ДОКУВАНА ЈАЈА (НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ)

Никола Живановић je рођен у Крагујевцу. Завршио је општу књижевност са теоријом књижевности. Песничке књиге: „Астапово” (2009), „Carmina Galli” (2014), „22” (2019), „Песме и поеме: избор (2009–2019)” (2019), „Ђулићи и увеоци” (2020).
Осим поезије објавио је и велики број есеја, критичких текстова и превода светских песника. Песме су му заступљене у антологијама и зборницима. Јуна 2011. године, у часопису Сент, изашао је тематски број у целини посвећен његовој поезији. Добитник је награде Трећег трга за поезију за збирку „Астапово”, награде „Бранко Миљковић” за збирку „Carmina Galli” и других.




ЈУТРО У ЗАТВОРУ

У дубину бетона урасли лигаменти –
Решетки, жице, стакло; та неман која мрви
Све несаломиво, круто, што кидише ка мети
Великог праска, силе које створеном прете;
Те решетке од меса, и кроз њих онај први
Зрак сунца који вешто кроз жицу и кроз атом
Најзад продре у јаје и онда пропадне јадно
На сивом, робијашком пепелу цигарете.

И онда други зраци, комете, ореоли,
Упадају у собу, нечујно пар по пар,
Обучени у плаво, а други у црвено,
Тиркизно, прозирно жуто, а неки сасвим голи.
Као одговор на њих, негде из затвореног
Пале се прва светла дана – јутарњи жар.
И полунага тела, усправљају се, пуше:
Обешене о нити дима висе им душе.

Разлистава се затвор, крај сиве зграде сивља,
Гута тополе, траву. У прозорима слика:
Одраз жара и дима меша се с формом биља
Са друге стране, слепо, без уметника.
Шака буновних људи, по собици корача,
Присећају се нечег, тог мало што су били,
Што боље памте мртви него овако живи,
Ту, испод споменика незнанога пушача.


ПОСЛЕДЊА МЛАДАЛАЧКА ПЕСМА

 „Човек је млад онолико на колико му је одређена робија“,
Каже мој официр за кућни затвор
Када се жалим да остарих са наногицом. 

Пре подне гледам у тачку на зиду,
По подне идем у шетњу и гледам у исту ту тачку
Која ми се урезала у мозак.

Негде далеко у свемиру некој ванземаљској интелигенцији
Се управо јебе за мој стицај околности
Као и момцима и девојкама у стану поред.

Када бих поново имао двадесет година
Морао бих да се начекам да се осећам овако бедно.
Клеца ми нога, имам главобољу, несаницу, 
А нигде апарата за притисак, нигде правних лекова.

ЛУДНИЦА

Празни ходници и сестринска соба,
Са болесничких кревета
Ланци немоћно висе,
Једино ветар по њима
Помера постељину и сенке.


ПЕСМЕ ИЗ ЗАТВОРА

1.

Кревети на којима је лежало
Ко зна колико затвореника,
На којима је сваки оставио
Своју крв, зној и улегнуће,
Сваке ноћи марљиво раде
На мојој кичми.
Преправљају пршљен по пршљен
По калупу ранијих лежача.
Кад изађем на слободу
Бићу сасвим другачији робијаш.

2. 

Као што се на неким вашарима
Може купити птица у кавезу
Да је неко дете или млада дама ослободи,
Тако би деца за одличан успех
Требало да пуштају робијаше.

3.

Они који су најдуже робијали
Најслабије разумеју затвор.
Да би умео да робија, 
Човек мора дуго да буде слободан,
Да упозна многе људе и градове,
Многе друштвене класе, и начине живота,
Навике и случајности.
И онда му се затвор неће разликовати
Од било ког другог места у свету.


ДОКУВАНА ЈАЈА

Мајка ми је обарила два јаја за вечеру
Узео сам једно и парче хлеба
Јаје је било ровито. 
Сутрадан ујутру за доручак
Нисмо имали ништа сем оно друго јаје.
Молио сам мајку да јаје још једном обари
Пошто сам волео само тврдо кувана јаја.
Убацила га је онако, већ ољуштено у врелу воду.
Пoсле неког времена на јајету су се почеле појављивати вене
Жуманце је текло новим
Тек формираним крвним судовима,
Пулсирало, бујало, оживљавало,
На крају се претворило у нешто налик мозгу
Који је кипео у врелој води.
Наизглед сасвим способан да размишља.
Појео сам га са сољу, младим луком.
И два парчета домаћег хлеба.



ПАУK ТАЈ

Имам паука у стану.
Иде стално по мени.
Могао бих само тако да га спљоштим.
Али лако га смрвити,
Kако изградити те фине ножице, те прецизне покрете,
Од ког материјала и којим поводом?
Kојим алатима или инкантацијама извући
Из њега оне фине нити?

Никола Живановић

RUSKE IGRE NA KOSOVU JUNA 1999 – JEDAN POGLED IZ NEMAČKE

U svojim memoarima Joška Fišer (šef nemačke diplomatije 1998-2005) važno mesto posvetio je NATO-ratu protiv SR Jugoslavije 1999. godine, stavljajući u fokus diplomatsku pozadinu tog lokalnog svetskog rata. Kao posebno značajni čine nam se segmenti Fišerove knjige u kojima se autor bavio ruskom ulogom u finalu ove velike krize.

S obzirom na svoju aktivnu ulogu u diplomatskim borbama za svaki balkanski kamen Fišer nam je ostavio svedočanstva iz prve ruke o dramatičnim nesuglasicama u ruskom establišmentu, odnosno o nemogućnosti da se uspostavi jedinstvena ruska linija prema pitanju Kosova i mesta Rusije na Balkanu. Ova sukobljena gledišta personifikovali su Boris Jeljcin i njegov specijalni izaslanik Viktor Černomirdin, s jedne, i pojedini krugovi u ruskom ministarstvu spoljnih poslova, ruskoj vojsci i Dumi, s druge strane. U ovom „alternativnom“ taboru su, prema navodima u Fišerovoj knjizi, posebno istaknutu rolu igrali šef ruske diplomatije, Igor Ivanov i general Leonid Ivašov. Ruski predsednik je, primećivao je Fišer, priželjkivao brzo okončanje rata, makar i po cenu „prihvatanja zapadnih pozicija“. Ivanov je, međutim, čitamo u Fišerovoj knjizi, insistirao na potrebi očuvanja teritorijalnog integriteta Jugoslavije i prisustvu srpskih snaga na Kosovu po okončanju rata, izražavajući istovremeno skepsu prema ulozi Haškog tribunala.

Pažljivi čitalac će, između redova (to Fišer stvarno nije rekao), pretpostaviti da je zapadna odluka da se uloga egzekutora u pregovorima sa Miloševićem poveri „Trojci“ (Stroub Talbot – SAD; Marti Ahtisari – EU; Viktor Černomirdin – Rusija), a ne G-8, nad kojim je lebdela senka upravo Igora Ivanova, bila uspešan taktički manevar namenjen isključivanju tvrdih ljudi u ruskom establišmentu iz pregovaračkog procesa. Ipak, neposredno po potpisivanju vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu druga strana je uzvratila udarac. Na Kosovo su, bez znanja ključnih političkih struktura u Moskvi, banuli ruski vojnici, što je izazvalo kratku krizu u odnosima Rusije i zapadnih sila. Ove tenzije su bile brzo umirene, pa je na prvi pogled sve bilo tek bura u čaši vode. Ipak, stvar je bila mnogo veća. Ova afera je signalizirala svu žestinu sukoba prozapadnog i antizapadnog bloka u Moskvi, što je okončano epohalnom smenom u Kremlju poslednjeg dana 1999. godine, koja je utrla put konstituisanju znatno tvrđe ruske politike prema Zapadu.

Akcija malog kontingenta ruske vojske na Kosovu sredinom juna 1999. godine na samom terenu, na Kosovu, nije proizvela bilo kakve opipljive posledice, odnosno nije došlo do uspostave ruskog sektora na Kosovu. Dve decenije posle toga lako nam je da konstatujemo da se, međutim, radilo o suštinski istorijskom događaju. Bilo je to svojevrsno opelo Jeljcinovoj balkanskoj politici i najava novog kursa njegovog mladog naslednika. Razume se, Fišer to tada nije mogao da zna.

Donosimo prevod dela memoara Joške Fišera: Die rot-grünen Jahre. Deutsche Außenpolitik – vom Kosovo bis zum 11. September, Kiepenheuer&Witsch 2007.

Kad sam okončao svoj govor (u Bundestagu – P.D) i dok sam se praćen aplauzima poslanika koalicionih frakcija vraćao na svoje mesto na klupi za članove vlade dobio sam cveće od dvojice poslanika moje frakcije.

Poslanik frakcije CDU/CSU, Karl Lamers, koji je govorio neposredno posle mene, brzo me je vratio u realnost. Pročitao je informaciju AFP-a objavljenu u 11:11, u kojoj je stajalo: “Prema navodima nezavisne jugoslovenske novinske agencije BETA u petak su prve ruske jedinice budućih međunarodnih mirovnih trupa za Kosovo umarširale u Jugoslaviju. Prema navodima Bete, granicu je, dolazeći iz Bosne, prešao jedan kontingent vojnika (…) Moskovski pregovori između SAD i Rusije o modalitetima ruskog učešća u KFOR-u su u međuvremenu prekinuti na neodređeno vreme. Ovo je izvestila ruska novinska agencija Interfaks, pozivajući se na vođu ruske delegacije generala Leonida Ivašova. Ivašov je prethodno najavio da će Rusija možda obrazovati sopstveni sektor na Kosovu bez dogovora sa SAD.”

Lamers je nastavio: „Daj Bože da ove vesti suštinski nisu tačne, jer bi inače sve što ste Vi, gospodine ministre, upravo rekli bilo ishitreno.“

Čovek je bio potpuno u pravu, jer vesti jesu bile tačne. Sve zapadne vlade su bile potpuno iznenađene razvojem događaja. Zamolio sam saradnike koji su sedeli iza vladine klupe da odmah utvrde činjenice koristeći sve nama dostupne izvore (…)

Ruski marš kroz Srbiju bio je potpuno iznenađujuća akcija i odigrala se bez bilo kakve prethodne najave. Najpre je, još tokom trajanja debate u Bundestagu nastupilo izvesno olakšanje kada su agencije javile iz Moskve da su ruske trupe zastale na administrativnoj granici sa Kosovom. Ipak, pokušao sam, što je pre moguće, da stupim u kontakt sa Igorom Ivanovim. Oko 15:20 sam ga dobio na telefon, pa me je on izvestio o novim problemima u vezi sa stacioniranjem međunarodnih snaga na Kosovu. Rekao je da se Talbot (Stroub Talbot – P.D) vratio u Moskvu, te da će se oni za desetak minuta sastati. Naveo je da su Amerikanci napravili pet sektora, u kojima bi mogla da učestvuje i Rusija, te da to za njegovu vladu nije prihvatljivo. Zaključio je da se brzo mora naći neko rešenje. Upozorio sam ga na mogućnost jedne vojne kompeticije i izjasno se u prilog brzog rešenja, koje je on trebalo da definiše da Struobom Talbotom.

Očigledno je da je planirano
da Kosovo bude podeljeno
na NATO-sektor i ruski sektor,
što bi dovelo do političke
podele provincije.

Pratili smo celo popodne i veče CNN, i ono što smo tu videli je otvoreno protivurečilo onome što mi je Ivanov u jednom drugom razgovoru te večeri rekao, naime da ruske trupe neće ući na Kosovo i da je to sve bilo jedan nesporazum. Medlin Olbrajt je dobila iste te informacije od ruskog šefa diplomatije. Ostao sam još dugo sa svojim saradnicima u kabinetu. CNN je prikazao kako je 200 ruskih padobranaca na njihovom maršu ka Prištini iz pravca Bosne bilo pozdravljano u Srbiji. Oko 23:00 sam otišao kući i zaspao, da bi me samo nekoliko sati kasnije zamenik šefa mog kabineta pozvao telefonom i probudio.

Oko 2:00 ujutru ruske trupe su, pozdravljane od strane Srba, došle do Prištine i, nasuprot uveravanjima Igora Ivanova, zauzele aerodrom Priština. Odmah sam telefonirao Medlin Olbrajt, koja se nalazila u avionu, vraćajući se iz Makedonije, ali ni ona nije imala detaljnije informacije o tome. Otuda nam nije preostalo ništa osim da se uzdamo u Strouba Talbota u Moskvi. NATO-trupe će, uključujući i nemačke jedinice, u svakom slučaju za nekoliko sati ući na teritoriju Kosova i doći do prištinskog aerodroma.

Stroub Talbot

Nekolicina ruskih padobranaca nije mogla da predstavlja istinski izazov za NATO. Bilo ih je premalo, a njihovo naoružanje suviše slabo. Zauzimanje aerodroma nije moglo da se drugačije protumači sem kao očekivanje pojačanja iz Rusije vazdušnim putem. To je moglo veoma brzo da dovede do krajnje opasne direktne konfrontacije sa SAD i NATO. Situacija nije obećavala ništa dobro. Sada se sve svelo na krizni menadžment SAD, jer su samo Amerikanci raspolagali mogućnostima, silom i iskustvom da Moskvu zaplaše i podstaknu na jedno valjano rešenje.

Kosovski rat je doveo do dramatičnog zaokreta u odnosima Rusije i SAD. Tadašnji ruski premijer Primakov se nalazio na putu ka SAD, kada ge je sustigla vest o početku rata na Kosovu. On je odmah zatim u vazdušnom prostoru Islanda okrenuo svoj avion i vratio se u Moskvu. Ista sudbina je 11. juna zadesila Stroba Talbota. Zamenik državnog sekretara i njegova delegacija su već bili i vazduhu, na letu od Moskve ka Briselu, kada su negde iznad Belorusije bili informisani iz Vašingtona o novonastaloj situaciji i instruirani da se bez odlaganja vrate u Moskvu.

U svojim memoarima Stroub Talbot je opisao višečasovne pregovore u ruskom ministarstvu spoljnih poslova i jednu dugu noć u ruskom ministarstvu odbrane. Njegov opis je krajnje vredan, zato što je tu upečatljivo prikazano da je tih dana i noći u Moskvi nastupila situacija koja je bila na granici pobune najviših predstavnika ruskih vojnih vlasti protiv političkog vođstva. Očigledno da politički deo vlasti ili nije ništa znao, ili je imao tek ograničena saznanja o onome što je najuži krug generala u ruskom generalštabu planirao sa ruskim trupama stacioniranim u Bosni, koje su se nalazile na putu prema Kosovu, kakve su naredbe izdate i šta je dogovoreno sa srpskim generalima u slučaju povlačenja srpskih bezbednosnih snaga sa Kosova. Očigledno je da je planirano da Kosovo bude podeljeno na NATO-sektor i ruski sektor, što bi dovelo do političke podele provincije. I sam se, u jednom razgovoru sa Igorom Ivanovim, vođenim tih sati, nisam mogao oteti jakom utisku da političko vođstvo u Moskvi više nije jedini gospodar situacije.

Igor Ivanov

Stvar je postala još opasnija kada je došla potvrda vesti da je ruska vlada tražila dozvolu preleta aviona Antonov za transport trupa od vlada Mađarske, Rumunije i Bugarske. Postojala je namera da se 10.000 vojnika vazdušnim putem prebaci na Kosovo ili u Bosnu, odakle bi se kopnenim putem uputili ka Kosovu. Ukrajina je već odobrila prelet, ali su ostale vlade takav zahtev nepokolebljivo odbile.

Šta, međutim, ako ruski avioni ipak polete? Da li bi Amerikanci ili NATO u tom slučaju sprečili njihovo sletanje? Ili bi oborili avione u vazduhu? To je najavljivalo dramu sa nesagledivim posledicama. U svojim memoarima Stroub Talbot je tu situaciju prokomentarisao sledećim rečima: „Izgubio sam dosta sna zbog Rusije prethodnih šest i po godina, ali tada sam prvi put imao prave noćne more.“ On nije bio jedini koga su te noći opsedali košmari.

Nasuprot prvim informacijama ruski avioni nisu napustili svoje baze. Tako je, na kraju, izbegnuta mogućnost dramatične vojne konfrontacije Rusije i SAD. Nestabilna politička situacija u Rusiji se tada pokazala kao činjenica od visokog rizika i ponovo su ovu krizu relaksirali specijalni odnosi dve super-sile i njihovi uhodani, tokom decenija Hladnog rata izgrađivani mehanizmi. U tim časovima preteće konfrontacije sa Rusijom na Kosovu Evropa nije mogla da uradi gotovo ništa, zato što su joj falili, a i danas joj nedostaju, sposobnosti i mehanizmi za tako nešto.

I sam se, u jednom razgovoru
sa Igorom Ivanovim, vođenim
tih sati, nisam mogao oteti
jakom utisku da političko
vođstvo u Moskvi više nije
jedini gospodar situacije.

NATO je sa svojom vojskom sada bio na Kosovu, ali je uprkos telefonskom razgovoru predsednika Klintona i Jeljcina stanje ostalo i dalje napeto, s obzirom na to da pitanje ruskog vojnog prisustva na Kosovu još uvek nije bilo rešeno. Tek su direktni pregovori između šefova diplomatije i ministara odbrane dve zemlje u Helsinkiju 16. i 17. juna i pritisak na ruskog predsednika da se neposredno pred samit G-8 dođe do sporazuma omogućili prodor u pregovorima. Rusija nije dobila svoj poseban sektor, a komandna struktura je definisana kao u Bosni, odnosno ruske trupe nisu bile podređene NATO-u već su se koordinisale sa komandom KFOR-a posredstvom jednog američkog generala, koji takođe nije bio podređen NATO-u. Time je kosovski rat bio konačno rešen.

Priredio i preveo Petar Dragišić

OD UMETNOSTI NEMA `LEBA, AL` IMA KOLAČA (JELENA VUKANOVIĆ)

Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.
Pesme koje ovde donosimo su izbor iz knjige Čađavi vlak u smehu. (Presing, 2021.)
KIČMA 

Kičma nikada ne manifestuje bol tamo odakle potiče, 
tako i ja u malom prstu nosim sve svoje nedaće.


KINTSUGI 

Prodala sam život svoj ogavnim 
pejzažima. 
Najlepši umetak bejah na deponiji. 
Sada, kada skončavam, 
a bez doma hodila sam 
i nigde mi ugodno bilo nije, 
pitam se, je li iko video potpuno i lepo mene – 
tražeći delove za sopstvene kintsugije.


KRALJICA 

Od umetnosti nema  ’leba,
ali ima kolača.


LJUBAV 

Volim da mašem i da se smejem ljudima nepoznatim. 
Više volim te ljubavi 
od onih sa istorijama u krevetima i poslastičarnicama
i na gubilištima.


ŽELJKA SA DORĆOLA 


Željka sa Dorćola je pipnula Danila Kiša. 
Pipni i ti nju, 
pa pipni onda mene, 
da ako nas sve prožme Velika Umetnost.


LJUBAVI MOJA

U Velikoj Kući živim, 
Dvorac moj je pun đakonija. 
Između tebe i mene – sto dugačak poput mosta,
nije nam stalo da budemo blizu. 
U Velikoj Kući živim, 
Dvorac je pun daljina, 
između tebe i mene čistina
 i 
ljubav. 
Ljubav kakve nema. 
Ne govori se ništa, da se ne sruše naša tela 
što kao nijedna 
vole se i prihvataju jer kroz struje stola 
osećaju istoriju najfinijega drveća. 
Obed traje satima, 
ti i ja slušamo kako u ustima zvuči n e š t o 
što je doskora bilo živo, 
ali šta to može biti? 

Naša otmenost nadrasta sve. 
Ti ćeš se još malo – ko zec za Budu – 
žrtvovati za mene.



VIŠNJE U KOTLU 

Kao Višnje u Kotlu 
kuvaju se reči u mome stomaku 
donjem. 
Zrnce nara ili kap ruma 
dovoljno je da opet nešto kažem bitno: 

Meni ne treba niko i ništa da bih pisala. 

Kao otrov što darovala sam psima, 
grči se azbuka u mojim ustima, 
ne znam da govorim, 
ali da prepiske večite vodim, 
e to bogami, znam. 
Pišem ljudima: 
Ne možemo se videti sutra, 
raste mi Umnjak, 
Plavi je Mesec, 
zbivaju se u meni čuda. 
Ne smete ih videti, 
možete oslepeti, 
jeste to za Oko, ali unutarnje, gutajuće.


ODA M. BULATOVIĆU 

Zatičeš me jednog decembra neopranu, 
zapuštenu, 
naravno da to meni ne priliči, 
lepotici… 
Ipak, tužna sam ti, presvisla sam ti. 
Možda mi se Hemija izmenila u telu, 
ali obrnula sam se na kuću k’o kornjača. 
Nudiš Foknera, 
kažem ne, 
nudiš Mišimu, 
kažem ne, 
Volta Vitmena, 
jedno veliko ne! 
Nudiš svoje pesme meni posvećene, 
Gospode Bože, to tek ne! 

Nudiš Bulatovića, 
kažem da, 
odlazim pod vodu, 
znaš li zašto, 
jer on peva tamo gde se ne sme, 
pored jagnjadi zaklanih, 
jer moj Pakao probija njegov tuš zlaćani…


NEVINOST


Spavaću vala k’o da nikog nikad ubila nisam. 
Red je jednom da i ja 
kao zaklana – 
brižno i izvesno 
usnim.
ODA PETRU

Ti si svetac.


*
Na lepotu se moraš navći kao na kaznu.
Moraš. 

*
Tvoje oči ne smeju pogledati 
nevine, hipnotišu prostor u kojem nevini dišu. 
Sa vremenom već 
ne možeš
učiniti mnogo. 

* 
Zna se šta biva kada Svetac jednu
Puslicu pojede.
Poželi umreti od slatkog.

*
Zna se i kada vidi pokolj,
poželi veru ne izgubiti

* 
Sve u svemu -
ti se ne možeš zaustaviti -
gledaš na ovo što živimo svi,
nas i ne pogledavši, 

ali jedna kornjača - 
jedan puž - 
dovode te do toga da pomisliš -
a što im ja ne bih oteo kuću?
a što muzičkoj kutiji ne bih oduzeo zvuk? 

*
Zabrinut si.
zgazićeš i otimaćeš,
a nećeš to hteti -
jedno dete tvoje sklanja puževe sa ceste
drugo im gnječi kucice.
Voli oba deteta, Petre.
Ko zna koga smo oživeli smrću, 
a koga usmrtili životom. 

* 
Praznina je u tvojim očima
čitljiva i mamljiva - 
ti si pojeo vreme 
i ono će pojesti tebe. 

*
Tako si mrtav
u aparatu za varenje,
tako živ kao detalj.
Neko kaže: ,,Omiljeno jelo su mi lignje!"
Dabogda svršio na retkom tanjiru! 
Dabogda te smazao Bog!
Jelena Vukanović

PLIŠ (BORIVOJ VEZMAR)

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.
PLIŠ 

Bežeći, sklanjah  se u drugu odaju, pa zatim iz druge u treću, kroz otvor pri dnu.  Onde sam mogao da čujem samo uzdahe i podrhtavanja odnekud iz ćoškova. Nije bilo ni prozora, ni vrata. Nije bilo niti opipljivih zidova. Prolaz što vođaše u treću odaju prolazio je kroz vodu i tišinu. 
- od čega bežiš, starče? - upita zečica crvenih zenica.
- od starca koji je potrošio sve svoje uspomene
i koji je izgubio svaku nadu.

-  To je dobro - reče zečica,
- čak odlično! Čega još se plašiš,
kad znaš da sve je od pliša?-

- Plašim se živeti,
nadalje,
do u beskraj živeti ovako beskrvno i bez 
doživljaja,
u ovom plišanom carstvu.

- Ha! Baš čudno!
Ti si jedina plišana figura koju sretoh,
a da se plaši onoga što ne postoji!
kaza zečica i odmahnu šapom 
umočemom u želatin.

- Ako ne postoji, kao što kažeš, kako sam onda stvaran, i otkuda mi snovi? 
zapita starac.

- To što sanjaš i nisu snovi - odgovori Riđooka. Već obojene krpice, restlovi iz fabrike. -

- Fabrike??? -

- Da, fabrike, sa dna onoga što ti pojmiš
kao vreme, zgodan čas, pogodan trenutak,
zamajac u prostoru, žeđ da se utisne trag! -

To reče, a potom se izmaknu iz percepcije, baš poput nekog anđela ili krilatog psa.

Dvorište je i dalje ostalo nepomično.
Ni daška.
Oblak nepomičan beo i penušav.
Ruže, kadife, staze - sve redom, nepomično.
Povetarac - nepomičan, 
kao iz suprotnog sveta, prolazio je kroz tela biljaka i kroz pliš,
 ne zanjihavši ništa.
Borivoj Vezmar

KOLIJEVKE I KOVČEZI (NEDŽAD IBRAHIMOVIĆ)

Nedžad Ibrahimović rođen je 1958. godine u Tuzli.
Romanopisac, pesnik, književni i filmski kritičar, scenarista i autor dokumentarnih filmova.
Živi i radi u Tuzli kao profesor na Odsjeku za jezik i književnost na Filozofskom fakultetu.
KOLIJEVKE I KOVČEZI

Trudnice su s tansparentima nadirale od 
jezera i preko jednosmjerne ulice silazile 
u grad. Sam Bog zna kamo su se uputile!?

Jedne sam zimske noći spavao go pod 
otvorenim prozorom. Napolju su 
lepetale pahulje i ja sam želio umrijeti 
zbog nesporazuma s majkom. 

Šta bi o tome mogle misliti one koje 
jesenjim gradom sad pronose svoje 
plodove? Šta bi mislile o tome da 
njihovo dijete poželi umrijeti? 
Te kolijevke i ti kovčezi naših tijela.


KAKO UMIRU RODITELJI?

Jedno za drugim. Otac sklanjajući se od svijeta, 
mati kao da u njeg prvi put ulazi - svuda okolo 
su prštale fontane. Sve prozirniji, s krilcima 
vilinog konjica, otac se u smrt uvlačio ponizno 
kao u altamirsku pećinu. Dok nas je majka vukla 
za rukave, potom se izvinjavala i ljutnje nam 
opraštala, on je bio prezrela voćka kraj prašnjava 
puta. Ne možemo se sjetiti kada, kamo, niti zašto 
je otišao? Kao na žurnom projektu, majka je oko 
sebe lukavo zidala zidove u koje je pad već bio 
ugrađen (Svijet, djeco, umire!) tako da ne moraju niti 
pasti. Nikad je nije bilo više među nama. Umirala je 
sasvim barokno.

Kad su oni otišli, mi smo sjeli za kuhinjski stol, 
nasuli po čašicu rakije, i rekli Eto, to je to!, a onda 
podijelili što je iza njih ostalo. Oportunizam od 
oca, izravnost od majke, od njega gusti mrak, od 
nje zasljepljujuće svjetlo. Od njeg ribarski štap, od 
nje jezero uzburkano. A pošto je jedan bio njen, 
a drugi njegov, svako se uselio u ono što mu je bilo 
najbliže. Jedan u pećinu, drugi u jezero. 

Nikad se više nismo sreli.


LJUBAV, DEFINICIJA

		Dobra smrt je ona gdje se tvojim zemnim 
		ostacima bave neki nepoznati ljudi...
					(J. M. Coetzee)

Ima ljudi koji iznenada prestanu 
voljeti, a ne kažu onom drugom, i onda 
se oni vole nesrazmjerno i asimetrično. 

A onda, poslije nekog vremena, on njoj 
pokloni moždani, ona njemu srčani udar, 
i potom se opet paze i čuvaju, kao na 
početku. 

No, ima i onih sebičnih, koji u svoje srce 
ne puštaju druge. Smrt to posebno cijeni. 
Sve druge voli da iznenadi.




MIT I POVIJEST

Godine idu i ja sve vještije zamećem tragove.
Pored društva pčelara, ljubitelja starih zanata i 
samohranih očeva, te Kluba čitalaca dviju narodnih 
knjižnica, primljen sam i u Društvo pisaca.
Još jedan način da me nigdje ne bude.



Nedžad Ibrahimović

NISAM SAGRADIO KUĆU (TUGOMIR MATIĆ)

TUGOMIR MATIĆ se rodio 1957. godine u Zagrebu. Veliki deo života proživeo je u Sarajevu gde je i počeo objavljivati u književnoj periodici. Objavio je knjige pesama: Ponoćka u Sarajevu, Između neba i zemlje, Vrijeme šutnje, Kartolina, Obrati pažnju na detalje.
Objavio je i knjige proze: Sarajevsko pivo i skandinavske noći , Jazz za zaboravljenog strica.
Poezija mu je prevođena i objavljivana na više jezika.
Od 1997. godine živi u Račišću na ostrvu Korčuli.
Nisam sagradio kuću

nisam posadio stablo
…
kad ste me upitali
gdje je taj mir
na kojem radost počiva
rekao sam vam
baš sve
sve ono
što znam o tome
…
nisam sagradio kuču
nisam posadio stablo


Kad prođe ljeto

i odu poslednji turisti
dolazi vrijeme tišine
monotonije
koju dalmatinskom idilom

nazivaju svi oni što su otišli
još prije prvih
jesenjih kiša



Ravnodušnost

Odavno ne pretvaram u riječi
slike krajolika
što putem nestaju

Kad kažeš
pogledaj
divno jе
moja ravnodušnost

postaje beskrajna 



Izbjeglica

Za tebe ja sam opomena.
Onaj koji bez namjere
stalno opominje.
Kad me vidiš kako stojim na kiši
pitaš se jesi li pretoplo obučen
da li se preglasno smiješ
i nije li prevelik svaki zalogaj kruha.
Opomena da uvijek na nekom mjestu
gori nečiji dom.
Koliko je ostalo ljudskog u tebi
koliko oholosti i sebičnosti
kad već danas i tvoj život
može stati u nekoliko kofera.
Koliko ravnodušnosti prema nesreći i smrti
dok ne zakuca i na tvoja vrata.
Misao u mozgu i stranac na cesti
unezvjeren pogled na kolodvoru
oduzeta nada i negacija tvoga postojanja. 



Živjeti na otoku

samoća 
nedešavanje
i sklad
trag aviona na nebu
čudo koje nisam dugo vidio
mislio sam
avioni više ne lete




O skribomaniji i sličnim glupostima


Ponekad
vrlo rijetko
prisustvujem književnim promocijama
ovdje se ne održavaju
mislim
ovdje
u selu u kojem živim

…
ali
kad sam u nekom gradu
živim kao građanin koji voli knjige
pa se tako svojom voljom
nemajući pametnijeg posla
zateknem na nekom
nadasve kulturnom dešavanju

…
ako ne idete na promocije knjiga
bilo da ih volite čitati ili ne
ne mogu vam reći
da li nešto značajno propuštate

…
meni je najdraže
kad je promocija pri samom kraju
pa voditelj
ili autor
upita prisutne
da ako to žele
postave neko pitanje
…
interesantno
ponajčešće niko nema nikakvih pitanja

…
ja uvijek imam neko pitanje
pa sam jednom prilikom
upitao jednog romanopisca
po mome mišljenju
nešto
prosto ko pasulj
''zašto vi pišete''

…
čovjek je potrošio
brat bratu
najmanje deset minuta
nabrajajući sve ono
zbog čega ne piše
iako ga to nitko nije pitao

…
te ne pišem zbog ovog
te ne pišem zbog onog
pa me na kraju upitao
da li mi je odgovorio na pitanje

…
rekao sam da nije
na kraju krajeva
pitao sam ga zašto piše
a ne zašto ne piše

…
a da je samo rekao
pišem tek tako
iz pukog zadovoljstva
moram da zapisujem
skriboman sam
priznajem
bio bi to sjajan završetak
usudio bih se reći
gotovo savršen završetak
te nadasve kulturne priredbe   

Бисери из шкољке душе Ингмара Бергмана (Александра Лутхандер)

Бергман је до краја испунио, себи у младости задати животни задатак, да изнедри макар један малени бисер из шкољке своје душе. Мукотрпним радом овог природног талента и огромне стваралачке енергије, настала је блистава бисерна огрлица филмова од непроцењиве вредности, којa краси шведску и светску кинематографију.

Бергманов филмски опус наставио je да живи кроз снагу емоције редитеља Лaрcа Фон Трира, кроз море Беле светлости редитеља Гaс Ван Санта, кроз свет анђела редитеља Вима Вендерса и меланхолију редитеља браће Каурисмаки, својеврсних мајстора тишине. Ови знаменити филмски редитељи баштинили су бергмановски субјективистички експресионизам из прве половине 20. века и представљају независни европски филм.

“Потпуно је разумљиво да је кинематографија постала моје средство изражавања. Учинио сам себе разумљивим на једном језику изван речи које су ми недостајале, изван музике коју нисам могао да савладам, изван сликарства које ме је остављало равнодушним. Одједном сам добио могућност да комуницирам са светом на једном језику који директно иде од душе, до душе и на један чудесан начин измиче контроли интелекта”, написао је Бергман.

Користећи се експресионистичком, ”искривљеном” сликом стварности, Бергман је кроз безвремену игру светлости и таме, огољавајући персону до бола, као “демонски редитељ” ипак “васкрснуо” кроз своју дубоку веру у породицу, као основу за опстанак друштва. Он је својим филмовима створио сопствени (експресионистички и постјунговски) митопоетски свет који је постао “зачин” кога данашњи редитељи стављају у своје филмове, као што је то чинио Бергман са својим идолом, Стриндбергом.

“Бергман прича са бојама, покретима и звуком. Овде владају ноћ и снови, сцене са таквим интензитетом и поезијом каквој до сада нисам присустовао ”, написао је Лејф Зерн у листу Дагенс Нихетер.

Мада се, према сопственим речима, Бергман није претерано занимао за сликарство, два сликара су ипак извршила одлучујући утицај на њега, а то су Албертус Пиктор, чија слика “Смрт игра шах” му је послужила као инспирација за филм “Седми печат”, као и Ибзенов сународник, Едвард Мунк. Неколико познатих слика Едварда Мунка, Бергман је такође “уградио” у свој филм “Крици и шапутања”.

Бергман се плашио смрти, али се није плашио старења. У једном интервјуу са Лизом Маркер, почетком осамдесетих година прошлог века, Бергман је рекао: “Што сам старији, брже се умарам, али зато сада имам ширу визију. Свако јутро када се пробудим, још увек сам радознао.”

Лик Ингмара Бергмана, укомпонован у панораму његовог вољеног острва Фаро, на коме је и умро 2007. године, наћи ће се на једној од новчаница које ће издати шведска Централна банка, а које ће ући у оптицај 2014-2015. године. Лик Грете Грабо красиће новчаницу од 100 круна, Ингмар Бергман биће на новчаницама од 200 круна, а књижевница Астрид Лингрен, ауторка серије књига о Пипи Дугој Чарапи, “замениће” легендарну Селму Лагерлоф (Selma Lagerlöf, 1858-1940), прву жену, добитницу Нобелове награде 1909. године, на новчаници од 20 круна, објавио је 7. марта 2011. године Стокхолмски лист Свенска Дагбладет. Шведска јавност је са великом нестрпљењем очекивала да сазна које ће личности бити на новим новчаницама. Аугуст Стриндберг је сматран сигурним кандидатом и изненађење било у толико веће, када његов упечатљиви лик није био међу шведским великим уметницима из области књижевноти, филма и музике.

Како то не ретко бива, ученик је у одређеним доменима надвисио учитеља. Бергман је симболично “потиснуо” великана Стриндберга, што је непобитни доказ безвремености и временске универзалности Бергмановог филмског опуса.

