KAKO JE ROMI ŠNAJDER POSTALA GLUMICA? PARIZ, 1961 (Izvod iz dnevnika)

Nemački govorni prostor je bio i ostao neobično škrt na proizvođenju svetskih zvezda masovne kulture. Romi Šnajder (Rosemarie Magdalena Albach) izuzetak je koji potvrđuje pravilo. Međutim, i ova Bečlijka se do vrha u svojoj branši popela tek kada je početkom šezdesetih svoju karijeru nastavila u Francuskoj. Usledili su veliki uspesi, saradnja sa maestrima režije (Lukinom Viskontijem, Orsonom Velsom, Otom Premingerom, Žakom Dereom, Klodom Soteom) i glume (Alenom Delonom, Mišelom Pikolijem, Žan-Lujem Trentinjanom).

Uspeh u filmskoj industriji pratili su životni ponori, propale eskapade. U Francuskoj se ova srednjoevropska buržujka slabo uklopila u štimung pariske ulične aristokratije. Alen Delon je ostavio, oženio Natali. Zatim razvod od Harija Majena, koji se ubrzo potom obesio. Pa još jedan razvod 1981. godine. Danijel Biasini je pobegao u Ameriku, a za Romi je tek počinjala prava tragedija. Posle bizarne smrti njenog četrnaestogodišnjeg sina Davida dalje se nije moglo. Umrla je 29. maja 1982. godine. Zvanično – od infarkta.

Toliko o životu. Ovde se prisećamo njene kolosalne karijere i visoke estetike jedne prošle epohe. U svom dnevniku „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“ (Ja, Romi. Dnevnik jednog života) Šnajder nije puno pisala o svojim velikim rolama. O mnogima tek po koju rečenicu. Izuzetak je velika digresija o saradnji sa Lukinom Viskontijem i njenom pozorišnom debiju u Parizu 1961. godine. Radilo se o prelomnom trenutku njene karijere, nedeljama u kojima je provincijska glumica iz Beča izrasla u veliku zvezdu francuskog i svetskog filma.

Donosimo prevod dela dnevnika Romi Šnajder: „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“. Langen Müller: München 2007.

Dok je snimao na Iskiji Alen (Delon) je otputovao u Rim. Iz Rima me je pozvao pomirljivim glasom: “Molim te. Dođi u Rim. Moraš da upoznaš Lukina. On mi je važan.”

Do kraja života neću da zaboravim kako sam upoznala Lukina. On je za mene uradio više od bilo koga. Vidim sebe u dvorani njegove luksuzne vile u Via Salaria, blokiranu skroz glupim klinačkim stidom. Krećem sa Alenom prema Lukinu. On sedi u salonu, u jednoj velikoj kožnoj fotelji pored kamina i posmatra me, kao da je hteo da kaže: “A, da… Alenova mala, pokazaću joj…

On je jedan od najlepših muškaraca koje sam upoznala. Već tokom prvih petnaest minuta, tokom neobaveznog odmeravanja snaga, već sam bila opčinjena njim. Međutim, on je pokazao otvoreni otpor prema meni. Primećujem: verovatno je ljubomoran. Alen je njegov štićenik i on hoće da od njega napravi nešto. Ne trpi nikoga ko bi Alena mogao da odvoji.

I tada, kao i danas, puno se govorilo o odnosu Alena i Viskontija. Ali mislim da u tom odnosu nije bilo ničega osim sledećeg: Lukino je voleo Alena zato što je osetio da u njemu ima materijala za velikog glumca. Želeo je da taj materijal oblikuje tiranski i sa isključivošću.

Tada je planirao da producira u Parizu jedan komad sa Alenom.

Tri ili četiri večeri zaredom sedeli smo nas troje kod Viskontija. Činilo se da Lukinov otpor prema meni nestaje. Veoma me je radovalo to. Sada mi je izgledao tačno onako fascinantno, kakvim ga je Alen opisivao. Četvrte večeri opet je na meniju bila kraljevska večera. Ovaj čovek plave krvi iznad svega je voleo luksuz. Pričali smo o komadu kojeg je Lukino želeo da postavi: Šteta što je bludnica, Džona Forda.

Tada sam imala dugu, crnu kosu, sa razdeljkom. Izgledala sam malo starinski. Možda je baš to Lukinu dalo ideju, jer se komad događao u Engleskoj u doba renesanse.

Viskonti me je posmatrao ispitivački: “Kako bi bilo, Romina, kada bi ti igrala kao Alenova partnerka u ovom komadu? Ti bi bila idealna za ulogu.”

Nasmejala sam se: “Gospode, nikad u životu nisam stajala na bini.” (…) Apsurdna ideja. Pokušala sam da Viskontiju objasnim, koliko je apsurdna bila. Devojka bez ikakvog iskustva na bini treba da nastupi u engleskom pozorišnom komadu, na francuskom jeziku, sa italijanskim rediteljem. Kritičari će me rasturiti (…) “Ne znam francuski, ne znam da se krećem na bini – to bi bilo umetničko samoubistvo.”

“Znači nemaš hrabrosti, Romina? (…) Poslaću te u Pariz, Romina, da upoznaš jezik teatra. To je prvo. A kada savladaš jezik počinjemo sa probama.” (…)

Kod gospođe Gijo u Parizu uzimala sam časove fonetike i dikcije. Počele smo od početka, kao da ne znam ni reč francuskog. Učila me je danima i noćima. (…) U isto vreme radila sam sa glumcima i režiserom Rajmonom Žeromom na mom francuskom. Sa njim sam vežbala i dijaloge iz predstave.

(…)

Niko nije verovao u mene i moje šanse. Po Parizu se govorkalo: Naravno da ona samo Alenu za ovo može da zahvali. Kako bi inače Viskonti došao na ideju da jednu malu glupu Bečlijku, bez pozorišnog iskustva uzme za ovu veliku žensku ulogu?

Svi su bili u pravu – samo ja ne.

To sam mogla da shvatim posle prvih proba. Očigledno sam se upustila u posao koji je nadilazio moj talent. Užasno je bilo sećanje na prvu probu u Théâtre de Paris.

Alen i ja smo jurili Ferarijem kroz Pariz. Svuda crvena svetla. Sa zakašnjenjem od deset minuta došli smo u pozorište. Svi su bili tu i čekali su. Crème de la crème pariskog teatra. Njih 30. (…) Niko nije rekao ni reč. Dočekalo nas je ledeno ćutanje. Aha, mladi ljudi iz sveta filma, koje ne zanima da na važan posao stignu na vreme. Zna se šta je to. Bezobrazluk. I Viskonti nas je gledao razjareno. Nemo.

Kod Viskontija se četiri nedelje probe odvijaju samo za stolom. Glumci sede oko stola (Alen i ja što je moguće dalje jedno od drugog) i čitaju glasno uloge. Kada je došao red na mene, iz mene nije mogla da izađe nijedna reč. Čulo se samo kreštanje i zamuckivanje. Osećala sam se kao učenica koja nije naučila pesmicu i bila odmah izbačena iz škole. Nešto slično nikada nisam doživela. Na smrt sam se izblamirala. Ostali su preko toga prešli ćuteći, kao da ništa drugo i nisu očekivali. (…)

Od očaja, u susret novim porazima, nisam mogla da spavam. Danima i noćima sam razmišljala o svojoj zameni, devojci koju je Viskonti predvideo kao zamenu za mene. Mislila sam: negde tamo sedi neka zaista talentovana glumica koja čeka zvonjavu telefona i Viskontijev glas, koji govori: “Dođite gospođice! Kao što smo i očekivali, Romi je zakazala…”

(…)

Nikada u životu neću zaboraviti onaj dan, kada sam prvi put doživela veliku avanturu, osećaj da postajem glumica. (…) Dole na parketu velikog teatra 1350 praznih mesta – a samo jedno mesto u petom redu je tih nedelja početkom 1961. godine bilo zauzeto. Na režijskom pultu Lukino Viskonti. Sada više ne prijatelj, već hladni, stručni posmatrač, čije ćutanje može sve da izrazi: prezir, razočarenje, bes.

(…)

Na prvu pravu probu – četiri nedelje smo probali samo za stolom – došla sam u pantalonama. Viskonti je, međutim, insistirao da obučem haljinu sa fišbajnom. Ona je trebalo da mi pomogle da se osećam kao Anabela. (…) Ali sada mi uopšte nije pomagala. Hodala sam po bini, koja kao da je bila kilometarski duga. Nisam znala šta da radim sa rukama, šakama. One su beskorisno visile na meni, izgledale su nepotrebno i nespretno. Nosila sam visoke štikle i trebalo je da napravim nekoliko gracioznih plesnih koraka po bini. Pa jel mogu to? Savladala sam tu tehniku!

Ma ni traga od toga! Izgledam sebi kao slonče! Sigurno se svi hvataju za glavu.

(…)

Viskonti je tokom proba, prilikom jednog pada sa stepenica, povredio koleno. Od tada se kretao uz pomoć štapa.

Sada je sedeo dole i posmatrao me, oslanjajući se šakama na štap. U velikoj sceni ludila u komadu moj ludi smeh prelazio je u glupo cviljenje. Nisam mogla da prevaziđem blokadu.

Viskonti govori malo, tek jedno te isto: „Ne čujem te.“

Znam da me je čuo. To je bila njegova taktika. Hteo je da me muči – da izvuče sve iz mene. Išao je sve dalje. Posle jedne duge rečenice, koju je trebalo da izgovorim na italijanskom, naslonio se na stolicu koja je stajala iza njega i smejao se. Viskonti mi se smejao! Tonula sam u bezdan.

(…)

Tokom redovne pauze poslao je sve ostale glumce kući. Ostali smo samo moj drugi partner Danijel Sorano i ja. Bila sam toliko umorna da nisam mogla da popijem ni šampanjac, koji me je inače uvek oraspoloživao. Taj strašan osećaj niže vrednosti.

Popodne sam radila sama sa Viskontijem, asistentom režije Džerijem Mekom i Danijelom. Stalno sam iznova kretala od početka. Viskonti je ćutao. Deset, dvadeset puta slušao je moje zamuckivanje.

Odjednom se nešto pokrenulo u meni. I dalje se precizno sećam tog osećaja. Pritisak u mojoj glavi je nestao, napunila sam pluća vazduhom, promenila sam se iznutra i spolja. U jednoj sekundi sam prestala da budem Romi Šnajder i postala sam Anabela.

Uzvikujem rečenice, pevam pesmu punum glasom, krećem se kao Anabela. Posle pesme opet govorim, bez prekida. Izgovaram ceo dijalog, sama sam na svetu. Ne zanima me režiser, partner, teatar.

Slobodna sam.

Onda je došao kraj.

Sedim na centru bine. Na podu. Padam i vrištim bez kontrole.

„Prekidamo“, kaže Viskonti. Ćopa po bini, naginje se prema meni, stavlja mi ruku na rame: „Nije loše Romina…“

Preveo i priredio Petar Dragišić

БЕЛИ РУС У СРПСКОМ СЕЛУ – БИЦЕНКОВА ФРЕСКА У НОВАЦИМА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)


1. У то вријеме иђаше Исус у суботу кроз усјеве;
а ученици његови огладњеше и почеше тргати класје и јести.”

Јеванђеље по Матеју, гл.12.1.


У знак сећања на професора Мирослава Јовановића

Социјалистичким револуционарним превратом, а посебно октобарским државним ударом изведеним 1917. године, за два милиона Белих Руса почело је дуго, трауматично “путовање без повратка”. Врхунац и симболички крај масовне емиграције појединаца и група из Русије био је означен поразом јединица Руске армије генерала Врангела и њиховим повлачењем из Русије у јесен 1920. године, чиме је, формално, четворогодишњи Грађански рат био окончан. Напуштањем Крима у три велика миграциона таласа – први у апрлу 1919. године, после пораза интервенционистичких снага Антанте које су се скупа са антибољшевичким руским армијама бориле против бољшевика у Грађанском рату, други после пораза Добровољачке армије генерала Антона Ивановича Деникина код Одесе и Новоросијска у јануару и марту 1920. године, и трећи после пораза Руске армије генерала Пјотра Николајевича Врангела на Криму у новембру 1920. године – била је формирана руска избегличка емиграција која је своје прво краткотрајно прибежиште нашла у Константинопољу, а потом и на Балкану.

После Врангеловог пораза и евакуације Крима у позну јесен 1920. године, у околини Константинопоља скупило се око 200.000 руских емиграната. Али велике силе – Британија Француска и Турска – нису желеле Врангелову и Деникинову наоружану војску у близини Константинопоља. Финансирање и издржавање доскорашњих штићеника и савезника у Грађанском рату против бољшевика, пребацили су са својих националних буџета на буџет Друштва народа, са новом совјетском творевином успоставили су званичне контакте, а Беле Русе су раселили по свету, највише по Балкану и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Са тим таласом досељеника у Србију је 1921. године, из логора са острва Лемнос, са групама генерала Деникина, дошао и иконописац Андреј Васиљевич Биценко.

