| Владимир Војводић је рођен у Шапцу 1958. године. Дипломирао је на београдској Ликовној академији 1985. године. Живи и ради у Шапцу. Учесник је многобројних групних изложби, уз велики број самосталних излагања у земљи и иностранству. Добитник је међународних признања и више награда. Његова дела налазе се у више од стотину колекција. |
Радове и биографију Владимира Војводића можете погледати овде .
Питирим Александрович Сорокин, рођен је 2. фебруара (21. јануара по јулијанском календару) 1889. у Турији, маленом селу крај Јаренска на северу Русије. У Петрограду је похађао вероучитељску школу, а потом се школовао на Империјалном универзитету где је студирао право, историју, психологију, социологију и криминологију. Као непомирљиви Лењинов политички противник, као и бољшевичке партије, Сорокин је 1922. године био ухапшен и, потом, протеран из Совјетског Савеза. Своје прво боравиште у егзилу Сорокин налази у Чехословачкој, захваљујући директном ангажовању Томаша Масарика и Едуарда Бенеша. После краткотрајног боравка у Европи, одлази 1923. године у САД да одржи низ предавања о руској Револуцији на универзитетима у Илиноју и Висконсину. Након окончања овог подухвата, Сорокин, међутим, трајно остаје у САД где добија држављанство 1930. године. Прво академско запослење нашао је 1924. на Универзитету у Минесоти. Тамо је и објавио своју прву студију на енглеском језику, Social Mobility (1927) којом је готово тренутно привукао пажњу америчке академске јавности. Остао је у Минесоти све до 1930. године, када је добио понуду од председника Универзитета на Харварду да преузме позицију тамошњег шефа новооснованог социолошког департмана. Сорокин је своју академску каријеру наставио све до 1959. године, када је пензионисан. Преминуо је 10. фебруара 1968. године. Његов богати научни опус броји чак тридесет и седам књига и преко четири стотине научних радова.
Једна од његових свакако најзанимљивијих студија је, The American Sex Revolution (1956). У њој је Сорокин, не спуштајући се на ниво старомодног морализовања, социолошки егзактно прогнозирао најшире друштвене промене услед наступајуће сексуалне револуције, тј. експанзије разузданости у полним односима који ће, у негативном смислу, на најдубљи начин темељено преобразити тадашња западна друштва и њихову културу.
Сорокинова студија о наглој сексуализацији западне културе почиње спознајом како је, за разлику од политичких и економских револуционарних промена прве половине 20. века, ова промена у односима између милиона мушкараца и жена широм САД готово непримећена, иако је она од суштинске важности за укупне културне и друштвене промене. „Упркос њеним чудним одликама, сексуална револуција је једнако значајна као и најдраматичнији политички и економски преврати. Она мења животе мушкараца и жена много радикалније него било која друга револуција наших дана.”1 За разлику од велике већине каснијих истраживача и публициста који су се од шездесетих година прошлог века наовамо афирмативно односили, па чак и величали значај сексуалне револуције за еманципацију сваког појединца, Сорокин је половином педесетих година заузео потпуно другачији став: на основу социолошке емпирије он је категорички тврдио како сексуална револуција, то јест сексуализације целе културе, опасно нагриза и угрожава саму срж сваког друштва која је њиме захваћена. Увек када се догоди, сексуализација културе, представља један од највидљивијих симптома цивилизацијске декаденције. Сорокиново свеобухватно проучавање друштвене и културне динамике указује на велики значај сексуалности у животу сваког друштва. Како Сорокинов поглед на социо-културну динамику не подлеже идеји о линеарном прогресу (већ га оштро одбацује), нити у свом средишту има еманципацију индивидуе и умножавање његових појединачних права већ динамику најширих друштвених структура и суперструктура у историјском току, он и питање сексуалности смешта унутар перспективе о трофазном смењивању којим се описују лукови културног развоја и опадања, односно присуства конструктивних и деструктивних сила у свим познатим цивилизацијама. „Ми немамо довољно доказа о стриктно анатомским или физиолошким променама директно или индиректно везаним за сексуалне активности које би објасниле нараслу мотивациону снагу сексуалног порива. Али, имамо довољно доказа о деинхибираности сексуалног порива од контроле обуздавајућих психосоцијалних фактора –вредности. (…) Широки спектар доказа у овим радовима (мисли се на Сорокинова ранија дела, прим. А. Г.) несумњиво доказује основну замену доминантних средњовековних (религиозних) вредности сензатским (секуларним) вредностима током претходних пет векова. Ови докази такође показују како се сензатске вредности распадају у савременој епохи. Док су идеационе вредности тежиле да обуздају незаконите сексуалне активности, сензатске су тежиле да их деинхибирају и одобре. У садашњем стадијуму распада сензатске вредности теже да одобре потенцијално неспутану сексуалну слободу и предлажу најшире могуће задовољење сексуалне љубави у свим њеним облицима.”2 Сходно томе, сексуални порив се сматра најосновнијим и највиталнијим људским поривом чије незадовољење, односно инхибираност, представља главни узрок готово свих људских фрустрација, менталних обољења и криминогености. Насупрот томе, сексуална уздржаност се исмева и сматра остатком глупости и сујеверја, а брак сматра превазиђеном институцијом. Родитељи се портретишу као крајње негативне фигуре: отац је по правилу приказан као кућни тиранин љубоморан на своје синове са жељама да их кастрира и тако спречи да са мајком почине инцест, док се мајчинство посматра као вид ропске потчињености издржавања деце. Психа деце је, из перспективе овог светоназора, испуњена разноразним „комплексима” неостварених сексуалних тежњи према оба родитеља. Све у свему, целокупна индивидуална психа је раздражљиво сексуализована.
Сорокин сматра да се оваквим превредновањем урушавају темељи друштва, да се подрива породица у корист глорификације случајног, необавезујућег сексуалног контакта и то зарад крајње егоистичких позиција и циљева. Моногамни брак, који у себе уз сексуалност укључује и моралност, не само да спречава по друштво опасну сексуалну анархију, већ са собом носи позив ка психолошки и социолошки најважнијем виду самоостварења личности. Он подразумева егзистенцијалну и грађанску зрелост и одговорност. „Разлози за високо вредновање породице су очигледни. Брак представља друштвени доказ физичке, менталне, емоционалне, духовне и грађанске зрелости појединца. Он подразумева важну трансформацију дечака у супружника – оца, а девојке у супругу – мајку, са сходним променама у њиховом социјалном положају, привилегијама и одговорности. (…) У добром браку, појединачни егои партнера се спајају. Радости и туге једног постају радости и туге оног другог. Све њихове вредности, тежње и животна искуства постају потпуно заједничка. Њихова међусобна верност је безусловно постављена све док их смрт не растави. Снага брака је заиста света и нераскидива.”3 Управо из ових разлога су, сматра Сорокин, и брак и религиозно становиште, а посебно оно хришћанско, претворени у мету критицизма оних који заговарају површну сексуалну разузданост.
Сабирајући доказе како је сексуализација продрла у све сфере америчке културе половином 20. века (од књижевности, преко сликарства, вајарства и позоришта, до филма и музике) Сорокин доказује како се, на дужи рок, показује како сексуална слобода неумитно води ка друштвеној и политичкој анархији. Подручје сексуалне разузданости имплицира релативност и, сходно томе, промењивост свих вредности, те виђења мушкости и женскости, који се, потом, сматрају упитним у односу на све партикуларне интересе или жудње. Са друштвеног нивоа ова вредносна релативизација се у следећем кораку преноси и на погледе личног морала, политичких и верских убеђења. „Према Сорокину, све историјске пометње и буне биле су последица сексуалне анархије. Ово све се догодило због револуционарне деконструкције постојећих система вредности, институција и поретка. Владајући слојеви обично су имали и водећу улогу у моралном дезинтеграцији током описаних процеса. Ови знаци декаденције су познати из свих опадајућих периода асирске, вавилонске, халдејске, кинеске, критске, египатске, етрурске, хеленске, романске или руске историје. Исти образац може се наћи и у европској историји, као на пример у холандској побуни из 1663. године која се одликовала великом бруталношћу и изливом сексуалне активности, затим у периоду сексуализације италијанске ренесансе, или током Француске револуције када су донети закони о разводу, снижавању границе за ступање у брак на 13 година за девојчице, а 15 за дечаке. Ови експерименти су резултирали наглим последичним напуштених ванбрачних беба, порастом броја проститутки, оргија, разарања и ширења скандалозног понашања међу децом. Сличне појаве могу се пронаћи у Француској, Аустрији и Немачкој током нереда у 19. веку.”4 Свугде сексуалну либерализацију прате исти друштвени симптоми: сматрање предбрачне или ванбрачне сексуалне везе за нормалну истовремено увек повлачи и схватање како је брак само „друштвени терет”, а то води пут пораста развода, пада наталитета и депопулације, пораста хедонизма, садизма и разних пратећих видова социјалне патологије. У другом кораку последице еманципације се све јасније виде и у процесима физиолошке маскулинизације жена и истовремене феминизације мушкараца. „Промена сексуалног понашања има значајан утицај на повећање сексуалног апетита, на његову филозофску и моралну перспективу, као и на естетска, друштвена, научна или верска уверења. Проширена сексуализација иде паралелно са променом других норми и ставова карактеристичних за секуларизацију. Оно што је некад сматрано деморализацијом, сада се представља као напредак и слобода. У уметности, главни фокус се преноси са стандардних, нормалних свакодневних активности на абнормалне и патолошке, као и емоционалне и бруталне. (…) Фројдистички принцип ужитка и сексуални порив усађен од стране група психоаналитичара и психијатара замењује стару веру у добре и лоше духове који утичу на свако људско биће. Сорокин такође прогнозира план раног сексуалног образовања за децу и пораст хедонистичке, жарко подржане етике у многим религиозним деноминацијама. Ово ствара верску шизофренију, замагљујући раније прихваћене моралне границе. Испразност ових нових конструкција усвајају и спроводе софистицирани варвари и отворени мислећи и празни професионални кепеци.”5
Сорокин сматра да је друштво, то јест социо-културни систем који је сексуализован, заправо један дубоко оболео социјални организам неспособан да поднесе терет жртве при ношењу са проблемима живота.
Служећи се огромном количином емпиријских података као доказа за своје тезе, Сорокин категорички одбацује тврдње да је сексуално ослобођено друштво здравије и срећније од оног у коме је сексуалност спутана моралним начелима. Оваква становишта он отворено сматра псеудо-научним и лажним. Сорокин, напротив, тврди да не само да не постоје докази да уклањање баријера неспутаном упражњавању сексуалних активности ослобађа негативне тензије, већ пружа статистичке доказе о наглом повећању неуроза и психоза те других видова душевних поремећаја у савременом „сексуално ослобођеном” друштву. Другим речима, Сорокин показује како је психолошки миље полних развратника неминовно испуњен разочарањима, сумњама, неуспесима, фрустрацијама, испразним видовима живљења, тако и вулгарношћу, ружноћом и полним болестима који представљају погодно тле за даљи развој озбиљних душевних поремећаја. Непрекидна потрага за сексуалним задовољствима неумитно води ка стварању унутрашњег, душевног хаоса и моралне дезоријентације која се, потом, преноси на друштвени, међуљудски ниво. Када би фројдовски приступ био тачан, тада би пораст сексуалних слобода унутар неког друштва неминовно водио ка опадању функционалних менталних поремећаја.
Чак и да није у потпуности све тако једнозначно као што докази које износи Сорокин показују, друштва, односно појединци у друштвима која готово све своје виталне снаге троше на сексуалне активности постају дефицитарни енергијом за друге, узвишеније културне активности које изискује иоле сложенији друштвени живот. Управо из ових разлога друштвени и културни живот убрзано почиње да стагнира. Све је то нужна последица једноставне истине да човек има одређену, ограничену количину психофизичке енергије која, ако се троши немилице на једној страни, мањка на свим другим. У овом делу истраживања Сорокин се придржава аргументације и закључака које је изнео Унвин у својој познатој социолошкој студији Sex and Culture.6 Сорокин, са друге стране, као неадекватне одбацује антрополошке тезе базиране на истраживањима најпримитивнијих друштава Африке, Америке и Полинезије како непостојање сексуалних инхибиција не штети друштвима већ их одржава у позитивном стању, будући да се управо ради о стагнантним племенским заједницама које нису биле у стању да се уздигну из дивљаштва на било какав виши културни ниво. Докази у прилог сексуално неинхибираним групацијама као позитивним примерима људског друштвеног битисања, према Сорокину су, у ствари, докази о најнижим и најнекултурнијим стањима у којима може да пребива људско биће.
Сорокин сматра да је друштво, то јест социо-културни систем који је сексуализован, заправо један дубоко оболео социјални организам неспособан да поднесе терет жртве при ношењу са проблемима живота. „Оно се у много чему може упоредити са историјом многих краљевских и аристократских породица, чији је губитак предводништва и биолошко изумирање настао услед развода и стерилности. Ова морална промена радикално смањује креативни капацитет друштва и његову виталност. Њено ширење је већ знак болести њеног стања, пошто револуција може ’освајати само владавине и групе које су већ претходно изнурене и деморалисане својим властитим делима’. За разлику од данас широко распрострањених убеђења, Сорокин тврди да су ’само цивилизована друштва која су строго ограничила сексуалну слободу развила највише културе’. Када њени морални кодови изгубе своју валидност, пропадање се одиграва у року од три генерације.”7
Из свих наведених разлога, Сорокин се отворено залаже за одбацивање свих аргумената који потпирују револуционарну сексуалну либерализацију, као и за строго обуздавање сексуалног порива јасним друштвено моралним усмерењима које ће га каналисати у правцу моралног и одговорног понашања те створити простор да се акумулирана витална енергија појединаца преусмери на друге, креативне сфере друштвеног и културног живота. Поред тога, Сорокин се окреће и ка заговарању поступака унутрашње моралне трансформације сексуалности у правцу остварења идеала „целовитог човека” и „целовите љубави”, којој је посветио једну своју књигу The Ways and Power of Love: Types, Factors, and Techniques of Moral Transformation.8
Базирано на књизи: Александар Гајић, «Крст и круг» (Архив Војводине – ИЕС, 2022)
1 P. Sorokin, The American Sexual Revolution, Porter Sargent Publisher, Boston 1956, 4. (превод цитата, А. Гајић).
2 Исто, 17. (превод цитата, А. Гајић).
3 Исто, 4. (превод цитата, А. Гајић).
4 A. Sarnatzki, “The Decay of American Culture, Pitirim Sorokin’s View of the Relevance of Sexual Revolution”, Intercultural Relation, № 2 (2017), 115. (превод цитата, А. Гајић).
5 Исто, 116. (превод цитата, А. Гајић).
6 J. D. Unwin, Sex and Culture, Oxford University Press, Oxford 1934.
7 A. Sarnatzki, исто, 116. (превод цитата, А. Гајић).
8 P. Sorokin, The Ways and Power of Love: Types, Factors, and Techniques of Moral Transformation,Templeton Foundation Press, Philadelphia 2002.
Alhemija
Sneg se otopio
u kap vode pretvorio
niz čizmu skliznuo
u dijamant pretočio
sunce ga zrakom pogodilo
i evo ga sad
sija i
sija.
Usput
Uz put
topole stoje
skoro sasvim gole.
Samo na svakoj najvišoj grani
po koja zlatna liska treperi.
Ostale
s grana donjih
već su odavno u blato pale.
I tako
okrunjena stabla
kroz mrtvi pejzaž se nižu
ideji jednakosti kao da se rugaju.
Martovske ide
Uz izlokanu stazicu
pored novog megamarketa
grane džanarika se nadvile.
Strehu maltene napravile.
Rascvetane, mirisne
megamarket su zasenile
od razbacanog đubreta pogled odvukle
korak kupcima usporile
u srca im nemir uvukle.
Zimska
Janus nam svoj lepši profil danas prikazuje.
Sunčano je, mraza & snega nema
samo vetar duva
razigrano doduše:
badnjacima, šarenim kesama, papirima
ogolele krošnje je ukrasio,
žičane ograde isto:
pocepane kese - kineski zmajevi
na njima se vijore.
Svečarsku atmosferu upriličio
mogli bismo ako bi hteli
i tako reći.
Zvezdarski vilajet
Umorilo mi se oko od istih prizora.
Pogled mi više ne ide u susret stvarima
već se sudara sa njima.
Za stereotipnom lepotom posegnuću ovde -
da li bi da na Alpima
kojim slučajem živim
osećala isto?
Ili na havajskom ostrvu nekom?
Ume li i lepota
prisustvom stalnim
oči da umori?
Mornari, mornari
Noć je mlada,
najsjajnija zvezda
ujednačeno sija.
Nijednom zatreperiti neće.
Sa zapada baca svoj sjaj na nas
skoro svako veče.
Ne pulsira
samo tako uporno svetli
kao reflektor zemaljski.
(Zar tako zvezda blesak lije?
Mandeljštamovo pitanje
mislima mi se vije!)
Najsjajnija jeste
ipak
Severnjača nije
sigurno
tvorevina je u potpunosti ljudska.
Šta bi radili nekadašnji mornari
da se sad na moru nađu?
Posumnjali u svoje astronomsko znanje
sigurno
i nasukali se.
De origine rerum
Pored Junoninog hrama
na Kapitolu
Rimljani su
kovnicu novca imali.
Tu su je podigli u čast boginji
koju su još
Moneta –
„ona koja opominje“
zvali
jer ih je uvek
dobrim savetima obasipala
i tako ih srećom zasipala.
Novac je sreća
- nesrećan zaključak
Rimljani su izveli
i nama ga izvezli.
Afrika
Patrisu Lumumbi
streljački vod puške je podigao, pucao
- na mestu je mrtav ostao
u plitki grob su ga zakopali
pa otkopali
odneli 200km dalje
ponovo zakopali
ponovo otkopali
udove mu isekli
u kiselini ga rastvorili
da od njega ništa ne ostane
ipak
belgijski policajac
nije odoleo
kao trofej
njegov zlatni zub je sačuvao
sad zub u Afriku vraćaju
ćerki da ga daju
šta će ona s njm?
Kako su stradali „Ona“ Indijanci od ruku evropskih doseljenika
Santa leda
plutajući vaš je grob
i mesto pogubljenja
tamo na kraju sveta
gde je Ognjena zemlja.
Za one na obali
vi ste meta
ni lovina čak
i to pokretna
da oko izoštre
preciznost puške provere.
Od vas je jedino ime ostalo
i fotografija par.
Урбанизација није само ход у виши цивилизацијски ниво живота, већ и бекство од суочавања са основним есхатолошким и егзистенцијалним питањима. Није привлачан само урбани начин живота, већ управо оно на шта се урбанизовани грађанин неискрено жали, привлачна је репетитивност урбаног понашања, његова опсесивност, чија је основна сврха иста као и код било које друге опсесије – да сакрије, прикрије психолошки немир пред којим савремени појединац стоји, и који више није у стању да га на природан начин решава, пошто је изгубио праву, трансцендовану, религиозност.
У урбаним условима заиста је све “лако”. Не само купити и подгрејати млеко и спремити ручак или вечеру, огрејати се, или склонити од кише. Много је важније то што је лако избећи суочавање са смрћу, непосредно суочавање са самим животом, избегавање сусрета са другим личностима, лако је избећи љубав, радост, тугу, свађу или помирење. У општој опсесивности варошког живота све је дато, али је све и одузето, или бар посредовано, са нејасним границама датости и одузетости. Појединац не само да је уоквирен мноштвом деперсонализованих операција које мора да обави, већ и плаштом деперсонализованих установа које замењују његово учешће у у свим важнијим сегментима његове егзистенције. Ако је појединац болестан, преузеће га једна установа, болест ће постати њена брига, на известан начин она ће преузети ту болест од појединца, замениће га у његовој сопственој болести, и замениће и најближу околину болесника. Радост и зебњу рађања новог живота преузеће такође нека установа, тамо негде одиграће се тај чин, под неким бројем. Нема више ни интиме смрти, суочавања с њом, она се одиграва у неким установама, у кревету под неким бројем, деперсонализовано, без присуства рођака, пријатеља, познаника, само уз присуство установе, која замењује све, и суочавање са смрћу, и страх од ње.
То је накнадна димензија рада институционализованог система, због које све диктатуре морају почивати управо на механизмима институционалне машинерије. Она прва димензија тиче се моћи институционалне машинерије да додељује судбину појединцима, да им одређује место, правце и токове живота, а ова друга замајава људе, уместо егзистенције подмеће им процедуру егзистирања, уместо есхатологије подмеће им баналност, уместо смисла постојања намеће им парцијална решења свакодневних брига, што је све за једну диктатуру подједнако важно као и оно прво. Али то је такође потребно и такозваним либералним режимима, који су принципе либерализма довели до апсурда, који врше још већу и потпунију (тоталнију) урбанизацију но у диктатурама. Тим режимима подједнако је неопходна урбанизација са лажним механизмима егзистирања, јер су својим лажним либерализмом, а стварно скривеним тоталитаризмом, довели егзистенцију појединца до апсурда, и они једино могу преживети уколико лажним механизмима понашања замајавају тог појединца све до његове бесмислене смрти.
С тим питањима могао сам се суочити на селу, не у граду. Тамо је сусрет с небом, са звезданим простором прав, незаобилазан, тамо се звезде руком могу дохватити. Треба живети довољно дуго у селу, не у пролазу, у неком трку, већ једноставно треба живети тамо, сусрести се очи у очи са својом женом, или она са својим мужем, без посредовања друштвених механизама, треба чути ветар, видети кишу, ослушнути лет птица, утонути у ноћне звуке шума и поља. Треба присуствовати рађању живота и његовој смрти, наћи се у средишту тих процеса, лицем у лице, непосредовано, без подвала у бекству од себе самог, и само тада је могуће схватити трансцендентну природу религиозног веровања, За тај сусрет са трансценденцијом живота и смрти потребна је храброст човека, а он је има све мање, као што у себи носи све мање религиозности, и због тога је бекство са села у град стварно бекство од себе самог. Град прикрива све беде егзистенције, и све кукавичлуке. На селу није могуће кријумчарење кроз егзистенцију, у граду јесте, и зато он толико одговара апсурдном либерализму и другим сличним тоталитарним идеологијама.
(29.10.1981)
Драган Крстић, Психолошке белешке V, 1978-1981, Нови Сад; Балканија, 2018, 406-408.
Glavni nosioci borbe protiv komunističkog pokreta otpora na teritoriji vojnog zapovednika za Srbiju bili su službenici Odeljenja specijalne policije. Ovaj segment kolaboracionističke uprave nastao je od Odeljenja opšte policije čiji članovi su u međuratnom periodu bili najbolji poznavaoci organizacione strukture, oblika delovanja i kadrova KPJ.
Odsek je „ispleo“ mrežu poverenika preko kojih je dolazio do operativnih podataka. Ulicama Beograda kružila je ekipa agenata zadužena da prijavi policiji poznate komuniste; obrazovana je kartoteka u kojoj su se nalazila lična dosijea uhapšenih i osumnjičenih. Šef IV odseka Božidar Bećarević i njegovi činovnici nastojali su da kontrolišu sve pore beogradskog društva. Nadzirani su fabrički radnici, štampari, novinari, ugostitelji, domaćice, univerzitetski profesori i sve druge društvene grupe, organizacije, ustanove i preduzeća, za koje je odsek imao saznanja da među njima ima komunista ili je verovao da su od važnosti za Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ).
Na osnovu operativnih podataka, Bećarević je izdavao nalog za hapšenje sumnjivih lica. Na adresu su odlazili agenti, a u određenim slučajevima i referenti i nakon pretresa privodili osumnjičene. Praksa je bila i da određeni broj službenika ostane u smeštaju uhapšenog kako bi priveo sve koji bi se pojavili „na vratima“. Tokom celokupnog procesa istrage uhapšenici su provodili vreme u pritvoru Odeljenja Specijalne policije koji se nalazio u centrali na Obilićevom vencu i u kasnijem periodu novoobrazovanom zatvoru u Đušinoj ulici.
Glavni i osnovni metod, kojim su islednici koristili kako bi iznudili priznanje, bio je primenjivanje fizičke i psihičke torture. Uhapšenici su udarani po tabanima, tučeni goveđom žilom i vrećicama peska po telu, vezivani, verbalno vređani itd. Udaranje po tabanima „izazivalo je velike potkožne krvne podlive koji su se kasnije inficirali i zagnojili“. Ovo je bio samo početni stadijum jer su zagnojeni podlivi pucali, što je dovodilo do otpadanja kože i ostavljalo „otvorene i bolne rane koje su zjapile od prstiju do pete“.
Autentično svedočenje o tome na koji način je vršeno isleđivanje sa primenom fizičke i psihičke torture ostavila je komunistička ilegalka Danica Karišić: „Prvo saslušanje počelo je odmah po mom dovođenju u zatvor oko 6 čas. popodne i trajalo je do pola dva sata idućeg dana, tj. ponoći. Prvo me je Novković (Momčilo: primedba R. R.) sa ostalim agentima pretresao i oduzeli su mi sat a docnije i prsten, koji mi nisu nikada vratili. Bila sam uvedena u jednu sobu oko mene su stajali agenti a prema meni Novković. Novković me je prvo pitao da li znam gde se nalazim a kada sam mu odgovorila da ne znam, odgovorio mi je da ću saznati ’jer je specijalni odsek i to specijalno za komuniste’. […] Naglasio mi je da ako neću da pričam odvešće me u ’klaonicu’. Što ja još nisam znala šta je. Pošto nisam htela ništa da kažem, agenti su počeli da me udaraju pesnicama po licu i bradi, tako da sam letela od jednog od drugog. Kako sam docnije saznala, oni su ovaj način batinanja nazivali: ’dobacivanje da se seti’. Pošto ni tada nisam priznala preveli su me u Vitasovu (Jovan: primedba R. R.) kancelariju, koju su nazivali ’klaonica’; sav pod i zidovi bili su umrljani krvlju, a u njoj je bilo raznih sprava za mučenje i batinanje. Tu su mi agenti vezali noge, Novaković me udario u leđa te sam pala ničice, a zatim su mi vezali i noge spojivši ih sa rukama. Novković mi je rekao da će sad početi a ako budem htela da pričam da mrdnem prstima. Radio je svirao da se ne bi čulo napolju. […] Pošto nisam odgovarala tukli su me po tabanima i rukama žilom, a zatim motkom po celom telu i grudima naročito. Tukli su me i po polnom organu. Psovali su i pretili mi, nazivali me kurvom i najgorim izrazima.“
Komunistički pokret otpora ušao je u Drugi svetski rat sa brojčano nedovoljnom i neadekvatnom kadrovskom bazom neophodnom za ostvarivanje strategije ovog pokreta otpora. Preslikano stanje bilo je i u glavnom gradu Kraljevine Jugoslavije. U ovom kontekstu, sagledavajući podatke da je prema našem istraživanju delovanjem Specijalne policije od 1941. do 1944. uhapšeno više hiljada ljudi, a „procesuirano“ oko 880 ljudi (od čega je 55% uhapšeno 1942, 28% uhapšeno 1943, 13% uhapšeno 1941. i 4% uhapšeno 1944) stičemo uvid u razmere razaranja kadrovske baze KPJ u Beogradu. Nesumnjivo je da su se operacije hapšenja izvedene u prvoj polovini 1942. s obzirom na broj i strukturu uhapšenih najpogubnije odrazile na rad ovog pokreta otpora.
O intenzitetu represije svedoči podatak da je tokom pune dve kalendarske godine 1942. i 1943. u svakom mesecu izvršeno hapšenje više ljudi, čime su komunistički ilegalci radeći u ovom gradu konstantno morali da „gledaju preko ramena“. Starosna struktura uhapšenih ukazuje nam da je najviše stradao mlađi i srednji kadar, što je razumljivo s obzirom da je isti bio dominantan u kadrovskoj bazi. Pored kadrova hapšenjima je prekidan rad i policija je otkrila organizacionu strukturu, metodologiju rada i oblike delatnosti ovog pokreta otpora.
Od 880 ljudi 41% je streljano, 18% pušteno nakon izdržavanja kazne, 15% odvedeno je na prinudi rad, 13% nismo uspeli da utvrdimo dalju sudbinu, 8% je sprovedeno u Smederevsku Palanku, 3% ubijeno je tokom istrage i 2% predato je drugim delovima okupacionog režima. Visok procenat streljanih bio je u potpunosti u skladu sa represivnom politikom okupatora na teritoriji okupirane Srbije čija je suština bila da prema onima koji pokušavaju da ugroze interese Trećeg rajha nije bilo milosti. O tome svedoče i primeri ubijanja maloletnika i tek porođenih žena.
Organizaciona struktura beogradskih komunista funkcionisala je po principu spojenih karika. Ukoliko bi policija uspela da prilikom hapšenja pronađe jednog člana koji je spreman da sarađuje, postojale su velike šanse da se provala proširi. Ključni faktor koji je odlučivao koje razmere će hapšenja poprimiti bila je činjenica koliko visoko je u organizacionoj strukturi uhapšena osoba. Hapšenje sekretara rejona dovodila su do otkrivanja svih aktiva unutar istog, a hapšenje članova Mesnog Komiteta po prirodi stvari dovodio je do obimnih hapšenja na više nivoa. Čvrsto držanje jednog od konspirativnih pravila da ljudima sa kojima sarađuješ pružaš samo neophodne informacije, mogla je da zaustavi provalu. O ovome svedoči slučaj Stevana Jovičića, člana MK KPJ za Beograd čije bekstvo nisu mogli da nadomeste informacijama iz preostalih saslušanja, što je rejone koje je isti vodio ostavilo izvan dometa policije.
Nepridržavanje konspirativnih pravila skupo je koštalo beogradske komuniste. Na primer Janko Lisjak, sekretar MK KPJ za Beograd otkriven je uz pomoć čoveka koji mu je donosio hleb. Jasno je da je on uživao njegovo neprikosnoveno poverenje i da je ovaj iskusni ilegalac smatrao da za ovu nevažnu stvar nije neophodno da angažuje posrednika. Prelazak pojedinaca u suprotni tabor bio je značajan „vetar u leđa“ policiji. Ovi ljudi u su u većini birani iz korpusa uhapšenih funkcionera, što je podrazumevalo da poznaju veliki broj kadrova, oblike i način delovanja, lokacije na kojima su se održavali sastanci, sistem veza i metode sakupljanja priloga i distribucije propagandnog materijala.
Ovo su bili samo periferni razlozi koji su dodatno prouzrokovali veliki broj hapšenja komunističkih ilegalaca u Beogradu. Ključ uspeha okupacionog režima u borbi protiv ovog pokreta otpora krije se u službenicima Odeljenja specijalne policije koji su poznavali predratne kadrove, strukturu i oblike rada, koji su tokom okupacije usmereni i motivisani samo da rade na ovom sektoru, koji su usled popuštanja stega i dolaska „poslodavca“ koji je sprovodio surovu represiju vršili fizičku i psihičku torturu nad uhapšenima i koji su unapređivali tehnike rada u skladu sa novonastalom situacijom.
Prema knjizi Rade Ristanović, Beogradski komunisti. Komunistički pokret otpora u okupiranom Beogradu 1941-1944, Beograd: Institut za savremenu istoriju/Catena mundi 2022.
КАКО ЈЕ ЗАПИСАНО
“Направио си ово да мене зезаш, а?“
Зоки одмахује главом, а ја бленем у насловну страну Ресавског писмоноше, кићену како и доликује најчитанијим новинама у нашем малом граду.
“Где бих ја умео да смислим све то!“
Истина. Зоки једва да је основну школу завршио, не краси га блистави ум. Син је незнаног и, биће, у одлучном часу пијаног јунака. Надарен за чишћење тавана и мемљивих подрума, ненадмашан у проналажењу и продаји старе хартије. Нашем газди, Мики Распућину, одан је роб, а мени не мање добар друг.
Новина што ми је гура под нос мало се разликује од било ког броја штампаног последњих година. Насловницом доминира фотографија замандаљене фабрике коју, наводно, купује неки пети странац, а ту су још локалне и разне белосветске вести, све тазе као да их доставља писмоноша.
Никад нисам заиста читао Писмоношу. Редовно га купујем искључиво ради задовољства да га на киоску преузмем из Виолетине руке. И сад само листам и на свакој страни проверавам онеспокојавајући детаљ у горњем левом углу.
Сутрашњи датум! Јутро је и ја знам да тако шта не бива ни у Београду, где се ноћу продају новине за наредни дан.
“Погрешно су написали датум, па шта?“
“Неће бити. Види читуље. Или огласе. Пишу о Котлићу на Морави, а то ће тек да се одржи. Победиће неки Светолик из Кушиљева, а не Пера Дебели као прошле и претпрошле године.“
Гужвам новине, жуте као да нису из будућности, већ са нечијег прљавог тавана, поменем у себи Зокијеву надалеко знану мајку, а наглас га упозорим да ће му пресести сва спрдачина на мој рачун, само ако је помислио да се са мном спрда. Тад приметим да је на последњој страни нешто записано. Протрнем јер сам познао рукопис и тај број!
Како да не познам кад сам у четири године гимназије сваки писмени задатак од ње преписао! А број сам месечно једаред окретао из говорнице у Пошти… и ћутао као заливен.
“Гле, Викицин број!“, јави се Зоки.
Он зна број, наравно. Виолета му је сестра по мајци. И њен отац је незнани јунак. Сумња се на чувеног коцкара из Паланке, што уопште не звучи невероватно кад знате како Вики разбија матиш. Права је штета што није могла да студира штогод. Није тупа као Зоки нити рођени губитник као ја. Сироче сам, родитеље не познајем, а судећи по месту на ком су ме оставили, вероватно нема ничег што би вредело да о њима знам.
“Одакле ти ово?“, питам Зокија.
“Не пушташ да кажем најважније. Ово су само једне новине, а тамо их има на тоне!“
“Где?!“
“На спрату изнад New Yorka. Мика хоће да прошири кафану, па ми је тражио да горе почистим. Знаш да је то била кућа предратног кулака? Горе већ деценијама нико не залази. Мислио сам да ћу јурити пацове и голубове, а оно… Дођи да видиш!“
Зоки ме као бесан гони дo New Yorka, Распућиновог кафића, ресторана и стриптиз-бара. Или, ако се не лажемо, смрдљивог ћумеза без вентилације, где се точе виски и шампањац, а на пишање иде у чучавац или иза зграде.
Газда нам је у најмрачнијем расположењу. Синоћ му је неки млад мајмун покварио стриптиз тако што је пробао да главну звезду макне са подијума. Дохватио је девојче за кукове и подигао у вис, а како је она била сва науљена, исклизнула му је из шака, пала и ишчашила раме.
“Неће радити бар сто дана, сто стрела га убило дабогда!“
Распућин је ојађен, псује и тугује, али га не напушта пословни дух.
“Је ли, Зоране, што ми не пошаљеш Викицу? Свакако затварају ону њену трафику. Де, не мршти се! Нисам мислио да се свлачи, она то ионако не би умела. Није то за сваку. За почетак нека је за шанком, а после како хоће. Треба ми ново лице.“
“Нисам чуо да укидају трафику“, вели Зоки и полази на спрат.
Посрћем за њим као пијан, замагљеног погледа, неспособан да пробавим вест.
“Дај ми њен број!“, виче Распућин, али се Зоки прави да не чује.
Можда и није толико глуп. Пре две године му рекох да има лепу сестру, а он ће ти њој у лице и то преда мном: “Еј, Викице, Лаки би те јебо!“ Није слагао, али ја од срамоте дуго нисам смео да је погледам.
На спрату за тренутак заборавих свој јад. Зинуо сам и укопао се пред призором који ме је дочекао. Ко би рекао да је простор изнад New Yorka толики! Споља се чини да су ту два стана, највише три, а сад ми личи на низ кутија са вишеструким дном. И свака је, од пода до плафона, испуњена новинама. Домаће и стране, дневне, недељене или месечне, исустроване, свакаве! Сложене су у уредне гомиле међу којима је остављена пртина. Човек би овде могао нестати као у лавиринту.
“Нема фабрике картона која ће ти ово откупити!“, кажем Зокију, а он се кези као блесав.
“Па ово и није стара хартија! Обрати пажњу, све су из будућности! Има их можда до краја света. Нисам мислио да ће увек бити новина.“
Тражим Вреле гуме или било какав часопис о аутомобилима. Да ли ће увек бити аутомобила? Мада, кад боље размислим, треба наћи нешто од чега се живи. Згодитке на лутрији, на пример. Играћу на мало да не привучем пажњу. Ионако за новине знамо само Зоки и ја. А њега, мазгова, море белосветске бриге:
“Види, овде су све на ћирилици! Да неће Руси освојити свет?“
“Ма јок! Наши ће. Срби ванземаљског порекла, они што су освајали друге планете док смо ми, народ најстарији, заснивали живот на овој!“
Гледа у мене без трептаја, као да се пита говорим ли, ипак, нешто озбиљно. Пуцнем прстима крај његовог левог ока:
“Пробуди се, успавана лепотице! Руса је много на свету, па мора бити гомила њихових новина. Зато су ти у оној соби све кинески или већ нечији знаци, ко зна шта? Пуст ти то, него мисли шта је нама чинити!“
“Да обавестимо владу?“
“Јебала те влада! Зоране, брате мој рођени, теби и мени се срећа досад није ни у шали осмехнула, а ово је прилика!“
Причам му о лутријама и банкама у које ћемо склањати паре од клађења, а све ми се мисли враћају на сутрашњи примерак Ресавског писмонише и на Виолетин број. Коме га је писала? Зашто? Зар ће она, тако паметна, радити за Мику Распућина? Каква мајка, таква ћерка. Тако ће о њој говорити.
Њен брат и ја ћемо се коцкати и све ће бити онако како нам је у колевци досуђено. Клађење, преваре, шарена лажа из будућности, продавање магле. А и та магла припада Распућину. Строго гледано, он је власник зграде, па је ово сулудо откриће, баш као и наша будућност, његова имовина. Зокију и мени би више ваљало да овде стварно лежи стара хартија.
Палим цигарету и неколико секунди пуштам да ми палидрвце изгара међу прстима, а онда га спустим до дна новинске гомиле коју нисам стигао ни да погледам. Боље је тако. Чекам да хартија прихвати и да се просторија испуни димом, а онда се повлачим и вучем Зокија ка вратима.
“Шта је то? Шта сте направили?“, урла Распућин.
Зове ватрогасце, чупа косе и не чује како ми Зоки шапуће:
“Упропастио си нас! Уништио си нам будућност!“
“Не будали. Како бих ја могао мењати било чију будућност?“
“Спалио си новине. Све уништио! Знаш ли да то можда значи крај света?!“
Смејем се од срца.
“А можда само неће бити како је записано!“
ИКОНОПИСАЦ
‘’Знам да ниси нигде радио. Млад си.’’
Уживо је мати Серафима страшнија него што сам замишљао. Погурена старица на слабим ногама, а гледа ме као сури орао. Устукнуо сам, упола приправан да поверујем у легенде о игуманијиној прозорљивости и чудесима која су прославила манастир.
‘’Мораш бити добар кад те је Алекса довео.’’
Муцаво захвалих на поверењу, а она само одмахну руком. Осликавање иконостаса је уговорено много пре нашег разговора али сам и даље, једном ногом укопан, а другом у бекству, осећао да ме игуманија мери као да није дата коначна реч.
Алекса је, исцрпљен од пута, одмах пошао ка манастирском конаку, где су нас, иконописце, чекале намештене постеље. Здравље му је било урушено и то се више није могло сакрити. Гледајући како се, блед и омршавео, поштапа на аутобуској станици, умало да одустанем пре него што смо кренули. Нека игуманија тражи друге мајсторе. Сам не бих смео јер ми је знање о иконописању мало, а разумевање црквених људи и њихових обичаја још мање. Ја ни у Бога не верујем, него сам пошао да Алекси будем помоћник, нешто попут ученог шегрта, тек да не седим залудан, на грбачи оцу и матери. Фризер за псе има више посла од свршеног ђака Ликовне академије. То сам знао и пре школовања и постепено сам напредовао у скромности до ступња на ком беспарицу нисам опажао, али ме је увек болело што нико не зна нити хаје за мој рад.
Алекса је имао углед великог мајстора. Свуда су га, од руских лаври до скривених египатских богомоља, радо примали и издашно награђивали. Предлог да радимо иконостас дошао ми је као мелем. Ипак се ту тражи умеће и ближе је мом позиву од шишања керова. Што да се не окушам?
