ЈЕДНА КЊИГА О ИСТОРИЈИ ХРАНЕ И ИСХРАНЕ (Слободанка Цветковић)

Замислите да у Београду данас постоји баклава велика као точак од кола, а савијена од хиљаду јуфки, развијених од нишесте и чистог белог брашна са младим маслом и бадемима, тако да буде врло слатка, велика и крхка,и да такву укусне нема ни у Румелији, Арабији и Персији. Такву баклаву јео је Евлија Челебија у Београду у 17. веку. Вођени тим укусом, скрећемо пажњу читаоцима историјских дела на књигу историчарке, књижевнице и преводиоца (преводилице) Данијеле Јовановић под насловом „Од рајског врта до Кембелове супе. Прилози за историју хране и исхране“, која је крајем прошле године изашла из штампе (Филип Вишњић, 2022, стр. 360).

Савремена светска историографија и савремени историописци, а све више и у Србији, историјом не сматрају само такозване „велике историјске теме“, ратове, битке, победнике и побеђене, жртве и страдалнике, већ све више кроз своја истраживања скрећу поглед ка обичном човеку и његовој свакодневници, ка једва видљивом пулсирању историје кроз обичног човека у времену, његове потребе, начин живота, жеље и хтења. Ова књига зато представља, можемо слободно рећи, јединствено штиво у нашој историографији јер је прва (надамо се не и последња) која се темом људске свакодневнице, бави од почетака људске историје до данас. Тема књиге су наизглед обичне ствари – храна и пиће, али сагледане из једног потпуно другог угла, као нешто што је стварало, обликовало, мењало и гасило цивилизације, утицало на њихове тековине, нешто због чега су вођени, добијани и изгубљени битке и ратови, падала и успињала се краљевства и царевине; нешто што је диктирало и диктира токове људске историје, а да тога нисмо ни свесни.

После најаве „укуса“ који нас очекују (савета римског кувара Апиција како од лошег меда направити добар, поређења мириса малог детета са мирисима хране и на крају цитата фармера из Америке о суровој свакодневници раздобља генетски модификоване хране и изумирања природних сорти), следи Увод ауторке у коме појашњава мотиве и образлаже методологију рада упознајући читаоца са оним што га чека.

Иако је хронолошки омеђена поглављима: Од праисторије до историје (стр. 19-22),  Од историје ка савременом добу (стр. 23-56) , Ка савременом добу – Интерлудијум (стр. 57-76), Ка савременом добу – Убрзање (стр. 77-125), Свет у малом (стр. 126-312) и Савремено доба (стр. 313-49), књига није само хронолошки преглед, већ много више од тога. Захваљујући списатељском дару ауторке и вешто коришћеним изворима и литератури ова књига је својеврсно књижевно дело међу историјским књигама. Хронолошке одреднице историјских периода и територија нису ограничавали ауторку да када то потребе теме налажу прави излете у прошлост, садашњост, али и будућност, повезујући нити људске историје, подсећајући нас на већ речено или споменуто, наводећи нас да и сами размишљамо и уочавамо историјску вертикалу, оно заједничко у различитим епохама људске цивилизације, прошлим и садашњим, у Европи, Америци, на Далеком истоку, али и на простору Србије и региона.

Ипак, од књиге не очекујте да обухвати цео свет. Она је школски сведена на подручје западне цивилизације у којој егзистира и наша култура, почев од праисторије, односно од првих људских заједница у долинама великих река, преко територије у размерама некадашњег Римског царства. Посматрајући ту територију, ауторка нас  води на излете и до далеке Кине, Јужне Америке, Африке, онолико колико је то потребно да сагледамо пут хране и развој онога што данас зовемо западневропском цивилизацијом. Не може се очекивати да ауторка да детаљан и потпун преглед, шта се где и у ком тренутку јело, али о сваком периоду (ако се то може оделити неком невидљивом цртом) даје основне карактеристике које су и више него довољне да се у нашем уму ређају слике, да замислимо оброке првих људи који трагају за корењем, воћем, дивљим поврћем, њихов први оброк спремљен на ватри, под звездама и задовољно лице праисторијског човека који проба нови укус печеног меса; труд првих људи да селекцијом од дивље пшенице направе ону која ће родити више и квалитетније семе, пре готово 12.000 година у плодној долини између река Тигар и Еуфрат. Можемо да замислимо испијање тек спремљеног пива од јечма у Старом Египту, још једној „воденој“ цивилизацији зависној од реке Нил, уживање у укусу зрелих урми и меда и мирис свежег хлеба печеног на врелом пустињском песку који је хранио хиљаде робова на изградњи пирамида (уз напомену да га бедуини и данас слично спремају). Замишљамо античку Грчку у којој људи немају зазора ни према ономе што је данас у нашој исхрани непојмљиво, на пример, псећем месу које се користи од праисторије или утерусу крмаче који је сматран деликатесом. Док у Атини постоје професионални кувари, врхунац спартанског кулинарства је спартанска црна чорба припремљена од свињетине, свињске крви, сирећета и соли, коју је ретко ко, осим Спартанаца могао да једе. Можемо да замислимо грчке симпосионе где пехари круже из руке у руку с десна на лево, где домаћин одлучује о размери воде и вина, где се пуно дана пије а мало једе. Пред нама су и монументална и величанствена римска култура настала на темељима античке Грчке  о којој сведочи Апицијев кувар који је преживео до данашњих времена. Можемо зато замислити Римљанина који спрема и једе куваног ноја (у овој књизи наћи ћемо и рецепт). 

Photo by ROMAN ODINTSOV on Pexels.com

Пред нама је затим сломљено и разорено Римско царство после готово хиљадугодишњег постојања, варварска племена која задивљена и помало уплашена посматрају крхке стаклене и керамичке посуде римских патриција. Још увек не прелазе на исхрану житарицама тако карактеристичну за медитеранско подручје. Њихове северне душе најбоље греје димљено или кувано месо. Након неколико векова прилагођавања и навикавања на ново подручје, честе гладне периоде током ратова, куге и других болести које су их десетковале због прљаве воде из римских бунара које нису чистили,  али и ограничења у исхрани које је наметала религија (дуготрајних и исцрпљујућих постова), имамо честу слику средњевековног монаха натеклог трбуха који дневно уноси готово 6000 калорија, уплашен да ће можда већ сутра бити гладан. Мрачни, гладни али и неумерени средњи век. Слобода је у свим временима била залог пуном стомаку.

Упоредо са германским најездама на западу, са стварањем њихових држава и њиховим покушајима да имитирају тековине Рима, Византија на истоку наставља традиције античке Грчке и Рима, у свему па и у храни и пићу. Византинци конзумирају махунарке, житарице, пазећи на фине манире на гозбама којима присуствују и жене; конзумирају фина вина, рецину са Крита и малвазију. Уживају и у новим укусима који стижу са Истока, у пиринчу, шећеру, сутлијашу са циметом. Византијски свет брине и о потребама сиромашних. Хлеба и игара и даље је важна девиза византијских владара по угледу на своје римске претходнике, свесни да од ситости зависи мир у градовима и провинцијама. Пад Византије и миграције научника и уметника на Запад омогућиле су ренесансу у западном свету и давање ноте цивилизованости некада дивљим племенским хордама. Гутенбергова машина почиње да штампа прве записе о храни, куварству, прештампава се кувар римског кувара Апиција, те тако сазнања и достигнућа раније цивилизације долазе до нашег времена.

Свет више није био тако велики како се чинио. Поглед човека у Новом веку уперен је преко мора, он жели да открије шта се налази иза, да осети укусе, мирисе који га маме. Тако у Европу стиже кукуруз, кромпир, дуван, чоколада, љубавна јабука – парадајз… У Француској се на превару намеће кромпир у исхрани, док у Ирској, ослоњеној у исхрани искључиво на кромпир, 19. век доноси велику глад услед лоших година (опасност када пољопривреда почива на једној култури). Уз нову храну све више се конзумира и алкохол. Џин се толико распространио да је у 18. веку власт морала да донесе Акт о ограничењу конзумације и да затвара public hauses (кафане у данашњем смислу речи). Видимо западноевропске државе које почињу да брину о залихама хране и воде у градовима, да хлеб и храну користе као оруђе за контролу својих становника. Државе врло брзо схватају да монопол у алкохолу и дувану значи профит. Сазнајемо како нове пољопривредне културе из колонија мењају свет, како кукуруз постаје храна сиромашних, како нас колонизација источних земаља учи испијању чаја.

Век неумерености у пићу (18. век) постаје и век кафе. У Паризу се може избројати између 600 и 700 кафеа у којима се конзумира  кафа.  Видимо и јужноевропски свет навикао на испијање вина, како због филоксере која је дошла са сортама из Америке гледа опустеле винограде и како налази начин да калемњењем аутохтоних сорти на отпорну америчку подлогу обнови винограде и поново ужива у вину и то у далеко већим количинама. Некад је лоше у ствари добро, подстицај. Сазнајемо и да неумереност у пићу у 17. и 18. веку није значила и обиље у храни. Западни свет  је гладан, 17. и 18. век су векови глади. Жетве су давале ритам погребним поворкама, каже Жак Делимо, док у Индији у првој половини 17. века људско месо је у понуди на пијацама.

Photo by Jonathan Borba on Pexels.com

Парна машина Џемса вата означава почетак индустријализације,  а у диму парњаче нестају постепено традиционална окупљања породице за оброком. Радник у фабрици ради цео дан, једе уз пут, често само кору хлеба, несигуран да ће доласком кући затећи топао оброк јер је и његова жена фабричка радница. Једе се мало, да се преживи.  Упоредо са њиховом немаштином високо друштво студира Обичаје у добром друштву, приручник за даме и господу непознатог аутора (штампан 1859. године) са идејама о чистоћи прибора, употреби ножева, виљушки, чаша, тањира.

Индустријализација је значила и почетак примене науке у призводњи хране. Маргарин, кога у САД због разликовања фарбају у ружичасто, постаје замена за бутер као јефтинији, раширенији и доступнији свима. То је почетак замене природно добијених намирница индустријским и свежих намирница конзервираним. Већ почетком 19. века намирнице почињу да се конервирају прво за потребе војске, а крајем века доступне су и сиромашним слојевима. Тако је јефитније, а нахрани се више душа.

Укус је производ новог века, каже ауторка, те тако сазнајемо да су сосови и преливи који су данас одраз софистицираности у исхрани изум сиротиње, која правећи сосове од печења и додајући бројне зачине покушава да свој оброк учини што раскошнијим и укуснијим.

У најдужем поглављу књиге ауторка нам даје преглед историје исхране на простору Србије од времена када је као део византијског царства насељавана од словенских племена па до радничких кантина и млечних ресторана у прошлом веку. Свет у малом како је названо ово поглавље, у ствари је слика преплитања утицаја, стешњености између истока и запада, како то примећује ауторка. Кроз описе Теодора Метохита представља нам благостање на Милутиновом двору и изобиље у храни, златне  и сребрне посуде, виљушке, ножеве, кашике од корала, сребра, гвожђа са позлатом, коралне чачкалице, сребрне сланике, беле стољњаке, посуде за прање руку и салвете, пехаре и чаше од злата и стакла. Са друге стране, свакодневну исхрану обичних становника средњевековне Србије чини поврће које сами узгајају: црни,  црвени и бели лук, купус, роткве, репа, празилук, рен, бундева, бостан, диње, лубенице, сочиво, боб, грашак, леблебија. Хлеб се једе као мешавина пешнице и јечма или пшенице и ражи. Сазнајемо и да је у време  деспота Стефана Лазаревића раширено гајење винове лозе, а из смедеревског краја, по неким теоријама, у Угарску је Ђурађ Бранковић донео лозу од које се добијао чувани токај.

Књига нам даље кроз храну и исхрану представља долазак Османлија на простор Балкана, и својеврсно стапање култура, наметање, присвајање и неговање. Ракија, (тур. раки, у Вуковом Рјечнику, као да јој се тепа – ракија, ракијетина, ракијица, ракијештина), постаје незамењив пратилац свих друштвених дешавања и код Турака и код хришћана, јер је Куран није забрањивао, за разлику од вина. Свињско месо се код хришћана и даље конзумира али у мањој мери јер се плаћа порез на клање. Зато се не устежу да уживању у козјем и овчијем месу. Кафа која од 16. века у Туској постаје омиљено пиће које се пије вруће и лети и зими, које час греје час хлади, постаје прихваћено и код освојених.  Од Турака учимо и да уживамо у пекмезу, слатком и ракији, те они постају неизоставни ритуал за сваког госта. Последице турске власти у Србији видимо и из наизглед ситница које ауторка за нас опажа упоређујући путописе из 15. и 18. века. Од готово несталих шума у 15. веку, три века касније, почетком 18. века, жена енглеског амбасадора у Цариграду, Леди Мери Вортли Монтегју пролазећи територијом Србије пише принцези од Велса: прошли смо кроз пустиње Србије, готово потпуно обрасле шумом иако је земља природно плодна а њени становници вредни... Ипак, у тим шумама у тренутку када Леди пролази кроз њих расту свиње које наши сељаци тове жиревима и продају Аустро-Угарској скупљајући богаство којим ће финасирати Српску револуцију.

Како смо дошли до тога да су нам кухиње постале само део ентеријера, а омамљујући мириси хране која се спрема непријатни?

Видимо и како Кнежевина Србија полако раскида са утицајима османске Турске, али само донекле, јер су неки утицаји и данас видљиви. Турске рецепте мењају рецепти за суфлеа, пудинзи, кохови, кремови, којима Катарина Поповић Миџина становница Новог Сада и ауторка прве књиге рецепата писане на ћирлици народним српским језиком 1878. године, покушава да српске домаћице одвикне од туђинске хране. У исхрану, под утицајем северног суседа, до нас долазе артичоке, карфиол, шпаргле, зелен, спанаћ, салата, супа, ринфлајш. Ипак, тој најезди  новог и даље одолева сарма.  Огњиште је све до почетка 20. века место окупљања, посебно у селима, док по градовима кухиња постаје одвојена просторија (тренутак када мириси хране престају бити пожељни). Утицај Аустроугарске видан је и у свим другим сферама живота па и у опхођењу за столом, манирима, укусима, посуђу, у менију владара. Значајан културолошки утицај имао је војнички живот мушких становника Србије, а преко њих и на остале. Војска је имала тачно прописан садржај оброка, али и прописане хигијенске навике, обавезно прање руку пре и после јела, чишћење зуба перима живине, одржавање хигијене прибора за храну и воду.  Од Пожаревачког мира 1718. становници Србије почињу да уживају и благодети пива које им долази преко Дунава. Већ 1840.  отвара се прва пивара у Београду, а када је 1865. у закуп узео Игњат Вајферт, власник Панчевачке пиваре, од тада више ништа није било исто. Држава је и овде била промућурна, остварујући профит од порока; опорезује пиво, вино, ракију, дуван, цигарет папир, општински акцис убира се од сваке попијене чаше у кафанама. Уз пиво се једу шкембићи, цревца, чварци, али се могу купити и луксузне кифле, земичке и кајзерице. Излазак у биоскоп у међуратном период није био могућ без седења за столом, вечере и шумадијског врућег чаја. Насупрот томе Велики народни кувар Спасеније Пате Марковић, објављен 1939. године, доноси нам рецепт за бифтек са јајима и понфритом, крем од чоколаде, гушчија прса са печуркама и кестен пире. Ауторка нам скреће пажњу и на контрасте српског међуратног друштва: док домаћица из Црне Траве покушава да нахрани чељад, да узоре, посеје, пожање јер је мушкарац у печалби, београдске госпође и госпођице своју линију одржавају гимнастиком и дијетом.

Photo by Chanita Sykes on Pexels.com

Исхрана током ратова (Првог и Другог) била је питање опстанка, а у логорима глад постаје облик терора. Тако у рату Владимир Дедијер прославља 7. јануара 1942. године Божић уз прасе, подварак и пшенични хлеб, за који каже да је сладак као колач. Он спомиње и заробљене Италијане који следећег дана пеку на ражњу две мачке. На Сајмишту Јевреји за то време преживљавају на црној течности која би требала да је кафа, четврт литре трулог купуса куваног на лоју и 150 грама непечене проје, ако је буде.

После рата на трпези југословенског становништва се налазила конзервирана риба, чоколада, кекс, маргарин, млеко и јаја у праху из пакета УНР-е. Свега две деценије касније, просечни становник Србије једе 26,2 кг меса годишње у односу на 4,3 кг 1945. године. Београђани 1958. улазе у прву самопослугу, а кроз куварске књиге Бранка Весића и мени београдског ресторана „Панорама“ сазнајемо каква је била исхрана вишег слоја у друштву једнаких.

Кратки 20. век донео је бројне промене у исхрани. Наука, хемија, све чешће су начини производње „хране” за разлику од традиционалних негованих хиљадама година уназад. Обогаћивањем земљишта нитратима и нитритима повећавала се производња житарица, вештачким ђубрењем, укрштањем семена, генетском модификацијом настале су нове сорте које стварају већи профит. Животињама се убрзигава естроген да би брже порасле и имале више меса, што мења природне карактеристике појединих врста. Пиле пре пола века и данашње гајено у индустријским условима делују као две различите врсте. Вероватно во од пре пола века не би ни погледао као сродника данашње плаво белгијско говече чија је генска мутација искоришћена тако да расте читавог живота. Све то је у једном веку довело до уништавања животне средине и здравља људи хемикалијама ради стицања профита. Вода се експлоатише у огромним количинама због наводњавања, за потребе индустрије, а многе реке као што су Колорадо и Јордан не долазе више до свог ушћа. У реке се испуштају сви нус-продукти савременог друштва, па се пијаћа вода, основно пиће људске цивилизације, претворила у нешто што треба хемијски третирати и прерадити да би било за употребу. Да ли је то напредак или нешто друго на сваком од нас је да проценимо. Због профита нестају старе сорте. Тако сазнајемо да је у Француској од некада 88 сорти диња преживело до нашег доба свега пет. Ипак, свест о путу ка самоуништењу натерала је људе да делују. Банке семена од којих је најпознатија Свалбард  на Артику враћају наду да ће нешто од „старог“ света који нестаје преживети за будућност.

Стварност је много комплексније него што то извори говоре, каже ауторка, свесна да књига може пружити само једнодимензионалан поглед на оно што је кроз изворе (материјалне, писане, па и усмене) сачувано. Иако је написана по свим методолошким правилима науке, заснована на објављеним и необјављеним, познатим и непознатим изворима, на богатој литератури из области историје, етнологије, антропологије, агрономије, економске историје, медицинских приручника, музикологије, технологије, војне историје, историје културе, речника и енциклопедија, анализом књижевних дела, кувара и куварских приручника, изузетно вешто комбинованим, ауторка и сама каже да нема претензије да се наметне својом научношћу. Како год, ова књига је сигурно један нови начин писања историје код нас. Јасно, блиско, разумљиво, лепо написана, ова студија је и лично трагање ауторке за одговорима на питања како смо од племенитог припитомљавања почели да разарамо природу,  како смо од породичне трпезе где се знао распоред седења, редослед наздрављања, редослед изношења намирница, дошли до тога да вечерамо замрзнуту или наручену храну испред екрана, најчешће сами.  Како смо дошли до тога да су нам кухиње постале само део ентеријера, а омамљујући мириси хране која се спрема непријатни? Како нам је исхрана од друштвеног чина и начина за уживање постала само средство за подмиривање физиолошке потребе о којој све мање размишљамо и знамо? Ова кратка историја људског поигравања са природом нас суптилно подсећа на то где смо били, како смо се мењали, али и где то као врста срљамо.



Слободанка Цветковић (Шабац, 1975) је архивски саветник, запослена у Историјском архиву Пожаревац. Дипломирала је на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Од 2000. до 2006. године радила је као професор историје, а од 2006. године до данас ради у Историјском архиву у Пожаревцу. Аутор је више радова о историји домаће архивистике, изазовима и проблемима савремене архивистике, дигитализацији архивске грађе, примени дигиталних технологија у архивима, доступности архивске грађе и архивске етике. Као историчару, предмет интересовања су јој теме из и културне и друштвене историје Пожаревца и Србије у 20. веку. Аутор је више чланака и коаутор монографија на теме из историје Пожаревца и околине. Аутор је и коаутор неколико архивских изложби и изложбених каталога. Члан је редакција архивистичких часописа. Од 2019. године уређује Зборник радова Архивистичког друштва Србије „Архивска грађа у теорији и пракси“. Покретач је и уредник веб-сајта „Архивистика“ од 2011. године (ISSN (online) 2683-3565). Уредник је и администратор веб-сајта Архивистичког друштва Србије (2015- ).

КАО ДА САХАРУ НАЗОВЕШ ЖИТНИЦОМ АФРИКЕ (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене.
Аутор је више од 700 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету.
Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани…
Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда
Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва.

ЦРНА РОЛКА

Најтеже је било то паковање црне ролке.

Прво ју је раширио на кревету, па окренуо, опет раширио, па савијао рукаве.

Па опет, као, протресао, раширио.

Лепа црна ролка.

Онда ју је опет онако окренуо, па савио рукаве, пресавио све, пазио да буде што боље спакована. А никад баш није умео добро одећу да слаже; с кратким рукавима још ту и тамо, с дугим – слабо. И она је чак, џангризало, престала била да му приговара.

Док је паковао, растресао, ширио, паковао, тресао, ширио, гледао ролку – задржавало га је подрхтавање у слепоочницама, неки притисак на обрве и онда, да, онда тај талас који је ударио из средине груди, не одоздо, из дијафрагме или из желуца, него право из средине груди; јер из те ролке су, док је стајао над њом, не једном само, изашле њене шаке, онакве какве су некад биле, не овако уморне, и горњи део врата, и лице, увек нашминкано (та ни ђубре не би изашла да избаци а да се пре тога није нашминкала, а камоли до киоска ненашминкана да оде), смеђа коса до рамена, па те, ипак, непојмљиве, чудесне, неовдашње очи које су годинама и деценијама морали, морали, морали да коментаришу сви, и женско и мушко, и старо и младо, и сеоско и градско – али и онај аристократски кокетан, саучеснички поглед и осмејчић који је чувала само за њега.

* * *

ЕНКЛАВА

Празни дани изгледају му испуњенији него хиљаде и хиљаде дана уназад. Осећа се као – коначно – ходач који је дуго био јахач. Седло му више не жуља задњицу. И, ипак, никад не знаш куда ће коњ да те однесе. У ноге верујеш више него у копита. Човек си.

Не само што су испуњенији ови празни дани, него га подсећају на младост. Кад је слушао како још не зна шта је живот, како га живот још није излупао. Он то, срећом, својој деци никад није говорио: његову децу рано је живот излупао, и рано су научила шта је живот.

Двоструко је слободан.

Једина сврха његове организације јесте како да прикрије себе.

У енклави је и теже и лакше прикрити себе. Теже, јер си непрестано видљив. Лакше, јер људе то што на теби виде не занима.

Мимо свих брига, од којих му обрве гребу зенице, он је готово нехајан. Ради шта хоће.

Пре неко вече дохватио се с једном клинком, 23 године, дошла да посети рођаке, а има и празну кућу, остала јој кад су деда и баба умрли. Мала паметна и радознала, изговара необичне и нежне реченице, о свему. Седели дуго прво, разговарали као да су рођаци, нити се њему нешто врзмало по глави, нити је изгледало да ишта посебно може бити. Онда га она повела у ту кућу, и обула неке сандалице, беле, с ниском потпетицом, а док је улазио у њу и размештао је по кревету, неколико пута му је рекла: „Надам се да те заслужујем, надам се да те заслужујем.“

На тој изолованој територији, он поима ширину сваког квадратног метра, сваког погледа упртог у недалеку даљину.

Није истина да је тешко живети у енклави.

Тешка некоме може бити помисао да није у могућности да се креће по пространствима изван енклаве, али у самој енклави живети је, заправо, најлакше. И смрт је ту ограђена, не само живот. Никаква сила ту нема онолику моћ какву има напољу.

Живот у енклави такође је увек занимљив и никад није досадно. Ниједан житељ енклаве не зна за досаду. Постоји ту одређена доза усамљености, код свих, код свакога. Али та усамљеност личи на усамљеност појединачних цветова у букету. Она индивидуе чини препознатљивим, а и букету даје изглед и осећај заједништва.

Људи у енклави поздрављају се овлаш, као укућани, као сустанари. Нема великих изненађења, а опет нико ни о коме не зна довољно. Шта је радио ноћас? Па спавао. Шта ради сад? Па иде нешто да купи. Шта ће радити после? Па нешто.

„Ах, ово је прави живот“, размишља он религиозно. „Камо среће кад би могао да потраје заувек.“

* * *

ФЛАМИФЕР

То је онај део Канала где је вода и у пролеће толико плитка да мора да устане из чамца и загази, јер иначе гребе дно. И сад је ушао у воду, није му ни до колена, и вуче чамац, иде напред.

Канал се на том месту шири, с десне стране отвара се прекрасна ливада, с леве се уздиже чудновата стена. Ту као да је за време рата нешто експлодирало, па остале шаре, налик пећинским цртежима. Као да је неки пећински Џексон Полок радио на отвореном, размишља он док цима чамац који је запео о грање.

На тој деоници обично добија и сигнал, којег ни пре тога ни после тога сатима нема. Стиже му порука од Ани Лем: „Где си?“

Он застаје, одговара: „Да зовем?“

Јавља се она.

Објашњава јој где је, и да ће ускоро нестати сигнала.

Причају. Она уздахне.

„Понекад ми се чини да сам неправедна према теби“, каже. „Задржавам те, трошим те. Не могу ти пружити оно што ти је потребно, а чувам те за себе.“

„Дајте, Лемова, чему тај бедак?“, каже јој он разиграно док распетљава чамац.

„Није Лемова, него Лемка“, разведрила се она. „Да ми је Лем девојачко презиме, била бих Лемова, овако сам Лемка.“

„А ви сте удата?“, пита он, и смеју се, сад су већ обоје добро расположени. Причају о ваздуху, о кишама, о деци, па и о чамцу – истрошио ми се већ, вели он, изанђао је, али сад ми некако изгледа лепши него икад, крпићу га, нећу га мењати.

„Крпи га“, каже Ани, „само немој да ми те нека украде.“ Ту застане па изненада дода: „Скоро ће три месеца како се нисмо видели… Да ми ниси ти то нашао неку другу?“

„Ма јок“, одговара он. Пролази прстима кроз проређену плаву косу. Драго му је што не мора да лаже, што може да каже истину. Питала га је да ли је нашао неку другу. А није. Да га је питала да ли је тражио другу, нашао би се у неугоднијем положају. Али овако је добро. Он, ипак, осети потребу да буде што чистији, да буде налик води у Каналу, колико је то могуће:

„Тешко ти то иде код нас тигрова. Немамо ми као лавови двадесет одсто успешности у лову. Код нас ти је успешан тек сваки петнаести, па и деветнаести лов. Пре ћу, дакле, насмрт изгладнети него нешто наћи.“

Она се опет смеје. „Недостајао си ми“, каже.

„И ти мени, душо“, узвраћа он. „Улазим сад у онај мали кланац, губи се сигнал.“

„Хајде, немој да ми будеш неваљао. Пиши кад стигнеш.“

„Разумем, пуковнице Лемка!“

„Љубим те.“

„И ја тебе.“

Не улази одмах у кланац. Стоји и гледа у телефон на којем још титрају линијице. Има сигнала, још.

Извлачи чамац из плићака, седа у њега, отискује се, ту су и мали брзаци.

Тамо напред, нека два фурлонга, не више, налази се село. Кад год га угледају, деца истрчавају с фењерима, макар било и подне. Придвече су им фењери упаљени, али и усред бела дана истрчавају с њима, без пламена.

Фламифер, Пламеноносац, тако га тамо зову.

Сад, у кланцу, горко се смеје том надимку који му је наденуо прост народ, једини који човеку уме да надене прави надимак, па све и да ти се чини бесмисленим.

„Као да Сахару назовеш житницом Африке“, каже наглас, па завесла.

* * *

ГАЈБА

Тепих је био.

Његова кућа је страдала, и поред кућа Антића, и баба-Косина, стари млин, школа, Милетова продавница, па све горе до трансформатора.

Испеглали.

Он се први вратио на згариште.

Одговарала га је. „Немо‘ још, ће се наврате крвопије, немо‘!“

Стегнуо јој је леву надлактицу и отишао, без речи.

Сад се устумарао по Горњој мали.

Мртвих нема, све побегло на време.

Пролази поред своје ограде, пробивена је на неколико места. Од куће остали басамаци и трем. Личи на џиновског лава коме је неко одвалио тело, па остала само глава с гривом, део груди и предње ноге.

Не улази у авлију.

Пролази поред Антића куће, где је први пут пољубио Сузу.

Под ајатом, у старој кући.

Нема ајата, нема старе куће, само балустери разбацани, као кегле. Од нове остале изгризене циглице на темељу – крезуба жабља уста што штрче из земље.

Млин избушен, као да се неко из јероплана накрао брашна.

Косина кућа утонула у мокро тло.

Он иде, пита се – куда. Своју је кућу прошао, зашао није. Да види шта је претекло, да ли је ишта претекло. И не занима га то. Сад.

Глава не зна, али ноге знају куда.

Милетова продавница још је и најбоље прошла. Крова нема, као да га ветар одувао, али врата стоје. Замандаљена.

Затрчава се, помисли: ово сам само у филму видео.

Други, трећи пут.

Раменом пробива врата.

Зна даље где ће: Миле је гајбе увек држао у дну радње, до тезге, „мораш да посклањаш, ће здипе сељаци, багрењак ти је то, Шојка, шта ли је Бог мислио кад ги је правио?“

Гајба је полупуна, само једна флаша разбивена.

У оном кршу, тражи отварач.

Стопалом па лактом рашчишћава срчу с друге гајбе, седа на њу.
Код треће флаше замишља њено лице кад се врати у збег, а то горена, повише намастира: „Опет си пио!“

Владимир Д. Јанковић

ПОЈАМ ДОСТУПНЕ ГРЕШНОСТИ. ЂИНА ЛОЛОБРИЂИДА

Део чланка: Тешко је бити Лолобриђида, Илустрована политика, 2.11.1965.


Луиђа Лолобриђида је рођена 3. јула 1927. у месту Субијако. За Америку је то мало преправљено: боље је да буде 4. јула, на дан америчке независности, и годину дана касније – 1928.

(Извор: wikipedia)

Њени родитељи били су поштени људи. Отац је имао столарску радионицу, која је за време једног бомбардовања потпуно уништена. Породица је избегла у Рим. Имали су четири ћерке, од којих је Луиђа била друга по реду. Прво су је звали Луиђина, а после Ђина.

По завршетку рата отац је био без посла. Осамнаестогодишња Ђина изгледала је веома привлачно. Бавила се помало црном берзом – трговала је америчким цигаретама. Била је талентована: цртала је карикатуре војника и официра. Зарађивала је новац и певањем.

Најзад је била у стању да се упише на уметничку академију. С једном пријатељицом често је ишла у фудбалски клуб “Лацио”; спортисте је одувек волела. Пријатељица је имала удварача који је радио у филмском граду. Он је Ђини нашао улогу статисткиње-робиње. Била је добра робиња, па су је позвали поново. Убрзо је постала и фото-модел.

Наравно, учествовала је и на конкурсима лепоте. Била је друга на конкурсу “мис Рима 1947”, а трећа на конкурсу за “мис Италије”. После тога су филмски продуценти почели да јој дају мало веће улоге.

Удала се јануара 1949. године за лакара Милка Шкофича. Убрзо после тога једна њена фотографија дошла је до руку Хауарда Хјуза (…)

(Извор: wikipedia)

Хјуз је младој Италијанки изнео своје планове. Он ће створити од ње највећу филмску звезду света. То није било празно обећање; зар није од непознате Џејн Расел направио национални симбол. Но, да би сарадња између продуцента и звезде била што тешња Ђина је требало да се разведе од Шкофича и да се уда за њега. Није рачунао да она долази из Италије, где се брак практично не може развести. Због тога је она и тражила каријеру без развода. То њему није одговарало. Али пошто је већ уложио толики новац у њу, наметнуо јој је обавезу да седам година не може да снима ни за једног другог америчког продуцента.

Потписала је уговор. Касније је објаснила да је тај потпис одредио читаву њену каријеру. Пошто јој је Хјуз затворио америчко тржиште, морала је да тражи спас у Европи. И то је било добро.

Њен сексипил није се допадао само Италијанима. Звали су је и у Француску. Стари мајстор Де Сика направио је добар потез кад је снимио с њом “Хлеб, љубав и машту”. Босонога, са узаном сукњом, постала је појам грешности која је сваком доступна. Одмах је снимљен и наставак: “Хлеб, љубав и љубомора”.

(…)

Италијани су је прогласили државним благом, назвали су је националном Ђином. Због ње су возови мењали ред вожње, улице блокиране, конгреси померани. Позвана је у Америку и представљена председнику Ајзенхауеру. Кад се појавила на једном маскенбалу у Минхену било је неколико повређених и онесвешћених.

Лолобриђида је постала појам успеха. Ниједан западнонемачки продуцент није могао себи да дозволи луксуз да ангажује овако скупу звезду. Петер Остермајер је за свој филм “Ћутање у шуми” ангажовао магарца на којем је Ђина јахала у филмовима “Хлеб, љубав…”. Она се осећала тако сигурном на свом филмском престолу да је одбијала и саму помисао да сними још неки сличан филм. То је искористила једна друга глумица, која тада није била толико пробирљива – Софија Лорен.

(…)

Као и раније, чезне за добрим филмовима.

  • Без филма не бих могла да живим. Прво сам то радила за новац, а сада из љубави. Потребни су ми филмови, добри филмови.

Добијала је филмове, али добри су били ретки. Где год би се окренула свуда се тражио секс. Поготову у Италији. Ђина је схватила захтев времена, сетила се почетка своје каријере. Оценила је да је још доброј форми. Прихватила је улогу у филму “Лутке”, где игра власницу хотела, која изводи стриптиз да би привукла нећака једног бискупа. Овим филмом постигла је неочекивани успех: против ње и још неколико глумаца дигла се повика због неморалних сцена. Она се бранила: стриптиз је био само пародија, ништа друго.

(…)

Шта она има од свега тога? Па има вилу у Риму, стан у Паризу, кућу у Швајцарској, непријатности са порезницима. Али приватни живот, то нема. Стално запослена на другој страни, ретко се виђа са мужем и дететом. Гласови о разводу опет су учестали (…)

  • Задовољна сам што сам славна – каже она. – А то се мора нечим платити (…)

МОЗАИЦИ БИСЕНИЈЕ ТЕРЕШЧЕНКО

Бисенија Терешченко је дипломирани сликар, магистар зидног сликарства на одсеку за мозаик. Дипломирала је на Факултету ликовних уметности у класи професора Славољуба Чворовића на сликарском одсеку 2000 године. Магистрирала је на одсеку Зидно сликарство са циклусом мозаика на тему „Монументално у бајкама и мозаику“. Имала је десет самосталних изложби у земљи и иностранству и наступала је у оквиру бројних колективних изложби на којима је неколико пута била награђивана. Реализовала је више десетина јавних ауторских радова сакралне и профане тематике. Од децембра 2021. године ради као доцент на предмету Мозаик у оквиру Високе школе за уметност и конзервацију при СПЦ.
Бисенија Терешченко

ИСЕЉАВАЊЕ СРБА СА КОСОВА 60-ИХ ГОДИНА (Игор Вукадиновић)

Главни разлози за масовно исељавање Срба са Косова и Метохије након Брионског пленума 1966. године били су угрожена безбедност и отпуштање са посла. Током јула и августа 1966. године Министарство спољних послова Албаније је у више наврата добило информације да је у току политички и безбедносно мотивисано исељавање Срба са Косова, а у септембру 1966. године оно је о томе обавестило и Енвера Хоџу.[1] У поверљивом извештају о ситуацији на Косову и Метохији од 28. фебруара 1967. године достављеном партијском врху Албаније наведено је: „Наставља се са отпуштањима Срба и Црногораца и запошљавањем Албанаца на њихова места. У овом правцу делује Фадиљ Хоџа“.[2] Петар Стамболић и Драги Стаменковић су у разговору са Брозом 20. марта 1967. године скренули пажњу на то да се под изговором „поправљања националне структуре“ Срби отпуштају са посла и да се појавио проблем одласка српских и црногорских кадрова из покрајине.[3]

Министар спољних послова Албаније Нести Насе је 3. јануара 1968. године обавестио Централни комитет Партије рада Албаније да покрајинске власти на Косову раде на исељавању српских кадрова са Косова, како би Албанци могли да заузму што више позиција у државној администрацији и предузећима. У истом извештају наведена је појава масовног исељавања Срба из покрајине: „Последњих месеци шездесет српских породица из Пећи, углавном сељака и интелектуалаца, одселило се у Србију, а у Приштини свакодневно наилазимо на сељане Србе који продају куће и земљу и одлазе у Србију“.[4]

Броз је пажљивим прећуткивањем овог проблема и спречавањем да он постане тема партијских пленума дао одлучујући допринос његовој ескалацији.