Тргање класја у суботу, црква у Новацима

Револуција је у Русији победила, али шта је то значило за хиљаде емиграната на претовареним бродовима који су, одмичући од руске обале, у тишини слушали шум запљускивања таласа? Мемоари бележе трауме: “Када је брод зашао већ далеко у морско пространство, неко је одмах поред мене рекао `с хоризонта је ишчезла руска земља`, – речи које су се заувек урезале у сећање.”

Козаци су певали:

”Праштај, праштај, породице рођена, опростите мили другови…”

За многе је тада почео “болестан живот” другачије неизвесности. Глад и жеђ постали су део неподношљиве свакодневице: “Глад не треба описивати, она је сад добро позната скоро свим Русима.” Кнез Александар Ратиев је, сећајући се боравка у Константинопољу, забележио:

“Није прошло ни неколико минута како се ка нашем броду, утркујући се, устремила гомила малих чамаца. Они прилазе сасвим ка нашим бродовима и људи са њих узвицима `Екмек! Екмек! Су-Суук-Су!` – енергичним гестовима дозивају огладнеле и ожеднеле да обрате пажњу на њих. То предузимљиви трговци-спекуланти, Грци и Турци, надмећу се, нуде своју робу – хлеб и воду. Како сазнајемо, на многим бродовима нема ни капи свеже воде, као ни хлеба, а тамо је хиљаде и хиљаде људи, жена, деце. Паре? Овде продају само за злато – тачније за златне ствари и за инострану валуту коју нико нема. Мајка двоје деце, нешто старије, скида са руке веренички прстен и показује га тамо доле, људима у чамцу. Они тргују показујући рукама 4, 5, 6… Однекуд доносе корпу и на канапу је спуштају надоле. Тамо прстен загледају са свих страна, проверавају га зубима и у замену стављају у корпу малу векну хлеба. Стављају и чекају када ће је подићи. Чека и жена, која је дала прстен. Из чамца нестрпљивим гестовима дају знак да подигну корпу. Златни прстен за малу векну сувог хлеба?! – На палуби почињу да вичу, да траже да врате прстен. Један чамџија, изненада, узима другу векницу, реже је на пола и ставља у корпу, после чега журно прихвата весла и чамац се скрива за крмом суседног брода. Корпа са хлебом, остаје да виси тик над водом. И ето, хлеб је полујестив, не можеш га загристи, због тога што је испечен негде пре недељу дана! На читавом подручју које видимо трговина се наставља у истом духу. Неко од морнара се нервира…”

Истог се догађаја присетио и Ераст Гиацинтов:

“После осам дана наше пловидбе у правцу Константинопоља, на бродовима који су већ подигли француске заставе, стигли смо у Константинопољ. Наши пароброди су моментално били окружени чамцима, у којима су се налазили шпекуланти свих нација. Спуштали смо помоћу канапа, на пример, златне бурме, а у замену за њих човек из чамца је слао на брод једноставну земичку. Ту се одигравала потпуно отворена, ничим прикривена, пљачка изгладнелих људи, измучених повлачењем и пловидбом по мору.”

Није важно да ли су се описани догађаји заиста догодили. Константинопољ и Лемнос постали су места сећања на глад, жеђ, на измучену, жељну и незадовољену телесност. Биценко је тај пакао глади прошао на Лемносу. Преживео је цртајући.

Андреј Васиљевич Биценко (Андрей Васильевич Биценко) рођен је у Русији, у Курску 1886. године, а умро је у Америци, у Кливленду (можда у Њујорку) 1985. године. Своје уметничко образовање је започео у Уметничкој школи у Кијеву, а завршио у Царској академији ликовних уметности у Петрограду. Био је школовани архитекта и вајар. Још у Русији добио је признања, поставши у свом народу познати и признати уметник.

Стигавши са Лемноса у Србију, настанио се у великом Бечкереку (Зрењанину) у којем је радио као професор ликовног образовања. Тада је, верује се, израдио низ цртежа којима се касније изгубио траг. Из Зрењанина се, потом, преселио у Београд. Тридесетих година прошлог века осликавао је многе српске храмове: цркву Светог великомученика Георгија у Смедереву, Ружицу на Калемегдану, Вазнесењску цркву у Београду, цркву Светог Георгија на Бежанији, цркву Светог пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева, цркве у Костолцу, Великој Плани и Шапцу, у Зрењанину и Пријепољу, Саборну цркву у Лесковцу, цркву Успења пресвете Богородице у Ратарима, цркву Светог Николе у Филаделфији, цркве у Кливленду и Њујорку.

Биценко је сликао плаве планине, камените и оскудне пејсаже, античку архитектуру. Догађаји на његовим фрескама и многобројним иконостасима које је осликао истурени су у први план, а број фигура сведен је на најнужније. Биценко није понављао једном насликана лица и композиције. Његови ликови су крупни, издуженог лица, складно грађени, наглашеног покрета, са израженом драперијом и крупним очима (као код Богородице на облацима).

Посебно место у његовом опусу заузима фреска Тргање класја у суботу коју је 1934. године насликао у једној цркви у тамнавском округу, у делу Србије који ни по чему не личи на свет из којег је Биценко стигао. Биценкова уметност била је саздана од искустава стечених у великим руским урбаним срединама, од утисака насталих из обиља и отмености царске архитектуре, можда се развила из бесконачних пространстава, из снаге великих река и огромних планина, можда страшних морских вода које је преполовио да би једном стигао у мало тамнавско село Новаке.

А Тамнава, какав је то предео?

Непознати деветнаестовековни песник – чије ће име историја упамтити – записао је: “Тамо где земља ишчекује реку, а подземни токови бубре испод тла, то је Тамнава.” Тамнава је географска област Ваљевског загорја, чија је сува земља једном давно своју реку дочекала, реку свог потоњег имена. По количини и вредности воде, по изгледу свог корита, она није као каква брза планинска, нити раскошна река. Пресушује крајем лета и почетком јесени, када јој се вода задржава само у вировима. Али, иако није обдарена набујалим водама, она има богату родну долину и своје терасе које јој дају карактер праве реке. Тамнава се тихо разлива и нема пустошне моћи. Отуда су се у њеном сливу развила многа насеља, а међу њима и село Новаци које својим положајем опкорачује тамнавске обале. Најважније место у селу одувек је била црква. Биценков пут до те цркве био је дуг и, ако није ишао преко неких ливада и њива, до Новака је морао стићи оним друмом којим се и данас до Новака стиже. А до села се стиже регионалним путем Уб-Коцељева (црква је од Ваљева удаљена 46 километара, 76 километара од Београда и 46 километара од Обреновца).

Ако се од некадашњег Urb-a, односно данашњег Уба, после шеснаестог километра скрене надесно са пута који води ка Коцељеви, до цркве у Новацима се стиже живописним, асфалтираним путем. У једном тренутку хладан али љубазан глас са навигације вам каже “стигли-сте-на-ваше-одредиште”, али ви још нигде нисте стигли! Још сте на путу и испред вас нема ничега. Над вама је – ако сте пошли у касно пролеће – густи склоп крошњи који једва да просејава дневну светлост и који вам као неки стробоскоп шаље знаке говорећи: “још-мало-напред!” И ви онда продужите још мало напред док вам се са десне стране, на отвореном платоу, не укаже оно за чиме сте трагали – црква Рођења Пресвете Богородице. Необично велика, бела и лепа, смештена је у природном амфитеатру испод бивше црквене шуме од које је одваја речно корито и сеоског гробља које надгледа њен улаз. Црква је изграђена 1857. године, на темељима манастира из половине 18. века који је у време Првог српског устанка био складиште барута све до експлозије која му је разнела зидове.

Црква која је потом изграђена и која и данас краси Новаке је једнобродне основе, са три полукружне апсиде, са пространим и високим наосом и припратом изнад које је галерија. Над западним прочељем што пркоси гробљу, уздиже се висок звоник. Иконостас је израђен 1924. године, а половином тридесетих година прошлог века, поред Биценка, цркву је осликавао и Матеја Ф. Гајтингер.

Суботно тргање класја

Није за Биценка ни могло бити другог излаза из “болесног живота” и трауматичних сећања на избеглиштво и глад осим да у новом и непознатом окружењу настави да ствара. Јер, човек је истовремено и структурирано и структурирајуће биће, он је последица, али и узрок, створен је, али је и креатор, коаутор овоземаљског живота. Биценко је у Новацима насликао ретку библијску причу о Тргању класја у суботу – необичан призор из овоземаљског живота Христа и његових ученика по којој је црква у Новацима позната. Али зашто је Биценко изабрао баш ту представу, зашто је сликао глад?

На фресци Христос са својим ученицима хода кроз зрело класје. Топло је, Исуса је Биценко заогрнуо тогом плаветне боје планина које оивичавају осунчано житно поље. Чујемо како му (можда Јован?) каже: “Учитељу, гладни смо.” И како Исус одговара: ”Једите.” И видимо како се Исус сагиње, бере снопове класја и пружа их ученицима. А они беру с њим, трљају зрело жито међу сувим длановима и, као птице, зобају златно Зрневље. Толе глад. Ко се још од златног Зрна најео?

Стижу фарисеји. Буне се:

“Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу.” (Мат.12.2)

А Биценко апостолима каже (посвећенима и харизматичнима све је дозвољено): “Једите. Једите иако је Зрно туђе. Једите иако га је други садио. Једите иако је субота. Прекршите закон, прекршио га је и Давид онда када је појео забрањене хлебове предложења. Учините своме телу, учинићете духу своме. Неће више векна ипо хлеба златну бурму коштати! Тај поредак мора пасти! То је Зрно тело Његово, то је Зрно погача за све!”

Избор из литературе:

Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Београд 2006.

Ваљевска Тамнава. Насеља. Порекло становништва. Обичаји, ур. Борисав Челиковић, Београд 2011.

Княз Александр Ратиев, То, что сохранила мне память, София 1999.

Ераст Гиацинтов, Саписки белого офицера, С. Петербург 1992.

Ана Костић, Руски емигранти и црквено сликарство међуратног периода: црква у селу Ратари код Смедеревске Паланке, “Смедеревски крај 1918-1941; зборник радова са научног скупа”, Смедерево 2017.

Анита Марковић, Црквено сликарство Андреја Биценка у смедеревском крају, “Смедеревски зборник”, Смедерево 2006.

СЕЋАЊЕ: РАЈКО КОЈИЋ

Владимир Д. Јанковић

АКО ЈЕ ЗЕМЉА ОБЛАК

Шездесет пет година од рођења и двадесет четири годинe од смрти првог гитаристе „Рибље чорбе“

Дванаестог априла 1956. године у Јарковцу је рођен, а једанаестог априла 1997. из Београда је побегао негде, можда кад му се на главу срушио читав свет, можда да се унапред подругне распродаји бола, можда и да нам покаже да уме да буде гадан кад је наше пажње гладан.

Рајко Којић је један од највећих гитариста које је српска и југословенска рок музика дала. Добро, имамо Точка, и Точак је наш Хендрикс. Рајку је недостајало мало даха, мало ваздуха, мало отвореног простора да постане наш Ричи Блекмор. Или не – зашто га поистовећивати с било ким.

У музичком смислу, Рајко је био творац и покретач групе која ће у историји остати упамћена под називом „Рибља чорба“.

На првом „Чорбином“ албуму групи је дао звук, тон, целину. Тај албум, „Кост у грлу“, најбољи је који је овај бенд икад снимио.

Пружио је много и на наредних пет албума. Кад је „Чорба“ објавила своје најпопуларније остварење, „Мртва природа“, поново је заблистао, али већ као човек-творац који се утапа у матици машине.

Оно што је овај гитариста оставио нашем року, а и нашој души, чућете у песмама „Ја сам још она иста будала“, „Хеј, ћале“, „Звезда поткровља и сутерена“, „Остани ђубре до краја“, „Неке су жене пратиле војнике“, „Рекла је“, „На Западу ништа ново“ и у многим другим.

Може ли земља да буде лака? Може, ако је земља облак. У тој земљи, горе, изнад наших ушију, почива и траје Рајко Којић.

Рајко Којић

SRBIJA 1915. TIFUS, LEKAR, UŽAS, JEDNA PRIČA (Stanislav Krakov)

U samoj blizini Valjeva, tog nekad tako bogatog centra Zapadne Srbije, nekoliko sela bilo je određeno za smeštaj našeg puka. Svaki bataljon je dobio po jedno selo. U njima još nije bilo epidemije, ali su ih odmah straže izolovale i bio je zabranjen svaki dodir bilo sa stanovnicima Valjeva, bilo sa drugim selima, jer je čitava Zapadna Srbija bila preplavljena epidemijom pegavog tifusa i boginja, dve strašne bolesti ostale kao uništavajuće oružje posle odstupanja austrijskih trupa.

Saznao sam da je u Valjevu, u vojnoj bolnici za bolesnike od pegavog tifusa, kao dobrovoljna bolničarka radila moja tetka Kasija Miletić, koja se uvek našla u mojoj blizini u sva tri rata.