“Ингмар Бергман у новчанику би требао да направи пут од колективне подсвести, до колективне свести. Најискреније се надамо да ће јавност и у његовој домовини постати свесна важности његове уметничке делатности која је прославила име Шведске у свету, а у многим земљама постала и синоним за Шведску и шведску културу”, написале су Јанике Олунд и Керстин Брунберј. То је раније важило, (и још увек важи), за Грету Гарбо као и за Астрид Лингдрен, на које смо се и ми, ни мало случајно, осврнули у овом раду.

“Бергманов филмски опус обележава религозни атеизам, својеврсни феномен који не објашњава нестајање Бога као неко ослобођење, већ као тужну напуштеност, тако да жеља за спајањем са Богом живи и даље у једном свету који упућује молитве у празину коју је Бог оставио за собом”, написао је Давид Аквилон. У Бергмановим филмовима хришћанство је присустно у свом есенцијалном симболу, крсту и линијама које се укрштају. Хоризонтала је гранична линија метафизичног света, а ветикала је раздвајајућа линија телесног. “Женско тело тангира границу између живота и смрти. У њој се здружују признавање живота и ода животу и смрти и њена заслепљујућа заиграност Беле светлости, која поништава живот”, пише Давид Аквилон.

Бергман је увео психоанализу у драматургију својих филмова. Као својевремено Георг Бихнер и он посматра психотично стање и трауму индивидуе, као разултат невидљиве демонстрације снаге друштвених структура, као и последице мотивациони склоп појединца на живот заједнице. Он даје једну екпресионистичку слику развоја социјаног живота која се огледа у огледалу политичке патологије. Бергман је представио “трансветизам и андрогеност као апокалиптичке предзнаке у патирјалхалној традицији”, написао је Давид Аквилон.

Ингмар Бергман је показао структуре индивидуе и њеног сукоба са друштвеним токовима и историјом и постао један од родоначелника савремене европске стваралачке и културолошке мапе. Уметност, а самим тим и категорија европског културолошког идентитета и однос индивидуе наспрам друшва, основне су карактеристике култруне типологије савремене Европе. Под Бергмановим утицајем, између осталих утицаја, савремена светска уметност постала апокалиптична и мрачна, а карактерише је траума појединца и траума друштва. Ингмар Бергман доживљава индивиду као жртву историје и друштва.

Предмет докторске дисертације под називом “Утицај филмског опуса Ингмара Бергмана на стваралачке и културне оквире Европе 20. и 21. века” је филмски опус чувеног шведског филмског и позоришног редитеља. Током рада осврнули смо се на три студије случаја, три Бергманова филма: “Седми печат” (Det sjunde inseglet, 1957), “Крици и шапутања” (Viskingar och rop, 1972) и “Фани и Александер” (Fanny och Alexander, 1982). У овом докторском раду методологија истраживања била је дуополарна – филмолошка и културолошка. Методолошко-хипотетички оквир рада такође је захтевао да се подробније осврнемо на експресионизам као уметнички стил. Приступи истраживању били су структуралистички, наратолошки, филмолошки и културолошки.

Културолошке импликације филмског опуса Ингмара Бергмана истраживали смо кроз утицај драмских писаца Аугуста Стриндберга, Хенрика Ибзена и Георга Бихнера на Ингмара Бергмана, а осврнули смо се на мит и митопоетске симболе у Бергмановом филмском стварлаштву као што су хришћанство, смрт, демони, Пијета и Мадона.

“Идеолошке позиције уметника и њихових дела такође се међусобно разликују а то што се користе истом митском матрицом значи да је организација текста истовремено и његова идеологија и да једна иста митска прича може бити архетпско полазиште за различите идеолошке поруке”, написао је Миомир Петровић.

“Моји филмови су конструисани симфонијски, као музика, са пет, шест или више мотива”, изјавио је Бергман још 1958. године, у новинама из Малмеа, Квелспостен, Kvällsposten.

Основна намера овог рада била је да се докаже утицај који је Бергманова филмска естетитика и поетски хабитус извршила у поимању савремене филмске, као и драмске уметности као и реперкусије које су поменуте категорије извршиле на пољу модалитета стваралаштва и културног идентитета савремене Европе. Генерална хипотеза ове докторске дисертације је да је Бергман кроз свој филмски опус избегао “изме” 20. века – провачећи виталну линију субјективистичког експресионизма, као основу своје и поетике својих поклоника до данашњих дана.

У Данској, у Копенхагену почетком априла 2011. године одржана је промоција позоришне представе Фани и Александер, која је оцењена као можда и превише верна копија истоименог Бергмановог филма. Немачка кинотека организовала је најобимнију до сада, изложбу о животу и стваралаштву Ингмара Бергмана, са назвивом Од лажи и истине (Von Lüge und Wahrheit). Ова изложба се одржава до краја маја 2011. године и састоји се од следећих делова: Пролог, Трагање, Уметник, Вера, Релације, Форо (Fårö), Егзил у Немачкој и Резиме.

Позоришна представа, “Као кроз стакло”, рађена према истоименом Бергмановом филму, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, у Београдском драмском позоришту је имала премијеру у фебруару 2011. године. Миливоје Павловић је подвукао уз помоћ поезије, како уметничка Србија одавно више није земља касног цветања, где новитети стижу са великим закашњењем. Бергманово Вјерују, изражено кроз речи кловна Фроста у филму Вече жонглера (Gycklarnas afton, 1953), је тежња повратку мајци, у време пре рођења.

“Сањао сам да је Алма дошла код мене и рекала; јадни Фросте, изгледаш тако уморан и тужан. Зар не би требао мало да се одмориш? Да, рекао сам. Онда ћу те учинити тако малим као један ембрион, рекла је, тако да ћеш моћи да уђеш у мој стомак, где ћеш добро да се испаваш. Ја сам урадио како је она рекла и лепо сам легао у њен стомак. Тамо сам заспао, тако фино, тако слатко, уљуљан и умирен као у колевци, те сам постајао све мањи и мањи, а на крају сам био само један мала семенка. И онда сам нестао.”

Додатне хипотезе овог рада су културолошке реперкусије Бергманове филмске естетике која је у естетику савремене Европе увела појмове као што су постапокалиптична зебња и индивидуа.

Бергман је почетком седамдесетих година прошлог века написао да има осећај да је наш свет на граници колапса:

“Иза угла чека један свет инсеката, који ће једног дана провалити у наше превише индивидуалистичко окружење.”

Најважнији културолошки допринос Ингмара Бергмана уметничком идентитету савремене Европe је јасна порука из култног филма “Седми печат”, да је породица, а не индивидуа, та која представља наставак живота. Једино кога Смрт није повела са собом, је мала, уметничка породица номадског глумца, који своју одану жену и aнђеоског, малог сина, са пуно љубави води кроз живот, који је представљен као цветно поље уоквирено плаветнилом неба, као симбол вечности и раја. Тако, нарочито крајем јуна, за Ивањдан, изгледа и Шведска, не разликујући се пуно од Бергманове филмске идиле.

Текст преузет са P.U.L.S.E : ovde

„LAŽ JE TA DEMOKRATIJA…“ TITO PROTIV AMERIKE

Neposredno po okončanju Drugog svetskog rata svrstavanje Jugoslavije uz svet istočno od Gvozdene zavese uvelo je Titov režim u snažnu konfrontaciju sa vodećim silama Zapada – Velikom Britanijom i SAD. Ambiciozni establišment u Beogradu tih je godina vodio teške borbe za pozicije u ovom delu Evrope protiv dojučerašnjih zapadnih saveznika. Ipak, snažni anglo-američki blok uspešno je osujetio pokušaje širenja jugoslovenskog uticaja u Grčkoj, Italiji (Julijska Krajina) i Austriji (Koruška). Ovo rivalstvo imalo je i svoje vojne aspekte. Česti upadi američke vojne avijacije u jugoslovenski vazdušni prostor pokazivali su domaćoj i inostranoj javnosti svu snagu tenzija između Beograda i Vašingtona.

Isfrustriran američkim uspešnim blokiranjem negovih ambicija u regionu, Broz je u svojim javnim nastupima neselektivnim rečima oštro kritikovao hladnoratovsku strategiju Vašingtona, ali i političke i društvene prilike u samoj Americi.

Stvari su se primetno izmenile posle otpočinjanja sukoba Jugoslavije sa SSSR-om, 1948. godine, kada je Beograd, suočen sa pritiscima Moskve, bio prinuđen da naglo koriguje odnose sa SAD. Posle normalizacije odnosa sa Moskvom, sredinom pedesetih, Tito se nije vraćao na kurs otvorene konfrontacije sa Amerikancima. Ipak, interna dokumenta jugoslovenskog rukovodstva otkrivaju da je jugoslovenski lider sve do svoje smrti gajio snažno nepoverenje prema Vašingtonu. U javnosti, Broz se, međutim, uzdržavao od tako eksplicitnih kritika SAD, kakve je iznosio tokom prvih posleratnih godina.

Citati koje ovde donosimo deo su dva Brozova govora i jednog autorskog članka i izgovoreni/napisani su u periodu 1946-1948.

Nesputan formalnim obrazovanjem, Broz je govorio bez stila i ukrasa. Njegov gotovo uličarski registar hirurški je precizan, pa njegove poruke čitaoce ne ostavljaju u dilemama. Oštro su kritikovani pojedini aspekti američke demokratije, politika SAD u Evropi, kao i evropska kompradorska klasa.

Šta je Maršalov plan? Maršalov plan je plan za spasavanje američke finansijske oligarhije od krize koja joj se neizbježno i sve više približava. O čemu se, dakle, radi? Američki finansijeri hoće da nametnu evropskim zemljama svoju robu. Oni hoće da Evropa bude tržište za njihove proizvode i izvor za gomilanje njihovih profita. Zato u Evropi fabrike ne smiju raditi bez njihovog odobrenja i bez usklađivanja s Maršalovim planom.

Maršalov plan ne znači davanje pomoći francuskom narodu, ne znači davanje pomoći italijanskom narodu ili kome drugom narodu, već znači pomoć američkim finansijerima da ne dođu u onakvu katastrofu u kakvu su došli 1929. godine.

Maršalov plan znači: uvoziti u Evropu dolare u malim količinama, a izvoziti ih u velikim količinama. On znači osvojiti za američki kapital fabrike u zemljama kojima se “pruža pomoć”, dirigovati proizvodnju i, razumije se, odnositi glavni profit. To znači, spriječiti u tim zemljama onu proizvodnju koju Amerika ima kod sebe. Jednom riječju, to znači imperijalističku politiku najgore vrste, to znači zavladati i vladati političkim i ekonomskim životom pojedinih naroda u Evropi. To vam je drugovi Maršalov plan.

(…)

Ima jedna vrsta ljudi u Evropi – kao što ih, razumije se, ima i van Evrope – koji su u službi tih američkih finansijskih magnata. To su takozvani desni socijalisti. Ja vam, drugovi, o vođama tih socijalista neću govoriti, jer ih vi vrlo dobro znate. To su sluge američkih reakcionara i magnata, sluge slabo plaćene, ali koje dobro služe. To su izdajnici radničke klase. Pomoću tih slugu američki finansijeri hoće da zasjednu na leđa evropskim narodima, a u prvom redu radnom narodu Evrope. Takve blagodeti Maršalovog plana mi smo odbili od prvog dana, jer smo znali šta to znači.

Nemojte vjerovati, drugovi i drugarice, da američka reakcija daje dolare zbog lijepih očiju Bluma, Šumana, de Gasperija, ili koga drugog. Ona njih ne voli. Ona daje novac radi same sebe. Američki finansijski magnati hoće da se spasu od neminovne krize koja im se približava i zato to čine. Nemojte vjerovati da američki imperijalisti uvode svoje ratne brodove u talijanske i druge luke zato da uljepšaju te luke. Ne, oni na taj način hoće u prvom redu da kod izbora podupru reakciju i da izvrše prinudu: hoćete li pristati ili nećete? To je njihov cilj. To je osnovna svrha Maršalovog plana: porobiti zemlje Evrope. Mi to ropstvo nećemo, jer smo ga se otresli jednom zauvijek i mi žalimo one narode koji su, blagodareći izdaji, podvrgnuti takvom napadu američke finansijske oligarhije. Američki finansijski magnati zapravo su glavni podstrekači na rat.

(…)

Ko stvara baze u Africi? Ne mi, nego oni, američka reakcija. Danas, kada je rat završen, i kada nema Nijemaca, oni stvaraju svoje baze. Ko stvara baze u Grčkoj? Ne mi, nego oni. Ko u Španiji i Portugaliji kupuje zemlju za baze? Ne mi, nego oni: američka reakcija. Ko stvara oko miroljubivih zemalja jedan obruč koji prijeti ratom? Ne mi, nego oni.

Govor udarnicima, novatorima i racionalizatorima Srbije (februar 1948)


(…) Uzmimo npr. Ameriku, odakle nam razni reakcionari, ponekad s prijetnjom, nude svoju demokratiju, svoje četiri slobode, koje ustvari kod njih postoje samo za izvoz, a u zemlji se skoro i ne upotrebljavaju. U toj državi još i sada reakcionari linčuju Crnce, tamo, u toj demokratiji, štrajkbreherstvo je ozakonjeno, a štrajkovi se razbijaju najgrubljom, najamničkom oružanom silom. Radnici se izbacuju iz preduzeća na ulice, ne hiljadama već stotinama hiljada i milionima, ako više nisu potrebni za stvaranje profita poslodavcima.

Tako se postupa s radnicima i u drugim zemljama gdje vlada demokratija zapadnog tipa. U toj demokratiji su veliki finansijski špekulanti upropašćivali na hiljade farmera, oduzimajući im, često i nasilno, zemlju u bescjenje, bilo u cilju izgradnje raznih objekata, bilo u cilju kapitalističkog načina obrađivanja.

(…)

Govori se o slobodnoj štampi u Americi i drugim zemljama sa sličnom demokratijom. A kakva je to sloboda štampe, npr. u Americi? Sva važnija štampa se nalazi u rukama raznih finansijskih društava koja diktiraju štampi da piše onako kako njima odgovara, odnosno – kako odgovara finasijskoj oligariji, reakciji uopšte. Ona dozvoljavaju ponekad da se napiše i neki članak s nijansama istine, ali samo ako to njima nosi profit, ako je senzacija – a senzacija nosi profit. Pisanje raznih kleveta, kontradiktornih neistina, potpuno je u toj demokratiji moralno i svakodnevno.

J. B. Tito, članak u Komunistu, 1. oktobar 1946.


Ko je na ulicama Atine ubijao borce koji su se borili protiv Hitlera i hitlerovske klike? Engleske trupe. A kad se pokazalo da one ne mogu postići ono što hoće, onda su došli Amerikanci sa svojim dolarima. I oni se otvoreno miješaju. Trumanova doktrina ne znači ništa drugo, nego stvaranje strateških baza u Evropi i na drugim tačkama svijeta za okruživanje Sovjetskog Saveza i drugih istinski demokratskih država na Istoku. To znači ta Trumanova doktrina, doktrina porobljavanja drugih naroda; to znači ta demokratija o kojoj oni pričaju. Laž je ta demokratija, laž u koju su se uvjerili svi narodi svijeta.

Govor na Osnivačkom kongresu Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata (1947)



Preuzeto iz: Josip Broz Tito, Govori i članci (tom 2 i 3), Zagreb 1959.

Priredio: Petar Dragišić

ОТКРИВАЊЕ УНУТРАШЊЕ ЗЕМЉЕ (БОРИС НАД)

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

ОТКРИВАЊЕ УНУТРАШЊЕ ЗЕМЉЕ

Да ли су сви ти предели који гледам ових дана завичај? Осећамо ли се у њима и данас „код куће“? Или су неки од њих, у међувремену, ипак постали непријатељски и страни, па у њих сада одлазимо с осећањем нелагоде, непријатности или бојазни? Да ли су се због тога нити које су некад везивале пределе и људе покидале, можда трајно? Или и даље постоје невидљиве везе, које не везују само људе за земљу, ону у којој су рођени и ону у којој су живели, већ и људе између себе, чак и када су они један према другом настројени непријатељски, кад једни друге дочекују и испраћају с мржњом и убилачком жељом? Није ли и та мржња само слепило, недостатак, помрачење или болест, пред којом узмиче и повлачи се и сама стварност? Или је баш то, напротив, стварност – ружна, онеспокојавајућа, на тренутке језива и неподношљива? Свет људи, онаквих какви заиста јесу? Стварна историја, оно што се непрекидно дешава, а дешаваће се без сумње и убудуће. Историја, без илузија, улепшавања и лажи. Ратови између људи, оно „бесом помрачено убијање“ и „искежена лица убица“, гола суровост, и ништа више осим тога. Није ли то једино што је без изузетка заједничко свима, свим нацијама, народима и расама – читавом човечанству? Вечита спремност на злочин и саучествовање у злочину и мржњи према свим другим, који се од њих, нечим, разликују?

Или постоје две различите историје: она истинита, које се темељи на стварним људима и догађајима, и друга, сасвим погрешна и лажна? Једна, заснована на истинитом предању, и друга, коју су створиле сабласти за исте такве сабласти, скрпљена од лажи, од лажних и наопаких митова? Историја племенитих и несебичних, и, насупрот њој, историја нишчих, спремних на свако злодело уколико им оно доноси неки, макар и мизеран, добитак. И има ли са свим тим везе земља, предели у којим смо некад живели и којима ни сада не престајемо да пролазимо, макар и у мислима? Или је земља према свему томе равнодушна, препуштајући ту ствар људима? Припада ли земља неком – људима, оним који су ту рођени, или оним који на њој живе – и може ли уопште припадати неком? Ратови међу народима се, уосталом, не воде због општечовечанских идеала, због „братства“ или „слободе“; воде се због земље на којој људи живе, због неког, макар и малог и симболичног поседа. Припада ли Енглеска Енглезима, Финска Финцима, Русија једино онима који је воле? Или само пролазимо земљом, неко кратко време, као путници, шетачи, али не вечити. Или земља припада искључиво мртвима, кад се у њу, у ту земљу, једном врате, као прах?

Постоји ли, на концу, нека унутрашња, префињена и скривена веза између предела, земног места, с народима и појединцима који у њима живе или су некад у њима живели? И има ли такво место, осим своје физичке, и неку вишу, унутрашњу и метафизичку димензију? Ако постоји, то сигурно није она примитивна и груба мистика „крви и тла“, која је постала нераздвојни део свих националних митологија XX века. Ако постоји та танана и треперава „душа земље“, она извесно није ни нешто статично, окамењено и фиксно, већ нешто живо, нешто што не престаје да се мења, да расте или да се повлачи, флуидно и динамично, као што се један предео, захваљујући човеку, непрестано мења, тако да све то видимо и голим оком. Можда ни она није бесмртна; можда и њен живот и њена смрт зависе од људи. Можда и она нестаје с људима, умире с њима, да би се родила нека нова, неки други genius loci, налик на патуљка који живи у земљи или змију склупчану у пању, у шупљем деблу. Свакако да тај „дух“ није бесмртан. Можда је и Пан сад мртав и лежи, беживотно, мртво трупло у мрачној шуми, као једини траг и доказ несхватљивог злочина којег су починили људи.

Постоји ли, дакле, осим те физичке, спољне и видљиве оком, и нека унутрашња земља? Слика, унутрашња представа о некој земљи, која се преобраћа у моћан симбол: „симбол који сажима у себи читав свет слика, жудњи и људских жеља“. Слика вечности, која се увек гради од земаљског, пролазног и смртног. Извесно, постоји. Није ли свако трагање за завичајем заправо откривање те унутрашње земље, коју носимо, скривену у себи као непрозирну тајну – запретену као сећање на изгубљени рај и на детињство, на Златно доба. Унутрашње земље која зато никад не може бити оскрнављена, разорена, а ни освојена.

Такве, чудне мисли ми пролазе главом док лежим у хотелској соби, на кревету обасјаном пролећним сунцем, у неком месту у Источној Славонији, близу реке Босут, још не сасвим будан, покушавајући да се сетим сна кога сам сањао све до малочас. То ми не полази сасвим за руком, али поуздано знам да су једно са другим, сан кога сам тренутак пре сањао и та унутрашња земља, невидљива оком, у некој вези. За то време, скоро јасно, видим пределе те унутрашње земље. Некад приградска шума, одавно претворена у градски парк. Стаза од укопане цигле, углачана босим ногама и џоновима ципела и чизама; многим, безбројним стопама. Камени блокови између дрвећа, који подсећају на стећке. Стрма обала троме реке. Један чамац, допола извучен на обалу, прамца заринутог у житко блато. С друге стране, узвисина, с остацима зидина, можда римских, које се круне. Или је то рушевина неке цркве? Један камени крст. Писмена, урезана у подножју, одавно су нечитка. Гроб без имена. Врбе, које се надносе над зелену водену површину. И лабудови који управо узлећу изнад те мутне воде.

Равница, негде око Дунава, шума, густа шума, још сасвим нетакнута и чиста, која ће заувек остати чистом. На њу се наставља пуста, степа, потом горе и зелена и плава брда, које се сабирају у масивни планински ланац. Брда и планине се уздижу и ка југу, уским, стрмим путевима који воде ка мору. Између њих су плодне речне долине. Југ је доле, Север горе. Топлина Југа, од сунца зажареног Медитерана и, насупрот њој, снежна, девичанска белина Севера; света белина Хипербореје. Између њих је тај широки зелени појас; и људи и разнолики народи који настањују ту земљу. Села и градови, понегде само ретке куће, колибе, раштркане по питомим падинама. Континент; читав унутрашњи континет. То је некакав моћни симбол повратка; повратка светом и апсолутном; симбол непрекидног духовног уздизања и раста, узношења ка истини; живот, стварни живот, повратак у стварности која је једино истинита.

То је она стварност коју не престајемо да тражимо, али која нам у животу тврдоглаво и упорно измиче. Стварнија је од будућности којој, наводно, сви тежимо. Видимо је, али само на кратко, у једном трену, у магновењу. Обмана наших чула? Да ли ће се једном та истинита земља најзад пробудити? Сада је то пуста земља, опустошен предео, којим влада немоћни краљ – болесни краљ, који се можда зове и Краљем рибара. Да ли је та пустош која се пружа свуда уоколо настала његовом кривицом? Да би се та земља коначно пробудила, морали бисмо, једном заувек, окончати с историјом опсена и лажи. Морали бисмо коначно раскрстити с утварама које сами стварамо и које не престајемо да сањамо – аветима које нам ускраћују и отимају стварност – и постати способни да сагледамо и спознамо истину, онакву каква доиста јесте.

Ко је стварни владар те „унутрашње земље“? Неко ко није умро, већ се повукао и спава, скривен, у некој пећини или у утроби планине. А можда и у мрачном срцу шуме, до којег никад не допире светлост сунца, ни дашак пролећног ветра. Неки моћан краљ, налик на Артура, или Краљевића Марка, склопљених очију, наоружан и опремљен, седећи на свом коњу, или на каменом престолу. Нека нас не завара та гробна тишина која га окружује. Нека нас не обесхрабри то што су његови витезови непокретни као надгробни каменови, и што је он већ столећима и хиљадама година одсутан, у сну, чврсто склопљених веђа. Одсутан, али не у потпуности; појављује се ту и тамо, повремено, као нека сенка, празног погледа и очију, као месечар. Појављује се само зато да нас подсети да и даље постоји. То је скривени владар Златног доба; онај који спава док његова брада не престаје да расте. Окрутан и безазлен, свиреп и благ – све у исто време. Није Александар, Цезар, ни Иван Грозни. Није Фридрих ни Џингис кан. Није Душан Силни. Није био, већ јесте: биће јесте (не-биће није). Он је владар који ће једном – једном, не зна се тачно кад – доћи. Доћи ће онда кад се круг коначно затвори. Нека се њега боје они који бирају живот у лажи.

Тада ће, верује се, а та вера је заправо слепа колико и неуништива, отпочети неко ново Златно доба. Вода ће потећи из стења.

Борис Над

ЗНАШ ДА ЛЕТ ЈЕ СВАКИ ПАРАФРАЗА ПАДА (МИРКО ЈОВАНОВИЋ)

Мирко Јовановић је рођен 1985. године у Бијелом Пољу.
Објављена дела: Каменолом, песме, 2012; Перо птице додо, роман за децу, 2018; Између црних поља, роман, 2020. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
АНАТОМИЈА


СЕМЕ

Треба спевати песму
Једноставну и елегантну
Попут математичке формуле
А у којој је цео космос
Нову а старију од речи
Да одјекне и у глувоме
Да је свима одмах јасна
А да садржи тајну
Што са сваким читањем
Добија нови одговор
Треба спевати песму
Која ће се наћи и у читанци
И на зиду јавног тоалета
И у студијама и на стадионима
Коју ће декламовати
Прваци националног театра
Таксисти фризери келнери
У којој ће препознати вредност
И брокери и програмери
И песници што одбацују све узоре
И духом нишчи 
Треба спевати песму
По чијим ће метафорама
Ботаника медицина механика
Називати своје феномене
На коју ће се позивати
Дипломате од каријере
И револуционари
Коју ће сањати пророци
Треба спевати песму
Чије ће стихове користити
Адвокати као ефектне сентенце
А прост свет као народне изреке
Коју ће деца певушити у мраку
Да страх одагнају 
Којој ће свој последњи дах
Посветити на смрт осуђени
Треба спевати песму
Која ће бити заклетва
И молитва
Треба спевати песму
Свих будућих песама мајку


ЧУЛО ПЕСМЕ

Да те негде има, доказа је мање
Но да има света плавој Земљи сличног. 
Ван сумње је ипак твоје постојање: 
У мекоту твоју верујем челично, 
Осећам ти, кожом, душу осунчану, 
Језиком ти видим распричане очи; 
Средишњи си год ми у свакоме дану, 
Паметније јутро у свакој ми ноћи. 

Нећу да те тражим – могô бих те наћи,
А онда без тебе остао бих нужно: 
Нити бих те смео и овлаш дотаћи, 
Нити одолети да те гледам ружно; 
Песми измакла би док те њухом штипам! 
Скривену, далеку – бар песмом те пипам.


КРИЛА

У понедељак гавран сам био 
Што умива кљун у рани.
И себи док грактах: „Свани!”,
И дан се огавранио. 

У уторак туробни, бледи
Ко скисо сам кос се јавнô;
До поља мог све ми би равно
И кад дан се искоси к среди.

У јајцу сна се подметнух
Под дан од недеље трећи:
Изигравах среду пилећи,
Среда пак кукајућ летну.

Ној бејах, пером не четках
Свод – китих шешире дама
Док глава четвртог дана
У песак срљаше петка.

Дан кљунасте римске бројке,
Дан голготке – крилатог столпа: 
Тад гордости кондор ме скопа 
За ситнодушја увојке.

Ко Икар ошурен звездом, 
У понор се суботе сруших.
Пред тмушом бездна се гуших,
Кад – спазих огњено гнездо.

Пламен ми васкрсног дана
Наслика феникса крила.
Чим ноћ их окатранила,
Слетех у рефрен гаврана.


ЗАНАТ

Знаш добро да свако знање је са рупом. 
Да чар је у томе што прођу све чари.
Да велике ствари не траже се лупом, 
Већ налазе оком за велике ствари. 

Знаш кад гране сунце шта ће да уради 
Куцајућој санти у грудима века.
Знаш, гладан си само својих старих глади:
Увршена чаша кап још једну чека. 

Знаш да лет је сваки парафраза пада. 
Да док ћутиш тако, сав се до дна чујеш. 
Да певати кад у песму не верујеш
У занат на свету најстарији спада.


ЕПИТАФ

Сањао сам да сам некоме нешто рекао
И ускликнуо: „Ово ће бити мој епитаф!”
Не сећам се коме сам рекао.
Не сећам се ни шта.



Мирко Јовановић

СМРТ НАДМАШУЈЕ ЉУБАВ ПО ТОМЕ ШТО СЕ ДЕШАВА САМО ЈЕДНОМ (АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ)

Др Александра Павићевић, етнолог и антрополог, научни саветник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности.

Објавила је пет научних студија, велики број научних радова и есеја из области културе и уметности. Заситивши се научне „објективности“, своје трагање наставља кроз писање поезије и прозе.
Члан је црквене певнице „Свети Јован Дамаскин“ и женске певачке групе МОБА. Живи са породицом у Београду.

Преносимо песме из њене збирке поезије „Преостале речи“, Удружење књижевника Србије, Београд 2021.
Отпуст

Да те волим
без захтева
Да те имам
а да те не држим
у себи
Као слугу мислима
Као роба сликама
И у њима речима
И над њима жељама
Нисам успела
Па те с тога пуштам
Да одеш другој и другима
И да живиш у њима
И на њиховим распећима


Припрема

Рекла си: Хладне воде!
И ја сам пустила поток преко твојих сасушених груди
Рекла си: Хладне воде ми дај!
А никад ниси волела хладноћу
Умочила си своје бледе и провидне прсте 
Поквасила овлаш своје упале образе
Сасушена уста
Умила си наслаге живота
Који си волела
А који те није познавао
Отрла си га заувек
И отишла гацајући по плиткој, леденој води
Иако хладноћу никада ниси волела.


Хладно је за гробље

Уместо шпартања по гробљанским стазама
Пишем ти писма
И шаљем 
По мало
У деловима.
У пребројивим редовима
Да ти буде удобно
Мада, са мртвима,
Питање је да ли може...
Као и са живима.
Не знам са киме
је неудобније.
У ствари, знам
Само се играм.
Реци ми где сам ја.


Једини

Пошла сам твојим путем
Лакомислено
Одбацила стару жену 
Тобож
Презрела блудницу
Офрље
Заволела људе
Површно
Измислила мученицу
Озбиљно
Мислила на тебе све време
Помало
Бежала у приче великана и академске дубиозе
Грчевито
Фантазирала о сусрету
Непрестано
Тражила на улицама 
Кафанама
Биоскопима
Позориштима
Састанцима
У мраку
И по дану
И враћала се кући
Обезнађена
А ти си стрпљиво чекао да ти се вратим
Истински


Драга сејо,

ето, ја некако живим брзо и много,
а хтела бих полако и помало
понекад се радујем, понекад плашим,
повремено дишем, још ређе се молим,
а највише се надам да ме Господ воли
и да ми прашта сва неверја моја.


Хвала ти

Хвала ти
Што ће страх нестати
Макар и касније
Током дана
Током века
Мог или њиховог или неког будућег
Који ће и мене
Дочекати опрану и обучену 
У рухо вечности


Само страст доноси заборав

Само страст доноси заборав
Тескобе твог трајног одсуства
А принц таме приводи и редом и нередом
Добровољне поклонике и невољне жртве
Без разлике срца и хтења
Има ли, Предраги, за нас спасења
Што у тој реци стојимо 
Побеђени
А жељни избављења?


Милост

Одвојени
Откинути
Истргнути
Растргнути
Подвојени
Удаљени
Расковани
Раслабљени
Разуздани
Подивљали
Залутали
Загубљени
Заглупљени
Улубљени
Умртвљени
Удављени
Убијени
Пронађени
Оживљени
Исцељени
Састављени
Исправљени
Усправљени
НаДАХнути
Завољени.
Александра Павићевић

https://etno-institut.co.rs/lat/istra%C5%BEiva%C4%8Di/aleks%D0%B0ndr%D0%B0-p%D0%B0vi%C4%87evi%C4%87

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА КОСОВУ 1981 (Петар Ристановић)

Албански немири на Косову у марту и априлу 1981. године представљали су до тада највећи изазов опстанку социјалистичке Југославије. Студентско незадовољство брзо је ескалирало до протеста са радикалним политичким порукама (Косово република, Нисмо Југословени, већ Албанци) и покушаја праве оружане побуне. У покрет су се укључили припадници илегалних албанских група.  Камуфлиран лажним брковима, једна од звезда албанске иреденте, Хидајет Хисени, је у Приштини преко мегафона инструирао окупљене демонстранте.

Југославија је пала тих дана на улицама Приштине, Подујева, Вучитрна, Урошевца, Липљана. Побуна је угушена енергичним акцијама снага милиције и Југословенске народне армије. Проблем тиме није био решен. Уследила је дуга агонија која је деведесетих добила свој крвави епилог. „Чеховљева пушка“ којом се тог варљивог пролећа 1981. године витлало по Косову опалила је деценију касније у пуном капацитету по главама „народа и народности“ СФРЈ.

Stellapolarebooks преноси одличан резиме „косовског пролећа“ 1981. године историчара Петра Ристановића. Заинтересованима за ову тему препоручујемо Ристановићеву књигу „Косовско питање 1974-1989“.

Демонстрације Албанаца на Косову 1981. године су биле један од преломних догађаја у развоју 150 година дугог и до данас неразрешеног косовског питања. Иако су изазвале далекосежне последице, околности демонстрација су до данас мало познате. У постојећој литератури, посебно на енглеском језику, за демонстрације се по правилу каже да су биле „студентске“, да их је „брутално угушила српска полиција“ и да је страдао велики број демонстраната. Архивски документи, многи означени као строго поверљиви и државна тајна, сачувани у архивским фондовима Архива Југославије и Архива Србије, говоре сасвим другачију причу.

Бурно пролеће 1981. године у Социјалистичкој аутономној покрајини (САП) Косово је отпочело 11. марта. Око 19 часова увече, убрзо након што је окончана пријатељска фудбалска утакмица између домаће „Приштине“ и београдског „Партизана“, дошло је до инцидента у студентској мензи, у оквиру студентског центра. Постоји више верзија о томе шта је подстакло инцидент: бубашваба у јелу, лош квалитет хране, предуго чекање у реду за јело или слабо осветљење у мензи. Тек, један студент је бесно преврнуо послужавник и бацио га на земљу. Групица око њега га је подржала. Почели су да преврћу столове и узвикују „Услови!“. Из мензе су изашли на плато испред студентских домова, па потом продужили даље до центра града и зграде Покрајинског комитета. После неколико разбијених стакала, преврнутих аутомобила и дугог убеђивања са полицијом, професорима и партијским активистима, демонстранти су пристали да се врате у студентски центар. Тамо су се спојили са групом студената из домова који су тек касније чули за протесте. Међу две до четири хиљаде окупљених су махом били Албанци, али је било и студената Срба. Маса је узвикивала „Услови“ и „Храна“. Неколико пута појединци су покушали да иницирају узвикивање пароле „Јединство“, што се односило на јединство Косова и Албаније. Повици су угушени. У једном тренутку се кроз масу пронела гласина да је више демонстраната ухапшено, па су се зачули узвици „Пустите нам другове“. Чуле су се и пароле: „Хоћемо дела, а не речи!“, „Неко у фотељама, неко без хлеба!“, „Докле у подрумима?“, „Доле буржоазија!“

Демонстрације у Приштини (извор: блог Петра Ристановића)

Демонстрације су разбијене интервенцијом полиције, када је постало јасно да професори и партијски активисти не могу на наговоре окупљене да се разиђу. Одлуку о интервенцији је донело највише тело задужено за безбедност у покрајини, Комитет за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ), на чијем челу је био први човек комунистичке партије у покрајини, Махмут Бакали. Бачен је сузавац и скуп је разбијен. Укупно 18 лица се пријавило у медицинске установе током ноћи, са лакшим повредама. Теже су повређена два полицајца. Једном је глава разбијена каменом, а други је рањен ватреним оружјем.