Током 1968. године партијски врх Србије је обавештен да је 215 стручњака напустило комбинат „Трепча“, махом Срба и Црногораца и да се радило о људима који су били носиоци производног програма. Истрагом је утврђено да су они напустили посао јер су били изложени национално мотивисаном шиканирању, физичким насртајима Албанаца, претњама пиштољем, саботирањем посла, а неки су добијали и претећа писма да „науче албански језик или да се селе“.[5] По признању Председништва ССРН Косова 1969. године, пракса отпуштања Срба са посла и политички притисак довели су до тога да је „одређен број стручних кадрова напустио радне колективе и одселио се ван Покрајине“.[6]

На Четрнаестој седници ЦК Савеза комуниста Србије 1968. године Добрица Ћосић је поручио да се у Србији „раширило уверење о осећању угрожености код Срба и Црногораца, о притисцима за исељавање, о систематском потискивању са руководећих места Срба и Црногораца, о тежњама стручњака да напусте Косово и Метохију“ и позвао да се ове тврдње провере и да то буде предмет одговорне расправе на Централном комитету СКС.[7] Историчар Јован Марјановић је замерио албанским комунистима што се баве периферним питањима, док се игнорише појава „да се због тешке националне атмосфере са Косова и Метохије повлачи део староседалачког српског и црногорског живља, нарочито интелигенције“.[8] Остали српски комунисти на седници су оштро осудили излагања Ћосића и Марјановића. Kатарина Патрногић и Душан Мугоша су тврдњу да постоји исељавање приписали „деловању националистичких и реакционарних снага у Србији“. Патрногић је оптужила Ћосића и Марјановића да „лажу“ и потом саопштила „статистичке податке“ према којима се са Косова и Метохије годишње исељавало 9.000 Албанаца и свега 1.000 Срба и Црногораца. [9] У наредном периоду констатовање исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије проглашавано је за „српску националистичку пропаганду“.

Фадиљ Хоџа и Тито

Размере исељавања су постале изражене у различитим сферама економског, културног и друштвеног живота покрајине. У току 1968/1969. године први пут после рата број ученика основних школа који су наставу похађали на српском језику почео је да се смањује, а до смањења је дошло и међу ученицима који су на српском језику похађали средње школе у Покрајини.[10] Поред пољопривредника, Косово су почели да напуштају образовани и виђенији Срби, лекари и професори.[11]

Почетком седамдесетих година поједини српски функционери у покрајини који су покушали да отворе овај проблем наишли су на снажан отпор албанских руководилаца, и недостатак подршке осталих српских функционера. Приликом посете Јосипа Броза Косову 1971. године, Павле Јовићевић је на састанку политичког актива Савеза комуниста ситуацију у Покрајини означио као „никада гору“ од завршетка рата. То је поткрепио конкретним подацима о исељавању Срба и Црногораца.[12] Цица Патрногић је оптужила Јовићевића да „не говори истину“ и да на Косову постоје само природне миграције, а да о притисцима „не може бити ни речи“. Након завршетка састанка политичког актива, покрајински секретар за информације Миле Лазић скренуо је пажњу присутним новинарима да не пишу о „иступању Павла Јовићевића“.[13] На тај начин, поред забране писања о исељавању Срба из покрајине, српској штампи је било забрањено и да преноси изјаве функционера који су спомињали исељавање.

Патријарх Герман је 1969. у писму Јосипу Брозу навео да се српска црква и верници у покрајини суочавају са терором и насиљем.

У Градском комитету Савеза комуниста Приштине је 1971. године дошло до националне поделе по питању тумачења миграција. Српски комунисти су препознали овај проблем и његове узроке, док су албански комунисти наставили да инсистирају на економском карактеру миграција и негирају политичке факторе у овом процесу. Епилог спора био је да су Јово Шотра и Милош Секуловић, као покретачи теме исељавања Срба и бујања албанског шовинизма, избачени из Савеза комуниста.[14]

Пошто су у целом периоду социјалистичке Југославије трајале несугласице око тога да ли је исељавање Срба и Црногораца са Косова представљало „економско мигрирање“, што је био званичан став СКЈ, или се радило о политичким миграцијама под притиском, САНУ је 1985. године иницирала анкетирање исељених лица са циљем утврђивања карактера и узрока миграција. Руководилац пројекта Марина Благојевић је након истраживања које је обухватало 500 домаћинстава са 3418 чланова, дошла до закључка да су миграције Срба са Косова прве доминантно етничке миграције у социјалистичкој Југославији. Мање од 25% испитиваних исељеника дали су одговоре који су указивали на економски мотив за миграције, док су одговори осталих исељеника указивали да су миграције имале политички, идентитетски и национални карактер.[15] Сведочанства највећег броја исељених Срба указују да је главни мотив за исељавање са Косова и Метохије био политички притисак Албанаца, под окриљем партијско-државне политике на том простору.[16]

Иако су органи Управе државне безбедности већ почетком шездесетих година идентификовали случајеве исељавања српског становништва услед политичког притиска, преломан моменат за даљи положај косовскометохијских Срба означава Брионски пленум, о чему сведоче и бројна казивања исељених Срба: „Одмах после смењивања Ранковића настао је хаос“; „До Брионског пленума је било добро, а после је почело раздвајање“; „После смењивања Ранковића, Албанци су просто подивљали“, „Зло је на Косову почело после 1966. године“; „После смене 1966. систематски су смењивали са руководећих места све Србе“; „1967–1968. године мењала се национална структура руководећих људи“.[17]

Кампању коју су покренули органи власти убрзо је прихватило локално албанског становништво, што се одразило на погоршање положаја Срба: „Било је веома опасно и ризично бити Србин, увек је постојала опасност да вас на улици и без разлога претуку“. „Нисмо смели да се шетамо ко људи.  Изазивали су свађу на сваком месту. Кући смо долазили кад сунце залази“. „То се не може описати, свакодневни напади на Србе, паљевине, експлозије по граду, нико не сме да сачека ноћ ван куће“, „Нико од нас није био сигуран у своју физичку безбедност“.[18]

Покрајинско руководство, предвођено Фадиљом Хоџом и Вели Девом, сакривало је стварне размере бујања албанског национализма, а у разговорима са југословенским и српским политичким врхом истицана су „позитивна друштвена кретања након Брионског пленума“. На састанку у Београду 24. октобра 1968. године Јосип Броз је одао признање покрајинским руководиоцима за „супротстављање национaлизму, шовинизму и реакционарним снагама“.[19]

Сведочанства највећег броја исељених Срба указују да је главни мотив за исељавање са Косова и Метохије био политички притисак Албанаца, под окриљем партијско-државне политике на том простору.

Права атмосфера националних односа у Покрајини дошла је до изражаја 27. новембра 1968. године са избијањем насилних албанских демонстрација. Једна група исељеника издвојила је ове демонстрације као прекретницу у безбедносном положају Срба: „После демонстрација није било слободе, смеш да се крећеш само дању“; „Најгоре је било 1968. у Подујеву, Приштини и Урошевцу. Нападали су девојке и силовали их“; „Односи су се погоршали од 1968. године. Албанци су се понашали кабадахијски, а Срби сваким даном бивали све мањи. Ми смо се склањали и попуштали, надајући се да ћемо се једног дана иселити и тако су деца васпитавана“.[20] Отежавајућа околност за Србе који су трпели терор била је што полиција није увек стајала у њихову заштиту, а виновници терора су најчешће остајали некажњени. Полиција би након случајева терора састављала записнике, али су пријаве најчешће „нестајале“ у фиокама судија.[21]

Према подацима Српске православне цркве, од 1966. до 1971. године са Косова и Метохије се иселило око 35.000 Срба.[22] У истом периоду, Албанци на Косову и Метохији су забележили позитиван миграциони салдо.[23] 

Партијски и државни органи у покрајини су од почетка располагали подацима о исељавању српског становништва и одласку српских и црногорских кадрова из Покрајине, али су на партијским састанцима заташкавали овај процес и тако омогућили његов несметан наставак. Чланови ЦК Савеза комуниста Србије су почетком 1969. године добили информације да је ситуација на Косову и Метохији „све напетија“ и да су код Срба „повећане тежње и намере за бежањем и исељавањем са Космета“.[24]

Српски патријарх Герман је 1969. у писму Јосипу Брозу навео да се српска црква и верници у покрајини суочавају са терором и насиљем, који су интензивирани претходне године. Патријарх је напоменуо да раније жалбе Синода СПЦ надлежним републичким органима и Савезном извршном већу нису наишле на адекватну реакцију и да насиље „узима све теже облике“, наводећи да се ради о физичким нападима и наношењу тешких телесних повреда монасима и монахињама, скрнављењу надгробних споменика, уништавању усева и шума.[25]

Броз је упутио учтив одговор патријарху, изразио своје жаљење због тих поступака и поручио да ће „учинити све да се спрече изгреди и незаконити поступци“.[26] Међутим, у Закључцима са Осме седнице Председништва Савеза комуниста Југославије 1970. године, која је била посвећена Косову, ниједан од проблема које је патријарх отворио у писму није био ни споменут.[27]

Без обзира на то што је одлазак Срба и Црногораца са Косова и Метохије до краја шездесетих година постао очигледан проблем, републички и савезни органи одбијали су да га констатују. Отварање ове теме је у наредном периоду остало у статусу „закулисне теорије српских националиста“, а покушај Добрице Ћосића и Јована Марјановића да се ова тема отвори у Централном комитету Савеза комуниста Србије осуђен је од свих осталих чланова Централног комитета. Бројна писма о исељавању и жалбе због насиља и егзодуса Срба и Црногораца са Косова и Метохије стизала су на адресу Јосипа Броза, пошто су њихови аутори били свесни да је Броз имао могућност да једним наступом у јавности или на партијској седници наметне ово питање савезним, републичким и покрајинским властима. Њихова надања остала су узалудна. Броз је пажљивим прећуткивањем овог проблема и спречавањем да он постане тема партијских пленума дао одлучујући допринос његовој ескалацији. Процеси угрожавања безбедности Срба и њиховог исељавања са Косова и Метохије настављени су седамдесетих и осамдесетих година, а Савез комуниста Југославије је јавно констатовао овај проблем тек након Брозове смрти и демонстрација у Приштини 1981. године.[28]


Приређено на основу књиге: Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969), Београд: Балканолошки институт, 2021.

Featured image: Црква Светог Ђорђа у Призрену шездесетих (Wikipedia)


[1] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Mbi gjendjen politike ne Jugosllabvi, n.a. 14, 38, 40.

[2] AQSH, f. 14, APSTR, v. 1967, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 28. II 1967, n.a. 2.

[3] АС, Ђ-2, ЦК СКС, к. 7, Централни комитета Савеза комуниста Србије: Белешке, информације, Белешка о разговору председника Републике Јосипа Броза Тита са друговима Е. Кардељом, К. Поповићем, М. Тодоровиће, Д. Радосављевићем, Д. Стаменковићем и Владом Поповићем у вези предстојеће посете Косову и Метохији, вођеним 20. 3. 1967. године, 9–14.

[4] AQSH, 14, APSTR, v. 1968, DREJTORIA E JASHTME, d. 318.1, n.a. 2.

[5] М. Гаталовић, Бурна времена, 282.

[6] АЈ, 142 (II), ССРНЈ, ф. 318, ПК ССРН Косова 1969, Седница Председништва ПК ССРН Косова 5. 12. 1969, 24.

[7] АС, Ђ-2, ф. 4, Централни комитет Савеза комуниста Србије – материјали са пленарних седница 1968, Четрнаеста пленарна седница Централног комитета СКС, одржана 29. маја 1968. године, 97.

[8] Исто, 79.

[9] Исто, 196.

[10] АЈ, 319, ф. 31, Анализа друштвеног плана САП Косова 1965-1970. Други део: Остварени развој образовања и културе у САП Косову и основне пројекције развоја до 1975. године, 7; Privredni i društveni razvoj SAP Kosova 1947 – 1972, 125.

[11] М. Ђоковић, Косметски досије, 14; М. Чупић, Отета земља, 82–84; Бошко Бојовић, Косово и Западни Балкан. Питање регионалне стабилности и европске безбедности, Београд 2014, 20, 21

[12] Миле Кордић, Ој Косово, Београд 1988, 49, 50.

[13] Према опису Кордића, на активу нико од бројних српских покрајинских функционера није подржао говор Јовићевића о исељавању, док је Катарина Патрногић добила снажан аплауз. Након актива, у Клубу новинара у Приштини, исти српски функционери су у приватним разговорима изражавали дивљење према Јовићевићу, док су о Патрногић говорили „све најгоре“. Видети: М. Кордић, Ој Косово,  51.

[14] М. Чупић, Отета земља, 79, 80.

[15] Marina Blagojević, „Iseljavanje Srba sa Kosova: trauma i /ili katarza“, u Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, 245.

[16] Исто, 246; Darko Hudelist, Kosovo – bitka bez iluzija, Zagreb 1989, 105–108.

[17] Р. Петровић, М. Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Резултати анкете спроведене 1985–1986. године, 133; М. Ђоковић, Косметски досије, 10.

[18] Р. Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије, 130; М. Ђоковић, Косметски досије, 10.

[19] АЈ, 837, КПР, II–2/364, Пријем делегације Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију, Београд, 24. 10. 1968, Забелешка о разговору председника Тита са члановима делегације Покрајинског комитета СК Космета, 20.

[20] Р. Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије, 131.

[21] „Koreni kontrarevolucije na Kosovu. Srpska imanja pojeftinjuju“, Zum Reporter, 805, 17. 12. 1981, 40.

[22] Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 42.

[23] Nacionalni sastav stanovništva SFR Jugoslavije. Podaci po naseljima i opštinama, 11; Demografske promene Kosova u periodu 1948–2006, prir. Kadri Sojeva, Sanije Uka, Priština 2008, 7, 13.

[24] Z. Vuković, Od deformacija SDB do Maspoka i liberalizma, 272.

[25] Душан Батаковић, Косово и Метохија. Историја и идеологија, Београд 2007, 359, 360.

[26] Исто, 360.

[27] АЈ, 507, ЦК СКЈ, Председништво, III/144, Стенографске белешке са Осме седнице Председништва Савеза комуниста Југославије, 22. 4. 1970. Закључци Председништва СКЈ о актуелним, друштвеним, економским и политичким питањима развоја Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово.

[28] Према неким проценама, око 150.000 Срба се иселило са Косова и Метохије у периоду 1961–1981. Опширније видети: Р. Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Резултати анкете спроведене 1985 – 1986. године, 136–140; A. Dragnich, S. Todorovich, The Saga of Kosovo. Focus on Serbian-Albanian relations, 158; Stevan Pavlowitch, „St Guy’s and the Bastille“, Косовски зборник – The Kosovo collection, Сиднеј 1989, 117; Изолда Хенри, Прикривање геноцида на Косову, ур. Србољуб Милетић, Милан Рубљов Тодоровић, Грачаница – Београд 2007, 76.

Игор Вукадиновић је научни сарадник на Балканолошком институту САНУ. Докторску дисертацију на тему „Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969)“ одбранио је 2020. на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Његово поље интересовања су савремена српска и балканска историја, са посебним акцентом на комунистичку епоху и аутономију Косова и Метохије. За монографију Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969), добио је награду Матице Српске за историју „Иларион Руварац“ за 2021. годину.

ПОРОК НА ЦРКВЕНИМ СКЕЛАМА: ВИЗАНТИЈСКА ФАНТАСТИКА (ЂОРЂЕ Љ.САВИЋ)

Ђорђе Љ. Савић је рођен у Земуну 1982. године. Самостални је уметник и члан УЛУС-а. Дипломирао је на Факултету примењених уметности, на одсеку сценографије. Осликавао је више од тридесет храмова у Србији, Македонији и Немачкој. У Ваљеву је 2022. године излагао у оквиру групне изложбе „Магија цртежа“. Самосталну изложбу имао је 2022. године у Ars Sacra у Lucida gallery, а 2021. године добио je откупну награду на Бијеналу фантастике. Учесник је изложбе у Кући Ђуре Јакшића „Портрет на икони“ (2021), групне изложбе Tchekhov, Mise en Peinture у Boris Gallery (2020), групне изложбе у Transform Art Gallery (2019), као и групне изложбе Niš Art Fondacije (2018).
Ђорђе Љ. Савић

О Ђорђевом раду можете више прочитати овде и овде.

СЛУЧАЈ `ГОЛУБЊАЧА`. СРПСКА ТЕМА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ТЕАТРУ (Слободан Селинић)

Забрана представе „Голубњача“ према драми Јована Радуловића, а у режији Дејана Мијача, у Новом Саду, покренула је питања односа режима и уметности, као и односа покрајинске и републичке власти. Реч је о делу чија је радња смештена у далматинску Загору (Далматинско Косово). Описане су трауме српске заједнице у Хрватској због масакра усташа над Србима.

Пре него што је „Голубњача“ доспела на сцену Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду, спречено је њено одржавање у позоришту „Бошко Буха“ у Београду. Програмски савет овог позоришта је, наиме, 21. децембра 1981. преиначио одлуку Уметничког колегијума који је уврстио „Голубњачу“ у репертоар позоришта. Чланови колегијума на челу са Добрилом Матић нису успели да одбране представу од оптужби, у којима је предњачила Весна Веснишник Бабић, да је представа националистички обојена.[1]

Премијера је одржана 10. октобра 1982. у Српском народном позоришту у Новом Саду. За два месеца играња (десет представа) реаговања публике и критике ничим нису наговештавала политички обрачун са овим делом. У петнаестак критичких приказа у штампи, на радију и телевизији (Дневник, ТВ Нови Сад, Политика, НИН, Вјесник, Данас…) даване су само повољне критике, уметничко остварење је вредновано највишом оценом, а политичке конотације нису уочаване.[2]

Представу је гледало и више српских политичара (Деретић, Цветићанин, Милинчевић, Галовић и Иван Стамболић) и они су стекли позитивне утиске. Сматрали су да представа не само да није националистичка већ је „у битним својим значењима и антинационалистичка“.[3] Дража Марковић није крио да му се није свиђала драма Голубњача, али није видео разлог за забрану.[4]

Јован Радуловић (Wikipedia, CC BY-SA 4.0)

Супротан став имали су покрајински и градски партијски функционери у Новом Саду. Градски комитет Новог Сада је реаговао средином новембра 1982. године, месец дана после премијере, оценом да је представа била атак на међунационалне односе и то са позиција великосрпског национализма. Из угла покрајинске власти, основна порука дела била је да је раздор започет усташким клањем трајао и даље, да је вера у братство, јединство и заједништво била лаж и заблуда, а да је једина константа била мржња коју нису могли да победе ни проток времена ни учитељи ни првоборци ни комунисти. Закључено је да је у драми коришћена свака прилика за истицање националне самосвести и подгревање мржње Срба и Хрвата инсистирањем на континуитету мржње која нема краја и којој не могу да се супротставе ни социјалистичке снаге (борци, учитељи), који су у делу представљени „карикатурално режимски и дезавуисано“.[5]      

Настојања да се односи Срба и Хрвата граде са позиција братства и јединства су у представи, према мишљењу покрајинских политичара, карикирана „до историјског шарлатанства“. Насупрот њима, црква је осликана као „најорганизованија снага“ која се издваја својом постојаношћу. Тиме је представа, према тој оцени, ширила поруку да братоубилачки рат нема краја, а да су приче о братству и јединству „народа и народности“ биле пука „парола, лаж и обмана“. Актери драме су оптужени за „подгревање и разбуктавање“ националне мржње и обезвређивање тековина НОБ-а и „достигнућа наше социјалистичке изградње“.[6]

Конкретно, уметницима је замерено да су Светосавски ручак и опело над Голубњачом имали „наглашени свечани тон“ и да су били у „функцији националне конфронтације, подгревања националне мржње и ревитализације ’српске’ свести“. У представи су уочени и „романтично-национални идеали“ о Великој Србији, Косову и Видовдану. Партијским цензорима је сметало што је у представи приказан дечак Србин који бије дечака Хрвата пред јамом у коју су двадесет година раније усташе бацале заклане Србе. Сцена из представе у којој су пред јамом ђаци Срби и Хрвати, под заставом са петокраком, вређали једни друге, а потом узвикивали пароле о братству и јединству, доживљена је као слика „искарикиране полуимбецилне игре младих са очитом алузијом према будућности и садашњости“. На негативан начин је оцењен и лик Блиједог Дамјана, првоборца изгубљеног и неприлагођеног времену у коме живи. То што он у представи жели да на светосавској прослави седи уз владику „да би уз гусле отпевао јадиковку над судбином Срба“, исказујући са свештеницима бригу за очување спомена на Голубњачу, доживљено је као обезвређивање тековина НОБ-а, деградирање лика борца, револуционара и комунисте.[7]

Обрачун са представом је препуштен основној партијској организацији у СНП-у и управи позоришта, а са више инстанце је усмераван обавезујућим политичким и идеолошким мишљењем. Међутим, обрачун није текао глатко. На састанку основне организације СК „Драма“ побијена је оцена ГК Новог Сада закључком да представа није садржала „негативне идејно-политичке ефекте“.[8]

Овај отпор је ГК окарактерисао као резултат организованог деловања опозиционих снага и решио да одговори „брзо и ефикасно“. Председништво ГК Новог Сада је 7. децембра извршило нови притисак на комунисте, али и све запослене у Драмском центру у Српском народном позоришту. Одлучено је да се задатак коначног обрачуна са представом повери збору радних људи Драмског центра, чији би састанак био под контролом чланова партије.[9] Овај скуп је 13. децембра 1982. обуставио даље извођење „Голубњаче“.[10]

Србија се поново налазила под јаким притиском не само из Војводине, већ и из других делова земље (БиХ и Хрватска) и федерације, да забрани представу, али је то њено руководство одбило.

Одлучујући се да почне коначан обрачун са представом, Председништво ГК Новог Сада је одлучило и да у јавности отвори „најшири фронт идејно-политичке акције“. Писац Богдан Чиплић је у Дневнику децембра 1982. оценио да је реч о „шовинистичкој диверзији“, која „ни тренутак више“ не сме остати на сцени и да је похвала њој „ординарна политичка лаж“. Чиплић је писао о „великосрпском шовинизму“ и „агресивном великосрпском национализму“ који је „сав набрекао од егоизма и искључивости“.[11]

Широм земље се распламсао спор у јавности око представе и њене забране. Подела је била лако уочљива: гласила у Војводини су осуђивала представу, а бранили су је новинари и уметници централне Србије, док је у другим деловима земље било различитих гледања. Зоран Глушчевић је закључио: „Са наше драмске позорнице нисам прочитао племенитије, хуманије и универзалније охрабрење исказано тако једноставним и магичним средствима сценско-ритуалне симболике“.[12] У одбрану представе стало је Удружење драмских писаца Србије. На трибини удружења 23. децембра 1982. једногласно је захтевано враћање представе на сцену.[13] Дејан Мијач је у више интервјуа тврдио да у представи није било национализма и да је увек био велики друштвени ризик када „добра представа открива истину“.[14] Одлуку о забрани је оштро критиковао Јошко Челан у Nedjeljnoj Dalmaciji 2. јануара 1983, сматрајући представу „потпуно исправном“ и одбацујући оптужбе о српском национализму.[15] Представу је, међутим, критиковао Душан Пленча, такође, у Nedjeljnoj Dalmaciji осуђујући је за злонамерно манипулисање историјским догађајима. Записао је да је Радуловић борби народа Книнске крајине супротставио „видовданску изокренуту митоманију, светосавски култ и међунационалну мржњу“. Замерио му је да није имао довољно слуха за злочине четника и да је минимализовао „геноцид Ђујићевих’ орлова’“.[16]

„Са наше драмске позорнице нисам прочитао племенитије, хуманије и универзалније охрабрење исказано тако једноставним и магичним средствима сценско-ритуалне симболике“

Подршка представи у јавности је политички још више мобилисала покрајинско и новосадско партијско руководство. Она су сматрала да је забрана искоришћена за повампирење „великосрпског национализма“ и дезавуисање улоге Савеза комуниста и тековина револуције. Покрајинско руководство је одлучило да од ЦК СКС захтева састанак два руководства. Србија се поново налазила под јаким притиском не само из Војводине, већ и из других делова земље (БиХ и Хрватска) и федерације, да забрани представу, али је то њено руководство одбило, ограничивши своју акцију на сузбијање кампање против покрајинског руководства и притисак на културне раднике да не дође до бојкота Стеријиног позорја.[17]

Представници ЦК СКС и ГК Београда нису делили политичку оцену покрајинске партије о „Голубњачи“. Заложили су се за „хладнокрвнију систематизацију“ и „даље промишљено политичко деловање, које подразумева смиривање кампање у штампи“. Чланови ЦК СКС и ГК СК Београда су оцењивали да представа јесте „тешка, мучна и сурова (…) колико и људи и времена о којима говори. Представа говори о злу, а не проповеда зло; она говори о мржњи, али не проповеда мржњу“. Иако је руководство СР Србије такође у више наврата спутавало слободу уметничког стваралаштва, не презајући ни од кривичних санкција, овога пута су делили лекције покрајинским руководиоцима у Новом Саду да је требало „пустити да представа живи“. Сматрали су да уметници не могу ћутати о „великим темама историје“, поредећи „Голубњачу“ са Ковачићевом „Јамом“, јер су оба дела будила „непријатне асоцијације“.[18]


Приређено на основу књиге: Слободан Селинић, Србија 1980–1986. Политичка историја од Тита до Милошевића, Београд: Институт за новију историју Србије 2021.


[1] Архив Србије (АС), ђ2, ЦК СКС, к. 433, 1986, Материјали са 122. седнице ПЦК СКС, 27. марта 1986.

[2] Јован Ћирилов је у Политици писао да у југословенском позоришту више није било табуа. Без негативних реакција је прошло и приказивање у Студентском културном центру у Београду. После тога су се о представи похвално изразила Слободна Далмација и мариборска Вечер. Bela knjiga – 1984, 40, 41; Николић, Српска књижевност и политика, 140; ИАБ, Ф. Драже Марковића, к. 1, „Бела књига“

[3] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 435, 1982–1984, Значајне информације, Информација о неким аспектима идејно-политичке ситуације; Белешке, Белешка о разговору код друга Чкребића.

[4] ИАБ, Ф. Драже Марковића, к. 9, Дневничке белешке 1983. године, 24, 25.

[5] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Информација о појавама и активностима у вези представе; Прилог II.

[6] Исто.

[7] Исто

[8] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Информација.

[9] Bela knjiga – 1984, 39, 41; АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Градски комитет СК, Председништво, број 371/82

[10] С, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Информација; АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Прилог IV, Саопштење збора радника Драмског центра СНП.

[11] Радуловић, Случај „Голубњача“, 129–132; АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Градски комитет СК, Председништво, број 371/82; АС, ђ2, ЦКСКС, к. 435, 1982–1984, Значајне информације, Информација о неким аспектима идејно-политичке ситуације; Белешке, Белешка о разговору код друга Чкребића; Ђукић, Како се догодио вођа, 40, 43.

[12] „’Голубњача’ или искушење кроз жртву и апотеозу“, Књижевне новине, 27. 1. 1983, 32, 33.

[13] Политика, 24. Децембар 1982.

[14] ИАБ, Ф. Драже Марковића, к. 1, „Бела књига“.

[15] „Промашени поступак“, Политика, 6. јануар 1983, 10.

[16] „Mitomanija i njene oblande“, Nedjeljna Dalmacija, 27. 2. 1983, 11.

[17] Чкребић, Поглед искоса, 230.

[18] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 435, 1982–1984, Значајне информације, Информација о неким аспектима идејно-политичке ситуације; Белешке, Белешка о разговору код друга Чкребића.

ПРЕОБРАЖЕНИ СВЕТОВИ У СЛИКАРСТВУ ВЕЉКА ВАЉАРЕВИЋА (Владимир Коларић)

Вељко Ваљаревић је цењен и већ престижан млади сликар, што само потврђују две изложбе које су се готово истовремено одигравале у две београдске галерије озбиљне репутације: изложба под називом „Врт сећања“ у галерији „Сањам“ и „Silence“ у галерији „Луцида“.

Наизглед лако прихватање Ваљаревићевог рукописа у нашој средини свакако дугује његовом укорењености на богатој традицији српског фантастичног и надреалистичког сликарства, пре свега у групи Медиала, па ћемо радове овог и даље младог сликара лако поставити у нама препознатљив контекст, толико да на први поглед може да нам се учини да они можда и исувише дугују претходницима, попут, на пример, Љубе Поповића.

Али, само на први поглед, а Ваљаревићемо сликарство свакако није сликарство „једног погледа“: оно тражи озбиљну рецепцију, бивање са сликама, које постепено, и после прве препознатљивости и допадљивости која може да проистиче из техничке и формалне вештине и из специфичног колорита, открива сложеност и снагу дејства на посматрача, које сведоче не само у сликарском умећу, него и о стваралачкој аутентичности, дакле искуственој и личној проживљености као основе стваралаштва овог уметника.

Као и свако сликарство ове врсте, Ваљаревићеви радови, махом већих формата, доносе слике унутрашњег света, кроз који се преламају и преображавају подједнако спољашњи свет, свет снова и сећања и свет културе, у несводивости и богатој асоцијатовности која сваком посматрачу омогућава да оствари свој однос према делу и свој начин његовог декодирања. Светови личног искуства и снова чине да се аутор свој поетички процес не усмери ка произвољности и механичкој референцијалности, док свет културе омогућава да ово сликарство не остане на нивоу самодовољне идиосинкратичности и уметнички непреобликованог рада подсвести.

Слично сродним делима фантастичке уметости, ове слике носе обележје параноичне структурације која овде, међутим није урбана и смештена у објективизовани и технификовани миље модерног друштва као генератора већине уметнички посредованих параноичних визија, већ у миље који асоцира на природу, на зеленило шума и пурпур биља, који као да у себе усисава све друштвено, културно, техничко, и које као да из њега израња, у њега ураста, у динамичности која, како је приметио Дејан Ђорић, укида разлику између првог и другог (односно других) планова слике.

Паранична визија, односно параноички устројени свет дела овде, дакле, добија онтолошке карактеристике, пројектујући се на целину природе и свега створеног, кроз игру њених лица и наличја , а која су заправо одрази и слике наше перцепције те на први поглед хаотичне и узбуркане целине, нашег покушаја да је спознајно и делатно савладамо, као и наше бојазни да у томе нећемо успети, да ћемо бити изгубљени или прогутани, што као да и јесте генератор параноичне структурације ових слика и (у) њима представљеног и посредованог света. Ово чини да Ваљаревићеве слике истовремено представљају одразе нашег унутрашњег света, наше рецепције спољашњег света, али и саме структуре тог спољашњег света, односно света у целини, који обухвата видљиво, колико и оно замућено и невидљиво.

Зелена боја већине слика приказаних на изложби „Врт сећања“ асоцира подједнако на раст и бујност природе, колико и на њен деструктивни, свегутајући карактер („Природа је ђавоља црква“, како рече Вернер Херцог), на тајновитост шума која крије истину бића (хајдегеровски „лаз“, осветљено место у шуми), али и исконски страх од распадања и губљења личне аутономности и самосвести, и најзад на боју неба и раја колико и на боју смрти распадања, па самим тих и „светова доњих“. Светови ових слика су доминантно лунарни, хтонски, зачарани, али и лишени скатолошке морбидности и онтолошке и егзистенцијалне безнадности. На њима, напросто, све се претапа у све и брише дуализам, бинаризам који управља нашим мишљењем и разумевањем, па и самом перцепцијом света, тако да те слике, на свој начин, стичу дејство иконизовања целине која не покрива и не прикрива, али и не апсолутизује онај њен пропадљиви, пролазни и трулежни удео, већ све некако апсорбује и као да поново претвара у живот, баш попут шума.

Пурпурне, ружичасте и љубичасте нијансе већине слика представљених на изложби „Silence“ такође призивају цветни колорит, али и бејконовску представу плоти, месишта подложног труљењу и дегенерацији („Ружичасти идеали рашчеречени висе у кланицама“, како је написао Тадеуш Ружевич у песми инспирисаној Бејконовим сликама). Али опак, ни овде ниједна од тих супротстављених елемената не доминира, једно покрива друго, тако да ни представа распећа, у којој је укинуто лице распетог и покривено или замењено некаквом наизглед биљном орнаментиком, није бласфемична нити рачуна на ефекат узнемирења и скандала, већ је интегрисана у слику и у њене светове, као крстови на многим другим Ваљаревићевим сликама, који су један део тог света у сталном настајању и нестајању, претапању и преображавању. Тог параноичног, али богатог и динамичног света који рефлектује дубине наше унутрашњости, без злобе али и без чешања ушију, без индискреције али и без подилажења и повлађивања, без сујете али и без извињавања што смо се усудили да себи постављамо изазове који се мало садашњих и овдашњих уметника уопште себи усуђује да постави.

Већ и наслови ових изложби, срећно пронађени, одлично осликавају лик овог особеног сликарства, које спаја узбурканост унутрашњег света (сећање, безгласност подвести, тишина изолованости унутрашњег човека) и мир и склад естетички и поетички преображеног света (врт, тишина созерцања и унутрашњег мира и помирености), којим се самим тим превладава свака нужност и датост, па и она природна и она духовна и душевна, хаотичност и инертност палости, коју свака права уметност у основи жели не да укине, него да преобрази и искупи, наслућујући неке нове могућности постојања.

ЦЕНЗУРА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ. ЈЕДНО СЕЋАЊЕ РАДИВОЈА ЛОЛЕ ЂУКИЋА

Крајем осамдесетих чувени редитељ и сценариста, Радивоје Лола Ђукић, се у интервјуу за ДУГУ присећао својих филмских и телевизијских почетака, евоцирајући и успомене на цензуру којом је често био брутално спутаван. Доносимо краћи извод из интервјуа.


Мој први филм Грчка деца говорио је о нашој, македонској деци, која су бежала од монархистичких репресалија које су четрдесетих година владале у Грчкој. Многи данас не знају – јер је то на неки начин избрисано из историје – да је Грчка имала социјалистичку, комунистичку револуцију, коју је водио Маркос (…) Филм “Грчка деца” радио сам 1948. године. Снимао сам га на граници између Грчке и Југославије. У почетку је то примано нормално, јер је у то време и званична политика била за обелодањивање онога што се дешавало са македонским народом у Грчкој. Међутим, када је филм био завршен, друг Кардељ га је однео у Париз на Прво заседање Уједињених нација, где су Американци направили гужву. Рекли су да они не желе да дозволе да се тај филм приказује – иако је то био документарни филм – јер сматрају да то о чему филм говори не постоји. А у филму су, између, осталог били и документарни снимци бомбардовања грчких села. Била је то мала спољнополитичка афера.

(…)

У своје време, када је почео да се приказује, филм је био својеврсни бум. Но, онда је дошло до промене у политици. Као што сам већ рекао, са “укидањем” грчке револуције, филм је стављен на индекс и наше цензуре. Практично је бункерисан. Када су недавно на телевизији правили некакву прославу мени у част, хтели су да узму одломак из мог првог филма – дакле из “Грчке деце” – но речено им је да је филм забрањен за приказивање, да се не може изнети из Кинотеке. Могло би се рећи да су “Грчка деца” остала под ембаргом.

(…)

Рад на “Језеру” започео сам одмах по завршетку снимања “Грчке деце”. Дакле, крајем 1948. године почео сам да радим на сценарију и књизи снимања. Но, ви морате да знате да је у то време све што се збивало у култури и уметности контролисала група из Агитпропа Централног комитета. (…) Сценарио је написао, у то време млади књижевник, Југослав Ђурђевић, који је пре рата завршио студије у Кембриџу или Оксфорду. Не сећам се тачно. Тема је била изградња прве хидроелектране код нас, изградња прве хидроелектране у социјализму. Била је то хидроелектрана на Неретви. Сценарио је послат на одобрење Николи Петровићу, министру за електропривреду. Његов помоћник, Емерих Блум, кога вероватно знате као директора Енергоинвеста, дао је сагласност да се тај филм сними (…) И ми смо онда почели да снимамо филм. Сваки дан снимања, цео филмски материјал, ишао је на преглед. Владало је опште одушевљење снимљеним материјалом (…)

Радивоје Лола Ђукић

Али око филма су одмах искрснуле гужве. У филму се говорило да у електрани долази до саботаже, да у рушевинама гине син главног јунака, а да у главном јунаку потом настају морални ломови. Било је речи и о томе да народ неће да иде у нова села која се граде, јер ће њихова села потопити будуће језеро које ће направити за електрану итд. (…) Но, како је у филму саботажу извршио наш човек, по наговору америчког агента – или, што би ми данас рекли, по наговору ЦИЕ – и како се у међувремену десио Информбиро, онда су они који су били задужени да први одгледају филм рекли да није згодно да се замерамо Американцима, јер смо у тешкој ситуацији, притегнути блоковима. Речено ми је да променим Американца и да на његово место ставим Руса. И ја сам доиста преправио ту сцену. Виктор Старчић је играо Американца, а онда је морао да игра Руса и да говори полуруски. Дакле, морао сам тај део филма да снимам поново. Међутим, Кардељ је рекао да није згодно ни Рус да у филму буде шпијун, него да је најбоље да то буде Арапин. (…) И ја сам сео и у филм убацио Арапина. А онда ми је све то изгледало глупо, па сам коначно удесио тако да се не види о коме је реч и избацио сам потпуно Виктора Старчића као тумача тог лика. И ствар је била готова. Све је било лепо завршено.

Али, не лези враже! При поновном гледању филма, споменути министар за електропривреду, Никола Петровић, упутио је писмо “Књижевним новинама”, у којем, са своје министарске висине, каже како је у југословенском социјализму немогуће да се неко буни против бољег живота и да су саботеже немогуће, те да филм представља искривљавање наше стварности. Он као да је заборавио да је и пре снимања филма читао сценарио, него као да се тек сад, одједном опаметио, а као доказ тога написао је то писмо. Александар Вучо – који је био генерални директор “Звезда филма” – сазнао је у Удружењу књижевника за то писмо и зауставио објављивање, наиме померио његово објављивање за недељу дана, да би он сам, први, објавио чланак у којем ме он лично напада, иако је и он сваки кадар одгледао пре коначне верзије, тапшао ме по рамену, љубио и нудио ми да му режирам филм о Бранку Радичевићу, за који је он написао сцанарио. (…) Наредне недеље нападне ме, наравно, и министар. Како сам био млад и довољно луд, седнем и са Југославом Ђорђевићем напишем одговор. Мој пријатељ Душан Костић, књижевник, који је био главни уредник “Књижевних новина”, објави тај одговор. Ја сам у том одговору рекао да сам ужаснут, да не браним свој филм на уметничком плану, јер то и није била моја дужност – нека о том питању одлучи критика, али да је страшно то што сада неко покушава да ме политички дезавуише, и то неко ко је унапред прочитао сценарио и одобрио га, а притом је и Централни комитет гледао завршен филм. (…)

Oнда су они који су били задужени да први одгледају филм рекли да није згодно да се замерамо Американцима, јер смо у тешкој ситуацији, притегнути блоковима. Речено ми је да променим Американца и да на његово место ставим Руса. Међутим, Кардељ је рекао да није згодно ни Рус да у филму буде шпијун, него да је најбоље да то буде Арапин. (…) И ја сам сео и у филм убацио Арапина.

