције и грађанског рата.

Mирослав Јовановић
Мики

Још од времена Петра I у Русији су се оштро сукобљавале две концепције државног и друштвеног развоја, конзервативна и модернистичка. Прва се залагала за очување традиционалног аутократског царства, друга за убрзани развој Русије, ради успешнијег укључивања у европски систем државе. У оквиру ових других тенденција јасно се могу уочити две групе, које се деле на више подгрупа – револуционарна и реформистичка. Реформистичка група се исцрпљивала и, истовремено, губила актуелност у раскораку између намере да Русија достигне развијене европске државе мирним преображајем, али и да истовремено задржи основе аутократије. Главни теоретичари и заговорници овог правца били су углавном представници апарата власти. Насупрот њима, револуционари су развијали теорије око основног постулата садржаног у “теорији скока”, тј. теорији о могућности и потреби прескакања одређених етапа у државном и друштвеном развоју. Главни представници овог правца су из редова разночинске интелигенције. Оштра друштвена супротност између екстремних аутократа и екстремних револуционара повећавала је напетост. Кулминација се збила у времену од 1861. до 1881. године. Ту би могао да се уочи први од узрока касније појаве стаљинизма. Реформе које је 1861. године, мимо своје воље спровео Александар II биле су недовољне и нису отклониле ниједну противречност. Напетост која је и даље расла кулминирала је атентатом на Александра II, марта 1881. године, и диктатуром Александра III. Руски револуционарни покрет, са своје стране, почиње све више да се окреће Европи и идеји светске револуције, за разлику од дотадашњих амбиција које су биле окренуте револуцији у Русији. Тек у стаљинизму, остварењем теорије о могућности изградње социјализма у једној земљи, помирена су два екстремна становишта, реакција на царско самодржавље у виду екстремних револуционарних учења и развојна политика државности из доба царства.

Истовремено са процесом повећања напетости у друштвеном и политичком животу Руског царства одвијао се и процес окретања руских револуционара од осмишљавања и пропагирања идеје ка организацији партије. Први прави и озбиљни теоретичари и практичари организације били су Сергеј Нечајев, Петар Ткачов и чланови организације “Народна воља” који су извршили атентат на Александра II. Након њих питање организације партије заокупља руске социјалдемократе. Њихово схватање организације темељи се на европском искуству Прве и Друге Интернационале. Марта 1898. они организују Руску социјалдемократску радничку партију, али већ на другом конгресу 1903. године, долази до расцепа. Кључно питање око којег је дошло до сукоба и разилажења било је организационо питање. Главни иницијатор тог сукоба био је В. И. Лењин кога је у том тренутку подржала већина (бољшество – бољшевици). Он се за тај сукоб припремио још у току 1901. и 1902. године писањем и објављивањем брошуре “Шта да се ради?”, у којој је изложио своје погледе по питању организације партије које је заступао и на другом конгресу партије. Тим ставовима он се удаљио од типа организације каква је била Друга интернационала, а приближио се типу организације конспиративне партије описаном у спису “Општа правила организације”, познатије под именом “Катехизис револуционара”, Сергеја Нечајева.2 Занимљиво је уочити да је Стаљин у неким својим раним радовима, објављиваним пред излазак брошуре “Шта да се ради”, о организацији партије био радикалнији од Лењина и самим тим ближи Нечајеву.3 Није занемарљива ни чињеница да је он архиву Нечајева држао у својој канцеларији у Кремљу, тако да се веровало да је она изгубљена.4 Овај помак ка идеји руског јакобинизма и бланкизма, тј. ка идејама Нечајева и Ткачова, умногоме је утицао на одређени фетишизам организације. У Лењново време он се огледао у организацији снажне, ефикасне, али пробране и малобројне партије професионалних револуционара. Она се по структури разликовала од грађанских партија већ самим тим што је била завереничка организација професионалних револуционара, уклопљених у чврсту хијерархијску шему и савршено дисциплинованих. У Стаљиново време тај фетишизам попримио је размере организовања народа у партију тзв. “лењинским уписом”. Преношењем чврсте партијске организације, омасовљењем, у државне структуре, државна хијерархија потпуно је попримила облик партијске хијерархије и укључила се у њу. Више од милион људи нашло се у оквирима организације која је задржала обрасце понашања и деловања карактеристичне за конспиративну организацију професионалних ревлуционара.

Повећање конфронтације и напетости у Руском царству довело је до стварања ефикасне револуционарне организације. Као последица искључивости изазване овим процесима, дошло је до догматизације и, као последица тога, деификације Маркса, Енгелса и Лењина. Читав један идејни покрет 19. века, настао на идеји социјалне правде, сужен је на прихватање само једног тумачења те идеје. Сва разноликост и идејна ширина и слобода социјалистичких теорија 19. века, биле су сведене на Марксово тумачење. То се одиграло после његове смрти. Тада је једна група марксиста, који су себе називали лењинистима, прогласила своје тумачење једино исправним и као таквим га употребљавала у идеолошким борбама али и као покриће за разна неодмерена експериментисања, на пример у економији. Апсолутизовање једног тумачења довело је до потпуног осиромашења првобитне идеје, а било је и у нескладу са њеним основним намерама да помогне стварању једног праведнијег и срећнијег друштва. Међутим, таква искључивост у комбинацији са каснијом деификацијом битно је потпомогла у успостављању Стаљиновог култа.

Неке од институција Лењиновог времена функционисале су и у доба Стаљина, с тим што их је он прилагодио свом систему. Исто важи и за одређене организационе облике управљања државом. Најпре треба истаћи успостављање једнопартијског система који је формално заведен јануара 1918. распуштањем уставотворне скуштине. Искључивост једнопартијског система знатно је појачана догматизацијом Лењина и његовом деификацијом оличеном кроз Маузолеј на Црвеном тргу. Улоге неких институција из Лењиновог периода измениле су се у доба стаљинизма, пре свега у односу на личност самог Стаљина. Функција коју је он обављао постала је најзначајнија и у партији, и у држави, и у друштву, иако није имала такво место у Лењиново време. Политбиро и Централни комитет, институције које су имале саветодавну и контролну функцију, постале су оперативне институције којима је генерални секретар владао, а које су истовремено штитиле његову власт и његову моћ. Осим ових модификација у стварност стаљинизма пренесена је колективна психоза угрожености, односно окружења, која је имала реалне основе у доба грађанског рата. Постојање стварног непријатеља у доба 20-их година замењено је страхом од имагинарног непријатеља 30-их година. Таквом ситуацијом најчешће је манипулисала “политичка полиција”, ГПУ, односно НКВД.5 Ова институција показује просту линију континуитета између Царске Русије и стаљинизма. Њена модификација је текла од једне институције која контролише одређене друштвене групе до институције која контролише читаво друштво.

СТРУКТУРАЛНА И ФУНКЦИОНАЛНА СВОЈСТВА СИСТЕМА

Стаљинизам је особен друштевно-политички систем који се по својим унутрашњим карактеристикама може разликовати од других система. Но, када се говори о месту СССР-а у класификацији државних система, може се констатовати да је реч о ауторитарној држави тоталитаристичког типа.

Јединственост и препознатљивост огледају се у три елемента која су непроменљива и која су упоришне тачке читавог система. То су: 1) контрола привреде од стране власти, 2) структура власти, 3) однос власти и друштва. Сваки од елемената састоји се из више чинилаца. Стаљинизам као систем функционише на унутрашњој међузависности ових чинилаца. Она му омогућава ефикасну самозаштиту, контролу, опстанак и развој.

1. Два су чиниоца која омогућавају контролу привреде од стране власти: непостојање тржишта и непостојање економске одговорности титулара над својином.

Непостојање тржишта, односно укидање тржишта, довело је на економску сцену тзв. “планску привреду” која је на макроекономском плану услед неефикасности расипно користила ресурсе.

Титулар над својином у стаљинизму, заправо је партија. Она у систему који је успоставила нема економску одговорност, то јој омогућује да често посеже за економском принудом као коректором развоја и као елементом социјалне политике.

Непостојање економске контроле у виду тржишта и економска неодговорност титулара претварају привреду у снажан инструмент политичке манипулације. Она се огледа двојако, кроз економску контролу готово целокупне популације укидањем тржишта рада, доводећи је тако у завистан положај од структура власти и управљања, и кроз могућност форсираног развоја појединих подручја на рачун других, можда богатијих ресурсима, или читавих привредних грана, што нужно ремети економску равнотежу. Овакве манипулације омогућују структурама власти да имају готово апсолутну контролу како економских тако и ванекономских структура друштва.

2. Структура власти централни је елемент тријаде на којој почива стаљинистички систем. Односи међузависности најважнијих чинилаца овог елемента који проистичу из начина организовања главног носиоца власти, партије, рефлектују се на читаво друштво. Пратећи руску јакобинистичко-бланкистичку линију организације партије, коју је прихватио и развио Лењин, Стаљин је задржао три битна елемента: хијерархију, тајност, професионалност. Омасовљењем и законским укидањем опозиције, једна мала, конспиративна партија професионалних револуционара потпуно је завладала државом. Остваривањем у пракси теорије о изградњи социјализма у једној земљи, коју је пратило унутар-партијско затирање сваке опозиције, та и таква партија постала је апсолутни поседник и баштиник идеје. Комбинацијом ових елемената партија је постала власник државе.6 У читавом том процесу формирају се чиниоци који сачињавају структуру власти. Четири најважнија су: елита власти, монопол партије, фетишизам идеје (оличен у идеологији) и култ вође.

Елита власти, коју чини пре свега партијски врх, постоји, делује (као засебно структурално тело) и опстаје сама за себе, пратећи своју унутрашњу логику, независно од народа, државе и саме партије. Елита власти одржава своју изолованост непроменљивошћу идеолошког склопа по којем је вођа баштиник и партије и идеје. Функционисање и опстанак елите базирају се на унутрашњим повратним механизмима страха који се успостављају између вође и других представника те групе. Тај страх се преноси преко партијког чланства на читаво друштво, одакле се поново рефлектује на елиту власти. Стална присутност страха у друштву, и манипулација њиме, омогућује, уз репресалије, одржавање непроменљиве идејне структуре друштва. Елита је подложна регенерацији, понекад и ротацији, али искључује пријем нових идеја.

Монопол партије најслојевитији је чинилац читавог система. Као модел владања он је законски потврђен и присутан је у свим стаљинистичким установама, у члановима који говоре о водећој улози партије. Истовремено, он је инструмент који елита власти користи и да би се заштитила и да би владала. Монопол партије даје легитимитет хијерархији. Као такав он поспешује функционисање феномена страха и зато заузима важно место у колективној психологији. Елита власти га користи и за вредносно одређење према другим системима али и за диференцијацију у оквиру самог система.

Фетишизам идеје (идеологија) уводи у систем манипулацију полуистинама и лажима, чиме се врши пресудан утицај у домену колективне психологије. Фетишизам идеје производи догму. У стаљинизму идеологија има улогу да сам систем вредносно афирмише у односу на друге системе и да контролише (вредносним дистанцирањем – нпр. у односу на догму, тековине…) уплив идеја и информација, њихову садржину и њихове ефекте у самом систему.

Култ вође најуочљивији је и најперсонализованији чинилац стаљинизма. Он се често користи за поистовећивање стаљинизма и других, сличних система. Као опште место треба нагласити да се култ вође базира на апсолутној власти. Власт, пак, може бити традиционална, харизматска или рационална. За разлику од Лењина, који је представник харизматске власти, Стаљинова власт је рационална власт.7 Основни принцип на коме се гради култ вође у стаљинизму јесте догматизација (само један део тог процеса приказан је у делу текста о употреби термина). Основни принцип очувања култа је тајност. Тајност која своје оправдање налази у самој организационој основи партије погодује изградњи култа. Карактеристично за стаљинизам је да се култ наслања на култ, Стаљинов култ наставља култ Лењина, кога је он сам изградио, а из њега проистиче култ Георги Димитрова, Јосипа Броза, Чаушескуа, Енвера Хоџе, покушај успостављања култа Хрушчова… На тај начин остварена је институционализација култа. Изградња култа вође у великој мери је, код једног дела верника, задовољила најосновније религиозне потребе

3. Трећи елемент на коме почива стаљинистички систем, однос власти и друштва, двојако се испољава: кроз механизме самозаштите и очување власти и кроз манипулације које преко елемената колективног продиру у поље психологије личности и служе за стварање “новог човека”.

Механизми који служе за самозаштиту и очување власти појавни су вид стаљинизма, највише критикован, који се испољавао кроз снажну духовну и физичку репресију. Овај чинилац највише је модификован након “тајног реферата” Никите Хрушчова 1956. године, али основна намена остала је неизмењена. О многим механизмима већ је било речи, “политичка полиција”, манипулација монополом партије, догматизација идејног и духовног живота друштва, преношење чврсте хијерархијске организације једне специфичне партије на читаво друштво што доводи до енормног пораста моћи бирократије, инструментализација свих видова изградње култа вође, која често бива и законски верификована.

Манипулација страхом и напетошћу, коју поспешује теза о завери унутрашњих и спољних непријатеља, користи се и као механизам самозаштите, али и као елемент утицаја власти на домен колективног и појединачног. Стварање “новог човека”, лојалне јединке система која није способна ни спремна на деструктивну критику основа система, одвија се кроз умањивање значаја индивидуализма и истицање колективног, као и кроз систематски утицај на појединачне психологије преко утицаја на колективну свест. Стварање “новог човека” има логично идеолошко објашњење, представљено је као тежња да се обезбеди апсолутна срећа појединца у најсавршенијем систему будућности – у комунизму. То је подразумевало изградњу апсолутног морала и апсолутне свести о срећи.”

(…) Утицај на психологију појединца вршен је уз помоћ књижевности, уметности, науке, архитектуре, али и партије и идеологије. Послушност и жртвовање подразумевали су покоравање и веру у “светле идеале будућности”, спремност да се без сумње прихвати организација, одређену инертност у размишљању и понашању, осећај колективне угрожености и веру да је колективно добро важније од личног, страх од могућности промене… Личност са овако изграђеном психологијом била је погодан медиј за менипулацију.


Део чланка “Стаљинизам”, објављеног у Историјском гласнику 1-2 (1993)


1Видети: Ј. Стаљин, Питања лењинизма, Загреб 1981, 1-2 и 27.

2С. Нечајев, Општа правила организације, у: Л. Перовић, Планирана револуција, Београд-Загреб 1988.176.

3Ј. В. Стаљин, Социјал-демократска партија Русије и њени најближи задаци, у: Дела, том I, Београд 1949, 47.

4Р. Медведев, Нека хисторија суди, Загреб 1989, 400.

5Од 1881. у Русији постоји Охрана, тј. политичка полиција, мада је и пре тога постојало тзв. “Треће одељење” које је имало сличну улогу. У фебруару 1917. привремена влада укида Охрану, у децембру 1917. Лењин организује Сверуску изванредну комисију за борбу против контрареволуције и саботаже ВЧК (Вечека), или још краће ЧК (Чека), Изванредна комисија. Она се надовезивала на Охрану. У својој историји она ће променити низ имена, ГПУ (Државна политичка управа), НКВД (Народни комесеријат унутрашњих послова), МГБ (Министарство државне безбедности). КГБ (Комитет државне безбедности), МВД (Министарство унутрашњих послова).

6У најосновнијим цртама сличан процес се може пратити и у Југославији у периоду 1945-1950.

7Занимљиво је да се и Титова власт у суштини базирала на правној и рационалној основи, тј. на одлукама Другог заседања АВНОЈ-а.

NJENA ZAGONETKA – NJENO I REŠENJE (GORDANA MILOJEVIĆ)

Gordana Milojević je pesnikinja iz senke, dugogodišnja “leteća profesorka“ (danas bi to rekli “freelancer“), koja se umorila i polako se povlači iz profesure ustupajući mesto pesnikinji, slušajući sve glasniji zov da se vrati na polazište s kog su je skrenule razne životne okolnosti.
Uvek na oštrici irealnog a prepoznatljivog kao da je sa ovoga sveta, najčešće poseže za večnom temom – ljubavi, mada peva i o još ponečem.
U svetu u kome mogu biti sve: i carica i konobarica, i dama i kurtizana, i ushićena i ponižena, svemoguća i slaba, srećna i tužna, žena ili muškarac,  pišući o onome što mi se nikada neće dogoditi, zasigurno ispisujem nečiju moguću istoriju, na način kao da je moja.
Zato i volim taj svet koji me ne obavezuje na realnost, u koga uvek lako i sa samozadovoljstvom mogu da uskočim, pa gde se zaustavim.
Važno je da znam da se vratim.
ONO ZADNJE ŠTO BIH MOGLA REĆI


Sad rastavi ruke,
Molitva je smešna.
Kad te takvog gledam
Biću mnogo bešnja;
Ja otići moram,
Ne staj mi na muke!

Hajde, žmuri sa mnom,
Ne govori više!
Sve sam dosad čula.
Ja ću slabim glasom
Reći što se mora;
Ti putnici uvek govoraše tiše.

Ostani da čekaš sunce što izranja,
Pa se čini da će s granjem srasti.
Ako ga ispratiš, gore, u visine,
Ova će ti tuga mnogo lakše pasti.
Meni srce poslednji put bije,
Pred put sa kog niko vratio se nije.

Od jutra ću biti samo uspomena,
K'o sećanje što nosiš sa puta,
Izgubljeno dugme sa starog kaputa,
Znaš da je tu bilo, al' ga više nema.
Ovo uvek uspe, niko ne pogreši,
Ja treba da pevam, večnost mi se smeši.

HOKUS - POKUS

Kad te poželim
Sve misli bacim u jedan fokus,
U jedan ugao posmatranja,
Proživim taj svojevrsni hokus-pokus
Našeg nestvarnog spajanja.
Špartam planetom međ' tuđim svetom,
Preskačem planine i okeane,
A sve što tražim, u jedno se sroči,
U želju za tobom stane.
Tumaram i borim se da se snađem,
Pakao prođem dok te nađem,
I uvek ta poslednja stanica
Ima ukus tvog poljupca.

----------      ------------      -----------

Vrelo jutro žuri u susret vrelom danu,
Već je izmereno trideset,
Ja kasnim za Havanu
Gde me čekaš na doručku,
Sa sendvičima u ruksaku,
Na nekoj peščanoj plaži
Gde miriše na školjke;
Oko te nervozno traži,
I ne vidi te,
O, nebesa!
Samo mnoštvo golišavih telesa
Kroz kožu sunce upija -
Oko sebe razbacali dronjke.
Napregnuh misli, poslah ti poruku:
Hajde da razbijemo naviku
Južnih mora i plavetnila;
Na korak sam do besnila.

Sastaćemo se na kapijama Moskve,
Na minus dvadeset i četiri,
Kad otkuca podnevni čas;
Ništa neobično za Moskvu -
Neobično za nas.
Vetar duva, pomahnitao,
I mraz mi ledi kosti,
Ovde ni brata ne bi prepoznao -
Opet se ne nađosmo, oprosti!
Još jedna vražja šala slana.

Sad dođi u zemlju tulipana,
Onu što ispod mora baulja,
I vetar joj polja lala ljulja,
A obalom se lelujaju lađe;
Požuri, sunce ne sme da zađe!
Da gledamo kako boje trepere,
Dok mesec ne počne da se vere
Uz nebo zbunjeno loptama dvema;
Jedna žurno kofere sprema.
I ne znam šta se dogodilo,
Tek sunce ode gde je krenulo;
Oko se za tobom propinje,
Glad me vučja opominje.  

Bliži se vreme večere,
Polako ulazim u paniku:
Vidimo se u Rejkjaviku,
Pa te vodim na glečere
Gde mladi led na starom leži,
Taloži se, biva sve teži,
I uči iz predanja
Kad se u okean zaranja.
Ko ovo nije spoznao -
Zemlju nije upoznao;
Tu je sve isto, kao s početka,
Jedino čemu nema svršetka.
A ti se u skafander obuci,
Duple čarape navuci,
I gledaj da ti odelo
Nikako ne bude belo;
Jer sve je belo,
Samo mi mrlje mrke,
Umorismo se od trke
Da izgubimo se u poljupcu.

MOM PRIJATELJU

Prijatelju moj, to više nije za nas.
To sećanje što do ivice nas sroza,
Sad dovoljna je već i mala doza
Za put u pakao prošlosti.
Ona igra surovo, bez milosti,
Razbija detaljem, kao maljem,
Jednu po jednu lepe sekvence seče,
Obično bira veče
Kad te lakše stuži neki predmet, 
Pesma,
Sama pomisao,
Kad je kudikamo lakše taći tugu,
Grliš besmisao,
Kao što grlio si onu koje više nema.
Novo zašto uvek novu zamku sprema.
I to su krugovi, i virovi,
Nema ko se tu davio nije.
Izdrži kol'ko traje, da dotakneš dno,
Isplivaj nekako, eto, to je to.
Samo izdrži, proći će.
I znaš ti dobro, opet doći će,
Spasti te neće ni žega, ni hladnoća,
Ni urnebes duše tvoje, ni mirnoća;
To se negde sakrije, k'o da se zagubi,
Kad krene - ne staje, kidaju ti zubi.
Proveze te kroz predele jedne kuće vesele,
Da pokaže ti da je moglo biti tako,
Zna da ne miriš se sa - ovako.
I zna gde si najtanji,
Ti, gromada,
Sediš na zrnu maka
Od njega manji.  

RED

I bi haos, 
Beše turobno, 
Čas svetlo, čas tmurno,
Jedna vladavina duža, druga kraća,
Nije se znalo ko pije a ko plaća.
 Bi neizrecivo neodrživo,
I nedopustivo,
Neizdrživo,
Bi pustoš
U kojoj niko da se skrasi,
Jedan pali, drugi gasi,
Načas prži, načas ledi,
Malo greje, malo veje,
Dok jednom najzad nisu seli,
Um otvorili
I dogovorili.

Ta je odluka doneta
Na veću vaseljenskom
Između četiri zaraćene strane, 
Da borba najzad prestane, 
Da se zna ko kada istupa
I onom sledećem mesto ustupa,
Da se zna ko kad kofere pakuje,
Odlazi mirno, ne zastajkuje,
I ne narušava taj red stvari
Da onaj drugi zagospodari.

Vajkajte se samo, vi,
Miholjskim letom zaneseni,
Kupujte vreme kašičicom mereno,
Ništa to odložiti neće.
Od svih nas ovo je veće.
Dar što ne bi vaše htenje
Stoji vam pred vratima,
Otvorili ili ne otvorili,
Već je merljivo satima
Vaše pomirenje.

DETALJ IZ ŽIVOTA JEDNE DEVOJKE

Igrale se perle na vratu devojke, 
U ritmu srca što putanju piše,
Jednako nemirnu k'o što ona diše;
U igru uvukle i njene uvojke.

Ni ne sluti, jadna, šta je iskušenje,
Malo je sna drži, takva joj noć svaka,
Šeta horizontom kao pamuk laka;
Njena zagonetka - njeno i rešenje.

Zna šta jutro nosi, pa se i ne buni,
S' krčagom u ruci zadatak prihvata,
Po vodu je pošla, a nebo zahvata;
Prohladno, njoj vruće, - hajde vetre, duni!
Fallin` in Love
Ja nisam ta – kuguarka 2

Muzika, tekst, vokal i prateći vokal – Gordana Milojević, aranžmane napravio, klavir maestralno odsvirao i snimio Mladen Momić.

Gordana Milojević

ЈЕДНА СРПСКО-ЈЕВРЕЈСКА РАТНА ПРИЧА: ДОКТОР СИМА РОВИНСКИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Рад о доктору Сими Ровинском настао је 2000. године, а објављен је први пут у Петничким свескама (52), у редакцији тадашњег руководиоца семинара за историју Горана Милорадовића. Тај број Петничких свезака је назван „Мали човек и велика историја“ и у уводном делу уредник је написао следеће: “ Историја, као и друге науке, никад не досеже пуни обим свог потенцијалног знања, ни чињенично, ни методолошки. Она се истини стално приближава, више или мање систематично попуњавајући простор нашег незнања. Једна од особености историје двадесетог века, код нас можда више него другде, јесте да су пространства неораних ледина и нераскрчених шикара прошлости управо застрашујућа. Та чињеница је приликом конципирања овог пројекта схваћена као предност: када се почиње рад на запарложеној парцели важно је да много руку вредно ради, а мање је важно колико је поједини ратар искусан и снажан. Свака разбијена грудва и сваки посечени коров донеће плода, пре или касније, а тај плод биће знање о нашој прошлости које ће се перманентно гомилати“.
Када је поменуо ратаре, Милорадовић је мислио на средњошколце од чијих је радова зборник био састављен. Овај рад је, дакле, производ указаног поверења ученици трећег разреда гимназије. Отуда језик текста није адаптиран ни за ову прилику. По теоретском карактеру, истраживање спада у домен друштвене историје, и то оне која се назива „локалном“ или „урбаном“ историјом, а методолошки је заснован на „усменој историји“ (oral history).
Истраживање је много пута било интерпретирано, скраћивано, па и отуђивано, што је и лепо и није: лепо је јер људи желе да га деле и читају, а није лепо што је у скраћивањима и интерпретацијама прича остала нецеловита. Због тога је овде дајемо у целини, уз потресан прворазредни извор – опроштајно писмо доктора Симе Ровинског.
Пре текста, доносимо преписку са руским истраживачем који ме је 2017. године подсетио на ово истраживање.

Поштована г-ђо Марковић,
Ја сам доктор из Санкт Петербурга и бавим се историјом руске емиграције, конкретно деловањем руских лекара у Србији после револуције. Са великим интересовањем сам прочитао Ваш чланак о доктору Сими Ровинском у зборнику Петничке свеске из 2002. године. Нажалост, о том јако интересантном човеку нисам успео да нађем још неке материјале ни на руском, ни на српском језику. Да ли бисте могли да ми одговорите на неколико питања о том Вашем чланку који сте раније писали? Да ли бисте били љубазни да ми кажете постоје ли још неки материјали о доктору Ровинском осим Ваших? Да ли су још увек живи рођаци Ровинског и да ли можда знате како би се могло с њима повезати? Да ли је сачуван гроб Ровинског?
Извините што Вас узнемиравам.
С поштовањем,
Дмитриј Некљудов, Санкт Петербург

***

Поштовани господине Димитрије Некљудов,

пре свега, веома ми је драго што Вас је чланак о Сими Ровинском заинтересовао. То је први рад који сам написала и од тада се тим питањем нисам бавила. Симин син, којег сам у Лазаревцу интервјуисала и који ми је дозволио да прочитам Симино опроштајно писмо је умро пре неколико година. Мислим да је жив Симин унук и да је и он лекар у Београду, али ја нисам покушавала да га пронађем и да са њим ступим у контакт. Када будем ишла код родитеља, проверићу да ли на лазаревачком гробљу још постоји његов гроб. Изгледа да се његово име помиње у документима Историјског архива Београда, у фонду Бањичког логора, у фонду Специјалне полиције, треба проверити и фонд Београдске државне страже. Да ли сте нешто од тога погледали?

Животна прича Симе Ровинског много говори о локалној историји мога града, о односу средине према руској емиграцији, према Јеврејима, о чврстини речи и одсуству прагматизма код мојих Лазаревчана, о Симином подвижништву и о томе колико је Немце иритирао „савез“ мештана и Ровинског. Болница у којој је Ровински радио је сада музичка школа, а идеја да добије улицу се није остварила. Постојала су интересовања да се на основу његове животне приче сними и некакав филм, контактирали су ме поводом тога, али се ни то никада није реализовало.

Толико Вам за сада могу рећи. Све што пронађем послаћу Вам.

***

Добар дан! Много вам хвала на тако брзом одговору!

Зар у Лазаревцу нема улице Ровиског? На мaпи је она уцртана између Орашачке и Карађорђеве (некадашња Моше Пијаде). Не, нисам погледао те фондове и чим будем дошао у Србију погледаћу архиве јер ми је жао што о толико интересантном човеку нема ни речи на руском језику. Можда се сећате како се зове унук Ровинског, да га пронађем?

Некљудов Димитриј

***

Драги Димитриј, ето нисам знала да је добио и улицу, веома се радујем томе! Када сам правила интервју са Симиним сином то се разматрало, али је било и приговора у смислу да “не треба мењати једног Јеврејина другим”, што је апсурдно јер, не само да је Сима променио религију, већ се и деловање та два човека не може поредити по значају за Лазаревчане. Та се промена сигурно догодила у склопу брисања социјалистичког наслеђа. Проверићу када се то одиграло и са каквим образложењем. Пробаћу да сазнам име Симиног унука. Када будете долазили у Србију можете ми се јавити, можемо се наћи на Институту. Поздрав и све најбоље! Оливера


Октобарска револуција коју је 1917. године извела бољшевичка партија на челу са Лењином, победила је најпре у Петрограду, а затим и на целој територији Русије. Она се посебно драматично одразила на животе појединаца али и на статус целих друштвених група. Важно место у свету руског расељавања имала је тек формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија). У њу је стигао значајан проценат људи који су имали високо и средње образовање (Јовановић 1996: 98). Са собом су донели дух руске културе, утичући на научни, културни и уметнички живот Југославије између два светска рата. За Југославију (у којој је образованост становништва била недовољно висока) долазак избеглица је представљао значајан културолошки импулс јер су емигранти углавном били квалификовани и образовани. Са друге стране, руска емиграција и њено инкорпорирање у југословенско друштво представљали су немали изазов са којим је нова држава требало да се суочи.

Живот доктора Ровинског пре доласка у Краљевину Југославију

Легитимација Симе Ровинског
у новој отаџбини

Доктор Сима Ровински (Самуел или Шмуљ на хебрејском) рођен је 21. априла 1889. године у месту Чигирину у Кијеву у Украјини. Исте године у јуну једна варошица у Србији је, у знак сећања на Косовски бој и на кнеза Лазара, добила име – Лазаревац. Крајем 19. и почетком 20. века нико није могао знати да ће судбина тог малог шумадијског града на десној обали Колубаре и Самуила Ровинског из далеког Кијева бити драмтично и трајно сплетене. Самуилови родитељи су били трговци, Јозеф и Фања. Имао је два брата и много сестара, а породица је била мојсијевске, јеврејске вере. По завршетку основне и више школе у Русији, Самуил се 1910. године запутио у Европу, на студије медицине у немачки град Хале Витенберг. У Русију се 1914. године вратио као војни обвезник, а на Императорском универзитету у Харкову дипломирао је 1915. године. По окончању студија се вратио у Немачку, а 1920. године стиже у Краљевину СХС.

Ровински у новој отаџбини

Београд је био централни пункт одакле су избеглице биле размештане по Краљевини СХС. Долазак избеглица је у почетку био схватан, тумачен и доживљаван као привремена помоћ “унесрећеној браћи”. Емигранти слабијег материјалног положаја који нису могли да брину о себи и својим породицама били су приморани да прихвате смештај и помоћ коју им је организовао Руско-српски одбор. Део послова око њиховог збрињавања су преузеле и локалне власти. Другу категорију избеглица чинили су активнији појединци, способни да се сами издржавају и преживе у новој средини. Ровински је припадао овој другој групи емиграната.

Сима Ровински је до 1921. године радио као војни лекар треће класе у Битољу у војној болници, после чега је био на дужности трупног лекара гарнизона Пишкопејског, такође у битољској војној области. Напустивши тај крај, доселио се у Лазаревац где је наставио каријеру лекара. У записнику општинског суда пише: “Прима се у државну службу доктор Самуел Ровински да у овој 1922. години ради бесплатно до краја те године јер то радно место није предвиђено буџетом за ову годину. Одобрава се доктору приватна пракса, с тим да сиромашне грађане прегледа и лечи бесплатно, а да од богатијих наплаћује.” Тако је доктор Ровински 1921. годину одрадио “без пребијене крајцаре” (Стефановић 1991:121). Од тада па до смрти смрти 16. новембра 1942. године радио је у лазаревачкој здравственој задрузи.

У Лазаревцу је упознао и будућу супругу, Зору Милановић, која је по окончању Првог светског рата завршила болничарски курс код америчке војне мисије и као болничарка такође радила у лазаревачкој задрузи здравства. Проблеми су почели када су Самуел и Зора одлучили да се венчају. Зори је породица бранила да се уда за странца, Јеврејина. Да би успео да се ожени Зором, Самуел је прихватио хришћанство. Покрштавање је изведено у цркви Свете Параскеве у Петки, а у нову веру га је превео свештеник Чедомир Поповић, који га је потом и венчао.

Самуел је на крштењу добио име Сима. Од породице своје жене је наследио славу Светог Јована. Са Зором се венчао 1924. године у истој цркви. Убрзо је Сима отворио нову ординацију и купио имање код Карађорђеве улице, до реке Лукавице. Први син Миодраг родио се 1925. године, а други, Мирослав, 1930. Сима је постао велики верник. Редовно је ишао у цркву, поштовао празнике, али српски језик никада није добро научио.

Живот је текао мирно све до 1941. године када су у Лазаревац стигли Немци и група од 50 Јевреја избеглица (Ћирић: 1997:7). Млађи Симин син, Мирослав, се сећа да је у то време у Лазаревцу боравио извесни доктор Јовић, срески лекар. Творац чувене Павловићеве масти, доктор Павловић, сећао се Јовића као напредног студента и изразитог левичара. Доктор Павловић је Мирославу Ровинском причао да је Јовић по завршетку студија радио у Власеници и да је, сарађујући са окупатором, тамошњем становништву нанео велике проблеме. Плашећи се ослобођења и одласка окупатора из Власенице, Јовић се преселио у Лазаревац где је отворио своју ординацију. Тај доктор Јовић је Симу Ровинског Немцима пријавио као Јеврејина. Окупатори су потом Ровинском забранили да лечи грађане уколико нису били Јевреји или Цигани, а његовој деци је тада било забрањено школовање.

Ровински у Логору

Ровинског је, по расној основи, Гестапо ухапсио 16. јуна 1942. године када је био одведен у логор на Бањицу. Поштовање и љубав према Ровинском којег су другачије звали “сиротињска мајка”, грађани срезова колубарског, тамнавског, посавског и качерског показали су тако што су одмах по његовом хапшењу потписали петицију за његово ослобођење. Петицију је потписало више стотина виђенијих људи који су гарантовали његову грађанску исправност и лојалност држави, узорност у вршењу лекарских услуга и приврженост православној цркви. Петиција је упућена министру унутрашњих послова у Београду са молбом да се преко председника владе заложи за пуштање на слободу доктора Ровинског. Уз петицију су била приложена документа о његовом покрштавању, лекарској служби, признањима, а уз то и један лажни документ који су потписали руски емигранти, а којим се кривотворило Симино порекло – тим документом се тврдило да му је мајка била православна Рускиња (документ из породичне архиве). Крајем лета Ровински је био пуштен из логора. Али у јесен исте године поново је био ухапшен. Тада није био одведен директно у логор, већ је био предат среском начелнику који је требало да га спроведе до логора. Срески начелник је услишио молбу Ровинског да га из затвора пусти кући на краће време да би, имајући искуства у логору, узео неопходне ствари. Користећи указану прилику, по доласку кући, Ровински је одлучио да пређе у илегалу. Од свог друга, абаџије Милутина, узео је три сељачка одела, обукао децу и себе у њих, а жени рекао да се жив не враћа у Логор. Синове је пољубио, тада су се растали и више се нису видели.

Лажни документ којим се кривотвори Симино православно порекло по мајци

После нестанка доктора Симе, Немци су покренули хајку преко својих органа, углавном преко српске жандармерије, да се доктор Ровински ухвати. Расписивани су и лепљени огласи по вароши и околини, а у свим местима добошари су објављивали претњу да ће онај ко скрива Ровинског бити стрељан, а кућа му запаљена. Упркос свим претњама, Сима је успевао да пронађе уточиште по околним селима. И сами жандарми су пред долазак рације јављали домаћинима да, уколико крију Ровинског, бегунца пребаце на друго место. Видевши да на овај начин не могу да га ухвате, Немци су са списка људи који су потписали петицију ухапсили стотину људи под претњом да ће они бити стрељани уколико се Сима не појави.

Смрт “сиротињске мајке”

Дознавши за ово, а познајући свирепост окупатора, Сима је одлучио да изврши самоубиство: обесио се у својој кући између 16. и 17. новембра 1942. године. Жени и деци је оставио опроштајно писмо у којем каже да не може живети знајући да ће због њега стотину људи умрети. Сматрао је да ће његова смрт растеретити и суграђане и његову породицу. У том писму доктор их опомиње да треба да остану добри верници и Срби. Ровински је сахрањен у тајности, уз помоћ неколицине пријатеља, без поворке за сандуком, на лазаревачком гробљу где и данас почива. Једине две жене које су ишле за сандуком, скованим од обичних дасака, биле су жена тадашњег председника општине и Зорина мајка (Ћирић: 2000: 94-96). После његове сахране таоци су били ослобођени, а притисак на породицу се смањио.

Шест месеци касније

По причи Душана Васића, тадашњег партизана, једне ноћи партизани су закуцали на врата доктора Јовића и на његово питање: “Ко је”, одазвали су се са: “Доктор Сима Ровински”. Доктора Јовић су тада партизани одвели у Латковиће где му је било суђено и пресуђено стрељањем. Не зна се да ли му је било суђено само због Ровинског.

***

Од Ровинских је 2000. године био жив само Мирослав, Симин млађи син, лекар у пензији. Читајући аутобиографско дело Јерка Добрића “Живи лешеви у кући смрти на Бањици”, Мирослав је наишао на један део за који претпоставља да се односи на његовог оца: “28. 6. 1942. – недеља. Док смо били у шетњи, дошло је наређење да шетамо држећи руке на леђима. Један љечник из Лазаревца, као полујеврејин, из десетице је пребачен у нашу собу. Овај се нада…” (Добрић 1945:150).

Стаклена зграда лево је „зграда Ровински“ (иза ње је парк који се на фотографији не види,
испред (жута зграда) је садашња градска библиотека, некадашња музичка школа, односно
стара болница у којој је Ровински радио.

У Лазаревцу се једна стамбена зграда назива “зграда Ровински” (подигнута на месту некдашње куће породице Ровински). Мада је парку поред ове куће име Милорад Лабудовић Лабуд, Лазаревчани понекад и овај парк називају “Ровински”.

Писмо које је Сима Ровински породици написао пред смрт

“Драга Зоро и децо,

надам се да је ово писмо последњи мој опроштај са вама, да стигне вам у руке. Пишем последњи опроштај пошто кад добијете ово писмо мене већ одавно неће бити међу живима. Решио сам се на овај корак под два разолга: 1) не могу жив да се вратим у логор јер знам да после неколико дана страшних мука и тортура бићу страљан. Није да сам неки страшни злочинац, већ само што сам имао несрећу да се родим као Јеврејин и када већ морам да умрем, боље је то урадити без претходних мука и на лакши начин. 2) Хоћу овим и вас моји драги да ослободим даљих прогоњења и мука и неизвесности јер пошто ме већ немају – због чега вас више да прогањају? Драга децо опростите што дарговољно остављам вас као сироче у вашим младим годинама кад нисте још завршили школовање и кад вам је потребно још много родитељске помоћи и спреме, да као зрели људи сами себи осигурате живот. Но судбина тако хтела није да сам кукавица и да сам се уплашио да се бојим за вашу будућност. На жалост, и не остављам вам ништа јер је све што сам стекао упорним, заморним али поштеним радом за ове 20 година, све ми је сада пропало. Ви сте остали на улици, без ништа и ничега, јер све вама је одузето, али нису вама могли да одузму помоћ вишњега Бога у кога ја сам одувек веровао. Не могу да вам одузму, ја у то верујем, и помоћ добрих људи и мојих пријатеља који ће вама да помогну да завршите школовање и да постанете добри, ваљани и поштени грађани и Срби, и да не окаљате име свога оца који увек само то гледа да свима без разлике помогне и да никада никоме не учини зло. Будите увек доброг срца и најглавније чувајте као зеницу своју добру и безгранично вољену мајку јер она то код вас највише заслужује.

Драга Зорице, хвала теби на двадесетогодишњој срећи коју си ми поклонила, твој доктор у овим последњим тренуцима ја захваљујем Богу што ми дао да сам имао доброг и вољеног друга, јединог Бога који живи, што морам да оставим, и молим Бога да тебе сачува још дуго живу, ради наших јединих сирочића, збогом.

Ровински Сима.

Извори:

Рад је настао на основу разговора са Симиним сином Мирославом, на основу породичне архиве, надограђиван малобројном локалном литературом и наративима.

Литература:

Јовановић, Мирослав, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924. Београд: Стубови културе:1996.

Јовановић, Мирослав, “Прогнана елита”. Годишњак за друштвену историју 2-3/1999.

Стефановић, А, Београдска Колубара, Лазаревац: 1991.

Ћирић, Р. Новела за Ота, Лазаревац: 1997.

Ћирић Р. Танго сећања, Лазаревац: 2000.

Добрић, Ј. Живи лешеви у смрти кући на Бањици, Београд: 1945.

Александар С. Недок, “Лекари Јевреји у српском здравству 19. и раног 20. века”, Годишњак за друштвену историју, 7-1/200.

MOJ ADAME (MIRA ŠUŠA)

Mira Šuša već dugo živi između Beograda i Bazela u Švajcarskoj. Po obrazovanju je doktor prirodnih nauka (biohemije), a po profesiji naučnik i stručnjak za obrazovanje o novim lekovima i gostujući profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pisala je za Student, Vidike i Danas, Večernje novosti. U pripremi je njena prva zbirka poezije (Moj Adam, izdavač: Граматик, 2021, Danilo Jokanović). Mira Šuša piše i prozu.
BELA TREŠNJA  

Dok ležah na obali 
Noću 
Gledam uvis u mrak  
Talasi me milovaše     
Opraše izglačaše  
Dok ležah     

Dok krvarih na obali tika-tak tika-tak 
Televizor je menjao slike bez tona   
Sneg na rumenim talasima         
Pod kupolom tako tako staklenom   
Dok krvarih 

Isključi televizor i pođi na spavanje  
U bašti bela trešnja ostariće preko noći 
Na obali 

SVATOVI U PODNE  

Iza neprobojnog stakla Ostrvo 
Na njemu stari Grad 
U njemu kameni Trg 
Usijan na suncu 

Na Trgu svatovi  
Ne 
uju se 
Iznad Trga beli golubovi u spiralnom letu 
Sleću na Trg 
Pred mladu bez lika 

Veo leprša na vetru bez šuma 
U filmu bez zvuka 
Samo svetlost je jaka 
Trg nemo ječi u njoj 

Dok crkveno zvono izmišlja podne 

АКСИОНЕСТИ*  

Понављах не схватајући 
Аксионести аксионести 
Хтедох на колена да паднем 
Аксионести аксионести 
Да глас из кавеза пустим 
Аксионести аксионести 
Да ми израсту крила 
Аксионести аксионести 
Да трешњин цвет прогутам  
Аксионести аксионести 
Да девојчицу родим  
Аксионести аксионести 
Да у подземљу срну загрлим  
Аксионести аксионести  
Да гола на ливаду истрчим 
Аксионести аксионести 
Да као пустињак живим  
Аксионести аксионести 
Да горко корење жваћем 
Аксионести аксионести 
Да иконе живопишем 
Аксионести аксионести 
Да се свете воде напијем    
Аксионести аксионести 
Да четири свеће упалим 
Аксионести аксионести 
Да ме земља прими 
Аксионести аксионести 
Да се у темељ уградим** 
Аксионести аксионести 
Да из мене расту жуте лале 
Аксионести аксионести 
Да измислим благост јутра 
Аксионести аксионести 
Да поток кроз мене протече 
Аксионести аксионести 
Да будем и река и ушће 
Аксионести аксионести 
И море и облак и киша и кап 
И кап 
Која на сунцу нестаје  

МОЈ АДАМ  

Знаш 
Из руку израшће ми трава младозелена 
Бићу земља црна топломекана 
Коса ће ми бити подземна 
Уста жуборна 

Пази 
Препознати ме нећеш   
По срцу мом копаћеш    
Мине под пазух постављаћеш  
Од непријатеља побећи ћеш   

Само 
Кад рат ти прође 
Ко ли ће ти рећи 
Где је твоја драга 
Мој Адаме 

AMOR FATI*  

Voleti voleti voleti Sudbinu 
Od Suđenica dosuđenu 
Noći treće po rođenju 
Voleti je bezuslovno dečje 
I ne samo dečje 
Nego je i znati i poznati i prepoznati i saznati
Bez vela na očima 
Bez oštećenja sluha 
Zdravim jezikom 
Osetljivim nosom 
Najnežnijm dodirom je spoznati 
Jasno najoštrije do poslednjeg piksela 
Do atoma elektrona fermiona do bozona 
Baš do bozona Higzovog** 
Božanske čestice 
Koja nas vodi na Veliki Početak 
Do Velike Majke Vasione i do Oca Boga 
Pa Velika Želja svet je začela zar ne 
Ko bi drugi 
Drago dete   
Siroče 
U 
Nama 

*Amor fati je na latinskom ljubav prema sopstvenoj sudbini, ma kakva bila, a smatra se da koncept potiče od stoičara, filozofske škole antičke Grčke, od Epikteta i Marka Aurelija, a u moderno vreme slična ideja nađena je kod Nemca Ničea (Nietzsche) i kod Francuza Kamija (Camus). 

