НИШТА НЕ МОЖЕ ТУЂИМ ТРУДОМ ЛЕТЕТИ (ЈЕЛЕНА ВУКАНОВИЋ)

Јелена Вукановић рођена је 1995. године у Пећи. Живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две збирке поезије: Логор и Чађави влак у смеху. Поезија јој је објављена у разним новинама и часописима.
NE RAZUMEM

Ja ne mogu da verujem da mi živimo na ovome 
svetu, a da ne znamo kako smo nastali. 
Veći me užas pred tim obuzima no pred smrću, 
i kada god neko dete izađe iz utrobe tame
pomislim kako to ništa ne znači.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi. 
Kada vidim vevericu ili ježa zanemim od 
užasa.
Ni obično pentranje, ni obične bodlje
ne razumem. 
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.

DISKONTINUITET


Borim se za nove, komotnije
Grobove.
Ne moraš mi reći,
znam ja da
prokletstvo je 
uvek želeti
Početke.

LIJANA


Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u 
korenje sveta. 

Ja sam se otimala rastu. 
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu: smrt…

Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne će godine biti bogomdane… 

Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je 
Vremenu… 

Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.

Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se 
popne. 

KAŽU DA JE SPASITI SE LAKO

Osmehujem ti se u prolazu svetova,
veseli me tvoje mutno spasenje:
Kažeš: kažeš: Svakoga dana radi isto,
i pronađi sebi put, pronađi rešenje,
disciplinuj se i shvati smisao patnje;
Prolazim kroz tvoje pouzdane sheme,
i gle! Nema tu puta za mene! 
Prepelica se obesila o moju istrajnost i zvezde 
prolile krv o stenje,
a ti –  
nudiš mi od porcelana spasenje!... 

STRUKTURE DOMOVINE

Moto: Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato.
							B. Petrović


Preko klisura rugovskih dolazila sam do mesta
nove nesreće.
Putem hvatala puževe i ptice jer šta ja znam o svome novom
staništu, divlja sam, pa sam divlja,
i kada god pokušaju da me obuku u somot haljine
i smeste u kakvu limunzinu ili tramvaj taštine
oguliću puževe i pticama odrezati kljunove.
Šta ja znam gde sam došla, 
mene su ovde nanela iz bistrice
čudovišta, 
Tako volšebna i iz drugog svetla rođena,
da ih i ne želim sa ove strane opisivati. 

I ja tamo ne mogu da se vratim. 

Puževi imaju kuću,
a ptice krila.

Turisti na izlazu iz klisure greju se u peći,
samo ja ne mogu.

PTICE


Vatra pucketa sa namerom da spali sve – 
čega se dotakne.
Jata ptica u jutarnjim naletima
događaj veći znače od ljubavnih uzleta.

Vatra pucketa sa namerom da spali sve –
čega se dotakne.

Nepovratno odvajanje naših tela predstavlja
smrt za nauku.
U nedostatku predmeta,
jata ptica u jutarnjim naletima
posvedočiće tek o određenim ljubavima.

PADANJE


Uhode me ptice. 
Ona kaže da me na nešto žele
podsetiti. 
Da u snovima to jasno mogu videti.
Samo, neizostavno padnem. 
I sećanje na let ne ostane već
trauma pada. 
Voleo bih kada bi me te ptice 
ponele na krilima, 
ali one nikoga ne nose. 
I mrve im iz kljunova ispadaju jer ništa ne može tuđim trudom
leteti. 
I kiše, 
i snegovi, 
tužno ispadaju 
iz vilice vode. 

SENKE


Život je ostao, i ostaće –
u senci drveta
odsečenog
iako drvo više ne pravi tu senku.
Čovek krivo misli da svojim bićem ispunjava
predeo ovaj.
Na sličnom mestu će pasti
da bi napravio prostor za novu braću
pošto je premalo prostora
i nikakva božja kazna nije u pitanju.
Brat je jednostavno zamenjiv,
ali život uvek ostaje u senci prošlih
i senka odsečenog ili palog
otkriva nam našu vlastitu sudbinu
senke koja se nadvija nad životom ovim
neupitnim.
Јелена Вукановић

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА III: НЕМАН (ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН)

Тајана Потерјахин (1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.
Овом приликом преносимо део из њеног најновијег романа Неман, који представља трећи део Варошке легенде (Дерета, 2022).

НЕМАН

Каже се да мраз није јак ако пада снег, но та зима беше баш жестока, иако је сваког дана ромињала киша. Само је наставила од јесени, па се увукла у зидове и куће влага, са њом она студ што не штипа кожу, него се увлачи у кости, досадна, блатњава, сива. Жива болест. Кад зима окасни, не ваља, као ни грмљавина у недоба. Пасје време. Но опет је, у пејзажу отежалом од водурине, попут акварела по коме је лош мајстор одвише брљао, Чачак у великој долини змијолике Мораве под Јелицом, био леп. Али није ли свака стопа српске земље лепа, па и кад је блатњава, посебно оку човека који је се ужелео? Гроф Чедомиљ Мијатовић стигао је пред зграду окружног начелства баш кад се пљусак појачао. Мислио је да прошета мало кроз варош, али временске му прилике променише план.

Од сабајле су га чекали начелник, заменик му и председник општински. Знао је да ту делегацију неће моћи да избегне, иако је потегао чак из Београда, скративши своје кратко пропутовање, више из приватних него из државничких разлога. За Чачак је посета тако високе личности била велика ствар. Није хтео да им одузме такву атракцију а сем тога, разлог његовог доласка био је закључан баш у тој згради, па никакви тајни састанци нису могли да се организују мимо ње. У сваком случају, Пера Велимировић је добро рачунао. Можда би се оваква посета неког другог дипломате или књижевника могла сматрати неким значајним уступком и изузетком, али што се грофа Мијатовића тиче, било би веће чудо да се из такве догодовштине изузео. Ни вишечасовно клацкање на колима кроз каљугу и кишетину, густ распоред обавеза и ограничено време које има да проборави у Србији нису га навели да преиспита одлуку о овом путовању. Није му било до пустоловине. Пуко надраживање чула ради протурања времена одувек је сматрао идиотском занимацијом. Њега су заокупљала велика питања, и оно највеће. Није било града, села, цркве, куће, утрине, јаме у коју не би завирио да сазна више. Такав је човек.

У канцеларији начелника чекали су га Несторовић и прота Вићентије Поповић. Најистрајнији саучесник Максимов, у тој тихој завери чији је једини циљ био да се спасе живот једног невиног човека, у Чачку је био управо стари свештеник. Као носилац појаса, члан Великог духовног суда и Архијерејског сабора мало се више питао него чачански либерали који су покушавали исто што и краљевачки од како је Дамјан Узунски доспео у њихов притвор. И сам је Вићентије, за свога вакта, био либерал, али срећом ничу још понегде људи, премда ретко, којима странка не одузме очињи вид, образ и памет. Ту где он пресече мало ко би смео да наставља. Тако се учитељу посрећило да га узме у заштиту још један разборит и утицајан човек, који не калкулише шта би сам могао изгубити ако ће да сачува некоме главу. Но њега је гроф већ знао. Више га је интересовао срески начелник, апотекар који је одбио понуђено туторство и службу у Лондону.

Прота и Максим устадоше као да је ушао владика. Свагда је упечатак који је Чедомиљ Мијатовић остављао био вишезначан и дубок. Интелигентни раџунџија и пустињак, углађени дипломата и јуродивац, како би се могло бити начисто са човеком чије је лице тако савршено складно, држање краљевско, али нарав загонетна, покаткад мутна, колико и житије.

Руковаше се и с великим интересовањем загледаше један другоме лице. Максим је био сигуран да тако лепог мушкарца никада није срео. Искрсну му помисао да би можда Христос да није у младости распет, баш тако у позним годинама изгледао. Гроф је пробао да зачепрка испод лепоте, па се насмешио тако да из тог осмеха не може ништа да се прочита.

– Изгледа, Несторовићу, да су Ваша Србија и моја ипак једна те иста. – рекао је седајући, и даље осмехнут. Чак је и одевен био у маниру краља који скрива своје достојанство, али га покрети и интонација увелико одају.

Максим је разумео да га Чедомиљ прекорева, али није то прихватио са суревњивошћу. Не беше ни времена за неке велике приче. Гроф је хтео да види младића пре него што се код краља лично заложи за њега. Истина, утицај који је имао на Двору никад није био слабији, ни себе самог није успео да спасе нежељеног намештења али опет, постоје неке везе које су каткад јаче, некад тање, али се никад не кидају. Александар се не поузда у њега ни приближно колико му је веровао краљ Милан, али ипак зна да гроф не би никада издао династију. Зна да га је немогуће преварити, да не би молио за живот непријатеља државе и Обреновића. Баш зато, морао је лично да се увери у то да интервенише због човека који је заиста невин. И пре свега, који заиста може да говори с мртвима.

Киша је падала упорно, досадно, ситно, мртва јесен усред зиме. Дан потамнео као да се сунце угасило занавек, а нема ни облака који би га скривали, само бескрајна пустош бледог сивила. Чак је и ноћ наспрам таквог дана изгледала као тамна загонетка у којој ипак има некаквог живота. Ходник дуг колико је начелство, узан, само малени светларник на крају. Жандарм подиже петролејку, па гроф пође за њим. Ишчекати није могао да уђе у притвореникову собу. Момак откључа те га пропусти унутра. Гроф је затворио врата за собом.

У одаји је било видно, иако је повисоки прозор врло мали. То је стога што ни она цела није много већа. Не беше ни хладно ни топло, али је ваздух био сув и пријатан. Уз тај зид под пенџером сламена постеља, доле патос али дашчани, не земљани, и ништа више.

Младић је седео на кревету. Кад је посетилац ушао, није устао, али је на њега управио поглед. Чедомиљ је спустио лампу на патос и пришао опрезно, као кротитељ звери коју види први пут. Пружио му је руку и овоме се кратко узјогунише обрве, али је ипак прихватио. Тек тада је гроф сео покрај њега. Напео све живце, све умне и телесне силе да осети по чему је тај млади човек тако посебан па су се толики деранжирали ради њега, али зачудо, ништа му се не отвара, као да је сам у соби. Истина, то лице је необично, запањујуће бело, а очи, као стакло. Но то може и од дугог робијања да буде, ископнео је. И полудео, могло би бити такође, од како је сазнао да му је дом затрт. Ништа не проговара. Дланови су му мирни али заноктице крваве. Чарапе подеране.

– Јеси ти крив шта? – да не обиграва наоколо, није на двору па да се домишља и довија, упита гроф изнебуха. Није га изненадило што је тишина тако кратко потрајала, колико сам одговор, чист као суза.

– Јесам. – Дамјан не промени израз ни за јоту па се окрете Мијатовићу лицем како би га уверио да је добро чуо и разумео питање.

– Ја сам дошао, ако могу, да те спасем.

Овај одрече главом, чак се и насмеја. Као да га је кафом понудио кад му се не пије, ето тако је лако одбио помоћ. А о глави му се ради. Несрећни дечак, џабаише и живот кад је све друго изгубио. Е баш ту где извире та мртвачка равнодушност може бити и извор његове силе. На месту своје највеће патње човек је најближи ономе што воли. Богу и свему свету духовном. Јер највећи је доказ постојања душе повреда коју она живо осећа, као кад се посече прст, угрува тело.

– Шта ти мислиш, младићу – спустио му је длан на чворновато колено – кад умре човек, шта буде са његовом душом?

– Иде на суд. – Дамјан суче одговоре као из рукава. Рекло би се да такве мисли стално круже по тој лепој глави. Зна Мијатовић филозофе, писце, калуђере који не би умели тако самопоуздано да одговоре, или би опет, казали нешто прочитано, у шта сами не верују.

– И после?

– Која је чиста иде Богу.

– А која није?

Младић слеже раменима. То је била прва лаж. Знао је али не хтеде да рекне. Гроф је заћутао на кратко. Помисли и да одустане. Научио је да не дрмуса замандаљене капије. На силу се човек не отвара.

– Видео сам жену…у Лондону… која прича са душама.

Овај га искоса погледа, гроф се лецну.

– А чуо сам… – сад више и не види разлог да не упита, кад је већ толики пут превалио – тако су ми рекли, да са тобом мртви говоре. – неочекивано трапаво превалио је преко уста неуобличено питање и учини му се да је то исхитрено учинио зато што се младићево лице опет скаменило а зенице укочиле, као у човека који покушава да изгуби сопствени вид. Ипак, опази Чедомиљ да је прсте леве руке као канџе зарио у мршаву бутину.

– Је л’ то истина?

Дамјан одрече.

– Онда ми не требаш. – диже се гроф. Рачунао је, ако учитељ схвати да му од тога живот зависи, можда ипак призна. Или је све Велимировић измислио да би спасао свога пулена. Не би ни то било чудно. Овај истрајно ћути, као да се не ради о његовој глави.

– Добро, ја ћу размислити о своме науму да ти помогнем…Не верујем да си ишта крив, ал’ ниси ми много ни користан. – да појача утисак одустајања пође к’ вратима све се надајући да може у тих пар корака нешто да се промени, па да се не осећа као будала кад се врати за Београд. А ко ђавола тражи сигурно ће га наћи. Диже лампу па се, тешка срца и разочаран, ухвати за браву.

– Еј, грофе!

Гласно и некако звонко притвореник га позва као да су стари знанци. Окрете се Чеда обрадован попут детета.

– А за које теби треба да се играш с мртви? Онај да те најде?

Из црних подочњака очи су светлуцале као два драга камена и могао би се гроф заклети да је Дамјаново лице било лепо и светло као лице арханђела. Али његов смешак, таман и страшан, сатера му срце у пете. Пође унатраг као да бежи, па се некако отетура кроз врата. Не могаде ни да се прекрстио, кад их је целим телом за собом залупио, покрио је усне прстима и пар часака склопљених очију покушавао да се сети како почиње Оченаш. Верује гроф у свакаква чудеса, али мора бити да ово што је малочас видео – није видео.

Жандарм приђе те закључа сасвим мирном, па се вратише у канцеларију. Максим и Вићентије су се значајно погледали, Чедомиљ је претпоставио да изгледа исцрпљено и устрашено, премда се кроз ходник мало прибрао.

– Дечак је вероватно померио памећу, али није крив. – рече кратко, званично, као лекар кад саопштава ближњима у каквом је стању болесник. Још увек га гледају упитно, али није сматрао потребним да им ишта објашњава па чак ни да их грди што су му подвалили радикалско миљенче за некаквог, можеш мислити, спиритистичког медијума. Био је збуњен и требало му је времена да сабере утиске и процени шта је истина.

Максим му је на одласку пружио мали пакет:

– Узмите ово, грофе. То је покојница писала. Ту ћете, у њеним последњим рецима, пронаћи разлог да се за њега ипак заузмете. Ради њене љубави, господине грофе, спасите мученика.

Чедомиљ Мијатовић после краћег двоумљења прихвати свеску. Погледаће, иако је већ решио да се заложи за учитеља. У завери учествовао није, и то је што се тиче правде и закона једино битно. Преки суд је одавно своје пресудио, није добро ни пред народом да се без кривице човек држи даље на робији. Али би волео да пронађе у том споменару неки кључ којим би одгонетнуо, не младићево држање, њега је разумео, већ онај осмех, у сан му не долазио. Сем тога, ако краљ буде затезао чисто да би очевом пријатељу показао како више није у милости, даће свеску краљици. Драга је свагда била болећива на женско писмо.

Тајана Потерјахин

BUDI DIVNA (UNUTRAŠNJE MORE DANICE VUKIĆEVIĆ)

Danica Vukićević je rođena 1959. godine u Valjevu.
Osnovnu školu, IX gimnaziju i Filološki fakultet završila je u Beogradu (odsek Opšta književnost i teorijaj književnosti).
Član je Srpskog književnog društva.
Radi kao lekot-redaktor, bavi se književnom kritikom i esejistikom.
Živi u Beogradu.
Ove godine iz štampe je izašla njena knjiga Unutrašnje more (Futura publikacije, Novi Sad, 2022) iz koje prenosimo neke od zapisa.

UNUTRAŠNJE MORE

MOLITVA

Gospode, Majčice Moja Nebeska, budite uz mene, u svojoj uzvišenosti, u svetlosti i blagodaću, držite me, čuvajte me, spasite me, volite me…

BILI I JESMO I BIĆEMO

Srećni srećni srećni srećni srećni srećni srećni srećni… Radosni.

TI, ŠTO U KUHINJI PEREŠ SUDOVE, OBRAĆAM SE ANARHISTKINJI U TEBI

Kako nešto istovremeno može biti neverovatno važno i neverovatno nevažno?

POLITIKA

Je atmosfera u društvu. U kući. Na ulici. U grlu.

MUČENIŠTVO NEUČESTVOVANJA

Istrajavati u stilu. Odolevati.

I ZAISTA,

Život je uvek dobar.

Sve češće (a da li je ikada prestajalo?)

ONI NE ZNAJU DA…

Promenila se uloga poezije u društvu, ona je naizgled uža, manje pompezna, znatno manja (Oskar samo za sporednu ulogu) i liči na ulogu, ulaganje, mali zadrugarski posao.

KAŽEM TI

Olivera, ti si dokaz da je duh iznad materije.

NESPORAZUM JE OSNOVA ODNOSA

S ljudima, s državama, s klasama.

IZ JASNIH NAMERA NARCIZMA

Ponašaju se kao da su veliki pisci.

ONO ŠTO NE MOGU DA VOLIM U KNJIŽEVNOM STILU

Stalno sam se pitala, zašto mi se ne sviđa, šta tu ne valja iako sam se trudila, ne previše, da shvatim i prihvatim. I sinulo mi je posle toliko godina: Lišenost sjaja.

KONSENZUS O GENIJALNOSTI

Zapanjilo me je kako su munjevito istovremeno klijenti/konzumenti/uživaoci poezije, potvrdili oduševljenjem visoku vrednost te poezije. Jasno je da je genijalna, ali oni to svakako ne bi primetili, svakako ne grupno, neko/nešto im je rekao da je izuzetno i zajedno borave u zamišljenoj izuzetnosti: publika, delo, autor… Akcenat je na zajedništvu, kolektivnoj epifaniji.

RUPA

Je uvek zastrašujuća.

NA TRONOŠCU

Izbliza gledamo tuđu agoniju: razvoda, bolesti, raskida, besparice, neuspeha, sloma… Kako i kome smo pomogli u agoniji? Molitvom. Molitvom.

RAHMANJINOVE ETUDES TABLEAUX

Direktno a kompleksno. Jasno a mistično. Rah… Umetnost koja ne preobražava nije umetnost.

ŽENA NA BETONU

Zaspala sam na betonskoj ploči, u komplikovanom položaju jer je ploča bila prekratka za opružanje ali ne i za širenje. Zaspala sam na javnom sunčanom mestu, grejalo je sunce, svileno sunce. I u tom dubokom snu regenerisala sam se i preobrazila.

ZOVI ME EN

Ako ti je stalo, ako želiš, ako možeš, ako bi pisala, oslobađajuće… zovi se En (Anne, Ann, Anna)… En Karson, En Sekston, En Biti, En Bronte, Ana Gorenko, Grad En… Posebno Grad En.

MESEC DEVETI

Slatki miris septembra. Vidljivost i prisutnost su pojačane. Vazduh je prozračan. Otvaraju se vrata i horizonti.

KONTRADEPRESIJA

Vreme se ne gubi i ne nalazi. Po cenu života i smrti, biti vedar.

IZGUBLJENI

Ljudi vuku kolica-torbu na dva točkića, vuku se dok vuku, idu u nabavku. Zbog nečega, to deluje turobno.

MALI PROROK POD SMOKVOM, POD ŠLJIVOM SVOJOM…

Svaki će mirno živeti pod lozom vinovom, pod smokvom svojom i niko ga neće plašiti

SVI SU ZABORAVILI DA SU NESTALI

Svi oni do kojih neće doći naša poezija.

OLUJA

Prvo se ustalasaju krošnje – jedna od najmističnijih pojava – krošnje koje se pene ispunjene vetrom, vrhovi se uvijaju i vraćaju u poziciju pique naopačke, deca ostavljaju ljuljaške u parku, one nastavljaju da se ljuljaju same od sebe, grmljavina ubrzava kretanje… Trenutak pre oluje, đorđoneovski iskrsli mir i munja na izgužvanom nebu.

„JA NOSIM SAMO BELO ZLATO“

Izvor samosvesti, samoizražavanja, samoštovanja može biti: besprekorno uredno složen veš u ormanu, odlučan izbor omekšivača, impresivan broj popijenih piva u danu, porodično stablo ma koliko trulo, uticajni prijatelji, lepota sina, cena novog modela telefona/automobila/pleda, broj cipela/nagrada, ili samo neko čudesno uverenje, samoniklo i ozarujuće… Sve odreda merljive, izbrojive, uporedive jedinice, sve osim ključnog, apstraktnog ipak tragikomičnog i tako ubedljivog – ubeđenja.

KOMPLIKOVANOST SE SUŽAVA U NEMOĆ

Pojednostavljivanje vodi u nasilje.

SAMO PROFANO

Demistifikacija je vezana za protok vremena. Tokom vremena razotkriva se ono što je bilo ne bez razloga izgrađeno kao složeni mit i mistično. Sa svetskim seksom se odigrala brutalna denistifikacija.

ŠABAN

U nekom intervjuu, možda pred smrt, zapamtila sam, i kosnulo me je, zamislila sam se nad tim, Bajramović je rekao: Neću više da budem Ciganin. Dosadilo mi je da budem Ciganin. Naši identiteti su najčešće obavezujući i mračni – neizabrani, nametnuti.

ZVER U LEPOTICI

Nezasita zver narcizma živi u njoj i hrani se šećerom paklene sujete.

PLACEBO

Svako vraćanje sebi bivalo je kao da sam ponovo rođena, svet bi mi se ukazivao iznova kao iznova nov, nepoznat na neizlapeli način.

ŠIFRA

Kad sićušna božanstvena Đulijeta Mazina krikne Ubij me...

GOLA ANA MOFO JE DRUŠTVENI FENOMEN

Mama i ja smo je volele. Divan glas, izuzetna fizička lepota. Onda se u filmu tuširala i sklonili su je. Mama i ja smo je podržavale ali to nije bilo dovoljno.

OBOJCI

Pesnička ambicija versus ambicija pesnika/pesnikinje.

AKVARIJUM TUROBNOSTI

Učinili bi sve kako bi se osećali živima. Umrli bi za to.

DEISTKINJA

Opasna kurva.

MONEOVA SNAHA KOJA JE BRINULA O NJEMU I KOJU JE ON VOLEO MOŽDA NE BAŠ KAO SANHU

I Blanšet je slikala stogove sena, ali manje i bleđe.

LEKTORIŠUĆI AUTOBIOGRAFSKI OFICIRSKI ROMAN

Na osnovu uzoraka antiknjiževnosti, lakše je spoznati svu važnost i snagu književnosti.

VRŠITI/KRENUTI DA/ODMARATI/SPRDATI

Obaveštavamo komšije da ćemo vršiti renoviranje… vršim popravku kožnih jakni; Posle smo krenuli da odmaramo; Sprdaš me?

POZIV NA PROSTITUCIJU, MLAK

S obzirom na to kakva je trenutna pesnička tržišna cena počeli su da me pozivaju da govorim/pišem o raznim knj. delima ali iz pozicije pesnikinje (nisam prepoznata kao školovana tvrdoserka), ili o umetnicima-u-povoju ne bih li dala malo glamura čipsu…

HIMNA NOVOM BEOGRADU

Ti široki, ipak bez palmi Vojislava Kandića, kompaktni visoki betonski, ti koji nabadaš nebo, neprobojni, ti planski mračni, artificijelni, narkomanski, oficirski, jatovski, novobogataški, radnički, penzionerski, ciganjski, grobarski, savski, blejački, davidodabićki…

BEZ-USLOVNO

Ljudi se uglavnom, u svom paklu konformizma žale: na okolnosti, na uslove, na druge (ljude)… što ih sprečava da… urade… budu: šta?

TO SE NE ZNA

Poezija je sveprisutna… i sveznajuća, iako joj nije stalo do sveznanja.

DRAGI MOJ PREDRAŽE

Čudić i ja smo rekli jedno drugome: volimo volimo volim volimo književnost, ONI ne…

DRSKO JE ALI IPAK

Organski ne podnosim T. S. Eliota

OVOG LETA, 2019

Umrlo je mnogo ljudi, a neki su gladovali…

Kišna šuma je gorela.

EGZOTIČNI DRUGI TAKO JE BEZAZLEN

Egzotični, biće istrbljeni, što i jeste jedina njihova svrha.

UGRINOVCI UVEOCI

To su ta lica koja u bilo kojoj fazi (i uzrastu) mogu reći: jebem ti život.

NEPREVAZIĐENO

Kriška svežeg hleba namazana puterom ili pavlakom ili kajmakom ili mašću i jedan svež paradajiz.

HOĆU

Hoću da sedim srećna… sedim, srećna…

OVO ZVUČI KAO SAJSI

Neću da značim, hoću da zračim.

SKORO CRNA SUKNJA

Ko zna da li je sećanje varljivo, možda uopšte nije. Začudo veliki odseci vremena često staju u jedan živopisan fantastično dobro režiran kadar: kako šušteći suknjom ide po stanu, u hladovini, okružena krošnjama odozdo, dok napolju besni jara i svi su nekud otputovali…

PATENT

Nesavršenost, nesavršenstvo, zaslužuju našu ljubav, naše divljenje. Naše prihvatanje.

ČITAH

Banalnost, plasirana kao nebanalnost ili čak neka forma umetnosti, izaziva nelagodu, prenos stida…

SESTRA

Ona živi u meni kao neka kosmička beba i menja oblike. Osećam je. Komuniciram s njom. Imamo zajedničke uspomene. Ponekad se diže u moje grlo, tu se sklupča. Ako zaplačem, izbaciću je…

AKO ĆEMO PRAVO:

Ljudi, ko vas jebe…

OTOPIO SE SNEG

Oživeli su parkovi, očišćene su terase u soliterima. Srpska književnost kuburi s jezikom. K. ponestalo.

MAJAKA

Često hrabre, nezavisne i moralno čvrste žene nemaju potomstvo, dok njihove konformističke sestre, pak imaju. Zauzvrat, za materinstvo moraš malo da popustiš. Da siđeš s postamenta, da sakriješ baklju. Privremeno, ili trajno.

KERBERISANJE

Samo da ne prođe nešto valjano, samo da se neko pametan i sposoban ne provuče, samo da neka genijalna ideja ne procuri, samo da talenat ne dopre, samo da ne bude dobro… samo da ne svane…

SOCIJALISTIČKI

Sigurnost i nesloboda. Kakav strašan spoj.

GLAD

Uželela sam se prijateljstva.

LITERATURMONAMUR

Predviđam, i nadam se. Dobra književnost (ma šta to značilo) postaće sve skrivenija. To je njen način da opstane. Samozaštita skrivanjem. Samozatajivanje.

GADOST FRAZE

Umrla mi je sestra. Komšinica, u prolazu, misleći da me teši: Odmorila se… Kako, šta to znači odmorila se, želela je da živi, ne da se odmara

OP

Pisanje je prodiranje.

OCENA

Većina produkcije takozvane ozbiljne, prave, umetničke etc. književnosti jeste srednjoškolska književnost, to jest onakva kakvu bi pisali da mogu ili smeju, daroviti srednjoškolci.

NESTAJANJA

Nana je prostirala veš u dvorištu, konopac je bio zakačen za šljivu. I motka je podupirala konopac opterećen vešom. Takvih prizora više nema. Dvorišta i konopaca i veša i vetra i sunca ima. Nema račvaste motke koja podupire konopac s vešom.

MISTIKA KIŠE

Čim bi počelo da sipi ili pada ili lije, nana bi izlazila na dvorište. Nije imala šta da radi po kiši, nije bilo životinja ili predmeta koje bi sklanjala. Taj neobjašnjivi izlazak na svaku kišu, bio je najzagonetnija emanacija njene stabilne ličnosti. Mislim da smo pokušavali da dokučimo zašto izlazi na kišu i provodi neko vreme kisnući. Nikada ništa nije rekla o tome.

NEBO IZ KUĆE

Što ja više radim, to drugi više šetaju… što ja više paničim, to su drugi bezbrižniji, s ove distance.

MEKO

Pošto je pročitala moju knjigu, rekla je Ništa posebno. Od onda govorimo ništa posebno, bez povoda ili ironično, i to je jedna od omiljenih kućnih šala već godinama.

EKSPLICITNO

Poezija je oblik uzvišene eksplicitnosti.

NAJLEPŠE JE

Smejati se. Radosno se smejati. Ne na reklami. Ne na snimku. Ne zbog navike ili pristupa.

PRAVOPIS

Pored mene, u boji krvi i zlata.

FEMINISTKINJE

Pravile su se da ne znaju da sam pesnikinja.

STAROST

Ona je zagonetna i pitanje je da li uopšte postoji.

ALSO SPRACH

Jednom je Nebojša rekao: Između sigurnosti i pičke izabrao sam pičku.

ZORISLAV

Tvorac jedinstvenog pogleda na svet. Tvorac dragocenih uvida veoma širokih rakursa.

VIDOVI

Umakati keks u kafu, umakati keks u čaj. Neviđena radost.

BUDI DIVNA

Svako je smešan i svako – odvaratan. Poneko – divan. On, budući divan, govori mi: Sve je divno. Budi divna.

Даница Вукићевић

SRCE STRIPA (ĐORĐE MILOVIĆ)

SRCE STRIPA

Život nalikuje kratkoj priči. Apodiktičkoj nedvosmislenosti puke egzistencije. Nalik čoveku. Onom preko puta i onom koji je tek na putu.

Prema mitu ne samo biblijskom,prvi ljudi su bili ne samo božja deca nalik njemu, besmrtnom i savršenom, tvorcu neba i zemlje, mora, okeana, reka, zvezdanog sistema, viđenog i neviđenog. Prvi zapisani i nađeni dokumenti su u stvari kratke priče sakupljene na jednom mestu u jednoj obimnoj knjizi. Bhagavat Gita, Priče iz hiljadu i jedne noći, Zen koani, Sveto pismo… čak i narodni kuvar. Sabrana dela Dostojevskog, Tolstoja, Andrića… Sabrana dela bilo kog pisca, bilo kog čoveka, recimo zemljoradnika, uvek su mnogo obimnija kada se zapišu i objedine u obliku reči, naročito pisane. Na jednom mestu. Mestu koje može zadobiti i oblik knjige u slikama nazvane strip. Strip pripovetka. Short stories. Doslovno – kratka priča. Malo istraženog fenomena i lica stripa, čak i od strip dušebrižnika, kako ja uobičavam da ih nazivam. Budući da takozvanih kritički orijentisanih i formiranih teoretičara stripa još nema. Odnosno ja, autor stripa, još nisam imao čast da ga do dana današnjeg upoznam posredstvom pre svega dela njegovog na osnovu relevantnosti njegovog uvida u esencijalne probleme prirode stripa.

Malo je mnogo. U malom, kratkom delu, upotrebom bitno manje reči nego u obimnom delu romaneskne forme, autor je uvek prinuđen da koristi mnogo probranije i pažljivije izabrane reči i rečeničke sklopove. Promišljenije, istančanije, sofisticiranije… zagonetnije. One koje ne brbljaju kao na ulici provincijskog i urbanog miljea. Koje ne podražavaju previše prozni jezik ulice, i koji često pronalaze sticajem formalnih svojstava kratkoće i sažetosti forme, poetičniji jezik mnogo bliže samoj prirodi jezika stripa. Filozofije čak. Ezoterije, Sna. Jezika svojstvenog snu.

U malom sneva ono veliko, možda ono beskonačno. Najsveobuhvatnije. Nesaznatljivo. Ono čijom matricom smo određeni, opredmećeni… Neminivno tako mora biti i sa stripom, ali ne bilo kojim, već pre svega onim koji se od samog svog postanka obznanjivao u obliku kratke forme. Danas imenovan pojmom kratke priče. Pripovetke. U većini tiražnijih novina i kasnije časopisa igrao je ulogu dodatka u odnosu na kolumne plaćenih žurnalista koji su često za strip pisali nešto nalik scenariju. Nalik sinopsisu koji je služio najpre kao potka za virtuozne crteže obično perom i tušom realizovanih. Ali comiks se još nije imenivao kao short stories, kratka priča, odnosno pripovetka. Sve do šesdesetih i polovine sedamdesetih godina dvadesetog veka, i pojave strip časopisa ili ponekad samo časopisa kada je definitivno zadobila svoj legitimitet. Postbuntovničke šesdesetosmaške su bile posebno prepoznatljive i po tome što su na tadašnju strip scenu iznele formu takozvanog strip albuma uglavnom u tvrdom povezu po svemu nalik knjizi i kratku priču koja je prema svojstvenoj joj prirodi naglašavala ideju, misao, poruku, kritiku, poeziju… Junaci su odjednom dobili irelevantnu ulogu, a često su bili ismejavani kao na primeru (Tintina), zamotani u persiflatično ruho… Na tadašnjim naslovnim stranama dominirale su vrlo neočekivana dizajnerska rešenja i stripski netipične ilustracije i vinjete a umesto naslova najnovijih epizoda strip serijala imali smo imena poznatih i nepoznatih autora, među kojima je bilo i mnogo mladih neafirmisanih žena čija poetika se u mnogo čemu razlikovala od dominatne muške… Neafirmisanih buntovnih mladih ljudi, uglavnom iz Francuske, Belgije (domaje stripa) ,Italije i Španije. Pre svih, Francuske, jedne od retkih ako ne i jedine zemlje na svetu čije je ministarstvo za kulturu ulagalo u strip. Osim u oblasti stripa, postmodernističko doba iznedrilo je i mnoga tipično autorska ostvarenja u oblasti filma, muzike, slikarstava, književnosti, teatra… životnih stilova. Bilo je to, prema mišljenju mnogih uglednih mislilaca i teoretičara kulture i društva, poslednje doba u novijoj istoriji sveta, kada se sam sistem na kojem počiva društveni poredak dovodio u pitanje.Takozvani životni standard je bio na zadovoljavajućem nivou ne samo u Francuskoj već i u većem delu Evrope, ali se u medijskom prostoru sve predstavilo kao problem koja se najpre odvijao na socijalnom nivou; Ipak površnom planu kulturnog, političkog i duhovnog zbivanja.

Kontrola s pravom pobunjenog sveta iskazana je na intrigantan i lucidan način i na primeru Mebijusove kratke priče (pripovetke od 7 tabli, strana bez teksta) “Rock city”. Glavni protagonista ove priče namerno je odlučio da se liši života skokom sa oblakodera,ali pošto je ubrzo uhvaćen u specijalno za njega i slične njemu konstruisanu mrežu, ubrzo je priveden nadležnim vlastima koje nad njim obavljaju lobotomiju i reanimaciju kojom ga uskoro vraćaju u normalno nimalo pobunjeno stanje. Ono koje nikoga ne uznemiruje. Za one koji svakog dana konzumiraju televizijske sadržaje najraznovrsnijih saadržaja i žanrova među kojima su i oni muzičkog. Na koncu storije, na jednom od najpopularnijih TV-kanala gledaoci sa neskrivenim zadovoljstvom uživaju u najnovijem hitu sadašnje muzičke, rok zvezde u drugom za njih pažljivo skrojenom imidžu, dojučerašnjem buntovniku bez očiglednog razloga.

Svaka pobuna (ili revolucija) je već nadgledana i kontrolisana od strane nadležnih organa upotrebom budnih očiju medija koji je nakada davno bio ljudsko-božansko biće. a u vremenu nazvanim modernim- tehnologija.

Od tada do danas, kratka strip priča prešla je svojevrstan put evolucije od imidža nazvanog buntovničkim (revolucionarnim?) do imidža predstavljenog mehanizmima digitalnog tržišta kao nebitnog,neprivlačnog i ogromnoj većini irelevantnog.