Дошло је до велике гужве. “Борба” ме је у наставцима нападала – у то време је Миле Виторовић био главни и одговорни уредник. Читаве странице су биле посвећене анализи како сам ја политички застранио и све остало. Уз то: Синдикат Босне и Херцеговине, наводно, пошаље писмо да они неће дозволити приказивање филма на својој територији, јер ја вређам народ “који једва чека да побегне у та нова села” и да код њих никада неће бити никаквих саботажа. Наравно, све се неким чудом догодило онако како је то Југослав замислио у своме сценарију: народ није хтео да напусти села – биле су то велике, праве трауме и афере при грађењу те хидроелектране на Неретви – али то није ништа помогло нама да не будемо одмах прокажени, да не будемо стављени на некакву “црну листу”. После тога сам напустио Удружење филмских уметника, које ме није узело у заштиту, иако сам био један од његових оснивача. (…) Управа Удружења је прво рекла: “Само ти напиши одговор Александру Вучу и осталима! Нека се чује шта с нама раде! А ми ћемо да те подржимо!” Али, кад сам написао одговор – нико из Удружења није хтео да ме подржи, чак ни партијска организација. Тако сам напустио Удружење али и кинематографију и – отишао у позориште.

А Југослава Ђорђевића, младог писца и преводиоца, који је пре тога превео “Пикников клуб”, та афера је потпуно сломила. Мислио је, како ми је говорио, да у њега сумњају зато што је пре рата студирао у Енглеској… Није могао да преболи и убио се.

“Црни, црвени, црнпурасти, ружичасти”, ДУГА, 27. мај – 9.јун 1989


О цензури са којом се суочавао Андреј Тарковски писали смо ОВДЕ.

УЗДУЖ И ПОПРЕКО (Јована Дишић)

Као што понекад бива на славским ручковима, и ова заврзлама почела је ракијом. Заправо, двема ракијама. Једном добром стричевом шљивовицом и другом, најбољом могућом, ракијом од шљиве ранке, одлежалом у храстовом бурету. Док смо ову прву Лазар и ја пили, о овој другој могли смо само да говоримо. Поменута ракија, наиме, још није постојала. Имао је Лазар и буре и казан и добру вољу, али није имао – воћњак. То га, међутим, још није поколебало.

Када је коју седмицу раније на поклон добио флашу ракије и сипао нам по чашицу, из ње је замирисала душа мог чукундеде. Моје сећање на чукундеду искључиво је посредно, јер је умро када сам имала годину дана. Ипак, то што су он и његова жена однеговали мог тату и што је у тестаменту прескочио сина и унука и имање оставио праунуку, па онда и то што је једини од свих мушких чланова лозе имао другачије презиме и што је живео готово читав век – било је сасвим довољно да о њему створим помало митску представу. Учинио ми се довољно занимљивим, па сам њега одабрала за свог претка са татине стране.

Већ сам била одрасла када је тата у подруму пронашао давно заборављену ракију коју је још тај чукундеда оставио. Код нас у гостима затекао се деда Борко, даљи рођак, времешни приповедач народних предања и врсни познавалац ракије. Мајка му је сипала чашицу, али још је није ни принела, а он је подигао главу и рекао: „Аааааа, ранка! Мирише ко душа! Одакле ти?“ „Пекао деда Станисав пре четрдесет година“, одговорила је театрално и са поносом моја мајка, као да је то њен прадеда, свакако претерујући са бројем година. Тако се чукундеда вратио за наш славски сто – кроз ракију.

Ракија је до краја попијена за Лазареву и моју свадбу, што је за мене значило да нас је мој одабрани предак на неки начин благословио. Мислила сам да тај мирис више никада нећу осетити, а онда је он неочекивано ушао у наш стан, из ко зна чије ракије. Постало је јасно да се таква ракија може и сада направити. Ја сам се мало напила и много брбљала о чукундеди, наслеђу, нашој свадби и љубави, предачком благослову и по ко зна који пут о томе како из мог села потиче Милисав Павловић, песник који је написао стихове за грамофонски хит „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку“. Додала сам још и то да је у стиховима оставио и до дана данашњег неиспуњен аманет да га сахране између две шљиве ранке и да је у истој песми написао да шљива ранка мирише на душу, и да сад та ракија мирише и на његову душу, и душу чукундеде Станисава и душу деде Борка, а мало и на душу моје мајке, јер никог од њих више нема на овом свету, али ето, једино моја мајка није пила ракију, па је умрла са педесет и пет, а сваки од ове тројице поживео је преко 90 година, те да очито треба пити ракију и то баш од шљиве ранке и то баш из храстовог бурета и да нема боље ракије од ње. И сам припит, Лазар је, вероватно од муке што поново слуша приче о мом селу најбољем на свету, урадио нешто што трезан никада не би: позвао је таста да пита да ли има неко парченце земље на коме би могао да посади шљиве. Одговор је био потврдан.

Ручак је већ стигао до вина, а прича о ракији до куповине садница, када је стриц упитао Лазара:

„А где ти је реко бата то да посадиш?“. Лазар још увек није видео парцелу, па сам ја одговорила:

„Тамо где је била градина, поред твог винограда.“

Стриц се мало замислио.

„А видиш, ја више и не знам шта је чије ту. Не знам како беше иду парцеле. Не иду две уздуж као што смо ми направили кад смо укрупњавали, него ваљда четири попреко, прва моја, друга његова, трећа моја, четврта његова. Или обрнуто, не знам. Али тако некако.“

Ни ја, ни моје сестре, ни брат и сестра од стрица, нико за столом није имао појма о чему то стриц говори. Лазар још мање. Он је пребледео. Наслушао се прича о деобама, о тужбама, о свађама око земље и наследства, напуклим породичним односима и браћи која се због земље до смрти не помире. Поколебао се. А који зет и не би, нарочито кад су и жена и све три свастике почеле изнова да му објашњавају на који начин смо ми заправо у сродству, али како смо и много више од тога.

Укратко, још пре пет или шест генерација поделила су се нека браћа, тако да је свака татина њива поред стричеве, са неким родним дрветом као међом. Другим речима, чукундеда Станисав није и стричев предак. Трећим речима, ми уопште и нисмо тако близак род, али и даље имамо исто презиме, исту славу и земљу једну до друге. Међутим, не спаја нас та некада давно заједничка земља, а ни презиме, већ пријатељство наших родитеља и заједничко детињство. Нас петоро смо одрастали у обе куће подједнако и имали два пара родитеља пред очима. И они су пили вино, нарочито у зимским вечерима попут ове, док смо ми, већ уморни од игре, падали у кревете обучени и измешани. Невољни да разабирају које је чије дете, често су нас остављали тако до ујутру. Ми смо одрастали, они су старили, ми смо одлазили, па се враћали, али никада се нисам отела утиску да смо и даље испреплетени, и коренима и гранама, и да ништа не може да замути вино које су родитељи попили, а ни ово које ми деца сада пијемо.

Зету се, додуше, мало мутило у глави. Замолио је стрица да му каже где је то и које су то парцеле. „Геосрбија“ је последњих година вероватно најпосећенији сајт међу српским живљем. Ту се проверавају међе, површине, законски власници земље. Осмишљен је да ствари олакша. Међутим, стриц се добрано презнојио док је успео да нађе спорно земљиште. Чкиљио је у екран телефона, центрирао прстом, подешавао наочаре.

„Који је то број парцеле? Ко пише да је власник? Аха, то је мој отац. А ово? То је батино, добро. Али то тако не изледа, схваташ? Не радимо овако попреко, него уздуж!“

Дао је стриц све од себе да расплете ту катастарску збрку, а онда је дигао руке.

„Отвори ти мени Гугл мапе! Оно, да буде рељеф као, схваташ? Дај ми то овамо“, отео је телефон од зета и померао прстом по екрану горе-доле. „Ево, то је то. Видиш, ово је мој виноград, види се лепо. Ел видиш?“

„Видим“, рекли смо све шесторо углас, јер смо се сви већ нашли иза стрица и вирили у телефон. Ово стричево „уздуж“ и „попреко“ нас је све заинтересовало. Стриц се мало тргао од нашег хорског одговора, а онда се поново окренуо Лазару. „И видиш, у катастру парцеле иду овако, пресецају виноград“, објашњавао је оштро повлачећи прстом лево-десно по ваздуху, „али гледај, овде је мој виноград, а ово лево, видиш да је иста површина, овако уздуж, то је батино и ту садиш шљиве“, закључио је и не баш нежно спустио телефон на сто.

„И чекај“, укључио се мој брат са ђаволастим осмехом, „сад зет посади шљиве и ја могу да га тужим зато што сади на мојој земљи? Па дође Лазар да покупи шљиве, а ја овако руке под главу и кажем му: Ниси моро долазити, зете Лазо. Шљиве су мирне, а ако треба да се смире, умем их и ја смирити, или како већ беше иде тај део.“

„А ја ћу онда тако у виноград да легнем, па све исто“, побунила се моја млађа сестра, која је увек имала потребу да брани угрожене, па макар то био и зет.

„А што виноград?“, питао је брат помало изненађено, јер се занео у своју улогу кмета Симана.

„Па ако је пола нашег на вашем, онда је и пола вашег на нашем, то јест пола винограда је на нашем. Ако сам ја то добро разумела.“

„Добро си разумела“, сложио се стриц.

„Па ви сте потпуно ненормални“, огласила се изненада моја старија сестра, за коју су сви били ненормални, осим ње.

„Па стварно, да ли ово негде има“, питала је сестра од стрица и однекуд извукла свеску. „Ово морам да запишем. Парцеле уздуж и попреко“, срицала је себи у браду пишући и исцртавајући то љубичастом хемијском.

„А ко је мене питао шта ту да се сади?“, наставила је мала бранитељка потлачених, само што је овога пута себе узела у заштиту. „Колики је мој део? Нећете да ме преварите!“, цитирала је, а онда праснула у смех, а са њом и сви ми, осим Лазара, који је био благо забезекнут. Стриц нас је насмешен посматрао.

„И шта сад ја да радим?“, питао је Лазар, потпуно збуњен.

„Па посади сад, топло је време, боље ти је него на пролеће“, рекао је стриц доливши му вино. „И води рачуна, немој само ранку, мора и неки опрашивач да буде“, закључио је и кренуо у подрум са празним бокалом.

Разговор за столом кренуо је у другом смеру. Лазар је мало ћутао и посматрао нас како се кошкамо и смејемо. Затим је узео чашу са вином и отишао у другу собу.

„Наручио сам саднице“, рекао ми је кад се вратио. Није више изгледао забринуто. Можда је најзад разумео да је и он постао део тог необичног дрвета, раслог уздуж и попреко, на неподељеној земљи, заливаној вином и ракијом. Изгледа да му то није сметало.

Можда је помислио да ће некад, на почетку неког будућег славског ручка, потомцима замирисати и његова душа.

Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за српску књижевност и језик са компаратистиком. Управља Библиотеком „Никола Сикимић Максим” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм. 

Научни радови из народне књижевности, фолклористике и савремене поезије објављени су јој у часописима „Фолклористика” и „Књижевни магазин”, као и у тематским зборницима. 

Уређивала је збирку прича „Гвоздена капија” (Народна библиотека „Вељко Дугошевић” Голубац, 2018). 

Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022). 

ШУМАНОВИЋ И БОСИЉ – ЧУДЕСНИ ШИДСКИ СВЕТОВИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Дому војске у Београду су током децембра 2022. године и јануара 2023. године изложена нека од дела шидских сликара Саве Шумановића и Илије Босиља.

ШУМАНОВИЋ И БОСИЉ – ЧУДЕСНИ ШИДСКИ СВЕТОВИ

У животу нема случајности.

Једном сам од неке докторке која је говорила на јутарњем програму локалне телевизије чула наизглед обичну реченицу како Светска здравствена организација има регистроване све дефиниције болести, али како истовремено не поседује дефиницију здравља. Не знамо зашто такве реченице упамтимо, нити знамо чиме смо их тачно регистровали, мозгом, душом или стомаком. Препознајемо их као важне по томе што их се често сетимо и услед тога што имају тенденцију да се њихова изричност претвори у питање за чијим одговором свакодневно и несвесно трагамо. Како изгледа здравље?

На улазу у другу просторију Дома војске, у којој су напоредо изложена нека од дела Саве Шумановића и Илије Босиља, приказује се један документарни филм о Сави Шумановићу. У њему наратор прича о уметниковом животу и студијама сликарства које је завршио у Паризу. Тамо је сликарско умеће добро изучио, стекавши чак и међу својим савременицима поштоваоце и следбенике. Но, са проласком времена, Сава се у Паризу осећао све лошије. Коначно, тамо се и разболео. У почетку је мислио да су узрок посрнућу били лоши материјали са којима је радио, али се убрзо испоставило да тешком душевном стању узрок нису били ни мириси, ни боје. Почео је да луди. У том граду и у том амбијенту бивао је све удаљенији од себе. Наратор филма цитира Савине речи: “Смучила ми се та париска трка за оригиналношћу”. Причињавало му се да га прогони црни пас. Тај црни пас се појавио и на његовим платнима. Боје су постале тамне, загасите, црвено, браон, црно. Осетио је потребу да се врати у Шид.

У родном месту уметнику је било боље. Почео је да прездрављује. На његовим сликама грануло је пролеће. Светло је неопозиво ушло са свих страна. Мартовски снег постао је мек и румен. Сунце је мило. Путеви су се отворили. Дан је бистар, зимски резак, мир је поново постао синоним за свет. Дрвеће у цвету је болно бело. Има наде као што је има сваког пролећа, има снаге као што је има реконвалесцент. Сава је насликао здравље. Или бар свет виђен очима оздрављеника. Почео да прераста у оног сликара којег смо запамтили по бехару. Са платана је нестао црни пас. Оно што није могао да нађе у Паризу, нашао је код куће, у Шиду: себе и своју оригиналност. Критичарима је поручио да је то он. Ако неко из Светске здравствене организације пита како здравље изгледа, треба му показати слику буђења раног пролећа Саве Шумановића. Здравље је свет који обећава, свет који те пита: куда би хтео, или ти каже: сад ради шта желиш, здрав си. Подиже пале као што Исус оздрављује болесне. То је свет у којем се ништа ружно неће десити. Он ти је наклоњен и штити те као родитељ. У њему нема непознаница. Указује ти на отворене путеве који изгледају као да на њима препрека нема.

У идиличним представама, ипак, увек помало има наговештаја лоших времена, као када се у старим списима великим свадбама и бесконачним пијанкама најављују страшни ратови и помори. Нико није довека здрав, и трајног мира на свету нема. Тим Савиним отвореним путевима из далека су у Шид умарширале усташе. Убрзо се испоставило да је на својим платнима Сава сликао жудњу за здрављем и миром. Дубоко немиран, а жељан мира, Шумановић је, уместо раја, наслутио спуштање пакла на земљу. Његове представе нестварне лепоте и мирног шидског света у којем се момци прскају на пливању, гушчарке подврћу сукње, снег пада унакрсно режући својом оштрином посматрача слике по лицу, а деца се безбрижно играју на углу улице док сликар у златни рам уписује акт јединог шидског модела – антиципирале су сопствену супротност. Насликавши бербу грожђа на којој дванаест жена као дванаест апостола са неочекивано чистим стопалима убира црно грожђе (крв Христову) у време када грожђе не зри, када се жање жито (тело Христово), Шумановић је предосетио сопствену смрт, али и велико страдање лепих предела са сопствених слика. Свет на његовим сликама је био свет какав би могао бити. У августу 1942. године усташе су га из родитељске куће покупиле и повеле на стратиште. У животу случајности нема. Све је знак и све има свој разлог, па тако ни Сава није случајно на својим сликама путеве оставио отвореним.

Илија Босиљ и Сава Шумановић били су другари из школе. Сава из богатије, Босиљ из сиромашне породице. Када су се играли игре “на кркаче”, мајка је Илију опомињала да пази како скаче јер он само један капут има. На усташком списку из 1942. године, нашли су се и Сава Шумановић и Илија Башичевић Босиљ са своја два сина. Сава је у смрт коју је очекивао пошао мирно. А Илија није хтео. У том шидском сељаку чучао је живи побуњеник, пун достојанства и борбености, човек којег су се и дивље звери плашиле јер је умео да их укроти. Бежећи са децом у Беч у којем никоме није сметало што је Србин – такви су парадокси рата – Илија није схватио да је из Шида кренуо управо једним од оних Савиних путева са слика који су водили у далеко, у непознато, у неизвесно. У Бечу се запослио у фабрици авиона и, мада је из наизглед необјашњивих разлога посећивао бечке музеје и у њима видео Климта и на Климтовим сликама златну боју византијских икона, Босиљ је сликарство сматрао небитним, а сликаре несрећним мазалима која најчешће немају од чега да живе. Али у животу нема случајности. Живот је тајна и не зна се куда тачно воде Савини шидски путеви. У Бечу се, као и раније Сава у Паризу, Илија разболео, али од туберкулозе, па се и он вратио у свој Шид.

Пре него што је постао познати сликар, Илија је проживео читав један шездесетдвогодишњи живот у незнању да је уметник. У том првом животу, пре преображења, Илија је био сељак, произвођач жита и вина. Родио се као девето, нежељено дете, за које мајка више није имала ни љубави, на снаге, пажње. Илија је то осетио. Од деветоро деце преживело је тек четворо. Битка за потомство била је велика. Мајка му је причала како се надала да ће и он умрети, али како су га, чим је проговорио, сви живи заволели. Имао је у себи нешто допадљиво. Деца су одлазила или у смрт или у живот, а Илија је остао сам са мајком на селу. Прво је хтео да иде у Америку, али му је мајка рекла да је море велико (хоће ли се вртити?). Онда је хтео да изучи занат, али му је мајка рекла да је занатски хлеб мајушан (има ли то смисла)? На крају је остао код куће да обрађује земљу и да чува свиње. Чувајући свиње по босутској шуми, нагледао се дивљих животиња и наслушао разних прича око ватре (што је ноћ бивала дубља, приче су биле чудноватије). Касније се оженио, добио два сина, жена му је умрла. Остао је сам са два мала детета, поново се оженио, избегао у Беч од усташа, али су га у Шиду сачекали комунисти када се рат завршио. Они који су копали на његовој земљи и били слуге по његовим виноградима, почели су да постају важни људи у новој структури власти и да му се свете за његово опирање демократизацији и уласку у задруге. Постепено му је одузета сва земља. У затвору је једне ноћи поседео. Остао је без свог света, без своје земље, без своје устаљене свакодневице, без свог земљорадничког циклуса и ритма.

Илија је касно почео да слика, не само у својој шездесет другој години, него и касно у ноћ. Ево како је то било: његова унука Ивана Башичевић Антић прича као је на дан славе светих врача Козме и Дамјана, када су сви гости отишли и када је већ требало да се спава, можда и мало припит, Илија од жене затражио оловку и папир. Пошто је слава једна, а два свеца, Босиљ је погледао у икону, па у папир, и тада је насликао једно биће са две главе, било је то једно тело славе, са главом Козме и Дамјановом главом. И тако је настао основни мотив, уједно и симбол његове светски познате наивне уметности. Илија је сматрао да су људи дволични, да је свет такав, да сва жива бића имају два лица, јанусовска, једно које показујемо, друго које скривамо, једно које се развија у додиру са спољним светом, друго кетменско, окренуто ка унутра, једно које показујемо улепшано, друго које није тако лепо, једно заводљиво, друго одбојно, једно рационално, друго сумануто, једно откривено, друго прекривено. И тако питце, рибе, коњи, људи, све има два лица и ништа није једнозначно. Произвођач жита постао је произвођач симбола. То људи нису могли ни да схвате, ни да прихвате, а његову иначе компликовану и тешку животну причу отежавала је и чињеница да му је син био признати ликовни критичар који је своју пажњу посебно усмерио ка проучавању сликара наиваца.

Његовог сина, Димитрија Башичевића Мангелоса, нервирало је очево рођење као сликара, па му је прве радове – поцепао. Касније га је то гризло и кајао се јер је као критичар умео да препозна велике уметнике, али препознати у своме оцу, сељаку који је имао само четири разреда основне школе уметника – то је и Мангелосу било тешко. Нико није пророк у свом селу, а камоли у кући. Отац је, ипак, упорно цртао, изгледа да није имао куд, цртао је као луд, агресивно као што је раније обрађивао земљу: ноћ и дан. Син је коначно увидео очеву величину. Њему су Илијини цртежи били невешти, чак ружни, али та пасија и та вера у сопствено дело, указивала је на оца уметника. Онда је син увидео да у очевим цртежима има нечег до тада невиђеног. Да ли је то била боја (златна, тиркизна, тамно зелена, црвена), да ли су то биле представе (старозаветне и апокалиптичне, мотиви из епских песама, митови, измаштани, виђени или сновиђени призори), да ли је то био непоновљив цртеж (као дете што би цртало уверено у лепоту свог цртежа) или све заједно? Нико то не зна, али сваки пут када стварате свој свет, сваки пут када сведочите непоновљиво искуство у било ком домену свог живота – морате да идете на неки суд. Такво је правило. Па и Босиљ је морао да доказује аутентичност свог дела пред судом јер је јавност посумњала у њега и помислила да му слике израђује син. Зашто онда сина нису извели на суд?

Босиљ је седео пред судском комисијом и цртао крилату краљицу. Новине су писале: било је то као да сте дивљу звер довели да слика пред неком комисијом. Па ко још може да црта кад му се нареди? Ко уопште воли да црта пред другима, под претњом? Али Илија је морао. И почео је да црта. Да црта опет! Јер овај први цртеж је био намештен, увежбан, тако је рекла једна чланица комисије! Цртао је опет. Коначно, признато му је ауторство, истовремено је јавно понижен и уздигнут, а тај рад никада није завршио јер је желео да остане сачуван као сведочанство људске сујете. Насликао је крилату краљицу која није полетела. А наслутио је у тим цртежима нешто што је и Пикасо о људима схватио. На Пикасовим сликама лица људи истовремено су окренута из профила и анфас, тако је он видео човека 20. века, човека до којег сазнање стиже, али потом то знање не утиче на његово понашање, то је “па шта” тип човека, човек “знање-на-једну-живот-на-другу-страну”. А на Босиљевим ликовима нема истовремености погледа на једну и у другу страну, нема линије у којој се два лица додирују тако да једно гледа у вас, друго тамо негде. Босиљеве главе се искључују, гледају као да су једна од друге “окренуле главу”, једна другој окренуле леђа или баш обе главе страшно гледају у вас, не знате где ћете кад вас таква насмејана птичурина погледа са своје две шарене главе. Али то сте можда ви, ви што имате две главе, а једно срце и једно тело, то је вишеглави свет око вас, то је и морање да се конфликт непремостивих разлика и искључења помири и прикаже као овоземаљска датост са којом се мора живети.

Код Саве Шумановића има заслепљујуће белине, а код Босиља је она заглушујућа. Посебно је занимљива слика Мајке девет Југовића (то је његова мајка, а он је девети Југовић): на белој позадини као на некој магли, као у лошем или страшном сну, стоји мајка девет Југовића, иза ње неки двоглави човек, испред ње њишти Зеленко пропет на ноге пред ужасом и вестима које стижу, а са висина двоглави гавран баца руку најмлађег сина и мора бити да пред том сликом сви чујемо њене речи “моја руко (зелена јабуко)”, док по дну слике у једном правцу некуд одлази девет коња, а по њеном врху у другом правцу пролеће девет птица. Илија је био најмлађи син који је преживео страдање своје породице и својих породица. Видео је мајку и њену патњу. Али и чезнуо за њеном љубави, пажњом, можда је желео да она види сада њеног Илију борца и можда тај стих који по себи избија из слике “моја руко” сада нешто друго значи. Можда двоглава птица мајци у крило баца уметничку руку њеног најмлађег, преживелог сина, сина победника.

Као што је Сава Шумановић насликао Шид какав готово не постоји, прелепи Шид пун светла и оптимизма као измаштани свет у којем црних паса нема, тако је и Илија насликао свој замишљени свет, последњу игру, коло, сабор свих на – Илијади. Не зна се шта је то Илијада, је ли то место, је ли то време, где је то, и шта је то, али тамо створења играју и веселе се, а Илија је главни и све је лепо.

На крају вратимо се почетку: шта је здравље? Здравље изгледа као миран, радан и ведар дан са Савиних слика, као оптимизам, као могућност другог пута, као повратак себи и сусрет са собом, као родно место, као Илијина побуна и достојанство, као неопозива и безразложна вера у себе, као Илијада. Зато треба погледавати Савине и Илијине слике. Зато се треба и у Шид запутити јер се лепоте, чудеса, чежње и здравља тамо можете нагледати.

АУСТРОУГАРСКИ КОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС О БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ (Јована Остојић)

Ослањајући се на домете еволуционистичке теорије, тачније прогресивизма, европске колонијалне силе правдале су своје империјалне претензије на прекоокеанске територије, али и унутар самог европског континента. Из ове прогресивистичке концепције, произашла је категорија цивилизације, коју нужно прати и њена негација – варварство. Колонијална експанзија Аустро-Угарске, према ријечима Клеменса Рутнера, има своја три полазишта, најприје: стратешко, економско, територијално (Ruthner 2).  Са друге стране, Владимир Ћоровић, у својој књизи Босна и Херцеговина, у неколико наврата истиче колонијалну природу аустроугарске управе, која се дала препознати на економском, социокултурном, политичком, демографском, образовном и научном плану (Ћоровић 80, 83). Узевши ово у обзир, налазимо да је оправдано користити термине колонизовани и колонизатор, па самим тим и колонија, јер како наводи Гајатри Спивак, њихово коришћење захтјева испуњеност одређених услова, или макар оног једног који се односи на ситуацију у којој се једна страна земља успоставља као владар, доносећи своје законе, свој систем образовања и усмјеравајући процес производње према властитим интересима (Spivak 6), што можемо препознати у случају Босне и Херцеговине.             

Имагинарно освајање простора прожето је западњачким дискурсом о Балкану, и подразумијева, у овом случају: оријентализам, балканизам и егзотизацију Босне. У студији Центар и периферија у Аустро-Угарској, Стијн Вервает полази од претпоставке да је аустроугарска политика суштински повезана са симболичком/културном репрезентацијом Другог унутар фикцијских, етнографских, новинских текстова тог времена, надовезујући се на Давида Спура и његову тезу да је писац први и најбитнији колонизатор, онај који осваја простор свијести помоћу искључивих и отуђујућих структура репрезентације (Vervaet 101). Дискурзивно конструисана категорија Другог подразумијева да онај који има моћ, посједује и знање, те самим тим производи и истину. Иако, путописна књижевност сама по себи полаже право на вјеродостојност, бар она њена компонента која је чини својеврсним водичем, Марија Тодорова износи тезу о томе да путописна књижевност, ипак, и ствара и представља свијет, односно и ствара и измишља стварност (Todorova 235). У складу са тим посматрамо и путопис Милене Мразовић[1] Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцеговачким жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште, који је објављен непосредно након анексије, године 1908, на њемачком језику, те можемо рећи да је у самом тренутку симболично оправдава. Илустрације које су приложене у путопису указују на метод консолидације моћи кроз стварање својеврсног изложбеног комплекса, путем кога се читаоцима (реципијентима) приказују колонизоване земаље као егзотичне, оријенталне (слике ношњи, свакодневице, кућа и осталих помоћних објеката), али ипак на прагу тога да постану суштински дио Двојне монархије (слике жељезнице, станица, тунела, мостова). У вези са овим, симболичном се чини илустрација на самој корици књиге, која приказује у првом плану мушкарца обученог у традиционалну муслиманску ношњу са фесом на глави, на натовареном коњу (као на одласку), на узвишењу са кога посматра воз, у даљини, који излази из тунела. Оправданост оваквог тумачења можемо наћи унутар самог текста, па ће ауторка иронично рећи: Дивљење Грцима је у Стрмици знатно попустило откад се изградила жељезница. Шта је неки тамо мостић спрам грађевина које у непрестаном низу опасују долину! (Мразовић 155). Како Стијн Вервает наводи, колонијални дискурс Аустро-Угарске може се препознати у свом двоструком одређењу – и као Саидов оријентализам, али и као балканизам Марије Тодорове, јер с једне стране одржава представу о оријенталном, егзотичном Истоку, а са друге уздиже цивилизаторску мисију Аустро-Угарске (Vervaet 28). Балканистички дискурс, сложен и динамичан, који посредује ауторка кроз путопис, битан је из два разлога: из потребе за стварањем нове историје, која негира отоманско насљеђе, у оној мјери у којем га препознаје са друге стране границе, али и за успостављање везе између средњовјековног и античког европског насљеђа, којим се Босна и Херцеговина приказује као неоспорни дио европске политичке и културне историје.  Хоми Баба то објашњава као стратегију представљања ауторитета помоћу артефакта архгаичног (Baba 75)[2]. Стога, симболично, крај западне цивилизације завршава се жељезницом, након које почиње Оријент (територије још увијек под управом Отоманском царства): Једна велика, модерна жељезница која се завршава обичном стазом! Не може се оштрије исказати супротност између Оријента и Окцидента на Балкану. Супротност, у којој се крије јамац будућност. До сада је странац овамо долазио увијек као рушилац; сада први пут долази као неко ко даје. На неком другом мјесту изградња жељезнице можда се може сматрати сувопарним пословним догађајем; овдје у источној Босни она је дјело поравнавајуће праведности у историји човјека (Мразовић 216).            

Брисање историје“ као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније.

Производња културне разлике мора претпоставити постојање културне надмоћи; која је у вези са политичком, економском, државном моћи; али и настојањем Аустроугарске да конструише позитивну слику о себи. За њу је у том тренутку припајање нове територије било непоходно ради повратка на културну и политичку позорницу Европе. У Босни и Херцеговини Аустроугарска је нашла свог културно и економски заосталог Другог. Концепт имагинативне, текстуалне колонизације, може се стога препознати, како наводи Вервает, као потреба доминантне културе да ступи у дијалог са самом собом (Vervaet 106). Ако бисмо за потврду ове тезе узели, као диспозиционе поставке, одлике и функцију самог жанра путописа, уочили бисмо да поред симболичне колонизације путем текста, у овом путопису-водичу можемо препознати и пресипитивање константи сопственог идентитетског одређења. Путописна књижевност, која се развила из византијских духовних водича проскинитариона, представљала је маркирање и мапирање мјеста на путовању према Светој земљи, те на тај начин била користан водич за ходочаснике. Путовање босанском источном жељезницом, по својим идејним карактеристикама (наговјештеним у самом поднаслову – водич), прије се може повезати са првобитним обликом овог жанра (водича), него каснијим путописима. Путопис је намјењен потенцијалним туристима, јер садржи информације о путу, смјештају, природним љепотама, историјске информације о градовима и насељеним мјестима. Изградња жељезнице повезана је са цивилизаторском и просвјетитељском мисијом –  којом се уписује и уграђује култура у некултурни пејзаж, а путовање истом, представља својеврсни вид духовног путовања, током којег се преобликује Други, али и потврђује сопствени духовни и културни идентитет. Ауторка запажа да се сва трагичност прошлости несвјесно се изражава у овим људима; у свему што их окружује. Тамо још понеки римски плуг с куком обрађује тло, онамо још ради ваљалица као у преисторијско вријеме. Још је овај крај недоступан модерној култури. Али, већ су ту назнаке добре воље, марљивости, прије свега. Брат који је научио читати, поучава у самотној колиби мале сестре и омладина која сада одраста са жељезницом другачије ће размишљти од страих који с натовареним коњима пролазе кроз усјеке (Мразовић 215).   

***

Имагинарно освајање путем текста подразумијева развој различитих језичких и стилских стратегија (којим се културно и географско приближава колонија), стога је оправдано говорити о специфичним реторичким фигурама и специфичној употреби језика унутар колонијалног дискурса. Будући да смо раније говорили о улози жељезнице у процесу колонизације, у овом поглављу, неопходно је објаснити њену текстну функцију. Према Аристотеловој дефиницији, коју наводи Роберт Јанг, метафора јесте исказивање онога што неки предмет јесте, исказивањем онога што није (Jang 150). Коришћење метафоре нужно је да бисмо створили тзв. превод, тачније колонијалну копију оригинала, како Јанг објашњава (Исто). Стога можемо рећи да жељезница као метафора, најприје показује да Босна није модерна (или цивилизована) земља, напротив. Отуда и често приказивање модернизацијског процеса као агонског, у којем жељезна конструкција, то техничко чудо улази у немилосрдну борбу са босанском природом. Овдје се може препознати и метонимијска употреба исте, јер се процес колонизације замјењује својом једном компонентом – модернизацијом; такође, отпор људи према истој, замјењује се приказивањем борбе некултурног пејзажа и жељезнице: Заправо, овдје се пруга састоји само од дугих тунела и камених насипа који их повезују, и која каткад, ослањајући се на жељезни костур, премошћује дубоке провалије скупљајући се у кратке међуспојнице. Јер, зловољна десна обала коначно прекида своју игру и непрестано се, у својој отреситој самоодбрани баца Прачи на пут са позамашним комадима брда, које тек ваља пробити, и притишће ријеку у оштрим угловима на другу страну стјеновите обале (Мразовић 91). Вербална апропријација као језичко-стилска стратегија тиче се спецфичне употребе језичких знакова (у процесу стварања колонијалне копије) и односи се на уписивање властитих знакова у босански пејзаж. Ова тенденција се не везује само за топонимију (гребен Витеза-Karolinensattle), већ и за успостављање природних веза између Босне и Аустрије – алпски обронци, визуелна сличност планинских врхова, присност коју ствара црногорична шума, подсјећајући на њемачке, тамни тророги Тмор двојник Watzmanna, сличност дијела Рзава са горњом долином Мурице у Штајерској.

Специфична употреба језика примјетна је и у одабиру глаголских облика којима се описује жељезна конструкција, јер она: осваја, обујмљује, хвата се у коштац са непријатељем, исправља, пробија, премошћује, граби, пробада, или одузима гротескним прождрљивим пријетећим клисуринама славу о неосвојивости итд. Оријентализам као дискурс, кориштен у производњи епистемолошких и онтолошких дистинкција између Истока и Запада, препознаје се у дијеловима у којима ауторка говори о култури живљења, о људским односима, поимању времена, односу према религији – јер у теократском Оријенту религија је основа свих обичаја; о отоманском насљеђу – осебујној босанско-оријенталној скали тонова – севдалинкама, ношњама; црној кафи – напитку који само Оријент умије направити. Или, у наговјештавању незавидног положаја у којем се налазе жене: У овој самотињи која подсјећа на Алпе смјестило се неколико раштрканих муслиманских насеља, која у свом спокоју дјелују као да су одумрла. Врата су затворена, нико не одговара на позиве ако мушкарци нису код куће. И на хришћанским имањима примјећујемо да смо на Оријенту, јер жене нису присутне. Дјевојке бјеже преко ограде кад у близини примијете неког странца (Мразовић 183).

Железничка станица Добој, почетком 20. века (Wikipedia)

Мистификујући историју и природу, истичући сурове јужнословенске обичаје жртвовања, и примитивну културу живљења, ауторка ствара својеврсни бајковити топос. Кроз романтизоване приче о средњовјековним јунацима, замковима, борбама које су се водиле у босанским шумама и пећинама, јунацима новије историје, ауторка даје ново рухо овдашњим легендама и топосима, стварајући један метанаратив, којим се оне приближавају витешким легендама и романтизованим причама из европског средњег вијека. Међу њима се истичу приче – за које се може рећи да су по својим формалним и наративним одликама самосталне и независне од главног тока путописа – о Старини Новаку, проклетој Јерини, браћи Соколовић, Дрини – дјевојци по којој је Дрина добила име, варошици Рудо коју је однијела поплава, прича о страдању на Косову, о Марку Краљевићу, итд. А пропо још увијек, метафорично, живе прошлости на овом простору, ауторка наводи да су куће направљене уз примјетну дозу дјечије наивности, али и становите одважности, на чудноват начин су неуништиве и трајне […] Само кукурузњаци који почивају на коцима нескривено одају ову технику плетења, коју је фолклорист R. Meringer назвао преисторијском и која изражава мишљење да на индогерманском тлу нема једноставнијих кућа од ових исплетених босанских. Соба је угурана у то здање као кутија и садржи једини украс кућа, лијепу босанску фуруну, пећ од иловаче, на којој, у простору за огњиште, ватра куља на најстаринскији начин: но, то се никако не може свести на турске обичаје, него на то да су Босанци умногоме заостали на првобитној културној степеници, на којој су се некоћ налазили сродни европски народи (Мразовић 84).  