** Higzov bozon (Higgs boson) je elementarna čestica, manifestacija Higzovog polja, poput pojave talasa na površini mora. Fizičari smatraju da Higzovo polje prožima celu vasionu, te da je bilo jednako nuli u vreme nastanka vasione, tzv. Velkog praska, a zatim da je raslo sa hlađenjem vasione. Postojanje Higzovog bozona je potvrđeno 2012. godine eksperimentima u CERN institutu, blizu Ženeve u Švajcarskoj. 

PSALMI NA ARAMEJSKOM* 

Sve se rađa na istoku   
Vjeruju 
Ili ne   
Tamo beše Raj 
Eh  
A još pre Raja 
Vavilon Ur i Niniva  

Ističe   
Na ostrvu    
Što o svetloj niti sa nestale zvezde visi 
A zvezdin sjaj putuje posle njene smrti   

Zvezda 
Kako ti je ime   
Pogađam   
U levoj ili desnoj ruci   
Atome sve ti vra
am  
I Popine** krpice  

Nit 
Pipam  
Konrad*** moreplovac nit u amanet nam ostavi  
Dugačka sve do tamnog srca vodi 
Tamo 
Psalmi pevani na aramejskom     

* Uz čitanje u sebi slušati Oca Serafima, Psalm 53
** Vasko Popa
*** Džozef Konrad (Joseph Conrad) je poljski Britanac rođen u ruskoj carevini i plodni pisac mnogih romana, među kojima je i Srce tame, koji je poslužio kao osnova za scenario i film Apokalipsa sada (Apocalypse now) američkog režisera italijanskog porekla Kopole (F.F. Coppola). Sinbad moreplovac je lik iz čudesne srednjevekovne zbirke priča sa Srednjeg Istoka, pisane na arapskom, Hiljadu i jedna noć. 


Mira Šuša

МЕДУЗА: ОД АНТИКЕ ДО ВЕРСАЋЕА (АНА АРП)

Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А. (https://anaarpart.com/about/) чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава десет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у десет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности
уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих,
тако и туђих духовних и физичких путовања.

Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за
собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике,
фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма ПерсефониХербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке
(за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”).

Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге. Овога пута преносимо неколико њених текстова о Медузи.

Окрутна и мрачна лепота Шелијеве Медузe

Пред нама је једна од најзанимљивијих Шелијевих песама чији пун назив гласи О Медузи Леонарда да Винчија из Фирентинске галерије која је написана пред крај 1819, а објављена постхумно, 1824. године, две године после Шелијеве смрти. Песма тематизује контемплацију над једном сликом, за коју се веровало да је Леонардова, а на којој је приказана, из необичног угла (не фронталног како је било уобичајено у традицији) одсечена Медузина глава.

Шели је Медузу видео другачије него сви његови претходници, било да су књижевни, било да су ликовни уметници били у питању. Шелијева Медуза није симбол ружног, већ је симбол лепог страдалништва, лепе патње, узвишен призор. Пре него што отпочнемо са детаљнијом анализом ваљало би да прочитамо песму која је пред нама у прозном преводу:

Лежи, посматрајући ноћно небо, на леђима, на облацима обавијеном врху једног брега; испод ње трепере далеке земље. Њен ужас и њена лепота су божански. На њеним уснама и капцима почива љупкост као сенка: из ње зраче, жарке и мрачне, агоније страха и смрти, које се доле боре.

Ипак дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж, у њега се урезују црте тог мртвог лица све док његови карактери не продру у њега, а мисао се губи; то је мелодична боја лепоте, која стоји изнад мрака и блеска бола, а то све чини утисак хармоничним.

А из њене главе као из јединственог тела излазе, попут траве из влажне стене, косе које су змије и увијају се и пружају и међусобно везују у чворове и у бескрајним увијањима, као да се подсмевају унутрашњем мучењу и смрти, показују свој метални сјај и секу густи ваздух својим назупчаним вилицама.

А са оближњег камена један отровни гуштер оклева да погледа у те горгонске очи, док је у ваздуху ужасни шишмиш запањен одлепршао из своје јазбине у којој га је та застрашујућа светлост изненадила и јури као мољац на свећу; а ноћно небо сија светлом које је страшније од помрчине.

То је узбуркана лепота ужаса; из змија избија неки бакарни блесак рођен из тих њихових неразмрсивих увијања и ствара свуда наоколо неки треперави круг, покретно огледало све лепоте и свег ужаса те главе: лице жене са змијском косом, која у смрти посматра небо с тих влажних стена.

Превела Цвијета Јакшић

Шелијева песма састоји се од пет строфа. Свака строфа састоји се од осам стихова. Рима је снажно присутна у овој песми, што никако не умањује вредност песме у оригиналу, али може умањити вредност превода те је стога добро што је песма ослобођена терора метрике, слогова, риме и акцентовања и што је дата у прозном преводу. Одређена поезија савршено функционише у оригиналу, на матерњем језику песника, док у преводу губи свој сјај. Тада треба, без гриже савести, преводити или у слободном стиху или у прози.

Песма не упућује на мит, она подразумева да ми знамо крајњи исход митске приче, ако већ не ниједан други детаљ Медузине судбине. Песма се ослања на уметничко дело, дакле, не на митску причу коју можемо сазнати из различитих извора, а Шелије је једну од њених верзија сигурно могао читати у Овидијевим Метаморфозама. У самој песми Шели користи поступак екфразе, дескрипције уметничког дела, најчешће визуелног, просторног, ликовног, унутар поетског. Екфраза је реторска вештина која нема толико за циљ приближавање поетског и визуелног, већ представљање саме представе, саме појаве, самог објекта, екфраза је увек у снажној вези са појмом мимезе. Међутим, то овде није случај. Песник полази од слике али ју својом имагинацијом и својим доживљајем надограђује.

Марио Прац је у својој студији Агонија романтизма, вишеструко цитираној на овом интернет месту, одакле смо и преузели превод, писао следеће:

Ниједна слика није на Шелијеву душу оставила јачи утисак од Медузе, која се једно време приписивала Леонарду, а сада непознатом Фламанцу, а коју је он видео у галерији Уфици крајем 1819. године. Песма коју је о њој написао прави је манифест концепције лепоте која је била својствена романтичарима.

Бол и задовољство комбиновани су у овим стиховима у јединственој импресији; управо из мотива који би требало да рађају одвратност – модро лице одсечене главе, клупко змија, хладноћа смрти, чудно осветљење, одвратне животиње, гуштер и шишмиш – извире нови смисао подмукле и затроване лепоте, нови дрхтај.

Слика Медузе непознатог фламанског мајстора која је настала у 16. веку и на основу које је Перси Биш Шели написао своју песму мислећи да је слика Леонардова

Лепота Медузе, каква нам је предочена на слици непознатог фламанског мајстора, није у вези са самим особинама предмета већ са моћима и склоностима субјекта, онога ко естетски предмет посматра, онога ко о лепом суди. Субјект, односно посматрач, укључује се у дефинисање појма лепог, он није пасиван прималац садржаја, а лепо више није само својство предмета. Генијеукусимагинацијаосећање, термини су који заокупљају мисао 18. века и они нам помажу да разумемо нови облик лепоте и неопходну тананост уобразиље која је потребна при доживљају исте.

Аристотел је у Поетици писао:

Осећање страха и сажаљења може се, дакле, изазвати утицајем извођења, али и самим склопом радње, а то је боље и одаје бољега уметника…

Сам склоп радње, Медузину судбину, оставимо по страни, њу не можемо коментарисати јер грчки мит није кодификован књигом, слобода тумачења је бескрајна. Међутим, наш страх и наше сажаљење присутни су и без „склопа радње“, а „извођење“ томе донекле доприноси, нама се чини да Медуза брутално пати. О разлозима њене окрутне патње писаћемо у наставку али нас сада занима естетска компонента те патње односно лепота патње, бола, лепота језиве сцене.

Ноћ и врх брда обавијен маглом, змије, шишмиш, одсечена глава несрећнице чије је лице деформисано последњим криком. То је нова врста лепоте која се може назвати узвишеном, иако се узвишено као естетска компонента везује за доживљај природе, више него за уметност, а и када се везује за уметност, везује се за реторику, за узвишен начин израза и узвишен приказ унутар самог израза.

Естетски доживљај Имануел Кант у то време дели на леп и узвишен. Узвишено увек мора поседовати одређену дозу страха, али са безбедносне дистанце. Чини нам се да са безбедносне дистанце, усамљен, док лута ноћу, залутали путник уочава сјај у тами када, убрзо, и угледа сцену застрашујућег, ужасног, болног призора.

Самим тим што је уочио врх брега који је обавијен облацима, посматрач је додао нешто своје, тај призор не видимо на слици. Међутим, он нам је на тај начин индиректно саопштио своју физичку позицију. Он стоји над Медузом. На слици не видимо да је глава на брегу, а ни да је брег обавијен облацима. То су песнички додаци у циљу стварања атмосфере.Позната је склоност романтичара ка егзотичном, необичном, несвакидашњем, запрепашћујућем.

Заустављени крик Медузиног беживотног тела њеном посматрачу чини се хармоничним, њено изобличено лице пуно је дражи и „мелодичне лепоте“. То нас враћа на склоност ка готској архитектури коју су гајили романтичари, не обазирући се на снове математичара и енциклопедиста, уметника 18. века, о хармонији, јединству, целини, складу. Романтично насупрот каласичном обележиће епоху.

Иако је Медуза мртва, змије које чине њену косу, које извиру из њене главе, живе су и агонично се копрцају, међусобно се везују у чворове, агонија са Медузиног лица као да се преноси на њихово кретање. Колико је лице заустављено у покрету, толико су змије активне, оне се „бескрајно увијају“, осветљавају таму својим „металним сјајем“ и оне, детаљ је фантастичан, „секу густи ваздух својим назупчаним вилицама“. На овом месту, у слику се, осим визуелног, уноси и звучни елеменат.

Поред змија које се у агонично крећу, видимо и једног гуштера, за кога песник не заборавља да нагласи да је отрован, а у ваздуху је шишмиш који је по себи страшан, и чију ће врсту Брем Стокер својим романом Дракула додатно афирмисати у готској књижевности, овде се даје као створење које престрављено одлеће из своје јазбине. Уз цик змија и лет избезумљеног шишмиша сцену допуњује и ноћно небо које сија „светлом које је страшније од помрчине.“

Слика Медузине одсечене главе је „узбуркана лепота ужаса“, она је „покретно огледало све лепоте и свег ужаса“. Најзад, попут благослова, песник поклања мртвој Медузи величанствен поглед, ми кроз последње стихове сазнајемо да она са влажних стена гледа пут ноћног неба које је обасјано магичном светлошћу.

Медуза до нас, у било ком облику да је дата, долази искључиво као слика. Медуза је, дакле, и овога пута вишеструко удаљена од нас. Она је део једног уметничког дела, Шелијеве песме. Песма је настала на основу другог уметничког дела, слике непознатог мајстора. Тај сликар Медузу је, опет, видео као слику и тако све до Атениног штита, на коме је Медузина глава која треба да плаши противнике. Али и тада, то треба знати, Медуза је само слика.

Праву Медузу нико није видео, а да је остао жив. Персеј када јој прилази он ју види у огледалу и тако ју убија. Да ју је видео директно, а не посредством одраза, она би га скаменила. Дакле, сведочанство о њој је прича а њен лик до нас долази искључиво као слика. Када ово уочимо спознајемо колико је, заправо, читав наратив у вези са Медузом један нестабилан конструкт.

Видимо, тако, да Шелијева песма нема миметички концепт, али да сама прича о Медузи и Персеју, између осталих, може послужити као прича о односу стварности и представе. Овај мит дубоко је у вези са одразом, са мимезом, а може нас вратити и Платоновој филозофији идеја. Када је реч о Шелијевој песми, она дубину још више интензивира. Пред нама је уметничко дело настало на основу уметничког дела које је у вези са митом чија је главна јунакиња од почетка једна нестабилна слика.

Да ли је онај који нам у Шелијевој песми говори о Медузи, заправо, сам Персеј? Онај ко види облацима обавијен брег онај је који стоји над Медузом. Шта ако је наратор ове песме Персеј и шта ако је, сада када коначно може видети њену главу, схватио да је она лепа? До тада је само слушао о њеној ружноћи, исту није могао да види док је Медуза била жива.

Ова песма, видимо, није дескрипција већ је контемплација над виђеним и фантазијска надградња виђеног која је својствена уметницима и песницима, чије је инспирације заштитни знак Пегаз, крилати коњ који је полетео из Медузиног трупа у трену када јој је Персеј одсекао главу. Пегаз симболизује стваралачку машту и њено успеће.

И као што је светлост у датом пределу песме искричава, тако је и сама Медуза по себи једна искричава слика, она означава нестабилност виђења, нестабилност рефлексије, нестабилност односа између стварности и уметности. Реч која, стога, с правом стоји између субјекта и објекта, између Персеја и Медузе, између посматрача и уметничког дела, јесте треперење. Њу песник понавља више пута.

Ми се можемо запитати зашто Персеј тако окрутно убија Медузу? На који начин је овај мит нека врста антрополошке константе? Осећате да се над Медузом врши нечувено насиље, а да су разлози потпуно неубедљиви. Медузу је немогуће видети. С обзиром на свој застрашујући физички изглед она посматрача одмах убије. Тачније, не убије га она већ се сам посматрач скамени од њене ружноће.

Уколико је мит симболичка прича која упире прстом у феномен који постоји у људима, шта нам говори однос Персеја и Медузе? Мушки страх од (непоуздано, недоказано) фаталне жене који је парализујући („она ме блокира“, назив поп песме која савршено одговара овом контексту) и који, као самоодбрану, увек бира насиље над оним:

  • што не познаје довољно,
  • што не може да докучи,
  • чега се плаши.

Или нам овај мит сведочи о Персејевом страху:

  • од тога шта ће видети,
  • од тога да ће му се свидети то што види

а што је у причи, слици, традицији унапред окарактерисано као ружно, зло и уништитељско.

На овом месту долазимо до Шелијеве песме и круг теме се полако затвара. Персеј, после толико миленијума, постаје јунак једне романтичарске песме и, коначно, признаје да се покајао, признаје да му се оно што је у одразу свог штита/огледала видео, заправо, свидело. Вратио се на место злочина и уживао у призору.

Питамо се и ко држи чију главу у руци. Питамо се о нестабилном односу доминантног и потчињеног. Питамо се о том конструкту, као што се, рецимо, питао и Ларс фон Трир, савремени редитељ, у многим својим филмовима, нарочито у Догвилу. Ове песме нема без Медузе, Персејевог херојства нема без Медузе. Персејевог страха нема без Медузе. Пегаза нема без Медузе.

Ова је песма, дакле, о гледању и о нестабилности слике, али и о нестабилности самог концепта лепоте. Шта је Лепо? Где је граница лепог и ружног, ко подвлачи ту границу? Је ли она једном за сва времена утврђена?

Напомене: Шелијева песма дата је у преводу Цвијете Јакшић и цитирана је према следећем издању: Марио Прац, Агонија романтизма, превела Цвијета Јакшић, Нолит, Београд, 1974.

Препоруке: Песма у оригиналу (линк); Carol Jacobs, On Looking at Shelley’s Medusa (link); Jerome J. McGann, The Beauty of the Medusa: A Study in Romantic Literary Iconology (link); Mathelinda Nabugodi, Medusian Figures: Reading Percy Bysshe Shelley and Walter Benjamin (link); Lucia Leman, Metapjesnik. Percy Bysshe Shelley kroz tumačenje, prijenos i prijevod, Meandarmedia, Zagreb, 2014.


Највећи Медузин непријатељ није Персеј већ Атена

Лучано Гарбати, Медуза са Персејевом главом, 2007.

Сви имамо јунаке античких грчких митова са којима се можемо идентификовати или у чијој судбини препознајемо делић своје. За мене су одувек били важни Икар и Хирон. Написала сам књигу о Персефони, поново сам испричала тај мит, несвесно припадајући жанру који је у свету последњих година изузетно популаран, а нарочито га је истакла у први план Мадлин Милер са романима Ахилова песма и Кирка. Ја нисам написала роман, моја први књига је формално сложенија, али ме је врста књижевности која се односи на поновно причање и исписивање митова одувек интересовала. Мењајући перспективу из које се посматрају јунаци и догађаји, стављањем акцента на нов поглед на ствари, причом обухватате и своје време, као и проблеме на које се дати мит може односити.

Највећи Медузин непријатељ је Атена, та мушкобањаста и недозрела богиња. Она је најбољи пример када говоримо о разлици између пола и рода. Иако женског пола њен род је у потпуности преузео све одлике и конструкте мушког, маскулиног, патријахалног обрасца. Највећи непријатељ већине јунакиња грчких митова је управо она. Она нема мајку, рођена је без њеног учешћа, њен развој је непостојећи. Рођена је из очеве главе и у потпуности довршена – у пуној ратној опреми. И девица је. Зато и кажњава силоване нимфе и смртнице у својим храмовима, ретко када на силоватеље, на богове, сатире и хероје обраћајући пажњу. Њен гнев, управо због силовања, усмерила је и на Медузу. Пошто се „предала“ Посејдону у Атенином храму, Медуза је окрутно кажњена и претворена је у чудовиште са змијама уместо косе, са ружним зубима, брадом, демонским очима које би скамениле посматрача. Постоји неколико варијанти мита – јер лепота грчког мита је у томе што он није кодификован књигом – али сваки супротставља Атену и Медузу, између којих стоји, у суштини, инфериорни извршилац, Персеј.

Легенда вели да свако ко прође тмурним Медузиним крајоликом и угледа ју бива скамењен. Поглед на њу али и сам њен поглед оставља посматрача заувек непомичним. Ако је тако, ко о томе онда сведочи? Уколико су сви сведоци мртви, како онда знамо праву верзију приче? Но, правдољубива Атена бива наговор и штит Персеју, мудрост која му каже да Медузу гледа у одразу штита и да ју тако обезглави. Ми, дакле, имамо само непоуздана сведочанства других да је Медуза ружна наказа. И као такву, Атена ју стави на штит, да буде страх и упозорење њеном противнику. Лик Медузе је на Атениним грудима и гледа у другог, оног ко стоји насупрот. Стога, Медуза лако може бити врста обрнуте пројекције Атене. Ово не мора бити интенција саме митске приче, уосталом, митска прича нема интенцију, она је као таква неутрална, само ју ми можемо симболички уоквирити неким проблемом са којима се два типа жена суочавају данас. Ту слободу интерпретације нам јамчи универзалност и симболичка потентност митске приче чији је радијус значења дословно бескрајан јер му време и околности допуштају нову метаморфозу.

Увек су већи непријатељи женама биле друге жене која пристају на погубан патријахални образац јер би оне одржавале статус кво у недоглед. А догматичан патријахални модел подједнако угњетава и саме мушкарце. Зато мислим да је грешка данашњих феминисткиња што Медузу изједначавају са бесом. Медуза је супериорност. Грешка је што мисле да је Медузин највећи непријатељ Персеј. Њен највећи непријатељ је Атена. Зато што није саосећајна, зато што није подршка, зато што оправдава. И зато мислим да је грешка када многи ликују пред изванредном, барокно илузионистичком скулптуром савременог италијанског уметника Лучиана Гарбатија који је, посматрајући Челинијевог Персеја у Фиренци, помислио како је Фортуна у основи доста ћудљива, па је сугерисао да се ствари лако дају преокренути. Но, да ли преокрет мора бити наставак насиља? Да ли насиље показује путоказ ка излазу из тог ужасавајућег пејзажа? Но, уколико за тренутак пристанемо на Гарбатијев наративни след, онда ја мислим да је уместо Персејеве главе у Медузиним рукама требала висити Атенина глава. Никада ме нису занимали извршиоци митских недела колико његови налогодавци.

Многи овај мит посматрају у контексту борбе соларних и хтонских елемената. Медуза, женско, на страни је земље, влаге, пећине, све док не дође мушкарац, активан и соларни принцип, све док ратара који је статичан и поштује женска божанства, не смени ловац, динамичан принцип са којим Дорани коначно ступају на сцену историје, поразивши староседеоце и њихове митове, а оне које су већ затекли, прилагодивши својој победничкој верзији. Челинијеву скулптуру не треба тумачити као уметнички уобличен став према женама ондашњег фирентинског друштва. Та иконографија је, тада, задобила другачију конотацију. Одсечена глава била је јасна порука непријатељима града. У Кановиној верзији, која је хронолошки чедо доба просвећености, а стилски класицизма, Медуза је могла бити, с обзиром на њен израз лица, оно што је емотивно, грчевито, патетично, индивидуално, насупрот којој Персеј победник делује „објективно“, непристрасно, одражавајући својим изразом „мирну величину“. Најзад, последња приложена скулпторска верзија припада француском уметнику Лорану Маркезу. Она приказује тренутак пред финалан чин, вечну, застрашујући антиципацију наредног тренутка. Ова скулптура делује узнемирујуће на посматрача – мушкарчева грубост је пренаглашена. Његова нога снажно притиска Медузина леђа, поглед му је зверски, док је њој врисак изобличио лице, учинивши ју додатно наказном. Према њеном болу уметник као да нема саосећања већ је акценат ставио на супериорност насилника. Медуза је у телесно неиздрживом положају – посматрач као да сведочи породичном насиљу. Најзад, ова скулптура највише узнемирава јер је формално изванредно изведена и као таква неутралише садржај, чак га, и ту долазимо опет до медузијанске теме о томе шта је лепо, естетски правда.

Бенвенуто Челини, Персеј са Медузином главом, 1554.
Антонио Канова, Персеј са Медузином главом, 1800.
Лоран Маркез, Персеј убија Медузу, 1903.

Због лепоте у том болу

Пол Дарде, „Вечни бол“, 1913.

У првом поглављу култне књиге свих заљубљеника у „песме искуства“, у црни романтизам и декаденцију, Марио Прац пише о слици Медузе и њеном значају за романтичарско поимање лепоте. Он на многим страницама своје књиге Агонија романтизма истиче како су бол и задовољство у романтичарском поимању лепоте неодвојиви. То није ексклузивно сензибилитет уметника 19. века открио и први афирмисао али јесте први теоријски уобличио, казује нам Прац. То је, природно, извршило велики утицај на потоње генерације стваралаца, међу којима је био и француски скулптор Пол Дарде који је свом делу из 1913. године дао име Вечни бол (Eternelle douleur).

Он скулптуру која нам приказује одсечену Медузину главу ваја као главу заводљиве девојке чије су волуптивне усне и пасивно склопљене очи еротизоване у болу. Задовољство осећа посматрач док посматра Медузине путене усне и лице спокојно попут уснуле хришћанске мученице, баш како је својевремено Ђанлоренцо Бернини приказао свету Терезу из Авиле у екстази. Медуза делује предато задовољству додира змијског хладног тела по свом врату. Змије делују као да ју истовремено милују и стежу.

Све оно што би требало да изазива посматрачеву ужаснутост – одсечена глава, змије које се увијају у самртничком ропцу – бива естетизовано и преокренуто у своју супротност – лепоту, фасцинацију, нов дрхтај, нову језу. Медузино оружје – њен поглед – сада видимо положено. Очи су затворене, лице уснуле лепотице предато је самозабораву. Све је другачије него код Каравађа или Рубенса где су очи приказане широм отворене а лице деформисано гримасом. Овде осећамо скулпторову самилост, саосећање за миленијумима неправедно оклеветану и брутално убијену жену, а да прави разлог – за разлику од повода – још увек нисмо разоткрили и разумели. Нека етерична копрена прекрива тајну њених очију.

Када се пише и говори о Медузи истиче се углавном њена фаталност. Њен поглед који леди посматрача или поглед на њу који ужасава посматрача. Фаталност је одувек подразумевала двосмерну, слепу, улицу. И садизам у коме се бестијално ужива, било кроз чин насиља, било кроз посматрање исхода тог чина, фрагментарног и деконструисаног бића унакаженог тела. Овде, пак, у случају ове скулптуре, бива суптилно наглашена Медузина лепота и достојанство страдалништва. Читава судбина несрећне жене, из чије капи крви, коју је упио пустињски песак, је полетео крилати коњ – Пегаз – симбол песништва и моћи инспирације, као да бива искупљена, као да коначно може да почива у миру.


За оне који знају да Версаће није измислио овај знак

Мода је инстант језик. Начин на који се облачимо говори о нама више него што многи желе да увиде или признају. Мода се често изједначава са нечим вештачким у односу на нас, нашу личност и суштину. Међутим, на тај начин се превиђа да је управо она један фрагмент у целини те комплексне слагалице која чини наш идентитет. Када је одевање у питању, суштину не можемо лако одвојити од појаве. Одећа није ту само да нас улепша или утопли.

Италијанског креатора ценим из више разлога. Главни је – храброст. Ако се присетимо његових колекција с почетка деведесетих година прошлог века схватићемо колико је он, заправо, био храбар. Они који боље хронолошки познају историју моде неће моћи ничег сличног да се сете а да је постојало пре њега у таквом облику. Он, формално, није био инвентиван. Како онда, тако и данас, Версаће крој одликује једноставност форме. Оно што издваја јесу комбинације боја и материјала, црна и златна, кожа и метал, употреба грчког и италијанског барокног орнаменталног културног наслеђа код принтова на кошуљама и џемперима.

Ђани Версаће је преко свог заштитног знака – Медузе – симболички сведочио о типу жене којој је намењена његова одећа или о типу жене који његова одећа пројектује. Медуза, жртва која то одбија да буде, у Ђанијевој верзији, постаје жена која погледом камени посматрача. Поглед на њу леди јер je њена фаталност постигнута храброшћу да буде то што јесте, да заводљивим сексипилом и упадљивом одећом то сведочи. Многи и данас нису храбри да се облаче на Версаће начин јер све оно што је изван саме форме те одеће производи аутоцензуру пошто се та одећа – идеолошки – везује за кич, фолк, естраду, глупе, бахате и богате. Али, то су пројекције, то нема везе са одећом као таквом. Ако бисмо ставили по страни оне који прате трендове и којима је брендирана одећа нека врста трофеја, и концентрисали се само на оне који су ту због естетике (коју претходно могу да је приуште), видели бисмо, по мом суду, сву естетску особеност и лепоту овог бренда.

Када ми неко каже „мала црна хаљина“ ја прво помислим на Версаће музе.

А, сада, долазимо до Медузе. Слобода и храброст у случају свих модних брендова условљене су количином новца који сте спремни да за тај покушај слободе и храбрости издвојите. Слобода и храброст се могу односити на много тога, не морамо их нужно изједначавати само на политички сегмент. Оне су потребне и да би се било то што осећаш да јеси. Но, кад смо код новца, тако је са сваком уметношћу, посебно просторном односно визуелном, не трба једино моду кривити за класну сегрегацију. Са друге стране, нама нико не брани да гледамо, и да о форми говоримо, независно од тога да ли се идентификујемо са естетиком бренда.

Ја, на пример, припадам класичном Сен Лоран типу. Та пројекција, мислим, више одговара мом темпераменту и начину на који желим да будем виђена. Међутим, свако ко носи Версаће одећу, а носи ју без аутоцензуре, ко такву одећу не схвата дословно и ко ју облачи са дозом аутоироније, одувек ми је био интересантан. Само треба да тог малог злог чикицу идеологије и локалног политичког контекста одувате са рамена који вас попут Хамлетовог оца трује на уво, само на одложено, дан за даном, годину за годином, пунећи вас веномом предрасуда и ускогрудости. Када се ослободите тог злог чикице, отвара се свет, отвара се читаво поље слободе, духовитости, каприца.

Откуда овај наслов? Он делује елитистички и искључиво. Оставила сам га зато што се рецепција овог бренда у нашој земљи недвосмислено везује за „деведесете“, а тада се на телевизији давала једна реклама за кафић која је гласила „За оне који знају да Версаће није измислио овај знак“. Кафић је био прошаран орнаментиком грчких ваза коју је Версаће користио на својој одећи. То је требало, истовремено, да значи да су „сељаци“ непожељни јер они не знају да је та орнаментика старија од бренда. Они који су у Србији тада носили Версаће нису били школовани а они који јесу били школовани имали су потребу да нешколованима то ставе до знања.

Традиција и индивидуални таленат у случају италијанског креатора недвосмислено су прожети. Сам Ђани Версаће је био велики колекционар и културним наслеђем своје земље, из различитих епоха, користио се у креирању одеће, а и рекао је у једном интервјуу да је потребно бити прилично образован да би се био „баналан“ и да би се „баналност“ на прави начин разумела. Рођен је у Калабрији, на територији некада Велике Грчке, растао је посматрајући око себе остатке античких храмова. Медуза је већ од петог века старе ере постала декоративан симбол. Она сама, према миту, важила је за ружну и застрашујућу а нешто слично би многи рекли за Версаће одећу. Међутим, како појам лепог није фиксиран, многи, а посебно у романтизму, инсистирали су на Медузиној лепоти. Леп је био њен бол, леп је био њен поглед, лепе су биле змије са њене главе. Естетика, у изворном значењу, јесте перцепција. Лепота је у очима посматрача.

Медуза је, стога, симбол моде као такве јер обухвата два њена важна сегмента:

  • гледање (од мене ка теби) односно поглед (од тебе ка мени) односно начин виђења (контекстуализација, пројекција, учитавање)
  • концепт лепог. Медуза нас пита – шта је лепо?

Медуза, попут Макбетових вештица, провоцира да још једном размотримо да ли је оно лепо заиста лепо и да ли је оно ружно заиста ружно или нам је то ружно које је неко прогласио ружним (ко?) – заправо лепо? Најзад, Медуза нам изнова поставља питање – зашто се бојимо?

Извор модних фотографија: Versace.com

Текстови су преузети са А.А.А и можете их читати овде, овде, овде и овде.

Ана Арп

RAZGLEDNICA: LAJKOVAC (ANDRIJANA SEDIĆ)

RAZGLEDNICA: LAJKOVAC

Šta je Loh Nes za Kolubaru

Mile više ne ide Lajkovačkom prugom, otišao je u beli svet, u potragu za nekom ukusnijom korom hleba, ali Lajkovac je i dalje mesto gde se na prestonička dešavanja gleda kroz prizmu teorije haosa



Svako mesto ima svoju mikro klimu, uređenje, filozofiju, svoje legende i znamenite meštane.

Andrijana Sedić

Pojam „znameniti“ zvuči kao „ugledni“, „školovani“. Nije to tako u palankama. Kod nas su poznati meštani Milanče, Valentina, Slavica, sasvim obični, a opet po nečemu jedinstveni.

Pokušaću da u redovima koji slede oživim taj duh varoši koja ne uspeva da bude gradić, a ne prestaje da bude selo.

Gledano po kilometraži, prestonica nam je veoma blizu, ali naš mentalitet često prestonicu definiše TEORIJOM HAOSA. Trče za autobusom, pešaci prelaze ulicu na crveno, svuda gledaju da uštede makar minut, pa idu preko reda. Mi semafore imamo samo na pruzi, kuda žure svi ti ljudi? Kako sastavljaju kraj s krajem za stanarinu, a sve moraju da kupe? Da li žive u šupi na kraju onoga što se zove prestonica? Da li će se Lajkovac nekad pripojiti tzv. BEOGRADSKOM PAŠALUKU? Hoće li trocifreni GSP autobus kročiti na tlo ove ugljene grude?

Nevezano za politička previranja, filozofski gledano, ali i okom jednostavnog čoveka: sela i varoši nestaju. Na pijaci nema seljana, uglavnom preprodavci. Deca su otišla u velike gradove ili „beli svet“ da traže „bolju koru hleba“. Kako stvari stoje, vratiće se da seju pšenicu.

U jednom od najvećih sela u Srbiji, Jabučju, moja majka je ceo dan tražila traktor da preveze (narodski rečeno, „prevuče“) seno. Nije ga našla, kako kaže – ni za pare neće da voze. U dvorištima su gradska auta, sportski automobili, neka sitnija mehanizacija, a traktor i ozbiljne poljoprivredne mašine retko koja seoska kuća ima. Selo bez traktora – kakav paradoks današnjice! „Šta, terate rols-rojsa kroz oranice?“ Smejemo se od muke.

Na crnoj zemlji uglja, putevima vina, prugom i rekama, ka Povlenu i Maljenu, gde raste najbolji sremuš još se „igra šah“.

Kako kaže ona priča: „Kad se igra završi, i kraljice i sluge idu u istu kutiju.“

Kako će se nastaviti BORBA ZA SELO, SELJANE i opstanak VAROŠI, ostaje da vreme pokaže.

„Malo mesto, sve se zna“, zaista je istina kada se kaže, ali, jedno VELIKO ALI: mala mesta obiluju protokom raznih dezinformacija.

Lajkovac je tiha varoš u kojoj je svaki događaj koji iskače iz kolotečine – senzacija. Kad bi pala cigla sa nečijeg krova, to bi bio medijski događaj, jer šta da je ubila nekoga?

Na autobuskoj stanici priča se da je pala cigla, na železničkoj (200 metara dalje) usmrtila je mačku, a kod distribucije (još 200m dalje) cigla je povredila domaćina pa je poslat na ušivanje u Valjevo. Na pijaci (dodajte još 200m) pitaju domaćinovu ćerku kako joj je otac, na šta ona odgovara: „Sjajno, ostao kući da čita štampu. Što?“

To je princip po kojem u nas funkcionišu tračevi.

U očima drugih, mi iz Lajkovca imamo brojne specifičnosti kojih nismo uvek svesni.

Ljudi sa strane često komentarišu naš naglasak, pa se koškaju oko broja jedan, palačinke, čitanke, televizora i još mnogih reči i izraza. Tu je i čuveno IDE MILE LAJKOVAČKOM PRUGOM i MALA KRSNA, LAJKOVAC.

Mile je otišao na Zapad, kuća je ostala na starima. Kad voz kasni, ponekad nema sagovornika, a ni druga da cigarom zagreje reči koje s dimom lete i stvaraju mistiku oko ribolovačkih priča o velikom šaranu iz Kolubare.

Priče oko vodenice imaju svoja čudovišta, vampire Savu, Radovana i ONOG TREĆEG, jer šta je Loh Nes za našu Kolubaru? Broj žrtava: nepoznat.

Pogled s mog prozora seže daleko, sve do tornja koji simbolizuje moć nauke i tehnike, a zapravo se odatle vidi nadvožnjak i čuvena „velika lizalica“, deo sistema hladnjače u stečaju. Kažu da je lepota u oku posmatrača, pa je tako i s doživljajima svakog od nas.

Vozovi me bude i uspavljuju, živim uz njih, kao da me svuda prate. Dodala bih i ovu anegdotu u prilog rečenom: u potrazi za poslom stigla sam čak do Zemuna, bila je neka udaljena lokacija, mapa me dovela do pruge, od muke sam kroz smeh na mobilni sestri rekla: „EVO ME U LAJKOVCU“, našla sam ih, to je taj Zemun, Vojni put, pruga. „Dobrodošla kući, uvek“, odzvanjalo mi je u glavi.

Čovek, zapravo, uvek u sebi nosi svoje rodno mesto, o tome su pisali i Kapor, Andrić, Pekić, Selimović, Kiš, vrlo teatralno, maestralno. Lajkovac nije postao St. Thomas, ali bismo i mi mogli da animiramo „ćiru“ i napravimo crtani film umesto drame od naše male varoši pune velikih priča.

Текст је преузет из листа Данас:

https://www.danas.rs/zivot/putopisi/lajkovac-1-legende-malog-mesta/komentari/

https://www.danas.rs/zivot/putopisi/lajkovac-2-zivot-uz-vozove/

SMENA SENA (OGNJEN PETROVIĆ O KNJIGAMA JELENE VUKANOVIĆ)

Ognjen Petrović (1981) je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014).
Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.

Smena sena Jelene Vukanović

(povodom knjiga Logor i Čađavi vlak u smehu)

Ubijte moje demone i moji će anđeli umreti.

Tenesi Vilijams

Pretvoriti sunce u običnu tačku je lako, ali tačku pretvoriti u Sunce – svakako je Velika Umetnost. U njoj se neizrecivo i neizgovorivo smešta u formu izvan koje nije moguće zamisliti neku drugu formu, a svi stvoreni oblici – Slova, Reči, Strukture bivaju prevedeni u Zakon po kom se sve događa i još važnije, Zakon zbog kog se sve – jer je napisano – možda i događa.

Uporišna tačka autorkine poezije jeste sam jezik – u punom potencijalu njegove vazdušaste efemernosti, sa lakoćom (Leichtigheit) pretvoren u svetlosni snop, zrak kadar da niveliše sve zamislive i nezamislive proživljene živote, ali isto tako, i sve one živote – nepreinačene hipotetičkim konstrukcijama dolazećeg, odnosno prividno mogućeg.

Pesnikiinjin glas, logično, u sfumatu vremena prohujalih u buci i besu nemirenja sa unutrašnjim i spoljašnjim pravilima sopstvenih i tuđih paklova (i rajeva) proizvodi jedan posve osoben, nežan šum, kadar da nemoguće učini mogućim, čak i da pod nataloženim lišćem u gradskom parku otkrije čarobni prsten zatrpan travom i staklom ili da ugasi odjeke davnašnjih glasova u najdubljem snu ili uspomeni.

San i uspomene prelamaju se u nebrojenim imaginarnim ogledalima kojima se pesnikinja okružila. Njihovi se odrazi umnožavaju i tope kroz jedno-vreme koje nema niti početka niti kraja jer seže, sasvim izvesno, do samog Izvora svih Reči, koje, ko zna iz nepojmljivih visina padaju i rasprskavaju se na tlu izazivajući seizmičke potrese na ovom smešnom kopnu.

Po njemu se hoda ponosito – sa svim raskošno izloženim simboličkim obeležjima – haljinama, nakitom, rukopisnim knjigama, ali i u velikom strahu i čuđenju spram sveta takvog kakav jeste.

A jeste samo jedan od mogućih svetova – svet okružen nevidljivim žicama nečije projekcije logora čije je ustrojstvo takvo da u isti ili lični grob gura sve što bi se, skokovito ili u slobodnom padu – ka drugačijem i novom ustremilo, svet takav da je pred mnogobrojna pesnikinjina ja poput semenja maslačka razvejanih tako da posvuda ostavljaju trag, nametnuo imperativ kreacije prinudnog habitusa. U njemu se u nekoj vrsti nametnutog egzila u sebe, u sve svoje odraze pesnikinjino biće povuklo da ne bi u vanjštini sagrađenoj od trivija, besmislenih normi, devalviranih vrednosnih skala naprosto: iščeznulo.

Otuda ne čudi što se duboko pod njegovim temeljima reči kuvaju poput višanja u kotlu, da bi se kroz zidove od svetla napukle – pustog staništa naseljenog svima – probila, poput iznenadne zvonjave – elegantna nota, najavljući ples po žici razapetoj nad neprebrojivim ambisima, koji se šire i skupljaju istovremeno, mameći svojim možda i nesagledivim ponorima, na čijem dnu, sasvim izvesno, svetluca ona dragocena Iskra života samog, dvema autorkinim knjigama obuhvaćenim kroz sve na šta se sam pojam života odnosi – ponajviše na samu ideju slobode, iz koje svaki autonomni pokret svakog živog bića ishoduje i kojoj, po cenu svega, inherentno stremi.

Upravo se zato u većini pesama – postupno i temeljno – okovi (prisilne) normativizacije, patološkog konzervativizma i dobrim namerama prikrivene represije (porodice, društva, sistema, socijalnih mreža) raskidaju, a sve pojave, zbivanja, događaji bivaju propušteni kroz jednu specifični vrstu optike nalik na crveni zastor ili mrežu navučenu preko očiju, kako bi se konstituisani u pojavnom ili imaginaciji, sasvim svejedno – razložili na konstitutivne elemente i iznova sastavili. Sasvim razumljivo da tako iznova re-kreirana stvarnost, neki novi, šavovima spojeni svet postaje uznemirujuća i na momemte, šokantna datost.

U njoj se sve takozvane objektivne činjenice stavljaju ili pod znakove navodnika ili pod veliki lebdeći znak pitanja da bi potom bile potpuno relativizovane u svojim doslovnim i metaforičkim značenjima i postavljene na čvršće temelje samosvojnog mišljenja i ništa manje samosvojnije logike.

Mišljenja i logike na koje se postepeno, iz pesme u pesmu, autorkini subjekti i objekti navikavaju, čija pravila uče i upijaju sve ono što je pesnikinja ocrtala verbalno u svoj svojoj kristalnoj jasnosti, ne ostavljajući mesta dvoumljenju ili sumnji, i otkrivaju, može biti, nešto više, o sebi i svetovima kojma su se, zasigurno, priklonili protiv one dragocene mogućnosti izbora – dakle, protivno sopstvenoj volji, instrumentalizovanoj – pozitivnim nasleđima dogmi vaspitanja, religije, morala, institucionalizovanog znanja.

No, samo novostečeno znanje – koje veje iz zgusnutih i razbokorenih autorkinih pesama – takvo je da ne donosi utehu niti spokoj niti barem privremeno smirenje, budući da oni, u postavljenim zemnim i nebeskim konstelacijama uopšte i nisu mogući. Jer, čini se, jednakim intezitetom, bez osvrtanja na izabrana sredstva, rat traje na nebu i na zemlji, razumljivo, sa promenljivim ishodima i naročito, promenljivim akterima.

Znani i neznani, bližnji, prijatelji, nemušti, jurodivi, neostvarene ljubavi, u pasiji i u duhu formirani savezi pera, Persefone koje nikada nisu stupile na kopno, nesvesni, odbačeni, prokleti, monstrumi koje je usud, proviđenje ili neka druga sila – lišila svete veštine govora, ljubavnici, bivši ljubavnici, kumiri, čuvari vrtova, umorni, umoreni, zaboravljeni, anđeli i sitni demoni promiču kao kroz zatamnjeno staklo u kaleidoskopima sasvim živih i stvarnih slika i sukobljavaju se, u i oko pesnikinjinog bića.

A svi tragovi njihovog postojanja bivaju transformisani u ogrebotine na samom telu pesme, katkada mirne i tihe poput vode koja teče, katkada savim nalik na majstorski potez oštricom zarivenom ispod oklopa, pravo u centar vitalne arterije sklonosti da se pozlata stavlja na sve što je dobrano oksidima inficirano.

Seciranje takvog inficiranog tkiva u poeziji Jelene Vukanović dosledno je realizovano. Autorka je, uostalom, decidna kada tvrdi da jedino u raspadanju i večitom dekomponovanju materije, dakle, u samoj smrti mogu postojati osećaji jer, odumiranje svega nevitalnog i trošnog jeste istovremeno bujanje svežijeg i novog – a ona sama, smrt, kojoj je prethodila strahota (neželjenog) rođenja, postaje krunskim dokazom života samog, koji se, paradoksalno, i konstituiše u nebrojenim nizovima sasvim malih svakodnevnih smrti – dok bi, može se zaključiti, ona konačna, smrt tela, bila samo promena staništa duha – u druga dokučiva i nedokučiva obličja, mesta do kijih se dopre tek kada se ovozemaljsko zanavek i napusti.

Pesnikinja doista i jeste – posve u duhu H. Hajsenbitela napustila sva ovozemaljska, objektivna poimanja stvarnosti, koja se teško i mogu konstituisati u ličnom i individualnom – sine ira et studio, o svemu što je proželo i dotaklo: o onoj večnoj „vatri koja prži iznutra“, i u lančanim nizovima slobodnog preleta kroz zvuk, sliku i značenje pesama, formatirala ona unikatna, sopstvena.

Reč slučajlišena je sadržine, sećanje ne obrazuje, bliskost ima prirodu utopije, nezamenljiva su u životu jedino sveža umiranja, mirisi karanfila istovetni su mirisima ustajale hrane, brda se smanjuju zbog nipošto običnog dugmeta na bijeloj košulji, kroz (sve) zidove struje kletve, soma pljušti kao kiša, nema puta koji je nenasilan – ako se prostori negde slučajno i otvore – pravci do njih upisani su u slobodi izbora pod revolverom prislonjenim na slepoočnicu – sasvim u skladu ustrojstva univerzalnog logora, desno ili levo, tamo gde se nalaze ili zatvori ili umobolnice; svetinje izazivaju mučninu, može se voleti jedino distanciono u čežnutljivim prosanjanim paklovima, slova krvare, ubija se i istovremeno vaskrsava, iz kaveza se može uteći jedino u još veći kavez, knjige su prazne sve dok se ne ispišu krvlju, smrti se vezuju u pupčani čvor, do Boga se dopseva imaginarnim liftovima, do nebadečjom igrom, padeži bole poput zubobolje, svet se obilazi u jednoj tački, jedino se štapom izražava težina tijela, pismo se otkriva kao svitanje, voli se isključivo ono što umire, spava tako kao da se nikad niti jedan zločin počinio nije, piše iz nutrine, postojana je samo – u neporecivom trajanju – jedino dekompozicija, raspadanje materije, otuđuje se da bi se poklanjalo, bezakonje ozakonjuje, smrt se u sećanju javlja radije nego ine ljubavi lišene ma kakvih romantičarskih istorija, propada se da bi se napredovalo, umire da bi se živelo.