Демонстрације 11. марта су биле студентске. Суштински сви захтеви изнесени на њима су били социјалне природе. Покрајинска Служба државне безбедности је месецима раније руководству покрајине достављала извештаје у којима је истицана опасност од студентских немира. Незадовољство је било мотивисано лошим условима студирања и, још више, потпуном бесперспективношћу коју су млади осећали. У економски најзаосталију федералну јединицу Југославије сливало се скоро половина средстава (48%) Фонда за неразвијене у који су око 2% дохотка своје привреде издвајале федералне јединице које су сматране за развијене (републике Словенија, Хрватска, ужа Србија и покрајина Војводина). Па ипак, јаз између САП Косова и остатка федерације је растао, незапосленост је била огромна, а промашена политика развоја, са нагласком на базну индустрију, није могла да смањи социјални притисак у покрајини где је 1974. године просечна старост становништва било 23.5 година.

Током седамдесетих Универзитет у Приштини је убрзано растао, па је 1981. био други највећи у држави. На факултетима и вишим школама у покрајини је 1981. студирало око 44.000 студената (око 75% Албанаца), мада је покрајинско руководство са бројем манипулисало и преувеличавало га, како би добило више средстава.  До 1981. на Универзитету је дипломирало 8.038 студената (4.321 Албанаца и 3.717 Срба, Црногораца и др). У истом периоду, на вишим школама је дипломирало 18.970 студената (9.680 Албанаца и 9.290 Срба, Црногораца и др). Могућности за запослење су биле изузетно слабе. У општини Качаник је 1974. године од око 23.000 становника запослено било тек 2.300 грађана. У Урошевцу од 90.000 само 6.620. У Истоку од око 42.000 само 1.400. У најразвијенијој општини Приштина од 162.000 становника запослено је било 39.500. Колико је проблем био озбиљан сведочи податак да се на конкурс за посао за једно место дактилографа на албанском језику јавило 140 а на српском 50 кандидата. До краја деценије ситуација се додатно погоршала. Захваљујући улагањима из федерације, запосленост је на Косову расла за 30% брже него у остатку државе. Али, раст становништва који је повремено прелазио 3% годишње стварао је огроман социјални притисак који ни знатно развијеније привреде не би могле да апсорбују.

Махмут Бакали, председник Председништва Покрајинског комитета Савеза комуниста Косова 1971-1981 (извор: блог Петра Ристановића)

Социјални проблеми су створили погодне околности за излив незадовољства. Ипак, до њега 11. марта није дошло спонтано. У августу 1981. године Гани Коци, Јануз Јанузи, Рамадан Добра, Кадри Круезиу, Мурат Мусљиу, Селим Геци и Бедри Делиу су осуђени на затворске казне због организовања демонстрација 11. марта. У пресуди је наведено да су оптужени вече пред избијање нереда у соби у студентском дому договорили да искористе незадовољство студената због лоше услуге у мензи. Разрадили су план, поделили улоге и потом сутрадан у своју намеру упутили још студената који су пристали да им се придруже. Након што су изазвали инцидент повели су незадовољне студенте испред домова и диктирали пароле. Придружили ли су им се Али Љаићи, Бајрам Косуми, Мусли Косуми и Халит Османи, сви већ повезани са албанским илегалним сепаратистичким покретом, који су активно учествовали у организацији каснијих демонстрација.  Међу окупљеним студентима су били и Адем Прапаштица, Фатон Топали и Фатмир Грајкевици, чланови руководства илегалне „Комунистичке марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Нико од осуђених није порицао да је у демонстрацијама учестовао али су тврдили да није било никаквог организовања већ да је букнуо бунт због лоших услова живота студената.

Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Танјуг је о нередима у Приштини известио тек 13. марта. Сасвим кратак текст одавао је утисак да је ситуација под контролом. За то време тензија је расла. Ћутање медија је погодовало ширењу гласина. Међу Албанцима се шапутало о десетинама ухапшених студената, иако ухапшених није било. У запаљивој атмосфери нова искра је бачена 26. марта.

Дан раније, у Призрену, дошло је до демонстрација мањег обима у којима су учестовали средњошколци из Призрена и оближње Суве Реке. Нове демонстрације су поново букнуле у Приштини. Рано ујутру, 26. марта, група младих се окупила испред студентских домова. Блокирали су улаз у три дома и почели да позивају студенте да им се придруже. Захтевали су да им се обрате ректор Газменд Зајми и покрајински функционери. Они су убрзо стигли и кроз разговор почели да убеђују окупљене да се разиђу. За то време маса је расла. Придружили су им се средњошколци из оближњих школа, па их је до поднева било преко 1000. Ректор и функционери су безуспешно покушавали да преговарају са најгласнијима. Они су брзо са социјалних тема прешли на питања о положају радника, па на жалбе о „експлоатацији Трепче“, „попису Албанаца у Македонији“ и „пуштању другова из затвора“. На покушаје професора и партијског функционера, Пајазита Нушија, да им се обрати одговорили су звиждуцима. Постало је очигледно да намерно саботирају сваки договор. Активисти су се тада повукли а маса је почела да узвикује пароле: „Јединство“, „Трепча ради за друге“, „Живео марксизам-лењинизам – доле ревизионизам“,  „Албанци смо, не Југословени“, „Косово је наше“, „Живела Велика Албанија“, „Уједињење албанских крајева“, „Хоћемо да се политички осуђеници врате на Косово“, „Тражимо затворене другове“, „Данас са песницама – сутра ћемо се одупрети пушкама“. У поподневним часовима окупљени су покушали да се пробију према центру града где је тога дана било окупљено око 40.000 Приштеваца на дочеку Штафете младости. Покрајинска полиција, ојачана одредом савезне полиције који је након 11. марта пребачен у покрајину, добила је наређење да интервенише. Наредбу је поново издао Комитет за ДЗС и ОНО, на челу са Бакалијем. Након више сукоба, употребе сузавца и палица, скуп је разбијен у вечерњим часовима. Полиција је ушла у домове, у потрази за организаторима демонстрација. Том приликом је више студената пребијено.

У демонстрацијама је укупно повређено 32 демонстранта, од чега један теже. Махом су у питању била тровања сузавцем и повреде приликом покушаја да петарде са сузавцем, пре него што експлодирају, баце назад на полицију. Повређено је и 12 полицајаца, један теже. Приведено је око 200 демонстраната а 21 је задржан у притвору. Били су то први ухапшени током мартовских догађаја.

Избијање демонстрација 26. марта је омогућило постојање дубоког незадовољства младих, првенствено студената, даље појачано гласинама које су колале претходних дана о ухапшеним студентима. Међутим, конкретан догађај који је подстакао окупљања је поново био инсцениран. Претходне вечери, 25. марта, покрајинска полиција је покушаја да приведе Али Љаићија, припадника илегалног покрета и једног од најгласнијих током демонстрација од 11. марта. Околности нису до краја јасне. Током покушаја хапшења на лицу места се појавио инспектор СДБ, задужен за контролу универзитета, Авдулах Прапаштица, за кога се касније сазнало да је био вођа илегалне „Марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Љаићи је, уз Прапаштицину помоћ, успео да избегне хапшење и склони се у студентски дом. У пресуди групи студената оптуженим да су организовали демонстрације 11. и 26. марта наводи се да су Али Љаићи, Бајрам Косуми, Хамди Халдини, Риза Демај, Суљ Мујај и Рамс Демај потом током ноћи у студентском дому планирали демонстрације. Припремили су транспаренте са паролама, откуцали списак захтева и договорили се да у 06.00 часова ујутру блокирају улаз у домове. Риза Демај је пред окупљенима прочитао захтеве који су се завршавали претњом да уколико не буду испуњени, „ми смо спремни на све“. Љајићи је студентима говорио о израбљивању Трепче, злоупотребама при попису у Македонији и Црној Гори, и позивао на стварање републике. Диктирали су пароле које је маса прихватала и покушали да се са групом окупљених пробију полицијски кордон како би се умешали међу окупљене на митингу. Улогу у демонстрацијама су одиграли у припадници Прапаштицине илегалне организације који су се прикључили окупљенима и растурали „Програм револуционарних парола“, са потписом „Штаб демонстрација“, у коме је писало да главна парола треба да буде „Косово република“, и да не треба узвикивати пароле подршке Партији рада Албаније, Енверу Хоџи и Албанији.

Током догађаја 26. марта поново је искоришћено свеприсутно незадовољство, увећано гласинама о хапшењима и полицијској тортури. Осуђени за организовање демонстрација су били део три одвојене групе које су повремено сарађивале између 11. и 26. марта. Припадници групе Бајрама Косумија, коју су поред њега чинили Мусли Косуми, Гани Маџуни, Гани Влахна, Фахри Имери и Халит Османи, илегално су деловали још од краја 1980. године. Основали су групу у чијем програму су као задаци наведени идеолошко уздизање чланова, снабдевање политичком литературом и њено ширење, придобијање нових следбеника, борба против славизације и припајање САП Косова, односно „свих албанских крајева“ Албанији.

Сви осуђени су веровали да су Албанци потлачени у Југославији и да је Косово економски експлоатисано. Тражили су даљу националну еманципацију и проглашење републике. Један од осуђених, Зум Чета, први је пред масом почео да узвикује пароле „Ми нисмо Југословени, ми смо Албанци“ и „Хоћемо уједињење албанских територија“. Најутицајнији међу осуђенима су били чланови или су били повезани са другим групама илегалног покрета. Али Љаићи је био пријатељ Ибахима Кељмендија који је у Немачкој био на челу енверистичког „Црвеног фронта“ (обојица су били Пећанци). СДБ је касније дошла до информација да је одржавао везе са Јакупом Краснићијем, високо позиционираним чланом Марксистичко-лењинистичке организације Косова. Гани Коци је 25. марта, заједно са Салихом Салихуом, у Подујеву присуствовао оснивању илегалне организације „Шабан Шаља“ и учестовао у договору око организовања демонстрација у том граду.

Демонстрације 26. марта су донеле значајне промене у односу на оне од 11. марта. Студентима се придружио велики број ученика. Поново су започеле паролама социјалне природе, али су потом јасно изражени и политички захтеви. Из информације Покрајинског комитета Косова се види да је један број окупљених напустио групу када је повике „Услови“ и „Ослободите другове“ сменили „Косово република“, „Јединство“, „Албанци смо, не Југославени“, и слични. Други су прихватили нове пароле. Овога пута међу окупљенима  уопште није било Срба. Вође демонстрација су покушале да масу усмере га градском центру где је велики број грађана био окупљен на митингу. Желели су прошире базу демонстранта са студента и ученика на све грађане покрајине.

Интервенција полиције, пребијање више студената и хапшење 21 лица били су коначна искра која је запалила атмосферу испуњену тензијом. У данима након 26. марта покрајином су колале гласине о десетинама ухапшених и мртвих. Говорило се о бруталности српске полиције иако ниједан припадник републичких снага безбедности није био ангажован у покрајини. Моћно оруђе је била пропаганда од човека до човека. Једна од учесница демонстрација, Шукрије Гаши, сећајући се ових дана је изјавила: „Неки моји пријатељи и ја, као и чланови породице, пратећи шта се десило у домовима, почели су да се организују, да се мобилишу. […] И ми смо почели да састављамо и пишемо обавештења, памфлете, и преко ноћи успели смо да напишемо 2000 примерака ручно, преко 2000 примерака, са оловком, ручно писано, како бисмо могли да их поделимо 26. априла, ако се тачно сећам. И тако смо успели да их поделимо.“

Инциденти су се догађали широм покрајине. У Приштини су се 29. марта појавили графити: „Студенте на слободу!“ У Митровици је група студената у мензи негодовала због лоше хране, али их нико није подржао. У Обилићу, 30. марта, група од око 200 средњошколаца је уместо на наставу изашла на главну улицу, узвикујући пароле и ломећи стакла. Када је полиција покушала да интервенише и растера их, ученике су заштитили радници са градилишта „Косово Б“ предузећа „Рамиз Садику“. Испратили су их кућама и на аутобусе за Приштину. Био је то први случај да су радници пружили подршку демонстрантима.

Покушај да се успостави редовна настава на факултетима није успео. На Економском, Филозофском, Правном и Природно-математичком студенти су се окупљали у двориштима, али је велики део одбијао да присуствује настави. У Вучитрну се 31. марта у школском дворишту окупило око 120 средњошколаца и одбило да уђе на наставу. Желели су да се солидаришу са студентима, па су мирно прошетали улицама града. У Подујеву су истог дана пронађене цедуљице којима су позивани средњошколци да од сутрадан бојкотују наставу „док се не ослободе наша браћа студенти који доживљавају страшан масакр.“  Бојкот наставе на факултетима је 31. постао скоро потпун. Са студентима се солидарисао један број професора и асистената који нису дошли на факултете. Превирање се осећало и у Студентском центру где је било видљиво да се студенти окупљају, договарају и потом разилазе. Започели су бојкоти наставе и у средњошколским центрима.

Ситуација је ескалирала у јутарњим часовима 1. априла. Током наредна три дана више десетина хиљада Албанаца је изашло на улице покрајине. Из свега наведеног је видљиво да су прве демонстрације букнуле захваљујући дуготрајном, нараслом незадовољству које је било социјално мотивисано. У периоду од 11. марта до 1. априла, захтеви демонстраната су од социјалних („Услови“, „Храна“) постали изразито национални („Косово република“, „Јединство“ (са Албанијом)). То се догодило под утицајем неколико фактора.

На првом месту то је била политика вођена у покрајини током претходне деценије, која је под окриљем еманципације Албанаца често прерастала у огољени национализма и опијеност национал-романтизмом. Циљ покрајинског руководства је био да САП Косово постане седма југословенска република. Један од начина за остваривање тог циља је било ширење тврдњи у масама да ће Албанци бити дискриминисани и економски заостали све док не добију своју републику.

Други фактор који је допринео ескалацији догађаја и померању захтева окупљених са социјалних на националне теме је била делатност албанског илегалног сепаратистичког покрета. Током седамдесетих су у покрајини деловале три веће и више мањих илегалних група, са неколико стотина чланова и око 1000 симпатизера. Такав покрет није представљао значајнији друштвени фактор. Ипак, његови чланови су социјално незадовољство и тензију након догађаја од 11. марта искористили за своју легитимацију и ширење пропаганде. Припадници ових екстремно левичарских група, повезаних са албанском обавештајном службом и екстремном емиграцијом, желели су да искористе демонстрације на начин на који су то учинили комунисти 27. марта 1941. у Београду. На све начине су покушавали да се ставе на чело незадовољства и диктирају пароле. Колико им је то било важно сведочи случај бившег новинара „Рилиндје“ и члана „Организације марксиста-лењиниста Косова“, Хидајета Хисенија, који се од 1978. скривао и живео на релацији Швајцарска-Косово. У жељи да подстакне бес масе и усмери је као отвореној побуни, Хисени се 2. априла, преобучен у радника и са лажним брковима, попео на дрво испред зграде Покрајинског комитета и преко мегафона позивао масу на побуну.

Хидајет Хисени (извор: блог Петра Ристановића)

Ескалација догађаја, 1. априла, започела је у раним јутарњим часовима. Прво је око 200 средњошколаца у Подујеву одбило да уђе на наставу. Изашли су на улицу и запутили се према центру града, узвикујући пароле већ добро познате са улица Приштине. Наставници и активисти Савеза комуниста су покушали да разговарају са њима. Ђаци су одбили да се разиђу. Прикључио им се један број грађана. Маса је постајала све више насилна. Полиција је интервенисала око 13.00 часова. Успели су да разбију скуп, али су снаге безбедности биле малобројне па су се демонстранти поново окупили. Тек након доласка појачања из Приштине, три сата касније, полиција је растерала окупљене. У окршају су поломљена стакла на продавницама, прозори на новом мотелу, згради поште и на фабрици „Полиестер“. Повређени су један полицајац и више демонстраната, од којих три теже.

Ситуација у Подујеву је била само увод у догађаје у Приштини. Око поднева група ученика Економске школе, смештене на тадашњем ободу града близу излаза из Приштине ка Косову Пољу, кренула је из дворишта школе према центру скандирајући „Република!“ Прикључило им се неколико студената и ученици оближње Пољопривредне школе. Полиција је интервенисала и разбила групу, али су окупљенима пришли грађевински радници са градилишта у насељу Дарданија. Присуство радника је спречило нову интервенцију. Полиција је чекала одлуку шта да учини, па су у међувремену пустили групу да прође ка студентским домовима. Маса је све време расла. Прикључивали су им се студенти и радници грађевинских предузећа, Фабрике амортизера и Комбината у Обилићу.

Врење се брзо пренело и на друге тачке у граду. Током поподнева на више места су се окупиле групе демонстраната. Покрајинско руководство је губило контролу. Махмут Бакали се касније жалио да су окупљени на чело колоне постављали децу, као штит од полиције. У самом центру града, недалеко од Покрајинског комитета и хотела „Гранд“, демонстранти су успели да потисну полицију. Код зграде Извршног већа кордон је једва успео да издржи јуриш. Међу функционерима је завладала паника и страх да ће демонстранти ући у зграде институција.

Пароле су се потпуно измениле у односу на претходна окупљања. Доминирали су повици „Хоћемо републику!“ и „Јединство“. Скандирали су име Адема Демаћија и тражили „Ослободите другове!“

Полиција је тек око 21.00 час успела да разбије највећу групу демонстранта. Акција растурања преосталих групица је потрајала до 23.00 часа. У демонстрацијама су поломљени бројни излози, стакла на аутомобилима, зградама. Према информацијама из покрајинског СУП-а повређено је 17 полицајаца, тројица теже, и 15 демонстранта, такође тројица теже.

Током ноћи ситуација се смирила, али је било јасно да криза још није прошла. Институције покрајине су биле потпуно паралисане. Систем ОНО и ДСЗ није функционисао. Руководство је дуго током дана оклевало са мобилизацијом територијалне одбране, делом зато што би то био показатељ савезном руководству да су се догађаји отргли контроли, а делом и зато што су се плашили да се мобилисани (и наоружани) припадници ТО не придруже демонстрантима. Када је мобилизација коначно наређена, до истека рока за одзив јавило се испод 50% позваних.

Док су политичари провели ноћ у бесплодним расправама, вагајући политичке последице сваке одлуке, покрајином су се шириле гласине о десетинама мртвих, о српским полицајцима који без милости убијају албанску омладину и о приштинским улицама прекривеним деловима тела. Генералштаб ЈНА, на челу са Бранком Мамулом, одлучио је да се појача војно присуство у покрајини и да се јединице, ради демонстрације силе, стационирају на ободима градова.

Другог априла је букнуо велики део покрајине. Окупљање у Приштини је почело ујутро, на неколико различитих локација. Поново су предњачили ученици, из Економске, Средње техничке и Учитељске школе. За то време, на другом крају града, радници ГИК „Рамиз Садику“ су опколили око 300 радника грађевинског предузећа „Каблар“ из Краљева. Претили су да ће запалити градилиште и захтевали да сви Срби одмах напусте Косово. Неколицина је то и учинила, док су се остали склонили са градилишта и повукли у бараке.  Радницима „Рамиз Садику“ су се придружили и радници Фабрике амортизера, потом „Воћар“-а, „ПУТ“-а, Крепоциглане, као и ученици центра за усмерено образовање Џевдет Дода. Наставници су покушали да у Средњом техничком центру „19. новембар“ задрже ученике закључавајући врата од школе, али су и они изашли кроз прозор и придружили се маси.  Велика група, од преко 2000 људи, окупила се код Пољопривредне школе и кренула према центру.

Око 9.00 часова пале су прве жртве, недалеко од Народне банке. Руководство покрајине је изгубило контролу над догађајима. У 9.30 часова Комитет за ОНО и ДСЗ је одлучио да кроз град прођу тенкови. Јединице ЈНА су запоселе виталне објекте. Полиција је добила задатак да штити прилазе. Град су надлетали авиони и хеликоптери. На основу договора Председништва СФРЈ и председника Председништва САП Косова у покрајину су током поподнева хитно упућене специјалне јединице републичке полиције из Србије, Македоније и Црне Горе. Касније, током ноћи, авионима су пребачене и специјалне јединице републичких полиција Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и САП Војводине. 

Долазак војске није зауставило плиму окупљања. Становници приградских насеља су у групама хрлили ка центру Приштине. Најкритичнији тренуци су наступили око 18.00 часова. Демонстранти су блокирали Скупштину САП Косова и радио станицу. Покушали су да продру у зграде Председништва Покрајинског комитета и зграде органа безбедности. Тек у вечерњим сатима полиција је успела да разбије све групе окупљених.

Погинули демонстранти (извор: блог Петра Ристановића)

Поред Приштине, дошло је до масовних окупљања у Подујеву, Вучитрну, Липљану и Глоговцу, а покушана су окупљања и у Ђаковици и Гњилану. У свим градовима су се чуле исте пароле: „Хоћемо републику!“ „Живела република Косово!“, „Ослободите другове!“, „Трепча ради, Београд се гради!“, „Живео Адем Демаћи“, „Албанци смо, не Југословени!“, „Јединство“, „Уједињење са Албанијом“.

Демонстранти у Подујеву су забарикадирали улазе у град и покушали да провале у оближње војно складиште. Претила је опасност да се докопају преко 15.000 аутоматских пушака и разног другог наоружања. Одбачени су тек након доласка војних јединица из Ниша.  Колона ЈНА је морала да се пробије кроз барикаду на путу, начињену од аутомобила и камиона. Једна група демонстраната је покушала да уђе у зграду ОК СК Подујева. Када су до окупљених стигле вести да је полиција из остатка федерације ушла у покрајину упали су у 34 српске куће, отели Србе које су затекли и претили да ће им наудити уколико војска и полиција уђу у град. Отети Срби су ослобођени тек када је стигло полицијско појачање из Приштине.

Већи део дана пут Приштина-Подујево је био у прекиду. Недалеко од села Бесиња група Албанаца је отела неколико пушака из магацина оближњих предузећа. Славили су „Косово републику“, па су бандеру подигли албански заставу и заустављали возила да би „легитимисали“ возаче. Возачима Србима су говорили да следећи пут понесу пасоше. Пуцали су у ваздух, аутомобиле који се нису заустављали гађали су каменицама и физички злостављали возаче које би пресрели. Један камион нишких регистрација су сурвали са пута и запалили.  Када је путем наишао полицијски конвој, сачекали су да већина возила прође препреку коју су поставили на путу, а потом су одсекли два последња возила. Први камион, са опремом, су запалили и из њега украли 12 калашњикова. Специјалци из Србије, из другог камиона, одлучили су да се повуку, јер су у првим редовима демонстраната била деца.

На заједничкој седници Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СК Југославије, 2. априла, донета је Одлука о проглашењу кризне ситуације на територији САП Косова, потом Одлука о проглашењу ванредног стања на подручју општине Приштина и Одлука о завођењу мера приправности првог, другoг и трећег степена на целој територији СФРЈ.

У складу са овим одлукама, покрајински Комитет за ОНО и ДСЗ је наредио да се активира 100% ратне организације органа унутрашњих послова САП Косова. Наређена је мобилизације територијалне обране али је оружје подељено само појединим, специјалним јединицама.  Колики је био степен страха руководства сведочи то што су јединици ТО распоређеној да обезбеђује зграду ТВ Приштине одлучили да поделе само маневарску муницију јер су се плашили да би могли да пређу на страну демонстраната. Покрајински секретар за унутрашње послове је издао наредбу о забрани кретања на јавним местима у већем броју. Извршно веће Скупштине САП Косова је донело одлуку да забрани или ограничи кретање на одређеним местима. Мере су заокружене одлуком Извршног већа општине Приштина да се обустави настава у свим основним, средњим и вишим школама, да се затворе студентски домови и средњошколски интернати. Покрајински органи су потом одлучили да се ова мера примени и на друге општине у покрајини.

Биланс демонстрација 2. априла је према подацима покрајинског СУП-а био 52 повређена полицајца, од чега 5 теже. Двојица су се налазила у животној опасности. Повређена су и 74 грађанина, од чега је 67 рањено ватреним оружјем. Страдало је четири лица, сви у Приштини.

Ученици средње електротехничке школе „Миладин Поповић“, Насер Хајризи (18 година, рођен у селу Енце, крај Косова Поља)  и Аслан Пирева (19 година, рођен у селу Прошатици, крај Приштине)  погинули су око 09.00 часова, погођени пушчаним мецима у центру града, недалеко од Народне банке. Касније током дана у Приштини су страдали и Џелал Малићи (24 године, студент, рођен у Приштини), и Салих Абази (28 година, радник из Обилића, рођен у селу Букош, у општини Вучитрн). Истог дана смртно је рањен полицајац Ибрахим Абази (28 година), возач оклопних кола, из села Главник код Подујева. Преминуо је три дана касније.

Околности под којима су демонстранти преминули нису познате. Војници ЈНА су имали наређење да не пуцају. Током три дана демонстрација ниједан војник није испалио метак. Припадници покрајинске полиције, савезног специјалног одреда и специјалних одреда из других република су одговарали на ватру. Било је пуно и залуталих метака. Представник Босне и Херцеговине у Председништву СФРЈ, Бранко Микулић, 2. априла је са групом руководилаца стигао у покрајину како би изблиза пратио стање. На затвореној седници Председништва СФРЈ је касније изјавио да се „пуцало из кућа, у поворци демонстранта“. Исто је тврдио и савезни секретар за унутрашње послове, Фрањо Херљевић. На конференцији за новинаре, 6. априла, Стане Доланц је изјавио да су прве жртве, двојица демонстраната, страдали од ватре других из масе. 

Извесно је да су средњошколци, Хајризи и Пирева, погинули пола сата пре него што су из Покрајинског комитета позвали јединице војске да уђу у град и више сати пре него што су специјалне јединице полиције из осталих република ушле на територију САП Косова. Обојица су били чланови „Организације марксиста-лењиниста Косова“ и предводили су ђаке из своје школе на демонстрацијама. Због припадности илегалном покрету врло брзо је око њихове смрти испредена легенда. На месту њихове погибије у Приштини се налази споменик „мученицима“ на коме сваке године представници владе у Приштини полажу цвеће.

Подаци о материјалној штети почињеној 2. априла показују жестину нереда. Запаљен је један камион савезног СУП-а, разбијено је 12 возила милиције, демонстранти су покушали да запале 4 возила милиције, препречили су 6 камиона на путевима како би зауставили пролазак снага безбедности, одузели су једно возило за превоз смећа и два аутобуса, сурвали су са пута два камиона, један аутобус и један багер, запалили су једну кућу, разлупали су 40 возила грађана и запалили 5, разбили су преко 240 излога и извршили преко 25 упада у станове које су демолирали.

Други април је био врхунац догађаја. Војска и јаке полицијске снаге на улицама Приштине онемогућили су нова окупљања. Ситуација у остатку покрајине још није била под контролом. У петак, 3. априла, дошло је до нових нереда у Витини, Митровици, Урошевцу и Вучитрну.

У Митровици је неколико стотина ученика и радника „Електролизе“, „Фафоса“ и Фабрике акумулатора изашло је на улице. Узвикивали су „Косово република“, „Трепча је наша“, „Трепча ради, Београд ужива“, „Република, устав, милом или силом“, „Ослободите другове“. Део демонстранта је упао у фабричке кругове „Трепче“ и „Фафоса“ где су се вербално сукобили са другим радницима који нису хтели да им се придруже. Демонстрације су разбијене након интервенције полиције сузавцем и палицама.

У Урошевцу се више од хиљаду грађана, махом радника из Дрвног комбината и младих, сукобило се са полицијом. Узвикивали су пароле: „Нећемо тенкове у покрајини“, „Нећемо да нам туче децу и студенте полиција ван покрајине“, „Хоћемо републику“, „Хоћемо другове из затвора“. Пуцано је са обе стране. Рањен је 21 демонстрант. Двојица су подлегла ранама. Повређено је и пет милиционера.

У Вучитрну се окупило неколико стотина студената, ученика и радника из предузећа „Полет“. Носили су две Титове слике и узвикивали пароле „Хоћемо републику, милом или силом“, „Ослободите нам другове“ и сл. Покушали су да продру у школу унутрашњих послова, где је дошло до сукоба са полицијом. Пуцано је са обе стране. Погинула су два демонстранта, а пет их је тешко повређено. 

Током 3. априла у Урошевцу су страдали Риза Матоши (26 година, рођен у Урошевцу), радник у дрвном комбинату, и Шериф Франгу (19 година, рођен у Доњој Слатини, код Витине), студент. Истог дана у Вучитрну су страдали Салих Мулаку (71 година, рођен у Вучитрну), пензионер, и Ружди Хисени (27 година, рођен у Вучитрну), студент. Околности под којим су страдали нису познате. Хисени је по свој прилици убијен у окршају са полицијом око школе унутрашњих послова у Вучитрну. Међутим, тешко је претпоставити да се седамдесетједногодишњи пензионер, Салих Мулаку, налазио у првим редовима демонстраната. Такође, на седници државног врха више учесника је коментарисало да је смрт Ризе Матошија сумњива, будући да је страдао неколико улица даље од места где је дошло до сукоба полиције и демонстраната у Урошевцу, и да је по тврдњама Бранка Микулића био „узоран радник“.

Одлуком Председништва САП Косова 3. априла је уведено ванредно стање и у Липљану, Глоговцу, Вучитрну и Подујеву. Потом је 4. априла проширено и на Урошевац и Косовску Митровицу. Укупно у 7 општина покрајине је заведено ванредно стање.  Током три дана до нереда је дошло у 12 од 21 општине САП Косова.

Догађаји првих дана априла више нису биле студентски протест. На улицама су се нашли радници, студенти, ученици, чак и деца. Режим је посебно погодило присуство великог броја радника, што је касније умањивано и прикривано. Све окупљене су ујединили повици „Косово република“.

Неспорно је да се на улицама Приштине и других градова у покрајини током прва три дана априла нашло највише младих. То је било неизбежно, будући да је 1977. процењено да у граду од око 100.000 становника има 82.000 студената и ђака. Сви поверљиви извештаји показују да су важну улогу у демонстрацијама од. 1. до 3. априла играли средњошколци, који су најчешће започињали са окупљање. Најбоље сведочанство о социјалном саставу демонстраната, или бар њиховог најагресивнијег дела, јесте списак осуђених током лета 1981. године „због непријатељског и контрареволуционарног деловања, организовања непријатељских демонстрација и илегалног непријатељског рада са позиција албанског национализма и иредентизма“. Међу 232 осуђена је било највише студената 61, потом радника у производњи 55, ученика 44, просветних радника 32, земљорадника 16, новинара, правника и других интелектуалца 14, незапослених 10. Списак показује да су студенти чинили тек око четвртине осуђених, и да их је било тек нешто више од радника у производњи који су требало да буду главни стуб комунистичког друштва. Сличну слику даје и списак погинулих демонстраната, међу којима су била два ученика, три студента, два радника и један пензионер.

Петар Ристановић

Подаци неспорно показују да се не може говорити о „студентским“ демонстрацијама. Једино заједничко за све демонстранте је да су били Албанци. Током ескалације ситуације, догађаји су попримили сва обележја отворене побуне. Маса је тражила проглашење републике. Многи су желели уједињење САП Косова са Албанијом. На мети су им били симболи федерације и републике, па су на више места скидали и палили заставе СФРЈ. У борби за остварење захтева прибегли су насиљу. Покушали су да уђу у зграде институција и медија. На више места су покушали да провале у складишта наоружања територијалне одбране.  Имали су подршку дела нижих кадрова СК, СДБ и бројних албанских интелектуалца. На седници Председништва СФРЈ, 28. априла, Лазар Колишевски је констатовао: „Чињеница је да да на сцену нису ступиле јединице ЈНА и милиције, САП Косово би пало.“


Текст Петра Ристановића преузет је, уз одобрење аутора, из Видовданског зборника (2020).

Napoleon – 200 godina posle (Miloš Mišić)

Petog maja 1821. godine na Svetoj Jeleni, u egzilu, tačnije u britanskom zatočeništvu, šest godina nakon Vaterloa, umro je Napoleon I Bonaparta, francuski general, vojskovođa, prvi konzul (1799-1804) i, najzad, car Francuske (1804-1814, ,,Sto dana“ 1815). Uzrok Napoleonove smrti je, najverovatnije, bio rak želuca, od kojeg su umrli njegov otac, mladji brat Lisjen, a takođe i, po svemu sudeći, mlađa sestra Polina (ukupno njih troje od osmoro dece Šarla (Karla) Bonaparte i Leticije Ramolino), iako do danas postoje kontroverze i spekulacije u vezi sa mogućim trovanjem, zbog vrlo visokog nivoa arsenika nađenog u vlasima njegove kose, što se, međutim, pripisuje činjenici da se arsenik u to vreme koristio u tapetama i farbama.

Kako god bilo, uprkos svojoj poslednjoj želji, da počiva ,,na obalama Sene, među francuskim narodom, koji je toliko voleo’’, iskazanoj u testamentu u kome je još, između ostalog, rekao i: ,,Umirem prerano, ubila me engleska oligarhija’’, po odluci lokalnih britanskih vlasti, Napoleon je sahranjen na Sv. Jeleni u ,,Dolini zdravaca’’ (Sane Valley). Pod jednom vrbom. Tačnije, pod više njih. Tu će i ostati narednih devetnaest godina.

Francuska je pre 1789. godine i izbijanja revolucije imala između 22 i 26 miliona stanovnika, što je, po nekim procenama, bilo jednako ili malo više od Rusije (oko 23 miliona), čineći je možda najvećom državom u Evropi po broju stanovnika u tom trenutku. U Francuskim revolucionarnim (1792-1802) i Napoleonovim (1803-1815) ratovima stradalo je oko 6 miliona Evropljana, od čega oko 2 miliona Francuza. Dakle, za malo više od 20 godina rata Francuske sa ostatkom Evrope, kreativno se može reći ,,sa celim svetom’’, jer ondašnja Evropa je, s obzirom na evropske kolonijalne posede i da su SAD bile tek u povoju, mnogo više bila ,,ceo svet’’ nego što je to danas, od Lisabona do Moskve, kosti je ostavilo skoro 10% stanovništva Francuske. Konačni Napoleonov poraz kod Vaterloa značio je i kraj ,,Drugog stogodišnjeg rata’’, kako neki istoričari nazivaju seriju konflikata, od 1714. godine i kraja Rata za Špansko nasleđe, preko Rata za austrijsko nasleđe (1740-1748), Sedmogodišnjeg rata (1756-1763) i Američkog rata za nezavisnost (1775-1783), sve do već pomenutih Francuskih revolucionarnih i Napoleonovih ratova, između Velike Britanije i Francuske oko hegemonije u Evropi i svetu.

Na Bečkom kongresu je Francuska bila glavna tema na način na koji će to biti Nemačka na Versajskoj mirovnoj konferenciji nešto više od sto godina kasnije. Ipak, od sudbine carske, a još više, Hitlerove, nacističke Nemačke, Francusku su spasli, sukob i pat pozicija oko ,,podele plena’’ među pobednicima, a malo više potreba za evropskom ravnotežom snaga. Naime, Rusija je zahtevala celu Poljsku, a Pruska celu Saksoniju, čemu se suprotstavljala Austrija koju je podržala Britanija) što je francuski ministar spoljnih poslova Taljeran, čovek vrlo živopisne i, najblaže moguće rečeno, kontroverzne biografije, iskoristio i Francusku ,,vratio u igru’’. On je, naime, Francusku uveo u tajni savez sa Austrijom i Britanijom koji je predviđao rat sa Rusijom i Pruskom, ako ove ne bi odustale od svojih pretenzija. Manevar je uspeo, a Pruska i Rusija su umerile svoje prvobitne zahteve.