Strah od smrti u obliku kratke priče prometnuo se vremenom u virtuelno-nestvarno-bekstvo u obožavanje duge priče.

IZVANKULTURA U NASTAVCIMA

Može li nešto biti izvan kulturne matrice? Izvan tela kulture? Naravno ne može. Ono što bi bilo izvan kulture, bilo bi ono nemoguće. Nevidljivo. Nalik licu stripa, na primer.

Strip je, jasno mi je konačno, ono nemoguće. Nepostojeće. Neostvareno. Nemišljeno. Neosvešćeno. Nesaznato. Neetablirano. Isprano. Novcem Zaprljano. Zagađeno. Sklonjeno. Spaljeno. Nestvoreno, Zamućeno. Tobož jasno. Zabavno. Atraktivno. Bezopasno, Ilustrativno, Svet mašte, Nestvarno, Skrajnuto…

Originalnost, kao apsolutna, nužno bi bila neprimećena. “Ne možete zamisliti goru kaznu, ako bi tako nešto bilo fizički moguće, nego pustiti čoveka u društvo, a da ga nijedan član tog društva ne primećuje“, pisao je svojevremeno Viljem Džejms. Mogu li ja strip biti nesrećniji? Ja koji sam toliko ulagao u slobodu kao preduslov smislenog postojanja svog sebstva. Smislom među smislom mnogih. Sanjao sam otvorenih očiju među retkim palim bićima ljudskim. Uvek sam među svetinom. Izdvojen iz gomile onih koji svoju snagu crpe iz nje. Koliko čežnji i neostvarenih snova među onim u čelik ostvarenim. U novac i fabrike i kapital. Među robovima raznolikih iluzija hodim i danas sam “zagledan u daljinu“. Naslov je jednog od onih strip ostvarenja koji nisu na vrhu top liste najprodavanijih.

Ja, Strip, sam postao roba. Zavisan najpre od tržišta. Ne svojom zaslugom tamo sam gde nisam. Pretvaram se da se slažem sa bolesnim od prosečnosti i normalnosti. Da mi nije do suza tamo gde se većina smeje i da mu nije do smeha tamo gde većina plače. Pretvara se da se ne pretvara da mu smeta prosečnost „dobrih” i „loših“. Da je Neko ko je igrao ulogu Nikog silom prilika. Neko ko se potpisivao imenom za koje nije verovao da je njegovo, ali koje ipak nastojao da ga, iz table u tablu, iz stripa u strip, ipak zavoli. Iz samo njemu znanih razloga. Medijskom slikom unižen, neshvaćen, naizgled voljen i ograđen provincijskom psihom gomile. Neko ko se neprestano žali da ne može da diše u lokalnoj močvari dakako ustajaloj. Od predrasuda, unapred progutanih slika, hrane osrednjih, predvidljivo unakaženih bolešću zvanom normalnost. Unakaženih postojećim obrascima palanačke smrti svake lucidnosti. Nemogućnosti svog raznolikog postojanja. Svoje neostvarenosti. Neko ko piše crtanjem i vice versa. U svetu lažno živih. Tobož budnih. Ljubaznih i punih razumevanja. Nasmejanih. Zaljubljenih u život. Ili u ono što se tako naziva. Pretvara se da nije koji jeste od kada zna za sebe.

Dati se književnosti u Kišovo vreme bilo je već suludo. Dati se stripu, njegovoj prirodi, u digitalno vreme jeste potpuno nezamislivo. Teško, retko, nezahvalno. Da to ne bi bilo, mora se, čak i ono, potčiniti, prilagoditi poznatim okvirima. Za sve fenomene originalnog već je ustanovljena scena ili platforma. Prigodni kanal koji može biti čak i sa nalepnicom avangardnog. Pripremljenom već na aktuelnim lokalnim akademijama i fakultetima. U skladu sa čitavom strukturom društvene hijerarhije, standardizovane okorelosti umetnosti ili kakofonije pod maskom tolerancije i slobode izbora.

Strip autori preinačeni u najamnike nisu ni avangarda ni alternativa ni meinstrim kulturnog establišmenta. Često, suviše često, nisu čak ni fusnota pop kulturnog vokabulara. U svetu digitalne estetike i etike i status fusnote kulture postao je teško dostižan.

U kulturi kao „odvojenoj sferi”(Gi Debor) strip kao odvojena sfera odvojene sfere možda jednog lepog dana u nekoj imaginarnoj budućnosti dobije tu čast da postane deo odvojene sfere. Za to vreme ostaje mu da i dalje igra ulogu teorijski neosvešćenog fenomena izvankulture. U nastavcima.

STRIP U TEHNO-LOGORU

„U stvarnosti, milje koji se malo po malo stvara, jeste u početku univerzum mašine, urbani univerzum. Ali to je još uvek sasvim površno. Sama tehnika je postala milje, u najpotpunijem smislu reči. To jest, ona sadrži mogućnost življenja, usmerava naše živote, ona nas potpuno okružuje i primorava nas da je spoznamo pre nego što spoznamo bilo šta drugo.”

Žak Elil: „Carstvo besmisla“

Sa napretkom tehnike i tehnologije, čovek prilagođavanjem na nju neminovno gubi dušu, ono metafizičko u sebi. Često gledam slike nastale pre revolucije industrijske. Gledam i ne mogu da se otmem utisku, kojeg sam danas posebno svestan, da je slika, čak i ako je nevešto izvedena, imala to volšebno svojstvo, uglavnom nemušto objašnjeno – svojstvo duše. Prema čijim obelžjima prepoznajemo ljudsko biće u vremenu pre revolucije industrijske. Možda zato što je duša bila „Bogom dano” svojstvo čoveka. Imala je mesta za svoj elegantno nesaznatljiv ples. Nije bilo masovno neodoljivih kradljivaca njenog neotuđivog prostora i predavanja čarima izumevanja ne/opipljive stvarnosti nestankom stvarnosti prve. Elektrifikacijom sveta, koji do tada znao samo za svetlost vatre, sunca, meseca, zvezda, sveće i lampe, kao i za svetlom kojom je, prema predanju, izabrani među ljudskim mnoštvom bivao ozaren milošću Božjom, stvarala se civilizacijskim procesom glad za ispunjenjem obasjanog uličnim osvetljenjem.

Umetnost drevnih vremena (primordijarna,crtačka… ) izgleda da je uvek imala sakralna svojstva. U skladu s njom vidim i istoriju stripa, delo strip autora, koje čitam najčešće ovim sažeto opisanim ključem. U ritualu čitanja, najpre, iščitavam strip ne previše mišljenim među jezicima najčešće mišljenim.

Tamo gde je masovnost – psihologija gomile – tamo je i laž. Privid stvoren obmanom. Tehnologijom za fabrikovanje laži. Elektronski mediji na čelu sa televizijom brzo i lako su preoteli pažnju čoveku gomile, pripadniku stada, danas tehno stada, ne samo pažnju stvaranu vekovima unutar tradicijom brušenih vrednosti i verovanja, nego i dušu. Metafizičko ja stvarano vekovima u kulturama koje su znale jedino za pismo piktogramsko.

Da biste prodali strip danas, morate najpre da se prilagodite tehno-svetu bez duše. Taj svet, tek pod tim uslovom, može vas prepoznati i prigrliti na svoje hladno srce. I pružiti vam osećanje ispunjenja. Hranu koja osnažuje vaš lepi ego. Kupiće vas, jer vi sebe ne videte toliko kao autora od koga ili kroz koga govori sve ili sveto, moguća celina koja je istina… koliko kao posledicu vulgarno materijalističke kulture, baš takve koja mrzi na dušu istine. U takvom poretku sve pa i strip – u svetlu pop kulture – neophodno je po svaku cenu neupitno održati u svesti nekritičke i zato konzumatorske većine. Najpre podeliti na žanrove: western – Naoružani pretežno mladi i lepi junaci na konjima; kriminalistilki – detektivi sa pištoljčinama u rukama; heroic fantasy – poluobnažene zavodljive i emancipovane (od čega?) heroine sa mačem; science fiction –monstrumi, vanzemaljci, svemirske letilice i naravno svuda odrubljene glave, krv koja, pod velom gotovo svih žanrova, lipti na sve strane; romantic comedy – lepuškasta amerikanka uglavnom malih (ali naravno lepih grudi), uglavnom zaposlena, zauzeta, emancipovana (od čega?) zaljubljuje se, kao po nepisanom pravilniku za ne samo američke žene, u obično takođe zaposlenog i prezauzetog muškarca 5 do 10 godina starijeg od nje, veća razlika u godinama je nesumnjvo znak bolesti, zar ne? Ljubav, pogotovo ona, ima granice… Izdavačima i konzumatorima, nadaju se možda će, nadaju se, ovakav artikl, biti koliko – toliko, isplativ. Što je u ovom postkapitalističkom korporativnom tehno-logoru na koncu ipak najbitnije. Dehumanizovane okolnosti postindustrijskog doba oblikuju i formiraju želje i potrebe dezintegrisane pseudo individue. Kada se dete od malih nogu podvrgne sub modo (pod uslovom) tehnici kako bi na vreme zavolela (introjektovala) ono što se upravo mora, onda će sve kasnije, kad „odraste“, ići kao podmazano. Kada uspešnog u industriji muzičkoj novinar jednog dana bude pitao „kako je uspeo“, on će, poput Brajana Adamsa odgovoriti: „ja sam imao sreće.“ Kao što će i strip crtač na slično pitanje odgovoriti slično.

Zašto bi i kako baš on, strip, ostao izvan igre; čisto, nedodirnuto ostrvo u moru laži?

Prvi sam koji bi iskreno voleo da je baš on, strip, okružen morem laži svog od digitalnih proteza (privida i obmane), ostao nedodirljiv u svom toplom zaštićenom gnjezdu. Uistinu bih voleo da je tako i da je ovaj sažet napis neubedljivo zasnovan. Voleo bih da nisam ništa shvatio, video, razumeo. Voleo bih da sam slep,gluv,nesvestan. Konačno bih bio srećan. Nasmejani optimista (malčice pospanih očiju, duha i uma) koji traži, ako ga već nije našao, gazdu da ga zaposli, kako bih se u njegovim i svojim očima osećao vrednijim. Poslušnim članom društva poslušnih.

Strip je mrtav!

Živeo majkrosoft!!!

Đorđe Milović

KER JESI I KER BIĆEŠ: KEROVI DUŠKA PAUNKOVIĆA

DUŠKO PAUNKOVIĆ književni je prevodilac s ruskog jezika. U Srbiji je promovisao više važnih autora iz ruske književnosti, od kojih su se neki prvi put pojavili na srpskom jeziku u njegovom prevodu (Jurij Mamlejev, Ljudmila Petruševska, Lidija Ginzburg i dr.). Sa bratom Zorislavom Paunkovićem priredio je i preveo sabrana dela Gajta Gazdanova u tri toma (2003-2004), Konstantina Vaginova u jednom tomu (2006) i samostalno je započeo projekat prevođenja sabranih književnih dela Konstantina Leontjeva u četiri toma (2008- ). Dobitnik je nagrada za književno prevođenje – „Jovan Maksimović” (1997), „Miloš Đurić” (2002, 2008), Nagrade grada Beograda (2005). Predsednik je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Duško je glavni i odgovorni urednik časopisa za prevodnu književnost „Mostovi“.

Stella polare donosi izvod iz Paunkovićevog neobičnog stripa Kerovi (čiji je pun naziv Diskretni šarm Kerova), a koji je objavljen 2015. godine kao autorsko izdanje. Od tada do danas ništa se nije promenilo, te su tako Kerovi sve aktuelniji.
Gaspard de la Nuit
Duško Paunković

PROŠAO VOZ (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

PROŠAO VOZ

Imala je temperament ljute papričice. Impulsivna, zapaljiva, nestrpljiva, olaka da prsne u smeh i odlepi od besa. Na neki način je ta vruća dinamičnost bila i prednost, lako je pravila unutrašnje slalome iz neraspoloženja do raspoloženosti. S druge strane i nije. Duševno nigde nije boravila dovoljno dugo da bi se skupio otežali talog koji bi je doveo do nekog trajnijeg zaključka i, samim tim, do unutrašnjeg smera.

Sve do jednog dana.

Bila je besna, vruće besna. U toj trzavoj, unutrašnjoj mahnitosti bila je potpuno neprisutna u svetu van svoje glave. A vozila je, u tom trenutku, kola. Bomba u najavi. Zazivanje Stvarnosti koja ju je klepila, bukvalno i simbolički, jednom rampom.

Posle konflikta gde nije znala i nije htela da odustane, ostala je zarobljena u začvorenosti koju je samo fizički ostavila za sobom. Njen um je uobličio privid „rešenja“ koje ju je teralo da vozi što je, suštinski, bilo samo ulančavanje nesmirenosti materijalizovane u neracionalnoj potrošnji goriva. Kao, vidi lep krajolik, mada se mrča od bora između njenih obrva samo oštrije ocrtavala dok je mehanički pratila put.

Lokalna pruga i škriputava rampa. Spoljašnja scenografija koja je za nju imala težinu scenografije jedne video igrice. Proći će, pomislila je. I prošla je prugu. Taman dok joj rampa s druge strane nije preprečila put. Munjeviti mehanizam racionalizacije joj je došapnuo: ništa, rikverc.

Kad ono – opet rampa.

Ovaj put, iza nje. Shvatila je da je u klopci. To saznanje bilo je potcrtano tromim zvukom lenje lokomotive. Lenje ali dovoljno brze da shvati da je blizu. Previše blizu. Shvatila je komičnu apsurdnost situacije u kojoj se našla kada joj je u kadar uletelo zbunjeno i prestravljeno lice lika koji je sedeo u svojim kolima nasuprot, sa bezbedne strane. U trenutku je bila svedena na prestravljeni instinkt životinje koja čeka. Nabila se kolima što je mogla više napred, koliko joj je dozvoljavala neumoljiva prepreka. Zažmurila je. Mrzela je sebe što je toliko nemoćna i bila izbezumljena tolikom banalnošću svoga kraja. Prolazak voza je osetila kao vetar u vidu jeze koji joj se peo uz kičmu uz vrat i, činilo joj se, bukvalno dizao kosu na glavi. Cela se tresla. Svaka ćelija organizma podrhtava je u tim mikro-trzajima. Želela je da nestane, i fizički, kao što je osećala da je unutrašnje poništena neposrednošću Smrti koja se iznebuha pojavila.

Ostatak dana je provela u magnovenju. Osetila je da je balon samorazumljivosti koja ljudima inače omogućava da budu nekakvi, ono što se uobičajeno naziva „biti normalan“ za nju više ne postoji. Sve je osećala na golo. I bila je prestravljena. Posramljena. Svojom nebitnošću. Svojom drskošću da misli da joj je išta zagarantovano. Makar to bilo i golo postojanje.

Činilo joj se da se mehanički tok svakodnevice ruga toj njenoj prisilnoj preosetljivosti. I dalje se moralo jesti, pričati, biti, i dalje je postajao neki spisak „obaveza“.

– 300 grama trapista, molim vas.
– Komšinice, da vam nasečem?
– …
– Komšinice?
– Da, da, može… Nego, je l vi znate kako lako može da se umre?
– (?) Oćete ovaj, na popustu je.

Foto: A. Vasiljević/Politika

Eva Ristić

СЦЕНАРИЈИ (ИВО ГЕРАНДИ)

Превела с бугарског Оливера Драгишић

СЦЕНАРИЈИ

Оштар и чудан звук телефона тргао га је из сна. Било је четири после поноћи, а покушај да са њим успоставе везу – тринаести за десет секунди, тако је показивао светлећи екран. Пробудио га је последњи звон. Број је био непознат.

– Да? – полусвесно се јави – ко је?

– Ви луди! Жели нестанак врста!!! – узврати му непознати, метални глас чудног акцента.

– Ја… – прекиде везу, окрете се на другу страну и заспа.

Спокој му наруши нова звоњава, узнемирујући га још снажније. Хоће ли тај телефон већ једном престати да звони. Окрете се и узе га.

– Да! – рече будан и потпуно изнурен.

– Стани одмах! – зачу се с друге стране.

– Молим? – није баш разумео.

– Ти водиш Додолу? Јесте ли ви полудели? Или станите или ћемо вас ми зауставити! – испали неко са друге стране.

– Каква Додола? Нисам никаква Додола! Ја сам доктор Докторов, режисер… – разговор је постајао све чуднији и све непријатнији. – Шта могу да учиним за вас у ово доба? – био је нестрпљив.

– Стопирајте одмах! – тон са друге стране му је говорио да побуна неће бити толерисана.

– Шта да стопирам? – доктор није разумео.

– Кишу! – категорично узврати глас.

– Какву кишу? Па овде два месеца није падало… – доктор није могао да верује – јесте ли побркали нешто?

– Где сте ви сада? – уместо одговора, глас поче да запиткује.

– У кревету – предаде се доктор.

– Место! – прецизирао је глас.

– Герман – додао је оклевајући – Бугарска.

– Шта радите? – саговорник је био незадовољан.

– У сред сам снимања! Првенац… – објасни режисер мало збуњено.

– Управо тако! Или то одмах зауставите или се немојте бунити због последица. – плашио га је глас.

– Је л` ја? – не издржа он – Јесте ли ви добро?

– Шта си радио јуче? – упита глас.

– Увежбавали смо са неком децом…

– Тринаест пута! Хеј, тринаест пута… – прекину га оштро.

– Не разумем вас!

– Тринаест пута сте поновили ритуал. Без паузе…

– Какав бре ритуал, идиоте! Увежбавамо сцене с децом да би све прошло без проблема пред камером…

– Признајеш! Ово је рат! – чуђење из слушалице је било непатворено.

– Шта признајем, свињо јебена! – изругивао му се режисер – Снимамо филм и по сценарију дете треба да иде правац кроз двориште да стигне до деце која певају народну песму. Отварају прозор и поливају га водом с прозора. Требало је да буде Петко, али се разболео пре недељу дана. Марија га је заменила.

– Она Додола! Идиоте један. Упозорен си – престани или…

– Шта се бре дешава са вама, ово није реално… – одсечно одговори доктор Докторов и залупи слушалицу.

Од лудака спаса нема. Како ли су уопште пронашли његов број? Случајност. Небитно. Помисли да промени број. Сави се и слатко, слатко утону у сан.

Ујутру рано устаде и припреми се. Поздрави се са филмском екипом. Мала Марија је стигла са мајком, нашминкана. Каснили су са сценаријом и било је потребно убрзати ствари, да се надомести губитак. Док су припремали камеру и дивили се Маријиној зеленој кошуљи, доктор Докторов извуче њену мајку мало у страну.

– Хвала вам још једном. Марија се одлично сналази. Не знам шта бих без вас. Много ценим вашу помоћ. Купили сте јој дивну зелену кошуљицу. Баш таква нам треба. Вода ће бити топла да је не прехладимо. – објасни брзо осмехнутој жени. – Ево и документа о којем смо разговарали: да се као Маријина мајка не противите употреби њених кадрова у процесу пројекције и монтаже у играном филму…

– Наравно, одмах! – рече жена тражећи оловку – иако сам јој само тетка!

– Ево, изволите – одговори доктор Докторов – Тетка?

– И много сам вам захвална. Ви сте таква радост за Марију. Живнула је због вас… престала је била да се смеје након смрти својих родитеља. – жена потписа и врати оловку. – Треба чешће да гледате на телефон, звала сам вас неколико пута, али ви нисте одговарали.

Доктор Докторов запрепашћено извади телефон и сети се да му је звук био искључен од јуче. Но… касније ће размишљати, сада је било потребно да се концентрише на снимање. Баци поглед на телефон. Имао је двадесет пропуштених позива и низ обавештења. Хтео је касније на сваки да одговори. Нови СМС јако засветли и он прочита: “Нисте одустали од `Додоле`! Наша планета-киша-још десет година-Потоп! Еволуција вас враћа”.

Докторова су позвали на радио док се грчио покушавајући да искључи телефон. Колико тешко се скрола по овоме… с перајима.

Иво Геранди

МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, ДрскостОдбрана ДанајацаДаг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене.
Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани.
Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.

ЈОВАНОВО ПИСМО

Прошло је већ осамсто, скоро деветсто дана
Како сам последњи пут с неким преноћио
Оно
Да заспимо увече заједно и
Ујутро заједно осванемо
Тај број расте и притиска ме
Огледало моје
Дубоке усамљености

Не сећам се да сам те икад сањао
До ноћас
Били смо у стану који личи
На стан у којем сам одрастао
И био је велики кревет у који су се многи
Наређали као виршле
Мушко, женско, деца
Изненада сам, ушушкану
Другу здесна
Угледао и твоју главицу, Селена
Ошишана си била скоро на ћелаво
Поглед ти је застао на мени
И појавио се онај твој осмех
Од милине су ми засузиле очи
И уздрхтале груди
Са свима сам те упознао
Са сестром Патрицијом
Са снахом Матилдом
С братаницом Леом
Чак и с мајчиним духом
Мајчин дух био је неочекивано циничан
Види нашег Јована
Ко би рекô да ће наћи
Овако младо чељаде

А онда је устало неко дете које је у том
Великом кревету лежало на самој ивици
Поред тебе
И ја сам дошао и легао
Обгрлио те
И правили смо се да спавамо
А знали смо да нећемо заспати
Све што јесам слило се
У непрегледан предео нашег додира

Видели су да смо будни
Да жмуримо невешто
Јутро је већ било и бука
Питао сам те тихо да ли би путовала са мном
Прво си рекла да би
Ја сам се зачудио
Па смо устали
И ти си рекла да ипак не можеш
Тепих је био прљав
Папирићи, слама и покоји мољац
Тамо где путујем чека ме исто неред
Рекао сам ти
Кад би могла да ми помогнеш
Селена
Кад би могла да ставиш само
Једну тачку
Да пресечеш
Ову страшну реченицу
Од осамсто, деветсто
Ноћи самоће.

* * *

ИЗА ОГРАДЕ

Неколико пута за две-три недеље
Сањао сам како лежим поред танушне ограде
Иза ње
Мало мени повише главе
Бдије лав
Само главу му видим
Он риче или ћути
Добио сам уверавања да никако
Не може да пробије ограду
И ја и верујем
Али бих се, ипак, померио

Лежим на леђима
Само бих се преврнуо на бок
Или на стомак
Него кад он зариче
Руке ми онемоћају
Не могу да их подигнем
Између стомака
Који више није мој
И ногу које не могу ништа
Не постоји спона која би
Покренула тело
Непомичан сам

Више ме брине парализа
Коју његова рика изазива
Него само његово присуство

Али онда се у сну појављујеш
Ти
И кажеш: ах, овде има шах
И ја те питам
Зар си и шахисткиња била
Јесам
И такмичила сам се неколико година
Стигла до мајсторског кандидата
Али шах је
Утицао на мене... знаш
И онда напућиш усне
И кренеш да звиждућеш
И кажипрстом кружиш око уха
И гледаш у плафон
И драга си ми
Неописиво.

* * *

СВАКИ ПУТ СВЕ СИ ЛЕПША

Сваки пут све си лепша
Увек у теби нову видим боју
И чујем нови тон
И некако си ми увек мекша
И све више те грлим кô своју
Ја постајем он

И кад те гледам у очи
Том гледању нема краја
Кад причу као девојчица срочиш
Нова нас нит блистава спаја

Слични смо или исти
Само си ти лепша
И паметнија од мене
А обоје смо чисти
Отворена је бреша
Што светлост дели
Oд сене

Ако не могу за тебе да живим
Хтео бих бар за тебе да умрем
Уштвењак шестокрили
Слупаћу крила
Tо бар умем

Никад се немој чудити
Љубав је једном у веку таква
Ништа ти неће наудити
Заувек бићеш као мед слатка.

***

ВИОЛЕТА

Где му је срце
Тамо је и благо човеково
Стави благо своје у рај
Тако су те речи
Назарећанинове гласиле
Ако нису погрешно преведене
Питала ме баш драга
Пре неки дан
Како тумачим те речи
Али где је срце
У Аризони
У расходованој приколици
Поред пијане самохране мајке
Крећете се по пустињи
Ти и она
Узимаш ствари у своје руке
Имаш осамнаест лета
Постајеш обична жена
Дакле порно звезда
Показујеш свету
Дојчице које личе на
Банкине поред
Млечног пута
И салце на стомаку
Стрије имаш а тек си пунолетна
Далека је дубина у твојим очима
Секс ти је овлашна занимација
Но посао ваља озбиљно схватити
Или је то пут ка рају
Рад ослобађа
Рај ослобађа
Преговараш са степдедијима
Све време си ЈИП
Јака
Изолована и
Посебна
Ниси ти само личност
Твоја душа је стара
Убијају те у двадесетој години
У црним си кесама
У пртљажнику једног од оних
Великих америчких аутомобила
У црвено-жутим пустошима
Где су снимани вестерни.

***

ЖЕЉА

Родила сам се у варошици коју су медведи крстили
А завршила међу четинарима
Ни дим ни смрад ми не сметају
Него људи овде
Никад се нисам потрудила
Ни реч једну њиховог језика да научим
И одавно већ желим да одем одавде
И радим на томе
Ако случајно као Црвенкапица
Побегнем из овог безличног места
И зађем у шуму
Загубим се
Натаћи ћу се на твоју жилу
Ох, немој то да ми радиш
Немаш представу колико те желим.

* * *

МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ

Опет се сећам тог дугог писма
Које си ми послала из манастира
И слике на којој стојиш
Лицем окренута објективу
У белој мајици без рукава
А десну руку пружаш уназад преко ограде
Оне коралске
Као на родеу
Само што унутра нема ни каубоја
Ни коња ни бика
Него јарац један
Одмах сам се питао
Откуд јарац у манастиру
Зар није он анимални
Пандан нечастивом

Ти знаш колико поштујем Цркву
И да се клањам кад видим како
Неко гојазно Преосвештенство
Улази у џип
И да Његову светост актуелну
Волим јер слуша Смак
Обичан ђакон кад улицом ходи
Подижем обе руке
Заустављам пешачки саобраћај
Као да пролази хитна помоћ

Из манастира си се вратила измењена
Мрачна сумња пробудила се у теби
Само си једном нешто
Прозборила, тихо
Где се побојах да си
Изгубила веру

Изгубила се и та слика
Где пружаш руку
Да помилујеш јарца
Сјај је брзо
Чилео из тебе
Кô да га сисаљкама
Лакомо упија
Мистериозно ходочашће.

* * *

ЗЕМЉА БЕЗ МАСЛИНА

Страбон у Географији цитира Онесикрита
Који каже да сте старе и од болести изнемогле
Избацивали из кућа
Као плен псима
Који су у вашем језику
Били као навијачи Партизана
Гробари
Тако сте звали
Најбоље човекове пријатеље

Градови су вам споља изгледали бели и беспрекорни
Али су били пуни костију
Дошао је мали човек из Варварина
Или Пеле
Укинуо ваше дивљачке обичаје
Да би увео своје

Све је код вас могао да узгаја
Што и код куће
Само маслине око Окса нису успевале
Па вас је сад он, гост, бацао псима
Можда љут због маслина

Погнутих глава и дубоких очију
Кренули сте на запад
И настанили се на Жумберку
Озаљ је постао ваш нови дом
Скривени у својим необичним бојама
Лаког корака
Тешких костију
Снашли сте се у вечној туђини

Тако си ти
Кад сам те питао
Шта сте ви
Одговорила
Нас има свуда.

***


АУСТРОУГАРСКА СТРАТЕГИЈА У БОСНИ. О КЊИЗИ ТОМИСЛАВА КРАЉАЧИЋА (Петар Драгишић)

Пред нама је поново једна од најважнијих књига наше историографије. Овај легат сарајевског професора Томислава Краљачића је дело у којем пише све, својеврсни кључ за дешифровање најопаснијих балканских тајни и упутство за разумевање живота који смо живели, који живимо и који ћемо живети. Иако први пут објављена пре више од три деценије, она је актуелнија и потребнија него онда када је настајала. Краљачић је родом из Црне Горе, завршио је Учитељску школу у Сремским Карловцима, а затим се, после неколико година потуцања по школама у беспућима централне и источне Босне, домогао Филозофског факултета у Сарајеву, на којем је почетком осамдесетих и докторирао са темом Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903). Неколико година касније ова теза је са непромењеним насловом била објављена. Краљачић је публиковање своје књиге тек мало надживео. Избегао је у лето 1992. године из ратног Сарајева, радио годину дана на Историјском институту у Београду, па умро септембра 1993. године.

Књига Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903) доживела је три издања. Последње 2017. године (Catena mundi).

Сада о књизи.

КОНТЕКСТ

Пре своје минуциозне анализе Калајевог поретка у Босни и Херцеговини Краљачић детаљно образлаже међународне факторе окупације Босне после Берлинског конгреса, односно мотиве Беча за отпочињање ове балканске авантуре. Према Краљачићу, улазак Аустроугарске у Босну је, с једне стране, требало да спречи њено будуће уједињење са Србијом и Црном Гором. Оваква синтеза створила би у централном делу Балкана својеверсни Пијемонт који би привлачно оделовао на остале Јужне Словене у Хабзбуршкој монархији, доводећи у питање њену целовитост. Осим тога, ова акција је била и у фунцији обуздавање руског утицаја на Балкану. Ондашњи шеф аустријске дипломатије, Ђула Андраши, сматрао је да би стварање такве словенске државе ојачало руске позиције на Балкану. Јачање словенских и православних позиција виђено је, дакле, у Бечу као потенцијал руске превласти на Балканском полуострву, па је та идеја водила аустријску политику не само у Босни, већ и другим деловима Полуострва. У мемоару шефа аустријског генералштаба Бека, наглашена је намера да Монархија искористи “грчке, албанске и муслиманске елементе” против “јужнословенских”. Аустроугарску крајем деветнаестог века на Балкану, дакле, није занимала само Босна. Истовремено се ишло и на албански фактор, у чијој се еманципацији такође видело средство за супротстављање српском, и посредно, руском утицају. О томе смо већ писали у анализи књиге Душана Фундића (ОВДЕ).

Тако су крајем деветнаестог века синхронизивано отпочели пројекти формирања босанске и албанске нације. Њима је руководио труст мозгова у Бечу, предвођен генијалним инжењерима балканских душа – Лајошем Талоцијем и Бенјамином Калајем. Овај тим је деловао кратко, али ефикасно, па је за собом оставио две нове нације и отворио читав низ криза, које до данас дестабилизују овај део Европе.

Калај самосталност Босне није сматрао одрживом, сматрајући колонијални статус њеном судбином. Тако разумемо један његов говор, у којем је, поред осталог, рекао: “Ова земља и овај народ ипак су осјећали, што показује историја, да ту специјалну индивидуалност могу одржати само онда, ако се на неког много моћнијег ослоне. Некада је то био византијски цар, потом угарски краљ, затим султан и сада је то аустријски цар.”

КОЛОНИЈА И ЊЕН ИДЕНТИТЕТ

Основна полуга Калајеве политике у Босни и Херцеговини требало је да буде синтетичка босанска нација. Отуда је овај пројекат представљао централни стуб његове босанске стратегије. Босанска нација није виђена као заједница босанских муслимана, већ као целина која би обухватила и босанске Србе и Хрвате, односно заједница све три вере. У ту сврху Калај је предузео низ мера за слабљење српског идентита у Босни, али је прижељкивао и постепену конверзију босанских муслимана у католичанство. Тежио је, пише Краљачић, вестернизацији Босне, односно имплементирању западних идеја, које би “могле бити домаће у једној источној средини”. У исламу је видео “сметњу бошњаштву”, чињеницу која није својствена бошњачком бићу и везује га за османско наслеђе. Мост ка католичанству требало је, сматрао је Калај, да представља еманципација муслиманских жена.

Бењамин Калај

Ипак, деисламизација босанских муслимана није била први циљ Калајеве управе, већ пре план за неку даљу будућност. Приоритет је био десрбизација Босне, односно пацификовање Срба, њихово уклапање у босанску “замишљену заједницу”, као и одстрањивање преосталих српских елемената из идентитета босанских муслимана. У ту сврху аустријска окупациона администрација предузимала је различите мере, пре свега у области безбедности, просвете и културе.

Окупациони режим енергично је настојао да онемогући муслиманско-српско приближавање, које је, истиче аутор, било посматрано као потенцијално највећа претња успостављању окупационог режима у Босни, и оријентише муслимане према Хрватима. Краљачић цитира део из царске инструкције команданту аустријских окупационих трупа: “Затим Вам се препоручије да доведете мислимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спријечите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом , које треба да се најоштрије надзире (…)” У такве намере уклапала се и тежња аустријског окупационог режима да се муслиманима наметне латиница, односно да се потисну два писма којима су се они до тада служили: арапско писмо и ћирилица.

Одвајање Босне и Херцеговине од српског утицаја било је и физичке природе. Краљачић пише да су окупационе власти успоставиле “енергичне мјере надзора над црногорском и србијанском границом, које ће довести до готово потпуног затварања саобраћаја између Босне и Херцеговине и ових земаља.” Није се, међутим, стало на томе. Осим људи заустављане су и идеје. Дрину је тешко прелазила српска штампа, а забрањиване су и политички неподобне књиге штампане у Србији. Краљачић наводи неколико примера. Књиге Српска историја (Михајло Јовић) и Историја српског народа (Љ. Ковачевић/Љ.Јовановић) су биле проскрибоване јер су у њима “традиције српског царства Немањића тенденциозно приказане”. Због “агресивног и тенденциозног садржаја” забрањене су и књиге Панте Срећковића Српска историја са сликама и Историја српског народа, а забрањена је била и Историја Срба Милана Убавкића.

Нови босански човек изграђиван је пре свега у школском систему. О дидактичким намерама окупационог режима најбоље сведоче школски уџбеници. Према Краљачићу, циљ наставе географије био је изграђивање “осећаја везаности Босне и Херцеговине за Аустро-Угарску”, односно изграђивање “поданичког менталитета”. Програмом наставе историје, којег је саставио Лајош Талоци предвиђено је наглашавање историјског права Аустро-Угарске на Босну, при чему је окупација требало да буде приказана као чин који “треба да обезбиједи мир и равноправност свих конфесија”. У уџбенику за трећи и четврти разред основне школе Босна је приказана као посебан ентитет у којем живи босански народ, састављен од људи три конфесије. На њеним границама насељени су Срби и Хрвати. Уџбеник је подвлачио богумилско порекло муслимана. Критикујући један уџбеник историје за средње школе, Талоци је инсистирао на елиминисању средњовековних митова, у којима је видео “квасац за хетерогена национална схатања”.

У разбијању митских представа о српској историји у настави посегло се и за српском критичком историографијом. О томе Краљачић пише: “Интересантно је да режим уноси у школу и нека дјела српске критичке историографије која је сматрао погодним за разбијање извјесних традиционалних и романтичарских схватања на којима је храњен српски национални покрет (…) Тако је, на пример, Кучера (цивилни адлатус Хуго Кучера – П.Д) тражио од Калаја овлашћење да Земаљска влада набави за потребе школе одговарајући број примјерака Монтенегрине, чији је аутор био оснивач српске критичке историјске школе Иларион Руварац. Овај захтев Кучера је мотивисао тиме што су у споменутом дјелу ‘легенде које су изаткане о јуначком народу Црне Горе разорене непартијском оштрином историчара’. Можда је и то дјело утицало да се Руварац нашао међу владиним кандидатима за мјесто бањалучког митрополита.”

Тешкоће у етаблирању босанске нације подстакле су окупациони режим на размишљање о плану Б, односно подршци хрватском фактору у Босни, насупрот Србима, безнадежно оријентисаним према Истоку. Док се у Србима видела конкретна претња, прозападни Хрвати виђени су као безопасни по интересе Монархије. Краљачић цитира једно Калајево писмо из 1902. године: “Посматра ли се питање са тог становишта, мора се доћи до увјерења да хрватске тежње, ако се буду исправно усмјеравале, неће никада постати опасне за нашу монархију, напротив, значиће за исту појачање, али са српским аспирацијама стоји управо супротно.”