Magmatsko pulsiranje egzistencijalističke lave prisutno u obema autorkinim knjigama, u duh i sluh utiskuje se poput huka nevidljivih vozova u noći – a noć sama, kao privilegovano doba nenadanih i očekivanih uvida u prirodu stvarnog, mrakom je ispunila stranice autorkinih knjiga, ispisanih nimalo običnim mastilom.

No, čak i kada u pesmi usni – pesnikinja to čini sa očima izvan svakog zla, još važnije: ne čini to izvan svake nade.

Otelotvorena u neporecivoj pobedi nevinih bića nad nasrtljivim i upornim demonima – koji mogu uvesti u carstva nemosti no ne i tišine i supremaciji Onog što prezire jer se u njega nikada posumnjalo nije nad svojim negativističkim opozicijama – nada kristalno zaiskri u časovima gotovo materijalizovanog besmisla i očaja: onako kako svetlo ne može postojati bez tame, i upravo tada transcedentira u most koji može spojiti dezintegrisano ja u jednu nerazorivu i netaknutu celinu.

Nekoliki ametisti rasuti po zbirkama, relativno „mekani“ lamenti i evokacije – Voda koja teče, Oteto, Dana, Cvetovi, Ako se iznenadiš, Stvari, Medijum, Tango, Nije sunce, Kroki 3zatalasanom nežnošću su nagovestili da se u permanentnoj smeni svetlih i tamnih tonova, smeni sena i neprekidnoj, totalnoj borbi visokog i niskog, uzvišenog i trivijalnog, proživljenog i sanjanog, bivšeg, sadašnjeg i budućeg, mogu nazreti obrisi nekog životvornijeg prostora na kom će cvetovi negdašnjeg Aušvica buknuti u svim svojim rasprskavajućim, neograničenim bojama.

Poezija Jelene Vukanović, sublimirana u dalekosežan, pronicljiv pogled u samo srce stvari – čudesno je proputavanje sopstvenog Duha razloženog u telu pesme do nekih trajnijih, permanentnim promenama kaljenih obličija, daleko od razuđenih bezljudnih ostrva, zapravo jeste jedna pažljivo strukturirana kompozicija o lepoti koja iskri u jeziku i kroz jezik, koji je jedini kadar da osvetli sve ono što bi svevidećem unutrašnjem oku, možda ostalo skriveno i zatamnjeno, no koje seže tamo gde većina onih kojima se pesnikinja (medijumski) obraća mora, pod uslovom da se usudi tek napraviti prvi, sudbonosni korak.

MIRISI CRVENE SOBE (IGOR IGNJATOVIĆ)

MIRISI CRVENE SOBE

Onome ko piše neka oprosti,
a onoga koji čita neka razume.
Ne mogu da zaboravim mokri zadah 
u sobi punoj ljubavi.
Sećam se, rekao sam joj, 
„Čuješ ovu toplu tišinu od nas? To je ljubav“.
Disali smo jednom kožom,
i obrisali ceo jezik,
a sve reči osudili na smrt.
Htela ja da bude Ja,
da se zove kao Ja.
Nisam joj dao.
Nisam joj dao da napiše ime moje na sebi,
čak ni ispod kože.
Morala je da ga čuva u tišini oka.
Sama, 
ostavljena,
samo sa jednom pesmom,
u tankom crvenom ramu.
Još živi bez reči,
bez tuge,
bez imena zemaljskog,
bez krvavog neba.


MIR

Otvori mi sve vene, 
neka se krv pomeša sa vodom u jedno,
da opere vlati drezge pod vodom, 
da ih zarazi životom.
Hoću i mene struje da nose, da se beživotno talasam.
Da sam samo tu,
da sto godina ćutim i uzimam hranu iz vode.
Nosi ovo što zovu „duša“,
da odmorim, anđele,
od stajanja i disanja,
od hiljada svitanja.
Da ne tražim lepotu u zelenoj boji lišća.
Tanko je i slabo.
Treba lagati sebe sto godina,
i pumpati krv kroz telo.
Ko je tražio ovaj život i
ko mi ne da da ga vratim?


JAGNJE

Pusti vid da ti isteče iz oka.
Videćeš slepilo svoje,
na kraju duge mrežnjače.
Ako se ne budeš pomerao,
počećeš da dišeš kroz providnu opnu oka,
kao velika kornjača sa Galapagosa,
koja ne zna ništa o postanku vrsta.
Bićeš kao prvi gušter,
koji diše u slanoj vodi.
Iguana, morska, sama i slana.
Poslednja riba dvodihalica,
koja odbija da se preseli na kopno.
Evolucija ne pita pojedinačnu svest!
Punoglavac u mutnoj bari,
zaleđen u procesu metamorfoze.
Zaklano jagnje u akvarijumu sa formaldehidom.
Ubijeni Bog,
u blatu od zlata,
dete svete krave i krvave rose.


BACON

Tražiš da ti donesu krvavo meso,
polutke koje vise iznad kišobrana,
ispod kojeg čuči izopačeni osmeh na svetoj stolici.
Hiljade grla, otvorenih i crvene reke koje teku,
iz jednog istog mesa,
unakaženog vekovima,
koje stoji danas okačeno po zidovima luksuznih restorana.
Zlatna, krvava nit koja se proteže od Golgote
do zlatnog teleta u našim tanjirima od porcelana.
Jagnje, meso i bičevi od repova.
Rastrgani za večerom za najdužim stolom.
Porođaj u formalinu,
život u akvarijumu.
Zaklani Bog.
Niko više ne može ni da zamisli osmeh,
najbolji ni da ga naslika. 


FUGA

Trajaće ova fuga u magli,
kao zapečaćeno vreme.
Iznad nebesa,
a ispod pakla.
Samo sam se jednoga plašio u životu.
Trajanja.
Povlačenja kroz ravni vremena 
i hodnike besvesti.
Od prašine i prvog drveta,
do armija naših klonova.
Svi jednako ružni i savršeni.
Možemo samo da udišemo meso,
i peremo zube krvlju,
i to oni najhrabriji.
Zovi me tuđim imenom od papira,
dok nam se krv ne pretvori u mutnu, toplu vodu. 

Rodjen je jednog kišnog, novembarskog dana 1974. Tačan datum ostao je tajna do danas. Odgojen po svim pravilima, bio je uzoran pionir i dobar djak. Crtao je po klupama, pisao po koricama svezaka, i bežao u tamne vode sna. Iskreno je mrzeo matematiku, i zato postao lekar. Bežao je još dalje, i više, od sveta, zla, časovnika i jednačina. Ronio je ispod dna i leteo iznad oblaka. Reprodukovao se dva puta, i dobio dva muška potomka. Od kada se rodio, udahnuo je više od 360 miliona puta. Živi i danas, sa perom u ruci, kožom od hartije, i vetrom u kosi. Veruje da nema ni smrti, ni života.
Oedipus in puberty – Igor Ignjatović
Love at first sight – Igor Ignjatović
Igor Ignjatović

ЈЕДНА КРИТИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ (Бранко Лазаревић)

Бранко Лазаревић је живео предуго. Довољно дуго да доживи смрт оба сина (један погинуо на четничкој страни) и жене и постане изопштен из послератног социјалистичког система. Овај књижевни критичар и искусни дипломата међуратне Југославије тешко се мирио са својом маргинализацијом и поразом света коме је до 1944. године припадао. Огорчен и повређен, писао је и после рата. Пре десетак година су пронађене његове дневничке забелешке, које је под насловом Дневник једнога никога, објавио Завод за уџбенике. У овом дневнику, који је настајао током првих послератних година, Лазаревић је доста пажње посветио оштрим критикама новоуспостављеног социјалистичког система у Југославији. Размишљајући о јунацима новог доба овај аутентични представник српске Вандеје није бирао речи. Југословенска револуција је за њега представљала резултанту два вектора: стратешких битака великих сила и грамзивости домаћих револуционара. Љутито пишући у “реалном времену” Лазаревић је антиципирао декаденцију новог поретка, коју су нешто касније тематизовали и дисидентски инсајдери (Ђилас, Владо Дапчевић, Љубодраг Ђурић…). На наредним страницама доносимо неколико пасуса из Лазаревићевог дневника о рађању новог света у Београду 1944. године.

Бранко Лазаревић, Дневник једнога никога 1, Београд: Завод за уџбенике 2007, 148-415.

У случајевима револуције не сме да се заборави најглавнији елемент. Тај је ово: цео наш случај је диктиран споља. Сви ми, сви од Павелића до Тита, сви од Недића до Драже, лутке смо које се покрећу споља. И то и ми и цео Балкан. Главни режисери су у Лондону и Москви и, иза њих је, као генерални директор, Вашингтон. На нашем геополитичком подручју води се тристагодишњи сукоб англоруски за прилажење мореузима и Средоземљу. Све што се дешава, дешава се под том звездом. Руси хоће Балкан као своју зону на Средоземљу; Енглези неће на Средоземљу тако велику силу. Они хоће на обали низ разних интереса да би могли слободно да плове морем.

Ми смо на тој геополитичкој, спољнополитичкој и империјалистичкој ветрометини. Борба се води на том плану већ три века, а између империјализама откада је историје. Наши комунисти су се везали за совјетски комунизам и империјализам, и овај их је, с револуцијом, сад овде и довео. Револуција је овде споредна, главни је совјетски империјализам. Како ће на то одговорити англоамерички империјализам – то ћемо видети тек по капитулацији Немачке.

(…)

Наша револуција се сада развија у знаку нешто стрељања, врло много хапшења и саслушања, нарочито равногораца, са скупштинама, зборовима, манифестацијама, одборима, у којима око осамдесет до сто људи уз учешће само позваних, сами себе и друге бирају (…) Не трпи се никакав јучерањи ауторитет. Смрт Богдана Поповића је прошла у новинама као скоро читуља. Од својих пак људи праве геније и народне хероје. Узима се да живот наше нације почиње тачно од дана, и то је једино револуционарно, откада су они почели да дејствују пушком, речју и пропагандом. Од дванаест стотина година наше старе прошлости – неће се ништа. Израђен је један грб на коме је забележено 29-XI-1943, дан кад је заседало, негде у Босни, једно веће за које се на зна ко га је бирао.

(…)

У целој тој нашој “револуцији” и у свему другом ван ње, и у свему што се десило од 1941. године, има такве беде, сиротиње духа, примитивности и плаћеништва, каквих нигде више у Европи нема. Немци, Талијани, Руси, Енглези и Американци, сви који су у та два противничка табора, имали су своје агентуре и своје филијале на нашем терену. Кад погледам ову партизанску и Народноослободилачку војску, у коју се сад слило, које милом, које силом, све што је било на нашем терену, са енглеским, немачким, са руским униформама, са американским камионима, са оружјем свих народности, ја видим ужасни наш лик. Нарочито то важи кад видим наш такозвани динарски пасивни тип, који није ни свестан да иза свих тих униформи лежи туђ интерес. Сиротиња смо, и ко год је хтео, нашао је код нас војске и војске присталица: усташе, четници, домобрани, партизани, равногорци и шта ти ја све знам и шта не знам.

(…)

То су моја размишљања о овој нашој револуцији, буни, шта ли је. Можда сам је ја исувише напао. Ако је то случај, то је због тога што ја не волим тај социјални поступак и због тога што ја не верујем у добре намере ниједног човека, па, нарочито, ниједног револуционара. За мене је револуционар човек који, кад прође покрај палате или доброг ресторана, завапи: “Е, ту бих ја становао; е, ту бих ја ручао!” (а за то нема средстава). И за мене није случајност да су сви револуционари, докопавши се власти, одмах ушли у Тиљерије, у Кремљ, у Долма-Багче… За мене је револуционар фанатик који фанатично хоће да задовољи своје апетите и амбиције, уз то је лудак, злочинац и неваљалац и патолошки преоптерећен кад хоће све то да задовољи туђом крвљу, убиствима, згариштима и пљачком. И све то зашто? Зато да би господин револуционар дошао на место онога кога је оборио, да би продужио његов посао. Јер у свим тим социјално-политичким работама, више или мање, са разним људима, иста се работа обавља. Ја нисам присталица ничега, а ни противник ичега. Једино сам противник непотребних буна, револуција и “пучева”, јер сам скоро иза свих њих видео гладну, себичну, завидљиву и дивљу људску гадост и незајажљивост. Ни присталица као Монтескје и Русо, ни противник, као Берк и Тен: ја сам само дух који се истом чуди и налази да је неукусно. А тако је гадно, ужасно и неукусно, у име не знам које речи из речника, рушити, кварити, убијати, мрцварити; јер да ли вреди да се живот, који се не мења, тобож мења? Која је то револуција изменила ток живота и човека?

(…)

Ти духови жестоко мрзе оно што немају, жестоко мрзе код других који имају то што они немају и, једанпут, победивши их и опљачкавши их и побивши их, највећом брзином заузимају њихова места, њихове домове и њихова преимућства: све до скупоцених крзана и адиђара и манира. За прво време, све док се не навикну и не знајући за меру, они су смешни (видео сам совјетску девојку-војника са војничком униформом у ципелицама са високом потпетицом) и, доцније, навикну се и снађу се и од скоројевића постају прави племића. (…) И то су ти који страсно обожавају оно што мрзе – код других. Тако се једино може објаснити и бољшевички парадокс да су они били страсни интернационалисти, а сад су за “родину”, до обожавања, да су били антимилитаристи, а сада велики милитаристи; да су били против ордења, а сада њихови ђенерали и маршали личе на енглеске свадбене торте; да су били против еполета, а сада носе читаве погаче од еполета, да су били против дипломатских униформи, а сада њихове диломате личе на адмирале; да су били против обожавања личности, а сада обожавају поједине људе; да су били против банкета, а сада праве луксузне гозбе, да су били против класних разлика, а сада их имају само у картама за исхрану скоро пет; да су били против разних Кремаља и Дедиња, а сада се у њима разбашкарили; и тако докле год се хоће и може.

(…)

Таква је целокупна људска историја. Она је врло мрачна и у њој дејствују активно такве подсвести и такви нагони. Људско подземље је у њој “дејствителније” од људске земље и људских “идеја”. Људске “идеје” су само бајке и приче за децу о црвеном врапцу, а остало је све нагон за влашћу, за имањем, за бити “горе”. Има хиљаду теорија о томе, али само једна “практика” о свему томе. Та “практика” је исконска људска природа у којој Ја долази пре Ми, а Ми пре Ви, а Ви пре Они.

(…)

Уз повољне моменте споља или изнутра, или једновремено и споља и изнутра, користећи жељу сваког живог да хоће да промени живот набоље и, нарочито, ако постоје теже грешке на страни управљача, речитији појединци који страсно желе – а ко то не жели – да владају и да управљају, речитији, даровитији, бескрупулознији и, уз то, спремни и на жртве, уз то и фанатици и искрени верници, успевају да се на леђима масе испну на управљачка места. Али за то треба жртвовати и рескирати, понекад бити агент туђих интереса (највећи део револуција је дошао из интереса неке туђе државе и споља), понекад бити верник, луди верник једне вере и, понекад, неваљао до сржи костију. Све то, пак, не би било довољно ако се страсно не мрзи. Мржња је киселина која нагриза камен и сврдло које буши планине.

Та мржња је, као што почех данашњи дневник, луда жеља да се дође на место које се мрзи. То се место мрзи због привилегија које они који су га заузели имају, због имања и господства, и на то место се љубавнички хоће од свих оних који га гледају из подрума или са треће галерије. Али се такве ствари не дешавају често ни лако. За то је нарочито потребно да је једна држава изгубила рат, да је то интерес какве друге веће и јаче државе и да се у држави, у таквим моментима, налазе појединци који ће за свој и за туђ рачун, да пактирају са заинтересованим иностранством и са заинтересованом групом, племеном, вером или класом унутра.

Приредио: Петар Драгишић

Featured image: Wikipedia; Stevan Kragujević, CC-BY-SA-3.0-RS

POEZIJA KAO ISTORIJSKI IZVOR (DANIJELA JOVANOVIĆ)

Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom
fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom
logoru Zemun 1941-1942
(2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda:
Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović,
Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove
i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.

Poezija kao istorijski izvor

Da bismo istinski razumeli neku prošlu epohu ili njen deo, dužni smo da posegnemo za svim izvorima koji su nam na raspolaganju, uključujući i poeziju. Ipak, čini se da naučna istoriografija to zaboravlja. Još, sada već davnih, sedamdesetih godina prošlog veka, Andre Marlo je pisao: „Povijest nerado priznaje izuzetnost književnog stvaralaštva. Ona kao da na neki čudan način zatvara oči pred činjenicom da nijedno umetničko stvaranje ne ide samo od sebe.“1 I danas se, čini se, susrećemo sa istom nepopustljivošću istoriografije da prilikom istraživanja uzme u obzir i književno stvaralaštvo, poeziju naročito, iako je poezija odličan istorijski izvor vredniji upravo zbog nesvesnosti namere da svedoči svom vremenu. Zapravo, ona ne samo da svedoči svom vremenu, ona je svedočanstvo vremena u njegovoj celosti – trenutka u vremenu kada je nastala, ali i davne prošlosti jer jezik u pesmi nas uvek vraća i nečemu praiskonskom „magičnom jedinstvu mišljenja i dešavanja koje nam puno slutnji odzvanja iz sutona pravremena.“2 U svom eseju „Pohvala ludosti“, Čarls Simić nam sa sigurnošću tvrdi da, kad bi se Sapfa nekim čudom vratila iz mrtvih i ugledala svu gužvu i saobraćaj modernog sveta, u prvi mah sigurno užasnula, ali čim bi joj preveli nekoliko savremenih lirskih pesma, da bi se osećala kao kod kuće. Čini se da toj tvrdnji možemo pokloniti bezuslovnu veru.

Bilo bi dobro da se ovde podsetimo toga da svako tumačenje neke pojave stiže do svoje granice tamo gde prestaje jezik, ali da ta granica postoji jedino kroz jezik. Poimanje, razumevanje leži izvan jezičke sposobnosti, u domenu je intuicije. Jezik postavlja granice spoznaji, a poezija na neki, moglo bi reći, mističan način uspeva da prevaziće to jezičko ograničenje iako su reči njeno jedino oruđe.

Kao što smo naveli, tvrdnji Čarlsa Simića možemo verovati iako je ona intuitivna i, samim tim, u naučnom smislu neutemeljena te stoga i neupotrebljiva. A ona to svakako nije. „Racionalna istina i život su oprečni„ govorio je španski filozof Migel Unamuno. Mi bismo rekli da nisu, da je potrebno pomiriti ih, da racionalna nauka prihvati intuitivno i sve ono što leži izvan jezičke sposobnosti, čemu, paradoksalno, pripada i svet poezije, kako bi što bolje razumela neku pojavu.

Ovde donosimo nekoliko pesama kanadske pesnikinje P.K. Pejdž kao primere pesama-istorijskih izvora. One nam otkrivaju ne samo unutrašnje biće pesnikinje, ili njen doživljaj sopstvenog vremena, već i istorijske činjenice i opise istorijskih događaja koje je zvanična istoriografija zaboravila, ili je prešla preko njih, ili su one prosto nestale iz kolektivnog pamćenja. Takođe, one nam odslikavaju epohu zapadnog sveta u prvoj polovini 20. veka u svoj njenoj punoći dodajući mnoge slojeve slici izgrađenoj na osnovu podataka naučne istoriografije.

P. K. Pejdž (1916-2010) jedna je od najpoznatijih kanadskih pesnikinja. Objavila je preko trideset knjiga poezije, proze, dnevnika sa putovanja, eseja, dečjih knjiga i autobiografiju. Dobitnica je niza značajnih književnih nagrada. Takođe, kao vizuelni umetnik, izlagala je svoje radove kao P. K. Irvin u Kanadi i u inostranstvu. Njeni radovi iz vizuelne umetnosti su danas deo stalne postavke Državne galerije Kanade i Umetničke galerije Ontaria.

1 A. Malraux, Neizvjesnost čovjekove avanture i književnosti, Zagreb, 1979, 5.

2H.T. Godamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002, 57.

Ecce Homo

London je tad imao vremena da visi po galerijama.

Išli smo zajedno u galeriju na Lester Skveru,
Epštajna su izlagali.
Dok smo išli, rekao si
„Poligamiju bi trebalo legalizovati... monogamija je mrtva.“
Vihor ptica ti je zaustavio reči. 
„Kad smo već kod ptica,“ rekao si,
„posuli smo katranom i perjem njegovu Rimu.* 
Ne... ne ja... već moj narod.
Čudni smo mi ljudi,
nartikulisani, a opet...
Ah! Evo ga to mesto.“

Ušli smo u galeriju
ali ono čega se najbolje sećam
jeste moj prolazak kroz vrata sopstvenog uma
sa Rimom, kao mojom domaćicom, 
koja mi govori, isto što i ti,
„Monogamija je mrtva.“

Ljudi nikad ranije nisu tako pričali.
Obično bi govorili,
„Vreme napolju je divno.“
Ili, kad bi se potrudili,
„Voleo bih da nisam pročitao
tu Kroninovu groznu knjigu, opscena je.
Šeširdžijin zamak se zove...
Nije trebalo da je pročitam.“
Nisam ni slutila da mi je naglo buđenje bilo potrebno.

Ušli smo u malu sobu gde je Ecce Homo** stajao,
ali za mene ona je bila prazna.
Bila sam i dalje s Rimom, pričala o poligamiji.
A onda sam ti osetila ruku
kako me steže za rame
i čula sam te kako uzbuđeno kažeš,
„Da bismo razumeli skulpturu,
moramo zaboraviti Hrista,
ovo je moćni bog. Bog začet
u glavama proroka,
pravo iz njihovih užasnutih misli.
Ovo je bog pošasti,
ne Hrist koji je umro
za čovečanstvo  - lepi, nežni dečak,
razdragan, sanjar“.
„Pre nego što ga vidiš“ rekao si,
„seti se, seti se da to nije Hrist“.

Pogledala sam i mala soba je bila ispunjena silom,
silom straha u kamenu,
bezgraničnom i okovanom.
Meso koje je pokrivalo kosti
činilo se kao sama kost,
užasna, sveta... nije se moglo doći do daha –
Čovek, deformisan, jakih bokova,
Bog smrti, 
u maloj sobi u galeriji na Lester Skveru,
tiho stoji. 

„Ima mnogo toga što ne znamo,“
okrenuo si se ka meni.
(Evo čoveka, Rima, poligamija!)
„Mislim da bi trebalo da nađemo neko tiho i prijatno mesto da popijemo čaj.
Da razmislimo,“ rekao si.
Klimnula sam glavom. „Da razmislimo,“ rekla sam.
I poput mladog stabla izbacila sam bojažljivi izdanak
i pomolila se da dođe dan, divni dan kad će ono poneti svoj prvi plod.
I iznenada bili smo ponovo na vazduhu.

London je tad imao vremena da visi po galerijama. 

*Ser Džejkob Epštajn (Jacob Epstein, 1880-1959), američko-britanski skulptor, jedan od pionira moderne skulpture. 1925. godine njegov bareljef "Rima" koji je postavljen u Hajd parku u Londonu u čast Vilijama Hadsona, prirodnjaka i pisca iz 19. veka, izazvao je veliku kontroverzu. Artur Konan Dojl i mnoge druge ličnosti iz sveta umetnosti i javnog života su potpisali peticiju da se bareljef ukloni jer predstavlja “umetničku anarhiju.”  Rima je bila izmišljeni lik iz romana Vilijama Hadsona, devojka-boginja prirode. (Prim. prev.)

** Epštajnova skulptura Isusa koja je, takođe, svojevremeno izazvala veliku kontroverzu u Engleskoj iz više razloga, ponajviše jer podseća na skulpture karakteristične za antički period južnoameričkih civilizacija.  (Prim. prev.)



Italijanski ratni zarobljenik*
			SAD, 1946.

Sa sobom je doneo više osećaj za zemlju nego za oružje
transportovan u neprijateljsku zemlju u koju je stigao
kao što bi dete stiglo.
Drugi, tvrdih srca, putovali su
pravo u Ameriku. On, bezazlen,
pronašao je tamo Italiju u brdima i cveću.

Niko ga nije tukao. Kroz varljivu svetlost i sunce
otkrio je bogato zemljište, sigurnost.
U maslinama i pomorandžama prepoznao je dom,
rascvetali cvetovi lukovica
bili su mu poznati poput imena svetaca.

Sve dok sjajni auto nije uz škripu prošao kroz kapiju
provezao se pored njega koji je klečao i dve
devojke kao s obojenih fotografija se izvirile kroz prozor
i zasule ga nerazumljvim rečima poput kamenja,
zatim stale i prostrelile pogledom traku oko njegove ruke,
bio je siguran.

I našao se tad u Americi.
Stranoj i čudnoj i udaljenoj.
Mitskom mestu gde su odlazili njegovi rođaci
svaki s torbom i okićen oproštajima
i o kojima više nikad ništa nije čuo.

Postao je stranac, bez jezika.
Brda su sad štrčala kao bodeži,
cvetovi su se došaptavali, spletkarili protiv njega.
Traka oko njegove ruke se spustila,
postao je sam u sivom pejzažu
gde je sunce naglo eksplodiralo
postalo tamno i više nije grejalo. 


*Malo je poznato da je tokom II svetskog rata u Ameriku interniran veliki broj nemačkih i italijanskih ratnih zarobljenika, preko 400.000, posle uspešne savezničke akcije u Severnoj Africi 1943. Logori su se nalazili u gotovo svim američkim saveznim državama. Raspušteni su posle 1946. godine. Tokom svog zarobljeništva u SAD, mnogi italijanski zarobljenici su radili na farmama. (Prim. prev.)

Nesposoban da mrzi ili voli

Ugledavši kopno, sve mu je došlo naglo i svetlo –
iznenadni let galebova i svetlina talasa.
Taj novi pogled ga je učinio strancem
i sad, kad više nije bio jedan od momčadi, bio je sasvim sam
i izgubljen u masi u koju je urastao
tokom morskog putovanja; bio je stidljiv
čak i sa prijateljim, kopno mu je unosilo nervozu.

Kada je brod pristao stajao je na palubi
čvrsto pritisnut ostalima. Do autobusa koji
ga je vozio u kamp bio je
isti kao i drugi – mladić u kaki uniformi,
oslobođen koji se vraća s Istoka. 
Iako je čeznuo za slobodom, bilo mu je teško
da zamisli šetnju ulicom
razgovor s devojkom
glas devojke.

Bilo je to skoro kao da su mu se nekakvi obrisi nalazili pred očima
koje nije mogao u potpunosti da vidi niti da vidi kroz njih;
kao da su ispred njega bili drugi
koji su mu delimično zaklanjali pogled, koji su mogli
nerazgovetno da pričaju ili čak plaču samo ako bi otvorio usta.

Na trenutak je poželeo da ne mora da ide na obalu
u taj nepoznati grad prijatelja. Već ih je gradonačelnik
pozdravio preko radija,
ispao bi budala i zbog sirena koje su zavijale i vrištale,
ljudi na dokovima su jecali zbog njega
i svuda su se  maramice i zastave vijorile ali on
je stigao iz bezimene zemlje. 

Tri godine je sanjao o ovom tenutku i kako, trčeći
prosto razdire vazduh svojim osmehom;
sanjao je da će mir momentalno zameniti rat. 
Ali sad je stigao kući, sprema se da se iskrca i plaši se
tog prevelikog prostora i preterano plavog neba
i najzad shvata da je većina njegovih snova bila laž
a on i dalje zarobljenik,
da nije u stanju da bude slobodan bilo gde,
da mrzi neprijatelja kao što su želeli od njega
ili da voli svoje sugrađane kao što bi on sam želeo. 



Štrajk bankarskih službenika*
			Kvebek, 1942.

Kad je došlo vreme,
posle istorijskog čekanja,
bili su spremni u svojim štrajkačkim jaknama
i ispisanim parolama „En Grève“**
da se suoče s poznatim ulicama
i tvrdim seržom na kolenima i laktovima
policajaca.

Osećali su pritisak vremena,
stolovi i šalteri i pultovi s rešetkama
u njihovim očima izgledali su kao strateška odstupnica
a stalno ista, nesmenjena štrajkačka straža
bila je obeležena za sva vremena. 

U najbližoj crkvi su goreli
plamenovi svetih sveća,
u njihovim odjednom tuđim domovima
obroci su im postali hladni i kruti kao što su krute religiozne slike
a metak s natpisom „otpušten“
bio je zabijen u njihove lobanje.

A opet sa dna*** sigurnosti uspeli su se
pokretnim stepenicama**** do poraza,
srca u grudnom košu su bolela, ruke su im bile teške;
neodlučni
samo su prodrmali čvrstu uzdu
kao što nevreme tek dotakne gvozdeni grad. 


*Zbog niskih nadnica i loših uslova rada uključujući i neplaćeni prekovremeni rad, kao i traženje dozvole od menadžmenta banke za sklapanje braka, bankarski službenici u Montrealu su tokom 1941. godine organizovali sindikat s namerom da poboljšaju uslove rada. Menadžment banke je na to odgovorio optužbama da sindikat održava veze sa komunistima, pritiskom na zaposlene uključujući davanje otkaza. 30. aprila 1942. bankarski službenici su podigli štrajkačku stražu ispred podružnica BCN banke (Banque Canadienne Nationale) i time izveli prvi štrajk bankarskih službenika u kanadskoj istoriji. Mnogi od štrajkača su se vratili na posao posle prve nedelje štrajka, dok je njih 39 ostalo u štrajku. Štrajk se zvanično završio 23. maja nakon što je banka otpustila preostalih 39 štrajkača, čime je bilo okončana i sindikalna organizacija bankarskih službenika. (Prim. prev.)

**„U štrajku“, fr. (Prim. prev.)

***Upotrebljena je reč cellar čije značenje može biti i najniži službenički rang (Prim. prev.)

****U pitanju je igra reči jer je upotrebljena reč escalator koja takođe označava periodično povećanje nadnica/cena (Prim. prev.) 


Prevod pesama sa engleskog Danijela Jovanović

Tekst je preuzet sa: https://polja.rs/2021/529/

BRAĆA KARAMAZOVI: PRIČA O GREHU, LUDILU I SVETAČKOJ ČISTOTI (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.

“Braća Karamazovi“, remek-delo svetske književnosti, veličanstvena je slika jedne ruske
devetnaestovekovne porodice, predstavljena kroz prizmu izvanredne psihološke
analize likova braće, Dmitrija, Ivana i Alekseja, koji u romanu, shodno
glavnim osobinama naravi, simbolizuju greh, ludilo i svetačku
čistotu. Svi u porodici, izuzev najmlađeg Aljoše, obdarenog dobrotom srca i
najlepšim duševnim darovima i osobinama, što određuje njegov životni put
potpune i istinske vere, pročišćenja duha i priklanjanja poukama mudrog starca
Zosime, učestvuju u razbludnim igrama s tamošnjom prelepom i zamamnom
prostitutkom fatalne spoljašnjosti, u čijim tamnim užagrenim očima i vatrenom
pogledu, lebdi nešto neobjašnjivo i demonski privlačno, Agrafenom ili
Grušenjkom, što na ruskom znači kruškica, kao neki nadimak od milja
raskalašnim noćnim ženama. Aljoša neko vreme provodi u
slatkim mladalačkim ljubavnim igrama sa zločestom, od rođenja i nepravednom
ćudi prirode uskraćenom četrnaestogodišnjom devojčicom Lizom, praveći joj
društvo budući da ona ne može da se kreće, ali i u tim trenucima njegovo je srce
neizmenjeno, oseća čistu, nepomućenu istinsku ljubav prema toj mladoj
nesrećnici, dok se ona nemilosrdno poigrava s njime. Fjodor,
Dmitrij i Ivan se vrte i obleću oko Grušenjke, u želji da zadovolje navrele strasti i
prisvoje je samo za sebe, da ona bude njihovo najveće zadovoljstvo. Međutim, usled
te vrele ljubavne pomame dešava se ubistvo oca porodice Fjodora, koje zapravo
jeste oceubistvo. Sluga Smerdjakov, polubrat Karamazovih, vanbračni sin
Fjodorov, to čini usled svog lošeg karaktera i zbog godina zavisti, gorčine i
poniženja koje su mu usadile mržnju prema rođenom ocu. Dmitrij a priori biva
označen kao ubica zbog mnogo spletenih okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju
na njega kao vinovnika zločina, a i zbog njegove sklonosti ka grehu i stalnog
poigravanja s Grušenjkom i Katarinom Ivanovnom. Ivan je nesumnjivo
najkompleksniji i najbolje izgrađen lik u celom delu, po prirodi nepokolebljivi
ateista, kojeg karakteriše opravdana sumnja u svet jer, budući veoma pronicljiv
i oštrouman, zapaža brojne nesavršenosti u njemu, i smatra ih protivrečnim veri
u postojanje Boga i njegovu bezgraničnu milost. Poznat je deo gde Ivan odlučno
odbija ulaznicu za raj ukoliko su svet i obećani san o večnom životu ustoličen i
sazdan na suzi makar jednog deteta i time ukazuje na ogromnu patnju i bolnu
nepravdu koju trpe ljudi u svetu, a naročito deca (poput malog nesrećnog Iljuške,
koji na kraju romana umire neizlečivo bolestan). Međutim, Ivan svakako ne
veruje ni u đavola. Kao ilustraciju Ivanovog stava može poslužiti razgovor
Fjodora Karamazova sa sinovima:

-E, onda sam, dakle, i ja pravi Rus, i ja imam rusku crtu, pa i tebe, filozofa, takođe
može čovek uhvatiti na tvojoj crti na taj način. Hoćeš da te uhvatim? Da se
opkladimo da ću te sutra uhvatiti. A ipak, govori, ima li Boga ili nema ? Samo
ozbiljno ! Meni to sad ozbiljno treba ?

-Ne, nema Boga

-Aljoška, ima li Boga ?

-Ima Boga.

-Ivane, a postoji li besmrtnost, bilo kakva, makar mala, majušna?

-Nema ni besmrtnosti.

-Nikakve?

-Nikakve.

-To jest, apsolutna nula, ili bar nešto? Možda ima kakvo bilo nešto.
Valjda baš nije sasvim ništa.

-Apsolutna nula.

-Aljoška, ima li besmrtnosti?

-Ima.

-I Boga i besmrtnosti?

-I Boga i besmrtnosti.

-Hm! Verovatnije je da Ivan ima pravo, Gospode, kad se samo pomisli koliko je
čovek uneo vere, i koliko utrošio snage uzalud, na tu maštu, i to već koliko hiljada
godina! Ko se to tako podsmeva čoveku, Ivane ? Poslednji put i to odlučno: ima
li Boga ili nema? Poslednji put te pitam!

-I poslednji put, nema.

-A ko se to smeje ljudima, Ivane?

-Mora biti đavo, osmehnu se Ivan.

-A ima li đavola?

-Ne, ni đavola nema.


Ovaj stav se čini donekle protivrečnim, kao što je i sam lik Ivana, pošto je
ateizam bio skoro nepojmljiv za tadašnju Rusiju, duboko posvećenu religiji i
saobrazno tome, religijskim obredima. Ivan odlučno poriče postojanje đavola,
međutim, iz prethodno navedenih razloga očevidne nepravde, boli i stradanja u
ovozemaljskom svetu, naročito patnje tek rođenih čednih i nevinih anđela
nesposobnih da pričine bilo kakvo zlo koje bi se moglo ščitavati opravdanjem
bezmerne patnje, istodobno odriče svaku gnoseološku mogućnost postojanja
Boga, prihvaćenu u poimanju agnostika. Kao da je Ivan od jestatstva bio
zahvaćen jakim plamsajima unutrašnje vatre, koja se nije mogla obuzdati, već se
sve više razgorevala. Takođe, u njega je bilo duboko utisnuto zrno sumnje, koje
ga je žuljalo i greblo do iznemoglosti, te se, raspolućen i gonjen unutrašnjim
slutnjama, uputio u poniranje u neznane lavirinte nastanjene njegovim tajnim
željama, nadanjima i žudnjama, uglavnom usmerenih na spoznaju čoveka iz
jedne dotada nepoznate i neobjašnjive perspektive. Opet, moguće je još jedno
drugačije čitanje očevog objašnjavanja s Ivanom, kontrastirano petom pevanju
pakla u Danteovoj Božanstvenoj komediji. Naime, Dante u čitavom Paklu
nijednom ne pominje Boga izuzev u proplamsajima usputnih nagoveštaja jer
se tamo Njegovo ime ne sme naglas kazati. Nasuprot tome, postoji izvesna
mogućnost da je u Rusiji XIX veka bilo zabranjeno eksplicitno tvrditi postojanje
đavola. Takođe se verovatno nije smelo raspredati o vragu, jer je i najmanja
pomisao na njegovo postojanje bila uvreda za crkvu i osećanja vernika i
poklonika. Postoji i druga solucija da je Ivan jednostavno mislio da nema
nikakvih natprirodnih sila koje svojim delanjem utiču na život ljudi i utiru njegove
ovozemaljske puteve, pošto se ateizam može sčitavati i kao indiferentnost
prema svakoj mogućnosti nadzemaljskog bitisanja, da zapravo nema ni Boga niti
đavola, a da je celokupan životni protok delo i dar jedinstvenog stvaralačkog
principa prirode. A najverovatnije objašnjenje, potkrepljeno naročito izdvojenim
odeljkom romana ‘’Braća Karamazovi’’ je da Ivan, iako smatra ovaj svet izvorom
svakovrsnih zala i nedaća, ne smatra ga svetom načinjenim dejstvom Boga, ni
đavola, već pre rezultatom aktivnosti nekog Velikog Inkvizitora i nalazi crkvu
licemernom, odrođenom od prave vere (mada za Ivana ni ona ne postoji zbog
brojnih neusklađenosti koje sam već pomenula). Misli da treba “porušiti oltare
i učiniti čin koji će razgolititi crkvu i otkriti joj njeno sramno telo“, iz ovih reči se
vidi ogromna ogorčenost prema crkvi. Ivanovi momenti ludila potiču iz brojnih
zapletenih pitanja što se kovitlaju u njegovoj glavi i zapažanja nedoslednosti i
nedorečenosti u svetu. On zapravo sumnja u sve. Poznata je njegova rečenica
upućena bratu: “Znaš li šta je najveća nesreća, Aljoša? Čitav svet je zagonetka.“
Uzimajući u obzir karaktere Dmitrija i Ivana, nije teško pretpostaviti da su možda
potajno želeli očevu smrt. Ali da li su zaista i kovali planove za ostvarenje zločina
u toj nezdravoj i neprirodnoj atmosferi, nimalo nalik pravom porodičnom
životu? Karamazovi zasigurno pripadaju onim porodicama koje ne liče jedna na
drugu, već su jedinstvene i nesrećne na svoj način, koje je Lav Tolstoj savršeno i
jezgrovito opisao u prvoj rečenici “Ane Karenjine“. Možda ipak nisu, mada se
njihove intencije mogu višestruko tumačiti. Međutim, i sama želja za smrću oca
je dovoljna da ova dvojica braće, vrlo kompleksnih naravi, u dubini duše
osećaju neprestanu grižu savesti koja ih izjeda i mori i postaje sastavno
određenje daljih njihovih postupaka, dok se Aljoša, prihvativši put vere i
posvećenja, uzdiže koračajući svetlim stazama posvećenja i duhovne čistote.

АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНДРОВИЧ БЛОК: ЈА САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ… (ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА)

ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА
Заљубљеник у писану реч.
Воли да чита класике и савремену прозу.
Воли поезију Сребрног века.
Прве кораке у писању направила прошле године с кратком причом „Ја нисам луда“, објављеном у електронском издању „Карантинске приче“ (Издаваштво ТРИ).
Живи и ради у Скопљу.

АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНРОВИЧ БЛОК: „ЈA САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ…“*

  • „Ја сам полако губио разум…“ (Я МЕДЛЕННО СХОДИЛ С УМА…) наслов је и први и претпоследњи стих песме настале марта 1902. из његовог првог циклуса објављених песама „Стихови о прекрасној дами“. Под истим насловом снимљен је и документарни филм о Блоку.

На дан годишњице његовог рођења, у години кад се навршило столеће од његове смрти – ово је прича о Александру Александровичу Блоку, кога су називали најбољим песником руског симболизма. Прича о његовом кратком животу и раскошном стваралаштву, о уметнику растрзаном између две епохе; о његовој нежној љубавној лирици, о његовој тајанственој поеми, о његовим музама и јединственој љубави.

Александар Александрович Блок 1883.

Детињство и младост

Александар Александрович Блок је рођен у Санкт Петербургу 28. новембра 1880. године, у угледној породици. Његов отац, Александар Лвович Блок, који је имао немачке корене, радио је прво као професор на Петроградском, а касније на Варшавском универзитету. Био је веома наочит, изузетно музикалан и волео да свира клавир до касно у ноћ. Његова мајка, Александра Андрејевна Бекетова, била је преводилац. Удала се за Александра Лвовича са само 18 година и, због његове, благо речено, нестабилности веома се брзо покајала. Александрови родитељи су се убрзо после његовог рођења развели, а мајка се касније удала за официра гарде Франца Кублицки-Пиотуха.

Детињство је мали Александар провео углавном у кући деде по мајци, познатог ботаничара и ректора Петроградског универзиета Андреја Николајевича Бекетова. Његова бака, Јелизавета Григоревна, кћерка знаменитог путника и истраживача Средње Азије Григорија Силича Корелина, целога је живота радила на компилацијама и преводима научних и уметнчких текстова. Била је веома образована, говорила неколико језика, оставила иза себе велики број радова. И њене две сестре су говориле по неколико језика и радиле као преводиоци. У једној таквој интелектуалној средини, Александар Александрович веома рано се упознао са најзначајнијим делима руских и европских аутора, и то је, неминовно, одредило његов животни пут.

Александра Андреевна Бекетова – Варшава 1880.
Мајка Александра Блока

У својим аутобиографским записима Александар Александрович се с дубоком нежношћу сећа мајчине породице: „Детињство сам провео у породици моје мајке. Њени су разумели и волели РЕЧ; у породици је, генерално, преовладавало старинско поимање литерарних вредности и идеала. Да се изразим вулгарније, у Верленовом стилу, ту је преовладавала eloquence (речитост, елоквенција). Код мајке је постојао неки стални бунт и немир, увек је била у потрази за новим, и свим срцем ме је подржала кад је видела да ме интересује музика. Сви су ме у том дому волели и мазили. Старомодној, дивној eloquence до гроба ћу бити дужан што за мене књижевност није почела са Верленом и, уопште, декаденцијом“, писао је он.

Између будућег поете и његове мајке постојала је невероватно дубока духовна веза. Она је свог сина најприје упознала с бајкама, а касније са делима Виктора Игоа, Балзака, Флобера, Золе, Шарла Бодлера, Пола Верлена – која је и сама преводила. Заједно су проучавали нове трендове у филозофији и поезији, водили страствене разговоре о најновијим вестима из политике и културе. Кад је Александар Александрович почео и сам да пише, прво је мајци читао своја дела и од ње тражио утеху, разумевање и подршку.

Александар Блок

Године 1989. Александар Блок је завршио гимназију и положио пријемне испите на Универзитету у Санкт Петербургу, одабравши право за свој будући позив. Три године касније прешао је на историјско-филолошки одсек, словенско-руски смер, да би студије завршио 1906. Своје студентске дане овако је описао: „Универзитет није одиграо посебно важну улогу у мом животу, али високо образовање дало ми је, у сваком случају, извесну менталну дисциплину и корисне вештине које ми много помажу у разумевању историје књижевности, али и у властитим критичким искуствима, па и у уметничком стварању (грађа за драму „Ружа и крст“). Током година све више ценим оно што ми је универзитет дао преко мојих уважених професора, А.И. Соболевског, И.А. Шљапкина, С.Ф. Платонова, А.И. Введенског и Ф.Ф. Зелинског.“

Стваралаштво

Песничко дело Александра Блока суптилно је и крајње сложено, настајало је на размеђи две епохе, расло у деценијама испуњеним бурним историјским догађајима и великим променама у сфери литерарног стваралаштва. Оно представља једну од најмаркантнијих книжевних појава на почетку двадесетог века и – издржало је тест времена.