Он није хтео да слуша о одустајању. Годинама се носио са неуролошким обољењем од ког би му отказивале послушност час рука, час нога, а било је дана које је, сав узет, преплакао у кревету. Помагао му је једино рад. На скели, са четком у рукама, осећао је да му властито тело припада. Само размишљање о сликању успешно је потирало бол. У аутобусу сам видео како му се враћа боја у лице, а до одредишта се опоравио толико да је без штапа ушетао у манастир.
Ипак, Алекса није био здрав човек. Није био снажан ни упола као ја. Зато је пустио да га полегну у конаку, уместо да заједно простудирамо рад претходника.
‘’Слободно уђи у храм’’, рече ми мати Серафима. ‘’Гледај, све прегледај, а нипошто немој прескочити испосницу. Наш заштитник се у њој подвизавао и тамо ти је највредније од свега у манастиру.’’
Неколико сати сам провео на ногама, дивећи се унутрашњости храма. Зидове и таваницу су осликали први међу најбољима, тако да је и мени, равнодушном према библијским призорима и по канону уписаним лицима светитеља, клецало колено и застајао дах. Зна ли Алекса са каквима ће нас поредити? Увио се у манастирске перине, па сад куња као да није чуо за завист. И за страх.
Ја сам се испрепадао за обојицу, иако нисам могао да се отресем мисли како су тај труд и врхунска вештина ипак протраћени на предмету који не допушта превелик узлет маште. Црквена уметност! Звучи као да говорим о мирису гробљанског цвећа.
Посао са пудлама је поштенији: острижем јадне зверчице, нагрдим их по газдином укусу и за то примим плату, а њима длака опет порасте, па ником ништа. Временом ми рука одрвени, прилагоди се маказама. Боје око мене избледе или ја изгубим око за њих. Крепам као уметник, али ми остане људско достојанство. Ма како да не!
У мрачном расположењу изађох у манастирско двориште. Остало ми је још да вирнем у чувену испосницу, што бих оставио за сутра да ме није морила знатижеља каква се то савршенства могу скривати у мемљивој пећини и шта уопште може да буде боље од радова које сам управо видео?
На капији чух како се мати Серафима договара око вечере.
‘’Чекај да видимо треба ли постављати за обојицу’’, допро ми је до уха старичин глас.
Прво ми прође кроз главу да се Алекси стање погоршало, те да брину хоће ли имати снаге да седи за столом, а онда опазих како игуманија ка мени погледа. Дошло ми је да се гласно насмејем. Нисам ти ја, баба, од оних што не вечерају! Можда нисам мајстор за ваш иконостас, можда ћемо се колико сутра поздравити, али ћу вам вечерас бити за трпезом, гладан као вук!
***
У испосницу сам ушао кроз узан отвор у стени. Уздрхталог срца сам крочио у таму да бих, при сјају кандила, видео исто што би ми открила и светлост хиљаде буктиња – го камен, голо ништа. Ала ме је игуманија наместила!
Стадох уз олтар на ком беше једна једина икона, мутна и страховито запрљана. Представљала је, мислим, овдашњег подвижника, мада се под скорелом прашином није разазнавао лик. Крај ногу светитељу је незграпним, као птичија глава крупним словима било исписано махнито претеривање: ‘’Овде је живот вечни!’’
Пази, молим те! У влажној тмини, крај трулежи која је, биће, вреднија од свих мајсторија!
Спустио сам длан на икону, мало протрљао, а црте лица добише познати облик. То ме сети настојања да портретишући на платно нанесем шта видим, уместо да моделу пришивам своје идеализоване усне или нос. Помислих на профу цртања који је нас, смушене и невеште, опомињао да рад не претварамо у исповедаоницу. Свака линија, управо као и свака нота или стих, неминовно гурају човека ка њему самом, али се уметник у неком тренутку мора ослободити. Макар заршни потез треба да је вољом обликовани траг, а не прости печат што га природа утискује кроз нас.
Протрљах још једном, осећајући да су ми под прстима боје топле као крв.
Поста загушљиво у пећини. Погледао сам ка излазу, болно свестан да нећу поћи за очима и да ми сапете ноге неће начинити ни корак од олтара у испосници. Чуо сам дамаре, осећао живот и врелину у жилама, али свуд око мене беше гробна хладноћа, лед и тама у којој ми се отварала страшна истина.
А још сам могао да одем тада. Требало је да пођем, без вечере и без поздрава. Морао сам да бежим што даље, уместо што сам опчињено зурио у мрљу под прстима из које је, при сваком новом ‘’брисању ‘’ патине, све јасније израњао мој лик.
***
У манастирском конаку дознах да се мој сапутник, чувени иконописац, озбиљно разболео, те да би се колико ноћас могао представити. Алекса, међутим, није личио на самртника. Показивао ми је скице за иконостас, горљиво тражећи да довршим посао како знам. Обећах.
‘’Не бој се ‘’, шапутао је. ‘’Нећеш бити сам. Знаш ли да најбоље ствари, оно што ме је учинило познатим, нисам успевао да поновим? Никако, никада. То и нисам урадио ја… ‘’
Мати Серафима је стајала уз постељу и осмехнула ми се као да вели: ‘’А где би ти? Зашто да идеш? Немаш куд.’’
И ја нисам отишао.
У испосницу сам се пео само једном приликом, недуго након сахране. Ноге су ме болеле од стајања уз иконостас и није ми се завлачило у мрак. Ипак, када сам отишао, кандило беше довољно да на олтару прочитам свима знане јеванђеоске речи: ‘’Ко верује у мене има живот вечни.’’ Уз овај навод је стајала икона на којој беше представљен Последњи суд, за шта сам и ја знао да није уобичајено, а уз њу сасвим мала иконица преподобног Андреја Рубљова, заштитника иконописаца. Узбудљива, ванвремена, лепша од свега што се могло видети уманастиру. Обе беху Алексин рад.
| Наташа Милић је рођена у Београду, где живи и ради као правник. Аутор је збирке прича “Заустављени сат“, која је објављена у издању куће “Поетикум“ из Краљева. Приче, углавном из области фантастике, објављивала је у многим збиркама и часописима. Године 2018. освојила је прву награду на конкурсу бањалучке Специјалне библиотеке за кратку причу, а 2022. године прву награду Удружења независних писаца Србије и уредништва библиотеке “Вертикале“ за кратку причу. |
Историчарима ни данас није до краја јасно зашто је руководство Србије крајем 1959. године одлучило да се општина Лешак, која се до тада налазила на територији краљевачког среза припоји општини Лепосавић и тако из „уже Србије“ премести на Косово, односно Аутономну косовскометохијску област. Општини Лешак су, читамо у Закону о изменама и допунама закона о подручјима срезова и општина у Народној републици Србији из јуна 1957. године припадала 23 насељена места, међу којима и рудник олово-цинкане руде Бело брдо.[1] Припајање Лешка Лепосавићу значило је да је територија Косова била увећана за око 200 квадратних километара на рачун уже Србије.
Као инспиратори овог потеза наводе се Петар Стамболић и/или Слободан Пенезић Крцун.[2] Ипак, формалну одлуку својим потписима су оверили Воја Лековић, потпредседник Народне скупштине Србије и ондашњи српски премијер, Милош Минић. Они су, наиме, потписали Указ о проглашењу Закона о подручјима општина и срезова у НР Србији, 26. Новембра 1959. године, у којем је територија општине Лешак наведена као део косовске општине Лепосавић.[3]
У свом мемоарском делу високи српски и југословенски функционер седамдесетих и осамдесетих година (премијер Србије, председник скупштине Србије, председник ЦК СК Србије, председник Председништва Србије,члан Председништва ЦК СКЈ) Душан Чкребић критички се осврнуо на ову одлуку, наводећи да њени прави мотиви ни њему нису били познати: „Историјски није објашњено какви су то релевантни разлози били и по чијем је налогу 1959. године територија која је била ван састава аутономне области Косова и Метохије, где су Срби били већинско становништво (…) припојена Косову. Неки помињу Петра Стамболића, а други Слободана Пенезића Крцуна. Не могу да верујем да је то могло бити везано за једног човека и да не постоји писани траг о овој одлуци. Шта је заправо права истина, за сада се још не зна.“[4] Чкребић даље пише да је 2002. године отишао у Архив Србије, али тамо није могао да пронађе записник седнице највишег партијског тела Савеза комуниста Србије о случају Лешак.[5] Оно што је неоспорно, јесте чињеница да се крајем 1959. године територија Косова увећала правцем долине Ибра, све до Јариња.
Примио их је човек чијег се имена не сећају, али памте његове речи: ‘Све је завршено и све окончано. Остаје само да се грађанима објасни да је то за њихово добро.’
Осим у Чкребићевим мемоарима, нека сведочења о овој локалној драми пронашли смо у једном тексту Предрага Живанчевића у часопису ТВ Новости, из августа 1990. године.
У тексту под насловом Сви Стамболићеви дугови, Живанчевић цитира сећање пензионисаног правника Бошка Радосављевића, који је те 1959. године био председник Општинског комитета Социјалистичког савеза радног народа у Лешку. Радосављевић прича: „Током 1959. године извршена је административно-територијална реорганизација срезова и општина у Србији. Радило се то и раније, па је општина Лешак до 1953. године припадала Студеничком срезу, а од 1953. до 1959. срезу Краљево. Онда су нам саопштили ‘одозго’ да треба укинуту општине Баљевац и Лешак, а ова места, са околним селима, припојити општини Рашка. Међутим, новембра исте године из среза је стигло писмо са поруком да Лешак са околином треба припојити Лепосавићу, а то је практично значило припајање Косову и Метохији. Био је то гром из ведра неба, будући да смо грађане уверавали да ће се општина припојити Рашкој. Позвали су нас у Краљево, где смо били примљени код тадашњег председника Среског одбора Петра Веловића и секретара Среског комитета Радета Борисављевића. На овом састанку речено нам је да народу морамо објаснити потребу припајања Лешка општини Лепосавић. Кад сам на састанку Среског одбора упозорио да се ради о обмани грађана, Борисављевић ми је љутито одговорио да ‘нема шта да се бунимо, пошто је све одлучено горе, у Београду.’ После тога поново су сазивани зборови, али без изјашњавања за припајање покрајини Косово.“[6]
Новинар београдског часописа пише даље, да су Радосављевић и секретар Општинског комитета Савеза комуниста Србије Миломир Богдановић, тим поводом покушали да интервенишу код београдских власти, односно да су затражили пријем код Слободана Пенезића Крцуна. То им, међутим, није пошло за руком: „Нису стигли до Пенезића. Примио их је човек чијег се имена не сећају, али памте његове речи: ‘Све је завршено и све окончано. Остаје само да се грађанима објасни да је то за њихово добро.’“ Известан отпор према овој одлуци Београда је, према наводима у Живанчевићевом тексту у ТВ Новостима, пружио и председник Среског одбора у Краљеву, Петар Веловић, и то на састанку са Пенезићем. Веловић је касније сведочио да је „све одлучено на нивоу влада Србије и Косова, а на захтев Душана Мугоше“, тада секретара Обласног комитета Савеза комуниста Србије за Косово.[7]
Одлука није промењена, па је Лешак остао на Косову. Од „уже Србије“ одвојен је и „технички“. Телефонске везе су усмерене ка Приштини, а локални телевизијски репетитор био је окренут ка предајнику на Косову (Голеш), тако да се београдска телевизија у Лешку могла тек отежано пратити. Припајање Лешка Косову пратило је и увођење двојезичних натписа.[8]
Према незадовољницима су предузимане репресивне мере. У Живанчевићевом тексту се помиње случај Косте Ћирковића, који је због противљења овој одлуци (о чему је писао и Титу) био избачен из партијског Општинског комитета. У тексту ТВ Новости налазимо и део текста једне петиције локалних Срба, из марта 1987. године, у којем се наводе облици притиска на противнике одлуке из 1959. године: „(…) нежна убеђивања, избацивање из СК, отпуштање са посла, различите прозивке, притисци и други опробани видови загорчавања живота.“[9]
[1] Поред Белог брда, општини Лешак припадала су и следећа насељена места: Баре, Планиници, Белуће, Бербериште, Бистрица, Јариње, Борова, Врачево, Гувниште, Доњи Крњин, Земаница, Исево, Лешак, Миоковиће, Остраће, Постење, Поткомње, Гулије, Рватска, Требиће, Ћирковиће и Црнатово. „Закон о изменама и допунама закона о подручјима срезова и општина у Народној републици Србији“, Службени гласник Народне Републике Србије, 22. јун 1957. О питању припајања Лешка Лепосавићу видети и у: Момир Гаталовић, Косово и Метохија у државној политици Југославије 1958-1965, Београд 2016; Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945-1969), Београд 2021.
[2] Гаталовић, 83; Душан Чкребић, Живот, политика, коментари, Београд 2008.
[3] Закон о подручјима општина и срезова у Народној републици Србији, Службени гласник Народне Републике Србије, 12. децембар 1959.
[4] Чкребић, 260.
[5] Исто.
[6] „Сви Стамболићеви дугови“, ТВ Новости, 3. август 1990.
[7] Исто.
[8] Исто.
[9] Исто.
У својим мемоарима, војвода Симо Поповић приповеда, да је сину Владу, пре него што се придружио српској војсци у Првом рату, саветовао да се у сваком боју јуначки понесе. Када су му јавили да је погинуо, рекли су да је са овог света отишао као „прави српски војник и официр- у борби“. Сироти син црногорског војводе, послушао је савет свога оца.
Када се говори о херојству, пред човековим очима нижу се инстинктивно слике какве велике битке или окршаја, а заборавља се можда она најважнија врста одважности, која није ношена снагом и полетом масе, већ сопственим осећањем дужности, када појединац трпи и страда у тишини, јер се заузео за своју савест.
Први светски рат и Албанска голгота, представљају добро утврђене светионике нашег јунаштва и славне победе, на које се често позивамо како бисмо доказали, да садашње посрнуће ипак није било одвајкада присутно у овом народу, па да ће можда због тога, и тренутно стање свеопште апатије и престрашености бити кратког века. Ипак, време пролази, а ми све дубље упадамо у поноре неморалног кукавичлука, а од нас се не тражи да бијемо јуначке битке са пушком у руци, већ да храбро устанемо и кажемо шта мислимо о правцима којима се ово друштво креће.
Историјске жртве великих српских мислилаца вероватно су послужиле као пример и данашњој интелектуалној елити да се о много чему не изјашњава, односно да у случају изражавања свог става то чини искључиво зарад сопствене будуће користи. Све површнија интересовања савремене младежи, али и генерално збуњена и анестезирана јавност, последица су, између осталог, и одсуства снажних интелектуалаца и све распрострањенијег присуства оних без „унутрашњег живота и равнодушних према социјалним невољама и патњама“. Потоњи својим самољубивим позирањем и испразним фразама штетно утичу и на свеукупни духовни напредак заједнице.
А шта је то, напослетку морална смелост, коју је наша интелигенција дужна да покаже? „Морална смелост је права карактеристика најузвишеније особе- тражити и говорити истину, смелост бити праведан, смелост бити поштен, смелост одупрети се искушењу, смелост чинити своју дужност“.
Уколико човек не поседује наведену врлину, онда од њега не би требало очекивати ништа друго. А зашто нам је преко потребно да (пре свега) наша интелигенција буде морално окуражена како би се искрено изјаснила о значајним темама, без потпоре туђих интереса за које наступа?
Одговор је врло једноставан. Уколико се људи који су способни да самостално мисле и закључују, како је један познати драматург својевремено дефинисао интелектуалце, изјашњавају о приоритетним питањима једног друштва поштено, онда често дезоријентисаним људима, а нарочито младима који тек формирају своје представе о свету, светионици разума неће бити разноврсни ниткови, чија се довитљивост у неваљалству, подводи под успехом.
Кукавичлук данас и код обичног човека све више произилази из појачаног страха да се истицањем истине и заузимањем за борбу против актуелних друштвених невоља и патњи, не угрози тешко стечени животни конформитет и душевно спокојство, али и мукотрпно освојена позиција.
Никада и никоме није било лако да гласно говори истину, то нам је историја мисли показала. Сократ је био осуђен „да попије пехар отрова“, само због тога што се његова наука косила са предрасудама и „партијским страстима“ Атињана. Али оставимо по страни Сократа, Бруна и Томаса Мора и све оне личности које се наводе у страним студијама, како би се доказала теза да „праведни људи умиру данас, а неправедни сутра“.
Примери из наше ближе и даље историје показују да смо се и ми као друштво и то не искључиво у оквирима неслободе комунистичког режима, често обрачунавали са сопственим најјачим духовима, који су указивали на тешке болести система.
Несрећни песник Ђура Јакшић који је, што сазнајемо увидом у његове биографске детаље, посведочио сопствени стих да „спасење доноси гроб“. Јакшићу за живота, нису могли да наплате многобројне дугове, али он није патио само због своје немаштине. Њега су пријављивали да наздравља омладини, књазу, слободи, да говори лоше о „садањим властима“ и због тога је имао окршаје са полицијом.
Требало би истаћи и пример страшне судбине Петра Кочића (омиљеног страдалника аутора овог текста), који је необазирући се на себе и своју будућност, мишљење отворено исказивао и заступао „па и онда када је знао да ће му то донети личне неприлике“. Овај народни гуслар, како га је својевремено називала Исидора Секулић, се у интересу националне солидарности супротстављао доминантној „профитерској српској чаршији“.
„Ја знам само једну тајну, која је у стању човека од неваљалства да сачува, а та је – сачувај му срце од слабости“.
Па, споменимо и несрећног великана Бранка Ћопића који је због своје Јеретичке приче, пролазио страховит прогон. Разоткривање црвене буржоазије коштало га је свих потоњих неприлика и напослетку, живота.
А шта је улога великих уметника у светлу приче о дужностима интелигенције? Они не говоре само у кафани храбро о слободи и правди (данас ни у кафани), већ и кроз своје стваралаштво смело настоје да разобличе све слабости система. Тако је и сироти Живко Николић прогоњен јер је огромној већини свог народа дао огледало у којем ће се огледати.
Често су посебни људи били усамљени у својој борби са несавесним светом, то није карактеристика само данашњег времена. Ипак, оно по чему се садашњи интелектуалац и уметник разликује од некадашњег, је то што је у времену које располаже обиљем информација, у којем је удобан живот један од врхунских идеала, а вештачка интелигенција се увелико спрема да у многобројним сферама замени човека, потребније више него икада да се пристане на компромис како би се сачувала тренутна угодност позиције која омогућава достизање преко потребног обрасца среће. Средине, дубоко зароњене у нечовештво и довитљивост, ионако славе неваљалце, нарочито оне великог угледа. Устанак против система који омогућава предвидив начин стицања користи и напретка, захтева излазак из кругова профитера који су једни са другима одлично повезани и чији је систем добро уходан и проверен.
Човеку који мисли својом главом и иступа у складу са сопственом савешћу намећу се различити епитети, како би се одмах на почетку негативно квалификовала његова друштвена активност. Он мора бити изопштен због „претеране срчаности“, „недостатка мудрости“, „свадљивости“, „навалентне и претеране осећајности“, па напослетку и ћудљивости, да не кажемо лудости (имамо сјајан пример Чеховљевог јунака Андреја Јефимича Рагина, који је на крају завршио као пацијент своје душевне болнице). Не сме се допустити да се поремети угодност позиције, и мора се у корену сасећи (за пример осталима) свако ангажовање којим се указује на све деформитете данашњег друштва и система. Појединац који отвара очи другима, мора се одмах изоловати и понизити.
Напослетку и у хришћанском смислу, усамљеник који чини како му савест налаже, подвижник је своје врсте и придружује се Христовим апостолима.
Јован Јовановић Змај је још у обреновићевско време приметио, како људе карактерише разметљиво празнословље славне историје, а кукавичлук у временима праве опасности. Ништа дакле није било другачије ни боље у обреновићевској Србији, ни после тога, а ни дан данас, једино што се у данашње време, а и у блиској прошлости праве све већи привиди храбрих иступа истакнутих грађана, како би се створио макар утисак о постојећој слободи.
Вешти људи као разлоге за своје ћутање на сваковрсне неправде наводе одсуство препознавања будућих резултата своје побуне против зла у друштву. То је случај погубног везивања морала за прагматизам.
Сами смо постали претерано осетљиви, када човек гађа у мету док говори о слабостима друштва у којем живимо, па се све нешто снебивамо и загонетно смејуљимо на његове речи, јер смо наводно мудри, јер су све борбе ионако унапред изгубљене, јер шта један нејаки човек уопште и може да промени на овом свету? То је дефетистички приступ, који нам се увелико намеће закулисним путевима.
Причом о моралу и дужностима човека, суочавамо се и са сопственим немоћима и дубоким осећањима, од којих бежимо. Зато је данас форма увелико победила суштину, јер човек од страшљивости не сме ни да говори о темама које захтевају дубоко преиспитивање и размишљање. Уколико друштвени малигнитети остану искључиво на површини, а за садашње стање су нам увек „они“ криви (иако никада нико не може тачно да утврди ко су то „они“ и што су „они јачи од нас“), не постоји опасност од „тешких тема“ које би могле да нас коштају живота.
Вешти људи као разлоге за своје ћутање на сваковрсне неправде, наводе одсуство препознавања будућих резултата своје побуне против зла у друштву. То је случај погубног везивања морала за прагматизам. Ми данас у свему тражимо прагматичне разлоге. „А који је циљ тога?“; „Шта ја имам од тога?“; „Како то на мене утиче?“. На то су се свела наша преиспитивања.
„Где год која велика душа својим мислима израза даде, ту је одмах и Голгота“, говорио је Хајне.
Тешке су то муке, за нејаког човека кога као да читав свет настоји да увери да је живот, ипак, „само један“…
Љубица Кубура рођена је у Београду, где живи и ради. Аутор је збирке кратких прича „Београдски акварел“ (Кључ издаваштво, 2021) која је ове године доживела своје треће издање. У више дневних новина, на радију и кратко на телевизији радила као новинар. Сценариста представе „Човек у црвеном оделу“ која извођена у позориштима широм земље. Пише колумне за неколико домаћих портала. Завршава свој први роман.
| Поново слике Бојане Жуже. Овог пута из Узбекистана. Бојана је историчар и фотограф, а више о њеном раду сазнаћете на њеном сајту www.zuzanazux.com и инстаграм профилу https://www.instagram.com/zuzanazuxphotography/. Препоручујемо и њенe галерије о Кини и Јерменији. |
У јавној сфери социјалистичке Југославије високо је вреднована и доследно негована култура сећања на партизанске подвиге и етапе револуционарног деловања. Међутим, ток њене реализације био је каткад одређен селективношћу колективног памћења и идеолошком уподобљавању историјског искуства.[1] Изданке описане културе сећања (чији поглед у прошлост није мотивисан жудњом за целовитом историјском истином, већ прибављањем повесних садржаја подесних одржању актуелног политичког система,чак и по цену евидентног кривотворења чињеница) можемо уочити и на страницама дечјег листа Тик-Так. При редовном обележавању годишњице 27. марта, у прилозима „Историјског календара“ (рубрика Тик-Така) понављана је идеолошки прекројена историјска представа о разлозима избијања и главним организаторима демонстрација, која је поступно кристалисана у првим годинама по завршетку Другог светског рата: „У реферату који је Тито поднео на Петом конгресу КПЈ 1948. године више није било пуча, војске, монарха. Они су ишчезли из партијске слике о 27. марту. То је био идеолошки оквир унутар кога су давана тумачења прошлости, састављани наставни планови и програми, писани уџбеници“ (Димић 2012: 107). Отуда у поменутој рубрици 1970. године читамо следеће редове: „И наши капиталисти су се бојали да не изгубе власт. Зато су се 25. марта 1941. придружили Тројном пакту и нашу земљу предали фашистима“ (13/II/1970: 3); два годишта касније наилазимо на исказе: „Увређене југословенске родољубе окупила је Комунистичка партија и организовала демонстрације“ (14/IV/1972: 3); а 1974. године у тексту „Срамна издаја“ уочавамо тврдњу: „Сви су одушевљено клицали Партији и захтевали да се брани домовина“(14/VI/1974:3).
У Тик-Таку је доследно истицана својеврсна симетрија између усташког и четничког покрета, установљена на оснивачком конгресу КП Србије: „Када су фашисти окупирали нашу земљу, најпре су је поделили на више делова, а затим на власт поставили домаће издајнике како би што успешније владали. У Србији су поставили четнике и недићевце, у Словенији рупниковце, у Хрватској усташе и домобране и тако редом.“ (Тик-Так2/IV/1971:3)
На страницама овог листа, у прилогу о масакру у Крагујевцу 21. октобра 1941, злогласна фашистичка квота према којој је за сваког убијеног Немца стрељано стотину Срба, а за рањеног педесет, преиначена је на следећи начин: „Да би заплашили народ, издали су наређење да се за једног убијеног Немца стреља сто Југословена“ (4/V/1972: 3).[2]
Међутим, мора се нагласити да се у садржини Тик-Така нису рефлектовала актуелна питања југословенске културне политике нити проблематични међурепублички односи, који су шездесетих и седамдесетих година били обележени слабљењем утицаја савезне управе, поступним јачањем моћи појединачних република и нарастањем национализама и културног партикуларизма, што се с нарочитом очигледношћу испољило у спровођеним школским програмима, посебно у настави историје, језика и књижевности (в. Vahtel 2001: 216, 222). Уместо тога, на страницама овог дечјег листа оглашаван је магистрални ток комунистичких идеја, језгро социјалистичке доктрине, дакле, оно што не подлеже историјским променама и интерпретативним ревизијама, као што је темељна идеја радничког самоуправљања, због чега се према најмлађим читаоцима текстови односе као према будућим самоуправљачима; потом баштина народноослободилачке борбе, будући да се рат почео повлачити из колективног сећања; као и брижљиво неговање култа Титове личности.
Težak je posao modelirati novog čovjeka, ali je to ipak najlakše postići ako se radi od rane mladosti.
Ипак, нужно се намеће питање због чега се над листом намењеним дечјим очима и наивној свести надвијала несумњива идеолошка сенка, која је, помрачујући историјске прилоге и мутећи поглед у рецентну прошлост, доводила и остале рубрике публикације у својеврсно доктринарно озрачје. Реч је заправо о поступцима спровођења системског васпитања, чији је декларативни циљ стварање целовите личности самоуправљача, а дубљи и утолико скривенији разлог формирање идеолошки подобних појединаца и образовање догматски правоверне јавне свести. У одломку Титовог разговора са београдским пионирима 1949. године није тешко уочити како из званичног погледа на најмлађе ишчезава свест о аутентичној дечјој природи под утицајем оглашене бриге о контролисаном стасавању будућих социјалистичких грађана: „A ja vam moram reći da vaspitavati vas male nije tako jednostavno. Teška je to stvar, jer ima i djece koja se ne daju tako lako savijati i koja, danas-sutra, ako sistemski ne budu vaspitavana, neće biti dobri građani“ (1978: 192). Важност правовременог идеолошког ангажовања при обликовању („савијању“) различитим утицајима подложне наивне свести, евидентно је наглашена у Титовим речима упућеним делегацијама Конгреса удружења професора и наставника и Конгреса удружења учитеља у Београду 1952. године: „Težak je posao modelirati novog čovjeka, ali je to ipak najlakše postići ako se radi od rane mladosti. […] Treba imati na umu da nije samo važno da iz škole izlaze razni specijalisti i pismeni ljudi, nego prije svega da to budu ljudi sa karakterom ponosnog i svijesnog socijalističkog građanina“ (1978: 132); као и касније при сусрету са делегацијом Савеза педагошких друштава Југославије 1965. године: „Formiranje socijalističkog čovjeka mora da počne od najranijeg doba, u roditeljskoj kući“ (1978: 257).
Превођењем садржаја наведеног налога власти у подручје стручне јавности, односно преображајем у принципијелни став струке, обезбеђује се континуирано и далекосежно распростирање његовог дејства у образовно-васпитном пољу. О томе нам недвосмислено могу посведочити поједина педагошко-идеолошка упутства Недељка Трнавца из марксистичко-лењинистичког новинарског приручника намењеног наставницима и ученицима, који су објавиле Дечје новине: „Dečja štampa posebno je snažna jer vrši uticaj na mlade ličnosti koje su tek u fazi formiranja“ (1988: 7); „Idol našeg društva u celini jeste svestrana socijalistička ličnost koja će u sebi objedinjavati odlike proizvođača i upravljača. Osnovni uslov da bi neko bio osposobljen za samoupravljanje i kolektivno odlučivanje jeste da je informisan. […] Školski život mora da bude pozornica istinskih samoupravnih odnosa“. (1988:32) Нарочито снажан ефекат аутор постиже закључком у којем, не остављајући нимало места аналитичким недоумицама, без задршке огољује идеологизованост властитог педагошког захтева: „Treba biti načisto sa činjenicom da školski listovi treba da imaju prvenstveno svoju društveno-političku funkciju, a zatim i estetsku.“ (1988: 34).
Тик-Такове рубрике „Историјски календар“ и „Из прошлости наших народа“, указују се као почетна и уједно најдубља места продора комунистичких идеолошких садржаја у ткиво објављиваних прилога, али и као тачке са којих се овај утицај простирао ка другим рубрикама, диригујући тако њиховим тематским усмерењима. Рецимо, у новембарском броју 1969. године, посвећеном ишчекивању Дана републике, садржај многих текстова Тик-Така био је прилагођен контексту великог државног празника. Отуда се, након уводне најаве поштара Бобе да ће број имати пригодан карактер, у „Историјском календару“ могло читати о симболима на грбу СФРЈ, у рубрици „Упознајмо нашу домовину“ о Јајцу, у „Нашем познанику“ о сећањима Марка Вујачића на друго заседање АВНОЈ-а, док су литерарни прилози били обележени пионирским мотивима. Дакле, државни празнични канон није представљао само подразумевајући идеолошки оквир прилога већ и својеврсни тематски и поетички оријентир објављиваних литерарних текстова.
Treba biti načisto sa činjenicom da školski listovi treba da imaju prvenstveno svoju društveno-političku funkciju, a zatim i estetsku.
Кратке приче објављиване у првих сто бројева дечјег листа Тик-Так нису биле међусобно поетички саобразне, нити су скупа твориле јединствени прозни систем, већ се могу разврстати у низове разнородних поетичких модела, конституисаних под утицајем различитих, неретко ванкњижевних сила. Скала књижевноуметничке вредности штампаних наративних прилога подрхтавала је под дејствима идеолошких налога титоистичког југословенства, прекомерног педагошко-дидактичког уплитања у литерарно стваралаштво, као и скромног приповедачког талента појединих аутора. Сходно томе, осим текстова фолклорног порекла, у најуспелија прозна остварења убрајају се оне приче које су, одупирући се деловању спољашњих чинилаца, очувале своју – на темељима хумористичког проседеа и модерног приповедачког осећања засновану – поетичку аутономност.
Скраћена верзија чланка: Немања Каровић, „Између идеолошког и естетског: поетика кратке приче у дечјем листу Тик-так“, у: ЧАСОПИСИ ЗА ДЕЦУ: ЈУГОСЛОВЕНСКО НАСЛЕЂЕ (1918–1991), Београд 2019, 477-497.
Литература:
Basara, Mihajlo. „Titov kult u Jugoslovenskoj narodnoj armiji“. Tito – viđenja i
tumačenja. Zbornik radova. Ur. Olga Manojlović Pintar. Beograd: Institut za noviju
istoriju Srbije, 2011. 779–798.
Bondarev, Nikita. „Tito’s cult: chronological borders and intensity’. Tito – viđenja
i tumačenja. Zbornik radova. Ur. Olga Manojlović Pintar. Beograd: Institut za noviju
istoriju Srbije, 2011. 750–754.
Vahtel, Endru Baruh. Stvaranje nacije, razaranje nacije. Književnost i kulturna
politika u Jugoslaviji. Preveo Ivan Radosavljević. Beograd: Stubovi kulture, 2001.
Vuković, Novo. Uvod u književnost za djecu i omladinu. Podgorica: Unireks, 1996.
Григоров, Димитар. „’Рачунајте на нас.’ ’Одломак’ о Титовој штафети или Штафети младости“. Годишњак за друштвену историју, 1–3, 2008. Београд: Удружење за друштвену историју, 2008. 105–135.
Милован Данојлић, Наивна песма. Огледи и записи о дечјој књижевности. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Dimitrijević, Bojan. „Jugoslovenska armija – oslonac Titovog kulta ličnosti u prvim
posleratnim godinama“. Tito – viđenja i tumačenja. Zbornik radova. Ur. Olga Manojlović
Pintar. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2011. 797–818.
Љубодраг Димић. „27. март 1941 – сећања, тумачења, истраживања и уџбеничка литература“. 27. март 1941. седамдесет година касније. Зборник радова са међународне научне конференције. Ур. Момчило Павловић и Ивана Пантелић. Београд: Институт за савремену историју, Фонд Краљевски двор, 2012. 101–112.
Докнић, Бранка. Културна политика Југославије: 1946–1963. Београд: Службени гласник, 2013.
Duda, Igor. „S Bucom i Bongom protiv krize. Hitrecovi smogovci, djetinjstvo i svakodnevica kasnog socijalizma“. Historijski zbornik, LXVII, 2 (2014), Zagreb: Društvo za hrvatsku povjesnicu, 2014. 401–418.
Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom I. Borbe u Srbiji 1941. godine. Beograd: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske armije, 1949.
Zupan, Zdravko. Vek stripa u Srbiji. Pančevo: Kulturni centar, Galerija savremene umetnosti, 2007.
Kuljić, Todor. Sećanje na Titoizam. Između diktata i otpora. Beograd: Čigoja štampa, 2011.
Kuljić, Todor. „Struktura i funkcija Titovog autoriteta, harizme i kulta“. Tito, sociološkoistorijska studija. Zrenjanin: Kulturni centar Zrenjanina, 2005. 195–222.
Ломпар, Мило. Дух самопорицања. Прилог критици српске културне политике. У сенци туђинске власти. Београд: Euro giunti, 2014.
Macridis, Roy. „Stalinism and the Meaning of Titoism.“ World politics, 4. 2 (Jan, 1952): 219–238. Cambridge University Press. 3. 2. 2019.
Nikolić, Kosta. „I posle Tita – Tito. Održavanje i rušenje Titovog kulta u Srbiji 1980–1990“. Tito – viđenja i tumačenja. Zbornik radova. Ur. Olga Manojlović Pintar. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2011. 760–778.
Николић, Коста. Тито говори што народ мисли. Култ Јосипа Броза Тита 1944–1949. Београд: Службени лист СЦГ, 2006.
Nemačka obaveštajna služba. Tom VIII. Zbirka dokumenata: Srbija. Beograd: Uprava državne bezbednosti, 1956.
Опачић, Зорана. „Игра и апсурд у причама Душана Радовића и Ежена Јонеска“. Душан Радовић и развој модерне српске књижевности. Зборник радова. Ур. Александар Јовановић, Драган Хамовић. Београд: Учитељски факултет, 2008. 145–158.
Опачић, Зорана. „Идеологија и књижевност у дечјој периодици половине ХХ века“. Књижевност за децу и њена улога у васпитању и образовању деце школског узраста. Тематски зборник. Ур. Сунчица Денић. Врање: Учитељски факултет, 2013. 295–308.
Пијановић, Петар. „Инверзија као приповедни поступак у причама Душана Радовића“. Душан Радовић и развој модерне српске књижевности. Зборник радова.Ур. Александар Јовановић, Драган Хамовић. Београд: Учитељски факултет, 2008. 139–143.
Радуловић, Милан. „Српска књижевна критика и културна политика друге половине ХХ века“. Српска књижевна критика и културна политика у другој половини ХХ века. Тематско-проблемски зборник радова. Ур. Милан Радуловић. Београд: Институт за књижевност и уметност, 2013. 505–540.
Ranković, Milan. Kultura u pitanju. Aktuelni problemi jugoslovenske kulture. Nikšić: NIO „Univerzitetska riječ“, 1988. Самарџија, Снежана. „Одлике шаљиве народне приповетке“ (предговор). Шаљиве народне приповетке. Антологија. Приредила Снежана Самарџија. Крушевац:Гутенбергова галаксија, 2006. 5–37.
Самарџија, Снежана. Облици усмене прозе. Београд: Службени гласник, 2011. Tito, Josip Broz. O umetnosti, kulturi i nauci. Izbor tekstova. Priredio Miloš Nikolić. Beograd–Subotica: Minerva, 1978.
Trnavac, Nedeljko. Školski list i rad novinarske sekcije. Priručnik za nastavnike i učenike. Gornji Milanovac: Dečje novine, 1988.
Тутњевић, Станиша. Часопис као књижевни облик. Прилог типологији књижевне периодике. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1997.
Wolfe, Bertram. „Spirit of Titoism.“ Naval War College Information Service for Officers, 4. 7 (March, 1952): 105–131. U. S. Naval War College Press. 3. 2. 2019.
[1] О проблему идеологизованих садржаја унутар културне политике, књижевне критике и културе сећања комунистичке Југославије в. Ranković 1988: 78–89, 119–128; Радуловић 2013: 505–508; Опачић 2013: 295–308; Ломпар 2014: 239; Duda 2014: 415–418.