Dobio sam izuzetnu dozvolu da mogu da odem u Valjevo. Radovao sam se ovom susretu, jer je moja tetka bila neko iz porodice koji me je najviše voleo. Dan je bio sunčan; jata roda letela su preko providno plavog neba sa rumenim jutarnjim odblescima i skoro sam skakao preko visokih brazda od blata koje je sunce stvrdnulo i njima ispresecalo razrovani put. Svugde su se zeleneli voćnjaci sa šljivama. Iz preoranih njiva izbijao je dah klijanja. Sve je raslo, rascvetavalo se i rađalo.

Ovu simfoniju proleća i života odjednom su pomutile crne zastave. Na svakoj drugog kući u varoši visila je po jedna veća ili manja crna krpa, kao znak smrti koja je tu prošla. U glavnoj ulici, kroz koju je retko, sem vojnika, koji građanin promicao, naišla su mi u susret troja volovska kola, teško natovarena. U prvom trenutku nisam ih ni pogledao, ali prišavši bliže, učinilo mi se kao da neke ruke mašu iz njih. Seljaci koji su vodili volove išli su ćuteći i samo su štapom gurali u bokove zapregnutu stoku da brže ide, kao da su hteli da taj put prođu što pre. Jedan preko drugog, najčešće samo u donjem rublju, ležali su leševi. Na svakim kolima bilo ih je bar oko trideset. Mrtve ruke visile su prebačene preko ograde kolske i, pri svakom pokretu kola po neravnoj kaldrmi, mlatarale su kao da pozdravljaju one koji su još ostali živi. Retki ljudi koji su promicali neravnim trotoarom od okruglog kamenja, nisu ni obraćali pažnju na tu povorku, kao da je to za njih bila svakodnevna povorka.

  • Odakle ih vozite?
  • Iz vojne bolnice, tifusari – odgovorio je mrzovoljno jedan od seljana koji su pratili ova neobična mrtvačka kola.

Stražar pred ulazom u bolnicu za bolesnike od pegavog tifusa, videvši me u oficirskoj uniformi nije me ni pitao za dozvolu, jer je pored stražara stajala i tabla: “Ulazak svima najstrože zabranjen.”

Pozdravio me je jednim ovlašnim, teškim pokretom ruke niz remen puške, skoro rezignirano. Pokazao mi je drugom rukom gde je kancelarija lekara.

Kasija Miletić

Našao sam najzad svoju tetku, u beloj uniformi bolničarke. Držeći me za ruku odvela me je u svoju sobu.

  • Samo si ovde siguran, jer je sve dezinfikovano, pod poliven sublimatom. Svugde, inače, mile tifusne vaši i šire zarazu.

Potom je dodala:

  • Svaki dan umire nas stotinu ljudi. Nemoćni smo da smrtnost smanjimo. Još su samo tri lekara ostala. Jedva da ima još koji bolničar. Od bolničarki samo još ja, jedina. Čuvam se koliko mogu.

Kroz nekoliko dana bio je moj rođendan. Pozvala me je da dođem kod nje da ga zajedno proslavimo. :

  • Spremiću ti i tortu, onu koju ti je mati uvek pravila.

Kada sam kroz nedelju dana opet došao u bolnicu, u sobi moje tetke na stolu je bilo cveće i pripremljen ručak sa tortom.

  • Nemoj se ništa plašiti. Sve je čisto, sve sam sama spremila. Izvini što imamo samo vino. Nabavili smo šampanj, ali ga čuvamo za naše bolesnike da im pomogne rad srca.

Kada smo završili ručak i kada mi je skuvala kafu, odjednom mi je prišla i uzela za obe ruke- Gledala me je pravo u oči, dok su njene bile vlažne – Nikad dotle nisam video suze u njenim očima.

  • Stašo, nisam htela da ti kvarim rođendan. Ovo je naš poslednji sastanak. Došao je i na mene red. Pre tri dana, kada sam izašla iz bolesničkih soba, našla sam na sebi vaš. Ja znam šta to znači. Čekam samo da prođe period inkubacije.

Potom je otvorila fijoku stola:

  • Ovde je moja poslednja volja. Ja znam da je zabranjeno da se zbog zaraze mrtvaci prenose. Ali Mića (njen srednji brat, koji je bio u Vrhovnoj komandi) će moći to da uradi. Već sam mu pisala da nabavi za mene metalni sanduk. Ovde u Valjevu ih nema. Nemoj plakati…

Nisam mogao da zadržim suze koje su tekle.

  • Ja sam mirna. To je moralo doći. Sada je moja zemaljska misija završena. Srećna sam što sam od svih naših imala radost da baš tebe dva puta vidim.

Svaka reč je bila suvišna, jer je moja tetka imala zvanje lekara i hrabrost ratnika.

Kada je posle nekoliko dana bolest izbila, tri preostala lekara valjevske vojne bolnice učinili su sve što je bilo ljudski moguće, i što je tadašnje medicinsko znanje dozvoljavalo, da joj spasu život. U jednom osmejku, koji je celog života imala na usnama, ugasio se život dobrovoljne bolničarke za najopasnije misije – Kasije Miletić.

Noću je njeno telo stavljeno u metalni sanduk, koji je još za života poručila. Potom tajno, kao da su kradljivci, poslednjih pet preživelih bolničara i lekara izneli su kovčeg i položili ga u vojnička kola pokrivena arnjevima, koja je njen srednji brat Milutun Nedić obezbedio. Jureći kroz noć stigli su da pre svitanja spuste ovo skoro ukradeno telo u porodičnu grobnicu u Beogradu.

(Stanislav Krakov, Život čoveka na Balkanu, Logos-Naš dom, Beograd 2019)

DOVIĐENJA, DRAGI PRIJATELJU: PESME BORIVOJA VEZMARA

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.
STRELCI IZ SNA

Stvaram samom sebi svoju javnost,
nekakva stvorenja od krvi i zraka
baš poput vas i mene.

Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,
svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku
kandže,
svoje snove u kojima vas sanjaju
kao da ste stvarni.

Njima govorim stihove,
na mestu koje će već jednom zauvek svak
napustiti.


HIDŽAMA

Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,
i da se njome čisti
zatrovana krv, koža, creva, 
niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera, 
ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,
čak i dah,

i da to može potrajati, 
to lečenje,
kroz čitav jedan život, proževši njegovu

larvu, gusenicu,
leptira,

sve dokle ne istrune,
i prosuvši se u reku, ili tek
u kišni kanal,

oslobodi
u beskraj.
RASPRAVA O DUŠI

Prijateljica mi ispriča moru
koju dožive u ranu zoru.
Na vetru škripa prozora, vrata
probudila je u četri sata.
Osetila je u tom mraku
da joj je duša u stomaku.

- Stomaku, veliš? Otkud tamo?
Želudac vari mrtve tvari! 
Nije li duši u telu kuća,
u disanju, u krošnji pluća? -

- Ma to su zablude, u dahu nije!
Po mudrostima stare Indije
u stomaku je,i dok prati
varenje hrane, ona pati,
i slično telu kad se porađa
kroz patnju duša se oslobođa.-

- Mudro zboriš pametna ženo
no nek mi bude oprošteno -
možda je ipak, naspram dogme
duša u dijafragmi, bogme,
a ja u zabludi držim do toga
da ona luta u snu boga.


DADIJA

Sedim u kolima na parkingu Medik Grupe
i čekam.
Na mesendžer pristižu poruke.
- Gde si druže stari? 
Kako si? Šta ima? -
Vidim - kroz maglu od dima 
cigarete, profilnu sliku. Dadija Brčaninović iz Banovića!
Dadija!? O, kud li tolike godine prolete?
Dadija, momak delija,
ko od šale zapevao bi na svaku notu -
jedini međ nama koji se raduje životu!
JNA. Kasarna. Rutina. Večite tugovanke
zbog devojaka i majki - uskoro će, nismo to tad znali,
sav naš svet da se zapali.
- Šta ima kod tebe, Dadija?
- Radim u rudniku, inače je fino,
živim sa gospođom i sinom.

- Dakle, skoro ko kadija?-

-Dva puta sam se ženio, bio u Švici,
imam svoj stan i tako dalje, 
drago mi je da si mi se javio.

- Dadija, nikad te ne bih zaboravio.
DOVIĐENjA, DRAGI PRIJATELjU

– Može li kod vas da se kupi
„Sistematika i filogenija viših biljaka”?
(autori su Tatić i Blečić),
i može li odmah,
a ako ne,
kada?
– O, kako da ne može!
Može istog trena,
takoreć – odmah sada!
Na usluzi smo i ja i žena.
– Hvala!
Javljam se za četvrt sata –
još sam na obodu grada!
– Mi smo u podrumu, u Dositejevoj:
zelena zgrada
(ona od četiri sprata!)
– Mislite, čuvena
Kula od karata?
– Hahaha, da!
Na interfonu –
stan broj dva!
Neko će već da vam otvori vrata –
supruga,
ili ja!
– Odlično! Vi ili ona,
ništa ne menja!
– E pa onda –
DOVIĐENjA,
DRAGI PRIJATELjU,
doviđenja!




PULS

Ti si moj puls
sat moga tela
sa zupčanicima utkanim napola u meso
napola u san

svakim udarom
svakim novim odjekom
spajamo se
i odvajamo

(udari sve su jači
a odjeci sve duži)


VARENJE PLASTIKE

Kad se malo bolje zagledam
u ovu peglu sa koje se puši 
rastopljena plastika,
vidim kako čini isto ono 
što i stroj nebeski
sa našim telima čini:
sa jedne strane, na izbočinu 
valjka parče cevi se nasadi,
dok se drugo parče na suprotnom valjku
u finu rupu umetne, a zatim

obe strane se pritisnu
i zadrže u stisku 
sve dokle ne krene dim-

odmah potom
trzajima žustrim
delovi se istrgnu
iz svojih još usijanih ležišta
i jedno se u drugo
nabije.
(hlađenjem
zauvek ostaćemo
u istom telu sliveni).
JUTARNJI PRIZORI


Verujem ti isto kao što verujem
da ovaj jutarnji zvuk dolazi
od oblaka po kom se prelamaju
vetar i svetlost dok se u njega utiskuje 
kao u obraz božiji 
stopalo deteta.

I ne verujem ti jednako kao što ne verujem
da je ova senka ispod lišća što u lokvi od ulja pluta kišnim kanalom slika neba koje se spustilo u tvoje oko.

Zato verujem da si i u jutarnjem zvuku
i u oblaku po kom se prelamaju vetar i svetlost
i u lokvi od ulja koja pluta kišnim kanalom

zato verujem da si i nebu samom 
u oku 

jednako koliko i ne verujem 
da si ma gde.


STELA

Kao dete kad izlazi golo
iz šuštavog penušanja
i ti izlaziš, Stela
sa vetrom u oku

na vrtešci
sa tebe kaplje
osinji med

Tebi samoj
niko ne treba.

Znam
nedokučivi
gleda nas

i celiva.


NIČIJI OTAC

Nestajem iz svega -
kao pepeo ispod snega.

Da, bio sam tu. U najgorem slučaju
upamćen manje po dobru, ponajviše po zlu.

Ničiji otac nisam bio -
nikoga nisam dva puta rodio,

ni ubio,
u snu.
Borivoj Vezmar

MORSKA SO JE JEDINA DOBRA NA MOJE RANE: POEZIJA KATARINE SARIĆ


Katarina Sarić (10. 03.1976), živi i stvara između rodne Budve i Beograda.
Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću diplomirala je filosofiju, a potom jezik i južnoslovenske književnosti. Na Fakultetu političkih nauka Podgorici završava postdiplomske studije iz socijalne politike i socijalnog rada.
Piše društveno angažovanu poeziju, prozu i esejistiku. Književnica je, poetska provokatorka i performans umjetnica.
Autorka je trinaest samostalnih izdanja, zastupljena je u brojnim koautorskim delima, antologijama, zbornicima, na svim važnijim regionalnim portalima.
O njenoj su poeziji i prozi napisani naučni radovi. Djela su joj nagrađivana, prevođena i objavljivana u regionu, ali i na svjetskoj literarnoj sceni:
“Seks i provincija” kolumna, Diogen, 2014. godine,
“Književnost i jezik u funkciji promovisanja univerzalnih vrijednosti i identitetskih komponenti crnogorskog društva ” Filozofski fakultet Nikšić, 2017. godine,
“Minervinim tragom” – antologija crnogorskog ženskog proznog stvaralaštva, 2018. godine i “Minervinim tragom” antologija poetskog stvaralaštva crnogorskih književnica, 2021. godine, “FKCJ”, “Personalni karusel – šizofrena zbirka” JU Narodna biblioteka Budva, 2018. godine.
Ciklusom ženski aktivne poezije, osvojila je drugo mjesto na konkursu “Paf-poezija -Arto”, Podgorica, 2019.
U prevodu na engleski jezik:
“The Baffler” USA, “Balkan poetry today” UK, “The Wagon” Chennai, India, “ Praktik a magazine of contemporary writing”, “Epoque press”, Brighton i Cheltenham UK. World Literature Today, 2020.
Makedonski: “Revija Branuvanja” 2014. i “Sovremenost” 2019. Romski: “Savorre amen sam e Devleske čhave” 2017. “Ašunen RRomalen” 2018. Bengalski, “Atunis poetry”.
Na makedonski jezik joj se prevodi poetska zbirka “Smrt madam Bovari” nastala iz performansa izvedenih u makedonskom internacionalnom teatru (Macedonian Center International Theater Institute), 2020. godine. Istoimena zbirka, ušla je u uži konkurs Poetikum izdavaštva, 2021. godine.
Izbor iz političko-erotske poezije objavljuje u specijalnoj izdavačkoj kući za avangardna i ekscentrična djela svjetskih umjetnika “Black Scat Books” California.
Uvrštena je izborom iz socijalne poezije u ediciju “Artifact Nouveau” kao materijal za čitanje na seminarima i kursevima Delta Koledža, Kalifornija za 2019. godine i World Literature Today, 2020. (work in progress).