Блокова поезија носи у себи спој класичног приступа форми и нових, модерних садржаја. У његовим стиховима сустичу се описи пејзажа и осећања, симболи и минуциозно обрађени детаљи, музика и мисли…

Његов таленат врло је рано дошао до изражаја. Детињство у кући Бекетових, то што је стално био окружен књигама, као и редовно похађање позоришног клуба у Санкт Петербургу – нису могли да не утичу на младог Александра. Имао је тек пет година кад је написао своје прве једноставне радове, а касније, као тинејџер, с великим је ентузијазмом, заједно са својим рођацима, три године уређивао и писао за часопис „Весник“.

„Жуковски је био моја прва инспирација“, писаће доцније о својим књижевним почецима. „Од раног детињства сећам се лирских таласа који су ме непрестано преплављивали, једва повезани с туђим именом. Сећам се и имена Полонског и првог утиска његових строфа:

Сањао сам: свеж сам и млад,
Ја сам заљубљен. Снови кључају.
Луксузна хладноћа од зоре
продире у башту.

Александров озбиљан приступ писању до пуног изражаја долази управо у време кад ступа у пунолетство. У прво време стихове је показивао само мајци. Била је то љубавна лирика, а док је изашла његова прва поетска збирка „Стихови прекрасној дами“ (1903), накупило се било око 800 радова, од којих је само сто песама ушло у збирку. Ове што су претекле повремено је објављивао по журналима и часописима, све до своје смрти.Носећи у себе „старинско поимање литерарних вредности и идеала“, Блок је у својим студентским годинама стекао увид у модерне песничке токове.

Већ у раној фази стваралачког развоја Александар Александрович је схватио да је симболизам правац који је близак његовом књижевном изразу. У то време симболизам је продирао у сваки сегмент културе, био је иновативан, склон експерименту, гајио љубав према мистерији. У том периоду у Санкт Петербургу стварао је брачни пар Мережковски – Дмитриј Мережковски и Зинаида Хипијус, а у Москви Валериј Брјусов.

Посебно интересовање Блок је показао за московски круг младих поштовалаца и следбеника Владимира Соловјова. Организатор овог круга и својеврсни вођа био је Борис Бугајев (радио под псеудонимом Андреј Бели), који ће му касније постати близак пријатељ.

„Породична традиција и то што сам живео повучено разлози су што до одласка на факултет нисам знао ништа о ’новој поезији‘. Тада је, а све у вези с мистичним и романтичним искуствима, поезија Владимира Соловјова запосела цело моје биће. Раније ми је била несхватљива мистика којом је био засићен ваздух последњих година старог и првих година новог века. Био сам забринут због знакова које сам препознавао у природи, али сам све ово сматрао ’субјективним‘ и чувао то за себе. У то време сам се, иначе, спремао за глумачки позив, са заносом сам рецитовао Мајкова, Фета, Полонског, Апухтина, играо на аматерским представама, у кући моје будуће супруге, играо и Хамлета, Чацког, Похлепног витеза… Трезвени и здрави људи који су ме тад окруживали, чини се, спасли су од заразе мистичарског шарлатанизма, који је неку годину касније прихваћен у неким књижевним круговима. На срећу, па и на несрећу, у исти мах, ова ’мода‘ је дошла, као што увек бива, баш кад је све било изнутра одређено; кад је покуљала стихија која је беснела под земљом, нашла се гомила поклоника лаког мистичарског профита. Накнадно сам такође одао признање овом новом богохулном тренду.“ Ову тему Блок је обрадио у чланку „О садашњем стању руске симболике“, објављеном у часопису „Аполо“ 1910. године.

Револуционарна превирања у Русији од 1905. до 1907. године знатно су утицали на стваралачки израз Александра Блока. Прелепу даму у његовим мислима замениле су друге слике. У овом периоду љубавних песама скоро да није било. Окренуо се социјалним темама, друштву, писао о различитим мотивима из живота.

У том периоду Блок је био фасцииран позориштем и интеракцијом с публиком. Прву своју драму насловио је „Балаганчик“. Представу ће 1906. на сцену поставити Всеволод Мејерхолд.

Сцене из представе Хамлет: Блок као Хамлет,
Љуба Менделеева као Офелија

Песме о домовини исто тако су карактеристичне за овај период, а повезаност коју је успео да направи између родне груде и лика вољене жене дали су његовим стиховима посебну индивидуалност.

Године 1909. умро је отац Александра Александровича, са којим је, и након развода родитеља, остао у добрим односима. Исте године путовао је по Италији. То је тежак период за песника, период у којем су почела преиспитивања раније успостављених вредности. Схватио је да су за њега симболистички извори пресушили и осетио снажну за самопродубљивањем. Усредсредио се на велика књижевна дела, а публицистички рад гурнуо у други план. У том периоду настао је његов знаменити циклус „Италијанске песме“.

Октобарска ревоуција била је велика прекретница на Блоковом песничком путу. Своје виђење бурних и драматична збивања записивао је у дневник које је водио од 1901. до 1921. године. У периоду од две деценије исписао је укупно 61 свеску, од којих је 15 уништио. И поред свог буржуаског порекла, за разлику од већине песника Сребреног века, Блок није осећао одбојност према Октобарској револуцији. За њега револуција није била само нешто што се дешава у политичкој сфери. Револуцију је доживљавао као свеукупну атмосферу, као скуп идеја, принципа. За њега је то било кретање живота, а не само борба маса или одмеравање политичких снага. У Блоковом виђењу револуције препознајемо покушај да се овај тектонски друштвени поремећај схвати чисто естетски, па и симболички. Писао је много и о Фебруару и о Пктобру. Књига „Последњи дани царске моћи“, чланак „Интелигенција и револуција“, песма „Дванаесторица“ указују на Блоково схватање револуције.

Поема „Дванаесторица“

Поема „Дванаесторица“ слови за једно од најбољих дела Сребрног доба руске поезије. Александар Блок написао је ово дело 1918. године. Сам песник ће касније написати да је, надахнут атмосфером побуне и тријумфа нове власти, осетио жељу да емоције које је побудило „слушање музике револуције” преточи у речи. Поема је названа „Дванаесторица“ у част одреда „12“ који је вршио револуционарна суђења на улицама Петрограда. Наслов има и симболичко значење. Блок је у поему уградио и религиозне алузије, с призивањем дванаест Исусових апостола. Поема има дванаест поглавља, од којих свако представља засебан фрагмент мозаика, а који даје слику зимског, разореног Петрограда, огрезлог у крв. Блок је деперсонализовао своје хероје, направио од њих монолит саздан од дванаест људи. Сваки од њих посебно не значи ништа, али заједно су снага револуционарног елемента, симболично уједињење народних маса у борби за слободу. Песник, такође, предсказује будућност совјетске идеологије, утемељене на колективизацији духа.

Поему је написао практично „у једном даху“, за само неколико дана. Најпре је изашла у часопису „Барјаци рада“, а потом је штампана и у књизи. Поема, а посебно последња слика у поеми, Исус Христ на чело колоне од дванаест војника Црвене армије изазвали су велики одјек у књижевном свету:

…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.

Већина Блокових савременика имала је изразито неповољан став о поеми, поготово о увођењу лика Исуса Христа.

Несумњиво је да је у „Дванаесторици“ Блок изложио свој однос према тадашњим збивањима и смени власти, али оно што је остало тајна могло би се исказати питањем: КАКАВ је тај однос био? Недоумица траје до дан-данас: једни тврде да је то ода променама, други сматрају да је осуда новог поретка и да представља својеврстан реквијем за Русију. Када су га питали: „Да ли је ово сатира револуције, или поема слави револуцију?“, није имао спреман одговор – или није хтео да одговори. Рекао је да је поему писао вођен интуитивним поривом, те да ту није на делу некаква рационална анализа ситуације. Никад није објаснио што се скрива иза симбола у поеми. Можда само није хтео да наруши интригу и слегне прашину која се око „Дванаесторице“ подигла.

Приватни живот

Песников лични живот обележале су жене. Пред смрт је Блок говорио да су у његовом животу постојале само две жене – Љубов Димитријевна Мендељејева, његова законита супруга, и – све остале. Поред Љубе, у његовом животу важне улоге свакако су одиграле још три жене.

Ксенија Садовска

Блокова прва љубав десила се 1897. године у немачком одморалишту Бад Наухајм, где је отпутовао с мајком и тетком. Фатална жена звала се Ксенија Садовска. Била је удата и богата, имала троје деце и – 22 године више од млађаног Александра. Њене „плаве бездане очи“ постале су момчићева опсесија. Касније се његова тетка, Марија Андрејевна Бекетова, присећала: „Она је била прва која је пришла и разговарала с тим скромним дечаком који се није осмелио ни да је погледа, али га је обузела љубав. Била је лепотица. Покушала је на све могуће начине да намами момка.“

Шеснаестогодишњак је био невешт, није умео да ласка искусној дами и да јој угађа. Свако јутро однео би јој руже, пратио ју је у шетњама, уздисао и покушавао да привуче њену пажњу. Она га је час исмевала, час храбрила да буде отворенији, па му онда забрањивала да долази…

Са Ксенијом је млади Александар дожиео и духовну и телесну љубав. Однос с њом открио му је цео спектар осећања: од непријатности и стида, преко страствене љубави, до, на крају, беса и мржње.

Романсу је прекнула Александра Андрејевна, Александрова мајка, претећи Ксенији. А онда јој је у навику прешло да редовно проверава дневничке белешке младог Александра.

После Бад Наухајма, Александар и Ксенија су покушавали да обнове везу, али после годину и по дана љубави је бесповратно дошао крај.

Ксенија Садовска је живот окончала са 65 година на клиници за менталне болести у Одеси. Свом психијатру, који је био заљубљеник у поезију и добар познавалац Блоковог опуса, поверила је своју тајну. Психијатар јој, међутим, није веровао све до њене смрти, кад су у њеној гардероби пронашли 12 Блокових писма повезаних розе траком и једну сасушену ружу, по чијим је латицама немогуће било распознати која је боја била.

Љубов Димитријевна Мендељејева-Блок

Љубов Менделеева и Александар Блок

Љубов Димитријевна је једина званична Блокова супруга. Била је кћерка познатог руског хемичара Дмитрија Мендељејева. Блоков деда, Андреј Бекетов, био је добар пријатељ с Дмитријом Мендељејевим, имали су близу имања у Подмосковљу, тако да су се Александар и Љуба познавали од детињства.

Мендељејеви су у својој дачи правили позоришне представе, па су једног лета, кад је Александар имао 18, а Љуба 16-17 година, заједно учествовали у представи „Хамлет“. Вероватно је управо тада, на сцени, букнула и права љубав између Офелије и Хамлета, љубав која ће се наставити у Санкт Петербургу, где су се поново срели 1901. године. Блок је својој вољеној почео да посвећује песме, називајући је Прелепом Дамом, Тајанственом Девицом, Вечном Женом.

На везу двоје младих обе породице гледале су благонаклоно. Пар се у пролеће 1903. верио, а веч у лето су се венчали у цркви у селу Тараканово.

Но, то није био брак каквом се млада Љуба надала. Идеје филозофа Владимира Соловљева о вечној женствености, чији је поклоник био Александар, нашле су одјек и у приватном животу. Александар је сматрао да интимност може да уништи њихову свету заједницу, и да би Љуба тако престала да му буде инспирација. И тако је Љуба и надаље била његова инспирација, његова муза прекрасна дама, а он је телесну љубав тражио код других жена, неретко и код проститутки.

Није Блок био једини који је веровао у отелотворење вечне женствености – исти идеал делили су и много тадашњи руски симболисти. На његов брак с Љубом гледало се као на свету мистерију, као да се пророк сјединио са својом музом. А да је њихов брак био дубоко несрећан и кудикамо компликованији од онога што се са стране могло видети, дознало се из Љубиних дневника.

У току брака Мендељејева је имала везу са Андрејом Белим, добрим пријатељем свог мужа, а у 1908. затруднела је с глумцем Константином Давидовским. Блок је прихватио дете. Дечак је добио име од деде по мајци – Дмитриј, али је седам дана после рођења преминуо.

Љубавни троугао: Андреј Бели, Љубов Менделеева и Александар Блок

Александар се, после једне од својих бурних љубавних веза, вратио Љуби. Молио је да му опрости што су проћердали толико времена. Упркос бројним издајама, супружници су ипак остали заједно, на неки чудан начин везани једно за друго, све до Александрове смрти.

Љубов Мендељејева-Блок поживела је још 18 година после супругове смрти. Није се удавала, а последње године провела је сређујући своје дневнике у којима се, на скоро свакој страници, могло прочитати Александрово име. Последња реч коју је пред смрт изговорила била је „Сашењка“.

Наталија Волохова и Љубов Андрејева-Делмас

Док је био у браку с Мендељејевом, Александар је имао две озбиљније везе – са глумицом Наталијом Волоховом и с оперском певачицом Љубов Андрејевом-Делмас.

Наталија Волохова

Волохову је упознао кад су заједно радили на припремању представе „Балаганчик“, 1906. године. У то време Мендељејева је била у вези с Андрејом Белим. Односи између супружника били су веома лоши.

Блок је био опседнут заносном бринетом. Слао јој је цвеће и песме, седео у њеној гардероби за време представе, а после би се шетали по Санкт Петербургу. Мендељејева му је у то време предложила да се разведу, али нешто није кликнуло између Волохове и Блока. Романса је финале доживела циклусом песма „Снежна маска“.

Љубов Андрејевна Далмас

Оперску певачицу упознао је у марту 1913. Била је то кратка и бурна веза. Љубов Андрејевна-Делмас освојила је Блока на први поглед, док је на сцени тумачила лик Кармен. Она је уистину била оваплоћење песникових снова, идеална муза, мистериозна, недостижна и примамљива. За само две недеље Блок је написао цео циклус песма „Кармен“.

У приватном животу Делмас је, очигледно, била нешто сасвим друго. Није му дуго била извор надахнућа. Растали су се 1914. године.

Последње године живота

Октобарска револуција донела је преврат и у Блоковом животу. Био је свестан да су промене неизбежне. И прихватио их је. У једном писму Зинаиди Хипијус каже: „Зар Ви не знате да Русија неће постојати исто тако као што је ишчезао Рим… Зар не схватате де се свет преуређује? Да стари свет доживљава раслојавање?“ У анкети Савеза радника уметничке литературе овако одговара на једно питање: „Уметнику мора да буде јасно да те Русије каква је била – нема и никада више бити неће… Свет је ступио у нову еру. Она цивилизација, она државност, она религија – све је то изумрло.“

Александар Блок се на самом почетку приклонио бољшевицима. Осамнаестог јуна 1917. присуствовао је, у својству делегата, Првом конгресу Савета радничких и војних депутата, да би у августу исте године објавио текст „Последњи дани старог режима“. Крајем септембра 1917. почиње рад на познатом есеју „Интелегенција и револуција“. Власти су искористиле његову популарност и ангажовале га у разним комисијама и институцијама, што њему, истина, није увек било по вољи.

Дванаесторица, непознати аутор

Однос Александра Блока према Октобарској револуцији временом је почео да се мења. У фебруару 1919. године био је ухапшен, али је већ два дана касније пуштен из затвора.

Умор и лоша материјална ситуација узимали су данак. Почело је астмом, наступила су и ментална растројства, па је онда оболео од скорбута. Имао је проблема и са срцем. Здравље је нагло почело да га издаје, а поезија као да је нестала из његове свакодневице. „Има већ безмало годину дана како не личим на себе, заборавио сам да пишем поезију, не размишљам више о поезији…“ Дневнички записи из тог периода живо сведоче о његовом пропадању. Писао „Исисали су ме, исисали су ме“, писао је Блок.

У пролеће 1921. затражио је дозволу за лечење у иностранство, али је није добио. За њега се заложио и лично Максим Горки, који је писао Политброу.

Дозвола за лечење у Финској стигла је, коначно, 23. јула – за Блока прекасно. Преминуо је од последица запаљења срчаног залиска, ујутро седмог августа 1921, у свом стану у Петрограду. Покопан је на Смоленском православном гробљу.

Глава ренесансног Фирентинца

Најпознатији портрет Александра Блока дело је сликара Константина Сомова (1869-1939) и данас се налази у Третјаковској галерији у Москви.

Сомов је овај портрет познатог песника направио за часопис „Златно руно“, по налогу уредника Н. П. Рјабшинског, који је одлучио да на странице часописа стави слике истакнутих представника своје генерације: писаца, песника, сликара.

Константин Сомов: „Портрет поета А. А. Блока“,
Третјаковска галерија Москва, 38×30

Мишљење је да је уметник био веома прецизан у приказивању психолошких одлика свог модела, али „ехо прошлог времена“ одзвања у овом портрету. Као истанчани познавалац материјала и метода рада старих мајстора, Сомов је прибегао техници цртања „три оловке“, познатој још од ренесансе. Мајстор овог стила био је Жан Клуе, омиљен Сомову, који је поставио темеље француске портретне традиције. Блоков портрет је цртеж оловком на папиру, тек дотакнут гвашом и белом, димензија 38х30см. Комбинација је строге, готово фотографске тачности слике и бриљантне стилизације, која портрету савременог човека даје музејски тон. Сомов не само да истиче значај Блокове фигуре за књижевност свог времена, већ песника ставља у историјски контекст, одређује његов домет и место у руској култури. Намерно скулптурално „моделовање” песниковог лица задивљује непогрешивошћу извођења, тако карактеристичном за Сомовљеву галерију портрета. Помало уморног погледа, велики симболиста гледа на свет мирно, као мудрац кога више ништа не може да изненади. Можда је песник заробљен у стању стваралачког транса: поглед му је замагљен, усне полуотворене.

Портрет такође подсећа на кратак опис изгледа А. Блока који је дао Максим Горки: „Строго лице и глава једног ренесансног Фирентинца.“

Песма на фасади

На згради која се налази на адреси Thorbeckestraat 52 у Лeјдену, у Холандији, на фасади се налазе стихови из Блокове песме „Ноћ, улица, фењер, апотека“:

...Ноћ, улица, фењер, апотека,
бесмислено, мутно светло дрема,
Ма живео ти још четврт века,
Биће све исто. Излаза нема.

Умрећеш - и све, ко пре,
Поновиће се испочетка:
Ноћ, каналом леден ветар гре,
Улица, фењер, апотека.

Песма је исписана на фасади као део пројекта „Wall Poems“, који је покренула група белгијских и холандских уметника Tegen-Beeld 1992. године (подухват је заокружен 2005). Прва која је красила фасаде била је песма Марине Цветајеве „Моји стихови“, а пројект је привремено завршен песмом „De Profundis“ Федерика Гарсија Лорке. На лејденским фасадама могу се прочитати и стихови многих других гласовитих светских песника.

Серјожа ante portas

Сергеј Јесењин и Александар Блок

Када је млади Сергеј Јесењин, у марту 1915, први пут дошао у Санкт Петербург, упутио се на Блокову адресу. Александар Блок није био код куће, па му је Јесењин оставио писамце следеће садржине:

„Александре Александровичу!

Хтео бих да попричам са Вама. То је за мене веома важно. Ви мене не познајете, али можда сте наишли на моје презиме по часописима. Дошао бих данас до вас у четири после подне.

С поштовањем,

С. Јесењин“

Јесењин се с Блоком и срео касније у току дана, а на његовом писму остала је Блокова забелешка: „Са села из Рјазанској губернији, 19 година. Стихови су свежи, чисти, гласни, речити. Језик. Долазио је код мене 15. марта 1915.“

Песников потпис

Избор из поезије Александра Блока

НЕЗНАНКА

Кад је вече, над ресторанима
Врео је ваздух глув и плах.
И повицима, тим пијанима,
Влада пролетњи, трули дах.

Далеко, где је прах уличарски,
Над досадама вила свих -
Једва се злати перец пекарски
И чује деце плач тај тих.

И свако вече, у осамама,
Забацујући цилиндер –
По јендецима шеће с дамама
Већ испробани каваљер.

Шкрипе језером ту онолико
Рашљи и бруји женски цик.
Диск се у небу на све навико
И бесмислено криви лик.

Јединог друга – у ноћ пијанства –
Из моје чаше одраз сја.
И влагом трпком, пуном тајанства,
Ошамућен је ко и ја.

Ту слуге покрај ближих столића
Сањиво трче поред нас.
И пијанице, с оком кунића,
Вичу: "In vino veritas!"

И свако вече у час назначен
(Или то само сањам све?),
Стас девичански, свилом ухваћен,
По магловитом окну гре.

Лако, прошавши међ опијеним,
Без сапутника било ког –
Са мирисима неким магленим
Крај прозора би села свог.

И веју древним празноверјима –
И гипка свила у ње сва
И тај њен шешир с црним перјем,
С прстењем уска рука та.

И окован том чудном близином
Гледам за црним велом ту.
И ко да видим: с дивном даљином
И зачарану обалу.

Глуве су тајне ми поверене,
Нечије сунце – дато, гле.
И кутке душе унезверене
Потапа трпко вино све.

Нојева перја што се савила –
Љуљају се у мозгу мом.
И очи без дна, пуне плавила,
Цветају оном обалом.

Душа за благо има скровиште,
А кључ тај имам тек ја сам.
Ти имаш право, о чудовиште,
Истина је у вину, знам!

24. априла 1906.

Препевао: Стеван Раичковић

МУЗИ

У песмама твојим тајним има
судбоносна о пропасти вест.
Има клетве и у заветима,
а и среће коју нећу свест.

Ту и нека снага мами, врела,
да сам готов рећи душом свом
ко анђеле да си озго свела,
заволећ' их лепотом и сном...

И када се смејеш убеђењу,
тад над тобом сине и засја
онај бледи, у пурпурном врењу,
круг који сам некад вид'о ја.

Зла ил' добра? - Сва си ту - улудо
не прича о теби стар и млад.
Сва си другом и Муза и чудо.
А мени си - мучење и ад.

Не знам зашто, сред сванућа светих,
кад не беше ни снаге ни сна,
не пропадох, већ лик твој приметих
и драж твоју иско сам са дна?

О, што нисмо ми душмани кивни,
и зашто ми даде цветни рај,
те ливаде, свод звездан и дивни -
и сву клетву лепоте, и сјај?

Лукавији од северне ноћи,
и јачи од рајских вина сви',
од љубави циганске и моћи -
беше краћи твој загрљај зли.

Судбоносна беше нека радост
погазити завете и част,
и безумном срцу моме сладост -
ова горка, као пелен, страст...

29. децембра 1912.

Препевао: Миодраг Пешић

СНЕЖНО ВИНО

И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.

Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.

Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.

Како, кад жива капља пљусне,
Не видет себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?

29. децембра 1906.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ГЛАС

Жарка зимска магла сјаји –
Крв на небу – све до руба.
Идем тамо где се гаји
Тајноделотворна љубав.

Ти си – у сну. Кад те сретам,
Ја не грлим тебе, памти,
Ја сам – царица планета,
Не за тебе - зрак мој пламти.

Преварен си непознатим:
Јер због светих снова никад
Бестелесни неће дати
Да им проникнеш до лика.

Удуби се, мање страстан,
У сопственог духа мрак:
И схватићеш – лепша ја сам
Од твог измишљеног сна.

2. децембра 1902.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ДВАНАЕСТОРИЦА

1.
Црна вечер.
Бели снег.
Ветар, ветар!
Руши с ногу све.
Ветар, ветар –
Широм белог света!

Витла ветар
Снежни прах.
Леди све у исти мах.
Клизи гадно,
Пешаку застаје дах,
Пада, пада – тешко јадном!

Од зграде до зграде
Од канапа трака:
На канапу – плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!“
Старица се кида, горко плаче,
Не зна шта те ствари значе,
Чему плакат такав
Што то платно носи?
Шта би ту гаћа било за дечака,
А сви су – голи и боси…

Старица је, најзад, промрзнута лица
Прегазила некако предубоки смет.
– Ох, Мајко Заштитнице!
– Бољшевици руше свет!

Ветар шиба лице!
Мраз пробија скроз!
Буржуј с раскрснице
У јакну завуко нос.
Ко је онај? – Коса бујна,
Гле, вајка се једва чујно:
– Издајници капу кроје!
– Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је –
Слаткоречив…

Гле, мантијаш како шета –
Шмугнуо је иза смета…
Друже попе, што си сетан,
Ко пред пропаст света?

Сећаш ли се да си знао
Да се шеташ истрбушен,
Док је с твог стомака сјао
Крст на верне душе?

Ено госпе с астраганом,
Пажљиво је слуша друга:
– Плакали смо непрестано…
Оклизну се,
Тресну – колико је дуга!

Е – е!
Дижи је што пре!
Ветар се љути и шали, факат.
Задиже скуте,
Пешаке коси,
Кида, гужва и носи
Огромни плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!„
И речи доноси:
…Одлука на збору паде…
…Ту, из оне зграде…

…Помучисмо се –
Па одлучисмо:
Мало – за десет, за сву ноћ – два’ес’ пет
Мање – не, макар се срушио свет...
’Ај’мо у кревет, бре...

Вече позно.
Свет се губи,
Мукну приче.
Цвокоћу зуби.
А ветар фијуче грозно...

Несрећниче!
Дођи амо –
Да ме љубиш...

Хлеба!
А шта тамо?
Бежи само!

Црни се, црни се с неба.

Мржња, тужна мржња
Из мојих груди се точи…
Цма мржња, света мржња…

Отвори, друже,
Четворе очи!

2.
Снег лепрша, ветар гуди
Гле, корача дванаест људи.

Црни ремен, пушка лака,
Ватре, ватре – из сокака

Стара капа, крџу пале
Лисице им само фале!

Слобода, свима, свима,
Ах, без крста, ах!

Трах-тах-тах!

Хладно је, другови, хладно, зима!

– Вањка с Каћком у биртији пије..
– Каћка паре у чарапи крије!

– А и Вањки добра лова пада…
– Наш је био, ал’ је војник сада!

– Кучкин сине, Вањка, буржујчино,
Пробај, моју љубни, молим фино!

Слобода свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Каћка је са Вањком, да –
Шта ли раде, ко то зна?
Тра-та-тах!

Ватре ватре, ватре – на све стране
И ремници – сви о десно раме…

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

Ти без страха, друже, пушку стегни
И на Свету Русију потегни –
На газдинску,
Домаћинску
На гузату!

Ах, без крста, ах!


3.
Кад су наши момци пошли
Гарду црвену да служе,
Гарду црвену да служе –
И животе да јој пруже!

Ох, животе слађани,
Муко моја мушка!
Поцепано гуњче,
Аустријска пушка!

Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру,
Светски пожар, крвљу ложен –
Благослови, благи Боже!

4.
Снег ковитла, а кочијаш крете,
Ала Каћка и Вањуша лете –
Јелектрична лампа
На санкама…
Ах, погле’те!…

У шињелу боје маслинасте,
Глупа њушка, фаце четвртасте,
Суче, суче црне брке,
Па заводи,
Па изводи…

Тако Вањка – снажне су му плећи,
Тако Вањка – страшно је он речит!
Каћку гуску обгрљава,
Па је очарава…

Она њему нешто главом маје,
Зуби јој се као бисер сјаје
Ах, ти, Каћка, моја Каћка,
Њушкице пуначка…

5.
Ти на врату имаш, Каћо,
Незарасли траг од ножа.
И под сисом ти је, Каћо,
Камом сечена већ кожа!

Ех, заиграј, што год можеш!
Какве ноге, мили боже!

У чипкастом рубљу била –
Добро-де, и ти се дичи!
С официр’ма блудничила –
Поблудничи, де, блудничи!

Блудничила до лудила!
Пуче срце у грудима!

Каћо, оног официра знаш ли? –
Не побеже он пред ножем…
Знаш да су га мртвог нашли?
Сетити се зар не можеш?

По сећању џарни тамном,
’Ајд’ у кревет са мном!

Танке чарапе и сукња,
Чоколаду „Мињон“ ждрала,
С академцима се вукла –
Сад се на војнике дала?

Јао, јао, згреши мало!
Не би л’ с душе бреме пало!

6.
Опет се отуд с угла чује
Кочијаш како поцикује…

Стој, стој! Андрјуша, брзо приђи!
Петруха, с леђа заобиђи!…

Трах-тарарах - тах-тах-тах-тах!...
Диже се к небу снежни прах!...

Кочијаш с Вањком – стругну скоро.
Још једном само! Тргни ороз!

Трах-тарарах! Сад ћеш да видиш…
Како се с туђом цуром иде!

Побеже пођлац! Само чекај,
Ја ћу за тебе наћи лека!

А где је Каћка? – Није жива!
Из ране с чела крв се слива!

Сто ћутиш, Каћо? Је л’ сад фино
Лежи на снегу сађ, стрвино!

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

7.
Њих дванаест опет иде
И по пушку стеже свак.
Само јадни убица је
Изгубио лице чак…

Ко грозница да га хвата
Убрзава корак дуг.
Са марамом око врата –
Страшно му је пао дух.

– Што се, друже, сневесели?
– Што те, момче, смете јад?
– Шта те, Пећа, то уцвели,
Јел ти Каћке жао сад?

– Другарчине опробане,
Ја је волех, не знам шта ћу…
Ноћи чарне и пијане
Пробдео сам љубећ Каћу…

– Види гада, како кука,
Доста женског блебетања!
– Зар сву душу изнебуха
Да истресеш? Гле, скретања!
– Немој више да се брукаш!
– Контролиши осећања!

Није данас такво време
Да се тобом још бавимо!
Теже ће нам бити бреме,
Друже драги, наставимо!

И Петруха успорава
Ужурбани ход од пре…
Опет му је горе глава,
На лицу му опет смех…

Ех, ех!
Разонода није грех!

Затварајте куће ма чиме,
Да не буде ноћас отимачине!

До магаза пут је свима –
Ноћас слави сиротиња!


8.
Ох, ти, туго-тужаљко!
Чамо чемерна,
Чумо смртоносна!

Што ћу временце
Да проведем, проведем…

Што ћу теменце
Да чешнем свуд редом…

Што ћу семенце
Да грицкам, да једнем…

Што ћу ножићем
Да врцнем из беде!

Бежи буржуј ко пиленце!
Тражим крв до гуше,
Због драгане-душе,
Гаравуше…

Упокој, Господи, душу раба твојего…
Мучно!

9.
Бука се градска сада стиша,
Над невским градом је тишина,
Полиције сад нема више –
Удри у пијанку без вина!

На раскршће је буржуј стао,
У крзно скрио нос од нас.
Крај њега, страшно олињао,
Подвио реп и шугав пас.

Стоји ту буржуј, ко пас гладан,
Ојађен стоји, ко пас слеп
А стари свет је, ко пас јадан,
За њиме, тужно свио реп.

10.
Захукта се вејавица,
Јаој, ветра, ветра!
Не видимо своја лица
Ни на два-три метра!

Као вртлог снег колута,
Стуб подиже насред пута…

– Боже, ал олуја брише!
– Еј, Пећка! Не петљај више!
Од чега се то спасаваш
Кад тај олтар обиграваш?
Несвестан си ти, заправо,
Размисли, просуди здраво –
Ниси ли се огрешио
Још кад си се Каћке решио?
– У корак с револуцијом моћном.
Нас душман вреба даноноћно!

Збијај, збијај чете,
Радни свете!

11.
Без имена светог, у лету
Њих дванаест пут даљи гре.
Не штедећ никог на свету,
Они су спремни на све…

Уперили су пушке јаке
У невидљива душман-лица…
Док низ опустеле сокаке
Ковитла прахом вејавица…
Заглибиће се, ко сред млаке,
У меком снегу – цвекерица…

Очи мути
Црвен стег.

И бат крути
Таба снег.

Душман љути –
Стреса сне…

Мећава им праши очи,
Дне и ноћи,
Који лете…

Збијај чете,
Радни свете!

12.
Моћним ходом у даљ лете…
– Ко је тамо? Брзо к нама!
То се разиграо ветар
У црвеним заставама…

Испред њих је – нанос хладни,
– Излази из смета ти!…
Само јадни џукац гладни
Шепа назад, иза свих…

– Мани нас се, ти, краставко,
Ја ћу тебе бајонетом!
Стари свете, ти, шугавко,
Губи ми се, гадно псето!

…Ко вук, кези зубе гладно –
Реп подвило, иде с нама –
Псето гадно – псето хладно
– Одзови се, ко је тамо?
– Ко то маше црвен-стегом?
– Гледај, каква тама влада!
– Ко то жури белим снегом,
Кријући се иза зграда?

– Мој ћеш бити, пре ил’ после,
Предај ми се, боље, жив!
– Чуј ме, друже, биће лоше,
Пуцамо ли, сам си крив!

Трах-тах-тах! И само ехо
Још се чује по кућама…
Само вејавица смехом
Снежне равни затрпава…

Трах-тах-тах!
Трах-тах-тах!

…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.

Јануар 1918.

Препевао: Миодраг Сибиновић

STRIPOGRAFIJA Đorđa Milovića

Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi, pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni. Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u, do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:
“Ono što tražim“ (SKC, Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“, (Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“ (Komiko, 2014). Prošle godine je za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album “Crvena konjica“, prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.
Za sebe često voli da kaže da je ostao zatočenik post buntovničkog vremena sedamdesetih, kada je strip u Francuskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope i sveta dobio mnogima neočekivanu formu kratke priče koje su na radikalan način dovodile u pitanje a često i napuštale prilično okoštale žanrovsko – tematske obrasce popularne strip serijalizacije.
Svoja strip ostvarenja kao i tekstove, nalik esejima, ponekad naziva onoliko mišljenjem koliko i pevanjem.
U ovom vremenu okamenjenog kapitalizma i dirigovanih zadovoljstava pseudoindividualizma, u kojem je čovek preinačen nanovo u zupčanik sveprisutne mašine tehnološkog progresa, strip, kao i svaka duhovna vrednost i kulturno dobro, asimilovan vladajućim društvenim poretkom, samim tim, svakodnevno gubi moć da svojim anesteziranim savremenicima govori jezikom koji svesno protivreći postojećim modelima, dakako, hronično bolesne stvarnosti.
Nedavno mi je u poverenju rekao da zemlju Slobode još nije uspeo da nađe, ali zemlju obmane i privida, da ne kaže baš laži, redovno posećuje u svojim tragalačkim naporima, a svoje uvide i dalje beleži na samo njemu svojstven način.

ČASOVI BLISTANJA SMENJUJU SE SA ČASOVIMA NEDOSTAJANJA (BORIVOJ VEZMAR)

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.
STAR SAM

Star sam i nemoćan isceđen iznuren
potrošen 
umreću nema mi života
ružan ružniji nego ikada
neugledan isisan izgustiran
izmrcvaren izglodan
starac na umoru
neću još dugo
umreću.

Jao meni!

Moja se duša ne raduje suncu
neću još dugo
bela sveta gledati

umreću uskoro
nema mi života.

Jadan ja!

Star i gadan
ni tuge u meni nema
sparušen isušen
neću još dugo.

Žalosno je i pretužno
koliko sam nemoćan -
umreću.

Nemam ni suza
davno prežaljen
neću još dugo.

Umreću napušten star i sam
u šupku vaseljene

star i sam
ubogi starkelja.

Jao meni.
Jadan ja.

***********

UMIŠLJENOM GENIJU

ne brini ne boj se
odavno nije neophodno
da budeš upamćen
ni da se tobom bave
nepostojeći naraštaji

ne moraš da se upinješ
da trguješ da merkaš
da podilaziš
kretenima

mrtve su čitanke
ko prerađeni leševi

već sve je opevano
(opevano i prepevano)
na svaki mogući način
za svaku moguću priliku
(zamislivu i nezamislivu)

vreme nam ističe
zavrću se ventili 
to što osta u cevima
prokapaće u slivnik

ritmično
kap po kap
odzvanja u praznini
(kao i tvoji stihovi).

*********

NE TREBA

Rekoh Nadeždi, čemu skrivati:
ne treba niko ništa objavljivati -

treba krasti i lagati
sa dušama mrtvih se dopisivati

rakiju do zore pijuckati
kupus u kacu slagati

(sa dušama mrtvih se kuckati).

***********

BESKONAČNO

Konačno sam se oslobodio tela
mada ga još uvek ne umem odbaciti.
Ono sad sve svoje potrebe obavlja samo
iako me povlači za sobom poput senke
po hodnicima, nužnicima, podrumima,
po napuštenim skladištima, po ulicama,
međ ljudima i životinjama,
posvuda.

Baca me na sve strane kao da sam
teniska loptica, ne mogu da mu se
oduprem, da ga zaustavim,
ne mogu da se odvojim,

ali sad na njega gledam
kao na tuđe dete što mi raste
tu pred očima koje mi već
ne pripadaju istinski.

Ono i dalje vrši svoje radnje
i čini se da je 

nepropadljivo.

Da, jedino je telo večno. To živo telo.
Duša je ionako smrtna. Duša se raspada
kao staklena čaša bačena 
na dno bunara,

razbija se uz prasak
čiji odjek zatim još dugo
telom odzvanja.

(a kao da nema
ni duše, niti tela -
jedino još smo ovde 
neznani mi 
u sobi od zraka koja se uvis 
diže i rastvara u svetlosti).

*********

DAVEŽ

Nisam ni dobrica, nisam ni zlica,
Nisam ni najlepši, a ni najgadniji,
Nisam ni svetac, ni ubica -

Ali sam dosadan,
Najjdosadniji!

Jedan je cvrkut, drugi je pisak,
Jedan je šapat, drugi je vrisak,
Jedan je mjauk, drugi je lavež,
A ja sam, prosto - naprosto,

Davež.

*********

BLISTANJA I NEDOSTAJANJA

Ovaj Svet je prepun dobrih ljudi
i sirotih žena.

Deci i psima u očima se jate
anđeli.

Časovi blistanja smenjuju se sa časovima nedostajanja.

Zlo je izvan 

Sveta.

Vatre u njemu nas potiru.

*********


NEKOG KAO NIKOG

dobro je čuvati
nekog
kao nikog

i kada uminu nežnosti
prestanu pomame

nekog 
kao nikog

i kada zgasnu svetlosti
raziđu se tame

nekog 
kao nikog.

*********

LEPŠI SAM

Kao što vidite, lepši sam i od samog Mitra Mirića.
Pišem bolje od Pištala, Gatalice i Bajca
skupa.( a uzgred, i bolje izgledam od njih).
Jači sam pesnik od Nikole Živanovića i od Boška Suvajdžića zajedno.
Ma šta od Nikole i od Boška -
bolji sam i od samog Tanasija Mladenovića!

Neodoljivi sam ljubavnik i nenadmašan pustolov.
Vikendom katkad siđem do Starog Slankamena,
na šarana i bermet.
Sem toga, volim da svrnem do Titela, pod les.
Radim, zapravo pijem u biblioteci.
Mogu da sednem u stolicu Pavla Popovića
kad god mi se prohte
i da tako ostanem da sedim - do jutra,
i mogu da ližem jezikom posvete iz devetnaestog veka, sve sa datumima.

Sem toga, prelep sam
i prepošten.

O sebi mislim
sve naj naj
a o drugima
uglavnom loše,
ili me se ne tiču.
Borivoj Vezmar

ПРЕВОД – ИЗВОРНИ И ЦИЉНИ (АВЕРИНЦЕВ, ГРБИЋ, НИКОЛИЋ И ВЛАХОВИЋ)

Мирјана Грбић: Завршила Филолошки факултет у Београду (1976), радила као стручни преводилац и наставник руског језика, а од 2000. године бави се само књижевним превођењем.
За превод књиге Ерос немогућег Александра Еткинда добила награду Јован Максимовић, а за превод књиге Михаила Бахтина Естетика језичког стваралаштва – награду Михаило Ђурић.  Преводи савремену руску прозу (Сорокин, Пељевин, Аксјонов, Ајтматов) и руске класике (Андреј Бели, Леонид Андрејев), као и руску есејистику (Бахтин, Берђајев, Розанов, Шкловски, Аверинцев).

Дионисије–Дејан Николић је песник, философ, теолог, драматург, сценариста, преводилац, ментор, новинар, уредник, саветник, оснивач и потпредседник Института за националну стратегију. Члан је управног одбора Краљевског Реда Витезова и Чувара Манасије, и члан Friends of Mount Athos – ROYAL PATRON HRH The Prince of Wales, PRESIDENT Metropolitan Kallistos of Diokleia.
Песме и Огледе је објављивао у Студенту, Књижевној речи, Делу, Браничеву, Лепој Србији, Русији данас, Данасу, Логосу – часопису студената ПБФ БУ, НАЦИЈИ Online, Трећем програму, The Great Works UK, KRITYA India, The Roundtable Review UK, AWEN The Atlantean Publishing UK, Kulturno-umetniško društvo LOGOS SI Ljubljana, БЕЗ ЛИМИТА, итд.
Објавио је књиге песама: Упутства за васпитање младих принчева, Архајски Денди,
и Блондогенет; расправе: Tractatus–TeoLogico–Philosophicus: Креациоекснихилоборци и креациоекснихилопоштоваоци, Два рата и два мира; Лав Шестов и трећа димензија мишљења (са Миланом Ивковић); Четири огледа о хришћанском либерализму: Магија Жан-Пол Сартра, Магија Карла Шмита, Хаманове Лествице Метакритике и Портрет Песника као Херувима (пред изласком из штампе у издању Института за Европске Студије и Архива Војводине). Превео је са немачког на српски Recension der Critik der reinen Vernunft (1781) и Metakritik über den Purismus der Vernunft (1784) Јохана Георга Хамана. Живи у Београду.

Живко Влаховић је рођен 20. априла 1995. у Паризу. Након средње књижевне завршио је основне студије из славистике на Сорбони. Потом је на истом факултету магистрирао француску лингвистику и завршио мастер из смера издаваштво – превођење. Превођењем је почео да се бави још на факултету где је са студентима преводио Женске разговоре Душка Радовића, Грозданин кикот Хамза Хума, новеле Нафије Сарајлић и пет епизода серије Добродошли у Ориент експрес. Самостално је почео да се бави превођењем 2017. године кад је превео роман Александра Гаталице Соната за лошег човека објављен у издању NON LIEU. Затим је превео и Гаталичин роман Еурипидова смрт, као и драму 1918 : Последња ратна година објављену у издању Славитуде. Превео је и роман Филипа Грбића Прелест који ће бити објављен у јануару 2022. у издању BELLEVILLE. Тренутно преводи прозу Ане Милош и Мухарема Баздуља. Издавачку кућу Славитуде основао је 2020. године у Паризу која стоји иза организације Сајма славистике на Сорбони. Славитуде је засад објавила регионални зборник Нова БХЦС поезија у којој је Живко Влаховић са Јеленом Михајловић и Весном Бојовић превео песме 55 песника из бивше Југославије и драму Александра Гаталице, 1918 : Последња ратна година коју су превели Живко Влаховић и Јована Николић.

АВЕРИНЦЕВ, ГРБИЋ, НИКОЛИЋ И ВЛАХОВИЋ

ПРЕВОД – ИЗВОРНИ И ЦИЉНИ

Драги Дионисије,

Поводом Вашег препева песме „Улога“ Сергеја Аверинцева шаљем Вам свој коментар.

Недавно је у библиотеци у Кучеву одржано вече посвећено књижевном превођењу, коме је мој млади колега Живко Влаховић дао наслов „Лепе неверне“. Објаснио је да је то француски термин који се односи на преводе старогрчких текстова на француски језик у 17. веку. У тим преводима неки делови су изостављани (оно што је по мишљењу тадашње јавности било неприкладно, рецимо, сцене оргија), али, иако неверни, ти преводи су били и лепи, и потребни.

Превођење поезије готово увек подразумева извесну „издају“ оригинала, често изнуђену због језика превода, који, ако прати садржај, понекад мора да занемари фонетику, ритам, мелодију или интерпункцију. Превођење песме је стваралачки чин, поновно писање исте песме на другом језику. Зато су најбољи преводиоци поезије – песници.

Мирјана Грбић

Наше заједничко превођење песме Сергеја Аверинцева прерасло је у занимљив песнички оглед. Ја, која нисам песник, превела сам стихове мање-више „верно“, поштујући ауторову интепрункцију (или њено одсуство). Ви сте је, као песник, препевали на први поглед „неверно“, јер сте је, у суштини, протумачили, унели у њу сопствени доживљај и, кад се чита Ваша „Улога“, утисак је да то и јесте и није Аверинцев, или да није само Аверинцев. Моја прва реакција на Ваш препев, била је да је са првобитне песме скинута копрена и да је песма заблистала у целокупној својој пуноћи и дубини. Постала је неверна, а лепа – неверна лепотица.

Међутим, морам да додам следеће:

Ја сам ипак само преводилац. Чврсто се држим текста свог аутора. Доследно поштујем сваку реч коју је он написао (чак и онда кад се с њим не слажем). Ваш приступ стваралаштву другог песника за мене је задивљујући, али и… незаконит. Међутим, оно што је за мене као преводиоца недопустиво, Ви, по свој прилици, сматрате допустивим. Можда је то утицај постмодернизма: један аутор ствара нешто своје, ново дело „по мотивима“ дела другог аутора.