Из тог разлога прижељкивало се приближавање Хрвата и муслимана на, тврди Краљачић, “политичкој и хрватској националној основи”. У контролисаном листу Освит објављен је 1899. године приказ једне књиге тројице чешких аутора у којој се констатовало да ће се, ако буду морали да се определе, босански муслимани окренути Хрватима јер су са њима “одвајкада добри пријатељи” и зато што “једино Хрвати могу мухамеданску своју браћу повести у коло европејске културе”.

ЗАКЉУЧАК

Калајева епоха трајала је кратко, али су њени плодови надживели њеног предводника и монархију коју је он представљао. Констатујемо да су обе варијанте решења муслиманског националног питања (политичка босанска нација или повезивање босанских муслимана с хрватским фактором) имале барем три заједничке компоненте – покушај маргинализовања српског фактора у Босни и Херцеговини, темељно антагонизовање босанских муслимана са геополитички непоузданим Србима, као и чврсто везивање Босне за германски/западни брод. До данас те чињенице представљају црвену нит босанске стварности. Опредељење великог броја босанских муслимана у Другом светском рату за Трећи Рајх и НДХ (о томе смо писали ОВДЕ) само је, дакле, гласни ехо Калајевог идентитетског инжењеринга. Чак и површни посматрачи босанских прилика препознаће виталност Калајевог наслеђа и у данашње време.

Featured image: Nordlager bei Mostar während des Bosnienfeldzugs 1878, Gemälde von Alexander Ritter von Bensa und Adolf Obermüller (Wikipedia)

I OVI VOJNICI… DA SE NE LAŽEMO, TU SU (NIKOLA PILIPOVIĆ MANIK)

Umetnici dolaze sa ugašene zvezde. Sa zemlje se vidi njen sjaj, ali nje nema. Ako dolaze iz mesta koje više ne postoji, kako onda umetnici da opravdaju svoje postojanje na zemlji? Većina ljudi je u pravu kada misli da su umetnici greška prirode i društveni višak. Rekao bih – paradoks. Umetnici su izaslanici jednog sveta koji više nema svoje bilo je, ali više nije, dakle – nema vreme. Ponekad se kaže za nekog umetnika da je “bezvremen“, u smislu da će biti uvek aktuelan, ne samo dok živi i stvara. Između vanvremenskog i aktuelnog nema nikakave dihotomije. Jedna slika u sebi sadrži sve slike koje su naslikane jer i ovaj tren u sebi sadrži svu prošlost i svu budućnost univerzuma. Retki su umetnici koji su svesni činjenice da slikaju u večnom “sada“ i da njihov rad nije ni lep, ni značajan, da nema cenu … Beskrajno dragoceno i beskrajno ništavno susreću se u jednoj tački egzistencije koja se zove kreativnost.  Umetnik oseća da kreativnost menja svet. Pošto zna odakle je, umetnik zna i šta radi i gde ide.  Nikola Pilipović, umetnik iz epruvete – završio je razne umetničke škole i stekao različita iskustva. Baveći se crtanjem više od pola veka on je naučio da uživa u radu. Sa umetnicom Marijom Vauda 1999. osnovao je umetničku grupu MANIK (MA/rija+ NIK/ola) i pod tim imenom, po potrebi, grupa izlaže. Ili pokazuju svoje radove pod drugim imenom. Kako se Nikoli, umetniku iz epruvete, njegovo biološko vreme bliži odlasku na zvezdu koje više nema, tako mu svaki rad postaje, u vremenu dok ga radi, poslednji rad. Zahvaljujući Oliveri Dragišić deo tih “odlazaka“ možete da vidite u njenom reprezentativnom izboru.

Nikola Pilipović rođen je 1957. u Kikindi. Diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnihumetnosti, katedra slikarstvo 1986. u Beogradu. Član ULUS- a. Ima status samostalnog umetnika. 

IZNENADA, SHVATAM DA SAM SREĆNA (DŽEJN KENJON)

Džejn Kenjon (Jane Kanyon, 1947-1995), rođena je u gradu En Arbor u Mičigenu gde je završila osnovne i postdiplomske studije. Tokom studija je upoznala američkog pesnika Donald Hola koji joj je bio predavač na fakultetu. Nakon udaje za njega sele se na farmu u Nju Hempširu gde je provela ostatak života. Objavila je četiri zbirke poezije i zbirku poezije Ane Ahmatove koju je prevela na engleski jezik. Posthumno je objavljena još jedna zbirka njene poezija kao i knjiga eseja i članaka koje je tokom života objavljivala u časopisima.
Objavljene knjige:
From Room to Room,1978; The Boat of Quiet Hours, 1986; Let Evening Come, 1990; Constance, 1993;
Otherwise: New and Selected Poems, 1996; A Hundred White Daffodils, 1999; Twenty Poems of Anna Akhmatova, 1985.

Pesme donosimo u prevodu Danijele Jovanović
Sređivanje ormara

Ovo mora da je odelo koje si nosio
na sahrani svog oca:
sako
prašnjav, posle devet godina,
i tragovi vešalice na ramenima
koji se spuštaju kao linije
na ženskom stomaku posle
rođenja deteta, ili kao
uglovi
tvojih usana dok me gledaš
kako trapavo pokušavam da vratim odelo
tamo gde je bilo.


Kaputi

Videla sam ga kako izlazi iz bolnice
sa ženskim kaputom preko ruke.
Jasno je, neće joj trebati više.
Naočare za sunce nisu mogle da sakriju 
njegovo vlažno lice, pometnju.

Kao da se ruga, dan je bio lep,
blag za decembar. Ipak,
zakopčao je kaput i uvezao
kapuljaču ispod brade, spremao se 
za večnu hladnoću.


Udvarač


Ležimo leđa uz leđa. Zavesa
se podiže i spušta,
kao grudi nekoga ko spava.
Vetar pomera listove javora
koji otkrivaju svoju svetlu stranu
okrećući se svi odjednom
poput jata riba.
Iznenada, shvatam da sam srećna.
Mesecima, ovo osećanje se 
prikradalo i svraćalo na kratko
poput stidljivog udvarača. 


Čistina


Pas i ja se probijamo kroz obruč
kleke s koje voda kaplje
da bismo došli do čistine visoko na brdu
gde sam ga pustila s uzice. 

Izvija se, njuška između čuperaka mahovine;
grančice pucaju pod njegovom težinom; prevrće se
i trlja vilicu po tlu punom aroma;
isplazio je ružičasti jezik.

Cele noći kiša je natapala zemlju i sada brdo
ispušta uzdah olakšanja, miris
tople zemlje... Trska je porasla
za čitav palac od juče,
paprat se razvila; čak i da pokuša
jorgovan pored ambara neće
uspeti da ne procveta danas.

Čeznula sam za nežnim zelenilom proleća,
i zovom belogrle laste
koji je na granici nepristojnog. Znaš li –
otkad si otišao
sve što mogu da radim
jeste da čekam da mi se vratiš. 

ГОЛИ OТОК, ЊЕГОВЕ ЖРТВЕ И ЊЕГОВИ ТВОРЦИ (Горан Милорадовић)

Мрежа концентрационих логора за политичке противнике, која је постојала у социјалистичкој Југославији, а од којих је најпознатији Голи оток, један је од важних историјских феномена који још увек није у потпуности истражен. С једне стране, ти логори су остали у сенци совјетског ГУЛАГ-а, а с друге – Запад није имао интереса да отвара то питање и тиме слаби Јосипа Броза Тита, чији режим је био важан део система безбедности у Европи током Хладног рата. У међувремену, Југославија је нестала са политичке мапе света, а последњи преостали актери догађаја из средине XX века полако силазе са историјске позорнице. У време док су ти логори постојали били су прворазредна државна тајна. После гашења мреже логора 1956. године, на власти је и даље био режим који их је успоставио, а службена документа о тој теми су се и даље налазила у поседу Управе државне безбедности (УДБ).[1] Ипак, средином осамдесетих година XX века почињу да се појављују књиге и новински чланци који се баве том осетљивом темом. Од затварања логора до данас ни један научник није детаљно истражио тај феномен, а прве, неповезане и непроверене податке о Голом отоку, изнео је историчар Владимир Дедијер.[2] Више од тога није се ни могло очекивати, јер је међународна политичка констелација, која је довела до одлуке о формирању логора, постојала до распуштања Варшавског пакта. Југославији су деведесете године XX века донеле распад и грађански рат, тако да су историјска истраживања умногоме била запостављена.

Прошло је преко пола века од оснивања тог злогласног логора и већина логораша и њихових чувара више није међу живима. Упркос томе, мишљења о њему су и даље подељена, а дубока нетрпељивост, која је владала између логораша и њихових иследника, оставила је траг на виђења и тумачења те теме. Није тешко разумети зашто је то тако. Један од организатора логора је касније говорио: „Био сам цар, цар царева, шахиншах, бог богова и све то заједно, а ако баш инсистирате на том ‘главни’, онда ћу вам открити: био сам главни за Голи оток и све логоре за изолацију политичких губаваца. Био сам господар живота и смрти, али то нисам злоупотребио. Био сам Бог Саваот. Тако је морало бити. Алтернативе није било. Понављам да ту неограничену власт нисам злоупотребио. Спасавао сам државу од помахниталих бандита. Ни брата нисам поштедео. Кад је окренуо леђа партији, престао је да ми буде брат.“[3] Рекло би се да је „главни“ уживао у значају улоге која му је запала. Сасвим је другачије било виђење једног бившег логораша са Голог: „Све је то ужасан подлачки злочин којег се титоизам никад неће опрати. Ти подлаци су пролили толико крви да би њоме сваког јутра могли да се умивају и да перу зубе, а неки од њих, као Јово Капичић Капа, као недавно умрли Веселин Булатовић и још живи Бранко Дамњановић, и још неки, имају је на души толико да би њоме могли да напуне своје кућне базене, па да у томе ради одржавања кондиције пливају.“[4] Тако, или врло слично, на ту тему су гледали и други учесници тих догађаја.

*   *   *

Крајем четрдесетих година у Југославији је формирана мрежа логора ради изолације комуниста и других њених грађана који су подржали резолуцију донету на Другом саветовању Коминформа у Букурешту 19–23. јуна 1948. године.[5] У том документу, чији пуни назив гласи Резолуција Информационог бироа комунистичких партија о стању у Комунистичкој партији Југославије, оштро је критикована КПЈ, а Тито, Кардељ, Ђилас и Ранковић су директно оптужени да воде политику супротну идеологији марксизма-лењинизма и непријатељску према Совјетском Савезу. Дискусије и изјашњавања у вези са Резолуцијом довели су до политичког подвајања унутар КПЈ, што се брзо пренело и на стуктуре безбедности и цело друштво. На покретање сукоба између југословенских и свих других комуниста, а онда и унутар КПЈ, пресудно је утицао међународни контекст. Када су топови заћутали, отпочео је процес раздвајања европских држава у два геополитичка блока, који су се све више међусобно супротстављали. Југославија је, из геостратешких разлога, своје место нашла у склопу западног система безбедности, иако је била социјалистичка држава. Због тога је неки аутори називају „аномалијом“ Хладног рата. Да би Југославија остала компактна и ван совјетског утицаја, у њој су стаљинистички методи репресије коришћени против комуниста лојалних Стаљину, а концентрациони логори су били једна од првих и најважнијих предузетих мера.

О мрежи логора и затвора за просовјетске опоненате у Југославији још увек се недовољно зна. Политичка осетљивост те теме довела је до недоступности већине докумената током низа деценија.[6] Велико је питање да ли су неки важни извори уопште и сачувани. Одавно постоје тврдње бившег управника Голог отока, Анте Раштегорца, у вези са бројем логораша на Голом отоку: „Права се цифра не може утврдити, јер су документи уништени.“[7] Не треба сумњати у његову обавештеност о тој теми. За спискове голооточана из Црне Горе слично се тврди у документу Министарства унутрашњих послова Црне Горе из 1992. године: „Мањкавост у постојећој документацији (својевремено уништавање, подвојеност, некомплетност и сл.) основни је разлог непотпуности података презентираних у списковима.“[8] Да је уништавања докумената заиста било, индиректно потврђује и чињеница да су органи УДБ-е, покушавајући да поново комплетирају и систематизују податке о ибеовцима, „крајем 1963. године“ организовали „анкету“, уместо да се потпуно ослоне на своју архиву.[9] Да је грађа сачувана, „анкета“ из 1963. године не би била потребна.

Уништавање грађе је вероватно било последица промене политике према СССР-у од 1955. године, што значи да је део првобитне документације могао бити уништен већ непосредно после затварања Голог отока, 1956. године. Разлог за тај поступак вероватно лежи у чињеници да су документа о логорима, поред осталог, садржала и доказе о обиму и жестини репресије, који су касније, у случају неког непредвиђеног развоја догађаја, могли бити искоришћени против органа УДБ-е или појединих политичара. Средином 1950-их година нико није могао да предвиди колико далеко ће се ићи у побољшању односа Београда и Москве, али је јасно било да је тај процес отпочео. Да ли ће заокрет у спољној политици у једном тренутку изискивати и кажњавање одговорних за прогон ибеоваца  – није се тада могло знати. Осим тога, на основу документације могао се доказати велики број неоправданих хапшења, што би било показатељ неефикасности служби безбедности и панике која је захватила режим Јосипа Броза Тита. Прикупљање и уништавање, а потом реконструисање списка кажњених информбироваца пратило је осцилације у односима Југославије и СССР-а. 

Велика експонираност теме Голог отока у јавности донекле засењује остале логоре из исте мреже. Поред тог, најпознатијег и највећег, југословенску мрежу за изолацију политичких противника чинили су и логори на острвима Свети Гргур, Угљан, Раб, Вис, Корчула и Рам (на Дунаву); као и логори и затвори на копну: Сисак, Вареш, Петроварадин, Билећа, Забела, Зеница, Стара Градишка, Сремска Митровица, Бањица, београдска Главњача, Лепоглава и Пожаревац. О тим локацијама зна се још мање него о Голом отоку, јер се све одвијало углавном ван правних институција и мимо правних стандарда, као партијско-полицијски подухват. Људи су у логоре често слати административном одлуком, без претходне истраге и регуларног суђења, просто – превенције ради. „Кривица“ је био њихов стварни или претпостављени политички став, а хапшени су због сумње да су спремни на „издају“. Међутим, врло мали број њих је заиста покушао да се политички организује у опозиционе групе, да агитује против власти, да се с оружјем одметне у планине или да илегално напусти Југославију. Почетком 1949. године амбасада СССР у Београду јављала је Москви о немогућности ма каквог легалног рада против „Титове клике“, јер су опозиционе групе разједињене и пуне провокатора. Касније је у историографији констатовано да су дељење летака и индивидуална усмена пропаганда у корист СССР-а и Коминформа у очима совјетских дипломата били преувеличани као масовно испољавање опозиционог расположења.[10] То није могло да сруши режим, али је изазвало паничан и бруталан одговор. 

Основни узрок масовне изолације политичких противника била је потреба да се Југославија политички одвоји од Совјетског Савеза, а разлог изузетне бруталности која је том приликом испољена лежи у карактеру конкретних особа које су логорима управљале, као и у страху вођства државе за своју судбину у околностима сукоба са СССР-ом. Едвард Кардељ је, док се још трагало за локацијом логора, у једном тренутку рекао: „Ако ми не створимо такав логор, Стаљин ће претворити читаву Југославију у један страшан логор.“[11] У врху КПЈ сматрало се да је одлука о изолацији политичких противника потпуно легитимна, па је министар спољних послова Кaрдељ чак хтео да предложи Уједињеним нацијама (УН) да у Декларацију о људским правима унесу амандман по коме „Свака држава има право, у случају нужде, да у интересу чувања реда и поретка, управним поступком лиши слободе на неодређено време све грађане који угрожавају њену независност на подстрек неке стране силе.“[12] Подношење тог предлога је спречено присебношћу шефа југословенске делегације у УН, Алеша Беблера.

Шта се логорима хтело постићи?

Представник власти, генерал државне безбедности Јово Капичић Капа је, у говору који је одржао логорашима јула 1949. године, тврдио да Голи оток, у ствари, није логор, него „васпитно-поправно радилиште“, у коме партија онима који су јој „забили нож у леђа“ „великодушно пружа руку“, јер је одлучила да их „преваспита“.[13]

Два изузетно важна, али још увек нерешена питања су: колики је укупно људи било изоловано у тој мрежи логора и затвора, као и колики је укупан број регистрованих коминформоваца, без обзира на то да ли су били затварани или не? Одређени бројеви, за које се тврдило да представљају број логораша на Голом отоку и Светом Гргуру, први пут су објављени 1985. године, у Историји Савеза комуниста Југославије (СКЈ), али без навођења извора.[14] Ти подаци се углавном подударају са подацима који су, такође без навођења извора, касније објављени у неким другим књигама.[15] То, међутим, само по себи, не значи да су ти бројеви тачни. Сумњу ствара, пре свега, њихово нејасно порекло. Поред тога, важно је приметити да у различитим књигама постоје неподударности броја логораша на Голом отоку.[16] То упозорава на могућност да нису увек коришћени идентични извори, или да су спискови мењани. Тако су, током времена, објављени подаци да је на Голом отоку било укупно 16.312[17], или 16.288[18], или 16.731[19], или 16.012[20] логораша, док се на списку који доносимо у овој књизи налази 16.289[21] имена „кажњеника ДКР и осуђеника по ИБ-у“.[22] Да су аутори Историје СКЈ, као и Драган Марковић и Радован Радоњић црпли податке са истог извора, показује податак о 55.663 регистрована информбировца у периоду од 1948. до 1963. године, који се појављује у њиховим књигама.[23] Разлика се, дакле, јавља само када је реч о броју логораша, па на то питање треба обратити посебну пажњу.

Зашто је објављивање података о Голом отоку и другим логорима текло тим неформалним и тешко проверивим путевима?

Голи оток (©Stella polare)

У трагањи за одговором треба имати у виду околности које су владале у Југославији осамдесетих година прошлог века, када су ти подаци објављени први пут. Био је то период кризе система и покушаја друштвених и политичких промена после смрти Јосипа Броза. Постепено је опадала моћ Савеза комуниста и репресивног апарата. Криза се највише испољавала у привредној и политичкој сфери, а снажно се осећала и у управљачким структурама. Културна продукција постала је поље опозиционог деловања. Нарастао је национализам, а легитимитет једино дозвољене идеологије све више се крунио. Изгледа да су неки делови власти сматрали да би у новонасталим околностима било мудро партију растеретити бар дела одговорности за злочине које је починила у прошлости. А један велики злочин, који је дубоко поделио и трауматизовао друштво Југославије, била је управо масовна репресија која је у периоду после 1948. године систематски вршена над члановима партије и другим грађанима који су приликом сукоба са СССР-ом подржали совјетску страну, или макар испољили разумевање за њене аргументе. Та политика је дугорочно оптеретила односе Југославије и Совјетског Савеза. У околностима слабљења Југославије јавила се потреба да се односи са Москвом поправе, па су обим и жестина репресије према просовјетски (тј. русофилски) расположеним грађанима смањени. Један од начина ублажавања неправде учињене према ибеовцима било је дозирано изношење података о њиховом страдању.

Пошто тада у Југославији, као и у другим државама, нису постојали услови да научници приступе архиву Управе државне безбедности, осетљиви подаци су пуштани у јавност на мање формалан начин: одређеним особама, за које се сматрало да поверење неће злоупотребити, на располагање су стављене информације о броју и структури логораша. Због тога ни у једној од наведених књига нема архивске сигнатуре нити неке друге ознаке која би указивала на порекло информација о изолирцима са Голог отока. То значи да су током постојања Југославије поједини аутори били у повлашћеном положају, па су могли доћи до података који су осталим историчарима били недоступни. Али, то је уједно и један од разлога зашто су те бројке изазивале подозрење стручне јавности и бивших логораша. Ипак, најкасније 1985. године, када су у Историји СКЈ објављени званични подаци о броју голооточана, за које се ауторитетом институције која их објављује сугерисало да су поуздани и дефинитивни, негде је некаква одлука о томе морала бити донета. И та одлука је била политичка, а не полицијска, јер је масовна репресија проистекла из политичког спора чији значај је превазилазио границе Југославије.

Такав однос према чињеницама о Голом отоку трајао је све док је постојала Југославија. После њеног распада државни органи Црне Горе показали су спремност да јавност упознају са делом докумената о жртвама Титовог режима. На захтев Удружења биших логораша „Голи оток“ Министарство унутрашњих послова Црне Горе доставило им је 1992. године спискове голооточких логораша из Црне Горе, и они су тада први пут објављени.[24] То су, међутим, били само подаци за простор једне републике, не и целе Југославије. При том, према истраживању удружења „Голи оток“, ти спискови су били непотпуни, јер доносе податке о свега 3.462 људи, док је Удружење сакупило податке за још 743 особе из Црне Горе, што чини укупно 4.205 логораша.[25] Разлика између броја логораша на службеном списку и оних које је евидентирало Удружење „Голи оток“ износи 17,67%, што није занемариво. У поузданост те допуне тешко је сумњати – Црна Гора је мала земља и било је могуће утврдити порекло скоро сваког логораша. Ако је неко робијао на Голом отоку, његови земљаци су могли тачно знати из ког је он места и из које фамилије. Све то потврђује сумњу да су спискови били мењани и прочишћавани пре него што су 1985. године подаци које садрже пуштени у јавност.

Провера спискова, коју је 1992. године урадило удружење „Голи оток“, указује на могућност да је и у другим републикама Југославије, а не само у Црној Гори, могло бити неевидентираних логораша, или оних чија су имена временом, из неких разлога, уклоњена са спискова. Провером је утврђено да на списку нема професора Универзитета у Сарајеву, Александра В. Соловјева и његове супруге Наталије, а поуздано се зна да су били ухапшени 1949. године.[26] Тај податак је познат већини учесника научне конференције одржане на Правном факултету у Београду, посвећене А. В. Соловјеву.[27] Према налазима истраживача Алексеја Арсењева, на списку који објављујемо недостају имена најмање 20 руских емиграната у Југославији, за које се поуздано зна да су били затварани у време сукоба око Информбироа.[28] Бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац, рекао је 1982. године Владимиру Дедијеру да је у том логору на основу административних казни било затворено око 18.000 логораша, а на основу пресуда војних и цивилних судова још око 13.000. Дакле, укупно 31–32.000 људи.[29] Поред тога, постоји још један податак, по коме је било „кажњено“ 31.142 члана КПЈ.[30] Обе те бројке су скоро двоструко веће од броја кажњеника на списку који објављујемо у овој књизи – 16.090, као и од свих других бројева заточеника на Голом отоку, који су до сада били објављени. Очито, режим је нерадо износио прецизне податке о кажњеним информбировцима. Моша Пијаде је јуна 1953. године у Народној скупштини саопштио да је од 1948. године до тада било ухапшено 172 хиљаде људи, од којих су 140 хиљада били политички кривци и противници економских мера КПЈ.[31] Пијаде је број кажњених присталица Коминформа дао збирно са бројем разних других кажњеника, тако да је њихов број и даље остајао у сенци и могао се, у случају потребе, оспоравати.

Може ли се, онда, уопште утврдити колико је укупно коминформоваца било затворено у мрежи логора и затвора у Југославији?

Голи оток (©Stella polare)

Када је реч о укупном броју кажњених лишавањем слободе, он не може бити мањи од 16.090, колико је поименце наведено у списку који објављујемо. Али, треба имати у виду да је тај списак настао реконструкцијом уништених и редукцијом сувишних података, што значи да је стварни укупни број затвореника био већи. Приликом трагања за укупним бројем логораша не сме се губити из вида да је чистка била процес, током кога се тај број стално мењао – неки су хапшени, неки пуштани, неки су умрли, неки били премештени на дуго место, неки су ухапшени по други пут, итд. Поред тога, постојала је и једна основна тежња: периферни логори у саставу те мреже су гашени и затвори пражњени, а затвореници су пребацивани на најбезбеднију локацију, далеко на западу Југославије – на Голи оток. Тако је тај логор на свом врхунцу нарастао до комплекса од четири целине: „стара жица“, „нова жица“, „Петрова рупа“ и „женски логор“. До 1951. године Голи оток је досегао капацитет од око 12.000 људи[32], од којих нису сви све време провели ту, него је некима то била тек крајња дестинација. Било је, наравно, и оних, који су свој рок у потпуности одробијали негде другде. Најзад, као што то доказује и списак који објављујемо, неки су хапшени и после распуштања логора на Голом отоку 1956. године, све до 1961. године. Таквих је током тих пет година било око 400, па није био неопходан логор за њихово чување.[33] Према данас доступној грађи, може се закључити да је кроз Голи оток и остале логоре и затворе прошло знатно више од 16.090 људи.

Али, колико више?   

Пошто потпуно поузданих и верификованих података нема, треба се окренути постављању хипотезе и индиректном извођењу закључака. Као први путоказ послужиће чињеница да је Александар Ранковић на Четвртом пленуму ЦК КПЈ, 3–4. јуна 1951. године саопштио да је током 1949. било чак 47% неутемељених хапшења.[34] Не постоје подаци колико је било таквих хапшења током читавог периода 1948–1961. година, али их је могло бити и раније и касније. Генерал УДБ-е Јово Капичић тврдио је да је на Голом отоку била „трећина невиних“, позивајући се при томе баш на Ранковића.[35] Вероватно је имао у виду укупан број логораша и робијаша у периоду 1948–1961. године, на које се односи списак који објављујемо. С обзиром да је документ имао оперативну намену, вероватно се на њему не налазе имена неосновано кажњених, јер није било потребе да она и даље стоје у евиденцији. Поред тога, имена једног броја логораша нема јер „анкетом нису обухваћени умрли на издржавању казне (око 400), умрли по изласку на слободу (око 500), затим протерани и они који су сами отишли из земље (белогардејци, страни држављани, оптанти, и сл.), побегли на Запад или у ИЕ земље, легално исељени економски емигранти, известан број лица који је судски рехабилитован и скунут са евиденције, итд.“[36] Сви наведени елементи помажу утврђивање броја ибеоваца-логораша. Ако се верификованом броју од 16.090 кажњеника, који су остали у евиденцији и после 1963. године, дода она „трећина“ неоправдано изолованих, као и они који су касније из разних других разлога брисани са списка (умрли, емигрирали[37], рехабилитовани и др.), онда се знатно приближавамо броју који је Дедијеру саопштио Раштегорац: 31–32.000. То, за сада, треба сматрати приближним бројем ибеоваца који су прошли кроз југословенске логоре и затворе. Накнадно формирани, скраћени и прочишћени списак, довршен је 1963. године и служио је за даље праћење просовјетске опозиције. Тим скраћивањем попис кажњеника остао је без дела података важних историчарима, али је повећао своју оперативну вредност.

Ипак, нешто се може констатовати и на основу других доступних извора. Према документу, за који се сматра да је „последња Удбина велика систематизација овог предмета“, на простору Југославије било је укупно 30.113 на разне начине кажњених присталица Информбироа, од којих је на издржавању казне умрло око 400.[38] Међутим, осуђеника пред војним и цивилним судовима и кажњеника друштвено корисним радом и том документу избројано је свега 14.510. Остали су били кажњени на друге начине. Број од 30.113 или 30.112 „кажњених“ помињу и други аутори, а неки наводе назив и сигнатуру документа у коме се тај податак налази: „Осврт на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија. Савезни секретаријат за унутрашње послове Београд, јун 1964“, Архив Републике Словеније (АРС, Архив УДБ, 213-1-1).[39] Исти подаци се налазе и у другом документу из истог архива, насловљеном „Преглед бивших, осуђиваних и кажњаваних присталица ИБ“ (АРС, 1931, 1051), који је Момчило Митровић објавио скупа са „Освртом на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија“.[40] Осим те две анализе, у истој књизи је објављен и један документ без наслова, настао крајем 1969. године као допуна и актуелизација претходна два.[41]

Поред осталих података, у анализи из 1964. године налази се и класификација најважнијих кажњеника. По њој, међу 30.507 евидентираних ибеоваца, било је чак 17.362 учесника Народноослободилачког покрета (НОП), од којих је већина била на руководећим положајима и уживала ауторитет у народу. Избројано је и 9 учесника Октобарске револуције; 233 предратна члана КПЈ; 25 бораца шпанског грађанског рата; 1.307 носилаца „Споменице 1941“; 1.291 учесник НОР од 1941, али без „Споменице“; 4.598 учесник НОР од 1942. и 1943; 10.166 осталих учесника НОР; 587 ратних војних инвалида; 765 секретара основних партијских организација; 16 чланова ЦК република; 8 чланова ЦК КПЈ; 3.908 официра (609 потпоручника, 713 поручника, 981 капетан, 301 мајор, 112 потпуковника, 37 пуковника, 6 генерала); 448 подофицира; 1.521 официр и службеник УДБ и МУП; 939 руководилаца у представничким органима и државној управи; 1.915 студената; 1.768 факултетски образованих; 382 лица слободних професија; 203 новинара; 170 судија и тужилаца, итд.[42] Тај пресек, без обзира што је непотпун и што се поједине категорије у њему преклапају, ипак показује дубину и ширину чистке која је спроведена поводом раскола партије због Информбироа. Иако је међу тим особама било и неоправдано кажњених, и даље се ради о великом броју неистомишљеника који су се налазили на позицијама моћи и имали значајан друштвени и политички утицај и углед. Не треба заборавити ни двојицу чланова Политбироа ЦК КПЈ, Андрију Хебранга и Сретена Жујовића Црног, који нису били на Голом отоку, али су пали с власти и били ухапшени поводом Информбироа и претње коју су чинили за позицију самог Јосипа Броза.[43]

Као што је већ речено, превенција просовјетске опозиције није увек подразумевала затварање у логор. Било је и других мера. Различити аутори наводе податке по којима је укупно било 54.000[44]; или 55.663[45]; или 59.596[46]; или, чак, 61.000[47] регистрованих коминформоваца. То приближно одговара податку, по коме се око 55 хиљада чланова КПЈ (тј. око 12%) и око 52 хиљаде кандидата за чланове партије „солидарисало са ставовима Коминформа“.[48] Те особе су због својих политичких убеђења биле искључене из партије, смењене са функција, отпуштене из државне службе, или евидентиране као непоуздане, после чега се на њихово кретање, комуникацију и понашање пазило. Наведени бројеви обухватају оне који су били осуђени и изоловани, као и оне који нису били затварани, али су на неки други начин били прогањани и, можда, праћени. На питање броја присталица Информбироа одређено светло баца документ из 1964. године, по коме је укупно било 30.507 таквих особа.[49] То није број логораша, јер укључује и оне који су кажњени на друге начине (прекршајно, сменом са положаја, пензионисањем и сл.), оне који су били хапшени и убрзо пуштани без казне (4.076 људи), оне који су били кажњени избацивањем из КПЈ (9.918 чланова), као и све оне који су били евидентирани као коминформовци после „нормализације односа“ са СССР-ом (394 човека).[50] Поред тога, тих 30.507 особа не треба сматрати коначним бројем жртава репресије због Информбироа, јер је и до њега УДБ-а дошла накнадно, путем анализе преостале документације и „анкете“ спроведене крајем 1963. године, када су многи ибеовци већ били умрли, емигрирали, или су рехабилитовани, па стога нису укључени у нову евиденцију. Укупан број свих директних жртава у том таласу репресије, а не само логораша, треба тражити у распону бројева 54.000 и 61.000. Ту нису урачунати они који су трпели индиректно, јер су били чланови њихових породица, пријатељи или колеге с посла, а којих је могло бити и вишеструко више.

На основу до сада сакупљених података, може се закључити да се у Архиву Србије чува реконструисани списак ибеоваца који су прошли кроз изолацију, тј. документ који је састављен накнадно.[51] Да је списак састављен накнадно индиректни доказ је и то што за поједине особе нема свих података, за неке чак ничег осим имена и презимена! Разне непотпуности, недоследности и погрешке узроковане су непостојањем поузданих података приликом састављања регистра, јер је изворна документација била уништена и јер су чињене омашке приликом састављања регистра. Оне се данас не могу исправити на систематичан начин, већ једино појединачно и делимично. Те нетачности, међутим, не могу да промене укупну слику: у маси од преко 16.000 хиљада имена, приликом извођења процентног рачуна, те грешке могу да утичу само на другу или трећу децималу.

Али, ту се јавља ново важно питање: Како и због чега је дошло до тога да УДБ-а реконструише списак осуђиваних и кажњених ибеоваца?

Било је то бурно време. Најпре је после приближавања Југославије СССР-у и затварања логора 1956. године одлучено да велики део документације буде уништен. Упркос „помирењу“, репресија је, смањеним интензитетом и обимом, трајала и у каснијем пероду, а почетком шездесетих година јавила се потреба за систематизовањем података о информбировцима. Због тога се у документу из 1964. године закључује: „Залажући се за свестрану сарадњу са Совјетским Савезом и другим социјалистичким земљама, што је у нашем дубоком интересу, неопходно је истовремено предузимати све потребне мере у циљу јачања самозаштите и унутрашње стабилности нашег друштва.“[52] У складу са тим схватањима, поново је пречешљана преостала документација и формиран је нови списак, али су том приликом редукована имена оних који више нису сматрани опасним. У ту сврху је током 1963. године састављен попис кажњених због ИБ, који је потом служио као једно од средстава за њихово праћење. Крајем 1963. године организована је „анкета“, да би се на основу ње урадиле допуне и провере опште слике, па је на основу свих тако сакупљених података направљена анализа теме по разним аспектима, укључујући и проблем рехабилитације бивших кажњеника.[53] То значи да је до 1963. године списак кажњених информбироваца са око 31.000–32.000 скраћен на нешто више од 16.000 особа, док је број укупно регистрованих са око 60.000 преполовљен на нешто преко 30.000. Поред практичних разлога за редукцију списка, треба имати у виду и да је политички било опортуно да у јавности фигурирају што мање бројке жртава партијске чистке коју је спровео југословенски режим, па је таква једна бројка пласирана у јавност 1985. године.[54] Тиме је та мучна епизода јавно призната, па више нико није мога рећи да је прикривена или игнорисана, али су зато њене размере за јавност – преполовљене. Истовремено, жестина и маштовитост репресије, као и имена најодговорнијих особа – наредбодаваца и иследника – и даље су упорно прећуткивани.

Зашто се све то морало десити, и то на такав начин?

Треба имати у виду, пре свега, време и околности у којима се то догађало. Вођство Југославије добро је знало шта их чека уколико падну с власти и њихова места заузму њима слични људи лојални Стаљину. Милован Ђилас је касније, када више није био на власти, покушао да објасни брутално поступање у логорима за које је делимично и сам био одговоран: „Тако поступати нисмо морали. Такво поступање је потицало из наше идеолошке искључивости, из наших властитих лењинистичких и стаљинистичких структура, а делом и из наших националних, балканских одмазда.“[55] Стицајем околности, други један пажљиви посматрач, отправник послова америчке амбасаде у Београду Џон Кебот (John Cabot), прозрео је карактер те власти и наслутио шта се спрема у Југославији: „Сукоби интереса са Русијом су неизбежни, а снажни национализам у овој земљи могао би да одигра одлучујућу улогу у случају неке акутне ситуације.“[56] Када се то заиста и догодило, испољиле су се добро познате особине стаљинизма: „Комунизам у Југославији (како сам закључио у Русији) није политичко уверење, он је вера. Његове присталице су потпуно искрене у спровођењу партијске линије и то се не сме заборавити. То није лицемерје, како се обично сматра. Као нова вера комунизам је пун фанатизма и елана, исто као што су то били хришћанство и ислам на свом почетку. То је субверзивно, рушилачко учење, као што је било рано хришћанство. […] Комунизам има велике слабости: утемељујући своју доктрину на материјализму и сматрајући да циљ оправдава средства ма каква она била, он гази спонтану тежњу човечанства за слободом (додајмо томе и поигравање са другом великом жељом – сигурношћу). Једна вера, која учи да је у циљу њеног ширења све дозвољено, која сваку људску делатност тумачи циничним мотивима и одбацује морал који је заједнички свим постојећим верама, мора садржати клицу своје пропасти.“[57] Кад се то има у виду, не треба да чуде ужаси које су југословенски комунисти починили на Голом отоку и другде, кажњавајући своје дојучерашње другове и спасавајући своју кожу.