[2] У Извештају капетана Bishofshausena од 20. октобра 1941. о масовном стрељању у Крагујевцу, који је поднет Фелдкомандантури Панчево ради обавештења заповеднику Србије, изнета је следећа наредба: „Po povratku odande, bataljon je dobio naređenje iz 749 puka da za svakog poginulog ima streljati 100, a za svakog ranjenog 50 Srba iz Kragujevca” (Zbornik 1949: 551). У Изводу из извештаја шефа немачке полицијске службе од 21. октобра 1941, каже се: „Pošto se do postavljenja opunomoćenog komandujućeg generala u Srbiji nije mogla sasvim sprovesti u delo bezobzirna akcija, jer su nedostajala odgovarajuća nedvosmislena naređenja, sad je naređenjem generala Bömea, da se za svakog ubijenog vojnika pogubi 100 a za svakog ranjenog 50 Srba, data potpuno jasna linija” (Zbornik 1949: 555). У низу мера спровођених ради сузбијања народног устанка, примењиваних у новембру 1941. године и пописаних у Извештају Einsatzgruppe SIPO и SD-a поднетом централи Гестапоа, налази се и следећи параграф: „mere odmazde nemačkog Wermachta, norma: za 1. ubijenog pripadnika nemačkog Wermachta 100, a za ranjenog 50 streljanja Srba.” (NOS VIII 1956: 871).
| Немања Каровић je oсновне и мастер студије завршио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је тренутно докторанд. Запослен је на Учитељском факултету Универзитета у Београду као асистент на предмету Увод у тумачење књижевности. Сарадник је на курсу Историја српске културе у организацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Научно-образовно- културног центра „Вук Караџић” у Тршићу. Учествовао је на више домаћих и међународних научних скупова. Научне и стручне радове објављивао је у Зборнику Матице српске за књижевност, Зборнику Матице српске за славистику, Летопису Матице српске, Књижевној историји, Новој Зори, Повељи. |
| Danica Vukićević je rođena 1959. godine u Valjevu. Osnovnu školu, IX gimnaziju i Filološki fakultet završila je u Beogradu (Opšta književnost i teorija književnosti). Član je Srpskog književnog društva. Radi kao lektor-redaktor, bavi se književnom kritikom i esejistikom. Živi u Beogradu. Prošle godine iz štampe je izašla njena knjiga Unutrašnje more (Futura publikacije, Novi Sad, 2022) za koju je dobila NIN-ovu nagradu. |
Vreme je da započnem priču o tuđim životima koji nisu kao moj. Ali, što su literarniji, to su više moji. Mogu da stojim na ulicama Vankuvera koji me uopšte ne interesuje, kao ni prašina centralnog Koteža. Ukoliko c. Kotež uopšte ima…
***
Kakva god da je Noć //Smrt noći// Koliko god svećice prozora Treperile, noć će Umreti Ružoprsta zora Pomilovaće jorgan na Prozoru Vrapci će brujanjem konsonanata smeniti Slavuja bistri poj Završiće se Ekstravagantno S mnogo roze noktiju Osećam jezik i zube Jezik za zubima Vrebajući o/smeh Zapuštenost je prirodna: lastavičja lasičja lisičja S PROZORA VIDIM AVALU Sada, kada sam slobodna ovaj dan Možda i sutra-dan Vidljivost je upečatljiva Suncem zlatno zlato se Izliva Radujem se mašini koja pravi oblake (Sunce zalazi u 20:27; Čudić kaže sunce niti izlazi niti zalazi, mi se krećemo…) Ko si danas Istorijsko je pitanje. *** Istovremeno mirno/istovremeno dramatično; prirodno kao pauku kukica za mrežu koju tka istovremeno mirno/istovremeno dramatično, sve potaman nam je. ELEGIJA Ranjena sam, ne vidim ranu, ne vidim odakle krvarim, krvarim i kuvam. Medved će naići. Primam radio-talase. Frekvencija se prebrzo menja. Sveobuhvatnost podlosti i glatko zdravlje umirućeg sveta. BLAŽENSTVO U PRISUSTVU VENTILATORA Provela sam dva dana Uglavnom: ležeći, zdrava Jedan bez, drugi sa TV-om Nekoliko celih filmova Nekoliko s upadima Osećala sam se blaženo I istovremeno kao heroina Blažena-heroina-ničega Slatki sati posvećeni Neposvećeni Samo sam živela Dva dana Najteža dilema Bila je da li da odem do Kupatila i isečem nokte Ili da nastavim da Slušam radio-dramu O životu Albaharijeve Majke. ZNAJ Znaj Dok se možda/možda tvoje telo rastaje s dušom Neko spokojno sedi u purpurnoj fotelji U dubokoj starosti i krpi čarapu Znaj Dok ti ranjen drhtiš u groznici odlivanja krvi Neko jede u restoranu i salvetom Briše usta i brkove i oseća blago nadimanje Znaj Dok plačeš i kaješ se u tesnoj koži nelagode Neko puši na krevetu posle seksa i s osmehom Prati dim kako se vije obasjan svetlucavom maglom Iz lampe koja je sve videla Znaj Sinhronicitet i sva pravilnost Ljudske propasti ne tiču te se dok režeš krušku Zlatnu spolja kao pojedini trenuci i odblesci mesinganog držača-upijača Znaj Putovanje nakraj prigradskih bedema biće dugo Završiće se neočekivanim obrtom… Znaj Dok ti gladuješ uverljivo bolno kao Hamsun Neko slaže peškire i pevuši Znaj Vatra u tvom samoubilačkom umu Svetli kao svitac u dvorištu Znaj Iako je nestalo tih kuća tih porodica Ostala si ti. *** Na nekom seminaru upoznala je Džudit Batler i bila zapanjena-razočarana (takav utisak sam stekla) jer je Džudit neprestano pričala o svome malom sinu. Ona to uopšte nije očekivala od JB kao da je uopšte važno šta je ona zamišljala (kakva bi trebalo da bude i šta bi trebalo da govori JB)… pomislila sam tada, pa naravno da će da priča o svome sinu koga toliko voli… *** Oh, o, o, pokazaću ti Moju svesnu svesnost Odricanje od ega Besuznu usamljenost punu Topline… FANTAZAM O PLJAČKI A sada mogli bismo da suočimo naših 19.000 za postavku vodokotlića s Tijaninim ultrazvukom jednjaka za 15.000. CANČUGA I ANTUN Nacionalno blago. BITI ODGOVORNO LUD/A Nevolja s ludilom koje je jedina prava subverzivna društvena aktivnost, jeste to što iziskuje napornu doslednost u prezentaciji. PROSVETLJENJE VREBA DA TE ZAGRLI Bile smo književna ilustracija, „glavna sporedna uloga“, na putu… Izvadak iz izbora, izbor izbora, performativne senke… a toliko smo se smejale. Svaki trenutak imao je smisao, bio je veliki. To nije bilo predviđeno. ŠTA VIDIŠ, ŠTA ZNAŠ Sada se uvek čini neprolaznim, večnim. Sada u sada mi govorimo iz čuvarske kućice, dremljivi, sputani, vidimo i govorimo kao da kućica pluta u kosmosu i vidi se iz nje, iz visina – najšira slika. Ali, avaj, ne, vidimo one koji ulaze i izlaze, više kao obrise i senke, a nas niti čuju niti vide… PRAVCI RAZVOJA Na nekom od tih puteva (via dolorosa prema budućnosti) vidljiv je sve opštiji sve prisutniji zilotizam: zilotizam analitičke filozofije, zilotizam pasjeg silikonskog života, zilotstvo nju ejdža, večne mladosti, ogromne love, bešćutnosti. MI Mi smo ta teško izdržljiva istovremenost, sinhronicitet užasa i ushićenja. SINTAGME, TUŽNI TROPI „Nacizam bez ideologije“, „emotivna kuga“, „ukorenjeni rasizam“… PRAANTIFEMINIZMI I onda će doći „žena“ za veliko spremanje; med sestra profesoru dr primarijusu kako ga jedna „ženica“ čeka ispred ordinacije; „majko“ jače se napni… DAN POSLE OGNJENE MARIJE Park je bio pun – deca, starci, bedž-omladina, srednjodobni i svi, baš svi gledali su u istom pravcu. Pomislih, mora da se nešto dešava u tom pravcu/iz tog pravca i da svi iz parka posmatraju nešto… nešto što ni ja niti iko izvan parka ne može da vidi. UTEHA Udruživali su se oni koji vrede, ne protiv onih koji ne vrede, već oko onoga u čemu su dobri/dobre (na primer, akmeisti); spajalo ih je: izuzetnost, predanost, prosvećenost, elegancija, poštenje… Sada se udružuju najgori, protiv svih, centar ne može da izdrži…
Дејан Милићевић је дипломирао на факултету ликовних уметности у Београду. Имао је више групних и самосталних изложби. Бави се фрескописом и иконописом.
| Када се Европа посматра из англосаксонске геополитичке перспективе, долази се до закључка да је полуострво на којем живимо смештено у широком територијалном обручу који се назива Римленд који својим положајем опкољава такозвани Хартленд. У „срцу земље“ (Хартленду) некада се налазила руска империја, касније Совјетски Савез, данас Руска Федерација. Западноевропски и амерички стратези сматрали су да овладавање Римлендом гарантује обуздавање Хартленда. Балкан се, другим речима, налазио и још увек се налази у пољу чија је геополитичка функција усмерена ка обуздавању совјетског, односно руског територијалног, економског и културолошког ширења. Но, када се посматра из друге перспективе, из Москве, мора се закључити да се Балкан налази у такозваном Лимитрофу, „територијалном мореузу“ који окружује руски свет. Прецизније говорећи, Балкан се налази на спољном рубу Лимитрофа, у пресеку интереса великих сила и удаљених центара моћи. Дефиниција Лимитрофа није једноставна и у Русији се о томе шта Лимитроф представља, докле се протеже, какве су његове карактеристике и која је његова функција, воде оштре расправе. Овде доносимо приказ једног од текстова у којем је Лимитроф дефинисан као поље претензија руске геополитике. У питању је чланак Вадима Цимбурског који је на српски језик превела Марица Милчановић Јовановић 2008. године и који је био објављен у часопису Руски алманах (13/2008, 100-115). Пун назив чланка гласи: Земља иза Великог Лимитрофа: од „Евроазијске Русије“ до „Русије у Евроазији“ |
ЗЕМЉА ИЗА ВЕЛИКОГ ЛИМИТРОФА: ОД „ЕВРОАЗИЈСКЕ РУСИЈЕ“ ДО „РУСИЈЕ У ЕВРОАЗИЈИ“
Можда није претерано рећи да је 1989. година представљала највећу победу Сједињених Америчких Држава у њеној историји. Та победа је, поред осталог, утицала на деконструкцију до тада уобичајене представе о евроазијском карактеру Русије, али и на конструисање нових дефиниција о „повратку Русије у Европу“ или о њеном „удаљавању од Азије“. Те импортоване и руској геополитичкој теорији наметнуте представе о „евроазијско-атлантској безбедности од Ванкувера до Владивостока“ почетком новог миленијума биле су одбачене.
Један од теоретичара руске геополитике, Вадим Цимбурски, приметио је како је процес слабљења Русије према Западу довео до релативизације темељних појмова руске геополитике. Нови талас самосагледавања, повезан са крахом Совјетског Савеза, водио је ка преиспитивању суштине руског света (руске цивилизације), а потом и ка преиспитивању руске евроазијске политике. Идеја о Русији-Евроазији сломљена је најпре у језичкој равни, раздвајањем та два појма на Евроазију и Русију, а затим и њиховим постављањем у опречни однос. Тако је настала представа да је Евроазија простор који окружује Русију, из чега је даље произлазио закључак да су то два различита ентитета. Кроз тај процес Русија је постала ужи појам и од Хартленда. Са друге стране, на рубовима постсовјетског простора никао је низ наизглед суверених земаља антируског усмерења. Јужно евроазијство (татаро-европско по карактеру) почело је да изналази сопствену дугу историју из које Русија не само да је била изузета, већ је напрасно била доживљена као његов антагонистички простор. Свој не-руски идентитет евроазијски простор почео је да представља и кроз форсирање наратива о Путу свиле. Цимбурски сматра да су такве представе о Русији и Евроазији у руску геополитичку теорију ушле некритичким преузимањем перспективе и језика од Русије одметнутих земаља, те да у суштини представљају западњачку представу о појмовима Русије и Евроазије. Средишња идеја импортованог језика и увезених представа била је идеја о раздвојености Русије и Евроазије, односно идеја о могућности Русије да опстаје без Евроазије. Језички обрти били су увези са наглом изменом контура саме земље која се отргла од староседелачке Европе и од исламског Средњег Истока. Другим речима, распад Совјетског Савеза био је праћен трансформацијом односа Русије и Евроазије тако што је од Русије-Евроазије настала Русија у Евроазији. А такав обрт захтевао је преиспитивање појма Евроазија, као и тражење руске суштине, али из нове руске перспективе.
Једно од основних питања које Цимбурски жели да разреши јесте питање да ли је Русија цивилизација? Идеја о Русији као држави-цивилизацији кореспондирала је са оним теоријама које су инсистирале на опозицији Русије и Евроазије. Такав правац мишљења развијали су они теоретичари који су, на трагу Солжењицинових упута, Русију поистоветили са државом Словена, као и они који су, попут Хантингтона, руску државу-цивилизацију видели као искључиво православну (до унијатске Галиције), те они који су Русију видели као концепт надетничке комплементарности. Цимбурски је заузео становиште по којем све државе са постсовјетске територије, пространије од Руске федерације, али уже од бившег СССР-а, чине саставни део руске цивилизације. Он није прихватио оне концепте по којима су се Русији скрајале границе на основу „цивилизацијске сродности“ и „Русије Руса“ јер су на тај начин Прибалтик, Закавказје, Галиција и исламски Југ остали изван Русије. У суштини, његов приступ разумевању Русије и Евроазије је антихантингтовски.
Шта су то у геополитичком смислу „цивилизације“ и припада ли Русија њима, питао се даље Цимбурски. Пре одговора на то питање он указује на чињеницу да цивилизација–лидер у савремено доба може носити више назива. На пример, западнохришћанска цивилизација се још може називати и либералном, западном, евроатлантском или чак романо-германском, кинеска је истовремено и конфуцијанска, а исламска је средњеисточна или арапско-иранска. Основно популационо језгро цивилизације назива особеном, независном људском заједницом на одвојеном простору али инсистира на томе да оно не мора нужно бити растављено од остатка света. За велике цивилизације карактеристично је да оне о себи мисле као о цивилизацијама, а да су остале цивилизације извор њихових проблема. Русија се не преклапа са платформама других цивилизација и карактерише је државна и геополитичка традиција дуга 400-500 година. Сматра се и да је руска духовност посебна и да представља северну грану православља. У руском свету држава је главни цивилизатор, а култура и држава су у Русији конвергентне. Отуда су крупне политичке кризе увек представљале и велике идентитетске кризе руског света. На крају, људи који живе у Русији изјашњавају се као Руси и пред собом и пред спољним светом.
Аутор сматра да је дефиниција Руса као словенско-татарско-турске цивилизације конструкт смишљен у пропагандне сврхе. Штавише, он се приклања идеји да је словенство маргинална категорија како у романско-германској Европи, тако и у византијском источном средоземљу. Посебно су, према његовој теорији, маргинални Словени католици, као и други западнохришћански народи Источне Европе који нису припадали или не припадају језгру германско-романске цивилизације. Ти Словени су објекат колонизација. У савремено доба њихов европски карактер упитан је и највише се огледа у њиховој јефтиној радној снази коју Запад узима. Ту спада и Украјина. Што се наведених Словена тиче, Русија се са њима додирује у веома уском појасу. Украјинцима су слични прибалтички народи, Молдавци, хришћани Закавказја, а обједињује их шанса коју су увидели да се са распадом СССР-а прикључе Европи. Средњеазијски и закавкаски Татари су излазак из СССР-а видели као шансу за приближавање свету ислама. Но, сви они налазе се између цивилизацијских платформи. Зато је разумевање руске цивилизације као словенско-татарско-турске у ствари представља њено растакање по том обручу.
Цимбурски, наравно, трпи критике за етноцентризам („ …док су се сви ти народи налазили у окриљу Руске империје, њихов цар био је руски цар“). Од таквих напада, бранио се ставом да у историји нису ретки примери да се језгро једне цивилизације састоји од једног етноса или чак субетноса. Нико не сумња у чињеницу да језгро кинеске цивилизације чине Кинези, а старе египатске цивилизације стари Египћани. Ипак, он тврди да се може рећи како Русија никада није била само држава Руса. Русија је цивилизација која може бити представљена у виду језгра које окружује простор са различитим, чак страним културним обележјима. То је сасвим другачија поставка од оне Хантингтонове, засноване на прелому цивилизација. Насупрот ње, теорија Цимбурског заснована је на идеји концентричних кругова. По његовом концепту, свака цивилизација има своје етничко и геополитичко језгро, као и своју периферију. Не постоји граница која периферију раздваја од других цивилизација. Држава-језгро има обавезе према периферији, али истовремено мора водити рачуна о свом језгру. У суштини, Цимбурски сваку цивилизацију поистовећује са њеним језгром. Свако тражење линије прелома на карти Источне Европе, по његовом мишљену је произвољно.
Цимбурски је проучавао и дефинисао простор који је назвао територијалним мореузом који Русију окружује од Северног Леденог до Тихог Океана као јединствени геополитички систем, или као гигант међуцивилизацијског појаса. У том појасу рађају се идеје супстрати за припадност некој цивилизацијској платформи као што је Пут свиле или различити балтичко-црноморски пројекти. Тај се простор једним именом назива Лимитроф. Он се може упоредити са пограничним регијама Римске Империје, с посебним уређењем, статусом, двоструком потчињеношћу, преко којих се Империја додиривала са страним светом делимично га увлачећи у своју сферу. Цимбурски сматра да је простор описаног територијалног мореуза својом екстериторијализацијом из СССР-а постао званични руски државни Лимитроф.
Велики Лимитроф чине Источна Европа с Прикарпатјем и Придњестровљем, Закавказје с планинским Кавказом, казашко-средњеазијски регион и у његовом продужетку алатајско-татарско-турско-монголско становништво, будисти и исламисти по границама руске и кинеске цивилизацијске платформе. Изостављени су Авганистан и Пакистан. Цимбурски је идеју о Великом Лимитрофу развио управо на усвојеној разлици између Евроазије и Русије. Тако Русија евроазијском свету изгледа као земља „иза Евроазије“.
Свака од старих цивилизација има своје пројекције на Велики Лимитроф: евроатлантска на источну Европу, Средњи Исток на Кавказ и Средњу Азију, Кина делимично на Средњу Азију, Синкјанг, монголске области и Кореју. За Русију је то цео Лимитроф у којем се народи некад међусобно повезују на антируској основи. Увођење појма Лимитроф омогућило је да се избегну тумачења о „умањеној Русији“ као „регионалној сили“. Руски геополитички интереси везани су управо за Лимитроф који представља ланац региона – постоји извесна међузависност у Лимитрофу, на пример, Литванија је капија Чеченије ка западу, Чеченија је капија Литваније на југу. Цимбрски је прихватио Сорокинову тезу о Русији као „трансрегионалној“ држави што у ствари одражава трансрегионалност Великог Лимитрофа.
У Великом Лимитрофу сачувани су, како Цимбурски тврди, својеврсни музеји етнокултурних и религиозних старина насталих на периферији цивилизацијских блокова (тибетанско-монголски ламаизам, зороастарски остаци прошлости у Средњој Азији, индоевропски паганизам у балто-балканској зони). Цимбурски сматра да су се те специфичности профилисале упоредо са успостављањем Русије, средином прошлог миленијума. Први фактор стварања цивилизције на руском простору био је крах Византије и еманципација Руса од Средоземља, а потом и њено прерастање у симбол Трећег Рима. Други важан чинилац било је уништење Златне Хорде.
Идеја да Прибалтик и Централна Европа припадају Лимитрофу била је критикована, али Цимбурски у рађању Лимитрофа види наличје израстања Русије у цивилизацију.
Руси су малобројна цивилизација и „закаснела цивилизација“. Њен успон од 17-19. века коинцидира са прерастањем евроатлантске цивилизације у светску цивилизацију. У временском распону између 17-19. века током којег је интезивно била у додиру са евроатланском цивилизацијом у успону, Русија није имала изграђене културно-сакралне форме које би могле да послуже као основа њеном фундаментализму. Зато су Петрове иновације лако улазиле у Руски свет, а и у томе што реформатори нису имали своје контрареформаторе скривали су се докази непостојања руског фундаментализма. Запад је због тога Русији лако наметао културне форме. Услед таквог развоја, руски „фундаменталисти“ западали су или у византинизам или у култ бога Перуна. Руски свет склон је псеудоморфози на начин на који је Европа у доба ренесансе имитирала антику.
Области у којима се Лимитроф додирује са платформама друге цивилизације представљају и максимум руске експанзије у пределе на којима је империји полазило за руком да се учврсти на дуже стазе. Сва продирања Русије западно од Елбе и јужније од Памира, завршавала су се крахом какав је био Авганистански рат. Да би Русија била присутна у животу других великих цивилизација, било је потребно да интериоризује Велики Лимитроф и тако је настао појам о Русији-Евроазији. Тек када Русија апсорбује Велики Лимитроф Европа и Средњи Исток се могу указати као права поља геополитичких интереса Русије-Евроазије.
Модел Русије-Евроазије наводи на нову могућност читања руско-турских ратова 17-19. века јер су у њиховој мотивацији скривене дубље тежње од чисто прагматичког овладавања Мореузима или од византијско-пансловенске демагогије. Балканско-анадолски ареал представља свеобухватну малу Евроазију од Закавказја до Источне Европе која се примиче Великом Лимитрофу и која је вршила улогу спојке између великих културних ареала све до настанка Русије и њеног Лимитрофа. Улогу проводника узајамних утицаја између Предње Азије и Европе, мала Евроазија задржала је и под Османлијама. Османско царство било је „шпенглеровска јесен“ исламског света, на начин на који је то Асирија била Месопотамији, Рим Грчкој, а САД Европи.
Русија је кроз Источно питање добила шансу да се укључи у ту споредну малу Евроазију, као филијалу или нишу Великог Лимитрофа која није била само проводник између Русије и других цивилизација, већ и директна веза Русије са Средоземљем на које су Руси желели да пројектују своју моћ. Турска је била типична лимитрофска империја, слична Реч Посполити. Учвршћивање Русије-Евроазије чинило се вечито незавршеним без балканско-анадолског ареала. Османска империја постала је антируски усмерена лимитрофна творевина. То је одредило судбину Турске у последњих век ипо – жестина с којом је запад брани од Русије и њена вестернизација, њена улога неевропског члана НАТО савеза, њен повратак у свет Јужног Евроазијства и руска неизбежност православне игре на Балкану – последице су антируског усмерења турске политике.
Екстериторијализација Лимитрофа из Русије-Евроазије 90-их година прошлог века, први пут је после 17. века на дневни ред ставила идеју о Русији у Евроазији. Последице екстериторијализације Великог Лимитрофа 90-их година у Русији су биле многоструке. Руска геополитика је интериоризована, Русија је федерализована као одраз дешавања у Лимитрофу, локална самоуправа је ојачала, јавила су се у идеологији аутохтонистичка и изолационистичка струјања, Русији је ускраћена могућност самопотврђивања кроз сусрет са другим цивилизацијама, обезвређена је идеја да Русија припада и западном свету. Томе је претходио устанак Руса против свог Југа. Европски део становништва Русије тражио је да постане део Европе, независно од остатка полуазијатске Русије.
Цимбурски Русију види као цивилизацију у самоодбрани. Она може опстати као цивилизација кроз очување језика и развитак језгра. Русија је геополитички устремљена на Лимитроф, а што се других цивилизација тиче оне су за Русију више важне у светско-системском, а не у геополитичком погледу. Лимитроф мора остати појас безбедности који окружује Русију. Понекад изгледа да Русија лакше усклађује своје интересе са великим цивилизацијама (са Ираном на пример) у погледу Лимитрофа, него са самим „Лимитрофцима“ који имају капацитет подривања саме Русије. На пример, Пољска је у међуратном периоду поткопавала две цивилизацијске платформе узевши од Немачке Шлезију и претендујући на Померанију, а од тадашње Русије одсекавши део Украјине и Белорусије.
Дакле, за Русију је Лимитроф синоним за заштиту и има функцију спречавања осипања Русије и њеног утапања у древну Евроазију.
| Александар Танурџић је писац и уредник у Прометеј издаваштву, као и њихове едиције Река. Аутор је два романа: Уста ми пуна вишања и Лакримаријум (Прометеј). Овде доносимо делове из романа Лакримаријум. |
***
Заклопила је лаптоп. Ана осети како је обузима непознато осећање. Као да осети да се oдиже од тла, мада оловна и тешка, сва се издигну до таванице. У олуји сопствене утробе она у себи призва све нероткиње и чу их како јој се хорски обраћају:
ХОР НЕРОТКИЊА: Сестре моје утробе суве, приђимо, приђимо, бесу сведочимо: Још је једна сестра тугу спознала. Сестри су нашој усне онемеле, нешто је напукло у њој; напукло кô ребро човека првог, али суво и бесплодно да зјапи остаде. Певајмо, сестре, певајмо; Ухо јој музиком испунимо, Јадна си колико и ми, сестрице. Јадна си и тужна, у теби ни живота ни смрти нема ни песме кишу да призовеш, Русалко болна без кола свог, косу пусти да расте, нека ишта из тебе изађе а да није јецај, да нису сузе, да није бол. Мирна лези, спокоју се надај, Хекато међу женама, себи име друго дај, кажи: Лилит сам! И путуј кроз време у телима жена других – самих нас што груди имамо – чеда не дојимо; меки дланови, руке умилне – за образом плачу; рамена имамо – ал’ оба су тужна; главу спусти на камен – јастук ти не треба; отврдни, напукни, до праха истрај; прах си била – прах ћеш и остати; тврда и пуста уз нечујни Оченаш замисли име мужа свог, дај му какво год пожелиш није крив он. Сестре моје, сестре моје, сестре моје, има ли места за једну још? За тужну Ану? За бес њен? За стид њен? Комад свиле амо дајте, Сестрице драге, само се свилом стид покрива.
Ану уплашише сопствене мисли. Какве је то пукотине отворила у себи? Ани је јасно. Прекорева саму себе због ироније, због цинизма, па и осуде коју осећа према женама са форума, према Сестри и покаја се у трену, не због песме нероткиња, то је из ње саме изашло. Не. Ана се каје јер се плаши да све своје будуће мисли чита у непажљиво исписаним објавама; Ана удара неспретну руку јер јој се прохтело да факсом поручи чудотворно биље; Ану боле колена од поклона; Ана је гладна од поста; Ана схвата да је овим женама потребно чудо. Зато и пристају на све; зато још нису одустале. Зато и даље храбро нападају; само је још чудо остало, па нека је и дошло из биљке. Нека је. Тако је боље.
***
Судећи по броју тих наштимованих инјекција Ана ће их примати дванаест дана.
Заправо, неће их примати, она ће их забадати себи у стомак, јер на сам помен инјекције,
Арсеније је уши покрио рукама и направио толико болан израз лица да је Ани било
потпуно јасно да ће морати сама. Боље је тако. Не би имала ни времена ни живаца да га
посматра како већ ко зна који пут примиче малену иглу њеном стомаку, испушта неке
гласове и на крају згрожен одустаје.
Ана ће то учинити сама. Има нечег умирујућег у томе. У одсјају игле и начину на
који пролази кроз кожу. Звук пробијања када кожа пукне, тај тренутак бола и осећаја када
инјекција испусти свој садржај. Ана се куне да може осетити хладноћу како јој се шири
стомаком, као да је леди целу и она остаје фиксирана у времену као ледена скуплтура,
лепа, прозирна и блистава. Уметничко дело настало као грешка природе. Мислила је да је
природа непогрешива. Ана је њена ћерка, изникла из цвета босиљка, створена из пене,
сударом наелектрисаних честица изронила је из земље, Голум, удахнули су јој душу
хладни ветрови и олуја јој је у очима. Њен језик грми и усне севају; она прича о настанку у
великом праску боја и изумрлих животиња са свих пет континената. Прозирна и лака
долебдела је на свет осликавајући својим телом околно шаренило и настамбе првог
човека. Плеше вековима и, задихана, зауставља се у времену у ком је одлучено да ће
живети и бити успомена; понеће терет преткиња, срушених градова, деце у завежљајима
на леђима мајки; понеће и мајке на својој кожи, истетовираће на себи колутове и шаре
племена, играће око ватре и биће ватра – истопиће лед у себи, истопиће саму себе и
поново се родити из воде.
Осми је дан и стомак јој је плав. Одабрала је једну регију у коју забада малу иглу.
Плаветнило Аниног стомака, ремек-дело ње саме, модро дно океана у које се уливају
танки рукави попуцале коже, мртво море препуно соли. Осми је дан. Осма је игла. Осмо
затварање у собу. У себе. У свој мали свет. Само са Нином.
| Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda: Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović, Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radovei književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu. Ove godine iz štampe je izašla njena nova knjiga Od rajskog vrta do Kembelove supe. Prilozi za istoriju hrane i ishrane (Filip Višnjić, 2022). |
Barbara Kingsolver
Džabervok[1]
Jednom davno, stranac u prolazu me je poslao u izgnanstvo. Bila sam u centru grada ispred skupštinske zgrade gde sam sa malom grupom ljudi protestovala protiv Zalivskog rata; on je bio u crnom fordovom kombiju. Dok je kombi prolazeći pored nas rikao, on je izbacio veći deo tela kroz prozor kako bih što bolje osmotrila njegov srednji prst, i proderao se, „Ej, kučko, voli je ili je ostavi!“
I ja sam je ostavila.
Nije on bio prvi koji mi je dao to uputstvo; isto sam čula kad sam bila devetnestogodišnjakinja sa strašnom frizurom zvanom nularica. Sada sam imala 34 godine, majka i sa pristojnom reputacijom i prilično dobrom frizurom. Zašto bih sada počela da ih slušam? Jedino što mogu da kažem jeste da je on bio taj koji je prevršio meru. Bila sam na ivici da doživim posebnu vrstu nervnog sloma pri kojem obolela osoba ide po parkinzima ispred prodavnicima i skida žute trake[2] sa antena automobila.
Shvatila sam da bi to bilo ugrožavanje prava drugih na slobodu izražavanja. Ono što me je izluđivalo je bila upravo sama fraza “pravo na slobodu izražavanja” i kako se ona upotrebljava u vreme rata. Trebaloo je da se ponašamo kao da imamo frižidere u glavi umesto mozga. Otvori ga, gurni u njega masni komad gluposti[3], zatvori ga, ostani hladan. Bez pitanja. Naše vođe su nam rekle da je ovo hirurški rat. Veoma čist. Sam jezik koji koriste je savršena konstrukcija besmisla. “Izručivanje oružja,” tako su govorili u noćnim vestima, što zvuči gotovo prijateljski… “Evo vašeg oružja, prijatelji, samo se lepo prijavite na kraju reda.” “Izručivanje oružja” znači “baciti bombu.”
Ali mi smo progutali sve što su nam servirali, ili smo držali zatvorena usta. Ako smo i bili uznemireni idejom pretvaranja druge civilizacije u prah kao načina da rešimo nesuglasice – ili smo imali problema kako to da objasnimo našoj deci kao ponašanje odraslih – nismo pričali o tome. Obično, ako bih počela raspravu savetovano mi je da ako mi se toliko sviđa Sadam da onda odem da živim u Iraku. Meni se nije sviđao ni Sadam niti vlada u Kuvajtu. Te dve zemlje praktično nije moguće razlikovati; sumnjam da bi mnogo Amerikanaca moglo da nasluti, nekoliko godina ranije (dok smo slali u Irak vojnu pomoć), koja će od te dve zemlje postati Zlo carstvo i u čiju ćemo odbranu skočiti a sve to u ime demokratije. Da je demokratija zaista bilo pitanje koje smo razmatrali pre polaska u rat, Irak bi bio u većoj prednosti s obzirom da je Kuvajt monarhija u kojoj su prava žena slična pravima stoke. (Od početka rata, status žena u Kuvajtu je u opadanju.) Ali nivo razgovora koji je bio dozvoljen se svodio na “ispašićemo im dupeta.” Senka sumnje je bila viđena kao izdaja.
Ja spadam u one srećnike koje mogu posao da nose sa sobom i tako sam otišla. Mogla sam da iz daljine razmišljam o mudrim rečima Gari Vilisa[4] o patriotizmu: “Ljubav prema zemlji treba da bude kao ljubav prema supružniku – obostrana kritičnost i privrženost. Iako je za očekivati da čovek više voli sopstvenu ženu nego druge ljude… on ne dokazuje tu svoju svoju ljubav tako što tuče druge žene.”
Obostrana kritičnost i privrženost, umorila sam se od toga. A napadi su bili žestoki. Po preseljenju u Španiju u novinama sam čitala ono što je, očigledno, bilo opštepoznato svima sem nama u Americi: od prve noći smo neumoljivo bombaradovali Iračane u njihovim kućama, ubijajući na hiljade civila svakoga dana. Za nekoliko meseci, više od 25.0000 ljudi će biti mrtvo – najviše dece – zbog bombardovanja sistema vodovoda i kanalizacije, zbog bolnica bez antibiotika, bolnica bez krovova. Na sopstveni užas sam pročitala da je infekcija ruku i nogu bila široko rasprostranjena među iračkom decom, zbog gelera, i da je jedini dostupan način lečenja amputacija. To je bio vazdušni rat na civile. Komisija tribunala za ispitivanje ratnih zločina još uvek prikuplja podatke i pravi jezivu listu onoga šta je Amerika bombardovala u Iraku: sve važnije brane u zemlju i veći deo objekata za preradu vode u pijaću; dovoljno objekata za preradu otpadnih voda da se zagadi reka Tigar; gotovo sve sisteme za komunikaciju ostavljajući civile bez mogućnosti da im se najave napadi, kao i mogućnosti da pozovu pomoć; civilne automobile, autobuse, taksije; 139 automobilskih i železničkih mostova; sisteme za obradu hrane, njeno skladištenje i distribuciju; ceo irigacioni sistem; polja pšenice i drugih žitarica (sa zapaljivim bombama); 28 civilnih bolnica i 52 zdravstvena centra; fabrike odeće; fabriku kozmetike; fabriku za proizvodnju hrane za bebe, 52 džamije; više od 600 škola. To je naš hirurški rat.
Brzo nakon što se bombardovanje završilo, Remzi Klark je napisao knjigu The Fire this Time, studiozan izveštaj o tome kako je Amerika narušila Ženevsku konvenciju i izvršila zločine protiv civila u Zalivskom ratu. Klark, bivši ministar pravosuđa, još jednom je bio proizveden u čuvara nacionalne savesti. Sad nas je pozvao da se suočimo sa strašnom odgovornošću. Ali se susreo sa pravom američkom formom cenzure: slobodnim preduzećem u rukama majmuna koji se zove Ne vidim zlo[5]. Njegov rukopis je odbilo jedanaest izdavača – sve veće izdavačke kuće iz Njujorka. Urednici nisu odbili rukopis zbog toga zato što je loš ili neistinit, već na osnovu toga što neće biti popularan. (Na kraju ga je objavila mala izdavačka kuća Thunder’s Mouth; ura za alternativne izdavače!)
Kada su u pitanju memoari generala ili poznatih ličnosti ili O. Dž. Simpsnove misli iz zatvora dok čeka presudu, tu izdavači nemaju dileme. Izdavač O. Dž. Simpsona (Litte, Brown) nije imao nikakve moralne dileme da izda njegovu knjigu u vreme kada je on držao pažnju medija više nego iko drugi na planeti. Prvo izdanje je imalo pola miliona primeraka.
Ovo je pomalo zastrašujuća postavka: informacijska industrija koja sužava ono što ćemo čitati i što ćemo znati, uglavnom na osnovu toga koliko željno ćemo mi to što nam nude progutati. Čini se da su producenti i izdavači koji prave te izbore skloni da samo podignu ruke i izjave, “Mi tu ne možemo ništa jer to je ono što ljudi traže.” I majka koja svaki dan hrani dete samo gumenim bombonama bi mogla to isto da kaže; kao i lekar koji prepisuje morfijum za prehlade. Oboje bi bili osuđeni za kriminalni nehat. Zašto ne postoji Hipokratova zakletva za ljude koji služe našem intelektu? Zašto ja znam, iako to ne želim, sve o klizačici koja je bila udarena po nozi metalnom polugom – melodarmi koja je, da budemo iskreni, bez ikakvih posledica po bilo koga sem po udarenu i onog koji ju je udario – ali sam morala da se namučim da dođem do informacija o skorašnjim istorijskim događajima koji su doveli do anarhije u Somaliji i na Haitiju? (Saznala sam i da je Amerika na oba mesta učinila sramne stvari.) Novinske kuće će sve uraditi da ubace svoje reportere u sudnicu gde se vodi spor protiv O. Dž. Simpsona ili iza scene saTonjom Harding[6] ali ne i na raspravu o zakonu o zagađenju vazduha. Producenti će kriviti potrošače njihovih proizvoda, ali teško da je krivica poenta kada mi srećno umiremo od neznanja i ubijamo druge svojom apatijom. Malo američkih građana je svesno, na primer, da je naša vlada rutinski izvodila ubistva demokratski izabranih proglavara država poput Čilea i Gvatemale, i zamenjivala ih svojim monstuoznim saveznicima poput Avgusta Pinočea i Kastlja Armasa. Zašto čak ni imena ovih diktatora ne izazivaju prepoznavanje u većini američkih glava? Verovatno zato što su naše glave već prenatrpane imenima O. Dž. i Tonja. Krivica za to možda ne leži samo na producentima i potrošačima, ali zločin se svejedno desio. Kupovati i prodavati informacije kao da su one proizvod poput gaziranog soka, sigurno je loše. A ako je tako, onda glavni atribut informacije mora biti dopadljivost.
To ne znači da samo slušamo srećne vesti – ima tu i uništavanja i ubistava u obilju. U pitanju su informacije koje potkrepljuju određeni uski pogled na svet i na naše mesto u njemu. Iscrpni izveštaji o retkom i bizarnom ponašanju među bogatima potvrđuju mit da su nasilni zločini slučajna katastrofa koja se ne može sprečiti, i skrivaju pravu istinu da je većina zločina uzrokovana siromaštvom. Nema puno toga u vestima da nas podseti da je siromaštvo problem kojim se treba baviti kao što čine sve druge industrijalizovane zemlje. Najsigurnija marketinška tehnika jeste da se napusti istorijska analiza, odgovornost, pa čak i kritička misao.
Kada se “Smitsonijan”[7] poklekao pred onim što se zove “pritisak javnosti” i otkazao izložbu o istorijskog upotrebi atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, sekretar “Smitsonijana”, Majkl Hejman je objasnio, “veterani i njihove porodice su očekivale, s pravom, da će narod slaviti i njihovu hrabrost i žrtvovanje. Oni nisu tražili analizu i, iskreno, mi nismo dovoljno razmislili o tome koliko će burnih emocija ta analiza evocirati.” Analiza je u ovom slučaju prosto značila najelementarniju vezu između uzroka i posledice: šta se desi kada oružje biva izručeno.
Kao deo te važne javnosti, želim da zvanično izjavim da sam ja uvređena. Dajte mi šansu i ja ću potrošiti moj potrošački dolar na priču koja se odnosi na to kakav će svet biti za pedeset godina od sada. Svaki put ću izabrati analizu a ne placebo vesti i praznu salvu za moj patriotski ego. Uvređena sam pretpostavka da će se moja čast kao građanina Amerike slomiti ako nisam zaštićena od saznanja o greškama moje zemlje. Sačinjena sam od mnogo čvršćeg materijala, kao i onaj tip koji mi je kroz prozor kombija pokazao srednji prst, ako bi samo hteo da porazmisli o svemu. Kakva je to vrsta ljubavi prema domovini ako ispari kad se suoči sa neprijatnom istinom? Kakva vrsta časti mirno sedi po strani dok svest nacije leti na jug tokom duge, duge zime?
***
Umetnici su jednako krivi kao i svi drugi kada je u pitanju samocenzura ukoliko podlegnu iskušenju da proizvode samo ono što će se sigurno prodati. Dobri to ne rade i opet će uvek prodati to što proizvedu jer ljudi su još davno podsvesno prihvatili da zaista dobra umetnost ne odgovara uvek volji većine, da kažemo tako. „Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta,“ Persi Šeli[8] je rekao. Oni su takođe i njegova margina bezbednosti, poput kanarinaca koji su nekad bili unošeni u rudnike zbog svoje osetljivosti na otrovne gasove; njihova tišina može biti uzeta kao znak predstojeće opasnosti.
Nesputana odgovornost umetnika ponekad služi da se gorka pilula obavije slatkim omotačem da lakše sklizne niz naša grla, govoreći nam ono što smo mislili da ne želimo da znamo. Ali mi u Americi smo ustanovili novu tradiciju da posipamo katranom naše glasnike. Onaj koji isporučuje gorku pilulu, bilo da se radi o dokumentu o ratnim zločinima ili ljubavnoj priči, biće otpisan kao „politički umetnik.“
To je džabervokovska vrsta etikete koja istovremeno užasava i izaziva zabunu. Tehnički, termin politički se odnosi na kampanje, vlade i javne institucije. Ali Policijska akademija[9] nije bila nazvana političkom. Bari Lopeza[10] nazivaju političkim, iako on piše o izumiranju ekosistema i velikim plavim čapljama i vukovima, za ime boga. Bile su mi potrebne godine da shvatim šta zaslužuje ovu etiketu bilo da se njom obeleži umetnik ili delo.
Sada znam, i evo kako: tokom Zalivskog rata neki moji mladi prijatelji su hteli da postave sto u tržnom centru i da prolaznicima daju informacije o ne tako veselim aspektima rata. Rukovodioci tržnog centra su odbili da im daju dozvolu. Moji prijatelji su insistirali, „ali dozvoljavate ljudima da dele žute zastavice i nalepnice kao i ’Mi prašimo dupe’ nalepnice!“ Rukovodioci su im objasnili da njihov pravilnik zabranjuje bilo šta što se može okarakterisati kao političko. „Deljenje žutih traka je javna služba,“ rekli su, „ali ono što vi hoćete da raditi to je politički.“
Sada i vi znate. Ova obmanjujuća upotreba reči „politički“ koja se ne pojavljajuje u rečniku engleskog jezika jedino znači da stvar ide suprotno od široko rasprostranjenih pretpostavki. Ukoliko 60% nas podržava rat, onda se izražavanje mišljenja ostalih 40% smatra političkim – i može biti proglašeno nedozvoljenim u nekom kontekstu samo iz tog razloga. Stvarno loša vest jeste da se čini da je pravilnik tržnog centra zastupnik državnog umetničkog standarda. Kulturni radnici u Americi su skloni da budu nemi iz straha da ne budu proglašeni političkim, jer ta reč implicira da u pitanju nije čista umetnost. Prava umetnost, kako već kažu, ne iznosi gledište. Ovo je naravno krajnja glupost (probajte da zamislite priču ili sliku bez gledišta), i najpotpuniji i najmanje primetan oblik cenzure sa kojim sam se susrela. Kada me intervjuišu u vezi s mojim pisanjem, veći deo vremena provedem braneći mogućnost da su stvari poput uništavanja okoline, zlostavljanja dece ili hipokrzija američke politike prema imigrantima prikladne teme za roman. I čekam da onaj ko me intervjuiše pomene umetničke stvari poput metafore ili izraza; i mogla bih da čekam na to ceo dan.