Најзад, и филм или позоришна представа по делу неког аутора, представљају ново и оригинално уметничко дело, ново тумачење онога што је један стваралац оставио као своје наслеђе.

Ваша Мирјана


Драга Мирјана

У питању је нешто сасвим супротно: благодат која, превазилазећи га, испуњава закон! Предопит и предукус Свејединства: чуда сабора личности у слободној љубавној заједници: братство и јединство у Христу – у којем су моје и твоје увек венчани у Нашем – с оне стране ауторских права, у Будућем веку у којем ће свако свакоме бити све – у нераздељивом и несливеном јединству и сапрожимању: у Симфонији Осмога Дана свеопштег дивљења и захваљивања и умножавања дарова из славе у славу бескрајно и беспочетно како и доликује малим боговима по благодати, који нису створени да буду заслужна бића која имају некаква права, већ захвална деца Божија – која су све што имају добила на поклон – не по праву, већ по Лудој Љубави Божијој! :-)))

Дионисије-Дејан Николић

Не знам да ли сам можда сувише пожурио: још траје овај век, а Будући тек слутимо и предопитујемо? Додуше казано нам је да – силеџије грабе Царство Небеско, и да се сви спасавамо заједно. Преумљење и обожење се такође могу схватити као превођење, у којем заједно преводе Бог и човек: Старог Адама у Новог Адама, и прах земаљски у богове по благодати. И прелазак преко Црвеног Мора је било превођење, и пловидба кроз овај у Будући Век је превођење све твари из пропадљивости у непропадљивост и из времена у Вечност: из Долине Радосне Туге – у Љубав Бесконачну и Беспочетну, Која на ум људски не дође, Коју око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође: може ли се сувише пожурити – трчећи Јој у Загрљај?

И, ако црте овога века преводимо у Икону Будућег Века Истине, зар се та Виша Верност Истини Вечности, по цену неверности мутном зрцалу овога века, може и треба назвати неверношћу у негативном смислу? Није ли верност Лепоти заправо, у дубљем смислу, увек верност Истини и Љубави? И свакоме брату и сестри и створењу које преводимо и који нас преводе и са којима се заједно сви и све, знани и незнани, свесно и несвесно, вољно и невољно: преводимо из смрти у живот – а потом, превођење се наставља, и бесконачно и беспочетно по благодати: из славе уславу.

Најзад, и филм или позоришна представа по делу неког аутора, представљају ново и оригинално уметничко дело, ново тумачење онога што је један стваралац оставио као своје наслеђе. Није ли нам управо у ту сврху Бог даровао читаву васељену и сву твар, свако Своје створење и Себе Лично? Није ли управо то она права улога и сврха и смисао живота свакога од нас, коју нам је доделио Бог Тројица: да постанемо преводиоци да би постали богови по благодати?

Ваш Дионисије


Драги Мирјана и Дионисије,

Баш је лепо!… Да, може се рећи да су Неверне лепотице „измењени преводи“ већ постојећих грчких и латинских аутора, настали тако што се у седамнаестом веку француски језик наметнуо у Европи и осетила се потреба да се поново преведу грчки и латински аутори. Тако је дошло до неверних, али лепих превода. Један од главних преводилаца тог покрета био је Nicolas Perrot d’Ablancourt који је превео Цицерона, Тацита… Али, све је то део вечите расправе изворних и циљних преводилаца. Мислим да ти термини још не постоје овде, а верујем да се слабо и говори о томе. Ипак је традуктологија млада наука.

Живко Влаховић

О изворном и циљном превођењу рекао бих следеће:

Изворни преводилац је онај коме је стало да у преводу остане траг изворног језика (језика са ког преводи), док циљног преводиоца једино занима сам резултат, а то је да читалац помисли да је књига директно написана на циљном језику.

Многи мисле да изворни преводилац, својим начином превођења, само понавља изворни текст, док га циљни брише (он ће увек гледати да изврши неку врсту адаптације, читалац му је у фокусу).

Наравно, и један и други носе са собом слабе тачке, изворно превођење може да доведе до забуне код читаоца, а циљно, нестанком сваког трага превођења, може да доведе до нестанка аутентичности стила аутора и самог аутора.

Поменуо бих причу Милана Кундере која илуструје тај феномен. Када је дошао у Француску и научио језик, проверио је превод Шале и констатовао да има доста недостатака. Разлог је био управо то што је преводилац себи дозволио знатну слободу (мислим да је циљни преводилац томе склон, док је изворни више прикован за оригинал и поштовање ауторовог дела).

Не постоји одговор да ли је боље бити изворни или циљни преводилац, најбоље је држати се средине, као што је француски преводилац и традуктолог, Jean-René Ladmiral рекао: Прикладно је да се преводи приближно колико је могуће и удаљено колико је потребно.

Ваш Живко


УЛОГА

каква ми је улога дата о Боже 
у чину Твом савршеном 
у сваком гесту Твог сижеа 
такво Светско Позориште 
ни Шекспир ни Калдерон 
ни Трећега Реда брат* 
ни у сну ни на јави

сањали нису осим на трен 
кад Лично тихо био Си ту 
и рукописе им исправљао 
каква је моја улога о Боже

пред масом гледалаца тајних 
пред Девет Анђеоских Чинова 
пред галеријама Многооким 
пред ложама Серафима

због такве би улоге 
највећи на свету глумци 
сви до једног с ума сишли 
величину своју заборавили 
један другог би отровали 
на коленима за њу молили 
а најбезначајнији лакрдијаш 
последњи међу последњима 
гледа улогу мутним погледом 
а и улога је баш за подсмех 
костими рите декор шкарт 
опет ме овде вређају 
немам везе и нисам миљеник 
чему се онда надати 
све добијају други

* Трећег Ордена брат — аустријски песник Хуго фон Хофманстал, који је био фрањевачки терцијар и, према сведочењу савременика, лежао на одру у одећи реда; по угледу на Калдерона написао је мистерију под истим насловом – Велики светски театар.

(превела Мирјана Грбић)


УЛОГА

Таква је то улога, о мој Боже
У Твојој Прекрасној Песми Силе
Сваки је гест исплетен од златне свиле:
Такво Васељенско Позориште, иште
Што ни Шекспир ни Калдерон не могу,
Што ни Трећега Реда брат, чак ни у гробу
Не успева видети: ни на јави ни у сну:
Ал Јарко Сија када Си Ти ту: па им у срцу
И у уху Шапућеш: и немогуће стихове Пишеш!

Таква је то улога, о мој Боже
Пред миријадама из невидљиве ложе
Од Првог, па све до Деветог Ангелског Чина:
Пред галеријама Лакокрилих Херувима
И огњеним срцима Многооких Серафима!

Таква је то улога: лепа ко Лепа Јелена,
Па би због ње највеће глумачке величине
Саме себе заборавиле,
Сасвим са ума сишле
И међусобно се потровале: за њу
Клечећи би се молиле: нудећи сопствене душе!
Таква је то улога, о мој Боже,
Али јадни и презрени се не гложе
Око лица, већ око наличја:
Чули су да ће први бити последњи,
А последњи први: да силно злато вреди мање
Од капи крви: страћаре и дворци,
Рите и раскошне тканине, да ће заменити места!

Ја стојим сам и збуњен: као преполовљен:
Не знам: шта да будем: хуља ил миљеник?
Бојим се да ће сви вечно да ми се смеју,
Ако не будем добио ни улогу ни лик!

(препевао Дионисије–Дејан Николић)


Роль

какая роль о мой Боже 
в действе Твоем совершенном 
каждый жест в Твоем сюжете 
такого Мирового Театра 
ни Шекспиру ни Кальдерону 
ни Третьего Ордена брату* 
ни во сне ни в яви не мнилось 
разве на малое мгновенье 
когда Сам Ты неслышно был рядом 
рукописи их правил 
какая роль о Мой Боже 
пред сонмом зрителей незримых 
пред Девятью Чинами 
пред ярусами Многоочитых 
пред ложами Серафимов 
из-за такой-то роли 
первейшие в свете актеры 
с ума бы все посходили 
всю важность свою позабыли 
друг дружку ядом травили 
на коленях бы о ней молили 
а лицедей никудышный 
из последних что ни есть распоследний 
глядит на роль тухлым взглядом 
ну и роль прямо курам на смех

костюмы рвань декорации заваль 
опять меня обижают 
блата нет у начальства не в фаворе 
чего тут дождешься 
все другим достается
* Третьего Ордена брат — австрийский поэт Гуго фон Гофмансталь, который был францисканским терциарием и лежал в гробу, по свидетельству современников, в орденском облачении; по примеру Кальдерона написал мистериальную драму с тем же заглавием — “Большой мировой театр”.

(Изворни текст песме Сергеја Аверинцева)


ЧТЕЦ СЕРГИЈЕ АВЕРИНЦЕВ

„Чтец Сергије Аверинцев“ – речи су које је као епитаф на свом гробу желео Сергеј Сергејевич Аверинцев (1937–2004), члан Руске академије наука, класични филолог, познати преводилац, богослов, историчар уметности, културолог. Пред крај живота, од свих својих многобројних попришта он је издвајао управо служење у Цркви и посебно ценио могућност да учествује у богослужењима као чтец и проповедник. Тога се сећају блиски познаници Сергеја Аверинцева, чланови евхаристијске заједнице којој је припадао – предавачи на Православном.

Сергеј Аверинцев

Хришћанском институту светог Филарета (СФИ), у чијој капели је проповедао и у ком је до саме смрти био члан управног одбора.

У склопу циклуса „Век XX. Личност и епоха“, 17. јуна 2009. године одржан је сусрет посвећен Сергеју Аверинцеву. Сала је једва примила све заинтересоване.

Човек који је „у светској култури био као код куће и код куће као у светској култури“ – тако Аверинцева памти Александар Копировски, магистар педагошких наука, мастер богословља, професор и научни секретар СФИ. По његовим речима, служење Аверинцева у Цркви није био „ћеф научника чудака“. Аверинцев никада није скривао своју припадност Цркви, што је тешко замислити у контексту совјетске академске науке.

Поједине околности у биографији овог „академика необичне судбине и необичне сфере истраживања“ уистину су задивљујуће. На пример, московски комунални стан у којем је одрастао Сергеј Сергејевич био је својеврсно „острво слободе, где није било ничег совјетског“: „Сергеј Сергејевич је знао невероватно мало од онога што су знали сви совјетски људи“. Још једна невероватна занимљивост: за своју монографију „Плутарх и античка биографија“ млади научник је 1968. године добио премију Лењинског комунистичког савеза омладине. Шта може бити апстрактније, удаљеније од живота него тема оваквог једног истраживања? А Аверинцев је писао управо „о животу“: Плутарх је за њега био савременик, као и сви антички класици. „Платон је савремен, а Аристотел актуелан“ – формулисао је Аверинцев. Тешко је нагађати да ли су они који су делили премије то схватали, али научник је ову награду могао доживети као „дар одозго“, зато што је звање лауреата такве једне престижне премије било „одлична заштита у совјетско време“, која је, по речима Копировског, пружала могућности за даљи рад.

Па прича око чувеног петог тома совјетске „Философске енциклопедије“, за коју је од Аверинцева наручена одредница „Хришћанство“. Не скрећући ни надесно ни налево, Аверинцев је одредницу написао тако да је потегнуто питање повлачења тома. Тим поводом се чак нарочито окупио Централни комитет Комунистичке партије Совјетског савеза, страхујући од „духовног тероризма“. Међутим – по даљим речима Копировског – формално се није имало шта замерити: све речено о хришћанству било је апсолутно научно, иако нимало у складу са совјетским духом. У страху од скандала ствар је гурнута под тепих, а Аверинцев је наставио свој рад, задивљујући друге феноменом свог језика – „нити совјетског, нити антисовјетског“. „Радикална актуелност Сергеја Сергејевича Аверинцева састоји се у жанровској неодређености његове речи“ – писала је песникиња Олга Седакова.

Свака његова научна публикација, чији назив, наизглед, може да привуче само уске стручњаке на пољу византологије, постајала је богословско откривење за оне који су тражили пут ка хришћанској вери. Мисионарски, просветљујући значај имала је и његова монографија „Поетика рановизантијске књижевности“, која је постала својеврсна парола верујуће и трагајуће интелигенције. Дмитриј Сергејевич Лихачов је тада захтевао да се на основу ове студије Аверинцев „сврста међу докторе без одлагања“. Учесници сусрета су се сетили и како је Аверинцев одговарао скептицима увереним да је хришћанство религија робова која гуши људску слободу: „За мене, у хришћанству се не осећа притешњеност, већ пре страх од ширине“.

Сергеј Аверинцев се упокојио 2004. године, али тиме није престао да буде наш савременик – истакао је даље Копировски, подсетивши да је овај научник сматрао веома важним, и за појединца и за друштво, „обнављање историјског сећања“, с обзиром на „одумирање смислова“. „Ко нема историјско сећање, тај је осуђен на кармичку одмазду“ – писао је Аверинцев, имајући у виду то да од обнављања универзалног историјског сећања директно зависи будућност човечанства. „Ко је прави научник?“ – пита се Аверинцев и сам одговара: „Онај ко ради за све, ко подиже мостове над рекама незнања“, и са тужном иронијом додаје: „А те реке мењају своје токове“. „Данас мостови Аверинцева као да нису потребни“ – жалосно је приметио Копировски.

Током сусрета приказан је фрагмент видео-снимка последње проповеди
Сергеја Аверинцева у капели СФИ. У извођењу хора СФИ чули су се псалми
у његовом преводу, који се певају на богослужењу. Многи учесници
сусрета поделили су са осталима своја сећања на Сергеја Сергејевича,
утиске о његовим књигама и чланцима, и поставили питања о одликама
његовог научног, друштвеног и црквеног рада. Вече је завршено речима
пријатеља Сергеја Аверинцева, италијанског филолога Виторија Страде,
који пише: „Његово служење је било плод руске културе, која се
сачувала у виду разбацаних острва, упркос свим недаћама совјетске
епохе, и која је управо у њему, рођеном 1937. године, дочекала свој
препород и обнову“. (Јулија Зајцева, „Благовест-Инфо“, 23. јун 2009;
са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић.)

VODE NADOŠLE (JASNA JEREMIĆ)

Jasna Jeremić (Loznica, 1987) studirala je srpski jezik i književnost u Beogradu.
Završila je Visoku školu strukovnih studija za vaspitače u Sremskoj Mitrovici.
Poeziju objavljuje u raznim časopisima.

Vraća se potisnuto i progutaće nas zajedno sa stihovima kojima smo možda hteli obezbediti kakve privilegije. A možda su „nadošle vode’’ teren koji tenzija priprema da izbaci nešto sveto, pa od tog blata alhemijski treba nešto blagotvorno stvoriti. Sve i da nije tako, čovek mora ćutati dok Mesec vodu privlači, pesnik, eventualno, nešto od toga, ako preživi, zapisati. Ako i ne zapiše – nikom ništa.

Jelena Vukanović
MOJA SAHRANA

Svi znani i neznani,
zvani i samopozvani,
ne mogu vam otvoriti sutra.
Dođite danas.
Iako žmurim,
ja gledam vas iznutra.

ŽIVOT

Do mosta je
jedna staza,
što postaje
moja oaza
u kojoj
kukavički
trajem.

ZAKLJUČAK

,,Ni pauk nije kod kuće,
Svi su me napustili.’’
Video je Slep,
čuo je od Gluvog,
rekao mu Nem.

JEDNOM VELIKOM PESNIKU

Ja ne znam ništa o tebi,
iako pisali su mnogi potanko
o tvome životu i delu,
zapravo, dajući sud olako.
I neću saznati nikad
tvoje najdraže doba dana,
omiljenu boju koja te nadahne,
da li ti je stih više rana nego hrana,
ni poslednju misao pre nego što
tvoja krhka duša naposletku izdahne…
Ja ne znam ništa o tebi,
a, čini mi se,
ti znaš sve o meni.

VODE NADOŠLE

Vode nadošle,
ne prelivajte kej,
ne budite labudove
iz jutarnjeg sna,
ne plašite romantične
zalutale duše,
u koritu ostanite.
Dozvolite da sedim na klupi
i ispišem do kraja stih.
Vode nadošle,
besne i veličanstvene,
usporite malo svoj huk,
ne zamerite što
gledam vas gorde
a ogoljene u jedu svom.
Samo vas molim,
vode nadošle,
dopustite da ispišem
pesmu do kraja,
da završim poslednji stih
pre našeg večnog zagrljaja,
pre negó što
progutate kej
i mene i labudove
s njim.

U OGLEDALU

Ne vidim se.
Znači,
još živa sam
i u vertikali.
Jasna Jeremić

Pogled u dubinu Vremenâ (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Napraviti krug oko sveta – to nije mogućnost izbora već pravo na pogled.
Seneka

Autopoema vučice:

Iz presićenosti okićeno-nebeskog sna padam u oskudnost zemne sadašnjice; ulazim u telo čovekolike vučice, koja je u žalnoj potrazi za svojom vrstom – ni ovozemaljskom ni onozemaljskom, več sudnje potresnom i postistorijskom.

Penjem se na uzvišicu Severa s koje vidim – u dalekoj rupi jugozapadne strane – rodni kraj /koji je od ovog života/. S moje leve strane se vidi pustoš gde huji dah najstarijeg prošlog života – na jugoistoku. A to je upravo onaj dah koji je meni neznano obasjao školjku detinjstva i razotkrio njen, biljno-ozvezdanim šikljanjem podzemlja zatajen, greh. Dakle: zlo upoznato već u samom srcu detinjstva, gde i jeste začeto kao onakav dramski zaplet kakav utire put dalekoj neispisanoj budućnosti.

A na severoistoku, iza mojih leđa, nazire se ostrvo preživelih vrednosti iz svih prošlih života, plus meteorska udolina poslednje jer samospoznate stranputice. Severozapadna strana – skrita u dubini useka dveju padina, ali šireća poput lepeze svih nijansi sutona – ona je što čini predgrađe grada, što oholo prećutkuje seosko poreklo sopstvenog življa: takođe je mesto prisećanja na najbliži moj prošli život: kuća na litici okrenuta prema hladnoj severnoj vodi; ona koja je ne drugo do životna prekretnica, obasjana dušina čekaonica: prag uspona u posmrtne dveri.

To mesto drhtave sutonje svetlosti najpre prihvata u svoju lebdeću sferu, a zatim dekonstruiše potkrovlje moje rodne kuće – tako da ono u sebe dodatno ugrađuje kubeta, “durbine” progledavanja u prostore iza horizonata: onde gde krošnje na liticama najzad izvlače svoju dominantnu granu, odrednicu svog karaktera, što grčevito stremi k rekama – a koji je u preobilju školjke jugozapada ostajao skriven.

Sadašnji život lutajuće vučice – kao greškom bačene u sredinu koja ne razume njen prenatalni jezik – nije ništa drugo do li održavanje na zemnoj raskrstnici; – prekretnici koja određuje šta će iz davilačkog preobilja davnine (vremena njene vladavine-i-izgnanstva) preći (a šta ne) na ravan uskrsnuća (sferu usaglašenih vremenâ/uskrsnuća).

Njen odozgo primljen manirizam je ono što je dugo održava na toj klizavoj poziciji. Ali ona će – istekom određenog vremena – odatle pasti: zato da bi se sâm taj manirizam – koji raste odozgo nadole – dogradio do svog temelja-u-dubini; i time – razuđivanjem u lestvice međuprostora – prožeo sve svetove.

Ali, to nju izlaže sasvim novoj opasnosti: obrušavanje njome prvobitno-viđenog redosleda vremenâ u središte zemlje, tj. ponor zvezdanog kladenca. I to zarad preinačenja raširene lestvice njenog uspona u sužene lestvice njenog propadanja – u međuprostor, koji je bez kraja i početka. A to izaziva pomamu kod zatočenih duhova podzemlja: oni stiču utisak da vučica pripada njima (kao tamni izvor zračenja, otrgnut od tiranije Sunca); te da mogu da stignu (preko raširenog krila nebeske majke, što baca senku na zemni predeo) do svog cilja (vrha katedrale svih vremenâ, što otključava kapiju beskonačnosti) pre (Suncem određenog) vremena.

Dakle: – vučica je od nedohvatne Krune Severa napravila Levak, što dubi i otvara Podzemlje: put izjednačavanja dubine i visine – na njihovim vršnim tačkama. I to sve radi destilacije etera, kojim se puni pehar što se peni prekobrojnošću idejnih slika. Ali, zarad toga je ona postala META onih koji takve ideje nemahu. I to sve dok joj se /od siline pretrpljenog šoka/ ne izbriše skoro/površinsko a otvori daleko/dubinsko sećanje: ono za koga ona ima pripremljen jezik simbola – koga je, u trenucima svoje samosvesne odsutnosti, gradila. Tako je njena žalno-svinuta strela pro-iz-volje – volje-za-preuobličenjem sledâ životnih razdobljâ – proletela /u poslednji čas pred izdisaj/ kroz obruč /htonske/ žgadije /jer ju je ovaj do tačke gušenja stezao/, i tako stigla na odredište: moćnu severozapadnu uzvišicu, sa koje se pružao pogled na jasnu prostornu odrednicu svih tih kreativno-uneređenih razdobljâ – od kojih svako sadržavaše po delić od svakog drugog, bilo prošlog ili budućeg: ornamentika sunca onostrane zore.

Ovo je taj dublje-spojeni raspored razdobljâ, u preuobličenom umu vučice:

 

1)

Prednost je naći se u neprijateljskom okruženju, radi prevazilaženja majčinske empatije i osvajanja prostora za novo stvaralaštvo. Ali, kako se snaći u kvadratu izopštenja? Kako formirati svoju klasu koje nema, kako pronaći svoju vrstu koja je od prepotopskog vremena? Da li kopanjem prolaza u Zemljinu dubinu, gde se odvodi i prerađuje sav otpadni materijal Psiheje, da bi se zatim taj isti paučinasto-lako pripojio odraznoj slici nebeske visine? “Otvoreno je Nigde smeha, gde zvezde plove na dnu voda”*/H. Broh/. Eterični Dvojnik (ne dvojnik Jastva, nego dvojnik Drugog – koji privremeno boravi kod nas, kao kredibilitet naše besmrtnosti) mora biti pušten niz crnu reku, što se uliva u podzemlje – ne bi li odatle izašao u prostranstvo mnogo šire od nadzemnog! I svojim vetrokaznim krilima pohvatao stanice zloduha – ponevši ih iznova put nadzemlja! Vraćen plimatski talas progutanog ugarka zore, praćen kukurikanjem petla – prvog prevratnika.

Jednom sopstvenom, polarno-rođenom svetlošću Zemlje, obelodanjen je greh u srcu Sunca – od koga se skamenilo Lice Mesečevo i utihnuo žalopev Njegovih kraterskih usta. Jer, ono – iako za ljude životodavno – nije sunce od-prvog-postanja; ono se nahranilo dragocenim otpacima tog prvobitno ugaslog… Otad je ono velika kićena zver, žderač svega sitnog, drhtavog, povučenog… Jer, njime je nepriznata vrlina prve povučene zvezde osvita…

Kćer umirućeg sunca, svetlopismena kobra ili nezamenjiv faraonski ureus, vozila se spokojno svake predvečeri na krmi barke oca svoga Raa. Najedared se okrenu i spazi da njega nema: prevrnuo se iz barke usled prekomerne mase, a zatim pretvorio u đubre koga reka ponese u donji svet… Ona to nije znala, ali to je bilo neminovno da se desi. Jer, tek od prerade toga đubreta dobija se svež paučinasto-gradivni materijal, kakav bejaše neophodan radi toga da ideja samostojnog otpadništva sazda sebi hram… Istovremeno, to đubre je bilo toliko preobilno da je neprestano omogućavalo Ra-u da se iz podzemlja ponovo rodi, te da svojom jarkom svetlošću podjarmi nadzemni svet. Izdanci zemlje su se osušili, šume se svodile na oaze – gde je još tinjao svetlozeleni plamen samodovoljnog života. Na jednu od tih oaza sklupčala se i svetlopismena kobra, ostavivši tačan kameni zapis o svetu koji nestaje.

2)

Daleko sećanje otvorilo se u vučicinom umu, zahvaljujući šoku koga je ona doživela pred usudom izvitoperenja njenh sledbenica: takođe, usled poljuljavanja temeljâ – združenog daljnjeg korenja – svih svojih kuća i stanica.

Khora – izrasla iz procepa dve večnosti – što hučno isijava s zaleđine Meseca, postajući (pismeno) vidjliva na njegovom Licu – “vremenski uneređuje biće”* (Derida). Tako se javlja alternativna ličnost Mesečeva: starica-u-senci Solarnog pera, Krona/Hekata.

Kada se Astreja/Khora – amblem zlatnog Polisa – okrenula od ljudskog roda ka prirođenom joj onostranom prostranstvu, žene sa Krita i Mikene izgubiše svoju pređašnju, kako proročku tako državotvornu moć. Krilo noći, s koga su iščitavale zvezdana uputstva i upisivala na pergam ljudske potrebe, okrenulo se na poleđinu – postajući nečitko. Taj obrt beše neophodan da bi okeanska majka sagledala samu sebe u prostoru suvišnih – onde gde slova zemno-nebeskih zakona behu uneređena.

Budućnost je – kroz te rupe – do te mere zračila na sadašnji životni tren ovih žena, da im se izbrisalo svo znanje i sećanje; behu obnevidele u svojoj opčinjenosti nepoznanicom, što beše bezmilosna. Iako čvrste i samosvesne, one su pale pod vlast Sablasti alternativnog uređenja Zakonika: – propast jednog dobro-osmišljenog Polisa.

Žene behu obespravljene i proterane iz hramova a da se nije ni znao pravi uzrok nevolje: – uzrok njihovih napada senilne mahnitosti, koji ih je naveo da ispišu besmisaoni tekst na razapete svitke.

Tek kada se Lice Mesečevo okrenulo od oplakivanja propasti starog čovečanstva ka vlastitoj neistraženoj zaleđini, ono ugleda grdnu neman: onu koja je u namasima rikala kroz transove kritskih žena. I to kroz rog ugasle zvezde postanja, koji se od nje prkosno odvojio te stekao nezavisno postojanje. Jer taj rog beše prvi oblik protivljenja njenoj volji-za-gašenjem, povlačenjem u dubinu Noći; njena jedina jer samoproizvedena opreka sebi samoj.     

Rogom je sebe okitila Zver ništavosti, upravo izronela iz Podzemlja; kroz nju na Zemlju prispe duh hipnoze, što potiče s Suncu nikad pokazane poleđine Meseca (– mesta prognane istine postanja); žaboliki sin Mesečeve starice, stanarke močvarnog tla – što kroz šuplje drvo odzvanja pozivom za pomoć.

Poleđina Meseca sazdaje upadno vreme (fugalno sećanje), što opominje smrtnike na zaborav zvezde prvog postanja; te poziva pojedine savremenike na pohod njoj kao davno žrtvenoj, svetlosno-utrnuloj. Ali, ta ista dovodi i do oslobađanja jedne nemani – koja usisava, kroz prisvojen rog, čitav šar zemnog prostranstva.

… možda je opasna, verovatno je opasna ako je nesebična;

(…)
Smatram da kada je ja oslonac, centripetalna sila stoji u ravnoteži sa centrifugalnom; kada dužnost, slučaj i slično predstavljaju oslonac, potonja sila je glavna i jedino neki naročit slučaj ili niz slučajeva mogu da je postave u ravnotežu.
.

Koji je to naročit spasilački slučaj, koji centrifugu pećine postanja vraća u njen odrekli eks-centar? – To što se u ogledalu rog nemani sklopio sa čelom ždrebice, i pri tom još preklopio ovu neman. Otud se dogodio povratak jednoroga; uzdignut simbol samostojnosti – u liku utrnule davne zore.

Jedna samodovoljna klasa duhova – oreol zvezde prvog postanja – predala je svoje biće (skupni dah) na dar (žrtvenu hranu) nesamoniklom Suncu, da bi ovo uzdiglo um praljudi; te je kroz njega sazdala lestvice za prebeg zemaljskog stanovništva – u času sudnje katastrofe – u stan njegovog odmaknuto-zrcalnog susedstva: – mesto gde blistaju impresije!

.

3)

A neman je ostala gde jeste, te je “bića svog mogućnost jela.
Rilke

Vučicina druga, matrilinearna kuća (– utočište spram negativnih strujanja davnine, što idu povrh prve joj kuće, koja je samâ ne drugo do mesto eonskih sudaranja –) počela je vremenom da tone u mulj; nekada blagorodno tlo koje je izbacivalo u visinu katedrale zelenila, postalo je mesto uhvaćeno okom podzemne zveri. Ovo je počelo da crpi sok iz korenja parka okolo kuće, a da zauzvrat pušta memlu: stvorio se močvarni krug, što zarobljava duh prolaznika, Čarobna ljubičasta izmaglica, koja je ispunjavala prostore između obešenih grana Džinova, ispunila se otrovom – te počela da patvori duh stalnih stanovnika! Njihovim ponašanjem je ovladala tamna senka onog što su hteli da budu – čemu su razlog našli u prisustvu stranca: vučice.

Svod je bio pepeljast i modar;
stabla behu zgrčena i svela – stabla behu samotna i svela;
beše ponoć i pusti Oktobar, leta nekog davno izbledela;
to bejaše Oberova močvar, sred Virovog maglenog predela.

(Edgar Po: Ulaluma)

Žaba je pojurila vučicu, u želji da je zarobi svojim mehurom i tako preda svom sinu. Mehur je smanjio vučicu do veličine žabe, ali – promenljivog kvaliteta – nije hteo da se stopi sa mehurom njenog sina, te ni da potone na dno. Centrifuga močvare ga je izbacila na obalu – gde se ovaj i rastvorio, a vučica opet porasla do stare veličine. Ali više nije čula podmorske glasove, kakvi su pronosili poruke ogromnih daljina.

Naš razgovor beše tih i bodar;
ali misao skrućena i svela – sva sećanja izdajna i svela.

(Edgar Po: Ulaluma)

Kuda će sad vučica? Mesto poslednje bezbednosti ju je izneverilo – izručilo upravo onome od koga se ceo svoj život sklanjala. Ima li mu kakve cene iskupljenja? – Ne, ali ima nade za to da sličan park nikne na nekom drugom udaljenom mestu, te da – iako inficiran svojim podzemnim poreklom – na svežem vazduhu prebrodi bolest: razvodnjavanje starog ljutog zagađenja dahovima promenjenog okruženja; način razvijanja – spram beskrajno tugaljivog zova podzemlja – formule ličnog imuniteta.

I najzad: – isterivanje dušine Senke, pokretne magnetne Konture, na dnevnu svetlost – gde ona, budući ubačena u kolaž nadzemnih stvorenja, sebe samu blaži; ona, nekadašnja rupa što sve usisavaše, postade deo zemljinog šara.

4)

Povampirena palanka – zloduh omeđenog grada, što potiskuje nanose porekla – ne dopušta izronjavanje u prostor javnih susretanja Khore; stoga, jer je ona onâ luča što donosi (neželjenu) rasvetu poleđine njegovog samo(ne)izvesnog identiteta. Crni kvadrat usred vizije gradskog suživota, predstavlja izopštenu stranu vrha kolektivnog stremljenja: mesto izbrisanog sećanja na vreme zagledanosti u vesnika samo(ne)izvesne promene – shodno kome se ustanovio i prvi pravedni poredak. Tamno-vilajetska koprena prepokriva neiskazanu poetiku predgrađa, dok memla podzemlja ispunjava pukotine gotovo svih javnih ustanova, te unosi raskol u pokretni slog iznetih normi komuniciranja. Uvlačenje jednom udahnutog duha svetskosti u podzemni lavirint gradskih dnevno-usukobljenih klanova.  

Khora – neprolazno detinjstvo udaljeno-prvobitne majke, koja je samu sebe (kao nemuštu, svetlo-misaonu) preobrazila u sopstvenu (rečitu, tamno-slikotvornu) kćer, spustila se privremeno na Zemlju. Na njoj je opstala samo zahvaljujući svojoj neprimetnosti; nepredviđenosti svoje pojave od strane kolektivnog uma – koji ju je isključio već na ravni promišljanja onoga što je za-dati-svet moguće. Ili, radije, zahvaljujući kapi-nevidljivki – otcepljenom vrhu piramidalne krune, čuvanom za nju kod Plutona.

Mnogi joj (– kao samosvesno-lutajućoj, ali po liku naivnoj, dobro koncentrisanoj na spasilački detalj jednog pejzaža –) nude lažno gostoprimstvo: ono kakvo joj osporava pravo daljeg tragalačkog putovanja ka viđenoj destinaciji – što stoji na rubu dalekog horizonta. Jer, dokle god se kreće u tom krugu, koji joj pruža pogled na otvoreno-buduće, ona je neomeđena u slobodi ispoljavanja svoje ličnosti i karaktera. To beše ograničen ali punosmisleni život u ilegali.

Ali, čim bi pokušala da prokrči stazu ka onome što je iz daljine doziva (jer čeka da je predstavi eonima, rojevima nevidnih stvorenja) doživela bi snažan opoziv te slobode – kroz serije zastrašivanja (diskreditovanja njenog neodredivog identiteta). Shvatala bi tada da je u zatočeništvu. Zato je, umesto da krči prolaz kroz čestar površine, dubila prolaz-u-dubinu – podudaran sa sasvim nepoznatim joj prostorom javnog pojavljivanja: onaj prostor od koga tek treba da istrgne svoj najintimniji svod!

Ona od tada nije više samo oko-s-krilima, spušteno na horizont obrubljivanja zemnog predela, već figura cele projekcione mačke – spremne za skok k domenu s koga nijednom smrtniku nema povratka.

5)

Razvezivanje mašne vremenâ:

Mačka je (u skoku) dohvatila vršak strele ovozemaljskih stremljenja, zaboden/zaglavljen u pregradnu stenu onozemaljskih prostranstava – i zatim se sa tim plenom ponovo vratila na zemlju.

To je povraćaj prvobitne (odrekle) mogućnosti (za svedoživljenost-u-snu) u njenom jasnijem – postojanijem – svetlu. Jer kljun najvišeg (praljudskog) stremljenja se izbrazdao, obojivši (– crvenilom samožrtvenog bića pra-noćnog vidilaštva –) samo jedan svoj odeljak. Ostale odeljke unutar vlastite prizme on ispuni zracima novog svitanja. Nov, šareni kljun umireno-svetlosne Sfere predodređene da – izuvijanim putem – oplovi Večnost. 

(…) Hajde! Sa leve strane ostavićemo bučnu harmoniju Plejada, i sa prestola uzleteti na zvezdane livade iza Oriona, gde se, umesto leja cvetova dan-i-noć ljubičice, nalaze leje trostrukih i trobojnih sunca.

(Edgar PoMoć reči)

Sta je to slikovito-efektivna mašinerija želje, što čini telo jednoga ptičje-dalekovidog subjekta?

 – treperava strela vremenâ, Figura Gakuše, koja sred pustoši pretpočetka staje na sunčev obelisk, i krikom objavljuje svoj trudno izboren početak. I ona je – kao pred ambisom ljuljajuća Ideja-Lađa – radeća na pogonu koga stvara bol izopštenika. A to je bol koji još umnogostručava žalno-cirkularnu energeju nje sâme, što jedina odoleva opštoj struji (odozgo nametnutoj svrsi) – te koja, preusmeravanjem svoje najvlastitije želje (za odredištem, samopočetkom) postaje strelina zapeta tetiva, figurina iskačuća opruga, – preusmeravajući pri tom strelu vremena od ograničenog cilja (jednog pobedničkog sveta – kao objekta) ka neograničenom cilju (vlastitom prekontekstualnom subjektu – vraćenom u noć presabiranja svih svetova, ili, u svečani protokol misli).

Jer Haosom prosečena Knjiga svih (uzajamno nesvodivih, daleko odstojnih) noći, jeste posuvraćenost-u-oko (naliv-pero) Gakuše zraka (tinkturnog mlaza) Njene prve prekognicije – dakle, zraka koji upravo obasjava onaj krajnje-izboren svet/vreme. A to je, zapravo, zabadanje vrška strele ovog zraka/mlaza u zgusnuto-eteričnu supstancu njegovog trajno-pomerenog početka. Evakuacija svetlosti rasvete apsolutne budućnosti u antiprostor /noćno zrcalo, zenicu posmatrača, čekaonicu mrtvih/. A taj je zaboden i odvaljen vršak odapete-strele-vremena ne drugo do zalomak paralelne stvarnosti: – fiksator ključnog ugla/trena za Gakušin gest Istrgavanja-iz-Knjige njenog belog, u-noć-svinutog Lista. I on je – kao najzad tu razavijen – opoziciono zrcalna svetlina; i to isključivo u smislu one vizure oprečnosti, iz koje ta knjiga (oko u naliv-peru jednog progresivnog vremena) samu sebe s čuđenjem prečitava.

Jer, preširoki je obim (prejaka je silina) istine jednog pojedinstva da bi ovo ispisalo svoje postojanje na samo jednu (po jednu) trenutno okrenutu stranicu sveobuhvatne Knjige (velike monade, stola svih mojri). Naoštreno naliv-pero te istine stoga vrši prorez listova ove već zaključene Knjige, postajući njegovim novim – titravim, izvanredoslednim – povezom. Kada se izgubi u Lavirintu ove “nove”, ispreturano-redosledne Knjige – do te mere da pomete lice njenih korica sa naličjem – tada naliv-pero zaklapa vlastito oko (pred prizorom bezizlaza). Ali upravo tada ono (– usled precrtanosti jezgrovitih mesta Knjige, odnosno, prosečenosti unutrašnje-potpornog podkruga Stola –) pruža utočište ovom izgnanom jezgru u oku svog pera: ovo tada više ne zahteva da (za nov, uskrsli rad) bude natočeno, već samoproizvodi svoj večno-lutalački (žarko-pisalački) život.

Imenovanje klase apriornih izopštenika uslov je ukrcavanja samotne vučice na Lađu svetlonosnog Beskraja.

Tekst je preuzet sa P.U.L.S.E.

Нема памети до накнадне памети: На фудбалу са Живком Николићем (Владимир Д. Јанковић)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је књиге поезије Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца и Даг, Света Јелена, књигу кратких прича Београд за упућене и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова Политика и Блиц.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина Хандке у Србији.
Живи у Београду.

Ливадица

Ко је био дете или момчић крајем седамдесетих и почетком осамдесетих у Београду, а није чуо за фамозну Ливадицу – тај, у најмању руку нема благе везе са фудбалом. Да, у то време је Звезда стигла до финала Купа УЕФА, где је, понајвише захваљујући аутоголгетерским незгодама и задртој судијској немилости, морала да уступи пехар Борусији из Менхенгладбаха, у то време су Здравко Боровница, Дуле Савић, Милош Шестић и Цвијетин Благојевић решетали европске одбране, у то време нам је и Дијего Марадона дао онај чувени гол, кад је лобовао Александра Дику Стојановића па цела Маракана прво утонула у мук, да би се који тренутак касније проломио ходочаснички аплауз – али, ипак, ако је у тим годинама постојало право фудбалско свето место у Београду, онда то нису били ни моћни стадиони у Љутице Богдана и Хумској, па ни романтичарски Омладински стадион на Старој Карабурми – већ грбава, нахерена, незамењива Ливадица на Ташмајдану.

Готово да није било детета које би први пут дошло на Ливадицу, а да не пита: зар ОВДЕ играте фудбал? Јер, Ливадица је била терен на стрмини, горњи гол био је на најмање четири метра надморске висине више од доњег гола. Ливадица је имала и друге спецификуме: терен је, фактички, ишао више у ширину него у дужину па сте, кад сте на доњој половини, имали фантастичан простор за продоре по десном крилу, док је лево крило било сужено, а подразумевало је и покаткад болне продоре кроз борик, где су углавном – што од грања, што од иглица – страдале бутине, цеванице, листови, некад и леђа, али, хвала Богу, очи никада.

Толкин на Ташу

Дечаци и момчићи који су долазили да играју фудбал на Ливадици били су, географски-административно, подељени на оне који долазе с Врачара и оне с Палилуле. И понеко, наравно, са Старог Града. Била су ту видљива разноврсна раслојавања, материјално-статусна, образовна, национална, о којима нећу сад говорити: тек, кад се прича о, рецимо, титоистичком или непосредном пост-титоистичком друштву па се помиње некаква равноправност, једнакост и шта ја знам… нема везе, нећемо о томе. Елем, језгро екипе која је временом преовладала на Ливадици чинили смо Жуња, Бразилац, Пјер, Веге, Груја, Гавра, Милан и Ненад, Дамир, браћа Елези (Емарли, звани Фрљин, затим Биран, Ирфан и Бујар), Мића Марковић, Влада Митић, Злаја Пушоња, Браћа Мрави (Велики Мрав и Мали Мрав) и, неизбежно, ја и мој млађи брат Сале, који је потоњу фудбалску и тренерску каријеру започео управо на Ливадици, и то на најбољи могући начин: уведен је у друштво старијих, у друштво вршњака свог старијег брата, па се са својих седам-осам-девет година калио у екипи једанаестогодишњака, дванаестогодишњака и тринаестогодишњака. Но, и то је било у духу времена: Пижон Петровић заблистао је у првој Звездиној постави већ као седамнаестогодишњак, Срба Стаменковић је исто био клиња кад је дизао Маракану на ноге.

Оно што је Ливадицу чинило посебном били су и такозвани кибицери, који нису били никакви манијаци и педофили, већ одрасли, старији људи који су волели да дођу и да нас гледају како играмо. Ја сам већ тада замишљао себе како, за неких тридесет година, четрдесет, долазим тако на Ливадицу да гледам децу која ту играју, али ме је – о чему сведоче моји најближи другари – већ тад морила мисао да се тада ту фудбал неће играти, то јест да нећу имати кога да гледам. Био сам у праву, као и много пута после тога, с тим што то моје бити „у праву“ вуче на ову незгодну, књижевну страну, ка Хакслију или Орвелу, рецимо.

На Ливадици су се повремено појављивали мањи дечаци који су желели да играју, а које је добар део наше већ уходане, зреле екипе прихватао с класичним дечачким ниподаштавањем. Дође, оно, клинац неки, а ови маторији, од 13, 14 година крену да га зајебавају, и клинац се расплаче па оде код маме да га теши.

Живко Николић

Приметио сам тако и једног дечка светлог, отвореног лица на којем су очи и сва мимика говорили о чистоти и нежности, а опет, био је и те како спреман да се бори, гинуо је за сваку лопту, изгарао. Неки од ових мојих из управе су га зајебавали, али ја сам одлучио да тог клинца узмем у заштиту и да не дозволим да га ико зеза.

Тако смо се и упознали. Ја му кажем: еј, мали, ја сам Владимир. А он ми одговори као да је изашао из Толкиновог Господара прстенова, све гледајући ме право у очи, бојажљив и одлучан у исти мах: „Ја сам Лука, син Живков.“ Тако ми се представио, што је и код мене, иако сам био беневолентан, изазвало одређену дозу подсмеха, јер наједном као да сам се нашао пред неким малишаном који се поносито представља као „Фродо, син Дрогов“, или „Арагорн, син Араторнов“.

Пошто је дечак још био мали, природно је било што има и пратњу: дискретна одрасла женска особа, да ли тетка, ујна или стрина, седела је на клупи док је он играо с нама, и није се мешала. Мени је посебан плезир представљало да свој заштитнички однос спрам малог сина Живковог, иако појма нисам имао ко је отац Живко, демонстрирам и пред њом, тако да дама буде мирна и да се не секира.

Једнога дана, међутим, викенд је био, субота или недеља преподне, на Ливадицу је дошао и, за нас, старији човек – Лука је ишао поред њега – који нас је питао: „Је л’ бих могао и ја да играм?“ Што да не, рекли смо сви; неколицина нас га је препознала, ови мало млађи и нису, али мени је свакако било занимљиво (и, на изразит начин, изазовно) што ће нам се прикључити и режисер Живко Николић.

Важно је победити

Због самог старосног профила играчког кадра, било ми је јасно да ћу, с обзиром на то да сам већ био зашао у 15. годину (беше то у пролеће 1983), увек играти против брадатог супарника који је, кад играмо, пословично скидао и џемпер и мајицу, оно што је горе имао на себи, и играо наг до појаса. Као физички ауторитет, он је око себе окупљао мање и млађе играче, док је у нашем тиму била та уравнотежена узрасна група од 14-15 година, уиграни момчићи које је интересовало пре свега да играју и да, наравно, победе. Јер, штоно рече наопако цитирани Кубертен, „важно је ПОБЕДИТИ, али да би се победило, важно је учествовати“.

Живко је у игри био максимално усредсређен, посвећен свакој акцији; играо је с ангажманом и вољом младића који хоће да победи. Према својим саиграчима, углавном мањом дечурлијом, није се односио покровитељски; тачно је умео да одреди кад он треба комплетно да преузме ствар у своје ноге, а кад треба упослити неког од саиграча. Према противницима је, пак, био на неки необичан, витешки начин пажљив; упуштао се у игру, није штедео ни себе ни ривала, али је све време јасно показивао свест о томе да игра с људима који су трипут млађи од њега, избегавао је сваки физички контакт, те се тако сећам његовог напречац накошеног, извијеног тела, кад избегава потенцијално неугодан дуел, а све да не би случајно неко дете повредио.