ČETIRI MJENE

JESEN MI JE

Ušećeriti se pod jezikom
raspekmeziti
samo još jednom
da je
na dlanu
nečijem mekšijem
pa s mrvicama vrapcima
Lišće gaziti
još jednom
Iskovati cokule iz betona živoga
dnom
Jesen mi je
Boli me
Iskrvarim na dušeku svaku
Moje su obije strane kreveta
natopljene
presflake stisnute među nogama
udavim od grljenja sve plišane jastuke
Više se i ne sjećam da li si ikad bio tu
Da li smo se gađali jastucima
Da li sam to bila ja
grizla proštepanu ivicu čaršafa
Da li smo to bili mi
ljuštili 
mandarine 
od posteljine rukama umazanim 
- suprim mmmm …
Mirisala je soba na naftalin 
i lavandu
namjerno sam gurnula petoparku
u ćošak
zalijepila žvaku 
pod prozorsku dasku
da nam se mili vraćati
S uma silazimo
klizimo
jedno s drugoga 
dok se komšiluk žali na škripu starog kreveta
a onaj brkati 
preko puta 
kune:
- Vrat š’ nje slomio dabogda!
Svima im je pusta kuća ostala
dvorišta u živice zarasla
I niko više ne peče rakiju 
i ne kuva kavu
dočekuje i ispraća
Svuda tende i kovane kapije
psi čuvari i alarmi
protiv sunca
protiv ljudi
zaštita
Kako smo pristali
da poliježemo u ove kutije za sardine
visoka faktora
a da ne mine
ni tragosti 
žalosti
za onima jutrima protegnutim
tijelima raspojasanim
golim
Hladno je
Hladno mi je
Pretrnula sam zadnju vodu
izazvala prerano krvarenje djevice od 11 ljeta
i svi su se smijali na bazenu
Ta potmula upala jajnika još ne jenjava
i nije neka šteta
velika
tek
život bačen psima
odbrojava u kapsulama
a onaj metalni smijeh u ušima odzvanja
kovačev mijeh
Jesen mi je
Boli me
Doba umiranja


ZUBATO PROLJEĆE  

Mrzim proljeće 
Proljeće ima zube 
i svi nervozno trube 
preko ulice
i glasne su ptice 
i svi se utrkuju ko će prije 
da zauzme mjesta na sunčanoj strani kafane 
Ljube
se djeca na peronima
Ja bih da ne osvane
da odmah pretrčim iz zime u ljeto
čemu ionako sve to 
guštarenje 
pretvaranje
hoću da svi odu
hoću u vodu 
morska so je jedina dobra na moje rane
majka uvijek kaže da sam od bijele vrane 
iz osinjaka osa
da bi se i šarka otrovala da me ujede 
Ja bi nekog od prije ovog vremena od rana i šala neslana 
moga lajanja i njihova povlačenja
jačanja i tlačanja 
Od prije ove bijede
da me opere
ko ciganče grdno izriba
gola i bosa
od naslaga i gliba
(a bila sam tako mazna)
prije svih ovih zločina i kazna
prava plišana medvjedica
prije nego je otpočela hibernacija
pećina i studa 
Okupacija
brendiranih lica i društvenih žica 
Prije no me sva pogan i svo zlo te je moglo snašlo 
(bila sam tako nježna)
Bilo pa prošlo

SPAR

Ova kasna sparna avgustovska popodneva
 i vlažna posteljina na koju padaju kosi zraci sunca kroz poluspuštene roletne
 praveći trake zlatne zebre -
podsjećaju na lijena odmarališta pored puta 
krčme koje nudile su prenoćište bez prijave i takse na spratu iznad 
na bidone vode
 poređane na balkone uz zemljane saksije –

Podsjećaju i na memljive studentske sobe
 stranice džepnih romana 
duž kojih se protežu Nane, Kolete i Mone
 i njihovi ljubavnici koji se najprije briju da istupe žilet 
a onda im ga dodaju u kadi punoj mirišljave pjene 

Na glatke noge, satenske papuče, mušeme i spavaćice od tila 
na lake pregradne zidove i teške gvozdene krevete 
iza kojih se čuo svaki šum i povlačenje vode –

Podsjećaju na razgovore uz hladno bijelo pjenušavo, meki sir i grožđe
 koje smo lijeno dohvatali s loze iznad glava
 i jeli ga tako neopranog
 raspravljajući punih usta o uticaju Simon na francuske strukturaliste 
koji je neosporno morala ostaviti barem u onolikoj mjeri u kojoj je Sartr na filosofiju egzistencijalizma 

- kao da je to najvažnije pitanje na svijetu
ako izuzmemo smrt intelektu
miris lokvanja i kreketanje žaba 
opet smo u biti na početku 


MIHOLJ

Kad dođe ono vrijeme
kojemu se sabire i oduzima
a uvijek nekako s miholjem
dođe
Kad prezrijeva grožđe
i prska voda na usta
a stari vraćaju na kamena kućišta
Ko bi mu ga znao tad za išta
Pa pomiješam žito s kukoljem
i ne znam tad kako sam uopšte živa
kako uspjela i kako promašila
baš svaki koš 
ćorava kokoš
Kako sam mogla voljeti
i tebe i njega
i ovoga i onoga
ponavljati
uvijek one iste
male slatke riječi
vezivati se za sitnice koje svaka na jednu liče
i sve su obećane i sve medene
da se umre
do naredne
Zar ljubav može biti ako nije do groba
Ili smo samo potrošna roba
svi 
mi
bez razlike
Kako sam mogla ređati slike
igrati se staklenim perlama
nervima
čerupati naživo 
udove
razvaljivati pa slagati se iznova 
od prstiju do tjemena
od tebe do njega
do naredna
Blago onima 
koji od kuće i ognjišta dalje
vidjeli nisu 
nikada ništa
do on nju i ona njega
i onaj komadić obradiva dvorišta
na prisojnoj strani
sve je
i svega
Kad dođe ono vrijeme da životu položim račun
privežem čun
za obalu
a uvijek nekako s miholjem 
dođe
da zamami
Ja umiješam žito s kukoljem
pa skokom daljem
Katarina Sarić

PETAR DRAGIŠIĆ

OLIVERA DRAGIŠIĆ

JELENA VUKANOVIĆ

VLADIMIR D. JANKOVIĆ

KAKO JE CRNA TRAVA DOBILA IME: POEZIJA JELENE GAVRILOVIĆ


Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”.
Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”).
Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine.
Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku.
Održala jeviše zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević.
Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).




TUŽBALICA JEDNOG DŽIDOVCA

(ili kako je Crna Trava dobila ime)
Ilena
Žena iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika
Rođena između nakovnja i kravljih koža
I rogova
Zagledala se u mene, Džidovca, pustahiju
Što napasa stada od Gradišta
Do Karpata
I prevali po pet stotina milja džidovskih
Za jednog dana
I postade mi žena, Ilena,
Pripadnica plemena kovača i sedlara
I dolazih na njene sise kao na pojilište
Svakog sumraka
Dok sam vraćao stada sa Karpata
Do Čemernika
I teško dizah grivu svoju iz tih voda
Nabujalih
Spreman i glavu izgubiti ako treba
I reče mi Ilena, moja žena, jednog dana
Dok sam vadio glogov kolac iz nje
Omašćen
Odvešće te Latini u vojnu, videh u drobu,
Veliki ćeš ratnik biti, stalno u pohodu
A ja, žena iz naroda kovača i sedlara
Umem da čekam samo u sedlu
Jahaću i biću jahana, kako me volja,
A opet, samo ću tebe čekati, Džide,
I kad god mi dođeš, biću tvoja
I pristah na takvu pogodbu sa svojom ženom
Ilenom, jer i ne beše druge,
Omrsih se njenim međunožjem pre no pođoh
U vojnu
Zarih joj glogov kolac još jednom
U utrobu
I reče mi, po ko zna koji put, da mi je ud
Kao u konja ciganskog, kradenog
Od Tračana
I pusti me niz Carski drum, da odjezdim
Na nogama
Džidovci hodaju brže od svakog
Konja
Jedu, spavaju i ljubav vode u hodu
I za svaku su bitku i trku
Pogibljenu orni
I vele da su besmrtni
Sve dok hodaju, uspravni
Samo ne smeju pasti nit kost lomiti
Jer iz jednog su komada, ko hrastovi,
Istesani
I čekala me žena moja, Ilena,
Iz plemena kovača i sedlara
U sedlu rođena, u sedlu me čekala
Sa kolcem drugih jahača 
U utrobi
I gorča mi beše pomisao na tuđina
Što se napaja na pojilištu njenih sisa
Od svih rana i kopalja Dukljana
I Slavena
A opet, osetih i tajnu nasladu
Jer znadoh da tako čekaju žene
Poput Ilene
I da su takve žene odista verne
I za mene, Džidovca, beše prekasno
Da se okanem Ilene
Jer ljubav njena beše jača od vina
Sa opojnim travama
Iz Luga Vilina
Od kojih se duboko spava
No, svejedno je kleh i psovah na putu
Kući, iz vojne, kunuh joj kosu
Od kovilja, usta njena
I sise - pojilišta ciganskih konja
Od tada se to mesto zove
Čarna trava, po mojim kletvama
Od tad se i reka što tamo teče
Zove Čemerna
I ne zna povratnik iz dugih pohoda
Od čega većma krvari, od ljutih rana
Od gorkih misli ili od sećanja
Tek, udubljenog tako u snatrenja o Ileni
svojoj ženi, iz plemena kovača
I sedlara, ispod Čemernika
A pre no što se ova planina čarna
Tako nazvala
Saplete me jedan hrast, čvornovat,
Moj smutljivi brat,
Poklekoh, padoh, polomih kost
Bedrenu
To beše mi smrt,
Posle svih premiranja na nogama
Ne stigoh da napasem svog džidana
Međ njenim gorobiljem toga dana
NI da se napojim još jednom
Poslednji put, njenim sisama
Neka si prokleta, travo crna, za sva vremena
I ti, planino, stara i zadrta, budi čemerna
I ti reko što ne toliš žeđ i rane
Ne spiraš, budi čemerna,
I vi, vile milostive, ime promenite
svom lugu zabludelom
u nešto tavno
I neka su proklete vaše paprati čemerne
Još jednom velim
Kad me ne odvedoše do moje žene
Ilene, celog
Već skončavam u ovoj travi černoj
Presamićen
I zapetljan u vlasi Čumine
Kao da se klanjam nekom bogu
Tuđem, kog prezirem
Što ne priliči jednom Džidu
Hrastostasnom
Mesto će se ovo od sada zvati
Trava Crna
U kojoj Džid jedan, povratnik iz Latina
Polomi kost bedrenu
Maštajući o Ileni, svojoj ženi
Što ga čeka na tuđi kolac nabodena
Verna, kako to samo može biti žena
Iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika.