Francuska je vraćena na granice, uz neke manje strateške ispravke na svoju štetu, od pre 1792. godine, skoro polovina njene teritorije je bila okupirana tri godine (uz obavezu izdržavanja okupacionih trupa), dok nije isplaćena pozamašna ratna odšteta od 700 miliona franaka, izgubila je i jedan manji deo dotadašnjih kolonija, a oko nje je formiran i sanitarni kordon formiranjem Kraljevine Nizozemske od današnje Belgije (tada austrijske Nizozemske) i Holandije, dovođenjem Pruske u Rajnsku oblast, a Austrije u severnu Italiju. Francuskoj je, na taj način, praktično onemogućeno da se širi dalje u Evropi, iako će ,,severni bedem’’ biti probijen odvajanjem Belgije od Holandije u Belgijskoj revoluciji 1830-1831, jednom od odjeka Julske revolucije u Francuskoj 1830. godine, kao što će Napoleonov sinovac Luj Napoleon – Napoleon III povratiti Nicu i Savoju, ali će to biti preskupo plaćeno stvaranjem ujedinjene Italije.

Ipak, uprkos svemu, čovek koji je iza sebe ostavio ruševine i još za života dobio nadimak ,,Korzikansko čudovište’’, umro je daleko od Francuske, u zatočeništvu Britanaca, svojih ljutih rivala (od kojih je i dobio pomenuti nadimak) pa i neprijatelja, a, gotovo po pravilu, i vrlo strasnih neprijatelja Francuske. Upravo će ta činjenica, uz nezadovoljstvo unutrašnjom, ali pre svega spoljnom politikom (podređenost Francuske Britaniji, ali i ostalim evropskim silama pobednicama) novih vlasti nakon 1815. godine doprineti stvaranju nostalgije i romantičnog sećanja na Napoleonovo doba.

Stvaranju te, kako bi rekao jedan naš sociolog i novinar, ,,posthumne harizme’’, iako je Napoleonova harizma bila očigledna još tokom njegovog života, doprinosili su, kako (porodični i drugi) narativi ratnih veterana, tako i književnici i pesnici poput Pjera de Beranžera, koji je u dva maha hapšen i stavljan u zatvor (1821, 1828) od strane burbonskog režima, Viktora Igoa koji je napisao ,,Odu spomeniku’’, srušenom 1815. godine, a obnovljenom 1833. godine, na Trgu Vendom, Balzaka i Stendala, koji je otišao tako daleko da je u jednom romanu iz 1837. godine, u predgovoru napisao: ,,Ljubav prema Napoleonu jedina je strast koja je ostala u meni’’, a samog Napoleona nazvao ,,najvećim čovekom koga je svet video, posle Cezara’’. Čak je i jedan od najvatrenijih protivnika Napoleona, pristalica Burbona, čuveni Šatobrijan, pisao: ,,Svet pripada Napoleonu. Živeći, nije uspeo da pokori svet; mrtav ga poseduje’’.

Sva ta nostalgija i romantično sećanje, naročito nakon Julske revolucije, uz dugoročne razloge, poput obnove imperijalnog prestiža nakon osvajanja Alžira 1830. godine, prvog većeg samostalnog spoljnopolitičkog uspeha nakon 1815. godine, zbog čega će Alžir biti simbolički važan Francuzima i 130 godina kasnije, francuske intervencije u Belgiji 1831. godine, obnovljene strateške dileme u francuskim vladajućim krugovima – saradnja ili konfrontacija sa Britanijom, zatim kratkoročne (završetak Trijumfalne kapije 1836. godine, započete u Napoleonovo vreme), a može se čak reći i dnevno-političke razloge, kao što je želja tadašnjeg predsednika francuske vlade i ministra spoljnih poslova, istoričara, autora možda najobimnije istorije Francuske revolucije i perioda Konzulstva i Carstva (1789-1815), ali i prvog predsednika Treće republike (nakon 1871.) Luja Adolfa Tjera da početkom 1840. godine u jeku Druge egipatske krize, da legitimitet svojoj ofanzivnoj spoljnoj politici i sebi podigne popularnost, (u čemu nije uspeo, budući da je smenjen u drugoj polovini te godine), sve to zajedno će doprineti da kovčeg sa Napoleonovim posmrtnim ostacima bude dopremljen sa Sv. Jelene i ponovo sahranjen, uz državne i vojne počasti, u crkvi Doma Invalida u Parizu, 15. decembra 1840. godine. Na današnji izgled sarkofaga čekalo se još 21 godinu, u vreme njegovog sinovca Napoleona III. Zanimljivo je pomenuti da je kamen za sarkofag, ironičnom igrom sudbine i istorije, nabavljen iz tadašnje carske Rusije.

Napoleon je ovim činom, simbolički, rehabilitovan. A sa njim, moglo bi se reći, i njegova, odnosno tadašnja francuska državna politika.

Sličan tretman, u nešto drugačijim okolnostima, 20-ih i 30-ih godina 20. veka, dobiće i njegovi maršali – ,,Maršali carstva’’, koji će dobiti svoje bulevare koji ,,okružuju’’ Pariz. Gotovo svi. Svi osim sedmorice. Četvorica su dobila svoje ,,obične’’ ulice, ali trojica se smatraju ,,izdajnicima Francuske’’. Prvi je Bernadot, osnivač sadašnje švedske dinastije, koji je 1810. godine izabran za budućeg kralja Švedske, da bi se 1813. godine, tada još uvek kao regent, okrenuo protiv Francuske, ušavši u Šestu koaliciju. Drugi je Gruši, koji se smatra odgovornim (iako bez suštinskog tj. realnog razloga) za poraz na Vaterlou, jer se nije uključio u bitku. I na kraju, tu je maršal Marmon koji je, prilikom prvog Napolenovog pada 1814. godine, sa svojim odredom vojske prebegao saveznicima, doprinevši tako da Napoleon, umesto uslovne abdikacije u korist svog sina, potpiše bezuslovnu abdikaciju, a zatim je verno služio Burbonima sve do Julske revolucije, kada je neuspešno pokušao da je uguši, na kraju završivši u egzilu sve do svoje smrti 1852. godine. Njegovo ime će vrlo dugo ostati sinonim za izdajnika.

Napoleon i dan-danas, nakon svega što se od 1840. godine izdešavalo u francuskoj, evropskoj i svetskoj istoriji, u momentu kada se u SAD ruše ,,politički nekorektni’’ spomenici određenim ličnostima, i u svoje i u današnje vreme, ništa manje kontroverznim, ništa manje ,,krvavih ruku’’ ili, iz današnje perspektive, ,,ideološki nepodobnim’’, mirno ,,spava’’ u svom sarkofagu.

Valjda to najbolje pokazuje šta se u istoriji zapravo pamti, odnosno – šta je vredno sećanja. 

Miloš Mišić

KOMUNISTI I USTAŠE IZMEĐU DVA RATA – SIMPATIJE I KONTAKTI (Branislav Gligorijević)

Kontakti jugoslovenskih komunista i ustaša između dva svetska rata već odavno nisu istoriografska nepoznanica. Jedno od tumačenja ove pojave nalazimo u knjizi starog istoričara Branislava Gligorijevića Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, objavljenoj pre gotovo 30 godina. Gligorijevićeva istraživanja pokazuju značajno preklapanje ciljeva KPJ i Pavelićevog pokreta početkom tridesetih godina, zbog čega čak ni čelni ljudi partije, poput Milana Gorkića i Vladimira Ćopića, nisu zazirali od komunikacije sa ustaškim liderima. U ustaškom pokretu Gorkić je video, čitamo u Gligorijevićevoj knjizi, “izraz porasta revolucionarnih tendencija u hrvatskom narodu”.

Stellapolarebooks donosi deo poglavlja Gligorijevićeve knjige, koju je 1992. godine u Beogradu objavio Institut za savremenu istoriju.

Komunisti su kao moguće saveznike procenjivali sve pokrete po tome koliko se oni zalažu za otcepljenje, odnosno za razbijanje Jugoslavije. U pismu IKKI [Izvršni komitet komunističke internacionale] rukovodstvu KPJ, upućenom maja 1930. godine, traženo je, pored ostalog, da partija zaključuje “borbene sporazume” s onim grupama nacionalno-revolucionarnih pokreta koji zastupaju oružanu borbu protiv diktaturte, u mesnim ili širim razmerama.1

Od svih građanskih grupacija za komuniste je politički najprivlačnija bila Hrvatska stranka prava (frankovci), kasnije ustaški pokret, po istovetnim nacionalnim ciljevima: razbijanje Jugoslavije i stvaranje samostalne hrvatske države. Razlike su bile najviše u metodu borbe: frankovci, odnosno ustaše, služili su se i terorom, dok su komunisti to smatrali iznimnim sredstvom i uglavnom zagovarali oružani ustanak masa.

[…]

Upravo zbog tih revolucionarnih ciljeva i oružane snage pažnja komunista je jedno vreme bila okrenuta ustaškom pokretu. Postojao je i nekakav kontinuitet u svemu tome, pošto su komunisti već dvadesetih godina predlagali organizaciji Hrvatske nacionalne omladine (HANAO) obrazovanje “jedinstvenog fronta”, a zatim su se orijentisali na moguću saradnju uglavnom sa grupom Stjepana Buća, koja će kasnije oformiti “Hrvatsku nacionalsocijalističku stranku” Hitlerovog tipa, pa pokazali spremnost da se, pod izvesnim uslovima, napravi izborni sporazum sa frankovcima.2 Kada je Pavelić odmah po uvođenju diktature otišao u inostranstvo, i radi oružane borbe sklopio sporazum sa VMRO Vanče Mijalova, tražeći za to oslonac u Italiji i Mađarskoj, onda je rukovodstvo KPJ u emigraciji to zvanično osudilo3, ali su njeni aktivisti u Jugoslaviji upravo u tom trenutku nalazili najviše razloga za saradnju. Omladinski rukovodioci, koji su tada bili u vrhu SKOJ-a i KPJ, smatrali su da je Pavelićeva stranka u tadašnjoj situaciji “objektivno revolucionarna” iz ovih razloga:

“ 1. Zbog toga što se bori protiv fašističke diktature i za buržoasko-demokratski režim;

2. zbog toga što želi samostalnu Hrvatsku;

3. zbog toga što je sklona da u ovoj borbi nastupa i oružanom silom.”4

Oni u toj stranci ne vide fašistički pokret (to je po njima “vojno-fašistička diktatura”, koja je u Jugoslaviji na vlasti), već “građansko-nacionalističku stranku u kojoj postoji leva struja… s kojom mi sarađujemo i koja nam je veoma bliska.”

[…]

Najveću moguću podršku i solidarnost sa ustašama rukovodstvo KPJ je izrazilo u vreme njihove akcije nazvane “ličkim ustankom”, koji je pripreman izvan zemlje s namerom da se ispita čvrstina Jugoslavije i mogućnost njenog rušenja. U tu svrhu je sa italijanske teritorije prebačeno lađom oružje, a u leto 1932. godine i desetak uniformisanih i naoružanih ustaša, koji su se povezali sa ustaškim jezgrom na čijem su čelu bili Jurij-Juca Rukavina, bivši austrougarski oficir, i Andrija Artuković. Planirani “ustanak”, koji je započeo 7. septembra 1932. godine napadom na žandarmerijsku stanicu u Brušanima, sveo se, ipak, na manji incident: žandarmi su odoleli oružanom napadu, a u kasnijoj poteri ubili jednog ustašu, dok su se ostali prebacili na italijansku teritoriju (Zadar).6

Milan Gorkić

[…] Najveći značaj ovoj akciji ustaša pridali su komunisti. Oni u njoj nisu gledali ono što stvarno jeste – izolovanu diverzantsku akciju ubačenih terorista – već početak ustanka seljaka u Hrvatskoj. […] Odmah po saznanju o događajima u Lici partijsko rukovodstvo u Beču odlučilo je da uputi proglas (posebno i za vojnike), a zatim da organizuje odlazak ljudi u te krajeve.7 U proglasu se poziva i “cijeli hrvatski narod” da svim snagama podupre ustaše, kako bi se ovaj “revolucionarni pokret”, koji je otpočeo u Lici, raširio po celoj Hrvatskoj i da i usamljene terorističke akcije pojedinaca “iskoristi u svoje svrhe”. Od radnika i seljaka Srbije se u ovom proglasu tražilo da pomognu borbu “ustaša” i naroda u Lici i Hrvatskoj.8 Potom je sekretar Partije Gorkić uputio direktive partijskim organizacijama na terenu da se “solidarišu” sa ustaškim pokretom i da, uz kritiku fašističkog vođstva tog pokreta, praktično rade među samim ustašama, s ciljem da rukovodstvo ustaške borbe pređe u ruke pristalica “saveza radnika i seljaka”. Još im je skrenuta pažnja da izolovane akcije ustaških odreda mogu biti polazna tačka za razvijanje nacionalne borbe masa, jer bi ova ustaška, i uopšte partizanska (gerilska) borba, mogla biti važan činilac u borbi protiv “vojno-fašističke dikature”.9

Povezivanje pristalica ustaša i komunista trebalo je da zadobije neke organizacione oblike ponajpre preko “Grupe hrvatskih nacionalnih revolucionara”, koje je rukovodstvo KPJ nastojalo da formira potkraj 1932. godine. Drugi način je bio rad komunista među ustašama. Organizovanih ustaša bilo je na Korčuli i nešto na Pelješcu, i s njima su se povezivali simpatizeri komunista, kako bi se na taj način domogli oružja.

[…]

Drugi metod rada komunista bilo je uspostavljanje kontakta sa pojedinim ustaškim prvacima. U inostranstvu je takav kontakt bio uspostavljen u Berlinu sa Mladenom Lorkovićem, budućim ministrom unutrašnjih dela NDH. Iako se znalo da on održava vezu sa Pavelićem, Gorkić je sa njim uspostavio “indirektnu vezu”. Intervenisao je čak da se dvojica njegovih pristalica upute u Moskvu, navodno da bi se oni upoznali sa rešenjem nacionalnog i seljačkog pitanja, odnosno da bi se naučili agitacionom radu.10

Vladimir Ćopić

Postoje i podaci da je ustaški prvak Branko Jelić u Berlinu imao direktnu vezu sa Kominernom.11 Uopšte tada nije bilo ništa neobično da se i neki istaknuti komunista obrati lično samom Paveliću. Učinio je to Vladimir Ćopić, član CK i predavač na KUNMZ-u [Komunistički univerzitet nacionalnih manjina Zapada] u Moskvi, inače Pavelićev istomišljenik iz studentskih dana, moleći ga za neku ličnu intervenciju.12

U zemlji, bliski kontakt komunisti i ustaše imali su na robiji. Grupu ustaša na čelu sa Jucom Rukavinom, koja je učestvovala u “ličkom ustanku”, dočekali su komunisti u Sremsko-mitrovačkoj kaznioni gotovo kao heroje. Prihvatili su ih kao “hrvatske nacionalne revolucionare”, a nije im mnogo smetalo ni to što su se oslanjali na Italiju i Mađarsku. Imali su istovetne ciljeve – razbijanje Jugoslavije. Lako su se s njima slagali i nalazili zajednički jezik. Između jednog Milovana Đilasa i Juce Rukavine, kasnije ozloglašenog srpskog krvoloka u NDH, kao i između drugih komunista i ustaša na robiji “razvilo se pravo prijateljstvo”. Komunisti su nastojali da ih “prevaspitaju” i pridobiju za zajednički rad. U tom cilju vođeni su i “pregovori”, ali do nekog konkretnog sporazuma – kako piše Đilas – tada nije došlo.13

Zbog toga je, čak i u slučajevima
kada su radnici bili izloženi
fizičkim nasrtajima ustaša,
sa vrha partije upozoravano
da se sa globalnom kritikom
ne pretera, jer bi to moglo da
odbije pristalice ustaša od
komunista.

Komunisti su načelno kritikovali ustaše iz više razloga: ponajpre zbog toga da partija ne izgubi oslonac i ugled u očima radničke klase Hrvatske, a ponajviše zbog toga što je trebalo napraviti razliku između komunista i ustaša, “razobličavati” ove kao fašiste, jer su Pavelićevom pokretu bili “privrženi i mnogi radnici i seljaci, koji se smatraju komunistima”. Ali se uvek pazilo da se ovom kritikom ne naškodi ostvarenju zajedničkih ciljeva. Zbog toga je, čak i u slučajevima kada su radnici bili izloženi fizičkim nasrtajima ustaša, sa vrha partije upozoravano da se sa globalnom kritikom ne pretera, jer bi to moglo da odbije pristalice ustaša od komunista. Pozvalo se pri tome i na iskustvo nemačkih komunista, koji su bili taktični u napadima protiv fašista, kako se ne bi mogao izvesti pogrešan zaključak da je KP Nemačke pristalica versajskog sistema. Tako isto kritikom ustaša mogao se stvoriti kod hrvatskih radnika utisak da su se komunisti našli na istoj liniji sa “velikosrpskim režimom”, odnosno “jugofašizmom”. Đuro Cvijić je stoga opominjao da glavni neprijatelji nisu ni Pavelić, ni vođe HSS i SDS, već su to “velikosrpski vlastodršci i njihov sistem ugnjetavanja hrvatskog naroda”: “Izjednačavanje fašističkog pokreta, koji je nastao u borbi ugnjetenog naroda za nacionalno oslobođenje sa fašizmom vladajuće nacije stvarno ne predstavlja uopće nikakvo suzbijanje hrvatskog šovinizma i fašizma, već mu daje hranu za borbu protivu nas, jer objektivno ide na ruku velikosrpskom fašizmu”.14 Sekretar CK Gorkić bio je u prilici da suzbija “jednostranu” kritiku na račun ustaša, protiveći se da su oni samo eksponenti italijanskog fašizma: “Jer oni su danas”, piše Gorkić, “htjeli mi to ili ne htjeli, dopadalo se to nama ili ne, također i izraz porasta revolucionarnih tendencija u hrvatskom narodu… Ovu dvostranost grupe Pavelića ne sme se zaboraviti. Subjektivno, on je nacionalni fašista. Objektivno, on i protiv svoje volje i protiv naše volje, također izražava i porast revolucionarnih, nacionalno-revolucionarnih tendencija u masama hrvatskog naroda”.15

Kada je kasnije politikom “narodnog fronta” u Moskvi napravljen zaokret u borbi protiv fašizma, onda se preko višegodišnje privlačnosti ustaša za komunistički pokret prešlo lako jednom Gorkićevom samokritikom da je do “nepravilne ocjene” ustaškog pokreta dolazilo zbog toga što je on “u naoružanju hrvatskih fašističkih izabranika više gledao kao na izraz spremnosti hrvatskog naroda na revolucionarnu borbu, nego – kao što je trebalo – posledicu nastojanja jednog dijela hrvatske buržoazije da borbu hrvatskog naroda potčini interesima imperijalističkih grupa.”16

(Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Institut za savremenu istoriju: Beograd 1992, 258-263)


1 Arhiv Jugoslavije (AJ), KI, 1930/18a

2Cvijić je u kritici “otvorenog pisma” tvrdio da se radilo o ponudi frankovaca, na šta su komunisti odgovorili postavljajući određene uslove, AJ KI/1928/209

3AJ, KI, 1929/79, Zapisnik proširene sednice PB CKKPJ, 27-29.V 1929.

4AJ, KI, 1929/26, Pismo “Jagića” (Mija Oreškog), Balkanskoj komisiji, aprila 1929.

5AJ, KI, 1929/28, Primedbe “Belića” (Vilima Horvaja) na pismo Zapadnoevropskog bioa IKKI.

6Todor Stojkov, O takozvanom Ličkom ustanku, “Časopis za suvremnh povijest” 2 (1970), 173-174.

7AJ, KI, 1932/266, Zapisnik sednice SK, 19.X 1932.

8AJ, KI, 1932/199.

9AJ, KI, 1932/150.

10AJ, KI, 1932/158, 1933/7.

11Vidi više: Kominterna i Jugoslavija, Beograd 1935.

12AJ, KI, 1933/65.

13Milovan Đilas, Uspomene revolucionara 1956, 237-238. Kasnije objavljene Memoir of a Revolutionary, New York 1973 (Citiran je rukopis kao izvorniji tekst).

14AJ, KI, 1932/413.

15AJ, KI, 1932/303.

16Ivan Očak, Gorkić, život, rad, pogibija., Zagreb 1988, 139-140.

НЕДЕЉА (МИЛИЦА ПЕТРОВИЋ)

Милица Петровић рођена је 1993. у Шапцу. Завршила је основне и мастер студије Српске књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. Добитник је награде „Миодраг Борисављевић“ за 2018. годину за кратку причу на конкурсу који је у оквиру 3. Фестивала кратке форме „Потпис“ расписао Општински културни центар Апатин; друге награде за кратку причу на XXVII Светосавском књижевном конкурсу Народне библиотеке Његош у Књажевцу (2019); треће награде на 9. и 11. књижевном конкурсу „Вукашин Цонић“ (2018, 2020).

Прозу и поезију објављује у часописима и специјализованим зборницима (Наше стварање, Рукописи, Гарави сокак). Тренутно похађа докторске студије Српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Недеља

Сљуштена кожа, ударац о зид у пролазу и ситна зрнца крви из те сљуштене мрежице коже. Сунчан дан. Убрзо након тога, посматрам свој одраз у огледалу док жваћем хладно и жилаво месо. Примећујем да моје лице поприма неки чудан израз љупкости док то чиним; месо је заиста жилаво и жвакање дуго траје, а при том чину моје усне изгледају наивно усредсређене, и, видевши то, наједном се осмехујем. Иначе не сматрам себе љупком особом. Изгледа да само никад не видех свој одраз у тренутку жвакања жилавог меса. Напољу је и даље сунчано и помало ме боли глава. У последње време показујем потпуну незаинтересованост за сопствена стопала. Ходам улицом и видим летак на коме стоји „Купујем ваш ауто“. Ваш ауто је на продају. И даље ходам и

Замишљам те како переш жућкасту јабуку под слабим млазом воде.

Како сечеш заноктицу.

Како се будиш после кошмара.

Како ломиш руку излазећи из трамваја и носиш гипс два месеца.

Како угризаш перецу на улици.

Како гледаш телевизију без тона.

Како уморно трљаш очи.

Како се осмехујеш.

Како мазиш нечијег пса који је дошетао до тебе на прљавом Земунском кеју.

Како ме псујеш.

Како не мислиш на мене уопште.

Како се пријатно осећаш у некој великој загушљивој просторији.

Како желиш да умреш стојећи у гужви.

Како се заљубљујеш.

Како се плашиш.

Како не осећаш ништа

Баш ништа

Баш.

Не купујем велико паковање шампона: плашим се да ће ми трајати заувек. Почињем се плашити и парних бројева и нокта на средњем прсту сопствене руке. Данас носим свој ручак у кеси. По ушима ми је хладно, док ми остатак тела облива зној. Гледам у бубуљичавог младића који на каси плаћа кобасице и пекарски кромпир. Замишљам како ће после ритуално појести те кобасице и кромпир и буде ми жао. И он ће их понети у кеси као и ја. Нешто касније, приликом сушења косе теме ми постаје ружичасто. Поново сам напољу, у спољном свету, кидам застрашујући нокат, мучи ме умор и глад, треба да купим хлеб, стојим испред нечијих врата и чекам већ више од сат времена. Учини ми се да видим познаницу, мислим да се ошишала на кратко, али није извесно да ли је то заиста она, преда мном су за трен била само њена леђа која се жустро и све жустрије удаљавају. Нико не отвара врата већ дуго и то ме љути, али постаје и непријатно на неки начин. Чујем разговор две девојке у близини: једна је рекла да је добила посао стјуардесе. Друга јој је честитала. Па лепо, рекох у себи, а заправо не знам шта да мислим. Можда нећу моћи да одем одавде још дуго, мада и сада имам утисак да више нећу моћи да издржим. Најгора је помисао да ће све ово чекање бити узалудно, да можда ништа неће значити.

Недуго потом, напољу ауто у облику пачије главе изгледа као тумор. Потпуно одудара од стварног света и оштрих контура реалија. Као да су се све недеље икада удружиле да прокажу ту наказну машину. Погледам у малу свеску која ми служи као подсетник. Тамо пише: „Сети се човека из копирнице”. Сећам се човека из фотокопирнице кога видех нешто раније. Изгледао је сасвим костимирано, као потпуни кретен. Један од оних људи у које можете одмах упрети прстом и рећи: „Ха! Ево кретена!”. Носио је поцепане фармерке, маскирну јакну, смеђи карирани шал, флуоресцентне наранџасте рукавице од плиша и наочари за сунце. Па ипак, није га само одевна комбинација чинила кретеном, већ и нешто у његовом ставу. Жвакао је жваку, деловао нервозно, премештао се с ноге на ногу, поцупкивао – једноставно деловао као кретен. Радница у копирници, старија жена са пажљиво смотаном пунђом на врху главе, била је страшно љубазна према њему и одавао се утисак да се знају од раније. Он јој је пак одговарао штуро и нервозно, услед чега је њена љубазност само долазила до још већег изражаја. Немогуће је остати равнодушан. Заиста не знам. Можда тај човек и није толики кретен заправо. Можда му је само одећа кретенска. Или став. Или је баш тог дана изгледао као кретен, али то иначе није. Не знам.

Касније, код куће, прогутам таблету витамина „Це” први пут после три месеца и помислим како ипак добро бринем о себи напослетку. Данашње откриће остатка сенфа у вратима фрижидера пријатно ме је изненадило. Балим као пас, палацам језиком и не осећам укус. У мом крилу је пенушава локва, у мојим зеницама згрушан зид. Таква отупелост постаје фрустрирајућа. Одлучујем да се окупам, гњечим грашак босим стопалом, таваница ми пада на главу. Након тога, опет излазим напоље у дебелој перјаној јакни, иако одавно примећујем да је топло. Возим се аутобусом кроз сумрак и неко маше из аутомобила који пролази поред. Осврћем се тражећи погледом онога коме машу, али сви су потпуно незаинтересовани и равнодушни, гледају у страну или у екране својих телефона. Потом се изнова окрећем прозору; човек на возачком седишту не изгледа ми познато, али у том трену помишљам да је сасвим јасно да он маше мени, јер коме би другом и могао, и ово откриће ми причињава некакву неочекивану малу и пакосну пријатност. У џепу налазим споменар твоје прошлогодишње болести:

Пуњач за мобилни телефон

Мајица у ормару или великој торби

Једне гаће једне чарапе

Папуче (знам већ које)

Књига из смеђе торбе перница и плава свеска

Све стави у ранац

Паста за зубе у купатилу на доњој полици

Четкицу купи

На небу ружичасте наслаге, електрична светлост и муње. Прислушкујем разговоре невољно. Суспрежем смех у себи, споља изгледам непромењено. Светла бледо трну и одозго се чује музика. Пирамиде људи, колико их је будно. Колико њих спава. Пројуре момци на бициклима са цилиндрима на главама. Правим цилиндрима. И са ранчевима. Док киша помало пада.

Девојка на трамвајској станици дрхтавим прстима приноси другу цигарету лицу, док прва лежи згажена на тротоару. Седа поред мене, устаје затим. Шета се нервозно, има љубичасте патике и раскопчану јакну. Ту је и младић у дугом сивом капуту који изгледа као челиста. Не знам из ког разлога и зашто подсећа баш на челисту. Али тако је. Он дозива такси и убрзо одлази, а ја остајем. По прстима је помало хладно. У превозу помишљам како ћу ударити песницом бабу која мљеска устима на седишту преко пута.

У просторију улази девојчица која изгледа као Вили Вонка. Има зелени капут и боб фризуру. Неки човек шета се по холу и изгледа изгубљено. Не знам шта је то што га чини толико изгубљеним, можда начин на који његовим покретима недостаје одлучности. На семафору мој мисаони ток кува се. Прекувава. Цврчи, увире. Ври тамном пеном. Крчка, кипи. Прелива. Угледам плакат залепљен за стакло и упитам јесте ли нашли све мачкетине које сте икада изгубили. Упитам их у себи, наравно, ипак моја мачка није на том плакату. Одговора нема. Ознака: Нису у функцији женски ни инвалидски тоалет. Преостаје мушки за све. У тоалету пљувачка густа, смоласта, лепљива. Густо ткање капљица.

Цури ми нос и вадим тврду употребљену марамицу из џепа и бришем се. Још људи долази, трбух иде испред човека са качкетом и жутим ципелама. Нешто касније на Славији лепа тамнопута девојка пита ме говорим ли енглески и где је станица на којој стаје аутобус који води до аеродрома. Ја не знам где је станица и то јој и кажем. Девојка се потом окреће и одлази. Стојим и гледам за њом.

У кревету ми светлаци и даље играју пред очима.

Милица Петровић

АМЕРИКА – НОВА КАРТАГИНА (Борис Над)

У својој књизи Америчка идеологија Борис Над је сецирао идејне темеље американизма, стављајући их и у контекст савремене политичке динамике. За историчаре, успостављање аналогија забрањен је терен. Неспутан тим рестрикцијама Борис Над се поиграо управо једном аналогијом. Напао је етаблирану тезу о САД као новој Римској империји, али је зато предложио успостављање једне алтернативне историјске паралеле : САД-Картагина. О геополитици је реч. И о вредностима.

Доносимо део поглавља из књиге Бориса Нада Америчка идеологија, Пешић и синови: Београд 2018.

Према Фериду Закарији, утицајном аналитичару америчког Њузвика, америчку позицију могуће је поредити једино с Римским царством. Хенри Кисинџер је однос Америке према Европи после Другог светског рата упоређивао с односом Римског царства према Грчкој разореној пелопонеским ратовима. Чарлс Краутхамер, уводничар Вашингтон поста, још 1999. године тријумфално закључује: „Америка штрчи над светом као колос. Откако је Рим разорио Картагину, нико други није достигао такве висине“.

(…)

Ханибал

Ако су историјске аналогије с Римом нужне, онда их треба тражити у периоду римске декаденције и сумрака Рима. Америка се може поредити са древним Римом барем у једном аспекту: обиму империјалне експанзије, који je, како уочава историчар Едвард Гибон, на концу и довеo до његовог пада: „Просперитет је покренуо принцип распадања. Узроци опадања умножили су се с обимом освајања, и чим је време или случај уклонило вештачке потпоре, голема грађевина се срушила под теретом сопствене тежине“ (Е. Гибон: Пад Римског царства).

Нема сумње да америчким неконзервативцима пријају поређења са Римским царством, али се једна друга историјска аналогија овде чини далеко основанијом: Сједињене Америчке Државе, створене по узору на Британско царство, много више подсећају на меркантилну и таласократску Картагину – супарницу Рима на мору, поморску цивилизацију која је столећима владала Средоземљем и чија се моћ простирала и с оне стране Хераклових стубова (данас Гибралтарског теснаца). Ову аналогију подвлачи Конрад Ренкас у свом есеју Сједињене Државе – Нова Картагина или Алтернативни континент: „Иако популарна међу историчарима западне цивилизације, аналогија између Сједињених Држава и Римске империје (поготово у касној фази) није адекватна, јер геополитичка и социо-политичка еволуција Америке, нарочито у последњих сто година, више личи на алтернативну верзију историје у којој је Картагина, а не Рим, победила у Пунским ратовима.“

Историјску паралелу између модерне Америке и древне Картагине први је уочио руски конзервативни мислилац Константин Леонтјев (у делу Византизам и словенство, 1876.): „Сједињене Државе су савремена Картагина“. Слично Генону или Еволи, ни Леонтјев у америчкој цивилизацији не препознаје никакву цивилизацијску новину. Америчка цивилизација је, напротив, „врло стара цивилизација“, и то „халдејска цивилизација, али у свом упрошћеном републиканском виду (која је израсла) на новој, чистој земљи“ (К. Леонтјев).

У (мета)географском смислу, Сједињене Државе остају „просторно повезане са Великом Британијом“. Америчка моћ, слично Картагини, почива на превласти на мору и контроли поморских трговачких путева, што је чини примером типичне таласократске силе: „Сједињене Државе су класична таласократија, што значи систем у којем ми препознајемо предност поморских (глобалних) интереса над тлом (унутрашњим); доминацију економских интереса над политиком; а што се тиче економије, сматра се да је производња у функцији трговине и промета капитала“ (К. Ренкас).

Будући да се не гради ни на каквом вишем, а поготову не на сакралном принципу, Америка остаје само трговачка република (а не империја), или „антиимперија модерниста“, што је опет приближава другом цивилизацијском моделу: Картагини, а не Риму. Амерички „прогрес“ је уствари дубока регресија ка једном архаичном цивилизацијском обрасцу.

Развој америчке цивилизације у правцу таласократије јасно је назначио већ Теодор Рузвелт: „Хоћу да САД постану доминантна сила на Пацифику. Амерички народ ће остварити највећа дела једне велике силе“. Теоријски га је у својим делима развио адмирал Мехен, који је давао предност поморској војној моћи и „поморској судбини“ САД. „Поморска сила“ је за овог адмирала идеалан тип цивилизације, предодређен за светску превласт. За Мехена, прави историјски узор је „стара Картагина“, те историјски много ближа Енглеска. Појам „поморска сила“ овде значи „слободу поморске трговине“, док се улога њених оружаних снага и ратне морнарице своди на обезбеђивање монопола над поморским трговачким путевима.

Ако је судбина Америка „поморска“, њени непријатељи постају копнене државе – пре свих Русија, Кина и Немачка, које треба гушити обручем „анаконде“ (блокирањем њених територија са мора и из приобаља). Први корак у тако замишљеној експанзији је „интеграција америчког континента“ (експанзија по меридијанима), други борба за светску превласт (експанзија по географској ширини). Како показује ток историјских догађаја, замисли америчког адмирала су постале идејна основа на којој ће се убудуће градити стратегија „Нове Картагине“. Моћ Америке и данас почива на њеној способности да своју војну силу пројектује на већи део планете путем својих поморских снага.

Теодор Рузвелт

Картагина је током неколико столећа, све до завршетка Пунских ратова, владала Средоземљем, образујући моћно Картагињанско царство. Трећи пунски рат окончан је године 146. године пре нове ере, римским освајањем Картагине: Римљани су до темеља разорили Картагину, а њена поља засејали сољу. Забрана поновног насељавања Картагине била је на снази око две стотине година.

Коначни слом таласократске Картагине означио је сумрак таласократске и успон копнене, сувоземне моћи Рима. Током историје Старог света, сукоб поморских и копнених сила досегао је свој највећи интензитет управо у рату Рима против Картагине. Тиме је (у корист цивилизација копна) била одлучена судбина Старог света. На сличан начин, сукоб Атине и Спарте није само спор два грчка полиса око превласти у Хелади, већ и сукоб два алтернативна цивилизацијска модела: Спарта овде оличава копнену моћ, Атина је представник поморских и трговачких силa.

Насупрот томе, Рим је у наслеђе Европи оставио идеју империје која има божанско порекло и идеју империјалне владавине која прихвата различитости (етничке, расне, верске или културне) како би својим деловима осигурала мир и просперитет. Ову идеју ће, за приближно хиљаду година, наставити Византија као „Други Рим“. На Западу, она ће на неко време васкрснути у Светој римској империји (немачког народа), изједначавајући се са хришћанском екуменом, за разлику од трговачких република Медитерана, чији је витални принцип владавина морима. У наредним столећима, поклоници империјалне идеје ће се позивати на Римско царство. На римски идеал империјалне владавине се у својој Монархији позива и Данте, за кога „римски грађанин“ остаје узор врлине.