Избегавао је и оно што Енглези зову eye contact. Иако смо најмање четири-пет пута играли тако, не сећам се да су нам се погледи икад укрстили. Чак сам приметио, посматрајући га, да понекад неког противничког играча и гледа у лице, или у очи, али кад овај то не види; чим се посматрани прене и узврати поглед, Живко брзо, али деликатно, скрене поглед у страну.

Никад се није осмехивао. Видело се неко, као, олакшање на његовом лицу кад би дао гол или кад би његови дали гол, али осмеха на његовом лицу се не сећам. Не памтим ни његов глас: играо је готово немушто. Далеко од тога да је био флегматичан, напротив, сав је био од нерва; али никад не би подвикнуо својим саиграчима кад нешто забрљају, нити се гласно љутио на неку нашу „одлуку“, кад кажемо да је био аут, или да је била рука, а он, можда, мисли да није.

У мојој накнадној свести (а ако, како Матија Бећковић каже, нема памети до накнадне памети, могуће је да нема ни свести до накнадне свести), два елемента издвајају се као битна: ја тад, као четрнаестогодишњак, јесам знао ко је он, али његове филмове највероватније нисам тад био гледао још ни на парче. Сад схватам да је тај човек разговарао са Савином Гершак и снимао је како се скида и купа, шта ја знам. Да ли је и са Савином избегавао eye contact, да ли је и с њом обазриво и увиђавно избегавао сваки физички контакт? Вероватно јесте. И, друго, кад сам скоро тридесет година касније ја почео да играм фудбал с клинцима који су имали од 13, 14, 15 па до 20, 25 година, схватио сам да и у мени постоји тај импулс, исти импулс који је њега гонио да крајње озбиљно и посвећено игра тај, чист фудбал с нама на Ливадици. С тим што сам ја имао жив контакт с тим клинцима, што сам викао, драо се, радовао се гласно, љутио се, свађао.

Врло је могуће да је Живко Николић био бољи човек од мене.

Текст је преузет са портала ОКО магазина РТС.

Владимир Д. Јанковић – фото: Ултра тркач Србије

VAŠA SMRT JE NAŠA OBAVEZA (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

VAŠA SMRT JE NAŠA OBAVEZA

Todorović je bio „grao“ čovek.

To je konkretno značilo da je u mladosti pisao pesme za koje su mu neki čak govorili da nose potencijal a da sad radi kao veterinarski tehničar u jednoj prigradskoj opštini. Bio je u braku koji nije potrajao dugo, još u njegovim dvadesetim, u kome je dobio sina koji je posle njihovog razvoda prešao da živi s majkom. Nisu imali nikakav kontakt što mu je, na neki način, predstavljalo olakšanje, jer je oduvek bio potpuno nesnađen u ulozi roditelja i osećao se odrođenim od sopstvenog deteta. Od babe koju je voleo nasledio je garsonjeru u Borči međutim nju je, u nekom napadu nepromišljene euforije, prodao i vrlo brzo potrošio ionako malu svotu novca.

Trenutak u kome se ova priča dešava zatekao ga je kao podstanara na Labudovom brdu u iznajmljenoj sobi neopravdano skupoj za njene performanse, na poslu na kome mu je pretio otkaz i generalno posivelog od života koji niti mu je bio po meri niti donosio ikakve radosti.

Tih dana je Vlada euforično najavljivala Program Nacionalnog Preporoda (skraćeno PNP) koji je, između ostalih, sadržavao i poprilično kontraverzne mere koje su bile na ivici prihvatljivog a neke od njih su i krupnim koracima prelazile granice morala i zdrave pameti. Jedna od njih je, koja je spadala u skup mera štednje, nudila ljudima mogućnost da, po vrlo povoljnim uslovima, okončaju sopstveni život. Taj predlog je pravdan prevelikim brojem stanovnika koje posustala ekonomija nije mogla da podrži, tezom o „svežoj i mladoj krvi“ koja je neophodna da bi Nacija neumoljivo krenula putem prosperiteta dok je zakulisni i pravi razlog kampanje je bio potpuni kolaps penzionog fonda koji Država nije mogla da prizna u strahu od nemira i razgnevljenih staraca. Taktika je bila da agresivnom kampanjom probaju da, makar kod nekih, sveprožimajući očaj predstave kao čin vanrednog herojstva. Mamac, nadalo se za neke dovoljan, da ih gurne preko ivice. Kao što se u kolonijama pacova dešava da određen broj „prekobrojnih“1 , koji ugrožavaju opstanak zajednice, dobrovoljno i svojevoljno skoči sa litice kako bi ostatku obezbedili opstanak tako je i vladajuća klika računala na beznađe kao okidač koji bi njima išao na ruku. Ceo grad, sva sredstva informisanja bila su preplavljena prigodnim sloganima tipa: „Vaša smrt je naša obaveza“, „Brzo i bezbolno – eutanazija za večnost“, „Za vaše unuke vi ste heroji“ i tome slično. U udarnim terminima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom emitovani su tok šou emisije gde se sa raznih aspekata pokušavalo da predstavi odustank od života kao nešto, ako ne primamljivo, ono barem prihvatljivo.

Todorović se već toliko svikao na mehaničko obavljanje svojih rutina da ga nije doticala agresivna kampanja oko njega. Jednostavno, slabo šta ga se generalno ticalo, još manje diralo.

I tako se tog petka „grao“ Todorović dovukao do svog sobička, bacio torbu na sto i onako obuven legao na krevet. Mogao bi u tom položaju da ostane do sutra ujutru i ponovnog kretanja na posao. Eventualno je glad mogla da ga pomeri iz te otupele nepomičnosti.

Odjednom, oglasio se njegov telefon sa stola. Stigla mu je poruka. A njemu niko ne piše.

Nikad.

Nije znao da li ga možda raduje ta neočekivanost ili možda više da od nje strepi.

Neko vreme je proveo u toj otupeloj uznemirenosti odlažući trenutak suočenja sa izazovom koji mu je nametnula stvarnost.

U tom premišljanju vreme je prolazilo i trebalo mu je nekoliko minuta dok se konačno nije pokrenuo i prišao stolu.

Nepoznat broj.

Otvorio je poruku.

Preseklo ga ja preko stomaka. Bila je to njegova bivša žena.

„Sin ti se ženi. Venčanje je u sledeću nedelju. Ponesi poklon”

Gledao je u slova kao da je odjednom zaboravio da čita. To jest čitao je ali značenje pročitanog mu nije dopiralo do mozga.

Sin. Nije ga video skoro dvadeset godina. Nije imao nikakvu predstavu kakav je sada. Ne samo to, nego ga je iznutra odavno napustio osećaj bliskosti i neposredne podrazumevanosti sopstvenog ploda. Ako ga je ikad i imao.

Njegovo povlačenje iz odnosa, generalno, nije bio nikakv čin herojstva, pa čak ni neka vrsta osobenjaštva, već razarajuća slabost koja ga je izjedala već decenijama. Slabost koju nije imao problem sebi da prizna jer je bila toliko očigledna. Isto kao što se nije usuđivao da se s njom razračuna. Bio je toliko pomiren s tim da je bio spreman da takav dočeka smrt kao konačnu kapitulaciju. I činilo mu se da s tim nije imao problem. Odnosno, takav ishod mu je bio prihvatljiviji nego bacanje u vatru pokušaja koji su se, po pravilu i bez izuzetka, završavali frustracijom.

Bacio se nazad na krevet. Nastupilo je stanje fizičke i psihološke obamrlosti kojom je pokušavao da amortizuje uznemirenost koja ga je preplavila. Nevoljno su počele da mu se izlistavaju slike i sećanja.

Onaj jedan dan kad se lepo igrao sa sinom.

Bilo je popodne, gugutke su se bučno glasale i od tog zlatastog osvetljenja zalazećeg sunca predmeti su delovali zaobljeno a život prijatan. Ostali su sami u sobi i on se osmelio da se igra sa svojim detetom. Uvek je oklevao da mu priđe jer nije bio siguran kako se to radi, jer je imao paranoju da će da ga „polomiti“ neveštim rukovanjem. Ali, taj dan atmosfera je bila takva da mu se učinilo da je na sigurnom, i da bi mogao sebi da dopusti da se opusti. Da misli, da ako se i desi pad, da će to biti pad na meko. On se blesavio a dete se smejalo. Bilo mu je drago pa se kreveljio još suludije na šta je dečak zvonko uzvraćao. Uzeo ga je u naručje i osetio detetov miris, mešavinu mleka i blagog sapuna od koga je obuzela neka milina. Sa milinom je došao i osećaj slobode pa ga je podigao od zemlje i počeo da baca u vazduh. Prvo po malo pa onda sve većim izbačajima. Dete je kliktalo od straha koje se dodirivalo sa srećom, uzbuđenje je plavilo obojicu, gugutke su gukale, sunce je bilo prijatno.

Bilo im je obojici toliko lepo da je bilo savršeno.

I onda se desio krešendo sreće i bacanja uvis – dečak je veselo ispovraćao mleko koje popio neko vreme pre toga. U prvi mah su nastavili da se smeju. Tj. on se smejao dok nije shvatio da se mali snuždio a da je on sav ulitan u rezak smrad mlečne bljuvotine. Potom ga je preplavila panika kako da sredi sina tako da njegova žena uopšte ne primeti da se išta desilo. Držao ga je u rukama dok su se gledali u oči i registrovao je onaj momenat kada se zbunjenost u detetovim očima prelila u paniku, dok su me se oči u sekundi napunile suzama a usta pustila urlik.

Plač je bio toliko glasan i nedvosmislen da bi i mrtve dozvao. A kamoli majku. Dotutnjala je kao bizon, zgrabila dete, ošinula ga pogledom punim mržnje i tvrdo rekla: „Nesposoban si“.

Nestala je negde, po čangrljanju je mogao da zaključi da ga kupa ali nije imao snage da proveri jer se bio zamrzao. Nije mogao da se mrdne, nije mogao da misli, šlajfovao je u tom preplavljujućem osećaju srama i neadekvatnosti, ne znajući kako uopšte da postoji u tom trenutku.

Poćutao se i skupio na stolici želeći da bude neprimetan iako je istovremeno bio vrišteće prisustvo. Žena je takođe ćutala mada je itekako govorila besnim, žustrim pokretima kojima se istovremeno spremala za izlazak i malog za spavanje.

Na vratima se okrenula i rekla: „Valjda možeš da ga sačuvaš dok spava“.

Vrata su se zalupila i zvuk je nastavio da zvoni u koncentričnim krugovima smrzavanja na ćelijskom nivou njegovog tela a on nije mogao da misli, da se pokrene a kamoli da je pita gde ide.

Još neko vreme je odsedeo tako zamrznut na stolici, potom se, na jedvite jade, pokrenuo, otišao do sobe i ustanovio da dečak spava. Osećao se užasno krivim iako nije mogao da definiše tačno zbog čega.

Seo je u stolicu jer ga je nelagodnost sprečavala da legne u krevet, imao je osećaj da ne „zaslužuje“ takvo opuštanje i tako satima sedeo u mraku dok se, u jednom trenutku, nije osetio sposobnim da se odvuče do kreveta u koji je legao obučen, samo izuvši cipele.

I sada je isto tako ležao obučen na krevetu. Zurio u tavanicu, nesposoban da se pokrene, u sebi i na spolja. Pokušao je da zamisli sebe u toj situaciji. Kako se pozdravlja sa sinom koga nisi video dvadeset godina? Da li da bude srdačan ili ljubazno-uzdržan? Svi će ga gledati. Na tu pomisao mu se želudac skupio u suvu šljivu.

A žena? Kako, pobogu, s njom.

Kakav poklon da kupi?! Od kojih para, uostalom?

Previše nepoznanica, premalo snage da o tome misli. Okrenuo se na stranu prema zidu i tupo zaspao.

Buđenje mu nije donelo ni olakšanje a ni odgovore. Pomoglo mu je utoliko što ga je na kratko izdvojilo iz mučne situacije koju nije znao kako da razreši. Ustao je, pišao i odlučio da malo prošeta, možda i uoči nešto što bi mogao da kupi kao poklon. Instinktivno je znao da mu ništa ne može doneti instant olakšanje ali može da ipak učini nešto zbog čega će se osećati manje grozno.

Spustio se do centra i hodao nogu pred nogu Bulevarom, mehanički zagledajući izloge. Nadao se nekom čudu – da će da ugleda NEŠTO što će mu se samoočevidno pokazati kao poklon a da je pri tom i jeftin. Nije mogao da definiše šta bi to, makar otprilike, moglo biti pa je tako sa jednako odsutnom pažnjom zagledao i radnjice „Metraža na kilo“ i knjižare.

Uočio je neko komešanje, neke mlade devojke su se veselo smejale. Hteo je da ih izbegne ali su ga već primetile i veselo ga pogledale. To ga je toliko zbunilo da je hteo odmah da se skloni ali bilo je već kasno da neupadljivo menja putanju. Nije nikako mogao da shvati čime bi on mogao da privuče pažnju razdraganih devojaka koje su, onako jedre i slatke, delovale kao da su se tik otisnule iz srednje škole.

  • Dobar dan gospodine! Zvonko su mu se obratile.

Smuljao je nešto kao odgovor, gledajući više u vrhove svojih cipela nego njih u lice.

  • Da li ste čuli za Program Mera Preporoda naše Vlade?

Nisu ni sačekale da im odgovori nego su mu tutnule u ruke neke flajere i odgrajile dalje.

Todorović je goreo na unutra, nenaviknut na ovakvu pažnju, iako je bila ovako kratka i čak se nije ticala direktno njega.

Pogledao je flajer. Velikim, crnim, boldovanim slovima pisalo je:

VAŠA SMRT JE NAŠA BRIGA. VAŠE JE SAMO DA UMRETE A MI ĆEMO URADITI SVE OSTALO.

Nije mogao da čita dalje.

Ne zato što je bio sablažnjen.

Nego zato što ga je mamilo pročitano.

Nastavio je da se vuče Bulevarom i da mehanički zagleda izloge. Mada, pažnja mu uopšte nije bila na besmislenom šarenišu . Flajer je gužvao po rukama ali nije mogao da se odluči da ga baci. Sklonio se u stranu od reke ljudi koja je tekla Bulevarom, ukopao se u mestu i pažljivo ga proučio.

Vizuelno sve je izgledalo prilično neugledno, sklepano kao jeftina ambalaža keksa za groblja i zadušnice. Nekoliko slogana, kratak tekst o benefitima takve odluke i dole, sitnim slovima, ispisano nekoliko adresa, tj „punktova“ gde su zainteresovani mogli da se obrate.

Jedna od ispostava je, gle čuda, bila blizu njegovih trenutnih koordinata. Skoro pa iza ćoška. Bilo je čudno kako je njegov hod postao odlučan, odjednom se nije vukao, više je hitao.

Stigao je.

Nije bila u pitanju nikakva zvanična institucija, kako je negde očekivao. Pre neka priručna ispostava, zlonamerni bi rekli – straćara. Trebalo je da uđe u ulaz između kafane i krojačke radnjice, potom se obreo u nečem što je ličilo na zajedničko dvorište sa nekoliko trošnih kućica. Mesingana tabla mu je rekla u koju od njih da uđe. U hodniku se osećala memla, jedna vrata su bila otvorena.

Ušao je.

Nije bilo nikog. Zbunio se i odjednom prepao svoje odlučnosti . Taman hteo da šmugne kada je začuo grub glas:

  • Izvolite?
  • Ma ništa, ja sam samo došao da se… raspitam.

Nije mogao da se seti ničeg pametnijeg što bi rekao.

  • Pa izvolite, pitajte.

Glas je bio i dalje grub i nimalo predusretljiv. Začudo, upravo je ta frekvencija obraćanja bila ta koja je magnetski delovala na Todorovića. Umesto da ga otera on se Glasu povinovao. Sve vreme je više gledao u vrhove svojih cipela umesto u muškarca ispred njega.

  • Pa eto, hteo sam da vidim kakvi su… uslovi.
  • Odlični.

Umesto da se naljuti i da se u njemu nešto pobuni na takvu neljubaznost Todorović se postideo i počeo da se oseća strašno krivim. I neadekvatnim. U stvari, to osećanje se toliko intenziviralo da je osetio da, kad bi to bilo moguće, da bi bukvalno sagoreo i da od njega ne bi ostalo ništa do hrpica vrućeg pepela.

Činilo se da je službenik nemotivisan za svoju ulogu Animatora za eutanaziju pa je Todorovićeve muke prekratio tako što mu je dao, kako je rekao, „odštampani materijal u kome sve lepo piše“.

  • Sedite ovde pa pogledajte.

Seo je na stolicu koja ga je podsetila na razvaljene stolice iz školskih klupa. Takođe, jedno od mesta kojih se nerado sećao. Pokušao je da se koncentriše ali slova su mi igrala, preletao je preko pasusa i samo su mu, povremeno, do svesti dopirale floskule tipa: „Nećete se pokajati“ ili „Činite dobro za vaše unuke i društvo u celini“, „Nećete imati nikakvih troškova oko sahrane“, itd.

Nije mogao da odredi koliko dugo je tako sedeo pokušavajući da išta shvati i sklopi u neku celinu a kamoli izvede zaključak kada ga je prenuo Glas:

  • I? šta kažete?
  • Ne znam. Mogu li malo da razmislim?

Njegova neodlučnost je kanda ražestila neljubaznog Animatora za eutanaziju pa mu je oštrim pokretom uzeo papire iz ruke na šta se Todorović opet osetio strašno krivim. Imao je suludi poriv da se umili svom potencijalnom dželatu pa je drhturavo zapitao:

  • A ako zakažem termin, mogu li da se predomislim?
  • Gospodine… šta vi zamišljate, da je ovo nekakva igra? Ovo su ozbiljne stvari, teške odluke.

Pogledao ga je preko naočara na šta se Todoroviću želudac zalepio za kičmu.

Sekund, dva je trajala neprijatna tišina koju nije mogao da izdrži pa je iz njega izletela rečenica:

  • Kada imate termin?

Izgovorio je to kao da je nešto mimo njega izgovorilo reči u prostor i onda su one nastavile da stoje u prostoriji i da zveče, kao osvetljene neonskim osvetljenjem.

  • Prvi slobodan termin imamo u sledeću nedelju.

Nedelju.

U nedelju.

Tada je venčanje njegovog sina. Ne može tada. Treba da kupi poklon. Treba da razmisli šta će da obuče. Treba da se pripremi na suočenje sa svim onim ljudima. U njemu su se, nepovezane, uskovitlale sve te misli i jedna neprijatnost je potisnula drugu, poželeo je da smesta izađe napolje, da se nadiše vazduha i da sedne, jer ga noge nisu držale.

  • Naravno, samo treba da se dogovorimo oko nekih formalnosti. Pre svega, ko su vam naslednici, šta ćete sa imovinom, da li postoje tereti na vaše ime. Osim toga, naša Vlada, osim što na sebe preuzima sve troškove oko vaše sahrane takođe isplaćuje novčanu nadoknadu. Iznos je naravno simboličan obzirom na čin ali jeste jedna vrsta zahvalnosti koji naša Vlada iskazuje svakom ko se na ovo odluči.

Glas je izdeklamovao propagandni program kao da je nasnimljen na traku. Todorović je tupo slušao dok se njegov um rojio oko ideje „naknade“. Asocijacije su se smenjivale jedna za drugom. „Pa da, kao što ima Nadnica za strah, tako je i ovo, Naknada za Smrt. Apsurdnost te misli se skoro prevalila na smešno ali nije imao snage da se ičemu u tom trenutku smeje. U toj unutrašnjoj konfuziji su reči „naknada“ i „poklon za sina“ počele da igraju jedna oko druge i uvatile se u kolo. Za to vreme Glas je nastavio da melje o Uslovima i Odredbama a Todorović je plakao, na unutra. Plakao je jer je znao da ne može da se odupre. Jer je znao koliko je slab i koliko ga nema.

Animator je primetio njegovu odsutnost, zastao, uzeo vazduh i suvo izgovorio:

  • Ukoliko se odlučite, kome ide naknada?

Todorović se prenuo i kao iz topa izgovorio:

  • Mom sinu.
  • Odlično. Daćete mi njegove podatke. Biće mu isporučeno u sledećih nekoliko dana. U stvari, samo sekund, ne morate u nedelju.

Petljao je po debelom rokovniku koji je držao u rukama.

  • Možete i danas. Tačnije sad, imamo slobodan termin.
  • Sada?!

Ta mogućnost ga je u sekundi precepila na pola.

Na neki apsurdni način, dotakavši samo dno svoje slabosti, u njemu se zgusnula odlučnost. I kao što se plivači otiskuju o pločice bazena kada dođu do njegove ivice, prvi put je, kao da je na glumačkoj vežbi, glasno i razgovetno izgovorio:

  • Da. Sad, molim vas.

Animator za eutanaziju se bez reči okrenuo i nestao u prostoriji iza a Todorović je ostao da se puši. Nije mogao da definiše kako se osećao, da li mu je laknulo ili je isprepadan. Bila je to jedna kakofonija osećanja koja je stvarala prividan mir, nešto kao unutrašnja bela buka.

Posle izvesnog vremena Animator se pojavio i ćutke Todoroviću pružio hrpu formulara. Seo je i shvatio da nema olovku.

  • Izvinite, da li možda imate hemijsku?

Animator se našao silno sablažnjen ovim pitanjem.

  • Vi ste ovde došli nepripremljeni?!

Njegov razum je mogao da registruje suludost ovakvog nastupa. Pobogu, šta znači doći pripremljen na sopstvenu smrt. Ali, nekako, nije ga doticala ta neljubaznost nego se dohvatio hemijske koja mu je doturena preko stola i počeo da ispunjava upitnik.

Ne, nema nikakvih tereta na svoje ime. Ima naslednika ali ne i imovinu koju bi mu ostavio. Da, o svemu ovome se mogu nabaviti odgovarajuće potvrde. Da, u potpunosti se slaže sa svim uslovima i odredbama Ugovora.

Ispisivao je, stranu po stranu. Sa svakim novim odgovorom na postavljeno pitanje pisao je sve žustrije i ubrzanije, moglo bi se reći da je bio euforičan.

Osećao je da je zaseo na taj strmoglav do realizacije kao da je seo na nauljeni tobogan.

  • Završio sam. Spreman sam.

Objavio je.

  • Izvolite.

Suvo je uzvratio Glas.

Prostorija za izvršenje je bila sobica niskog plafona sa minimalnim osvetljenjem, tek toliko da je Animator mogao neometano da barata oko Todorovića pritežući remene oko njegovih zglobova.

U pitanju je bila injekcija koja se davala u venu.

Setio se da je imao strah od vađenja krvi ali mu to sad nije bilo bitno. Sklopio je oči ispod kukuljice koja mu je natučena na glavu. Osetio je peckanje, potom čuo vrata koja se zatvaraju.

Obuzeo ga je talas nezaustavljive topline koja se pela od nožnih prstiju ka gore. Kao onaj davno zaboravljeni osećaj toplog ispovraćanog mleka. Odjednom mu je sve bilo jasno i sve je znao.

Da je ipak trebalo da pokuša.

Da nije sve tako strašno.

Da nije nemoguće.

Onda kada imaš Vreme.

1 Pre mnogo godina sam naletela negde na ovaj podatak ali sad sam guglala i nigde ne mogu da nađem potvrdu.

Краљица Драга и ефемерни спектакл (Милош Тимотијевић)

Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.

Краљица Драга и ефемерни спектакл

Краљица Драга Обреновић (23. септембар 1866 – 11. јун 1903) спада међу најомраженије личности у српској историји. Политички екстремизам њених противника, мизогинија и пропаганда нове династије Карађорђевић условили су стварање слике у којој се Драга доживљава као „блудница на трону”, а њене убице, које су сабљама исекли краљичину „јалову утробу”, као јунаци и спасиоци Србије.

Краљица Драга Обреновић

За свирепи злочин свакако је требало наћи адекватно оправдање, које се свело на вишедеценијско стереотипно истицање негативних карактерних особина жртава. Непопуларност краљице Драге и краља Александра Обреновића имала је и своје реално упориште у њиховом ауторитарном режиму, као и скандалима попут краљичине неуспеле (лажне) трудноће. Пошто је исте 1901. године изненада умро краљ Милана, а руски цар одбио да у званичну посету прими краљевски пар из Србије, легитимитет династије Обреновић постао је веома упитан, чему је допринела и вест да ће можда један Драгин брат постати наследник владарског трона, јер она није могла да роди престолонаследника своме десет година млађем супругу.

У таквој политичкој атмосфери препуној напетости и неизвесноти организовано је велико путовање владарског пара у унутрашњост Србије. Након прославе краљевог рођендана у Смедереву, Драга и Александар су од деветог до двадесетог септембра 1901. обишли Крагујевац, Краљево, Жичу, Студеницу, Чачак, Пожегу, Ужице, Добрињу, Таково, Горњи Милановац, Луњевицу, Вујан, Враћевшницу и вратили се у Београд. Посета је била добро испланирана и умерена на она места која су била важна за националну, црквену, династичку, породичну и личну традицију краљице Драге и краља Александра.

Званичне посете владара припадају домену јавних свечаности и перформативне културе у којој се многи вербални и визуелни симболи спајају у сажимајуће јединство спектакла кроз сложену структуру комуникационог деловања. Срби су ефемерне спектакле као артифициране јавне свечаности прихватили још у XVIII веку, у оквиру верско-политичких и пропагандних програма карловачких митрополита. Са стицајем државности стекли су се многи услови за ширење нових форми ефемерног спектала који се редовно организују од почетка тридесетих година XIX столећа, па све до првих деценија XX века.

Јавне свечаности имале су веома сложену форму и значајно место у програмима владарске пропаганде, а њихов концепт био је кодификован и веома прецизно одређен. Драматуршко деловање подстицало је емоционалну приврженост династији чији су владари били својеврсни „хероји нације”, а унапред организовано извођење ефемерног спектакла подразумевало је јасно утврђивање пута кретања свечане поворке и поштовање главних тачака у топографији града при чему су у програм прославе укључивани сви социјални слојеви. Увежбаност извођења многих пропратних дешавања били су веома важни, као и неизоставно поздрављање владара који су путовали кроз припремљене декорације и кулисе, а не стварност. Тријумфалне капије, пирамиде, стубови, заставе, цвеће, транспаренти, коњаници, свечани говори, здравице и зарицања, присуство деце и јавно исказивање радости (од певања до плакања), били су саставни део декорације током њихових посета, с циљем прославе владара и уздизања државе и нације.

Окружно начелство и црква у Чачку почетком 20. века

У суштини сврха политичких ритуала своди се на одржавање постојећег поретка у држави. Такви перформанси представљају догађаје који се у свести људи налазе изван пролазних и непредвидивих друштвених дешавања. Владар, као централна личност државе и организованих свечаности, треба да буде јемство очувања целовитости и трајности заједнице, при чему се нарочито подстиче вера у унапред осмишљен сценски приказ.

Иако је спектакл у свим местима које су краљица Драга и краљ Александар посетили био сличан, ипак је посета Студеници, Жичи и Краљеву била је прилика да се краљевски пар потврди као наследник баштине средњовековних српских владара. Поклоничко путовање у манастире праћено је јавним клечањем током молитви, целивањем светитељских моштију и богатим даровима. Религиозност краљице Драге није била површна, јавна и усмерена ка придобијању наклоности цркве, јер се усрдно молила и у својим приватним одајама у Београду испуњеним бројним иконама.

Међутим, посете владара увек морају да имају и пропагандни карактер, нарочито у контексту потврде разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије. Свечани долазак владара у завичај увек представља својеврсни обред размене између унутрашњости, из које се црпи легитимитет, и престонице, симбола шире државне заједнице, која има задатак да „награди” завичај. Све се приказује као „праведан” повратак ствари на своје место, јер је природно да владар не заборави родни крај који му је омогућио политички узлет, а главне теме вербалне политичке комуникације постају пријатељство и оданост.

Добриња као место рођења кнеза Милоша, родоначелника династије Обреновић, Горњи Милановац родни град краљице Драге и село Луњевица одакле је био њен деда, били су завичај који им је увек давао безусловну подршку. Важна места сећања били су и Таково где је подигнут Други српски устанак, Љубић где је извојевана највећа победа, манастир Вујан гробна црква краљичиног деде, као и манастир Враћевшница место где је сахрањена мајка кнеза Милоша, тако да се појам „завичаја” из околине Горњег Милановца територијално ширио према Пожеги, Чачку и Крагујевцу.

После женидбе краља Александра Обреновића са Драгом Машин (девојачки Луњевица) 1900. године дошло је до стварања нових и разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије у коју је укључен и Чачак у коме се родила и Анђелија Анђа Кољајић, мајка будуће краљице Драге Обреновић. Иначе Анђелијина мајка Ана (баба краљице Драге) била је старија ћерка проте Јанка Михаиловића Молера из Негришора у Драгачеву, чувеног иконописца и сликара. Поред ових директних, Луњевице су имале и низ других родбинских и кумовских веза у Чачку.

Тако су породична политичка баштина и релационе мреже унутар локалне заједнице и централне власти за Чачак почетком XX постали веома важни. Они увек представљају важно политичко поље у коме се стварају услови и за симболичко-пропагандно обликовање простора на коме се делује. На тај начин Чачак је постао део проширеног завичаја Обреновића и Луњевица, чији је значај био посебно важан почетком јесени 1901. године, када је после Драгине непостојеће трудноће и губитка наде да ће Србија добити наследника династије Обреновић све више говорено о могућности да Никодије Луњевица, најмлађи брат краљице Драге, постане престолонаследник. На тај начин породица Луњевица била је потенцијално нова династија.

Краљица Драга Обреновић је и поред тога имала низ савладарских функција, а назнаке да ће Луњевице постати нова владарска породица никако нису прошле неопажено у јавности Србије, посебно околини Горњег Милановца и Чачка, простора где је живела снажна локална традиција у вези са Другим српским устанком. Постоји и претпоставка да је краљ Александар Обреновић због наклоности према Драги Машин већ 1896. године имао намеру да се окружи људима заслужним за обнову српске државности, тако да се говорило о могућој обнови племства. Црква је владавину династије Обреновић приказивала као обнову средњовековне државе Немањића, а владавину краља Александра као пример симфоније државе и цркве. Садејство државе, нације и монархије, као и широко прихваћен концепт владара као изабраног „хероја-краља”, приказивани су као збирни симбол народних тежњи. Истовремено црква је инсистирала да је владар („миропомазаник”) мистични предводник свога народа, што је био наставак средњовековних династичких идеја.

Зато је долазак краљице Драге и краља Александра Обреновића у Чачак 15. септембра 1901. био важан догађај. После посета Студеници, Краљеву и Жичи, краљевски пар је полагано кочијом путовао према Чачку. Најпре су застали су селу Лазац, потом и Заблаћу у коме је приређено и молепствије у локалној цркви. Свештенство предвођено парохом Миланом Поповићем дочекало је госте у свечаним одеждама. Након тога је организован ручак за преко 100 особа, на коме је угледни свештеник Вићентије Поповић наздравио краљу и краљици, а монарх окупљеном народу Среза трнавског који је почео да игра коло.

Дочек у Чачку такође је био свечан, мада без тријумфалних капија као у Краљеву. Густи шпалири окупљених људи били су постројени све до цркве у центру вароши, пред којом су стајали упарађени ђаци основне школе, као и многи други грађани и грађанке. Девојчице и жене уручивали су краљица букете цвећа пре и после уласка у храм. У цркви је владика Сава Дечанац (Ђорђе Бараћ, 1831-1913) одржао благодарење и указао на значај Чачка и Љубића у симболици победе Милоша Обреновића над Турцима после петовековног робовања. Обреновиће је упоредио са Немањићима, а Бој на Љубићу истакао као прву велику и прекретничку српску победу после Косова. Цео говор обликован је у духу борбе хришћанства против агресивног ислама и неупитне оданости династији Обреновић, коју је сама „Промисао” довела на владарски трон обновљене Србије. Епископ није пропустио да помене како је краљица Драга по рођењу своје мајке заправо Чачанка.

Епископ Сава Дечанац био је истакнути великодостојник Српске православне цркве, али у исто време национални радник и учесник ослободилачких ратова. На челу Жичке епархије, са седиштем у Чачку, налазио се од 1890. до 1913. године. Био је носилац бројних највиших одликовања (Таковског крста I, III и V реда, Белог орла IV реда, Светог Саве I реда, Данила II реда). Управо је он у свом делу „Владалац и народ : крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне” (1897) развио државни концепт о владару као глави националног организма и нужности покоравања краљевској власти. Тиме је подупиран владарски ауторитаризам Обреновића и обнављана средовековна идеја о средишњем месту краљевског помазаника у држави, додатно учвршћивана везивањем за династију Немањића. На тај начин власт Обреновића приказивана је као обнова средњовековног „златног доба“, чиме је њихова породица добијала и нејасну перспективу стицања статуса светости. Поједини публицисти владајућу династију јавно су санктификовали, мада је нововековни концепт власти имао превасходно световно исходиште. Српска црква је током XIX века (посебно крајем столећа) у оквиру хвалоспева династији Обреновићи приказивала кнеза Милоша као духовно-националног еквивалента библијским узорима („божји изабраник“, „изасланик божји“ „месија“) и настављача државне мисије Стефана Немање, јер су обојица извршили велики препород српског народа који је на тај начин у потпуности, попут јеврејског, постао „изабрани“. Црква ипак националну идеју није претпоставила религијској, нити је кнез Милош канонизован.

После изласка из чачанске цркве „краљевски супружници” кренули су у зграду Окружног начелства која је била спремљена за њихов конак. Већ у пројектовању ове монументалне зграде, архитектонски обликоване у стилу класицизма, спратни део до цркве био је предвиђен за резиденцију Обреновића када дођу у Чачак. Пред улазак у зграду краљевском пару је хлеб и со симболично понудио Влајко Антонијевић, а свечани поздрав изговорио је Никола Радовановић, истакнути обреновићевац и личност која је својевремено краљу дала подршку да ожени Драгу. Дочек је био достојанствен и нарочито се допао краљици, тако да је одлучено да и сутрадан остану у Чачку, што није било планирано протоколом, чиме се боравак у вароши и најближој околини продужио на три дана.

Општина Чачак је у новоизграђеном хотелу „Крен”, отвореном претходне 1900. године, за краљевски пар приредила велики банкет на коме је било преко 150 особа. Иначе овај хотел је прва зграда у Србији која је у својој архитектури имала елементе сецесије. Краљу и краљици први је наздравио Иван Стојшић, први апотекар у вароши и будући народни посланик. Краљ Александар је отпоздравио и захвалио се на пријатном и топлом дочеку. Поред тада важног политичког питања у вези прихватања и спровођења у живот новог Устава, краљ је инсистирао како је Чачак везан за династију Обреновић „историјским успоменама” и да је родно место краљичине мајке. После банкета одржан је серкл, а затим су краљ и краљица после поздрављања отишли на конак у зграду Окружног начелства. Тога дана Драга и Александар поклонили су варошкој сиротињи 400 динара у сребру.

Хотел Крен почетком 20. века

Ујутро, пре доручка, краљевски пар је у згради Окружног начелства примао грађанство, чиновништво, чланице Женског друштва, свештенство, како из Чачка, тако и околних места, а затим и депутације из разних срезова. Касније је приређен ручак на коме је било 60 угледних особа из Чачка и околине. Око 5 часова по подне краљ и краљица возили су се са својом свитом по вароши и љубићким друмом. Увече, у 7 часова, приређена велика бакљада. Цео простор испред цркве и зграде Окружног начелства био је испуњен светом, осветљен бакљама и лампионима. На врху једне „куле” у облику троношца такође је горела ватра. Краљевски пар махао је народу са прозора, на улици је било народно весеље, свирала је музика, певала се химна Србије.

Свечани говор у име Чачана одржао је адвокат Драгутин Васић: „Чачани, вазда одани, увек су са усхићењем и радошћу дочекивали свога Краља и Господара, који је у више прилика удостојио овај град Својом високом посетом. Али данашњем одушевљењу, радости и срећи њиховој нема краја, јер поред свога омиљеног Краља, коме су веома захвални, дочекују и верну Му и драгу Сапутницу у животу, Прву Краљицу Српкињу обновљене државе српске, Пресветлу Унуку Славног и чувеног Војводе Српског Николе Луњевице, који се са творцем нове српске државе Милошем Великим борио за ослобођење Српства и обновљење његове старе славе и величине […] Радост наша у толико је већа што је племенита и узвишена Краљица рођена у округу, чије је средиште Чачак, а Њена племенита мајка госпођа Анђа у самом Чачку, и што је Провиђење одредило да њена Ћерка буде Краљица Српска и Нашем Краљу донесе мир, спокојство и срећу у кући, те најважније услове за миран и задовољан породичан живот и јемство за напредан и срећан живот народни.”

Васићев говор био је препун симболике која је упућивала на монархистичке, династичке, државне, националне, црквене, породичне и завичајне теме и вредности. Љубав и оданост биле су најважније особине које су спајале краљевски пар и Чачане. Адвокат Васић добио је на рођендан краљице Драге 11/24. септембра 1901. године (што је био државни празник) Орден Таковског крста IV реда. Касније, после Мајског преврата 1903. године, Драгутин Васић јавно је грдио и ниподаштавао мртву краљицу Драгу Обреновић, а дочек краљевског пара у Чачку из 1901. године извргнут је руглу у облику приповести у којој су централно место заузимале слике уживања у јелу и пићу.

Трећег дана боравка краљеце Драге и краља Александра у Чачку у 9 сати, одржано је молепствије у цркви, а затим је цела краљевска свита изашла из града. Путовање је организовано старим путем преко планине Јелице, трасом коју дана прати нови ауто-пут у изградњи. Краљевска поворка застајкивала је на много места. У селу Паковраћу дочекалао их је мноштво народа са спремљеном закуском, а народни посланик Милош Ћосић поздравио је краља и краљицу у име народа Среза трнавског. У селу Марковици, које је већ у Срезу драгачевском, краљевски пар дочекала је нова делегација, хладњаци и закуска. У име народа Среза драгачевског говор је одржао народни посланик Миленко Протић. Краљ и краљица редовно су силазили са кола и накратко се задржавали у разговору са окупљеним сељацима. Узвици, аплаузи и бацање цвеће били су уобичајени декор.

Заслуге за подржавање династије нису заборављене. За краљичин рођендан укупно је седам особа из Чачка и ближе околине одликовано Орденом Таковског крста IV реда: Милош Ћосић – народни посланик из Паковраћа (иначе истакнути радикал), Антоније Мутап – земљоделац из Прислонице, Милутин Анђелић – народни посланик из Бечња, Младен Броћић – трговац из Гуче, Мијајило Петковић – кројач из Чачка, Добрица Лазић – адвокат из Чачка и Драгутин Васић – адвокат из Чачка.

На граници Рудничког и Ужичког округа краљевски пар опростио се са делагецијом из Чачка и Драгачева. Пожежани и Ужичани дочекали су краља и краљицу испред величанствене тријумфалне капије, а пратњу до Ужица обезбеђивало је 200 коњаника. Делегацију за дочек чинили су највиђенији људи, а сељаци су уз пут делили поклоне. На улазу у град организовано је пуцање прангија. Ужице је већ тада, за разлику од других места у западној Србији, имало електрично осветљење, што је целој вароши давало свечани изглед. Огромна маса света из целог округа дочекала је владарски пар, да би потом целу ноћ провели у граду. Чачани имали су на уму симболичку важност своје вароши, значај црквених свечаности, па и породичну повезаност, али су Ужичани величанственошћу дочека надмашили своје суседе. Ипак, све је то било у сенци симболике која је пратила краљевски пар у посети Таковском срезу, ужем завичају Обреновића и Луњевица.

Краљевски пар је својим путовањем из 1901. означио најважнија династичка места сећања, која су кроз симболичку политику перформативног карактера показивала пожељно слављење прокламованих идеала и отелотворавање владајуће структуре државе кроз синтетизовање вербално-визуелних порука (говори, прокламације, славолуци, додељивање одликовања, слике у функцији патриотских икона, јавни спектакли у форми чврсте спреге државе и цркве), при чему се нарочито наглашавало да су их дочекали „вазда” верни и одани поданици, поштоваоци династије Обреновић, што је био и саставни део поздравних говора многих председника општина, народних посланика, игумана и свештеника.

На крају, када се владарски пар вратио у Београд, свечано је прослављен краљичин рођендан. Људи који су током путовања јавно показали оданост династији добили су награду. Од 229 одликовања која су додељена на рођендан краљице Драге Обреновић чак 92 ордена (40%) уручена су лицима која су на неки начин била у вези са посетом краљевског пара Србији или су пореклом са тог простора. Симболика уручивања одликовања увек има за циљ дуговечност таквог пропагандног чина у људској свести, повезаног са званичном државном репрезентативном културом, култом нације, династије и не мање важној завичајној оданости владару или владарском пару.

Заправо званична репрезентативна култура увек настоји да посредством многих симбола у комуникацији са јавношћу уобличи форму идеолошких наратива неопходних за идентификацију и интеграцију државе, нације и јавног мњења. Јавне свечаности, многе церемоније, споменици, али и симболика одликовања, представљају саставни део таквог деловања. Ипак, и поред великог значаја Обреновића за ослобођење и изградњу нововековне Србије, као и подршке цркве и појачане продинастичке пропаганде, нерасположење значајног дела јавног мњења према краљици Драги није се смањивало после путовања из 1901. године. То није променила ни посета Нишу и околним местима из 1902. после које је краљица пала у депресију.

Брутално убиство краљевског пара 1903. године, долазак нове династије, крвави ослободилачки ратови, стварање Југославије, потом и револуционарни преврат комуниста, као и општа модернизација друштва, донели су конструкцију неких нових традиција. У њима није било места на сећање на спектакуларну посету краљице Драге и краља Александра свом завичају 1901. године.

Милош Тимотијевић, „’Вазда’ верни поданици : списак особа које су добиле орден на рођендан Краљице Драге Обреновић 11. септембра 1901. године”, Зборник радова Народног музеја, XLVIII (2018), стр. 45-54.

Милош Тимотијевић,„Празнични сјај завичајне светковине: посета краља Александра и краљице Драге Чачку 1901. године”, Зборник радова Народног музеја L (2020), стр. 71–79.

SPAVA LI DOMAĆA FANTASTIKA ? (RAZGOVOR ANE UBAVIĆ SA BOBANOM KNEŽEVIĆEM)

Intervju koji ovde prenosimo napravila je Ana Ubavić sa Bobanom Kneževićem.

Razgovor je prvobitno objavljen na sajtu KOVALSKA.

Boban Knežević (1959, Beograd) je pisac, scenarista, urednik i izdavač čije je stvaralaštvo vezano za proznu fantastiku (posebno za naučnu i epsku). Na jugoslovenskoj i srpskoj književnoj sceni je prisutan od 1978. godine. Objavljlivao je novele i priče u periodici (Galaksija, Sirius, Vidici, Gradina, Književna reč, Reč, Sveske, Politikin zabavnik, Orbis…) i romane Smrt na Neptunu, Dnevnik 1986; Crni cvet, Prosveta, 1993, Čovek koji je ubio leptira, SKC, 1996).

Njegova poslednja knjiga Paganin objavljena je 2020. godine.

Šira biografija Bobana Kneževića – ovde.

Ovaj intervju je bio spreman za objavljivanje još početkom godine, međutim mnogi razlozi, ovakvi ili onakvi, dorađivanja i domišljanja sa obe strane, doveli su do toga da on ide sada i ovde. Zahvaljujem se dragom Bobanu Kneževiću na njegovom strpljenju i radujem se što je ipak, iako retko daje intervjue, pristao na ovaj. Upravo zato je i ovako sadržajan. Bobanove knjige možete naći u njegovoj knjižari Znak Sagite u ulici Dečanska 5a (u podzemnom prolazu), kao i na sledećem linku.

1. Da li se čita domaća fanTastika?  Koliko je teško dopreti do čitalaca ?

To su dva pitanja. Zapravo tri. Možda čak i četiri. Krenimo redom, ali moram odmah da napomenem da će odgovor biti dug, jer osećam potrebu da neke stvari postavim na način kako ih ja vidim. Neodređenost pojma fantastika pravi velike probleme. Evo, ja sam upravo smislio odrednicu “SF i srodni žanrovi”… neka bude skraćeno SF&F, to je ono što mene zanima. Fantastika je za mnoge samo epska fantastika, čak samo korišćenje Tolkinovog ključa. Ja se nadam da je ovo vaše pitanje podrazumevalo najširi mogući kontekst pojma fantastike, ponašaću se kao da jeste i odgovarati u tom okviru.