Ко је за то био одговоран?

Петрова рупа (©Stella polare)

Kасније, када су у јавност продрли подаци у нељудском третману логораша, сви они који су некада доносили одлуке, или макар били у врху власти, порицали су своју одговорност, па чак и обавештеност. Генерал Коча Поповић, који је тада био начелник генералштаба, тврдио је да он о Голом отоку није ништа знао, иако је у том логору било затворено најмање 3.908 официра његове војске! По његовом мишљењу ни Светозар Вукмановић Темпо није био упућен, иако је био члан Политбироа КПЈ![58] Још је теже поверовати у необавештеност и невиност Јосипа Броза Тита, Александра Ранковића, Милована Ђиласа, Едварда Кардеља, Ивана Крајачића или Владимира Бакарића, који су чинили најужи прстен власти и без чијег знања се у држави ништа важно није могло одлучити. Разлога за „прање руку“ било је много, јер у тим логорима и затворима бруталности, па и садизма, није недостајало. Данас то више нико не пориче. Према сећању генерала УДБ-е Јова Капичића, а он је последњи који би преувеличавао лоше стање затвореника, „Стара Градишка је била пакао, затвор као из филмова страве и ужаса. У односу на тај логор, Аушвиц је био хотел! Исцрпљени и болесни, избезумљени затвореници су лежали у смећу и смраду… Разбацане кибле са изметом, прљавштина…“[59] Међутим, све се морало десити баш на такав начин, јер осим стаљинистичке теорије и праксе, чија искључивост је довела до појаве логора у многим земљама, други покретач репресије био је егзистенцијални страх властодржаца.

Одлука о оснивању те мреже логора морала је бити донета у најужем руководству партије и државе, које су чинили Јосип Броз Тито, чланови Политбироа КПЈ и врх полиције. Ниже инстанце су могле једино давати предлоге и извршавати наређења. Нико од наведених није преузео одговорност за те мере, али је јасно да су, у околностима сукоба са Совјетима, били спремни не само на репресију, него и на врло широку превенцију сваког облика опозиционог понашања. Питање „ко је аутор идеје о Голом отоку?“ до данас није добило јасан одговор. Наводно, прву информацију о постојању мермерног острва у Јадранском мору Титу је донео његов стари пријатељ Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугустинчића.[60] Неки подаци воде до Едварда Кардеља као инспиратора и Ивана Крајачића, шефа УДБ-е за Хрватску, као налазача локације.[61] Таква идеја је у полицијским круговима постојала одавно. Како је већ објашњено, још почетком двадесетих година ХХ века министри унутрашњих дела Светозар Прибићевић и Милорад Драшковић носили су се мишљу да се неко од пустих јадранских острва одреди за изолацију комуниста.[62] Документи о тим плановима сачувани су до данас и могли су бити доступни Ивану Крајачићу. „Комедијант случај“ хтео је да у Југославији тек доласком комуниста на власт идеје краљевских министара полиције добију праву прилику за реализацију. Формирањем тих логора третман затвореника, махом комуниста, драматично је заоштрен у односу на стање у логорима и затворима какво је било у време„старог, ненародног режима“.

Данас, са временске дистанце, много је лакше уочити да је развој догађаја на међународној сцени условио настанак и карактер мреже логора за сузбијање просовјетске опозиције у Југославији. Подела утицајних сфера међу победницима Другог светског рата и окретање Југославије Западу покренули су процес масовне изолације и друге облике прогона чланова партије и свих других грађана осумњичених за наклоњеност Совјетима. За оне који су имали највећи политички углед и управљачко и организационо искуство постојао је посебан „логор у логору“. У бившем каменолому на Голом отоку, у најдубљој изолацији, робијали су некадашњи руководиоци државних институција, високи официри, професори и партијски функционери. Неки од њих су били грађани СССР-а југословенског порекла, и на њих је вршен посебно снажан притисак. Та локација званично се звала радилиште „Р–101“, а по Петру Комненићу, бившем партизанском команданти у председнику Народне скупштине НР Црне Горе, који је био један од познатијих логораша у њој, касније је названа „Петрова рупа“.[63] Вероватно се сматрало да би неки од тих нарочито чуваних и малтретираних изолираца у случају совјетске окупације Југославије могли постати чланови просовјетске марионетске владе.

Драматична 1948. година, током које су у јавност избиле годинама нагомилаване несугласице и размимоилажења између југословенских и совјетских комуниста, не може се објаснити ван контекста који чини отпочињање Хладног рата. Када је Винстон Черчил у свом познатом говору у Фултону у Сједињеним Државама, 5. марта 1946. године, прогласио спуштање „гвоздене завесе“ преко европског континента, Београд се налазио источно од те линије поделе.[64] Почетком педесетих година, исти град и држава којом се из њега владало налазили су се западно од „гвоздене завесе“. Процес мењања међународне позиције Југославије, која је током првих послератних година прешла пут од совјетског до америчког сателита, крунисан је приступањем те државе Балканском пакту (савезу са Турском и Грчком), чиме је Југославија 1953. године и формално постала део НАТО система безбедности.[65] Карактеристично је да западна дипломатија, обично добро обавештена о политичким кретањима и кршењима људских права у социјалистичким државама, није критиковала Јосипа Броза Тита и његове сараднике због окрутних метода којима је уништавао просовјетску опозицију. Стабилност Југославије и очување њене нове међународне позиције могли су да оправдају сваки поступак њених властодржаца. Такво стање, у блажем или оштријем виду, трајало је до пропасти те државе.

Галерија: Конфликт Југославије и ИБ-а у совјетским и југословенским карикатурама

(Текст је део предговора за књигу Заточеници Голог отока, Архив Србије/Институт за савремену историју, Београд 2016.)

Featured image: Goli otok (©Stella polare)


[1]              Почетком друге деценије XXI века почело је пребацивање тих докумената у Архив Србије, где се налазе и спискови логораша. Најпотпунији од тих спискова је објављен: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[2]              Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948, I–III, Beograd 1979; исти, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita III, Београд 1984. Дедијер био близак врху власти и податке је прикупљао разговарајући са припадницима управљачке структуре, који су имали јаке разлоге за пристрасност, па и неискреност.

[3]              П. Вучетић, Голијада…, стр. 39. Аутор не наводи име „главног“. 

[4]              Глигоријевић, Мило, „Гађење над политиком“, (интервју са бившим логорашем на Голом отоку Драгославом Михаиловићем), НИН, бр. 2414, 4. април 1997, стр. 39.

[5]              Пуни назив те организације гласи: Информациони биро комунистичких и радничких партија (користе се и краћи синоними: Информбиро, ИБ и Коминформ). Окупљала је источноевропске комунистичке партије и била је наставак рада Комунистичке интернационале (Трећа интернационала или Коминтерна), која је током Другог светског рата угашена. Информбиро је деловао од 1947. до 1956. године. У српској и југословенској историографији уобичајени назив за присталице политике Информбироа је информбировац или ибеовац, док је у страној литератури чешћи израз Коминформ и коминформовац.

[6]              Први документи о логорима објављени су 1979. године, у збирци: Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948

[7]              V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 478.

[8]              Одговор министра Николе Пејаковића на захтев Удружења „Голи оток“, бр. 10274/1, од 28. октобра 1992, објављен у: Стојановић, Милинко, Свједочанства голооточких злочина. Друга књига голооточке трилогије, Београд 1993, стр. 203–204.

[9]              M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57.

[10]             Москва и Восточная Европа. Становление политических режимов советскго типа 1949—1953 гг. Очерки истории, (отв. редактор А.Ф.Носкова), Москва 2002, стр. 355, 357–358.

[11]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464.

[12]             Исто, стр. 466.

[13]             Stojanović, Milinko, Goli otok. Anatomija zločina. Prva knjiga golootočke trilogije, Beograd 1991, стр. 93.

[14]             Историја Савеза комуниста Jугославије, Београд 1985, стр. 371. Аутори књиге су: Јанко Плетерски, Данило Кецић, Мирољуб Васић, Перо Дамјановић, Фабијан Трго, Перо Морача, Бранко Петрановић, Душан Биланџић и Станислав Стојановић.

[15]             D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 17; R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75, 77.

[16]             На непоузданост извора и њихових тумачења указују нека новија истраживања. У Словенији је могло бити између 1.000 и 2.275 информбироваца, зависно од критеријума који се примене. Упоредити: Krebelj, Jana, Informbirojevstvo na Slovenskem – struktura in delovanje informbirojevcev ter reakcija oblasti v letih 1948. do 1956., Magistrsko delo, Univerza na primorskem, Fakulteta za humanistične študije, Koper 2010, стр. 70–75; Gabrič, Aleš, „Informbirojevstvo na Slovenskem“, Prispevki za novejšo zgodovino XXXIII, 1993, стр. 173.

[17]             Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[18]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 77.

[19]             D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 17.

[20]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 61.

[21]             Међутим, с обзиром да се 194 имена јавља два или три пута, јер су неки робијали и више пута, списак сведочи о највише 16.090 појединаца, док 16.289 представља број казни које су евидентиране на попису. Али, ни тај број није савим поуздан, јер нису сви чије се име два пута помиње два пута и робијали – понекад су, грешком, дуплирани подаци. Поред свих тих резерви, када је реч о броју кажњених у даљем тексту ће се користити број 16.090, а када је реч о броју казни 16.289, јер друге бројеве немамо.

[22]             Та формулација стоји на насловној страни копије списка који овде објављујемо, а која се налази у Хрватском државном архиву у Загребу, са ознаком N-3975 од 2. VII 1963. Скраћеница ДКР значи: друштвено користан рад. Не каже се ништа о локацијама на којима су они издржавали казне. На примерку списка из Архива Србије стоји наслов: „Регистар осуђиваних лица по ИБ“.

[23]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75; D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 15.

[24]             М. Стојановић, Свједочанства голооточких злочина… стр. 199–354.

[25]             Исто, стр. 355–362.

[26]  Бондарева, Елена, Pax Rossica. Русская государственность в трудах историков зарубежья, Москва 2012, стр. 227

[27]             Видети програм: 125 година од рођења Александра Васиљевича Соловјева 18–19.09. 2015, Београд 2015.

[28]             Тај податак је А. Тимофејеву саопштио А. Арсењев.

[29]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 478. Дедијер доноси и податак из кинеског листа Женмин жибао, од 30. септембра 1963. године, по коме је између 1948–1955. године било ухапшено 30.000 чланова КП Југославије.

[30]             D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића, коју је, како је тврдио, поседовао. 

[31]               Видети: Москва и Восточная Европа... стр. 214–215. Противници економских мера били су сељаци који су одбијали да уђу у задруге, а политички кривци били су ибеовци, али и сви други противници КПЈ.

[32]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 479. Податак је изнео бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац.

[33]             Видети уводну студију Мирослава Јовановића и Алексеја Тимофејева: Табела 5; Графикон 1.

[34]             Bekić, Darko, Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi sa velikim silama 1949–1955, Zagreb 1988, стр. 47.

[35]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 133.

[36]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 58.

[37]             На пример, Александар и Наталија Соловјеви су легално емигрирали у Швајцарску 1952. године, убрзо по пуштању на слободу. Видети: Е. Бондарева, Pax Rossicaстр. 227.

[38]            Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje… стр. 274; M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57.

[39]             Видети: Pučnik, Jože, Iz arhivov slovenske politične policije: UDBA, OZNA, VOS, [Ljubljana 1996], стр. 221; Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji… стр. 274.

[40]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57–115. Документ је из 1964. године, видети стр. 88.

[41]             Исто, стр. 115–132.

[42]             Исто, стр. 62–64; такође и: Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje… стр. 275.

[43]             Đilas, Milovan, Vlast, London 1983, 79; I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 120–124.

[44]             I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 148. Банац се позива на: Bilić, Jure, „Otvoreno i kritički – ne samo o ʻkriznimʼ situacijama“, u: Jugoslavija, samoupravljanje, svijet – danas, (A. Gavranović ur.), Zagreb 1976, стр. 95.

[45]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75. Исто и: D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 15.

[46]             D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се и за овај податак позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића која се налазила у његовом поседу.

[47]             Митровић, Момчило, „Два писма кажњених ʻдруштвено-корисним радомʼ 1949. године“, Годишњак за друштвену историју, 2/1995, стр. 260.

[48]             Москва и Восточная Европа... стр. 214, 352–353.

[49]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57–58.

[50]             Исто, стр. 58.

[51]             Видети: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[52]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 132.

[53]             Исто, стр.  92–115.

[54]             Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[55]             M. Đilas, Vlast… стр. 189.

[56]             „The Chargé in Yugoslavia (Cabot) to the Secretary of State, Belgrade, July 7, 1947, confidental No. 1063“, Foreign relations of the United States, 1947, Vol. IV, Washington 1972, стр. 821.

[57]            Исто, стр. 817–818.

[58]             Nenadović, Aleksandar, Razgovori s Kočom, Zagreb 1989, стр. 105–106.

[59]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 131.

[60]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 129.

[61]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464–465.

[62]             Г. Милорадовић, Карантин за идеје… стр. 207–208.

[63]             Опширније: М. Stojanović, Goli otok. Anatomija zločina… стр. 56–57, 353–389.

[64]             The Speeches of Winston Churchill, (ed. David Cannadine), London 1990, стр. 295–308.

[65]             О карактеру друштвеног и државног уређења и спољној политици социјалистичке Југославије опширније: G. Miloradović, „ʻTrojanski konj imperijalizmaʼ…“ стр. 91–108.

ПИСАЦ ПРОТИВ ИСТОРИЧАРА: “МУЗИКА НА ВОДИ” Т. КОРАГЕСАНА БОЈЛА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)


Т. Корагесан Бојл, Музика на води, Дерета 2011, Београд
Превод с енглеског: Владимир Д. Јанковић

ПИСАЦ ПРОТИВ ИСТОРИЧАРА:

“МУЗИКА НА ВОДИ” Т. КОРАГЕСАНА БОЈЛА

Историчар је веродостојнији када нам се обраћа као писац, иако писцима најчешће не верујемо као када о прошлости пишу историчари. Постоје, међутим, рубна поља (и у њима гранични случајеви) са којих новости не стижу само из прошлости, већ и из оностраности, као када их јавља Херодот, на пример. Оностраност је машта, непознати свет, лудост, друга врста знања, друга врста проблема или стварност таква да се у њу не може поверовати. Увид у ону и ову страну може имати само онај који једном ногом стоји овде, а другом тамо. Такви аутори посебно су занимљиви и незгодни. Један од њих је Т. Корагесан Бојл.

Бојл је познати, признати и многонаграђивани амерички књижевник, порофесор енглеског језика и доктор историјских наука. Роман Музика на води највероватније долази са тачке укрштања његових историографских знања и свести о ограничењима историографске методологије, његовог изванредног књижевног умећа и професорске перспективе: како у процесу предавања превладати уџбеничку перцепцију света, неминовно засновану на сликама, представама и изгубљеном простору међу њима. Тескобу коју као историчар и предавач осећа, Бојл тематизује и превазилази пишући роман. Овде и тамо би у овом случају биле историографија и књижевност, али не нужно у таквој релацији да је историографијаовде, а књижевносттамо. Корагесан управо такво поимање ствари доводи у питање и изврће наизглед логичан поредак. У његовом роману често изгледа као да су стварност, па и прошла стварност коју историографија претендује да опише – тамо, са оне стране могућег. Релативизацијом представе да историографија описује стварност, а књижевност машту, не само да отвара простор у којем “вода тече узбрдо тамо у Сегуу и људи говоре уназад”, већ успоставља и такав оквир у којем готово свака реченица, епизода или заплет звуче парадоксално, гротескно, саркастично и, из данашње перпективе посматрано – политички некоректно. Склони смо помисли да је овакав роман данас немогуће написати.

Корагесан не пише директно о мањкавостима историографије. Основно полазиште је прећутано као што се заклето ћути о ономе што боли, што се воли или што је трауматично. Индиректно, међутим, кроз тему романа, његове ликове, заплете, врсте парадокса и референце – схватамо да је окосница приче сплетена са историографским табуима. Ко о чему – историчар о историји, што важи и за Корагесана Бојла (ко се једном регрутује, вечити је војник). Али овај регрут, овај војник, Корагесан Бојл, фантастичан је писац и у томе је додатни “проблем” овог романа. Није искључено да је Бојл у Музику на води уградио хаос који је у свет историографског текста унела постмодерна изједначавајући га са књижевним текстом.

Само условно говорећи, Бојл нам из 1982. године још једном приповеда о покушајима Британаца да крајем 18. и почетком 19. века коначно схвате како тече река Нигер. У ту сврху извесно Краљевско друштво, које финансира извесно Афричко друштво, у експедицију шаље млађаног али путовањима већ вичног Шкота, са задатком да из Африке донесе вести, описе, мапе са терена и конкретну информацију: где се Нигер улива. Бојл је писац који захтева веома пажљивог читаоца, будног, пуног сумње у спонтаност његовог и сваког другог текста. Али читалац ће то схватити тек пошто заврши са читањем романа. Накнадна памет (каква памет једино и може бити) враћа нас на почетак приче, где се већ кроз први пасус, као нека сублимација или предзнак, писац-историчар и његово дело разоткривају у својим најважнијим елементима:

У узрасту када већина младих Шкота задиже сукње, оре бразде и шири семе, Манго Парк је своју голу гузицу показивао Хаџи Ибн Фатудију, емиру Лудамара. Година је 1795. Џорџ III је у то време запљувавао зидине Виндзора, Угледници су правили русвај по Француској, Гоја је био глув, а Де Квинс изопачени пубертетлија. Џорџ Брајан Брумел звани “Лепи” пеглао је своју прву уштиркану крагну, млади Лудвиг ван Бетовен, накострешених обрва, двадесетчетворогодишњак, разбуцао је Беч својим Концертом за клавир бр. 2, а Нед Рајз је пио `скини ме до гола` с Наном Пунт и Сали Себам у крчми Свиње и богиње у Мејден Лејну”.

Неколико реченица касније додаје да се читав случај одиграва “на измаку доба просвећености и почетку доба гомилања пара” (као да је у питању крај разума и почетак лудила). Ова вероватно најважнија контекстуална реченица најављује сарказам којим ће нам се Бојл често обраћати, као што прва реченица у којој се Манго Парк, гологуз и необрезан “назарен” тресе од страха пред афричким муслиманским емиром, најављује вечиту близину смрти и тензију која ће јунаке пратити кроз читаво дело.

У историографији правило је старо: начин на који се текст почиње разоткрива дискурс из којег се закључак образлаже. Већ у првом пасусу Бојл контекст осликава кроз велике историјске личности, уводећи у њихово друштво једног пустолова и једног маргиналца, будућа два главна лика у роману, Манга Парка и Неда Рајза. Не само да је тиме “малог човека” (потоњи предмет интересовања “микро” и “друштвене” историје) ставио у исту раван са “великим историјским личностима” (како и јесте у реалности), него је у исти кош убацио стварне и фиктивне ликове (како и јесте у реалности). Јер Манго Парк (можда његово име не звучи баш шкотски, али пре само једног века Глазов је имао много Манга) историјска је личност, истраживач тока реке Нигер који је погинуо код Бусе и који је оставио записе са својих истраживања на основу којих је Бојл градио свог фиктивног Манго Парка. Самим тим, одмах на почетку, границе су на више нивоа релативизоване и живот главних јунака почиње са нулте тачке.

На још једну важну ствар Бојл указује на почетку романа: о прошлим временима можемо знати на основу текстуалних (ликовних, музичких и других) слика и представа, њима се могу скицирати обриси једне епохе, али везе међу њима често су нејасне и трајно изгубљене. Са њима је изгубљена и каузалност догађаја. Можемо претпоставити да читав роман, а надасве приче главних јунака, представљају пишчев покушај да се у књижевности (кад већ не може у историографији) тај изгубљени простор надокнади довијањем, маштом, замишљањем, не обавезно и без основа у историјским изворима. И као такве, замишљене и домишљене, књижевне представе се опасно приближавају реалности. То је она сила коју историчар у архивским документима осећа као подтекст, што му формира утисак, али што он експлицитним реченицама документа не може потврдити. Из такве врсте осујећености истраживача понекад се рађа сјајна књижевност, као у Бојловом случају.

И још нешто: Бојл је тако удесио да Манга Парка и Неда Рајза повезује један аспект који је животан и којег смо углавном свесни, али који у историографском тексту готово увек изостаје као spiritus movens. Бојл нам говори о моћном уделу предсказања, знамења, назнаке, веровања или какве друге трансцедентне силе у животу. Историчар који треба да одговори на пет питања – ко, где, кад, зашто, како – фактор судбине или Божије воље по правилу не констатује, па Бојл ту историографску блентавост у роману поправља.

Два главна јунака (а не смемо се заклети да то нису и две половине једног човека) представљају слободном руком доцртани елемент у чврстој структури познатих историјских чињеница. Лик Манга Парка, његови мотиви и профил личности, описани су у поглављу које нимало случајно (али зато безобразно) носи назив Срце таме:

…Него види, ја сам ти осмо од тринаесторо деце. Знаш шта то значи?” (…)

Обузети сте готово демонским поривом да се доказујете?”

Тачно тако.”

Парков порив за доказивањем за Бојла је демонска сила. Уз њу иде и жеља за авантуром: “Желим да упознам оно што се не да спознати, да видим оно што нико није видео, да се пењем на планине и видим шта има иза звезда. Желим да испуним мапе, да одржим лекицју географима, академицима да осветлим пут. Нигер… Помисли само, Џонсоне. Ни један бели човек до сад није видео ту реку.“ Првобитни грех, жеља за знањем, сујета, потреба за доказивањем представљају “срце таме” код Корагесана. Извештаји које Манго спорадично шаље Краљевском друштву мотивисани су амбицијама и младошћу тог нежног Шкота (младост је таква да од нас захтева испитивање сопствених граница и подразумева прекорачења). Али! За знање које ће цивилизовани свет добити путем његових извештаја потребно је да се Мангови чукнути мотиви укрсте са истим таквим мотивима чланова Афричког друштва: они су жељни богатства и његовог увећања које би могло доћи са овладавањем током реке Нигер. Ако је амбицијом мотивисано стицање знања, похлепом је, са друге стране, мотивисано улагање у знање!

Бацимо поглед на један Мангов извештај из Африке. Али пре тога не би било лоше да се сетимо Антонионијевог филма “Увећање” (Blow up) из 1966. године. У њему фотограф са радозналошћу и страшћу врши зумирање начињене фотографије размицањем њених пиксела у настојању да јасније увиди шта се крије између њих. Што их више размиче, све јасније увиђа нечији леш, односно једну неоткривену и неиспричану причу. Методом зумирања би ваљало “размаћи” и две реченице неког уџбеника или извештаја на основу којих углавном формирамо знања о прошлости. Ако блоу-ап технологију применимо на историографски текст и почнемо да размичемо његове реченице, суочићемо се са почетком књижевности. Ако блоу-ап технологију применимо на књижевни текст и почнемо да размичемо његове реченице (из Манговог извештаја, рецимо), суочићемо се са историографским проблемом. Ево примера из Манговог извештаја са Нигера:

Непосредно по открићу те знамените, величанствене реке која је, по мом мишљењу, у сваком погледу изнад Темзе, па чак и Рајне, моји пратиоци и ја стигли смо до дворца месног суверена, Мансонга од Бамбаре. Ту нам је приређен топао, срдачан дочек, који нас је силно обрадовао после дугог гладовања и немилосрдног шиканирања којима су нас изложили пустињски Маври. (…)”. А сада, размакнимо ове две реченице и погледајмо шта се дешавало између њих: “Наједном нека маскирана прилика искочи иза дрвета с праисконским криком на уснама. “Во-ја-ја-јаааа!”, урла прилика, лупајући босим табанима по прашини, а успут млатарајући жезлом с чијег се врха кесери угланцана лобања. Манго, препаднут, узмакне корак-два, кад схвати да стоји у ниском кориту пуном неке тамне, наоко гадне течности. Већ га је исфлекала по чизмама и ногавицама. Нешто влажно и црвено. Крвавоцрвено. (…) Истраживач је пренеражен, паралисан, ноге и стопала су му као од олова, неки унутрашњи гласови вапију за самоспасавањем, терајући га да потрчи, да побегне, да се отргне, да загребе и рукама и ногама, да гризе, да убије. Али онда осети стисак познате руке око лакта:`Само смирено`, шапуће му Џонсон. `Они вас се много плаше.` (…) Он лупне Џонсона по рамену. `Шта се то тамо дешава?` Џонсону су очи упале. `Боље да не знате.` `Кажи ми, то је наређење.` `Па они су под јаким утиском.` Џонсон хитро подиже поглед, па опет погледа у земљу. `Мансонг је дао да распоре тридесет седам робова у вашу част.` Овај процеп који стоји између две реченице у извештају, у којем је у Мангову част распорено тридесет седам робова у чију је крв истраживач угазио – илустрација је несклада између стварности и илузије коју је цивилизација добила путем извештаја. Она је и алегорична. Крв и сазнање су некој вези. А што се текста тиче, извештај који је Манго написао није нетачан, али није ни потпун (уосталом, као и сваки историографски текст). Пошто су преживели указану им част, Манго и Џонсон настављају разговор: `Али ово је најобичније срање`, каже Џонсон о Манговом извештају. А Манго му одговара Бојловим гласом:`(…) Узорни грађани Лондона и Единбурга не желе да читају о јаду, беди и тридесет седам распорених робова, стари мој – и без тога су њихови животи довољно суморни.` Џонсон му одговара: `Али ви би требало да будете истраживач. Први белац који је дошао овамо и који о овоме говори онако како јесте. Разбијач митова, иконоборац, хроничар стварности. Ако нисте апсолутно тачни, до најситније појединости, ви сте преварант, а мени је жао што морам то да кажем.` На шта Манго каже: `(…) Ал`, држати се чињеница и само чињеница – е, то већ енглеску читалачку публику не би занимало. Могу они да читају хансард ако им је до чињеница. Или читуље у Тајмсу. Кад читају о Африци, они траже авантуру, траже чудо. Траже приче какве им дају Брус и Џобсон. И то и ја намеравам да им дам. Приче.` По свом карактеру, извештај Манга Парка не мора бити далеко од извештаја које су разни путописци током 19. века слали у своје центре финансирања, на прмер из Србије у царски Беч (попут Феликса Каница, рецимо).

Ако је у поглављу Срце таме везу између мотивације и (са)знања Бојл извргао руглу, онда је у наредном поглављу (На вешала с Херодотом) то питање изоштрио до краја. У ишчекивању Мангових извештаја са терена, у Краљевском друштву воде се мутни разговори: “На вешала с Херодотом! И с Плинијем, о истом трошку! Како можете да седите ту и очекујете од неког разумног створења да прихвати све те будалаштине о племенима чији припадници скиче као слепи мишеви, а бржи су од коња? Или о пигмејима, шумским духовимма – зовите их како вам драго – што табанају по џунгли као деца из обданишта по Мејферу? Све је то мит, ја кад вам кажем. Фолклор. Тимбукту не постоји, као што не постоји ни постојбина Лестригонаца.” Читаоцу одмах пада у очи да Херодотови записи по страхотама заостају од стварности коју Манго проживљава. Расправа се наставља:”Ви заборављате, драги мој пријатељу, да је Херодот, за разлику од Хомера, који је можда и био наклоњен Еутерпи, био историчар. Његов наум није био да нас забавља измишљотинама, већ да нас просветли чињеницама.” Реплика: “А шта је историја, молићу лепо, ако не измишљотина?” Ужас се наставља: “Опростите. Нисам завршио. Хтео сам да кажем да сви ти историчари којима се толико дивимо, од оних старогрчких, до нашег недавно упокојеног колеге Гибона – да су, дакле, сви они, у најбољем случају, мешавина оног рекла-казала, извештаја из треће руке, свесног искривљавања чињеница и класичних измишљотина иза којих стоје сујетни учесници у догађајима и њихове присталице. И, као да све то није довољно, та папазјанија од извртања чињеница и изврдавања истини накнадно ће бити додатно извитоперена из мрачне визуре самог историчара.” Не, то не изговарају ликови у роману, то изговара њихов творац, историчар Бојл.

Мангу Парку адреналин је током целог романа толико подигнут да он после прве експедиције изгледа као повратник из рата са вијетнамским синдромом. Манго жели да се врати на поприште борбе јер се у досади цивилизованог света више не сналази. Али Манго је арогантан, самоуверен преко мере, он не верује у предсказања. Када му један афрички врач у длану види лошу судбину, Манго каже: “Не буди луд, Џонсоне. Мене, као и сваког Шкота, прати срећа. У будућностти ме чекају признања, знам то. Ловорике, а и једна књига. И Ајли. Је л` се ти то зезаш са мном: па ја има да умрем испред огњишта, с мачком у крилу.” Ни други пут када му је речено да се чува Бусе, Манго није озбиљно схватио упозорење, био је вођен рациом, љубопитљивошћу и жељом за славом.

Нед Рајз је нешто друго. Бојл нам га представља на почетку, у поглављу Устај, што, наравно, није случајно: његова малолетна мајка, алкохоличарка, родила га је у штали (Бојл воли да се поиграва амбијентима и симболима). Живот му је почео натрашке: на рођењу га је баба-смрт украла од мајке, али га је сплетом оконости мајци у наручје вратио – каменорезац. Кад му је већ тако живот почео, мајка настоји да га именом спасе:“Рајз, тако ће се презивати! (..) А је л` знаш због чега? Зато што ће се он уздигне изнад свих ових срања која његова мајка мора да једе још откако је научила како се зове.” И заиста, током романа Нед стално устаје и на крају као Феникс васкрсава. Аутор романа на више места и на много начина пажњу поклања значењу речи и њиховој магији што је једна од важнијих и лепших компоненти ове приче. Друга сила која управља Недовим животом долази из најмрачинијег лика у роману: то је баба која има лице као “мементо мори” и која се овако смеје: “ииииииииии”! Она се у Недовој околини јавља сваки пут када је Нед близу смрти и она му смрт прориче, најављује и слути. Али Нед на то није глув као Манго, он близину смрти осећа стомаком. Баба-иииии на почетку романа Неду слути: “Пази се, пази, пази се и ти, да џелат краватом те не окити”. Читалац те речи пренебрегне, заборави их, запљусне га мноштво нових ликова, акције, детаља, па пренебрегне и кад му у сасвим другом амбијенту (јер баба-иииии се јавља у најразличитијим околностим, где је Нед не очекује) отпевуши: “О љуљај ме, љуљат` се морам ја/ Морам, о, љуљат`се мо-о-рам ја/Да висим морам док не крепам/ Да висим, висим док не крепам/ Да висим морам док не крепам, јер човека сам убиo, знам/ И оставио га да лежи там`, а хладан је, хладан кам.” Тек када Неда Рајза негде на половини романа скину са вешала, читалац ће се можда присетити ових злослутних речи. Нед је један у милион који је преживо вешала (показао је знаке живота на столу за сецирање на медицинском факултету). За разлику од Манга којег занимају слава и авантура, Неда једино занима да буде жив. Осим тога, у детињству је био додирнут и лепотом: једном је у парку чуо звук кларинета што га је толико занело да је и обогаљен (очух му је осеакао прсте да би просио) научио да га свира. Поред живота и музике био је занесен лепотом Фани Бранч: `Фани Бранч је изгледала као да је малочас изашла из млекаре. Дах јој је био топао, осећао се на млеко, а шапутао је на ребра, брадавице и мрак материце. Кожа јој је била попут павлаке, дојке као сиреви, маслаца је било у њеом осмеху` (личи на Скарлет Јохансон у филму Девојска са бисерном минђушом). Пошто су Неду жеље биле чисте и скромне, дато му је да до краја романа чује и засвира Музику на води (згодно искоришћен наслов истоимене Хендлове свите односи се на Недово просветљење и мир које стиче на Нигеру међу домородцима који воле музику).

Уз Манга Парка, Неда Рајза, Фани Бранч, и многих других изузетно живо и уверљиво осликаних ликова који се попут једног речног тока издалека приближавају и на ушћима уливају у животе главних јунака, посебно је занимљив лик Манговог водича Џонсона. Џонсон, који једном ногом стоји у цивилизацији, другом у дивљини Африке, пореклом је из племена Мандиго, са горњег тока река Гамбија и Сенегал. На западно тле ногом је ступио као роб америчког велепоседника. Током свог робовања био је унапређен у члана кућне послуге, захваљујући чему је добио прилику да се образује, те да научи грчки и латински језик. Ослободивши се из ропства и рано стекавши пензију, Џонсон путује у Лондон где у двобоју убија човека. Казну служи на острву поред Африке, одакле бежи назад на свој црни континент. Тамо је обновио запустело село са своје три жене и једанаесторо деце. Али најзанимљивије: Џонсон се обогатио тако што су људи из околних села код њега долазили да им направи “амајлију над амајлијама”, такозвани Логос који је у стварио био писана реч. Логосе су домородци чували су у сафијима: “Џонсону није много требало да увиди тржишни потенцијал свог књижества. (…) Цитирао би папу и за то добио ланчиће да окити глежњеве најмлађе му невесте.” Када је у свом селу прочитао писмо којим га Афричко друштво позива да буде Мангов водич и преводилац, Џонсон уместо плате тражи Шекспирова сабрана дела.

Роман Музика на води не жели да раскрсти са науком, са њеним ригидним текстом и са њеним мањкавостима. Бојл нам много тога сугерише, између осталог и да поверење у науку не искључује могућност додира са поетском, фиктивном и трансцедентном структром света. Па чак и то да нам ни комбинација свих увида неће помоћи да стекнемо Знање, поготово не некакво опште знање лишено нашег личног искуства, јер, на крају, Афричко друштво из Лондона ни 1982. године није сазнало где се Нигер улива.

Свако мора сам да открије његов ток и место његовог ушћа.

***

Одлука да Музика на води буде преведена на српски језик донета је у Графичком атељеу Дерета, добром проценом тадашњег уредника Синише Коларића који је посао поверио преводиоцу Владимиру Д. Јанковићу. Бојл се обраћа огромној публици од неколико стотина милиона потенцијалних читалаца и обраћа им се помало надмено, са познавањем опште историје и историје књижевности, са разумевањем старогрчког и латинског језика, уз очекивање да и читалац то може пратити и разумети (огроман је број референци на које се ослања и које уграђује у нарацију). Отуда је посао преводиоца морао бити пресудан у амортизовању текста оптерећеног специфичним знањима. Необично разиграним језиком којим интонира читав роман, Јанковић је извршио двоструки трансфер: са једног на други језик, и од елитне ка нешто широј (српској) читалачкој публици, уграђујући у њега своје необично умеће превођења и њему својствено непоштовање аутора, оличено у одсуству страха од дословног превода. У Јанковићевом преводу губи се потенцијално досаднији, академскији Бојл, и отвара нам се раскошна и пријемчива прича о два јунака који више изгледају као да су у џунглу упали почетком двадесетпрвог, а не крајем осамнаестог века. И тиме је учињен још један погодак, троструки трансфер: тема романа и није истраживачка авантура смештена у доба “на измаку просвећености и на почетку гомилања новца”, то јест на крај 18. и на почетак 19. века. Тема је универзална (свако има свој Нигер који открива и којим плови), па растерећени и осавремењени језик којим је Бојл преведен на српски чини да се лакше поистоветимо са јунацима и темом. Није, дакле, у питању само превод са енглеског на српски, од елитне ка широј публици, већ и двоструки превод начињен не само од језика којим је Бојл описао крај осамнаестог века ка нашем савременом језику, већ и од политички некоректног језика с почетка осамдесетих година прошлог века којим Бојл пише, ка нашем језички углађеном, цакнутом и досадном добу. Колико се преводилац удаљио од оригинала, вечито је питање традуктологије, али у овом преводу вам се начас може учинити да је роман изврстан управо захваљујући чињеници да су се сензибилитети аутора и преводиоца поклопили. У нечему свакако и јесу (сигурно слушају исту музику и деле сумњу у историографију!), али то што у Музици на води читамо изгледа да је мање Бојл, а више Јанковић. Ако му је нешто и одузео преводом на српски, преводилац му је то надокнадио у изврсним прим.прев-фуснотама које читаоцу помажу да кроз ток Нигера и огромно поље опште културе на Манговој барци Јолиби плови безбедно и са јасним оријентирима.