U ruralnoj Grčkoj neki ljudi veruju da je smrt neizbežna ako se popije hladna voda tokom vrelog dana; ovde kod nas je zastupljeno slično sujeverje u vezi s mešanjem umetnosti i savesti. To je staromodno provincijskog shvatanje koje ubrzano nestaje već kod naših granica. Veći deo ostalog sveta smatra da je društvena kritika apsolutno legitimni deo umetnosti. Ukoliko mislite da preterujem pogledajte samo ko je sve dobio Nobelovu nagradu za književnost u poslednjih devedeset godina:
Nadin Gordimer, koja je provela život pišući protiv rasizma i aparthejda u južnoj Africi. Džosef Brodski, koji nekoliko godina proveo u Sibiru zbog kritikovanja sovjetskog društva. Vole Sojinka, koji je neko vreme proveo u zatvoru zbog kritikovanja kolonijalizma u Africi. Gabrijel Garsia Markes, koji je verovatno jedan od najdarovitijih društvenih kritičara na celom kontinentu pisaca koji su društveni kritičari. Česlav Miloš, koji je bio aktivan u antinacističkom pokretu i čija je poezija potpuno ideološka. Pablo Neruda, Solženjicin, Miguel Asturias, Tomas Man, Džordž Bernard Šo.
Američki dobitnici ne dominiraju na ovoj listi (kao u kategoriji dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, hemiju i medicinu), naročito posle pedesetih godina. To nije zbog nedostatka dobrih pisaca, već možda zato što smo sami naučili da ograničinimo sopstveni pristup ozbiljnom sadržaju. Strah da ćemo biti okarakterisani kao ideolozi je tako jak kod pisaca moje generaciji da nas on sigurno odvraća od određenih tema a da toga nismo ni svesni. Plašimo se, ako podbacimo u pogledu savršenstva forme, da ćemo biti nazvani oni koji pridikuju. Ali podbaciti u pogledu savršenstva forme kada ste zagrizli da kažete ono što je potrebno da bude rečeno – da li je to gore nego podbaciti kada ste zagrizli da kažete ono što nije potrebno da bude rečeno?
I ako kojim slučajem uspete – oh, pa onda… Umetnost ima moć ne samo da ukroti divlju zver već i da izmeni divljački um. Roman nas može naterati na plač zbog istog događaja preko kojeg bismo samo prešli pogledom da smo o njemu čitali u novinama iako se tragedije u novinama dešavaju stvarnim ljudima, dok se one u romanu dešavaju samo u mašti autora.
Roman je magičan zbog toga što čitaoca stavlja unutar života druge osobe. Ritam je spor, kao život. Detaljan, kao život. On zahteva od čitaoca da sami popune obrise reči živim slikama izvučenim iz sopstvene podsvesti i iz sopstvenog života, tako da se priča doživljava mnogo ličnije nego scena koju je načinio neko drugi i preneo je gledaocima preko televizije ili filmova. Književnost kopira iskustva živih na način kako nijedan drugi medij ne može, uvlačeći vas tako potpuno u tuđi život da zaboravite da imate sopstveni. Zato čitamo, i čak možemo presedeti u krevetu sve do zore, odbacujući ceo sutrašnji dan samo da bismo saznali šta se desilo nekim ljudima koji su, kao što savršeno dobro znamo, izmišljeni. Zbog toga možete uhvatiti sebe kako plačete iako niste od plačljive sorte.
Moć fikcije leži u izazivanju empatije. Ona vas odnosi iz vaše fotelje i prenosi vas negde gde ulazite u tuđi način mišljenja. Novine vam mogu reći da je stotinu ljudi, recimo, u avionu ili Izraelu ili Iraku danas umrlo. I vi ćete pomisliti, „kako je to strašno,“ a onda okrenuti stranicu da biste videli kako je prošao Vajdlkets.[11] Ali roman može prikazati jedan od tih stotinu života tako da tačno osetite kako je biti ta osoba koja ustaje ujutru iz kreveta, gleda pustinjsko sunce na pločicama ispod vrata i na oblini ćerkinog obraza. Osetićete doručak te osobe, volećete njenu porodicu i gledati na njene nevolje kao na svoje i znaćete da će smrt u tom domaćinstvu biti kraj jednog života koji je podjednako važan kao i vaš. Kao i moj.
Na vrhuncu Zalivskog rata, pronašla sam u Njujork tajmsu ovu rečenicu Lorena Tomsona, načelnika programa nacionalne bezbednosti na Univerzitetu Džordžtauna, kojim objašnjava zašto Pentagon nije puštao informacije o smrtima u Iraku. Kada se šteta od bombe navodi samo u tehničkim terminima, rekao je, „time se izbegava razgovor o izgubljenim životima iz estetskih i praktičnih razloga.“
Estetska i praktična svrha je, naravno, gubitak empatije. Čini se da živimo u vremenu antestezije, a nije ni čudo. Suočeni sa saznanjima o desetinama slučajnih katastrofa svakoga dana, šta drugo ljudsko srce može da uradi sem da zatvori svoja vrata? Nijedan smrtnik ne može toliko da žali. Nismo evoluirali tako da možemo da se izborimo sa tragedijom na globalnom nivou. Naš odbrambeni sistem jeste da se pravimo da nas niti događaja ne povezuju, i da ti životi na neki način nisu vredni ili stvarni kao naši. To je donekle praktična strategija ali gubitak empatije je takođe i gubitak humanosti a to nije mali ustupak.
Umetnost je protivotrov koji nas može dozvati sa ruba utrnulosti, obnavljajući našu sposobnost da saosećamo sa drugima. U svetlu te moći, ona je politička nezavisno od njenog sadržaja. Mada je Džejn Ejr sjajan ljubavni roman, on je takođe omogućio hiljadama muškaraca i žena da iskuse i mogućnost da osete ograničenja koja su bila nametana ženama u to vreme. Kroz umetnost, žena može pružiti muškom čitaocu da iskusi ono neuporedivo atletsko dostignuće – rađanje deteta, ili sav užas žrtve silovanja; ukoliko bi svaki muškarac znao o oba ova iskustva pretpostavljam da bi se svet već sutra promenio. Svi smo mi čuli dosta o problemima drugih ali očigledno da to nije dovoljno već je potrebno da ti problemi budu i doživljeni. A u tom pogledu umetnost je bliska samom živout.
Ja znam, na primer, da je ropstvo bilo strašno, ali sudbina šezdeset miliona robova je suviše velika stvar da je pojmim. Tako je bilo sve dok nisam pročitala roman Voljena od Toni Morison. Kada Set ubija svoju decu da ona ne bi odrastala u ropstvu, bila sam tako daleko od svog zaštićenog i ušuškanog ja da sam mogla da razumem užas ubistva sopstvenog deteta kao čina ljubavi. Morisonova je isklesala tragediju tih šezdeset miliona, kojima je knjiga posvećena, u nešto malo i zgusnuto i dovoljno stvarno da prođe kroz vrata, uđe u moje srce a zatim u njemu i ekspolodira. U ovom smislu roman može biti više istinit nego novine.
Jedno od mojih omiljenih pisanja o pisanju jeste ovaj izvod iz uvodnika Ursule Legvin iz njenog naučno-fantastičnog romana Leva ruka tame, u kojem ona govori o ulozi beletristike kad je u pitanju ono što zovemo istina:
Otvorite oči, slušajte, slušajte. To kažu romanopisci. Ali oni vam ne kažu ono što ćete videti i čuti. Sve što vam oni mogu reći jeste ono što su oni videli i čuli tokom svog bivstvovanja na ovom svetu, od kojeg je trećina provedena u spavanju i snivanju, a druga trećina u pričanju laži.
… Pisci beletristike, barem tokom svojih hrabrijih trenutaka, priželjkuju istinu: da je saznaju, saopšte i da joj služe. Ali oni obilaze oko nje na poseban i okolišni način, koji se sastoji iz izmišljanja osoba, mesta i događaja koji nikad nisu niti će ikad postojati ili se desiti, i pričanjem ovih izmišljotina sa svim detaljima i nadugačko i sa puno emocija i kada završe sa pisanjem te gomile laži, oni kažu: Eto! To vam je istina!
…Tokom čitanja romana, bilo kakvog romana, mi vrlo dobro znamo da je sve što je napisano izmišljotina, i zatim, dok čitamo verujemo u svaku napisanu reč. Na kraju, kada završimo sa čitanjem, možemo saznati da smo malo drugačiji nego ranije, pre nego što smo pročitali roman, da smo se malo promenili… prešli ulicu koju nikad ranije nismo. Ali, veoma je teško reći šta je to što smo naučili i kako smo se promenili.
Umetnik se bavi onima što ne može biti saopšteno rečima.
Umetnik čiji je sredstvo beletristika to radi rečima. Romanopisac rečima saopštava ono što ne može biti izrečeno.
Ovaj zbunjujući manifest je pravilo koje vlada mojim spisateljskim životom. Mislim da on govori da postoje istine koje svi poznajemo ali koje ne možemo da osetimo: ropstvo je bilo užasno. Voli bližnjeg svog kao sebe… Ove stvari ne mogu biti sopštene rečima jer su suviše uobičajene tako da nas ne mogu dirnuti, suviše velike i ogoljene da prodru u našu dušu. Umetnik mora da izradi projektile kako bi izručio ove istine tako precizno na ono mesto u nama samima tako da ostanemo bez daha, bez mogućnosti da sumnjamo da su one istinite. Pisac to mora učiniti pomoću priče, slike i likova. I učiniti da mu čitalac veruje.
Pričati o ovom procesu kao o nečemu što spada bilo u „političko“ ili „čisto“ je apsurdno. Dobra umetnost je politička bez obzira na to da li ona to jeste ili nije u smislu da ona omogućava da se razumeju tačke gledišta koje su drugačije od naših. Njena priroda je suprotna od duhovne zlobe, predrasuda i rata. Ako je povremeno uznemiravajuća ili neprijatna to može biti dobar razlog da je u svakom slučaju kupite.
***
Posle nekog vremena, vratila sam se iz političnog egzila. Ne sa podvijenim repom, otkrivši da su SAD ipak najbolje mesto na svetu. Naprotiv, dopalo mi se novo iskustvo sigurnosti, slobode da hodam kuda hoću u bilo koje doba dana i moralnu utehu bivstvovanja u društvu koje brine za svu svoju decu, obezbeđuje opšte zdravstveno osiguranje i ne dozvoljava da bilo ko ostane bez sredstava za život. Zavolela sam sve ove strane stvari, i više – zvuk okeana pod mojim prozorom i visoko drveće Božićne zvezde koje cveta duž puteva od Božića do Uskrsa. Nekoliko stvari mi je nedostajalo: meksička hrana, poznata muzika na radiju, rumenilo zalaska sunca u Tusonu koje se pretače u crvenilo i ulepšava lice planina Santa Kataline. I nedostajao mi je zvuk mog maternjeg jezika. Slučajno, obučena sam za pisca na svom maternjem jeziku. Usred pisanja američkog romana, ostavljena na Kanarskim ostrvima, morala sam da molim prijatelje kod kuće za sitnice kojih nisam mogla da se setim – jezičke fraze, tipove automobila, pa čak i reklamne pesmice.
Više od svega su mi nedostajali ljudi, rodbina i prijatelji koje sam ostavila. Imala sam nove prijatelje ali, na kraju, to je bilo na račun starih kojih sam bila spremna da se odreknem u emigrantskom životu.
Kako se približavalo vreme povratka, noge su mi se udrvenile. Plašila sam se da ostavim svoje novo ugodno mesto kako bih se vratila u zemlju slobodnih (slobodna da stalno živim zaključana; slobodna da uveče pešačim od biblioteke do parkiranog auta sa pravom strepnjom u srcu) i dom hrabrih (pa, da, hrabra sam). U zemlju gde sedam procenata svetskih duša ždere lavovski deo svetskog bogatstva, baca godišnje 1600 funti đubreta po osobi i može mirno da prolazi pored beskućnika sa malo svesti o nepravdi ili alternativama. U zemlju gde mi je rečeno da je volim ili da je ostavim.
Zaključila sam da ne mogu nijedno. Ne svim srcem. Ali poput dečaka koji se borio sa Džabervokom u romanu Alisa s onu stranu ogledala uzela sam svoj vorpal mač u ruke. U ime ljudi koji me vole i pogleda na planinu koji me pogađa, vratila bih se trčeći da se suočim sa tiranijom reči bez značenja i čudovištima izvan mog poimanja.
Vratila sam se jer je to što sam otišla bilo sebično. Zemlja može biti puna mana kao što to može biti i brak ili porodica ili osoba, ali „voli je ili je ostavi“ je kukavički slogan. Ima više časti u „voli je i učini je boljom.“ Voli je, voli je. Voli je i nemoj nikad zaćutati.
Iz knjige: Barbara Kingsolver, High Tide in Tucson: Essays from Now and Never, Harper Collins Publishers, Inc., New York, 1995.
Prevod: Danijela Jovanović
[1] Jabberwocky, pesma u tzv. nonsens ključu čiji je autor Luis Kerol i koja je deo njegovog romana Alisa s onu stranu ogledala (1871). Ovaj termin se najčešće upotrebljava da se označi besmislen govor i jezik. (Prim. prev.)
[2] Simbol za podršku američkim trupama u Iraku; najčešće se stavljaju na automobile. (Prim. prev.)
[3] Autorka koristi reč baloney koja znači glupost ali i kobasica. (Prim. prev.)
[4] Garry Wills (1934) američki pisac i istoričar. Dobitnik Pulicerove nagrade za knjigu Lincoln at Gettysburg: The Words That Remade America. (Prim. prev.)
[5] Jedan od tri mudra majmuna iz japanske poslovice: Ne vidim zlo, ne čujem zlo, ne govorim zlo. Različita značenja se pripisuju ovoj poslovici. U zapadnom svetu ona se najčešće tumači kao odbijanje da se vide nepravilnosti i loša dela. (Prim. prev.)
[6] Tonya Harding, američka klizačica čiji je slučaj autorka pominjala u tekstu. (Prim. prev.)
[7]Smithsonian Institute, obrazovni i istraživački institut osnovan 1846. u Vašingtonu. Danas uključuje istraživačke centre i muzeje širom Amerike. Finansira ga vlada Amerike. (Prim. prev.)
[8] Percy Bysshe Shelley (1792-1822) jedan od najpoznatijih engleskih romantičarskih pesnika. Autorka navodi rečenicu iz njegovog eseja “Odbrana poezije” (A Defence of Poetry) napisanog 1821. i prvi put objavljenog 1840. koji je postao poznat upravo po toj rečenici. (Prim. prev.)
[9] Police Academy, američki filmovi u žanru komedije. Snimljeno ih je ukupno sedam. (Prim. prev.)
[10] Barry Holstun Lopez (1945), američki pisac čiji su radovi pozati po temama koja se tiču brige za zaštitu životne okoline. (Prim. prev.)
[11] Košarkaški klub Univerziteta Arizone. (Prim. prev.)
| Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене. Аутор је више од 800 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани… Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва. |
ТИГРИЊА: КРАЈЕВИ ПУТОВАЊА КАД БИ УМРЛА, ПОГИНУЛА ИЛИ ИЗВРШИЛА САМОУБИСТВО Питам се Али то је само Болесна машта Шта би било Кад би ти на том путу Умрла или погинула Или извршила самоубиство Осетим онда да то не бих Осетио Не би било Битне промене И даље би се јављала И даље бих Ослушкивао твој Подземни Водени Нервозан Топао Глас Који ми већ Станује у грудима. АЛАПАЧИ, АПАЛАЧИ Смејала сам се данас као Луда Ове планине су нешто најлепше Остарили су Европљани Шта је њима лепо тамо Алпи и Пиринеји Ма ово је права лепота Али ја никако да изговорим Име како треба Имам тај проблем с именима Знам како се неко или нешто зове Али тешко је то превалити Преко усана Ја говорила: АЛАПАЧКЕ, АЛАПАЧКЕ А један ми каже Извините Каже се АПАЛАЧКЕ планине Прво иде П па Л Ја се пресамитила На мом језику Рекох му Никад нисам била та што јој је Прво Л Ни П ми није на првом месту Иако сам П вештије користила Али сад сам баш Алапача Шумско биће Причам с дрвећем Кад замакнем у вирџински Невидиш Прима ме као да сам Шпицаста кула од Жутих и мрких листова Водич и туристи Траже ме По овим страшним местима Дозивају ме А и не знају Како се зовем. НАШИ И ЊИХОВИ Боље се осећам откад нема наших Откад сам се оно Знаш Раскантала с њима у Мејну Али не ваља кад ти њихови Постану наши Онда видиш Да не можеш да побегнеш Од људи А ја то толико желим Толико желим Извини што сам овако Патетична Најтеже ми падају ти сати Кад помишљам да се вратим кући А онда се сетим да нам је Кућа срушена И да сам ја У маскирној униформи Прекривена лишћем Испалила на њу Две зоље. БИВШЕ ОСТРВО Не видим ни наше ни њихове Код мене је све као да никад Ништа није било Пишем ти с брда Које овде уопште није реткост Као што се прича Изгубила си се у Вирџинији Јебали те путеви око света Стојим на високом пешчаном насипу Пуном жилâ и цигала Да ли је то неко насипао сâм Или и природа насула Ово је Једно од места Где нема Несагласја између Природе и човека Постоје само Бука која се не чује И тишина која Бруји. * * * ЈУГ Сишла сам на Југ Или се на Југ попела Ти си некако такав тип Као да си за јужњаке Али веруј ми Више би ти се свидео Север Овде је растројство Мени то не прија А ако ти кажем Да мени нешто не прија Да ли ћеш и ти мени рећи Ако не прија теби Не прија ни мени Жено. АФРИКА У АМЕРИЦИ Довели су Африку у Америку Да би Африка била Друга Америка Да би Америка била Прва Америка И овде постоји та подела Ова земља је млађа од наше Али су раздори у њој Старији. ОТИШЛА Нервира ме кад ти пишем О политици О географији О историји Кад разглабам Монтгомери је леп град Алабама је свит хоум Алабама Али мене боли уво сад за све У ствари бих хтела да се Јебем С тобом А све нас дели Сама сам за то крива Јер ти си и сад близу А ја сам отишла. ТАМПА На Флориди се упознајем С твојим другом Гаврилом Рекао си ми да навратим до њега Ако ме суве реке Нанесу у Тампу О јес Каже Гејбријел Тако се овде зове О јес, мај дир Знам Влада, Влада добар Влада кул тип Ишао у школа с мене Ја седим као уседелица Као распуштеница Као удовица Као све оне жене Које су се Отрезниле. * * * НИСАМ МОГЛА Оставио си ме на Флориди На топлом полуострву Окруженом ајкулама И причао да је Тигриња завршена Нисам ти због тога Замерила Нисам могла да се Наљутим Кад неко нема срца Не може ни да се Љути. ЖЕНСКО Опет ми се јавила идеја А и рекли ми Да се скрасим Да постанем мајка У огромној соби Са огромним огледалом То сам накратко већ била Тешко је бити женско Слушала сам о томе Ех Кад бих и сама знала Да ли јесте. НЕОДСЛУЖЕНА КАЗНА У Оклахоми небо не штеди Као и у твојој песми Мејфилд, Кентаки Али овде се нико не плаши Торнада У тору нема оваца У људима не живи нада Становао је у овом стану Један играч бејзбола Ког су неправедно осудили На двадесет година робије И пустили га после Дванаест Али он се пропио И четири године касније Умро од цирозе јетре Боље да је Целу казну одслужио. БЕДЛЕНДС Идем горе То јест доле У Бедлендс Где ћеш бољег краја Овде кад чују реч Америка Мисле да се то односи На неког другог То ти је као кад смо Ушли у ону кафаницу У Владичином Хану А онај лик Сећаш се На неком Праисторијском бугарском Прича о Србији Као да је то Далека Далека Земља С којом нико од нас Нема никакве везе. РОДИТЕЉСКИ САСТАНАК Јоооој Како ме нервираш Теби човек мора стално Да црта Да л’ те волим Да л’ те волим Да видиш ове овде Они појма немају Ни ко су ни шта су Кад је последњи пут Неко некоме у Небраски Рекао Волим те А ипак се сви воле На све стране Срећни бракови Срећне породице Јуче Истина Неко дете Упало у школу С аутоматском пушком Пушка закочила Скочили на малог Није било жртава После одржан Родитељски састанак Сви се усагласили Морамо Озбиљно Да разговарамо С децом. * * * ЦВЕТ У РЕЦИ Забринуо си ме Тако ми кажеш Па то сам и хтео Да те забринем Како си Питаш Како Усамљен сам Тужан сам И нисам баш добро Знаш шта ми се десило Шта ти се десило Сетио сам се тебе Ooo Јесам Добро, добро Јер сам морао да се сетим Некога ко ће ми одговорити Знаш шта би ти могла Да урадиш Шта Сутра Кад будеш излазила Дааа Оди до Мораве Што Убери неки цвет Баци га у воду После види на нету Колико му треба времена Да стигне Довде Па ми јави Ја ћу седети на обали И чекати га Ти си блесав Потонуће цвет успут Насукаће се негде Појешће га рибе Нека Кажем ти Само ти убери цвет И баци га у Мораву И види тамо Колико му треба Ја ћу да седим и чекам Ако га не видим Рачунаћу: промакô ми Знаш шта је мени важно Шта ти је важно Важно ми је да знам Да си ту петељку Што оде низ воду Ти држала у руци И да су те латице Пловиле наовамо Ех Говориш ми Ти си тако Тако Нежан. * * * НЕЖНА ЉУДОЖДЕРКА Ишао сам у Африку Да садим па-прику Али ми афричка збиља Покварила слику Ништа тамо није слатко Као Соко Штарк Није тамо најебô Тек тако Манго Парк. Остаће ми то, истина Мио континент Али ћу спрам њега бити Смирен апстинент Европоцентризам знамо Да је гола кита Ал’ и афроцентризам је Од гована пита. Афричким је пространствима Она путовала Спорадично Кад јој дуне Писамца ми слала Лажна нада лажна оста Кревет пун ми гриња Тако настао је циклус Песама „Тигриња“. Триковима из Азије Домороце вара Не да би узела злата Драгуља и пара У Врање лагање нема У ње лаж претера Чух недавно да појела Неког људождера. Љубав мучи нас путнике Пише кô да вреди По Африци ја путујем Да тебе поштедим А сећам се свега што сам Само теби дала И што ти си дао мени Кад сам заискала. Али сада пути моји Кроз дивљину воде Нема звери чије шапе Овуда не ходе Направили су од мене Дрогирану лутку Душа ми кô плесан шушти У афричком кутку. Вратила се нисам нит’ ћу Икад да се вратим Пут без срца довека ћу Машински да пратим Зато теби Африка је Попут смрти мрска Јер ја у њу пођох да Дрска љубав смрскам. Ал’ ни смрт мене не жели И њу лако слажем И код смрти закони још Одбојности важе Оставила ја сам тебе Снужденога лица Зар крај свега да постанем Драгог ми убица. * * * СЛАВЕНОСЕРБСКИ ЧИТАОЦИ ТРАЖЕ ТИГРИЊУ, АЛИ... Од Сегеда града Па на југ до Пчиње Примило се слово Матерње тигриње Сваки чатац сада знаде Муке списатеља Ком је судба кô ноћ црна И кад је најбеља Кам’ ги нове епизоде Питу из Сталаћа Зар се та одметну баш И неће се враћа Одакле се све јављала Глобус сажвакала А ни трунак наде пусте Писару не дала Пошта ти више не стиже Чачкају из Чачка Зар не видиш да то нека Шандрцава мачка Можда она седи негде Ту у околини А пише ти као да је Богзна у даљини Шапчани се забринули Неће да ми серу Само један рече као Пронађи бандеру Па се за њу беси одма’ Испод сијалице На тигрињи како кажу За самоубице Из Тимочке крај’не ћуте Из Хомоља исто На истоку видели су Нешто није чисто Где по свету посивелом Путница та језди И писмима мрс извади Војводи нам Пријезди На ноге се због Тигриње Нови Пазар дигô Не сустај нам, православче Алахова бриго Са Флориде вратила се На бесну Мораву Преведи је ти у ислам И спаси јој главу Србија се цела миче И остали свет На тигрињи речи сриче Два-три-чет’ри-пет Љубавне се трагедије Земља ужелела До Европске уније Никад није ни хтела Чами писац, чека писма Нахвата се иње На прозору ледно пише Не заборави ме И да патиш немој за мном Ја ти не постојим О клин качи писанија О скитњама мојим По планети ја лутаћу Иста кô до сада Рекох већ да нећу да се Вратим ти никада Читаоце смируј мудро Реци мртва да сам И да час нам ипак беше Страствен и прекрасан.
Понекад је могуће на само неколика страна објаснити најсложеније и најделикатније појаве. То потврђује и чланак италијанског слависте Серђа Бонаце (Sergio Bonazza), који је објављен 1988. године, на немачком језику, у италијанском часопису Europa orientalis. Лапидаран је већ и сам наслов чланка и јасно указује на тему којом се Бонаца ту бави: “Vuk Stef. Karadzic und der Austroslavismus“. Реч је, дакле, о политичкој позадини Вукове реформе, односно њеној употреби у аустријској стратегији супротстављању руском утицају на балканском и средњоевропском простору.
Важно је напоменути да се Бонаца у свом раду у значајној мери позива на једну књигу Алексе Ивића, из 1926. године, односно да је много тога што италијански научник наводи морало бити познато код нас. Ипак, сматрамо да је важно укратко представити главне тезе Бонациног чланка.
Аутор чланак почиње кратким дефинисањем идеје аустрославизма. У његовој суштини, истиче Бонаца, лежи настојање Беча да се као центар словенства наметне Аустрија, а не Русија. То је, даље, подразумевало да се национална еманципација Словена одвија под окриљем хабсбуршке круне. За нашу тему важна је Бонацина констатација да је Јернеј Копитар, бечки тутор Вука Караџића, био најважнији заговорник пројекта аустрославизма, сматрајући ову идеју аустријском политичком неопходношћу.
Аутор чланка основе Копитеревог аустрославизма налази у његова два чланка: “Faustin Prohdzka und Joseph Zlobicky” и “Patriotische Phantasien eines Slaven”, објављена 1810. године. Ту проналазимо не само језгро концепта аустрославизма, већ и замишљену улогу Срба у том подухвату. Копитар ту пласира идеју о Бечу као центру словенства, са јасним антируским нијансама. Истиче, наиме, потребу Беча да се бави старословенским језиком, да брига о њему не би дошла у “покварене руке Руса”, дајући управо српском фактору посебно место у овом амбиоциозном концепту. Иако је признавао озбиљну духовну приврженост Срба Русима и зависност Срба од руских културних утицаја, посебно на нивоу писма, Копитар је, читамо у Бонацином чланку, сматрао да је српску књижевност могуће уздићи до позиције у којој би она постала “опасан ривал руској књижевности”. У овим текстовима Копитар је уочио и главни проблем. Срби нису имали граматику, речник, нити прикупљену збирку народних песама.
Изводећи закључак из поменутих Копитаревих теза италијански слависта примећује да је српско питање “од почетка било кључно питање аустрославизма”, те да је , према Копитару, суштински проблем био чињеница да Срби нису имали модеран књижевни језик, те да су уместо тога користили црквенословенски, и то у руској ортографији.
Бонаца примећује Копитареву пасионирану посвећеност Доситеју и његовом делу и у томе види неку врсту поруке Србима: Крените истим путем! Аутор чланка сматра да је Копитар циљано тражио образованог Србина, који би обавио предвиђене лексичке и литерарне задатке, који су требало да ударе темељ српској књижевности: израда српског речника, граматике и критичко прикупљање народних песама. “Открио је Вука”, закључује италијански слависта, “зато што га је тражио.”
Копитар је, читамо даље у чланку, давао предност народној књижевности, зато што у њој није било старословенског, којег је требало избећи. Сврха речника је била да се говорни језик успостави као књижевни. Сам Копитар директно је говорио о правој сврси успостављања модерног књижевног српског језика: уклањање баријера међу “Србима различитих вера” и елиминисање руског утицаја на њих.
Ствари су се покренуле 1813. године, када су се Вук и Копитар упознали. Већ наредне године Вук је објавио прву књигу српских народних песама и граматику. Пар година касније, штампани су други том народних песама и речник. Копитар је касније истицао своју улогу у настанку речника и политичку сврху овог подухвата: “Подстакао сам га (Вука -П.Д) да изради и један речник и на тај начин у потпуности утемељи књижевну реформу, која би била од користи католичкој већини у Аустрији, али и поткопала русоманију ових шизматичких Илира.”
Копитар је био задовољан урађеним. О прикупљеним песмама писао је: “Ова узорна поезија у Вуковој ортографији је својом класичном унутрашњом вредношћу потпуно погодна да српској књижевности, која је до сада била под руским утицајем, пружи једно национално, за Аустрију знатно повољније језгро.”
Бонаца пише о забринутости Руса због велике литерарне реформе у Србији, у чему се видео потенцијал за слабљење веза Срба и Руса. Ову руску позицију италијански слависта аргументује ставом Николаја Греча, уредника часописа Син отечества, који је истицао да је нова српска ортографија раскинула везе између српског и руског језика.
Извори које је Бонаца користио и цитирао упућују на закључак да Вук није био упознат са пројектом аустрославизма и политичком суштином реформе коју је спроводио. Сам Копитар је касније сведочио да политички аспект овог подухвата Вуку или није био познат, или је према томе био равнодушан. Копитар му је појашњавао да се ту “пре свега ради о томе да се Србима понуди нешто чисто српско”, приметивши да је спроводећи књижевну и језичку реформу Вук “нехотично и несвесно радио у корист Аустрије”, односно удаљио Србе од Руса.
Копитар је био задовољан постигнутим. Истицао је, читамо у Бонацином чланку, да се реформом поставио темељ српској књижевности, која ће се даље слободно развијати, захваљујући њеној сопственој животности. Уочавао је два позитивна исхода и њих прецизно дефинисао: Срби добијају књижевност на “вољеном матерњем језику”, а реформа “у политичком погледу користи Аустрији, тиме што аустријске и турске Србе одвлачи од Русије”.
Бонацин чланак даје довољно основа за неколико закључака. Он показује да Копитар није био Вуков сарадник на спровођењу језичке реформе, већ њен прави творац. Затим, да је читава реформа имала јасну политичку функцију у тадашњем аустро-руском ривалитету. Намеће се аналогија са сличним процесима који су се крајем 19. века одвијали у Босни и међу Албанцима. Да ли је Копитар био претеча Калаја и Талоција (о томе видети ОВДЕ и ОВДЕ), односно да ли је први аустријски експеримент управљања процесом стварања балканских нација спроведен на Србима?
На крају, поставља се и питање аутентичности многих сегмената културе Срба, али и других народа, на ничијој земљи између великих сила. Шта је од тога производ унутрашње динамике, а шта тек ехо сусрета и сукоба околних гигантских култура?
Пуна библиографска јединица анализираног чланка: Sergio Bonazza, “V. S. Karadžić und der Austroslavismus”, EUROPA ORIENTALIS VII (1988), 361-371.
О Вуковој реформи писали смо и ОВДЕ.
| Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže. Do sada je objavila nekoliko kratkih priča u elektronskim časopisima i zbirku priča „I mrtvi vole trešnje“. |
***
O razlici u temperamentu i, generalno, doživljaju sveta mojih roditelja mogla bih da pričam do sutra i na različite načine a jedan od njih je i njihov odnos prema slepim miševima i uopšte raznoraznim živuljkama koje bi povremeno prelazile crtu i ulazile nam u prostore.
Sedamdesetih godina kraj u kome sam živela je bio, ne divlje nego divno prirodan, tako da je vrlo lako moglo da se desi da dostojanstveno-povijenoj babi sa tamnocrvenim karminom koja vuče ceger na pijac nedeljom put pretrči vijugava veverica ili da ti noću, kroz otvoren prozor, u sobu uleti slepi miš.
Kao to veče. A ja mrzim sve što šišti, leti i klepeće a da je veće od muve. S godinama sam razvila mehanizme kako da potisnem taj talas strave koji osetim ali tad sam, sa svojih 5 godina, vrištala.
Baš sam vrištala.
Moja mama je ututnjala u sobu snagom slonice čije mladunče napada krokodil. Kako je otvorila vrata, slepi miš i ona su se mimoišli i ona je uletela a on iz sobe izleteo.
Sećam se kako me ljulja u zagrljaju napred-nazad i ritmično tepa i kako mi dah polako prestaje da bude zagrcnut jecajima. Otišla je do kuhinje da mi donese vodu.
Ja sam je, sad već umirena, čekala. Čula sam njene korake ka kuhinji. Zatim vrisak. Onako, iz utrobe. Potom tutnjanje nazad kroz hodnik. Dalje ništa nisam videla jer sam nestala pod jorganom dok se oko mene, barem po zvukovima odvijala neka, malo je reći, Apokalipsa. Nešto je šištalo, udaralo, ona bi povremeno ciknula. Jedna sveopšta uzmuvanost.
Tras. Zatvaranje prozora.
Šta se desilo? Ušla je u kuhinju, htela je da upali svetlo ali se ispostavilo da je upalila slepog miša koji se okešao na prekidač. I tako…
Sa tatom sam jako volela da odlazim u manastir Kaonu. Tamo je sve bilo divno i divlje. I šuma tik pored manastira gde sam išla sa bratijom neposredno posle kiše da beremo pečurke i nižemo ih na prutić. I izvor koji je Peđa iskoristio kao simboličke reke Tigar i Eufrat koje su punile bazenče u krstionici gde bi se on leti kupao kad nije bilo krštenja. Shodno, ne njegovom statusu nego tome koliko su ga tamo voleli, uvek bismo bili smešteni u najbolju sobu, tik pored zvonika. Tamo nikad nisam ulazila, između ostalog jer je bio prepun slepih miševa koji bi svako veče načisto odlepili kad bi monah zvonio za početak Liturgije. Zvonik bi odzvanjao u toj crnoj histeriji klepetavih krila.
Kako sam iščitala sve knjige koje sam ponela od kuće dohvatila sam se „Žitija svetih“ za jul, crne debele knjižurine koja mi je pritiskala stomak dok sam ležala i pokušavala da je čitam.
I ceo ritual se, ko i svako veče, ponovo dešava. Klimavi, stari monah ulazi u zvonik, zvona lagano škripe dok se prevaljuju iz inercije, prolama se prvi udarac i sitne sotone odlepljuju.
Jedan, mamu mu, uleće kroz otvoren prozor. Ja ga refleksno i u panici gađam Žitijama svetih od 10 kila. Iš sotono, iš! Peđa ulazi u sobu i umire od smeha. Čujem da je sve mirno ali mi ne pada na pamet da se vadim ispod jorgana. Shvatam da ću se tako ugušiti. Provirim i vidim scenu: Peđu kako leži i kažiprstom mazi nešto sklupčano, drhturavo, somotsko što mu leži na grudima i smeška se kao da je upravo sneo jaje.
***
Moje poreklo je prilično šizofreno. S jedne strane to su biskviti koji se služe na porculanskim tacnama i portreti koji gledaju iz pozlaćenih ramova. S druge, šumadijsko selo, narodnjaci i paganština. Za selo me vezuje groblje gde mrtvuje cela moja ženska linija i po neka zabrađena baba kod koje svratim u povratku i kupim svakoj po 100 grama kafe i džambo pakovanje ratluka.
Znam da sam bila mala, sigurna sam da još nisam ni u školu krenula i da sam trčala kao štene za svojim seoskim rođakama. Sećam se reskog mirisa vreže gde sam brala paradajz i svoje žute kantice kojom sam svako veče zalivala cveće.
A najviše se sećam tog šoka. Bilo ih je dve sestre. Mlađa je bila lepša, starija je bila drska. Volela sam ih obe. Iz njihove perspektive verovatno sam bila dosadno derište iz Beograda. Jurcala sam po njihovom dvorištu, bilo je leto i sva vrata su bila širom otvorena. U staroj kući je živela baba Gina, ista kao hiljade drugih izboranih starica, meka i dobra, u večitom povlačenju i na usluzi svima.
Prvo sam čula zvuke. Znala sam da nije u pitanju životinja ali opet nisam mogla ni da ih definišem. Prišla sam i videla baba Ginu kako hrani kajganom mladića, očigledno mentalno zaostalog. I ta slika će mi ostati večno urezana. Žarko žuta kajgana koja mu ispada iz usta i mrvi se po baba Gininoj kecelji na sitne cvetiće, nje kako ga strpljivo hrani iako se on sve vreme mrda, maše iskrivljenim rukama i pušta zvuke.
Nikad ga posle nisam videla ali sam apsolutno sigurna, da je tad kad sam na kratko prisustvovala toj sceni, bio srećan.
| Dragan Azdejković rođen je 1957. godine u Beograd. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u provinciji. Višu pedagošku školu, likovni smer i Akademiju likovnih umetnosti, završio je u Beogradu 1983. godine. Nosilac je nagrade Akademije za crtež. Izlagao je na nekoliko samostalnih izložbi u Srbiji (Kulturni centar, Dom Omladine, Kolarac, Kuća Đ. Jakšića). U inostranstvu je izlagao u okviru dve grupne izložbe, od čega je jedna bila organizovana na Danima Beograda u Beču 2002. godine (izlagao je sa još tri srpska umetnika), a druga na Bijenalu likovnih i vizuelnih umetnosti u Firenci 2005. godine na kojoj je među 800 umetnika iz celog Sveta osvojio peto mesto u kategoriji Slikarstvo i medalju Loenco Mediči. Na ‘Annual global online competition’ (Artoteque iz Londona, 2006) osvojio je Počasnu nagradu za rad ‘ The dream of little Darwin’. Pored slиkarstva bavi se pisanjem. Zivi i radi u Beogradu i Petrovcu na Mlavi. |
KAPA PROFESORA PERIĆA
Jednog od onih ćudljivih martovskih dana kada se još uvek nosi zimska odeća, kasnog popodneva, već predvečerja, začu se zvono na ulaznim vratima našeg malog neuslovnog stana u kome smo živeli poslednjih nekoliko godina. Supruga tiho ode do vrata i približi se špijunci. ‘Tri čoveka u crnom, verovatno tebe traže’, reče mi šapatom. Nije se valjda ponovo počelo sa crnim trojkama, prvo je što pomislih, ali se odmah setih da je to najverovatnije profesor Perić, naš poznati psiholog, seksolog i kolekcionar umetničkih dela kojeg je moj kolega vajar trebalo da dovede da pogleda, a možda i da kupi, neki od mojih slikarskih radova.
Sina i ćerku koji su tada bili mlađeg školskog uzrasta, odmah poslasmo u dečiju sobu da ne bi smetali. Novac nam je bio pri kraju, atmosferu smo hteli da učinimo što ozbiljnijom u odnosu na prethodnu, kada se uz smeh jurcalo po stanu. Za svaki slučaj, otišao sam do vrata da i ja bacim pogled da nas neko drugi ne bi iznenadio. Zbog neplaćenih računa, državni izvršitelji su već postajali očekivani posetioci, a možda su pomenute utvare u crnom bili prvi vesnici nastupajućeg neoinformbiroovskog perioda koji se uveliko predosećao. Ipak, bili su to očekivani gosti, a sa njima i mladić kojeg mi je, posle upoznavanja na ulazu, profesor Perić predstavio kao svog sina, postdiplomca istorije umetnosti .
U odnosu na svoju natprosečnu visinu i oveći telesni gabarit, profesorov stisak ruke bio je prilično labav i hladan, verovatno ne samo zbog spoljašnje temperature vazduha. Video sam ga samo jednom u nekoj TV emisiji, u nekom bračnom savetovalištu, kada mi se sve prikazano nije naročito svidelo, isto kao što se na prvi pogled ni ja njemu, izgleda, nisam svideo. Posetioci su bili odeveni u tamniju zimsku garderobu, a kapa na ovećoj glavi profesora Perića kao da je bila za broj veća. Neka vrsta kondukterske teget kape sa malo većim temenim delom i zlatnim kuglicama na krajevima oboda iz čije je senke preko tankih staklenih naočara bez okvira izbijao veoma hladan i proračunat profesorski pogled. Kolega vajar se smeškao i, uz neka uobičajena pitanja, pokušavao da izbalansira pomalo neprijatnu situaciju.
Iako sam se ponašao prilično opušteno i uobičajeno gostoljubivo, nešto negativno lebdelo je u nama i svuda oko nas. Uđosmo u naš već prilično ofucan i slabo osvetljen stan i gosti se rasporediše u dnevnoj sobi. Začudilo me je to što u predsoblju nisu skinuli kapute i druge delove zimske odeće. Možda zbog toga što je u stanu bilo pomalo hladnjikavo, centralno grejanje koje je radilo samo u prepodnevnim časovima polako je prestajalo. Profesor Perić sede u izlizanu fotelju pored mog isto tako izlizanog kauča koje je razdvajao nizak mali stočić koji sam nekada davno napravio. Pored njega natkasna na kojoj je kraća samostojeća lampa sa ponegde progorelim i od duvanskog dima požutelim abažurom, obasjavala je maslinastu pravougaonu ravan narandžastom svetlošću. Stočić je bio prazan, na brzinu prebrisan i oslobođen predmeta da bismo imali na čemu da pogledamo radove. U pitanju su bili samo crteži, profesor je uglavnom kolekcionirao crteže akademskih umetnika.