KAD JE DŽID VIDEO DANUBIJUS 

Oni spavahu i buđahu se
Spavahu i buđahu se
A ja sve vreme bejah na nogama
U negvama, budan i uspravan
I svanu im mnogo dana
Dok meni ne smrče ovaj jedan
Jer, mala je u njih snaga
Noge im k'o trske lomne
A onda dođosmo pred reku široku
Tu se bogovi, svega mi,
Valjahu i gore ravnahu
Strašna to beše reka
K'o kad lelek u duši umine
I sve čemerno na dno potone
Naoko mirna, a iznutra ključala
I ne mogaše je preći ona živinčad
Na tanušnim svojim trskama
No ih nosile struje nizvodno
I virovi vukli na dno
Tek neko na me pogleda,
Džida, sveg u negvama,
Te gurnuše mene u vodu
Stradam li - nije štete
Možda se nemani rečne nasite
Te puste druge preko
I zagazih - ne imadoh kud
I koliko god da odmicah lakata 
Voda mi beše do članaka
Jer se Džid u vrbaku rađa
I odmah u reci progleda
U samim je njeg'vim kostima
Tajna vodenog hodanja
Dovukoh skelu do obale
I već mi ponovo staviše okove
Dok se živinčad ona gurala
I sve burad kojekakvu kotrljala
A ja tek osetim - san me svladava
Svrši se i moj dan jedan
Nakon mnoštva njihovih dana
No, ja ga na nogama prespavah
K'o konji njini, uspravni,
I u snu vidim - luk kameni
Od jedne do druge obale
Izvijen, ko žena Džidovka
Kad dojkama poji junaka
I živinčad vrvi odasvud
I kola njina, i psi, i konji,
I stoka,
Roblje i vojska
Mramorne ploče, obelisci,
Sve se to vuče po kaldrmi
I svaka mi reč mala beše
Da nazovem ovo čudo
Jer gradih mostove i ćuprije
Za života svoga džidovskoga
Najedoh se leba neimarskoga
Al' ovakvo što ne videh
K'o što ne videh ni ovakve reke
Što teče i ni za šta ne mari
Kroz livadu, u plavoj magli
"Danubijus, Danubijus..."
Mrmljahu Latini,
Tračani, Greci,
I neki narod divlji - 
Vuci,
Kao da izgovarahu bajalicu
Osta mi ta reč u uhu
K'o ime nekog Suđaj-boga
Kroz koga teče sva mudrost sveta
I sav talog u njega se sliva
I ne dade mi više ni sna ni mira
Misao o onome luku
K'o da me sam Danubijus stavi na kušnju
Da sagradim preko njeg' kaldrmu
U plavoj magli izlivenu
Svu od žila i kostiju
Međ' nebom i zemljom raspetu
K'o Džidovka jedra kad dojkama
Poji žednog junaka.

DŽID I ČUMA

Šta da ti dadnem, Čumo,
Da odeš iz našeg luga?
Da ti dadnem veo
Dukljanske neveste,
Zlatom izvežen, biserom
Ohridskim ukrašen,
Da sakriješ rugobu svoju?
Da ti dadnem đerdan sa vrata
Latinske gospoje,
Kad se nagneš nad kladencem
Da se ozari voda,
Da zaboravi tvoju avetinjsku njušku?
Da ti dadnem bosiok pod jastukom
Žene Džidovke,
Da sanjaš kako imaš srce,
I da čuješ kako srce rida,
I da vidiš kako se smrt prikrada,
Po ono što ti je za to srce priraslo,
Srce koje nemaš,
I da čuješ kako živo srce puca u grudima
I mrtvo je, a jednako krvari,
Ko prst odsečen?
Da ti dadnem nanogvice sa članaka
Tračanskih dodola,
Da sama sebe preplašiš kad se šunjaš
Noću?
Da ti dadnem frulu ilirsku
Šuplju, kao kosti grlice
Da svezuješ i razvezuješ vetrove
I đavle?
Da ti dadnem sivca pegavog
Od Skita kradenog
Sumnjičavog, al kadrog
Da pronađe put kroz najdublji čestar,
I dovede te tamo gde mu šapneš na uho,
Pa bio to i tamni vilajet,
Kukulel,
Od svih strašniji?
Da ti donesem krzno drekavca,
Odranog na našem groblju,
Orošeno u gorobilju,
U noći mlađaka,
Da nas ostaviš na miru?
Da ukradem, što se krasti ne sme,
Krik kukureka
Kod kumira moga askurđela,
Časnoga Džida,
Hrastostasa,
Da otvaraš i zatvaraš uši
Kome ti je volja?
Da ti dadnem kikot pod dunjom
Medarke iz našeg sela
Da se umiliš najzad kom,
Da ne budeš više pusta
i baksuzna?
Šta da ti dadem, Čumo, 
Da odeš iz našeg luga?“

A Čuma reče:
„Otkrij mi u čemu je snaga džidovska,
Koja to guja tu tajnu čuva,
Ili ptica plahorepa,
Jesu l’ vam kosti od hrasta
Il kamena,
Je li vam krv ko u ljudi
I zverinja?
I kako to da koliko god da vas morim
I za petu ujedam,
Vi sa iznova plodite,
I bez konja jezdite?
I dah svoj kad vam dunem u nosnice
Na nogama mrete;
Reci mi, Džide, u čemu je snaga džidovska,
I, kunem se, svih mi strava čumovskih,
I noćnih utvara,
Vlasiju mi zakukuljenih
U kojima tabori 
Duša utopljenih piruju
Bez stanka,
Kužnoga mi daha,
Tuk na luk,
Luk na tuk,
Napustiću Vilin lug...!“

I ode Džidan, mrk
I turoban,
K’o oblak gradonosni nad Čukom
Ajduklijom,
Jer, Čuma vazda ište što se iskati ne sme
A uzima i ne pita,
I žanje što nije sejala,
I nema tog međaša
Ni zabrana,
Ni kletve džidovske
Il vilinske,
Put da joj sputa,
No se mora istutnjati
I isterati svoje,
Te otići dalje.




KUMOVA SLAMA

Znaš li ti, kume,
Da će bežati iz naše šume
Kao od Čume?
Da će čuka ova opusteti
Kao loza obrana, kost oglodana
Da neće biti ni vašara ni svetkovina
Ni razloga da se čovek popne na vrh
Da se livada ova više neće meriti ni otkosima
Ni prkosima
Da se neće više meriti bilo čim
Zelenim
Zlatnim
Nebeskim
I ljudskim
Da će reka odustati od toka
Suza od oka
A ti i ja, kume,
Predugo smo već u ovoj pečalbi
Zaboravio nas je put
Zaboravila nas je čežnja za povratkom
Zaboravile su nas kleke i mlečike
Na drumu do kuće
Kuda ćemo mi sada, kume,
Kada su svi pobegli iz naše šume
Kao od Čume
Znaš li ti, kume, da sam ja sve ovo video
U snu, još davno,
Zato mi se i na vraća na našu čuku
Nekad smo za ove bakrenjake
Kupovali konje i pašnjake
Za ženidbu prstenje
A sada možemo samo tragom one 
Posuvraćene reke
Odrođene suze
Uvek je jalovo vraćati se uzvodno
Ehej, Čumo,
Lepo sam sanjao kako mi češljaš kosu
I samo sam te molio da to činiš blago
Kao kad provlačiš vile između nevena
Da zaboravim da mi nisi ni sestra ni žena
A ipak je u tebe više gorkih
Milina
No u ovim vremenima
Što zatiru semena.

LJUBAVNA PESMA DŽIDA

Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha
Što poprimi miris bosiljka
Da ga upletem u svoj perčin
Džidovski
Da se ne zna više koje su vlasi tvoje,
A koje moje,
Da ga držim međ zubima
Dok mi vade handžar iz bedara
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si mlekom majčinim zakleta da se kloniš Džidova
Što gaze k'o krdo veprova
Te dugo boluje trava,
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha,
Što poprimi miris bosiljka,
Pa traži što ti je srcu drago,
Samo mi perčin ne diraj,
Mokar od pelin-rosa
K'o da je pasao međ tvojim nedrima
Pa da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si i zmijskome caru obećana,
Uzeće te, i bez tog pramena iza uha,
Nije to sprema svadbena
Ni konac za zlatni vez
Nit ikome išta znači
Do Džidu jednom, da ga drži međ zubima,
Dok mu vade handžar iz bedara.

SUSRET DŽIDA I MONAHA

A dva bukača nekakvog kukavnog
boga zađoše u našu šumu
htedoh ih ubiti sekirom
jer krenuh da nasečem hrastovih
grana za potpalu
al behu nekako kao smlaćeni kišom
i vetrom
kao dva gačca-mladca
iz gnezda ispala
te šćućurena jedno uz drugo
čekajući da ih rastrgnu divlji psi
il vukovi
a što ubijati sekirom nešto
što možeš oboriti čvrgom
pomislih ja
te namerih proći pokraj njih
no jedan preda me isturi nekakve ukrštene letve
na kojima je visio taj njihov, kako rekoše,
mladenac božji, Hrast ili Rast,
a meni bi mrsko i da slušam o tome
jer kakav bi to bog dopustio da mu sin
tako skonča
za deblo obešen
pa još od hrastova roda
i ja se klanjam Hrastu, rekoh im,
jer je u njemu duša višnjega boga
džidovskoga
Hrastana
što grmi kad govori
no njegovi su sinovi gromovi
što prže pogledom ove vaše kukavne
bogove
koje ni vi sami ne umeste sačuvati
no pustiste da ih bauci za drvo prikuju
i nad vašim mekuštvom likuju
jadni li ste i vi i vaši bogovi
tako prozborismo
no mi docnije, kad otidoh od njih već
duboko u šumu
svojom rabotom, ne bi jasno
kako se mi to sporazumesmo
kad ja jazik tuđina, istočnjaka
i Latina ne razumem
kao da smo doista graktali jezikom
vrana i gavranova
il sve to beše samo u mojim mislima
kad gačac onaj, što drhtaše, mokar
dok mu se crna odora uz kožu prilepila
preda me isturi
onog nakaznog boga
i povika: Hrast! Hrast!
eh, jadan li si i ti i taj tvoj Hrast
mišljah jednako, dok obarah debelu granu
povećeg hrasta u čestaru
I moljah se svome Džid-Hrastu
da mi oprosti što mu sečem udove
za potpalu
da nahranim decu džidovsku u selu
sutradan, kad se vraćah iz lova
s veprom na leđima
opazih onu dvojicu ubogih gačaca
obešene o drvo
naopačke
vrane im oči kljuvaše
biće da su nabasali na nekog nakrivo
nasađenog Džidana
kojem se manje žurilo no meni
I da je jedan od njih jednako onako drčno
isturio
onu šaku jada prikovanu za drvo
i graknuo piskavo: "Hrast, Hrast!"
a gde ćeš ti ružiti Džid-Hrasta
i živ ostati, u šumi džidovskoj
u Lugu Vilinom
pa, ako te Džid kakav, dokon,
sekirom ne smakne
onako, od šale
vile će ti doći glave
i njihove trave mirišljave
Što s nogu obaraju
i Džidane
hrastolike
a kako neće dve vrane kukavne
što nose bogove
za drvo prikovane?

DŽIDAN I TUĐINKA, ILI VEŠTIČJE JAJE
 
Voljah je
Jer beše malena
Te je mogah staviti pod mišku
I nositi tako, kao jaje veštičje
I voljah je
Jer beše bela, belja od žena džidovskih
I jer joj je put bila meka
I svilena, kao u laneta
Nedonoščeta
Kojem se deca u selu raduju
Kad ga pronađu na utrini
A ti znaš da neće dugo poživeti
I da će se radost dečja okrenuti u plač
Koliko sutra
I voljah je
Jer šaptaše kad govori
Kao da mi je izok* u uhu zarobljen
Pa zriče, kumi, pesmom me podmićuje
Da ga pustim na slobodu
I voljah je
Jer umeše da mi zaspi na prsima
Kao rana umirena travama
I znaš da ti nema spasa, da je rana ljuta,
I da je mast ona samo bol zavarala
Al opet ti lepo što ćeš zaspati slatko
I voljah je
Jer joj mišice behu tanke
Ne kao u žena džidovskih, čvornovate i okoštale
Kao hrastove grane
I ne pušćah je da radi sa stokom
Ni da čupa drveće iz korenja
Da krči i kopa
I ne dozvolih da se vlažna mahovina
Na njenim dlanovima skori
I da utihnu praporci u njenom glasu
I da joj se leđa poviju
I plahe njuške njenih dojki snužde
I izviju do zemlje
kao u žena džidovskih
Što doje u hodu 
I voljah je
Što znadijaše oko moga muškog džidan-kolca
Svojim vražjim prstima
iako beše toliko malena
Da ga ne mogah nikad u nju zariti do kraja
Plaših se, probošću je
Kao što deca probadaju leptire šilom
No, uprkos tome, što sam vazda bio žedan
Njenoga dna
I što sva beše pusta i nerodna
Zavuče mi se pod kožu
Kao otrovni trn
I ne hte mi roditi sina
Džidana
Nikada
Ma koliko da sam je kumio
I svakakve joj rezbarije pravio
I gizdave kolajne iz Latina donosio
No, ubi plod u svojoj utrobi
Od moga semena
Nekim prokletim travama
Kako je već vile-zatiračice savetovahu
Jer, kako reče, ne hte da rodi
Grdobu
S glavom čvornovatom, džidovskom
Takvom da ne znaš je li čovek
Ili drvo
I to joj ne mogah oprostiti
No joj zarih svog džidana glogovog 
Pastuvskog, do dna
Kao što se zariva kolac u drekavca
Ne pisnu
Bi baš kao sa onim lanetom
Nedonošćetom:
Uđeš izjutra u štalu
 A ono leži, sklupčano,
I čudom se čudiš
Kako nešto tako do juče
Jogunasto
Svileno
Može biti tako nepomično
A sve osećaš lepo
Ispod miške
Kako ta njuška i dalje rije
I rije
Kao da ćeš zauvek 
Da si proklet
Nositi sa sobom
To veštičje jaje.