Године 1523-1524. руски монах Филотеј упутио је посланицу великом московском кнезу, позивајући га да преузме улогу коју је раније имао византијски василевс. „Сва хришћанска царства су доживела крај и стекла се у јединственом царству нашег владара“, написао је Филотеј. „Два Рима су пала, трећи стоји, а четвртога неће бити“. Идеја „Трећег Рима“, прихваћена од словенофила, оживеће током владавине императора Александра II, у другој половини XIX века, дајући нову самосвест нарастајућем Руском царству. Према историчару Арнолду Тојнбију, она се на свој начин наставила и у Совјетском Савезу: „Совјетски Савез данас, као и Московија у XIV веку, репродукује карактеристичне црте Источног Римског царства… Како под распећем, тако и под српом и чекићем, Русија остаје `Света`…“

Алфред Мехен

С почетком Новог доба, Европа одбацује идеју империје, посебно идеју сакралне империје, а на место (хришћанске) вере ступају идеје хуманизма и прогреса.

Почев од XVII века, у Енглеској се одвија преоријентација с копна на море – „Острво“ се одваја од „Континента“. Енглеска постаје права поморска велесила и у томе преузима примат од Шпаније, образујући постепено своје колонијалну „империју“. САД ће управо од Британије баштинити своју идеју империјалне владавине.

У револуцији и грађанском рату у Енглеској срушена је традиционална монархија, која подразумева божанско право монарха на владавину. Власт суверена ће убудуће бити ограничена парламентом (уствари, олигархијским интересима). Британско царство, које се формира на концепту либералне демократије, заправо постаје „меркантилна и либерална империја“, којом не влада идеологија ни концепт сакралности државне моћи, већ искључиво трговински интереси и токови новца.

Слично Британији, Америка је много ближа Картагини него Риму и због чињенице да, за разлику од већине познатих империја у прошлости, никад није представљала сакрализовану целину, већ само трговачку републику, као заједницу „равноправних“, која почива на уговору. Њен принцип није коегзистенција различитости, већ унификација: унификација кроз прихватање једног модела у економији (тржиште) и унификација на идеолошком плану (либерализам).

O KAWAII FENOMENU (I): JELENA VUKANOVIĆ

O KAWAII FENOMENU (prvi deo)

Kawaii je pridev koji na japanskom predstavlja nešto ,,slatko“, ,,nežno“, ,,neodoljivo“. Ovaj termin odnosi se na modu, stil života, hranu, igračke, enterijer, eksterijer. Javlja se tamo gde se najmanje očekuje: kawaii logo može se pronaći i u poslovnom okruženju, u prevoznim sredstvima, u vladinim publikacijama, između ostalog.

Rekla bih da kawaii stil predstavlja razuzdanu devicu.

Neću se baviti previše podvrstama samoga stila, već onime što smatram da u najopštijem smislu predstavlja. Ipak, trebalo bi spomenuti na početku šta sve jeste ili može biti kawaii. U prikazu osobenog doživljaja, neki će modeli (kad kažem model mislim prevashodno na sve one koji neguju ovaj kult ,,slatkoga“, nebitno u čemu) koristiti igračke i lutke, neki će se opredeliti za čudesna stvorenja (sobu će ispuniti igračkama ili ih sami oponašati), čudna bića poput Pikačua ili Hello Kitty mogu se naći na garderobi, na zidu, iz samog frižidera mogu iskočiti. Kawaii model će neodoljivo želeti Hello Kitty tortu. Tu su i lolite, nimfice u kariranim suknjicama.

U početku se odnosio na pastelne boje, a kasnije je spektar proširen. Što šarenije – to slađe. Posebno zanimljiv je široko rasprostranjeni stil koji bih ja nazvala kawaii gothic. Modeli se oblače mahom u crno, nakit je napadan i često bizaran, nije čudno videti minđuše u obliku tableta ili špriceva, kosturskih glava i svega onoga što može da simboliše smrt. I to je jedan vid oslobađanja od najvećeg straha. Nositi smrt. Ni na ovim modelima ne izostaje slatkoća. Dovoljan je jedan detalj, recimo – kikice, ili cucla u ustima bizarno obučene gotičarke – da otkloni jezu. Ili da je pojača?!

Mirenje oprečnosti. Teško je savladati oprečnost na svakome polju, i ne samo da je teško, već pokušaj mirenja oprečnosti može rastemeljiti čoveka. A koliko je tek mirenja nakon toga? Trolikosti, četverolikosti. Ah!

Kawaii miri čovekov unutarnji glas koji govori: Ovo ne smem želeti, ovo je mlado, ovo je nevino, ovo je protivuzakonito. Kawaii ikone nisu deca, ali previše dečjeg (infantilnog) donose. Da, a suprotno dečjem, kawaii modeli unose erotiku, poželjnost. Taj spoj je neretko zbunjujuć. No, kawaii govori: Ovo ne možeš ne voleti.

Vile, čarobnice, lolite, nimfe, pastirice, đavolice suznih okica, slatkih rumenih obraščića. Važno je znati da se u ovim demonima perverzije krije nevino dete. To je važno znati, da bi se bezbedno moglo prepustiti. To je kawaii. Ne puka aparencija, već istina onoga što se tako dramatično pokazuje. Model koristi malecni telefon, a njen pogled i osmeh su zavodljivi, ko zna kakve razgovore ona vodi, i tu se stvara kontrast koji uzbuđuje. Model govori I love you, I am cute, cute, cute. Ta slatkoća nije maska. Samo je paradoks. Možda banalni mozak ne može shvatiti. Mozak sa sindromom ili-ili. Primer ili-ili sindroma je sledeći: ,,Je li bolje da nam žene budu domaćice ili lezbejke?“ Kao da jedno isključuje drugo?! Svašta. Dakle ne postoji ili-ili, nego i-i. Kawaii, mnogi bi pomislili, sindrom je Petra Pana, ali tako ne mora biti. Zašto bi življenje moralo biti odrastanje? Ne pretvaraju li se starci u decu, najveću moguću decu?

Žrtvovanje deteta nije samo doslovni čin, već i simbolički, a kobnost je ista. Kawaii je pobuna protiv žrtvovanja deteta. Upravo jer je pobuna, neretko prelazi u kič ili je na rubu kiča i preterivanja. Ipak, ovaj kič ne truje dušu, kawaii je pravilan izraz (kiča) i pokazuje šta čovek sve može biti. Retko modeli takvi izlaze na ulicu, kawaii je lična predstava oslobađanja bez publike, premda ima i onih koji kawaii stil žive.

Princip zabrane u kawaii-u, na tim se modelima uočava nešto detinje, a dete se ne sme želeti. No, ti modeli nisu deca. Ali šta sa detinjim? To je razdor koji može stvoriti kawaii. Jedno ispravno pitanje. Šta volimo kod dece? Slatkoću. To volimo i u odraslim ljudima. Čeznemo za slatkoćom, a možda to mnogi neće priznati. Slatko u erotskom, u večitoj zapari vulgarnosti, uzbuditi se nečim slatkim, zaista je revolucionarno. Želja da se slatko prevaziđe, da se opsesija detetom prevaziđe, ali i da mu se čovek vrati, i u ovome čuči nežni paradoks.

Samooduševljenje detinjstvom nikada ne jenjava. Kawaii modeli oblače suknjice koje su nosili kao deca. Tu je sećanje na igru koja se iznova mora oživeti u erotizmu jer seksualnost moramo osmisliti, dati joj magijsku formu igre.

Nije reč o seksualizaciji svega postojećeg, već o jednom osvešćenju. Nalaženju zdravoga spoja između čistine i prljavštine. Kawaii pobeđuje frazu – Ovo ne sme da me uzbuđuje! Reč je jedino u davanju nove forme određenom (problematičnom) uzbuđenju. Osmisliti zdravo svoju potrebu za skretanjem ili kakvim izmeštanjem. O tome sam spoju htela govoriti, o čudesnoj erotičkoj bajci. Erotizam je bajka i nije čudno što traga za dobrim vilama.

(nastaviće se) …

Jelena Vukanović

PROSTOR INTROSPEKCIJE (Katarina Ristić Aglaja)


Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Paralelno ovom životu teče i jedan naš život koji ne bi bio onaj preudaljen svet ideja, nego svet odjeka nas i naših zbivanja u jednoj prefinjenijoj materiji. I ona je ta koja slaže ureze svedočanstava jedne više perspektive što, tek na tački postignute gustine, treba iznova da prečita čitav zemaljski život.

Prvi utisak nakon i u vezi mog rođenja jeste osećanje izvesnog unutrašnje proizvedenog pritiska, nemogućnost da se iznađe dovoljan prazan široko-udisajan prostor u kome bi se nastanila jedna grananjem uspinjuća, tropski prebogata slika-o-sebi: – mesto sažimanja, za koga bi se – kao za vrh kakvog u hitnji improvizovanog šatora – prikačilo oko mog još nemuštog samoposmatranja. Prag uslikovljavanja tog u-dalj-odaslatog oku-prednjačećeg zvuka sopstva beše i odviše tesan, tako da se kroz njega – kao kroz prozorče jedino preostale nade – moglo tek proviriti ali ne i nekamo pristupiti. A samo on je onaj jedini prolaz kroz koji se može provući slepčeva rašlja, i sa koga to založeno – u otvor položeno i nekim odneto – zrno sopstva može dočekati svoj strmo-ukotvljen procvat: dohvat one visine samopremeravanja koja ne mogade drugačije – do li putem ove zaplene – da podnese odsustvo odraznog lika sebe same u eterskoj supstanci sopstvenog neraščlanjenog korenja.

Oko, koje ne mogade da nađe ikakvu poredbu duše u svetu primanom čulima, našlo je – paradoksalno – ovu istu u mestu zgušnjavanja svih čulnih utisaka; mestu presecanja svih strujanja unutar sopstvenog najučestalijeg vidnog polja. A to je vrh “šatora” (krova), koji je umesto samog sebe prikazivao svoj potporni, ponad svega izdvojen “sprat” (splet greda) – sa koga se pružala nova, oku-iz-dubine nedohvatna vizura (nagoveštena tu prikačenim jelenskim rogovima). Stoga je ova (dečjim okom tek naslućena) ciljna tačka, mesto postignute gustine, bila poput čepa izbačena – izmeštena – u veće ali i razređenije visine.

Usled bega svoje traženo zbiljske, dubinom odzvanjajuće paralele, koja bi mu jedina pružila vernu odraznu sliku sopstva, oko detinjeg snoviđenja moralo je da se zadovolji tek njenim izobličenim okvirom: nastanjivanjem na pruzi jedne u-krug-putujuće, a postepeno udaljavajuće nad-vizure zapadnog obzorja, tu prispele od strane jednog sasvim tuđinskog (sutonjeg) pogleda – čiji izdužen pramac (kosi zrak), budući odvaljen i zakovan u mestu, služi još samo kao poluga odskoka ka novim nenaslućenim odredištima.

*

Biti dete vakuumskog prostora mnogo pre nego ljudi, biće kome je daljina u svakom njenom pojavnom vidu bliža nego blizina – nužna je posledica toga što je nešto najprisnije iscurelo iz oblika prisutnih stvari i njima istim prirođenog ljudskog okruga, i prebeglo onde gde pogled ne dopire; to beše prolom kazaljke jednog – žrtvenog jer ne-prevodivog – sopstva ka pravcu podudaranja sa sveopštom osom.

A pri tom je sam prostor u kome sam se (svojim neizabranim, duboko neželjenim, ali lunarnim magnetom prosleđenim, rođenjem) našla bio ne-slučajan, povlašćen; obavijao me je poput raširenih krila vlastite, u pergament svijene unutrašnjosti. I još je bio osovina koja je svijala rubove svaju četiri okolna horizonta, i njihove uzajamno vezane odsjaje katapultirala ka daljnim nepoznavanim predelima.

Pored toga što je imao “šatorsku” konstrukciju i njen glavni (iako odsutan) potporni stub (nalik na razapeta jedra i odozgo utaknutu katarku), ovaj prostor je bio pun pregiba i napuklina, neočekivanih prolaza ka svojim oprečnim vizurama ili dobro pritajenim poleđinama, – te je duša lako mogla da izlije na njega ceo unutrašnji tok svog predsaživljavanja sa /jednokratno izazvanim/ bolom onog /u odnosu na detinju vizuru/ neuporedivo šireg sveta; tačnije: da se uklopi u mozaik /mnogobrojnih/ puteva zaceljivanja njegove /za sva bića zajedničke/ rane. Zauzvrat tog mog prislušavanja njihove patnje, predmeti su mi – kao jedno nemo postrojeno i k meni nagnuto gledalište – odgovarali tonom ozarene, sipko pročišćavajuće sete. Potpuna promena vizure: sada ja – umesto njih – bejah ta koja je sa svih svojih strana sagledavana.

Taj ključ dvounakrsnog ispisivalaštva vlastitih duševnih stanja na viđene stvari i prislušavalaštva njihove samorasklopive unutrašnjosti, doveo je u jednom trenu svog rada do zastoja; nagnulo se tad moje biće ka svojoj pasivnoj strani: prislušavalaštvu. I tada je strela mog slepo-poglednog pisanja-po-stvarima, nakon odužene pauzične zapetosti, bila obrnuta u svoj izvor – postavši (protivtežno mom utapanju u sebe – kao predaleku i prevremenu) rešetkastom lampom iz-oka-otetog plama! Otud sledi zamračenje jezgra toga plama, ili zamagljenje mog prvostečenog prodorno-bistrog pogleda oduševljenja – uprtog u vlastitu tačno fokusiranu viziju (obris dalekih savezništava).

Varnica shvatanja, upaljena u mom oku, tad je doživela svoje naglo zahlađenje; beše se pretvorila u kristalnu iglicu, što šaranjem po površi svojeg zaborava krči put jednog opšteg vraćanja u dubinu – koja sad prvi put postaje tonski razuđena; spiralno stepenična, iako izmenjeno redosledna; uvis bruseća, ili najzad prevedena – u muziku svojih u nepovrat raspršenih atoma.

                             “Ne koriste tu lunu više
                             kao što dosad koristiše – 
                             hoću da kažem kao šator – 
                             što mi se čini čudnovato:
                             atomi su, međutim, njeni
                             u pljusak svi raspršeni
                             iz kojih su ti leptiri 
                             zemni, koje svod uznemiri, 
                             prateći se sve u korak
                              (nikad ukroćena sila!)
                             doneli jedan uzorak 
                               na vrhu drhtavih krila.”
                              
                             (Edgar Po: “Vilinska zemlja”)  
Katarina Ristić Aglaja

Prostor introspekcije je kratak ali efektan hermetični tekst autobiografskog tipa. Inspirisan je autorkinim doživljajem rodnog tavana u Senjačkoj 3, u kući arhitekte Peđe Ristića, na kojem su se, još pre njenog rođenja, okupljali članovi Medijale.

РАВНОГОРСКА ГЕРИЛА У ОКУПИРАНОМ БЕОГРАДУ 1941-1944 (Раде Ристановић)

У својој монографији „Београдски равногорци. Југословенска војска у отаџбини и Равногорски покрет у окупираном Београду 1941-1944“ београдски историчар Раде Ристановић минуциозно је анализирао герилске форме деловања равногорске организације у Београду током периода окупације.

Stellapolarebooks доноси закључни део Ристановићеве књиге. Књигу је 2020. године објавио Институт за савремену историју.

Амбиција једне од водећих европских држава да спроведе свој дугорочни пројекат о продору на Исток, успостави ново царство које ће доминирати Европом, да заведе „нови светски поредак“, чију есенцију чини расистичка теорија о надмоћи аријевске расе, запалила је пожар тоталног рата у позно лето 1939. До краја 1941. године у свакодневне разговоре већине становника Старог континента ушла је реч окупација. Без обзира на то што је Хашка конвенција од 1907. предвиђала унифицирана права и обавезе за окупирано становништво, током Другог светског рата су на територији Европе функционисали најразличитији окупациони режими. Пројекција окупиране земље и становништва у плановима Трећег рајха и његових савезника, представљала је основни параметар у одређивању облика и карактера окупације.

У Данској је заведена „мирна окупација“, која је подразумевала признање суверенитета и предратних органа власти. Француска је подељена на део који је био под војном управом и део под влашћу колаборационистичке владе маршала Петена. Државе у јужним, централним и источним деловима Европе, попут Чехословачке и Пољске, у већини су атомизиране, лишене суверенитета и подвргнуте оштрим војним режимима. Физичко уништавање политичких, идеолошких и расних непријатеља Трећег рајха, егзистенцијално угрожавање, ограничавање слободе кретања, увођење вербалног деликта, економска експлоатација, принудни рад, цензура и употреба пропаганде представљају основне карактеристике окупационих режима у Европи.

Унутар овог мозаика окупационих система могу се уочити три облика понашања окупираног становништва према окупатору. Један део становништва активно је партиципирао у окупационом режиму и сврстао се у ред колаборациониста. Већина је, вођена егзистенцијалним мотивима али и свесна своје патриотске и људске дужности, одлучила да се пасивизира и ступи у одређену врсту кохабитације са окупатором. Последњи и најмање популаран облик понашања подразумевао је пружање отпора окупационом режиму. На мапи окупиране Европе функционисао је низ покрета отпора који су заступали дијаметрално различите идеолошко-политичке ставове, имали дивергентну визију послератног уређења својих држава, користили најразличитије војне стратегије и облике борбе, окупљали људи из свих слојева друштва али и имали минимално један заједнички именитељ – пружање отпора окупатору.

За разлику од својих сабораца у јединицама, илегалци нису имали предност географског терена и могућност да „запуцају и нестану под окриљем шуме“. Организовање и пружање отпора у условима окупиране престонице представља специфичну делатност на чије обликовање утиче низ фактора. Темељ чини средина у којој функционише покрет отпора. Београд је у међуратном периоду био престоница Краљевине Југославије у којој су биле смештене бројне војне и цивилне институције, град са доминантним српским становништвом чији животни стандард је у већини био на рубу егзистенције. У граду је деловало више организација које су окупљале Београђане и биле различите идеолошко-политичке профилације. Несумњиво најбучнија била је Комунистичка партија Југославије, али у предвечерје рата и демократски и национално оријентисане организације попут Српског културног клуба (СКК) подизале су глас. Као што смо уочили током демонстрација од 27. марта 1941. слободарски дух и антигерманско расположење били су једна од заједничких карактеристика Београђана.

Свестан значаја Београда као главног града и важног саобраћајног чворишта, окупатор је спроводио низ активности како би пацификовао грађанство, обесхрабрио и спречио отпор. Уведен је низ превентивних мера попут забране деловања организација које су имале капацитете да организују отпор, спровођена строга цензура и пласирана пропаганда. Сви најважнији објекти и потенцијалне мете били су под оружаном заштитом. Организован је репресивни апарат који је располагао са два концентрациона логора и колективним одмаздама кажњавао пружање отпора. Свакодневица у окупираном Београду доносила је борбу за набавку основних животних намирница и недостатак свих других артикала широке потрошње. Супротно томе, Београђани нису имали проблем да задовоље нематеријалне потребе одласком у позориште, биоскоп, на спортску манифестацију. Свеукупно сагледавано београдска свакодневица није била један од фактора који су ишли на руку оним организацијама које су настојале да пруже отпор, посебно после горког искуства устанка 1941. године.

Матуранти Друге мушке реалне гимназије и њихови професори 1938. Из ове генерације Равногорском покрету отпора прикључиће се бројни омладинци попут Тихомира Јакшића, Богдана Милутиновића, Михаила Наумовића и других (Легат Павла Милошевића)

На оваквим темељима у Београду су градили организацију и „људи у униформама“ одани краљу и отаџбини и национално оријентисани чија је основна стратегија била очување биолошке масе српског народа, припреме за покретање отворене борбе против окупатора када се стекну услови и уништење супарничког покрета отпора. У складу са овом стратегијом и војним карактером покрета, организациона структура Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у Београду прошла је развојни пут од квартовске поделе до успостављања јединица у величини корпуса. Неопходно је напоменути да београдски корпуси нису били у потпуности мобилисани и да су се у већини састојали од штабова, а да је потпуна попуна људства била предвиђена за тренутак када се подигне отворени оружани устанак. Од почетка до окончања окупације врховна инстанца за ову територију била је Команда Београд, а затим Штаб бр. 2 који су водили официри.

Потреба за људима које у дневном деловању не ограничава униформа и који су били вешти у вршењу пропаганде, прикупљању најразличитијег материјала, обављању обавештајне службе али и чињеница да су се на Равној гори окупљали поред војних лица и патриотски оријентисани грађани, довела је до успостављања цивилне организације у Београду. Након почетног периода самосталности, цивили су у склопу интензивирања припрема и припремања организације за ослобађање Београда од лета 1943. инкорпорирани у Штаб бр. 2. Врховна Команда ЈВуО је делегирала и појединце који су одвојено од Команде Београд развијали делатност и били директно подређени овој инстанци. Као најзначајнији самостални пункт профилисао се инжењер Петар Милићевић. У Београду је своју организацију успела да успостави и равногорска омладина, чији је утицај превазилазио границе престонице и чији чланови су постали доминантан фактор и покретач целокупне Југословенске равногорске омладине. И поред одређених „шумова на вези“ успостављена је чврста субординација и координација између наведених организационих форми.

Београдска организација је изградила методологију рада која је била адекватна за несметано деловање у граду. Свим члановима наређивано је да се не поверавају непознатима, да воде рачуна шта и пред ким говоре, да користе надимке и да се придржавају других конспиративних правила. Водећи кадрови су користили посебан скуп конспиративних правила и настојали да буду у контакту са што мање људи. Обезбеђени су и стабилни извори финансирања организације путем донација.

Скица ужег градског језгра на потезу од Зеленог венца до Косовске улице са уцртаним немачким положајима (ВА, Ча, к. 54, ф. 3, д. 9)

Услед концепцијских неслагања између Врховне команде ЈВуО и Команде Београд о карактеру уличних борби, до интензивног сакупљања наоружања и друге војне опреме долази од средине 1943. До окончања окупације београдски равногорци нису поседовали већу количину оружја. У логистичком погледу најзначајнији сарадници београдских равногораца били су службеници Управе града Београда који су пружали најразличитије услуге. Равногорци у Београду успели су да организују систем веза који је био адекватан потребама организације у престоници. Команда Београда била је повезана курирском везом са вишим инстанцама, али је овај вид комуникације користила и у самом граду. Радио-веза је успостављена у почетном периоду окупације, што је било од посебне важности за целокупну организацију с обзиром на значај информација које су долазиле из главног града.

Унутар београдске организације ЈВуО долазило је до тензија и повремених свађа као плод чињенице да су више инстанце биле удаљене, али и личних амбиција и других фактора. Најакутнији проблем јавио се на релацији војне и цивилне организације, где је камен спотицања био паралелизам власти и настојања цивила да одрже самосталност у раду. Овај сукоб пресекао је сам генерал Драгољуб Михаиловић подредивши цивиле војницима.

Кадровску базу војног дела организације чинили су официри у већини нижих и средњих чинова, што је разумљиво с обзиром на то да је велики број војника Краљевине Југославије одведен у заробљеништво. Оваква структура није представљала већу сметњу у функционисању београдске организације и у пракси се показало да су официри нижих чинова са специфичним знањем и искуством били значајнији за ЈВуО у Београду. Људи из средњих и виших слојева друштва били су носиоци цивилног дела организације. У већини су долазили из предратних политичких организација попут Демократске странке и Српског културног клуба, што је подразумевало да су демократски и национално оријентисани. Ова чињеница обезбедила је Равногорском покрету отпора у Београду уплив у више слојеве друштва и најразличитије структуре окупационог апарата, што је било посебно драгоцено у вршењу обавештајне службе и пропаганде. Немогућност значајнијег продора међу раднике лишила је ЈВуО базе једног од најбројнијих слојева београдског друштва, што је у далекосежном погледу могло да има последице у фази отвореног устанка.

Обавештајна делатност је била један од најраспрострањенијих и најважнијих облика отпора окупираног становништва током Другог светског рата. Због своје вишеструке важности Београд се позиционирао као град у коме је било најзначајније успоставити обавештајну мрежу. Ово је пошло за руком београдској организацији ЈВуО која је организовала обавештајну службу способну да сакупља, обрађује и правовремено прослеђује информације. Из овог обавештајног центра долазили су најразличитији извештаји, од праћења железничких композиција које као крајње одредиште имају афрички континент до међусобних односа унутар колаборационистичког апарата. Паралелно су радили и пункт инжењера Петра Милићевића и самостални обавештајци, попут новинара Миодрага Инђића.

Укрштањем података из извештаја и релевантних архивских извора и литературе уверили смо се да су више инстанце и савезници могли да се ослоне на поузданост београдских обавештајаца. Извештаји који су упућивани савезницима, коришћени су за планирање бомбардовања циљева у овом делу Европе. Таква делатност ЈВуО у Београду представља најдиректнији допринос борби против фашизма. Обавештајни рад у Београду био је и од великог значаја за ЈВуО, будући да су тако више инстанце биле информисане о сваком кораку владе Милана Недића и њених полицијских структура. Читајући извештаје београдских обавештајаца могли су да стекну и слику о војно-политичкој ситуацији на другим деловима окупиране Краљевине Југославије.

Major Aleksandar Mihajlović
Мајор Александар Михајловић – командант Београда ЈВуО

Током целокупног периода окупације Београд је представљао својеврсни кредитни завод, магацин робе и извор кадрова за ЈВуО. Од првог дана су на Равну гору упућивана новчана средства. Главни извор финансирања биле су донације угледних људи и новац који је слала влада у емиграцији. Најзначајнију улогу у овом домену одиграо је инж. Петар Милићевић који је био овлашћен од стране Врховне команде ЈВуО да прикупља и располаже новцем. У највећој мери из Београда је упућивана дефицитарна индустријска роба попут одеће и обуће. Коришћењем људи у колаборационистичкој управи београдска организација успела је да обезбеди платна за одећу, ципеле, опанке, нафтне деривате итд. Изузев једне операције крађе оружја коју је извео Милош Пањевић, из Београда у јединице није отишла значајнија количина наоружања. Основни разлог су мере окупатора који је водио рачуна о „сваком метку“. Склони смо да закључимо да би одржавање радио-везе ЈВуО било готово немогуће без помоћи коју је у виду радио-апарата и делова слала београдска организација.

Једна од девијантних појава била је да су команданти других јединица заобилазили београдску организацију, преузимали самоиницијативу и слали своје људе да прикупљају новац и врше набавку. Овакво поступање правило је конфузију међу Београђанима, нарушавало углед ЈВуО, повећавало цене на црној берзи и смањивало изгледе за успех члановима организације који су легитимно развијали ову врсту делатности. Више инстанце настојале су да кажњавају такву самовољу, али без успеха. Београд је представљао расадник кадрова за ЈВуО. Бројни су случајеви потражње и упућивања одређених профила кадрова у разне јединице ЈВуО. Људи из Београда упућивани су у друге делове ЈВуО и у случају њиховог откривања од стране полиције, али и самосталних амбиција.

Пропагандни апарат београдских равногораца прошао је развојни пут од црно-белих једнолисних билтена штампаних на шапирографима у ограниченим серијама до новина које су и садржински и естетски биле у рангу колаборационистичке штампе. Основни проблем био је дисконтинуитет проузрокован недостатком материјалних средстава. Истакнути чланови ЈВуО у Београду су у међуратном периоду писали или уређивали дневна и периодична гласила, па су њихова вештина и искуство били од непроцењивог значаја за организовање и функционисање пропагандног апарата.

У погледу дистрибуције преломан тренутак представља набавка штампарске машине и услужно штампање у приватним штампаријама. На овај начин београдски равногорци добили су довољан број копија које су дистрибуирали по београдским улицама и поштанским сандучићима. Полиција је само могла немо да посматра и, без обзира на повремену ангажованост свих својих капацитета, није успела у намери да онемогући да се у Београду „чује равногорски глас“.

Штампана пропаганда у Београду је највише била усмерена према комунистичком покрету отпора, а не окупатору. Ово објашњавамо чињеницом да је ЈВуО сматрала окупацију пролазном, а реалну опасност видела у конкурентском покрету отпора који је „претио“ да из корена промени друштвене односе. Највећи простор имале су теме које су пропагирале ЈВуО и њене политичке и идеолошке ставове, што је било у функцији освајања поверења грађана Београда.

Равногорци су водили тотални пропагандни рат на територији престонице, у већини употребљавајући белу пропаганду. Након окретања савезника и емигрантске владе комунистичком покрету отпора, равногорски пропагандисти били су принуђени да занемаре етику и објективно извештавање и употребе црну и сиву пропаганду. Поред писане, у Београду је ЈВуО користила усмену пропаганду. Недостатак примарних извора спречио нас је да утврдимо обим и ефекте оваквог деловања београдских равногораца.

Rade Ristanović
Раде Ристановић

Изузев комунистички оријентисаних организација на територији окупиране Европе, већина покрета отпора није све до самих борби за ослобођење вршила оружане акције већих размера. Ово је посебно било изражено у урбаним местима где је извођење оваквих операција било компликовано, али и сурово кажњавано од стране окупационог система. Ни ЈВуО није излагала ризику организацију и своје чланове у Београду. У почетном периоду пружан је неоружан отпор, у склопу настојања да се грађани интензивније укључе у организацију и окупатору стави до знања да није сломио слободарски дух окупираног становништва.

Групе које су предводили Милутин Шпартаљ и Петар Милићевић извршиле су значајне саботаже на железници, које су успоравале транспорт робе и људи кроз окупирану Србију. У Београду је ЈВуО извела низ акција одузимања најразличитијих материјалних средстава, од којих се као најзначајнија издваја крађа новца из Народне банке.

У првој половини 1944. постало је извесно да су силе Осовине пред поразом, што је био знак ЈВуО да преко атентата на водеће људе колаборационистичког апарата пошаље поруку да долази тренутак за „коначни обрачун“. Убиство једног од високих носилаца домаће управе у окупираној Србији за време Другог светског рата пуковника Милоша Масаловића била је више него јасна порука. На мети београдских равногораца нашли су се и сарадници окупатора и припадници комунистичког покрета отпора. Нисмо успели да пронађемо ниједан пример атентата на носиоце окупационог система, што је било у складу са настојањима ЈВуО да се овакве акције избегавају како не би долазило до масовних стрељања.

Београд је и током окупације задржао политички значај и у овом контексту за равногорце је представљао својеврсно „дипломатско представништво“. У складу са наређењима виших инстанци и општом стратегијом београдски равногорци су успостављали контакт са окупатором, колаборационистима, владом у емиграцији и припадницима комунистичког покрета отпора. Иницијатива за такве контакте одвијала се и у другом смеру, тако да су везу са Равном Гором преко београдске организације тражили бројни људи. Упркос контактима, Команда Београд ЈВуО није остварила ниједан вид сарадње са окупатором током окупације. Од првог дана београдски равногорци настојали су да унутар колаборационистичког табора пронађу сараднике како би се инфилтрирали и у најразличитије сврхе користили овај део окупационог режима. Разликујемо идејне сараднике који су из патриотских и националних побуда помагали ЈВуО и оне који су услед „лоших вести са фронтова“ настојали да се престроје на победничку страну.

Као директног супарника, равногорци у Београду имали су једну од најбоље организованих полицијско-безбедносних служби на свету. Окупатор је располагао комплексном обавештајном и полицијском мрежом, искусним кадровима, модерним техничким средствима и мрежом доушника. Ове ресурсе од прве године окупације у великој мери је оријентисао на сектор сузбијања Равногорског покрета отпора. Београдски равногорци хапшени су од прве до последње године окупације. Жестоки ударци – попут хапшења групе окупљене око Милутина Шпартаља и Драгомира Томашевића или Жарка Тодоровића и откривања радио-станице – паралисали су рад и захтевали реорганизацију и поново повезивање редова.

Ухапшени равногорци су попут њихових комунистичких колега већином извођени на стрељање или су упућивани у концентрационе и логоре смрти у окупираној Европи. За разлику од службеника IV антикомунистичког одсека њихове колеге из III антиравногорског одсека изузев шефа Николе Губарева нису били мотивисани да врше своју дужност, што је у великој мери ограничило окупатора да домаћу подршку добије само од доушника. Непридржавање конспиративних правила у више наврата покренуло је талас хапшења и управо је то био унутрашњи непријатељ број један равногорске организације.

Опсежне припреме и разрађивање планова за ослобађање Београда и успостављање власти био је још један од задатака које су више инстанце поставиле пред Команду Београд. Аутори тих планова су били свесни да је Београд могуће ослободити на два начина. Први и лакши, подразумевао је да се Немци повуку и да се управа над градом преузме од колаборационистичке управе. Други је значио отворену борбу, што је због утврђености града и велике концентрације војне силе у њему било немогуће без спољне помоћи. У којој мери су равногорци правилно процењивали ситуацију, најбоље сведоче жестоке борбе Црвене армије и јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) приликом ослобађања Београда. Полицијски час, стабилни извори снабдевања животним намирницама, спречавање противправног терора, успостављање народних судова који би судили сарадницима окупатора и одузимање имовине „непријатељских поданика“ – били су кључни потези које би повукла ЈВуО након ослобођења Београда.

Консензус унутар научне заједнице и шире јавности о карактеру Равногорског покрета не постоји. Друштво је дубоко поларизовано на оне који ову организацији због сарадње са окупатором и злочина над цивилима сврставају у колаборационистички табор. Супротан пол представљају они за које су антифашистичка оријентација и антиокупаторско деловање довољан предуслов да ЈВуО добије одредницу покрета отпора. На мапи окупиране Европе деловали су покрети отпора чији су идеолошко-политички погледи у одређеном смислу били на истој таласној дужини са нацистичком идеологијом. Равногорска сарадња са окупатором као нужност коју изискују војне и политичке околности, а не идеолошка блискост, није била изолован пример. Европско искуство, али и чињеница да су равногорци у Београду од првог до последњег дана окупације вршили обавештајну службу и пропаганду, да су у последњој фази рата изводили атентате и друге оружане акције, али и да су хапшени и убијани од стране репресивних органа и у периоду најотвореније сарадње са немачким јединицама на територији окупиране Србије, пружа нам чврсту основу да равногорску организацију позиционирамо на мозаик покрета отпора окупиране Европе.

ROK MUZIKA KAO POSLEDNJA STENA JUGOSLAVIJE (ZORAN ŽIVKOVIĆ)

Subverzivnost i izuzetan značaj rok muzike u društvenim zbivanjima i istoriji druge i poslednje Jugoslavije, već odavno su predmet istraživanja, doktorskih disertacija, knjiga i članaka. Rok muzika bi svakako ušla u život nekadašnjih Jugoslovena, bez obzira na socijalističku i jednopartijsku prirodu jugoslovenskog državnog uređenja. I ne samo zbog toga što je rok bio planetarni fenomen od kojeg u proteklom veku nije moglo da bude bilo kakve odbrane.

Bez obzira na to što je Jugoslavija bila na limesu istočne i zapadne civilizacije, ona nikako nije mogla da bude sačuvana od zapadne društvene i kulturne stvarnosti koja se u nju prirodno i lako ulivala preko Jadrana, a unekoliko i preko planinskih vrhova na severu današnje Slovenije. Sukob sa Informbiroom je Titovu Jugoslaviju i definitivno usmerio ka Zapadu i savremenim zapadnim vrednostima koje, dotle poznati socijalizam na zemlji, nikako nije mogao da toleriše.

Gitarijada na Sajmu, nastup Silueta

Kada je Jugoslavija, uz ne malu pomoć zapadnoevropskih zemalja i NATO-a, uspela da se održi i odvoji od sovjetskog bloka, kod nekih od vodećih jugoslovenskih komunista razvio se horizont ogromnih prozapadnih očekivanja. Pokazalo je to svrgavanje Milovana Đilasa, jednog od trojice najbližih saradnika Josipa Broza, koji kao da je bio apsolutni sluhista za „ritam i muziku“ revolucije. Đilas je imao osećaj da bi ona – kako bi u njegovoj rodnoj Crnoj Gori rekl – mogla daleko da „prijekobači“, dalje od svih socijalističkih iskustava. Josip Broz je očito bio usvojio pravilo koje je za svaku dugu vladavinu bilo zlata vredno – poznato Lenjinovo načelo da je za harmonični napredak i vladavinu socijalizma potrebno: dva koraka napred, pa tri nazad.