Na pitanje kolege vajara da li sam pripremio prezentaciju, pokazah na par blokova i omanji kofer što je sve već stajalo kraj mene kada sam seo na ivicu kauča bliže profesoru kako bih mu dao odgovarajuće informacije ukoliko ih bude zatražio. Već petnaestak godina nisam crtao, uglavnom sam slikao, a imao sam priličan broj crteža na svemu i svačemu, na različite teme i iz različitih perioda.
Čim je onako težak i smoren od hodanja, sa kaputom i kapom na glavi ‘bupnuo’ u fotelju, profesor Perić skide svoju kapu i nekakvim usporenim ritualnim pokretom postavi je tačno na sredinu stočića. Kapa zauze skoro celu njegovu površinu što me je u trenutku prilično iznerviralo, ali to nisam ničim pokazao. Koliko mi je poznato, kapa se skida prilikom ulaska u kuću ili stan kada se kod nekog dođe u posetu. Drugo, na čemu ćemo sada da gledamo crteže jer tu je bilo najviše direktnog svetla, i treće, kapa se ‘zbog baksuza’ nikada ne stavlja na sto ili na krevet, čemu me je moja baba jos u predškolskom uzrastu naučila. Nije prošlo nekoliko trenutaka od tog, za mene u najmanju ruku čudnog čina, hitro ustadoh, uzeh kapu i okačih je na drugi manji čiviluk u dnevnoj sobi da je ne bih dalje nosio u predsoblje. Možda su profesor i ostali prisutni koji su se već zgledali pomislili da igram neku zaumnu igru, da sam je namerno odneo negde u drugu prostoriju i sakrio, možda i sa namerom da je kasnije namažem džemom i pojedem. Profesorov sin se zagonetno smeškao, supruga koja je iz radoznalosti takođe bila u sobi, a ne sa decom gde sam rekao da bude, upitno me i pomalo ljutito posmatrala dok me profesor Perić prostreljivao svojim hladnim pogledom kao da sam mu nešto ukrao ili mu razdvojio gornju polovinu proćelave glave od bledo sivog lica na kome se nije ocrtavala ni najmanja grimasa. I pored toga, očekivao sam njegov panterski skok i ujed za desnu stranu vrata, ali, uz očigledan i skoro opipljiv unutrašnji bes u sebi, sve je držao pod savršenom kontrolom.
‘Morao sam da Vam pomerim kapu da bismo imali gde da pogledamo crteže’, prekinuh mučnu i već malo dužu tišinu u sobi. Profesor ne reče ništa, dadoh mu jedan od blokova i on stade da lista sadržinu prilično brzo kao da prelistava novine, uz poneko vrlo kratko kobajagi zadržavanje. Tačno se videlo da ih ne gleda, da razmišlja o nečem drugom ili da uopšte ne razmišlja. Tako i sa drugim blokom. Brzina pregleda skoro da je poprimila brzinu brojanja štihova na kraju partije tablića.
U jednom trenutku iz bloka izvadi par naših porodičnih fotografija sa mora koje je verovatno jedno od dece nekada davno tu ubacilo ili su nekako zapale prilikom naših putovanja ili nekadašnjih čestih selidbi. Ni ja godinama nisam video svoje crteže jer sam ih skoro sve imao u kućnom računaru.
Pruži mi ih uz jedva primetan omalovažavajući smešak u jednom uglu usana što je trebalo da ukaže na moju neprofesionalnost ili čak na aljkavost. Na licu kolege vajara primetih isto nešto podsmešljivo, dok je profesorov sin sa najudaljenijeg mesta od stola, kroz napukli i selotejpom zalepljen prozor odsutno posmatrao prolaznike pod neonskim uličnim osvetljenjem. Uzeh fotografije, iznenadiše me jer ih odavno nisam video, a profesor nastavi sa brzim pregledanjem bez i jedne reči ili primedbe još uvek ne izdvojivši ni jedan rad. Prešao je čak i preko nekih mekših erotskih crteža koje sam davno, negde pred kraj studija nacrtao, i za koje sam se nadao da ce zbog njegove uže profesionalne orijentacije bar neki od njih privući pažnju. Kada je završio sa blokovima podigoh kofer sa ostalim crtežima, međutim, on uviđavno i tiho reče da moraju da žure kod sledećeg umetnika kod koga već imaju zakazano. Drugi put će svakako sve da pogleda, a da mu je dosadašnji uvid u moj rad sasvim dovoljan i da će o svemu još da razmisli.
Nisu se zadržali duže od dvadesetak minuta, dalje ništa nisam hteo da pitam niti da se na bilo koji način namećem. Gosti ustadoše i uz jedva čujne pozdrave krenuše iz stana. Ispratih ih do vrata, kolega je bio i dalje srdačan ali pomalo razočaran, dok su profesor i njegov sin okrenuti leđima već bili na pola stepeništa u silaznoj putanji ka izlazu iz zgrade. Kada konačno odoše, glasno odahnuh, kao da mi neki nevidljivi džak cementa spade sa leđa.
‘Pa je l’ si baš morao da mu uzmeš kapu kad znaš da smo ostali sa malo para’, dočeka me supruga još u hodniku.
’Morao sam’, uzvratih, ‘a imamo i još knjiga za prodaju’. U čestim krizama prodali smo bar dva do tri kubika iz naše biblioteke koju je skupljalo nekoliko generacija. Sutradan sam se čuo sa kolegom vajarom, koji mi reče: ‘I nije ti bila neka prezentacija’. ‘Valjda i nije’, rekoh, ’a šta je trebalo da uradim? Da ispeglam neke od radova od pre dvadeset, trideset i više godina i da pokušam da ih izbelim sumpornom parom i tako sređene da ih izložim profesoru Periću na površini presvučenoj sivim plišem pod nereflektujucim staklom !? Možda i da neke od najboljih koje sam uradio na đačkim sveskama u linijama ili kockama, kao i one hemijskim olovkama na paklicama cigareta ili na omotima koverata, precrtam preko njihovih fotokopija na najboljem papiru fabrianu ili aršu i takve da ih pokažem profesoru Periću !? Ipak je veći deo radova bio sasvim u redu, na uobičajenom crtačkom papiru iz školskih blokova različitih veličina i to sigurno nije bio razlog za potpunu profesorovu ignoraciju.’
Možda bi sve bolje ispalo uz halogeno osvetljenje i prigušene tonove neke lakše klasične muzike što bi sve ukupno podiglo trenutno raspoloženje profesora i ostalih prisutnih? Ali, posle slučaja sa kapom, siguran sam da mi ništa od navedenog ne bi pomoglo! Čak ni svetao i prostran atelje sa uramljenim i okačenim radovima, sa specijalnim policama i ormarićima za njihovo čuvanje o čemu sam maštao još od studentskih dana. A možda je sve to samo zbog toga što i nisam neki naročito talentovan umetnik, ko bi drugi to znao ako već profesor Perić ne zna? Svaki umetnik, pa i da nije nešto posebno nadaren uvek ima po neki dobar crtež ili bar samo jedan, izgleda da ipak nije bilo to u pitanju.
Nekoliko nedelja posle ovog nemilog događaja u novinama pročitah najavu otvaranja izložbe ‘Kolekcija crteža profesora Perića’ u najvećoj galeriji našeg strukovnog udruženja. Eto za koliko malo, a i zbog čega ne postadoh naš poznati likovni umetnik, pomislih u trenutku sa manjim osećajem krivice prema svojoj porodici. A kakav me procvat već zalazeće i prilično traljave umetničke karijere čeka kad jednog dana njegov sin postane naš poznati likovni kritičar, to ću tek da vidim. Isto tako, gledaću ubuduće da svoj bračni život što duže održim u harmoničnim odnosima jer naš čuveni seksolog i profesor dr. Perić vreba iz nekog mračnog ćoška poznate državne ustanove u kojoj je zaposlen. Seks je pola zdravlja i tu nema šale. Institut za mentalnu higijenu ‘Laza Lazarevic’ nalazi se u neposrednoj blizini.
Dragan Azdejkovic , 2017
MINIJATURE
Pred kraj devedesetih, kad se muzika već uveliko slušala na cd uređajima, preturajući po ostavi, nađem oveću zapečaćenu kesu punu zastareih audio kaseta koju sam prilikom poslednje seobe iz glavnog grada desetak godina ranije doneo u varošicu. Pregledajući naslove od kojih sam mnoge već imao na diskovima, u trenutku osetih nostalgiju za nekim vremenima kada su se mrsile trake na kasetašima, a sam fomat kutije, iako malen, neobično mi se dopao i dobih inspiraciju da na kutijama nešto naslikam. Od meni manje bitnih izvođača izaberem dvadesetak, prepariram ih za slikanje uljem i istog dana krenem sa radom bez neke određene ideje šta će na njima da bude prikazano. Posle nekoliko nedelja slikanja najmanjim četkama i beskrajnog strpljenja bio sam i više nego zadovoljan postignutim. Najvećim delom izmišljeni prostori, uglavnom pejsaži, a naneseni slojevi boja umereno pastuozni. Neke od najuspelijih, kasnijh godina poslužiše mi kao uzor za jedan deo slika srednjeg formata koje sam često sačinjavao u nekoliko sličnh ili približno istih varijanti. Više od polovine tih radova vremenom sam poklonio ili prodao, par njih je ukradeno sa izložbi, jedna iz ateljea, a kada sam 2005. godine izlagao na Bijenalu u Firenci, nekoliko najboljih koje sam uspeo da sačuvam izložio sam kraj većih radova sa kojima sam konkurisao. Obično se ne izlažu mali radovi sa većim, format većih bio je srednji i manji, pa sam ipak uspeo sve da uklopim u zanimljivu celinu kao i tri godine ranije kada sam ih prvi put izložio na samostalnoj izlozbi u Kulturnom centru glavnog grada. Poslednjeg dana izložbe na Bijenalu prodao sam dve minijature, jednu kolegi sa Farskih ostrva, a drugu nekom italijanskom kolekcionaru na njihov zahtev, kada se duže zadržaše pred mojim slikama. Nezgodan je format za procenu, mali da bi se tražila veća vrednost koja je u nekom sentimentalnom smislu za mene mnogo veća. Iz radoznalosti da vidim koliko bi nešto tako malo procenili, s obzirom da su im se komadi veoma svideli, rekao sam da ne znam koliko koštaju i njima prepustio procenu. Čudno, ali obojica ih proceniše na po sto eura, znajući valjda odakle dolazim i, s obzirom na to da sam na Bijenale otišao sa malo novca, pristao sam. Dan ranije u svečanoj sali Forteze di Baso objavljeno je da sam nagrađen, a oko podneva na mom izlagačkom mestu pojavila se i komisija za otkup sa direktorom Bijenala koji mi je nagradu uručio. Nagrada nije bila novčana, a direktor me upita kolko cenim portrete jer je samo za njih bio zainteresovan. Bio sam iznenađen jer sam očekivao da oni ponude neku cenu u odnosu na to da su prepoznali kvalitet ali i na njihovo dugogodišnje iskustvo u radu sa umetnicima. Bez veze mi je i neprofesionalno, ali i neprijatno, bilo da se cenkam, naročito ne sa direktorom jedne takve smotre. U to vreme nisam imao neko veće iskustvo u prodaji radova, a nikada na izložbi van Srbije iz koje sam tada izašao posle petnaest godina. Kad su već tako hteli rekao sam im tri puta veću cenu u odnosu na jedan portret istog formata koji sam nekoliko godina ranije prodao u Beogradu. Direktor će, spusti malo, i tako dva, tri puta, dođosmo do beogradske cene ispod koje nisam hteo niže, a koja je i tada za njega bila previsoka ‘Dobre su ti slike al’si mnogo skup slikar’ reče malo podsmešljivo, okrenu se i ode! Posle toga, priđe mi neki pripiti ‘komšija’ slikar iz Bosne koji je već godinama živeo u Italij i koji je izlagao u neposrednoj blizini i kaže mi da to nisam nikako smeo da propustim i da im istog dana ili sutradan odnesem radove u matičnu galeriju i da kažem da sam se predomislio. Sutra popodne trebao sam da putujem nazad, razmišljao sam da poslušam njegov savet jer se takva prilika za umetnke iz Srbije retko ponavlja, ali se izjutra setim da nisam kupio poklone za porodicu i pre podne provedoh u kupovini u najvećoj trgovačkoj zoni na otvorenom u Firenci. Sve se završi na tome, posle odoh do Forteze, spakovah radove i već popodne krenuh nazad za Srbiju u kojoj niko iz državnih galerija i muzeje za radove koje sam dobio priznanje, narednih nedelja nije bio zainteresovan, niti je bilo ko iz medija hteo da objavi vest o mojoj nagradi. Izgleda da po srpskim kriterijima nisam dovoljno savremen, šta drugo, verovatno su ovdašnji stručnjaci bolji poznavaoci moderne nego oni iz renesansnog sedišta Evrope. Glavna kustoskinja Kulturnog centra pohvali me za nagradu ali, pošto je po njenom mišljenju umetnost klasičnih medijia prilično zanemarena i malo pomognuta od strane domaćih ili stranih sponzora, upita me da li poznajem konceptualnu umetnost i da li bi za promenu mogao njome da se bavim jer je sigurna da bi mi tako bolje išlo!? Poznajem, odgovorih i veoma cenim neke umetnike iz te branše, iako bi mi takav način rada bio mnogo lakši, ipak više volim da slikam. Za neko kraće vreme preostalih pet minijatura uramih pod jednim ramom da se ne bi zagubile i da bi što duže krasile atelje, a istovremo bile podsticaj i inspiracija. Posle jedno tri-četiri godine od Bijenala, upoznah neke beogradske galeriste koji mi u početku dobro platiše desetak komada, dok su već u drugom talasu otkupa počeli da obaraju cene. Prilično sam spor slikar i ubrzo ostadoh bez radova pa krenuh u neku bržu seriju i varijantu sa špahtlama, što mi je odranije bila želja i za nekoliko srednjih formata uradim osnovne postavke za dva dana! Posle,vidim, mnogo su veliki za poteze špahtli tih veličina i kad se osušiše od njih izrezah oko tridesetak minijatura različitih dimenzija koje su iziskivale dalji rad četkama. Uz mnogo rada neke od njih vremenom sam dovršio, ali ih kao takve još nigde nisam izložio. Taj ciklus nazvao sam Ekspanzije mikro sveta jer su nekakva čudnovata bića dobijena potezima špahtli i dorađena četkama najčešće lebdela uz manji nagoveštaj pokreta, na pozadini koja je često podsećala na podvodni svet ili na uznemireno nebo nad ostrvima i pustopoljima koja su ličela na krajolike neke druge planete. Jednog dana poseti me prijatelj kolekcionar kojem ponudim neke od njih da kupi, ali, on se uhvati baš za onih pet u zajedničkom ramu! U kriznim vremenima i uz odličnu ponudu jedva pristadoh da ih prodam. Za ove iz Mikro sveta preporuči me školskoj drugarici koja je vodila manju galeriju u centru grada da pokušam da uspostavim saradnju. Prethodno pošaljem radove mejlom i najavim se, u galeriji žena srednjih godina, punija, malo proseda, izgleda mi kao starija usedelica. Poređam minijature po stolu i gospođa me upita: I, šta je to? Kažem naziv ciklusa, a ona će: Ali, opet ne znam šta je to!? Šta ću da kazem ako me neki kupac pita? Pa, neka bića iz pomenutog ciklusa. Odmahuje glavom i moje objašnjenje je očigledno ne zadovoljava. Onda krene da se žali kako je prodaja duže vreme stala, kako inače čine ovdašnji galeristi ne bi li odbili umetnika ili što više snizili cenu. Pa će onda: Znate, videla ih je i moja mama koja je vlasnica galerije, njoj se ne svidjaju, ni ona ne zna šta je to! Pa dobro, onda da završimo ovaj razgovor kad već Vi, vaša mama i vaši kupci uvek morate da znate šta je nešto, već vidim da sam zalutao u gift shop. Obično ne raznosim slike na takva mesta kao i po drugim većim prodajnim galerijama sa svakakvom robom, a u boljim prostorima komisiono se uglavnom zarobe na duže. Izađem na ulicu, Knez Mihajlovu, kad neki pantomimičar obučen u renesansnu odeću na koncima proigrava omanjeg lutka slikara njemu slično obučenog koji vešto slika i poskakuje ispred malog štafelaja! Prizor mi se neobično svideo, eto mene na proleće na glavnoj gradskoj štrafti sa mojim malim drugarom pa šta naslikamo, naslikali smo. Ako nešto pogrešimo, pa, niko nije savršen, a nisam ni ja samo kriv ako nešto ne ispadne kako treba. Prethodne godine nazvaše iz Skupštine grada sa predlogom da u toj ulici ili na Kalemegdanu kao član Udruženja dobijem besplatnu tezgu, ali, prvo moram pred komisijom da položim ispit iz slikarstva !? Na Tašmajdanu, sa slikarskim priborom i poljskim štafelajem i obavezno da ponesem stolicu da se uvere valjda da l’ umem da naslikam drvo ili klupu! Pitam je l‘ može hoklica da ne vučem težu tapaciranu stolicu kroz grad, kažu, može, što mi je u trenutku još luđe zazvučalo i čim sam spustio slušalicu odustadoh od te ideje. Posle jedno pet minuta na ulaznim vratima zvoni juče pozvani buba -šinter i dok priprema hemikalije za prskanje kaže mi da je diplomirao fresko slikarstvo pri Bogosloviji, a da ovaj posao radi jer je prinuđen, pa vi sad vidite! Sledeće godine u isto vreme odem do tog odseka za zabavu, kulturu i turizam grada, rekoh, ajd da popunim formular i da prodajem nešto ili neko iz moje porodice, ukrasnu keramiku, suvenire i sl. smislićemo već šta, kad čć oni meni – zakasnili ste, došli ste poslednjeg dana, sada je 11h i 15m, a konkurs je važio do jedanaest časova. I tako… A ovo na proleće obavezno, samo moram prvo na lutkarski kurs od nekoliko meseci ako uopšte kod nas postoji. Jedino sam u dilemi koji ću lik za lutana da izaberem, Leonarda ili Pikasa, a mozda i nekog da malo podseća na mene, mada ni Diznijevi junaci u ovakvom poslu nisu za potcenjivanje. Kičica bi i Pinokiju lepo pristajala.
D. Azdejković, februar, 2021.
MAGAZA
Zbog velikog zagađenja u centru glavnog grada, Božićne praznike i zimski raspust trebalo je po drugi put da provedem u provinciji kod babe i dede na čistom vazduhu. Polovinom šezdesetih saobraćalo je neuporedivo manje vozila nego danas, ali mnoge zgrade imale su zasebno centralno grejanje na ugalj i još početkom zime zaradih teži oblik bronhitisa. Nerado sam napustio časove početnog engleskog, svoje drugove iz Zmaja od Noćaja i zimske radosti na strmini susedne ulice. Majka me sa stvarima po šoferu autobusa poslala na put i za dva sata brat od ujaka dočekao me sa sankama na autobuskoj stanici. Nije mi se sviđalo što ću opet da pijučem kraj ognjišta babinog šporeta smederevca, ali takav je bio običaj. I druga deca naše najbliže rodbine koja bi se na Badnje veče zatekla u kuhinji isto su činila. Već je padao mrak, varošica obavijena maglom i ledom, tek po neki užurbani prolaznik na slabo osvetljenim ulicama. Kada smo skrenuli u naš sokak i stigli do nemačke garaže zaostale iz drugog svetskog rata, bolno se podsetih događaja od prethodnog leta. Nedaleko odatle brat i ja igrali smo se loptom ispred dvorišta kada je moj mali crno-beli mešanac Riki pred nama nastradao pod točkovima tečinog zaobljenog sivog mercedesa. Naš teča je sa porodicom dolazio samo preko leta, bio je šofer u Saveznom izvršnom veću, automobil nije bio njegov, što smo tek kasnije mi deca saznali. Inače, fini čovek, poreklom iz Bijelog polja, po nekad bi više nas braće i sestara koji smo se za vreme godišnjih odmora sa raznih strana u postojbini okupljali, smestio u auto i vozikao nas uokolo, a jednom nas je vodio u baštu gradske kafane na sok od maline. I njemu je bilo žao, nije to uradio namerno, pošao u rikverc, a Rikija je brat u tom trenutku pozvao sa druge strane ulice. U to vreme,varošicom kraj reke Mlave prošao bi tek poneki kamion, kamionet ili fića, tada retkost i prestiž skoro za svakoga. Teča je u novom mercedesu izgledao kao sa filma, za lokalni prevoz uglavnom su služile konjske zaprege, motori i bicikli. Još uvek mi je u ušima odzvanjalo njegovo kratkotrajno skavlikanje i poslednji hropac dok mu je rozikasta pena izlazila na usta i njegovu crnu, uvek sjajnu njuškicu. Srećom, nije se dugo mučio i ubrzo je uginuo kraj ograde naše kuće u šancu za odvod kišnice. Kada bi posle kiša vode nadošle, često sam na tom mestu oduvavao spore sazrelog maslačka i zamišljao da je invazija padobranaca na ostrva i obale divlje reke kojom je negde daleko otputovala Rikijeva mala pseća duša. Brat i ja sahranili smo ga u rastresitu zemlju na kraj bašte ispod stare kruške koju je naša baba davno kao devojka zasadila. Od dva štapa napravili smo krst, učvrstili ga suvom travom i ispleli venac od raznobojnog sitnog cveća i listova biljaka izraslih kraj puta. Riki mi je bio najbolji drug i svuda je išao za mnom, voleo sam ga više i od tog brata nekoliko godina starijeg, ponekad heroja, a često budale koja je gledala da mi se podsmeva iako nije bio naročito pametan i bio je nikakav đak u školi. Jednog od sledećih dana zimskog raspusta, kada se zasitismo igara u bližem i daljem komšiluku, on me pozva na sankanje kraj zaleđene reke u blizini drvenog gradskog mosta odakle smo se sa drugom decom zaletali sa strmog keja stižući sve do suprotne obale. Odjednom, led se zrakasto raspukao i nekoliko nas nađosmo smo se u vodi do iznad pojasa. Brat je uspeo da izbegne zimsko kupanje smejući mi se dok sam se jedva izvlačio između tankih pločastih santi u panici da što pre izađem iz ledene vode. Skroz sam bio mokar, usput sam izvlačio i njegove teške gvozdene sanke na kojima me posle ubrzanim hodom vukao prema kući. Tada mi se kuća činila mnogo daljom nego što je bila, a kuhinja i babin šporet kao jedino moguće spasenje. Da bi popravio prethodni loš utisak koji je ostavio, kada smo stigli do glavne ulice zakačio je nas i sanke za zadnji deo zaprege sa saonicama koje su tog trenuka uglačanim putem prolazile. Kočijaš nas primeti tek kad smo stigli do crkve i skretanja za našu ulicu. Okrenu se, opsova i ošinu par puta bičem u našem pravcu. Često bi se i po nekoliko dece na sankama ili na klizaljkama zakačilo. Srećom, izbegoh bič po licu i pod ogolelim stablima lipa pobelelim od inja, nastavismo ka našoj kući. Već sam se dobro namrzao, odeća se postepeno ledila, kapu i šal sam u nezgodi negde usput izgubio. U celom komšiluku baba je bila poznata po preglasnom besu i da se ne bi naljutila što me kući dovodi u takvom stanju brat me odvede u najtrošniju i najmanju građevinu na kraj dvorišta, takozvanu magazu, gde je deda, kasapin, štavio i razapinjao kože ovaca i jagnjadi koje su se sušile po zidovima ili visile sa plafona.Veću prostoriju od zemljanog naboja neprijatnog mirisa osvetljavao je samo jedan visoko podignut prozor sa drvenim krstastim ramom po sredini. Tu me je ostavio da čekam i neopaženo se uvukao u kuću da bi mi doneo suvu presvlaku i ostalu potrebnu odeću. Dugo se zadržao, odeća mi je ponegde bila zaleđena i slična razapetim kožama koje su me okruživale. Baba ga je uhvatila na delu i prilično se čulo kada je dobio varjačom po nogama, a ja jaku prehladu i deo raspusta provedoh u krevetu. Kada sam malo prezdravio i kada je već trebalo da se vratim u glavni grad roditeljima, jednog prepodneva na vratima se pojavi moja majka sa putnom torbom. Kaze da se čula sa ujakom, našao joj posao nastavnice u vlaškom selu udaljenom desetak kilometara od varošice. Otac je ostao da sredi dokumenta za bolovanje na kome je bio od prošlog leta kada se oboje vratiše sa privremenog rada iz Brisela. Za nekoliko dana škole su počinjale sa nastavom i jednog predvečerja majka i ja ukrcasmo se na konjsku zapregu na saonicama sa kočijašem u gunju i čupavoj šubari i preko snežnih brda i dolina za nešto više od sat vremena stigosmo po mesečini u nastavničku koloniju. Pozdravih se sa engleskim ali ne sa svojim beogradskim drugovima i strmom ulicom Rige od Fere. U drugom polugodištu drugog razreda završih u školi kao jedino srpsko dete gde su đaci na odmorima govorili sasvim drugačijim jezikom. Otac je uskoro iz Beograda trebao da stigne, neki nov i za nas nepoznat život bio je pred nama.
D.Azdejković, maj 2020
Поводом годишњице смрти једног од највећих српских писаца прошлог века доносимо делове његових интервјуа за домаћу штампу.
Шта је за Вас, Булатовићу, књижевност?
Књижевност је не само интерпретација живота, већ и наука о животу… И кад смо код “сабирања”, држим да се литература једног писца, или целе једне књижевности, не цени првенствено по стилу, који је дат једном за свагда и којим се више не може изненадити, већ по количини захваћеног материјала, по томе колико су тај писац или та књижевност приложили својих образина свеопштој људској галерили ликова. Писац ликове не дели на сликовите и несликовите, на импресивне и неимпресивне. Чак и кад показује гнусобе, писац покушава да открије старо злато. Писац се не цени само по уметничкој снази, већ и по снази своје љубави. Писац који не крунише живот, који све не позлати, није ни оригиналан, ни поштен писац. Писац није историчар, јер зна да његова литература, да песништво, претходе историји. Књижевност је паралелна, неформална, најбоља историја. Писац се бори противу датума, који најчешће изражавају лаж. Писац мора да зна да ће будућа покољења о историји, о догађањима, судити по стиховима, по сликама…
(НИН 15. новембар 1981, “Исмевање политичке порнографије”, интервју/Драган Барјактаревић)
Вратимо се сада вашем управо завршеном “терористичком” кругу. Шта сте преживели, шта сте морали преживети да бисте упознали своје јунаке? Претпостављам да се терористи не могу измишљати на основу вести из новина.
Гледао сам како огромне скупине људи труну у паралелном свету данашњице. Емигрант је постао моја опсесија, емигрант као стање духа, више него емигрант као политички случај. На једном месту, у “Људима са четири прста”, каже се да је надградња у подземљу, да се доле догађају античке трагедије. Поетика се, како ја видим, најбоље остваривала у регионима међународних кртичњака. Лиризам нигде није тако јак као доле. Доле је цео свет, горе је само половина.
Нисте ми одговорили на питање: како сте упознавали своје јунаке? Где? И која је била цена тог упознавања?
Нема ту никакве мистификације. Од мог доласка у град, па до дана данашњег, ја се са дна нисам ни помакао. Некад сам страсно стремио горе, сад ми је лепше овде. Брлог је постао моје гнездо. Поменућу “Људе са четири прста”, “Пети прст” и “Гуло, гуло”. Да бих написао те књиге, морао сам годинама живети на самом самцитом дну, без наде, свестан да нема разумавања ни за мене ни за моју књижевност, бар што се завичаја тиче, али потпуно уверен да ће све то народ позлатити. Нисам ја вегетирао са подземљашким живљем зато што сам то силно желео, већ што сам морао. Срео сам необичне људе, геније зла и убице голубијег срца, физички и духовно преполовљене сподобе, самлевене телесине, осакаћене душе. О том емигрантском народу Европе хтео сам да напишем неколико поема, да се одужим за мрак који ме је учинио богатијим и племенитијим. Ишао сам тамо где други нису ни хтели, нити су смели. Не знам да ли је храброст вуцарати се са легионарима, не само са момцима из Легије странаца, већ и са другима, са припадницима осталих легија, којима обилује подземна фауна. Имао сам прилике да посматрам права метафизичка бића, личности које изгледају као да су искорачиле из свезака Достојевског. А свако ко је гледао тај свет, зна важност и потврду књижевности.
(НИН, 19. јун 1983, “Писац који није ухваћен”, интервју/Мило Глигоријевић)
На питање, одакле толико интересовање за Влада Цепаша Дракулу, озлоглашеног вампира, Миодраг Булатовић каже:
Откад пишем, мене интересују озлоглашени, или боље рећи оклеветани људи. Колико знам, оклеветанијег човека од влашког јунака и принца Дракуле нема – нема. Њему је приписано све, све што људи желе да виде код другог, све што је у њима крволочно, вампирско. Вампири су били Турци које је он масакрирао… Ниједног од потврђених зликоваца овог времена, укључујући и оне с којима смо се недавно растали, не видим у кругу влашког витеза. Он није ширио пропаганду, није седео у топлом док су дивизије нестајале у снежним просторима. Он није лагао, није крао, ни стварао крематорије, нити острва гуја отровница. Држао је реч, чврсто, као и мач. Стога су га уважавали и љути противници, с једне стране Исток, османски, оријентални, а с друге Запад, који се лажно односио према њему, али му се дивио као крсташу и борцу против силеџијске окупације.
(Политика, 20. април 1990, “Ко је Дракула”, С. Беара)
У вама очито постоји нешто демонско?
Кад би човек то сам за себе рекао, или би то престао да буде, или би се уплашио самог себе.
(Дуга, 30. март-12. Април 1991. “Комунисти су ме уштројили”, интервју/Душка Јованић)
Stari Grci nam nude jednu upečatljivu priču o važnosti pamćenja: jedan tesalijski plemić je organizovao gozbu i pozvao pesnika Simonida sa Keja da opeva domaćina. Pesnik je to uradio ali je deo pesme posvetio božanskim blizancima Kastoru i Poluksu. Domaćin, pomalo besan, rekao je pesniku da će mu isplatiti samo pola dogovorene sume za panegirik, a da mu ostatak isplate Kastor i Poluks. Ubrzo, Simonid je bio pozvan da izađe napolje jer ga tamo čekaju dva mladića. Dok se nalazio napolju, krov prostorije u kojoj se održavala gozba je pao i svi gosti, uključujući i domaćina, su poginuli. Leševi poginulih su bili toliko izmrcvareni da rodbina koja je došla da ih preuzme nije mogla da ih prepozna. Ali, Simonid je tačno znao gde je ko sedeo za stolom i mogao je da pokaže rodbini gde se nalaze njihovi pokojni rođaci. Tako su Poluks i Kastor platili pesniku što ih je opevao u panegiriku i to dvostruko, jer je Simonid bio jedini koji je preživeo nesrećno obrušavanje krova i jer je preko Ciceronovog spisa „O govorniku“ ušao u istoriju kulture i civilizacije.
[…]
Antički Grci su nam dali i Letu i Mnemosinu. „Kud ko želi nek izvoli: ko će mozak da odmori, njega vozim na Otavu, vozim i za Nedođiju, Kerberijsku Paklenicu, Prokletiju, Bestragiju. ’Ajd narode, sad navali, ’ajde ko će?“ Tako Heron, čamdžija u Hadu, poput svojih kolega iz „gornjeg“ sveta, iz atinskog ili kakvog drugog pristaništa, vašarski doziva mušterije obećavajući put do obale Lete onima koji žele mozak da odmore. Grci su verovali da je Leta jedna od reka u Podzemlju čijim se vodama napajaju duše mrtvih da bi zaboravili svoj zemaljski život. U „Državi“ Platon kaže da duše koje treba ponovo da se rode stupaju prvo na Letino polje, „prolazeći kroz strašnu žegu i sparinu, jer to polje beše bez drveća i svega onoga što na zemlji raste.“ Zatim je svaka duša morala da pije iz reke Amelete čiju vodu ni jedna posuda ne može zadržati. Reka Amelete etimološki označava „bezbrižnost“ (ameleia) tako da Platon zapravo tvrdi da se sa bezbrižnošću otklanja podsticaj sećanja, odnosno znanje i da nastupa potpuni zaborav, da duša tako postaje prazna posuda te tako i spremna za novi život.
[…]
Nasuprot Lete, stari Grci su imali i Mnemosinu, titanku, ćerku Urana i Geje, personifikaciju pamćenja. Po mitu, Mnemosini se Zevs približio u Eleuteri i devet noći je ostao sjedinjen sa njom. Potom je Mnemosina, u blizini Olimpa, rodila Zevsu devet kćeri, devet muza koje će opevati slavu svog oca i ostalih bogova. Kada je Hermes pronašao kitaru, on je prvo Mnemosinu počastvovao svojom pesmom. U Trofonijevom proročištu, u Lebadeji, nalazili su se izvori Mnemosine i Lete.
Orfičari, sledbenici mitskog pevača i harfiste Orfeja iz Trakije, pridavali su veliki značaj pamćenju i Mnemosini. Orfičke zlatne tablice, nađene u grobovima južne Italije i Krita, od kojih neke potiču iz 5. veka pre n.e, kažu: .„Levo od Hadovog boravišta, naići ćeš na jedan izvor kraj kojeg raste beli čempres; nemoj mu se suviše približavati. No, naći ćeš tako i drugi izvor: iz jezera Pamćenja (Mnemosina) ističe sveža voda, a nju čuvaju budni stražari. Reci im: ,Ja sam dete Zemlje i Zvezdanog Neba, vi to znate, ali gorim i umirem od žeđi. Dajte mi brzo sveže vode koja ističe iz jezera Pamćenja!’ I stražari će ti dopustiti da piješ vodu sa svetog izvora, a potom ćeš vladati sa ostalim junacima.“ Izvor za koji tablice kažu da mu se ne prilazi je Letin jer orfičari nisu želeli da budu deo ciklusa patnje ponovnog rađanja, nisu želeli zaborav već sećanje. Ovaj religijski pokret je bio dosta rasprostranjen u Grčkoj u 6. i 5. veku pre n.e. Njegovi pripadnici su verovali da je duša čoveka besmrtna i da je božanske prirode, kao i da ona zbog prvobitnog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo, odnosno sjedinjuje se sa božanskim. Zato je orfičarima bilo važno jezero Pamćenja jer se pijenjem sa njegovog izvora čovek prisećao svog božanskog porekla.
[…]
Ovim shvatanjem sećanja kao vraćanja ili uranjanja u sopstvenu suštinu koja je zapravo i suština (logos) svih stvari, dat je i okvir zaborava kao udaljavanja čoveka od sopstvene suštine. U ovom smislu, shvatanje sećanja i zaborava antičkih mislioca je izuzetno blisko budističkom, odnosno indijskoj religijskog misli uopšte koja kaže da je apsolutno znanje identično sa apsolutnim sećanjem, dok se neznanje izjednačava sa nepoznavanjem samog sebe. U budizmu, meditacija ili unutra usmerena koncentracija pažnje na određene predmete ili teme, predstavlja glavnu duhovnu disciplinu za postizanje konačnog spasenja ili nirvane. Onaj ko upražnjava meditativnu praksu sećanja, postepeno se vraća unazad do boravka u materici, a potom i do prošlih života sve dok ne stigne do trenutka prvobitnog bivanja u svetu u kojem vreme više ne postoji, odnosno dostigne nirvanu, stanje blažene večne sadašnjosti, nepomućenog mira, utrnuća plamenova želje usmerene na samog sebe, odnosno Apsoluta ili konačne spoznaje. Ali, čini se da na to možemo gledati i na drugačiji način a ne kao na pronalaženje sopstvene suštine. Naime, shvaćena na ovaj način apsolutna sloboda ili spoznaja ima svoju cenu – potpuno odricanje od života i ljudske ličnosti. Iz toga proizilazi da čovek, onog trenutka kada zaboravi svoju prošlost, svoj mikrokosmos, postane deo makrokosmosa i da time – gubitkom sećanja na sopstveni život, zapravo prestaje da bude ličnost.
[…]
Veština pamćenja se može predstaviti kao beleženje u glavi – prvo se određuju „mesta“ koja se uglavnom porede sa izgrađivanjem detaljne slike unutrašnjosti građevine u mislima. U okviru građevine, određuju se mesta za koje se vezuju sadržaji. „Mesta“ se najčešće upoređuju sa voštanim tablicama ili papirusom, a sadržaji sa slovima. Važno je i da „mesta“ budu u nizovima i da se pamte po redosledu. Uspostavljanje „mesta“ je od velikog značaja jer se ista mesta mogu koristiti svaki put ali sa drugim sadržajima. „Mesta“ ostaju u pamćenju ali se sadržaji brišu kad prestanemo da ih koristimo.
Posle određivanja „mesta“ pristupa se izgradnji „slika“. Postojale su dve vrste slika – za „stvari“ (res) i za „reči“ (verba). „Stvari“ su činile sadržaj govora, dok su „reči“ bile jezik kojim se sadržaj izgovarao. Kada se pamćenje vežbalo da bi poslužilo kao podsetnik za poredak misli, tvrdnji i sl. onda se ta vrsta pamćenja zvala „memoria rerum“, a kada se onaj koji vežba trudio da zapamti svaku pojedinačnu reč u govoru kao što mi danas radimo, onda se ta vrsta pamćenja zvala „memoria verborum.“ Idealni govornik bi zapamtio i „stvari“ i „reči“ ali je verovatno da je to bilo prilično retko jer Ciceron govori o tome kao o idealu.
Kako bi bilo malo jasnije kako je postupak „mesta“ i „slika“ zapravo izgledao, ovde ćemo navesti veoma jasan primer koji navodi autor „Ad Herenniuma“. Dakle, potrebno je da zamislimo da smo advokati odbrane u sudskom postupku. Optužnica glasi: optuženik je izvršio ubistvo otrovavši čoveka, a motiv je želja optuženika da dobije nasledstvo. Tužilac tvrdi da ima više svedoka. Kao memorijska slika slučaja predlaže se sledeće: zamislimo sobu i čoveka koji je ubijen kako leži u krevetu. Čovek mora da bude neko upadljiv koga ćemo se lako setiti. Branjenik stoji pored kreveta sa čašom u desnoj ruci, voštanom tablicom u levoj i ovnujskim testistima na četvrtom prstu iste ruke. Dajući upadljivo lice čoveku koji leži, lako se zapamti onaj koji je otrovan, čaša treba da podseti da je čovek otrovan, tablice da podsete na testament ili nasledstvo, a testisi, zbog glasovne sličnosti sa latinskom rečju „testes“, treba da podsete na svedoke. Dakle, to je prvo „memorijsko mesto“, na sledeća „mesta“ se stavljaju ostali navodi optužbe i detalji slučaja. „Mesta“ čuvaju redosled činjenica, a slike opisuju te činjenice.
[…]
Na kratko ćemo otploviti prema ostrvima, Velikoj Britaniji i Irskoj, u vreme Cezara. U “Zapisima o galskom ratu” (Commentarii de bello Gallico), Cezar, govoreći o svom pohodu protiv “slobodne Galije” pedesetih godina pre n.e, daje zanimljiv opis druida, najvažnijeg reda uz vitezove u antičkom keltskom društvu pošto su druidi, sem što su obavljali verske funkcije, bili zaduženi i za političke, sudske i mnoge druge poslove, osim vojnih. Po rečima Cezara, druidima vera nije dozvoljavala da zapisuju svoja religijska učenja koja su bila u stihovima. Bili su pismeni i sve što je bilo u vezi sa svetovnim poslovima, zapisivali su grčkim pismom. Kao razlog zašto nisu zapisivali religijska učenja navodi to što nisu želeli da se njihova doktrina raširi po narodu, ali i zato da se njihovi učenici ne bi oslanjali na pisanu reč te tako zapostavili svoju sposobnost pamćenja i učenja, čemu su drudi pridavali veliki značaj. Zato su se oni koji su se pripremali za druidski poziv školovali i po dvadeset godina. Podučavanje je moralo bilo tajno jer je njihova religija bila ezoterična, tj. nepristupačna onima koji nisu posvećeni. Sami religijski tekstovi su bili u stihovima jer ritmovi usmenog stiha podstiču pamćenje i podsećanje.