*izok – staroslovenski naziv za cvrčka.

KAKO NESTAJU DŽIDOVI

Ruke u bršljen sakrismo
Bedra u paprati
Noge u korenje
Srce u semenje
Misli u nevene
Glas u gromove
Jedrost - u potoke
A čemer - u trave
Černe
Kletobilje
Tako odlaze Džidovi
Ne kao jeleni
Pred šumskim požarom
Ni kao zečevi
Ne kao zveri pred lovačkom
Hajkom
Ne kao duše čedomorki
U srce šume
U čestare
U vučje jazbine
U medveđe pećine
U kumire porušene
U grobne tišine
U tmuše i tmine Stare planine
U mlečike
U svilovine
U lepljive suze bukovine
Pohranismo spomen džidovski
Vele, iščezoše Džidovi
Ale im seme zatrle
Istrebiše ih Latini
Proteraše ih bogovi tuđi
Namrgođeni
Samoživi
Ne veruj šta trabunjaju, pobratime
Ne nestadoše Džidovi
Samo postaše – hrastovi. 




KLETVA DŽIDOVKE

A šta ćeš ti u Latine
Pusto ti seme, Džidane
Da gaziš drumove njine
Da služiš tuđine
Za kakve srebrenjake
I dukate
Da mi doneseš kolajne njine
I staviš mi ih na gola nedra
Ja bih te prezrela
Da me odeneš u purpurne aljine
I šalvare
Mene
Omoriku 
Što ne savija kolena
Dok hoda
Ja bih te proklela
Čujem
Ima tamo neka reka, tolka
Da je samo Džid pregaziti može
Da ne ukvasi mošnice
Alava reka što guta soptvene sprudove
Što danas rodi, sutra proždere
I otkida komade obale ko od šale
Te se vazda s njome trvu i bore
Bedeme grade
A sad bi i mostove, Džidane,
Eeej, pusta zamlato,
Ne znaš ti da će tebe, živog, uzidati
U tu ćupriju
Pa ni to nije šteta,
Zlo je ono što dolazi posle
Ne vidiš ti ko će sve preći sa one strane
Po tvome telu 
Deblu okresanom
Po tvome rodu nerođenom
Po tvojoj Travi Crnoj
Po tvojoj gori sagoreloj
Ne vidiš ti ko nam sve dolazi otud
Da nas gazi i pregazi
Zatre u korenu
Džidane, dzindzove,
Zamlato,
Sve ja to videh u snu
Dok si ti sanjao svoje dukate
Puste
Nije meni što će Džid drugi moju kosu
Od vrbovog pruća da plete
I što će drugi iz moga vrela piti
No što će Trava Crna ogorčiti
Od došljaka
Nagizdanih, kržljavih
Gujinog poroda
Što ne ume po vodi da hoda
Ni most da gradi
Bez Džida moga
Bestraga mu glava.
Jelena Gavrilović

SANJATI U BEZDANU: POEZIJA ANE MAGDE


Neka infitezimalna hladnoća isijava iz pesma Ane Magde. Njena poetika beznađa, davnašnji ekskluzivitet ukletih pesnika – skladnu formu našla je u reaktuelizovanom vezanom stihu: njihova zapretena tkiva kidaju se pod mlazevima čiste tragičke energije koja se rasula apokaliptičnim dekorima srušenih pojavnih i imaginarnih svetova. Onih naseljenih bićima palim ko zna iz kakvih daljina pravo pred naše širom otvorene oči. Ukoliko nije direktno proistekla iz zakonomernosti sveta i civilizacije koja entropiju prevodi u progres, laž u istinu, licemerje u suštinu međuljudskih odnosa, onda je sasvim izvesno Izvor pronašla u jednom dubinskom osećaju za opštu prolaznost i propadljivost svega u šta je čovek verovao i za šta se žrtvovao. Čovek sam, ogoljen je do krajnosti a sva njegova naličija kao da su izložena u nekom džinovskom infernalnom ogledalu u kom se mogu nazreti neki negdašnji vrtovi sada nastanjeni prilikama uteklim iz bestijarijuma Novice Tadića. Poezija koju piše Ana Magda,
za nežne i osetljive, podseća nas da postoji i jedan drugačiji pogled na svet i nas same razapete u njemu, u kom uteha može biti još samo mudrost iz davnina: „Pakao je prazan. Svi đavoli su ovde“.
Ognjen Petrović

Ana Magda rođena je 27. novembra 1988. godine u Beogradu. Studira Arheologiju na Filozofskom fakultetu. Objavila je knjige pesama: Neuspela ili Kula od Karata, Pepeo davnih, 2012. godine za Književnu omladinu Srbije i Ogledala Demijurga, 2018. godine. Štampala je zbirke priča: Priče iz beznađa (Čigoja štampa, 2014), Papagaj o odžačarima (Prosveta, 2017) i romane Utroba greha i jedna mačka (Čigoja štampa, 2014) i Buretom protiv Golijata (Prosveta, 2017). Nagrade: Pegaz, treće mesto za zbirku Pepeo davnih, Mihael Babinka, 2013, treće mesto za poeziju, Joan Flora 2013, drugo mesto za poeziju, Zlatno slovo za zbirku priča Priče iz beznađa, Visoko internacionalno priznanje Akademije Ivo Andrić za roman Utroba greha i jedna mačka. Objavljuje u periodici . Živi u Beogradu.
Kraj

Ne dodiruj me smrti, ja ne pripadam ni tebi;
Za ljubav je kasno. Grad sravnjenih zidina stoji,
znam da ne možeš reći, očaj pred nama sedi,
ja sam ničije dete što se života boji.

Isprepletano umire cveće. Sablasna se belina dere,
bezglava svetina ide nogama kljakavim na zrak;
naša je ljubav gnjila i dan za danom ždere.
Mladost je gotova davno. Opojni čeka nas mrak.

U celoj ovoj teskobi, groza kušaće gluve,
pa će ko luda biti, belog, ispraznog lika.
Ti ne škrgući zubima. Na prašini obleću muve.
Tužna svetina palaca ušima namesto jezika.

Putuj ljubavi. Žitna se polja crne,
Bezubi starci idu; na vrućini mori ih glad.
Sve ovo previše boli i nekad podmuklo trne;
Čak i kad crnilo prođe, moj si zanavek  jad.





Žrtveni ples

Putevi su božji raščerečeno stenje,
gde tabane bose oštri kamen cepa,
tu se kruti pajac sav podivljao penje,
sa njim hoda rulja, nakaradna, slepa.

Protežu se pipci  od ljigave građe,
pajaca sa žice iz lutkarske drame,
što počinkom svojim Harlekina nađe,
usred crne špilje gde prognani čame.

A Harlekin bedni, molovanog lika,
tvrdokornu rulju sasvim smerno mami,
dok skakuće sputan, ali lišen krika,
da bi plesao gordo u žrtvenoj jami.





Igra


Igrajte se deco, srcima što pište
i ponizno klize, ko dah mrtvog tela,
te raspetih nogu na crno bojište,
dolaze i ćute, zaprljanog čela.

Loptajte se časno, uzdrhtalih ruku,
sa perikom stvora, strašila na žici,
što izrazom bolnim oslikava muku,
te poniru tupi, ućutkani krici.

Zaplešite čeda, iznuđenih snova,
zarad boljke stare i minulog sjaja,
zapečene usne bednoga kulova,
na oluji drhću pred kapijom Raja.

Igrajte se deco, dušama što zjape,
pred paklenim ognjem kao vapaj mira,
što umoran liže povređene šape,
kao pas kom pastir uspavanku svira.



San


U bezdanu sanjam, izjeda nas beda,
gde se nižu oči sa pogrebnih slika,
u tome me mraku preka neman gleda,
kroz vilinske kose istrgnutih kika.

Javlja mi se biće iz ukletih snova,
pozornica jada odsečenih ruku,
iznad zdenca tajnog, leti šumska sova,
demonska se krila, cepaju uz buku.

I kužne me šake, preko noći mame,
da zaigram laka i lišena glasa,
u vilinskom kolu osuđeni čame,
ja pred njima stojim i nema mi spasa.

Potkrada me demon; usne su mu crne,
isukani zubi blistaju u tami,
ispred njega pomno bele trče srne,
kopitama vuku po krvavoj jami.

Ja kroz snove hodam i beda me grabi,
iskrivljena lica preko zdenca lete,
blatnjavih telesa ljudi kleče slabi,
sve đavolske sluge i vilinsko dete.



Nestalne  želje


Volim te, kažem u ponoru jada,
što potire klice iz otetih želja,
mojim srcem očaj u praznini vlada,
uzdignut u biti đavolskog veselja.

Nestalni me snovi u noćima grebu,
kandžama od mreže paukove tkane,
promrzle mi usne od te jeze zebu,
demonske su reči pod jezikom slane.

Javljam ti se noći jednog drugog grada,
gde je sjajne zvezde, crni bezdan ždrao,
u duši mi nemoć svog minulog jada,
što je veštom rukom nit Suđaja krao.

Volim te, kažem u kolevci tame,
uljuljkanih čeda i raspetih ruku,
svoju glavu spuštam zloduhu na rame,
a tebi me snovi prikriveni vuku.




Ćutanje


Ćutim. Noć je ispredena od muke,
njene kaplje su grozne, gluve čuju se note,
crni pajaci plešu i mršave okreću ruke,
iskasapljeni u tami izokrenute lepote.

Bedniče, ne sudi! Ti si lišen glasa,
sa zavese krika, strgnute su strune;
Ja te volim, kažem, jer mi nema spasa,
usnuli me zloduh celim bićem kune.

Mi smo na gubitku,  pojele su nas želje,
što ih poput vaški grozni demon trebi;
On ih kao mlinar posred  pakla  melje,
kako  naši snovi preživeli ne bi.




Uskrsnuće bede


Vaznete su želje darivane bedi,
sa trpeze carske i božijeg mira;
na bedemu zlatnom preki čovek sedi,
uspavanku tužnu umrlima svira.

Zaklinjem te noći u pepelu snova,
gde ponoru tela klovnova sa žice,
što raspeta leže povrh gnjilog rova,
oči su im tupe iskljucale ptice.

Pepelištem hodam ispod trulih zvona,
što se čuju tiha ko bat dečjih nogu,
ispijenih lica iz bednih kolona,
što onako slaba podilaze Bogu.

Još te tražim nado, moja klico bede,
u krčagu noći kojim zloduh struji,
uskrsnute želje bledi pajac jede,
polumrtvi okot u košnici zuji.



Nemilica


Bože, ima li te? Sasušeni jezici zbore.
Tu se prognanici kreću kao bezubi kojoti;
U šiblju bol  je tup i dželati svetinu dvore,
a  sutrašnjicu beda, u blatu uporno koti.

Ne mogu ti reći o gradu divova,
gde crvljive šarke sasvim otvorene crvče,
one su kosturske glave bacile s krovova,
i  bez vapaja stale, pa nastavile da krče.

Raščerečena je snaga i milost ne traži,
u nemilici puca, a bagra klizi kroz grad;
upitaju li te da li živiš, ti bangave spodobe slaži,
jer oni bauljaju i ćute dok  truli prenose jad.

Ćuti! Ti nikad ne veruj u suze klovnova,
oni  se batrgaju i plešu, sasvim lišeni časti,
kao kad u šiblju odjeknu krici veprova,
što se ni  ne vide u krvi, između krzna i masti.



Besmisao 



Nema te u crnom besmislu života,
što pipcima svojim očajno mlatara,
u mislima punim minulih grozota,
što ih gnjilom šakom ludi neimar stvara.

On pokreće građu iz usnule drame,
pajaca sa žice na kamenom sudu;
u nedrima pustim izgnanici čame,
među sobom složno poznali su Judu.

Nema te u vučjoj uzdanici strave,
brloga gde nemir modra grla veže;
izgnanici pomno krv crvenu slave,
kricima što bedni sa jezika beže.

U jazbini noći protežu se spone,
odsečenih glava pajaca sa žice,
u besmislu bednom strgnute kolone,
ja uzalud tražim tvoje bledo lice.
Ana Magda

„СУВИШНИ ЧОВЕК“ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: ИСТОРИОГРАФСКИ ПОГЛЕД НА ПРИМЕР ИЗ РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

„Сувишни човек” је књижевни лик који се у руској писаној речи појавио двадесетих година деветнаестог века. Кроз дела најзначајнијих руских уметника – најпре писаца, а потом и других – био је изграђиван и разграђиван током наредна два столећа. „Дијагнозу сувишности” добио је од књижевне критике, па је немали број уметника од краја 19. века посегао за покушајем његовог “излечења”. Андреј Тарковски је, примера ради, био један од таквих. Премда “сувишни човек” није био креација само једног аутора, можемо га, ипак, разумети као јединствену појаву или бар као својеврсну “књижевну фугу”. Та могућност се заснива на чињеници да је сваки наредни књижевни лик који се током 19. века рађао, једним својим делом проистицао из књижевног претходника (Косановић 2013, 198). Отуда “сувишни људи” представљају мета-феномен руске књижевности који је током свог двовековног постојања напустио строго књижевне оквире.