Брисање историје као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније. Брисање историје повезано је са аустроугарском стратегијом негације отоманског насљеђа и уписивање босанскохерцеговачке историје у заједничку европску насљедну линију. Тако на неколико мјеста, жељезница пробија степениште средњовјековног локалитета Варошишта, или „брише“ стопе Краљевића Марка у стијени изнад Дрине. Наглашава се боравак средњовјековних путујућих дружина из Европе на тлу Босне и Херцеговине, или боравак Аустријанаца након проширења територије послије аустријско-турских ратова. На овај начин ствара се својеврсни хипертекст, или квазинаучни наратив којим се историјски утемељује право на територију, али и ствара еволуционистички дискурс о култури у БиХ, која се својим античким насљеђем везује за европску цивилизацију, али се вишевјековном османском управом од тог насљеђа одвојила.  Најбољу илустрацију ове, идеолошки и политички мотивисане поруке, можемо препознати у слици чувене ћуприје на Дрини у Вишеграду: Жељезница је прекинула вјековну и блиставу владавину ћуприје, одузела јој значење и испратила је у прошлост. Још она стоји ту поносито, као некада, али ипак више нема ту важност. Но, зато је Вишеград као цјелина добио на значају. Стара турска ћуприја је преко ноћи послана у историју, а град са жељезницом је тај којему припада будућност  (Мразовић 192).

Сматрамо да је битно нагласити и ауторкино запажање о вези античких рапсода и извођача наших епских пјесама, будући да је истраживачки рад Алберта Лорда и Милмана Перија, који су у потрази за одговором на хомерско питање дошли на ове просторе, везан за тридесете године 20. вијека. Описујући црквени збор на дан прославе Светог Ђорђа, она каже: Старији тога дана у озбиљним, опрезним говорима подијеле са осталима своја размишљања и савјете; омладина пјева о двије ствари које оријенталац није у стању раздвојити: о „Богу и отаџбини“ и плеше у колу старих Атињана око гробова који су украшени шареним марамицама како би развеселили народ у жалости. У једном углу сједи гуслар, рапсод, а звукови које производи брујећи су пратили пјевање јуначких пјесама, епско представљање догађаја које само пјевач спашава од заборава. Много тога од обичаја Срба води директно у класичну Грчку, па иако је велика античка филозофија живота помијешана са много празновјерја, опет је уљепшава ова једноставна поезија (Мразовић 117). Овом присвајању историје може се придодати и патерналистички став колонијалне силе према својој копији, јер се аустријска влада приказује као покровитељска, благонаклона, те се симболично над окриљем свих здања налази натпис Франц Јозеф, као pater familias. На тај начин, метафорички, босанскохерцеговачко становништво улази у велику породицу нација на челу са аустроугарским царем (Vervaet 123) – том изгубљеном очинском фигуром.

Користећи се дометима постколонијалне критике, читање овог путописа било је искључиво засновано на препознавању језичких и дискурзивних стратегија којима се симболички кроз књижевни текст посредовала колонијална политика. Употребљавајући различите реторичке фигуре у опису, држећи иронијску дистанцу према свом предмету испитивања, инкорпорирајући Себе, али истовремено и апсорбујући Другог, ауторка показује на који начин се може (свјесно, или несвјесно) користити моћ писане ријечи у политичке сврхе.


[1] Милена Мразовић-Преиндлсбергер је прва жена новинар у БиХ, сарађивала је са низом часописа који су излазили на њемачком говорном подручју, а након смрти власника и уредника часописа и издавачке куће Bosnichen Post, за кога је била вјерена, постала је уредник и власник истих. Такође, Милена је први женски члан антрополошког друштва Хабсбуршке монархије у Бечу и један од оснивача Земаљског музеја у Сарајеву. Поред овога бавила се и писањем и сакупљачким радом. Објавила је збирку прича из народног живота муслимана „Селам“, затим „Bosnisches Skizzenbuch“, збирку народних приповједака из босанско-муслиманског живота „Bosnisches Volksmaerchen“, „Grabesfenster“ приповијетку из првих дана окупације Сарајева, и путопис „Bosnische Ostbahn.

[2] Интересантним се чини поређење њемачког новинара, ратног дописника Хајнриха Ренера, који долази у Босну и Херцеговину 1878. са аустрогарском војском. Он Босну назива Трновом Ружицом, алудирајући на бајку о стољетном сну у који пада зачарана принцеза, из којег је буди принц, у овом случају Аустро-Угарска (Vervaet  98, 99).


Литература:

  • Baba, Homi. Smeštanje kulture. Beogradski krug: Beograd, 2004
  • Vervaet, Stijn. Centar i periferija u Austro-Ugarskoj. Synopsis: Sarajevo, 2013
  • Јang, Robert Dž. S. Postkolonijalizam – sasvim kratak uvod. Službeni glasnik: Beograd. 2013.
  • Мразовић-Прајндлсбергер, Милена. Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцговачким државним жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште. Просвјета: Сарајево, 2017.
  • Ruthner, Clemens. Habsburg’s Little Orient – A Post/Colonial Reading of Austrian and German Cultural Narratives on Bosnia-Herzegovina, 1878-1918 https://www.scribd.com/document/332168794/Clemens-Ruthner-Habsburg-s-Little-Orient-A-Post-Colonial-Reading-of-Austrian-and-German-Cultural-Narratives-on-Bosnia-Herzegovina-1878-1918   Приступ  29. нов. 2018.
  • Spivak, Gayatri C. Other Asias. https://english.hku.hk/courses/WorldingPacificHKU2011/GayatriSpivak.pdf Приступ 29.11.2018.
  • Todorova. Marija. Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006
  • Ћоровић, Владимир. Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга, 1925

Јована Остојић је рођена у Рудом (1994). Основне и мастер студије Српске књижевности завршила је на Филолошком факултету у Београду. Дипломски рад „Авангардне пјесничке тенденције у часопису Босанска вила (1911-1914)“ награђен је као најбољи дипломски рад одбрањен у 2017. години, који додјељује Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима наградом из фонда Радмиле Поповић. Објавила збирку прозе и поезије „Разлиставања“. 

БОСНА ПОСЛЕ САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА. О ХИСТЕРИЈИ И РЕПРЕСИЈИ (Ања Николић)

Једну од највидљивијих непосредних реакција на Сарајевски атентат представљале су антисрпске демонстрације у Босни и Херцеговини. Коста Херман, сива еминенција културног живота Босне и Херцеговине,  је по сазнању да се атентат догодио, узвикнуо да стотине вешала не би платила драгоцене главе које су изгубљене.[1] Тиме је у једном повику изрекао жељу и намере највиших кругова Монархије. У Загребу су антисрпски протести одржани већ на Видовдан. Дан по атентату организоване су демонстрације и на територији Босне и Херцеговине. Било је јасно да се напади координишу из центра империје.[2] У градској већници у Сарајеву осмишљен је проглас којим се захтевало од сарајевског грађанства да изађе на улице и иступи против учињеног.[3]

Током првих демонстрација маса се окупила око нове католичке катедрале у аустријском центру Сарајева. Војска и полиција су биле ту и организовале окупљене. Певало се у славу цара и носиле су се његове слике. Убрзо се маса раширила по сарајевским улицама, уништавајући све српско на шта се наишло.[4] На удару се нашла и резиденција српског митрополита Евгенија Летице, који је, иначе, био склон сарадњи с властима. Уједно је и страдала школа познате добротворке мис Ирби, али и хотел Европа који је био у власништву Глигорија Јефтановића.[5] Демонстрације су се прошириле и на друге босанскохерцеговачке градове и такође су биле координисане између управе и локалних првака.[6] Тек у понеким местима су оваква дешавања спречавана. То је углавном била заслуга локалног становништва, које је стало на пут масама које су рушиле све пред собом.

После физичког угрожавања српских живота и имовине, Монархија је кренула и у формално-правно легализовање свог односа према православном становништву. Од почетка јула уведени су преки судови, а нешто раније је уведено и ванредно стање. Паралелно је текло обрачунавање са штампом и то не само српском, већ и оном муслиманском, која је била просрпски оријентисана. Мере, и даље незваничне, нису биле уперене само против штампе. На удару се, тако, нашло и  муслиманско културно-просветно друштво Гајрет, као и истоимени лист.

У склопу формализација свих одлука из Босне и Херцеговине је у центар империје стигао захтев да се уведу ванредне мере. Недуго за овим стигао је и захтев да се распусти Сабор.[7] Војни врхови су преузели вођење политике. Сви захтеви земаљског поглавара су усвојени 2. јула 1914. године. У Босни и Херцеговини заведен је војни режим. Увођењем преких судова настављен је прогон српског становништва.

У склопу припрема за рат са Србијом, а из страха од устанка унутар Босне и Херцеговине, приступило се организовању шуцкора. Владимир Дедијер износи податак да је у ове јединице био укључен „градски и сеоски олош“, којем је дозвољено да се обрачуна са српским становништвом.[8] Процена је да су овакве трупе бројале око 11 хиљада људи.[9] Били су у потпуности под војном влашћу и Земаљска влада није имала никакву контролу над њима. Овакву „територијалну одбрану“ чинили су углавном појединци из састава друге и треће резерве. Било каква гласина о немирима доводила је до формирања ових јединица. Поред основне намере која је подразумевала контролу српског елемента унутар Босне и Херцеговине, ове јединице су штитиле све војне објекте, железницу, поштански и телеграфски саобраћај.[10]

Паралелно су основане и шуцвер формације чији је задатак био да помажу полицији. Подела оружја оваквим јединицама ишла је преко полицијских станица.[11] Предвиђено деловање ових јединица имало је елементе истребљења Срба на одређеном подручју. На пример, Поћорек је планирао да ове трупе прате покрете војске, посебно преко Дрине. Наступајући за војском, овако организоване, оне би наставиле са протеривањем српског становништва и са освојених крајева. Идеје да се измени етничка слика поднебља око Дрине су свакако старије од Поћорека, али и од Калаја. Тиме би се насилно остварила идеја коју Калај није успео да постигне. У склопу такве замисли у октобру је Земаљска влада донела одлуку да се конфискује имовина свих лица која без дозволе владе бораве у иностранству, ако су под сумњом да раде против Монархије. Породице тих људи су бивале протеране. Преко пет хиљада породица изгубило је дом на тај начин.[12]

Оскар Поћорек

Војску су пратили и шуцкори. Наиме, после продора, а потом и повлачења српске војске са територије Босне и Херцеговине шуцкори су махом извршавали смртне казне над Србима који су осуђени због помагања српској и црногорској војсци.[13] Поћорек је ове јединице сматрао „наоружаним народом“, иако у њиховом организовању није било ничега спонтаног. С обзиром на млаку реакцију муслиманског становништва на ултиматум, Поћорек је неретко користио шуцкоре против Срба баш да би у потпуности завадио две конфесионалне групе. У томе није био без подршке саборских политичара, посебно Шериф-бега Арнаутовића.

У склопу ове прве фазе империјалне политике, коју можемо сматрати обрачуном са националним покретом или сукобом са поданицима, Монархија је на свом колонијалном поседу прибегла и узимању талаца, као и интернацији и формирању логора. Заведене ванредне мере омогућиле су властима да суспендују сва права, па су тако могле несметано да спроводе истраге и да улазе у домове осумњичених. Успостављено је праћење сумњивих лица, где се као битан фактор показала много раније успостављена мрежа доушника.

Када је Аустроугарска предала Србији ултиматум, све ове мере су појачане. И пре ултиматума, од тренутка атентата, спровођена су масовна хапшења. Подаци престају да буду прецизни, али је претпоставка да је у тих месец дана ухапшено око пет хиљада Срба. Они највиђенији су после ултиматума претворени у таоце, како би се спречила и сама помисао на побуну. У ноћи по предаји ултиматума ухапшени су Јефтановић, Грђић и Њежић, којем није заборављена саборска сарадња са Петром Кочићем. У Мостару су ухапшени Атанасије Шола, Урош Круљ, Ристо Радуловић и Светозар Ћоровић. Треба нагласити да су посебно на удару били делови Босне и Херцеговине који су се наслањали на српску и црногорску границу.[14]

Системски приступ узимању талаца је био јасан од самог почетка. После хапшења политичара и културних радника на ред су дошли учитељи и свештеници. Војне власти су раније послале наредбу да се по општинама формирају спискови сумњивих.[15] Споменута мрежа доушника је одлично радила, а људи су на спискове бивали стављени из најразличитијих разлога – од напуштања места боравка до тога да су означени као сумњиви.[16]

Идеје да се измени етничка слика поднебља око Дрине су свакако старије од Поћорека, али и од Калаја.

Савременик ових догађаја, Перо Слијепчевић детаљно описује догађаје који су „обезглавили“ српску елиту. Према њему, слободе су нестале чим је извршен атентат. Највиђенији су били притворени одмах, а ултиматум је довео до тога да дође до „затварања у масама“. После затварања следиле су депортације у унутрашњост Монархије, подаље од фронта. У интернацију је послат понајвише српски свет и неки „напреднији муслимани“.[17]

На удару се посебно нашло српско свештенство. Остао је писани траг у званичном листу Bosnische post о томе како су доживљавани српски свештеници и учитељи. У фебруару 1915. године, Стјепан Саркотић који је заменио Поћорека, пише како су српски свештеници и учитељи затровали душу и дух народа.[18]

Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине

Месецима пре изласка овог текста, српско свештенство је хапшено, узимано за таоце и слато у интернацију. Почетак хапшења и прогона можемо видети већ током јула 1914. године.[19] Хапшења су добила толике размере, да је у одређеним парохијама уништен црквени живот. Земаљска влада је упркос таквим размерама хапшења захтевала да се настави са вођењем матичних књига, иако понегде није било лица која су могла да упишу новорођене у књиге.[20] Прва погубљења српских свештеника наступила су пре званичне објаве рата. Парох из Осјечана, Ђорђе Петровић, је мучен и убијен пошто је његов брат приступио српским комитама.[21] До краја 1914. године наставило се са систематским уништавањем српског свештенства. У атмосфери прогона ухапшен је и брат Петра Кочића, јеромонах у манастиру Моштаница. До 1918. године он ће бити у различитим логорима. Билински помиње да је у Требињу постојала „алеја вешала“.[22] Прва вешала у тој ужасној алеји постављена су испред православне цркве. Размере страдања описује и пећки митрополит Гаврило Дожић. По српском ослобођењу Фоче, он је посетио ово место. Забележио је да су аустроугарске власти ухапсиле или убиле све виђеније Србе из области које су биле ослобођене. По његовим речима, дочекале су га породице убијених, молећи га да одржи опела јер у том крају више није било свештеника који су могли то да учине.[23]

Хапшења и интернације добили су свој законски оквир крајем августа 1914. године. Тада је утврђено да је потребно да се политички сумњиви становници Босне и Херцеговине шаљу у логор Арад.[24] Први логори на европском тлу били су намењени, између осталих, и неподобним Србима. Опет је Дунавска монархија показала сличност са империјама те епохе, угледавши се на Британце који су деценију раније Буре затварали у логоре.[25] Број ухапшених брзо је превазишао обим логора успостављеног у Араду, па су власти биле приморане да оснивају нове логоре.

Ниједно место у Босни и Херцеговини насељено Србима, није избегло хапшења и интернације.[26] После продирања аустријских и бугарских трупа у Србију у јесен 1915. године био је формиран логор у Добоју.[27] Од децембра 1915. године до јула 1917. године кроз овај логор прошло је преко 45 хиљада људи. Од тог броја, готово трећину су чинили жене и деца, чији су мужеви и очеви осумњичени да су приступили српској војсци.[28] Арад, Добој и Жегар нису били једини логори. Поред ових, становништво Босне и Херцеговине интернирано је и у Коморан, Шопроњек, Кечкемет, Туроњ, као и у многе друге логоре који су никли на територији Хабзбуршке монархије. Тако су хапшења, која су обележила почетак рата, подигнута на ниво системског прогона једног народа.


Адаптирано поглавље докторске дисертације: Ања Николић, Аустроугарска Босна и Херцеговина и британски Египат : управа, политика, култура : (1908-1918) : докторска дисертација (2022)

Featured image: Sarajevo oko 1900.

Ања Николић

[1] В. Ћоровић, Црна књига патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914-1918, Београд-Нови Сад 2015, 43.

[2] А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908-1918, Београд 1981, 31.

[3] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 25.

[4] Ђорђе Микић даје преглед ових првих демонстрација готово од улице до улице како су текли. Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 26-33.

[5] В. Ћоровић, Црна књига, 50.

[6] ABiH, ZMF 830/1914.

[7] H. Kapidžić, „Austrougarska politika u Bosni i Hercegovini i jugoslovensko pitanje za vrijeme Prvog svjetskog rata“, Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom, 202.

[8] V. Dedijer, Sarajevo 1914, II, 40; Ћоровић их карактерише као „најгори олош муслиманског и католичког пролетаријата“ – В. Ћоровић, Црна књига, 64.

[9] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 71.

[10] Z. Šehić, U smrt za cara i domovinu! Bosanci i Hercegovci u vojnoj organizaciji Habsburške monarhije 1878-1918, Sarajevo 2007, 86.

[11] М. Екмечић, Ратни циљеви Србије, Београд 1973, 175.

[12] П. Слијепчевић, Историјске и политичке теме, Бања Лука – Београд 2013, 23.

[13] Z. Šehić, U smrt za cara i domovinu, 86.

[14] Д. Мастиловић, Између српства и југословенства: српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославије, Бања Лука 2012, 140-141.

[15] Овај „феномен“ није својствен само за поднебље Босне и Херцеговине, већ га је Монархија користила и у италијанским областима под контролом Беча – В. Мориц, „Смрт у логорима“, у: Прљави рат Хабзбурга. Истраживање о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, ур. Х. Лајдингер, В. Мориц, К. Мозер, В. Дорник, Нови Сад – Београд 2016, 121.

[16] Д. Берић, „Народна интелигенција – свештеници и учитељи на велеиздајничким процесима у Босни и Херцеговини 1914–1918“, Зборник Матице српске за историју 35 (1987), 51-52.

[17] П. Слијепчевић, „Босна и Херцеговина у Светском Рату“, Напор Босне и Херцеговине, 222.

[18] Bosnische post, 14. februar 1915.

[19] Б. Милошевић, „Прогон православног свештенства Босанске крајине у Првом свјетском рату“, Српске студије 4 (2013), 305-306.

[20] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini 1914–1918, 98.

[21] Б. Милошевић, Српска православна црква и свештенство у Босни и Херцеговини у Првом свјетском рату, Андрићград – Вишеград 2016, 86; Милошевић даје исцрпан опис хапшења српских свештеника по читавој територији Босне и Херцеговине – Исто, 86-99.

[22] Bosna i Hercegovina u Uspomenama Leona Bilinskog, 100. У Требињу је обешен и свештеник Видак Парежанин. Остало је забележно да су му последње речи биле упућене против Аустрије, слављењу Србије и краља Петра – Р. Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, 178. Билински, иако не спомиње имена, пише да се трудио код цара да се Парежаниновој удовици не укида пензија – Bosna i Hercegovina u Uspomenama Leona Bilinskog, 101.Његове молбе, уколико их је било, нису помогле пошто на основу писања њеног сина Ратка знамо да је одведена у логор Жегар код Бихаћа, где се налазила и мајка Недељка Чабриновића – Р. Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, 189-190.

[23] Р. Радић, М. Исић, Српска црква у Великом рату, Гацко – Београд 2014, 26-27; Р. Радић, Живот у временима: патријарх Гаврило (Дожић) (1881-1950), Београд 2011, 144.

[24] Опис логора у Араду даје Владимир Ћоровић у Црној књизи. Логораши су се налазили у претрпаним војним касарнама, без најосновнијих потрепштина. Храњени су једном дневно. Убрзо су почеле да се шире болести и умирање је било масовно. Иако су међу интерниранима били и свештеници, било им је забрањено да мртвима одрже опело. Ристо Радуловић, неуморни борац за српске интересе и уредник Народа умро је у овом логору 1915. године. У тузланском затвору је добио туберкулозу од које је умро у Араду – В. Ћоровић, Црна књига…, 88-92. Од октобра 1915. године су интернирани у Араду насилно одвођени на фронт да се боре у трупама Двојне монархије.

[25] М. Екемчић, Дуго кретање између клања и орања, 345.

[26] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 86.

[27] О овом логору види више код: С. Терзић, „Аустроугарски логор за Србе у Добоју 1915-1917“, Глас САНУ Одељење историјских наука 16 (2012), 409-421;

[28] В. Мориц, „Смрт у логорима“, 120.

OD RAJSKOG VRTA DO KEMBELOVE SUPE (DANIJELA JOVANOVIĆ)

Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda: Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović, Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radovei književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.
Ove godine iz štampe je izašla njena nova knjiga Od rajskog vrta do Kembelove supe. Prilozi za istoriju hrane i ishrane (Filip Višnjić, 2022) čije delove ovde predstavljamo.

Iz knjige Danijele Jovanović Od rajskog vrta do Kembelove supe, Prilozi za istoriju hrane i ishrane, Filip Višnjić, Beograd, 2022.

[…]

Kada se govori o kulturi hrane u Rimu, potrebno je reći nešto više o tzv. Apicijevom kuvaru. Ko je tačno bio autor kuvara, nije poznato. Prezime Apicije je nosilo više poznatih gastronoma u carskom Rimu. Kao jedan od mogućih autora pominje se M. Gabij Apcije za kojeg se govorilo da je veoma uživao u hrani, da je širio kulinarske ideje i da je sâm bio autor više recepata za pripremu jela. Po pričama (o tome govore i Seneka i Marcijal), M. Gabij Apcije je izvršio samoubistvo onda kada mu je ostalo toliko malo sredstava te je proračunao da više neće moći da se hrani onako kako je navikao. Naravno, autentičnost te priče je pod velikim znakom pitanja, dok autorstvo samog kuvara nikada nije utvrđeno. Jedino je sigurno da Apcijev kuvar potiče iz perioda carstva i da je to najstariji sačuvani kuvar na svetu.

Sam kuvar se sastoji iz 10 knjiga koje, sem recepata za pripremu hrane i pića, sadrže i niz saveta vezanih za očuvanje namirnica, kao i medicinske savete poput recepta za pripremu začinjenih soli koje leče najrazličitije bolesti. Zanimljiv je i recept za kuvani krastavac u kojem se savetuje da se krastavac skuva u supi ili u vinskom sosu jer su krastavci spremljeni na taj način lakši za varenje. Posebnu knjigu kuvara čine recepti za pripremu povrća. Ono što posebno pada u oči kada su ovi recepti u pitanju, jeste iskorišćavanje svih delova povrća u potpunosti. Takođe, uvek se preporučuje da se voda u kojoj se kuvalo neko povrće iskoristi za dalje kuvanje, da se ne baca. Kako je prevodilac na engleski i autor komentara, J. D. Veling, lepo primetio: “Apciju nije bila potrebna moderna nauka da mu ukaže na značaj mineralnih soli provrća.”

Sedmu knjigu, naslovljenu Raskošna jela, sačinjavaju, za današnje pojmove, prilično čudnovati recepti. Među njima se nalazi i više recepata kako da se na najbolji način pripremi materica krmače, obavezno je bilo da krmača bude sterilna. Takođe, tu je i recept za pripremu džigerice od svinja koje su bile hranjene smokvama. Na prvi pogled, recept je uobičajen, ničeg posebno interesantnog ili neobičnog nema u njemu. Međutim, objašnjenje kako su svinje od kojih se dobijala džigerica bile gajenje, u najmanju ruku je neobično. Naime, svinje su prvo bile izgladnjivanje, a zatim bi bile hranjene samo suvim smokvama i davana im je medovača da piju koliko žele. Svinje bi ubrzo umirale usled problema sa varenjem zbog bubrenja smokvi u stomaku. Džigerica takvih svinja je bila uvećana poput džigerice kljukanih gusaka i, verovatno, ukusnija.

[…]

Otprilike u isto vreme kad i alkohol, Evropom počinje da se širi upotreba kafe, čaja i čokolade. Pitanje porekla kafe još uvek nije razrešeno. Postoji etiopska provincija po imenu Kaffa, takođe, u južnom Jemenu se nalazi lučki grad Mokka kako se zove i poznata vrsta kafe. Francuski pisac iz 19. veka, Anri Mirže, u svom čuvenom romanu „Boemi“ navodi da je kafa rodom iz Male Azije, što je, čini se, bilo uvreženo shvatanje tog doba verovatno zbog toga jer je kafa u Evropu stigla iz Turske. On još dodaje da je kafu tamo negde u Maloj Aziji slučajno otkrila jedna koza, što je isto tako bilo opšte mišljenje – naime, verovalo se da lišće kafe čini koze razdražljivim. Čini se da se u vreme Miržea, u kafeima u Parizu, kafa često mešala sa cikorijom jer na jednom mestu u Boemima, on duhovito kaže: „sumnjam da je ovde cikorija izvršila preljubu sa mokom.“

[…]

Velikom uspehu kafe je doprinelo otvaranje kafea što je bila nova, u potpunosti građanska pojava, koja je prilično uticala na formiranje novog identiteta gradskog čoveka. U početku su Jermeni, obučeni kao Turci, raznosili kafu po Parizu. U 18. veku, u Parizu je postojalo 600 do 700 kafea. U Londonu je prvi otvoren 1652. godine, u Hamburgu 1671.

[…]

Od sredine 18. veka kafa postaje dostupnija i širim slojevima pošto su Evropljani u kolonijama počeli da je sade, prvenstveno na Javi, Reunionu, Martiniku, Jamajci, Santo Domingu, itd. tako da su danas najveći proizvođači kafe zapravo zemlje gde je kafa kao biljka uljez. Čini se da to na najbolji način pokazuje kako je kolonijalna politika Evrope, podstaknuta prehrambenim potrebama, uticala čak i na pejzaže mnogih delova sveta. Zapravo, ne samo na izmenu pejzaža već i na promene čitavih ekosistema, a u nekim slučajevima je izmeštanje novih biljnih kultura imalo veoma drastične posledice poput početka uzgoja šećerne trske na Karibima i u Brazilu, koji je dao veliki podsticaj trgovini robljem. Upravo sa početkom uzgoja šećerne trske u ovom delu sveta je započela atlantska tgovina robljem tokom čijeg je trajanja prebačeno oko jedanaest miliona robova iz Afrike u Novi svet. Oko tri četvrtine robova je bila zaposleno upravo u proizvodnji šećera koji je postao jedan od glavnih proizvoda atlantske trgovine.

[…]

Kada se govori o uspehu kafe, valja reći da je ona izvršila veliki uticaj na gotovo sve sfere ljudskog života, kao i na sve oblike njegovog delovanja pa čak i na njegovo delovanje u okviru onoga što je poznato kao visoka umetnost. Poznata je Bahova Kantata o kafi (Schweight stille, plauder nicht), zapravo, u pitanju je kratka komična opera napisana 1732. koja na zabavan način govori o zavisnosti od kafe. Ona prikazuje oca koji na svaki način pokušava da odvikne ćerku od pijenja kafe, naravno, uzaludno. Pretpostavlja se da je ovo Bahovo svetovno delo bilo satiričan odgovor na mišljenja onih u pruskom društvu koji su kafu smatrali opasnom pojavom.

Fridrih II Veliki (1740-1786) je preduzeo niz mera kako bi ograničio konzumaciju kafe u Pruskoj. Prvo je uveo visoke takse kojim se oprezivala kafa, a koja se u Prusku uvozila iz francuskih kolonija te je najveći deo novca od prodaje kafe odlazio stranim uvoznicima. Potom je 1781. uveo državni monopol na uvoz kafe, odnosno uvoz kafe je tada prešao u ruke državne Prekomorske trgovačke kompanije pod čijom se kontrolom već nalazio uvoz duvana. Pošto je cena kafe bila visoka, to je uticalo da se pojave krijumčari sirove kafe tako da se kafa svuda prodavala na crnom tržištu. Kako bi se izborio sa preprodavcima kafe, Fridrih Veliki je unajmljivao ljude koji su išli ulicama gradova i, mirišući, pokušavali da otkriju gde se prži kafa. (Mora se priznati da, kada se pomisli na ove pruske državne službenike, prvo pada na pamet jedna prilično nedostojna reč – njuškala.) Međutim, sve te mere su bile bez uspeha i 1783. Fridrih Veliki je bio prinuđen da smanji cenu kafe.

[…]

Još malo ćemo se zadržati kod putopisa Pjer Leskalopjea zbog njegovih zapažanja koja zavređuju da budu pomenuta jer bacaju drugačije svetlo na naše sadašnje predstave o životu ljudi tog vremena na našem prostoru. Nakon dolaska u manastir Mileševa, navodi da su od monaha dobili da poljube „veliku kost od ruke svetog Save“ i da i „Jevreji i Turci ljube tu kost s istim poštovanjem kao i hrišćani, a kaluđerima daju i veću milostinju [nego hrišćani].“ Dodaje i da su prenoćili u tom manastiru i da su im monasi za večeru izneli čorbu na ulju sa prazilukom, malo ribe i crni hleb.

[…]

Konstantin Jireček (1854-1918), austrougarski i češki slavista, istoričar i diplomata koji je prvi put posetio Beograd i Šumadiju 1874, za putnike koji svraćaju u drumske mehane kaže „da nije potrebno da se silazi s konja ili s kola. Čim putnik stigne, istrči jedan momak i donese tzv. slatko. To je voće gusto ukuvano sa šećerom; trešnje, oraščići, lubenice, najčešće ruže. Uzima se kašičicom a posle toga se pije voda.“

Ovaj opis K. Jirečeka nam saopštava mnogo toga: koje sve vrste slatka su se pravile u Srbiji toga doba, da je slatko bilo izuzetno rasprostranjeno, i da su tadašnje drumske kafane bile svojevrsne preteče današnjih drive-through restorana brze hrane, dakle restorana koji omogućavaju svojim mušterijama da kupe hranu, a da ne izađu iz automobila, odnosno, u slučaju Srbije iz devetnaestog veka, da siđu s konja. Čini se da je savremeni čovek malo toga zaista novog u stanju da izmisli i pored duboke uverenosti u revolucionarnost svakog od svojih izuma.

[…]

Pijaca ispred Kapetan-Mišinog zdanja je dvadesetak godina kasnije ostala nepromenjena. Seljaci su i dalje na ponjavama prodavali voće i povrće. Robu su dopremali na taljigama, lakim konjskim kolima ili volovskim zapregama. Paralelno sa Siminom ulicom, bile su drvene barake s mesarama u dva reda, a između njih se nalazio širi prostor gde se u koritima držala riba. Tu su bile smeštene i zemunske piljarice koje su svoju robu izlagale na tezgama. Zemunske piljarice su donosile i švapski sir za knedle, kao i somborski sir, dok su ponekad švercovale i teleće meso jer su u Srbiji krajem 19. veka nije klala telad. Meso je u celim komadima visilo na čengelama, kupac bi tražio da mu se odseče komad. Riba se prodavala živa, cela, iz velikih korita. Samo se som sekao na komade, po želji. Kupci na pijaci su i dalje bili muškarci i žene, sem gospođa iz tzv. boljih kuća koje su na pijacu slale svoje služavke.

Beograđani su se snabdevali mesom i na druge načine. Žive piliće su raznosili seljaci iz okoline, kao i Romkinje. Pošto su prodavci pernate živine stizali jutrarnjim vozom iz Mladenovca u Beograd, taj voz je bio prozvan pilićar. Gotovo svaka kuća u Beograd je imala kavez za piliće u dvorištu.

[…]

U Beogradu, u prvoj deceniji 20. veka, najčuveniji vašar se održavao 8. maja na Markovdan, kod crkve Sv. Marka, što je bila slava Palilulaca. Tada su se na platou crkve Sv. Marka tri dana pekli volovi, ovnovi i jagnjad. Valjevski seljaci koji su donosili rakiju na vašar, odsedali su u mehani „Valjevo“ koja se nalazi na mestu današnje zgrade Češke ambasade, gde su ostavljali volovsku i konjsku zapregu. Inače je prostor današnje ulice Kralja Aleksandra, nekadašnjeg Carigradskog druma, u prvoj deceniji 20. veka bio prepun kafana naročito pogodnih za smeštaj stočnih zaprega, jer su u taj deo grada često dolazili seljaci pošto se stočna pijaca nalazila kod današnje zgrade Tehničkog fakulteta. Meni u tim kafanama je bio prilično raznovrstan, služili su crevca, škembiće, roštilj, proju s čvarcima, ribu… Naseljeni deo Carigradskog druma se pružao samo do Smederevskog Đerma gde se nalazila trošarina. Kafana „Lipov lad“ koja i danas postoji na istom mestu, malo iznad Smederevskog Đerma, bilo je omiljeno izletište Beograđana naročito u letnjim mesecima zbog svežine jer nije bilo naselja u njenoj okolini. Uz nju, čuvena je bila i „Cvetkova mehana“, po kojoj je današnja pijaca dobila ime, u kojoj se služilo dobro vino, prvi mladi jaganjci i prva mlada crevca te Beograđani nisu žalili da idu „čak do Cvetka“.

Između trošarine na Smederevskom Đermu i „Cvetkove mehane“ nije bilo naselja sem nekoliko dućana, tzv. kozara gde prodavalo jeftinije meso, uglavnom kozije, ali i ovčije, teleće i svinjsko. Meso je bilo jeftinije jer su seljaci i kasapini krišom klali stoku i prodavali ga u tim dućanima, da ne bi plaćali trošarinu i „arendu.“

[…]

Hleb je bio okrugao, u obliku vekni se pojavio tek kasnije mada je i pre Prvog svetskog rata postojala u centru Beograda Gruberova pekara koja je prodavala „fino“ pecivo i hleb u veknama. Postojao je „veliki“ i „mali“ hleb, od dva i jednog kilograma, beli i crni, i uvek se kupovao „taze“ pošto su furundžinice barem dva puta dnevno pekle hleb.

Hleb se uglavnom kupovao na „raboš“ što je podrazumevalo da pekar i mušterija imaju dva jednaka štapića i kad mušterija dođe da kupi hleb, pekar zaseče recku na oba štapića. Na kraju meseca ili nedelje, mušterija je plaćala za hlebove tako što bi se izbrojale recke. Da hleb uvek bude iste težine, vodila se stroga kontrola.

[…]

Zemunska pijaca

Mnoge furundžinice, naročito one koje su se nalazile blizu škola, prodavale su lepinje, pogače i simit. Simit je, u stvari, bio đevrek koji je stigao sa Turcima na Balkan. Pecivo je isto, ali je sama reč pretrpela izvesne izmene, naime, u turskom jeziku simit označava okruglo pecivo koje je kod nas poznato kao đevrek, dok sama reč đevrek (gevrek) zapravo znači hrskav.

Furundžinice su vršile i uslužno pečenje pa su se u njima, naročito za praznike, pekli jaganjci i prasići, ali i punjene paprike, podvarak, đuveč i sl. ostalim danima.

Furune, kao i peći po kućama, ložene su isključivo drvima, ugalj se u ovom periodu uopšte nije koristio. Za zimu su se koristile bukove cepanice. Albanci su raznosili i cepali drva po kućama. Drva su uglavnom stizala iz Bosne „dereglijama“, velikim drvenim lađama bez ikakvog pogona. Nizvodno su samo puštane da plove, da ih nosi struja, dok su ih uzvodno vukli konji i ljudi na dugom konopcu. „Dereglije“ su bile građene od hrastovine i pramci su im bili obrađeni u ukrase u obliku puža.

U pekarama koje su uglavnom držali Nemci, moglo se kupiti „luksuzno“ pecivo: puter-kifle, zemičke ili kajzerice, perece posute solju, veknice za sendviče… Pecivo se raznosilo i po ulicama, raznosači iz „boljih“ pekara su uvek na sebi imali bele kecelje, a često i kapu, dok prodavci furundžinica na sebi nisu imali nikakvu uniformu.

Od uličnih prodavaca hrane bilo je i onih koji su prodavali gibanicu u dubokoj tepsiji ispod koje je tinjao žar tako da je gibanica ostajala topla. Kore gibanice su bile debele i pravile su se od crnog brašna, bile su punjene sirom i jajima, i prelivane sa puno masti. Kupovale su se na parče.

Postojali su i ulični prodavci škembića. Škembići su se raznosili u velikim kao doboš sudovima, ispod kojih se nalazio žar. Sud je bio povezan kaišem koji je išao prodavcu preko ramena. Pošto mu se sud oslanjao na stomak, prodavac je morao da ide zavaljen unazad. Škembići su se najviše služili kao meze uz pivo, pred kafanama.

Leti su bozandžije prodavale bozu na ulicama koju su raznosili u drvenim kantama okovanim sjajnim mesingom. Nosili su su i ibrik sa vodom kojom su ispirali dve čaše koje su visile sa strane.

Sladoled ili „doldurma“ (tur. dondurma) se prodavao sa kolica na dva točka. Sladoled je bio smešten u dve kante, u jednoj se obavezno nalazio sladoled od vanile, dok je u drugoj uglavnom bio sladoled od čokolade.

Leti su beogradske ulice obilazile i bostandžije. Kupovina lubenica je bila isključivo muški posao.

Po ulicama se prodavao i kikiriki, slani badem, semenke, braon jaja pečena u pepelu koja su se jela s biberom, šećerleme, alve, ušećerni susam, orasi i voće.

U jesen se na ulicama kupovao kuvani i pečeni kukuruz, dok se zimi peklo kestenje. Zimi je ulice obilazio i salebžija koje je raznosio salep u bakarnoj, bokastoj kanti ispod koje je bila žar kako bi salep ostajao vruć. Pio se iz malih šolja uz gotovo obavezan dodatak „isiota“ što je zapravo bio đumbir.

Uz pekare i furundžinice, postojale su i buregdžinice gde se jeo burek sa sirom, mesom, spanaćem, jajima, prazan, sa višnjama i drugim sezonskim voćem. Burek sa jajima i sa voćem se obavezno posipao šećerom u prahu.