Jugoslavija je tako ostala između Istoka i Zapada, nagnuta malo više Zapadu, ali sa sistemom koji je, i pored toga što je istupio iz monolitnog socijalističkog bloka, imao izvesna ograničenja. U zemlji „antistaljinističkog staljinizma“, kako su neki Jugoslaviju pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka nazivali, pojava rok muzike bila nesumnjivi izazov.

Kao suštinska zapadna urbana novotarija, rok muzika je najpre prirodno naišla na klimu nezadovoljstva i brige ne samo roditelja, već i u Savezu komunista koji je u jugoslovenskom društvu bio zadužen za sve. Brige su, međutim, širom jugoslovenskih gradova ostale u senci dotle nezabeleženog i nezadrživog oduševljenja mladih, ne samo rok muzikom, već i slobodama koje je ona donosila.

Rane jugoslovenskog društva od ne tako dalekog rata, kao i one političke, nastale netom u novoj Jugoslaviji, činili su mladima nebo socijalističke Jugoslavije svedenijim nego što je njihov životni aksiom „daj nam danas“ to mogao da izdrži. Zahvaljujući novoj muzici, osećali su da su, za razliku od svojih roditelja, hrabro zakoračili kroz stvarnu ili zamišljenu „gvozdenu zavesu“ i jednostavno postali deo sveta koji im je odmah bio i blizak i intrigantno zavodljiv. Zato je rok u Jugoslaviju zakoračio sigurnim korakom, najpre u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, ali i drugim velikim i malim jugoslovenskim gradovima, da posle toga, više i zaista ništa nije bilo isto.

Istina, rok je u Jugoslaviju ušao na plodno tle takozvane zabavljačke muzičke kulture koja se u ratnom i poratnom periodu održala po onoj logici da život ipak ide svojim drumom, bez obzira koliko je anesteziran žestokim ideologizacijama. U različitim krajevima bivše zemlje opstanku zabavljačke muzike pomogle su specifičnosti, posebnosti, originalnosti i zanimljivosti tih sredina.

Do pojave roka, džez muzika je bila označena kao deo prevaziđene malograđanske kulture. Kako je bio muzika osobene urbane atmosfere, onda nije mogao postati masovno sredstvo za „kvarenje mladeži“. Džez, u stvari, nikako nije mogao da se nosi sa narodnom, ili muzikom iz filma „Pastir Kostja“ ili, na primer, sa „Mamom Huanitom“ iz filma „Jedan dan života“.

Rok muzika u bivšoj Jugoslaviji podrazumevala je mnoge lične, dirljive, zanimljive individualne priče, ali i priče o društvu koje je posle 1945. godine imalo naglašen kolektivistički duh. To društvo je u susretu sa rok kulturom, ali i sa izazovima drugih vrsta, doživelo kardinalne promene. Potom i svoj raspad.

Za generacije kojima je, u okviru uobičajene dečije ishrane dominirao hleb namazan mašću, a koje su u jugoslovenskom socijalističkom trokoraku lako prešle na koka kolu, susret sa rok muzikom donosio je važno, pre svega lično, egzistencijalno samoprepoznavanje.

Hajdučka česma, grupa Tako (foto D. Jevremović)

Još u osnovačkim godinama pevač koji je okupirao našu pažnju bio je Đorđe Marjanović koji je, bacajući sakoe, klečeći, s tom zabalsamovanom vapijućom setom u očima, bio čudo neviđeno. Đorđe je svoje rivale stavljao u zasenak, bez obzira na njihove glasovne i sve druge vrednosti. A kada je otišao u zemlju u kojoj sunce nikada ne zalazi, njegova slava se na neki način mogla smatrati planetarnom. Kako su u SSSR-u doživljavali Đorđa, pa i neke druge naše pevače, najbolje svedoči scena kada je Radmili Karaklajić usred Moskve opčinjeno prišao kosmonaut Leonid Leonov.

Veliki društveni i ekonomski pokret u koji je Jugoslavija ušla posle poznatog govora Josipa Broza Tita u Splitu, posebno posle znamenitog Brionskog plenuma, razbuktao je stare opsesije u pojedinim krajevima Jugoslavije. Politika je zapljusnula i aktuelnu muzičku scenu. Posle pobede Đorđa Marjanovića na „Pesmi leta“ u Splitu početkom sedamdesetih, njegov rival Vice Vukov javno ga je omalovažio tvrdeći da su za Đorđa glasali brojni srpski oficiri u Splitu.

Jedna neurotska politička atmosfera, u vreme sve većih investicionih zahvata, iz jednopartijskih foruma prelivala se početkom sedamdesetih u prostor masovne zabave, koji je dobijao sve više na značaju.

Do tih godina u svetu su već bile snimljene antologijske rok numere, održan je mitski događaj na ostrvu Vajt, a u Beogradu su Gitarijade na Sajmu već dobro uskovitlale krv u venama mladih. I, mada se u manjim mestima događalo da narodna milicija privede ponekog sa frizurom liverpulskih buba, odnosno sa frizurom koja je unapred „garantovala“ nečije nedolično ponašanje, ipak, rok kultura je nezaustavljivo osvajala Jugoslaviju – tu prozapadnu zemlju socijalističkog državnog uređenja.

I dok je zabavljački talas bio zahvaćen sindromom jugoslovenske konfederalizacije, rok muzika je na neki način, volens nolens, delovala integrativno, izazivajući „zavereničku“ jugoslovensku povezanost, i slična oduševljenja i simpatije. Donosioci stranih ploča, tada najvećih svetskih grupa i muzičara, doživljavani su kao mitske ličnosti. Mladi Jugosloveni koji su u to vreme pratili mnogobrojne festivale od Melodija Istre i Kvarnera, do Akorda Kosova, odjednom su se sreli sa stvaralaštvom grupa kao što su Bitlsi, Rolingstonsi, Deep Purple, Led Zeppelin, The Doors, stvaralaca kao što su Bob Dilan, Leonard Koen, Erik Klepton, Džimi Hendriks. Radio Luksemburg i emisija „Veče uz radio“, na Prvom programu Radio Beograda, koju je vodio poznati šahista Nikola Karaklajić, postale su obavezna tema u razgovorima.

Još šezdesetih godina u mnogim gradovima su nastale domaće rok grupe koje su najpre imale strani repertoar, da bi potom prelazile zamišljenu mažino liniju ka sopstvenim autorskim ostvarenjima. Sedamdesete, i razna „gibanja“ u njima, bile su plodno tle da jugoslovenski rok postane nezaobilazni faktor u jugoslovenskoj društvenoj zbilji, i više nego ozbiljan biznis, koji se otimao socijalističkom dežurnom oku.

Na rasprave na žurkama, u školama, šetnjama – ko je bolji gitarista: Točak, Vedran Božić, Josip Boček, ili… – na neki način je stavila tačku pojava Bijelog dugmeta, posle kojeg ništa nije ni moglo da bude isto, pa čak i kada su svirali na radnim akcijama. Goran Bregović je možda najpre osetio, ali je očigledno odmah shvatio stvaralački, egzistencijalni i ekonomski potencijal roka u velikoj Jugoslaviji i, otvarajući prostor, i sebi i drugima, sve promenio u stilu svoje pesme „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“.

I tradicionalna zabavna muzika je nečujno nestala, negde „Ulicom jorgovana“, a krajem sedamdesetih, raspad grupe Deep Purple, koji je doneo obilje hevi metal grupa, pojava Pink Flojda, londonski impulsi grupa kao što su The Clash i Sex Pistols, ohrabrili su i ovdašnje mlade stvaraoce da svoje ideje, svoj svet, donesu na sasvim novi način.

A onda se došle osamdesete, kada je u svetu rok muzika i definitivno nestala u tzv. muzičkoj industriji.

KAKO JE ROMI ŠNAJDER POSTALA GLUMICA? PARIZ, 1961 (Izvod iz dnevnika)

Nemački govorni prostor je bio i ostao neobično škrt na proizvođenju svetskih zvezda masovne kulture. Romi Šnajder (Rosemarie Magdalena Albach) izuzetak je koji potvrđuje pravilo. Međutim, i ova Bečlijka se do vrha u svojoj branši popela tek kada je početkom šezdesetih svoju karijeru nastavila u Francuskoj. Usledili su veliki uspesi, saradnja sa maestrima režije (Lukinom Viskontijem, Orsonom Velsom, Otom Premingerom, Žakom Dereom, Klodom Soteom) i glume (Alenom Delonom, Mišelom Pikolijem, Žan-Lujem Trentinjanom).

Uspeh u filmskoj industriji pratili su životni ponori, propale eskapade. U Francuskoj se ova srednjoevropska buržujka slabo uklopila u štimung pariske ulične aristokratije. Alen Delon je ostavio, oženio Natali. Zatim razvod od Harija Majena, koji se ubrzo potom obesio. Pa još jedan razvod 1981. godine. Danijel Biasini je pobegao u Ameriku, a za Romi je tek počinjala prava tragedija. Posle bizarne smrti njenog četrnaestogodišnjeg sina Davida dalje se nije moglo. Umrla je 29. maja 1982. godine. Zvanično – od infarkta.

Toliko o životu. Ovde se prisećamo njene kolosalne karijere i visoke estetike jedne prošle epohe. U svom dnevniku „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“ (Ja, Romi. Dnevnik jednog života) Šnajder nije puno pisala o svojim velikim rolama. O mnogima tek po koju rečenicu. Izuzetak je velika digresija o saradnji sa Lukinom Viskontijem i njenom pozorišnom debiju u Parizu 1961. godine. Radilo se o prelomnom trenutku njene karijere, nedeljama u kojima je provincijska glumica iz Beča izrasla u veliku zvezdu francuskog i svetskog filma.

Donosimo prevod dela dnevnika Romi Šnajder: „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“. Langen Müller: München 2007.

Dok je snimao na Iskiji Alen (Delon) je otputovao u Rim. Iz Rima me je pozvao pomirljivim glasom: “Molim te. Dođi u Rim. Moraš da upoznaš Lukina. On mi je važan.”

Do kraja života neću da zaboravim kako sam upoznala Lukina. On je za mene uradio više od bilo koga. Vidim sebe u dvorani njegove luksuzne vile u Via Salaria, blokiranu skroz glupim klinačkim stidom. Krećem sa Alenom prema Lukinu. On sedi u salonu, u jednoj velikoj kožnoj fotelji pored kamina i posmatra me, kao da je hteo da kaže: “A, da… Alenova mala, pokazaću joj…

On je jedan od najlepših muškaraca koje sam upoznala. Već tokom prvih petnaest minuta, tokom neobaveznog odmeravanja snaga, već sam bila opčinjena njim. Međutim, on je pokazao otvoreni otpor prema meni. Primećujem: verovatno je ljubomoran. Alen je njegov štićenik i on hoće da od njega napravi nešto. Ne trpi nikoga ko bi Alena mogao da odvoji.

I tada, kao i danas, puno se govorilo o odnosu Alena i Viskontija. Ali mislim da u tom odnosu nije bilo ničega osim sledećeg: Lukino je voleo Alena zato što je osetio da u njemu ima materijala za velikog glumca. Želeo je da taj materijal oblikuje tiranski i sa isključivošću.

Tada je planirao da producira u Parizu jedan komad sa Alenom.

Tri ili četiri večeri zaredom sedeli smo nas troje kod Viskontija. Činilo se da Lukinov otpor prema meni nestaje. Veoma me je radovalo to. Sada mi je izgledao tačno onako fascinantno, kakvim ga je Alen opisivao. Četvrte večeri opet je na meniju bila kraljevska večera. Ovaj čovek plave krvi iznad svega je voleo luksuz. Pričali smo o komadu kojeg je Lukino želeo da postavi: Šteta što je bludnica, Džona Forda.

Tada sam imala dugu, crnu kosu, sa razdeljkom. Izgledala sam malo starinski. Možda je baš to Lukinu dalo ideju, jer se komad događao u Engleskoj u doba renesanse.

Viskonti me je posmatrao ispitivački: “Kako bi bilo, Romina, kada bi ti igrala kao Alenova partnerka u ovom komadu? Ti bi bila idealna za ulogu.”

Nasmejala sam se: “Gospode, nikad u životu nisam stajala na bini.” (…) Apsurdna ideja. Pokušala sam da Viskontiju objasnim, koliko je apsurdna bila. Devojka bez ikakvog iskustva na bini treba da nastupi u engleskom pozorišnom komadu, na francuskom jeziku, sa italijanskim rediteljem. Kritičari će me rasturiti (…) “Ne znam francuski, ne znam da se krećem na bini – to bi bilo umetničko samoubistvo.”

“Znači nemaš hrabrosti, Romina? (…) Poslaću te u Pariz, Romina, da upoznaš jezik teatra. To je prvo. A kada savladaš jezik počinjemo sa probama.” (…)

Kod gospođe Gijo u Parizu uzimala sam časove fonetike i dikcije. Počele smo od početka, kao da ne znam ni reč francuskog. Učila me je danima i noćima. (…) U isto vreme radila sam sa glumcima i režiserom Rajmonom Žeromom na mom francuskom. Sa njim sam vežbala i dijaloge iz predstave.

(…)

Niko nije verovao u mene i moje šanse. Po Parizu se govorkalo: Naravno da ona samo Alenu za ovo može da zahvali. Kako bi inače Viskonti došao na ideju da jednu malu glupu Bečlijku, bez pozorišnog iskustva uzme za ovu veliku žensku ulogu?

Svi su bili u pravu – samo ja ne.

To sam mogla da shvatim posle prvih proba. Očigledno sam se upustila u posao koji je nadilazio moj talent. Užasno je bilo sećanje na prvu probu u Théâtre de Paris.

Alen i ja smo jurili Ferarijem kroz Pariz. Svuda crvena svetla. Sa zakašnjenjem od deset minuta došli smo u pozorište. Svi su bili tu i čekali su. Crème de la crème pariskog teatra. Njih 30. (…) Niko nije rekao ni reč. Dočekalo nas je ledeno ćutanje. Aha, mladi ljudi iz sveta filma, koje ne zanima da na važan posao stignu na vreme. Zna se šta je to. Bezobrazluk. I Viskonti nas je gledao razjareno. Nemo.

Kod Viskontija se četiri nedelje probe odvijaju samo za stolom. Glumci sede oko stola (Alen i ja što je moguće dalje jedno od drugog) i čitaju glasno uloge. Kada je došao red na mene, iz mene nije mogla da izađe nijedna reč. Čulo se samo kreštanje i zamuckivanje. Osećala sam se kao učenica koja nije naučila pesmicu i bila odmah izbačena iz škole. Nešto slično nikada nisam doživela. Na smrt sam se izblamirala. Ostali su preko toga prešli ćuteći, kao da ništa drugo i nisu očekivali. (…)

Od očaja, u susret novim porazima, nisam mogla da spavam. Danima i noćima sam razmišljala o svojoj zameni, devojci koju je Viskonti predvideo kao zamenu za mene. Mislila sam: negde tamo sedi neka zaista talentovana glumica koja čeka zvonjavu telefona i Viskontijev glas, koji govori: “Dođite gospođice! Kao što smo i očekivali, Romi je zakazala…”

(…)

Nikada u životu neću zaboraviti onaj dan, kada sam prvi put doživela veliku avanturu, osećaj da postajem glumica. (…) Dole na parketu velikog teatra 1350 praznih mesta – a samo jedno mesto u petom redu je tih nedelja početkom 1961. godine bilo zauzeto. Na režijskom pultu Lukino Viskonti. Sada više ne prijatelj, već hladni, stručni posmatrač, čije ćutanje može sve da izrazi: prezir, razočarenje, bes.

(…)

Na prvu pravu probu – četiri nedelje smo probali samo za stolom – došla sam u pantalonama. Viskonti je, međutim, insistirao da obučem haljinu sa fišbajnom. Ona je trebalo da mi pomogle da se osećam kao Anabela. (…) Ali sada mi uopšte nije pomagala. Hodala sam po bini, koja kao da je bila kilometarski duga. Nisam znala šta da radim sa rukama, šakama. One su beskorisno visile na meni, izgledale su nepotrebno i nespretno. Nosila sam visoke štikle i trebalo je da napravim nekoliko gracioznih plesnih koraka po bini. Pa jel mogu to? Savladala sam tu tehniku!

Ma ni traga od toga! Izgledam sebi kao slonče! Sigurno se svi hvataju za glavu.

(…)

Viskonti je tokom proba, prilikom jednog pada sa stepenica, povredio koleno. Od tada se kretao uz pomoć štapa.

Sada je sedeo dole i posmatrao me, oslanjajući se šakama na štap. U velikoj sceni ludila u komadu moj ludi smeh prelazio je u glupo cviljenje. Nisam mogla da prevaziđem blokadu.

Viskonti govori malo, tek jedno te isto: „Ne čujem te.“

Znam da me je čuo. To je bila njegova taktika. Hteo je da me muči – da izvuče sve iz mene. Išao je sve dalje. Posle jedne duge rečenice, koju je trebalo da izgovorim na italijanskom, naslonio se na stolicu koja je stajala iza njega i smejao se. Viskonti mi se smejao! Tonula sam u bezdan.

(…)

Tokom redovne pauze poslao je sve ostale glumce kući. Ostali smo samo moj drugi partner Danijel Sorano i ja. Bila sam toliko umorna da nisam mogla da popijem ni šampanjac, koji me je inače uvek oraspoloživao. Taj strašan osećaj niže vrednosti.

Popodne sam radila sama sa Viskontijem, asistentom režije Džerijem Mekom i Danijelom. Stalno sam iznova kretala od početka. Viskonti je ćutao. Deset, dvadeset puta slušao je moje zamuckivanje.

Odjednom se nešto pokrenulo u meni. I dalje se precizno sećam tog osećaja. Pritisak u mojoj glavi je nestao, napunila sam pluća vazduhom, promenila sam se iznutra i spolja. U jednoj sekundi sam prestala da budem Romi Šnajder i postala sam Anabela.

Uzvikujem rečenice, pevam pesmu punum glasom, krećem se kao Anabela. Posle pesme opet govorim, bez prekida. Izgovaram ceo dijalog, sama sam na svetu. Ne zanima me režiser, partner, teatar.

Slobodna sam.

Onda je došao kraj.

Sedim na centru bine. Na podu. Padam i vrištim bez kontrole.

„Prekidamo“, kaže Viskonti. Ćopa po bini, naginje se prema meni, stavlja mi ruku na rame: „Nije loše Romina…“

Preveo i priredio Petar Dragišić

БЕЛИ РУС У СРПСКОМ СЕЛУ – БИЦЕНКОВА ФРЕСКА У НОВАЦИМА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)


1. У то вријеме иђаше Исус у суботу кроз усјеве;
а ученици његови огладњеше и почеше тргати класје и јести.”

Јеванђеље по Матеју, гл.12.1.


У знак сећања на професора Мирослава Јовановића

Социјалистичким револуционарним превратом, а посебно октобарским државним ударом изведеним 1917. године, за два милиона Белих Руса почело је дуго, трауматично “путовање без повратка”. Врхунац и симболички крај масовне емиграције појединаца и група из Русије био је означен поразом јединица Руске армије генерала Врангела и њиховим повлачењем из Русије у јесен 1920. године, чиме је, формално, четворогодишњи Грађански рат био окончан. Напуштањем Крима у три велика миграциона таласа – први у апрлу 1919. године, после пораза интервенционистичких снага Антанте које су се скупа са антибољшевичким руским армијама бориле против бољшевика у Грађанском рату, други после пораза Добровољачке армије генерала Антона Ивановича Деникина код Одесе и Новоросијска у јануару и марту 1920. године, и трећи после пораза Руске армије генерала Пјотра Николајевича Врангела на Криму у новембру 1920. године – била је формирана руска избегличка емиграција која је своје прво краткотрајно прибежиште нашла у Константинопољу, а потом и на Балкану.

После Врангеловог пораза и евакуације Крима у позну јесен 1920. године, у околини Константинопоља скупило се око 200.000 руских емиграната. Али велике силе – Британија Француска и Турска – нису желеле Врангелову и Деникинову наоружану војску у близини Константинопоља. Финансирање и издржавање доскорашњих штићеника и савезника у Грађанском рату против бољшевика, пребацили су са својих националних буџета на буџет Друштва народа, са новом совјетском творевином успоставили су званичне контакте, а Беле Русе су раселили по свету, највише по Балкану и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Са тим таласом досељеника у Србију је 1921. године, из логора са острва Лемнос, са групама генерала Деникина, дошао и иконописац Андреј Васиљевич Биценко.

Тргање класја у суботу, црква у Новацима

Револуција је у Русији победила, али шта је то значило за хиљаде емиграната на претовареним бродовима који су, одмичући од руске обале, у тишини слушали шум запљускивања таласа? Мемоари бележе трауме: “Када је брод зашао већ далеко у морско пространство, неко је одмах поред мене рекао `с хоризонта је ишчезла руска земља`, – речи које су се заувек урезале у сећање.”

Козаци су певали:

”Праштај, праштај, породице рођена, опростите мили другови…”

За многе је тада почео “болестан живот” другачије неизвесности. Глад и жеђ постали су део неподношљиве свакодневице: “Глад не треба описивати, она је сад добро позната скоро свим Русима.” Кнез Александар Ратиев је, сећајући се боравка у Константинопољу, забележио:

“Није прошло ни неколико минута како се ка нашем броду, утркујући се, устремила гомила малих чамаца. Они прилазе сасвим ка нашим бродовима и људи са њих узвицима `Екмек! Екмек! Су-Суук-Су!` – енергичним гестовима дозивају огладнеле и ожеднеле да обрате пажњу на њих. То предузимљиви трговци-спекуланти, Грци и Турци, надмећу се, нуде своју робу – хлеб и воду. Како сазнајемо, на многим бродовима нема ни капи свеже воде, као ни хлеба, а тамо је хиљаде и хиљаде људи, жена, деце. Паре? Овде продају само за злато – тачније за златне ствари и за инострану валуту коју нико нема. Мајка двоје деце, нешто старије, скида са руке веренички прстен и показује га тамо доле, људима у чамцу. Они тргују показујући рукама 4, 5, 6… Однекуд доносе корпу и на канапу је спуштају надоле. Тамо прстен загледају са свих страна, проверавају га зубима и у замену стављају у корпу малу векну хлеба. Стављају и чекају када ће је подићи. Чека и жена, која је дала прстен. Из чамца нестрпљивим гестовима дају знак да подигну корпу. Златни прстен за малу векну сувог хлеба?! – На палуби почињу да вичу, да траже да врате прстен. Један чамџија, изненада, узима другу векницу, реже је на пола и ставља у корпу, после чега журно прихвата весла и чамац се скрива за крмом суседног брода. Корпа са хлебом, остаје да виси тик над водом. И ето, хлеб је полујестив, не можеш га загристи, због тога што је испечен негде пре недељу дана! На читавом подручју које видимо трговина се наставља у истом духу. Неко од морнара се нервира…”

Истог се догађаја присетио и Ераст Гиацинтов:

“После осам дана наше пловидбе у правцу Константинопоља, на бродовима који су већ подигли француске заставе, стигли смо у Константинопољ. Наши пароброди су моментално били окружени чамцима, у којима су се налазили шпекуланти свих нација. Спуштали смо помоћу канапа, на пример, златне бурме, а у замену за њих човек из чамца је слао на брод једноставну земичку. Ту се одигравала потпуно отворена, ничим прикривена, пљачка изгладнелих људи, измучених повлачењем и пловидбом по мору.”

Није важно да ли су се описани догађаји заиста догодили. Константинопољ и Лемнос постали су места сећања на глад, жеђ, на измучену, жељну и незадовољену телесност. Биценко је тај пакао глади прошао на Лемносу. Преживео је цртајући.

Андреј Васиљевич Биценко (Андрей Васильевич Биценко) рођен је у Русији, у Курску 1886. године, а умро је у Америци, у Кливленду (можда у Њујорку) 1985. године. Своје уметничко образовање је започео у Уметничкој школи у Кијеву, а завршио у Царској академији ликовних уметности у Петрограду. Био је школовани архитекта и вајар. Још у Русији добио је признања, поставши у свом народу познати и признати уметник.

Стигавши са Лемноса у Србију, настанио се у великом Бечкереку (Зрењанину) у којем је радио као професор ликовног образовања. Тада је, верује се, израдио низ цртежа којима се касније изгубио траг. Из Зрењанина се, потом, преселио у Београд. Тридесетих година прошлог века осликавао је многе српске храмове: цркву Светог великомученика Георгија у Смедереву, Ружицу на Калемегдану, Вазнесењску цркву у Београду, цркву Светог Георгија на Бежанији, цркву Светог пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева, цркве у Костолцу, Великој Плани и Шапцу, у Зрењанину и Пријепољу, Саборну цркву у Лесковцу, цркву Успења пресвете Богородице у Ратарима, цркву Светог Николе у Филаделфији, цркве у Кливленду и Њујорку.

Биценко је сликао плаве планине, камените и оскудне пејсаже, античку архитектуру. Догађаји на његовим фрескама и многобројним иконостасима које је осликао истурени су у први план, а број фигура сведен је на најнужније. Биценко није понављао једном насликана лица и композиције. Његови ликови су крупни, издуженог лица, складно грађени, наглашеног покрета, са израженом драперијом и крупним очима (као код Богородице на облацима).

Посебно место у његовом опусу заузима фреска Тргање класја у суботу коју је 1934. године насликао у једној цркви у тамнавском округу, у делу Србије који ни по чему не личи на свет из којег је Биценко стигао. Биценкова уметност била је саздана од искустава стечених у великим руским урбаним срединама, од утисака насталих из обиља и отмености царске архитектуре, можда се развила из бесконачних пространстава, из снаге великих река и огромних планина, можда страшних морских вода које је преполовио да би једном стигао у мало тамнавско село Новаке.

А Тамнава, какав је то предео?

Непознати деветнаестовековни песник – чије ће име историја упамтити – записао је: “Тамо где земља ишчекује реку, а подземни токови бубре испод тла, то је Тамнава.” Тамнава је географска област Ваљевског загорја, чија је сува земља једном давно своју реку дочекала, реку свог потоњег имена. По количини и вредности воде, по изгледу свог корита, она није као каква брза планинска, нити раскошна река. Пресушује крајем лета и почетком јесени, када јој се вода задржава само у вировима. Али, иако није обдарена набујалим водама, она има богату родну долину и своје терасе које јој дају карактер праве реке. Тамнава се тихо разлива и нема пустошне моћи. Отуда су се у њеном сливу развила многа насеља, а међу њима и село Новаци које својим положајем опкорачује тамнавске обале. Најважније место у селу одувек је била црква. Биценков пут до те цркве био је дуг и, ако није ишао преко неких ливада и њива, до Новака је морао стићи оним друмом којим се и данас до Новака стиже. А до села се стиже регионалним путем Уб-Коцељева (црква је од Ваљева удаљена 46 километара, 76 километара од Београда и 46 километара од Обреновца).

Ако се од некадашњег Urb-a, односно данашњег Уба, после шеснаестог километра скрене надесно са пута који води ка Коцељеви, до цркве у Новацима се стиже живописним, асфалтираним путем. У једном тренутку хладан али љубазан глас са навигације вам каже “стигли-сте-на-ваше-одредиште”, али ви још нигде нисте стигли! Још сте на путу и испред вас нема ничега. Над вама је – ако сте пошли у касно пролеће – густи склоп крошњи који једва да просејава дневну светлост и који вам као неки стробоскоп шаље знаке говорећи: “још-мало-напред!” И ви онда продужите још мало напред док вам се са десне стране, на отвореном платоу, не укаже оно за чиме сте трагали – црква Рођења Пресвете Богородице. Необично велика, бела и лепа, смештена је у природном амфитеатру испод бивше црквене шуме од које је одваја речно корито и сеоског гробља које надгледа њен улаз. Црква је изграђена 1857. године, на темељима манастира из половине 18. века који је у време Првог српског устанка био складиште барута све до експлозије која му је разнела зидове.

Црква која је потом изграђена и која и данас краси Новаке је једнобродне основе, са три полукружне апсиде, са пространим и високим наосом и припратом изнад које је галерија. Над западним прочељем што пркоси гробљу, уздиже се висок звоник. Иконостас је израђен 1924. године, а половином тридесетих година прошлог века, поред Биценка, цркву је осликавао и Матеја Ф. Гајтингер.

Суботно тргање класја

Није за Биценка ни могло бити другог излаза из “болесног живота” и трауматичних сећања на избеглиштво и глад осим да у новом и непознатом окружењу настави да ствара. Јер, човек је истовремено и структурирано и структурирајуће биће, он је последица, али и узрок, створен је, али је и креатор, коаутор овоземаљског живота. Биценко је у Новацима насликао ретку библијску причу о Тргању класја у суботу – необичан призор из овоземаљског живота Христа и његових ученика по којој је црква у Новацима позната. Али зашто је Биценко изабрао баш ту представу, зашто је сликао глад?

На фресци Христос са својим ученицима хода кроз зрело класје. Топло је, Исуса је Биценко заогрнуо тогом плаветне боје планина које оивичавају осунчано житно поље. Чујемо како му (можда Јован?) каже: “Учитељу, гладни смо.” И како Исус одговара: ”Једите.” И видимо како се Исус сагиње, бере снопове класја и пружа их ученицима. А они беру с њим, трљају зрело жито међу сувим длановима и, као птице, зобају златно Зрневље. Толе глад. Ко се још од златног Зрна најео?

Стижу фарисеји. Буне се:

“Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу.” (Мат.12.2)

А Биценко апостолима каже (посвећенима и харизматичнима све је дозвољено): “Једите. Једите иако је Зрно туђе. Једите иако га је други садио. Једите иако је субота. Прекршите закон, прекршио га је и Давид онда када је појео забрањене хлебове предложења. Учините своме телу, учинићете духу своме. Неће више векна ипо хлеба златну бурму коштати! Тај поредак мора пасти! То је Зрно тело Његово, то је Зрно погача за све!”

Избор из литературе:

Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Београд 2006.

Ваљевска Тамнава. Насеља. Порекло становништва. Обичаји, ур. Борисав Челиковић, Београд 2011.

Княз Александр Ратиев, То, что сохранила мне память, София 1999.

Ераст Гиацинтов, Саписки белого офицера, С. Петербург 1992.

Ана Костић, Руски емигранти и црквено сликарство међуратног периода: црква у селу Ратари код Смедеревске Паланке, “Смедеревски крај 1918-1941; зборник радова са научног скупа”, Смедерево 2017.

Анита Марковић, Црквено сликарство Андреја Биценка у смедеревском крају, “Смедеревски зборник”, Смедерево 2006.

СЕЋАЊЕ: РАЈКО КОЈИЋ

Владимир Д. Јанковић

АКО ЈЕ ЗЕМЉА ОБЛАК

Шездесет пет година од рођења и двадесет четири годинe од смрти првог гитаристе „Рибље чорбе“

Дванаестог априла 1956. године у Јарковцу је рођен, а једанаестог априла 1997. из Београда је побегао негде, можда кад му се на главу срушио читав свет, можда да се унапред подругне распродаји бола, можда и да нам покаже да уме да буде гадан кад је наше пажње гладан.

Рајко Којић је један од највећих гитариста које је српска и југословенска рок музика дала. Добро, имамо Точка, и Точак је наш Хендрикс. Рајку је недостајало мало даха, мало ваздуха, мало отвореног простора да постане наш Ричи Блекмор. Или не – зашто га поистовећивати с било ким.

У музичком смислу, Рајко је био творац и покретач групе која ће у историји остати упамћена под називом „Рибља чорба“.

На првом „Чорбином“ албуму групи је дао звук, тон, целину. Тај албум, „Кост у грлу“, најбољи је који је овај бенд икад снимио.

Пружио је много и на наредних пет албума. Кад је „Чорба“ објавила своје најпопуларније остварење, „Мртва природа“, поново је заблистао, али већ као човек-творац који се утапа у матици машине.

Оно што је овај гитариста оставио нашем року, а и нашој души, чућете у песмама „Ја сам још она иста будала“, „Хеј, ћале“, „Звезда поткровља и сутерена“, „Остани ђубре до краја“, „Неке су жене пратиле војнике“, „Рекла је“, „На Западу ништа ново“ и у многим другим.

Може ли земља да буде лака? Може, ако је земља облак. У тој земљи, горе, изнад наших ушију, почива и траје Рајко Којић.

Рајко Којић

SRBIJA 1915. TIFUS, LEKAR, UŽAS, JEDNA PRIČA (Stanislav Krakov)

U samoj blizini Valjeva, tog nekad tako bogatog centra Zapadne Srbije, nekoliko sela bilo je određeno za smeštaj našeg puka. Svaki bataljon je dobio po jedno selo. U njima još nije bilo epidemije, ali su ih odmah straže izolovale i bio je zabranjen svaki dodir bilo sa stanovnicima Valjeva, bilo sa drugim selima, jer je čitava Zapadna Srbija bila preplavljena epidemijom pegavog tifusa i boginja, dve strašne bolesti ostale kao uništavajuće oružje posle odstupanja austrijskih trupa.

Saznao sam da je u Valjevu, u vojnoj bolnici za bolesnike od pegavog tifusa, kao dobrovoljna bolničarka radila moja tetka Kasija Miletić, koja se uvek našla u mojoj blizini u sva tri rata.

Dobio sam izuzetnu dozvolu da mogu da odem u Valjevo. Radovao sam se ovom susretu, jer je moja tetka bila neko iz porodice koji me je najviše voleo. Dan je bio sunčan; jata roda letela su preko providno plavog neba sa rumenim jutarnjim odblescima i skoro sam skakao preko visokih brazda od blata koje je sunce stvrdnulo i njima ispresecalo razrovani put. Svugde su se zeleneli voćnjaci sa šljivama. Iz preoranih njiva izbijao je dah klijanja. Sve je raslo, rascvetavalo se i rađalo.

Ovu simfoniju proleća i života odjednom su pomutile crne zastave. Na svakoj drugog kući u varoši visila je po jedna veća ili manja crna krpa, kao znak smrti koja je tu prošla. U glavnoj ulici, kroz koju je retko, sem vojnika, koji građanin promicao, naišla su mi u susret troja volovska kola, teško natovarena. U prvom trenutku nisam ih ni pogledao, ali prišavši bliže, učinilo mi se kao da neke ruke mašu iz njih. Seljaci koji su vodili volove išli su ćuteći i samo su štapom gurali u bokove zapregnutu stoku da brže ide, kao da su hteli da taj put prođu što pre. Jedan preko drugog, najčešće samo u donjem rublju, ležali su leševi. Na svakim kolima bilo ih je bar oko trideset. Mrtve ruke visile su prebačene preko ograde kolske i, pri svakom pokretu kola po neravnoj kaldrmi, mlatarale su kao da pozdravljaju one koji su još ostali živi. Retki ljudi koji su promicali neravnim trotoarom od okruglog kamenja, nisu ni obraćali pažnju na tu povorku, kao da je to za njih bila svakodnevna povorka.

  • Odakle ih vozite?
  • Iz vojne bolnice, tifusari – odgovorio je mrzovoljno jedan od seljana koji su pratili ova neobična mrtvačka kola.

Stražar pred ulazom u bolnicu za bolesnike od pegavog tifusa, videvši me u oficirskoj uniformi nije me ni pitao za dozvolu, jer je pored stražara stajala i tabla: “Ulazak svima najstrože zabranjen.”