Оњегин

Најчешће се мисли да је први “сувишни човек” био Пушкинов Евгеније Оњегин, што је тек делимично тачно. Пушкин је Оњегина развио из главног лика дела Александра Грибоједова Невоље због памети – Чацког (Грибоједов: 1956). Разлика између Чацког и Оњегина била је у томе што се Грибоједовљев јунак у делу постепено развијао у оно што је тек касније било препознато као “сувишни човек” (лик на крају дела постаје свестан своје друштвене “дијагнозе”), док је Оњегин од почетка Пушкиновог дела био свестан своје “сувишности” (Hamren 2011: 26-27).

Списак “сувишних људи” који се у руској књижевности појављују током 19. века, није једноставно саставити јер постоје различита мишљења о дефиницији њихове “сувишности”. Уколико се узме веома узак (али прецизно дефинисан) критеријум – да је “сувишни човек” био културни хибрид који је настао у Санкт Петерсбургу као продукт укрштања источне, руске културе, и западног, европског образовања, те да је његов основни проблем – проблем окрњеног чисто руског идентитета, онда се на тај списак могу ставити имена Грибоједовљевог Чацког, Пушкиновог Оњегина, Љермонтовљевог Печорина, или Ставрогина Достојевског. Са друге стране, “сувишни људи” су током свог књижевног развоја испољили низ типичних и обједињујућих карактеристика на основу којих се могу категорисати као “сувишни људи”, иако се код њих не види (или се тек посредно види) узрок њихове сувишности. Тај шири критеријум омогућује да се на списак “сувишних људи” додају и Тургењевљеви Базаров и Руђин, Гончаровљев Обломов или Степан Трофимирович Достојевског.

Историографско интересовање за тему “сувишног човека” заснива се на чињеници да је “сувишни човек” произашао из друштвеног амбијента деветнаестовековне Русије.

Љермонтов у свом роману Јунак нашег доба (1839) каже: “Јунак нашег доба је, уважена господо, доиста лик, али не једног човека: то је слика која представља све пороке наше генерације у пуном њиховом развоју (Љермонтов 1966: 20).

Тургењев о Руђину каже: “Реците, молим вас – настави капетан обраћајући се мени – ето, ви сте, изгледа, недавно били у престоници: зар је сва омладина тамо таква. Одговорио сам да има много људи који говоре исто тако; да има вероватно и таквих који говоре истину; да, уосталом, разочарање као и свака мода, почне у горњим слојевима друштва, спусти се у доње у којима се после изгуби и да они који се стварно и највише досађују, сад настоје да сакрију ту несрећу као неки порок.” (Тургењев 1977: 53).

Руски критичари Доброљубов и Белински (Белински 1948: 50, 155–156) сматрали су да је „сувишност“ књижевног лика произлазила из социјалних услова, а не из личне слабости јунака (Милошевић 1966: 7). Разлог више да се осврнемо на „сувишног човека“ може бити и то што се такав тип личности, иако бојажљиво, почео развијати и у српској деветнаествековној књижевности – код Бранка Радичевића у спеву Безимена или Без имена (Косановић 2013: 195–201), али је могуће претпоставити да се такав тип личности и у случају српске културе могао развити на основу стварних историјских ликова, а свакакао на оном њеном географском простору који је највише био изложен културним утицајима са Запада (погледати могући пример у: Димитријевић 2011: 49–69).

Разумети „сувишног човека“ значило би разумети кључ културолошке борбе која је била вођена на релацији исток– запад у руској култури, и већ самим тим „сувишни човек“ (као књижевни одраз једног феномена из руске друштвене реалности) постаје феномен вредан историографске пажње. “Сувишни човек” је, додирнут западним културним идиомом, почео да “издаје” традиционалне руске вредности – поверење у православље и “мајку Русију”, упућујући, тако, изазов “руској души”. У славенофилском дискурсу био је схватан као опасна културолошка појава, представљајући за књижевност и критику више проблем него инспирацију. Нека савремена истраживања упућују на његову позиционираност “између два света” (између цара и народа, Запада и Истока), и да у њему, услед његове “граничности” (а у складу са веровањима из руског фолклора) обитавају “нечисте силе” (Hamren 2011:23). Због тога је контакт са “сувишним човеком” обично био деструктиван. Таква теза додатно може бити ојачана теоријским оквиром који је у књизи Чисто и опасно поставила Мери Даглас (Mary Daglas) – да су “чисте” оне појаве које структуру сачињавају и ојачавају, док су “граничне” појаве нечисте и имају потенцијал да структуру угрозе (Daglas 2001). У том смислу “излечење” сувишности (као културолошке и психолошке нецеловитости) код “сувишног човека”, сводило би се на покушаје да се он врати у окриље чистог руског културолошког идиома (али шта би то тачно било?) и да, на тај начин, од располућене, постане целовита личност. Другим речима, “сувишног човека” је са “границе” требало поново привести “центру”. Само дубље разматрање питања шта тачно значи бити Рус, потенцијално помаже стабилизацији његовог идентитета.

Какве су карактеристике “сувишног човека”?

Обломов

Креатори “сувишног човека” (као и они који су касније покушали да га врате у “здраве руске снаге”) су очигледно сматрали да се “историјски квар” догодио у личности мушкарца, или да су, бар, последице друштвених процеса и поремећаја теже погађале мушкарце (или, бар, да су они први били на удару), те да је мушкарца требало тематизовати и помоћи му да се ослободи сопствене друштвене нефункционалности (Љермонтов 1966: 10; Гончаров 1964:19). Према нашим, савременим, критеријумима, деветнаестовековни “сувишни човек” или “јунак нашег (односно њиховог) доба” је био релативно млад човек: Григорије Александрович Печорин је имао између 23 и 30 година (Љермонтов 1966: 65), Димитрије Николајевич Руђин 35 година (Тургењев 1977: 45), Обломов 32–33 године (Гончаров 1964: 19), а Оњегин: „Зар повратка ми више није? / Зар тридесета скоро ми је?“ (Пушкин 2014: VI / XLIV).

Важни аспекти личности “сувишног човека” су његов физички изглед и друштвени статус. Љермонтов о Печорину каже:

“Био је то сјај сличан сјају глатког челика, блештав али хладан; његов кратак али проницљив и тежак поглед остављао је утисак доста непријатан, некаквог нескромног питања и изгледао би и дрзак да није био тако равнодушан и миран… [или] … да, био је веома чудан и свакако богат: колико је имао разних скупоцених стварчица“ (Љермонтов 1966: 27, 66).

Тургењев овако описује Руђина:

“У салон уђе човек од неких тридесет и пет година, висок, мало погрбљен, с коврџавом косом, црномањаст, с неправилним лицем, са влажним сјајем у живим, тамноплавим очима, с правим, широким носем и лепо оцртаним уснама. Одело на њему није било ново, али му је стајало као саливено (Тургењев 1977: 37).

Гончаров о Обломову каже:

“То је био човек са своје тридесет и две до тридесет и три године, средњег раста, пријатног изгледа, угасито сивих очију, али без икакве одређене идеје, без икакве прибраности у цртама лица. Мисао је ходала по његовом лицу као слободна птица… Кад што се његов поглед помрачавао изразом неког умора или чаме, али ни умор ни чама нису могли ни за тренутак отерати с његова лица ону благост која беше главни и основни израз не само лица него и све душе, а душа се врло отворено и јасно огледала у његовим очима, у осмеху, у сваком покрету главе, руке (Гончаров 1964: 190).

Печорин

Оњегин: “Већ ошишан по новој моди / одевен као dandy шета / у француском је он пун знања: / говори, плеше подједнако; / мазурку игра врло лако / и сасвим природно се клања. / Шта ћете више? Свет се слаже: / Драг је и умом располаже”.(Пушкин 2014: IV)

“Сувишног човека” околина опажа као чудака: (Печорин: „Да, био је веома чудан…“; Оњегин: „И да ли се још чудак прави / Мрско је то код људи умних / глас притворног чудака стећи / ил’ глас шашавка каквог јадног“), остављали су снажан утисак и о њима се говоркало са стране: „Шта је тај Обломов?“ „То је… спахија, Штолцов пријатељ“ „А!“ – Одговори онај први значајно – „а шта он ту ради?“ „Dieu sait“ – одговори онај други и обојица одоше на своја места (Гончаров 1964: 467).

„Сувишном човеку“ би се, на основу анализе његовог књижевног лика, могао приписати низ наизглед негативних карактерних црта. Он је неспособан да поднесе жртву (Печорин: „Моја љубав никоме није донела среће јер ништа нисам хтео да жртвујем за оне које сам волео; волео сам ради себе, ради свог властитог задовољства“, или: „Ми нисмо више способни за велике жртве за добро човечанства, па чак ни за своју сопствену срећу“). Код њега изостаје борбеност, он нема снаге за преузимање ризика, његова свест је напола развијена, он није друштвен и колективност му је страна, неодговоран је, али зато лепо говори (Лежњов о Руђину: „…нема спора, он говори речито, али његова речитост није руска“), мало дела (најбоље изражено кроз Обломовљеву успаваност) и носи се високопарно. Непосвећен је, не воли физички рад и несклон је промени идентитета. „Сувишни човек“ има страх од брака, љубави, обавеза и, мада показује вољу – због малодушности не успева да у дело спроведе реформе на свом поседу или да га организује.

Ипак, он није негативан карактер и на његов потенцијал за преображај у способну, ведру и функционалну личност указују женски ликови који их прате. Без обзира на то што уз књижевни лик „сувишног човека“ често иде епитет „хладан“ (Печоринов сјај био је сличан сјају глатког челика – „блештав али хладан“, „хладан к’о гвожђе“, „зло је што је хладан као лед“; Обломов се „хладио брже него што се загревао“; Оњегин је имао „ум заједљив, брз и хладан“), он је ипак показивао знаке топлине и слабости. Никола Милошевић је приметио да је Печоринова искреност увек била уперена против њега самог, док се из контекста види да „јунак нашег доба“ плаче због тога што је још сачувао способност да осећа и пати (Милошевић 1966: 8).

“Дуго сам лежао непомично и горко плакао не покушавајући да задржим сузе и јецаје; мислио сам да ће ми груди пући; сва моја чврстина, сва хладнокрвност – нестали су као дим, душа ми је изгубила сву снагу, разум је заћутао и, да ме је неко тог тренутка видео, окренуо би се с презиром… Радовао сам се што могу да плачем (Љермонтов 1966: 168).

Унутрашња структура личности „сувишног човека“ била је у нескладу са спољним светом, из чега су произлазила разочарања у морал и друштвену правду: “Постао сам завидљив. Био сам спреман да волим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам научио да мрзим. Моја једнолика младост прошла је у борби са самим собом и са светом; плашећи се подсмеха сакривао сам у дну срца своја најдубља осећања и она су тако умрла”. (Љермонтов 1966: 127). Слично је било и са Руђином: „Руђина је гризло кајање“ или је сам Руђин примећивао: „Скептицизам се увек одликовао неплодношћу и слабошћу“ (Тургењев 1977: 43, 118). Ни Обломов није био изгубљен у потпуности: “Ви мислите да за мисао не треба и срца? Варате се; мисао се оплођава љубављу. Пружите руку пропалом човеку да га подигнете или горко плачите над њим кад пропада, а немојте се подсмевати. Љубите га, гледајте у њему самога себе и поступајте са њим као са самим собом” (Гончаров 1964: 41). Оњегин је такође показивао потенцијал за преображајем: “Ал’ је писмо од Татјане / успело живо да га троне. / На сопственом суду строгом / Кривицу своју је признаво / и осуђиво се у многом: / пре свега није имо право / што се са страшћу нежном, чедном / поиграо дан пре наједном (Пушкин 2014: VI /X).