Slične misli je imao i Platon. Sokrat u “Fedru” priča o otkriću pisma boga Teuta i o tome kako je Teut hvalio taj svoj izum egipatskom kralju Tamu, jer će pismo ojačati pamćenje čovečanstva. Egipatski kralj mu, naprotiv, odgovara da će time ljudsko pamćenje biti oslabljeno, a ne ojačano. Mnogi teoretičari danas smatraju da se istoriografija rodila kao nova “ars memoriae” upravo zbog razvoja pismenosti čime je usmeno prenošenje izgubilo svoju ekskluzivnost a čime se objašnjava i “zaboravnost” savremenog čoveka.
[…]
Ipak, usmeno prenošenje predanja u narodu je uspevalo da očuva nasleđa starija od hrišćanskog, sve do novijeg doba. Kao izrazit primer ćemo navesti kult boginje koji je poštovan u selu Eleusini u Grčkoj gde su se u antičkom periodu slavile eleusinske misterije u čast Demetre. Do početka 19. veka u selu je postojala statua boginje plodnosti koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem kako bi dala zemlji plodnost. 1820. godine statutu je uzeo E.D. Klark i predao je Univerzitetu u Kembridžu iako su mu seljaci pružili oružani otpor. I pored toga što je statua odneta, kult boginje je nastavio da se poštuje i u 20. veku. Važno je istaći i da su eleusinske misterije živele na helenskom tlu i pre ustanovljavanja tzv. homerske religije, iako potiskivan čak i tokom helenskog perioda, kult Demetre je uspeo da nadživi i helenska božanstva i hrišćanstvo, kao što smo imali prilike da vidimo. Ovde, moglo bi se reći, imamo neočekivani primer trajnosti pamćenja. Na selu je to prehrišćansko nasleđe mnogo duže živelo, a živi, čini se, i danas. Zanimljivo je da je latinska reč paganus označavala paganina – neznabošca, ali i seljaka.
[…]
Pozitivizam je svojom teorijom da su informacije primljene putem čula i interpretirane razumom i logikom, isključivi izvor znanja, negirao osnovnu ideju Platona i drugih mislioca iz ranijih perioda da se postojanje stvari ne može objasniti isključivo na osnovu materijalnih uzroka, ni iz mehaničkih procesa. Uzdizanje nauke jeste dovelo do razvoja različitih naučnih disciplina i usavršavanja njihovih metoda, ali, s druge strane, čini se da je taj pristup doveo do rasparčavanja ljudskog znanja a time do nemogućnosti sagledavanja pojava u njihovom totalitetu. Isto tako, antička, ali i kasnija zaokupljenost pitanjima metafizike, bila je sastavni deo ljudske misli, od novog veka se pak ta pitanja sele u domen nauke – filozofije, i tako postaju predmet interesovanja samo „posvećenih“ u filozofiju, odnosno obrazovanih. Time ljudi, moglo bi se reći, ostaju lišeni suštine.
„Nauka će moći zadovoljiti, i zaista zadovoljava, u velikoj meri naše rastuće logične ili intelektualne potrebe, našu želju za znanjem i upoznavanjem istine. Međutim, nauka ne zadovoljava naše osećajne i voljne potrebe, našu žeđ za besmrtnošću; i ne samo da je ne zadovoljava, ona joj protivreči. Racionalna istina i život su oprečni.“
Španski filozof i pisac Migel de Unamuno je na početku 20. veka pisao: „Nauka će moći zadovoljiti, i zaista zadovoljava, u velikoj meri naše rastuće logične ili intelektualne potrebe, našu želju za znanjem i upoznavanjem istine. Međutim, nauka ne zadovoljava naše osećajne i voljne potrebe, našu žeđ za besmrtnošću; i ne samo da je ne zadovoljava, ona joj protivreči. Racionalna istina i život su oprečni.“ Ili, kako nam ubedljivo tvrdi ruski filozof Lav Šestov: „… razum po svojoj prirodi najviše na svetu mrzi život jer u njemu oseća svog najljućeg neprijatelja.“ Mogli bismo reći da je u prošlosti postojala borba da se Svetovno zaštiti od Svetoga, a u savremenom dobu pak imamo borbu da se Sveto zaštiti od Svetovnog, borbu da religiozni život ponovo stekne prava „u okvirima kulture koja je kanonizovala svoju sopstvenu svetovnost.“ I to ne samo prava religioznog života, dodali bismo, već svih onih pitanja koja se tiču unutrašnjeg života pojedinca, njegovog sopstva, i pitanja metafizike na koje Razum ne može da dâ odgovor, ili nas barem ti odgovori ne zadovoljavaju. Čini se da će Razum i duhovno stalno biti u oštrom sukobu, jer racionalizam zahteva jezičku preciznost, tačnije sve nauke utvrđuju svoje predmete istraživanja koji moraju biti jasno jezički definisani. Pitanja duha, s druge strane, obično leže izvan jezičke sposobnosti. Kako je naglašavao Karl Jaspers. „Tumačenje dolazi do svoje granice tamo gde jezik prestaje. Ono se dovršava u ćutanju. Pa ipak, ova granica je tamo jedino kroz jezik.“ Stoga, mogli bismo reći da jezik određuje granice spoznaji i da to savremena nauka zanemaruje. Toga je, izgleda, Džejms Džojs bio bolno svestan, i otud njegovo nastojanje da stvori novi jezik jer je smatrao da ga engleski jezik zatvara unutar granica engleske kulture i mišljenja.
[…]
Tokom pedesetih godina prošlog veka, rusko-američki sociolog Pitirim Sorokin, govoreći o krizi Zapadnog društva, navodi da je neophodna izgradnja novog sistema apsolutnih i univerzalnih vrednosti koje su nespojive sa čulnim mentalitetom i kulturom koja je suštinski utilitaristička i hedonistička. Smatrao je da je potrebno iz „čulne“ kulture, kako je nazvao zapadnu kulturu, preći u ideacionu ili idealističku kulturu. Po njemu, do istine se dolazi kroz istinu čula, istinu razuma i istinu vere, pa nam samo ovaj trostruki integralni sistem istine omogućava pravo saznavanje stvarnosti. Svaki sistem odvojen od ostalih postaje manje verodostojan i ukoliko u društvu dominira samo jedan sistem, a u slučaju savremenog društva u pitanju je dominacija sistema razuma koji suzbija druge sisteme pod maskom istine, u tom slučaju društvo ide prema neznanju, osiromašenju i ispraznim vrednostima. Po Sorokinu, s kojim se, čini se, moramo složiti i mi ljudi današnjice, savremeni empirizam tragično sužava domen stvarnosti na njen empirički aspekt, a time se sužavaju beskrajna bogatstva sociokulturne i kosmičke stvarnosti. Lav Šestov je bio istog mišljenja. Po njemu, helenska tradicija od Aristotela negira druge načine dolaženja do istine sem razumom i da je to osnova filozofije, racionalne misli uopšte, koja rukovodi savremenim čovekom.
Na sličnom tragu je bio Dimitrije Sergejev, jugoslovenski sociolog koji je tokom naučnog skupa u Ohridu o metodologiji društvenih nauka održanom davne 1965. godine rekao sledeće: „Pitanje cjeline, pitanje društvenih struktura koje svoj oblik i smisao zahvaljuju toj cjelini je neobično važno pitanje, tek interesom za tu sferu mi zaista možemo biti društveno odgovorni činioci svoje historije. […] Odakle onda tolika potreba za empirijskim istraživanjima koja nemaju solidnu teorijsku osnovu. Odakle ta potreba da se istražuje, a da se istovremeno ne razmišlja, da se nalaze podaci, a da se oni često ne objašnjavaju. Pored drugih općepoznatih razloga neobično snažan val praznog empirizma može se objasniti i prenošenjem jednog određenog smisla iz svijeta industrije u svijet nauke. Ovo prenošenje izgleda da je danas univerzalno. […] Prijenos o kome je riječ možemo osjetiti u cjeloj kulturi. Njome je zaražena poezija, slikarstvo, njome je zaražena misao svakog čovjeka, jer on svakim danom sve više ‘apstrahira’, ’kvantificira’ i ’kalkulira’ životne procese. Prijenos možemo osjetiti u području društvenih nauka u poplavi empirizma i statistike za koje se ne traži misaono opravdanje. Brzi i mehanički ritam mašina postaje mehaničko i nervozno jurenje za podacima i odbacivanje svakog općenitog rezoniranja kao nemogućeg i besmislenog. Ovo odbacivanje da se sagleda cjelina je dakako i odbacivanje odgvornosti ne samo za tu cjelinu već i za budućnost i za određenje sebe kao čovjeka.“
[…]
Tokom Drugog svetskog rata, britanski lekari, poučeni iskustvima iz prethodnog rata su bili spremni za priliv velikog broja vojnika sa različitim mentalnim smetnjama izazvanim traumatičnim ratnim iskustvom. Posle evakuacije Denkerka 1940. psihijatrijske bolnice u Engleskoj su bile preplavljene traumatizovanim vojnicima koji su bili lečeni barbituratima poput amobarbitala, nembutala, pentotala (natrijum tiopental) i kasnije etra. Barbiturati zapravo spadaju u grupu umirujućih sredstava – psihodepresora, i kao takvi služe, pored ublažavanja raznih bolova, i za lečenje epilepsije, kao i za anesteziju pri medicinskim intervencijama.
Zanimljivo je da su, kada je počelo bombardovanje Londona, i sami lekari psihijatrijskih bolnica u Londonu, počeli da uzimaju etar. Tako su i pacijenti i lekari u jeku rata šetali bolnicama u stanju povišene euforije.
Vojnicima su davane manje doze barbiturata jer se verovalo da je pod njihovim uticajem moguće dopreti do autentičnog sećanja na traumatično iskustvo koje je uzrok anksioznosti. Time su, kako se verovalo, pacijenti ponovo proživljavali traumatično iskustvo iz borbe koje je bilo potisnuto, a cilj je bio da se pacijent na taj način naknadno i na racionalan način izbori sa emocijama koje prate traumatična sećanja pošto u trenutku kad su imali traumatično iskustvo, ono je bilo praćeno “katastrofalnim odbrambenim tehnikama.” Mnogi psihijatri su smatrali da su ta sećanja izazvana barbituratima bili zapravo mešavina sećanja i fantazije, dok je većina bila ubeđena da su ona autentična i istinita i da se nalaze netaknuta u umu pacijenata.
I pored postojanja glasova koji su govorili protiv upotrebe barbiturata u lečenju mentalnih poremećaja i sumnje u njihovu delotvornost na duže staze, vojske su rado prihvatile njihovu primenu u lečenju vojnika koje je brzo trebalo vratiti na front. Doduše, u Americi su vojne starešine smatrale da traume mogu biti prisutne samo kod ljudi koji su mentalno slabi, ali da će oni biti odbijeni prilikom regrutacije tako da u službi gotovo nisu ni imali psihijatre. Do promene stava je došlo već 1943. godine kada su se američki vojnici uključili u ratne borbe i kada se javila bojazan da će američke vojne snage izgubiti polovinu ljudstva usled traume i psihičkih problema. Od te godine uz sve borbene oblasti su postavljane psihijatrijske službe. S obzirom da nije bilo dozvoljeno otpuštanje iz vojske, lekari su bili prinuđeni da na brzinu “spasu” svakog pacijenta sa traumom i da ga vrate na bojište. Broj vojnika sa traumom je bio tako veliki da su mnogi lekari koji nisu imali ni vojnu ni psihijatrijsku obuku bili naterani da obavljaju posao psihijatra. Tako, od 1943. godine svi vojnici kojima je dijagnostikovana ozbiljna anksioznost su bili lečeni barbituratima koji su se davali intravenozno.
Vojska SAD je napravila i niz dokumentarnih fimova koji su imali za cilj da pomognu lekarima da prepoznaju simptome psihičkih promećaja i da ih upute u lečenja. Jedan od tih filmova iz 1945. godine (Combat Exhaustion) je počinjao objašnjenjem, odsnosno odbacivanje ranijeg verovanja da je ratna trauma rezultat “slabosti karaktera” i kukavičluka. Ovi filmovi su kružili po svim vojskama ali nisu bili dostupni javnosti.
Svaki sistem odvojen od ostalih postaje manje verodostojan i ukoliko u društvu dominira samo jedan sistem, a u slučaju savremenog društva u pitanju je dominacija sistema razuma koji suzbija druge sisteme pod maskom istine, u tom slučaju društvo ide prema neznanju, osiromašenju i ispraznim vrednostima.
I Džon Hjuston, američki režiser, po nalogu vojske je bio angažovan da snimi dokumentarni film o izlečenju vojnika obolelih od ratne traume. Namera je bila da se prikaže da veterani ne predstavljaju opasnost po američko društvo, kako se verovalo, niti da su trajno “oštećeni”, kako bi im bilo omogućeno da se ponovo uključe u civilni život. Za razliku od ostalih, ovaj film jeste bio namenjen javnosti. Bio je snimljen u psihijatrijskoj bolnici gde je Džon Hjuston dva meseca kamerom pratio i snimao veterane obolele od ratne traume. Međutim, kada je film Neka bude svetlost (Let There Be Light) bio završen 1946. godine, Ministarstvo rata je zabranilo njegovo javno prikazivanje. Film je prvi put bio pušten u javnosti tek 1980. godine. Kao razlog zabrane Ministarstvo je navelo povređivanje intime pacijenata iako su pacijenti potpisali saglasnost pre snimanja filma. Međutim, kako navodi Džon Hjuston, te saglasnosti su “misteriozno nestale.”
“Mislim da se sve svodi na činjenicu da su želeli [Ministarstvo rata] da održe mit o ‘ratniku’, da su naši američki vojnici odlazili u rat i vraćali se ojačani iskustvom, ispršeno i ponosni što su dobro služili svojoj zemlji. Samo poneka kukavica je usput otpala. Svako je bio heroj i dobijao medalje i vrpce da to dokaže. Oni mogu da poginu, ili mogu da budu ranjeni, ali je njihov duh ostao nesalomljiv,” naveo je Džon Hjuston.
[…]
Preko barbiturata i hipnoze stižemo do današnjice i upotrebe propranolola u lečenju vojnika obolelih od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Propranolol spada u neselektivne beta-blokatore i koristi se u lečenju hipertenzije, poremećaja srčanog ritma, angine pektoris, ali i anksioznosti. U poslednjih par godina se vrše istraživanja sa vojnicima obolelim od PTSP-a jer je utvrđeno da, pošto je sećanjima i emocijama koje prate sećanja potrebno nekoliko sati da se konsoliduju nakon što je nešto proživljeno, ili nakon prisećanja proživljenog, davanjem propranolola se može umanjiti emotivna strana, tačnije strah kod već formiranih sećanja, i time se smanjiti stres. Propranolol zapravo deluje tako što na neki način sprečava rad noradrenalina, neurotransmitera koji omogućava konsolidaciju sećanja. Ukoliko se propranolol dâ vojnicima neposredno nakon proživljenog traumatskog iskustva, dakle pre nego što je došlo do konsolidacije sećanja, ublažavaju se simptomi stresa ali se time utiče i na način kako se osobe podvrgnute propranololu sećaju događaja.
Imajući ovo u vidu, možda stvarnost filma “Večni sjaj besprekornog uma” iz 2004. godine gde je moguće izazivanje selektivne amnezije medicinskim putem kako bismo zaboravili bolne i neprijatne uspomene, nije daleko od nas. Ovde ne bi bilo na odmet ponovo se prisetiti Migela De Unamuna koji je pisao: “Ne uzimajući u obzir što mi određeno ne znamo šta je to zdravlje, niko nije dokazao da je čovek sazdan da bi bio veseo. Osim toga, čovek, samim tim što je čovek i što ima svest već je, u odnosu na magare ili raka, bolesna životinja. Svest je bolest”.
[…]
Kako navodi Žan Delimo, teologija najčešće oblikuje mentalitet ali ga isto toliko i izražava. Isto tako, ne smemo zaboraviti da, i na jedno i na drugo, utiču mnogi činioci nad kojima ljudi najčešće nemaju kontrolu kao što je prirodno okruženje. Za rane hrišćane u pustinji Egipta prvi greh Adama i Eve nije bio seksualni čin, kao što je bio za rane hrišćane u drugim, bogatijim delovima Mediterana, već pohlepa za hranom. Neplodna pustinja podrazumeva glad, otud snažna požuda za hranom kod ranih monaha te otud i pohlepa za hranom kao glavni greh i glavna preokupacija u smislu savlađivanja. Za hrišćane iz plodnih krajeva gde je priroda darežljiva, glavna muka je bila seksualno savlađivanje jer im je hrana bila dostupna.
Ili, kako nam ubedljivo tvrdi ruski filozof Lav Šestov: „… razum po svojoj prirodi najviše na svetu mrzi život, jer u njemu oseća svog najljućeg neprijatelja.“
Za razliku od zapadne, istočna hrišćanska crkva je više bila okrenuta misticizmu i pitanju duhovnosti nego grehu i kazni i praktičnim pitanjima života. Iz toga proističe pitanje da li su razlike između Istoka i Zapada koje su i danas veoma značajne u ekonomskom, kulturnom a gotovo i u svakom drugom pogledu, rezultat mentaliteta oblikovanog teologijom ili samo mentaliteta ili nečeg trećeg. Artur Penrin Stenli (1815-1881), svešteno lice, Dekan Vestminstera, i crkveni pisac, u svom radu „Predavanja o istoriji istočne crkve“ kaže: „Zapadna teologija je suštinski logična u svom obliku i počiva na zakonu. Istočna je retorična po svom obliku i počiva na filozofiji. Latinski teolog je naslednik rimskog advokata. Istočni teolog je nasledio grčkog sofistu.“ U istom radu, opisujući razlike između dve crkve, on ističe agresivnost praćenu prozelitizmom zapadne crkve i, u skladu s tim, njenu misionarsku delatnost svuda po svetu, nasuprot nedostatka prozelitizma kod istočne crkve i njenu spremnost da prihvati sve druge religije ističući kao svoje vodeće načelo doktrinu iz Jevanđelja po Jovanu: „U kući Oca Mog, mnogi su stanovi.“ Sada se postavlja pitanje da li je kolonijalna politika Zapada bila oblikovana prozelitizmom svoje crkve (crkava) ili je prozelitizam pratio kolonijalizam. Odgovor na ovo pitanje nas, čini se, vraća zaključku Žana Delimoa.
Ove ćemo se podsetiti da je reč vrlina kod Grka imala vrlo široko značenje, mogla se primeniti na sva korisna ali ne samo ljudska svojstva – postojala je vrlina polja jer daruje žetvu, vrlina noža jer je seče dobro, i sl. U latinskom jeziku, pak, ova reč je imala veoma usko značenje i uglavnom je označavala „muževnost.“
Kada govorimo o razlikama između Istoka i Zapada navešćemo i to da čak ni veliki ruski pisci druge polovine 19. veka nisu nailazili na razumevanje u zapadnoj Evropi. Romanu „Braća Karamazovi“ Dostojevskog je nedostajalo čak 1/3 teksta kada je bio preveden na francuski jezik prvi put kako bi ga francuski čitaoci razumeli. Tek posle Prvog svetskog rata je objavljen prevod originalnog teksta u celosti. Tolstojeve pripovetke nisu ni prevođene na francuski u 19. veku. Govoreći o tome, Andre Malro navodi da ruski pisci nameću specifično „osvetljenje“ a to je „osvetljenje svojstveno spriritualnosti“ čega nije bilo u zapadnoevropskoj književnosti. U tom smislu je zanimljiva izjava Rilkea koju navodi Štefan Cvajg svojom memoarskom delu: „Mene do iscrpljenja umaraju ljudi koji svoje osećanje bljuju kao krv, i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker.“
Ovde bismo naveli i jedan savremeni primer, iako će nas on odvesti u misaoni meandar, koji oslikava razliku između Istoka i Zapada – u pitanju je industrija nasleđa, nova privredna grana koja se razvila na Zapadu, dok na Istoku još uvek nije sasvim prihvaćena. Mnogi savremeni zapadnoevropski teoretičari ističu da je nasleđe važan izvor za izgradnju identiteta budući da je novi milenijum doveo do opšte krize identiteta usled izgradnje post-nacionalnih društava, ali i da je još važniji izvor za stimulisanje investiranja naročito u postindustrijskim gradovima u smislu preorjentacije njihove privrede na turizam, odnosno industriju nasleđa. Time, pamćenje i sećanje grupa i naroda dobijaju materijalnu vrednost što, čini se, ukazuje na neverovatnu sposobnost zapadnog sveta, da tako kažemo, da u svemu vidi mogući izvor prihoda. Opet, takav pristup pamćenju i sećanju može imati veoma negativne posledice, odnosno da može dovesti do toga da ekonomija počne da diktira kako i čega ćemo se sećati. Ne smemo zaboraviti da je ekonomija uvek u službi politike, ali i obrnuto, čime načinjemo pitanje političke manipulacije pamćenjem kojem ćemo se često vraćati u pokušaju da damo odgovor na njega.
SNEŽNA KRALJICA – KOSMIČKI SPEKULUM
Žalopev Mesečeve Boginje, što baca pogled u dubinu Spekuluma, preinačuje čitavu povest Zemlje…
Uzorni astralni svet, opticajni kristalni cvet, ili levak vihorskih elemenata, jeste tavanski izmešten ostatak jednog vremena – koje je iscurelo kroz paučinsku mašnu. Jedino srebrna kopča Knjige čuva sećanje na njega, koje se odigralo na južnoj Zemljinoj polulopti.
Skriven sklad Dubine i Visine, što stoji u Spekulumu (Samostojnom Krilu Noći), omogućio je da se bez bojazni iznova prizove Dubina i time produži Visina (kljun samosvesti, zarobljen u sferi). I to sve do tačke pronalaženja (oprečnim Ogledalom preotetog) Knjiškog jezgra-u-rasemenjavanju.
Međutim, taj vid gornje-osmatračke zaštite prestaje kada se zemni tragalac susretne sa krajnosnim ponorom; suoči sa Licem Svedoka, Gospom Strave; Okićenom Fasadom nečeg što se zbivalo unutar Olujne Sfere, usled čega je ova patvorila Njen udaljen, hladno-zvezdani izraz.
A to je srce-pulsno,imenujuće pogađanje one nepremostivo-odstojne, uvek već kolažno-pomerene, i time falsifikatne tačke – na kojoj stoji Tvorac Knjige; tačnije: onaj koji vrši šestarenje jezerskog kruga na kome neznana stoji i kliza se, bacajući vlastitu senku još u stihijskom pretpočetku; te koji vrši fragmentisanje jezerskog kruga koji je beskonačno deljiv, jer preklapa donju otežalu poluloptu, more prvog postanja. Otud sledi Rasklop ili Listanje Knjige. A potom nastupa povlačenje suznih trepavica osmatračevih iz mora te otežale plaveti, te građenje uvis žalopojne katedrale od inja; ponad svega uzdignuta uska platforma, gde stupa Dodatak Knjige, u vidu divovske moći usaosećavanja s onim ustajalo-bezizraznim dole. Dveri ukrštanja gornjeg /upisivalačkog/ i donjeg /ispisivalačkog/ ambisa, duž paučinastih stepenica Neba.
Iz Fasade uzduž naprsle Sfere najzad izbija Munja, čija bledozelena grančica proniče sive oblake: kamenite obale Hiperboreje. Tek time ona iscrtava put sublimacije gneva Potisnute.
* *
*
Mahinalno lomljenje Ogledala:
Kada je zlo u ljudskom svetu preraslo pretpripremljenu meru Boginjinog trpljenja, ona se okrenu od sveta koji-je-poriče i zaroni u zrcalo odražavanja ponora svojih ostalih mogućnosti. I kada je doplovila u poslednju dubinu Noći – na čije je koralno postolje učvrstila vlastito Sunčano oko – ona odasla titraje svoje tako velike opčinjenosti na površinu okeana/zrcala da ovo morade da prsne. Tada ona izgubi odstojanje spram ljudskog sveta – omaškom rano ispovrnutog iz zglobno-obrtnog zrcala – i zapade u odsevnu sliku svog iz-dubine pomaljajućeg lika: onu koja ne mogade da pojmi osnov svoje trajnosti s onu stranu granice: zlu dvojnicu, povampirenje svoje odbačene prvomogućnosti samopoklapanja sa ovozemaljskim svetom.
A pri tom: stara celina se iz sakupljenih delića može ponovo sagledati samo pod uslovom odmetanja jednog – za pokret zrcala – kružno-zaokretnog delića /Njene tiho kristalisane suze/. Jer ogledalo ima sopstvenu volju okretanja: od sobom prvostvorenog odnosa /Njenog/ jastva i /izuzetog/ sveta, ka ništavilu – iz koga /uvek iznova/ iskrsava Držačeva nepoznata ruka; ona što vodi ka daljem samoporedbenom izmeštanju i usavršavanju tog – u snu Odsutne učahurenog – sveta; put rajskog ostrva prema Severu.
Nad krhotinama jednog svojom-voljom-propalog carstva uzdiže se bestežinski ornament (slog časovnika raznih smrti) – koji neslućenom brzinom, poput mećave, pronosi vest o događaju ove propasti kao i eho pitanja o njenom pravom razlogu: pomak praznine kroz mesto uređenih predaha. Tako ogledalo smrti postaje pahuljasto-zamagljeno, nastavljajući da raste i preko granica sećanja na ono umrlo.
Mala morska vila, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušeno u vir što potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj zarobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer nemoguće je bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadnoj vatrenoj novosti; nemoguće je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkiva u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – koji vrši stalni pomak kroz zonu sutonje neodređenosti čovećanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku najzad biva preobračena u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći!
Nasuprot zamku Severa, kroz čija okna snatri Žalna Kraljica – raskošna dolina Juga. Ali, ona se Ogledalom udvostručila i prenela svoj obris na Sever.
Nordijska dolina što leži u srcu snegovitih strmina – šumnom udubljenju sveg snevanja – ispunjena je mladom mahovinom; i ona iscrtava konture potopljenog davnog ostrva – punog koncentričnih krugova. A najunutrašnjiji ovoj tog dolinskog kruženja obuhvata prastaru kuću – odbeglo jezgro ostrva blaženih. U njoj obitavaju dva deteta: dva – samostalna – oka Snežne Kraljice.
* * *
Stajanje na mestu uvrtloženja oprečnih sila, ili boravak pod krovom satkanim od daha svestranosti – jeste ono što pripada tim dvoma (primalno – na-tom-ostrvu – nesusretljivim) blizancima: podzemno vodokoreni i upravo stoga uvis samoizbacivani prostor (bezgranična riznica) – iz koga se zbivanja ne šire na okolni svet; zato jer su posvećena onoj strani; iščekivanju novog, pridodavajućeg svitanja u samom srcu ponoći. I u tom četvorokutu njih dvoje na sasvim izmenjen način doživljavaju staro zemaljsko proleće: kao silu sutonje-svetlosnog procvetavanja najzad lišenu gutalačke pomame prebrisavanja svojih pređašnjih stupnjeva! Tu sve više slabi razlika između uzvodnih i vodoravnih pravaca razlistavanja: mlin stvaranja srebrno-plavičastog etera – koji postupno pripaja zemno nebeskome, biljno zvezdanome.
Dakle, jedna izvesna smrt za života: melanholično povlaćenje od kvaziushitne trke među zemaljskim stvorenjima, ili obaranje najviše opčinjavajuće nekretnice u ponor sopstvene zenice – gde ona prva tek dobija krila za /spektralno/ uznešenje smrtnika sa zemaljske kugle, te za njegov mogući /trijumfalni/ povratak: nova/ugnuta vertikala stare/posmatračke svesti, sada smeštene/utaknute sred mnogo većeg obilja! Jer, ta smrt je slivanje jednog sopstva u onog eteričnog dvojnika što sobom odražava tek samo uobličenje čistog bića, ne i mrlju pomame za prikazom svenadživelog nebića!
Presecanjem poveza-oko-ruže trnovito-ponoćnog svesaznavanja (repa žar-ptice, spektralne monade, knjige živih), te hitrim razlistavanjem njenih svetlo-ispisanih latica – sve radi reaktiviranja mračnih tačaka na tu upisanim ljudskim dušama – otvara se trećadimenzija unutar slike njenog /frontalnog/ prikazivanja. Jer to je slika /tajno-skokovitog/ redosleda svih bića/stvari, što ipak sadrži i jednu pod-sliku /”lepezu zvezdane osvete” – koja je s onu stranu svakog redosleda, te iz podzemlja uvis šiknuta/. Nju čine Plejade, vanzemaljske osnivačice Atlantide, vatrena kiša ponoćnih dveri, ili rasplet sveze zračenja uzajamno vanuporedivih kvaliteta. Ali, njih su /svaku ponaosob – kao nesvodive dragulje/ prepokrili talasi pomame /za “još većim” <9-b>/; – upravo oni talasi što se izdižu iz /u-knjizi-obeleženih/ mrlja pojedinih duša /ujedno, tačaka samožrtvenog stradalaštva sveopšte duše/.
Stoga je svako melanholično predavanje jednog Jastva svom a-simetričnom i eteroplovnom Dvojniku ujedno čin spirajućegrazbistravanja istine (kako svog tako opšteg) postanja. A kapi tog spiranja nadalje bruse zamak zore: ono posvećeno mesto gde i svako najsičušnije biće/stvar stiže kubično odeljeno izvorište samosvesti.
Tu, takođe, biva zaustavljeno demonsko ubrzavanje cvetanja, gde svi čarobni oblici – erupcijom snage iz koštice u koju je upisana skora smrt sopstvenoga cveta – gutaju jedni druge. Ali, za naknadu zbog takvog gutanja proizvode i sopstveni prazan prostor, te još nadaleko odašilju krajnosnu nemost njegovog brujanja. Tako da se mnoštvo malenih penasto-mirisnih ushićenja slobodno susreće u okolnom prostoru i zajedno nastavlja da bruji, stvarajući nadčujnu huku viševrtložnog stecišta. Dnevno zlatnoplameno ključanje bezbrojnih dahova samooslobođenih atmosfera, koje se još bore za uzajamnu prevlast, ishoduje u oko mrkocrvene buktinje predvečernjeg mira; to je oko u kome samo još ton procepne tišine, skriven usred sete ptičje-melodijskih linija, iz sebe samog propevava.
Prskanje čahura – unutar kojih nema ničega drugog osim nevidljive sile lisnato-šumnog odmotavanja; smeštanje prostora izdahnutog iz koštice smrti posred čašice zrelijeg stupnja njenog procvetavanja, u kojoj ovaj dalje lebdeći odsijava – jednim potpuno izmenjenim akcentom svetlosti, što ukida grozu svoga cveta pred usudom njegovog brzog odlaženja: vihorski levak stalnih razmena – između širine onog gore i gustine ovog dole. Tek zatim nastupa jorgovan – sastavljen od bezbrojnih mirisno-zrijućih komora smrti, a sa njim i ona kasnoaprilska, bledo-lila puzavica potajno vodenaste unutrašnjosti; potom je tu i beli majski žbun, što poseduje vodopade blago-razvejavajućeg njihanja svih svojih pahulja u prekomerju.
Njihovo blaženstvo trajalo je sve dok se nije pojavila ona ruža čiji trn zakiva-i-otvara gromoglasnu kapiju Severa.
* * *
Tokom zime – bivajući smeštena u razmaknutim odeljcima, što se dodiruju balkonima opasanim ledom – dva deteta su morala da prelaze unakrsna stepeništa da bi se srela. Tako je njihov odnos rastao sve do stupnja one mnogostrukosti kakva vlada u spoljašnjem svetu. Uporedo tome rasla je i pahulja (ručin skelet, mandala Severnog zamka) zalepljena za njihovo zajedničko okno (razmeđu dva balkona). I ona je porasla sve do Kraljičine veličine, htevši da je zameni na Tronu. Ona se u poslednjem trenu opre i tako nastade lom ogledala.
Jedan ulomak – u vidu k-sebi-zaokretne strelice, sposoban da povuče i iznova sastavi rasute delove – založen je u Kajevu zenicu; zato da sačeka drugi krug mrvljenja kristalnih krakova: – prag bezbrojnosti. Tek time Snežna Kraljica biva osigurana od pada u istost sa sopstvenim odrazom – koji je u sebi zaokruženo sve, bez mogućnosti daljeg granajućeg rasta i samopreinačivanja. Obrtom oko-svoje-ose ona biva umanjena do tačke nevidnosti /cvetnog središta/, odakle čeka čas svog novog prisebljenja– putevima povezivanja mnogo šireg /zvezdano-mineralnog/ mnoštva. I tek na taj način njen u-bobicu-sabit naum može da prebrodi zimski period – čak, šta više, sama sila cvetanja je zimski posvećena i oplemenjena. Tek to zaveštanje uputi Gerdu na put ka Severnom zamku, to jest, davno izgnanom, oprečno-slikovitom životu-iza-stakala.
Dotle, Kaj beše zrnom svevidstva obnevideo i u vlasti zrcalne sablasti – zarobljen u krugu /zimskom klizalištu/ što zaustavlja razdeobu majčine /prestolne/ sile. Tako on ne prepoznade nikakvu prednost u tome što se sve neizbrojnije latice – oko semene tajne ružinog cveta – razvejavaju u eter, i što Gerda to dopušta. On nije video kako se kroz krhke Gerdine zglobove prelama Kraljičina vatreno-lednička sila – napuštajući zauvek prostor simetrije; on to nije video, iako bi mu sa svakim tim događajem skretanja zatreperilo stakalce u očima.
Već sledeće zime njega nije bilo; on nestade sa vihorom usred zavejanog klizališta. Jer, plašt Snežne Kraljice stvara unazadni vremenski tok – povratak u vreme kada je sve počivalo u ledenom, vatrenom rekom nepremošenom ambisu.
Jednako koliko i nezainteresovano lice Kraljice – te koliko i mozaik od hladnih suza, što kroz male svoje pukotine zrcali izraz Njene brige – strašan je i jedan od-Zvezdane-noći odabran dečak; “prekrasni stranac umnih očiju, lelujava koraka i nežno sklopljenih usana, bogatih zvucima” (Novalis: “Himne Noći”). On ima uvučeno-položajne, morski-zelene oči čiji ponekad zamagljen fokus obeležava težu povratka u dubinu predsnevanja – da bi, u trenutku kada tu dubinu i dosegne, bio njenom olujom izbačen na površinu; ali to tako da tada ovaj biva pomeren do u krajnje uglove njegovih očiju. To je kosi posmatrački pogled koji meri predeo-kome-prilazi, takođe i sa njegove obratne strane – uzdržavajući, na vreme, svaki svoj neodmeren pokret; odnosno: usklađujući snage onog što on već (od ranijeg zaokreta) nosi u sebi, sa onim kontrastnim (u šta stupa), da bi ono prvo – tek na ovom otklonu – pokazalo izvor svog postanka. Takvim stečenim umećem iščitavao je on svaki sledeći predeo, uvek bogateći kostur onog prvog – dok ovaj ne bi porastao do kristala umreženih značenja, što u osnovi ima sliku presecanja jednog predela drugim.
«To su oči koje najveću daljinu, poput okna, zadržavaju u sebi, i zaokreću je iznenada u svoj tamni prostor – mesto u kome ova zri, sve do provale slika … čija sitna kiša od kristala u tihim naletima sipi kroz cev njegovog pogleda…» * (Marsel Prust: «U potrazi za izgubljenim vremenom»).
I taj kristalčić zrcaljenja-u-sebi eterski plave svetlosti jednog donjeg neba samo je Kaj imao u svojim očima. Tako ga je ovaj isti predodredio kao prenapregnutog; predatog dalekom neznanom zadatku – u odnosu na koga nije znao ko mu je idejni tvorac niti zašto se svojim planom upravo na njega ustremio. Od tog ledenog dodira mu se sasvim izbrisalo sećanje na plamen koga je nekad viđao u svom oku – kao odsjaj prethodno upaljenog plama Gerdinog. A samo je on, taj plam, dovodio do pokretanja belog točkića polarne svetlosti u njegovom oku. Tek bi ta njegovim okom zarobljena plavet – poput prazninom izlomljenog zvuka jednog zvona – dozvala unazad vreme rođenja prvopaliteljskog plama: vreme prvog susreta sa Gerdom.
Tek tada i Gerdu – u rano proleće – silina rečne bujice (kojoj predade svoje vihorske cipele – što ih je dobila od Kaja) odvede do njenog zanemarenog porekla: – do planinske kolibe u kojoj živi Mesečeva Starica, a čiji tavanski kapci imahu znak istovetan onome koji stoji na kapiji Kraljičinog Zamka! Jer, svečane vratnice, ili zemaljska trijumfalna kapija izmetnuta je na tavanski sužen prostor čarobnicine kape: slika ruže – kapa severnog pola – kao plan izlaska iz Ogledala; znak dobrote one treptajne zvezde «koja je šmugnula iza vratnica»*. Taj isti znak je, kao podmorski znamen davno oborene zvezde, jednom isploveo na površinu – kao zalepljen za pramac olupine. A od te brodske daske Starica sazda sebi krov (uporedo: kapu) – koji je zadržao taj poseban beleg na vratnicama. I upravo taj znak budi Gerdu iz stanja omamljenosti gostoprimstvom Starice – što joj je krilate cipele ugradila u postolje vlastite kolibe (up. sojenice) – i vodi je put Severa.
Na tom putu:
Gerdin pogled uranja u odsevnu sferu, što se izdiže naspram zmajolike trake zalazećeg sunca (sfere odabrano-mrtvih). U nju ona ulaže svoju poslednju nadu, a ne u Sunce što umire i rađa se – tačno onoliko puta koliko je to uslovljeno Daljnim Sazvežđem (ledeno-otkucajnim bilom Žar-Ptice). Pred tom dvoranom tirkizne svetlosti, u kojoj vlada jasnoća uporednih samorasveta nebeskih tela (– Mesec joj izričito smeta!), stvari na Zemlji dobijaju izmenjen akcenat svojih mikroosvetljenja; pojačan izraz svojih (Jednotom zakočenih) stremljenja – put raspletenosti vlastite srži iz razapete mreže svetlometnih nanosa neba. Tako mnoge zemne stvari postaju Skarabeji – zasebna sunca, preobražena u crnoplave lopte što sopstvene iskre razbacuju na sve strane jednog nepreglednog prostranstva.
A zatim sledi:
Račvanje bujice Kraljičinog promišljanja svih smrtnih stvari u dvaJelenska roga – što okreću poleđinu istih; pokazuju i utiru Gerdi strmi put. Zaustavljanje vremena u posvećivanju svega čudesnim, ili, izjednačavanjem svakog njegovog trenutka; rešenje mineralizovane ruže, kristalne mandale. I najzad: protkivanje jasne zimske zvezde jesenjim elementima.
*
* *
Povratak: Gerda i Kaj u zarasloj ruševini
Izazivali su bezmalu zavist ondašnje svetine – njih dvoje što behu blaženo izmaknuti, a koji su neopisivom lakoćom opstrujavali svoj divlje zarasli vrt – što beše prožet ledenim dahom polusrušenih statua, zamrlim oblikom pamćenja svih svojih pokojnika. Tu su njih dvoje često hodili kroz spletove unakrsnih hodnika i terasa sa u mračni bršljan zaraslim lukovima. Čistom protivrečnošću tu beše visila elegantna puzavica, bledo-lila sjaja, potajno vodenaste unutrašnjosti, odražavajući na sebi svu blagost proletnje vazdušnih strujanja. Purpurno drvo usitnjavajućih resa kratkotrajnog milja cvetanja tu beše upleteno u stoletnu tamu združenih jelki, kao u ono što u svoje meko-igličave pupoljke produžava dah opojnog mraka – te što sav svoj sakupljen nektar krije u sebi i ne rasipa ga. To beše kratkotrajnost jednog daleko-morski uskiptelog talasanja, u vidu poleta rascvetavanja sveg onog na tlu sakupljenog semenja reminiscencije. Nasuprot tome, pahuljasta jezgrovitost krupnih belih gombi sačinjavanja žbuna žalno-vodopadnih grana bezbrojno se osipala u jezerce, što svojim otrovnim zelenilom natapaše tlo puno eliksirskih trava – upravo nečijom bliskom smrću, a zarad njegovog uskrsnuća, na tom mestu razvejano-posejanih.