Dakle, da li se čita domaća fantastika? Svakako da se čita, ali tu postoji mnogo problema. Lakoća objavljivanja prouzrokovala je lavinu praktično samizdata i to je vrlo često jadnog i nikakvog kvaliteta. Paralelno, marketinške mogućnosti čine čuda pa tako imamo ali zaista potpuno elementarno nepismene knjige koje su pritom i plagijati, nažvrljane ispod osnovnoškolskog nivoa u vreme kada sam ja pohađao tu ustanovu, ali sticajem propratnih okolnosti, likovi postižu veliku popularnost prvo u svom školskom dvorištu, jer najednom svima imponuje da je eto neko koga znaju ravan sa Tolkinom i Roulingovom kako se to reklamira, a zapravo gotovo pa nepismenost mladih generacija nije u stanju ni da vidi razliku, za njih su to neka slova na nekom papiru…

Dakle, lakoća objavljivanja i lakoća samoreklamiranja dovela je do toga da za “uspeh” nije potrebni ni smisliti dobru priču, niti znati pisati, ni imati čitaoce koji su u stanju da prave razliku. Neliterarni elementi su počeli da igraju ulogu u popularnosti, kao što u muzici od Madone naovamo uopšte nije važno da li umeš da pevaš, nego koliko si spreman da šokiraš javnost bilo čime što ti padne pod ruke ili noge: golotinjom, spaljivanjem religijskih artefakta, vređanjem poznatih ličnosti… Televizija, a u ovom veku socijalne mreže i internet, omogućili su da se izbrišu granice ozmeđu vrednog i bezvrednog. TV studio napravi video konferenciju o nekoj temi sa četiri gosta, jedan nobelovac, naučnik koji je ceo život radio na temi o kojoj je reč, jedan paranaučnik, ravnozemljaš ili tako nešto, jedan pisac naučne fantastike i noćni čuvar koji ima mnogo vremena i pročitao je pregršt knjiga a voli mnogo da priča; televizija podeli ekran na četiri dela i bez obzira što ispod svakog stoji šta je i ko je, gledaoci to naprosto prenebegavaju, svakome od njih daju podjednak kredibilitet i sve se svodi na to ko je rečitiji i spremniji da se otima za reč.

Tako nekako sve funkcioniše u sadašnje vreme, pa i pisanje i u svetu i kod nas. Štagod da kažeš neko će te poklopiti frazom: “To je tvoje mišljenje.” I onda više nije važno šta misliš i kojim si metodom došao do iznetog zaključka, već kakav si retoričar ili pripadnik grupacije koja te protežira ili imaš para da platiš svoj status. Suvislost onoga što pričaš je na tako niskom mestu u proceni da najčešće sudovi bivaju formirani pre nego što se uopšte potegne taj nivo.

Knjige do 2010. godine Foto: Lična arhiva

Dakle, domaća fantastika se čita i piše više nego ikad, ali dopiranje do čitalaca je složenije nego ikad, jer upravo ta brojnost loših dela i napadnost samoreklamiranja pravi medveđu uslugu pravim i dobrim piscima žanra. Zamislite, razgovora radi, da sam ja napisao odličan roman i da sada treba nekome da ga ponudim da pročita, a čovek je bio obasut stotinama knjiga od kojih 90% nije ni za đubre, nego za zabranu korišćenja slova za autora, i taj neki potencijalni čitalac na moju ponudu da pogleda moj roman, samo se smoreno nasmeje i kaže da nema snage više da lista budalaštine. Dakle, postojanje tih loših knjiga i besramno samoreklamiranje samozvanih pisaca dovodi do toga da je mene praktično sramota da nekome ponudim svoju knjigu, jer će njegova reakcija najverovatnije biti: “Evo još jednog paćenika.”

Sve se svodi na klackalicu između kvaliteta i kvantiteta, ovog drugog imamo neuporedivo više nego što nam treba, a ovog prvog premalo u procentima da bi uopšte moglo da dođe do izražaja. Nemamo objektivnu kritiku, kao što je nekada u Americi bio “Locus”, gde su postojali priznati kritičari i svakog meseca je nuđeno bar pedeset knjiga koje vredi pogledati. Kod nas je sve nepotizam, ja tebi, ti meni, hvalimo jedni druge i kao da računamo na to da su čitaoci budale i da će zauvek gutati smeće i pritom uživati.

2. Koliko mlađa generacija zna o doprinosu Znaka Sagite domaćoj fantastici?

Između vrlo malo i nimalo. Ja sam uvek bio za poštovanje tradicije i postupnu nadgradnju, za sinergiju… Ali to nekako ne može u ovoj zemlji, ovde se stalno kreće od početka. Politikin zabavnik je imao 220 brojeva pre Drugog svetskog rata pa smo krenuli da brojimo ponovo. Fudbalska prvenstva su imala dvadesetak ciklusa pa je i to krenulo od nule; odbacili smo u fudbalu sezonu u kojoj je BSK iz Beograda bio prvi sa stopostotnim učinkom, što je jedini slučaj na planeti Zemlji, svih država i svih prvenstava otkad se igra fudbal da neko postane prvak sa takvim skorom. Mi smo to odbacili i niko to ne pominje, nego se uporno kreće od godine 1945.

Otprilike je tako i u fantastici. Moja generacija se potrudila da prikupi sve što nam je prethodilo, da se iz obilja objavljivanja po časopisima i opskurnim mestima iščeprkaju sve relevantne stvari i da na temeljima toga krenemo dalje. Insistirali smo na kvalitetu, na radu, popravljanju, pripomoći; nije postojala protekcija niti milost za nepismene. Mnogo autora u pokušaju smo slomili i obeshrabrili. Sasvim je moguće da je upravo takav pristup Znaka sagite ono što je odbilo mlade autore, jer je došlo vreme da niko nema vremena da se usavršava, da radi na sebi, klinci pročitaju nešto, oduševe se, sami napišu knjigu koja bude uglavnom potpuno nikakva, dobiju podršku drugara koji su još nepismeniji od njih, rođaka, porodice…

Savremene psihološke pretpostavke koje favorizuju pozitivizam i podršku bez obzira na realnost stvaraju pisce-debile… i onda mi se javi takav neki lik, preko zajedničkog poznanika, ja pogledam i kažem da baš ne valja, da ni koncept nije dobar, ni razrada, ni stil, da je potpuno loše i da nema svrhe da se to objavljuje; čovek ode kod drugog izdavača, da pare i objave mu knjigu, posle mi tutne primerak pod nos i podrugljivo mi kaže: “Eto, vidiš da ipak vredi, objavili su me, tvoje mišljenje je nula.” jer sam ja jedan od četiri lika ukomponovana na ekranu. Moje mišljenje je izravnato sa onim ko tekst nije ni pogledao, a možda je i sam nepismen, svakako je uzeo pare i objavio, bez ikakve zainteresovanosti da to uopšte stigne do publike.

Čitaoci ne samo da imaju prekid sa izdavačkim i spisateljskim radom, nego su u stanju da kada se i sretnu sa nekim od tih starih radova, ne shvatajući iz kog vremena potiču, obaspu paljbu. Recimo, čovek uzme i popljuje moj “Crni cvet” sa akcentom na to dokle više fantastike, pa to je sve već prežvakano i tako to. I ja pitam da mi navede odakle je preuzeto i mic po mic dođemo do toga da je on “Crni cvet” čitao pre tri godine, a da je knjiga napisana pre 28 godina, pre praktično svega (Osim Tolkina i Murkoka) gde se moglo ponešto od toga naći.

“Da bih ja sâm pisao ono što želim, moram prvo da stvorim scenu koja će me razumeti” Foto:Lična arhiva

Što je najgore, to nije mlad čovek. Mladi uglavnom niti znaju šta je Znak sagite i ekipa okupljena oko njega doprinela u svoje vreme, niti ih to zanima. Oni imaju svoje ikone, heroje i bitke. Da je bilo sreće da se to jezgro postupno podmlađuje i da sada Znak sagite vode neki sasvim novi klinci, ali uvažavajući principe vrednosti, kvaliteta i poštovanja procedure kod objavljivanja. Ali to nije moglo, jer svako ko se uključio u rad, a nije napuštao zbog drugih obaveza, pomislio je da mu je bolje da ima svoju ekipu, svoj sajt, svoja izdanja, svoj časopis, svoj forum… Lepo je biti svoj gazda, raditi šta hoćeš i kad hoćeš, protežirati koga hoćeš, ali zbir svega što smo postigli svi zajedno tako rascepkani daleko je manji nego ono što bi iznedrila pravedna sinergija.

3. Scenarista,  urednik,  pisac,  izdavač – duga je lista svega čime ste se bavili u svojoj bogatoj karijeri.  Šta je najzahtevnije ?

Ja sam maštao da budem samo pisac. Ali kada sam ja kretao da pišem nije postojala scena u tadašnjoj Jugoslaviji. Pisci SF-a su se krili pod pseudonimima a teme o kojima se pisalo bile su uvezene, uglavnom iz Amerike. Leteći tanjiri su obavezno sletali u velike američke gradove, a junaci su imali američka imena.

Shvatio sam da bih ja sâm pisao ono što želim, moram prvo da stvorim scenu koja će me razumeti. A to je značilo i pisce koji se neće libiti da junake imenuju našim imenima i da za teme svojih priča posegnu u našu mitologiju, istoriju ili društvene odnose. Klub „Lazar Komarčić“ je odigrao ogromnu ulogu, okupila se velika ekipa, pričalo se dosta o svemu, pravi svakonedeljni brejnstorming na sastancima i posle u kafani, pokrenut je fanzin „Emitor“ koji je do danas nakupio gotovo 500 brojeva i na čijim stranicama se ogledao veliki broj danas poznatih i priznatih stvaralaca.

Ušlo se i u pravo izdavaštvo, pokrenuo sam almanah Monolit (1984-2002, deset tomova) koji je ponudio drugačiju sliku svetskog SF-a i ediciju Znak sagite (1984 – i dalje aktivna, sedamdeset pet knjiga) koja je takođe bila zamišljena da pravi iskorak, onda je došao časopis Alef (1987-1991), pa X-100SF (1986-1991) gde smo nastupali pod stranim pseudonimima, ali to su bili poslednji takvi trzajevi. Već su stizale knjige pod domaćim imenima sa domaćim temama, pre svega „Zlatna knjiga“ Dragana R. Filipovića (1988) koja je za ono vreme bila čudo od knjige. Nakon toga su krenuli i konkursi Znaka sagite za priče, pa izbori domaćeg SF-a „Tamni vilajet“ (1988-1996, četiri ukupno), tu je i „Nova alternativna/posmoderna fantastika“, knjiga kojom smo stali leđa u leđa sa najboljim mejnstrim domaćim piscima fantastike (1994).

Živosahranjeni i Slobodanida Foto: Lična arhiva

Postigli smo mnogo toga, nažalost, devedesete su bile grozne godine, raspad svega, sankcije, ogromne pauze u svemu i nekako se taj točak napretka zaustavio. Početak ovog veka je doneo omasovljenje svega, ali već su se okolnosti promenile, ulaganje u marketing je pobedilo ulaganje u stvaranje i sad je to već duga priča postupnog rasipanja te udarne oštrice. Bio je neki trenutak 2004. kada smo možda bili na vrhuncu moći, godinu dana ranije Zoran Živković je dobio svetsku nagradu za fantastiku u kategoriji novele za svoju „Biblioteku“ pobedivši Gejmanovu „Koralinu.“

Fanzin „Emitor“ je proglašen za najbolji u Evropi; moj roman „Crni cvet“ izašao je u Americi i dobio solidne kritike, ponuđeno nam je da budemo predstavljeni u Americi, prvo tekstovima i to o klubu „Lazar Komarčić“, pa o domaćim autorima, a zatim i antologijom i to je bilo prepušteno mlađim generacijama da odrade, no, iskrsao je nenadani i neverovatan problem, jer umesto da se tekst o klubu „Lazar komarčić“ koncipira tako da se krene sa pričom o Živkoviću i meni (mi smo dvojica od inicijalnih deset osnivača kluba LK) jer smo upravo bili pominjani u tamošnjoj kritici, mlađarija je to videla drugačije i rešila da nastupi potpuno bez nas matoraca, jer je, bože moj, došlo njihovo vreme, kao da bi im smetalo da u jednom tekstu od tri strane bude pola strane o staroj gardi… bilo kako bilo, od svega toga nije ispalo ništa, tekstovi nisu nikada urađeni, samim tim ni objavljeni, ostali smo bez antologije na engleskom i sunovrat se uzdigao na horizontu.

Hm, gledajući pitanje, izgleda da sam promašio odgovor, ali možda i nisam, možda samo hoću da kažem da npr. u periodu 1986-7. nisam stigao da odvojim ni nekoliko dana za svoje pisanje, toliko me je okupirao izdavački rad. Godine 1988. izdao sam 11 knjiga, među kojima jedan Monolit, jedan Tamni vilajet i Zlatnu knjigu (uz rad na Alefu) i pripremanje Horor antologije (Lavkraft, King, Barker) i pripomoć Živkoviću u finalizaciji Enciklopedije naučne fantastike.

Sve je zahtevno. Pisanje na način kako ga ja radim, a to je da polako potonem u svet kroz koji vodim svoje junake, je verovatno najzahtevnije, jer ne trpi prekidanje i pauze. Zato ja imam ovako malo knjiga. Evo, ove godine sam iskoristio pandemijsko zatvaranje da uradim novi roman. Bilo mi je potrebno dva i po meseca svega da napišem celu knjigu. Posle je trebalo srediti nešto malo i jedva sam za to oteo vreme od drugih obaveza oko izdavaštva, štamparstva, knjižarstva…

4. Iza sebe imate mnoštvo književnih dela, s kojima je upoznata književna javnost.  Recite nam nešto više o Paganinu, koji je relativno skoro izašao.

Ja sam maštao da budem samo pisac Foto: Lična arhiva

Ne bih se složio da imam mnoštvo. Da je sreće, imao bih do sada bar trideset knjiga, a ne 6-7. Moj životni ideal bi bio da naravno nisam imao nikakvih egzistencijalnih neophodnih potreba, dakle, milijarder naslednik, kao Lari Niven, da neprekidno putujem po svetu, kolima, po mestima koja nisu primarno turistička, da kada me uhvati poriv za pisanjem, pišem i to bi bilo to.

Ne bih se složio ni da je upoznata književna javnost, jer je današnja književna javnost podlegla samoreklamerstvu brojnih netalentovanih pisaca koji toliko smoriše sve živo da se protiv toga ne može boriti drugačije nego biti glasniji, bezobrazniji, drskiji. Krajem osamdesetih u nehajnom hodu po gradu zaustavi me ekipa RTS-a 3 i pitaju me na čemu novom radim, šta se i kada može očekivati, posle to puste u emisiji. Učestvovao sam nekoliko puta u višesatnim programima kao gost na televiziji i bezbroj puta na radiju, čak imam i jedno direktno pojavljivanje u Dnevniku, bio sam u studiju i tu su me nešto pitali, ja sam pričao. Onda su došle devedesete i najednom se težište popularnosti počelo prebacivati na folk zvezde, manekenke i ratne huškače; danas je mladima smisao života da uđu u neki rijaliti, a ja nemam mogućnosti da dobijem ni pošten intervju na bilo kom programu ili bilo kojim dostojanstvenim novinama, tako da književna javnost teško da zna da ja uopšte postojim.

„Paganin“ je knjiga koju sam smislio brzo i napisao još brže. Inače imam nekoliko desetina ideja koje mi se krčkaju u glavi, neke čak decenijama, ali dok sam krajem prošle godine odlučivao koju od dve teme da pišem, nekako mi se „Paganin“ nametnuo, obuzeo me i sve se desilo munjevito. Ako pomenem da imam roman koji sam pisao 14 godina, onda je ovo pravi blickrig. I na određeni način to je rezultiralo popriličnom ujednačenošću svega. Ja spisateljski najbolje funkcionišem kada imam neograničeno vremena (pišem dokle mogu, onda legnem da spavam, kad se probudim nastavim, nema drugih obaveza – pandemija je to omogućila).

Vrlo sam zadovoljan „Paganinom“ i kad ga gledam ovako odštampanog, još više žalim što sam preterano mnogo vremena potrošio na razne gluposti. Ali to valjda tako ide. Ne može se stalno i neprekidno biti u potpunom stvaralačkom zanosu; ko zna, možda da sam imao život tog milijardera koji može da radi šta hoće i ovu odlučnost da pišem, svejedno ne bih napisao više jer bi mi možda periodi rasutog vremena koji stvaraju uslove za pisanje trajali duže.

Ponoviću i ovde, osobenost mog pisanja je da su sve knjige različite. Ništa se ne nastavlja, čak i kada imam doslovno isti lik u dve knjige to nije nikakav nastavak, ni preklapanje, nego naprosto moje istraživanje šta se sa određenim likom može uraditi, ali sve knjige su različite i po žanru i po pristupu i poetici. To dodatno pravi problem kod čitalaca jer ove instant generacije vole da znaju šta ih čeka, da čitaju poluprežvakane stvari i više od svega vole nastavke. A ja nastavke ne podnosim. Često čujem: „Kada će nastavak Crnog cveta?“… a ja odgovaram: „Kada to budem napisao, znajte da su mi sve ideje presahle i slobodno prestanite da čitate moja dela.“

6. Koliko puta neko može da dobije nagradu Lazar Komarčić, a da ne bude neverovatno? 🙂

Morao sam da potražim na netu na šta se odnosi ovo i vidim da piše na Wikipediji da sam šest puta dobio nagradu društva „Lazar Komarčić“. Verovatno je to tačno, mada nedostaje naslov za poslednju priču, pa to malo potkopava istraživačku verodostojnost autora teksta. Bilo kako bilo, u nekom početnom periodu, na prvih šest konkursa organizovanih u klubu, tokom 1982. godine, pobedio sam četiri puta puta; onda se broj učesnika namnožio, konkurencija postala veća, a ja se otisnuo u izdavačke vode i ostao bez dovoljno vremena za pisanje. Na kraju, od 18 ciklusa konkursa za priče koje je klub organizovao pobedio sam šest ili sedam puta. Posle toga sledio je konkurs Znaka sagite, mnogo ozbiljniji, sa javnim pozivom i ogromnim brojem učesnika (bilo je ciklusa sa preko sto radova), žiriranje je uglavnom radilo 11 ljudi a radovi su čitani anonimno, čak sam uveo i rejting pisaca, najistaknutiji su bili Zoran Jakšić, Goran Skrobonja i Dragan R. Filipović. Ja sam uspeo da dobijem dvaput, za novelu „Crni cvet“ i priču „Zaklana u Lapis Lazuliju“.

Paganin Foto: Lična arhiva

Na prvom učešću nisam otkrio svoje ime ni posle objavljivanja rezultata da bih na tribinama gde se razgovaralo o pričama dobio prave komentare. Radilo se o noveli „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Inače vrlo je zanimljiv redosled događanja koji je doveo do toga. Pomenuo sam negde gore da sam imao izuzetno mnogo obaveza oko izdavanja i uređivanja od sredine osamdesetih i praktično sam prestao da pišem. Negde tokom osamdesetosme zbio se događaj koji je ispao prekretnica u mom spisateljstvu. Miodrag Milovanović je držao neko predavanje o domaćim piscima koji gravitiraju oko kluba „Lazar Komarčić“ i to je potrajalo sat vremena dok je predstavio dvadesetoricu najznačajnijih, a ja sedim u prvom redu, dva metra od njega i gledam ga kako me ladno zaboravlja. Imao sam tada već i roman u „Dnevniku“ i nekoliko zapaženih priča u SIriusu, realno mnogo više nego dve trećine ovih koje je stavio na spisak.

Ali ja sam toliko bio aktivan kao urednik i izdavač, a on kao moj saradnik da je naprosto zaboravio da sam pisac. To me je toliko pogodilo da sam odlučio da to više ne sme da se dogodi i našao sam načina da pokrenem svoje pisanje. Imao sam dosta zapisanih ideja, čak i razrađenih, ali ne beše vremena. Ideje sam delio u tri grupe: najbolje koje su originalne i imaju originalni pristup, zatim originalne sa običnim pristupom i treću grupu su činile neke obične idejice sa običnim pristupom… posle višegodišnje apscinencije od pisanja odabrao sam jednu iz sredine i to je bila novela „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Završila je na šestom mestu anonimnog konkursa i na komentarima uglavnom dobila osredenje komentare.

Pisci koji su šest godina ranije bili tek početnici i daleko ispod onoga što sam ja radio, sada su dominirali. Onda sam shvatio da nema više prostora za eksperimentisanje i odabrao sam svoju najbolju ideju koju sam imao, skoncentrisao se na najbolje pisanje i rezultat je „Crni cvet“, kasnije malo produžen u istoimeni roman, dobitnik nagrade LK, objavljen deset godina kasnije u USA i praktično moja najtiražnija, najpoznatija i po mnogima najbolja knjiga do sada.

Možda bih mogao i da direktno odgovorim na pitanje. Sigurno sam neke od tih nagrada zaslužio i sigurno neke verovatno nisam. Ali postoje nagrade koje su mi izmakle, a trebalo je da mi pripadnu. Pre svega nagrada SFera, zagrebačkog istoimenog kluba, u godini nakon je Ćurčić dobio tu nagradu za „Šume, kiše, grad i zvezde“. Moja priča „Protiv Irvinga“ bila je apsolutno najbolja u toj godini, imam insajdersku informaciju sa jednog od sastanaka žirija za SFeru gde je trebalo da budem odabran, izrečeno je: „Pa neće valjda dve godine zaredom dobijati Srbi u sred Zagreba. I tako sam ja otpao, a dobio je njihov čovek.

Da bi me utešili, dodelili su mi priznanje za izuzetan doprinos valjda izdavaštvu, promovisanju i pregalaštvu znanstvene fantastike u Jugoslaviji. Takođe, godine 2010. bez konkurencije je moj roman „Poslednji Srbin“ trebalo da dobije nagradu Lazar Komarčić, ali ja sam tada bio u tolikoj svađi sa ogromnim brojem ljudi da su oni koji vode klub odustali od dodele te nagrade za tu godinu jer nisu mogli da podnesu da je daju meni i zatim je potpuno ugasili, ne dodelivši je više nikada nikome. Zbog svega toga ja se ne osećam da sam tu nagradu dobio ikada i ne nameravam da to pominjem u svojoj biografiji.

7. Da li činjenica da se formirao veliki broj klanova pomaže ili odmaže fantastičnoj sceni kod nas ?

“Da komšiji crkne krava” je modla srpskog ponašanja na svim nivoima. Zna Srbin da sinergija daje najbolji rezultat, ali radije bira da ima duplo manje a da onaj drugi ima još manje. Ja sam uvek bio za združenu akciju, dogovore i uzajamno pripomaganje jer na kraju svima bude bolje. Ali moram priznati da većina mojih pokušaja u tom smeru nije nigde stigla. Verovatno je deo uzroka i moj oštar jezik koji je uspeo da palacne po većini domaće scene, ali ljudi ne shvataju da ja, iako o nekome pričam loše, javno naravno, kada treba, uradim najbolje za njega i pomognem, što je neuporedivo drugačije sa onim kako većina radi, dakle, javno me hvali i kuje u nebesa a iskoristiće svaku skrivenu priliku da mi napakosti. Brojne moje afirmativne akcije su potkopane dejstvovanjem ispod površine.

Nisam ja cvećka, naravno, ali uvek sam birao ono što je najbolje za scenu i žanr, bez osvrtanja na lične razmirice. Ali nemam parnjaka u tome. Nemam nikoga sličnog. Ljudi su se isparcelisali u prvobitne plemenske zajednice, glorifikuju jedni druge, hvale svaku ispisotinu iz svog tabora, a pljuju tuđe ili prećutkuju postojanje da ne bi pokazali javni animozitet. To je toliko pogrešno, toliko jadno i toliko kontraproduktivno, da nemam reči. Umesto da imamo jednu scenu na kojoj će postojati nepisana pravila favorizovanja objektivnih kriterijuma i nekakva hijerarhija ponude najboljih knjiga raznih podžanrova za one koji žele da uđu u svet čitanja fantastike, sada svako vuče na svoju stranu, neumereno hvali svoje što često dovodi do toga da se najviše traže knjige najglasnijih, a oni su neretko slabi i onda ti novi čitaoci, umesto da zavole domaću fantastiku, počinju da je se gnušaju.

Ja sam pokušao sa “Fantastičnom bibliotekom” da pružim jedan dostojanstven presek domaće fantastike od koga bi bilo dobro da se počne, ali mnogima to ne odgovara, jer kada svoje uratke postave uz Živkovića, Filipovića, Jakšića, Mirjanu Novaković, Anđelkovića, Bakića, pa i moj Crni cvet, shvate da su u spisateljskom smislu daleko ispod toga i da tu nemaju šta da traže. Ljudski je želeti dobro sebi, ali srpski je želeti drugom zlo.

8. Ko su bili vaši književni uzori i jesu li prevaziđeni danas ?

Kad sam bio mali nije bilo interneta, ni ovolike dostupnosti informacija, knjiga i filmova. Čitao sam knjige, ogroman broj knjiga, odokativno procenjujem da sam do petnaeste godine iščitao bar 1500 knjiga. Knjigu dnevno, recimo Igoove Jadnike sam pročitao za dva dana i bio oduševljen. Čitao sam klasike, avanture svih tipova: pomorske, džungle, ređe svemirske jer ih je bilo manje; Bufalo Bil, Tarzan, Žil Verna sve, Džek London, epohina fantastična biblioteka, sarajevska Džepna knjiga, Kadok, Minerva… na kraju sam umeo da odem u biblioteku i vadim knjige redom na polici, pogledam stranu dve i ako me način pisanja zainteresuje uzimam.

Tako sam otkrio potpuno autore koji nisu bili često nuđeni, “Bez porodice”, “Močvara Okefinoki”, dosta nekih ruskih opskurnih romanopisaca. Sad znam da mi je uvek bilo važnije kako je nešto napisano nego o čemu je. Naravno da je važno o čemu je, ali bez dobrog pripovedačkog stila nema dobre knjige. To vam je kao da pevač krešti dok peva, a neko vas ubeđuje da poslušate i procenjujete samo tekst. Ne mogu. Ne mogu da čitam knjigu koja je kljakavo napisana. Alergičan sam na loše pisanje i mnogim autorima početnicima sam najiskrenije savetovao da se manu ćoravog posla. Siguran sam da sam od 1985-1995. obeshrabrio bar pedeset ljudi i srpska scena treba da mi bude zahvalna. Doduše, vidim sada, mnogo godina kasnije pojedinci su nekako preživeli i uspeli čak da objave romane (ah, ta lakoća objavljivanja…) ali nisu nimalo napredovali, doslovno su ostali na tom retardiranom spisateljskom nivou od pre 30 godina.

Mogao bih da kažem da je Lem moj uzor, jer kada čitam Lema, obuzme me dodatni poriv za pisanjem, on mi je kao pokretač. Silverberg takođe; taj čovek tako lako piše o bilo čemu da je to za divljenje. Ali kad čitam Ursulu Legvin, koja je jednostavno najbolja, po mesec-dva nisam u stanju ništa da pišem, samo zurim u prazan papir i odajem poštovanje nedostižno većem od sebe.

Uzori ako su pravi ne mogu da budu prevaziđeni. Igoovi “Jadnici” koji su me razdrmali kad sam imao 15 godina (lektira za prvi srednje) jednako deluju i danas; pre neku godinu sam učestvovao u pripremi za štampu ovog poslednjeg izdanja i malo sam se podsetio kako je to veličanstvena knjiga, dijalozi, opisi, poetika… malo ko može danas s takvom lakoćom da gradi tako složenu I dubokoumnu knjigu.

A možda ja samo pamtim dobre stvari. Od Zena Greja, koga sam iščitao celog u stanju sam da se potpuno setim “Karo sedmice”, jer mi je ona bila nekako koncepcijski bliska, sve te knjige o Bufalo Bilu ne pamtim niti jednu jedinu rečenicu.

Verujem da je sve to što sam iščitao stvorilo kod mene određenu kumulativnu silu koja se ogleda u mom spisateljstvu. Ima tu zasigurno i nesvesnih uzora, ali ono što mi je bilo primarno kod čitanja, to mi je izgleda primarno i kod pisanja, želim da taj osećaj začudne kombinatorike događaja i načina kako su opisani budu dopadljivi i upečatljivi.

9. Bavite se i uređivanjem i smatraju vas jednim od najvažnijih urednika u srpskoj fantastici.  Šta je potrebno da neko bude dobar urednik ?

Izgleda da se ja ceo život bavim raznim literarnim priređivanjima. Prvo javno uređenje zbilo se 1981. godine, kada je društvo “Lazar Komarčić” pokretalo fanzin Emitor; Zoran Živković, kome sam pre toga pomagao u nekim poslovima (izrada indeksa za Seganov Kosmos, prekucavanje njegovog doktorata sa ultimativnim zahtevom da ne postoji niti jedna slovna greška…), predložio je mene, mislim da je usvojeno jednoglasno i to je krenulo. Pre toga, od 1975. godine izdavao sam lični časopis “Orion”, rađen u jednom primerku, gde sam popisivao neke informacije vezane za moje spisateljstvo i astronomiju.

Vampirijada Foto: Lična arhiva

Još pre toga, u završnim razredima osnovne škole izdavao sam strip brošuru u jednom primerku, o dogodovštinama nastavnika i učenika, sâm sam pisao i crtao; uradio sam bar dvadesetak brojeva ali nije sačuvan nijedan. A još pre toga, pravio sam novine tako što sam isecao članke i crteže iz Kekeca, Dečijih novina i Zabavnika i sve to lepio na listove od natrona, pa se dobijala zaheftana forma časopisa. Doslovno sam od malena radio na raznim vidovima uređenja i prekrajanja, pa je izgleda bilo neminovno da se to unapredi do stvarnog I ozbiljnog rada. 1984. se pojavio almanah Monolit i startovala je edicija Znak sagite. Od 1987. časopis Alef. Pred kraj Alefa pokrenuo sam besplatni časopis “Perpetuum mobile” koji je izgurao tri broja, a zatim i časopis “Znak sagite” koji izlazi i dalje, sada već samo ponekad, jer to realno više nikoga ne zanima…

Bilo je tokom devedesetih raznih izdanja ovakvih i onakvih, književnih, stripovskih, vrlo važna Antologija alternativne/postmoderne fantastike, a od 2005. u okviru Belog Puta sam bio urednik za strip, pa je i tu bilo pedesetak izdanja, onda je došla dosta dobra era kao izdavač Everest Media, Fantastična biblioteka, Nekronomikon, edicija teorije fantastike Paradox, edicija Flamarion, edicija nefantastike Vrtlog, gomila pojedinačnih naslova, siguran sam da sam potpisao bar 300 raznih izdanja i bar još 200 na kojima iz raznih razloga nisam potpisan.

Naprosto je to mnoštvo i gotovo 40 godina javne prisutnosti na sceni ono što daje određeni ton. Uređenje kao i većinu drugih stvari postepeno sam osvajao samouko, koristio zdrav razum i logiku, analizirao šta mi se kod nekih izdanja dopada, a šta ne, primenjivao ono što mi se činilo da je najbolje za datu situaciju. Ima i ljudi od kojih sam dosta naučio, pre svega Milorad Predojević, glavni urednih svih Dnevnikovih izdanja osamdesetih kada je, pored ostalog, rađen i Alef. Taj čovek je uređivački gigant, svaki njegov savet se mogao koristiti kao ultimativna preporuka za postupke u procesu uređivanja.

Takođe, jedna od stvari po kojoj se razlikujem od mnogih drugih urednika, jeste i to da sam bio u stanju da pustim priče ili eseje u nepromenjenom obliku, koje mi se možda ne dopadaju, ali pomislim da imaju određenu vrednost. Smatrao sam da u vreme kada sam uređivao jedini SF časopis u Jugoslaviji nemam pravo da nekome ko piše dobro, ali ne po mom ukusu, uskratim objavljivanje. Imam dar da prepoznam vrednost u nekom tekstu i bez obzira što se ne slažem sa stavovima, propustim. Kao urednik više sam bio onaj koji drži kormilo da brod ne udari u stene, nego što sam se mešao u rad posade. Treba znati kome i kada treba pomoći sa savetom i zahtevom da se nešto promeni, a koga treba pustiti da se razmahne kako god njemu odgovara.

Možda bih se drugačije postavio da je bilo deset časopisa u Jugoslaviji, onda bi donekle imalo smisla da ja u svom forsiram neki svoj pristup, jer oni koji su dobri, a ne pasuju mi, imaju priliku da ponude rukopis drugom. Ovako, ne samo da nisam odbijao dobre s kojima se ne slažem, nego kada je Dnevnik prestao da me plaća, poslednje dve godine sam radio besplatno, čak i sufinansirao rad Alefa angažovanjem saradnika, prevodilaca i u nekoliko brojeva doslovno radeći prelom u svom privatnom studiju jer mi je bilo nezamislivo da zbog tako trivijalne stvari, kao što je izostanak finansija, budem onaj zbog koga će prestati da izlazi jedini časopis u državi. Poslednjih pet brojeva Alefa postoje samo zato što sam ja pokrivao sve osim štampe i distribucije. Ipak, s raspadom Jugoslavije 1991. godine, nastupilo je mračno doba koje je progutalo i Alef.

10. Ima li fantastika budućnost kod nas ? Koga biste preporučili za čitanje ?


Budućnost ima ali kakvu? Pre 25 godina gotovo ničega nije bilo, knjige domaćih pisaca su bile retkost; danas smo došli do toga da se izdaje više od jedne knjige domaće fantastike dnevno. Očekujem da se to klatno malo vrati i umiri negde na sredini, da otpadne gomila samozvanih autora i da jednostavno izgubi smisao štampati knjigu koju niko ne da ne čita, nego i ne vidi sem uskog kruga prijatelja i rođaka. Valjda će se pojaviti i neki objektivni recenzenti čije će mišljenje biti cenjeno i koji neće podlegnuti ortaštvu i glorifikovanju početničkog batrganja nego se ozbiljno posvetiti promociji zaista dobrih stvari. A dobrih stvari ima. I biće ih sve više.

Moja prva preporuka je uvek Dragan R. Filipović. Nađite njegovu “Oresku”. Džepna knjiga, bio je tiraž 20000, može da se nađe. Imate “Zlatnu knjigu”, Imate “Kazablanku” u časopisu Znak sagite 11. Filipović je specifičan autor koji ne leži svakom, zato i kažem da krenete od “Oreske” koja je najpitomije njegovo delo. Nađite sve od Jakšića, s akcentom na novele i priče. Pročitajte pisce iz Fantastične biblioteke, ima tu devet knjiga, devet ljudi. Pridodajte i Lazovića. Skrobonja je kategorija za sebe, s tim što mi je on mnogo bolji u pričama i novelama nego romanima. Aleksandar Marković koji je nakupio priča samo za jednu tanku knjigu, “Mrve pod kožom” je neizostavan u bilo koj varijanti.

Pročitajte staru gardu koja je stvarala u XX veku da spoznate temelje na kojima se izdiže ovo novo. Potrebni su vam temelji, ne može kuća da lebdi u vazduhu. Potrebno je da vidite da je neko pre 28 godina pisao o stvarima koje vi mislite da ste sada otkrili. Da bi se išlo dalje mora se nastaviti, popeti se na leđa prethodnika, ne stalno i iznova tapkati od početka. Ne postoji taj marketing i ta čitanost koji mogu da izvuku lošu knjigu. Ima ljudi koji dosegnu ogromne tiraže, a zatim ih dočeka sunovrat i zaborav. Ima i onih koji svake godine dobiju nešto malo novih čitalaca ali to onda traje decenijama. OK, i ljudi su različiti, neko bi sve dao za pet minuta slave i boravka na vrhu, a drugi gledaju samo u večnost. Svako uglavno na kraju i dobije ono što zaslužuje.

11. Šta nam još pripremate osim Paganina? Šta da ne propustimo ?

Pa ja i dalje nemam dovoljno vremena za pisanje i od nekoliko desetina razrađenih ideja zasigurno neću napisati ni trećinu. A tek nove koje tek pristižu. Jednostavno, okolnosti su takve, nemilosrdna borba za opstanak i rad u neravnopravnim uslovima. Mi smo država u kojoj praktično ništa ne funkcioniše kako treba, pa je sasvim deplasirano kukati na stanje u izdavaštvu i kulturi. Kultura ne može da postoji bez mecena. Šta mislite zašto ima toliko Jevreja uspešnih umetnika, književnika, režisera? Oni naprosto imaju sistem mecenstva koji odabira i forsira najbolje, a oni zauzvrat urade neko delo o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu. Spilbergova “Šindlerova lista”. Naš Albahari dobije preseljenje u Kanadu i odmah uzvrati romanom o stradanju Jevreja na Banjici. Mi ostali se snalazimo kako znamo i umemo.

Najveći neprijatelj mog spisateljstva i izdavaštva je nepostojanje legalne, pravedne, nezavisne knjižarske mreže. 90% knjižarske prodaje u Srbiji ostvaruje se preko knjižarskih lanaca koji su zapravo sami izdavači i imaju jedini interes da prodaju samo svoje i eventualno neki tuđi megahit. To je školski primer monopolizma protiv koga niko neće ustati u ovoj jadnoj zemlji jer ima toliko drugih, važnijih društvenih i državnih nepravdi da bi se neko još bavio trivijalnostima kao što je omalovažavanje malih izdavača.

Mojih knjiga nema u velikim knjižarskim lancima, a zapravo ih nema ni u mnogim knjižarama koje su naizgled slobodne, a onda se ispostavi da ih neko od velikih sufinansira da forsiraju njihove naslove i skrajnu ostale. Doživeo sam u Požarevcu da knjižara koja je u centru grada odbije da stavi moj naslov u izlog čak i samo tokom promocije koja se održavala tog dana u blizini sa obrazloženjem da ga određeni izdavač plaća da samo njegove knjige mogu da budu u izlogu i da ukoliko bi on stavio nešto drugo, a informacija o tome dospela do tog velikog izdavača, on bi izgubio ugovor s njim, što ne sme da dopusti. Na mnogim atraktivnim mestima za prodaju (kao što je Zlatibor npr.) dobijete odgovor da njima dolaze ljudi i traže samo tog i tog izdavača i da ostalo nema svrhe da se nudi. Dakle, to je realnost i neka bude tako. Ko bude želeo neku moju knjigu moraće da se pomuči da do nje dođe, internet jeste zgodno rešenje, ali ipak poprilično ograničavajuće.

Ne propuštajte nijednu moju knjigu, mada su sve međusobno različite, ali treba da okusite sve boje SF-a i srodnih žanrova koje nudim. Pošto me vrlo malo ljudi hvali, moraću to da počnem da činim sam. Dakle, velika je verovatnoća da će vam neka od mojih knjiga postati omiljena, samo treba da joj date šansu. Ovaj Paganin je možda zgodan za početak, neuobičajen, atmosferičan, bez ubistava i ljubavisanja, naizgled jednostavan, ali zapravo prepun slojeva koji će se ljuštiti pred vama onoliko koliko budete spremni duboko da idete.  

Ana Ubavić Boban Knežević

КРЛЕЖА ИЗМЕЂУ СТАРЧЕВИЋА И ТУЂМАНА (Горан Милорадовић)

У време постојања југословенске државе Мирослав Крлежа (1893–1981) сматран је једним од најзначајнијих књижевника и јавних делатника. Повераване су му утицајне функције и почасти потпредседника Југославенске академије знаности и умјетности, председника Савеза књижевника Југославије, посланика Сабора СР Хрватске и Савезне скупштине, члана ЦК СК Хрватске, члана Српске академије наука и уметности, директора Југославенског лексикографског завода, а одликован је и са неколико одликовања.1 У референсној литератури наводи се да је Крлежа „оставио дубок траг у југословенској култури“,2 па чак и да је био „мерило линије прогреса и памети.“3 Поред литерарног стваралаштва, запажен је Крлежин друштвени и политички ангажман у обе Југославије.4 Један од најбољих познавалаца те проблематике, Станко Ласић, сматрао је да је у време социјализма постојао „култ“ Мирослава Крлеже.5

Уочи Првог светског рата младог Крлежу је његов професор у војној школи, поручник Vámos, окарактерисао речима: „Самоувјерен и велики Хрват“.6 Међутим, постоји и мишљење да је за „Крлежу, хрватски национализам […] био ʻпрезира вриједно душевно стањеʼ“.7 Други аутор читаоца уверава да је Крлежа, који „као песник и мислилац раскида са националистичком затуцаношћу и осталим паланачким мистицизмима, трајно остао веран оном бунтовном волунтаризму и револуционарном прелому из најранијих својих текстова.“8 То ваља проверити. Иако сваки човек има пуно право да развија и мења своја уверења, легитимно је запитати се да ли је и колико од својих раних идеолошких и политичких ставова Крлежа сачувао и у каснијим годинама, можда до краја живота? На који начин су се његова уверења испољавала у промењеним друштвеним и политичким околностима? Ко су били његови политички и идеолошки ауторитети? Чије трагове и путоказе је настојао да следи, а коме се и због чега супротстављао? Да ли су и колико његови рани идеали уграђени у његов књижевни, лексикографски и политички рад? Можда неће бити могуће на свако од ових питања одговорити подједнако исцрпно и документовано, али ће и скица Крлежиног „десног профила“, који дуго стоји у сенци, представљати историографски допринос.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), Крлежа се 1926. године, на страницама часописа Књижевна република, пожалио: „O, koliko puta sam čuo i čitao o svojoj malenkosti da sam internacionalistički odrod i da mrzim hrvatstvo, premda ne poznajem među hrvatskim poetama ni jednoga koji bi bio ʻnarodnijiʼ od mene i ni jednoga koji je više od mene varirao temu o potisnutoj svijesti hrvatskog narodnog osjećaja.“9 Као да то декларисање није сматрао довољном одбраном, Крлежа се позвао и на аргумент који стиже са тла Србије: „U Beogradu me beogradski novinari (šoveni i separatiste) napadaju kao Frankovca, a nedavno mi je Srpski književni glasnik predbacio ʻkroatocentrično držanjeʼ“.10 Тај „београдски новинар“ био је Станислав Винавер, који је 1924. у дневнику Време писао: „За г. Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема. […] г. Крлежа хоће у своме напису да докаже не то, не да је цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни. Све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. […] То што г. Крлежа намеће Београду све грехове буржоазије као да нема буржоазије ван Београда, – јесте г. Крлежин франковлук. Али то што г. Крлежа напада Београд има дубоког основа, има темеља у души и срцу г. Крлеже. Он је морао напасти Београд, неминовно.“11 Овакве Винаверове квалификације нису биле без повода. Он је у наведеном чланку опширно цитирао Крлежин текст Балканске импресије објављен августа 1924. године.12

Литерарни витриол који је тих дана Крлежа просуо по Београду, а који је по својој корозивности био прави старчевићански производ, ипак није издржао пробу времена. Приликом објављивања Крлежиних сабраних дела после Другог светског рата тај чланак, који је толико огорчио Винавера, умногоме је преиначен, понегде дописан, а понегде скраћен.13 Пре свега, промењен му је наслов, који од тада гласи Ламентација о просперитету, и уклопљен је у већи текст назван О јединим заставама нашег времена.14 Тако маскираног није га лако идентификовати. Промене које је аутор унео у текст интересантне су и саме по себи. Додато је, поред осталог: „Литургија безазлених лирских фантазија, код којих смо чинодејствовали на кољенима, клањајући се видовданским боговима, претворила се у грдну жабу крастачу политичке стварности“.15 Тим јетким инвективама Крлежа је изразио своје разочарање београдском реалношћу и новом државом.

Пишући 1924. о Београду Крлежа се осврнуо и на Димитрија Туцовића и Светозара Марковића: „Sudbine su to plemenitih intelektualaca, koji su se razdvojili od svojih masnih, svinjskih, prepotopnih sredina i siti gluposti i puni gnušanja spram blata svakodnevnog, povučeni u sebe, oni spuštaju merila objektivne analize u svoje krvavo i pomahnitalo vreme.“16 После Другог светског рата та реченица је изгубила своје аграрне и библијске придеве, запретивши да пређе у тон научне есејистике: „Sudbine su to plemenitih svijesti, koje su se odvojile od svojih zaostalih, arhajskih sredina; puni gnušanja spram svakodnevnog blata, gluposti i kratkovide zlobe, ovi duhovi jedini su pouzdani dijagnostici svog krvavog i pomahnitalog ambijenta.“17 Презир и нетрпељивост, које је у међуратном периоду Крлежа испољио према „средини“ која је дала Туцовића и Марковића, нису се 1957. могли сматрати инвестицијом у владајућу идеологију „братства и јединства“, па је Крлежа ублажио своје квалификације. У социјалистичком периоду, из сасвим јасног опортунитета,18 Крлежа је ублажио и своје јавно изношене ставове о много чему, па и о Анти Старчевићу.