ОСВАЛД ШПЕНГЛЕР И „ПРОПАСТ ЗАПАДА“ (Александар Гајић)

Пре неколико недеља из штампе је изашла књига Александра Гајића, научног саветника Института за европске студије, Крст и круг, посвећена анализама цикличних теорија историје. Доносимо део поглавља у којем се Гајић бави капиталним делом Освалда Шпенглера.


Освалд Шпенглер, рођен је 29. маја 1880. године у Блакенбургу, у централној Немачкој (војводство Брунсвик, у близини планина Харц) као друго од петоро деце (старији брат Бернард умро је убрзо након рођења, док су сва млађа деца биле сестре). У Освалдовој десетој години породица Шпенглер се сели и Хал, универзитетски град, где он завршава гимназију. Већ у том узрасту Освалд показује јасна интересовања за класичне језике и математику, као и за уметност (поезију, музику итд). Под великим је утицајем Гетеа и Ничеа. Студирао је на више универзитета (Минхен, Берлин, Хал) где је узимао разноврсне курсеве (математика, философија, историја, језици), али без икаквог јасног усмерења ка једном научном пољу или дисциплини.

Први покушај стицања докторског звања завршен је 1903. године неуспехом (уз образложење да његова теза о метафизичким основама Хераклитове философије „мада оригинална, нема довољно фуснота”). Због овог неуспеха му је трајно измакла академска каријера. Следеће године, из другог покушаја, Освалд Шпенглер је одбранио тезу о Хераклиту, а затим и другу дисертацију из биологије („Развој органа вида у вишим подручјима животињског царства”), чиме је стекао квалификацију предавача. Радио је као професор у реалним гимназијама, кратко у Сарбрикену и Диселдорфу, а потом у Хамбургу (1908–1911) где је предавао природне науке, математику и немачку историју.

Након смрти мајке Паулине 1911. године (отац је умро 1901), Освалд Шпенглер стиче наслеђе довољно да води скроман живот. Он напушта рад у гимназији и сели се у Минхен да би се посветио писању свог животног дела. У Минхену, Освалд води усамљенички живот, прибављајући додатне приходе држањем приватних часова и писањем за популарне часописе. Када је 1911. године почео да ради на рукопису из којег ће настати Пропаст Запада, толико је тешко састављао крај са крајем да није поседовао ни једну књигу.

За три године први део његовог magnum opusа био је мање-више написан, баш у тренутку када је избио Први светски рат. Шпенглер у лето 1914. године, доживљава снажне личне ударце: због срчане мане одбијен је на војној регрутацији, док издавачи, листом обузети ратном еуфоријом, не показују интересовање за објављивање његовог рукописа. Тек почетком 1918, последње године рата, он проналази издавача. Невероватан успех његове књиге у року од свега пар месеци као да је представљао заслужену награду за претрпљено чекање.

Већ следеће, 1919. године Шпенглер пише своју другу, краћу књигу (Preußentum und Sozialismus). Потом, на крилима свеевропског успеха, пише и други део књиге Пропаст Запада,који завршава 1922, а публикује 1923. године. И она доживљава бурну рецепцију.[1]

Иако изразити конзервативни мислилац који слави пруски менталитет (оличен у дисциплини, дужности и оданости ауторитету) и непријатељ Вајмарске републике, Шпенглер је годинама јавно износио свој крајње неповољан став о нацистима које је сматрао изданком уличног лумпенпролетеријата и бесловесних маса (називајући их подсмешљиво „пролет-аријевцима”). Нацистичкој расној доктрини, Шпенглер се отворено изругивао, док је Хитлера видео као хистеричног демагога који није прави херој, онај који је потребан Немачкој, већ тек глумац херојства (називао га је „крештавим тенором”). Током тридесетих година, Шпенглер је успео да се поново запосли, овог пута у Ничеовом архиву којим је руководила Елизабета, сестра славног философа.

Године 1935, згрожен нацистичким покушајима банализације и фалсификовања Ничеовог учења, Шпенглер подноси оставку на радно место у Ничеовом архиву и повлачи се у усамљенички приватни живот. Приходи од књига омогућују му да напокон почне да ужива у својој прикупљеној библиотеци у којој припрема грађу за нове књиге. У часовима одмора он се окреће слушању Бетовена и читању Молијера и Шекспира. Планинари обронцима Харца у родном крају. Дана, 8. маја 1936. године, у педесет и шестог години живота, удара га инфаркт са фаталним исходом.

Основe Шпенглерове морфологије култура

Осмишљавајући свој морфолошки приступ историји култура, Шпенглер је био убеђен да је на трагу открића које ће донети „коперникански преокрет” у поимању историје: уместо „птоломејског”, европског прогресивистичког приступа који историју види као линеарни пут од старог, преко средњег до новог века, он је заступао становиште које је разбијало ову шему у корист полицентричне историје култура. Према Шпенглеру, све културе се развијају у оквиру животних циклуса („историја света је историја култура”). „Суштина овог обрта састоји се у увођењу појма истовремено, дисконтинуирано и изоловано, уместо дотадашње једноставне праволинијске прогресије. Шпенглер је дао решење према којем све велике творевине и облици друштва, привреде, политике, науке, уметности и религије настају истовремено у свим културама, али се тако и завршавају и нестају. То управо значи да унутрашњој структури једне потпуно одговара структура свих осталих и да нема ни једне појаве од суштинског значаја, у историјској слици једне културе, које не би било могуће наћи и у свим осталим. (…) Када Шпенглер налази да се у старом веку могло наћи једно развиће које потпуно одговара нашем сопственом,[2] западноевропском, његово схватање о друштву и историји показује се као цикличко и он се недвосмислено прикључује оној историјској свести која почива на уверењу да је број облика светско-историјских појава ограничен, да се векови, епохе, ситуације, личности по типу понављају.”[3]

Методу за морфолошко проучавање култура Шпенглер је пронашао код Гетеа и Ничеа („од Гетеа имам методу, од Ничеа начин постављања питања”),[4] док његов философски оквир потиче из немачког романтизма извученог из Фихтеове адаптације Канта. Материјални, механички свет феномена проучавају природне науке, објективно и помоћу експеримента. „Шпенглер одлази најдаље, тврдећи да је ’наука’ о природи (сам Шпенглер ставља наводнике) касни и пролазни феномен, који припада јесени и зими тих великих животних токова (тј. култура) и да она живи само неколико векова (…) као и да се у току тих векова њене могућности најзад исцрпљују. (…) Тиранија разума коју ми не осећамо зато што сами представљамо њен врхунац, јесте у свакој култури епоха на размеђу између човека у пуној снази и старца. (…) Њен најјаснији израз је култ егзактних наука, дијалектике, доказа, искуства, узрочности (…) егзактна наука иде у сусрет самоуништењу.”[5] Постојање је основни, динамички вид живота, а биће је секундарни, изведени и статични начин посматрања. Живот и историја не могу се посматрати другачије, већ уз помоћ осећања, интуиције и имагинације, а пре свега помоћу уочавања симбола. За Шпенглера историја је сагледавање, за разлику од природе која је сазната.[6]

Прави метод за изучавање живих, појавних облика-организама је аналогија. Све што живи, од јединки до виших видова постојања, пролази кроз развојни органски ритам – кроз фазе рођења, раста, зрелости, старења и умирања. Када Шпенглер употребљава термин „крв” он нема расну или расистичку конотацију, већ означава живот као отеловљени унутрашњи развојни смисао (нпр. неко становништво различитог порекла, постаје „раса”), када усвоји уједињујућу идеју водиљу свог живљења. Због тога, он нпр. каже да нису арабљанску културу створили Арапи, већ она Арапе.

„Шпенглер полази од светске историје као од процеса вечитог обликовања, чудесног настајања и нестајања и везује ту динамику за органске облике, за културе као жива бића највишег ранга.” Дефинисана као организам, као „прафеномен” свеколике прошле и будуће историје, свака култура, према Шпенглеру „има своју историју која је остварење онога што је њена могућност…Сада наместо људске историје ступају културни кругови, а историја човечанства постаје празна реч. Оно што остаје јесте историја једне културе и заједничке аналогне фазе развоја. Не остаје математика, већ математике, не број по себи, већ неколико светова бројева.”[7]

Према Шпенглеру, високих култура које се циклично смењују (пролазећи кроз органски ток рађања, раста, зрелости/испуњења, опадања и смрти), има осам: вавилонска, египатска, хинду, кинеска, мезоамеричка, класична (античка), арабљанска (магијска) и западна (фаустовска). Јужноамеричку (перуанску) културу Шпенглер није убрајао у високе културе, док је за руску (коју, према његовом мишљењу, најбоље изражава „православље Достојевског”) сматрао да је млада, у фази свог уобличавања.

Свака од ових култура садржи сопствено виђење простора које произлази из његовог „прасимбола”, онога који изнутра уобличава њен идентитет и утиче на сваки њен израз. „Египатска душа” себе види како се креће уском стазом живота како би досегла коначни свој суд, своју судбину. Кинеска култура живот види као пут (тао) који није одређен нужношћу, већ је само под утицајем пријатељске природе. Класична античка култура израста из „прасимбола” присуства у садашњости, блиске затворености, дефинисаности. Магијска, арабљанска култура за свој прасимбол има „свод”, пећину – кроз коју се неизрецивост божанства спушта и делује на тварни свет. Западна, фаустовска култура – она које је настала у 10. веку у европском средњовековљу – проистиче из експанзивне „жудње за бескрајем” услед безграничне усамљености трагичне западњачке душе.

Високе културе су самосвојне и изоловане; између њих нема суштинског прожимања и преношења стварног искуства и знања, већ само делимичног преношења форми, спољашњих утицаја. „Све културе, изузев египатске, мексичке и кинеске, стајале су под туторством старијих културних утисака; страни елементи појављују се у готово сваком од тих обликованих светова. Фаустовска душа готике, вођена већ арабљанским пореклом хришћанства у правцу страхопоштовања, зграбила је богату ризницу касноарабљанске уметности.”[8]

Поред периферног преузимања културних форми које се потом превреднују у складу са оригиналним импулсима произашлим из „прасимбола”, Шпенглер уочава и процесе културних „псеудоморфоза” – случајеве у којима форме једне културе, споља наметнуте, притисну другу културу не дајући јој да природно израсте из свог „прасимбола” и слободно се развија и расте.

Шпенглер дужину животног циклуса једне културе одређује у распону од 1.000–1.300 година, већ у зависности од своје посебности и вештине ношења са проблемима из фаза опадања. Тако је, према Шпенглеру античка култура трајала од 900. године пре Христа до 100. године по Христу, арабљанска почиње свој живот у првом веку и траје до (око) 1200. године, док западна, фаустовска култура настаје половином 10. века и требалао би (отприлике), да постоји до 2200. године.

Када свака култура иживи и прође свој стваралачки зенит, њене стваралачке способности постепено опадају и она на крају умире. Период културног опадања Шпенглер види као прелазак културе у цивилизацију, коју дефинише као крајње и највише вештачко стање у којој живи припадници једне ослабљене културе. Неумитни прелаз из културе у цивилизацију Шпенглер аналошки проналази и у 4. веку пре Христа у антици, и, почетком 19. века, на Западу, у време Наполеонових ратова. Тада, уместо унутрашњег бујања које престаје, преостаје још само експанзивна тежња ка спољашњости. Цивилизацију сачињавају окоштале форме без креативног полета, оне које само успоравају декаденцију оличену у бројним процесима: кризама, ратовима, у расту мегаполиса који исцрпљују земљу и њене преостале виталне потенцијале. Западно „доба ратујућих држава” почиње са Наполеоном. „Оно што карактерише наполеонизам је одлучујућа улога војске и амбициозних појединаца. Али борбе („зараћених држава”) још имају неки виши смисао, оне одлучују не само судбину победника и поражених, него кретање културе, односно генерација после њих. До периода цезаризма сви ови сукоби су разјашњени, а размирице и борбе које ће уследити, не одређују ништа друго до расподелу моћи – свашта се дешава и ништа се не догоди.”[9]

Огромне армије увек су спремне на поход, флоте се стално обнављају; непрестано постоји надметање у опреми, спремности, бројевима, техници. Први век овог динамичког, фаустовског облика „ратујућих држава”, завршава се светским ратом. Шпенглер ни на овом месту не оклева да предвиђа наредна дешавања и каже да ће, пошто је принцип опште војне обавезе превазиђен, бити уведене мање, професионалне војске. „Доба ратујућих држава” ће се наставити, у ратовима ће учествовати цео свет, сви континенти. „Велики светски градски центри моћи располагаће по својој вољи мањим државама, њиховом облашћу, њиховом привредом и људима – које ће постати провинција, објекат, средство за циљ.”[10]

Период цивилизације је доба владавине новца и његових полуга моћи, међу којима Шпенглер идентификује и демократију. Новац влада хаосом, јер у њему профитира. Житељи цивилизација постају бездушни, обескорењени, безбожни, који само иште „хлеба и игара” све док се цивилизацијско здање не сурва, а ове масе се претворе у фелахе – потомке одумрлих култура. Повратком народа у безисторијско стање, културни круг се затвара и све почиње из почетка.

Пре коначне пропасти, цивилизација доживљава фазу своје позне стабилизације – „доба Цезара” који ће солидификовати позно империјална здања најмоћнијих држава једне позне цивилизације. Ова фаза започиње отпором „моћи новца” и огледа се у повратку моћи културног прасимбола. Отпор се постепено претвара у двобој: сукоб у коме „крв”, то јест живот, виталитет, постепено надјачава новац. Победа виталитета се очитава у успону Цезара, вештих војних заповедника и политичких демагога који опчињавају масе својим успесима. Успону цезаризма допринеће политички хаос унутар и између држава. „Цезаризмом се назива начин владавине који је, упркос државно-правној формулацији, по својој унутрашњој суштини ипак потпуно безличан. Сасвим је неважно да ли Август у Риму, Хоанг Ти у Кини, Амозис у Египту, Алп Арслан у Багдаду заодевају свој положај у старинске називе. Дух свих тих облика је мртав. И зато су све институције, ма колико их они брижљиво одржавали, од тог тренутка остале без смисла и без праве важности. Важност има једино сасвим лична власт коју врши Цезар или неко способан уместо њега. То је повратак из света савршеног по облицима у примитивност, у космичку безисторичност. Биолошки периоди времена опет заузимају место историјских епоха.”[11]

Велики и енергични појединци ће се у хаосу издићи до власти у исцрпљеним друштвима и, након низа сукоба и преврата, донети какав-такав „универзални мир” који ће масама омогућити периоде мира и жељене стабилности. Ову позну фазу једног културног циклуса карактерише повратак ауторитета и секундарне, „нове” религиозности – то јест покушај повратка културним изворима и старим симболима вере како би се на тај начин одагнао неизбежан крај. Шпенглер прогнозира да западна цивилизација улази у ову фазу на почетку 21. века и да ће она трајати још око две стотине године, када очекује смрт фаустовске културе.

Освалд Шпенглер се не зауставља само на одређивању епохе опадања и завршетка западне цивилизације, већ прогнозира успон нове, млађе и виталне културе у Русији, која се, упркос псеудоморфолошким наслагама западне цивилизације, налази у својој раној, креативној фази уобличавања. Док се то не догоди, руски народ ће још генерацијама живети у ванисторијској равни, односно бити натеран да – упркос својој простој души, која се не уклапа у западне цивилизацијске форме – живи у вештачкој и лажној историји са својим бајковитим селима и неприродним, на силу подигнутим градовима. Раздор између Русије и Запада је дубљи од верског: он је културни, историјски. Због тога све разлике између западних народа и њихових националних култура чине се ништавним када се оне упореде са Русијом. Шпенглер је веровао да је дубина руске душе нешто што је потпуно изван поимања западног, фаустовског, цивилизованог човека. У првом издању првог дела Пропаст Запада из 1918. године, Шпенглер је на његовом крају додао и садржај другог дела који је тек требало да буде написан у наредним годинама, а за чије је завршно поглавља навео наслов „Русија и будућност”. Међутим, када је 1923. године жељно ишчекивани други део његовог животног дела угледао светлост дана, закључно поглавље о Русији је било изостављено. Остала је дилема да ли је – након свих предвиђања које је у свом magnum opusu изнео – намерно прећутано предвиђање о Русији било последица само његове несигурности да се упусти њено детаљније образлагање, или је преовладала Шпенглерова процена да ће ово ћутање (уз летимично указивање на самосвојност младе руске културе, попут казивања да је спаљивање Москве пред Наполеоном „моћни симболички акт примитивног народа”), снажније деловати него још неколико десетина написаних страница.

Featured image: Sfera Grande di Pomodoro (Wikipedia, Diego Baglieri, CC BY-SA 4.0)


[1] O. Spengler, Preußentum und Sozialismus, C. H. Beck, Munich 1920.

[2] О. Шпенлгер, Пропаст запада, Београд 1990,  65.

[3] С. Тартаља, Скривени круг. Обнова циклизма у филозофији историје, Удружење за политичке науке Југославије, Чигоја штампа, Београд 1998, 85.

[4] О. Шпенглер, нав. дело, 31.

[5] С. Шљукић, „Културе и сукоби: Освалд Шпенглер”, у: Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књига XXXVII, Нови Сад 2012, 143.

[6] О. Шпенглер, нав. дело, 168.

[7] С. Тартаља, нав. дело,88.

[8] О. Шпенглер, нав. дело, I, 91.

[9] И. Вукадиновић, Савремени цезаризам и крај историје, https://www.vecnavatra.com/pdf/Cezarizam.pdf  приступљено 4. 2. 2019.

[10] С. Шљукић, „Културе и сукоби: Освалд Шпенглер”, у: Годишњак Филозофског…, 148.

[11] О. Шпенглер, нав. дело,III, 205–206.

ФАЛСИФИКАТИ “УЖИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ“ (Немања Девић)

(само за сладокусце са великим стрпљењем)

За стварање историјске свести о Другом светском рату и партизанском покрету у Југославији филм је представљао једно од главних оруђа. “Битка на Неретви“ и “Битка на Сутјесци“ утицали су на креирање свести о пресудним ратним догађајима из 1943. више неголи томови књига, мемоаристике и грађе, исто као што су “Валтер брани Сарајево“ и “Отписани“ креирали слику урбане гериле која као таква, што по континуитету, што по интензитету активности, никада није постојала. За представљање Србије у 1941, како споља тако и изнутра, кључно место имао је филм “Ужичка република“ Жике Митровића из 1974. После екранизоване српске епопеје из 1914, коју је наменски снимао 1964, Митровић је десет година касније очигледно био ангажован да представи њен други наставак – народноослободилачку борби и револуцију српског народа. Политичка подршка, буџет, сјајан избор улога, али и вешто коришћење српских ослободилачких традиција и њихово уплитање у револуционарни рат који је повела КПЈ, допринели су великом успеху филма. А након тога – и стварању историјске свести једне генерације, коју је и деценијама касније тешко променити.

1. На филму комунисти преузимају иницијативу у Априлском рату и самоорганизују се за одбрану од немачког окупатора.
Стварност: Ужички комунисти до максимума су бојкотовали и дезорганизовали одбрану града, а у првим месецима окупације ставили су се Немцима на располагање. Домаћи љотићевци су са резигнацијом констатовали како су “комунисти успели да загосподаре најважнијим местима код немачких власти“ и тако и њима одузели могућност да се политички боље позиционирају. Међу њима су, инфилтрирани у српске власти под окупацијом, остали и неки од касније високих партијских функционера, попут Добривоја Баје Видића и Слободана Пенезића Крцуна.

2. Ужички комунисти приказани су од почетка окупације као активни и борбени. У првој борби на филму усмрте два жандарма и читав вод Немаца.
Стварност: Комунистичке оружане акције у Србији умножиле су се тек у другој половини јула 1941. Ужички одред био је у првој фази устанка, до августа, један од најнеактивнијих партизанских одреда у Србији, због чега га је партијско руководство оштро критиковало. Прве акције биле су махом мање диверзије и ликвидације локалних “петоколонаша“. И сам партизански оружани отпор 7. јула почео је убиством два жандарма, не и Немаца којих тада није ни било у Белој Цркви и околини.

3. Партизански комесар/командант Бора (Борис Бузанчић) након прве акције у вербалном двобоју побеђује председника општине (носиоца старих власти), након чега се цело село сврстава на страну партизана.
Стварност: једна од првих акција ужичких јесте била убиство председника сеоске општине (Божа Крџића) у околини Ариља, који је супротстављање партизанима уистину платио главом. Али прве партизанске ликвидације више су шириле страх и огорчење према њиховим јединицама, неголи што су им подизали углед.

4. Пуковник Дража Михаиловић је приказан као војни лидер, строг и визионар, настављач четничких традиција, чувар поретка и заклети противник “демократије и парламентаризма“. У једном каснијем кадру, он је безобзирни чизмаш који пали цигарету о кандило. Језгро његовог покрета, сачињено од предратних официра и политичара, од првих дана устанка, у једној прилично комфорној атмосфери, са чистим и опегланим оделима и у изобиљу ића и пића, одмах доноси политичку платформу, у којој се истиче да је њихов програм у првом плану “програм борбе против комуниста“ (што износи Драгиша Васић); неки риђи квази-Палошевић залаже се већ тада за “четничку диктатуру над монархијом“ (?!) и да “држава мора бити у рукама четника“, филмска инсинуација на Стевана Мољевића износи платформу изградње Велике Југославије “и у њој етнички чисту Велику Србију“. Сабор четника завршава се уз море алкохола, песму “Дрма ми се на шубари цвеће“ и познату сцену лупања пијаног четничког кабадахије главом у сто…

Стварност: За почетак доста једноставнија. Михаиловић се није позивао на континуитет са четништвом, нити је 1941. имао било какву политичку платформу (што се показало као једна од његових инферирорности пред комунистима). Заправо се ради о алузији на Башки конгрес, до ког је дошло тек у јануару 1944. Михаиловић је био убеђени демократа и легалиста, како 1941. тако и 1946. и веровао је да се судбина и Југославије и српског народа решава на слободним изборима. Напослетку, Мољевићев план био је лични и никада није постао део званичне политике Равногорског покрета, који се на конгресу у селу Ба определио за федералистички уређену Краљевину Југославију – а политичка платформа тада је уместо националистичког добила снажан социјалдемократски печат.

5. Четнички команданти на терену, које тумаче Раде Шербеџија (мајор Барац – уствари Јован Дерок) и Богољуб Петровић (капетан Ђорђевић – уствари Вучко Игњатовић) гласно говоре и бусају се у јуначка прса, док се уздржавају од напада на Немце. Супротно, партизани и даље носе ослободилачку борбу на својим плећима, па иако тражећи помоћ од четника, први град ослобађају сами. Борба почиње вештим партизанским маневром, а завршава се уз 20-ак мртвих и исто толико заробљених Немаца, те њиховом касарном у пламену. Четници улазе кукавички у ослобођени град, тек по завршеној крвавој борби, и траже да се власт у њему подели, а чим им то пође за руком они се у недостатку ратног искуства међусобно измлате у кафани, све уз гађање слике свог врховног команданта краља Петра флашом вина или ракије…
Стварност: Први градић у који су партизани “несметано продрли“, без опаљеног метка, како пише “првоборац“ (касније комунистички генерал) Никола Љубичић била је Бајина Башта и то се одиграло ноћу 18/19. августа 1941. Љубичић додаје да је “циљ акције била Пореска управа, у којој се, према добивеним обавјештењима, налазила већа сума готовог новца“ – и напад је уродио плодом, будући да су партизани у овој акцији запленили око 670.000 динара. Пре сванућа већ су напустили град. Три дана касније, 22. августа, на кратко су упали и у Ариље, који је бранила мања жандармеријска посада; у борби су тада погинула два партизана и два жандарма. Ниједан Немац није погинуо у овим борбама. Први већи град који су устаничке јединице заузеле од Немаца и задржале га дуже време била је Лозница (31. августа) – али њу су ослободили четници потпуковника Веселина Мисите, без помоћи партизана. У тој борби Мисита је са неколико својих сабораца јуначки погинуо, а четници су заробили око 90 немачких војника, што је означило прекретницу у дотадашњем устанку против окупатора.

Капетан Јован Дероко


6. Тачно на почетку другог сата филма, партизани силовитим јуришом истерују Немце из Ужица, које ће постати центар партизанске слободне територије. Борба је крвава, уз велике губитке на обе стране, а поред десетина мртвих, уз повлачење у нереду, Немци трпе губитке од неколико уништених тенкова и оклопних возила.
Стварност: Ово је заправо комплетно измишљена епизода, јер се око Ужица нису ни водиле борбе. Град је уистину током септембра славио два ослобођења: најпре су, по изласку Немаца у оквиру њиховог тактичког прегруписавања у западној Србији, 21. септембра у Ужице ушли четнички одреди Косте Пећанца и успоставили своју управу. У наредним данима у граду је владала велика напетост, јер се очекивао долазак партизана и отпор четника који им не би олако препустили град. Заиста, партизани Ужичког одреда су се убрзо приближили граду, али је конфликт за прво време избегнут: две стране су приступиле преговорима не би ли се избегло „проливање братске крви“. Коначни резултат преговора био је да су четници попустили притиску чаршије („да видимо шта хоће та наша деца“) чији су многи угледнији грађани имали синове у партизанима. Поподне 24. септембра партизани су ушли у Ужице, које их је одушевљено поздравило. Немачки обавештајни органи регистровали су и један непознат детаљ: да су се у посредовање око предаје власти између четника Косте Пећанца и партизана укључили и четници Драже Михаиловића, који су олакшали да власт у Ужицу „склизне“ у руке комуниста…

7. Кроз читав филм провлачи се љубавна прича партизанског комесара/команданта Боре (у улози Бузанчића обједињене су неколике судбине, отприлике и Петра Стамболића и Бранка Крсмановића и Милинка Кушића и Душана Јерковића, можда и још понеког) и руководиоца агитпропа Наде (Божидарка Фрајт). Њихова љубав је платонска и чиста, ограничена ригидном пролетерском сексуалном етиком.
Стварност: будући да се у партизанским одредима од првих дана нашао значајан број жена, комунисти на терену јесу водили рачуна о мушко-женским односима. Међутим, ова правила понашања кршена су на много места. По сећању Владана Бојанића, у Мачванском НОП одреду више руководилаца започело је ванбрачне везе са млађим партизанкама, а око партизанске болнице створило се нешто што је појединцима личило да је „права мала јавна кућа, само што се није плаћало“. И покрајинско повереништво партије у Нишу критички се односило према чињеници да је већина политичких руководилаца себи нашла дружбенице већ у првом периоду војевања. Милован Ђилас је изнео још једно мање романтично запажање, везано за највише партијске функционере – да су их у Ужицу „пратиле младе и згодашне секретарице, упадљиво интимније с њима него што је то сам посао налагао“. Најистакнутији је био пример самог Тита, који се саживео са безмало 30 година млађом секретарицом, студенткињом Даворјанком Пауновић. Како је закључио још један „пуританац“ међу партизанским командантима у Србији, Павле Јакшић, „партизански сурови сексуални аскетизам међу борцима није, очевидно, био у складу с хедонизмом у високим штабовима.“

Screenshot: Užička republika


8. Једна од најпотреснијих сцена јесте смрт партизанског омладинца Даче, уз кадар његове ожалошћене мајке (Ружица Сокић) и оца (Иван Јагодић) који га мртвог носи на рукама. Како се касније сазнаје из једног разговора, њега су из заседе, мучки, тог октобра 1941. убили четници пуковника Михаиловића. Тај моменат је представљен и као један од кључних када партизани увиђају четничку издају и окрећу се против њих. “И не само њега. Сваког дана убијете по неког, мучки, иза леђа“, додаје Бранко Коцкица, вероватно у улози Миодрага Миловановића Лунета.

Стварност: Током септембра и октобра 1941. у широј зони Ужица партизани и четници имали су неколико оружаних сукоба. У тим сукобима, број жртава је био следећи: након конфликта око успостављања команде у Пожеги (22. септембра) партизани су поред разоружавања већег броја четника једног од њих и стрељали, у сукобима код Косјерића око власти у тој вароши било је неколико погинулих и рањених – и то на обе стране, 28. септембра у сукобу у селу Рожанство (Златибор) погинуо је један партизан и један сарадник четника (Радомир Мићић, солунац, носилац Карађорђеве звезде), 4. октобра дошло је до већег сукоба у Пожеги, али по свему судећи без људских жртава (четници су заробили па пустили на слободу већи број партизана), 23. октобра дошло је до једног инцидента у Чајетини, али он присебношћу локалних команданата са обе стране није прерастао у борбу. Изван овога, није било појединачних убистава партизана од стране војно-четничких одреда нити напада на њих у ужичком крају.

9. Једна од упечатљивих сцена је и приредба партизана у Ужицу – сви који су гледали филм памте бар сцену где Неда Арнерић (а за њом и читава сала) певају песму “Са Овчара и Каблара“.
Стварност: Можда најпрепознатљивија партизанска песма до данашњих дана, која је потекла у Србији, јесте „Са Овчара и Каблара“. Најчешће се (погрешно) сматра да је настала у време „Ужичке републике“ и да говори о угледу Јосипа Броза. Међутим, како извори говоре, песма је у тим крајевима била популарна још у 19. веку и у време ратова за ослобођење од Турака, када су и српски добровољци из поробљених области певали: „Српски кнеже прими наске у редове србијанске“. Касније је књаз једноставно замењен „другом Титом“. Измењена песма се заиста певала међу партизанима у западној Србији, мада постоји и четничка верзија са другачијим наставком. Владимир Дедијер је описује као „рам-песму“, једну од оних коју су партизани преправили и убацивањем нових имена и догађаја у постојеће стихове и мелодије само начинили своју верзију. Приредба је, с друге стране, највероватније прекомпонована прослава Октобарске револуције у Ужицу, за коју су се комунисти хвалили да је, после Москве и Кујбишева, била највеличанственија у целом свету. Ужице је уочи 7. новембра 1941. заиста личило на неки градић у СССР-у: зидови централних здања били су покривени транспарентима и плакатима са револуционарним паролама, а градом су доминирале слике Стаљина и совјетских војсковођа, све са великим славолуком са петокраком звездом на тргу, чије се сијалице тих дана нису гасиле ни дању ни ноћу. За разлику од такве иконографије, на филму је представљен велики мурал на коме су равноправно осликани Стаљин и Черчил…

Screenshot: Užička republika


10. Филм се дотиче преговора у Брајићима који су водила вођства два покрета отпора 26. октобра 1941. са циљем успостављања боље координације и сарадње у борби против окупатора. По овом филму, Михаиловић је свих 12 Титових предлога одбио, изузев тачке о заједничкој подели плена. Ипак, Тито му је великодушно понудио оружје из Ужица. Бранко Коцкица ће на то изговорити антологијску реченицу: “Зар оваквима наше оружје?“
Стварност: Делегација Врховног штаба партизанских одреда, састава Јосип Броз, Сретен Жујовић и Митар Бакић, обрела се 26. октобра у Брајићима. Били су ово пети по реду званични преговори између комунистичког и равногорског штаба (а други уз присуство двојице главних команданата) и у свакој прилици партизански преговарачки тим се мењао. Из команде војно-четничких одреда, комунисти су за саговорнике имали уигран тандем: пуковника Михаиловића, Драгишу Васића, потпуковника Драгослава Павловића и два нова лица, поручника Јакшу Ђелевића и капетана Милорада Митића. Како је Ђелевић описао, разговор је започео у пријатељском тону, где је један од четника из Михаиловићеве пратње понудио госте куваном ракијом, док је Броз присутним четницима поделио по паклу цигарета. Даље се дискутовало о заједничким акцијама, подели плена, као и о питању „дивљих“ одреда који су посебно реметили односе две војске. Од Брозових 12 предлога за решавање несугласица, Михаиловић је одбацио четири, који су се тицали успостављања заједничког штаба у којем би се он потчинио Титу, укључивања политичких комесара у састав војно-четничких одреда и легализовања народноослободилачких одбора као нових органа власти. Иако је опет изостало потписивање званичног документа, две стране споразумеле су се око наставка борбе против окупатора, уз даље мобилисање људства на терену по принципу слободног избора команде и заједничку поделу ратног плена. Прецизирано је и да „војске остану где јесу, да се избегавају сукоби, а да се даље акције координирају“ и да се у сваком месту створе мешовити судови за све кривце и преступнике из оба покрета. Коначно, уговорено је да партизански Врховни штаб остане у Ужицу као центру своје зоне одговорности, а да Команда четничких одреда у исту сврху дође у Пожегу. Ту би свака страна имала своју управу, док би у осталим градовима остала заједничка. Сарадња у градовима требало је да омогући да фабрика оружја у Ужицу део производње преусмери и према четничким одредима; требало је да четници добију 12.000 пушака са одговарајућим контигентом муниције (приближно половину произведену у Ужицу), а да средства заплењена од партизана у трезору Народне банке буду усмерена ван војних снага, на избеглице и друге унесрећене грађане, док би два главна штаба задржала свега по пет милиона динара. Вероватно због усаглашавања око ове важне тачке, Михаиловић је, иако противник револуционарних органа власти, на крају прихватио да партизани неометано формирају НОО у местима која су била под њиховом контролом.
Мада су комунисти и ове преговоре оценили као пропале, по закључцима усменог споразума може се рећи да су они отишли и корак даље од претходног у погледу конкретног дефинисања акције, поделе одговорности и координисања дејстава. Склопљен на ивици оштрице и у данима када су тензије међу четницима и партизанима расле, споразум у Брајићима је ипак представљао вољу да се настави сарадња и спрече сукоби између две војске. Као знак добре воље према равногорцима, Броз је наредио да се одмах после преговора Михаиловићевим људима из Ужица упути 500 пушака са муницијом. Да ће, ипак, бити тешко спровести у живот свако слово усменог споразума, први је имао прилике да се увери Михаиловић, и то одмах по одласку партизанске делегације из Брајића. Самовољни четнички командант у Пожеги, капетан Вучко Игњатовић, припремио је заседу за партизанско руководство на реци Скрапеж, где је намеравао да их ликвидира. Аутомобил у којем се кретао Јосип Броз са сарадницима био је заустављен и само се чекало одобрење Михаиловића, са којим је успостављена телефонска веза, да се убиство и изврши. Михаиловић за тако нешто није хтео ни да чује; оштро је укорио Игњатовића позивајући га на официрску заклетву. „Од тога дана однос Драже према Игњатовићу није се никада поправио“, пише З. Вучковић, официр из блиског Михаиловићевог окружења. И сведоци ових догађаја из штаба капетана Игњатовића говоре да је подела међу четничким официрима од тада била све видљивија: „Чича нам дође као Керенски, штити агентуру!“, био је закључак неких од њих.

11. Током преговора Михаиловића и Броза у Брајићима, појављује се, не први пут у филму, и британски представник при устаничким снагама у Србији, капетан Двејн Тирел Хадсон. Михаиловић му забрањује да буде присутан на преговорима како би онемогућио да дође до јединственог антиосовинског фронта у Југославији, али и како би спречио да овај пошаље реалан извештај с терена у Лондон. На основу споразума говори му пак да је комунисте “превео жедне преко воде“.
Стварност: Хадсон, 31-годишњи рударски инжењер, био је врло искусан официр СОЕ, дуго пре рата радио је у Србији на пословима из своје струке, паралелно обављајући и сложене обавештајне задатке. Убеђени суверениста, Михаиловић је сматрао да су преговори комуниста и равногораца “унутрашње питање једне земље“, у које британски обавештајац нема права да се меша, некмоли да у њима има улогу посредника. Зато му је и ускратио могућност присуства на преговорима у Брајићима. Тај потез ће га скупо стајати и већ од 1941. унеће једну дозу неповерења између Михаиловића и Британаца.