Zdanje stare kuće beše kao u zloćudne pečurke, u kojoj su se čudnovato uzajamno kosili romboidi i dvostruke elipse, blago nakrivljujući jedno drugo. Zelenilo kao da je izviralo iz same unutrašnjosti svesno sebe-urušavajuće kuće, te iz skrivenih prostora tremovnih stubišta: – takav beše i tajnoviti karakter puzavice zmijastog obrastanja oronulo-raskošnog zdanja vrtne kapije. Kuća beše asimetrično dvokrilna – upravo poput ove raskriljene vrtne kapije – jer joj levo krilo beše izvrnut odraz površine desnog krila; dok desno, sebe-nadograđeno krilo, beše iznosilo na videlo – putem duboreza na stubištu glavnog trema – sve najskrivenije kutove i odaje kuće, koso uvis izbačene! A čudesna samoumnoživost sitnih pečurkastih tornjeva tu iđaše u prilog organizmičnosti duha cele vrludavo-misaone građevine. Celo dvorište s kućom beše smešteno u blag uzano-nakošeni krajolik u-sebi-snujuće mekote skloništa: mesto između nedostupnih stena, koje stvarahu kupe od vlastitih snegova, i padine njihovog naglo-vihorskog uviranja – sve do u mračno korito hladno-jezerske školjke, i same obrubljene posmrtnim vencem jezovito iskrzanih hridi. A to zamrznuto jezero beše odjek ptičjeg glasa zloslutnosti, što pridolaziše s platforme jednom davno kliknutog bola Severnjače; i ono je, kao suzno taložna ruža-mandala, sazdano od rumeni jutarnjeg odbleska svetlosti na hladnom kamenu.
A iznad, u stenovitim visinama, optočenim vencem rožnatih stakala snegova: lik Snežne Kraljice – duha Gerdine prabake, sa njom sličnih crta lica koje postepeno behu urasle i u njihovu prastaru kuću: to beše lik kakav nije gord na sebe već na predeo vlastitog snevanja – predeo s kojim se ona sama voljno beše stopila kao što se mač neke prodorne odluke stapa s hladnom večnošću kamena. Male, krivudavo-rečne linije – zbivajuće sred samog traženja izlaza iz tesnaca kamenih bregova, te leteći u uskoj senci gromadno-jagodičnih kostiju Kraljičinog reljefnog lica – sudarale su se i ukrštale u samo jednoj jedinoj, vodokoreno-zemaljskoj tački: to beše stecište zvezdanih trouglova, urezanih pod tvrdu koru vodošumnih dubina zemljišta – od koga se svi rečni putevi (zamenjenim smerom) behu dalje razvezivali. Tako oni behu sebi probili izlaz u jedan lako-uzletni krajnosni im izraz, koji je sobom već trenutno brisao, te neopažljivo preokretao konstelacije svojih prethodno zlousaglašenih oblika – u izraz čiste, na sebi zaleđene suprotnosti! Razbijen zvuk mača Kraljičine presude u sasvim tuđem mu kamenu – kao lepezasto šireći učinak rada igle Njenog na-sebi-zamrznutog dvoluka tkanja. Ili je, pak, to učinak odlomljene vršak-prizme kapljavo-staklaste šišarke, sazdane od rasemenjenih kristala Njene izvrnuto-piramidalne krune – krune što beše u obliku irvasevih rogova! Jer to je samo ona prizma koja, poput budnog oka plamtenja u repu lučno-napete igle Njenog bezglasno samoodmotavajućeg tkanja, trajno zasvođava hladnu kap čine Njene lutalački-mačje moći sveviđenja: grandiozni ris sagledavanja zaglušivo-rojevnog prizora – mandale polarnog krajolika. Jer: «Ko sanja goli mač zagnjuren u vode bistre, zaista nije izgnao iz priče buktinje i suze.»* (Sen-Džon Pers).
Jer: šta je bilo na kraju? Gerdine suze padaju na ružu-mandalu, zatočenu u dvorcu Snežne Kraljice, i otkamenjuju je. Otud samo uz Gerdinu pomoć – pruženu i zarad posredovanja njenoj sopstvenoj oslobođenosti – Kaj beše izvukao stakalce iz sopstvenog oka, odnosno, Kraljičin mač iz /od Nje odbegle/ duše-kamena. Odnosno: Kaj beše istrgao sopstveno prasećanje na Gerdu, iz /u-snu-stvorenog/ prasveta – koji ih je, na kraju, oboje za sobom povukao! Ipak, milošću Kraljice behu vraćeni nazad, u dolinu mlade mahovine. I otada mogahu o svom zrelijem, više-ne-nemuštom vremenu reći:
«Razgovori su naši tekli kao nebesno plave vode iz kojih tu i tamo zatreperi zlatni pesak, a naša je tišina bila kao tišina planinskih vrhova gde u veličanstveno usamljenoj visini, visoko nad prostorom oluja, samo još božanski vazduh šumi u kovrčama smelog putnika.»
(Helderlin: Hiperion ili pustinjak u Grčkoj)
Као први часопис босанскохерцеговачких Срба, Босанска вила, иако под строгом режимском цензуром, показала је у свом првом броју да се књижевни рад не може одвојити од друштвеног и политичког живота. Већ у првим годинама излажења општа културно-политичка клима утицала је на образовање неколико битних компонeната уредничке политике: ангажовање на очувању језика и традиције и савјестан културни рад на уздизању националне свијести, при чему се тежи привлачењу што разноврснијих аутора и различитих типова прилога; затим, отпор према германизацији, истицањем словенске културне и духовне сродности и јединства; подстицање женског друштвеног и националног ангажмана; зближавање с мухамеданцима, а касније и католицима (односно тада већ Хрватима), на основу заједничке традиције и историје, која их разликује од Хрвата с једне и Срба с друге стране, али не отуђивањем од српског интереса у БиХ. Тако Никола Шумоња у Позиву на претплату истиче да се током претходних бројева уредништво трудило да јој (Босанској Вили) даде колико је више могуће – тип српско–босански, али није уз то заборавило, да ваља одржавати заједницу и јединство са осталим Српством. Отуђивање је свугдје од штете, па би било и овдје (цитирано према Ђуричковић 1975: 27). Утемељеност српског националног идентитета у вјерској и народној традицији било је тадашњој српској елити у Босни и Херцеговини ослонац на коме су стварали свој културни и политички програм те не изненађује што се на страницама Босанске виле водила тако жустра полемика око језика и историјског насљеђа. Тако се језичко питање јавило као главни интегралистички фактор јер се тицало заједничке националне традиције све три етничке скупине у Босни и Херцеговини. Уредништво Босанске виле у почетку није толико водило рачуна о књижевној вриједности прилога, циљ је био да су њихови писци били присталице свега што је српско (Трајковић 2006: 392), а да је напор да се превазиђе индивидуалност и субјективност зарад колективног осјећаја био главни услов објављивања прилога. Антоније Стражичић, дугогодишњи сарадник Босанске виле, први пут се јавља на страницама часописа с кратком бесједом У рају сањарије у којој изражава протест против својих сународника малоумника, како их он назива, који славe Карла Мартела, и војводе и краљеве крсташких војна, а заборављају Душана, јер, док се Косово крвљу натапало Запад је спавао мртвијем сном и играо се вјерскијем забавама (Стражичић 1888 (6): 87). Неколико његових прилога садржи посвету „Посвећено Србима без разлике вјере“, а његова главна тематска преокупација јесте проблем „неслоге“ и на који начин ју је могуће превладати. Не само он већ и многи други културни посленици који раде за српски интерес, по природи своје националне свијести, осјећају да вјерска неједнакост, као основа нетрпељивости, јесте политички искориштена зарад различитих личних циљева. У основи овај националистички дискурс проузрокован је осјећајем угрожености основних начела на којем се заснива, у овом случају, српски идентитет: историја, језик, традиција. Да је у основи неслоге вјерска мржња потпиривана са свих страна од стране свештенства, Стражичић истиче у чланку Дух латинства:
Расцијепани вјером, расцијепасмо се по имену, а на срамоту данас у 19. вијеку настојимо се расцијепати и по језику. Има људи који нас од тога одвраћају – али имаде их који нас на горе напућују. Мјесто да зрело проучимо наше ране, мјесто да баталимо вјерске распре – мјесто да увидимо, куд нас води фанатизам неколицине… ми се занашамо за тијем људима, људима, који подржавају још у пуној свјежини нашу неслогу (Дух латинства, 1, 11 1890).
Као прилог културним односима међу Хрватима и Србима можемо додати и биљешку поводом успјеха пјесника Јована Суденчића на књижевној сцени, у којој се каже да се чувени српски пјесник Јован Суденчић, који је вазда радио око слоге Срба са Хрватима – прославио се међу Хрватима. У наставку текста, аутор истиче како је све то красно и лијепо само ако поштени Хрвати српскоме свештенику и пјеснику не наметну и своје име (Књижевне и културне биљешке: Српски пјесник Јован Суденчић 1891: 256). Полемике међу регионалним гласилима биле су најбољи полигон за преиспитивање политичких ставова јавног мњења јер су гласила била скоро и једини медији путем којег су се могле лако пласирати различите идеолошке и политичке поруке. Тако Босанска вила улази у полемику с хрватским Vijencem око питања језика:
Од неког времена хук је обвладао хрватским новинарством и омладином, да по што, по то створе велику Хрватску, за што бисмо им честитали (јер за тим теже сви народи), да се они у том заносу не служе и средствима недостојнијем једне народности. Створити се не може ништа угњетавањем и отимањем од других, то је рђав пут изабран, јер „свака украдена овчица више стаје но што вриједи“. Пише се у готово свим хрватскијем листовима, да су Срби од Хрвата узели књижевни језик и да присвајају њихове пјеснике: Гундулића, Качића, Рељковића (Листак из књижевности: Незнање или отимачина 1891: 333).
На сличну реакцију уредништва наићи ће и објављивање Хрватског правописа 1893. Аутор чланка иронично истиче да су Хрвати тој својој посљедњој несташици доскочили уводећи недавно чисти наш српски правопис, и крстише са „хрватским правописом“ (Књижевне и културне биљешке. Хрвати и нови т.зв. „хрватски“ правопис 1893: 46). У биљешкама у којима се води неисцрпна борба против „босанског“и „хрватског“; и у књижевној критици првог периода сугерише се „чистота језика“ и угледање на народну поезију и пјеснике романтизма, држећи се чврсто Вукових начела. Српски језик постаје кључ који окупља све оне који осјећају своју националну угроженост и бојазан од германизације, или с друге стране кроатизације. Авдо Карабеговић поводом преноса костију Вука Стефановића Караџића из Беча у Београд пјева: Као сунце ти си Српству си’о,/ Луч просвјете ти му сачинио,/ Језик свети ти му прочистио,/ Вјечну славу себи заслужио […] (Аливерић 1897: 279). Аливерић одбија да га називају Турчином само на основу тога што користи турске ријечи, стога он пише пјесму не би ли кренуо за својим јатом српским (Аливерић 1898 (5): 66).
Уредништво Босанске виле оштро ће се супротставити објaвљивању Граматике босанског језика, објављивању књиге Народне пјесме Муслимана у Босни и Херцеговини Косте Хермана, раду часописа Бошњак, Босанчици као босанско-хрватској ћирилици; али ће с друге стране стимулисати сакупљање народних умотворина из муслиманског живота, похвалиће учествовање муслимана на Светосавским бесједама, затим прославу муслимана у Мостару, доносиће приче из турског живота и преводе турске и арапске поезије, не би ли указала на вјерску толеранцију и заједничку традицију мухамеданаца и православаца. Сигурни једино у своју религијску оријентацију, муслимани, у посљедњим годинама 19. и почетком 20. вијека, кад јачају њихови часописи Бехар, Гајрет и Бисер, све више прихватају религију као диференцирајући фактор – односно разлику у односу на културно Другог – па као и босанскохерцеговачки Срби и Хрвати налазе свој културни и идеолошки центар ван граница Босне и Херцеговине (Vervaet 2010). Пјесме испуњене националним поносом, компатибилне с патриотским и родољубивим пјесмама босанскохерцеговачких Срба у Босанској вили, код појединих писаца муслимана касније прерастају у своју супротност и шаљу сасвим другачију поруку. Тако у Босанској вили 1899. Муса Ћазим Ћатић у пјесми Огањ пјева:
Од мог рода, сто јунака/ Пр’јетило је грома сили,/ И српско су име мачем/ На камењу, биљежили./ Пред ударцем њиховијем/ Тресле су се веље горе,/ Ступали су вазда смјело/ По мејдану, да се боре./ Камо, камо Душан силни?/ Као паша Соколија?/ То су дични синци Српства:/ Ко зв’језда им слава сија!/ Ја сам Србин – гусле имам/ Уз њих тио попијевам/ И љубављу према Српству/ Своје пјесме загријавам./ Славим Марка и Милоша;/ Славим храброг Ђерзелеза/ Имам њину успомени,/ Бритки ханџар оштра реза/ Па нек ми се душман јави,/ Нек на бојно поље дође/ Мене хитац не прима се/ Не може се резат гвожђе[…] (Ћатић 1899: 8).
Међутим, неколико година касније, у вријеме Првог балканског рата, објављује у часопису Земан једну пјесму у којoj историчар књижевности Стејн Верват види свједочанство паносманизма у бошњачкој књижевности (Vervaet 2010):
Османов сине, непобједни лаве/ Прени се из сна и отвори очи!/ На твојој ено граници се кочи/ Демонско звјере са четири главе./ И бјесомучно на те сада режи,/ Подижући панџу около и смјело;/ Повјест твоју сатрти би хтјело,/ У крвав барјак зав’јена што лежи…/ Зар полумјесец да по праху плази,/ Да барјак Бугар, Грк, Срб ти врјеђа/ Зар свети пепо јуначких ти пређа/ Њихових коња да копита гази (Vervaet 2010).
Младобосанска генерација није имала ни јединствене, ни сасвим јасне ставове по питању југословенства и форме будуће државе, али њих је повезивала заједничка мржња према непријатељу, социјална и национална угроженост.
Да је политички контекст референтан за поезију тог времена показује и бројност прилога с одређеним темама у годинама кад су се десили важни политички догађаји. Политика Народне радикалне странке на српске интелектуалце тог првог периода, па и на учитеље који се окупљају око Босанске виле, утиче на бројност прилога из народне књижевности, на његовање језика и пјевање на народном језику, руске и словенске теме. Примјетно је да се у вријеме актуелне аустрофилске политике кнеза Милана Обреновића повећава број прилога с темама и мотивима који се односе на очувања српства, слогу, јединство у борби, а највећи број ових пјесама долази с простора Србије; док се с друге стране у вријеме заоштравања хрватско-угарских односа повећава бројност прилога на исте тема само из крајева под Аустроугарском: Далмације, Војводине, Славоније. Такође, у вријеме смјене династије у Србији примјетан је пораст прилога с темама из српске и босанскохерцеговачке устаничке прошлости под утицајем и политичком оријентацијом династије Карађорђевића. Политичке промјена у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини условиле су већи отпор аустроугарској политици и зближавање јужнословенских народа и јачање југословенске идеје, нарочито послије побједе хрватско-српске коалиције на изборима у Славонији и Далмацији, Анексионе кризе, Велеиздајничког процеса и ригорозних мјера генерала Поћорека које су се односиле на укидање српских организација и забране српске штампе у Аустроугарској. Носиоци ове идеје на територијама које су се налазиле под Аустроугарском у највећој мјери били су Срби, увидјевши да је она једини могући пут превазилажења вјерских подјела зарад борбе против заједничког непријатеља (Ковић 2015: 13). Димитрије Митриновић, као главни носилац, или како то Ђуричковић наводи – беочуг у ланцу веза између Срба и Хрвата, пропагира стварање српско-хрватске модерне националне културе (Ђуричковић 1975: 313). Отварање часописа за нове идеје одразило се и у ангажовању његове критике на праћењу и оцјењивању књижевног и културног живота у Хрватској јер су до тада теме које су се тицале њега у Хрватској биле у служби рјешавања националистичких размирица, или су биле резултат случајног одабира сарадника или уредника. У чланку Низ напомена, објављеном 1909, Митриновић указује на ново програмско одређење часописа, који ће радити на међусобном зближавању Срба и Хрвата, јер рад у супротном смјеру може указати само на неразумност и неморалност. Поводом двадесетопетогодишњице изласка Босанске виле, он у прилогу За наш књижевни рад хвали досадашњи рад уредништва, дописника и сталних сарадника, због вршења југословенске дужности (упознавања с хрватским и словеначким ауторима), али истиче да она мора систематичније и интензивније да ради на разбијању шовинистичких српско-хрватских националних предрасуда, које руше народно јединство. Савременост Босанске виле треба да се огледа у њеној књижевној и културној отворености, која ће тиме направити једно мало и лијепо југословенство у Сарајеву (Митриновић 1910: 19–20). Превладавање религијских подјела одраз је не само друштвених и политичких прилика већ зреле и образоване свијести, која сасвим отвореније доживљава национално одређење, неоптерећено вјерским рецидивима. Национализам старијих генерација, како га одређује Боривоје Јевтић, био је замијењен религијом, губио се у њој, док се национализам младих генерација дефинише више као дужност и морална одговорност – он није осјећање расне солидарности, безрезеревне љубави према земљи, њеним планинама и стварима (Jevtić, 1965: 13). Младобосанска генерација није имала ни јединствене, ни сасвим јасне ставове по питању југословенства и форме будуће државе, али њих је повезивала заједничка мржња према непријатељу, социјална и национална угроженост (Мастиловић 2012: 110–140).
Поетска реакција на српске побједе у Балканским ратовима била је изданак оних деветнаестовјековних националних идеала о којима се до тада само пјевало и сањало. Пјесници које је до сада уједињавала поезија бола, самоће, индивидуализма, песимизма и резигнације, почињу пјевати препуни националног заноса и оптимизма. Балканске народе здружује заједнички интерес који се, како су показали Балкански ратови, може остварити уз довољно вјере и истрајности. Вјековне патње у турском и аустроугарском ропству биле су довољан извор инспирације за ствараоце, који су ревитализовали косовски тематско-мотивски комплекс, снове народне епике, и велике епске јунаке. Народна поезија двојако се огледала у нашем народу приликом посљедњих интензивних дана: репродуктивно и продуктивно; живећи у њој и са њом, и стварајући по њој и њеним методама (Лазаревић, 1914 (1–6): 65). Ова идеја омогућила је пјесницима да у књижевности поново виде, како то запажа Дејан Ђуричковић, подстрекача и будитеља националне енергије (Ђуричковић 1975: 249). С усхићењем Тин Ујевић слави побједу у тексту Испуњени завет:
Није се варао народ у вери Маркова васкрса. Погодио је десетерачки пророк, јер су овога октобра на светлу ослободилачког сунца синули мачеви, за које се мислило да су одавно зарђали. (…) Пет столећа откупљених у пет недеља, утопија сањара доведена у дело, Балкан враћен Балканцима, громовити тријумф постигнут против црних прорицања обожаватеља успеха, „најбољи војник света“ распршен, најбеснији фанатик натеран у бежанију.(…) Није само ослобођен народ, створен је нов човек (Ујевић 1913 (1): 1-2-3).
Алекса Шантић пише циклус На старим огњиштима, славећи српске побједе и остварење вјековног сна о слободи. Анте Тресић-Павичић слуша побједну рику топова која тресу некадашњу Душанову престонице, а слободе сунце очи робља виде (Тресић-Павчић 1913: 67–68); Светислав Стефановић пише Скадарске легенде, инспирисане историјским личностима из овог краја; Сима Пандуровић пише циклус пјесама посвећен Косову: На Гази-баби, Под развијеним заставама, Сан народа; Јелена Димитријевић пјева о сјенима косовских јунака који прате наше младе лаве, које не носе ноге кроз гудуре, већ срце (Димитријевић 1913: 101). Владимир Станимировић пише о Вардару који непрестано тутњи у Велесу, док минарети ћуте (Станимировић 1913 (22): 307). Владимир Ћоровић, један од уредника Босанске виле, изражава задовољство и хвали одјек Балканских ратова у хрватској књижевности. Иако је много пјесама пригодног карактера и настају као одраз првих вијести, у живој раздраганости, оне ипак носе специфично осјећање солидарности и усхићености коју су побједе српске војске донијеле. Како он увиђа, хрватске патриоте осјетиле су тачно у српском успјеху и свој и под утисцима виших идеја и благороднијих осјећања дале су тим осјећајима несумњивих непосредних израза (Ћоровић 1913(6) :81–82). Иако су Балкански ратови донијели ослобођење оним покрајинама које су биле под Турском, ове побједе уносиле су наду за ослобођење и у друге јужнословенске покрајине. Драгутин Домјанић, далеко од ратишта, пјева о побједама српских чета; и о барјацима и пјесми која се вијори; и једном старцу Хрвату који на пјесму тихо плаче (Домјанић 1914: 11). Вјерујући у скори долазак правде и спаса поробљеним народима, Јан Неруда у Старој пјесми (такође из споменутих превода Балканских пјесама) – прозаиди, осмишљава ову мучну, вјековну борбу ријечима: Па ипак су увијек борци за добра макар за педаљ помицали свој живац камен; па иако их је гинула хиљада за хиљадом, дух често очајава у измученом тијелу – опет су увијек даље ваљали своју гору у овој чврстој вјери: Ипак ћемо је уклонити с пута, доћи ћемо циљу слободних бића (Неруда 1914: 16).
***
Природа и карактер југословенске идеје, и у свом политичком и духовном облику, у овом периоду представља пројекат који се јавио као носилац моралних и слободарских настојања за превладавање једног незавидног историјског положаја у којем су се нашли народи на овом простору. У својој тежњи наднационална и модерна, кроз коју се, у фази пред рат, почињу јављати протоавангардна струјања, она је и била најуже везана за авангардне концепте у младим државама, као што су Италија и Њемачка. Иако више утопијског карактера, живећи у литератури и књижевном дијалогу, као јединствени концепт, који је омогућавао превазилажење уских националних оквира, али не и дао позитивне одговоре на политичка питања и недоумице, идеја југословенства отворила је српску књижевност за уплив једног другачијег искуства и једне другачије свијести, чинећи је богатијом и модернијом. Из тог разлога, неопходно је било указати на различите типове дијалога који су се остварили унутар овог часописа јер се једино на тај начин могла сагледати генеза ове идеје – од српства до југословенства, између српства и хрватства, од пансловенства до европејства. Велика политичка идеја, као што је била ова југословенска, јесте била умјетност, и као таква она није могла постати политичком стварношћу већ је у свом идеалистичком и романтичном облику остала да живи након Великог рата само кроз дјеловање и стваралаштво појединаца.
Скраћена верзија чланка објављеног у часопису Књижевна историја (DOI: https://doi.org/10.18485/kis.2022.54.177.12)
Извори и цитирана литература:
Електронски извори:
http://postjugo.filg.uj.edu.pl/baza/files/431/bosanska-vila.pdf (Приступ: 21. 01. 2019)
https://biblio.ugent.be/publication/1092894/file/6745134.pdf (Приступ: 21. 01. 2019)
Извор из периодике:
Босанска вила 1885–1914:
Што сам старија и више се занимам речју и литературом, постаје ми јасније да не треба да се чита много ‒ како смо научени ‒ већ помало и снажно, и само она дела ‒ ако је могуће ‒ која нас ломе и након којих се осећамо као након јаке прехладе, исцрпљено и с бољим имунитетом. Тело клоне, буде му тешко, али изнађе начин да се опорави и да се врати старом ритму, можда опрезно, с новим знањем.
Култура нарцизма је књига коју сам дуго тражила и добила је скоро на поклон, а која јеобјављена 1979. године, седам година пре него што сам се родила, и свих ових дана док сам је читала ‒ као да је разговарала са мном и тумачила ми моју свакодневицу.
Аутор књиге, писац и историчар Кристофер Лаш, написао је обазриву и разумљиву критику америчког друштва у јеку капиталистичке оријентације, превасходно говорећи о епоси у којој је живео, не штедећи пера ни све оно што је претходило узбурканом двадесетом веку. Развојна линија је јасна ‒ средњи сталеж који је одувек био најбројнији ослободио се ропства и његова је слобода виђена у новом радном окружењу у којем није ‒ због недостатности образовања ‒ могао да буде на руководећем месту, већ је био тек шраф у систему. Тако ослобођен, имао је потребе које управници компанија нису желели да занемаре, али нису хтели ни да задовоље, па је генерисан низ нових животних датости ‒ појединцу, касније и читавим заједницама, понуђен је нови систем вредности: породице ће живети саме, без видљивог уплива других, очеви ће одлазити на своја важна пословна места како би прехранили породицу, а мајке ће остати код куће да поведу своју децу на добар пут и кад затреба ‒ буду адекватна замена за оца. Ратоборни радници и пољопривредници били су на неки начин незаустављиви, препознали су дах новог тренутка у којем је нешто радикално требало да се предузме, а њихову свежу крв осетили су они који су се плашили коренитих друштевних промена, јер за њих, чини се, никад није згодан тренутак, па је раји понуђено опште образовање и држава благостања, како би се зли дуси умирили.
На овој клацкалици, између потреба елите, односно богатих појединаца и управникâ капиталистичког система, и, обичним речником речено, обичног човека ‒ нашао се канап који је везао једне за друге, а то је слика, без речи и тона, само слика која је одузела човеку све сувишно, а задржала једино потребно ‒ површину у којој се не назире дубина. Родио се ‒ после много векова од зачећа ‒ нарцис и почео је да тамани све пред собом, помало аветски, а његов праотац није могао у томе да га заустави.
Кристофер Лаш, иако није психолог, врло вешто разобличава нарцистички модалитет и разуме оно што и ми данас знамо ‒ да се нико не рађа опседнут собом, већ да се та опсесија развија с временом, као реакција на животне неприлике, а ево како: тамо где недостаје искрена брига према детету или тамо где је дете емотивно и духовно занемарено, оно ће стећи нарцистичке карактеристике зато што га нико није понеговао, нико му није омогућио да своје емотивне потребе испољи тако да оне буду уважене и кад је неопходно, санкционисане. Једном речју ‒ нарцизам је људски одговор на нељудске услове живота, упркос материјалној стабилности.
Аутор не пориче можда племените намере технократа ондашњег режима ‒ ко би знао какав је човек дубоко у души ‒ али сведочи непријатним последицама које се могу променити само на један начин, уколико се друштво успропне против капитализма и омогући учење моралних вредности које су занемарене.
Међутим, како се догодило да се човек оволико окрене против себе и да напусти своје језгро, а да помисли како је спасење у привидним сликама којима смо свакодневно окружени? Иако се важне промене у историји увек виде, неке оку промакну зато што нису у вези са оним што је на површини и рационално, већ дубоко у нама, коренито и непробојно. Свет се ‒ то већ са сигурношћу можемо да кажемо ‒ прелио из страшних ропских верига у добровољне, па иако му је дато да буде ослобођен, он није постао слободан. Мења се естетика, али суштина остаје иста; људи су данас ‒ а то је идеолошки и време аутора књиге ‒ можда највише робови у историји света, више него и у доба када робовласништво није било метафора, већ пука реалност.
Проблем америчког и светског капитализма огледа се у врло једноставној истини ‒ човеку је дат привид материјалне сигурности како би се омогућио друштвени напредак, али му је с тим привидом дата и привидна слобода, односно илузија да о било чему важном одлучује, па је његово биће сведено на једну тачку која са другима тачкама није повезана јер би повезаност омогућила мрежу деловања које није у интересу капиталистичког магната. Омогућено је да се сви људи образују и постало је законом кажњиво уколико родитељ своје дете не упише у школу, а онда је школски програм написан тако да задовољи не потребе најбољих ђака већ најгорих и тако образовање унизи, градећи илузију о масовном просвећењу. Зашто Кристофер Лаш ову појаву доводи у везу са нарцизмом? Зато што ‒ једнако попут заљубљености у себе ‒ и масовно образовање ствара привид да се учи и да се млад човек образује, а он стиче диплому и радно месту у систему који га није научио изврсности, већ просеку, и тишини, а не побуни.
Интересантно је питање историјског тока у књизи. Гете је једном написао да човек који мисли да је биће тренутка, несвестан колективне прошлости и будућности, не разуме живот и требало би га поново подучити смислу, а тако је некако и са савременим човеком и с онима који су предмет Лашове анализе. Дат је прикладан рецепт како да се живи у двадесетом веку, данас је исто: треба се ослободити намета предака, историје уопште, јер је то непотребан баласт, о будућности се свакако мало зна, па ни о њој не треба размишљати; остаје садашњост као једина релевантна димензија у коју се сливају све потребе и сва хтења, и човек у њој ‒ научен како да привуче туђу пажњу, можда њоме да се поигра, али не и да се за другог веже, јер везивање је попут историјског континуитета ‒ омча око врата.
Таквом појединцу у овом комплексном свету потребна је потпора како се не би распао, она је потребна сваком, и добиће се у исто тако комплексном бирократском систему кроз различите институције подршке које ће ослабити његову снагу и преиначити га у слабића. Кристофер Лаш пише како се у Америци ретко која мајка ослања на свој инстинкт у васпитавању деце, те често позива различите службе које треба да јој помогну да родитељство добрано кроји, али које се насилно и непотребно интерполирају у породичне односе који нису за сваког да их на позорници гледа. Онда она не стиже да се искрено посвети своме детету које бива тржишни пројекат, зато што распета на стотину страна, често без супруга, покушава да буде и отац и мајка. На симболичком плану таква расподела снага има неповољне последице ‒ свако коме је дата туђа улога не успева честито ни своју да одигра, па уместо да се мајка стара о топлини дома, она је чувар, тако и мање заинтересована за дете, временом хладна или да цитирамо Кристофера Лаша: нарцистича мајка обасипа дете загушујућом но емоционално хладном пажњом.
Овде је, на неки начин, корен свеколиког зла које је ‒ као у оном роману Михаила Булгакова ‒ постало толико очигледно да га нико не може заобићи или правити се да га не види. Психолог Скот Пек у једној својој књизи каже како су лењост и нарцизам два најснажнија изворишта зла, алудирајући на људску инертност, жељу да се упркос неприликама не мења, да остане исти, а то је и унутрашњи механизам сваког нарциса. Овај психички поремећај, све чешћи у људској популацији, настао је у примарној друштвеној ћелији, у породици, тамо где због посла и других обавеза родитељи нису стигли или нису могли да се посвете својој деци онако како би то надаље омогућило здраво детињство. Нарцизам ‒ у општим цртама ‒ подсећа на звоно, унутра је празно, споља јечи. Није било прилике у раном узрасту, у такозваним формативним годинама, да се дететово биће испуни смисленим духовним садржајима, превасходно тананом емотивношћу и бригом, па су неизречене потребе остале незацељене, иако су таква деца стасавала у несиромашним породицама. Или да се овако каже ‒ дете је било подмирено, сито, но гладно само у једном: на пољу емоција и блискости, јер лакше га је подмирити материјално, него духовно, ово друго тражи труд, да се буде активан, дакле ‒ не лењ.
Нисам ‒ чини ми се ‒ још увек објаснила зашто сам трагала за овом књигом и зашто, кад сам је прочитала, о њој пишем. Сувишно је елаборирати интуитивне премисе, свако их чува у себи, оне су део сопства и није неопходно да се увек другима представе. Ипак, наслов књиге, премда обичан, крије дубину, а парадоксално ‒ врло речито говори о празнини. Нарцизам се култивише или узгаја и није случајно зашто у оваком обиљу ниче. Као и сваки културни феномен, не настаје случајно, већ плански, с важним циљем који не мора на први поглед да буде јасан. Култивисање нарцизма на неки је начин ‒ култивисање празнине. Природне науке ће с правом приметити како ничег празног око нас нема и то је тачно, зато што то појачава овај феномен о којем Кристофер Лаш пише ‒ празнина није фактичка, она је умишљена и зато још стварнија од стварности. Уколико бисмо некоме ко греши логички предочили да празнине нема, он би ‒ уколико је трезвен ‒ поверовао у оно што чује и занемарио би примарни суд. Међутим, тешко је логички разрушити дубоке и личне фантазме, јер њихов корен није у видљивој стварности. Другим речима, како некоме ко слуша празну плочу одмалена објаснити да се она може и другачијим садржајем испунити?
О каквој празнини аутор књиге говори?
Говори о празнини духа. На једом месту чак и каже како је данашња клима терапеутска, не религијска, мада ауторово религијско становиште остаје у књизи неоткривено. Модерне терапеутске струје понудиле су ‒ попут лека за главобољу ‒ краткорочно решење, да се дубоки извори туге занемаре, они само могу нанети још више бола, па се пажња усмерава на садашњи тренутак и човека у том амбијенту, а то значи: све оно што је изван нашег непосредног делокруга, нарочито нематеријална симболичка раван ‒ терет је којег се морамо ослободити. Ово звучи у малаксалим часовима као ослобођење, наравно да сваки човек покаткад чезне да са његових плећа спадне терет, ако ли га предуго тегли, настаће туга, али ‒ овакво ослобођење води у трајно душевно ропство и на тој тези аутор књиге, чини ми се, инсистира. Човек не може да буде задовољан уколико је сам, а биће сâм онда кад све друго и све друге око себе доживи као баласт, не као позив да узрасте и да се мења. Оно што савременом човеку недостаје јесте загледаност нагоре, а он се понаша тако јер му је вишедеценијски корпоративни систем омогућио да не буде роб, већ ковач своје среће, али на рачун других хоризоната егзистенције. И ето парадокса на који књига указује ‒ роб се ослободио верига и постао је самосталан, али га је то коштало дубље везаности за различите изворе привидног задовољства. Некад су робови били угњетавани и неписмени, међутим, чували су у свом личном завичају меру за вредност и морал. Данас је робовласништво архаични модел уређења и човек очигледно више није тамо где је некад био, али се није много ни помакао, јер празнину која му је поклоњена није имао чиме да испуни.
Култура нарцизма Кристофера Лаша својеврсни је уџбеник (и) нашег времена. Он математички тачно дефинише проблеме и даје хуманистичко решење ‒ без загледаности у смисао који нас надилази не можемо се ничем добром надати. У данима који су опхрвани нелагодом и стрепњом оваква књига није утешна, али која је добра икад у историји била таква? Ова нешто друго чини. Омогућава читаоцу да своју тескобу аналитички устроји, да би онда могао нешто поводом ње да учи. Шта то, питамо се. Можда да се оживи царство витезова. Кристофер Лаш каже да су они нестали. Било би добро да се поново појаве, иако ће њихове одоре изгледати гротескно, као да не пристају овом времену, но напротив, тај анахорнизам могао би се и другачије тумачити. Баш зато што витештва данас нема или га има сасвим мало ‒ а бити витез значи бити добар и честит и поштен и искрено брижан према другима ‒ он нам је више него икад потребан. Једино ће витештво или морална дисциплина човечанство излечити овог малигног нарцизма који се раширио по читавом организму.
Медицина нам је рекла да тешки болесници могу оздравити, иако није објаснила како. Ова књига дала је одговор: једино љубављу и смисленим радом.
| Барбара Новаковић рођена је 1986. године. Пјесникиња, германиста, преводилац: студирала је Њемачки језик и књижевност на Катедри за германистику Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, есеје, преводи са њемачког – најчешће све што има везе са Хесеом – али и поезију Рилкеа, Брехта, те Кафку. Поезија јој је вишеструко награђивана, превођена на енглески и шпански и објављивана у бројним часописима у региону. Прва књига јој је уједно и Прва књига Матице српске за 2014. годину „Зов океана“. Друга књига поезије наслова „Безгрешно зачета“ објављена је у издању издавачке куће Поетикум 2022. године. |
ИЗМЕЂУ НАС Да ме сад неко пита шта је између нас, почела бих да набрајам мора, брда и планине, разум и законе, градове, људе, вјере и нације, Сунце, Мјесец, звијезде, небо и земљу, и тако у бескрај, јер баш све је стало између нас. А опет, да ме сад неко пита шта је између нас, не бих знала ништа да му кажем, јер између нас да се испријечи не може ама баш ништа. ПЕПЕО Сад би било занимљиво да пушиш, па угасиш жар и отресеш пепео као с цигаре. Пепео који пада на земљу. Земља на коју пада киша. Киша која са земље испарава. Пара која се вије под облаке. Облаци из којих пада киша на земљу на којој стојиш која је пепео с цигаре коју си отресао. ДОБА Много је доба у данашње доба. Глуво доба ноћи, оно у којем су сви непозвани и било које доба дана, оно кад може свако да ти бане. Четири годишња доба: прољеће, љето, јесен и зима, па доба ђетињства, младости и старости. Доба да се љубав проба, оно што је таман да постанеш жена и мајка и доба кад се живот гаси. Бјеше и једно ледено, па једно камено, метално, и једно бронзано доба, што га превали човјек данашњег доба. А мени, жени што живи у ово чудно доба, један човјек поклонио је своје лице, поглед и уста, сјећања и сумње, успомене и ријеч, која је обрисала све моје сузе. Један човјек дао ми је своје златно доба. СУСРЕТИ Као Гете Лоту, Рилке Лу Саломе, Кафка Милену и Превер Барбару, ти си срео мене, ја сам срела тебе. И ћутала сам и писала сам, а сада бих ево пјевала, наглас и нас сав глас, да потекне севдах, једна кап кише низ стакло прозора, једна кап вина низ стакло чаше, и једна суза туге и среће. Нек се ломе срче кафанске и овог свијета сва њежна срца осим мог и твог! Нек од среће сви плачу, пјевају и славе један сусрет Гетеа и Лоте, Рилкеа и Лу Саломе, Кафке и Милене, Превера и Барбаре, тебе и мене. ПОЛАРИТЕТ И док се свијет дијели на сјеверну и јужну хемисферу, на Исток и на Запад, на привилеговане и на маргинализоване, на пацифисте и националисте, дефинисане и дезорјентисане, на црвене, жуте, плаве и зелене, између зараћених полова планете што се сулудо врти, ти си човјек и ја сам жена и спаја нас све оно што нас дијели. ЛАЖ Ако је све била лаж, кратке јој ноге не би допустиле да дођемо овако далеко. И не би бољела ова рана у коју је гурнут прст. И не би сад тишина оџвањала као јауци. И не би крајичком ока гледао мене, исто као што ја гледам тебе, док обоје глумимо да нам није стало, као у лошем комаду, као по лошем сценарију, у позоришту апсурда. И не бисмо чекали један дан, једну ноћ, један датум, као судњи у којем ће све да се одлучи. Ако је све била лаж, зашто сад нисмо разочарани, него рањени и зашто не може да се заборави један дан, једна ноћ, један датум као да је био судњи и зашто се чека овај други долазак као Христов, као истина. Ако је све била лаж...
Одлука Шведске акедемије о додели награде за књижевност 2019. године Петеру Хандкеу и Олги Токарчук била је један од најоспораванијих избора овог форума. Разуме се, не због Олге Токарчук. Хандкеов изненадни улазак/повратак у мејнстрим изненадио је све, па и њега самог. Овај корушки Аустријанац постао је деведесетих година прошлог века препознатљив не само у свету лектире, већ и у ванкњижевној јавности. Радило се, подсетимо, пре свега о његовим ангажованим наступима у годинама ратова за југословенско наслеђе. Па и после тога.
Везивање за српски фактор током деведесетих и почетком овог века Хандке је платио нарушеном репутацијом на Западу, можда највише управо у немачком говорном простору. Тако је 2006. године, на пример, Хандке остао без награде Хајнрих Хајне коју додељује град Дизелдорф, после отпора локалних политичких елита. Но то је била тек предигра за знатно већи скандал петнаестак година касније.