[…]

„Bio sam kod Starog. Kaže da se moramo bolje hraniti. Ovaj ječam prosto klija čoveku iz trbuha.“ Pšenični hleb je bio toliko redak da se smatrao kolačem: „Proslavili smo Božić: prase, podvarak i pšenični hleb! Sladak kao kolač.“ Ova zabeleška V. Dedijera od 7. janura 1942. je zanimljiva i zbog povoda proslave. Sledećeg dana, još jedna zanimljivost u dnevniku: „S nama su i 12 Italijana – zarobljenika iz bitke kod Gaočića. Deca su im donela dve mačke – ispekli su ih na ražnju.“

КОНТРОВЕРЗЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ. ПОВОДОМ КЊИГЕ МИРОСЛАВА ЈОВАНОВИЋА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Службеном гласнику недавно је објављена књига Мирослава Јовановића Језик и друштвена историја. Против Вука, у уредништву Борисава Челиковића. На промоцији књиге у Гласниковом кафеу у Немањиној 16, присуствовали су представници медија, а о књизи су говорили уредник, историчар Борисав Челиковић, др Милош Тимотијевић, музејски саветник Народног музеја у Чачку и др Оливера Драгишић, научни сарадник Института за новију историју Србије.

Језик и друштвена историја. Против Вука, Мирослав Јовановић, Уредник: Борисав Челиковић, Службени гласник: Београд 2022.

У Службеном гласнику су, захваљујући ентузијазму уредника Борисава Челиковића и слуху за важне публикације Петра Арбутине, по други пут издате две књиге професора Мирослава Јовановића, сада обједињене под насловом Језик и друштвена историја. Против Вука. Прва од две књиге, Језик и друштвена историја, објављена је пре двадесет година (2002), а друга, хрестоматија провокативног наслова Против Вука, пре осамнаест година (2004). Упркос чињеници да је њихов тираж тих година у рекордном року био продат, рецепција у виду осврта, приказа или даљих могућих праваца истраживања је изостала. Ово Гласниково издање друга је шанса да се јавно проговори о резултатима Јовановићевих сазнања. Садржај ове књиге није усмерен “против Вука” (како то један део наслова сугерише), већ је том синтагмом описан садржај хрестоматије у којој су на савремени српски језик преведени текстови Вукових опонената. Неке од тих текстова први пут читамо после више од двеста година, што нам даје за право да и Вуку ставимо неке примедбе.

Мирослав Јовановић

Вукова језичка реформа која представља последицу сложене расправе у још сложенијим друштвеним и политичким околностима, била је један је од два најважнија догађаја у културном животу деветнаестовековних Срба. Дуги важан догађај био је расправа о методи коју су крајем 19. века водили позитивисти на челу са Иларионом Руварцем против романтичара Пантелије-Панте Срећковића. Победа Вуковог правца у домену језика, са једне стране, и каснија победа Руварчевог правца у историографији, са друге стране, сусреле су се у личностима попут Стојана Новаковића или Љубе Стојановића, чиме је био трасиран даљи научни стил, али и однос ка српском културном наслеђу (до данас).

Зашто Вукова реформа у нашем друштву заслужује сталну проблематизацију и због чега је ова књига вредна шире пажње?

Најпре, Вукову реформу није могуће оспорити, нити је могуће негирати њене последице, нити то треба чинити, нити је то била тема и замисао ове књиге. Шта више, искључива критика Вуковог наслеђа била би у супротности са намером аутора који се залагао за пажљиво истраживање и стицање поузданог знања о расправи и околностима у којима се она одвијала, а потом и за проширење подручја културне баштине у коју би, после више од два века, коначно требало уврстити стваралаштво које је остало иза Вукових опонената.

Аутор је проблему Вукове реформе приступио из различитих дискурса и интерпретативних углова, но преломни тренутак у књизи представља резултат проистекао из Јовановићеве методологије. Први корак који сваки историчар треба да направи током процеса истраживања своди се на покушај отклона од језика самих извора. Аутор је одбацио митологизован и апологетски регистар Вукових тумача и настављача који су сложен феномен свели на три речи: борба, рат и револуција (за српски језик). Умето ратоборних термина који ствари радикализују и изоштравају до крајњих супротности, у књизи се сукоб доследно назива полемиком. Тиме је постављен нови, знатно флексибилнији и отворенији оквир за сагледава садржаја расправе, обезбеђујући истовремено њеним учесницима равноправан статус који су још током саме расправе изгубили. Јер, тамо где је реч о рату у исходу може бити само победника и поражених, што даље води ка позитивној митологизацији победника, односно негативној митологизацији поражене стране. Тако је Вук постао борац за свету ствар, Месија, Дон Кихот и миљеник историје (суда времена), док су његови опоненти окарактерисани као незналице, неизлечиви болесници, тврдоглави, страшни, неморални, неучтиви, људи ослобођени стида, зналци-кукавице, рушиоци мутне и нејасне мисли, зависни и завидни људи који “преврћу вером”, па чак и као бућоглаве сове! Кербери мита о Вуковој борби за језик и нацију (попут Александра Белића или Миодрага Поповића, па до Иве Андрића), у својим су делима одбацили и најнеопходнију дозу научног скептицизма, западајући чак у романтизам, па и у патетику. У књизи нису расветљени мотиви таквог поимања ствари и то би могао бити један правац даљих истраживања.

Мики Манојловић у серији о Вуку Караџићу стиже у Беч

Победом Вукове реформе из српског културног наслеђа искључена је култура 480 књига које су настале током 18. века, на различитим варијантама српског језика (диглосија, триглосија, три језичка стила) током барока и предромантизма. Искључен је, дакле, читав сегмент наше културе који данас не умемо да прочитамо, нити да разумемо, нити да набројимо бар неке од аутора тих дела, нити да упамтимо називе бар неких од књига. А ту би, рецимо, спадали први речници, први романи, први уџбеници и граматике језика, први женски и дечји часописи као и они који су упућивали на начин уређивања дома, затим критике Вуковог превода Новог Завета и разне друге теме из економије, права, машинства, ратарства, теологије. У питању је култура српског грађанства из Аустроугарске, формирана у необичним и динамичним политичким и друштвеним околностима 18. века.

Посматрајући ствари из унутрашњег, српског угла, према Јовановићевом мишљењу, језичка реформа је била последица нагомиланих проблема са којима се српски човек суочавао на размеђи два века. И не само на размеђи два века, већ и на размеђи два света, аустроугарског и турског, протежући се својим постојањем и језиком од Одесе до Трста и од Будима, Пеште и Беча до Солуна. Територијалну, односно хоризонталну распрострањеност српског друштва и разноликост српског језика, оптерећивала је и све снажнија вертикална, сталешка раслојеност. У том смислу некакав српски koine био је преко потребан и расправа о језику, односно о културном моделу за који ће се Срби трајно определити, представљала је логичан расплет таквих околности. Али не и спонтан процес.

Вођен руком и идејом аустрославизма Јернеја Копитара, Вук се залагао за издизање народног на ниво обједињујућег, књижевног српског језика, док су његови опоненти углавном заговарали варијанту језика која је представљала мешавину народног и рускословенског језика. Предност њиховог предлога била је у томе што би таквим српским језиком могао бити обухваћен шири и сложенији стратум српског друштва и што њиме не би биле изгубљене димензије и елементи културе српског грађанства које се за ту варијанту и залагало. Без обзира на чињеницу што су и Вукови опоненти међу собом водили жестоку расправу која је понекад бивала значајнија од расправе коју су водили против Вука, свих осамнаест учесника полемике осуђено је на потоње “искључивање” из нашег националног сећања. Савременим језиком речено, Вукови опоненти, чији се предлог није уклапао у Копиатарове језичке империјалне концепте, постали су жртве оновремене “кенсл културе”.

Вукови подржаваоци волели су да истичу његово знање и упућеност, као и праведност које су га током расправе красиле, што је имплицитно значило да његови противници то све нису били, а посебно је била хваљена Вукова “неписменост” (одсуство његовог високог формалног образовања). Јовановић поставља питање како је и зашто било могуће да Александар Белић или Миодраг Поповић омаловажавају високо образовање Вукових противника који су одреда били школовани на европским универзитетима (петнаест од осамнаест учесника расправе), а многи од њих су школовање завршили “на два предмета” што би, у ствари, значило на два факултета. У својим књигама Мирослав Јовановић не полази од себе у сагледавању проблема из историографског угла, већ набраја и своје претходнике попут Меше Селимовића или Милке Ивић и других који су давно пре њега приметили да око Вука има нек “квар” и који су такође били потакнути да тај аспект наше културе преиспитају и поставе на чвршће темеље.

Како је Мирослав Јовановић, професор опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду, дошао на тему националне историје новог века? По среди је неколико фактора, од којих никако не треба искључити његову широку истраживачку знатижељу и ерудицију, потом и смисао за идеју и поседовање научне интуиције, али свакако да је његово “заглављивање” на нововековној националној теми произашло из других поља његовог научног интересовања. Широј јавности познат је као истраживач руске, балканске и српске историје, а посебно руско-српских политичких и културних веза. Руско-српски културни трансфер најнепосредније је био остварен између два светска рата, на простору тадашње Југославије када су у њу стигле руске избеглице. Осврћући се на тај део његовог истраживања, Горан Милорадовић, приметио је да је Јовановић вођен интересовањем за ранијим, историјски удаљенијим руско-српским везама, дошао до теме утицаја рускословенског језика, руских учитеља и уџбеника на српски језик и културу у Аустроугарској током 18. века (овде). Појава рускословенског језика одражавала је директан утицај руске политике на Србе (донекле толерисан у Бечу), али је уједно представљала и снажан културни дисконтинуитет у историји развоја српског језика и културе који је условио појаву триглосије (употребу три врсте језика) међу Србима, што је додатно усложило ионако сложене ствари у оквиру српског културног подручја. Из те теме, морао је стићи и до Вукове реформе, а од реформе даље ка суштини проблема – нашем односу према нашој речи и култури. Јер, суштина ове књиге није сама Вукова реформа и њена процена са становишта културног развоја или културне политике. Њен фокус је померен ка потоњем инжињерингу сећања на саму расправу, њене победнике и губитнике, ка механизму производње мита о значају Вукове реформе и ставу да се Вук и његово дело изједначавају са српском културом. Тај став није нетачан, али није ни тачан, нити је потпун. Српска култура одувек је била шира од Вуковог, а посебно од Копитаровог концепта.

Са промоције књиге у Службеном гласнику: Милош Тимотијевић, Оливера Драгишић, Борисав Челиковић

Посматрајући унутрашње поље феномена, Јовановић проблем своди на склоност Срба (посебно њене елите и интелигенције) ка митотворству. Закључак је тачан, али и непотпун јер је и сам аутор приметио да су мит о Вуку експлоатисале разне политичке елите, од Пашићевих радикала, преко заступника интегралног југословенства, а потом и бранилаца Титовог “братства и јединства”. Културни модел који је том реформом постављен и који су у другој половини 19. века коначно и Србијанци прихватили, негује се и пажљиво (без значајнијих преиспитивања) чува и данас. И најповршнија анализа историје Вукове језичке реформе наводи нас на помисао о њеном коинцидирању са идејом југословенства, као и да проблем није био само унутрашње српске природе. Могуће је да у овом тренутку на савременом српском језику настају и такви истраживачки радови који преиспитују статус ћирилице у последња два века или који се баве ширим спољним политичким контекстом Вукове делатности, али док та дела не угледамо у излозима наших књижара или их не позајмимо са рафова наших библиотека, остаје нам да запазимо да је у 19. веку Аустроугарска империја водила снажну културну политику на Балкану. Та културна политика најочигледније је била спровођена кроз политике језика и креирања нација као што је то био случај са Калајевим режимом у Босни (овде) или са стварањем албанске нације и кроз креирање албанског језика (овде). У том смислу ништа мање нису важни ни подухвати стварања украјинске или белоруске нације и културног инжењеринга који је на тим просторима спроведен. Вукова језичка реформа не може се посматрати као изоловани случај, а Бечки договор из 1850. године може се сматрати првим кораком ка стварању будуће Југославије.

О последицама: у Београду је пре две године на углу Палмотићеве и Улице Џорџа Вашингтона подигнут споменик Јернеју Копитару као израз срдачних српско-словеначких дипломатских и свих других веза. У Словенији је, за узврат, са истим образложењем подигнут споменик Вуку Караџићу. То је очигледна последица или незнања или несвести или спиновања суштине Вуковог наслеђа у Срба, јер како је могуће да се једна тако сложена политичка и културолошка појава која је представљала тек део шире аустроугарске културне политике сада сведе на српско-словеначку ствар? Копитар јесте био Словенац, Вук јесте био Србин, али обојица су спроводила политичку вољу Беча у културама својих народа, уз две напомене: Вуков и Копитаров однос је пигмалионски и Копитарова политика неким случајем није заживела баш у Соловенији. Је ли нам промакло да је и у Бечу, као и код нас, било обележено 200 година од рођења Вука? Зашто то Аустријанци обележавају, шта је њима Вук? Је ли нам исто тако промакло да је аустријска ОРФ телевизија била копродуцент једне од најпопуларнијих домаћих серија о Вуку Караџићу?

Споменик Јернеју Копитару у Београду

Најзад, јасно је шта смо изгубили Вуковом реформом (осамнаестовековну српску грађанску културу 480 књига), али шта смо добили? Вука од оправданих критика чува његово истински велико дело. Определивши се за народну културу (из које су, опет многи српски крајеви испали, југ Србије рецимо, али то је судбина сваке стандардизације), Вук је сасвим сигурно, из нехата, сачувао неке важне елементе народне културе, необичне елементе њене епике и њених изванредних певачких способности и неочекиваног богатстава. Ако следимо сазнања до којих је у својим истраживањима дошао Александр Лома, изложена у књизи Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике (Београд: 2002) суочићемо се са необичним али узбудљивим сазнањем да народни језик у својој дубини баштини тако старе културне обрасце, старије од Рамајане (овде). У том смислу Вуков учинак није лош. Осим тога, Вукова језичка реформа за последицу има и то да елементарно образовани Србин може разумети језик високо образованих представника свога рода. Средњошколац може читати и разумети Политикин Културни додатак, што често није случај у другим културама. Средње образовани Немци понекад не могу разумети високи стил њихових врсних интелектуалаца. Српска култура је у том смислу компактнија и упућенији смо једни на друге, али није ли то уједно и мана коју смо добили Вуковом језичком реформом? Јер, целокупна српска култура остала је заглављена на нижим нивоима својих потенцијала. Питања су, како ствари стоје, веома сложена и бесконачно занимљива.

Ко се определи да прочита ову пребогату и врло инспиративну књигу, имаће и то задовољство да кроз Хрестоматију стекне непосредан увид у садржај неких од 480 заборављених дела јер се професорка Татјана Суботин потрудила да нам ту литературу приближи преводом низа дела на савремени српски језик. Кога занима шири рад, личност и наслеђе Мирослава Јовановића, о томе се може обавестити из исцрпног поговора Милоша Тимотијевића, музејског саветника Народног музеја у Чачку.

О промоцији књиге погледати још на сајту Службеног гласника (овде).

ОДРИЦАЊЕ ЈЕ БУНЦАЊЕ (ИВАН НОВЧИЋ)

Иван Новчић (1972), рођен у Краљеву. Објављује поезију, прозу и есеје у периодици и аутор је више самосталних књига.
Књиге песама: Ампутација душе (2003), Шифарник страдања (2008), После потопа (2018), Галиција и друге шуме (2019), Песме о кавезу (2020), Кајафин избор (2021), Јауди племена мог (2021), Бестијаријум (2022), Фантазма (2022).
Књиге изабраних песама:
Љубав у Халдерну (2021) 
Проза:
Срем и Суматра (збирка прича, 2017)
Трн у пети (роман, 2022)
Студије и есеји:
Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016, 2020)
Доњи ракурс (есеји о филму, 2021)

Стела Поларе преноси избор из збирке поезије Љубав у Халдерну, Поетикум, 2021.
ФАУСТOВСКИ 


За све је крив ђаво
За смрт штo свуда вреба 
Бoлести, ратoве, глад 
За све штo се изван 
Oве кућерине дешава, он је крив. 
Спреми колац, заоштри га 
Кухињским ножем, 
Подмажи маслиновим уљем 
Да тој утвари ноћас станемо на пут. 
Сунце је претворило у таму 
Видиш ли, ни месеца нема 
Кажем ти, репати је крив!
 
Рече Фауст 
И склопи савез са њим.


ЗАПИС ИЗ СПАЧВАНСКИХ ШУМА 

Преко шума злогласне Спачве 
наилазим на просута црева војника 
уплетена и крвава 
црна од јутарње кафе.
 
Како су мала црева тих ратника! 

Ипак, већа од радника у штрајку.




ТУЂИНА 

Ко још памти клинце из улице 
што су нас напустили без поздрава?
 
Да ли и они што одлазе скупљају сузе 
у неком туђинском лавору?
 
Или је патња предодређена само за нас 
што остајемо овде 
лакоми и хроми.
 
Знам само да је небо чудно у туђини – 
видео сам то 
недалеко од Нормандије 
када сам се ослобађао 
домаћих негативних кристала. 

Док размишљам о овоме, 
на безименом скверу 
испијамо чашице 
пријатељ и ја. 
Он ми шапуће: 
„Овде је најбоље 
без рачуна, 
ко разуме и ко уме 
да битише изван ума“.


ЕЛПЕНОР 


„То није био мој рат“ 
узвикнуо је Елпенор 
пренувши се из сна 
док је падао низ степенице 
и љутито махао. 

Био је наш 
али не и за нас. 
Брате мој лепи, 
сви би сад да побегну, 
од капија Троје; 
није добро бити 
на неизвесним страницама 
историје 
јер тако кажу вране 
из Киркине палате.
 
Не одричи се Одисеја. 
Одрицање је бунцање, 
а бунцање превртање, 
колико год да боле 
сломљена ребра 
и врат заспали.


ВЕЛИКА ДЕЛА 

Никада нисам сматрао
Да сам рођен за велика дела 
Уосталом, и Хитлер је сматрао да је рођен 
Да промени свет.
 
Као дечак себе сам увек видео на чамцу 
На обали сиротињске Сицилије 
Или негде у Мексику 
На нетакнутој плажи Зихуатанеја 
Са осмехом на лицу 
Поред њених фино негованих пета 
Како чистим тек уловљене рибе 
Од крљушти, шкрга и црева.
 
Онда је дошла олуја 
Ту, где сам рођен 
Увукла се под нокте 
Носимо је као бродови морске болести. 

И ево, ја од тада пишем. 
Мало пишем 
Мало цепам хартију 
Па у наступима беса 
Све то згужвам и спалим.
 
Песме су моје крезаве бештије 
Са ломаче утекле вештице 
На плажама Венере.



КЉУЧЕВИ 


Мој пријатељ из детињства 
Који живи на обали Костарике
 
Позива да му дођем у госте 
На неколико недеља
 
Каже: Oткада су срушене близнакиње 
Никада толико јефтиних летова 

(Чека ме барска столица 
И флаша чилеанског вина LasMulas).
 
Само пожури, пожури! 
Каже ми он
 
Близу је рецесија, а онда 
Морамо све испочетка
 
Хоћу, хоћу! 
Одговарам ја 

Само да пронађем 
Кључеве од кавеза.
Иван Новчић

POŠTA (NIKOLINA PERIĆ)

Nikolina Perić je rođena 1993. godine u Češkoj. Roditelji su joj iz Sarajeva. Sa 14 godina preselila se u Englesku, gde je završila srednju školu, osnovne studije i masters (ekonomija i finansije na Oksfordu). Već pet godina radi u Češkoj, bavi se prodajom nekretnina. Piše kad god joj se za to ukaže prilika. Ovo je njena prva objavljena priča

POŠTA

Ima nečeg uznemirujućeg u toj ženi koja radi u mojoj pošti.

Uhvatim, tako, sebe kako u njoj tražim poznate crte svoje majke, ono kad krene da pretura nešto po kancelariji iza šaltera, i kako je celo telo boli kad god načini korak; kao stara, nepodmazana mašina, sva je zarđala. Dok je poredim sa svojom majkom, osećam kao da ih obe izdajem, kao da pravim kopiju opšte ideje o ženskoj patnji i onda još izmišljam neke žive delove kako bi sve izgledalo stvarno. A farsa je to, u stvari. Ali, kad bolje pogledam, kakve pa i jesu ostale prave uspomene na moju majku, te bešumne slike na kojima vidim kako se ona kreće, i plače, i smeje se, ali ipak je sve to samo slika jedne majke? Da li bih ja sad mogla pouzdano da tvrdim da je ona bila onakva kakvom je pamtim? I da je ta bolest njenog povijenog, tanušnog tela, posađenog kraj daske za peglanje, ta bolest koja ju je vukla ka zemlji, da se onako žalosno svija u samu sebe… Da li je to zaista bilo telo u kojem je ona boravila? Onako pogrbljena, s toliko nelagode što izvire iz tih nakošenih linija, iz oteklih gležnjeva i labavog, izvijenog vrata… Istina, umelo je to telo da se ispravi, umelo je ono to u raznim situacijama, u banci, na primer, ili u čekaonici kod lekara, a u toj čekaonici je bivala divna, čitala bi ženske časopise u stanju potpune mlitavosti, kao da nizašta ne haje, ama, kao da je na plaži – opruži noge, odmara se, uživa, a stopala joj klize po linoleumu. Devojačka stopala, lepa i mala.

Kod kuće, međutim, u njenom lisičjem brlogu, to telo bi se neretko izmenilo, sasvim neočekivano, kad ga zapljusne plima neobjašnjivog gneva, kad ga, najednom ga preplavivši, dotuče drhtaj tuge. Ta kolebanja između hladne ljubavi (kad podigne one kandže da me pomiluje po glavi, kad mi se osmehuje s kuhinjskog prozora) i zavisti prožete osećanjem krivice (dok s nekom čudnovatom okrutnošću zapaža promene na mom telu koje se razvija, i bori se sa mnom za očevu naklonost) – meni su lično bile najgore, tu bi me duboko pogodilo osećanje da sam izdana, jer činilo se kao da je ona, zapravo, neiskrena kad je dobra prema meni, a jednako neiskrena i kad se prepusti ogorčenosti. Te njene zavisti stidela sam se i uzmicala od nje kao što sam, inače, uzmicala od mnogo čega: od njenog pića, od njenog jela, od fleka od paradajz-sosa na njenim laktovima i odeći, od njenih ranojutarnjih odlazaka u kupatilo.

Jeste bilo nečeg nastranog u njenom ponašanju dok bi čistila kuću i kuvala. Kako je, recimo, držala metlu, kad je gledam iz profila, a ona metlu osloni na bujne grudi; ili kad krene da uvlači usne – ličila bi tad na gmizavca – dok nas grdi i udara nam ćuške. I kako se osećala na znoj, i kako su joj na crni luk zaudarali prsti dok mi ih je gurala u ždrelo. Jedi, jedi, jedi. Oči joj nisu bile tužne, već ćudljive, i jedno bi se uvek suzilo dok se drugo širom otvara; na donjem kapku imala je modricu koja će joj ostati doveka. Moj otac je nije tukao, i ja sam se pitala da ne povređuje to ona (možda) samu sebe.

Ponekad bih, kad je pogledam, osetila kao da posmatram samu sebe u njoj i da sam tek tad, kad se od nje odvojim ne kao neko od nekoga, nego kao neko od nečijeg nekoga, u stanju da podnesem prizemne prizore koje je ona uvek bila spremna da priušti tako drsko, bez trunke osećanja krivice, do dna duše nesvesna koliko tim slikama nedostaje svega u svetlu fantazmagoričnih ideja o majčinstvu i detinjstvu koje sam nakupila što iz knjigâ, što iz kuća druge dece. A opet, nisam mogla reći da bih želela neku drugačiju majku, nisam i ne mogu reći da nisam na nju neprestano mislila, na tu posvećenost, na predanost svrsi i smislu, na njenu tugu koja je meni, kao detetu, bila tajanstvena, ali u kojoj sad prepoznajem posledicu onoga što se desi kad se neko nađe u jednoj izmenjenoj verziji života, gde su mu snovi ućutkani, gde protok vremena i činjenica da si roditelj ne pobuđuju nikakav poriv za razmišljanjem, da misliš o nekome, već teraju čoveka da sve to pretvori u nešto, bilo šta, pa ih tako on pretvara prvo u izvor gorčine a, kako godine odmiču, u tugu. Tugu koja je izrasla u nešto tako opipljivo da bi, ispadne li iz tela moje majke, od nje ostao samo prah i ništa više.

Kad je ostarila, počela je da plače. Uvek je plakala, taj šljunak na njenim kapcima neprestano je drhturio. Često je odlazila u parkove gde su dovodili malu decu, i tamo bi dugo, dugo sedela na klupi i gledala u nebo. Tad već od one stare nje ne beše ostalo ništa, a jedini deo tela koji je uredno održavala bili su nokti. Mazala ih je tamnoplavim lakom.

„Haj mi skuvaj kafu“, kaže žena iz pošte.

Pravim joj kafu, donosim joj je na sto dok ona, duboko zamišljena, grebe noktom lutrijski listić. Čaša s jogurtom, već natrula banana i slike njenih unučića osmehuju mi se iz ustalasanog mora. I ona se osmehuje, menja se pomalo, poprima njeno obličje.

Majka, pomislim.

(S engleskog preveo: Vladimir D. Janković)

Nikolina Perić

„IZABRANIK“ TOMASA MANA (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.


“Mera grešnosti sporna je Bogu“

“Beati, quorum tecta sunt peccata.“
(Blaženi su oni, čiji se gresi ne znaju)


TOMAS MAN- DER ERWÄHLTE – IZABRANIK


Nezaboravna, i, da odmah napomenem u uvodu, sadržajno veoma teška knjiga meni omiljenog nemačkog pisca godinama je ležala na polici, nekako nepravedno zaboravljena i skrajnuta , zagubljena u dugačkom i gotovo neprohodnom lavirintu raznovrsne literature, čekajući uporno na svoj red. Pogodan trenutak za čitanje došao je pre otprilike godinu i po dana, kada sam joj skoro čitava četiri dana posvetila, u stanju potpune zapanjenosti i užasa, koji je sve više rastao i obuzimao me kako su se stranice romana otvarale jedna za drugom, i ispredala se neverovatna jeziva priča o strašnom, neshvatljivom i neprirodnom grehu, počinjenom u atmosferi razbuktalih strasti i potpune pomračenosti uma, jedne mračne, zlokobne noći zauvek uronjene u nepovratnu dubinu vekova, kada je s mesta zločina, kobnog poprišta drame i tačke gde se rađa causa efficiens, prvi pokretač koji je uslovio vrtoglavo odvijanje krvavog klupka stravičnih događaja, počela ta žalosna i zloglasna istorija jedne vladarske porodice, uprkos prirodi što je šaljući znake upozorenja, odjekivala bolnim i uznemirujućim kricima. Životvornoj prirodi, natura naturans, sveobuhvatnoj i zadivljujućoj, nesrećni iskušenici đavola, vođeni silama tame i sudbinom zanavek prokleti, rastrzali su utrobu na komade, uništavajući njene osnovne zakone.

A zakoni prirode se moraju poštovati i slediti. Nije to propisana norma, već nešto što se prećutno podrazumeva i očekuje. Priroda je uredila osnovna pravila odnosa između bića, radi normalnog funkcionisanja raznovrsnog živog sveta, oni su od Boga dati, i greh je narušavati ih, bilo to svesno ili nesvesno. Opet, za ateiste i agnostike (poput mene), Bog je sama priroda i nedokučivi univerzum oko nas, kosmološka vizija sveta, gde svaka posledica ima svoj uzrok, koji je opet istovremeno posledica nekog drugog uzroka, do onog inicijalnog eficijentnog uzroka, već prethodno spomenutog, samo u izdvojenom, negativnom smislu, posve različitom od osnovnog značenja. Vratimo se sada , kao čovečanstvo koje posmatra i zaključuje, njegovoj izvornoj konotaciji. To je ponovo Bog, priroda ili pak nešto drugo, zavisno kako ga posmatramo i interpretiramo u svetlu naših ličnih uverenja. Međutim, da krenemo redom…
Ova uzbudljiva i nesvakidašnja, grozna i surova, ali veličanstvena , i što me je posebno zapanjilo i zgrozilo i preokrenulo mi stomak, istinita povest koju nam pripoveda jedan sveštenik, Kliment Irac, ordinis divi benedicti, svetovnim imenom Morhold, koje naziva divljim i neznabožačkim (u skladu s nečistim željama koje opsedaju prečasnog Klimenta pod imenom Morholda, brižljivo zaklonjenim svetom odorom, i već se ovde vidi ubojita oštrica fine ironije koju Man provlači kroz čitav roman u vezi sa crkvom i njenim službenicima) počinje u trenutku kada glavni junak romana, ovenčan slavom, svečano ulazi kroz kapije Rima, večnog grada, la città eterna, grada neprolazne i nenadmašne slave, koja će se spominjati dok je sveta i veka. U prvim rečenicama ovog remek-dela svetske književnosti dolazi do izražaja tipičan Manov teško upleten jezik, bogat slikovitim i zvučnim metaforama, koje se nižu , posmatrajući vizuelno, pošto sam sinesteta, kao gusto poređani čvorovi, ili pak dok se osluškuje ritam i ton rečenice , poput tamnih, masivnih zvona od kovanog gvožđa. A zvona već na prvoj stranici dela neprekidnim brujanjem najavljuju dolazak Izabranika.

“ Bruje zvona, huje zvona supra urbem, iznad celoga grada, u zraku njegovome prepunom zvuka! Zvona, zvona, lelujaju se, ljuljaju, njišu i talasaju, klateći se o svojim gredama, u svojim zvonicima, stotinom se glasova glaseći, u metežu vavilonskome. I teško i brzo, i zvonko i muklo, i nema tu ni takta ni sazvučja, sva najednom zbore i u zbor svako svakome upada, pa i sama sebi: udare brenca i zabruje i ne daju vremena probuđenome metalu da se izbruji, no se već zanjihana vraćaju i bruje na suprotnom kraju, upadajući u vlastito brujanje, te dok još odjekuje : “In te, Domine, speravi“ , već odjekuje i “Beati, quorum tecta sunt peccata“, a u to se spliće zvonko cincilikanje sa manjih mesta, kao da sakristan udara u misno zvonce.


Sa visina zvoni i sa nizina, sa sedam presvetih mesta hodočašća i sa svih parohijskih crkava u sedam parohija pored dvaput povijenoga Tibra. Sa Aventina zvoni, sa Palatinskih svetinja i sa Svetog Jovana u Lateranu, zvoni više groba onoga koji drži ključeve, na Vatikanskom bregu, sa Santa Marije Mađore, u Forumu, u Domniki, u Kosmedinu i Trastevereu, sa Ara Čeli, svetoga Pavla iza bedema, svetoga Petra u verigama i sa doma Presvetoga krsta Jerusalimskog. Ali sa grobljanskih kapela, sa krovova bazilika i molionica po sokacima takođe zvoni. Ko da sva imena pomene i nazive nabroji? Kao što zazvuči kad vetar, kada čitava bura počne da protresa strune Eolove harfe i probudi se vasceli svet zvukova, i što je najudaljenije i što je najbliže, u žubornome svesazvučju, tako, no na tučani jezik prevedeno, biva sad u vazduhu što se prolama, pošto sve zvoni u slavu velikog svečanika i uzvišenoga ulaska.“


Čudesna je složena lepota Manovih rečenica i poruka koje se u njima skrivaju! Priznajem, da sam , ne znajući ništa o prošlosti i neverovatnom uzvišenju novoizabranog pape, koje se nikako drugačije ne može objasniti sem bezmernim Božanskim milosrđem, kojim Tvorac velikodušno obasipa svoje miljenike, darujući im neiscrpnu snagu za preobraženje i iskupljenje, barem tri do četiri puta čitala prvu stranicu, nastojeći da razjasnim mnoga zbunjujuća i umnogome protivrečna mesta. Naime, nije mi bilo razumljivo zašto svečana zvona bruje neskladno i zbrkano, presecajući jedno drugo, stotinom neuređenih, disharmoničnih zvukova, “u metežu vavilonskome“. Odavno znam da je vavilonska kula mesto nesklada, gde je Bog pomešao jezike kaznivši nezahvalno čovečanstvo zbog nesloge graditelja Vavilonske kule. Ali time mu je i učinio, istovremeno, veliku uslugu, jer se svet danas odlikuje brojnim raznovrsnim jezicima i šarolikim kulturama s posebnim specifičnostima i kulturnim spomenicima. No, bukvalno tumačenje ove fraze je već neka druga tema, koja se ne uklapa u krucijalni tok priče.


Vraćam se gore pomenutom metaforičnom značenju “meteža vavilonskog“ kao nesloge, nesaglasja ,mesta razdora i brojnih suprotstavljenosti, pomešanih zvukova zvona. Zar ne bi trebalo da zvona u čast dolaska najuzvišenijeg poglavara katoličkog sveta odzvanjaju silovitim, uzvišenim i skladnim, svečanim i dostojanstvenim zvukom, koji se sliveno i zvonko razleže s visina, kao najuznositija pesma neba i nebeskih sfera, što gromko odzvanja svesadržajnim kosmosom? Međutim, ne, ova je zvonjava nalik na buru što protresa harfu Eola, grčkog boga severnog vetra, i budi “vasceli svet zvukova“, a drevni antički helenski bog nije imao baš blagu narav, kada se razjari i raspomami, šalje nemilosrdne oluje i ledene vetrove što telo prožimaju sve do kostiju i ispunjavaju srce zebnjom. Stoga se postavlja pitanje: ko zapravo udara u zvona i proizvodi nesvakidašnju odu prispeću pape Gregorija u prestonicu katoličkog sveta, to zamršeno povesmo zvukova, tu neobjašnjivu lupu i tutnjavu, kao još jednu karakteristiku Manove jedva primetne ironije, kojom je protkana čitava ova priča? Priča o jednom papi, koji je zaista nekada živeo, i kome je Man, što je jedno od retkih razmimoilaženja realnosti i romana, podario znatno duži vek na stranicama svoje knjige nego što su mu Mojre dosudile u stvarnom životu.

Naime, kod Mana je dočekao devedeset godina, i bio upamćen kao mudar, dobrodušan i blagočestiv papa, mekog, toplog i sažaljivog srca. Papa koji je lako praštao grehe i nepočinstva, jer je i sam, ne sopstvenom voljom , već tužnom i okrutnom igrom sudbinskih niti, bio rođenjem obeležen i sav od greha sačinjen, i meso i kosti bili su mu potpuno satvoreni od greha. Od greha i krvavog zločina, koji čine samo oni “na najdubljem dnu pakla“.To duh ove komplikovane i strašne pripovesti udara u zvona.


Priči o neverovatnom usponu pape Gregorija , na koju ću se ponovo kasnije vratiti, prethodi jedna druga, započeta pre skoro šest decenija od trenutka njegovog stupanja na presto Svete Stolice, kada u zamku gospodara Grimalda, u području između Flandrije i Arteske (današnja Belgija, blizu granice s Francuskom, da tako odredim ovaj geografski prostor), na svet dolaze dva novorođenčeta, divne zlatne kose i bledog lica, Viligis i Sibila. Oni su vršnjaci, plemićka, gospodska deca, nežnih, mekanih ruku, predodređena za dug i srećan život, ispunjen uživanjem i radostima, joie de la cour, Žoadelakur , što na francuskom znači radost dvora. Nije potrebno ništa znati o njihovim roditeljima, sem da su izuzetno visokog roda i dostojanstva, pošto ih ne odgajaju oni, već, kako je to uobičajeno u svetu plemstva, vaspitači i guvernante, koji su takođe od otmenih pokoljenja. Kao najmlađi stanovnici zamka Belrapera, stalno maženi i zajedno podizani, sem kada je reč o poslovično muškim ili ženskim obavezama i zadacima koje svaki mladi gospodin i gospođica treba da nauče, prirodno su ovo dvoje upućeni jedno na drugo. A roditelji ove dece? Gde su ti kneževski parovi i da li su bitni u čitavoj istoriji? Izgleda da nisu, po svemu prethodno izrečenom i svim odlikama ceremonijala, pa ipak kao da njihovo odsustvo upućuje na sumorna predskazanja…


Vreme neumitno teče, časovnici se neprekidno tope i izlivaju i Viligis i Sibila, nerazdvojni, izrastaju u prelepu, zdravu decu od osam, a potom i od deset godina. Skoro svuda se drže zajedno, poput sasvim male dece koračaju držeći se za ruke, igraju se i slatko sanjare. A njihovi snovi su naivni, slatki i nevini, kao bezazlene maštarije živih , zemaljskih anđela. Sve deluje tako dražesno, izuzev nekih činjenica koje pobuđuju uznemirenost i potajna šaputanja, njih dvoje, neverovatno nalik jedno drugome, na čelu imaju belege u vidu mesečevog srpa, i jedinstvene, čudne, prodorne tamnoplave oči, što prouzrokuje sumnju da su posredi veštičja posla. Po dvoru se govori da su “rođeni iz smrti“ šta god to značilo. A njih dvoje samo žele da ostanu nežni i ljupki, i da poput anđela, nikada ne odrastu. Kamo sreće da zaista nisu odrasli, iako je to nemoguće!