12. Док комесар/командант Бора и његов ударник Миша пролазе преко четничких положаја према Ужицу, око себе виде распојасане четнике који пију, веселе се и салећу жене. “Њих бре треба све до једног…“, каже млади Миша. “Да не претерујеш?“, пита комесар, а борац, комуницирајући са њим на равној нози, одсечно додаје: “Не! Издвојио бих само оног Радована, он је поштен. И још понеког. А све друго…“ Комесар му одговара палећи цигарету: “Е видиш, да није тих Радована…“, инсинуирајући да би они одавно рашчистили са четницима.

Стварност: Приближно јесте била оваква крајем октобра 1941. И то је једна од ретких поштено приказаних историјских епизода у овом филму. Комунисти су за грађански рат били спремни знатно пре новембра 1941, они су револуционарну перспективу неговали и заоштравали још од 1919. Окупација и ванредно стање 1941. представљали су за њих историјску прекретницу, прилику да досањају вишегодишње револуционарне снове. Разговор комесара и борца заправо подсећа на нешто ранији опис разговора са Брозом који је пренео Милош Минић: “Рекли смо Титу да ми мислимо да би најбоље било за нашу даљу успешну борбу против окупатора ако бисмо предузели благовремено акцију да разбијемо четничку организацију, док смо далеко надмоћнији од четника. Тако бисмо онемогућили, у ствари, најопаснију петоколонашку организацију, далеко опаснију и од Недићеве државе и Љотићевих и Пећанчевих банди. (…) Тито је нас стрпљиво слушао. Био је и сам опседнут утисцима и размишљањима о разговорима у Струганику. А онда је рекао приближно следеће: ’Ви грешите. Кад бисмо ми то учинили, то би била тешка политичка погрешка са несагледивим последицама’. Не мисли ни он много друкчије о Дражи и о њиховој неискрености у разговорима које смо водили, о томе да треба према њима бити опрезан да не би дошло до изненађења. Али Дража је окупио доста официра и подофицира и људи са села и из града, а још много више патриотски расположених људи верује да ће он повести борбу против окупатора. Све док је тако, кад бисмо ми поступили како ви мислите, ми бисмо били осуђени од народа да смо изазвали братоубилачки рат.“ Суштински, Броз у септембру 1941. није мислио да не треба напасти Михаиловића, веровао је само да за то треба причекати погоднији тренутак. О томе јасно пише Минић, то потврђују у мемоарима и Родољуб Чолаковић и Павле Јакшић.

13. У оквиру Народноослободилачког одбора (НОО) у Ужицу заступљени су и представници предратних грађанских партија – комунисти су око себе окупили све родољубе без обзира на њихова политичка убеђења. Само до прве низбрдице, јер се испоставило да су уствари сви они прикривени непријатељски агенти (а шта би друго па била српска буржоазија?!).
Стварност: Револуционарне власти и НОО су готово увек били састављени само од представника КПЈ и њених присталица, евентуално уз елемент земљорадничке левице. „Грађанске странке нису пружале никакво поверење руководиоцима и организаторима народног устанка. (…) Ниједан од грађанских политичара није се појавио у тадањим народноослободилачким одборима или на јавним трибинама. Било је јасно да револуција овде нема чак ни сапутнике“, пише један партизански комесар из ужичког краја у сећању на 1941. По Венцеславу Глишићу, у ужичком крају један број одборника јесте отпао од НОО и у октобру, пошто су одбили да учествују у осудама на смрт личности које су окарактерисане као „народни непријатељи“.

14. Пошто представници странака напусте НОО, бивају кажњени тако што су извиждани и избачени из сале. Нико их не туче и не хапси, а намеће се закључак да су упркос свом издајничком раду без последица преживели шпијунажу у корист непријатеља.
Стварност: Неки од кључних момената из живота “Ужичке републике“, који су однели и највише живота у граду Ужица, једноставно нису приказани у овом филму. Пре свега, није приказана експлозија у трезору Народне банке у Ужицу 22. новембра (погинуло 111 особа) до које је дошло несрећним случајем, а затим ни једном речју није дат ни наговештај обрачуна партизанског одељења за борбу против пете колоне (претеча Озне) против тзв. народних непријатеља. Хапшењима, мучењима и ликвидацијама у Ужицу руководили су Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун, а број жртава никада није утврђен. По слому устанка вршена је ексхумација убијених у самом граду Ужицу и нађени су посмртни остаци 69 убијених цивила, од чега су код многих били видљиви трагови мучења. Међу њима су били и партијски дисидент Живојин Павловић и чувени српски ратни сликар Михаило Миловановић. И сам Пенезић оставио је кратко сећање на те дане: „Све дотадашње директиве биле су усмене, да треба ликвидирати најпознатије петоколонаше и шпијуне. […] Партизани су са свих страна доводили једног по једног. Сутрадан су довели и среског начелника Алексића, кога су ухватили негде у Мокрој Гори и једног његовог полицијског писара. Мој сусрет са Алексићем завршио се на неколико шамара. Сам нисам могао да верујем да ће тај велики противник комуниста, овако лако пасти у руке. То ме је одмах преломило да не треба много размишљати и да треба стрељати. Изабрао сам неколико најоданијих и мени познатих партизана, да их чува, и почео сам водити истрагу. То заправо и нису биле истраге, већ политички дијалози и оптужбе. Онолико колико су мене у два три маха саслушавали и једном, баш поменути начелник и његов писар.“

15. Један од већих четничких злочина који је приказан у филму је и стрељање партизанских рањеника и болничара, првог дана грађанског рата.
Стварност: Над партизанском болницом јесте почињен злочин, додуше не у области Ужица, већ Чачка. Хронологија је, ипак, била нешто другачија и њу је детаљно разрадио историчар Горан Давидовић. Након сукоба у Ужицу, од 3. новембра, партизанске снаге започеле су хапшења и разоружавања четника у Чачку и околини. Преузели су контролу и над до тада заједничком болницом у Горњој Горевници, где су четничког команданта, резервног мајора Војина Ратковића и његове сараднике спровели као заробљенике у Чачак, а једног четничког курира који се ту затекао стрељали. Овај догађај није уведен у официјелне хронике НОБ-а. Само дан касније уследила је и оштра реакција равногораца: опколили су болницу и заробили целу њену посаду и обезбеђење (укупно 11 партизана) и одвели их са собом, према Равној гори и логору који је успостављен у селу Брајићи. Ноћу 5/6. новембра њих 10 је стрељано у овом селу, међу убијеним партизанима био је и учитељ Стојан Кораксић, отац потоњег (и до данас) познатог карикатуристе Коракса.

Споменик на Кадињачи (Wikipedia, CC BY-SA 3.0)


16. Поход четника на Ужице, започео 1. новембра 1941, приказан је као масовна акција, наређена од команде на Равној гори и уз максималну кооперативност локалних команданата. Није до краја јасно у договору с ким је овај напад припремљен: да ли са Немцима или пак уз прећутну сагласност Енглеза. Борбе су окончане битком на Трешњици, у којој су четници имали више стотина избачених из строја, а читав подухват приказан је њиховим паничним бекством, приликом ког газе и преко својих мртвих и преко своје војничке заставе, коју кукавички остављају на бојном пољу.
Стварност: Напад на Ужице 1-2. новембра 1941. извели су самостално локални четнички команданти из ужичког краја (под командом капетана Вучка Игњатовића), без икаквог одобрења пуковника Михаиловића. То је био највећи дотадашњи четничко-партизански сукоб, али не и први. Игњатовићеве јединице су у овом судару релативно лако потучене од спремнијих партизанских снага и натеране на повлачење ка Пожеги. На попришту борбе остала су 24 мртва партизана и вероватно нешто више мртвих четника (најмање 16 мртвих, али можда и до 40), али то је било знатно мање од касније конструкције која је настала из једног Титовог говора, који је помињао “пуно поље мртвих“. По свему судећи, већи губици четника забележени су 3. новембра приликом борби у Пожеги. По Титовом наређењу сукоб тада није локализован, већ се кренуло у коначни обрачун и гоњење војно-четничких одреда све до њиховог штаба на Равној гори. Сукоб је заустављен након низа крвавих борби (Јован Марјановић наводи чак 1.500 избачених из строја на обе стране) уз притисак савезничких сила, а као што је мало познато у историографији две стране су 20. новембра постигле примирје и договориле наставак сарадње и заједничко кажњавање криваца за сукобе.

17. “Пуцај другарице“, са Недом Арнерић у главној улози, један је од најпознатијих кадрова и реплика из овог филма. Он симболизује почетак политичке еманципације жена и њихову равноправност са партизанским борцима, којом ће после рата извојевати и своје политичке слободе.
Стварност: Комунисти након 1945. јесу много допринели еманципацији жена, али је 1941. фокус њиховог рада био далеко од тог поља. Током 1941. у партизане је према истраживањима Босе Цветић ступило 287 жена из Србије, што је број који више ни изблиза није достигнут све до јесени 1944. Београдска комунистичка организација обраћала се у једном прогласу августа 1941. „мајкама, женама, вереницама и сестрама“, које је требало да буду „достојне традиције мајке Југовића“. Њихов циљ је био да се, у првом реду, боре за ослобођење земље, потом и за испуњење револуционарних циљева, најпосле за побољшање личног и општег положаја жене у друштву. Задаци који су им били давани у првим месецима борбе говорили су да се и у партизанској команди задржала традиционална схватања и подела на „мушке и женске послове“. Прве партизанке су у одредима кувале, прале веш, чистиле, ушивале. Санитет, као врло сложена и одговорна установа, који се током рата развијао, био је доживљаван као понижавајући, „женски посао“. Требало је да прође времена па да буду прихваћене равноправно као борци (после њиховог масовнијег ангажовања и мобилизације у борачки састав у СССР-у 1942); саборци су их дуго гледали са чуђењем и подсмехом. Партизанке ће као борци постати важан елемент унутар партизанске војске током њеног боравка у НДХ; током устанка у Србији, изузев предратних комунисткиња, изузетно ретко су распоређиване на борачке дужности.

18. У филму је детаљно приказан сусрет пуковника Драже Михаиловића са Немцима у селу Дивци 11. новембра 1941. Као исход ових разговора представљен је споразум по ком четници добијају оружје и муницију од Немаца и надаље као њихова побочница учествују у нападима на “Ужичку републику“.
Стварност: У јеку грађанског рата, уз притисак својих људи из београдске организације, пуковника Бранислава Пантића и мајора Ненада Митровића, Михаиловић се 11. новембра 1941. у селу Дивци јесте састао са немачким официрима. Како закључују К. Николић и Б. Димитријевић, „насупрот комунистичким интерпретацијама, Михаиловићеви мотиви за покретање преговора са немачким војним органима били су егзистенцијални: због спасавања народа. Они су реализовани на почетку грађанског рата, па су добили и антикомунистичку конотацију. Ипак, суштину су им одредили Немци: они су тражили само безусловну капитулацију.“ У таквим оквирима је текао Михаиловићев сусрет са немачким официрима, који му није донео ништа друго сем компромитовања. У разговорима који су трајали сат и по, он је покушао да иступи са одређеним условима за свој покрет и за народ у Србији, али је за Немце идеја о предаји „бандита“ била и прва и последња тачка. У вези са овим сусретом важне су две чињенице, које се ређе појављују у литератури о Равногорском покрету, а на које је још 1979. указао и Јован Марјановић: иницијатива за разговоре са немачке стране потекла је из Абвера (од Георга Кисела и Јозефа Матла), њихове војне службе којој овакви контакти са герилцима нису били страни. (Годину и по дана касније, у марту 1943, управо једном таквом линијом Немци ће комуницирати и са вођством партизанског покрета, што ће довести и до познатих Мартовских преговора). С друге стране, сва три представника Команде војно-четничких одреда на преговорима у Дивцима, поред Михаиловића, страдала су у наредних неколико месеци управо од Немаца: мајор Александар Мишић заробљен је у децембру 1941. и стрељан у Ваљеву, Ненад Митровић је стрељан у Београду, а Бранислав Пантић интерниран у логор у Немачкој, где је задржан све до краја рата.

19. Четнички злочини у грађанском рату су прилично апострофирани. Они овде пале села и сатиру читаве породице, поготово немоћне жене и децу. Посебно су упечатљиве сцене тестерисања сељака и одвођења сељака у цркву, заједно са Немцима, где су потом спаљени.
Стварност: Партизани су у првој фази грађанског рата у Србији (до пред крај 1941) усмртили знатно више цивила у односу на Михаиловићеве четнике. Једино тако брутално уморство цивила – уз тестерисање екстремитета, везује се за смрт председника општине Дивци Велисава Петровића, али оно се приписује партизанима, не четницима. Иако је потврђено мучење наведеног лица, нису приложени јасни докази да је Петровић заиста тестерисан и лако може бити да се радило о пропаганди коју је пласирало “Ново време“ и квислиншка штампа. Касније су послужили за инспирацију комунистима… Најбезочнија лаж је да четници заједно са Немцима пале у цркви свој народ. Српски народ је на читавом свом етничком простору у више наврата мученички пострадао у својим храмовима, а у октобру 1942. у селу Крива Река, сељаци су силом затворени у свој храм Светих апостола Петра и Павла од припадника немачке 7. СС дивизије Принц Еуген. Спаљени су – њих преко 70 – оптужени од Немаца да су присталице и помагачи покрета Драже Михаиловића…

20. Погибија мајора Косте Барца (Шербеџија) који тумачи лик Јована Дерока, везује се за учешће четника у завршном нападу на “Ужичку републику“. Прилазећи немачким командантима, који му директно командују у овој операцији (он их и ословљава са “хер командант“), Барац-Дерок гине 29. новембра 1941. од непознатог пројектила, испаљеног можда са партизанске а можда (нехотично) и са немачке стране.
Стварност: Поручник Јован Дерок, јунак из периода опсаде Краљева, погинуо је знатно раније и на другој локацији: 8. новембра 1941. у селу Ракова код Чачка. Дерок је приликом борби са партизанима био рањен и заробљен, а сведочанство о његовом убиству крај реке Чемернице дао је један од егзекутора: “Пре него што смо опалили пушке, капетан Дерок нам је рекао: ’Немојте браћо да ме убијете’. (…) После овога сва тројица смо опалили пушке, и капетана Дерока на месту убили. Када смо извршили ово, Ристановић је узео пушку капетана Дерока, а затим смо се сва тројица вратили у штаб чете. Када смо улазили у кућу, Ристановић је рекао партизанима: ’Убисмо ону џукелу Дерока’, док су му неки од партизана одговарали: ’Алал ти вера’.“ Један мање острашћени партизански командант из Чачка, Ђоко Миловановић, записао је тада у свом дневнику да је убијен један од последњих равногораца који је “мирио страсне четнике и партизане“…

Screenshot: Užička republika

21. Кроз цео филм провлачи се љубавна прича партизанског команданта Луке (Аљоша Вучковић) и Наде (Божидарка Фрајт). Обоје гину јуначки у првим данима грађанског рата: док Лука бива смртно рањен у борби са немачким оклопним јединицама, а потом умире са Надиним пољупцем на уснама, њу мучки, из заседе, убијају четници док држи збор женама и мајкама против грађанског рата. Последње њене речи женама су: “Изборите се саме за своју судбину!“ А већ неколико кадрова касније, убијена је и она и група недужних жена, крај којих остаје да плаче ратно сироче…

Стварност: Командант Лука је инспирисан стварном судбином поручника ЈВ Слободана Секулића, који се од првих дана устанка придружио партизанима. У октобру 1941. налазио се на дужности команданата једног батаљона Ужичког НОП одреда. Међутим, он није рањен у борби са четницима, већ с “реакцијом“ крај Пожеге – и није подлегао одмах, већ је као рањеник био остављен и препуштен на милост и немилост Немцима на Златибору, тако и заробљен и онда стрељан у мају 1942. на Јајинцима. Нада би пак могла да буде нека алузија на Митру Митровић – прву жену министарку у партизанској влади (ГНОО) у Ужицу. Бивша супруга Милована Ђиласа и једна од најватренијих заговорника грађанског рата још у првим данима устанка, Митра Митровић је ипак преживела рат. Живела је све до 2001. Данас јој у родној Пожеги, занемарујући другу страну медаље и историјску истину о њеном делу, неке нове антифашисткиње сликају весели шарени мурал.

22. Партизанско повлачење из Ужица 29. новембра представљено је као добро организовано, поступно, са јасно изграђеном тактиком одбране. Према овом приказу, Немци на Кадињачи уз велике губитке у људству и техници пробијају партизанске линије и на једвите јаде освајају град (артиљеријски двобој подсећа на сцене из “Марша на Дрину“ истог аутора). Пред њима, у збег креће скоро цело Ужице, а међу последњима у заштитници и Тито. Мит о партизанским Термопилима је створен.

Стварност: Мајор Југословенске војске Бранко Пољанац, који је крајем октобра стигао у Врховни штаб у Ужице, израдио је за партизанске одреде неколико упутстава из војне вештине, међу којима је посебно значајно за наступајуће дане било оно под насловом „Како се држи – брани слободна територија“. Увиђајући значај тог документа, потписао га је лично Јосип Броз. Међутим, када је крајем новембра наступила немачка офанзива, по Брозовој заповести се радило супротно препорукама, што је у великој мери допринело растројству партизана. Јосип Броз је одбио идеју да се отпор Немцима пружи на Црнокоси, сматрајући да већа опасност долази од немачке групе „Запад“ која је наступала од Љубовије и наредио је одбрану на превоју Кадињача. У партизанском штабу у Ужицу након 20. новембра владала је паника, а руководство није било јединствено ни око питања како се супротставити окупатору. Брозу се изгледа једини јавно супротставио председник ГНОО, „револуционарне српске владе“, Драгојло Дудић Чича. Он је био песимиста по питању могућности отпора и фронталне борбе и предлагао је нешто слично што и Дража Михаиловић – осипање у герилу и наставак борбе као и пре формирања слободне територије. Нешто тиши, међу војним командантима, био је Коча Поповић. Узалуд су чињени и напори да се 28. новембра у Ужицу и Чачку пронађе додатно оружје и изврши општа мобилизација војноспособних мушкараца. Вести које су из агитпропа пласирали као доказ спремности – да градовима прети „зверско клање“ од немачких казнених експедиција, али да су комунисти спремни „ако то устреба, и да читав град иселимо“ – само су појачале панику међу становништвом. Последња ноћ у слободном Ужицу искоришћена је за обрачун комуниста са „народним непријатељима“: 28/29. новембра из затвора их је изведено и стрељано око 40.

Закључак о борбама 29. новембра
у дневнику немачке команде био је
кратак и победоносан: „Освојени Ужице
и Пожега. Непријатељ је имао 572 мртва,
85 рањених и 224 заробљена.
Сопствени губици – два мртва
и два рањена.

Партизанску престоницу бранили су 29. новембра Раднички батаљон Ужичког одреда, ојачан са две чете Посавског и једном четом Другог шумадијског одреда. Команданту одреда, учитељу Душану Јерковићу, остало је да сам осмисли како ће са 300 партизана и једним топом зауставити немачку борбену групацију од 2.600 људи са тенковима и батеријом топова. Како је то протумачио Љубомир Симовић, испоставило се да „је један промрзли и лоше наоружани пекар стајао према осам искусних, истренираних и одлично наоружаних војника“. Уочивши издалека партизанске положаје, немачка команда најпре их је уз подршку артиљерије ухватила у клешта, а потом уз сву надмоћност принудила на борбе у окружењу. Борба на Кадињачи трајала је од 13 до 14.30 часова, а за то време изгинули су борци Радничког батаљона и добар део њихових сабораца из других јединица. Са њима су листом пострадали и њихови команданти: Душан Јерковић, командант Радничког батаљона Андрија Ђуровић, комесар Посавског одреда Бора Марковић, комесар Орашке чете Раде Марковић и други. Био је ово јединствен пример у Србији где су се партизански команданти скупа са својим војницима борили заиста до последњег метка и последњег даха. Ипак, њихову борбу не можемо да тумачимо као „саможртвовање“, јер добар део њих није тачно ни знао куда иде и са каквом се силом суочава. Пре ће бити да се радило о њиховом жртвовању од стране Врховног штаба, услед опште панике и недостатка војног искуства. Друга тачка отпора, код Пониковице, била је сломљена још једноставније, и Немцима су сви путеви за Ужице били отворени. Они су очекивали борбе у граду, па су испред пешадијских пропустили тенковске јединице. Међутим, отпора више нигде није било. Око 16 часова после подне немачка застава се победоносно завијорила на звонику ужичке цркве. Закључак о борбама 29. новембра у дневнику немачке команде био је кратак и победоносан: „Освојени Ужице и Пожега. Непријатељ је имао 572 мртва, 85 рањених и 224 заробљена. Сопствени губици – два мртва и два рањена.“ Чланови Врховног штаба и партизанске команде нашли су се у паничном бекству; Брозу је требало времена да те ноћи пронађе саборце. У партизанској мемоаристици није изнесено пуно детаља о томе како је изгледао партизански бег из Ужица после 67 дана власти над градом. „И град нас је мукло испраћао – нико није отворио прозор да домахне руком – ни они који су нас волели и жалили нису се усудили да закукају за нама“, јетко је приметио Милован Ђилас. Венцеслав Глишић повлачење описује са две речи: „дезорганизација и хаос“. Гојко Николиш је био у прилици да приликом одступања забележи и непријатне коментаре озлојеђених Ужичана: „’Завадише нас с Нијемцима и побјегоше, дабогда не повратили се више.’ Тешко ми је. Тако, дакле, изгледа ’осека’ устанка. Сад ће и зец дизати ногу на нас.“

Коначно, и сам термин “Ужичка република“ није егзистирао у ратно време, поготово не међу партизанима 1941. Као такав први пут се јавио у квислиншкој штампи и био је пежоративан; партизанско вођство из тактичких разлога није нипошто могло да посегне за таквим називом. Броз и Кардељ су у надолазећем таласу устаничких активности 17. новембра упозоравали ПК за Црну Гору да нипошто не проглашавају „некакве републике или уставе“. Међутим, тај термин се 1942. појавио и у совјетској штампи, а после рата, када је република заиста проглашена, био је општеприхваћен и у историографији и у јавном говору. Па и на филму…

ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА (О КЊИЗИ ЛЕОНА БОГДАНОВА, ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Леон Богданов, Записи о пијењу чаја и земљотресима, Књижевна радионица Рашић: Београд, 2021.
Превод: Зорислав Паунковић

ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА

(Леон Богданов – Записи о пијењу чаја и земљотресима)

Ако замислимо један просечан сеизмолошки запис, прво нам на памет пада како игла доста дуго бележи мир (мир је опасан, у њему се увек нешто кува!), а онда изненада та игла врдне десно, па лево, бележећи неки снажан потрес проистекао из привидног спокоја. Тамо где игла бележи мир или бар незнатна подрхтавања тла, Леон Богданов устаје, леже, пије чај, дува траву, понешто наслика, иде у неопходне набавке, чује се са пријатељима, прима инјекције и пензију. У миру помало личи и на Обломова. Али тамо где игла искочи из свог уредног ритма, на месту где бележи јачину удара у својој амплитуди, Леон Богданов нас обавештава: “Боравио сам у лудници кад је тамо био земљотрес”. Он то, поред осталог, чини јер сматра да сваки извештај о земљотресу треба да прати неко сећање: “Али најважније је – по једна успомена за сваки изоловани удар!” И због тога што је био уверен да један удар најављује други, да постоји дубока веза међу потресима, да је све повезано (“Требало је, у ствари, рећи да у тренутку када седи са мном, она као да доживљава земљотрес: то је уопште карактеристично за комуникацију, људи се деле на оне који то доживљавају и оне који не разумеју. Али занимљиво је да сва та потресеност комуникацијом претходи таласу стварних земљотреса, можда их изазива”). После неких удара, међутим, сећања више нису могућа: Богданов је умро од срчаног удара 1987. године, а последња реченица из Записа о пијењу чаја и земљотресима те године, написана је 23. фебруара и гласи: “Џиргатал, пет-шест степени по Рихтеровој скали.” Неколико пасуса уназад: “Време је да престанем да пишем”. Како је знао?

Леон Богданов

Ту, око реченице “време је да престанем да пишем”, гомилају се и згушњавају и други значајни искази у којима Богданов сумира: “До седамдесетчетврте године формирао сам складну представу о ситуацији у нашем свету. С њом и живим. Интересантно, да ли ће бити неких одјека тог поузданог познавања будућности?” Без таквих реченица на самом крају Записа, тешко да се може ухватити смисао овог необичног штива. О чему је Леон Богаданов писао од 1980-1987. године?

Записи о пијењу чаја и земљотресима је тачан, али непотпун наслов књиге. Заиста, издавачу није било лако да одреди име делу за које се на први поглед може рећи да нема јасну приповедачку структуру, које обилује мноштвом тема увезаних непрозирним спонама. Структура ипак постоји, али њу не чине прецизно бележени датуми као у другим дневничким белешкама. Ток мисли се развија по другом критеријуму: окосницу чине вести о земљотресима, а време између њих испуњено је Леоновим трагањем за унутрашњим сатом у времену: “Да нема инјекција једном у три недеље и пензије тринаестог, живео бих потпуно у складу с током догађаја, разматрајући их по степену значаја за свет, но, истовремено, сујеверно тражећи нешто у њима што се односи на мене самог, на моју прогнозу, на моју схему”). Он је у сталној потрази за новом религијом која би, како је претпостављао, могла проистећи из неке секте: ”Стално пишем о свакодневним догађајима, али у томе се не осећа развој секти. До сад сам се бавио проблемом стварања нове прогнозе” или: “Време је за нову веру!”

У шта ново веровати током ране перестројке?

У могућност виђења будућности и у поуздану прогнозу?

Социјализам се слама, Совјетски Савез се урушава, неизвесност прети, потребна је нова вера, то се осећа у ваздуху у целом социјалистичком свету. Богданов није нерелигиозан, али вера у човека и развој, па и поверење у Бога и Христа, очигледно су упитни. Потрага за новим оријентиром, за новим силама у које ће се веровати током ентропије настале осамдесетих година прошлог века, забележена је и у другим дневничким записима, на пример код Тарковског који је посећивао Џуну, а и у Југославији су бели магови (посебно они из Русије) попуњавали духовни простор који се дотада постепено празнио.

Леон Богданов

Леон Богданов је био сликар и писац са периферије петербуршке уметничке сцене. У неформалном али снажном интелектуалном миљеу града уживао је поштовање и имао је своју публику: “А ја сам продао слику стару двадесет година и за тај новац дувам”. У својим Записима не открива нам се до краја, нема експлицитних реченица о његовој биографији осим да је био у лудници и да је четрдесетпетогодишњи пензионер који се редовно јавља за терапију. Живи са Верочком коју познаје двадесет година (уз друге везе које су обоје имали) и повремено им долазе његова мајка и веома узак круг пријатеља. С обзиром на искуство ране пензије и луднице, а са свешћу да ће његови записи бити штампани, Богданов нам се представља тек у назнакама. Ретки су закључци изведени до крајњих консеквенци. Питамо се: каква се тајна крије иза тог ћутања о разлозима? Ни о свом политичком и идеолошком опредељењу не оставља трагове. Он, истина, бележи важне друштвене догађаје и процесе, али се према њима не одређује или се од њих дистанцира уз иронију: ”Најбучнија секта данас је – дисидентство”.

У основи, Богданова су занимале две теме: знање и време. Оне су се, као две паралеле, укрштале негде у будућности. Може ли знање бити такво да се помоћу њега поуздано могу предвидети будући догађаји? То је и најсубверзивније питање ове књиге: каква нам је врста знања потребна? Уједно, тим питањем Богданов као да дисквалификује дотадашње врсте знања, рационална и позитивистичка, и враћа нас на некада цењену способност врачева, погађача, видовњака, песника. У једном од записа скреће нам пажњу на необичан случај у Јапану: човек који је предвидео снажан земљотрес, какав се и догодио, завршио је на вешалима. Врста знања која има способност да предвиди будућност је моћна. Самим тим је таква способност конкурентска свим дугим центрима моћи. У селу може постојати само један врач или онај који види будуће догађаје, ако се појави још један такав, он мора бити елиминисан или отеран. Као кад се у кошници роди нова матица. “Знати – значи имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам”.

Леон Богданов

Богданов сматра да је прогноза моћна и да је због тога субверзивна. Такво мишљење код читаоца неминовно изазива нелагоду: а шта ће нам знање о будућности? Његово разумевање света, времена и њихових унутрашњих релација, постаје интересантније када се додају и његова схватања о снази речи: оно што је испричано поседује инерцију, по инерцији оно што је описано се остварује, и снови се остварују (ако их испричамо, опишемо). И сам Богданов имао је развијену интуицију и одређену способност виђења будућих догађаја, али и негативно искуство услед такве своје способности (не објашњава тачно како је до тога дошло, али наговештава да је због тога заглавио у лудницу годину дана).

“Догађаји су болни и тешко је пристати на нове услове”, каже на једном месту. Свака способност виђења је усуд, људи не воле најаву промена, преображења су им болна. О, како дивна тема: преображења су болна! ”И заиста, то је већ било, све је већ било на крају крајева. Чак је и Преображење већ било”. Када то каже, Богданов није склон банализацији, предаји, ништавилу, бесмислу, већ укида разлику између будућности и прошлости! Одакле то долази? На Богаданова је, поред осталих (Велимира Хлебњикова, на пример), снажан утицај извршио руски научник, астрофизичар Николај Александрович Козирев, са својим теоријама о времену: да је време материјално и да се креће у одређеном правцу. Његови експерименти и објашњења карактеристика времена проблематизовала су питање поимање његовог протока и поделу на прошлост, садашњост и будућност. Козиревљева огледала доводила су људски мозак у стално стање садашњости, из које се потом лако могло кретати по прошлости и будућности. Под утицајем његових сазнања и идеја, Богданов је другачије почео да разумева каузалитет. Занимљиво: и Тарковски, чију је смрт Богданов забележио у својим Записима, којег је феномен времена такође занимао, у свом дневнику забележио је да су пирамиде у Египту порука из будућноти упућена нама! Могуће је да су били под утицајем истог извора, Козирева, или да су нехотично изражавали дух времена и простора у којем су живели. И Козирев и Тарковски и Богданов показивали су способност надилажења простих подела основних феномена као што су време (на прошло, садашње, будуће) или знање (рационално и интуитивно). Код њих је све претумбано и самим тим отворено за нове могућности, за нова полазишта.

Леон Богданов

Говорећи о Преображењу, Богданов се дотиче велике и важне теме: динамике и статике. Преображење, односно промена, непријатан процес међусобне адаптације околине на човека и човека на околину током великих потреса који мењају устаљена правила и навике – подразумева динамику: “И изненада се осетиш тако добро да не желиш да спаваш и мислиш о сутра. У том тренутку, чини се, у свету се дешава некаква грозна и значајна појава, и осећаш да си јак и да можеш све да опишеш, да све изложиш доследно и јасно. Да си способан, ако не да предвидиш будућност, онда сигурно да познајеш садашњост, колико год далеко од тебе се дешавало оно што побеђује поспаност и инертност”. Поспаност и инертност се чине неоправдано статичним стањима духа. Такав закључак у супротности је са ритмом Богадановљевих Записа који у читаоца уносе необичан мир. Па ипак, немир и динамика које доносе земљотреси, тајфуни, одрони, клизишта, бујице, саобраћајне катастрофе, атентати, тероризам, смене влада (поређано по некаквом значају за људе код Богданова) – свеприсутни су у сваком тренутку и одражавају се на нас на известан начин. Разлога за поспаност нема: “А за нас је сваки Исток – далеки, као што су све Холандије – нове, као што се Нове Гвинеје у Гвинеји садрже, а у Папуи – тамо је земљотрес свакодневна норма, он апсолутно ништа не најављује већ постоји као што постоји неки сат у времену и у тај сат ће тамо неизоставно откуцати седам”.

Када сам рекла да се на крају Записа гомилају необичне реченице у којима се сажима све што би Богданов хтео рећи, мислила сам, на пример, на један овакав пасаж: “Не бојим се да кажем да су то као одломци религиозног програма још непознате религије. А где је ту сиже? Па у том гледању по странама уз заборав повода који нас је овамо довео. После ми почињемо да видимо нешто основно и у сукобима с полицијом и у другим сензацијама, али важно је да се не заборави да то све има уједначену, сталну позадину. Нова идеологија, нова идеологија, време јој је да се појави. Али, потребан је нови закључак, нова прогноза. Идеологија прогнозе. Проћи ће и поплаве као што су прошли земљотреси, али и даље ће бити потребно да се свет приказује. Сматрам да се прогноза налази у основи виђења. Јер, гледајући карту Кине, могли бисмо сматрати да само назив Таншан изазива код нас асоцијацију. Показују неки град и значи да то место има будућност. Верујем, верујем, да ништа није без разлога!”

Леон Богданов

И даље ће бити потребно да се свет приказује! Необична мисао у којој је приказивање повезано с постојањем. Приказивање је повезано са сликом, са репрезентацијом. Богданов је био склон изражавању “у сликама”, вероватно и због тога што је био сликар. Али слика је код њега сила, као испричан сан она има инерцију или капацитет да се обистини. Ако видимо слику – оно што је на њој представљено постојаће, ако речима опишемо сан, предео, утисак, мисао – стварамо зрно будућности кроз тај опис. И онда: код Богданова су слике страшно болне, било да су насликане или речима изведене, било да су описане у прозном тексту или у поезији (“…у песмама време је згуснуто, али треба рећи и о празнини”). Он је све видео у сликама и видео је необичне, мучне ствари које ми доживљавамо као поетски надражај, као инспирацију или их, успавани, и не примећујемо. Он каже, на пример, да човек који је једном угледао дубоку пукотину у Земљи насталу од земљотреса мора имати вечну и дубоку трауму. Не каже зашто. Остаје само та слика и та мисао. А ми видимо тог човека и ту пукотину и осећамо да ту има нечег страшног. Зашто он тако мисли, може ли се уопште бити имун на зјапећу јаму која води ка срцу Земље, а не мислити на сопствене пукотине, на нашу укупну рањивост? Има још таквих слика у Записма, као у белешци о клизишту у Сочију: “Клизишта у Сочију, двадесет кућа је уништено, нема погинулих. Пукотина је прошла кроз башту с бресквама…” Да ли је икада помислио да наслика ту контраст, пукотину која цепа воћњак с бресквама? Је ли Богданов више писац него сликар? Он је занимљив не само због слика које нам предочава, већ и због њиховог комбиновања са текстом, са закључцима, са мислима које те слике прате. Шта је он уклапао и како је ствари доводио у везу – то је необичан гешталт! Уосталом, он се изражавао техником колажа и у ликовној уметности, а шта је колаж друго него гешталт који тражи преклапање са унутрашњим сликама посматрача? Овако он комбинује: “Ако не будеш учио – бавићеш се таквим послом. То и јесте слика земљотреса – крупна жена с лопатом просејава земљу кроз сито” – запис је настао после посматрања жена које су радиле на изградњи неке улице на периферији града. Он заиста све може изразити кроз земљотресе. Можемо претпоставити и да је из нехата оставио траг о томе како један сликар призоре из живота изображава у слике на платну. За њега су концертне дворане пуне људи и дечја игралишта били попут призора са икона: “И та гомила света у дворани с мермерним стубовима, осветљеној огромним лустерима, с много извођача на позорници ми је као призори са икона и никако нисам могао да се ослободим тог утиска. Залазило је сунце, видео сам простор дечјег вртића и његова празна игралишта изненада су почела да изгледају као пејзажи са икона, а не као холандски, као што се обично пореди”. Да ли вербализација, опис виђеног, претходи сликању?