Ипак, прве реакције на одлуку Шведске акедемије у Немачкој биле су подељене. Тако је ондашња немачка министарка културе Моника Грутерс лауреата назвала “једним од најважнијих савремених аутора немачког говорног простора”, који је, и ту већ налазимо суптилну најаву заплета, ношен својом “склоношћу ка провокацији”, рушио неке табуе. О томе Грутерс даље није говорила, дајући шлагворт знатно конкретнијим нападима на награђеног аутора.[1] Моника Грутерс није била једини представник немачке високе политике који је поздравио одлуку Шведске академије. Учинио је то и тадашњи шеф немачке дипломатије Хајко Мас, који је на друштвеној мрежи Твитер упутио честитке Олги Токарчук и Петеру Хандкеу. Похвала Хандкеу стигла је и из покрајинске владе Рајнланд-Фалца, и то од саме председнице владе Малу Драјер.[2]
Из света политике било је и потпуно супротних реакција. На већ поменути иступ Хајка Маса реаговао је један други немачки дипломата, по рангу испод Маса, али по утицају крајње значајан. Реч је о Волфгану Ишингеру, прекаљеном дипломати, шефу Минхенске безбедносне конференције и, што је за нашу тему најважније, човеку који је пре петнаестак година играо важну улогу у преговорима о статусу Косова. Ишингер је, наиме, подсетио Маса да је 1999. године Немачка учествовала у рату против СР Југославије, пребацујући шефу дипломатије да честитком Хандкеу слави “апологету диктатора”, односно Слободана Милошевића.[3]
Ишингеров иступ почетком октобра 2019. године није представљао тек усамљени глас противљења награђивању Петер Хандкеа. Радило се тек о почетку кампање која се претворила у серију удараца на личност (не и на дело) овог контроверзног аутора. У средишту пажње било је српско питање. Важно је напоменути да су у овој расправи учествовали и многи људи из “света културе”. То и јесте чудна чињеница, с обзиром на то да се радило о прворазредној политичкој теми, при чему су литерарни и естетски домети Хандкеовог стваралаштва били у потпуности занемарени. Уметници и “културни и јавни радници” на Западу проговорили су језиком политике, тако да се Хандкеова контроверза у јесен 2019. године претворила у врућу политичку дебату.
Списак оптужби против Петера Хандкеа, који је у јесен 2019. године немилосрдно испуњавао странице немачке штампе није био дуг. Радило се искључиво о његовој подршци српској страни током југословенских ратова деведесетих година. Фокус је, при том, био на рату у Босни, односно Хандкеовим иступима у јавности у којима је он нападао етаблиране табу-теме рата од 1992. до 1995. године. У први план је најчешће стављан његов став о случају Сребреница.
До децембра 2019. године напади на Хандкеа у Немачкој имали су форму кампање, у којој су коментатори често скидали рукавице, спуштајући неретко регистар дебате на необично низак ниво. Почетком децембра Тагесцајтунг је корушког писца назвао “кретеном” и “сероњом”, пребацујући му “ругање жртвама најтежих злочина у постфашистичкој Европи”, односно негирање злочина. Тврдило се, даље, да је “нобилирање” таквог човека ништа друго до темељна увреда оних који су Сребреницу преживели.[4]
Денис Шек: “Политичка коректност је добила снажан шамар!”
Почетком децембра 2019. године Каролине Фечер, уредница и ауторка Тагесшпигла напала је одлуку о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу и самог Хандкеа, па отишла и корак даље, уочивши у томе и симптом распрострањених политичких и друштвених заблуда. У томе се, сматрала је Фечер, крио изазов самој демократији. Погледајмо, дакле, ток мисли који је Каролине Фечер довео до таквог закључка. Хандкеове тезе о “могућим злочинима” и његово, као је оценила, удварање Слободану Милошевићу, нису биле тек израз “његове емоционалне драме, већ и симптом свеобухватније политичке заблуде”. У томе је Фечер видела сабласти идентитетске политике, које су угрожавале саму демократију.[5]
Одлука Шведске академије била је, дакле, према ауторки Тагесшпигла, симптом ширих друштвених трендова. Радило се, читамо даље у тексту, о изразу скептицизма према демократији, који је постао етаблиран једнакао као и гунђање против просветитељства или слављење “архаичних ауторитета”. Отуда је додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, закључује Каролине Фечер, представљала “сеизмограф епохе.[6] Истог месеца Тагесшпигл је још једном ставио под лупу Хандкеове интерпретације југословенских ратова. Пребацивало му се константно фаворизовање српске стране и неспремност да се трага за равнотежом. Конкретно, спорна је, тврдило се, била Хандкеова дефиниција догађања у Сребреници у лето 1995. године као “осветничког масакра”, односно његово инсистирање на предисторији Сребренице. С тим у вези, на терет му је стављена и теза о “масакру муслиманских војника у Сребреници”, из чега аутор текста изводи закључак да је Хандке Сребреницу тумачио као ратни догађај у којем нису страдали и цивили.[7]
Нису читава Немачка и немачки говорни простор учествовали у овој својеврсној кампањи против Петера Хандкеа и одлуке Шведске академије. Гласови неслагања с тим вредновањима Хандкеа и његовог дела нису били ретки. Тако су се напади на Хандкеа сударили са солидним блоком бранилаца.
У утицајном часопису посвећеном темама из области културе – Перлентаухер – Лотар Штрук, уредник онлајн часописа Сјај и беда (Glanz und Elend) и добар познавалац Хандкеовог живота и дела, енергично је у чланку “Монструозна подметања” одговорио на нападе на Хандкеа. Читаву анти-хандкеовску кампању он је окарактерисао као “дифамацију једног литерарног дела и покушај уништења једне личности”. Штрук не побија наводе о Хандкеовим критикама Хашког трибунала, али инсистира на томе да Хандке није био против процесуирања ратних злочина – истина на другачији начин: “Суд да – али не такав. Процес да – али не та таквој основи”.[8]
Одлуку Шведске академије поздравио је и немачки писац Еуген Руге, а немачки медији известили су и да је око 120 аустријских писаца, преводилаца и других стваралаца у једном отвореном писму публикованом новембра 2019. године изразило протест због кампање која се тада водила против Петера Хандкеа. Таква критика, стајало је у писму, састојала се само од мржње, зависти и подметања, изродивши се на крају у својеврсну ”антихандкеовску пропаганду”.[9]
Неки су у одлуци Шведске академије видели један пораз актуелног модела контролисане комуникације. Књижевни критичар Денис Шек: “Политичка коректност је добила снажан шамар!”[10]
*****
У немачкој јавности су се, видимо, поводом доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу ископали дубоки ровови. Присталице и противници лауреата јавно су испаљивали аргументе, подучавали публику историји, сећали се најтрауматичнијих епизода југословенских ратова деведесетих, посезали и за инвективама. Једни друге нису убедили, па је у јесен 2019. године Петер Хандке остао контроверзна и спорна фигура.
То је отворило још једно поље расправе. Ако око личности Хандкеа није било могуће доћи до консензуса, поставило се питање да ли је могуће ту тему ставити у фиоку и концентрисати се на стваралаштво аустријског писца. Суштина овог нивоа дебате било је расправљање о могућности раздвајања писца од његовог дела. Полемисало се, дакле, о томе како вредновати књиге политички некоректног аутора. Ни ту није било консензуса.
Тим питањем се у Шпиглу детаљно бавила немачка списатељица (пољског порекла) Маргарете Штоковски поредећи случај Хандке са другим проминентним личностима, које су, због ових или оних ствари, дошли у сукоб с друштвеним укусом. Подсећајући да је питање линије раздвајања уметника и његовог дела стара тема Штоковски наставља: “Ипак, питање раздвајања уметника од њихових дела поставља се непрестано. Како третирати филмове чији је продуцент силовао жене? Или филмове чији је главни глумац тукао своју партнерку? Или музику, ако се претпостави да је певач злостављао децу? Или: Да ли неко ко саосећа са ратним злочинцима треба да добије Нобелову награду? Ова питања се често формулишу са „сме ли се?“: Да ли вам је и даље дозвољено да гледате филмове Романа Поланског, Харвија Вајнштајна или Вудија Алена? Можете ли да играте уз Мајкла Џексона, да слушате Р. Келија, да се смејете шалама Луј Си Кеја? Може ли се Петер Хандке једноставно сматрати великим писцем? Наравно да можете, гледано чисто правно. Питање је да ли на конзумирање уметности, њену рецепцију, њено вредновање могу утицати сазнања о одређеним стварима о људима који су је створили.”[11]
“Раздвајање аутора и дела је грађански инструмент који штити уметнике од политичког прогона и ствара простор у којем је могуће рећи ствари које друштво можда не жели да чује, али би их можда требало чути, а да аутор за то не буде сматран одговорним.”
Штоковски у наставку текста сугерише немогућност успостављања прецизних граница између уметника и његовог дела. Какве би то биле границе и ко би их поставио, запитала се, те текст закључила реторичким питањем, које је јасно рефлектовало њен став, став о немогућности одвајања уметничког дела од његовог ствараоца, којег је сматрала политички неподобним. Индикативна је и паралела са Хитлером. Тиме је Штоковски индиректно оспорила легитимност Нобелове награде за Петера Хандкеа: “Да ли би људи који инсистирају на стриктном раздвајању уметника и дела окачили Хитлерову слику на свој зид, ако би то заиста била добра слика? А ако не би, да ли би то урадили само из страха од прогона, или из унутрашњег уверења да сопствене естетске потребе не могу увек бити једино валидно мерило за оцењивање уметности?”[12]
Штоковски није била усамљена у ставу о несврсисходности повлачења границе између уметника и уметничког дела. У Зуддојче цајтунгу такву тезу бранио је и Феликс Штефан, један од уредника овог дневника. Штефан, заправо, истиче неопходност одвојених перцепција ствараоца и предмета стварања, наводећи и конкретну сврху таквог поступка: “Раздвајање аутора и дела је грађански инструмент који штити уметнике од политичког прогона и ствара простор у којем је могуће рећи ствари које друштво можда не жели да чује, али би их можда требало чути, а да аутор за то не буде сматран одговорним.”[13]
Ипак, Штефан ову тезу убрзо и релативизује, констатујући да таква амбиција не важи и у случају Петера Хандкеа, барем не у очима, каже, “жртава ратних злочинаца које он узима у заштиту”. На том месту аутор пореди Хандкеов ангажман на југословенским просторима са Селиновим антисемитизмом. Одлука о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу породицама и суседима жртава у Сребреници и Вишеграду шаље, сматра Феликс Штефан, следећу поруку: ваши мртви, ваше протеривање и ваш живот у егзилу нама мање значе од аутономије прозе Петера Хандкеа.[14]
У часопису Цајт критичар Кристоф Шредер се запитао да ли ли Хандкеова одбрана “растурача Југославије (ту мисли на Милошевића и српско руководство деведесетих)” поништавају његово књижевно дело. Шредер пореди проблематичност покушаја одвајања уметника од његовог опуса са новијим проблемима јавних личности ухваћених у различитим непочинствима: случајевима Била Козбија (сексуално злостављање), Мајкла Џексона (педофилија) и Романа Поланског (силовање). Затим, ипак, одлучује да се врати на поље литературе и поставља питање, да ли се дела антисемитских аутора, Селина или Езре Паунда, могу читати и оцењивати по чисто естетским критеријумима.[15]
Шредер се у свом тексту позива и на мишљење писца Јана Бранда, према којем Нобелова награда вреднује и дело и личност, односно друштвени ангажман, уметника. Ту наводи примере Гинтера Граса и Хајнриха Бела. Отуда Бранд није имао разумевања за одлуку о додели Нобелове награде аустријском аутору: “Нарочито када је у питању Нобелова награда ради се не само о књижевности, већ и о ставу. Неки други, попут Хајнриха Бела или Гинтера Граса, су добили награду пре свега зато што су били друштвено и политички ангажовани. Мислим да је погрешно и неприкладно раздвајати те две ствари (дело и аутора – П.Д) као да немају никакве везе једно с другим.”[16]
На сајту Литературкритик Марио Визман указао је, неколико месеци после доделе Нобелове награде за књижевност за 2019. годину, на аргументе оба интелектуална фронта у спору око улоге друштвеног ангажмана аутора у вредновању његовог дела. Разуме се, радило се о случају Хандке. Прва групација, пише Визман, раздвајање личности аутора од дела, односно раздвајање уметности и политике, види као застарело и неодговорно схватање уметности. За остале, свако питање о личности аутора или одговорности уметности представља атак на уметничку слободу. И један и други табор, истиче се у коментару, као да су одавно одустали од неког компромиса. Визман даје реч обема странама.[17]
Ребека Керде, шведска књижевна критичарка и чланица Нобеловог комитета, сматрала је логичном јасну поделу писац-дело, реферишући се управо на случај Хандке: “Тиме што додељујемо награду Хандкеу потврђујемо да сврха књижевности није да потврди и репродукује оно што друштвени мејнстрим сматра морално исправним.” Визман одмах изности своје резерве према овој “школи мишљења”, истичући да је ту реч о l’art pour l’art аргументацији, те да такав став Ребеке Керде имплицира ослобађање уметности од сваке врсте друштвене одговорности. Из тога би следило да књижевност, као чисто језичка вештина, може бити и неморална, под условом да је естетски вредна.[18]
У чланку се износе и ставови другог табора. Цитира се мишљење уреднице књижевне рубрике у Зуддојче цајтунгу, Мари Шмит, која је као непримерено одбацила покушаје одстрањивање личности аутора из оцене уметничког дела. Визман наводи да је један од аргумената стране која је пледирала за укључивање уметника у евалуацију дела сам тестамент Алфред Нобела, у којем је предвиђено да се награда додељује за допринос човечанству. Из тога се изводио закључак да се не ради о чисто књижевној награди, те да се сагласно вољи самог Нобела морају заједно оцењивати и дело и његов творац. То би значило, пише даље Визман, да је Нобелов жири при оцени Хандкеовог опуса у виду морао да има и његове политичке иступе на југословенским просторима, односно његову подршку српским актерима рата.[19]
Визман чланак финализује тезом да награда по себи укида баријеру између уметника и дела и оправдава његове потезе у неуметничкој сфери живота: “Када се Хандке рукује са шведским краљем на сцени Стокхолмског Концертхауса, он је као личност у центру пажње (…) На тај начин се легитимишу и његове политичке и моралне девијације.“[20]
Сви изнети аргументи Визмана наводе на закључак да у овој дебати обе стране греше. Неприкладно је, сматра Визман, укључити личност аутора у процену вредности његовог дела. С друге стране, било би неодговорно, пише даље у чланку, приликом додељивања књижевних награда у виду имати само естетске критеријуме. Ту, дакле, Визман прави оштру разлику између читалачке рецепције књижевног дела и награђивања: “Једно је размишљати о књижевном делу и естетски га оцењивати, а друга ствар је доделити писцу неку високу награду.” Ту тезу Визман у закључку текста додатно појашњава: “Тако се, може доћи до закључка да Хандке није требало да добије Нобелову награду за књижевност. Тиме је он награђен и као личност и уздигнут до моралног узора, што он није. Међутим, то не значи да је раздвајање аутора и дела само по себи погрешно.”[21]
*****
Представили смо само мали део велике дебате о Хандкеу, вођене у Немачкој поводом доделе Нобелове награде за књижевност 2019. године. На крају, још један утисак. Представници уметничке сцене, писци, критичари, преводиоци оставили су по страни естетске критеријуме и проговорили језиком дирекне политике. Без метафора, алегорија, семантичких зачкољица. Спољног посматрача овог спора који долази изван света литературе, попут аутора овог текста, такав “профани” регистар морао је да зачуди. То ипак није нова ствар. Тако се “читао” и нешто старији нобеловац Харолд Пинтер, који се судећи по нападима на њега, попут Хандкеа “оклизнуо” и на југословенским ратовима, односно на подршци српском фактору.[22] Питамо се, дакле, откуд толико политике у књижевној критици, или књижевне критике у политици? И љутње, уопште? Да ли то сигнализира теже друштвене потресе? Свет уметности често (злослутно) најављује будућност.
Скраћена верзија чланка: Петар Драгишић, Хандкеова контроверза. Немачка јавност о додели Нобелове награде за књижевност 2019. године, у Хандке у Србији 2. Зборник радова, ур. Душко Паунковић, УКПС, Београд 2022, 212-233.
Featured image: monique-snijder-u-_njtrzwcg-unsplash
[1] „Geteiltes Echo auf Literaturnobelpreis für Peter Handke“, Der Spiegel, 11.10.2019. (https://www.spiegel.de/kultur/literatur/literaturnobelpreis-fuer-peter-handke-geteiltes-internationales-echo-a-1291029.html)
[2] https://www.rlp.de/de/aktuelles/einzelansicht/news/News/detail/ministerpraesidentin-malu-dreyer-gratuliert-peter-handke-zum-literatur-nobelpreis/
[3] „Ein Apologet von Kriegsverbrechen“: Peter Handke als Literaturnobelpreisträger unzumutbar?“, Tagesspiegel, 11.10.2019. (https://www.tagesspiegel.de/kultur/peter-handke-als-literaturnobelpreistrager-unzumutbar-5037670.html)
[4] „Am Arsch der Hölle“, Tageszeitung, 9. септембар 2019. (https://taz.de/Nobelpreis-fuer-Peter-Handke/!5644647/)
[5] „Nobelpreis von Handke: Ein Symptom politischer Verirrungen“, Tagesspiegel, 10.12.2019. (https://www.tagesspiegel.de/kultur/ein-symptom-politischer-verirrungen-6861136.html)
[6] Исто.
[7] „Vor Verleihung des Literaturnobelpreises: Peter Handke und seine vergebliche literarische Wahrheitssuche“, Tagesspiegel, 01.12.2019 (https://www.tagesspiegel.de/kultur/peter-handke-und-seine-vergebliche-literarische-wahrheitssuche-4122985.html)
[8] „Monströse Unterstellungen“, Perlentaucher, 31.10.2019 (https://www.perlentaucher.de/essay/lothar-strucks-replik-auf-alida-bremers-essay-ueber-peter-handke.html?nle_id=8730)
[9] „Debatte um Literaturnobelpreis für Peter Handke: Berechtigte Wut oder monströse Unterstellung?“, Deutsche Welle (https://www.dw.com/de/debatte-um-literaturnobelpreis-f%C3%BCr-peter-handke-berechtigte-wut-oder-monstr%C3%B6se-unterstellung/a-51536180)
[10] „Perfide Mülltrennung “, Spiegel, 15.10.2019 (https://www.spiegel.de/kultur/gesellschaft/peter-handke-und-der-nobelpreis-perfide-muelltrennung-a-1291617.html )
[11] Исто.
[12] Исто.
[13] „Was, wenn Handke Massaker an Schweden relativiert hätte?“, Süddeutsche Zeitung, 11.10.2019 (https://www.sueddeutsche.de/kultur/peter-handke-nobelpreis-serbien-1.4636482)
[14] Исто.
[15] “Blind vor Ergriffenheit”, Zeit, 11.10.2019 (https://www.zeit.de/kultur/literatur/2019-10/peter-handke-literatur-nobelpreis-debatte-moral)
[16] Исто.
[17] „Hätte Handke den Nobelpreis erhalten dürfen? Warum Literaturpreisdebatten zu keinem Ergebnis führen – ein Klärungsversuch“, Literaturkritik (https://literaturkritik.de/haette-handke-nobelpreis-erhalten-duerfen-warum-literaturpreisdebatten-keinem-ergebnis-fuehren-ein-klaerungsversuch,26478.html)
[18] Исто.
[19] Исто.
[20] Исто.
[21] Исто.
[22] На пример: “Johann Hari: Pinter does not deserve the Nobel Prize”, Independent, 6. decembar 2005 (https://www.independent.co.uk/voices/commentators/johann-hari/johann-hari-pinter-does-not-deserve-the-nobel-prize-518299.html).“Када је српски национализам – који је подстицао и неговао Милошевић – почео да пустоши Балкан 1990-их, Пинтеров одговор је био једноставан: за шта год да су владе САД и Велике Британије, ја сам против. Блер и Клинтон осуђују Милошевића? У реду, пријави ме за одбрану Милошевића. Комисија у којој Пинтер седи не тражи само да се Милошевићу омогући правично суђење, већ и да он буде пуштен на слободу јер није крив. Назива га: „Најјачим стубом мира и стабилности на овим просторима“.
Поред избацивања Бугарске из рата путем разних „мирнијих решења“, Западни савезници су 1943. године све интензивније размишљали о примени радикалнијих планова. Уочи Московске конференције (18. октобар – 30. октобар/1. новембар) код Винстона Черчила и начелника штабова уобличила се идеја о бомбардовању Бугарске. Расправљало се и о томе треба ли Бугаре унапред опоменути или им запретити бомбардовањем ако се не повуку из Грчке и Југославије. Черчил је раније, 19. августа, предочио начелницима штабова да је против тога: „Он Бугаре познаје већ 30 година…То је зао народ којем ваља очитати строгу лекцију…Најважнији је први ударац и он држи како Софију ваља што пре засути бомбама“.[1]
Још раније, током конференције у Казабланци јануара 1943. године, Рузвелт и Черчил предвидели су операцију „Поинт Бланк“ („Point Blank“). Здружени начелници штабова одобрили су операцију маја 1943. године. Издвојено је 76 локалитета које је требало бомбардовати и подељени су према редоследу утицаја на шест група.[2] Дана 4. јуна 1943. стигао је специјални извештај из Бугарске којег су послали британски агенти. Обавештајци су јављали о стању око Пловдива и о немачком коришћењу бугарских аеродрома. Дати су и подаци о железничкој мрежи кроз Бугарску. Скренута је пажња и на фабрике, померање војних јединица, социјалне разлике и идеолошке тенденције код становништва, на злочине Бугара над јеврејским становништвом итд. Чинило се да је извештај рађен ради евентуалног припремања за напад на немачког савезника.[3]
Припреме за бомбардовање Бугарске започете су крајем јула 1943. године. Током августа је у извиђачке сврхе извршено 16 летова изнад бугарске територије. Сви савезнички авиони полетали су са афричке обале, касније из Јужне Италије и изнад Пелопонеза и Јадранског мора, затим заокретали на исток летећи између Охридског и Преспанског језера и дуж железничке пруге Охрид – Кичево – Тетово, па улазили у северозападне области Бугарске. Један од савезничких авиона сукобио се 1. августа 1943. са бугарским борбеним авионима, а затим је неколико авиона који су се враћали са бомбардовања нафтних платформи у Плоештију оборено од стране бугарских пилота.[4]
Британци су у зиму 1943/1944 све више помишљали да сателитске земље интензивним бомбардовањима приморају на предају, или да барем наведу Немце да те земље окупирају. Како су се планови савезничке операције „Оверлорд“ („Overlord“) (искрцавање у западној Европи) све више назирали, тако је ова операција била све важнија. Испрва су начелници штабова препоручивали бомбардовање редоследом Бугарска, Мађарска, Румунија, али до је до краја јануара 1944. била је бомбардована само Бугарска. Од бугарске владе се, како је турски министар иностраних послова саопштио бугарском посланику у Анкари крајем децембра 1943. године, тражила „безусловна капитулација“.[5] Неки службеници Форин Офиса сматрали су да ће бомбардовање довести до тога да сателитске земље отпадну од Немачке, али их Александар Кадоган (Alexander Cadogan), стални подсекретар за иностране послове, фебруара 1944. процењивао да се ниједан сателит не жели безусловно предати док му савезници не пруже заштиту бољу од оне коју су пружили Италији. Када је операција „Оверлорд“ започела, 6. јуна 1944, Британце сателити нису више озбиљно занимали. До краја септембра Совјетски Савез је војно овладао сателитима, а тиме је преузео и политичку иницијативу. Англо-совјетски спорови око сателита у јесен и зиму 1944. били су почетак политичке битке за послератни утицај, у којој су Британци ређали пораз за поразом.[6]
Бомбардовање Софије је започело 14. новембра 1943. године. О томе је у свом дневнику оставио запис Хенри Маргенту (Henry Margenthau), амерички министар финансија: „14. новембар (1943): 91 апарат Мичел у пратњи 49 Лајтнинга изручили су са средње висине 141 тону бомби на железнички чвор у Софији. Знатна железничка активност у време напада. Циљ је био покривен. Шест непријатељских авиона је срушено, изгубљен је један ловац.“[7] То прво бомбардовање Софије 14. новембра 1943, извршено као „опомена“, није постигло жељени циљ, јер се део бугарске владе још чвршће везао за Немце, који су обећали да ће појачати противваздушну одбрану Софије са око 100 најмодернијих ловачких авиона.[8] Бомбардовање је поновљено 24. новембра 1943. године. Бугарска штампа пренела је изјаву председника владе Добрија Божилова пред Народним собрањем који је осудио „англо-америчке терористичке нападе на Софију“. Председник бугарске владе подвукао је да су у нападу „убијени и рањени недужни и немоћни људи, као и да су разорене стамбене зграде. Поред Божилова, нарочито оштар био је и директор листа „Слово“, посланик Кожухаров.[9]
Први следећи велики напад на бугарску престоницу десио се 10. децембра 1943. године. Око 120 савезничких авиона кренуло је ка бугарској престоници, али је због отпора бугарских ваздухопловаца и противваздушне одбране до Софије успело да дође свега 40 авиона. Остали савезнички авиони су се вратили, а неколико њих је оборено. Приликом овог бомбардовања погинуло је 11, а рањено је 40 особа. Следећи велики напад десио се 20. децембра када је разрушено 113 зграда, при чему су погинуле 64 особе.[10] Према неким проценама, у Софији је било уништено 85% индустријског дела вароши.
После бомбардовања Софије 20. децембра 1943. године преко 35.000 становника напустило је град. Возови су били препуни. Употребљена су сва превозна средства за евакуацију становништва. Већина је бежала у оближња села. На аеродрому у Карлову, поред 30 немачких месершмита, налазио се и велики број најбржих француских авиона (Девоатен Д-520). Тим авионима стигао је и известан број француских инструктора. Авиони су били веома тешки за руковање, па бугарски пилоти нису били у стању да их користе.[11]
Током 4. јануара извршен је нови напад у којем је убијено 46, а рањено 37 лица, а посебно интензивно бомбардовање бугарске престонице одиграло се шест дана касније. Николај Котев је записао да је у ваздушним борбама које су уследиле оборено 12 америчких бомбардера и 6 ловаца. Из различитих разлога на аеродроме око Фође и Бриндизија није се вратио 31 савезнички авион. Бугарска страна изгубила је само два војника, али је истом приликом погинуло 750 грађана, док је 700 цивила било рањено. Осим тога, разрушено је преко 400 објеката, док су 472 зграде биле неупотребљиве за становање.[12]
Било је више сведочанстава о бомбардовању Софије јануара 1944. године. Југословенски Генерални конзулат послао је 10. фебруара 1944. Министарству иностраних послова сведочење једног чешког повереника, који је 1. фебруара из Прага, преко Београда и Софије, допутовао за Цариград. У његовом кратком излагању описане су прилике у југословенској и бугарској престоници, а ми ћемо се овде задржати на његовом опису Софије после савезничког бомбардовања: „…Бугарска престоница после бомбардовања пружа страшан призор. Она је настрадала много више него Београд. У Софији су не само порушене поједине зграде, или групе зграда, већ су читаве улице претворене у рушевине. Службено се рачуна да је погинуло 3.000 лица. Међутим тачан број жртава сазнаће се тек кроз неколико месеци, кад рушевине буду рашчишћене. Варош је остала пуста, без воде и осветљења. У њој сада има свега 20.000 – 30.000 душа. Виђају се само полицајци и војна лица. Они су на великој опрези од напада од стране врло ретких цивилних пролазника, који морају носити легитимацију на грудима, а после 19 часова више не смеју бити на улици“.[13]
Након паузе у бомбардовању која је трајала отприлике месец дана, због покушаја да Савезници нађу заједничко решење за бугарски случај, бомбардовања су настављена. Два велика ваздушна напада извршена су 16. марта 1944. године. У првом нападу је страдало 12 људи, док је у другом живот изгубило 19 особа. Бомбардовање је углавном извршено у градским квартовима: Лозенец, Хаџи Димитар, Три Кладенци и др. Разрушено је 45 зграда, а делимично је разрушено 13 зграда. Уз то, на неколико места је покидана електрична мрежа.[14] Између 18. и 19. марта поново је бомбардована Софија, а том приликом гађани су и други циљеви у околини већих бугарских градова. Слично је било и 24. марта 1944. године. Бугарска престоница бомбардована је још два пута током марта месеца. Прво 29. марта када је погинуло 11 људи и 30. марта када је страдало 139 особа. Наредно веће бомбардовање задесило је бугарску престоницу 17. априла када је погинула 51 особа. Последња бомбардовања бугарске територије десила су се 12. и 28. јуна 1944. када је гађан аеродром Карлово.
Николај Котев записао је у свом раду да је приликом савезничког бомбардовања Бугарске бачено 50.000 бомби различитог калибра (укључујући и запаљиве). Само у Софији било је преко 2.200 погинулих и рањених, преко 12.000 зграда и објеката је уништено, спаљено или оштећено, а материјална штета процењена је на две милијарде и 800 милиона лева.[15]
Због бомбардовања Софије, јавни и културни живот у бугарској престоници све до деветосептембарског преврата није могао да се врати у нормалу. Посланство НДХ у Софији јављало је Министарству иностраних послова 1. јуна 1944. о катастрофалном стању у овом граду: „Културни живот Софије посве је замро. Никакве казалиштне или концертне приредбе, никакви сликокази, изложбе или сличне приредбе се више не одржавају у Софији. По покрајини у мањим местима (јер су готово и сва већа места као Пловдив, Варна, Бургас и др. евакуирани) одржавају се казалишне представе појединих мањих скупина глумаца и чланова опере, а поједини уметници давају концерте. Но неког система у тим приредбама нема…“ Забележено је само неколико културних дешавања.[16]
[1] Elizabeth Barker, Britanska politika na Balkanu u II svjetskom ratu, Zagreb 1978, 206; Николай Котев, „Наякои неизяснени монети около англо-американската бомбардировчна офанзива срещу България (1943–1944 г.), Известия, том 48, (1989), 75‒77.
[2] Н. Котев, н. д., 75.
[3] Архив Југославије (АЈ), фонд 370, Посланство Краљевине Југославије у Турској, Цариград, Анкара, фасцикла 25, јединица описа 74, Special report – Bulgaria.
[4] Н. Котев, н. д., 79.
[5] Централен държавен архив (ЦДА), фонд 176к, Министерство на външните работи и изповеданията (МВРИ), опис 8, ахивна единица 1302, лист 52.
[6] E. Barker, n. d., 200, 202.
[7] Slobodan Nešović, Na žeravici. Pokušaj Bugarske da se povuče iz rata (1943‒1944), Beograd 1983, 21.
[8] Dušan Lukač, Treći Rajh i zemlje jugoistočne Evrope. Treći deo. 1941–1945, Beograd 1987, 693‒694; Marshall Lee Miller, Bulgaria during the Second Warld War, Stanford 1975.165‒166; Димитрије Кулић, Бугарска окупација Србије 1941–1944. Злочини геноцида Првог бугарског окупационог корпуса у Србији. Том други, Београд 1993, 656. О савезничком бомбардовању Софије видети још: „Англичаните и българските партизани“, в: България и Балканите през XX век: външна политика и публична дипломация, със Евгения Калинова, София 2021, 161‒166.
[9] „Председник бугарске владе одаје пошту жртвама терористичког напада“, Ново време, 26.11.1943, 1.
[10] Н. Котев, н. д., 83‒84, 87‒89, 99‒104.
[11] АЈ, фонд 103, Емигрантска влада Краљевине Југославије, 174‒609, v. d. načelnik političkog odeljenja Štabu odeljka Vrhovne komande, Kairo, 31. januar 1944, pov. br. 409.
[12] Н. Котев, н. д., 83‒84, 87‒89, 99‒104.
[13] АЈ, 103‒174‒609, Генерални конзул Министарству иностраних послова Политичком одељењу, Цариград, 10. фебруар 1944, пов. бр. 70; АЈ, 411‒5‒12, Генерални конзул Министарству иностраних послова Политичком одељењу, Вариград 10. фебруар 1944, пов. бр. 70.
[14] Държавен военноисторически архив, фонд 24, Оперативен отдел – (35420) 24190 опис 3, архивна единица 184, лист 81.
[15] Н. Котев, н. д., 83‒84, 87‒89, 99‒104.
[16] Видети: Poslanstvo NDH u Sofiji. Diplomatski izvještaji 1941–1945. Svezak 2, prir. Nada Kisić Kolanović, Zagreb 2003, 600‒625.
Борис Томанић је рођен у Београду 1990. године. Студије историје започео је 2009. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је дипломирао 2014. године на Одсеку за историју Југославије са тезом „Немачки ратни злочини почињени у Југославији на Нирнбершком процесу“. Неколико година касније, стекао је звање доктора историјских наука 2022. одбранивши дисертацију „Југославија и Бугарска 1941‒1945: Између сукоба и савеза“ на истом Универзитету (Филозофски факултет, Одсек за историју Југославије) .
Од 2016. до 2021. године радио је као спољни сарадник Музеја жртава геноцида у Београду. Од септембра 2017. до априла 2018. радио је у Архиву Југославије у Београду као архивиста за архивирање и обраду архивске грађе. Од 2018. године запослен је на Институту за савремену историју.
Добитник је награде за најбољи мастер рад на Катедри за историју Југославије 2016. године коју додељује Институт за савремену историју. Аутор је монографије „Горња Јасеница у Другом светском рату“. Аранђеловац и Топола 1941–1945“ и коаутор монографије „Орашачки срез у листу ʼНово време’ 1941‒1944“.
Фотографије које представљамо Бојана Жужа је усликала током свог путовања по Јерменији, септембра 2022. године. Средином децембра оне су биле изложене на Јерменској вечери, одржаној у Библиотеци града Београда. Јерменско вече било је посвећено српско-јерменским културним и историјским везама. Бојана Жужа је историчар и фотограф, а више о њеном раду сазнаћете на њеном сајту www.zuzanazux.com и инстаграм профилу https://www.instagram.com/zuzanazuxphotography/. Препоручујемо и њену ГАЛЕРИЈУ о Кини, коју смо објавили 2020. године.
| ИГОР БОБИРЈЕВ (1985) је руски песник из Доњецка, завршио је Факултет за историју Доњецког државног универзитета. Објављивао је у угледним часописима какви су „Нови мир“ и „Волга“, а 2016. године је објавио збирку поезије „Сви знају да је мој стан погодила граната“. Одабрани стихови су преведени из нове збирке „Метро и мобилизација“ (LMVERLAG, Берлин-Амстердам, 2023). Превео са руског Владимир Коларић |
МЕТРО И МОБИЛИЗАЦИЈА [поезија је бесмртна] јер свакако може бити али тада будите спремни да речи се и несвесно цене а то што се не цени сада сутра се може показати златним рудником а речи помодних песника брзо се расејавају и оне су често без смисла а оно што има смисао е то остаје заувек зато ћу умрети спокојан јер изградио сам своју душу а шта ће да буде после мене то и није тако важно * често посматрам оне што су продали своју душу ако не ђаволу оно кураторима уредницима књижевним чиновницима а када их упитате зашто то раде они се праве да не разумеју питање * ни у ком случају не можете више остати своји и ваша душа вам више не припада продали сте душу за јефтине наградице а душа је рај и она је бесцена а ви сте добровољно продали вечност то је тако неразумно * из редакције су написали да им се ја због нечега не свиђам а стихови су ок * вода и бомбардовање две ствари које су остале у животу бомбардовање истина чешће а вода сасвим ретко * премало природности размишљам у последње време недостаје нам природности односно те [какве год] природне веома живе силе која израста [искључиво из] стихова и које нема у животу * баш су дуго данас бомбардовали баш сам дуго покушавао да пишем нешто да радим гледао сам филм често сам морао да прекидам и идем у тоалет тамо је кријући се мама лежала на поду непрестано сам од прозора одмицао свог мачка васку * некаква савршено застарела поезија отпадала је у комадима не волим је нимало као малтер са зидова просипају се сви ти НН НН опскуранти руске културе никоме ништа на казавши тако [и] проживевши сав живот * и онда сам се окренуо том молитвеном веома прецизном стилу који је могао да каже о мени више него ја сам и који говори шта ја јесам * никада нисам био у петровском реону то место су стално бомбардовали чак и у такозвано „мирно време“ (2018-2021) тамо су на улицама убијали људе [снајперима их убијали док су се враћали кући] зато што се реон налази тачно на линији фронта и ми такође живимо у ратном подручју до линије фронта је могуће доћи за пола сата али нама се то чинило тако далеко а њима је било баш ту * сви знају да је у рату мој стан погодила граната и пошто је то било у зиму преселили смо се у други стан који није пострадао тамо је било много хладно јер није било грејања седео сам у соби и пара ми је ишла на уста
| Јелена Вукановић рођена је 1995. године у Пећи. Живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две збирке поезије: Логор и Чађави влак у смеху. Поезија јој је објављена у разним новинама и часописима. |
ODNOS Sešću na ovu klupu slomljenu - ispraviće je moja kičma. MERHABA Pomozi Bože. Ja učim jedan jezik - posvetila sam se, meni je najteže, ja putujem kroz ovu šumu sama, a spušta se noć, i nije lako prohodna, naprotiv. Moj put je grandiozan, moj put je uzvišen. Kada stignem do kuće jezika, ako stignem, prosto će nastati muk. Blistavo je ovo što živim, blistavo - a svaki me glagol rastrže kao krvožedni vuk. UŽASNA LEPOTA Užasno lepu stvar sam videla: ti spavaš i u snu miluješ sopstvene ruke. Samo što ne zaurlah. Ti si ogledalo svih onih što i kad spavaju: vole. Ti si primer onoga što je kazao Kalderon: I u snu moraš dobar biti. OVA PAUČINA NIJE SAMO MOJA Ova paučina nije samo moja. Budi dobro. Budi toplo. Neka te zvuci sirena i kajanje ne bude. Svaki čovek je sam sebi oduzeo par godina života. Ako je sva ova nevolja u tebi, ja koja ne spavam i bdim nad tvojim trzajima u snu, premda nije pristojno, ponavljam ti da ova paučina nije samo moja i da ćemo se zajedno izvući iz pakla. Znam put. Ti mene podsećaš na proleće. Nisi sunce, nisi bagrenje, nisi ruža, već stanje mojega duha. A taj duh moj je tajna kao prstenovi Saturna. JOŠ OVO O POEZIJI Samo još ovo imam reći o Poeziji: Bolje mi je umreti otrovana, no gladna. UČENIK SA KUBE Učenik sa Kube mi je jednom objasnio razliku između te amo y te estoy amando. Te amo znači volim te. I to je to. Završeno. Te estoy amando znaci volim te sad i sad i sad i sad i sad i sad i sad. LJUTNJA Naljutila sam se na tebe, ali sam zaboravila zašto. To je baš, baš lepo. Da li je i opasno? NEMA RAZLOGA Ja sam htela tebi biti divna nebeska slika i samo su sluškinje moje znale kakva sam zapravo. Da se selim iz lika u lik i iz oblika u oblik. No, ti kada bi dolazio, pretvarala bih se u kip. To nije bilo slučajno. Zvezda biti nekome je nestvarno, ako taj neko ne poznaje svojstvo zvezda. Mene niko nije osvetlio od rođenja, ima milijardu godina. Ako ja sobom mogu da svetlim, možeš i ti u mraku da postojiš, ako ja mogu da živim nikada videvši se ti nemaš zašto da razbijaš svoje odraze. TEBI, ANA Ti si Veverica što se brže ispela na drvo no što ju je moj pogled iole stigao. Šuma nas pritiska a račvanje ranjava dušu - je li svaki put pogrešan, pošto u svakome ima prvog pitanja i prvog straha, je li u svakome beznađe i odmazda? Ana, odlučila sam se - idem levo, a u desnom mi je duša. Ana, odlučila sam se - idem desno, a u levom mi je duša. Ako sam ja u onom neuhvatljivom, u onome što nije, molim te da ideš putevima nepostojećim, jer sam iznimno tamo gde me život nije naterao da biram. Ana, svakim izborom sam hrlila ka smrti - to je valjda prirodno. SKAKAONICA Jedini način da čovek preživi skok jeste da se iz ptice preobrazi u ribu. ... Usmerena sam ali dešava se da zalutam i zaboravim na našu kuću. Vrlo je važno da me ima u kući sa tobom jer kuća bez nas dve ne postoji. Dešava se da zaboravim i počnem putem s vukovima priče deliti. Sažalim se, gladni su i nesretni, dajem im kolače spravljene za tebe, džem i jabuke, a vidim besne na mene, tužna sam i očajna jer pomišljam da dajem malo, jako malo, da moji darovi samo uvećavaju i podsećaju ih na njihovu veliku, veliku nesreću. Ja starim tu sa njima. Reže na mene, neće ni moje telo ako nije celo, sva sam od neke unutrašnje krvi poplavljena da osećam da ću se udaviti. Ne želim ostariti sa njima. Sve bih tim zverima dala da hoće da se izmene. Ali neće, i smeju mi se, i plaše me, i navode me da sebi život oduzmem, neobjašnjivo je kako im za tren poverujem, ja, ja koja sam životom ganuta - Onda shvatim da sam jača od njih, kažem: Vidi, čega se ti plašiš! U rukama držim masku ružnoga lica koju lomim i okrećem naopako. Iza je bela praznina. Nisam ovom šumom pošla da budem hrana vukovima.