Jedne turobne, tmurne noći, dok je sva priroda puna razdirućih jecaja i zastrašujućih zvukova, Viligis i Sibila, sada sedamnaestogodišnjaci, magnetnim sjajem svojih urokljivih očiju, privlače jedno drugo u vrtoglavoj pomami strasti i pomućenog uma, neposredno po smrti gospodara zamka. Dok leš kneza Grimalda leži na odru, nesahranjen, njih dvoje, protivno svim kodeksima i načelima pristojnosti, kao i obzirima prema pokojniku, čine stravičan greh u uzavrelom nemiru uskomešanih, prokletih duša, bestidno i pomamno se bacajući u postelju prožeti divljim strastima. Čitava priroda nastoji da pomogne ovim mladim nesrećnim besomučnicima, da ih opomene da su podlegli mračnim silama, upali u bezdan iz koga nema povratka, oglašavajući se strahovitim kricima opomene i beskrajne tuge. Man divno opisuje ovu groznu scenu, govoreći kako divlje životinje zavijaju u šumi i ćukovi žalno jauču na granama drveća, dok se ceo dvorac trese na uzdrhtalom tlu. Sve je uzalud, sile pakla su nadvladale.


Vraćam se osnovnom toku pripovedanja i nastojim da u ovom tekstu priču razvijem unazad, od trenutka ustoličenja pape Gregorija. Postavlja se pitanje kako je on dospeo do te veličanstvene titule. Ovo je magnovenje gde će Manova
parabola o neobičnoj i neverovatnoj sudbini pape Gregorija zadobiti momenat oneobičavanja, dakle, jednu fantastičnu dimenziju.


Nakon smrti neimenovanog, dostojnog pape u Rimu dolazi do podeljenosti prestola. U dvema različitim palatama stoluju dvojica ravnopravnih papa, Simahus i Eulalije, i kako je očekivano, međusobno se ne podnose. Tu se u najboljem vidu očituje Manov kritički odnos prema crkvi, pošto u usta ove dvojice velikodostojnika stavlja najbestijalnije uvrede koje se mogu zamisliti. Zapravo, Man nije kritikovao veru u Boga, već samu crkvu, što će se ubrzo videti. No, sudbina je da i oni relativno brzo nestanu iz zemaljskih okvira i presto ostaje upražnjen. Očekivano je da se brzo i neodložno izabere novi papa.


Rimski senator, Sekst Anicije Prob i njegov prijatelj kardinal -prezviter Liberije (čudnog li imena koje asocira na potpunu slobodu, nedostupnu crkvenom licu, i evo opet ironičnog diskursa) istovremeno su usnili jedan neobičan san, s malom razlikom, ili im se ukazala istovetna vizija. Man ovo mesto namerno ostavlja maglovitim i neodređenim. U oba prikaza oni su ugledali belo, nevino jagnje koje govori ljudskim glasom i krvari iz slabina (Agnus Dei-jagnje Božije) , obaveštavajući ih da im je izabran novi papa po imenu Gregorije i objašnjavajući im gde se nalazi i kako da dođu do njega. Međutim, dok se jagnjetova krv u snu senatora pretvara u ruže, koje su ovaploćenje čiste i nepoljuljane vere, u kardinalovom snu taj preobražaj izostaje, čime Man hoće da pokaže kako kardinala više zanimaju slava i položaj negoli sama vera, dok senator veruje potpuno i iskreno, što će se kasnije zaista obelodaniti pri pronalaženju pape Gregorija u krajnje neobičnom obličju (što je metafora njegovog (neželjenog) sunovrata u same ponore greha). Papa Gregorije se već sedamnaest godina nalazi u Normandiji, na jednoj steni duboko porinutoj u jezero, noge privezane za lanac, gde ga je, po njegovoj sopstvenoj želji zatočio jedan ribar, kod koga je, iznuren i slomljen udarcima nemilostive sudbine, zatražio prenoćište. Oblik u
kome nam se ukazuje je zbilja nesvakidašnji, jer se pod teretom strašnih grehova iz prošlosti, u brojnim lutanjima sunovratio na najniže dno morala, usled mnogobrojnih nesvesnih zlodela. Man njega predstavlja u vidu ništavne, minijaturne životinje, nalik mišu, jer ga je breme strašnih sagrešenja, dodato prokazanosti od same prirode i prokletstvu rođenja, unizilo na nivo najneznatnijeg bića. Forma u kojoj se on pojavljuje posle sedamnaestogodišnjeg iskupljenja svih užasa za koje je bio predodređen, predočava metaforičnu sliku njegovih mnogobrojnih grehova. Ipak, predodređen je od Boga da u potonjem životu bude ovenčan neprolaznom slavom. Naoko deluje da se ni ne može osloboditi, jer je vezan teškim lancem bez ključa koji je davno izgubljen. Međutim, njegov nekadašnji domaćin , ribar , pronalazi taj ključ u utrobi ribe, koju je ulovio da počasti goste, a to su upravo senator i kardinal-prezviter, koji su svratili da se raspitaju o papi. Ovde se Man koristi hrišćanskom simbolikom, riba, ichtios, služi da Isus nahrani gladne, kao izraz milosti, a i sama je riba, kao što znamo, simbol Isusa Hrista, dok ključ predstavlja oslobođenje i otvaranje nebeskih dveri za budućeg papu, jedan predstupanj pre nego što će mu uručiti stvarni ključ papinske moći. Et tibi davo claves regni coelorum. Rekla bih da prvi ključ simbolizuje oproštenje od grehova, pošto će papa u ovoj paraboli ubrzo potom poprimiti stvarno obličje (alegorija preobražaja), dok onaj stvarni ključ papinske moći uručen Gregoriju predstavlja njegovo uzvišenje do položaja nebeskog opunomoćenika na zemlji. Interesantno je da mu je jedina hrana tokom zatočeništva bila zemlja natopljena vodom, i tako Man pokazuje važnu ulogu zemlje, terra nostra, kao praroditeljke koja hrani svoje potomke. Ovde navodim važnu činjenicu da kardinal- prezviter Liberije, kako je nagovešteno samom vizijom, nije poverovao u Izabranika, videvši ga u animalnom obličju, dok Sekst Anicije Prob nije uzmakao pred iskušenjem, posedujući čvrstu i suštinsku veru u Boga, i ovo je način na koji Man nedvosmisleno iskazuje stav prema crkvi.


Liberije ne veruje čak ni kada Gregorije, u nedostojnom obličju, pokazuje svoju neospornu učenost. Koliko se pažnje u crkvi posvećuje formi, a ne samoj suštini, kao da posredno veli Tomas Man !


Pređašnji život pape Gregorija nije ni najmanje nalikovao njegovoj kasnijoj neizmernoj slavi. Kao što je pre rečeno, on je posve sačinjen od greha, i meso i kosti su mu sagrađeni materijom greha. Njegova majka je pre samog rođenja sina sanjala zmaja kako joj raskida utrobu u neizmernim bolovima, da bi odleteo i vratio se , kako bi se ponovo uvukao u njenu utrobu. Ova čudna i neobjašnjiva alegorija će se obistiniti na jedan začuđujući način, nakon što majka mora da se otarasi svog sina, jer su njihove sudbine unapred determinisane, ćudljivom igrom zvezda. Gregorije odrasta u jednoj seoskoj, ribarskoj porodici u Sent Danstenu (današnja Engleska, čini mi se) a lokalni sveštenik mu pruža izuzetno obrazovanje. On je čovek lišen imena, bez porekla i ikoga svoga na planeti Zemlji, čovek za koga nema mesta u svetu, čudno sazdan. Lokalni sveštenik mu daje svoje ime, Gregorije, ili Grigors po tamošnjem narečju. Veoma je lepe spoljašnjosti, izuzetne moći koncentracije u trenutku i s jednim specifičnim obeležjem. Kojim, neka ostane tajna. Pronicljiv je i oštrouman, veoma brzo uči i napreduje, najbolji je u svemu čega se prihvati. Međutim, jedan slučaj otkriće mu da je usvojeno dete, što ga isprva ražalosti, ali i ohrabruje, jer mu se čini da zaslužuje nešto više od zaparloženog života u učmalom ribarskom mestu. Obuzet je neizmernom željom za avanturama i čežnjom da pronađe svoje prave roditelje. Da li ih pronalazi ne zna se, ali zato će se, hrabro se otisnuvši u svet, upustiti u brojne avanture dostojne pravog mladog viteza i lutajući raznim zemljama, sresti svoju prvu , jedinu i istinsku ljubav i odbraniti njenu ugroženu čast. Međutim, u samoj pojavi te žene, znatno starije od njega, a ipak još mlade i poželjne, prekrasnog lica i blage, umilne naravi, ima nešto fatalno, kobno, a ipak ga privlači svom snagom lepote i opčinjavajuće pojave. Kasniji događaji, prouzrokovani vrtoglavom burom raspomamljenih strasti, koja lako daje plodove u nevreme, i nezadrživa brzina odigravanja događaja koja mu otkriva bezbrojne stravične tajne i užasne zločine, što se, pakosno se kezeći kroz usta đavola iz paklenog ognja, odmotavaju u jezivom i krvavom nizu, baciće budućeg Izabranika na samo dno neoprostivog i odvratnog greha što će usloviti da ga rimski poslanici zateknu u onom najnedostojnijem obličju, kako se šćućuren, skriva od lica sveta i beži od svakog šuma. Međutim, Bog, beskrajno dobar i beskrajno milostiv, pronaći će za njega, Gregorija, odbačeno i prokleto dete, za koje nema mesta među ljudskim rodom, mesto najuzvišenijeg Božjeg zastupnika, odakle će u svom dugom i mirnom životu, deliti pravdu Božiju na zemlji, pokazujući bezgraničnu dobrotu i plemenitost čak i prema najokorelijim grešnicima, jer je mali svačiji, makar i najokrutniji greh prema njegovom, koji mu je oprošten jedino zahvaljujući dugom i strpljivom pokajanju.


Izuzetna knjiga, pravo remek-delo literature, čiji sam sadržaj jedva izdržala, tema je zaista teška i mučna do ivice podnošljivosti. Ali, vredi je pročitati, i svima bih je preporučila, uprkos užasnom sadržaju. Na kraju, još bih ukazala na neka zanimljiva mesta gde pisac,opet s elegantnom ironijom, preispituje osobine svog glavnog junaka, već u neprikosnovenom položaju pape. Da li je Gregorije zaista, poput antičkih junaka iz drevne helenske mitologije, nesvesno počinio strašan greh ili ga je podsvesno bio svestan, pa ga to ipak nije omelo u nedoličnostima. Ili ga je tome vodila njegova neprirodna krv, ili je , pod dejstvom đavola, želeo da ga čini, uprkos svemu? Da li je, čak i kao papa, osećao tragove žudnje? Za čim, tačnije za kim? I naposletku, da li je sve u životu neka nemilostiva igra slučaja ili pak i tada postoji izbor, a neki ljudi odbijaju da ga načine, možda iz gordosti, a ne pod dejstvom zlokobnih sila. Da li je Gregorija gordost odvela na dno pakla, a neočekivana i postojana skromnost i skrušenost ga uzdigla na neslućene visine? Man ova pitanja ostavlja otvorenima, da o njima razmišljamo, ali mislim da znam šta je bio njegov odgovor. I smatram da ga je u ovoj knjizi izrekao nedvosmisleno, premda diskretno i između redova. A i moj je zaključak, koji sam stekla čitajući knjigu, prilično sličan.

ПОДИЗАЊЕ СПОМЕНИКА ЖИВОЈИНУ МИШИЋУ У МИОНИЦИ 1988.(Петар Драгишић)

О Првом светском рату се у време социјализма, не случајно, није причало много. Политика селективног историјског памћења није допуштала да сећање на политички неподобне тријумфе српске војске 1914-1918 засени и релативизује Револуцију и Народно-ослободилачку борбу 1941-1945. Извесни дисконтунуитет представљао је спектакл Жике Митровића „Марш на Дрину“ снимљен 1964. године, педесет година после Церске битке, као и обнова споменика на Текеришу, те исте 1964. године. Радило се, то знамо, о својеврсном тестаменту српског премијера Слободана Пенезића (о томе смо писали ОВДЕ), који је крајем те године и страдао у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали. После се наставило по старом. И то је трајало – док је трајало.

Осамдесете су донеле велике промене контекста. Пузајућа, али не и неприметна, декомунизација Србије, променила је и парадигме историјског памћења. Смицале су се и завесе са великих победа 1914. године. Представа Колубарска битка, тиражне књиге, текстови у штампи, у јавност су вратили народ и војводе. Повод за ренесансу сећања на Мишића и његово тактичко ремек-дело у позну јесен 1914. године било је обележавање 70 година пробоја Солунског фронта. За кратко време, те 1988. године подигнута су чак три споменика Живојину Мишићу –у Ваљеву и Београду (рад Дринке Радовановић), па затим у Мионици, Мишићевом завичају и месту на којем је он и преузео команду Прве армије. Отуда је споменик у Мионици носио и најснажнију симболику.

А почело је како је једино могло. Предлог за подизање споменика је, писало је фебруара 1987. године у НИН-у,  потекао је од Социјалистичког савеза радног народа. Скупштина општине Мионица прихватила је иницијативу ССРН-а, па формирала Одбор за подизање споменика. Ствари нису ишле глатко, с обзиром на оскудна средства мионичке општине. Она се зато за помоћ обратила грађанима, односно „поштоваоцима личности и дела војводе Живојина Мишића“, при чему су се посебно очекивали прилози људи из Мишићевог завичаја. Сличан позив упућен је и правним лицима, тј. „радним организацијама“ и „друштвено-политичким организацијама“.

Илустрована политика, 6. децембар 1988.

Проблем је био и кратак рок, с обзиром да се постављање споменика планирало за крај 1988. године. На конкурс се јавило више вајара, а Одбор је одлучио да се споменик излије у бронзи, на коњу, и то „у препознатљивом лику, да не би било забуне, као у сличним случајевима“.   

И започеле су уплате. НИН је писао о сељаку који је продао јуне, па половину новца приложио за израду споменика.[1] Грађани су, извештавала је Политика, сакупили око 135 милиона динара. Прилоге су давали и радници „на привременом раду у иностранству“. Помогла је и привреда. РТБ Бор је донирао бронзу за ливење споменика, Електроисток је извео инсталације на тргу у Мионици, а значајне суме приложили су Беобанка, Инвестбанка , Центропром, Фабрика каблова Светозарево…[2]

На крају је све урађено према плану. Споменик је био завршен у предвиђеном року и постављен у Мионици 1. децембра 1988. године. Из репортаже Илустроване политике сазнајемо детаље о сложеној операцији превоза споменика од Београда до Мионице. Ту налазимо и основне информације о самом споменику. Израдио га је Ото Лого, а у бронзи излила београдска уметничка ливница „Пластика“. Висок је преко шест метара и тежак скоро две тоне.

Предложено је да се споменик за камион фиксира ланцима, али се томе успротивио возач камиона, Милисав Гаџић из Мионице: „Зар Мишића да возимо везаног кроз Србију?!“ Сложише се и остали, па су ланци замењени „белим, свиленим ватрогасним конопцима“.

Транспорт је био технички захтевна ствар. Споменик је подигнут на платформу шлепера, који је до Мионице возио тек 30 на сат. Страховало се да споменик не падне с камиона, па се тражило креативно решење. Предложено је да се споменик за камион фиксира ланцима, али се томе успротивио возач камиона, Милисав Гаџић из Мионице: „Зар Мишића да возимо везаног кроз Србију?!“ Сложише се и остали, па су ланци замењени „белим, свиленим ватрогасним конопцима“.

Поворка се постројила. Напред плави стојадин Секретаријата унутрашњих послова Ваљево. За управљачем саобраћајац Драган Марковић. Позади возило београдске милиције.

И кренуло се. Ђуре Ђаковића, па Француска… Илустрована пише о аплаузима грађана на улицама Београда, са прозора приватних станова и државних зграда. Фоторепортер Илустроване овековечио је и тренутак проласка поворке поред споменика Кнезу Михајлу. „Импозантна слика, сусрет наше историје“, каже текстописац.

НИН, 22. фебруар 1987.

Затим Славија, па Немањина, Слободана Пенезића Крцуна (Савска данас), Булевар Војводе Мишића, Баново брдо, Ибарска, све до Љига и Мионице. Фоторепортер Илустроване политике је овековечио и групу деце која су код Љига посматрала поворку са Мишићевим спомеником.

Свечаност поводом откривања споменика одржана је 1. децембра. Према оцени репортера Илустроване политике, на тргу у Мионици окупило се више хиљада људи.[3] Споменик је открио генерал-пуковник Стеван Мирковић, начелник генералштаба Оружаних снага СФРЈ, а у делегацији политичара био је и председник Председништва СР Србије, Петар Грачанин. У свом говору Мирковић је, поред осталог, нагласио да су Подгорина и Колубара „дуго чекале да војвода Мишић заузме своје место на овом тргу“.[4] Није рекао због чега.


[1] „Народни војвода“, НИН, 22. фебруар 1987.

[2] „Споменик војводи Мишићу у Мионици“, Политика 1. децембар  1987.

[3] „И ви сте Срби. Од кога бежите?!“, Илустрована политика, 6. децембар 1988.

[4] „Непобедив је народ који је одлучан да се бори за своју слободу“, Политика, 2. децембар 1988.

СРПСКИ И ХРВАТСКИ КОНЦЕПТ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ УЈЕДИЊЕЊА (Горан Милорадовић)

Српски устанци 1804. и 1815. године подстакли су наде балканских народа за ослобођење од османске власти. Историчар Васа Богданов написао је да „од свих покрета на Славенском Југу у XIX ст.[олећу] изван Србије највише се ослањао на резултате српских устанака Илирски покрет.“[1] Подвиг побуњене раје су као пример наводиле тако различите личности као што су Светозар Милетић, Франо Супило и хрватски публициста Имбро Ткалац.[2] И Мирослав Крлежа је увиђао и признавао значај српских буна.[3] Међутим, та промена у средишту Балкана подстакла је надметање разних државотворних пројеката међу Јужним Словенима. Неке од тих тежњи су још у 19. веку биле реализоване као самосталне државе (Србија, Црна Гора, Бугарска), а неке су на тај статус претендовале (Хрватска, Српска Војводина).

С једне стране трајало је надметање Бугарске и Србије око престижа, територија и становништва. С друге стране јавила се тежња за надметањем Хрватске са Србијом и Црном Гором, из истих разлога. С треће стране међусобно су се надметале Србија и Црна Гора око улоге центра уједињења Срба и тога којa ће династија владати. Те две српске државе су делиле мотивацијску паролу „обнове Душановог царства“, али не и идеје Начертанија Илије Гарашанина.[4] Услед развоја догађаја на Балкану, како опажа Крлежа, неминовно је било да се у Хабсбуршкој монархији јави „појачана идиосинкразија спрам било какве самосталне српске политике пашалука, која се полако претвара у славјаносербски и илирски магнет већега стила.“[5] Поставши предводница обнове словенске државности на Балкану Србија је постала и мета оних које је то угрожавало.

Током 19. века формирале су се две конкурентске идеологије усмерене на стварање националних држава Срба и Хрвата на Балкану: српско Начертаније написано је 1844. године, док се идеологија Хрватског државног права постепено формирала током педесетих и шездесетих година 19. века.[6] У писани политички програм, верификован руком Анте Старчевића, правашка идеологија уобличена је 1894. године[7] – педесет година после Начертанија. Територијалне претензије та два концепта су се умногоме преклапале. У неизвесним околностима Првог светског рата порасла је могућност настанка заједничке државе Срба и Хрвата као компромисног решења и одбране од амбиција суседних држава. Оно је у датим околностима имало јасне предности, али је садржало и потенцијалне претње, услед постојања двеју супротстављених идеологија.

Илија Гарашанин

Конкурентски однос два политичка средишта су, поред осталог, показале и полемике српских и хрватских интелектуалаца и политичара.[8] Спор око језика покренуо је чланак Вука Караџића Срби сви и свуда, штампан 1849. године.[9] У том тексту он је изнео схватање да су сви штокавци Срби трију вера.[10] Караџић је Хрватима сматрао само чакавце, а кајкавце је сматрао Словенцима. Најистакнутији полемичари са хрватске стране били су илирци Богослав Шулек[11] и Анте Старчевић.[12] Иако није знао за постојање Начертанија, Старчевић је свој политички програм развио као његово директно оспоравање, побијајући тезе српских аутора изношене у штампи и поричући постојање српске нације и њеног имена. Вођа праваша се залагао да се језгро државног уједињења Јужних Словена (без Бугара) формира око Загреба као политичког и културног центра Велике Хрватске.[13] Према њему, „међу Мацедониом и Немачком, међу Дунајем и адриатичким морем“[14] живе само Хрвати трију вера. 

Донекле другачијим путем кретала се Народна странка бискупа Штросмајера. Праваш Еразмо Барчић је приметио да Штросмајерова активност на пољу културе „ствара један од увјета за окупљање балканских земаља око Хрватске.“[15] Али, културни процеси били су спорији од политичких збивања. Док су Хрвати били безнадежно потчињени Пешти и Бечу, Срби су грабили напред. Зато је пораз Србије у рату с Бугарском 1885. године у Загребу изазвао олакшање и радост. Бискуп Штросмајер је у писму канонику Фрањи Рачком тај догађај коментарисао речима: „Луди су Срби мислили, кад сатару помоћу вјечитих непријатеља Славјанства државну идеју хрватску, под којом братску заштиту нађоше и кроз стољећа је уживаху, и кад сатру добри бугарски народ, ето им готово Душаново царство! А сад Бог би дао да прогледају: морали би видјети, да гроб који другом копају, самима себи најпрво приправљају. Уопће та идеја ускрснућа Душанова царства луда је идеја и пука опсјена.“[16] Обе опозиционе хрватске политике, и Странке права и Народне странке, виделе су Хрватску као „Пијемонт“ уједињења на словенском југу, али су пут до реализације те улоге замишљале различито.

Средином 19. века српска изградња националне државе показала се успешнијом него хрватска: постојале су две аутономне српске кнежевине у саставу Османске царевине, а током револуције 1848/49. године накратко се појавила и Српска Војводина.[17] Међутим, главни проблем српско-хрватских односа налазио се нешто јужније. Када је на Берлинском конгресу 1878. године призната независност Србије и Црне Горе, Хабсбуршка монархија је добила право да окупира Босну и Херцеговину. Хрватски сабор је 28. септембра 1878. године тражио од Беча да обе покрајине припоји Хрватској. Томе се супротставила најпре Будимпешта, а потом и цар Франц Јозеф.[18] Тиме је обележена централна зона српско-хрватског спора, који се тада водио углавном путем штампе.

Праваш Еразмо Барчић је приметио да Штросмајерова активност на пољу културе „ствара један од увјета за окупљање балканских земаља око Хрватске.“ (…) Правашки лист Слобода писао је 1884. године „Да неодвисна, слободна и циелокупна Хрватска на темељу свога државног права буде точка около које би се имала прикупљати сва племена живућа између Балкана и Егеја…“

Правашки лист Слобода писао је 1884. године „Да неодвисна, слободна и циелокупна Хрватска на темељу свога државног права буде точка около које би се имала прикупљати сва племена живућа између Балкана и Егеја, је програм странке права, која својом главом признаје дичнога Антуна Старчевића, чијем несебичном патриотизму, обсежном знању и златној значајности сватко се мора клањати“.[19] С друге стране, загребачки лист Србобран и Српска самостална странка су као „Пијемонт“ српске нације видели Србију.[20] На прелазу векова политички односи Срба и Хрвата су се даље заоштравали. Један од кулминационих момената наступио је 1902. године, када се најпре у београдском Српском књижевном гласнику, а потом и у загребачком Србобрану, студент Николa Стојановић објавио чланак „Срби и Хрвати“.[21] У том тексту он пориче постојање хрватске нације, за Загреб каже да не може постати „Пијемонт“ и закључује да су Хрвати на путу да се претопе у српску нацију. Чланком се оспорава правашка идеологија и речима „до истраге наше или ваше“[22] најављује сукоб два државна пројекта. Тај текст је послужио као повод за вишедневни погром Срба у Загребу, који су предводили чланови Чисте странке права и који је заустављен увођењем преког суда 3. септембра 1902. године.[23]

            Улога коју је Београд себи наменио види се и по томе што је у Србији од 1911. до 1915. године излазио политички дневник речитог назива – Пијемонт.[24] Било је то време полета и ентузијазма. Коалиција балканских држава је у Првом балканском рату протерала Османску царевину из већине њених европских покрајина. Србија је увећала своју територију за 82%, а број становника за око 55%. Добила је заједничку границу са Црном Гором, која је увећала своју територију за 62% и дуплирала становништво. Нестао је коридор између Босне и Солуна успостављен на Берлинском конгресу 1878. године, а који је био елемент геостратешких планова Централних сила. Успеси Србије у Балканским ратовима подигли су њен углед, нарочито међу Словенима у Аустроугарској. На такав развој догађаја Двојна монархија је одговорила агресијом у лето 1914. године. После првих месеци успешног ратовања, српска влада је 7. децембра 1914. године донела Нишку декларацију, којом је прокламовала борбу „за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца“.[25]

            Међутим, у јесен 1914. године није се могло наслутити како ће изгледати Балкан после рата, ни где ће се простирати границе држава. Хрватски политички емигранти нису били спокојни у вези са политиком Србије према Јужним Словенима у Хабсбуршкој монархији. Пред полазак Франа Супила у Петроград Анте Трумбић му је 27. новембра 1914. године послао писмо у коме каже: „ако дођеш до закључка да они [тј. Срби и Руси] нису увјерени ни одлучни за нашу мисао, те ако се буде шарати да Србија добије Босну, макар и са комадом Далмације, ако не свом, а остало да се жртвује, онда ћемо морат да иступимо, те да најприје Русији и Србији кажемо да ми то нећемо и да ми, како нам се онемогућује стварање народног јединства, радит ћемо за ослобођење нашега народа у двијема групама, хрватској и српској, да ће Хрватска захваћати и Далмацију, ваљда цјеловиту, да неће ни сва Босна изостати из те скупине, да ће Србија добити један пенџер на Јадранском мору може бити и не у Далмацији. Ово би за нас била политика нужде које би се морали прихватити, аколи видимо да Русија и Србија немају великог смисла за словенство него да словенство схваћају уско у смислу православства.“[26] Био је то алтернативни спољнополитички програм, који се могао реализовати само – против Србије.

Анте Трумбић

Успешно ратовање српске војске током 1914. године повећало је предност Београда у односу на Загреб. Али, пораз и окупација Србије крајем 1915. године омогућили су Анти Трумбићу да три месеца касније у LʼEcho de Paris напише како „[н]ема више слободних Срба, а ни таквих Срба, Хрвата и Словенаца, које би тек требало ослободити.“[27] Изгледало је да је предност Београда у односу на Загреб анулирана. Према писању новинара и радикала Милана Ђорђевића, окупација Србије изазвала је радост у Југословенском одбору, а неки његови чланови су тим поводом приредили и весеље, верујући да је отворен пут њиховим комбинацијама. Франо Супило, наводно, није одолео да за Нову 1916. годину  дође у српско посланство у Лондону и радосно узвикне: „сад смо равни!“[28] У таквим околностима председник Југословенског одбора Анте Трумбић предао је марта 1916. године француској влади Накнадни мемоар, у коме тврди да „Хрватска са својим главним градом Загребом представља поглавито културно средиште Југословена Аустро-Угарске; она неодољиво привлачи све Хрвате, и оне, који живе ван Хрватске. Ево зашто је поглавити увјет уједињењу Југословена, да Хрватска уђе у Југословенску државу. Постане ли Хрватска срчиком југословенског окупљања, остале ће југословенске земље као неизбеживе посљедице тога, ступити у њезину колотечину.“[29] Међутим, за вођење „пијемонтске“ политике потребно је располагати војном силом, макар и минималном.

Према писању новинара и радикала Милана Ђорђевића, окупација Србије изазвала је радост у Југословенском одбору, а неки његови чланови су тим поводом приредили и весеље, верујући да је отворен пут њиховим комбинацијама. Франо Супило, наводно, није одолео да за Нову 1916. годину  дође у српско посланство у Лондону и радосно узвикне: „сад смо равни!“

Током Првог светског рата било је неколико покушаја формирања војних јединица које би биле под контролом Трумбића и Југословенског одбора. Идеја о стварању добровољачке „Јадранске легије“ од Далматинаца емиграната у Америци јавила се у Југословенском одбору већ 1915. године.[30] Резултати су били слаби – сакупило се више Чеха него Хрвата и Словенаца заједно.[31] Марта 1917. године, у присуству Стојана Протића, Југословенски одбор је донео одлуку да оснује своје добровољачке оружане снаге под називом „Југословенска легија“.[32] Али, на Крфској конференцији 15. јуна–20. јула 1917. године Никола Пашић је рекао да резултати рада на сакупљању добровољаца не одговарају трошковима и уложеном труду.[33] Члан Југословенског одбора Франко Поточњак писао је да су се Хрвати и Словенци заробљени у Русији већином груписали насупрот Срба и да има „Хрвата у вези са Супилом и агент-провокатера, дјејствујући код руске владе створити: заробљенички хрватски корпус и пропагирати идентично независну Хрватску са Словеначком.“[34] Пред полазак из Русије на Солунски фронт добровољачке ешалоне чинило је 13.066 људи: Срба – 12.313 (94,24%); Хрвата – 348 (2,66%); Словенаца 86 (0,66%); Чеха 121 (0,93%); Словака – 17 (0,13%); осталих – 181 (1,38%).[35] На страни Антанте и Србије хтели су да ратују углавном Срби.[36]

Други правац Трумбићеве политике ишао је за тим да се промени статус Југословенског одбора и да се, на неки начин, изједначи са статусом Српске владе, у чему је имао подршку србијанске опозиције.[37] Трумбић је септембра 1917. године писао Мићи Мичићу да је, позивајући се на Крфску декларацију, предложио Пашићу да у Америку пошаљу заједничку мисију српске владе и Југословенског одбора. Међутим, „Пашић је опазио да то не може бити, јер да је Србија држава а ми смо само приватни одбор и то у Аустрији с којом Америка није у рату. Ово недемократско схваћање није ми ишло и мислим да не може да вриједи за Америку.“[38] Трумбићево настојање било је у складу с његовим говором на Крфској конференцији, према коме је у његовој „концепцији јужнославенског интереса очуван доминантан положај Хрватске у сједињавању јужнославенских земаља из састава Аустро-Угарске са Србијом и Црном Гором у заједничку државу.“[39] Одатле логично следи да је „изградња Србије као стожерне нације на славенском југу постало […] темељно питање Југославенског одбора у Лондону.“[40] Пашићев чврст став према Југословенском одбору није омео Трумбића да јула 1918. године затражи помоћ Српске владе за формирање посебне јединице од заробљених Јужних Словена која би се борила на Западном фронту. Предлог није добио подршку ни Србије ни Антанте, па су француска и америчка влада добровољце и даље слале под српску команду.[41] Наредни Трумбићев покушај да промени ток догађаја одиграо се октобра 1918. године, када је Ники Гршковићу послао инструкције да издејствује окупацију хрватских и словеначких земаља америчким трупама, да би се спречио приступ италијанској и српској војсци.[42] Ни тај маневар није дао резултата. 

Из дана у дан високе амбиције о Хрватској као „срчики“ неке веће државе узмицале су пред новим чињеницама. Формирана је Краљевина СХС, са главним градом Београдом и владајућом династијом Карађорђевића. Осврћући се на тај период, Крлежа је 1935. године написао: „На хрватском хисторијском путу јавила се за посљедњих петнаест година нова конкуренција: појава самосталне, младе, побједоносне српске државности, која је на бази побједа 1912–1913–1914–1918 с јаким моралним увјерењем у своје побједничко, брегалничко и кајмакчаланско државно Право, дотјерала у рјешавању ових заплетених питања до потпуног апсурда.“[43] „Заплетена питања“ чини историја националне еманципације и изградње модерне државности Срба и Хрвата, а најважнија реч у наведеном одломку није „апсурд“ него – „конкуренција“.

(скраћена верзија чланка: „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења, у: Крај Великог рата: пут ка новој Европи, Београд 2020, 151–181.)

Шира верзија чланка овде


[1] V. Bogdanov, „Jugoslavija“, Enciklopedija Jugoslavije (EJ), 5, Jugos-Mak, Leksikografski zavod Federativne Narodne Republike Jugoslavije (LZ FNRJ), Zagreb 1962, 107.

[2] Исто.

[3] M. Krleža, „O stopedesetogodišnjici ustanka“, Eseji V, Zora, Zagreb 1966, 205–235.

[4] О Начертанију су писали: М. Вукићевић, „Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу 1944. год.“, Дело, XXXVIII, (1906), 321–336; Д. Страњаковић, „ʻНачертанијеʼ Илије Гарашанина“, Гласник Историјског друштва у Новом Саду,IV, 1931, 3; исти, Како је постало Гарашаниново „Начертаније“, Споменик, Том 91, бр. 70 (1939), 63–115;N. Stančić, „Problem ʻNačertanijaʼ Ilije Garašanina u našoj historiografiji“, Historijski zbornik, XXI–XXII, 1968–1969, 179–196; В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Народна књига, Београд 1982, 126–152; Мекензи, Дејвид, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Београд: Просвета, 1987, 60–83; Екмечић, Милорад, Стварање Југославије 1790–1918, 1, Београд: Просвета 1989, 460–484; Р. Љушић, Књига о Начертанију, Белетра, Београд 2004; P. Žurek, „Nova interpretacija geneze Načertanija: srbocentrizam Hotela Lambert i Hrvati“, Scrinia Slavonica, 6 (2006), 629–648; Vrkatić, Lazar, Pojam i biće srpske nacije, Novi Sad: Mediterran Publishing, USEE, 2009, 113–123; К. Никифоров, „Начертание“ Илии Гарашанина и внешняя политика Сербии: в 1842–1853 гг., Индрик, Москва 2015; Начертаније Илије Гарашанина: програм спољашње и националне политике Србије на концу 1844. године, (приредио Д. Батаковић), Мала библиотека/Ethos, Београд 2016; Антоњи Цетнарович, Тајна дипломатија Адама Јежија Чарториског на Балкану: Отел Ламбер и српска криза 1840–1844., Београд: Славистичко друштво Србије, 2017, и др.

[5] M. Krleža, „O stopedesetogodišnjici ustanka“, 227.

[6] Према: J. Turkalj, Pravaški pokret 1878.–1887., Hrvatski institut za povijest, Zagreb 2009, 9–10.

[7] О правашком програму видети: M. Gross, Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret, Golden marketing, Zagreb 2000, 780–783; S. Matković, Čista stranka prava 1895.–1903., Dom i svijet, Zagreb, 2001, 39–55.

[8] В. Новак, Вук и Хрвати, Научно дело, Београд 1967, 337–392; M. Gross, Izvorno pravaštvo, 53–60.

[9] В. С. Караџић, „Срби сви и свуда“, у: Црна Гора и Бока Которска, Просвета, Београд 1975, 111–134.

[10] Караџић је, обраћајући се ради дистрибуције другог издања Српског рјечника бискупу Штросмајеру (8. X 1951) и бану Јелачићу (3. XII 1951), писао о „народу нашем без разлике вјерозакона“. Они су му срдачно одговорили, радујући се због користи „нашем народу“ (Штросмајер 2. XI 1951, Јелачић 4. II 1952). Видети: В. С. Караџић, Преписка IX (1951–1952), Просвета, Београд 1995, 219–220, 262, 311–312, 449.

[11] Поред осталог, написао је и програм народног препорода међу Јужним Словенима: Šta naměravaju Iliri (1844); Naše pravice. Izbor zakonah, poveljah i spisah znamenitih za državno pravo kraljevine dalmatinsko-hrvatsko-slavonske od g. 1202–1868. (1868); Němačko-hrvatski rěčnik, I–II, 1860, и др. J. Šidak, Lj. Jonke, S. Horvatić, „Šulek, Bogoslav“, EJ, 8, Srbija–Ž, Jugoslavenski leksikografski zavod (JLZ), Zagreb 1971, 273–274.

[12] Видети: A. Starčević, Ime Serb, Slovi Karla Albrechta, Zagreb 1868; M. Starčević, Dr. Ante Starčević i Srbi, Matica Hrvatska, Zagreb 1936, 94–98; Ž. Holjevac, „Jezik i nacija u hrvatskim i srpskim nacionalnim ideologijama: Starčevićeva polemika iz 1852. godine“, Migracijske teme,15, 3, (1999), 296–297.

[13] L.V. Südland, [I. Pilar], Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja, Matica hrvatska, Zagreb 1943, 242, 294.

[14] A. Starčević, „Bi-li k slavstvu ili ka Hrvatstvu?“, Djela III, Odbor kluba Stranke prava, Zagreb 1894, 42. Видети и: Ф. Шишић, Југословенска мисао: историја идеје југословенског народног уједињења од 1790–1918, Балкански институт, Београд 1937, 123–126.

[15] M. Gross, „Osnovni problemi pravaške politike 1878–1887“, Historijski zbornik, god. XV, 1962, 85. Барчић је касније пришао Народној странци, а потом српско-хрватској коалицији.

[16] Навдено према: G. Grbešić, „Od ilirskoga pokreta i jugoslavenske ideje do neuralgičnih točaka u hrvatsko-srpskim odnosima u 20. stoljeću.“, Diacovensia, 21, (2013), 1, 93.

[17] О претензијама на Војводину: М. Радојевић, „Српско-хрватски спор око Војводине 1918–1941“, Историја 20. века, бр. 2, 1996, 39–73; Ч. Попов и Ј. Попов, Аутономија Војводине – српско питање, Кровови, Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци 2000; В. Крестић, „Великохрватске претензије на Војводину“, Зборник о Србима у Хрватској 11, (уредник В. Крестић) САНУ, Београд 2017, 7–28.

[18] R.W. Seton-Watson, The Southern Slav Question and the Habsburg Monarchy, Constable & Co. Ltd, London 1911,96–97; M. Gross, Povijest pravaške ideologije, Zagreb 1973, 209–210.

[19] Sloboda 9, 17.V 1884. Наведено према: M.Gross, Povijest pravaške ideologije… 225–226.

[20] M. Artuković, Ideologija srpsko-hrvatskih sporova (Srbobran 1884–1902), Naprijed, Zagreb, 1991, 251–253.