Pozdravio me je jednim ovlašnim, teškim pokretom ruke niz remen puške, skoro rezignirano. Pokazao mi je drugom rukom gde je kancelarija lekara.

Kasija Miletić

Našao sam najzad svoju tetku, u beloj uniformi bolničarke. Držeći me za ruku odvela me je u svoju sobu.

  • Samo si ovde siguran, jer je sve dezinfikovano, pod poliven sublimatom. Svugde, inače, mile tifusne vaši i šire zarazu.

Potom je dodala:

  • Svaki dan umire nas stotinu ljudi. Nemoćni smo da smrtnost smanjimo. Još su samo tri lekara ostala. Jedva da ima još koji bolničar. Od bolničarki samo još ja, jedina. Čuvam se koliko mogu.

Kroz nekoliko dana bio je moj rođendan. Pozvala me je da dođem kod nje da ga zajedno proslavimo. :

  • Spremiću ti i tortu, onu koju ti je mati uvek pravila.

Kada sam kroz nedelju dana opet došao u bolnicu, u sobi moje tetke na stolu je bilo cveće i pripremljen ručak sa tortom.

  • Nemoj se ništa plašiti. Sve je čisto, sve sam sama spremila. Izvini što imamo samo vino. Nabavili smo šampanj, ali ga čuvamo za naše bolesnike da im pomogne rad srca.

Kada smo završili ručak i kada mi je skuvala kafu, odjednom mi je prišla i uzela za obe ruke- Gledala me je pravo u oči, dok su njene bile vlažne – Nikad dotle nisam video suze u njenim očima.

  • Stašo, nisam htela da ti kvarim rođendan. Ovo je naš poslednji sastanak. Došao je i na mene red. Pre tri dana, kada sam izašla iz bolesničkih soba, našla sam na sebi vaš. Ja znam šta to znači. Čekam samo da prođe period inkubacije.

Potom je otvorila fijoku stola:

  • Ovde je moja poslednja volja. Ja znam da je zabranjeno da se zbog zaraze mrtvaci prenose. Ali Mića (njen srednji brat, koji je bio u Vrhovnoj komandi) će moći to da uradi. Već sam mu pisala da nabavi za mene metalni sanduk. Ovde u Valjevu ih nema. Nemoj plakati…

Nisam mogao da zadržim suze koje su tekle.

  • Ja sam mirna. To je moralo doći. Sada je moja zemaljska misija završena. Srećna sam što sam od svih naših imala radost da baš tebe dva puta vidim.

Svaka reč je bila suvišna, jer je moja tetka imala zvanje lekara i hrabrost ratnika.

Kada je posle nekoliko dana bolest izbila, tri preostala lekara valjevske vojne bolnice učinili su sve što je bilo ljudski moguće, i što je tadašnje medicinsko znanje dozvoljavalo, da joj spasu život. U jednom osmejku, koji je celog života imala na usnama, ugasio se život dobrovoljne bolničarke za najopasnije misije – Kasije Miletić.

Noću je njeno telo stavljeno u metalni sanduk, koji je još za života poručila. Potom tajno, kao da su kradljivci, poslednjih pet preživelih bolničara i lekara izneli su kovčeg i položili ga u vojnička kola pokrivena arnjevima, koja je njen srednji brat Milutun Nedić obezbedio. Jureći kroz noć stigli su da pre svitanja spuste ovo skoro ukradeno telo u porodičnu grobnicu u Beogradu.

(Stanislav Krakov, Život čoveka na Balkanu, Logos-Naš dom, Beograd 2019)

DOVIĐENJA, DRAGI PRIJATELJU: PESME BORIVOJA VEZMARA

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.
STRELCI IZ SNA

Stvaram samom sebi svoju javnost,
nekakva stvorenja od krvi i zraka
baš poput vas i mene.

Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,
svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku
kandže,
svoje snove u kojima vas sanjaju
kao da ste stvarni.

Njima govorim stihove,
na mestu koje će već jednom zauvek svak
napustiti.


HIDŽAMA

Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,
i da se njome čisti
zatrovana krv, koža, creva, 
niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera, 
ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,
čak i dah,

i da to može potrajati, 
to lečenje,
kroz čitav jedan život, proževši njegovu

larvu, gusenicu,
leptira,

sve dokle ne istrune,
i prosuvši se u reku, ili tek
u kišni kanal,

oslobodi
u beskraj.
RASPRAVA O DUŠI

Prijateljica mi ispriča moru
koju dožive u ranu zoru.
Na vetru škripa prozora, vrata
probudila je u četri sata.
Osetila je u tom mraku
da joj je duša u stomaku.

- Stomaku, veliš? Otkud tamo?
Želudac vari mrtve tvari! 
Nije li duši u telu kuća,
u disanju, u krošnji pluća? -

- Ma to su zablude, u dahu nije!
Po mudrostima stare Indije
u stomaku je,i dok prati
varenje hrane, ona pati,
i slično telu kad se porađa
kroz patnju duša se oslobođa.-

- Mudro zboriš pametna ženo
no nek mi bude oprošteno -
možda je ipak, naspram dogme
duša u dijafragmi, bogme,
a ja u zabludi držim do toga
da ona luta u snu boga.


DADIJA

Sedim u kolima na parkingu Medik Grupe
i čekam.
Na mesendžer pristižu poruke.
- Gde si druže stari? 
Kako si? Šta ima? -
Vidim - kroz maglu od dima 
cigarete, profilnu sliku. Dadija Brčaninović iz Banovića!
Dadija!? O, kud li tolike godine prolete?
Dadija, momak delija,
ko od šale zapevao bi na svaku notu -
jedini međ nama koji se raduje životu!
JNA. Kasarna. Rutina. Večite tugovanke
zbog devojaka i majki - uskoro će, nismo to tad znali,
sav naš svet da se zapali.
- Šta ima kod tebe, Dadija?
- Radim u rudniku, inače je fino,
živim sa gospođom i sinom.

- Dakle, skoro ko kadija?-

-Dva puta sam se ženio, bio u Švici,
imam svoj stan i tako dalje, 
drago mi je da si mi se javio.

- Dadija, nikad te ne bih zaboravio.
DOVIĐENjA, DRAGI PRIJATELjU

– Može li kod vas da se kupi
„Sistematika i filogenija viših biljaka”?
(autori su Tatić i Blečić),
i može li odmah,
a ako ne,
kada?
– O, kako da ne može!
Može istog trena,
takoreć – odmah sada!
Na usluzi smo i ja i žena.
– Hvala!
Javljam se za četvrt sata –
još sam na obodu grada!
– Mi smo u podrumu, u Dositejevoj:
zelena zgrada
(ona od četiri sprata!)
– Mislite, čuvena
Kula od karata?
– Hahaha, da!
Na interfonu –
stan broj dva!
Neko će već da vam otvori vrata –
supruga,
ili ja!
– Odlično! Vi ili ona,
ništa ne menja!
– E pa onda –
DOVIĐENjA,
DRAGI PRIJATELjU,
doviđenja!




PULS

Ti si moj puls
sat moga tela
sa zupčanicima utkanim napola u meso
napola u san

svakim udarom
svakim novim odjekom
spajamo se
i odvajamo

(udari sve su jači
a odjeci sve duži)


VARENJE PLASTIKE

Kad se malo bolje zagledam
u ovu peglu sa koje se puši 
rastopljena plastika,
vidim kako čini isto ono 
što i stroj nebeski
sa našim telima čini:
sa jedne strane, na izbočinu 
valjka parče cevi se nasadi,
dok se drugo parče na suprotnom valjku
u finu rupu umetne, a zatim

obe strane se pritisnu
i zadrže u stisku 
sve dokle ne krene dim-

odmah potom
trzajima žustrim
delovi se istrgnu
iz svojih još usijanih ležišta
i jedno se u drugo
nabije.
(hlađenjem
zauvek ostaćemo
u istom telu sliveni).
JUTARNJI PRIZORI


Verujem ti isto kao što verujem
da ovaj jutarnji zvuk dolazi
od oblaka po kom se prelamaju
vetar i svetlost dok se u njega utiskuje 
kao u obraz božiji 
stopalo deteta.

I ne verujem ti jednako kao što ne verujem
da je ova senka ispod lišća što u lokvi od ulja pluta kišnim kanalom slika neba koje se spustilo u tvoje oko.

Zato verujem da si i u jutarnjem zvuku
i u oblaku po kom se prelamaju vetar i svetlost
i u lokvi od ulja koja pluta kišnim kanalom

zato verujem da si i nebu samom 
u oku 

jednako koliko i ne verujem 
da si ma gde.


STELA

Kao dete kad izlazi golo
iz šuštavog penušanja
i ti izlaziš, Stela
sa vetrom u oku

na vrtešci
sa tebe kaplje
osinji med

Tebi samoj
niko ne treba.

Znam
nedokučivi
gleda nas

i celiva.


NIČIJI OTAC

Nestajem iz svega -
kao pepeo ispod snega.

Da, bio sam tu. U najgorem slučaju
upamćen manje po dobru, ponajviše po zlu.

Ničiji otac nisam bio -
nikoga nisam dva puta rodio,

ni ubio,
u snu.
Borivoj Vezmar

MORSKA SO JE JEDINA DOBRA NA MOJE RANE: POEZIJA KATARINE SARIĆ


Katarina Sarić (10. 03.1976), živi i stvara između rodne Budve i Beograda.
Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću diplomirala je filosofiju, a potom jezik i južnoslovenske književnosti. Na Fakultetu političkih nauka Podgorici završava postdiplomske studije iz socijalne politike i socijalnog rada.
Piše društveno angažovanu poeziju, prozu i esejistiku. Književnica je, poetska provokatorka i performans umjetnica.
Autorka je trinaest samostalnih izdanja, zastupljena je u brojnim koautorskim delima, antologijama, zbornicima, na svim važnijim regionalnim portalima.
O njenoj su poeziji i prozi napisani naučni radovi. Djela su joj nagrađivana, prevođena i objavljivana u regionu, ali i na svjetskoj literarnoj sceni:
“Seks i provincija” kolumna, Diogen, 2014. godine,
“Književnost i jezik u funkciji promovisanja univerzalnih vrijednosti i identitetskih komponenti crnogorskog društva ” Filozofski fakultet Nikšić, 2017. godine,
“Minervinim tragom” – antologija crnogorskog ženskog proznog stvaralaštva, 2018. godine i “Minervinim tragom” antologija poetskog stvaralaštva crnogorskih književnica, 2021. godine, “FKCJ”, “Personalni karusel – šizofrena zbirka” JU Narodna biblioteka Budva, 2018. godine.
Ciklusom ženski aktivne poezije, osvojila je drugo mjesto na konkursu “Paf-poezija -Arto”, Podgorica, 2019.
U prevodu na engleski jezik:
“The Baffler” USA, “Balkan poetry today” UK, “The Wagon” Chennai, India, “ Praktik a magazine of contemporary writing”, “Epoque press”, Brighton i Cheltenham UK. World Literature Today, 2020.
Makedonski: “Revija Branuvanja” 2014. i “Sovremenost” 2019. Romski: “Savorre amen sam e Devleske čhave” 2017. “Ašunen RRomalen” 2018. Bengalski, “Atunis poetry”.
Na makedonski jezik joj se prevodi poetska zbirka “Smrt madam Bovari” nastala iz performansa izvedenih u makedonskom internacionalnom teatru (Macedonian Center International Theater Institute), 2020. godine. Istoimena zbirka, ušla je u uži konkurs Poetikum izdavaštva, 2021. godine.
Izbor iz političko-erotske poezije objavljuje u specijalnoj izdavačkoj kući za avangardna i ekscentrična djela svjetskih umjetnika “Black Scat Books” California.
Uvrštena je izborom iz socijalne poezije u ediciju “Artifact Nouveau” kao materijal za čitanje na seminarima i kursevima Delta Koledža, Kalifornija za 2019. godine i World Literature Today, 2020. (work in progress).








ČETIRI MJENE

JESEN MI JE

Ušećeriti se pod jezikom
raspekmeziti
samo još jednom
da je
na dlanu
nečijem mekšijem
pa s mrvicama vrapcima
Lišće gaziti
još jednom
Iskovati cokule iz betona živoga
dnom
Jesen mi je
Boli me
Iskrvarim na dušeku svaku
Moje su obije strane kreveta
natopljene
presflake stisnute među nogama
udavim od grljenja sve plišane jastuke
Više se i ne sjećam da li si ikad bio tu
Da li smo se gađali jastucima
Da li sam to bila ja
grizla proštepanu ivicu čaršafa
Da li smo to bili mi
ljuštili 
mandarine 
od posteljine rukama umazanim 
- suprim mmmm …
Mirisala je soba na naftalin 
i lavandu
namjerno sam gurnula petoparku
u ćošak
zalijepila žvaku 
pod prozorsku dasku
da nam se mili vraćati
S uma silazimo
klizimo
jedno s drugoga 
dok se komšiluk žali na škripu starog kreveta
a onaj brkati 
preko puta 
kune:
- Vrat š’ nje slomio dabogda!
Svima im je pusta kuća ostala
dvorišta u živice zarasla
I niko više ne peče rakiju 
i ne kuva kavu
dočekuje i ispraća
Svuda tende i kovane kapije
psi čuvari i alarmi
protiv sunca
protiv ljudi
zaštita
Kako smo pristali
da poliježemo u ove kutije za sardine
visoka faktora
a da ne mine
ni tragosti 
žalosti
za onima jutrima protegnutim
tijelima raspojasanim
golim
Hladno je
Hladno mi je
Pretrnula sam zadnju vodu
izazvala prerano krvarenje djevice od 11 ljeta
i svi su se smijali na bazenu
Ta potmula upala jajnika još ne jenjava
i nije neka šteta
velika
tek
život bačen psima
odbrojava u kapsulama
a onaj metalni smijeh u ušima odzvanja
kovačev mijeh
Jesen mi je
Boli me
Doba umiranja


ZUBATO PROLJEĆE  

Mrzim proljeće 
Proljeće ima zube 
i svi nervozno trube 
preko ulice
i glasne su ptice 
i svi se utrkuju ko će prije 
da zauzme mjesta na sunčanoj strani kafane 
Ljube
se djeca na peronima
Ja bih da ne osvane
da odmah pretrčim iz zime u ljeto
čemu ionako sve to 
guštarenje 
pretvaranje
hoću da svi odu
hoću u vodu 
morska so je jedina dobra na moje rane
majka uvijek kaže da sam od bijele vrane 
iz osinjaka osa
da bi se i šarka otrovala da me ujede 
Ja bi nekog od prije ovog vremena od rana i šala neslana 
moga lajanja i njihova povlačenja
jačanja i tlačanja 
Od prije ove bijede
da me opere
ko ciganče grdno izriba
gola i bosa
od naslaga i gliba
(a bila sam tako mazna)
prije svih ovih zločina i kazna
prava plišana medvjedica
prije nego je otpočela hibernacija
pećina i studa 
Okupacija
brendiranih lica i društvenih žica 
Prije no me sva pogan i svo zlo te je moglo snašlo 
(bila sam tako nježna)
Bilo pa prošlo

SPAR

Ova kasna sparna avgustovska popodneva
 i vlažna posteljina na koju padaju kosi zraci sunca kroz poluspuštene roletne
 praveći trake zlatne zebre -
podsjećaju na lijena odmarališta pored puta 
krčme koje nudile su prenoćište bez prijave i takse na spratu iznad 
na bidone vode
 poređane na balkone uz zemljane saksije –

Podsjećaju i na memljive studentske sobe
 stranice džepnih romana 
duž kojih se protežu Nane, Kolete i Mone
 i njihovi ljubavnici koji se najprije briju da istupe žilet 
a onda im ga dodaju u kadi punoj mirišljave pjene 

Na glatke noge, satenske papuče, mušeme i spavaćice od tila 
na lake pregradne zidove i teške gvozdene krevete 
iza kojih se čuo svaki šum i povlačenje vode –

Podsjećaju na razgovore uz hladno bijelo pjenušavo, meki sir i grožđe
 koje smo lijeno dohvatali s loze iznad glava
 i jeli ga tako neopranog
 raspravljajući punih usta o uticaju Simon na francuske strukturaliste 
koji je neosporno morala ostaviti barem u onolikoj mjeri u kojoj je Sartr na filosofiju egzistencijalizma 

- kao da je to najvažnije pitanje na svijetu
ako izuzmemo smrt intelektu
miris lokvanja i kreketanje žaba 
opet smo u biti na početku 


MIHOLJ

Kad dođe ono vrijeme
kojemu se sabire i oduzima
a uvijek nekako s miholjem
dođe
Kad prezrijeva grožđe
i prska voda na usta
a stari vraćaju na kamena kućišta
Ko bi mu ga znao tad za išta
Pa pomiješam žito s kukoljem
i ne znam tad kako sam uopšte živa
kako uspjela i kako promašila
baš svaki koš 
ćorava kokoš
Kako sam mogla voljeti
i tebe i njega
i ovoga i onoga
ponavljati
uvijek one iste
male slatke riječi
vezivati se za sitnice koje svaka na jednu liče
i sve su obećane i sve medene
da se umre
do naredne
Zar ljubav može biti ako nije do groba
Ili smo samo potrošna roba
svi 
mi
bez razlike
Kako sam mogla ređati slike
igrati se staklenim perlama
nervima
čerupati naživo 
udove
razvaljivati pa slagati se iznova 
od prstiju do tjemena
od tebe do njega
do naredna
Blago onima 
koji od kuće i ognjišta dalje
vidjeli nisu 
nikada ništa
do on nju i ona njega
i onaj komadić obradiva dvorišta
na prisojnoj strani
sve je
i svega
Kad dođe ono vrijeme da životu položim račun
privežem čun
za obalu
a uvijek nekako s miholjem 
dođe
da zamami
Ja umiješam žito s kukoljem
pa skokom daljem
Katarina Sarić

PETAR DRAGIŠIĆ

OLIVERA DRAGIŠIĆ

JELENA VUKANOVIĆ

VLADIMIR D. JANKOVIĆ

KAKO JE CRNA TRAVA DOBILA IME: POEZIJA JELENE GAVRILOVIĆ


Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”.
Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”).
Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine.
Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku.
Održala jeviše zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević.
Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).




TUŽBALICA JEDNOG DŽIDOVCA

(ili kako je Crna Trava dobila ime)
Ilena
Žena iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika
Rođena između nakovnja i kravljih koža
I rogova
Zagledala se u mene, Džidovca, pustahiju
Što napasa stada od Gradišta
Do Karpata
I prevali po pet stotina milja džidovskih
Za jednog dana
I postade mi žena, Ilena,
Pripadnica plemena kovača i sedlara
I dolazih na njene sise kao na pojilište
Svakog sumraka
Dok sam vraćao stada sa Karpata
Do Čemernika
I teško dizah grivu svoju iz tih voda
Nabujalih
Spreman i glavu izgubiti ako treba
I reče mi Ilena, moja žena, jednog dana
Dok sam vadio glogov kolac iz nje
Omašćen
Odvešće te Latini u vojnu, videh u drobu,
Veliki ćeš ratnik biti, stalno u pohodu
A ja, žena iz naroda kovača i sedlara
Umem da čekam samo u sedlu
Jahaću i biću jahana, kako me volja,
A opet, samo ću tebe čekati, Džide,
I kad god mi dođeš, biću tvoja
I pristah na takvu pogodbu sa svojom ženom
Ilenom, jer i ne beše druge,
Omrsih se njenim međunožjem pre no pođoh
U vojnu
Zarih joj glogov kolac još jednom
U utrobu
I reče mi, po ko zna koji put, da mi je ud
Kao u konja ciganskog, kradenog
Od Tračana
I pusti me niz Carski drum, da odjezdim
Na nogama
Džidovci hodaju brže od svakog
Konja
Jedu, spavaju i ljubav vode u hodu
I za svaku su bitku i trku
Pogibljenu orni
I vele da su besmrtni
Sve dok hodaju, uspravni
Samo ne smeju pasti nit kost lomiti
Jer iz jednog su komada, ko hrastovi,
Istesani
I čekala me žena moja, Ilena,
Iz plemena kovača i sedlara
U sedlu rođena, u sedlu me čekala
Sa kolcem drugih jahača 
U utrobi
I gorča mi beše pomisao na tuđina
Što se napaja na pojilištu njenih sisa
Od svih rana i kopalja Dukljana
I Slavena
A opet, osetih i tajnu nasladu
Jer znadoh da tako čekaju žene
Poput Ilene
I da su takve žene odista verne
I za mene, Džidovca, beše prekasno
Da se okanem Ilene
Jer ljubav njena beše jača od vina
Sa opojnim travama
Iz Luga Vilina
Od kojih se duboko spava
No, svejedno je kleh i psovah na putu
Kući, iz vojne, kunuh joj kosu
Od kovilja, usta njena
I sise - pojilišta ciganskih konja
Od tada se to mesto zove
Čarna trava, po mojim kletvama
Od tad se i reka što tamo teče
Zove Čemerna
I ne zna povratnik iz dugih pohoda
Od čega većma krvari, od ljutih rana
Od gorkih misli ili od sećanja
Tek, udubljenog tako u snatrenja o Ileni
svojoj ženi, iz plemena kovača
I sedlara, ispod Čemernika
A pre no što se ova planina čarna
Tako nazvala
Saplete me jedan hrast, čvornovat,
Moj smutljivi brat,
Poklekoh, padoh, polomih kost
Bedrenu
To beše mi smrt,
Posle svih premiranja na nogama
Ne stigoh da napasem svog džidana
Međ njenim gorobiljem toga dana
NI da se napojim još jednom
Poslednji put, njenim sisama
Neka si prokleta, travo crna, za sva vremena
I ti, planino, stara i zadrta, budi čemerna
I ti reko što ne toliš žeđ i rane
Ne spiraš, budi čemerna,
I vi, vile milostive, ime promenite
svom lugu zabludelom
u nešto tavno
I neka su proklete vaše paprati čemerne
Još jednom velim
Kad me ne odvedoše do moje žene
Ilene, celog
Već skončavam u ovoj travi černoj
Presamićen
I zapetljan u vlasi Čumine
Kao da se klanjam nekom bogu
Tuđem, kog prezirem
Što ne priliči jednom Džidu
Hrastostasnom
Mesto će se ovo od sada zvati
Trava Crna
U kojoj Džid jedan, povratnik iz Latina
Polomi kost bedrenu
Maštajući o Ileni, svojoj ženi
Što ga čeka na tuđi kolac nabodena
Verna, kako to samo može biti žena
Iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika.




KAD JE DŽID VIDEO DANUBIJUS 

Oni spavahu i buđahu se
Spavahu i buđahu se
A ja sve vreme bejah na nogama
U negvama, budan i uspravan
I svanu im mnogo dana
Dok meni ne smrče ovaj jedan
Jer, mala je u njih snaga
Noge im k'o trske lomne
A onda dođosmo pred reku široku
Tu se bogovi, svega mi,
Valjahu i gore ravnahu
Strašna to beše reka
K'o kad lelek u duši umine
I sve čemerno na dno potone
Naoko mirna, a iznutra ključala
I ne mogaše je preći ona živinčad
Na tanušnim svojim trskama
No ih nosile struje nizvodno
I virovi vukli na dno
Tek neko na me pogleda,
Džida, sveg u negvama,
Te gurnuše mene u vodu
Stradam li - nije štete
Možda se nemani rečne nasite
Te puste druge preko
I zagazih - ne imadoh kud
I koliko god da odmicah lakata 
Voda mi beše do članaka
Jer se Džid u vrbaku rađa
I odmah u reci progleda
U samim je njeg'vim kostima
Tajna vodenog hodanja
Dovukoh skelu do obale
I već mi ponovo staviše okove
Dok se živinčad ona gurala
I sve burad kojekakvu kotrljala
A ja tek osetim - san me svladava
Svrši se i moj dan jedan
Nakon mnoštva njihovih dana
No, ja ga na nogama prespavah
K'o konji njini, uspravni,
I u snu vidim - luk kameni
Od jedne do druge obale
Izvijen, ko žena Džidovka
Kad dojkama poji junaka
I živinčad vrvi odasvud
I kola njina, i psi, i konji,
I stoka,
Roblje i vojska
Mramorne ploče, obelisci,
Sve se to vuče po kaldrmi
I svaka mi reč mala beše
Da nazovem ovo čudo
Jer gradih mostove i ćuprije
Za života svoga džidovskoga
Najedoh se leba neimarskoga
Al' ovakvo što ne videh
K'o što ne videh ni ovakve reke
Što teče i ni za šta ne mari
Kroz livadu, u plavoj magli
"Danubijus, Danubijus..."
Mrmljahu Latini,
Tračani, Greci,
I neki narod divlji - 
Vuci,
Kao da izgovarahu bajalicu
Osta mi ta reč u uhu
K'o ime nekog Suđaj-boga
Kroz koga teče sva mudrost sveta
I sav talog u njega se sliva
I ne dade mi više ni sna ni mira
Misao o onome luku
K'o da me sam Danubijus stavi na kušnju
Da sagradim preko njeg' kaldrmu
U plavoj magli izlivenu
Svu od žila i kostiju
Međ' nebom i zemljom raspetu
K'o Džidovka jedra kad dojkama
Poji žednog junaka.

DŽID I ČUMA

Šta da ti dadnem, Čumo,
Da odeš iz našeg luga?
Da ti dadnem veo
Dukljanske neveste,
Zlatom izvežen, biserom
Ohridskim ukrašen,
Da sakriješ rugobu svoju?
Da ti dadnem đerdan sa vrata
Latinske gospoje,
Kad se nagneš nad kladencem
Da se ozari voda,
Da zaboravi tvoju avetinjsku njušku?
Da ti dadnem bosiok pod jastukom
Žene Džidovke,
Da sanjaš kako imaš srce,
I da čuješ kako srce rida,
I da vidiš kako se smrt prikrada,
Po ono što ti je za to srce priraslo,
Srce koje nemaš,
I da čuješ kako živo srce puca u grudima
I mrtvo je, a jednako krvari,
Ko prst odsečen?
Da ti dadnem nanogvice sa članaka
Tračanskih dodola,
Da sama sebe preplašiš kad se šunjaš
Noću?
Da ti dadnem frulu ilirsku
Šuplju, kao kosti grlice
Da svezuješ i razvezuješ vetrove
I đavle?
Da ti dadnem sivca pegavog
Od Skita kradenog
Sumnjičavog, al kadrog
Da pronađe put kroz najdublji čestar,
I dovede te tamo gde mu šapneš na uho,
Pa bio to i tamni vilajet,
Kukulel,
Od svih strašniji?
Da ti donesem krzno drekavca,
Odranog na našem groblju,
Orošeno u gorobilju,
U noći mlađaka,
Da nas ostaviš na miru?
Da ukradem, što se krasti ne sme,
Krik kukureka
Kod kumira moga askurđela,
Časnoga Džida,
Hrastostasa,
Da otvaraš i zatvaraš uši
Kome ti je volja?
Da ti dadnem kikot pod dunjom
Medarke iz našeg sela
Da se umiliš najzad kom,
Da ne budeš više pusta
i baksuzna?
Šta da ti dadem, Čumo, 
Da odeš iz našeg luga?“

A Čuma reče:
„Otkrij mi u čemu je snaga džidovska,
Koja to guja tu tajnu čuva,
Ili ptica plahorepa,
Jesu l’ vam kosti od hrasta
Il kamena,
Je li vam krv ko u ljudi
I zverinja?
I kako to da koliko god da vas morim
I za petu ujedam,
Vi sa iznova plodite,
I bez konja jezdite?
I dah svoj kad vam dunem u nosnice
Na nogama mrete;
Reci mi, Džide, u čemu je snaga džidovska,
I, kunem se, svih mi strava čumovskih,
I noćnih utvara,
Vlasiju mi zakukuljenih
U kojima tabori 
Duša utopljenih piruju
Bez stanka,
Kužnoga mi daha,
Tuk na luk,
Luk na tuk,
Napustiću Vilin lug...!“

I ode Džidan, mrk
I turoban,
K’o oblak gradonosni nad Čukom
Ajduklijom,
Jer, Čuma vazda ište što se iskati ne sme
A uzima i ne pita,
I žanje što nije sejala,
I nema tog međaša
Ni zabrana,
Ni kletve džidovske
Il vilinske,
Put da joj sputa,
No se mora istutnjati
I isterati svoje,
Te otići dalje.




KUMOVA SLAMA

Znaš li ti, kume,
Da će bežati iz naše šume
Kao od Čume?
Da će čuka ova opusteti
Kao loza obrana, kost oglodana
Da neće biti ni vašara ni svetkovina
Ni razloga da se čovek popne na vrh
Da se livada ova više neće meriti ni otkosima
Ni prkosima
Da se neće više meriti bilo čim
Zelenim
Zlatnim
Nebeskim
I ljudskim
Da će reka odustati od toka
Suza od oka
A ti i ja, kume,
Predugo smo već u ovoj pečalbi
Zaboravio nas je put
Zaboravila nas je čežnja za povratkom
Zaboravile su nas kleke i mlečike
Na drumu do kuće
Kuda ćemo mi sada, kume,
Kada su svi pobegli iz naše šume
Kao od Čume
Znaš li ti, kume, da sam ja sve ovo video
U snu, još davno,
Zato mi se i na vraća na našu čuku
Nekad smo za ove bakrenjake
Kupovali konje i pašnjake
Za ženidbu prstenje
A sada možemo samo tragom one 
Posuvraćene reke
Odrođene suze
Uvek je jalovo vraćati se uzvodno
Ehej, Čumo,
Lepo sam sanjao kako mi češljaš kosu
I samo sam te molio da to činiš blago
Kao kad provlačiš vile između nevena
Da zaboravim da mi nisi ni sestra ni žena
A ipak je u tebe više gorkih
Milina
No u ovim vremenima
Što zatiru semena.

LJUBAVNA PESMA DŽIDA

Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha
Što poprimi miris bosiljka
Da ga upletem u svoj perčin
Džidovski
Da se ne zna više koje su vlasi tvoje,
A koje moje,
Da ga držim međ zubima
Dok mi vade handžar iz bedara
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si mlekom majčinim zakleta da se kloniš Džidova
Što gaze k'o krdo veprova
Te dugo boluje trava,
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha,
Što poprimi miris bosiljka,
Pa traži što ti je srcu drago,
Samo mi perčin ne diraj,
Mokar od pelin-rosa
K'o da je pasao međ tvojim nedrima
Pa da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si i zmijskome caru obećana,
Uzeće te, i bez tog pramena iza uha,
Nije to sprema svadbena
Ni konac za zlatni vez
Nit ikome išta znači
Do Džidu jednom, da ga drži međ zubima,
Dok mu vade handžar iz bedara.

SUSRET DŽIDA I MONAHA

A dva bukača nekakvog kukavnog
boga zađoše u našu šumu
htedoh ih ubiti sekirom
jer krenuh da nasečem hrastovih
grana za potpalu
al behu nekako kao smlaćeni kišom
i vetrom
kao dva gačca-mladca
iz gnezda ispala
te šćućurena jedno uz drugo
čekajući da ih rastrgnu divlji psi
il vukovi
a što ubijati sekirom nešto
što možeš oboriti čvrgom
pomislih ja
te namerih proći pokraj njih
no jedan preda me isturi nekakve ukrštene letve
na kojima je visio taj njihov, kako rekoše,
mladenac božji, Hrast ili Rast,
a meni bi mrsko i da slušam o tome
jer kakav bi to bog dopustio da mu sin
tako skonča
za deblo obešen
pa još od hrastova roda
i ja se klanjam Hrastu, rekoh im,
jer je u njemu duša višnjega boga
džidovskoga
Hrastana
što grmi kad govori
no njegovi su sinovi gromovi
što prže pogledom ove vaše kukavne
bogove
koje ni vi sami ne umeste sačuvati
no pustiste da ih bauci za drvo prikuju
i nad vašim mekuštvom likuju
jadni li ste i vi i vaši bogovi
tako prozborismo
no mi docnije, kad otidoh od njih već
duboko u šumu
svojom rabotom, ne bi jasno
kako se mi to sporazumesmo
kad ja jazik tuđina, istočnjaka
i Latina ne razumem
kao da smo doista graktali jezikom
vrana i gavranova
il sve to beše samo u mojim mislima
kad gačac onaj, što drhtaše, mokar
dok mu se crna odora uz kožu prilepila
preda me isturi
onog nakaznog boga
i povika: Hrast! Hrast!
eh, jadan li si i ti i taj tvoj Hrast
mišljah jednako, dok obarah debelu granu
povećeg hrasta u čestaru
I moljah se svome Džid-Hrastu
da mi oprosti što mu sečem udove
za potpalu
da nahranim decu džidovsku u selu
sutradan, kad se vraćah iz lova
s veprom na leđima
opazih onu dvojicu ubogih gačaca
obešene o drvo
naopačke
vrane im oči kljuvaše
biće da su nabasali na nekog nakrivo
nasađenog Džidana
kojem se manje žurilo no meni
I da je jedan od njih jednako onako drčno
isturio
onu šaku jada prikovanu za drvo
i graknuo piskavo: "Hrast, Hrast!"
a gde ćeš ti ružiti Džid-Hrasta
i živ ostati, u šumi džidovskoj
u Lugu Vilinom
pa, ako te Džid kakav, dokon,
sekirom ne smakne
onako, od šale
vile će ti doći glave
i njihove trave mirišljave
Što s nogu obaraju
i Džidane
hrastolike
a kako neće dve vrane kukavne
što nose bogove
za drvo prikovane?

DŽIDAN I TUĐINKA, ILI VEŠTIČJE JAJE
 
Voljah je
Jer beše malena
Te je mogah staviti pod mišku
I nositi tako, kao jaje veštičje
I voljah je
Jer beše bela, belja od žena džidovskih
I jer joj je put bila meka
I svilena, kao u laneta
Nedonoščeta
Kojem se deca u selu raduju
Kad ga pronađu na utrini
A ti znaš da neće dugo poživeti
I da će se radost dečja okrenuti u plač
Koliko sutra
I voljah je
Jer šaptaše kad govori
Kao da mi je izok* u uhu zarobljen
Pa zriče, kumi, pesmom me podmićuje
Da ga pustim na slobodu
I voljah je
Jer umeše da mi zaspi na prsima
Kao rana umirena travama
I znaš da ti nema spasa, da je rana ljuta,
I da je mast ona samo bol zavarala
Al opet ti lepo što ćeš zaspati slatko
I voljah je
Jer joj mišice behu tanke
Ne kao u žena džidovskih, čvornovate i okoštale
Kao hrastove grane
I ne pušćah je da radi sa stokom
Ni da čupa drveće iz korenja
Da krči i kopa
I ne dozvolih da se vlažna mahovina
Na njenim dlanovima skori
I da utihnu praporci u njenom glasu
I da joj se leđa poviju
I plahe njuške njenih dojki snužde
I izviju do zemlje
kao u žena džidovskih
Što doje u hodu 
I voljah je
Što znadijaše oko moga muškog džidan-kolca
Svojim vražjim prstima
iako beše toliko malena
Da ga ne mogah nikad u nju zariti do kraja
Plaših se, probošću je
Kao što deca probadaju leptire šilom
No, uprkos tome, što sam vazda bio žedan
Njenoga dna
I što sva beše pusta i nerodna
Zavuče mi se pod kožu
Kao otrovni trn
I ne hte mi roditi sina
Džidana
Nikada
Ma koliko da sam je kumio
I svakakve joj rezbarije pravio
I gizdave kolajne iz Latina donosio
No, ubi plod u svojoj utrobi
Od moga semena
Nekim prokletim travama
Kako je već vile-zatiračice savetovahu
Jer, kako reče, ne hte da rodi
Grdobu
S glavom čvornovatom, džidovskom
Takvom da ne znaš je li čovek
Ili drvo
I to joj ne mogah oprostiti
No joj zarih svog džidana glogovog 
Pastuvskog, do dna
Kao što se zariva kolac u drekavca
Ne pisnu
Bi baš kao sa onim lanetom
Nedonošćetom:
Uđeš izjutra u štalu
 A ono leži, sklupčano,
I čudom se čudiš
Kako nešto tako do juče
Jogunasto
Svileno
Može biti tako nepomično
A sve osećaš lepo
Ispod miške
Kako ta njuška i dalje rije
I rije
Kao da ćeš zauvek 
Da si proklet
Nositi sa sobom
To veštičje jaje.