Леон Богданов

Богданов је веровао да се будућност може видети из књига и из снова. Тим редом. “Снови су универзалнији”, каже он, “али не и први по времену. Прво су књиге. Из књиге произлазе историја и живот као супротност историји. Књига се гуши од живота, мора да остане без даха.” Када се ова белешка има у виду, постаје бесконачно занимљив дугачак списак књига које Богданов наводи у својим Записима, књиге које су на њега утицале, које је желео да има, које је набављао. Претеже источњачка литература уз Велимира Хлебњикова (“И не треба заборавити да постоји таква књига у којој је написано о свему. То је Хлебњиков…”).

Још: опомиње нас на потмуле, невидљиве, подземне процесе, оне који су спори, али који ће неминовно изменити слику света. Док кува чај и живи тихим, ничим нарушеним животом петербуршке периферије, помало иронично бележи: “Вести. Ништа посебно. Загадили су Рајну и отровали све рибе.” Или: “Ето, острва се још нису поделила, а изгледа да се комад одваја од копна, острво нестаје.” Нужно се читалац пита: а којим потмулим процесима ми успавано сведочимо? Што се моје перспективе тиче: храстови су напустили дедину шуму и попели се неколико стотина метара уз њиву опколивши двориште, у западној Србији су због многобројних каменолома пресечени подземни токови вода, врхови брда однесени су и уграђени у путеве, читам да број сперматозоида и њихова брзина опада, да је све више вештачких оплодњи у којима није победио најбржи, да на Западу у урбаним срединама и вишим сталежима има све више аутистичне деце, да је Дунав затрпан гвожђуријом из Другог светског рата и да у Европској унији нема новца за чишћење његовог дна – све то чека наплату.

Леон Богданов

Кад смо већ код моје перспективе, а Богданов инсистира и на томе да знање мора имати везе са нашим животима, не могу да се не запитам: какве везе Богданов има са мном, који су догађаји из моје географске и хронолошке околине забележени у његовим Записима, шта ја као историчар читам из његовог рукописа, имамо ли ми ауторе које су занимале сличне теме и поклапају ли им се схватања бар у нечему? Редом: неке афинитете делим са њим, ево, он каже: “Грузија ме одавно интересује”. Осим тога, немогуће је бити историчар, а не интересовати се за феномен времена или за совјетску перестројку или за интелектуални миље града какав је Санкт Петерсбург. Богданов бележи неке потресе, саобраћајне несреће и клизишта која су се појавила у Југославији, на пример, најближе мени је било ово: “У Југославији, код Београда, воз склизнуо из шина због одрона. Погинуло је девет људи, рањено нешто више од тридесет.” Београд ће наставити да живи, док се тамо негде помиње, на пример у Записима о пијењу чаја и земљотресима. И шта друго: сваки искусни историчар лако ће у штампи пронаћи све догађаје које је Богданов забележио и у том смислу књига је за историчара мање вредна, али она пружа низ мета-информација о времену и друштву из којег проговара. Којечега ту има, а посебно су занимљиве представе о животу једног интелектуалног кружока на северу Русије и из неког разлога – наслови књига које су међу њима кружиле. Посебно су интересантне информације о њиховим тиражима: ако је нека књига штампана у 6.000 примерака, Верочка је неће набавити и одмах приступа прекуцавању текста недоступне књиге, њеном укоричавању, размени макулатура за наслове и другим махинацијама да се домогне жељених наслова. Ако је Руми штампан у 50.000 примерака, Верочка ће га донети са неке берзе, тржнице, пијаце, из неке размене…

Леон Богданов

Не може се Богданов читати, а да се истовремено не мисли о Психолошким белешкама Драгана Крстића. У много чему су та два аутора слична и њихови читаоци могу само уживати у њиховим приближним схватањима, интересовањима, дневнички вођеним белешкама, субверзивним закључцима, недемократизованом и нетоталитаризованом мишљењу о свету и веку.

На крају, о чему је ова књига? Је ли ова књига о томе како преживети анксиозност услед неизвесности, услед наше немогућности да контролишемо догађаје који нам измичу тло под ногама, који нас терају на преображење? Како провести међувреме између два удара земљотреса? Овако он каже: “Тако сам замислио ту књигу, мислим на Записе о пијењу чаја и земљотресима, да у њој вести о земљотресима прате сцене успомена и мислим да обавезно следе једни за другима. Главна идеја књиге је: може ли се живети од садашњих земљотреса након Таншана? После тога, како сам живео у ишчекивању Таншана, живети у очекивању земљотреса какве Бог пошаље? То је питање, али постављено. Може ли се тако живети? Не, не може се тако живети – тврдио је Јарослав Владимирович. Може и мораће се – говорио бих ја.”

Укратко, основно питање које Богаданов поставља је: како живети са знањем?

Изложбу слика Леона Богданова можете у целини погледати овде.

СВЕ САМ ИЗРАЧУНАО (ПОЕЗИЈА ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
На дугим косама Баба-Јаге
На дугим косама Баба-Јаге
на мокрим трепушкама Василисе Прекрасне
на скривеној памети Иванушке Дурачока
на сјајној грби Коњића Грбоњића
у чамовом бурету Цара Салтана
путујем,
путујем хиљаду
и још хиљаду дана.
А Ви решавате неку тешку теорему
(знате како свемир дише)
пијете чај и свирате понекад.
Онда оставите све
и трчите да гледате кроз прозор
стижем ли већ једном.
И, наравно, правите се да то није ништа.


Гришка, мили, рођени,
Ви и ја правићемо нову геометрију.
У овом најлепшем од свих светова
нисмо се довољно сретали.
Паралеле нам се секу негде у бесконачности.
Једино у томе ова геометрија не греши.
Укрстиће се у једној тачки.
По новој геометрији та тачка је у Сибиру.
На улазу у тајгу
одбројте тридесет девет бреза
повуците праву у равни
и ту сам
чекам Вас међу срнама.


Пишете – добили сте тровање степом.
Све црну жуч повраћате,
и несвестица Вас хвата због неких пролећа
која више неће долазити због Вас.
Пишете – дођи, грлице, спаси!
А ја Вас лепо питам, Григорије Јаковљевичу,
звездо моја,
да све то није од вотке,
да све то није од белине пред очима?


Не дражите ме, душо моја,
не дражите ме ни белином брезине коре
ни дубином шуме
ни ширином поља,
не мамите ме тим Вашим свемиром
и математиком –
данас Вам нећу доћи.
Не мора се увек све знати.
Праштајте, мили.
Болест нека, шта ли је.
на моје очи гутач ватре се загрцнуо
и пропао кроз лед у Неву.
Ни Месец подлац
ни његов отац
ни сестра љута
нису давали пет пара за то.
Гледајте,
душа моја Вам се сасвим открила.


Где сте до сад Катарина Игњатјевна?
Чекам Вас – никад дочекати!
Поенкареова теорема није ништа
у односу на Вас.
Што се Ви, мила, тако мучите?
Знате да сам у дослуху са Животом.
Љубимаја, отворио сам свемир
за Вас.


Питате, дарагаја, шта радимо.
Григориј Јаквљевич лупа лоптицом у зид још од јутрос,
тако он размишља.
Суседи се жале.
Кажем му:
Гришка, звездо моја, љубимиј,
што Ви то тако?
нема ту велике науке.
Најели смо се, напили,
време је да поседимо мало,
тако, да поћутимо,
да се гледамо.
После ћемо решавати тајне универзума.
А можемо и прошетати неким
мрачним улицама
кришом од света.
Видите,
пада снег.


Дух је флексибилан, Катарина Игњатјевна,
узеће облик какав му понуди душа.
Зар сте мало Вашег духа, љубимаја,
улили у мене
и чинили са мном шта сте хтели!
А Ви печете колаче
мирис се осети
али то су већ ствари срца
у којима сте, голубице,
сасвим неприкосновени.


Глупа сам, драги мој, глупа,
више ме дотакне голуб који Вам слеће на руку
него сви универзумски проблеми на гомили.
Кад се опаметим
Бог ће од чисте радости
заротирати Земљу
у супротном правцу.


Кажу да живите у дубоком сиромаштву.
Кажу да на Вашој тераси расте коров
и да се у Вашем стану коте бубашвабе.
Кажу да сте дивљи
и чудновати.
Ја им одговарам
да онај што живи у бунару
не мари за Вас.
Причам Вам
а Ви се блесаво осмехнете и оренете на бок.Кажете:
Ћутите Катарина Игњатјевна, звездо моја.
И ја ћутим.


Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Катарина Игњатјевна?
У суштини, кад нека површ има неколико проверљивих особина
повезаност, коначност,
кад нема рупа као ђеврек
онда је то сигурно сфера.
Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Григорије Јаковљевичу?
У суштини, идем у кухињу да месим.
Ништа дводимензионално
ни апстрактно тродимензионално
само ђеврек с рупом.
После се можемо љубити.


И шта Вам значе те речи
проверљиво, коначно,
шта је то на овом свету коначно?
Ништа Вам не верујем.
И оно што је коначно
управо је бесконачно,
не заваравајте се, драги мој.
Мила моја, голубице,
ја волим егзактне науке.
Ви сте више у домену фантастике.
Григорије Јаковљевичу, не љутите ме,
то не мења ствар!
Не мора све да буде надреално
да би било стварно.


Све сам израчунао.
Брзина мањег урагана је
око
11 километра на час.
Ако ухватите први следећи ураган
Катарина Игњатјевна,
голубице моја,
ето Вас код мене за трен ока.


Истину говорећи
јабука и земља
падају једна на другу
Григорије Јаковљевичу.
Ето, питајте Њутна.
Математичке основе природне филозофије.
Размотримо овај парадокс,
љубимаја,
кад извучете руке
из моје косе.


А код нас, дарагаја, ништа ново.
Григорију Јаковљевичу пуцају усне
болесне од ветрова
и туге га неке спопадају
отровне
зубате	
имена немају.
Кажем му
мили мој, рођени, не брините,
само ломне ветрови ломе,
а Вас ни кавкаски гранит
не може разбити.
Ето,
видите,
покуњени ветрови
одлазе.



Да, да, ноктурналије су опасне,
љубимаја Леночка,
ваде црну жуч из човека.
те је ноћи, наиме,
банчио у неком великом друштву,
и ујутро му је
(после такве ноћи ништа није чудно)
све било усталасано и магловито
да више ни уз најбоље жеље
није могао погодити
ко је ко од нас двоје.
Узалуд сва математика,
просто се ни једна формула
није дала применити.
	

Вера Петровна, комшиница,
каже новинарима да она личи,
божемепрости,
на Маљутку Куратова.
За сваког је, каже, добра
сем за Григорија Јаковљевича.
Ако је сваком човеку
дат један анђео
и један ђаво,
Катарини Игњатјевној
је придодато још девет.



Гле! Напили сте се!
Умртвили сте се, а вотку умете да потегнете.
Где Вам је била памт Григорије Јаковљевичу!
Био сам у једној крчми
врло сумњивој
а у таквом једном брлогу,
звездо моја,
и глава се може изгубити
а не само памет.


Морам нешто да Вам признам Григорије Јаковљевичу,
планирам да ударим главом у небо.
Шта је то за Вас, грлице? Нема смисла бити скроман у том погледу.
На крају крајева, мили мој,
ишла сам на часове 
правилног ходања по води
а то Вам је исто.


Ваш снег је сувише бео за моје танке нерве
а и неко свира, јасно се чује.
Све ме то растужује.
Обећајте ми да се ово неће поновити
реците – нећу никад више
закуните ми се
дајте ми реч
реците – обећавам, никад више.
Добро би било сад отворити неку флашу вина и њиме се лечити.
А како је Вама тамо на северу?


Одајте ми своју тајну
реците ми
Гришка, мили,
није ли то дух Бога самог
није ли то лаки поветарац
није ли то рупа у ђевреку
око које се све врти
кажите ми шта сте то осетили
не кажем сазнали
сазнати је лако
покажите ми 
може ли се то опипати
може ли се по томе веслати
као по Неви
ко је то
стрепи ли то
да ћете га
разотркрити
мучи ли се то у дубокој чами
накривљених димњака
или је сигурно
у Ваше ћутање.


Риманова хипотеза
недоказана
чека.
Тривијалне нуле.
бесконачно много нула.
А у средишту свега тога,
драги,
нас двоје
лупамо главу
пијемо вино
и гледамо се.
Преко твога лица
моја сенка.


Кад умрем
Бог ће се појавити као велики длан
(Њему то неће бити тешко)
на који ћу спустити образ.
То ће бити нова тачка
за полугу којом ће се 
померити свет.
Не остављај ме,
јединствени драги,
не спуштај руке.
Постоје извесни знаци
али се не могу изрећи.


Ето, тако.
Ви свакако не марите много за стварност
Катарина Игњатјевна.
Ваш упроштени приступ, грлице,
сакрива велики ниво комплексности.
А да ми ипак попијемо по једну
Григорије Јаковљевичу, звездо,
па да нам све буде још јасније?


Григорије Јаковљевичу,
сањате, степама ходате...
Рачунате, рачунате, рачунате...
А то што грлица с друге стране прозора
главицу накривљује
и снег је покрива
Вас не додирује.


Па кажите, голубице,
јесте ли ноћас
честица или талас? 
Григорије Јаковљевичу,
шта је с Вама?
Ви сте се опет негде
од вина прегрејали!
Погледајте ме, мили,
не спуштајте очи - 
Ваша сам.
И светлост и страст,
и честица и талас.


Изађите из своје рупе,
Григорије Јаковљевичу,
изађите кад Вас лепо молим.
Још мало, храну ћу Вам испод врата дотурати.
А верујте ми, мили,
Бог неће бити ништа срећнији
ако умрете гладни.


У суботу ми је у собу
улетело јато птица.
Била је гужва
од толиких крила.
Кад не знам где да се склоним
ја одем у твоје срце.
Ех, ти, Гриша...
Шта све о теби говоре...
А теби је то свеједно.


Ех, Катарина Игњатјевна,
откуд то да сам на крај срца?
Срце нема крај.
Стар сам човек,
мојих педесет зима
граниче се са постањем.
Голубице, уселили сте се у мене
и ставили се на моју страну.
Љубав се не претвара у нешто.
Она јесте.

Виолета Бјелогрлић

ПОЕЗИЈА ПАНТЕЛЕЈМОНА КОМАРОВА

Пантелејмон Комаров
(1998) је млади руски песник, филмски редитељ и сценариста из Севастопоља. Преводи на српски представљају прве преводе његове поезије, као и њихово прво објављивање у професионалним медијима уопште. Последња песма настала је поводом масакра у кримском граду Керчу, када је ученик пуцао на своје школске другове. Песме су већим делом рефлексија његових животних прилика и искустава, па је песма о раку инспирисана његовом сопственом болешћу, док је рат очекивана тема за некога ко одраста на Криму.
Песме Пантелејмона Комарова заступљене су у збирци „У светли дан – избор из новије српке поезије“, у избору и преводу Владимира Коларића, која ће ускоро бити објављена у издању куће „Пресинг“. Песма „Глас“ је нова, овде се први пут објављује и неће бити заступљена у наведеној књизи.

Превео са руског Владимир Коларић
ГЛАС


Линија број девет
Разговор са возачем забрањен
Све информаџије на + 7
осам нула нула
Чувајте здравље и обавезна маска
Перите руке пре јела
Место за путнике с децом
Место за колица инвалидска
Фабрика за прераду меса
Свима честита празник Васкрса
Попусти на цене превоза
Урачунати свећице и мазиво
Бутан гас
Пажња запаљиво
„Ја глас сам који се до вас пробио кроз застор реклама
Изронио на светлост као мољац, песак кроз прсте
Тргао се из сна и огласио кроз мегафоне и звучнике
Између ове станице и следеће за путнике
Ја слово сам што звучало је до потопа и до Адама
Слово које је раздвајало море и разламало планине
Ја слово сам које ће бити на крају
Које је било на почетку
Ја слово сам које сте на крсту распели
Ја слово сам иза ког су се крили угојени попови и бојари
Ја слово сам које сте оскрнавили кад у његово сте име спаљивали
Ја слово сам које је постало шифра за сефове и те-ве екране
Ја слово сам мрзим те за све паре
Ја сам дословно лаж федералних и локалних канала
Ја сам волим те и у увек ћу бити са тобом
Ја сам убићу те и угазићу те у блато
Ја сам млеко на акцији и хипотека на рате
Ја сам Бог воли људе
И воли их кад сами пате
Ја сам дословно пожарни излаз разбиј стакло у случају опасности
Ја вам држим слово
Док не попадате.
Ја........“
Пажња, врата се затварају.

СПОЉА


Сви смо ми мртви и за нас нема сутра
Растемо само када смо унутра
Умиремо онда када нас је мало
То налик је на воду и на песак спор
Све једнако споља као и изнутра
И увек и свуда тамо где смо ми
Јер сан нам је вечност а ми јој ни налик
Мртва лица - вода
Мртва лица - извор
Мртва лица то што се снива
Мртва лица усамљене птице
Вечна вечност, из уља уље
Лептир на свећи
а душа све даље
а душа све беља
Ти што живиш дубоко у мени
Прекрати, не унижавај моју слабост
Ја жив сам само кад плачем у сну
А главом ми тутњи жалост

ЈЕСЕН


Ни разумели ме, ни појмили
Дуго чекали, дани проходили
Јесен пламена,
А ја ко тршчица, као гранчица,
Као иглица и као бајчица,
Као легенда мало оцвала,
Чаробан попут ужеглог уља.
Јесени пламена,
Научи ме како да кажем збогом
Здравим разумом, посмртним звоном,
И гвоздене воље, да не иструнем као робље.

У РОПСТВУ

то је све тамо нешто
то ме се нимало не тиче
то је све лично, егоистично дело,
неких тамо левих људи
а ја просто лежим, посматрам
спој за спојем линија на сагу
а време се слива, као сируп
по неком давно скорелом трагу


ЛЕПТИР У ОГЊУ

Нећете побећи
силници светски
Цареви, војсковође, књази
Од мојих разјарених речи,
што вам тутње по лицима,
лицима вашим у масти и слузи,
Нећете побећи
Ничим прекречити
Ничим прикрити разјарене речи
Урлаћу их, остављен и сувишан,
Једини међ вама речима што звечи
А ви, скукуљени у неком углу
Спремате за мене проверене мере:
Слепе прозоре, неме углове,
Зарђале решетке, бетонске зидове,
Леденим рукама зашићете ми уста,
Тешким ланцима оковати колена
Закопати дубоко на стотину лета
Смејете се – па шта је он то мислио?
АЛИ ЈА
ПРОГРИЗАВШИ СОПСТВЕНЕ УСНЕ
Заурлаћу вам поново своје снажно
НЕЕЕЕЕ!
И понављајући моје речи, ветар се покрене
ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ
ДА ЗА СВЕ ПЛАТИТЕ!


ЛЕКАРИ

Говоре ми,
као анђели послати од оца,
-зашто бежати од куће,
кад тата је стално пијан,
зашто плакати
кад бије твоју мајку,
него боље је радовати се животу,
сакрити модрицу под оком.
Савет ти је да не плачеш,
савет ти је да ћутиш,
да заборавиш обавезан,
да заборавиш дужан.
Али ја,
као зверчица у ланцима,
кезим зубе,
ширим очи
„Привежите ме, гадови, јаче!
Са мном је правда –
зар ће
ме 
ремење
задржати?“


***
Рат са свих страна
Сада ће загрмети плотуни
Загрмети оркестара марш
И на нас ставити
крст!
И на нас ставити
Крст!!
И на нас ставити КРСТ!!!
крст
крст.


***
Ја не постојим
Али ја опстајем
Све док ми по телу још бауља краба
како смешна
како ружна реч
РАК,
рак,
рак.
Залеђена погледа
Вера залудна
Напити се?
Молити се?
Вриштати?
празни дланови
истргнути корени-
Свећа угасла--
Рак.
Рак.
Рак.
Рак.
Бескрилна грлица 
Слепа ластавица
Залудно удара у глуве прозоре
Мантили и лампице
Ваш потпис, табелице
Игра жмурке-вијалице--
РАК.


***
Снови, као мед, клизе низ прсте
Сваки дан
од пет ујутру
усамљене танке руке
Траже једна другу
У лелујавом кревету
пуном песка
Пуном воде
Пуном зоре
Пуном љубави
И других знакова живота
Руке нежно милују уморне векове
Привијају уз себе љубљенога
Тела сплетених као заљубљене змије
А заспаће леђима једно ка другом
На удаљеним крајевима, половима постеље

***
Још један очајник је завршио са собом, уништивши цео свет
и ено га лети, разбијеном њушком узнесен до звезда
а ми и даље ту, гацамо по земљи
лету нимало склони
Ура! идемо
само
полако
само
полако!
и Ура! идемо
само
полако!
само
полако!
Један са 20 година одлучио да је боље сагорети
и запуцао у небо
оставио нам хладни чај у ноћима
и прозоре празне
Али нас ево и даље овде, вучемо се по земљи
ни у огањ више не верујући
И хајде поново УРА! и ми идемо
само полако!
само полако!
Ура! идемо
само
полако!
само
полако!
Замислите како је то бити господар живота
и имати право над смртном твари
летети под елесдијем и јуришати на небеса
порицати разлику између раја и пакла
у школи потезати пиштољ на наставнике
и другарима држати лекције о солипсизму
Али ако су за лет потребна таква крила
ми бисмо радије да кренемо боси
Ура! Идемо
само полако!
само полако!
Ура! Идемо
само
полако!
само
полако!

Пантелејмон Комаров

ТРИ ЛИВАДЕ (МИРА ШУША)

Мира Шуша живи између Београда и Базела у Швајцарској. Образована је као доктор природних наука, бавила се науком и образовањем о новим лековима, а гостујући је професор Медицинског факултета у Београду. Писала је за Студент, Видике, Данас и Вечерње новости. Објавила је збирку поезије (Мој Адам, Граматик, 2021), коју је представила у Београду крајем марта ове године у Библиотеци града Београда, а пише и прозу. У јануару смо објавили пар Мириних песама, а сада објављујемо њене нове песме, као и неколико из збирке, а које се баве темом личних малих и великих трагедија на овим просторима које посећују ратови и распад државе у којој је и она рођена и одрасла.

Три дана  

Дошла је по њу кроз прозор старачког дома 
Који је изгледао баш добро рекли су 
Као одличан хотел 
И она је рекла да јој се свиђа 
Рекли су 
Премда је тешко говорила после можданог удара 
Лакшег 
Рекли су 
 
Смрт блага уђе јој као благослов кроз отшкринут прозор 
Она се насмејала левом страном уста 
Најзад 
Рекла је 

Тешка беше другима а још више самој себи 
Преживе два рата и две смрти синова јединих 
Сушила се у себи као отпали орах 
Чула је органе у себи како звекећу као у празној кутији  

Превише је причала заиста 
Лагала је бесрамно о стању ствари 
И како је све другачије и лепше  
Баш онако како би требало да буде 
А не како је живот наместио 
Живот издајица 
Живот скот 

Вређала је и бивала све злобнија 
Отворено јер срам је напусти кад и синови 
И даље је хтела да води ствари 
Управља животима ближњих 
Где је правда 
Рекла је 
Што су твоја деца жива а моја не 
Рекла је 

Муж је није више чуо или није хтео да је чује 
А она је причала и причала и бес се преливао као прљава вода из кофе кад се излије 
Своју прљавштину метлом у двориште је чистила 
Чистила је помно и сећања 
На имање баш велико на две куће и на важност у друштву 
У ком је увек неку оштру примедбу имала 
Била је доста важна преко мужа и преко синова 
Тад 
Раније 

Раније рекла је не разводи се 
Треба све имање у породици да остане 
А после 
Она мисли само на себе и 
Мени је жао њених родитеља 

А још раније ти си моја лутка лепа 
И водила ју је поносно у шетњу са собом 
Јер није жељену ћерку добила 

А још још раније 
Била је лепа и шик на црно-белој слици испред Партизановог стадиона 
Радила је у радњи у Кнез Михајловој 
Није се пуно смејала и имала је наочари за сунце из иностранства 
Узимала је сестри нове ципеле да их носи пре ње 
Оставила је дечка који ју је волео 
Нестала је без речи и добро се удала  

А још још још раније 
Плакала је само кад је не виде 
Они што су је из ратног дечјег дома извели 
Преживећу победићу рекла је 
Живот је скот али ја ћу бити још већи 
Нема везе што се тату у логор одвели а у Немачку мајку  

Најзад рекла је дом је добар 
Или није рекла ко би га знао 
Али био је то дом као хотел 
И остала је у том добром дому 
Три дана само као у хотелу 
И само ју је смрт тамо посетила 

Подмлади се тада и пролепша 
Најзад могу да се опустим помисли 
Најзад могу да поживим како треба 
Ех лутко моја лепа 



Три ливаде 

Топла зима са гле мало растопљеног плавог изнад крова преко пута 
Уместо очекиваног снега 

А црни голуб слетео 
На зарђалу кутију за клима уређај 
Под мојим београдском прозором 

Како смо се смејали тада брате мој 
На мотору возећи се између кукурузних поља 
Као да летимо са ластама изнад њих 

И како смо pjevali Tri livade брате мој 
И играли на сеоским забавама као луди брате 
Далеко одавде сад преко границе брате 

Да ли је број преосталих дана већ био уписан брате 
Да ли смо га могли протумачити брате 
Из лета птице из талога кафе из облика шумских gljiva  

На слици смо заједно брате још увек млади 
Ти мало озбиљан седиш ја иза наслоњена на твоја рамена 
Мук се већ тада из свих углова улива у тебе брате 

Зашто се родисмо баш овде брате 
Где лепоту псовком ракијом и метком каљају брате 
А ја црна не бејах ти од помоћи брате 

Црни голуб под мојим београдским прозором брате 
Порука од тебе знам skuhala sam crnu kavu за нас брате 
Ја сам добро ти не брини брате 

Посетићу три ливаде брате 
Где ми ти сад звиждучући одмараш тако весео брате 
Између поља кукуруза сачекај ме брате 


Каменом у главу 

Направио је клопку врло једноставну 
Пљоснат камен 
Гранчица 
Зрневље 
У парку у Граду 
Прице су овде другачије 
Прозреће намеру 
Зашто баш то зрневље 
Зрело 
Смејемо се одлазимо 

Дан 
И ноћ 
Трава тако живахна у пролеће 
Блескаст цвркут 
Понеки облачић 
Дан из сликовнице 
Пао камен 
Мало хладно перјано 
Притиснуто 
Кљун 
Кљунчић 
Ветар цепа листове из сликовнице 
Зашто зашто 
Ништа више није исто 
Не прави се да није важно 
Јер ћу те каменом у главу 


Скице из постојбине: Преко 

Небо безобзирно светло више бело 
Небо неодређено расплињено погрешно 
Зрикавци без престанка 
Ветар мислим са Запада 
Копрена сакрива суштину 
Пијем чај од коморача поподне дугачко 
Чекам шест да сиђем мало да отпливам 
Преко је постојбина 
Далеко јој лепа кућа 
Посута минама 

Ту су антички родитељи жалили за дететом 
Изгубљеним већ са осам година десет месеци и седамнаест дана 
О Богови смилујте му се 
Узмите га за руку и поведите 
Изнад ове слане воде 
Зрикавци су стали почео је смирај 
Оштрицу врућине однео је ветар на Извор 

Преко је преко 
Трајект између и лукави таксиста 
Што дупло наплаћује 
Зашто је небо тако погрешно 
Зелено растиње га голица 
А оно ништа 
Равнодушно и удаљено 
Као жена оног нашег познаника 
Тако учтива и хладна 
За коју смо рекли мало је чудна зар не  







 

Мира Шуша

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА (ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН)

Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.

*

Њен син није имао ни име ни опело. Некрштен је сахрањен у предвечерје испод једне старе накривљене шљиве на међи два воћњака у озеленелим Цветкама. Умотала га је у своју кошуљу и спустила у мало корито које поклопише лубом, нико није хтео да се замајава тесањем дасака за ковчег некрсту. Анастас га је звао Јован, по своме оцу. Деспина је покушавала да му измисли неко име али није умела. Као што није нашла ни храбрости ни снаге да га један једини пут пољуби, да га привије на груди и нахрани. Живео је само три дана. Њему варош није дошла на целивање и опроштај. Само сељак који је ископао раку, родитељи и Максим. Никад јој није било тако тешко његово немо присуство. И кад јој је нежно додирнуо раме само што му није руке овила око врата и завапила да је узме, да је води било куда из амбиса зла који се отворио и који ће је прогутати ако је опет буде оставио саму. Уместо тога, погледали су се само и његове очи подсетише је на зло које је већ починила, на реку непремостиву која протиче између њих и носи све, у неповрат. Када набацише прву лопату Анастас је окренуо главу и притиснуо очи прстима, Максимове лепе обрве су се набрале и вилице стисле као да ће зубе своје да изломи. Деспина није осећала ништа, као да су закопали само оделце, грумен соли, цветић руже, ништа.

Тражећи тај гроб на дан Полексијине сахране подједнако је равнодушна, мртва и хладна. Није могла да заборави израз са којим је Максим њено дете испратио на други свет, није смела да му види очи док сахрањује сопствено. Та слика је не би ни у смрти оставила, будила би је у гробу, давила и окретала увече лицем према земљи, у зору према поклопцу сандука, хладне и празне постеље у којој више никада неће бити милована његовим рукама. Чудновато, дан у коме је одлучила да умре био је и дан у коме се најмање кајала због свега што је у животу учинила. Са оним што јој беше дато живела је најбоље што је могла. Најгоре што се може живети. Кћер је погрешног оца и можда није од његовог семена али је на његово погано стабло накалемљена. Крива, одвећ племенита племка на бангаво, чворновато дрво. Јадног ли јој рода.

До њиве води путић омеђен најпре тарабама и јабучицама, како дубље залази у оранице куће јој остају иза леђа а грле је грмови багрема, зове и црног глога. Цветке певају гласовима птица и цврчака, ни небо није тако слободно, пространо и благословено као та црна земља. Прође поред школе, не чују се дечији смех ни Анастасово тихо приповедање. Не среће људе као да су сви помрли пре стотину година, у даљини назире упрегнуте коње, баш тамо где се запутила. Већ из далека познаје шљиву под којом труне телашце њеног проклетог сина. И род тог дрвета је проклет, најело се меса и крви па кад шљиве заруде све јој се чини, то је она румен са округлих обрашчића малог покојника. Мати му ретко долази. Зашто би? Ипак, ни за стотину живота не би заборавила заталасани шљивик и бело стадо у њему, сунце упетљано у црне гране и мирис вечери, траве и земље који само на том месту плете причу о малој, немуштој смрти, заборављеној, неоплаканој. Нема крста ни имена али у топлом ваздуху, у хладовини испод крошње зуји чудна, речита тишина. Деспина је пришла стаблу, спустила се на колена и завежљај бацила крај себе. Хумка је свеже раскопана, земља набацана без смисла, свуда уоколо а малена рака тек плитко затрпана, као да у њој нема ничега. Очима не верује, у стомаку јој пуче некаква кисела кугла, разли се по устима као прошиштало вино и тако је клечала подуго, растворених усана у неверици, у неком мутном и подмуклом страху, док је у крошњи певала жуња а иза леђа јој рзали коњи, све ближе, све јасније. Као туђом руком узе грумен земље, влажне, меке, наби нокте у њу те поче да копа. Што је дубље задирала то је очигледније постајало да синовљево тело више не почива на том месту. Ипак није могла да стане, земља која се под рукама отварала звала је да погледа дубље, још дубље, у сопствени гроб.

– Дошла си, кујо, по свој трули пород. – чу иза леђа глас, сасвим поуздано људски, чак познат. Не обазирући се наставила је да копа, нагонски, као што човек дише не обраћајући никакву пажњу на ту радњу неопходну за живот.

– Знао сам, курво, да знаш…матер ли ти погану твоју… – у том трену осети две огромне шаке на раменима. Не размишљајући ни часа зграбила је земљу из празне синовљеве раке, устала и њоме треснула велику свињску Драгољубову главу, црвену и балаву од беса и псовања.

– Где ми је дете, свињо смрдљива? – шчепала га је за ухо ноктима тако јако да је прокрварио, хтеде да га ухвати и за гркљан, као аспида одједном снажна и борбена. Огромни дебели човек не могаде у трену да схвати шта га је снашло, тукла га је стиснутим песницама, шутирала и гребала, једва је некако ухватио за руке и одмакао од себе, још се ногама ритала.

– Знаш ти добро где ти је дете! – млада жена погледа га збуњено и престаде да се опире. Он обриса крв која му се слила низ врат на кошуљу, погледа длан па пљуну – Троје ми је умрло због твог некрста. Кад је опет кметова Драга пала у постељу, баба Цмиљка рече, Бог и душа, да није то оно Камџијино некрштено устало па дави децу…Сабрасмо се, извећасмо. Као ономад кад смо копали мртваца у Матаругама, скуписмо се нас неколико без попа, он не хтеде, откопасмо, а ово твоје лежи ту, под лубом, као да је јуче са’рањено. Прободосмо га и бацисмо у Мораву, нека га носи у које друго село, ако још може да чини штету. Од тада, ево, никоме не умре дете, а и она што су била болесна пооздрављаше.

– Прободосте? – Деспина пита загледана у заталасане пропланке Шумадије, зелену реку милог завичаја, добру земљу која покаткад рађа тако велико, окрутно зло.

– Троје ми је умрло…а зарад чега? Што ти ниси умела своје дете на време да крстиш.

– Нисам стигла… – погледала га је сажаљиво. Искрено јој је жао. Али што би јој веровао?

– А да се јебеш по селу, то си стигла?

Без речи се окрете од њега, нема ни воље ни снаге да слуша погрде и гадости. Нема ни храбрости, довољно се самој себи гади. Отићи ће на обалу драге Мораве, ту ће се растати са светом и предати се истим таласима који су јој сина однели незнано куда, да би нека друга деца, туђа деца, могла да живе. Како се сагнула да подигне завежљај осети на бутинама шаке и Драгољубов тур како је гура према дрвету.

– Дај да те опашем… – стење иза ње. Док је још није снажно ухватио Деспина је покушала да се отргне али врхом ципеле закачи за неку полеглу травуљину и посрну. Он је стиже и стеже око појаса једном руком, другу јој гурну у кошуљу. Запахнуо је смрад трулежи из његових уста, одвратни воњ вишедневног зноја.

– Не ритај се, видиш да немаш куд. – каже јој и збиља је тако. Драгољуб је снажан сељак од скоро два метра, могао би једном руком да је прекине као трску. Преместио јој је ону руку из груди на уста, да случајно не би вриснула.

– Не старај се да се сазна – смеје јој се у врат, осећа му језик – чим те изорем сазнаће сав дуњалук да сам опет имао Крсманову кћер. Ама, мируј! – стегао је за гркљан, прекинуо јој дисање. Деспина се прибра, изви му се у рукама као змија, као мачка кад преде, намести се пред њим таман тако да јој само подигне сукњу и обави шта хоће. Он помамљен ослаби стисак да би откопчао панталоне. Леденим рукама и са срцем у петама скочила је, дохватила свој замотуљак, немајући времена да га развеже, напипала кокот па обарач на очевом пиштољу и премда је без предомишљања циљала право у Драгољубове груди он стиже да је ухвати за руку те куршум оде у небеса. Оте јој пиштољ и одбаци га подалеко.