[21] Н. С[тојановић], „Срби и Хрвати“, Србобран, бр. 168–169, 22–23.VIII 1902; исти, Срби и Хрвати. Друго издање с поговором, Српска штампарија дра Светозара Милетића, Нови Сад 1902, 8.

[22] У питању је парафраза Његошевог стиха „до истраге турске али наше“. П. Петровић Његош, Горски вијанац, Просвета/Нолит/Завод за уџбенике, Београд 1981, 42.

[23] S. Matković, Čista stranka prava 1895.–1903., Hrvatski institut za povijest/Dom i svijet, Zagreb 2001, 141–160.

[24] Пијемонт – гласило организације Уједињење или смрт (Црна рука). Први директор листа био је Љубомир Јовановић Чупа (1877–1913). Кругови око српске владе полазили су од тога да су, на основу језика, Срби и Хрвати један народ, али су истицали и хрватску индивидуалност, док Пијемонт то углавном није радио. Према: М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, 110.

[25] „Izjava kr. srpske vlade u Nerodnoj Skupštini“, у: F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine SHS, 10.

[26] Цитирано према: Д. Јанковић, Србија и југословенско питање 1914–1915. године, ИСИ/НИП Експорт-прес, Београд 1973, 466–467. Курзиви Трумбићеви.

[27] Чланак А. Трумбића је објављен у LʼEcho de Paris, 20. марта 1916. Наведено према: М. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914–1918, Свесловенска књижара, Београд 1922, 36.

[28] М. Ђорђевић, н.д., 39.

[29] „Naknadni memoar Jugoslovenskog odbora predan francuskoj vladi.“, у: F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine SHS, 55.

[30] Видети: F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine SHS, 15–20, 46; А. Митровић, н.д., 508–509; I. Hrstić, „Položaj dobrovoljaca iz iseljeništva u srbijanskoj vojsci prema dokumentima iz ostavštine dr. Ante Trumbića (1914.–1918.)“, Društvena istraživanja, god. 21 (2012), br. 1 (115), 239–258.

[31] Н. Стојановић, Младост једног поколења (Успомене 1880–1920): Дневник од године 1914. до 1918., Историјски институт, Београд 2015, 180–181.

[33] М. Ђорђевић, н.д., 111.

[32] А. Митровић, Србија у Првом светском рату, СКЗ, Београд 1984, 508–509.

[34] F. Potočnjak, Iz emigracije II, M. Breyer, Zagreb 1919, 51.

[35] Југословенски добровољачки корпус у Русији: прилог историји добровољачког покрета (1914–1918), (редакција: И. Јовановић, С. Рајковић и В. Рибар), Војно дело, Београд 1954, 184. Добровољци са Запада нису могли суштински да промене ову слику, јер их је било знатно мање, а и они су махом били Срби.

[36] О разлозима неуспеха стварања национално мешовитих јединица видети: Jугословенски добровољци у Русиjи 1914–1918, (приредио Н. Поповић), Удружење добровољаца 1912–1918, Београд 1977; Армия без государства.От сербского к югославянскому добровольческому корпусу в России во время Первой мировой войны. Сборник  документов. Сборник документов, (приредили: Я.  Вишняков, А. Тимофеев, Г. Милорадович), МГИМО, Москва 2014; Г. Милорадовић, „Велики и мали. Деловање хрватске Странке права у Руској царевини до Октобарске револуције“, Србија и руска револуција 1917. Нове теме и изазови. Тематски зборник радова, Институт за новију историју Србије, Београд 2017, 313–346.

[37] М. Радојевић, „Демократска странка и југословенска идеја“, Историја 20. века, бр. 2,1995, 11.

[38] Народна библиотека Србије (НБС), Фонд млађих књижевних рукописа и архивалија (ФМКРА), П1318/8. Анте Трумбић из Париза Мићи Мичићу у Лондон, 12. IX 1917.

[39] G. Vlajčić, „Trumbićeva koncepcija južnoslavenskog interesa“, Naše teme, 3–4, 1990, Zagreb, 952.

[40] I. Pederin, „Stadler, Pilar i Jugoslavenski odbor u Londonu 1917/1918. (Prema spisima ministarstva c. k. kuće i vanjskih poslova u Beču)“, Croatica Christiana Periodica, 55 (2005), 164.

[41] М. Ђорђевић, н.д., 112–115. Опширније у: Г. Милорадовић, „Бројно стање српске војске на Солунском фронту 1916–1918. године и војно-политичка подршка руске империје Краљевини Србији“, зборник радова, Русија/СССР и државност Србије/Југославије, Историјски институт, Београд 2018, 229–236.

[42] А. Л. Шемякин, „Первая мировая война. Рождение Югославии“, Югославия в XX веке. Очерки политической истории, Индрик, Москва 2011, 202–203.

[43] M. Krleža, „Teze za jednu diskusiju iz godine 1935“, Deset Krvavih godina, Zora, Zagreb 1957, 567–568. Текст је први пут објављен у: Nova misao, 7, 1953, 3–81.

Vivat academia! Vivant professores! Неколико цртица о енглеској и америчкој академској сатири (Марија Летић)

Жанр академског или професорског романа на енглеском језику постоји још од 19. вијека. До половине 20. вијека то су били непретенциозни романи забавног карактера. Пажњу књижевне критике и интелектуалне јавности привући ће први сатирични професорски романи.  Њихови аутори, и сами универзитетски наставници, духовито су приказивали високо образовање новог доба. Тада су настали најпознатији романи академске сатире, или „кампус романи“, у којима се исмијавало наличје академског живота. Они су се појавили као реакција на реформе универзитета у Великој Британији и САД.

Будући да су најзначајнији писци овог жанра били и професори универзитета,  њихова слика универзитетског живота била је сасвим поуздана јер је била утемељена на личном искуству. Да би сличност са стварним лицима и догађајима била случајна, радња њихових романа увијек се догађала на фиктивним универзитетима који су неодољиво подсјећали на стварне. Родоначелником жанра академске сатире сматра се Кингсли Ејмис (Kingsley Amis, 1922-1995), познати енглески писац друге половине двадесетог вијека. Постао је славан због романа Срећни Џим (1954), можда најпопуларнијег кампус романа. Ејмисов примјер убрзо ће слиједити и његов млађи колега Малколм Бредбери (Malcolm Bradbury, 1932-2000), потоњи угледни историчар књижевности и професор универзитета, а затим и теоретичар књижевности и професор универзитета Дејвид Лоџ (David Lodge, 1935).

Истовремено је и амерички професорски роман попримио сатиричну димензију. Академску сатиру педесетих година пишу Мери Макарти (Mary McCarthy, 1912-1989) и Владимир Набоков (1899-1977), а потом и многи други амерички писци. Од њиховог времена, овај сатиричнин жанр је био веома популаран у САД, а у новије вријеме појављују се нови хибридни жанрови, као што је академски комични хорор Џејмса Хајнса (James Hynes, 1955), такође универзитетског професора. Занимљив је и наслов његове збирке приповједака Објави или пропадни: Три приче страве и избора у звање и (Publish or Perish: Three Tales of Tenure and Terror, 1997).

Како је све почело?

Енглеска и америчка реформа универзитета убрзано се одвија у двадесетом вијеку, нарочито послије Другог свјетског рата. Америчка је почела нешто раније, у првим деценијама двадесетог вијека. Американци су од давнина образовање сматрали изузетно важним сегментом развоја друштва. Први досељеници, енглески пуританци,  још у 17. вијеку уочавали су  значај образовања јер су вјеровали да је неук ум био ђавоље пребивалиште, па је чувени Харвард, прва високошколска установа у Америци, основан давне 1636. године. Број универзитета се постепено повећавао освајањем запада, а када су исток и запад повезани жељезницом, оснивани су нови универзитети и колеџи широм САД. Већ тридесетих година прошлог вијека, са популарношћу психологије, кренуло се на стручно профилисање будућих кадрова, па су нови студенти имали све мање општег знања, а универзитети и колеџи су постајали нека врста занатских високих школа. Половином прошлог вијека хуманистичке науке су се још увијек изучавале на великом броју колеџа и један такав је описала Мери Макарти у роману Академов гај (The Groves of Academe, 1952).

Мери Макарти (Wikipedia)

У поглављу романа под називом „Древна прошлост“ (“Ancient History”) Мери Макарти сликовито описује тадашње колеџе и универзитете, студенте и професоре. Колеџи попут фиктивног Џослина (Jocelyn College) из њеног романа оснивани су тридесетих година двадесетог вијека, а њихова сврха је била да помире екстреме „од модерног плеса до радничког покрета, или од Томе Аквинског до Дјуиевог децималног система“. Упркос овој амбициозној идеји, студенти се нису усавршавали ни у чему: од њих се очекивало да буду слободни, спонтани и да укључују студенте оба пола. Студенти су радили психо-тестове, вађена им је крв, мјерена лобања не би ли се открили њихови потенцијали. Курсеви су се кројили према индивидуалним потребама студената. Тако су колеџи постајали нека врста лабораторија, а студенти заморци. Експеримент није успио, а кривци су, уобичајено, били други. Колеџи су неуспјех њиховог експеримента приписивали ранијем образовању студената, средњој и основној школи. Чињеница је, каже Макартијева, да су студенти са тих колеџа били несамостални и слиједили су ауторитарну шему споља, и због тога су били лоши у струци, али савршени за политику и манипулацију.

С ове стране Атлантика реформа је започела пред крај  Другог свјетског рата, када је Велика Британија била у великој кризи. Незапосленост је  расла, а млади људи су се враћали из рата, исцрпљени и озлојеђени. Истовремено су прирастале и млађе генерације које нису знале куда даље. Због тога је влада Винстона Черчила у Закону о образовању (Act on Education) из 1944. године предвидјела оснивање што већег броја универзитета и колеџа широм Велике Британије. Незапослену омладину ваљало је склонити са улица, а студирање је требало да одгоди проблем запослења на неколике године. Међутим, убрзо се увидјело да то није било најсрећније рјешење. Нови универзитети су  настајали у некадашњим индустријским градовима, у бившим фабрикама од препознатљиве британске црвене цигле па су зато и добили име „универзитети од црвене цигле“ (“red-brick universities”). Тај надимак ће убрзо попримити пејоративно значење и неће се односити само на зграде и насеља у којима су ницали нови храмови науке. Како су се факултети формирали веома брзо, истим темпом произвођен је и наставни кадар. Ту се појавио први озбиљан проблем: нови наставни кадар није дорастао задацима, па ни настава на младим универзитетима није ишла у најбољем смјеру. Други проблем били су незаинтересовани и збуњени студенти. Некадашњи академски елитизам замијењен је масовношћу и знатно сниженим критеријумима. Комбинација незрелих и неспремних професора и демотивисаних и незаинтересованих  студената производила је низ необичних и комичних ситуација које су убрзо уочили и енглески романописци, и сами запослени на таквим и сличним универзитетима, претакали су сопствено универзитетско искуство у романескну фикцију. Као у свакој сатири, мане система, и мане протагониста посебно су освјетљаване. Тако су настајали незаборавни антијунаци, попут Џима Диксона (Jim Dixon, Lucky Jim) и Хенрија Мулкахија (Henry Mulcahy, The Groves of Academe).

Срећни Џим, како му завидим!

Сомерсет Мом (Wikipedia)

Када је 1949. године Кингсли Ејмис, тада лектор за енглески језик на Универзитету у Свонзију (University of Swansea), отишао у посјету свом пријатељу Филипу Ларкин (Philip Larkin, 1922-1985), тада запосленом у библиотеци Универзитета у Лестеруs, видио је несвакидашњи призор.  Једног суботњег јутра Ларкин је морао да оде до колеџа и Ејмис му је правио друштво. Застали су да попију кафу у универзитетској зборници и Ејмис се осврнуо око себе неколико пута и рекао: ‘Господе, неко мора нешто учинити с овим. Није да је грозно – добро, јесте малчице; то је нешто необично и наизглед развијено, један потпуни облик постојања у који не може продријети нико споља, попут СС дивизија 1940, рекао бих. Направићу нешто од овога’.“ И направио је. Овај тренутак се обично наводи као тренутак рађања идеје о будућем академском роману Срећни Џим, али Кингсли Ејмис је и раније размишљао о сатиричној академској прози, па ће 1954. године објавити поменути роман, који се сматра првим енглеским романом академске сатире или „кампус романом“. Ејмис је уочио готово егзистенцијалистичку затвореност универзитетског свијета, који је, изгледа, био сам себи сврха. У тај свијет смјестио је свог главног јунака, Џима Диксона, будућег асистента на катедри за општу историју средњег вијека, припадника нове класе „пролетеријата са бијелим оковратником“, како је говорио познати енглески писац Сомерсет Мом (W. Sommerset Maugham, 1874-1965).  Џим Диксон је био повратник из рата, осредњи студент, али је добио посао умјесто сјајног студента с Оксфорда, који је према Диксоновим ријечима „нашироко тупио о теорији рецепције“. Они који су Џима одабрали, нису ништа бољи од њега. Његов ментор професор Велч, представља типичног, неталентованог професора малограђанина, чији је интелектуални рјечник препун поштапалица и излизаних флоскула. Колегиница Маргарет Пил, са којом Џим започиње једну динамичну везу, неуротична је и нестабилна особа, која је покушала самоубиство након раскида са бившим колегом. У настави и односу према студентима Џим је био очекивано лош: долазио је неприпремљен на наставу, удварао се студенткињама и није знао да одговори на питања студената. Као што видимо, Џим се формално уклопио у такав академски миље веома лако, али ту није био срећан. Да би се млади колега Џим Диксон „окалио у академском свијету”, наложено му је да одржи предавање на тему „Срећна Енглеска“. Будући да је дошао на свечаност сасвим пијан, предавање је било потпуни фијаско, а уједно је и означило крај Џимове академске каријере. Међутим, у његовом животу, захваљујући низу срећних околности, оно је означило потпуни преокрет ка срећном завршетку. Богати покровитељ универзитета, ујак његове тадашње дјевојке, био је гост на свечаности и тврдио је да се никад у животу није тако исмијао и добро забавио, па је Џиму понудио савршен посао у складу са његовим компетенцијама: „Нешто попут личног секретара. Нема много кореспонденције, додуше. Млада колегиница уради већи дио посла. Углавном, ићи ћеш на састанке на које ја не могу.“ Тако је веселим кораком Џим напустио универзитет, а они који су остали, можда у себи понављају стихове једне старе народне пјесме, која се налази на почетку романа: „Срећни Џим, како му завидим, Срећни Џим, како му завидим.“

Будућност универзитета

Упркос хумору, сатирични кампус романи остављају горак укус у устима управо због тога што реалистично и убједљиво показују хаос универзитетске транзиције која још увијек траје. Готово да нема чланка или студије о академској сатири у којем се не помиње чувени одломак из приказа овог романа, објављеног 1955. у Божићном издању Сандеј Тајмса (Sunday Times). Сомерсет Мом је у приказу истакао да је  господин Ејмис веома талентован и да је роман одличан, али да је тема забрињавајућа. Забринула га је будућност високог образовања коју ће кројити нови кадар. Описао их је на сљедећи начин:

„Они не иду на факултете да би постали културнији, него да би добили посао, а када га добију, забрљају. Немају манира, и жалосно је како су неспособни да се носе са било којoм друштвенoм неприликом. Њихова идеја славља јесте да оду у паб и попију шест кригли пива. Они су окрутни, злонамјерни, и завидни. Они ће писати анонимна писма како би малтретирали колегу додипломца и прислушкиваће телефонске разговоре који их се не тичу. Доброчинство, љубазност и великодушност су особине које они презиру. Они су олош. Они ће убрзо отићи са универзитета. Неки ће, без сумње, а можда и са олакшањем, потонути назад, у скромну класу из које су потекли; неки ће се одати пићу, неки криминалу и завршиће у затвору. Други ће постати директори школа и обликоваће младе, или ће постати новинари па ће обликовати јавно мњење. Неколицина ће стићи и до парламента,  постаће министри и владаће земљом. Сматрам се срећним што то нећу доживјети.“

И заиста, Сомерсет Мом то није доживио, а питање сврхе универзитета данас је актуелније него икад. Можемо се запитати шта би рекао да је живио у наше вријеме у којем су ове дјечије универзитетске болести постале акутне,  а можда и хроничне. И Кингсли Ејмис је својевремено упозоравао да ће „више значити горе“, а данас засигурно имамо „више“. У доба застрашујуће површности и квантификације, која се огледа у огромном броју високошколских установа и у још већем броју објављених публикација широм свијета, можда је прави тренутак да се присјетимо енглеске и америчке академске сатире и размислимо о неизвјесној будућности високог образовања.


Литература:

  1. Amis, Kingsley, Lucky Jim, Penguin Classics,  2000.
  2. https://www.britannica.com/topic/education/Education-Act-of-1944
  3. Leader, Zachary, The Life of Kingsley Amis, Pantheon Books, New York, 2006.
  4. McCarthy, Mary, The Groves of Academe, A Harvest Book, Harcourt Brace & Company, 1980.
  5. Rossen, Janice, The University in Modern Fiction:  When Power is Academic, Palgrave Macmillan UK, 1993.
  6. Womack, Kenneth, Postwar Academic Fiction_ Satire, Ethics, Community,Palgrave Macmillan, 2002.
  7. The Sunday Times, 25 December 1954.

Featured image: Lady Margaret Hall, Oxford (Wikipedia, CC BY-SA 3.0)

Марија Летић је рођена у Билећи 2. 4. 1976. године. Студије енглеског језика и књижевности и италијанског језика завршила је на Филозофском факултету у Никшићу 1999. године. Магистарски рад Сумрак свијести: трагање за идентитетом у романима Вирџиније Вулф  одбранила је на Филозофском факултету у Бањалуци, 2006. године, а докторску дисертацију Англосаксонска култура у дјелима Борислава Пекића одбранила је на Филолошком факултету у Бањалуци 2012. године. На Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву ради од 2000. године на студијском програму за англистику. У звању је ванредног професора. Била је предавач по позиву на универзитетима у Поатјеу, Хаену и Прагу. Удата је и мајка је двоје дјеце. Живи и ради у Палама.
Марија Летић

ШТА СУ КОМЕ ЛАТИНОАМЕРИЧКИ ЛЕВИЧАРИ И ДЕСНИЧАРИ? (Рајко Петровић)

Победа Инасија Луле да Силве над Жаиром Болсонаром у другом кругу председничких избора у Бразилу одјекнула је у светској, али и домаћој српској јавности, помало изненађујуће с обзиром на чињеницу да, бар када су у питању политичка збивања, иста није претерано загледана у латиноамеричко двориште. Бавећи се већ годинама хиспанским и латиноамеричким студијама приметио сам да у нашем народу постоји много више симпатија за латиноамеричке левичаре неголи за десничаре. Та класична подела унутар политичког живота латиноамеричких земаља присутна је још увек, упркос томе што западна цивилизација уопште већ дуже време пролази кроз своју постидеолошку фазу. Србима су левичари у Латинској Америци привлачни због свог традиционалног антиамеричког и антиимперијалистичког става уопште, као герилци, односно људи који су чак и оружјем спремни да бране своје идеје и да за њих дају своје животе, те као суверенисти и родољуби који се боре за пуну самосталност својих земаља.

Жаир Болсонаро (Wikipedia, CC BY 2.0)

Са друге стране, неретко су у нашој јавности латиноамерички десничари проказани као сурови диктатори, прогонитељи комуниста или чак јатаци одбеглих нациста. Че Гевара, Кастро и Чавез много више асоцирају просечног Србина на Латинску Америку неголи Пиноче, Стреснер или Перон. Када кажем просечног Србина, мислим на човека релативно патриотски и верски настројеног и барем формално окренутог ка поштовању традиције и породичних вредности. Политичке идеологије свугде еволуирају у складу са датим околностима и потребама, па је тако и са латиноамеричким поднебљем. Значење левице и деснице тамо данас има нешто другачију димензију у односу на значење од пре 20, а посебно пре 50 или више година. Данашњи латиноамерички левичари нису револуционари, људи са пушкама у рукама који су спремни да се бране од америчке инвазије попут оне у Заливу свиња на Куби или од ЦИА-иних агената који су током операције ,,Кондор“ деценијама вршљали од Боготе на северу до Сантијага де Чилеа на југу. Нису то више ни људи у радничким оделима или урођеничким костимима, већ сасвим углађени, што би се рекло краватирани људи који више не желе да руше капитализам, већ да га модификују, да му, како се често каже, дају људски лик. Хумани социјализам 21. века одавно је заменио марксистичко-лењинистичку апологију.

Ако бисмо једног просечног Србина питали да ли му је ближи кандидат који пропагира паролу „Бог, отаџбина, породица“, који се противи ЛГБТ идеологији, који је био војни официр и који подржава Доналда Трампа и он њега или кандидат који се бори за људска и мањинска права, за ЛГБТ идеје и који је уочи другог круга председничких избора у Француској пожелео срећу Емануелу Макрону, уверен сам да би одговор био – овог првог. Тај први је Жаир Болсонаро, бразилски десничар у домаћим медијима често спомињан због контроверзних изјава и ставова, којих свакако има, али ретко у светлу човека који се труди да очува традиционални и хришћански лик највеће римокатоличке земље света. Са друге стране, Лула је увек фаворизован као страдалник, борац за људска права и синдикалиста.

Лула да Силва (Wikipedia, CC BY 3.0 br)

Суштина целе приче јесте у томе да се латиноамеричка левица, дакле не само у Бразилу, полако, али сигурно трансформише у лево-либералну политичку платформу у којој доминирају теме права расних и етничких мањина, еколошка питања и родна идеологије. Латиноамерички левичари постали су они салонског, односно кабинетског типа, упуштени у расправе о томе како капитализам поправити, а не како се борити против истог. Кастро, Че Гевара, Чавез, Мухика и други револуционари данас су само ништа више од успомене и инспирације за вођење далеко лакших борби од оних које су они сами водили. Десничари су и даље наклоњени САД и спремни су да дозволе спровођење њених интереса у својим земљама, али су окренути много више републиканцима неголи демократама, дакле америчким конзервативцима, а не левим либералима. У њима, ипак, данас има пуно више жара, политичке емоције и жеље да се очувају неки од здравих темеља хришћанске и западне цивилизације. Да у Бразилу има Срба колико и у САД, уверен сам да бисмо уочи тамошњих избора слушали извештаје о српским заједницама које подржавају ,,тропског Трампа“, како често називају Болсонара, а не Лулу. Посебно ако томе додамо чињеницу да Болсонаро није увео санкције Русији, штавише, да је са њом појачао економску и сваку другу сарадњу чак и у време изазовне украјинске кризе.

Рајко Петровић је научни сарадник Института за европске студије

КАМЕН КОЈИ ОДБАЦИШЕ ЗИДАРИ (ИКОНЕ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА)

Рођен сам у Чачку 1976. године, завршио сам Академију за уметност и конзервацију СПЦ у Београду. Излагао сам дванаест пута самостално и тридесетак пута колективно у земљи и иностранству. Иконописом се бавим од 2002.године. Радови које излажем настајали су од 2012. године до данас.
То су радови из три циклуса Објављење, Тотем и Васкрс и Боја Бога, а сва три циклуса заправо чине један циклус под називом Место Објављена што би био и назив изложбе.
Кроз сликање ова три циклуса, бавио сам се питањем канона. Шта је канон и шта би канон могао бити? Интересовао ме и однос иконописа и савремене уметности и где су тачке сусрета?
Шта је то пут Иконописаца у савременом свету и на који начин треба приступити решавању сликарских проблема?
Дакле, ако хришћанство није од овога света по Христовим речима, то значи да оно као „Објављење“ долази у свет и врши интервенције-преображај унутар човека, форми културе и уметности.
Према томе иконописац би требао да налази одређене елементе из савремене културе који су пре свега утицали на њега и развој његовог пута да дође до Цркве и Иконописа. Требало би да помоћу тих елемената изгради симбол – икону која ће те елементе да врати у Богослужбени поредак – управо оно за шта је уметност била назначена својим постањем, а то је да служи култу и да гради култ.
Улажењем у отворен дијалог са савременом уметношћу и налажењем блиског, ако не истог језика, стварају се нове форме које се у суштини по садржају не разликују, али се по форми разликују од, на пример, форми из ренесансе Палеолога, исто као што се разликују, на пример, Комнинска Икона од иконописа из Цркве Часног Крста у манастиру Острог.
Мислим да се на овакав начин сликања Икона успоставља прекинути континуитет са традицијом у 17. веку, а не копирањем средњевековних предложака, који су наравно потребни да би се пре свега сачувао од заборава одређени тип Иконе, а и да се млади иконописци уче занатској вештини.
Копирање је, између осталог, спољни пут, јер иконописац подражава поступак сликања старог мајстора, а не говори својим језиком и због тога, такав приступ није уметност већ само занатска вештина. Потребан је жив однос са савременом културом кроз иконописање.Таква уметност је потребна Цркви као одређена врста платформе у дијалогу са светом и као слика онога што Црква нуди свету. Где је јака уметност ту је јака вера, а без вере нема Цркве.

БОЈЕ БОГА У УМЕТНОСТИ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА

Сликар и иконописац Мијалко Ђунисијевић каже да своје радове конципира и израђује полазећи од пронађених и одбачених предмета, а да је прву икону урадио тако што је пронашао даску коју је избацила река и помислио: „Овде би требало да насликам икону“. Као што преображава одбачено и непотребно и претвара га у нешто сушто, а не утилитарно потребно, Ђунисијевић тако преображава и наслеђе савремене уметности, у првом реду апстрактног експресионизма и поп арта, њихове већ примећене религијске аспекте преображавајући у иконичне.

Он не само да није равнодушан према нашем свету непотребном и одбаченом као материјалом од ког и неретко полазећи од ког слика своје радове, него их слика одбаченим четкицама, који бих се често постидели и основношколци. Али он слика перфектно, као да својом стваралачком и молитвеном снагом превазилази ограничења алата и преображава га у нешто више, наслућујући исход свега створеног у васкрсном акту, који ће, можда, како имплицира оваква његова пракса, обухватити не само оно природно, него и оно од човека као иконе Божије створено, као једнако вредно, у пуном смислу оправдавајући људско стваралаштво.

Исто тако, Ђунисијевић не одбацује никога и обраћа се човеку свог времена као човек свог времена, али наглашава да смо сви исто пред Господом и судом његовим, без обзира на наш положај у овом свету, па и у црквеној јерархији, исповедајући да у Цркви заиста нема Грка и Јеврејина и да ће у овом свету понижени наследити Царство небеско. А то као да је превише тврда беседа за наше данашње уши, жељне самооправдавања које би да искупи неодговорност и млакост и склоне уљуљкујућим идеологијама којима често желе да потчине и реч Божију.

Због несклоности копизму и неспорне аутентичности, Ђунисијевића би чак и многи од оних који га цене радије (у безболније, мање обавезујуће) назвали сликарем него иконописцем, али ако је неко код нас иконописац то је, сматрам, Ђунисијевић. Он снажно осећа светост и божанско присуство и тражи начине да га што тачније и прецизније изрази кроз своје стваралаштво, не заклањајући се иза било каквих ауторитета, пракси, традиција. Он све то не одбацује, али је превише одговоран према искуству и доживљају божанске стварности, да би је сабијао у репродуктивне матрице или било какве конструкте. И то, да се, разумемо, не индивидуалистичком и произвољном схватању духовног искуства, него заиста саборном, црквеном, евхаристијском, разумевајући разликовање легиона и саборности – о ком пише на пример Вјачеслав Иванов – при чему саборност у потпуности очувава и афирмише непоновљиву јединственост и апсолутну појединачност људске личности, не остављајући нам простора за јефтине изговоре.

Ђунисијевићеви радови су иконописно утемељени јер су изразитио богословски утемељени и он има смелости да налази нова и до сада невиђена решења да изрази одређене свештене истине. У представи Уласка у Јерусалим, на пример Месију не дочекују само грађани него и смрт, а слика је композицијски врло вешто сливена са представом Распећа, које сваки елемент доводи у целину, која као таква по себи, мада не презентно, добија обрисе аутентичне представе Васкрсења. Жртвовање Исаково се на изузетан начин, у две независне представе на истом паноу, обједињене невероватно пронађеном црвеном бојом (бојом Бога, како каже овај сликар, алудирајући на њену способност да убедљиво представи божанску енергију као присуство и делатност Божију у свету), богословски снажно повезује са жртвом Христовом, осмишљавајући, и то непосредно и доживљајно, смисао сваке жртве и сваког жртвовања.

Ђунисијевић не крије и снажно на својим иконама представља слике зла и палости, али и снагу Божију која их кида, раскида, разбија у парампарчад. Где нема те снаге, као и за оне који је се одричу, постоји само смрт и зло, али где год се она појави смрт и зло беже, као пред огњем. Нема ту баналног идеологизованог тријумфализма, него истинског духовног искуства, које делује изнутра, наизглед тихо и неприметно, али заправо неумољиво, жестоко, пламено, ужасавајуће за све оно што је трулеж у нама, а толико тога је у нама.

Уметност Мијалка Ђинисијевића припада оном најређем, које ствара једну културу, преображавајући затечено у светлости дубоког духовног искуства, сведочећи шта би култура заправо требало да буде – не решетка и не застор пред невидљивим, не седатив, већ позив, призив, прозор и дах ка оностраном, не као његовој пукој опсервацији него као искуству и доживљају, сведочење његове непролазне реалности у пролазности материја и форми, без којих уметност не може. Ђунисијевић спада у оне аристократе уметности, који су неспорни мајстори стила, технике и форме, али који их не идолатризују, увек спремни да их одбаце пред снагом божанске реалности, а ако не да их одбаце, оно свакако да јој их не претпоставе, под било којим изговором, па макар и оним традицијом освештаним.

Не постоји у нашој уметности нико као Мијалко Ђунисијевић, и за нас је, и за као уметнике и љубитеље уметности али и удове тела Христовог, боље да то што пре схватимо, да не бисмо губили време. кад нам је Господ већ, преко наших ближњих сада и овде, понудио толике дарове. Јер време се ближи.

Владимир Коларић (текст је преузет са портала теологија.нет)

Мијалко Ђунисављевић

У СВЕТЛИ ДАН (ИЗБОР ИЗ НОВИЈЕ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ У ИЗБОРУ И ПРЕВОДУ ВЛАДИМИРА КОЛАРИЋА)

У издавачкој кући Пресинг недавно је објављена збирка новије руске поезије у избору и преводу Владимира Коларића. Избор који је Коларић направио утолико је интересантнији што представља поезију Руса који нису то и етничким пореклом. Овде преносимо неке од њих.
РИФАТ ГУМЕРОВ


Аутопортрет бр. 1

Падала киша у јесење вече.
Падала, падала, а стајао ја.
А киша падала, чинило се вечно.
Раштимована, попут клавира...

Бринући се за своју судбу -
Птице на југу траже спас...
А на стубу, а на том стубу,
Врана се врти, ко ветроказ...


Аутопортрет бр. 2

Одевен немарно. И необријан.
Ко кактус и као јеж опасан.
Баксуз несносан - 

Мада потежем као мазга...
А још и глас ми је шкрипав,
Ко столице нога
Од оних Иљфа и Петрова...

Под облаком јесењим од муке плав,
У јануарски дан запетљан -
Џеп ми је празан и не звечи...

Ал зато све од ритма јечи!
Зато се ближи и мој зенит!
И зато ћу, потпуно заслужено -

И ја постати знаменит.


Моја кућа

Прођи - зађи!
Заходећи - прођи...


Краставац

По првом снегу ходала је девојка.
А у сусрет јој - момак у раскопчаном
Капуту и и без капе.
- Добро си? - питао је девојку.
- Добро сам, - одговорила је она.
- Хоћеш краставац? - питао је момак.
- Хоћу, - одговорила је девојка.
Тада је он извукао из џепа
Свог капута - краставац.

Краставац је био зелен и са брадавицама.
Вероватно од хладноће...

Или...

Прелепа жена -
Фортуна -
Окренула је ка мени
Своју бујну задњицу...

А ја гледам
И никако да разумем:
Добро ли је то или лоше?


Дијалошки монолог

„Ја геније сам -
Игор Северјанин...“ -
Узвикну један песник на мах.

И скромно одћута задржавши дах
Други један песник -
Рифат Јужанин...

***
Пуцај 
Из пушака 
Свих калибара:
Од строгих јамбова до верлиброва!
Пази само
Да не пуцаш
По врапцима!

***
Данас радост, већ сутра беда.
А ја мислих да је засвагда,
Када писах љубљено име на снегу...
Растапао се снег - а остајала вода.

Село и град

Чистачи сипају со
На асфалт тротоара,
Као на црни хлеб...

А за њима иду
Снежнобеле овце
И лижу слани лед...


Јануар

Гугуче с голубицом голуб.
Па нек гугуче, кад му се хоће...
Очи моје прорубљују проруб
У леду твоје самоће...

Рифат Гумеров (1958) је руски песник и прозни писац из Узбекистана, један од најзначајнијих песника руског језика и једна од централних личности књижевности средњеазијских народа, о којима посебно брине издајући капитални алманах ARK, посвећен сакупљању, очувању и промоцији уметности народа овог богатог и инспиративног дела света.

За њега је литература откривење и усмереност ка Вечности, простор слободе и вере, у идеалном случају не тржница, него храм у ком можемо да се молимо: у књижевности је могуће остварити оно што је, иначе, у животу и љубави недостижно. Рифат Гумеров, популарни и магнетични Mr. R, у основи је метафизички бунтовник чија је једина религија – слобода.

ЖАНАР КУСАИНОВА

Заувек


У личном архиву једног човека видела сам дечију играчку направљену од средине хлеба.
Логорска играчка.
Направио ју је отац.
Предао сину.
Тридесетих година.
Отац ће те заувек волети.
Заувек
Заувек.
Чак и ако...

То је једино и последње што се сачувало.

Гладни човек је дуго жвакао, како би хлеб постао лепљив.
Гладан.
Умирући.
Није прогутао ни парченце.
Направио је маче.
Није имао чиме да обоји.
Послао је по некоме ко је излазио на слободу.
Држала сам га рукама.
Топло, мало, крхко.
Отац ће те волети заувек. Заувек.


У мом животу...

Мењају се времена, режими, владари.
А најважније, као и раније, остаје - загрлити дете, разговарати са пријатељем, погледати кроз прозор, пољубити вољеног човека.
А поред тога, остаје и сећање.
У мом животу је постојао човек, с којим сам у разговору провела свега неколико сати, а касније смо се само чули телефоном.
Затим је тај човек умро.
А ја и даље живим од тих разговора.
Тако је устројен живот, оно главно добијамо бесплатно, али нико не зна како то сачувати и где то може да се набави.

Жанар Кусаинова (1971) је савремена руска прозна и драмска списатељица, филмска и телевизијска сценаристкиња казахстанског порекла. На српски је у часопису „Мостови“ преведена њена драма Птица у џепу (превео Новица Антић), а на Драмском програму Радио Београда изведена је и у часопису „Руски алманах“ објављена њена радио драма Мама Пенелопа и син њен козлоноги Пан, једно од истинских ремек-дела савремене драмске литературе.

АМИНАТ АБДУРАШИДОВА

***
С вечери снег отопи се па васкрсну,
Кристална киша тек заврши песму,
А нову песму, једнако чудесну
Запојаше пахуље, праву небесну.

Ковитла снег, а у сумрачној даљи
Не сни мој друг и чудо чека, у печали.
О другој ми смо мелодији сневали
Ал’ једно другом не бесмо је спевали...

Аминат Абдурашидова (1962) је песникиња из Дагестана, која пише на дагестанском и руском језику. Завршила је филологију у Дагестану и новинарство на Московском државном универзитету. Била је уредница часописа „Дагестански комсомолац“, предавач на Философском факултету Дагестанског државног универзитета, председница је Удружења стваралачке и научне интелигенције „Извор“. Поезију објављује од раног детињства и аутор је више књига, попут Ја и ти, Извор, Дуга, добитница награде „Бели ждралови“.

Називајући је „неукротива Аминат“, Сергеј Соколкин за њу каже да је „једна од најбољих, најособенијих и најдубљих песника данашњег Кавказа, са својом сопственом темом, својом вером, својим особеним погледом на свет“, истовремено „дубок и проницљив лиричар и песник-трибун, попут Мајаковског“.

Песма је преведена са руског језика, према преводу са дагестанског на руски Јевгенија Подакова, одобреном од стране ауторке.

БЕЈБИТ АХМЕДИЈЕВ
	
***
И нежна светлост зоре ране
Ношена зраком случајним
Пада на груду земље родне
Трепетом плашним и печалним.

Стојим у ноћи. Душом тугујем
Пун предосећања чудних
Јер ко да и даље путујем
У пратњи звука печалних.

Бејбит Ахмедијев (1961) је песник, прозни писац и пиблициста из Казахстана. Познатија дела су му роман Инстинкт самоодржања: из живота одбеглих зечева, збирка приповедака Наша мања браћа: приче о животињама и повест Мој рат. Завршио је Педагошки институт при Филолошком факутету у Семипалатинску и ради као наставник. Писао је и под псеудонимом Глеб Тригорин.

За себе каже да није „свесно и циљано желео да постане писац“, већ да „сваки човек у свом животу жели да оствари и открије свој духовни, стваралачки потенцијал“.