*izok – staroslovenski naziv za cvrčka.

KAKO NESTAJU DŽIDOVI

Ruke u bršljen sakrismo
Bedra u paprati
Noge u korenje
Srce u semenje
Misli u nevene
Glas u gromove
Jedrost - u potoke
A čemer - u trave
Černe
Kletobilje
Tako odlaze Džidovi
Ne kao jeleni
Pred šumskim požarom
Ni kao zečevi
Ne kao zveri pred lovačkom
Hajkom
Ne kao duše čedomorki
U srce šume
U čestare
U vučje jazbine
U medveđe pećine
U kumire porušene
U grobne tišine
U tmuše i tmine Stare planine
U mlečike
U svilovine
U lepljive suze bukovine
Pohranismo spomen džidovski
Vele, iščezoše Džidovi
Ale im seme zatrle
Istrebiše ih Latini
Proteraše ih bogovi tuđi
Namrgođeni
Samoživi
Ne veruj šta trabunjaju, pobratime
Ne nestadoše Džidovi
Samo postaše – hrastovi. 




KLETVA DŽIDOVKE

A šta ćeš ti u Latine
Pusto ti seme, Džidane
Da gaziš drumove njine
Da služiš tuđine
Za kakve srebrenjake
I dukate
Da mi doneseš kolajne njine
I staviš mi ih na gola nedra
Ja bih te prezrela
Da me odeneš u purpurne aljine
I šalvare
Mene
Omoriku 
Što ne savija kolena
Dok hoda
Ja bih te proklela
Čujem
Ima tamo neka reka, tolka
Da je samo Džid pregaziti može
Da ne ukvasi mošnice
Alava reka što guta soptvene sprudove
Što danas rodi, sutra proždere
I otkida komade obale ko od šale
Te se vazda s njome trvu i bore
Bedeme grade
A sad bi i mostove, Džidane,
Eeej, pusta zamlato,
Ne znaš ti da će tebe, živog, uzidati
U tu ćupriju
Pa ni to nije šteta,
Zlo je ono što dolazi posle
Ne vidiš ti ko će sve preći sa one strane
Po tvome telu 
Deblu okresanom
Po tvome rodu nerođenom
Po tvojoj Travi Crnoj
Po tvojoj gori sagoreloj
Ne vidiš ti ko nam sve dolazi otud
Da nas gazi i pregazi
Zatre u korenu
Džidane, dzindzove,
Zamlato,
Sve ja to videh u snu
Dok si ti sanjao svoje dukate
Puste
Nije meni što će Džid drugi moju kosu
Od vrbovog pruća da plete
I što će drugi iz moga vrela piti
No što će Trava Crna ogorčiti
Od došljaka
Nagizdanih, kržljavih
Gujinog poroda
Što ne ume po vodi da hoda
Ni most da gradi
Bez Džida moga
Bestraga mu glava.
Jelena Gavrilović

SANJATI U BEZDANU: POEZIJA ANE MAGDE


Neka infitezimalna hladnoća isijava iz pesma Ane Magde. Njena poetika beznađa, davnašnji ekskluzivitet ukletih pesnika – skladnu formu našla je u reaktuelizovanom vezanom stihu: njihova zapretena tkiva kidaju se pod mlazevima čiste tragičke energije koja se rasula apokaliptičnim dekorima srušenih pojavnih i imaginarnih svetova. Onih naseljenih bićima palim ko zna iz kakvih daljina pravo pred naše širom otvorene oči. Ukoliko nije direktno proistekla iz zakonomernosti sveta i civilizacije koja entropiju prevodi u progres, laž u istinu, licemerje u suštinu međuljudskih odnosa, onda je sasvim izvesno Izvor pronašla u jednom dubinskom osećaju za opštu prolaznost i propadljivost svega u šta je čovek verovao i za šta se žrtvovao. Čovek sam, ogoljen je do krajnosti a sva njegova naličija kao da su izložena u nekom džinovskom infernalnom ogledalu u kom se mogu nazreti neki negdašnji vrtovi sada nastanjeni prilikama uteklim iz bestijarijuma Novice Tadića. Poezija koju piše Ana Magda,
za nežne i osetljive, podseća nas da postoji i jedan drugačiji pogled na svet i nas same razapete u njemu, u kom uteha može biti još samo mudrost iz davnina: „Pakao je prazan. Svi đavoli su ovde“.
Ognjen Petrović

Ana Magda rođena je 27. novembra 1988. godine u Beogradu. Studira Arheologiju na Filozofskom fakultetu. Objavila je knjige pesama: Neuspela ili Kula od Karata, Pepeo davnih, 2012. godine za Književnu omladinu Srbije i Ogledala Demijurga, 2018. godine. Štampala je zbirke priča: Priče iz beznađa (Čigoja štampa, 2014), Papagaj o odžačarima (Prosveta, 2017) i romane Utroba greha i jedna mačka (Čigoja štampa, 2014) i Buretom protiv Golijata (Prosveta, 2017). Nagrade: Pegaz, treće mesto za zbirku Pepeo davnih, Mihael Babinka, 2013, treće mesto za poeziju, Joan Flora 2013, drugo mesto za poeziju, Zlatno slovo za zbirku priča Priče iz beznađa, Visoko internacionalno priznanje Akademije Ivo Andrić za roman Utroba greha i jedna mačka. Objavljuje u periodici . Živi u Beogradu.
Kraj

Ne dodiruj me smrti, ja ne pripadam ni tebi;
Za ljubav je kasno. Grad sravnjenih zidina stoji,
znam da ne možeš reći, očaj pred nama sedi,
ja sam ničije dete što se života boji.

Isprepletano umire cveće. Sablasna se belina dere,
bezglava svetina ide nogama kljakavim na zrak;
naša je ljubav gnjila i dan za danom ždere.
Mladost je gotova davno. Opojni čeka nas mrak.

U celoj ovoj teskobi, groza kušaće gluve,
pa će ko luda biti, belog, ispraznog lika.
Ti ne škrgući zubima. Na prašini obleću muve.
Tužna svetina palaca ušima namesto jezika.

Putuj ljubavi. Žitna se polja crne,
Bezubi starci idu; na vrućini mori ih glad.
Sve ovo previše boli i nekad podmuklo trne;
Čak i kad crnilo prođe, moj si zanavek  jad.





Žrtveni ples

Putevi su božji raščerečeno stenje,
gde tabane bose oštri kamen cepa,
tu se kruti pajac sav podivljao penje,
sa njim hoda rulja, nakaradna, slepa.

Protežu se pipci  od ljigave građe,
pajaca sa žice iz lutkarske drame,
što počinkom svojim Harlekina nađe,
usred crne špilje gde prognani čame.

A Harlekin bedni, molovanog lika,
tvrdokornu rulju sasvim smerno mami,
dok skakuće sputan, ali lišen krika,
da bi plesao gordo u žrtvenoj jami.





Igra


Igrajte se deco, srcima što pište
i ponizno klize, ko dah mrtvog tela,
te raspetih nogu na crno bojište,
dolaze i ćute, zaprljanog čela.

Loptajte se časno, uzdrhtalih ruku,
sa perikom stvora, strašila na žici,
što izrazom bolnim oslikava muku,
te poniru tupi, ućutkani krici.

Zaplešite čeda, iznuđenih snova,
zarad boljke stare i minulog sjaja,
zapečene usne bednoga kulova,
na oluji drhću pred kapijom Raja.

Igrajte se deco, dušama što zjape,
pred paklenim ognjem kao vapaj mira,
što umoran liže povređene šape,
kao pas kom pastir uspavanku svira.



San


U bezdanu sanjam, izjeda nas beda,
gde se nižu oči sa pogrebnih slika,
u tome me mraku preka neman gleda,
kroz vilinske kose istrgnutih kika.

Javlja mi se biće iz ukletih snova,
pozornica jada odsečenih ruku,
iznad zdenca tajnog, leti šumska sova,
demonska se krila, cepaju uz buku.

I kužne me šake, preko noći mame,
da zaigram laka i lišena glasa,
u vilinskom kolu osuđeni čame,
ja pred njima stojim i nema mi spasa.

Potkrada me demon; usne su mu crne,
isukani zubi blistaju u tami,
ispred njega pomno bele trče srne,
kopitama vuku po krvavoj jami.

Ja kroz snove hodam i beda me grabi,
iskrivljena lica preko zdenca lete,
blatnjavih telesa ljudi kleče slabi,
sve đavolske sluge i vilinsko dete.



Nestalne  želje


Volim te, kažem u ponoru jada,
što potire klice iz otetih želja,
mojim srcem očaj u praznini vlada,
uzdignut u biti đavolskog veselja.

Nestalni me snovi u noćima grebu,
kandžama od mreže paukove tkane,
promrzle mi usne od te jeze zebu,
demonske su reči pod jezikom slane.

Javljam ti se noći jednog drugog grada,
gde je sjajne zvezde, crni bezdan ždrao,
u duši mi nemoć svog minulog jada,
što je veštom rukom nit Suđaja krao.

Volim te, kažem u kolevci tame,
uljuljkanih čeda i raspetih ruku,
svoju glavu spuštam zloduhu na rame,
a tebi me snovi prikriveni vuku.




Ćutanje


Ćutim. Noć je ispredena od muke,
njene kaplje su grozne, gluve čuju se note,
crni pajaci plešu i mršave okreću ruke,
iskasapljeni u tami izokrenute lepote.

Bedniče, ne sudi! Ti si lišen glasa,
sa zavese krika, strgnute su strune;
Ja te volim, kažem, jer mi nema spasa,
usnuli me zloduh celim bićem kune.

Mi smo na gubitku,  pojele su nas želje,
što ih poput vaški grozni demon trebi;
On ih kao mlinar posred  pakla  melje,
kako  naši snovi preživeli ne bi.




Uskrsnuće bede


Vaznete su želje darivane bedi,
sa trpeze carske i božijeg mira;
na bedemu zlatnom preki čovek sedi,
uspavanku tužnu umrlima svira.

Zaklinjem te noći u pepelu snova,
gde ponoru tela klovnova sa žice,
što raspeta leže povrh gnjilog rova,
oči su im tupe iskljucale ptice.

Pepelištem hodam ispod trulih zvona,
što se čuju tiha ko bat dečjih nogu,
ispijenih lica iz bednih kolona,
što onako slaba podilaze Bogu.

Još te tražim nado, moja klico bede,
u krčagu noći kojim zloduh struji,
uskrsnute želje bledi pajac jede,
polumrtvi okot u košnici zuji.



Nemilica


Bože, ima li te? Sasušeni jezici zbore.
Tu se prognanici kreću kao bezubi kojoti;
U šiblju bol  je tup i dželati svetinu dvore,
a  sutrašnjicu beda, u blatu uporno koti.

Ne mogu ti reći o gradu divova,
gde crvljive šarke sasvim otvorene crvče,
one su kosturske glave bacile s krovova,
i  bez vapaja stale, pa nastavile da krče.

Raščerečena je snaga i milost ne traži,
u nemilici puca, a bagra klizi kroz grad;
upitaju li te da li živiš, ti bangave spodobe slaži,
jer oni bauljaju i ćute dok  truli prenose jad.

Ćuti! Ti nikad ne veruj u suze klovnova,
oni  se batrgaju i plešu, sasvim lišeni časti,
kao kad u šiblju odjeknu krici veprova,
što se ni  ne vide u krvi, između krzna i masti.



Besmisao 



Nema te u crnom besmislu života,
što pipcima svojim očajno mlatara,
u mislima punim minulih grozota,
što ih gnjilom šakom ludi neimar stvara.

On pokreće građu iz usnule drame,
pajaca sa žice na kamenom sudu;
u nedrima pustim izgnanici čame,
među sobom složno poznali su Judu.

Nema te u vučjoj uzdanici strave,
brloga gde nemir modra grla veže;
izgnanici pomno krv crvenu slave,
kricima što bedni sa jezika beže.

U jazbini noći protežu se spone,
odsečenih glava pajaca sa žice,
u besmislu bednom strgnute kolone,
ja uzalud tražim tvoje bledo lice.
Ana Magda

„СУВИШНИ ЧОВЕК“ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: ИСТОРИОГРАФСКИ ПОГЛЕД НА ПРИМЕР ИЗ РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

„Сувишни човек” је књижевни лик који се у руској писаној речи појавио двадесетих година деветнаестог века. Кроз дела најзначајнијих руских уметника – најпре писаца, а потом и других – био је изграђиван и разграђиван током наредна два столећа. „Дијагнозу сувишности” добио је од књижевне критике, па је немали број уметника од краја 19. века посегао за покушајем његовог “излечења”. Андреј Тарковски је, примера ради, био један од таквих. Премда “сувишни човек” није био креација само једног аутора, можемо га, ипак, разумети као јединствену појаву или бар као својеврсну “књижевну фугу”. Та могућност се заснива на чињеници да је сваки наредни књижевни лик који се током 19. века рађао, једним својим делом проистицао из књижевног претходника (Косановић 2013, 198). Отуда “сувишни људи” представљају мета-феномен руске књижевности који је током свог двовековног постојања напустио строго књижевне оквире.

Оњегин

Најчешће се мисли да је први “сувишни човек” био Пушкинов Евгеније Оњегин, што је тек делимично тачно. Пушкин је Оњегина развио из главног лика дела Александра Грибоједова Невоље због памети – Чацког (Грибоједов: 1956). Разлика између Чацког и Оњегина била је у томе што се Грибоједовљев јунак у делу постепено развијао у оно што је тек касније било препознато као “сувишни човек” (лик на крају дела постаје свестан своје друштвене “дијагнозе”), док је Оњегин од почетка Пушкиновог дела био свестан своје “сувишности” (Hamren 2011: 26-27).

Списак “сувишних људи” који се у руској књижевности појављују током 19. века, није једноставно саставити јер постоје различита мишљења о дефиницији њихове “сувишности”. Уколико се узме веома узак (али прецизно дефинисан) критеријум – да је “сувишни човек” био културни хибрид који је настао у Санкт Петерсбургу као продукт укрштања источне, руске културе, и западног, европског образовања, те да је његов основни проблем – проблем окрњеног чисто руског идентитета, онда се на тај списак могу ставити имена Грибоједовљевог Чацког, Пушкиновог Оњегина, Љермонтовљевог Печорина, или Ставрогина Достојевског. Са друге стране, “сувишни људи” су током свог књижевног развоја испољили низ типичних и обједињујућих карактеристика на основу којих се могу категорисати као “сувишни људи”, иако се код њих не види (или се тек посредно види) узрок њихове сувишности. Тај шири критеријум омогућује да се на списак “сувишних људи” додају и Тургењевљеви Базаров и Руђин, Гончаровљев Обломов или Степан Трофимирович Достојевског.

Историографско интересовање за тему “сувишног човека” заснива се на чињеници да је “сувишни човек” произашао из друштвеног амбијента деветнаестовековне Русије.

Љермонтов у свом роману Јунак нашег доба (1839) каже: “Јунак нашег доба је, уважена господо, доиста лик, али не једног човека: то је слика која представља све пороке наше генерације у пуном њиховом развоју (Љермонтов 1966: 20).

Тургењев о Руђину каже: “Реците, молим вас – настави капетан обраћајући се мени – ето, ви сте, изгледа, недавно били у престоници: зар је сва омладина тамо таква. Одговорио сам да има много људи који говоре исто тако; да има вероватно и таквих који говоре истину; да, уосталом, разочарање као и свака мода, почне у горњим слојевима друштва, спусти се у доње у којима се после изгуби и да они који се стварно и највише досађују, сад настоје да сакрију ту несрећу као неки порок.” (Тургењев 1977: 53).

Руски критичари Доброљубов и Белински (Белински 1948: 50, 155–156) сматрали су да је „сувишност“ књижевног лика произлазила из социјалних услова, а не из личне слабости јунака (Милошевић 1966: 7). Разлог више да се осврнемо на „сувишног човека“ може бити и то што се такав тип личности, иако бојажљиво, почео развијати и у српској деветнаествековној књижевности – код Бранка Радичевића у спеву Безимена или Без имена (Косановић 2013: 195–201), али је могуће претпоставити да се такав тип личности и у случају српске културе могао развити на основу стварних историјских ликова, а свакакао на оном њеном географском простору који је највише био изложен културним утицајима са Запада (погледати могући пример у: Димитријевић 2011: 49–69).

Разумети „сувишног човека“ значило би разумети кључ културолошке борбе која је била вођена на релацији исток– запад у руској култури, и већ самим тим „сувишни човек“ (као књижевни одраз једног феномена из руске друштвене реалности) постаје феномен вредан историографске пажње. “Сувишни човек” је, додирнут западним културним идиомом, почео да “издаје” традиционалне руске вредности – поверење у православље и “мајку Русију”, упућујући, тако, изазов “руској души”. У славенофилском дискурсу био је схватан као опасна културолошка појава, представљајући за књижевност и критику више проблем него инспирацију. Нека савремена истраживања упућују на његову позиционираност “између два света” (између цара и народа, Запада и Истока), и да у њему, услед његове “граничности” (а у складу са веровањима из руског фолклора) обитавају “нечисте силе” (Hamren 2011:23). Због тога је контакт са “сувишним човеком” обично био деструктиван. Таква теза додатно може бити ојачана теоријским оквиром који је у књизи Чисто и опасно поставила Мери Даглас (Mary Daglas) – да су “чисте” оне појаве које структуру сачињавају и ојачавају, док су “граничне” појаве нечисте и имају потенцијал да структуру угрозе (Daglas 2001). У том смислу “излечење” сувишности (као културолошке и психолошке нецеловитости) код “сувишног човека”, сводило би се на покушаје да се он врати у окриље чистог руског културолошког идиома (али шта би то тачно било?) и да, на тај начин, од располућене, постане целовита личност. Другим речима, “сувишног човека” је са “границе” требало поново привести “центру”. Само дубље разматрање питања шта тачно значи бити Рус, потенцијално помаже стабилизацији његовог идентитета.

Какве су карактеристике “сувишног човека”?

Обломов

Креатори “сувишног човека” (као и они који су касније покушали да га врате у “здраве руске снаге”) су очигледно сматрали да се “историјски квар” догодио у личности мушкарца, или да су, бар, последице друштвених процеса и поремећаја теже погађале мушкарце (или, бар, да су они први били на удару), те да је мушкарца требало тематизовати и помоћи му да се ослободи сопствене друштвене нефункционалности (Љермонтов 1966: 10; Гончаров 1964:19). Према нашим, савременим, критеријумима, деветнаестовековни “сувишни човек” или “јунак нашег (односно њиховог) доба” је био релативно млад човек: Григорије Александрович Печорин је имао између 23 и 30 година (Љермонтов 1966: 65), Димитрије Николајевич Руђин 35 година (Тургењев 1977: 45), Обломов 32–33 године (Гончаров 1964: 19), а Оњегин: „Зар повратка ми више није? / Зар тридесета скоро ми је?“ (Пушкин 2014: VI / XLIV).

Важни аспекти личности “сувишног човека” су његов физички изглед и друштвени статус. Љермонтов о Печорину каже:

“Био је то сјај сличан сјају глатког челика, блештав али хладан; његов кратак али проницљив и тежак поглед остављао је утисак доста непријатан, некаквог нескромног питања и изгледао би и дрзак да није био тако равнодушан и миран… [или] … да, био је веома чудан и свакако богат: колико је имао разних скупоцених стварчица“ (Љермонтов 1966: 27, 66).

Тургењев овако описује Руђина:

“У салон уђе човек од неких тридесет и пет година, висок, мало погрбљен, с коврџавом косом, црномањаст, с неправилним лицем, са влажним сјајем у живим, тамноплавим очима, с правим, широким носем и лепо оцртаним уснама. Одело на њему није било ново, али му је стајало као саливено (Тургењев 1977: 37).

Гончаров о Обломову каже:

“То је био човек са своје тридесет и две до тридесет и три године, средњег раста, пријатног изгледа, угасито сивих очију, али без икакве одређене идеје, без икакве прибраности у цртама лица. Мисао је ходала по његовом лицу као слободна птица… Кад што се његов поглед помрачавао изразом неког умора или чаме, али ни умор ни чама нису могли ни за тренутак отерати с његова лица ону благост која беше главни и основни израз не само лица него и све душе, а душа се врло отворено и јасно огледала у његовим очима, у осмеху, у сваком покрету главе, руке (Гончаров 1964: 190).

Печорин

Оњегин: “Већ ошишан по новој моди / одевен као dandy шета / у француском је он пун знања: / говори, плеше подједнако; / мазурку игра врло лако / и сасвим природно се клања. / Шта ћете више? Свет се слаже: / Драг је и умом располаже”.(Пушкин 2014: IV)

“Сувишног човека” околина опажа као чудака: (Печорин: „Да, био је веома чудан…“; Оњегин: „И да ли се још чудак прави / Мрско је то код људи умних / глас притворног чудака стећи / ил’ глас шашавка каквог јадног“), остављали су снажан утисак и о њима се говоркало са стране: „Шта је тај Обломов?“ „То је… спахија, Штолцов пријатељ“ „А!“ – Одговори онај први значајно – „а шта он ту ради?“ „Dieu sait“ – одговори онај други и обојица одоше на своја места (Гончаров 1964: 467).

„Сувишном човеку“ би се, на основу анализе његовог књижевног лика, могао приписати низ наизглед негативних карактерних црта. Он је неспособан да поднесе жртву (Печорин: „Моја љубав никоме није донела среће јер ништа нисам хтео да жртвујем за оне које сам волео; волео сам ради себе, ради свог властитог задовољства“, или: „Ми нисмо више способни за велике жртве за добро човечанства, па чак ни за своју сопствену срећу“). Код њега изостаје борбеност, он нема снаге за преузимање ризика, његова свест је напола развијена, он није друштвен и колективност му је страна, неодговоран је, али зато лепо говори (Лежњов о Руђину: „…нема спора, он говори речито, али његова речитост није руска“), мало дела (најбоље изражено кроз Обломовљеву успаваност) и носи се високопарно. Непосвећен је, не воли физички рад и несклон је промени идентитета. „Сувишни човек“ има страх од брака, љубави, обавеза и, мада показује вољу – због малодушности не успева да у дело спроведе реформе на свом поседу или да га организује.

Ипак, он није негативан карактер и на његов потенцијал за преображај у способну, ведру и функционалну личност указују женски ликови који их прате. Без обзира на то што уз књижевни лик „сувишног човека“ често иде епитет „хладан“ (Печоринов сјај био је сличан сјају глатког челика – „блештав али хладан“, „хладан к’о гвожђе“, „зло је што је хладан као лед“; Обломов се „хладио брже него што се загревао“; Оњегин је имао „ум заједљив, брз и хладан“), он је ипак показивао знаке топлине и слабости. Никола Милошевић је приметио да је Печоринова искреност увек била уперена против њега самог, док се из контекста види да „јунак нашег доба“ плаче због тога што је још сачувао способност да осећа и пати (Милошевић 1966: 8).

“Дуго сам лежао непомично и горко плакао не покушавајући да задржим сузе и јецаје; мислио сам да ће ми груди пући; сва моја чврстина, сва хладнокрвност – нестали су као дим, душа ми је изгубила сву снагу, разум је заћутао и, да ме је неко тог тренутка видео, окренуо би се с презиром… Радовао сам се што могу да плачем (Љермонтов 1966: 168).

Унутрашња структура личности „сувишног човека“ била је у нескладу са спољним светом, из чега су произлазила разочарања у морал и друштвену правду: “Постао сам завидљив. Био сам спреман да волим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам научио да мрзим. Моја једнолика младост прошла је у борби са самим собом и са светом; плашећи се подсмеха сакривао сам у дну срца своја најдубља осећања и она су тако умрла”. (Љермонтов 1966: 127). Слично је било и са Руђином: „Руђина је гризло кајање“ или је сам Руђин примећивао: „Скептицизам се увек одликовао неплодношћу и слабошћу“ (Тургењев 1977: 43, 118). Ни Обломов није био изгубљен у потпуности: “Ви мислите да за мисао не треба и срца? Варате се; мисао се оплођава љубављу. Пружите руку пропалом човеку да га подигнете или горко плачите над њим кад пропада, а немојте се подсмевати. Љубите га, гледајте у њему самога себе и поступајте са њим као са самим собом” (Гончаров 1964: 41). Оњегин је такође показивао потенцијал за преображајем: “Ал’ је писмо од Татјане / успело живо да га троне. / На сопственом суду строгом / Кривицу своју је признаво / и осуђиво се у многом: / пре свега није имо право / што се са страшћу нежном, чедном / поиграо дан пре наједном (Пушкин 2014: VI /X).

Без обзира што је од почетка био свестан своје “сувишности“, „Сувишни човек“ није изналазио могућности да из ње изађе. На том путу стајали су му, како његово половично, позападњачено образовање насађено на домаћи, руски културни образац, тако и неспособност околине у којој је живео и у којој се кретао – да таквог човека разуме и прихвати. Један од најважнијих аспеката личности „сувишног човека“, на који је потребно указати, јесте његов однос према жени, односно његова одбојност према трајном везивању за једну жену, а посебно према институцији брака. Печорин је изричит: “…Али реч женидба има нада мном чаробну моћ: ма како страсно волео неку жену, ако ми она само стави до знања да треба да се оженим њом – збогом љубави! Моје срце се претвара у камен и ништа га више не може загрејати. Спреман сам на све жртве, сем на ову; двадесет пута ћу ставити на коцку свој живот, чак и част, али нећу да продам своју слободу…” (Љермонтов 1966: 145). Руђин изгледа несамоуверено: “Љубав није за мене, ја нисам за њу. Жена која воли има права да тражи од човека све, а ја не могу да дам све. Уз то, допасти се, то је привилегија младића. Ја сам већ стар. Зар бих могао да заносим туђе главе? Хвала Богу, ако своју одржим на раменима…” (Тургењев 1977, 102). Обломов је био присталица пристојног размака: “Уосталом, он се никад није дао да га заробе лепотице, никада није био њихов роб, па чак ни врло ревностан обожавалац већ и због тога што човек има велике главобоље док се не спријатељи са њима”. Оњегин је, поред осталог, био нерасположен према матерама и теткама: “Коме сад неће да досаде / заклетве, молбе сваког дана / „писамца“ на десет страна / претње, лажи, страх и наде, / обмане, сузе, претње, сплетке, / мужеви, матере и тетке? / Ал’ нисам створен ја за срећу / Где муж иако зна јој цену, / судбину куне, своју, њену, / и вазда ћути сам суморан / љутит и хладно љубоморан? (Пушкин 2014: IV / XIV). Осим неспособности да се остваре у брачном животу, „сувишни људи“ нису имали ни смисла, ни порива за вођењем и уређивањем имања. Са неуспешним настојањима да свој посед организује, реформише и тиме повећа приходе који су се из године у годину, услед запуштености имања, осипали, најдуже и најбезуспешније се носио Обломов. Чак и када му је у вођењу тих послова суштински помогао његов пријатељ из детињства, Немац Штолц (Stolz) (по својим карактеристикама Обломовљева супротност), постигнути ниво реформи Обломов није успео да одржи. Сличан Обломову био је и Оњегин, који је планирао реформе на свом имању, али никада није нашао снаге да их и спроведе у дело. Ништа мање малодушни у послу нису били ни Печорин и Руђин.

Образовање „сувишног човека“ је недовршено. Он је, по правилу, одгојен на властелинском имању у руском духу, дадиље су му биле Рускиње, али је његово касније формално образовање било „западњачко“, обично се каже да је „…био студент у Немачкој“, док је други значајни културолошки модел, који је на њих утицао, долазио из енглеске књижевности (енглески и немачки романтизам). Руђин је читао Гетеа (Goethe), Хофмана (Hoffmann), Бетинина писма, Новалиса (Novalis): “…Руђин је био сав утонуо у немачку поезију, немачку романтику и филозофију и повуче је за собом у те узвишене пределе” (Тургењев 1977: 80). Оњегин је био сличан Чајлду Харолду (Childe Harold): “Ко Чајлд Харолд – и Евгеније / ленствује већ од раног јутра […] / с две кугле игра билијара”. Како је изгледало образовање „сувишног човека“ најбоље илуструје пример Обломова, којег критикује пријатељ Штолц: “Па како си се затворио са учитељем математике и хтео на сваки начин да докучиш зашто ти је потребно да знаш кругове и квадрате, па си на половини бацио, а ниси докучио? Почео си учити енглески… и ниси доучио. А кад сам ја планирао да идем у иностранство и кад сам те позвао да завршиш у Немачкој универзитете, ти си скочио, загрлио ме и пружио руку свечано: „Твој сам, Андреја, свуд ћу с тобом“ – ово су све твоје речи. Ти си увек помало био глумац. Па шта би, Иља? Ја сам два пута одлазио на страну; после оног нашег мудровања седео сам мирно у ђачким клупама у Бону, Јени, у Ерлангену, потом сам проучио Европу као своје имање…” (Гончаров 1964: 189).

„Сувишни човек“ није био способан да се жртвује и био је недовршено биће – Обломов: “Ја ћу и даље остати оно недовршено биће какво сам и досад био… Прва препрека и ја ћу се сав расути”. […] “Да сам бар своју љубав принео на жртву своме будућем раду, своме позиву, али ја сам се просто поплашио одговорности која би пала на мене…” „Сувишни човек“ се ослања на разум, потрошио је „духовну топлину“, а воља му је слаба (Љермонтов 1966: 173, 182). Он је у сталним припремама „да нешто уради“ (Тургењев 1977: 145) и његов говор је празнословље („Речи, све саме речи! Рада није било!“ или: „Ствар је у томе што речи Руђинове остају само речи, а никада не прелазе у дело – а међутим, баш те речи могу да узбуне и упропасте срце“). „Сувишном човеку“ је досадно – „Досађивао сам се!“, каже дословно Печорин. „Па шта ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики, па и мени самом је већ прилично досадно“. Воли да противуречи – Печорин: „Имам урођену страст да противуречим: читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противуречности срцу или разуму. Присуство одушевљеног човека обавија ме богојављенским мразом…“. Он је успаван: „Но шта је? Зеваш Евгеније? / Навика Ленски“, или: „Ал’ размажен животом сјајним / и навикама својим трајним / очаран једним не задуго / разочаран у нешто друго / мучен и жељом и успехом – / морао је вечно он да руши / роптање гласа у својој души / и зебње да дави смехом“, или: „Ја сам као човек који зева на забави и који не иде да спава само зато што његова кола још нису стигла“, док је Обломов најуспаванији човек епохе.

„Сувишни људи“ су лењи, немају јасан циљ којем стреме и налазе се у таквом стању духа које је, као што Пушкин за Оњегина каже, слично енглеском „сплину“, у ствари руска „чамотиња“ била је у питању, док се, у случају српског јунака, код Бранка Радичевића, та особина препознаје као „залудност“ (Косановић 2013: 195–204). Посебно је важан однос „сувишног човека“ према прошлости. Чини се да су ти јунаци робови своје прошлости, са којом немају снаге да се суоче и с њом изборе. Печорин каже: „Нема на свету човека над којим прошлост има такву власт као нада мном.“ Обломов и његов сан главни су симболи немогућности јунака да се изборе са прошлим временима, у којима ништа не би желели да мењају. Таква особина их је инхибирала и приближавала друштвеној појави „керенштине“ – понашање појединца или друштвено понашање у чијем је средишту немогућност реаговања на промене (Крстић 2018: 136, 162, 364, 366, 468, 270).

Једна од основних карактеристика „сувишног човека“ као књижевног лика јесте његова потреба за путовањем (Арп 2020). Њихова путовања нису само физичка, већ и метафоричка, она имају одређену спољашњу, физичку динамику, али и унутрашњу, током које (романтичарски) путник доживљава извесне промене. Други мотив јесте мотив природе, који се увек јавља као одраз стања духа и емоција „путника“. Оњегин на свом путовању бежи од самог себе после убиства Ленског, Печорина затичемо на путовању, а Обломов нам нуди посебан вид путовања – сан.

Значи: “сувишни човек” је у руској књижевности био одраз историјске реалности у којој су се почели појављивати и такви људи чији је чисто руски идентитет био измењен западним искуством, доживљајем Запада, или западним образовањем. Они су били у процесу “повратка са Запада” или у процесу “повратка на Исток” и руско друштво читав један век није знало шта да ради са таквим, потенцијално опасним људима. Њихову “сувишност” открили су славенофили. Сматрали су да “сувишног човека” његове “сувишности” може ослободити најпре “руска жена” (Оњегинова Татјана је оличење такве жене), а потом и повратак руској православној религиозности – у центру таквог спасења стајала би њихова поново стечена могућност жртвовања.

“Сувишни човек” – изазивач културног модела који се сматра чисто руским – само је повод да се о истој теми размишља над српским случајем (тим пре што су трагови “сувишних људи” већ примећени и у нашој деветнаестовековној књижевности). Питање би гласило: на који начин је западно искуство утицало, изграђивало, модификовало, потврђивало или деградирало српски идентет? Колико је српској националној историји западноевропски културни образац био “на ползу”? Који су још културни модели (османски, медитерански…) формирали још увек недовољно истражен и недефинисан шумадијски идентитет и може ли нам анализа наше књижевности и ликова који се у њој развијају у таквим (историографским) проценама помоћи?

Оливера Драгишић


Избор из извора и литературе:

Грибоједов, Александар. 1956. Невоље због памети: комедија у четири чина, Београд: Просвета.

Гончаров, Иван. 1964. Обломов, Београд.

Љермонтов, Михаил. 1966. Јунак нашег доба, Београд: Нолит.

Пушкин, Александар. 2014. Евгеније Оњегин, Београд: Завод за уџбенике.

Тургењев, Иван. 1977. Руђин, Нови Сад.

Тургењев, И. С., „Дневник сувишног човека“, Приповетке. Изабрана дела у десет књига, Нови Сад: Матица српска.

Арп, Ана. 2012. Јунак њиховог доба. Анализа односа путника и природе у књижевности и сликарству романтизма, https://anaarpart.com/2012/01/21/546/ 9. 11. 2020.

Daglas Meri. 2001. Čisto i opasno: analiza pojmova prljavštine i
tabua
, Beograd: Biblioteka XX vek.


Димитријевић, Весна. 2011. „Преписка Триве Милитара са Лазаром и Душаном Дунђерским или О васпитању“, Годишњак за друштвену историју, XVIII/1 2011, 49–69.

Hamren, Kelly. 2011. The Eternal Stranger: The Superfluous Man in Nineteenth-Century Russian Literature, A Thesis Submitted to The Faculty of the School of Communication in Candidacy for the Degree of Master of Arts in English, 4. May 2011, Liberty: University School of Communication Master of Arts in English.

Косановић, Богдан. 2013. „Тип ’сувишног човека’ у Бранка Радичевића и Александра Пушкина“, у: Бранко Радичевић. Зборник радова, Нови Сад: Друштво књижевника Војводине

Крстић, Драган. 2015. Психолошке белешке. Покушаји
психолошке хронике II
, 1968–73, Нови Сад: Балканија.