– Па јебем ли ти оца оног наопаког!– силовит шамар подсети на оне које је тако често и ћутке примала од Крсмана. – Ти ћеш да се браниш! Сад си одједном честита, од кад се јашеш са оним,а док сам те по селу тарабио добро ти је било! – ухватио је за косу и пљунуо посред лица па је нашамарао све време гурајући руку којом је држао око паса ниже, међу њене чврсто стиснуте бутине. Одгуривала га је али све слабије, плакала је али тихо, не тражећи помоћ, напослетку би се и предала јер више није имала снаге, ни зрно снаге да се бори. Драгољуба није више ни видела ни чула. Тај који је на силу узимао био је неко други, то што је ударало, вукло по трави и намештало како му се свиђа било је неко безлично, црно и јако али непорециво мушко биће коме није никада успела довољно жестоко да се супростави иако га је мрзела истом жестином којом је понижавало, тровало, све јој одузимало и онда је остављало да живи тако рашчеречена, обезвређена и прљава. Сељак, схвативши да се предала, даде себи времена да ужива како одавно није.

– Обадаш се као кобила, мало сам те ваљда натезао…– љигаво тражи од ње пристанак након што је готово обезнанио ударцима, примиче знојаво лице њеном, Деспина склопи очи да не гледа, покуша још једном да се ритне, да устане али претежак је, свом снагом јој је налегао на стомак, не може ни да дише.

– Нећу тако, тежак си.

– Него како? ‘Оћеш опет да бежиш!

– Нећу, кунем ти се, пусти ме да устанем, не могу овако, издахнућу.

Он пристаде, подиже се. До тада је већ скупила снагу и колико је ноге носе потрчала кроз воћњак. Ако је и јачи и већи од ње не може бити бржи само ако је послужи тело за толико док не избије на главни сеоски друм. Даље неће смети чак и ако буде намеран да је јури. А био је. Трава по шљивику мека и склиска, тло неравно, уганула је ногу али је наставила да трчи, била је спремна да прими смрт у своје тело, заслужује је, али никада више другог мушкарца, ниједног осим Максима. Пред тарабом је Драгољуб готово сустигао, ухватио за сукњу. Гурнула је капију и истрчала из воћњака. Ту, на почетку уске стазице што се спушта према селу, удари право на задиханог алата са ког је коњаник сјахао пре него што је уопште схватила да је спасена. Не разуме одакле се створио, како је стигао али плаче од олакшања, од чисте среће, од захвалности.

Максим јој унезверено истражује недра, стомак, руке. Блатњаве су али нису крваве. Ваљда га не варају престрашене очи. Четрдесет дана му је прошло од како је чуо пуцањ.

– Шта је пукло, Деспина? Ко је пуцао? – некако незграпно, грубо помилова јој косу али не сачека одговор. Све схвати у трену. Драгољуб није бежао премда му ни до туче није. Ипак начини један корак унатраг, јесте крупнији од Максима али га његов осмех плаши колико и тиха претња:

– Сад сам ти јебао и оца и матер и семе и порекло.

Деспина узмаче без гласа. Зна шта ће да се догоди. Црни ђаво беса тражи крв. Да га заустави не може, можда и не жели. Крв би да види. Неку освету, неку правду. Да је неко једном заштити.

Максим то осећа, зна. Хоће. Не гледа где удара и то чини свом снагом, читавим собом, још један ударац ногом у Драгољубов млитави стомак и обориће га, после тога ни сами Бог неће моћи да му помогне. И не треба. Назире крв која му навире из уста и носа, чује како га боли, како стење и цвили попут пса али још је поган и треба да умре, треба.

– Цело село ти је прошло кроз њу. – Драгољуб каже сипкаво тек да би зарадио силовит шут од ког се болно превио и јаукнуо оборен четвороношке – Јеб’о је ко је кад хтео, и ја сам, кад сам год намислио!

Максим застаде на трен, окрете се да је погледа. Слеп је од беса али ипак види, спустила је поглед, само један трен потраја то немо испитивање. Зар признаје?

Признаје. Мрак му је пао на очи, све је дакле истина о њој, све што су причали, са свима је била и са том свињом је била, матер јој погану, само њему неће да рађа децу. То лудило опет му удари у главу, тукао је и плакао иако би најрадије повратио, не може да је замисли под том животињом, не може себи да објасни, зна да сад нема куд, мора да га убије, све ће да их побије, све који су само руку на њу ставили, све који су је погледали. Зар цело село, целу варош? Све.

Деспина, живота ме кошташ – понавља себи док хвата Драгољуба за крагну па му челом снажно удара о стабло шљиве. Опкорачио га је, тако се наместио да може ударати до миле воље док та балава свиња не цркне. Убиће га, заиста ће га убити. Та мисао надјачава слатки ужитак који јој пружа брутална сцена извршења правде коју посматра нетремице, не трепће. Деспина потрча као без душе низ пут, према селу. Максима сама не може да заустави, обневидео је, оглувео, не зна шта може да направи. Или зна и баш хоће. Мора. Жив Драгољуб неће изаћи из шљивика осим ако неко са њом не дође, много јачи и спретнији да их пре несреће раздвоји. На срећу, малочас пусто село сада је сасвим живахно, нађе испред цркве и кмета и попа и још тројицу мушкараца како се о нечему важном договарају. Чим су је угледали, онако чупаву, подераних хаљина и блатњаву до лаката похиташе јој у сусрет.

– Убиће га, кмете, руке ће опоганити ради мене. – притрча Ђорђу и пољуби му десницу па тек онда попу Сими.

– Куда, ћерко, куда? – повикаше сељаци не питајући ни ко ће кога да убије ни ради чега па кад им је показала према шљивицима и њивама кмет одвеза коња, посади је крај себе а остали потрчаше што их ноге носе. Стигоше аман у последњи час. Драгољуб је већ кркљао, Максим му је седео на леђима и нешто неразумљиво говорио бришући рукавом крваво, уплакано и знојаво лице. Овај под њим једва цвили, крв га гуши:

– Немој више, дете имам… – моли али Максим милости нема док има снаге у рукама.

– Нек’ је живо и здраво. А ти ћеш да цркнеш. Цркни више, што не цркнеш! – разјарен што овај још дише, још може да говори и моли за живот Максим скочи са њега па га опет шутну у стомак. Наставио би и ту би коначно дошао крај да га четири снажне руке не ухватише за рамена и око паса и не повукоше унатраг. Да је макар одмах стао и призвао се памети. Али не, у нос му се увукао масни мирис крви, освете и туђег бола, заслуженог, дакако. Кмет и момак који су га шчепали погрешише те га пустише чим су га одвојили од Драгољуба који се ваљао по умазаној трави молећи да му неко помогне. Максим нападе дечка па кад га је једним ударцем смлатио на земљу удари и на Ђорђа, све му звезде помери.

– Ама, обуздај се! – овај не узврати већ викну пратњу да побеснелог опет ухвате за рамена и не пуштају док не дође к’ себи. Како се то није могло десити јер је све време покушавао да се отме и говорио да мора свињу да докрајчи, кмет заповеди својима да га држе па га на мртво име изудара и ишутира тако да је Максим напослетку пао на колена, згрчен истим оним боловима који су Драгољубу парали утробу.

– Семе ли ти јебем оно београдско, на мене ћеш? Ако сте се око ове посвадили, је л’ неко треба главу да изгуби? – Ђорђе рече па га подиже како би му ћушнуо још једну, за наук, да запамти добро. За то време попридигли су и Драгољуба, обрисали му лице и дали мало ракије да гуцне из пљоске. Он се од беса и бола просто смеје:

– Чујеш шта ти кажем, боље да си ме сад утепао кад си мог’о. Имаћу је опет макар ми последње било. Има опет да клечи и да ужива док је дав…

– Ама, замукни ти! – кмет се продра да овај не доврши, разјариће будалу, неће га цео пук после зауставити.

Тако и би, Максим опет крете на њега, од крви и суза скоро ништа не види али јасно чује одакле допире тај погани глас. Ма мора да га убије, просто мора, макар црк’о одмах за њим.

– О, сунце ти крваво – викну кмет – удри га док се не опасуљи! – ни сам не верује колико снаге овај има, опет се подигао на ноге, насрће као сулуд, као да није сам на њих толико.

Тако Максим напослетку од петорице извуче дебљи крај. Тукли су па нису штедели ни њега ни себе, као да је неки притајени тајни бес провалио из песница и рубова опанака, ударали највише у небрањен стомак и ребра, само је лице штитио док је могао, због ње, што је њој леп. Једва га савладаше. Убише бога. Измрцвареног на трави Драгољуб га само једном шутну из све преостале снаге у међуножје, да кмет не види, док су одлазили.

– Чујеш, нећу њу, већ сам је изгустир’о, свуда сам је зачепио. Тебе ћу да јебем, само чекај. Грдна будало… Рачунај да си данас због профукњаче главу изгубио.

Максим покушава да устане упркос болу, да има пиштољ убио би га на месту, све би их побио, на руку не може да се ослони, склопи добро оплављене очи, ионако ништа не види па тражи последњу снагу, подигне се али посрне, кашље. Сав је покидан, ребра га боле. Беспомоћан је, горе му је то од смрти.

– ‘Ајде, пусти га, крећи! – Ђорђе опомиње да не проври опет зла крв коју посејаше и пролише ни за шта. – А ти – издра се на Максима – немој да сам те више видео у селу. Моји сељаци су поштен свет а ако сте се око варошке женске покачили идите у варош па се тамо песничајте, да видим да бисте се без окова извукли. Пази да ми на сенку не станеш, ни мени ни мојима. Добро смо ти запамтили да си руку дигао на кмета.

– Посерем се на кмета! – викну промукло, кроз крв. Не осврнуше се. Нека га, доста му је за сада.

Лежао је и гледао небо, лепо, чисто, плаво. Чим спусти поглед на крошње и планине у даљини све му се заврти. Окрете се на страну и згрчи, тако још и може да поднесе врео бол у стомаку. Као да су му сви органи покидани, тако осећа. Стиже га и умор, батинао је пола сата сигурно онда су њега још толико тукли. Или је трајало много краће…или много дуже. Колико времена је потребно да сва млада, набрекла снага напусти тело? Колико дуго је она могла непомична да стоји на ободу шљивика и да само гледа, ни да макне, ни да викне?

– Деспина! Деспина, крвавог ти оца јебем, где си? – устаје, придржава се за стабло. Не види. Обриса мокра уста руком, десна слепоочница му је сасвим крвава, залуд је брише већ добро натопљеним рукавом. – Стојиш ту? Шта стојиш? – крете према њој али опет паде на колена па стаде да повраћа крв и слуз, удари дланом по земљи – То сам ја од тебе заслужио…шта гледаш, матер ти проклету…да л’ ћу да цркнем? Па да цркнем, није ми жао, мислио сам један дан, једну ноћ да ме волиш…Нек’ су те сви имали…јеб’о њих и све… ја те волим…

Што боли претрпеће или ће црћи као пас. Али што бауља пред њом понижен, слаб, као крпа, да устане не може, повраћа слинав, балав, крвав, како то да поднесе, како да преживи, како да се опере? Како да поправи то што није био јачи од оног који је напао, који је вређао, имао, говорио о њој као да је безвредна, његова Деспина, све његово?

– Јао, Боже, сад ме узми…- мумла и још једном посрће, хоће пошто по то да се усправи и само јаднији бива. Још да заплаче па да се себи згади. То не сме макар одмах умро а боли га цело тело као што је мислио да само душа може болети.

Деспину је око срца стисло. Како је окрутно претучен толики човек кад не може да устане. Драгољуб се брже подигао али њега је један тукао а Максима петорица. Наплатише му и дрскост и углед и лепоту. Све одједном, до крви.

Знала је да ће кмет да зове доктора због свог сељака па без речи опет сиђе у село, да Антића поведе Максиму. Ови неће наћи за сходно да се сете несретника ког су у шљивику оставили. Он сам неће далеко да одмакне, чак се чини да више уопште и не покушава да се дигне.

Тако и би. Испред Драгољубове куће већ се окупило што је било слободних сељака па ударише у јуначење и претње иако их је кмет смиривао и убеђивао да је сад све поравнато и да оставе ту ствар да се слегне и смири.

– Шта ти сад ‘оћеш? – набусито јој се обратио кад је угледао склоњену под крушку, препаднуту и пребледелу.

– Доктора…кад заврши ту…- промуцала је – није му добро, не може да устане…

– Сам је себи крив, жено. Видела си и сама, ми га не бисмо дирали да није он нас.

Климнула је главом. Јесте, тако је било.

– Није му добро, кмете, крв повраћа.

Крупни бркати човек добродушног лика и хајдучких очију одмахну главом и руком:

– Сад ће доктор ваљда да заврши па га поведи горе. И склоните то псето либералско из мог села да ми га очи више не виде. А чујеш – позвао је да му приђе, сељаци се разиђоше да не би како Ђорђе помислио да прислушкују. Радо би они, кад би смели – видела си и сама. Могли смо га убити на мртво, да се више не дигне. Само због тебе нисам рекао момцима да га осакате. Гледај да ми се одужиш…знаш шта смо говорили…Јаков чека, испашће да га варам…Он ће ускоро да оде, ово ти је сад или никад, смисли се већ једаред.

Климнула је главом. Не може да му буде захвална иако би можда требало.

– И још… кад навратиш да се договоримо дођи предвече, празан ми је вајат а ја сам те жељан, још од лане никако да се при’ватимо а сад си ми у варош утекла, дан и ноћ немам мира све мислећи на тебе.

Димитрије, онако у црнини како је са сахране отишао, изађе пред кућу намрштен и забринут. Нису њему Драгољубове ране на памети.

– ‘Оће л’ бити добро? – повикаше сељаци.

– ‘Оће, ‘оће, не бригајте. Туча к’о туча. Мало га је јаче распалио у главу, ал’ ништа што се преживети не може. – лаже их, добро га је утепао – Све сам домаћици објаснио, дићи ће се колико за три дана ако га лепо понегује. – тек што то изговори срете се са Деспининим погледом па прекорно заврте главом, не хтеде ни да је поздрави. Кмет му скрати то гледање:

– ‘Ајде пођи са Камџијом, води и Стевана са колима, само пожурите да ми онај не изда’не у атару, још за будалу да одговарам. Макните га из мог села, после ме се не тиче.

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА: Први снег, ИК Дерета, 2021.

Тајана Потерјахин

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ, СТРАДАЊА И СЕЋАЊА (ИВАН РИСТИЋ)

Иван Ристић (Призрен, 1978), дипломирао је историју на Филозофском факултету у
Нишу, а докторирао на Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета у
Београду. До сада је објавио преко двадесет научних радова из области савремене
историје Југославије и Балкана у научним часописима и зборницима радова са научних
скупова, као и научну монографију Милан Ракић у Софији (Чигоја, 2018). Пише песме,
кратке приче и лирску прозу. Објавио је две збирке песама: Песме у (по)грешно време
(Алма, 2018) и На рубовима сећања (Алма, 2019), као и књигу кратке прозе Минут до
поноћи
(Поетикум, 2020). Објављивао је у зборницима кратких прича. Живи и ради у
Крушевцу.

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ,

СТРАДАЊА И СЕЋАЊА

Писати о свом граду није ни тешко, ни лако. Није тешко, јер причу свога града свако носи у себи, од рођења до судњег дана. Многи је никада не испирачају, али је живе. Градови у којима смо рођени утиснути су као отисци у животе које живимо. Из њих носимо свој мали, интимни свет, који нам помаже да се носимо са ћудима великог света који је вечита непознаница. Али није ни лако писати о свом граду, јер је танана граница између приче о граду и приче о себи – потребно је да се прича о граду не претвори у отужну аутобиографију, у којој се преплићу сенке сећања, мириси носталгије и уздаси за “прошлим временима“.

Још је теже (и лакше у исто време), писати о граду као што је Призрен. Јер Призрен, с једне стране, у својим многовековним бисагама носи превише историје, превише великих и малих прича, истинских достигнућа и тешких трагедија; док ја, с друге стране, у својим бисагама носим превише сећања на њега. Материјала за причу ми није недостајало, ма у ком својству је причао – као историчар, или као Призренац; свеједно да ли исписујем ону „објективнуˮ, или само своју малу, „личнуˮ историју града.

Као неко ко је рођен у Призрену, у којем је провео значајан део живота (и увек му се радо враћа), није ми, дакле, било тешко да напишем причу о свом граду. Оно што, међутим, није било тако једноставно, јесте да тој причи – која не може бити лишена историјског приповедања, јер би онда сам Призрен био лишен свог бића, које свој смисао црпи управо из богате историје – додам личну ноту, да је обојим нијансама личних сећања, која не само да неће бити у супротности са приповедањем о оном историјском, већ ће је допунити, и читаоцу пружити једну интимну и емотивну историју доживљаја града и његовог страдања виђеног очима непосредног учесника који је, заједно са градом, проживљавао те несрећне дане. Иако то није прва несрећа, а сигурно није ни највећа, која се сручила на овај град под обронцима горостасне Шар-планине, Паштрика и Коритника, она је једина коју је аутор ових редова доживео и као личну трагедију, док је о осталим само читао у историјским књигама. Управо зато је за мене ова несрећа била највећа од свих. Када вам се бреме једне трагедије сручи на плећа, објекивност губи смисао, и потрага за објективношћу је само интелектуална егзибиција лишена значаја. Стога, ова прича не може бити лишена емоција, а опет, не би смела бити претворена у каљугу емоција – у патетично јадање и кукњаву недостојну људског бића, а посебно не једног Призренца, који на својим плећима осим бремена трагедије, носи и бреме славе свога града.

ИСТОРИЈА И СИМБОЛИКА

Има пуно случајева у историји и националним културама разних народа, када симболика једног догађаја, личности или града, надмаши стварне, историјске димензије њиховог значаја. Иако је несумњиво да град Призрен има значајно место у српској историји, како средњовековној, када је био једна од престоница Српског царства, тако и у нововековној, када је био једно од средишта српског националног рада и очувања идентитета у оквирима Османског царства у другој половини 19. и почетком 20. века; као и једно од средишта албанског националног покрета насталог у време тзв. Источне кризе (1875-1878) – ипак, после познатих догађаја на Косову и Метохији 1999. године, Призрен као симбол – „царски градˮ – заузео је посебно место у корпусу симбола националног идентитета, а са њим и националног пркоса код једног значајног дела српске јавности, нарочито међу млађом популацијом. Поклич „Догодине у Призренуˮ, постао је тако својеврсна „лозинкаˮ идентификације и препознавања, али и нека врста позива на отпор суровој политичкој реалности везаној за простор Косова и Метохије. Очекивано, овакав узлет града у симболичкој равни, прати неминовна комерцијализација, па ћемо силуете „царског градаˮ, лик цара Стефана Душана, који је постао најпрепознатљивија персонификација историјског значаја Призрена, као и позив „Догодине у Призренуˮ, видети утиснуте на многим производима свакодневне намене – од мајица, преко сувенира, до различитих делова модног аксесоара. Призрен је, често се може чути, постао „српски Јерусалимˮ, својеврсно место ходочашћа и окупљања, на чијем се имагинарном пољу води идентитетска битка између заборава и утапања у „политичку реалностˮ, с једне, и памћења, отпора и пркоса ненаклоњеним „овоземаљским силамаˮ, с друге стране, а чије је дубље укорењење у „косовском заветуˮ и традицији која се на њега наслања. Дакле, историјска и симболичка димензија овог града на крајњем југу Србије је неспорна, баш као и његово значајно место у историји не само српског, већ и албанског народа и Османског царства.

Призрен са својим многобројним средњовековним црквама, међу којима значајем и грациозном архитектуром предњачи Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, али и манастирски комплекс, царска лавра Св. Арханђела, у коме се налази гробно место највећег међу српским владарима – цара Стефана Душана – заузима посебно место у духовном и верском универзуму Срба и Српске православне цркве. Османско културно и верско наслеђе чини Призрен значајним и за муслимански свет – грандиозна Синан-пашина џамија из 17. века још увек доминира панорамом града. За Албанце је Призрен, такође, “историјско средиште“: у њему је основана тзв. Призренска лига, организација која представља врхунац албанског националног препорода у 19 веку. Све ово, историју и културу Призрена чини разноврсном и испреплетаном, препуном супротности, али и нужне коегзистениције различитих полтичких, верских и култруних утицаја; чини је комплексном и готово несхватљивом за неког ко није живео у том шаренилу вера, језика и култура, полтичких супротности и нужних облика суживота различитости – на тој живој позорници историје. За Призрен се може рећи да је био, а делом је то и остао, историјски и етнографски “музеј“ на отвореном – са свим својим рутинама живота и обичајима – од оних верских свију присутних вера, до оних за време пијачних дана… Просторно не тако велик, ушушкан у својој котлини између планина, набијен животом, бучан и са свим својим оријенталним градитељским одличијима, мирисима и укусима – Призрен је био врело живота које је носило печат посебности у не тако лакој косовско-метохијској стварности.

Често се, у разговорима о Призрену, сусрећем са дилемом мојих саговорника: чији је то град? Српски, албански или турски? Муслимански или хришћанаски? Да бих им дочарао или приближио одговор, предложим им једну једноставну интелектулано-визуелну игру: узмите, кажем им, једну фотографију ширег центра Призрена, па направите две њене копије. Са прве копије, уз помоћ фотошопа, избришите сво оно што припада српско-православном наслеђу – цркве и црквице, најстарије градско насеље Поткаљају, знамениту Призренску богословију… Са друге фотографије избришите све оно што припада османско-муслиманском наслеђу: џамије, чесме, куће у оријентално-османском стилу, хамам… Видећете да је Призрен то што јесте само на првој фотографији. На друге две не да то није исти град, већ су то две безличне, исподпросечне и досадне вароши. Дакле, без обзира на етно-политички мотивисана неслагања о припадности града, у културном, цивлизацијском и универзалном контексту (јер је национални контекст увек партикуларан и помало скучен и “себичан“, што га никако не дисквалификује, већ га чини само једним од могућих оквира гледања на свет), Призрен је свачији – прво припада онима који су рођени у њему и деле све његове вредности, и пре свега његов историјски “шарм“ који је, а у то можете веровати на реч аутору ових редова, један посебан доживљај света; даље, припада онима који у њему живе; али и онима који су га заволели из неких својих разлога. Као и сва места у којима се сусрећу и укрштају културе и цивилизације, без обзира на искључивости и фанатичности на које увек и свуда можете наићи, такав град припада свима. Он је и православни – хришћански, али муслимански – оријентални град. Једино такав он је то што јесте – бисер међу градовима, којег је и један велики владар изабрао за своје вечно боравиште, и своју моћ симболично пројектовао кроз своју задужбину – највећу и најлепшу владарску задужбину на нашим просторима, од чије су надалеко чувене и слављене лепоте до наших дана остали само трагови. И Призрен, тако, као да оличава оно неписано правило да величина и трагедија иду „руку под рукуˮ. Баш као што Јерусалим представља „средиште светаˮ зато што је у културном и цивлизацијском средишту и, културно и цивилизацијски, не припада никоме, јер је светски град – док га политика дели, културе га чине јединственим – тако и Призрен у овом нашем малом, балканском „светуˮ, припада свима који деле његов дух и начин живота.

СТРАДАЊЕ И СЕЋАЊЕ – ДАН КОЈИ НИСМО ПРЕЖИВЕЛИ

Тог 12. јуна 1999. био сам сведок и учесник исписивања тужних страница историје града – егзодуса Срба из Призрена после хиљаду година присуства на том простору. И све то пред очима међународне заједнице – оних великих, најмоћнијих. Урлање разјарене гомиле, лупање по возилима препуним избезумљених људи, уплакане деце и беба које спавају у наручјима мајки, баба, тетки… Псовке, увреде… Али, нисмо били уплашени, нисмо имали времена да будемо уплашени или тужни, јер нисмо ни били потпуно свесни онога сто се догађа. Туга је дошла касније…

Животи су на брзину били спаковани у торбе, кесе, џакове…

-Понеси оне фото-албуме, остави шерпе, купићемо нове…

-Немој да заборавиш документа и дипломе…

-Спакуј оне књиге са полице поред кревета… (Ма, какве књиге, нема места…)

И тако… Како спаковати живот, а да заузме што мање простора у гепеку аутомобила или приколици камиона?

-Пожури, војска је већ кренула, излазе из града…

Дуга колона возила, људи плачу, теше се, неки се смеју и збијају шале од муке, храбре једни друге: „Ма не може ово дуго да траје… Неће нас Слоба продати…“

А она гомила урла још гласније… „Шкиње, шкиње (свиње, свиње)…“ Погледи пуни мржње с једне, и пркосни погледи с друге стране. Сусрећу се и секу као две дивље реке које улећу једна у другу, и творе неку трећу, мутну, прљаву и бесну реку, која носи сав талог историје, политике, лажи и обмана, крви, херојстава и злочина.

Отшкринемо понекад улазни отвор на приколици у којој се нагурало нас петнаестак. Гледамо припијени једни уз друге… Остају за нама збијене куће Призрена, уске, кривудаве улице, а спарно летње поподне жути се разливено испод Каљаје и Цвилена, као просуто врело уље… О знојаве вратове лепе се досадни инсекти. Њима је свеједно, они су увек у неком егзодусу. Кроз тај малени отвор назиру се само висока минарета џамија, док су сребрне куполе чувених призренских цркава већ изван видика. И школе, паркови, уличице, клупице, чесме, ћевабџинице, надалеко познате призренске посластичарнице… Све се пред нашим очима топи у оном врелом уљу летњег дана…

После неких пола сата колона, која се креће путем ка Сиринићкој жупи (јер је пут ка Приштини сувише опасан), пролази поред села Средачке жупе. Нема стајања, колона је као жив организам и има свој ритам. Одједном плач, ридање… Људи из приколице, сви редом пореклом из тих села разбацаних по обронцима Шар-планине, познатих још из времена цара Душана, опраштају се од својих родних кућа, ливада, путева и путељака, извора…

Плач као за покојником кога сахрањују у лименом сандуку, па немаш прилике да га последњи пут видиш…

Ко је умро тог летњег дана, жутог, ужареног и тешког као просуто врело уље?

Сви смо умрли.

И ми који смо одлазили из свог града, отерани, али не и поражени, нити понижени; и они који су урлали и псовали за нама. Све нас је тај дан убио. Успели смо да преживимо рат, али тај дан нисмо преживели.

ПОВРАТАК

Када сам се, доста година након те несрећне 1999, поново обрео у свој град, у коме је, иако је делом променио своје лице, и даље тињао онај стари, препознатљиви градски дух, мада осакаћен одсуством једне од својих базичних културолошких и идентитетских вертикала – православних Срба – нисам осећао ни тугу, ни бес, ни разочарење, ни сету, ни презир… Осећао сам се, међутим, као неко ко је изгубљен у координатном систему времена, простора и сећања. Ко сам ја овде? Шта сам овоме граду и шта је он мени? Јесам ли туриста који лута улицама својих сећања, и поново упознаје део себе, затуреног негде у подсвести трауматизованој оном дугачком колоном и патњом која ју је пратила, и која ће заувек пратити оне који су имали несрећу да буду њен део? Не, ја не могу бити туриста у овоме граду, понављао сам себи. Не могу бити туриста, јер ЈА сам овај град, и ОН је ја. Али, нисам ни његов житељ! Шта сам ја, заправо? Страно тело у страном телу? Чиода у ткиву некада мог, сада отетог града? Бескућник у потрази за својим идентитетом? О, да… Нису бескућници само они који немају кров над главом. Бескућници су и они који ниједан од кровова над својом главом не могу назвати својим, и којима је свако станиште привремено, иако је трајно. Јер, постоје два времена – оно изван нас, које нас немилице троши; и оно унутар нас, које немилице трошимо, наше интимно време које меримо личним искуствима и осећањима која нам та искуства доносе. Оно што је споља трајно, изнутра може бити привремено. И обрнуто.

Калдрма под ногама, мириси Шадрвана, слике у очима, тесне уличице које се као змије увијају око збијених кућа, река која једва вијуга по својом каменитом дну, горда, камена тврђава која бди над градом – вратили су ми изгубљено осећање припадности. Бескућник је поново пронашао свој кров над главом. Иако је кров под којим је одрастао претворен у пепео и дим те несрећне 1999, бескућник је сада схватио да је ово небо заправо једини кров под којим се осећа као свој на своме…

Тога дана, двехиљде и неке године, ја нисам посетио Призрен. Ја сам му се вратио. Само привремено, неко би рекао. Али, постоје два времена…

Иван Ристић

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (У ПРЕВОДУ ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
Бурму његову ја носим дрско!

	
Бурму његову ја носим дрско! 
— Жена — у Вечности, не на папиру! 
Исувише му је лице уско 
Налик рапиру. 

Уста немих углови надоле, 
А обрве су му болно-предивне. 
У лицу се трагично слиле 
Две крви древне. 

Нежан ко нежна младица прва. 
Два ока прекрасно-бескорисна! 
Под раширеним крилима обрва —
Два су бездана. 

У његово име витештву сам верна,
— Свима, што без страха живите и мрете! —
Такви — у судбоносна времена —
Станце слажу — и главе им с пања лете.

1914.


„Трен”
Банатски културни центар, 2022



У царству снова

Шкрипну... У тмини оставице 
Пацови репове дигли. 
А две злаћане главичице, 
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?” 

И свећица је задремала, 
Дрема у бокалу вода. 
А два срдашца уздрхтала, 
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?” 

И Добре очи Страдаоца 
Гледају тужно с висине. 
А Два голубија ћебенца, 
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?” 


„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Дана, ко клизавих црва...


Дана, ко клизавих црва, 
… По ред сваки дан рука шије… 
Живот ми вреди ко мрва, 
Мој није — ако твој није. 
	
И до мојих ми је мало 
Мука… — До јела, сна — шта ми је? 
И шта ће ми смртно тело? 
Моје није — ако твоје није.

Јануар 1925.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Само живите! — Руке сам спустила...


Само живите! — Руке сам спустила,
И на њих врело чело наслонила.
Тако слуша Бога млада Олуја
У неки мрачни час
Негде у пољима.

И на мог дисања високи талас 
Одједном — право с неба — има власт 
Длан да легне.
И усне нечије лежу на усне на моје. —
Тако Бог слуша младу Олују своју.

1917.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022



Руке волим...


Руке волим 
Љубити, и волим 
Надимке давати, 
И још — отварати 
Двери! 
— Широм — у тамну ноћ! 

Главу стегнувши, 
Слушати — како тешки  
Бат лакши постаје, 
И ветар уљуљкује 
Снени, бесани 
Гај.

Ах, ноћи!
Измичу кључи,  	
Ка сну ме — приклања.  
Још нисам заспала.
Негде у ноћи 
Човек утања. 

1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022




Бело сунце и ниски облака ројеви...


Бело сунце и ниски облака ројеви,
Подно вртова — за зидом белим — гробови.
И на песку сламнатих страшила низови
Под гредама у човечијој висини.
	
И надвивши се, кроз забодено коље 
Видим: стазе, стабла, војници расути, 	
А старица нека — посут крупном сољу
Окрајак црни жваће, жваће у капији...
	
Чиме те страћаре сиве разгневише,
Боже! — и што толикима кидати душе? 
Воз прође, заурла, војници заурлаше,
И путеви за одступање запрашише...
	
Не, умрети! Боље не родити се никад
Него тај жалобни, тужни, осуђенички пој
О лепојкама обрва црних. — Ох, још и сад
Војници певају! О Господе Боже, ти мој!


3. 7. 1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022








Виолета Бјелогрлић

ПРИСТАЈЕМ НА СВЕ – ИСТОРИЈА ГРУПЕ ЈУЖНИ ВЕТАР: СКУП НА ИНСТИТУТУ ЗА ЕВРОПСКЕ СТУДИЈЕ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Београду је, на Институту за европске студије, у организацији Мише Ђурковића, одржана дуго најављивана и с нестрпљењем очекивана трибина о једној од највећих и најуспешнијих музичких издавачких кућа и група у некадашњој Југославији и Србији – о Јужном ветру. О учесницима и темама можете се детаљније обавестити овде, а наредне године у ово доба могли бисмо имати и то задовољство да у форми књиге или зборника радова натенане ишчитамо све о чему се на овом скупу посвећено говорило и с пажњом слушало. Ретки су научни сусрети на којима су сви говорници подједнако интересантни и иновативни, а још ређи они који су по својим закључцима интригантни и значајни.

И шта је тамо, поред осталог, могло да се чује? За некога ко је с Јужним ветром упознат онолико колико је имао прилике да у аутобусу или на свадбама чује њихове највеће хитове – све је било интересантно. У ствари, Јужни ветар је са своје две главне фазе постојања – пре и после распада Југославије, представљао музички, естетски и културолошки феномен. Од 1980. године, када су били основани, са својим најважнијим певачима Драганом Мирковић, Милетом Китићем, Синаном Сакићем, Шемсом Суљаковић, Кемалом Маловчићем, Јужни ветар је остварио огроман утицај на народну и новокомпоновану музику (све до Расте и Цобија). Слушање њихове музике, њено баштињење и свако бављење Јужним ветром повезано је са оријенталним традицијама српског и других југословенских народа. Оријентални звук који је основна одлика њихове музике уједно је и средишње питање и објашњење њиховог огромног успеха.

Гласине да је, попут Лепе Брене (последње Југословенке), и Јужни ветар био државни, односно партијски “пројекат”, оповргавају се чињеницом да ни једном речи нису били поменути у грађи партијских органа, односно у свој грађи државних институција и архива, што је најнепосреднији доказ да се држава и партија њима нису бавиле. Бар не на тај начин. По среди је било нешто друго: као и Горан Бреговић који је успевао да окупи милионску публику на својим наступима и да јој, ако то жели, пренесе одређену идеју, и Јужни ветар је структури власти успео да се наметне својом популарношћу као могући медијатор одређених идеолошких и политичких порука. Могло би се чак рећи да су се структуре власти Јужним ветром највише бавиле у тренутку његовог, условно говорећи – пада. Са доласком Милошевића на власт, ратни амбијент је са репертоара скинуо Јужни ветар и Брену (“нећемо овде Техеран!”), а на место Драгане Мирковић и Шемсе дошле су ништа мање популарне, али “српскије певачице”, Цеца и Весна Змијанац, певајући “Београд” и “Идем преко земље Србије”.

На скупу се чуло (Александар Раковић) да су извори новокомпоноване музике у коју спада и оно што је радио Јужни ветар далеки и дубоки – инспирисла их је кафанска и народна музика које су после Другог светског рата биле сматране субверзивним музичким изразима јер су долазиле из народа и јер су подгревале народне сентименте које је партија планирала да контролише и потчини идеологији братства и јединства. Партија је уништавала плоче српске изворне музике, напоредо са италијанском и немачком музиком које је сматрала “окупаторском”. Веома рано је у Југославији, у партији, почело протежирање џеза и свега другог “док се не пронађе адекватан израз југословенске идеологије у музици”. У томе су се мало и губили, било је сулудих идеја: половином педесетих година Мирко Тепавац је “фолклоризам” прогласио субверзивним, а Оскар Давичо је сматрао да је човек који ту музику слуша морао бити “на нивоу средњег века” – толико назадан! Радикализми у предлозима како се обрачунати са “фолклоризмом” су ишли дотле да се на партијским састанцима могло чути како у кафане треба послати оперске певаче, шпанску музику и “музику степе”! Поред кафанских разговора, партија је желела да контролише и креира и кафанску музику, штимунг, атмосферу. Није у томе имала претераног успеха јер је склоност народа ка народној музици било немогуће негирати и пренебрегнути. Ипак, радио-програми су били под чврстом контролом цензора и то у циљу потискивања народне музике афирмацијом такозване забавне музике (у шта су спадали џез и рок музика). Па узалуд: Београдски сабор и Сарајвска Илиџа, најпознајтији фестивали народне музике, толико су били популарни да су плоче певача који су на њима наступали биле продаване у милионским тиражима. Тиражи су били неумољиви показатељ народног укуса: продавало се све што би се произвело, док је тираж “озбиљне” (класичне) музике досезао око 500 продатих примерака плоча. Плоче класичне музике у Југотону су биле финансиране управо новцем зарађеним на продаји новокомпоноване музике, тако да је сваки покушаје музичке елите да се побуни против тренда – падао на пољу финансијске неисплативости. Са проласком времена, расла је и куповна моћ становништва Југославије, али тај тренд је пратио и тренд пораста броја грам