РУСКЕ ТЕМЕ – КЊИГА ЗА РАДНИ СТО (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

РУСКЕ ТЕМЕ Зорислава Паунковића (Балкански књижевни гласник, 2015)

КЊИГА ЗА РАДНИ СТО

Сви они који књиге воле, који их поседују, па чак и они који их читају, сложиће се да се књиге могу разврстати на многобројне категорије. Постоје такозване лепе књиге: то су оне које стоје на доњој полици, које имају тврд повез и гладак папир као што су књиге о Софији Лорен, о култури становања на грчким острвима или о неким лепим земљама и далеким пределима, о Азербејџану, Мајорци, Јапану… Постоје и глупе књиге за које су нам професори говорили “није глупа док се не докаже”. Постоје и оне са којима заиста не знате шта ћете, па њима подглавите креветац да дете ноћу не штуца. Постоје, наравно, и оне које вам промене живот, после којих више не мислите исто. И такве које су приручне, за које се често латите и које вас воде даље, даље, даље, које вам пружају увид у нешто лепо, нешто ново, нешто важно. Књига о којој ће овде бити речи спада у ову последњу категорију – категорију коју ћемо назвати књига за радни сто.

Руске теме Зорислава Паунковића заузеће мало физичког простора поред тастатуре или узглавља сваког љубитеља руске књижевности. У питању је скуп текстова које је Паунковић написао за домаћу штампу током деведесетих и двехиљадитих година, а који тематски обухвата савремену руску књижевност. У ствари, савремена руска књижевност није баш најтачнија одредница којом се садржај овог прегледа може описати. Недуго после пада последњег шефа комунистичке партије у СССР-у, Горбачова, у руској књижевности почео је процес интеграције три књижевна тока која су до тад била раздвојена. Током деведесетих и двехиљадитих година у јединствену руску књижевност слиле су се званична социјалистичка књижевност, затим богата, жилава и дуго непризната продукција самиздата, али и књижевност тамиздата (дисидентска књижевност). Спајање та три тока условило је објављивање и прештампавање рукописа оних аутора који су током социјализма остварили значајан утицај у алтернативним уметничким круговима Совјетског Света. Уз то је ишло и њихово превредновање у оквирима руске културе, у складу са политичким променама у чијем се центру налазила дезинтеграција СССР-а, односно рађање Руске Федерације. Руске теме представљају поглед српског русисте и преводиоца на савремени процес новог вредновања свих токова руске књижевности, што обухвата књижевност три века – деветнаестог, двадесетог и двадесетпрвог, односно златног, сребрног и бронзаног доба руске књижевности.

Зорислав Паунковић

Ако је централна тема књиге руска књижевност, зашто се онда књига зове Руске теме? О руској књижевности није могуће писати, а да се, истовремено, бар посредно, не каже нешто и о руској (некада совјетској) идеологији, политици или историји. Осим тога, наслов ове књиге уједно је и омаж који је аутор дао свом професору русистике, Миливоју: ”то су руске теме!” (ускликнуо је нечим узнемирени професор читајући Зорислављеве текстове о руској књижевној сцени). У сплету та два фактора – да се о књижевности не може говорити без ширег осврта на културу и потребе да се на неки начин одужи ономе ко га је током школовања усмеравао – настао је прилично интригантан, отмен и кокетан наслов књиге Руске теме.

Професор Миливоје Јовановић и Зорислав Паунковић, фотографисала Корнелија Ичин

Но, у усклику “то су руске теме!” има и нечег помало симптоматичног, индикативног, знаковитог. Писати о руској књижевности је једно, али како писати о руској књижевности, а не склизунути у, знате већ – руске теме? То је друго питање са којим се Зорислав успешно бори у овом делу лимитрофа, на терену домаће штампе, у оквиру које је писање о Русији (макар било и само о руској књижевности), увек помало несигуран терен. Па ипак, Руске теме не само да су знак Зорислављевог истрајавања на пољу сопственог и интересовања једног дела домаће читалачке публике, већ су и својеврстан одраз динамике руског језичког света и, најважније – наше рецепције и упућености у тамошња збивања. У том смислу, Руске теме нису само користан приручник, већ и нека врста извора о презентацији руске књижевности у српској култури (и у мањем обиму присуства српских тема код Руса). Слуха за објављивање ове важне књиге имао је Душан Гојков који је Паунковићеве текстове објединио и штампао у црној едицији Балканског књижевног гласника, те тако сукцесивно можемо пратити како је српска јавност кроз низ осврта на најважније наслове, издања, награде, догађаје, нова и важна имена савремене руске књижевности, репринте заборављених и поново откривених аутора била упознавана и упућивана у свет руске културе.

И чега има у Руским темама?

Чега нема…

Књигу отвара текст о Солжењицину којем се аутор, на захтев редакција дневних листова у којима је објављивао, враћао више пута. Но, Солжењицин и јесте емблематичан карактер не само оног процеса сливања дисидентског тока књижевности у општи књижевни оквир руске књижевности, него и превредновања његовог дела из дисидентског у значајног националног аутора. Паунковић указује на чињеницу да је Солжењициново дело утицало на сам ток историје и да је, самим тим, тако утицајан аутор морао бити капитализован у накнадној стратегији руске културе. Уосталом, Русија и јесте била баштиник и произвођач утопија, како у књижевности, тако и у историји, па зашто се онда и Солжењицин не би нашао у националном тиму мислилаца који су читаву своју књижевност и политички ангажман на Западу засновали на никада провереној претпоставци о постојању (политичке) слободе? Када је Паунковић 1992. године написао текст “Солжењицин данас” за Политикину рубрику Културни додатак, Солжењицин се спремао да дође у Русију; када га следећи пут буде поменуо, Солжењицин ће бити ћутљиви повратник из емиграције који живи у Русији. Трећи чланак посвећен Солжењицину обележава његову смрт 2008. године. Но, толика количина Солжењицина морала је добити и у руској књижевности и политци свог донекле-опонента, на пример, у лику и делу Варлама Шаламова који је, као и Солжењицин, имао двоструко и вишегодишње искуство у совјетским логорима и који је понекад бивао представљан као “најзначајнији логорски писац у Русији” (Валериј Јесипов). Шаламов и Јесипов Солжењицина доживљавају као великог манипулатора логорском тематиком. Њихово неслагање најинтригантније је у домену броја страдалих у Гулагу јер Шаламов и Јесипов сматрају да је број од 66.7 милиона страдалих у совјетском репресивном систему десетоструко увећан, те да је функција таквог претеривања била подлога за проглашавање СССР-а “империјом зла” у западном јавном мњењу током Хладног рата. Превредновање и обрачуни у руској књижевности обавезује и историчаре на ревалоризацију и нова истраживања репресивних система, а једно од таквих дела могло би бити Непознати СССР. Сукоби народа и власти (1953-1985), Владимира Александровича Козлова (УДИ, Београд 2007).

Гајт Газданов

Када је већ реч о дисидентима, у Руским темама простор је посвећен још једном значајном писцу, Гајту Газданову, Осетину по пореклу, рођеном у Петербургу, емигранту који је као таксиста у Паризу написао девет романа и четрдесетак приповедака, радећи успут и за америчку радио станицу Слобода. У Русији је 2003. године била обележена стогодишњица његовог рођења, а Србија се, захваљујући преводима Душка Паунковића који је деведесетих година превео његова четири романа, нашла у авангарди светског процеса промоције Газдановљевих дела. Рецепција његових књига код нас била је необично снажна (Горан Марковић је желео да сними филм по роману “Буђење”, а Ласло Блашковић га је увео у свој роман “Мртва природа са сатом”). Поред Газданова, Паунковић бележи и сливање поезије емигранткиње Ане Горенко у општи ток руске књижевности. Пореклом из молдавске провинције, Горенко је рану младост провела у Петербургу, а потом је емигрирала у Израел. Писала је на руском језику, била је формирана руском културом и била је жељна повратка у Петербург, али је у двадесетседмој години умрла је од предозирања. Дотле је успела да напише невелик опус у којем се преплићу питања идентитета, психоделија, најважнији трендови светске поезије, живот на улици, неки облик булимије и руски језик. Горенко нам је представљена као уклета песникиња.

Леон Богданов

Код нас се ретко говори и пише о везама које су красиле однос руске књижевности и ликовне уметности, а које нису биле карактеристичне само за савремену руску културу, већ дуго живе и протежу се кроз три века руског стваралаштва. Један од представника таквих укрштаја био је Михаил Гробман, сликар, песник, прозни писац, мемоариста, колекционар, аутор дневника чији садржај бележи свакодневицу његове породице између 1963. и 1971. године. Управо таква позиција колекционара и уметника, Гробману је омогућавала интезивну комуникацију у оквиру руског културног миљеа, што је приказано из приватног ракурса у низу бележака о сусретима, разговорима, кућним свађама, исхрани, кућним љубимцима и којечему другом. Осим Гробмана, љубитељима дневничке литературе која стилски надилази сувопарно бележење догађаја, вреди скренути пажњу на једнако необичног и свестраног ствараоца, Леона Богданова. Књижевник и сликар Богданов, написао је необично дело у виду дневничких бележака које носе назив Записи о пијењу чаја и земљотресима, а који се у хронолошком смислу надовезују на период о којем је писао Гробман. Богдановљеве белешке преносе нам импулсе петербуршке периферије и уметничког андерграунда из периода перестројке и уводе у “празно поље” или вакуум који се на руској званичној и незваничној уметничкој сцени све снажније осећао са постепеном дезинтеграцијом СССР-а. Овој групи аутора припадају и такозване Мићке, најпре уметничка група, а потом и читав уметнички правац који је обележио крај двадесетог века у руској култури. Мићке карактерише посебна лексика и начин понашања, специфични хумор, добронамерност и топлина, у ликовном изразу надовезују се на руски народни цртеж лубок, а у књижевности и у понашању негују симпатични тип мангупа који је, како Паунковић примећује, уз свеца, можда и најомиљенији тип у руској књижевности. Мићке су излагале своја дела у Београду, у Руском дому, али је изложба била слабо посећена.

Татјана Владимировна Цивјан

Поред вести из чисто књижевног и ликовног света уметности, домаћа публика је кроз Паунковићево писање спорадично (али на кључним местима) била обавештавана и оним доменима који су се тицали научног стваралаштва. Пишући о балканској русистици, аутор текст започиње речима “прошло је непуних десет година од настанка светске мреже World Wide Web“ што нас истовремено насмејава и зачуђује: зар нисмо одувек живели са овим интернетом?! Но, десет година било је довољно да се развије први академски русистички портал на Балакану “Балканска русистика”. Портал корисницима пружа увид у анализе, дискусије, реферате, дисертације, истраживања, конференције, прегледе, пројекте, часописе, приказе и нова издања из домена русистике. За историчаре посебно занимљива може бити збирка текстова руских путописаца који су о Србима и Србији писали између 1860. и 1914. године, обједињених под насловом “Руси о Србији и Србима”. Књига на око 700 страна доноси необична запажања о нашој свакодневици из перспективе руских уметника, писаца, лекара, војника, дипломата и других случајних и намерних путника. Осим тога, у Русији се од седамдесетих година, при Институту за славистику и балканистику Руске академије наука и уметности развија школа балканистике, заснована на основама руског структурализма. Паунковић издваја радове Татјане Владимировне Цивјан која је своје закључке о јединствености балканског простора (балкански модел света) засновала на четрдесетогодишњим истраживањима балканских језика и балканске културе. Цивјан балканској култури приступа као јединственој и различитој од других култура и трага за основама које балкански модел света чини јединственом целином, другачијом од осталих. Изучавајући посебно феномене кретања и пута, Цивјан “балкански макроконтекст” доживљава као треперећи. Уз поменута истраживања Татјане Цивјан, није на одмет знати да је велика руска издавачка кућа “Алетеја” покренула едицију Bibliotheca Serbica у оквиру које су штампане књиге посвећене српским темама, а међу њима је и књига М. В. Белова На изворима српске националне идеологије. Механизми формирања и специфичност развоја (крај XVIII – средина тридестих година XIX века). Према Белову српска специфичност је у томе што идеологија српске нације настаје пре саме нације.

Олег Шишкин

А сад мало белетристика! У Русији живи, ради и својим делима повремено успева да испровоцира јавност драмски писац Олег Шишкин (задатак сваког драматурга је да одабере тему и направи врсну драму!). Тако од овог аутора можемо читати неколико веома интригантних књига: Битка за Хималаје истражује живот сликара Николаја Рериха, творца специфичног религијског учења, академика и члана удружења “Свет уметности”, али и окултисте, што по себи не би била интересантна чињеница да Шишкин не пише и о Рериховој сарадњи са окултним струјама које су постојале у совјетској тајној служби двадесетих година прошлог века. Уз то, Рерих је на Тибет путовао не само да би се упознао са тајним знањем старих цивилизација, већ да би својом мисијом на Тибету остварио политички и геостратешки утицај у име Совјетског Савеза. Друга књига овог аутора за тему има Распућина, а главна интрига односи се на тезу да је енглеска обавештајна служба била заинтереована за његову смрт, те да је била и директни извршилац његовог убиства. Посебно занимљиву и, рекло би се, актуелну тему обрадио је у књизи Црвени Франкештајн која говори о научним експериментима из двадесетих година прошлог века, односно о покушајима совјетске науке да укрсти мајмуна и човека у циљу продужавања људског века. На пројекту је у СССР-у, у Француској и у Африци радио следбеник Ивана Павлова, совјетски научник И. И. Иванов. Књига је, како Паунковић каже – прожета снажним еколошким патосом. Ако вас је начас обузео страх од непријатне помисли да нисмо упознати са исходима експеримента, будите без бриге: да је експеримент успео, утописти из Гугла не би настављали да раде на пројекту продужења људског века. Позитивистички амбијент ондашњих идеја и експеримената са савременим сличним настојањима повезује и душебрижан (и истовремено контрадикторан) однос према екологији. Другим речима, мора бити да се у позадини политичке агенде Зелених, одигравају слични непристојни позитивистички експерименти.

Марусја Климова

Добро, добро, ако је било много ужаса, фантастике, политичке некоректности и позитивизма у оквиру Шишкинове белетристике, опустите се, ту је блок руског феминизма за вас! За почетак: две женске биографије! Једна о необичној дворској дами, Александри Осиповној Смирновој-Росети, пријатељици Пушкина, Гогоља и Љермонтова за коју Зорислав каже: “сама није писала (…) деловала је као инспирација писаца и уметника и као њихов заштитник”. Друга биографија је Соњечкина (Софија Јевгењевна Холидеј), односно биографија чувене глумице и ученице Станиславског, пријатељице и љубавнице песникиње Цветајеве која јој је посветила и повест Повест о Соњечки. Али у биографијама ових дама још нема правог феминизма. Женске студије су и у Русији од половине осамдесетих доживеле буран и нагли развој, а једно од најрепрезентативнијих дела из те области могла би бити књига Ирине Жерепкине Страст. Женско тело и женска сексуалност у Русији из 2001. године којом је, како сама ауторка у сасвим прикладном духу констатује, начињен покушај “легализације женске културе у Русији”. Кључни појам овог истраживања је “женско уживање” које се у оквирима патријархалног обрасца доживљава и тумачи као – вишак. Коме вишак? Жерепкина је на примерима структуре страсти посматрала сложен однос између механизма традиционалне културе и женске пожуде. Већ и сам приступ познатим женама из културног миљења 19. и 20. века са аспекта сексуалности, представља занимљив и нов дискурс у оквиру женских студија, а пријатно је сазнање да је тираж књиге која се у оквиру женског питања бави уживањем (а не вечитим правом на рад!) у потпуности расподат. У Руским темама има још текстова који својим садржајем и профилом тангирају феминизам (или аутентичним приступом еманципацију сведоче) попут смелог дела Марусје Климове Лична историја књижевности. Позната у круговима петербуршке контракултуре и маргиналне сцене, Марусја са тих позиција указује на неке занимљиве релације вредне бележења чак и у приказима: откриће микросвета у физици одразило се и у књижевности, а ту тезу можете потврдити ако се упустите у читање писаца попут Добичина или Вагинова који у својим текстовима описују рањиву стварност микросветова (посебно Добичин у Граду Ен).

Уз белетристику и феминизам, неизоставно иду шпијунажа и ЦИА! Књига Вере Миљчине Русија и Француска: дипломате, књижевници, шпијуни распродата је одмах по објављивању 2004. године. Миљчина је истакнути руски преводилац са француског језика, филолог-компаратиста, која је свој метод истраживања засновала на грађи Александра Ивановича Тургењева, човека са изузетним кругом познанстава и интересовања који је значајан део свог живота провео у иностранству и о томе оставио огромно епистоларно наслеђе. За потребе руске владе радио је у страним архивима у којима је сакупљао историјску грађу о руској прошлости на основу које је писао и руску историју, а један од резултата његовог деловања је и репринт књиге Русија пре сто година о историји руског двора у осамнаестом веку. Многи подаци из Миљчинине књиге доносе неочекиване спознаје и коригују познате представе о деветнаестовековној Русији. Ако у њеним делима љубопитљиви читалац не пронађе довољно шпијунаже и заплета, своју страст може надокнадити читањем чланка о предавању унука славног писца, Ивана Толстоја, који је на педесетогодишњицу објављивања Пастернаковог романа Доктор Живаго заталасао руску јавност реконструкцијом приче о објављивању романа на западу и улози ЦИА-е у томе.

Шта даље? Књижевност као трач! Анатолиј Најман приближио се у својим текстовима оној црти која књижевност дели од оговарања и трача. Због тога је од блиског, али љутог, пријатеља Михаила Мејлаха на Фрнакфуртском сајму књига – добио шамар. Најман је припадао петроградској песничкој групи коју су чинили Јосиф Бродски, Јевгениј Рејн и Дмитриј Бобишев – уметничка група коју је подржавала Ана Ахматова и која се због тога понекад назива “сирочићима Ахматове”. Да ли се и та имена налазе међу 350 библиографских јединица у енциклопедији Самиздат Лењинграда 1950-1990?

Рустам Рахматулин

У Руским темама има још много тога на шта вреди обратити пажњу, поред осталог и на књигу Две престонице или метафизика Москве Рустама Рахматулина, писца који је кроз есејистички приступ читаоцима открио провиденцијално порекло града Москве, поредећи га са Римом, Цариградом, Јерусалимом (заборавио је Београд да спомене!). Али зато постоји друга књига у којој је описан “руски Београд” у форми туристичког водича аутора Сергеја Тањина која се ослања на књигу нашег аутора и професора Мирослава Јовановића, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924 (у проширеном издању објављена и у Русији). Отуда Руски Београд представља својеврстан одраз и утицај српске науке на руско стваралаштво. Љубитељима драматургије посебно може бити занимљив Паунковићев интервју са драмском списатељицом Ксенијом Драгунском, која је током свог гостовања на београдском БИТЕФ-у скицирала основне трендове у савременој руској драми.

Даница Вукићевић

На крају, много се тога још може рећи о овом веома значајном прегледу руске културне сцене, издаваштва и књижевне традиције и аутору се могу упутити многа питања о новим преводима и његовим афинитетима, али најважније што би се о овој књизи могло рећи нека буде оно што је о Зориславу Паунковићу у Унутрашњем мору написала Даница Вукићевић: Творац драгоцених увида веома широких ракурса.

O UKUSIMA (POEZIJA DANIJELE JOVANOVIĆ)


HRONO KUHINJA

Tako puno toga
a vremena tek malo.

Palačinka na šporetu gori
zbog par stihova
na brzinu pročitanih.



NEPRISTOJNOST

U knjizi drevne poezije
istekla kartica platna
služi mi za obeležavanje strana.

Blasfemija!
Povika hor.


IZVRNUTA TORTA

Miris vanile po kuhinji se širi,
trope priziva,
fantastične.

Fantazmogorične slike
Madagaskara, Reuniona
u mašti izgrađuje.

U kolonijaliste
da se odmetnu
Evropljane besramno zove.


MALLEUS MALEFICARUM

Pevam pevam
ceo dan
vasceli dan danas
samo da zlo ne mislim
da ne mislim zlo

šta će biti
mrak kad padne
noć tišinu
kad nametne

veštičji kad
nastupi čas?


MJAU

mirnom ulicom kolica guram
dupla blizanačka
vreme je lepo
kesten tek procvetao miriše
uživamo deca/ja

ulica pusta
ipak u susret nam ide
čovek stariji
smeši se smešim se ja
bliznakinje ne
- spavaju
u prolazu čovek reče
kako si ih kô mačiće izbacila
smeši se i dalje smešim se ja

gledam svoje mačkice
- zaspale 
pitam se
da l’ bi im bolje bilo da su mačori


ALAVA

Nezrele kruške su skuvane.
A gde su ale?
Gde su mi ale?

(Kruške se hlade!)

U mraku ormara,
skrivene,
kao prave ale.


O UKUSIMA

Onog trenutka kad je seo da piše
Flober je smatrao
da je granicu dobrog ukusa prešao.

U osnovi pisanja
smatrao je
želja za potvrđivanjem leži
a to je vulgarno.

Asketski je zato pisao
od ukrasa se
kao od mušica
branio.

I ja bih volela tako
ali jezik me često
u meandre odvede
svakovrsnom florom
bogate.


U ONTARIJU

	za Alis Manro i Danicu Vukićević

nekada
u proleće
lomljenje leda na rekama
posmatrače je okupljalo
govorili su –
prizor opčinjava

sante su se lomile
- krupne
drobile se
sudarale
u stubove mostova
udarale

zvuci lomljenja
prolamali su se glasno
odjekivali dugo

MORAŠ DA TRAGAŠ DALEKO (GORDANA MILOJEVIĆ)

PESMA

Moraš da tragaš daleko, i duboko, i strasno,
Dok ne prihvatiš da ti nije jasno,
A nikada ni biti neće,
To dvojstvo usuda i pesnikove sreće,
Jer pesma drugačije ne doleće.
U jatu je nećeš prepoznati
Sa pticama ne putuje,
Među putnicima slepim se neće sakriti
Jer sa njima ne druguje.
Ona je samotnjak na splavu tvojih uzdaha,
Gura je mnoštvo tvojih kratkih izdaha,
Bori se za vazduh iz tvojih pluća,
Ne plete se od opalog pruća
Što možeš pokupiti odasvud okolo,
Smeje ti se izazivački, oholo,
I uzme ti sve, da i ne znaš da si dao
Gromadu duše što si imao.
Onda mirno otplovi bez tebe,
Ostavi te golog, ostavi da zebe
Tvoja snaga trošna još s početka,
Sasvim posustala do završetka.
I eto te na novoj stanici gde se opet čeka,
Opet je preobukla pesnika u običnog čoveka.


MNOGO, MNOGO PRE

Pusti me da budem pesnik po svome
Kom reči same dolaze,
Nisu one zaključano blago
Iza vrata neke magaze.

Zar da stojim i čekam ključara
Da otvori i kaže: ''Izvol'te, šta ste hteli?''
A ja: ''Molim Vas, tri četvrt kile reči''
Da otpatim što se nismo sreli.

Nemoj se rugati mom stihu kad izleti,
Zna često i mene da iznenadi,
Nemoj da mi se i reč moja sveti;
Već plaćam danak svojoj zabludi

Da bi te jedna mogla dotaći,
Od njih već kulu sazidah visoku,
Znam, ti ćeš me i bez mača saseći
I poslati u tugu duboku.

Da ćutim, kao miš u rupi što se širi,
Iz nje puca pogled, ne mora da gviri;
I sve je jasno, sve kao na dlanu,
Ja molim - oprosti, današnji danu!

Na tebi se samo, eto, slomilo,
Da spoznam baš danas, da mi bude teže,
Nisi ti kriv što nije se dogodilo,
To još mnogo, mnogo pre tebe seže.

Al' srešćemo se nas dvoje, jednom,
Kad takva nam pomisao na um ne bi pala,
Nije ovaj grad toliko veliki,
K'o što ni slučajnost nije tako mala.


SLIKA

O čemu misli kad ovako miruje,
Stoji sasvim budan, a kao da sanja,
U čije mu to nebo pogled uranja,
U čiji to svet, njegov proviruje.

Koliko mu je ljubavi u srce stalo,
Koliko je bola mor'o da odboli,
Koliko su ga puta mačevi boli;
Kad snaga dođe, sve je mizerno, malo.

On, Odisej - ljubav more što ga vuče,
Na krhkom, trošnom splavu dubine gazi,
Sunce teme peče, obraz samo mazi;
Ja se bojim da ga struja ne odvuče,

Daleko, u nekom nepoznatom pravcu,
Toliko da ne znam kako bih ga našla,
Kako bih se u tom bespregleđu snašla;
On sam za kormilom - ja nisam na pramcu.

A dok on brodi morem, ja kopno čuvam,
Tako je baš sve na svetu pokriveno,
Sve pogledam u mesec granje zapleteno,
U duši ja mu tajnu večeru kuvam,

Da kad najzad stigne to mu bude snaga,
Nagrada za teške pute što je proš'o,
Jer čim takne kopno, k'o da je već doš'o,
I ja već izlazim da mašem sa praga.


ŽIVOT MOJ

Ti me negde čekaš, al' ne širi ruke,
Ne znam kad ću stići,
Al' znam da te, sigurno, neću mimoići.
Vremena mi malo.
Eh, kada bi stalo!
Života je meni, obrni - okreni,
Par bura ostalo.

Započeti vezak ja odavno vezem,
U nedra ga guram, u šaci ga stežem,
Kad na sanak pođem, u maramu vežem,
Da se ne odmota - bila bi grehota.

S večeri ga položim u postelju meku,
Pa napola budna pipam po dušeku;
I sve molim nadu da mi ne odluta,
Da je san ne ščepa - da ga ne ukradu.

Gledam da nas jutro zajedno dočeka;
Tek drugu sam načela polovinu veka.
Žudnja za životom do neba mi seže,
Ja mu petlje hvatam - a one mi beže.
Kroz prste mi cure, i kroz kosu jure,
Ja bih da ih stignem - ali tad požure.

Zora moga dana drugačija biće,
Prepoznaću tebe u jutru što sviće.
A ti ćeš mi, mrko, reći čas,
I to će ostati između nas.


SUSRET

Mi se nikada nismo sreli,
A i zašto, kad se znamo;
Ti o tom ništa i ne znaš,
To sam ja tebe srela, samo.

Iznebuha, tvoj i moj se oblak mimoišli,
Tako što jedan drugom nisu prišli.
Moj se obradova kao dete
Kad ga nenadano srete,
Pa produži veselo, uz smešak,
Pri pomisli - kakav bi to bio tresak
Da je samo bliže prošao,
Da je samo na tren zastao,
Ovog drugog prepoznao.
Možda teret ne bi pao
I zemljicu uzdrmao,
Da je tmurni samo znao,
Da je bolje pogledao.

Ovako, produži, žuran,
Ledonosan i olujan,
Gnevom bojen, ljutnjom punjen,
Još koji mah, pa prepunjen,
Vrebajući pravo vreme
Da otrese svoje breme
I u pustoš sve pretvori,
Sebi pluća da otvori,
Da prodiše kao čovek -
Neće oblak biti dovek. 


TESKOBA

Kiša samo što stade.
Ja žurim,
Tamo, visoko,
U prirečja neka,
U neko granje zapleteno,
U predvečerje smeteno,
Na vrhove drveća;
Ni sam ne znam kako ću,
Sve mi se čini zamršeno.
A možda i ne bude tako.
Ma, uspeću!
I dosad sam se ver'o po planinama snežnim,
Bio u opasnostima neizbežnim,
Bez opreme, goloruk.
Ja visinama težim,
Tamo se lakše bol podnese,
Redak ti vazduh teskobu iznese
Iz grudi,
Lako, k'o pero.

Vremena još imam da ti spustim dugu,
Ako je sada ne uzmeš,
Moraćeš da čekaš drugu,
A kiša ne znam opet kad će.
To možda potraje, ne zna se.
Važno je da stignem na vreme
Da uspavam ptice pre mraka.
One sad s pojila kreću
I važna je minuta svaka.
Već dugo, dugo me mole da pevam im svoju tugu;
Ja nemam priliku drugu.
Uzmi sad ovu dugu, i čekaj me!
Ne znam koliko dugo, ali čekaj!
Vratiću se ja u neko maglovito jutro
Ili suton pun dosade,
Rasterećen i veseo
Da pevam tebi, ljubavi moja.

Tesna mi ova koža za mene krojena,
A duša sa slobodom spojena
Vazda se grči, k'o ona da je telo,
Idem da nađem joj odelo.
Da mi stoji k'o saliveno,
Mesto konca spokojem šiveno.
Ako sad ostanem žalićemo oboje.
Ja nisam danas za tebe lep,
I da znaš da zbog toga patim.
Biću lepši,
O, koliko lepši kad se vratim!
Danas me razumi.
Moj nemir ništa dobro izroditi neće.
Moram da letim,
Već sam prizv'o krila.
A ti me čekaj, ljubavi moja,
Moja mila.
Sad žurim! 


STREPNJA

Gledaš me k'o da poznali se nismo,
Kao da nisi pisala mi pismo
Da dođem,
Da te odvedem
Tamo, u moje zelene dvore.
Da pređem reke,
Da prođem gore,
Da mi se više nikad ne tužiš,
To lepo lice da ne ružiš,
Da te ne prevari
Pa da ostari.

Da ja, mlad, uz tebe ne bih ostao
I možda da te volim prestao,
Sumnja ti srce treperavo,
Žudno za zemljom zelenih kiša,
Tu otkucaje svoje da stiša.
Da mi ostaneš vesela,
Da te provedem kroz sto sela,
Da te svi vide,
Da mi zavide.

Gledaš me, jabuko
Što te još nisam brao,
A znaš da bih za tebe krao
Zelene peteljke s oblaka,
A ti od strepnje ne bi disala
Jer takva se ljubav nije pisala
Od nezaborava do večnosti,
Od koznakad - do ove mladosti,
Od zemlje starice do voćke mladice.

Daj da rasteramo jelene
Sa praga kuće zelene.
Preko praga da te prenesem,
I krunu da ti donesem;
Tu da mi stanuješ,
Pa da mi caruješ!
Гордана Милојевић

НИШТА НЕ МОЖЕ ТУЂИМ ТРУДОМ ЛЕТЕТИ (ЈЕЛЕНА ВУКАНОВИЋ)

Јелена Вукановић рођена је 1995. године у Пећи. Живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две збирке поезије: Логор и Чађави влак у смеху. Поезија јој је објављена у разним новинама и часописима.
NE RAZUMEM

Ja ne mogu da verujem da mi živimo na ovome 
svetu, a da ne znamo kako smo nastali. 
Veći me užas pred tim obuzima no pred smrću, 
i kada god neko dete izađe iz utrobe tame
pomislim kako to ništa ne znači.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi. 
Kada vidim vevericu ili ježa zanemim od 
užasa.
Ni obično pentranje, ni obične bodlje
ne razumem. 
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.

DISKONTINUITET


Borim se za nove, komotnije
Grobove.
Ne moraš mi reći,
znam ja da
prokletstvo je 
uvek želeti
Početke.

LIJANA


Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u 
korenje sveta. 

Ja sam se otimala rastu. 
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu: smrt…

Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne će godine biti bogomdane… 

Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je 
Vremenu… 

Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.

Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se 
popne. 

KAŽU DA JE SPASITI SE LAKO

Osmehujem ti se u prolazu svetova,
veseli me tvoje mutno spasenje:
Kažeš: kažeš: Svakoga dana radi isto,
i pronađi sebi put, pronađi rešenje,
disciplinuj se i shvati smisao patnje;
Prolazim kroz tvoje pouzdane sheme,
i gle! Nema tu puta za mene! 
Prepelica se obesila o moju istrajnost i zvezde 
prolile krv o stenje,
a ti –  
nudiš mi od porcelana spasenje!... 

STRUKTURE DOMOVINE

Moto: Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato.
							B. Petrović


Preko klisura rugovskih dolazila sam do mesta
nove nesreće.
Putem hvatala puževe i ptice jer šta ja znam o svome novom
staništu, divlja sam, pa sam divlja,
i kada god pokušaju da me obuku u somot haljine
i smeste u kakvu limunzinu ili tramvaj taštine
oguliću puževe i pticama odrezati kljunove.
Šta ja znam gde sam došla, 
mene su ovde nanela iz bistrice
čudovišta, 
Tako volšebna i iz drugog svetla rođena,
da ih i ne želim sa ove strane opisivati. 

I ja tamo ne mogu da se vratim. 

Puževi imaju kuću,
a ptice krila.

Turisti na izlazu iz klisure greju se u peći,
samo ja ne mogu.

PTICE


Vatra pucketa sa namerom da spali sve – 
čega se dotakne.
Jata ptica u jutarnjim naletima
događaj veći znače od ljubavnih uzleta.

Vatra pucketa sa namerom da spali sve –
čega se dotakne.

Nepovratno odvajanje naših tela predstavlja
smrt za nauku.
U nedostatku predmeta,
jata ptica u jutarnjim naletima
posvedočiće tek o određenim ljubavima.

PADANJE


Uhode me ptice. 
Ona kaže da me na nešto žele
podsetiti. 
Da u snovima to jasno mogu videti.
Samo, neizostavno padnem. 
I sećanje na let ne ostane već
trauma pada. 
Voleo bih kada bi me te ptice 
ponele na krilima, 
ali one nikoga ne nose. 
I mrve im iz kljunova ispadaju jer ništa ne može tuđim trudom
leteti. 
I kiše, 
i snegovi, 
tužno ispadaju 
iz vilice vode. 

SENKE


Život je ostao, i ostaće –
u senci drveta
odsečenog
iako drvo više ne pravi tu senku.
Čovek krivo misli da svojim bićem ispunjava
predeo ovaj.
Na sličnom mestu će pasti
da bi napravio prostor za novu braću
pošto je premalo prostora
i nikakva božja kazna nije u pitanju.
Brat je jednostavno zamenjiv,
ali život uvek ostaje u senci prošlih
i senka odsečenog ili palog
otkriva nam našu vlastitu sudbinu
senke koja se nadvija nad životom ovim
neupitnim.
Јелена Вукановић

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА III: НЕМАН (ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН)

Тајана Потерјахин (1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.
Овом приликом преносимо део из њеног најновијег романа Неман, који представља трећи део Варошке легенде (Дерета, 2022).

НЕМАН

Каже се да мраз није јак ако пада снег, но та зима беше баш жестока, иако је сваког дана ромињала киша. Само је наставила од јесени, па се увукла у зидове и куће влага, са њом она студ што не штипа кожу, него се увлачи у кости, досадна, блатњава, сива. Жива болест. Кад зима окасни, не ваља, као ни грмљавина у недоба. Пасје време. Но опет је, у пејзажу отежалом од водурине, попут акварела по коме је лош мајстор одвише брљао, Чачак у великој долини змијолике Мораве под Јелицом, био леп. Али није ли свака стопа српске земље лепа, па и кад је блатњава, посебно оку човека који је се ужелео? Гроф Чедомиљ Мијатовић стигао је пред зграду окружног начелства баш кад се пљусак појачао. Мислио је да прошета мало кроз варош, али временске му прилике променише план.

Од сабајле су га чекали начелник, заменик му и председник општински. Знао је да ту делегацију неће моћи да избегне, иако је потегао чак из Београда, скративши своје кратко пропутовање, више из приватних него из државничких разлога. За Чачак је посета тако високе личности била велика ствар. Није хтео да им одузме такву атракцију а сем тога, разлог његовог доласка био је закључан баш у тој згради, па никакви тајни састанци нису могли да се организују мимо ње. У сваком случају, Пера Велимировић је добро рачунао. Можда би се оваква посета неког другог дипломате или књижевника могла сматрати неким значајним уступком и изузетком, али што се грофа Мијатовића тиче, било би веће чудо да се из такве догодовштине изузео. Ни вишечасовно клацкање на колима кроз каљугу и кишетину, густ распоред обавеза и ограничено време које има да проборави у Србији нису га навели да преиспита одлуку о овом путовању. Није му било до пустоловине. Пуко надраживање чула ради протурања времена одувек је сматрао идиотском занимацијом. Њега су заокупљала велика питања, и оно највеће. Није било града, села, цркве, куће, утрине, јаме у коју не би завирио да сазна више. Такав је човек.

У канцеларији начелника чекали су га Несторовић и прота Вићентије Поповић. Најистрајнији саучесник Максимов, у тој тихој завери чији је једини циљ био да се спасе живот једног невиног човека, у Чачку је био управо стари свештеник. Као носилац појаса, члан Великог духовног суда и Архијерејског сабора мало се више питао него чачански либерали који су покушавали исто што и краљевачки од како је Дамјан Узунски доспео у њихов притвор. И сам је Вићентије, за свога вакта, био либерал, али срећом ничу још понегде људи, премда ретко, којима странка не одузме очињи вид, образ и памет. Ту где он пресече мало ко би смео да наставља. Тако се учитељу посрећило да га узме у заштиту још један разборит и утицајан човек, који не калкулише шта би сам могао изгубити ако ће да сачува некоме главу. Но њега је гроф већ знао. Више га је интересовао срески начелник, апотекар који је одбио понуђено туторство и службу у Лондону.

Прота и Максим устадоше као да је ушао владика. Свагда је упечатак који је Чедомиљ Мијатовић остављао био вишезначан и дубок. Интелигентни раџунџија и пустињак, углађени дипломата и јуродивац, како би се могло бити начисто са човеком чије је лице тако савршено складно, држање краљевско, али нарав загонетна, покаткад мутна, колико и житије.

Руковаше се и с великим интересовањем загледаше један другоме лице. Максим је био сигуран да тако лепог мушкарца никада није срео. Искрсну му помисао да би можда Христос да није у младости распет, баш тако у позним годинама изгледао. Гроф је пробао да зачепрка испод лепоте, па се насмешио тако да из тог осмеха не може ништа да се прочита.

– Изгледа, Несторовићу, да су Ваша Србија и моја ипак једна те иста. – рекао је седајући, и даље осмехнут. Чак је и одевен био у маниру краља који скрива своје достојанство, али га покрети и интонација увелико одају.

Максим је разумео да га Чедомиљ прекорева, али није то прихватио са суревњивошћу. Не беше ни времена за не