Крлежа и Старчевић

Антун Старчевић је био идеолог хрватског национализма. Порицао је постојање српске нације, не презајући при том ни од фалсификата. Поред осталог, српску средњовековну династију Немањића и српског митског јунака Милоша Обилића прогласио је – Хрватима.19 Према Enciklopediji Jugoslavije, Старчевић је у својој расправи Ime Serb „nastojao da to ime i njegove nosioce što više ponizi.“20 Израз „Славосрби“, којим је филолог Павел Јосеф Шафарик означавао све штокавце, Старчевићу је служио за дискредитацију и понижавање оних који су тај термин користили у науци, као и народа на који се односио. Старчевић је „Slavoserbsku pasminu“ поистовећивао са својим политичким противницима, али и „sa srpskim narodom u hrvatskim krajevima uopće.“21 По Старчевићевом концепту, „među Macedoniom i Nemačkom, među Dunajem i adriatičkim morem“22 живе искључиво Хрвати. Он у књизи из 1879. године Писма Магјаролацах за „Славосербе“ каже да су „sužanjska pasmina, skot gnjusnii od ikojega drugoga. Uzmimo u čoveku tri stupnja saveršenstva: stupanj životinje, stupanj razbora, i stupanj uma, duševnosti. Slavoserbi nisu dostignuli ni najniži stupanj, a iz njega ne mogu se dignuti.“23 „Славосерби“ су, дакле, толико инфериорна бића да се налазе на степену нижем од животиња. То је у складу са расистичким теоријама, према којима постоји непрекидан хијерархијски низ, scala naturae, који људе повезује са животињама.24 Док се код неких западноевропских антрополога на месту споја животиња и људи налазе мајмуни, код Старчевића се налазе „Славосерби“.

Шовинизам и расизам у Старчевићевим текстовима нису чак ни прикривени, а псеудонаучност је незаобилазна одлика његовог стила. Упркос томе, мало је имена која је Крлежа у својим есејима и разговорима помињао тако често као име Антуна Старчевића. У десетак својих књига, које су анализиране у овом чланку, Крлежа је читаоца упутио на Старчевићево име и дело преко педесет пута.25 У тај збир не улазе Крлежини осврти на Еугена Кватерника и друге правашке лидере и следбенике. Крлежа је до краја живота Старчевићеву личност и опус сматрао референтним, али је између два светска рата о томе писао понајвише и потпуно слободно.

Један од најпознатијих Крлежиних текстова о Старчевићу јесте Предговор „Подравским мотивима“ Крсте Хегедушића из 1933. године, у коме се тврди: „I koliko god to paradoksalno izgledalo, ipak je istina: najlucidnija naša glava, koja je našu stvarnost promatrala s najpreciznijom pronicavošću i koja je o toj stvarnosti dala slike za čitavo jedno stoljeće književno i govornički najplastičnije, jeste glava Ante Starčevića. […] Sve je to kod Starčevića ostala verbalna pobuna državnopravnog, jednostranog, manijakalnog saborskog govornika, ali da je on, promatran iz današnje retrospektive, jedini temperamenat i jedina glava, koja je umjela da se uzdigne mjestimično do proročke snage jezičkog izraza, to je nesumnjivo.“26

Крлежу је управо Предговор ʻПодравским мотивимаʼ одвео у сукоб са једном снажном струјом у КПЈ, која је, поред осталог, сматрала да он скреће удесно.27 То је довело до укључивања у спор врха партије, па и самог тадашњег политичког секретара Политбироа ЦК Милана Горкића.28 И ново партијско руководство, постављено крајем 1930-их година, замерало је Крлежи и његовим присталицама јер су „заговарали блиску сарадњу с ХСС-ом што је Брозу, секретару ЦК КПЈ, било неприхватљиво“.29 Отворен сукоб са њима постао је неминован.

Појава Крлежиних Balada Petrice Kerempuha30 у лето 1936. била је литерарни догађај првог реда. Критике су се кретале од позитивних до одушевљених, а негативне су стизале једино од стране католичких интелектуалаца.31 У песми Planetarijom, која заузима скоро петину књиге, Крлежа је оставио својеврсну посвету једном броју знаменитих личности хрватске историје. Цвјетко Милања ту баладу сматра за „sintezu i reinterpretaciju hrvatske povijesti“, „nacionalnim epom“, „nekom vrstom povijesno-društveno-političke reprezentacije“, иако је песник то учинио на инверзан начин – вреднујући неуспехе.32 Помињу се у тим стиховима, критички и иронично Људевит Гај (као доктор Ludwig von Gay), бан Јосип Јелачић, бан Karoly Khuen-Hedervary, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (као бискуп Штроцо, како га је поспрдно називао Старчевић), Chavrak и Breszstyensky (двојица мање познатих политичара) и бан Иван Мажуранић (као бан Mažuran).33 После њих, са приметним уважавањем, али и с дозом сажаљења, Крлежа помиње Јураја (као Jurka) Крижанића и Франа Супила (као Sopila).34

Убедљиво највише простора доделио је вођи и идеологу Странке права Анти Старчевићу.35 Њега у Baladama увек помиње под надимком Стари, и то искључиво афирмативно – као бунтовника који „jedini“ prkosi mađarskoj vlasteli i koji je „[j]edini lampaš v kermežljivoj noči, / kak germlavine bas za naše tupoglavce…“.36 Израз „лампаш“ упућује на правашки лист Zvekan,37 у чијем заглављу се налази цртеж брадатог човека који у руци, попут хеленског киничког филозофа Диогена, држи лампу, „тражећи човека“.38 То је романтизовани лик самог Старчевића, који се јавности представљао као бунтовни интелектуалац, стари циник, боем и усамљеник.39

У коликој мери су Крлежини ставови о Старчевићу били постојани? Евидентно је да се у време социјализма интонација Крлежиних текстова о Старчевићу мењала, али се фреквенција помињања његовог имена није смањивала. Крлежа је тада „zahvaljujući čvrstoći svoga političkog položaja, uspijevao rehabilitirati određene teme i osobe iz hrvatske kulturne prošlosti za koje se činilo da će trajno ostati pod ideološkom zabranom (već 1947, na primjer, pisao je pozitivno o Starčeviću).“40 Како је то постизао? Своје одушевљење „оцем домовине“ Крлежа је после рата донекле ублажио, понекад је његов лик прерушавао, а понекад настојао да оправда његове поступке и ставове. На пример, Крлежа је праваштво понекад тумачио као реактивни феномен: „Poslije historijskih katastrofalnih razočaranja uvijek se javljala reakcija na tu suludu idealističku arhitekturu: poslije Četrdesetosme Starčević, poslije Osamneste Radić“.41 Мисли се на разочарања илирством и уједињењем.42 Иво Банац је приметио још један Крлежин маневар: „u vrijeme kada je Starčević bio krajnje politički sumnjiv, K.[rleža] ga je najčešće branio kao bezazlena romantičara: ʻgrimizna romantika Starčevićeva jalovo [se] borila s Kossuthovim M. A.V.-imperijalizmom.ʼ“43

Крлежина енциклопедистичка делатност у социјалистичкој Југославији осветљава његов однос према Старчевићу и праваштву поузданије него књижевна. Сматра се да је Мирослав Крлежа био „[n]ajvažniji ideolog novog jugoslavenskog zajedništva na višoj intelektualnoj razini. […] Temeljni projekt u oživotvorenju te ideologije bila je ʻEnciklopedija Jugoslavijeʼ“.44 Антуну Старчевићу су, уз Крлежин имприматур, посвећене две и по стране те енциклопедије, са две фотографије: репрезентативни портрет и слика његовог гроба. Упркос толиком простору, неки релевантни подаци ипак недостају: помиње се да је 1849. безуспешно конкурисао за место професора на загребачкој Академији, али не и да је исто покушао 1851. године у Београду, и опет био одбијен.45 У чланку Јарослава Шидака о Старчевићу не користе се изрази „шовинизам“, „расизам“ и „мржња“, чиме његов опус обилује.46 Брутално клеветање и деградација читавих народа еуфемистички се квалификују као „samovoljno etimologiziranje“ и „pseudoznanstveni argumenti“.47 О последицама идеологије коју је засновао и популарисао Старчевић не каже се ништа. У том контексту важно је опажање да „[p]remda Šidakov članak o Starčeviću u prvom izdanju Enciklopedije Jugoslavije ne ulazi u mnoge pojedinosti koje su Krležu opsjedale, on je ujedno i Krležin hommage najvećem hrvatskom buntovniku i društvenom kritičaru XIX. st.[oljeća].“48

Франо Супило

Поред Старчевића, Крлежа је пажњу посвећивао и бројним другим ауторима са којима је делио идеолошка убеђења. Изузетно важан за Крлежу био је Франо Супило, који је „uz Antu Trumbića, postao ideolog liberalnog pravaštva u Dalmaciji. […] pravaška tradicija bila je nerazdvojni dio njegove ličnosti i pratila ga je do kraja života.“49 Истрајност у тој идеологији и бескомпромисност у политици којој је циљ био да „učini iz Hrvatske privlačno središte za sve Južne Slavene u Monarhiji“,50 довела је Супила током Првог светског рата до потпуне изолације у односу на српску владу и Југословенски одбор. Крлежа је са Супилом саосећао, а за себе тврдио да је у младости био „супиловац“.51 При том, добро је знао какав је Супило био политичар: „romantik, Starčevićanac-Kvaternikovac, stopostotni Samohrvat i Srbofob“;52 „[u] ʻCrvenoj Hrvatskojʼ Supilo propovijeda Narodno Jedinstvo ʻHrvata i Pravoslavnih Hrvataʼ, u ogorčenoj i nepomirljivoj borbi protivu ʻSrbomadžaronaʼ ili ʻTalijanosrbaʼ“.53

*****

Поставља се питање: како је Крлежа тада, у датим околностима, могао да афирмише идеје које су, дубински и далекосежно, оспоравале југословенску идеологију и државу?

Крлежин положај у социјалистичкој Југославији био је неупоредиво моћнији него у време Краљевине Југославије. Лео Матес, генерални секретар председника Југославије 1958–1961, тврдио је да је Крлежа „izvan svakog protokola, mogao da se Titu obrati direktno, kad god je smatrao za potrebno.“54 Бити лични пријатељ Јосипа Броза Тита у условима једнопартијске државе значило је много.55 Игор Мандић је тачно приметио: „Nakon oslobođenja nitko se više nije usudio da na bilo koji kritički način analizira Krležin opus“.56 Зденко Раделић сматра да је Крлежа био „najutjecajniji hrvatski komunistički intelektualac, u čiju su kuću na Gvozdu u Zagrebu hodočastili mnogi hrvatski i jugoslavenski političari i intelektualci.“57 Не треба сумњати да су Крлежина „izjašnjenja o nacionalnim temama imala i nezanemarljiv utjecaj na protagoniste domaćih političkih i kulturnih zbivanja“.58 Исто тако, одмах после рата, када је велики број хрватских интелектуалаца и уметника био компромитован сарадњом са институцијама НДХ, Крлежина реч могла је да их спасе или упропасти. Многима је помогао (нпр. Јелени Лобода Зринској, Добриши Цесарићу, Бранимиру Ливадићу-Wiesneru, Густаву Крклецу, Миховилу Комболу), ретко коме није могао помоћи (као Ђури Вранешићу), а понеког је и препустио судбини (нпр. Тина Ујевића и Милана Беговића).59 Што је Тито био у партији, Крлежа је био у култури.60

Почетком 1960-их година Крлежа је стекао новог пријатеља – генерала и историчара Фрању Туђмана. Није била случајност да су „Krležini pogledi na NOB i općenito povijest Jugoslavije bili […] umnogome podudarni s Tuđmanovim te se Tuđmanovim preseljenjem u Zagreb i njegovim dolaskom na čelo Instituta za historiju radničkog pokreta 1961. logično razvija intenzivna profesionalna suradnja, koja sve više prelazi u osobno prijateljstvo.“61 Идеолошки, они су гравитирали један другом. Око Крлеже и Туђмана формирао се круг хрватских интелектуалаца, уметника и генерала који су неговали опозиционе ставове у односу на службену политику Савеза комуниста.62 Основа неслагања било је хрватско национално питање. После пораза Маспока њих двојица су се међусобно удаљила, али је Туђман и даље поштовао Крлежу као уметника и политичког мислиоца, тврдећи 1990. године „da je u program Hrvatske demokratske zajednice integrirano i krležijanstvo“.63 У сваком случају, око основног су били сагласни: Туђман је Анту Старчевића сматрао „hrvatskim velikanom“, „utemeljiteljem moderne hrvatske nacionalne svijesti“ и „najvišim izrazom hrvatskog nacionalnog bića“.64 Он Старчевића често помиње у књизи Беспућа повијесне збиљности, настојећи да оспори везу између правашке идеологије и усташке праксе, на коју су указали поједини српски историчари.65

О новим Крлежиним пријатељствима и све јасније израженим националистичким ставовима сазнало се и у Београду. Његови односи са многим људима из света политике и културе, који су му раније били блиски, захладнели су или се сасвим прекинули.66 Родољуб Чолаковић, некадашњи Крлежин пријатељ, записао је у лето 1967. да му је Анка Берус, личност из најужег партијског руководства ЦК СК Хрватске, рекла да се Крлежа „у Београду прави јагње, у ствари, он је ослонац Туђману и другим националистима“.67 Мисли се на „ослонац“ у структури власти. Кап која је прелила чашу била је тврдња коју је Крлежа крајем 1964. године изнео Добрици Ћосићу и Оскару Давичу, „да је у Јасеновцу страдало између 40.000 и 60.000 Срба, а не 600.000 или 700.000“.68 Те ревизионистичке ставове ширио је Фрањо Туђман.69 Будући председник Хрватске је касније писао да је то било време „intenzivnog prijateljevanja s Krležom (cijelo desetljeće šezdesetih godina) u čestom raspravljanju spornih problema južnoslavenske povijesti i zajedništva, naša su mišljenja bila sukladna u najvećem stupnju […] Stoga je o njima, pa i o predmetu jasenovačkog mita, vodio (ne jednom) razgovore i na najvišoj razini.“70 „Najviša razina“ био је, разуме се, Тито.

Време Маспока дошло је и прошло. Под притиском Титовог ауторитета и уз подршку старих партијских кадрова талас национализма у Хрватској је обуздан. Да је било потребно интервенисала би и армија. Неки људи су уклоњени са својих функција (Трипало, Дабчевић-Кучар, Пиркер, Харамија), они најгласнији завршили су у затвору (Будиша, Чичак, Ђодан, Веселица), а стотине хрватских комуниста поднело је оставке или су искључени из партије.71 Крлежа се током тих догађаја држао по страни, али његов утицај после Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика и Маспока није опао. Према писму које је Душан Драгосавац, члан Извршног комитета ЦК СК Хрватске, послао Предрагу Матвејевићу, Крлежа је и 1974. године, поред Драгосавца и Бакарића, био особа са којом је Тито разговарао о „kadrovskim pitanjima u pripremama za XI kongres SKJ i republičke kongrese i pokrajinske konferencije, pa u vezi sa tim o Predsjedništvu SFRJ i SKJ […] Krleža je bio pozvan jer je kod Tita intervenirao u vezi kadrovskih kombinacija“.72 Иако је седамдесетих година Крлежа ређе виђан у Београду, и даље је консултован о најважнијим питањима. Према мишљењу Игора Мандића, Крлежина „zakulisna aktivnost nikada nije prestajala“,73 а „[n]jegova formalna povučenost nije bila stvarna osamljenost, tako da je kroz njegovu radnu sobu u Leksikografskom zavodu i kroz prostorije stana na Gvozdu desetljećima doslovno strujala rijeka svakojakih posjetilaca. Nema te literarne i političke malenkosti koja se nije usudila da barem jednom kod njega zatraži audijenciju – i koliko je meni poznato, mislim da nitko nije odbijen. […] tako je vukao konce u našoj kulturnoj i političkoj javnosti“.74 А Игор Мандић је знао како функционишу ствари – седамдесетих година и сам је посећивао „бога са Гвозда“.75

*****

Током свог дугог и испуњеног живота Крлежа је доживео и преживео бројне историјске промене, у оквиру којих се и сам мењао. Али, никад потпуно. Био је он, у својим појединим фазама, и Хрват и Југословен, и социјалиста и комуниста, и националиста и космополита, и унитариста и федералиста, и књижевник и политичар, и господин и друг Крлежа. Али, кроз све његове промене провлачи се, никада се не прекидајући, једна важна нит – нит правашке идеологије. Та нит је понекад пажљиво уплетена у његова литерарна дела, а знатно је видљивија у есејима, чланцима, говорима, интервјуима и енциклопедистици. Понекад је није лако разабрати у Крлежиној „барокној“ реченици, која није таква само да би показала богатство његовог талента и интелекта, него и зато да би понешто прикрила и сачувала само за одабране – за оне који знају шта да у њој траже. С друге стране, понекад није неопходно применити ни нарочито детаљан аналитички метод да би се разумело шта то Крлежа жели да саопшти. Све је зависило од околности под којима је писао и говорио и публике којој се обраћао.

Од 1919. до 1981. Крлежа је политички био организован у Комунистичкој партији, али никада није напустио правашку идеологију, чији је циљ изградња хрватске нације и стварање независне хрватске државе. Био је особа која је умела да у себи помири различите политичке и идеолошке програме, да их комбинује и налази тачке у којима су они подударни или комплементарни. У Краљевини СХС/Југославији Крлежа је био у опозицији, док је у социјалистичкој Југославији учествовао у власти. У обе ситуације он је налазио начина да делује на очувању и развоју хрватске националне свести, настојао је да максимално прошири политичка права Хрвата и Хрватске, трудио се да гради свест о целовитости хрватске историје, критиковао је и сузбијао идеју југословенске нације, био против централизма, тврдећи да су менталитети оно што раздваја народе, упркос „јединственог језичког простора“.76

Крлежа је разумео главна кретања унутар контекста у коме је деловао и успешно им се прилагођавао. У периодима неповољним за отворено заступање хрватских националних идеала деловао је посредно, афирмишући истакнуте личности које су биле заступници правашке идеологије у политици и култури, или омогућујући другима да делују у том правцу. Тиме је обезбедио даљу еволуцију идеологије и њен пренос на нове генерације. Глорификовао је Анту Старчевића, учествујући у очувању и развоју његовог култа. Имао је довољно интелектуалне ширине да, упркос личним афинитетима, у својим интерпретацијама историје и културе нађе места и за особе са којима није у свему био сагласан. Умео је да одвоји личне склоности од колективног интереса. Периоди Крлежиног залагања за југословенску државну заједницу били су условљени међународним политичким контекстом, који није дозвољавао другачија решења. Делујући у југословенској садашњости, мислио је о хрватској будућности. У креирању догађаја и сам је учествовао, никада не губећи из вида приоритет свих приоритета: пренос „бакље“ правашког концепта суверене хрватске нације и независне хрватске државе кроз простор и време.

 

Пуну верзију текста читајте ОВДЕ

Featured image: mix by Petar Dragišić / Photos: Wikipedia

1 Mladen Stary, „Krleža, Miroslav“, у: Jugoslovenski savremenici. Ko je ko u Jugoslaviji, (Beograd: Hronometar, 1970), 519–520.

2 „Крлежа, Мирослав“, у: Мала енцикопедија Просвета. Општа енциклопедија, 2, Југославија К–Пн, (Београд: Просвета, 1986), 403.

3 Draško Ređep, „Krleža, Miroslav“, у: Jugoslovenski književni leksikon (Novi Sad: Matica srpska, 1971), 264.

4 Видети, нпр.: Vaso Bogdanov, Politička i moralna strana lijeve hajke na Krležu: prilog historiji desetogodišnjeg književno-političkog sukoba na ljevici (Zagreb: Vaso Bogdanov, 1940); Stanko Lasić, Sukob na književnoj ljevici 1928–1952 (Zagreb: Liber, 1970); Ivan Očak, Krleža – partija (Miroslav Krleža u radničkom i komunističkom pokretu 1917–1941) (Zagreb: Spektar, 1982), i dr.

5 Stanko Lasić, Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži IV. Stvaranje kulta 1945.–1963 (Zagreb: Globus, 1993); Velimir Visković, „Lasić, Stanko“, у: Krležijana, 1 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1993), 528.

6 Velimir Visković, Krležijana, 2, (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 557.

7 Dino Mujadžević, Bakarić: Politička biografija (Zagreb: Plejada, Hrvatski institut za povijest, 2011), 346.

8 Predrag Brebanović, Avangarda krležiana. Pismo ne o avangardi (Zagreb: Jesenski i turk, Arkzin, 2016), 14. Аутор настоји да докаже како Крлежа није био „hrvatski realista i klasik“, „komunistički stekliš“ ни „crveni starčevićanac“, него „jugoslovenski avangardista“. Као крунски доказ своје тезе користи једно Крлежино писмо послато Марку Ристићу којим се пародира надреализам. Исто, 15, 50, 120–124, 130–132, 135, 137.

9 Miroslav Krleža, „O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva“, у: Deset krvavih godina i drugi politički eseji (Zagreb: Zora, 1957), 121 (tekst prvi put objavljen u: Književna republika, III, br. 6, XII 1926, 355–372). То је полемички чланак у коме Крлежа са социјалног становишта расправља са Матом Ханжековићем о хрватском национализму, заступајући став да „hrvatstvo“ ne bi trebalo da bude samo „u sebe ʻzaljubljeno Hrvatstvoʼ hrvatskih kućevlasnika i ʻdobrostojećih građanaʼ, nego pomalo i Hrvatstvo stanara i bijednika, gladnih ribara i nezadovoljnih Turopoljaca.“ M. Krleža, „O malograđanskoj ljubavi“, 151–152.

10 Исто, 121.

11 Станислав Винавер, „Београд и г. Крлежа“. Време, 31. 8. 1924, 4.

12 Miroslav Krleža, „Balkanske impresije“, Književna republika, II, br. 9, (VIII 1924), 344–347.

13Крлежа је преправљао и друге своје текстове, укључујући и оне који би требало да имају документарну поузданост, попут Дневника. О томе: Viktor Žmegač, „Dnevnik“, у: Krležijana, 1, 152–158; Davor Kapetanić, „Varijante“, u: Krležijana, 2, 487–492.

14 Видети: Miroslav Krleža, „O jedinim zastavama našeg vremena“, у: Deset krvavih godina, 395–410.

15 Miroslav Krleža, „Lamentacija o prosperitetu“, у: Deset krvavih godina, 399.

16 M. Krleža, „Balkanske impresije“, у: Deset krvavih godina, 341.

17 M. Krleža, „Lamentacija o prosperitetu“, 409.

18 „Ja sam“, рекао је Крлежа Енесу Ченгићу и Јожи Хорвату, „klasičan primjer kako se po liniji oportuniteta može nešto načiniti. Na liniji staloženog, mirnog oportuniteta.“ Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 4. U sjeni smrti (Zagreb: Globus, 1985), 263.

19 Ante Starčević, Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj (Zagreb: Lav. Hartmána i družbe, 1876), 29–30.

20 Jaroslav Šidak, „Starčević, Ante“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 129.

21 Исто.

22 Ante Starčević, „Bi-li k slavstvu ili ka hrvatstvu?“, Djela, III (Zagreb: Odbor kluba Stranke prava, 1894), 42.

23 Ante Starčević, Pisma Magjarolacah (Sušak: Primorska tiskarna, 1879), VIII–IX. Књига је првобитно требало да се зове Pisma Slavoserbah. Videti: „Na štioca“, исто, III–XXI.

24 Džordž Mos, Istorija rasizma u Evropi (Beograd: Službeni glasnik, 2005), 29–30, 38–39.

25 Videti: M. Krleža, Deset krvavih godina, 111, 115, 141, 217–218, 484–485, 524; Miroslav Krleža, Eseji I (Zagreb: Zora, 1961), 102, 106, 186; Miroslav Krleža, Eseji II (Zagreb: Zora, 1962), 124, 130; Miroslav Krleža, Eseji III (Zagreb: Zora, 1963), 16, 18, 34, 41, 67, 158, 328–330, 389, 418, 434; Miroslav Krleža, Eseji V (Zagreb: Zora, 1966), 44, 53, 155–156, 177, 188–189; I. Očak, н.д., 146, 149; Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 1. Balade o životu koji teče (Zagreb: Globus, 1985), 163, 196, 231; Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 2. Trubač u pustinji duha (Zagreb: Globus, 1985), 59, 188, 227; E. Čengić, н.д. 3, 49, 314; E. Čengić, н.д. 4, 38, 51, 263; M. Krleža, Marginalije, 365, 420, 467, 485, 487, 515, 520, 544, 569, 594.

26 Miroslav Krleža, „Predgovor ʻPodravskim motivimaʼ Krste Hegedušića“, у: Eseji III, 328–329.

27 Оптужба је изнета у: Kultura br. 4, а одбрана у: Miroslav Krleža, „Najnovija anatema moje malenkosti“, Danas, br. 1, (1934), 106–113; Krsto Hegedušić, „Pred petom izložbom Zemlje“, Danas, br. 1, (1934), 115.

28 Видети: Velimir Visković, Sukob na ljevici (Beograd: Narodna knjiga, Alfa, 2001), 25–27.

29 Dino Mujadžević, n. d., 42. Мујаџевић се позива на В. Бакарића, I. Očaka, I. Banca i M. Đilasa.

30 Miroslav Krleža, Balade Petrice Kerempuha (Ljubljana: Akademska založba, 1936).

31 Stanko Lasić, Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži I. Kritička literatura o Miroslavu Krleži od 1914. do 1941 (Zagreb: Globus, 1989), 248, 251.

32 Cvjetko Milanja, „Balade kao autorski projekt“, KAJ: časopis za književnost, umjetnost i kulturu, XLIII, br. 3, (2010), 19, 27, 33.

33 Miroslav Krleža, Balade Petrice Kerempuha (Zagreb: Zora, 1963), 126–127, 132, 136, 141. Сви цитати из Балада у овом чланку су из тог издања.

34 Исто, 148–149.

35 Исто, 136–138, 141.

36 „Jedini lampaš u krmeljivoj noći, / kao grmljavine bas za naše tupoglavce.“ Исто, 138.

37 Часописи Zvekan и Hervat помињу се у Старчевићевој књизи Pisma Magjarolacah, IX–X, 3–6, на коју је Крлежа упућивао своје сараднике у Лексикографском заводу.

38 Видети: Zvekan, 1867, 1869; Josip Horvat, Ante Starčević. Kulturno-povjesna slika (Zagreb: Antun Velzek‚1940), 293–295, 316, 328.

39 Видети: A. Starčević, Bi-li k slavstvu ili ka hrvatstvu?; A. Starčević, Pisma Magjarolacah; Ante Starčević, „Poslanica pobratimu D. M. u B.“, у: Izabrani spisi, priredio Blaž Jurišić (Zagreb: Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, 1943), 325–244; L. V. Südland [Ivo Pilar], Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja (Zagreb: Matica hrvatska, 1943), 241; J. Horvat, Ante Starčević, 140, 143–144.

40 Zoran Kravar, „Nacionalno pitanje“, у: Krležijana, 2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 62.

41 Miroslav Krleža, „O patru dominikancu Jurju Križaniću“, у: Eseji III, 67. Први пут објављено у: Književnik, br. 1, 1929, 1–13.

42 Упоредити: Josip Horvat, Ante Starčević. Kulturno-povjesna slika (Zagreb: Antun Velzek‚1940), 132.

43Ivo Banac, „Starčević, Ante“, у: Krležijana, 2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 348. Наведени одломак је из: Miroslav Krleža, „O Kranjčevićevoj lirici“, u: Eseji III, 41. Видети и стр. 16, 18, 34; као и: Miroslav Krleža, „Odlomci iz eseja o Kranjčeviću“, u: Eseji III, 434. Крлежин текст о Крањчевићевој лирици је, уједно, и текст о Крањчевићевој политици и идеологији.

44 Ivo Goldstein, Hrvatska 1918.–2008. (Zagreb: EPH Liber, 2008), 472.

45 Подаци о томе су објављени пре штампања чланка у Енциклопедији 1971. Видети: Виктор Новак, Вук и Хрвати (Београд: Научно дело, 1967), 300–308.

46 Видети нпр.: Ante Starčević, Ime Serb (Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868); A. Starčević, Pasmina Slavoserbska; A. Starčević, Pisma Magjarolacah.

47 Jaroslav Šidak, „Starčević, Ante“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž, (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 129.

48 I. Banac, „Starčević, Ante“, 348.

49 Dragovan Šepić, „Supilo, Frano“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 217.

50 Исто, 218.

51 E. Čengić, н.д. 1, 134.

52 Miroslav Krleža, „Slom Frana Supila“, у: Deset krvavih godina, 163.

53 Miroslav Krleža, „Razgovor sa sjenom Frana Supila“, u: Deset krvavih godina, 190. Crvena Hrvatska је Супилов часопис, назван именом којим је поп Дукљанин у 12. веку означио простор Херцеговине и Црне Горе.

54 Бoрo Кривокапић, Бес/коначни Тито (и Крлежине „масне лажи“), Београд: Новости, 2006, 203.

55 Видети: Krleža o Titu, Приредио Анђелко Милетић (Sarajevo: Oslobođenje, Zagreb: Mladost, 1980); Velimir Visković, „Broz, Josip–Tito“, у: Krležijana, 1, 78–82.

56 Igor Mandić, Zbogom, dragi Krleža. Polemike o mentalitetu post-krležijanske epohe (Zagreb: Profil, 2007), 65.

57 Zdenko Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji 1945.–1991. Od Zajedništva do razlaza (Zagreb: Školska knjiga, 2006), 382.

58 Zoran Kravar, „Nacionalno pitanje“, у: Krležijana, 2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 62.

59 Горан Милорадовић, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955 (Београд: Институт за савремену историју, 2012), 112–116; E. Čengić, н.д. 1, 263–264; Josip Bratulić, „Kombol, Mihovil“, у: Tko je tko u NDH? (Zagreb: Minerva, 1997), 193–194.

60 О Крлежиној послератној моћи: Г. Милорадовић, н.д., 154–157.

61 Redakcija, „Tuđman, Franjo“, у: Krležijana, 2, 454.

62 Franjo Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti. Rasprava o povijesti i filozofiji zlosilja (Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1994), 49; Radovan Popović, Krleža i Srbi (Beograd: Službeni glasnik, 2012), 149. Поповић се позива на Станка Ласића, а Туђман на Ивана Шибла.

63 Redakcija, „Tuđman, Franjo“, 455 –456.

64 F. Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti. Rasprava o povijesti i filozofiji zlosilja (Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1994), 505–507.

65 Исто, 504–507, 526, 559, 581, 583.

66 Видети: Radovan Popović, Krleža i Srbi (Beograd: Službeni glasnik, 2012), 143–146, 156–160, 167; Мр Влахо Богишић, „Мирослав Крлежа у српској књижевности“, (докторска дисертација, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за српску књижевност, 2016), 141–142.

67 R. Popović, n. д., 152.

68 Исто, 158.

69 О Туђмановом ревизионизму видети: F. Tuđman, н.д., 441–497.

70 Isto, 25.

71 Z. Radelić, н.д., 451–462.

72 Б. Кривокапић, н.д., 483–484, 487–488. Писмо Драгосавца Предрагу Матвејевићу од 30. 8. 2001.

73 I. Mandić, н.д., 20.

74 Исто, 21.

75 E. Čengić, н.д. 1, 156; Isti, н.д. 2, 55–57; Isti, н.д. 3, 23; I. Mandić, н.д., 10. Израз „бог са Гвозда“ је Мандићев.

76 A. Kovačec, н.д., 403.

O KAWAII FENOMENU (II): JELENA VUKANOVIĆ

Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.

KAWAII FENOMEN (2)

Kawaii… Neretko autopedofilija. Autopedofili su uzbuđeni sećanjem na sebe dok su bili dečica. To se sećanje da oživeti kroz kawaii, slatkoću življenja. Autopedofilija – seksualno naslađivanje odrasle osobe koja se zamišlja kao dete ili glumi dete (nošenjem pelena i sl.) u SEKSUALNOM ČINU. To je zdravo oživljavanje sećanja na prvobitna ,,golicanja“ i zaobilaženje svega erotskog kroz igru/agresiju/kikot; Sada se odrasla osoba vraća – da ,,oživi“ ono što je nekada bilo potisnuto ili ne odviše jasno. Autopedofilija se može posmatrati i kroz neku vrstu mazohizma – jer se slatko, nevino dete prepušta odraslome muškarcu/ženi, ali je to samo jedna strana medalje, a druga je naravno sadistička težnja mazohiste koja poručuje – ti si odgovoran za mene. I tako se ljubitelji šašavih kostima kawaii modela mogu označiti kao latentni pedofili. Ovo nije nikakva optužba, samo simpatična maštarija. Ljubitelji kawaii modela sada mogu da ispune onu – frustraciju – ne znam šta ću sa tobom, poješću te – Samo ni sada težnja nema veze sa kanibalizmom, no sa erotizmom. Napokon oni mogu da – ,,oskrnave“ slatkoću, da jedu… napokon se mogu gostiti detinjstvom, slatkoćom, a taj spoj ume zbuniti – jer je nešto nasjlađe u našim životima – detinjstvo – i seksualnost – tako čudno odvojeni nesećanjem. Kawaii nije hedonizam, kawaii je dolče vita. Kawaii model je greota obljubiti – i upravo greota tera na blud, preskakanje granica. Taj blud tera odraslog čoveka da se seti nevinosti deteta, kroz najjaču magiju – kroz erotski čin – koji u realnosti detinjstva nije moguć i nije opravdan.

Fotografija: Sally Mann

I nakon takvog čina, modelima kupiti: hello kitty nakit, čašu za mlekce, kuhinju za decu, šećernu penu, odvesti ih na ringišpil, sve šareno, sve slatko, izmeštena utopija detinjstva koju pružaju kawaii modeli. Njihova je snaga ogromna – oni – već odrasli – stvaraju fiktivnu (ali ne nevažnu!) granicu koja ljubitelje zbunjuje do te mere da se osećaju grešno – je li ili nije pred njima dete? Regresivna zamena za istinsku želju. Kawaii model govori o nežnosti, krhkosti, no to nije ona čista nežnost, amoralna i istinska, ali nije ni prljava i nečista – ko oponaša dete – u sebi mora imati nešto od svoga oponašanja, jer je dete neizbrisano iz našega koda. I onda je to kao oživljavanje mrtvaca – što je možda i najveći tabu – nekrofilija. Kawaii goth modeli lepo manifestuju ovu postavku. Uz njih su aveti, strašne lutke, špricevi, smrt, sanduci, grobovi (to sve može spadati uz aksesoare kawaii goth modela). A onda… jedna cucla, ili bele, nevine čarape… Takav spoj suprotnosti nalikuje na ,,zlo dete“, na dete izvađeno iz zemlje… Kawaii pruža jedno zaobilazno zadovoljenje naših najmračnijih težnji. Kawaii metod je savršen u lečenju pedofilije. Fantazije ne treba gušiti, naprotiv, treba ih razvijati, da bi na nivou fantazija i obitavale. Idealna kompenzacijska pojava, a da nije neuroza: kawaii!

Jelena Vukanović

Chiaroscuro Željke Gavrilović (OGNJEN PETROVIĆ)

Željka Gavrilović živi i radi u Valjevu.
Zaneta umetnošću oduvek.

O sebi kaže:

„Odrasla sam na Rudniku gde nije bilo reke, crkve, voza. Razmislite o simbolici. Ali je bilo potoka, nezamislivo visokog snega, zujanja gromova oko glave, susreta s vukovima za gladnih godina. Pa sam, nekako mislim, velikim svojim delom ostala dete prirode, paganka čak.“

Željka pred publiku izlazi pred sa drugom knjigom Prinčev pupak (Albatros plus, 2021).
Prva knjiga kratke proze nosi naziv Fotografije, snovi (Dečje novine, 1994). Objavljivala u Letopisu, Sveskama, Kvartalu. Uvršćena u antologiju pripovetke valjevskog kraja Od Glišića do Belog Markovića i dalje (Ostoja Prodanović), sa pričom Sve o Evi.

Chiaroscuro Željke Gavrilović

Prinčev pupak frangmentaran je texte scriptible strukturiran niskom međusobno povezanih pripovesti koje funkcionišu principom spojenih sudova. Ne čudi stoga autorska odrednica pridodata naslovu – roman fuga. Varijacije tema i motiva među kojima se izdvajaju – ljubav, strast, (ne)mogućnost zajedništva, pamćenje, uspomene, san i zakonomernosti stvarnosti koja se živi – nenametljive su i sa merom: one diskretno u svakoj narednoj „priči“ osvetljavaju ono što je u prethodnoj ostalo zatamnjeno.

Nelinearno, skokovito – Željka Gavrliović skicira „pad u unutrašnji prostor“ svojih pažljivo odabranih heroina. O njima se može reći tek toliko da su u svojoj običnosti neobične tako da svaka pojedinačno zaslužuje da se o njoj napiše sonet. Autorka je, međutim, ispisala tekstualnu slagalicu koja se sklapa u „ključnim“ momentima njihovih života i sudbina. Bilo da su to momenti nesputanog i oslobođenog erosa u ljubavničkim sobama, časovi nevidljivosti na hladnom prostoru gradskog milva kojim promiču ljudi „koji govore reči i rečenice“ ili mesta duboke osamljenosti u kojima kao slike iz projektora na oljuspanom zidu trepere uspomene sasvim žive i stvarne – svest o prolaznosti trenutaka radosti i tuge i sumnja u autentičnost proživljenog motivacijski su pokretač koji zatalasa možda, do tada sasvim nepomične i nesaznatljive prosenčene živote.

Onirična njihova aura kao da je posledica ukidanja i tako porozne granice između budnosti i sna. Vođene ogoljenom emocijom sve junakinje kroz evokaciju i lament – bivaju raspršene po bivšim, sadašnjim i nekim budućim životima, u kojima postoje simultano. Nikada potpuno svesne jesu li budne ili sanjaju ili ih neko sanja – one se kreću ka uporišnim tačkama svojih egzistencija u kojima je moguće sagledati sve što se dogodilo ili se, može biti, dogodilo u imaginaciji, u jeziku i kroz jezik impregniranim čudesnošću situacija u kojima su se obrele. Nepouzdanost pamćenja i relativnost stvarnosti koja im se događa – kao da su uslovile, naročito kada ljubavni govor u tekstu biva preinačen u „obrnutu grmljavinu“, drugačiji jezik – jer kako Viljam Hazlit piše u svojoj knjizi Liber amoris – „istina o strasti… uvek nadživljava ekstravaganciju pukog jezika“. Otuda je dobar deo romana Prinčev pupak ispisan gotovo lirski, prateći skokovite amplitude emocija koje su stvorile svojevrsni literarni chiaroscuro. Svetli i tamni tonovi gotovo da su ovaplotili karaktere i samu put junajkinja, tako da se čitalac lako može uvući u njihovu kožu i svet na trenutak posmatrati njihovim širom otvorenim očima.

Identifikacijski potencijal romana stoga je ogroman, no on je, čini se, pisan za one malobrojne, koji će se usuditi da priznaju kako sve što čovek proživi, na kraju, postaje deo lične mitologije – oko koje se ispredaju predanja potčinjena pravolinijskim protocima vremena, koje uporno i nemilosrdno skida svaku pozlatu sa nje. Upravo zbog toga dalekosežnim pogledima kroz samo meso proživljenog ili izmaštanog, sasvim svejedno, izjednačenih u svojim krajnjim interpretacijskim konsekvencama – pojam vremena potpuno je relativizovan. A predmet govora u romanu – inherentno zaštićen korozivnog dejstva prohujalih godina, meseci i dana.

Jedan ljudski život, predstavljen kao teško saznatljiva tvorevina sazdana od pomešanih vremena – tako da se ono jednovreme u kojima traju ljudski poslovi i dani – dosledno ništi – ukazuje se i kao struktura koja se neprekidno ruši i obnavlja sama, onoliko koliko je onaj ko se o njemu odvažio da progovori – sine ira et studio – kadar da dopisuje i da briše sama svoja utemeljenja na kojima je i zasnovano njegovo kratko prebivanje u ovom posve privremenom svetu.

Svetu koji se, kako nam Željka Gavrilović poručuje, može razumeti samo u sumnji i neprekidnoj zapitanosti, u kom se, možda, može preživeti u zapitanosti i sumnji – jedino kroz druge i u drugima – onoliko intezivno i smisleno, koliko se mogu, sopstveno telo i duša učiniti barem neiznuđenim boravištem drugih u nama samima.

O romanu Prinčev pupak R. B. Marković napisao je sledeće. „Pomalo je takvih pripovedaka i romana kojima se, u srpskoj književnosti, dostojno prislužuje u slavu erosa. Prinčev Pupak Željke Gavrilović je upravo takav roman, možebiti knjiga ulančanih priča, u svakom slučaju: neobična proza kakvu smo dugo čekali. Čitaocu se, kadšto, može učiniti da mu je umesto ove knjige, pred očima durbin od sedam kolena kojim bludi kroz ozvezdani mrak, po nebeskoj promaji na kojoj se vlažni snovi prosušujuSve je u ovoj knjizi iz duše, a ništa po modi!“

Željka Gavrilović apartna je pojava u domaćoj književnosti, autorka koja nije podlegla imperativu besmislene prisutnosti na književnoj sceni i nizanju tekstova radi postizanja iluzije kontinuiteta književnog rada. O tome nam ubedljivo svedoči podatak da je svoju prvu i do sada, jedinu knjigu izdala 1993. godine – fakt je, koji je svrstava u one malobrojne – koji se oglašavaju onda kada zaista imaju nešto i da kažu. Prinčev pupak – čudesna knjiga nalik na sedamnaest (ne)mogućih fotografija – ostvarenje je posve izdvojeno iz gotovo nepregledne građe domaće romaneskne produkcije. Napisana lirskim jezikom, brušenim – rečenicama razasutim i blistavim poput dijamanata – roman Prinčev pupak biće pravi događaj za sve poklonike literarnog rafinmana, i verovatno, jedna od blistavijih zvezda u sazvežđima novog srpskog romana.

Ognjen Petrović i Željka Gavrilović

Naslovna fotografija nosi naziv Pola u snu, pola smeđe.

СУД ВРАНА (БОРИС НАД)

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

ИЗБОР ИЗ КЊИГЕ НОВИ БОГОВИ

ТАЈНА ВРАТА

Постоји, тврди Борхес, на полицама твоје библиотеке једна књига коју никад нећеш прочитати; постоје и једна врата која си затворио до краја света. Али постоје и она друга: врата која ћеш отворити последња. Тајна врата. Она на која нико не улази; на која нико не може да уђе. Намењена су управо теби. Чудно је да их сада не примећујеш. Мора да поред њих сваког дана пролазиш. Сваког дана она су ти надохват руке.

Нико не зна куда заправо воде. О томе постоје само несигурна нагађања. Разлог је једноставан: верује се, или је то заиста тако, да их нико није отворио са супротне стране; нико није ушао из те тајанствене одаје у коју она воде. Отворићеш их последњег дана свог живота; не пре. Сваког дана све си им све ближи; растојања се скраћују, а времена је све мање.

Свет ће се, на концу, свести на тебе и на та мрачна врата. Мораћеш кроз њих проћи, ниједна друга нису преостала. Смрт више неће бити оно што се дешава другима. То су вратнице смрти; твоје смрти. Тајна врата која воде у ништавило, предворје раја или пакла. Одлука је на теби: вечни заборав; вечни живот или вечно страдање. То је избор пред којим стојиш. Или је и то само слаба утеха, празне речи какве се упућују умирућем, јер оно што те тамо чека не може да замисли нико, ниједно људско биће. Извесно је само једно: кад уђеш, сагорећеш све своје илузије и угледаћеш саму стварност – онакву каква доиста јесте.

Исланд

Беше то једном давно, можда на Исланду.

Радост је покрила бешћутна поља. Она паде изненада, као летња киша.

Црвени хртови гонили су златног јелена, високо изнад морских таласа.

Рог огласи нечији срећан повратак. Стрела погоди своју мету, ловац узе свој плен; девица угледа белог једнорога како израња на шумском пропланку.

Ти си видео долазак побеђеног краља.

То беше оног дана кад се она привила уз тебе.

Кратак предах између ратова, тренутак када се ждралови спустише на хладна поља.

То беше твој срећан час.

ДВОЈНИК

Ко сања?

Снови о несаници спадају у ноћне море. Ноћ, рано јутро, у коме се преврћемо по постељи, тражећи тајна врата, пролаз у други свет, који би нам донео жељено избављење. Кошмарни детаљи, који нам се указују постепено, део по део, откривају нам да већ сањамо. Спознаја, која долази у једном муњевитом тренутку: њена последица је буђење. Али ноћна мора се наставља. У њој се крећемо као у лавиринту, сањајући да већ сањамо.

У свом сну, сту