Без обзира што је од почетка био свестан своје “сувишности“, „Сувишни човек“ није изналазио могућности да из ње изађе. На том путу стајали су му, како његово половично, позападњачено образовање насађено на домаћи, руски културни образац, тако и неспособност околине у којој је живео и у којој се кретао – да таквог човека разуме и прихвати. Један од најважнијих аспеката личности „сувишног човека“, на који је потребно указати, јесте његов однос према жени, односно његова одбојност према трајном везивању за једну жену, а посебно према институцији брака. Печорин је изричит: “…Али реч женидба има нада мном чаробну моћ: ма како страсно волео неку жену, ако ми она само стави до знања да треба да се оженим њом – збогом љубави! Моје срце се претвара у камен и ништа га више не може загрејати. Спреман сам на све жртве, сем на ову; двадесет пута ћу ставити на коцку свој живот, чак и част, али нећу да продам своју слободу…” (Љермонтов 1966: 145). Руђин изгледа несамоуверено: “Љубав није за мене, ја нисам за њу. Жена која воли има права да тражи од човека све, а ја не могу да дам све. Уз то, допасти се, то је привилегија младића. Ја сам већ стар. Зар бих могао да заносим туђе главе? Хвала Богу, ако своју одржим на раменима…” (Тургењев 1977, 102). Обломов је био присталица пристојног размака: “Уосталом, он се никад није дао да га заробе лепотице, никада није био њихов роб, па чак ни врло ревностан обожавалац већ и због тога што човек има велике главобоље док се не спријатељи са њима”. Оњегин је, поред осталог, био нерасположен према матерама и теткама: “Коме сад неће да досаде / заклетве, молбе сваког дана / „писамца“ на десет страна / претње, лажи, страх и наде, / обмане, сузе, претње, сплетке, / мужеви, матере и тетке? / Ал’ нисам створен ја за срећу / Где муж иако зна јој цену, / судбину куне, своју, њену, / и вазда ћути сам суморан / љутит и хладно љубоморан? (Пушкин 2014: IV / XIV). Осим неспособности да се остваре у брачном животу, „сувишни људи“ нису имали ни смисла, ни порива за вођењем и уређивањем имања. Са неуспешним настојањима да свој посед организује, реформише и тиме повећа приходе који су се из године у годину, услед запуштености имања, осипали, најдуже и најбезуспешније се носио Обломов. Чак и када му је у вођењу тих послова суштински помогао његов пријатељ из детињства, Немац Штолц (Stolz) (по својим карактеристикама Обломовљева супротност), постигнути ниво реформи Обломов није успео да одржи. Сличан Обломову био је и Оњегин, који је планирао реформе на свом имању, али никада није нашао снаге да их и спроведе у дело. Ништа мање малодушни у послу нису били ни Печорин и Руђин.

Образовање „сувишног човека“ је недовршено. Он је, по правилу, одгојен на властелинском имању у руском духу, дадиље су му биле Рускиње, али је његово касније формално образовање било „западњачко“, обично се каже да је „…био студент у Немачкој“, док је други значајни културолошки модел, који је на њих утицао, долазио из енглеске књижевности (енглески и немачки романтизам). Руђин је читао Гетеа (Goethe), Хофмана (Hoffmann), Бетинина писма, Новалиса (Novalis): “…Руђин је био сав утонуо у немачку поезију, немачку романтику и филозофију и повуче је за собом у те узвишене пределе” (Тургењев 1977: 80). Оњегин је био сличан Чајлду Харолду (Childe Harold): “Ко Чајлд Харолд – и Евгеније / ленствује већ од раног јутра […] / с две кугле игра билијара”. Како је изгледало образовање „сувишног човека“ најбоље илуструје пример Обломова, којег критикује пријатељ Штолц: “Па како си се затворио са учитељем математике и хтео на сваки начин да докучиш зашто ти је потребно да знаш кругове и квадрате, па си на половини бацио, а ниси докучио? Почео си учити енглески… и ниси доучио. А кад сам ја планирао да идем у иностранство и кад сам те позвао да завршиш у Немачкој универзитете, ти си скочио, загрлио ме и пружио руку свечано: „Твој сам, Андреја, свуд ћу с тобом“ – ово су све твоје речи. Ти си увек помало био глумац. Па шта би, Иља? Ја сам два пута одлазио на страну; после оног нашег мудровања седео сам мирно у ђачким клупама у Бону, Јени, у Ерлангену, потом сам проучио Европу као своје имање…” (Гончаров 1964: 189).

„Сувишни човек“ није био способан да се жртвује и био је недовршено биће – Обломов: “Ја ћу и даље остати оно недовршено биће какво сам и досад био… Прва препрека и ја ћу се сав расути”. […] “Да сам бар своју љубав принео на жртву своме будућем раду, своме позиву, али ја сам се просто поплашио одговорности која би пала на мене…” „Сувишни човек“ се ослања на разум, потрошио је „духовну топлину“, а воља му је слаба (Љермонтов 1966: 173, 182). Он је у сталним припремама „да нешто уради“ (Тургењев 1977: 145) и његов говор је празнословље („Речи, све саме речи! Рада није било!“ или: „Ствар је у томе што речи Руђинове остају само речи, а никада не прелазе у дело – а међутим, баш те речи могу да узбуне и упропасте срце“). „Сувишном човеку“ је досадно – „Досађивао сам се!“, каже дословно Печорин. „Па шта ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики, па и мени самом је већ прилично досадно“. Воли да противуречи – Печорин: „Имам урођену страст да противуречим: читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противуречности срцу или разуму. Присуство одушевљеног човека обавија ме богојављенским мразом…“. Он је успаван: „Но шта је? Зеваш Евгеније? / Навика Ленски“, или: „Ал’ размажен животом сјајним / и навикама својим трајним / очаран једним не задуго / разочаран у нешто друго / мучен и жељом и успехом – / морао је вечно он да руши / роптање гласа у својој души / и зебње да дави смехом“, или: „Ја сам као човек који зева на забави и који не иде да спава само зато што његова кола још нису стигла“, док је Обломов најуспаванији човек епохе.

„Сувишни људи“ су лењи, немају јасан циљ којем стреме и налазе се у таквом стању духа које је, као што Пушкин за Оњегина каже, слично енглеском „сплину“, у ствари руска „чамотиња“ била је у питању, док се, у случају српског јунака, код Бранка Радичевића, та особина препознаје као „залудност“ (Косановић 2013: 195–204). Посебно је важан однос „сувишног човека“ према прошлости. Чини се да су ти јунаци робови своје прошлости, са којом немају снаге да се суоче и с њом изборе. Печорин каже: „Нема на свету човека над којим прошлост има такву власт као нада мном.“ Обломов и његов сан главни су симболи немогућности јунака да се изборе са прошлим временима, у којима ништа не би желели да мењају. Таква особина их је инхибирала и приближавала друштвеној појави „керенштине“ – понашање појединца или друштвено понашање у чијем је средишту немогућност реаговања на промене (Крстић 2018: 136, 162, 364, 366, 468, 270).

Једна од основних карактеристика „сувишног човека“ као књижевног лика јесте његова потреба за путовањем (Арп 2020). Њихова путовања нису само физичка, већ и метафоричка, она имају одређену спољашњу, физичку динамику, али и унутрашњу, током које (романтичарски) путник доживљава извесне промене. Други мотив јесте мотив природе, који се увек јавља као одраз стања духа и емоција „путника“. Оњегин на свом путовању бежи од самог себе после убиства Ленског, Печорина затичемо на путовању, а Обломов нам нуди посебан вид путовања – сан.

Значи: “сувишни човек” је у руској књижевности био одраз историјске реалности у којој су се почели појављивати и такви људи чији је чисто руски идентитет био измењен западним искуством, доживљајем Запада, или западним образовањем. Они су били у процесу “повратка са Запада” или у процесу “повратка на Исток” и руско друштво читав један век није знало шта да ради са таквим, потенцијално опасним људима. Њихову “сувишност” открили су славенофили. Сматрали су да “сувишног човека” његове “сувишности” може ослободити најпре “руска жена” (Оњегинова Татјана је оличење такве жене), а потом и повратак руској православној религиозности – у центру таквог спасења стајала би њихова поново стечена могућност жртвовања.

“Сувишни човек” – изазивач културног модела који се сматра чисто руским – само је повод да се о истој теми размишља над српским случајем (тим пре што су трагови “сувишних људи” већ примећени и у нашој деветнаестовековној књижевности). Питање би гласило: на који начин је западно искуство утицало, изграђивало, модификовало, потврђивало или деградирало српски идентет? Колико је српској националној историји западноевропски културни образац био “на ползу”? Који су још културни модели (османски, медитерански…) формирали још увек недовољно истражен и недефинисан шумадијски идентитет и може ли нам анализа наше књижевности и ликова који се у њој развијају у таквим (историографским) проценама помоћи?

Оливера Драгишић


Избор из извора и литературе:

Грибоједов, Александар. 1956. Невоље због памети: комедија у четири чина, Београд: Просвета.

Гончаров, Иван. 1964. Обломов, Београд.

Љермонтов, Михаил. 1966. Јунак нашег доба, Београд: Нолит.

Пушкин, Александар. 2014. Евгеније Оњегин, Београд: Завод за уџбенике.

Тургењев, Иван. 1977. Руђин, Нови Сад.

Тургењев, И. С., „Дневник сувишног човека“, Приповетке. Изабрана дела у десет књига, Нови Сад: Матица српска.

Арп, Ана. 2012. Јунак њиховог доба. Анализа односа путника и природе у књижевности и сликарству романтизма, https://anaarpart.com/2012/01/21/546/ 9. 11. 2020.

Daglas Meri. 2001. Čisto i opasno: analiza pojmova prljavštine i
tabua
, Beograd: Biblioteka XX vek.


Димитријевић, Весна. 2011. „Преписка Триве Милитара са Лазаром и Душаном Дунђерским или О васпитању“, Годишњак за друштвену историју, XVIII/1 2011, 49–69.

Hamren, Kelly. 2011. The Eternal Stranger: The Superfluous Man in Nineteenth-Century Russian Literature, A Thesis Submitted to The Faculty of the School of Communication in Candidacy for the Degree of Master of Arts in English, 4. May 2011, Liberty: University School of Communication Master of Arts in English.

Косановић, Богдан. 2013. „Тип ’сувишног човека’ у Бранка Радичевића и Александра Пушкина“, у: Бранко Радичевић. Зборник радова, Нови Сад: Друштво књижевника Војводине

Крстић, Драган. 2015. Психолошке белешке. Покушаји
психолошке хронике II
, 1968–73, Нови Сад: Балканија.

„МАЛА УТОПИЈА“ ДИМИТРИЈА МИТРИНОВИЋА: НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ О „ВИДОВЊАЦИМА“

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

Гвидо Ван Хенгел, о чијој књизи Радуловић пише, писац је и историчар, доцент на Факултету примењене науке у Хагу на којем предаје Европске политике. Студирао је савремену историју у Гронингену, Београду и Јени, а докторирао је 2016. године с дисертацијом о младобосанцима. Његова књига Дани Гаврила Принципа објављена је 2014. године (De dagen van Gavrilo Princip). Са Борисом Станићем (сликар и уметник из Панчева) радио је графички роман Атентат, објављен 2015. године у Србији. Његова књига Видовњаци написана је 2018. године (De zieners) и говори о утопијским интелектуалцима у периоду између 1910. и 1939. године.

ВИДОВЊАЧКА МРЕЖА – прилог интелектуалној историји

На корици књиге Видовњаци, Гвида ван Хенгела, налази се силуета с полуцилиндром, али без лица. Читаоци упознати са Димитријем Митриновићем наслутиће лик херцеговачко-лондонског учитеља – па ипак, одсуство лица изазива питање које је актуелно и данас, 68 година након Митриновићеве смрти и више студија о њему: ко је он био?

Димитрије Митриновић

Гвидо Ван Хенгел, предавач на Универзитету у Хагу, одговору на то питање посветио је књигу (холандски изворник 2018). Она је групни портрет интелектуалаца и уметника који су деловали од периода уочи Првог светског рата до краја Другог, у чијем су центру Митриновић, холандски писац Фредерик ван Еден (1860-1932) и немачки Ерих Гуткинд (1877-1965). За другу двојицу се код нас зна понајвише преко Mитриновића. И мада ће српског читаоца вероватно највише занимати Митриновић, и друга два видовњака, која сад поближе упознајемо, нису мање занимљиви. Око тројца, који представља три дела Европе, круже друга имена, познатија, попут Кандинског и Бубера, и многа мање позната. У европском културном пејзажу Европе Ван Хенгел идентификује профиле које одређује као видовњаке, због обузетости визијама будућности и радом на њиховом остварењу. Књига је историјска реконструкција њихових контаката и повест њихових идеја. Хронолошки се прате сусрети, преписка, договори, оснивање група, кружока, часописа, грозничава размена мишљења, кретања кроз Немачку, Холандију, Енглеску, све до САД. Упоредо се читаоцу представља ферментирање замисли о будућности Европе које треба остварити кроз рад савеза истомишљеника. Све што се даје у књизи као историјска залеђина и чиме су се елите бавиле – идеје либерализма, комунизма, фашизма, економских реформи и европске сарадње – добија код видовњака другу, алтернативну верзију.

Ван Хенгелова књига писана је питким језиком, али због тога није ништа мање истраживачка. Доноси се мноштво нових података из архива, попут Митриновићевог архива у Бредфорду и Ван Еденове грађе у Амстердаму, те из интервјуа с људима, као што су деца Митриновићевих ученика. Испоставља се да историографски, биографски део истраживања још увек нуди непознате углове и открива се низ фасцинантних имена с којима је Митриновић био у контакту. Да подсетимо: Митриновић је још између два рата у домаћој култури постао неко ко се «изгубио». После 1945. године та репутација била је учвршћена. Пионирска студија Предрага Палавестре из 1977. године вратила је Митриновића српској култури (не без отпора тада) и данас стоји као референтно дело. Али и од изласка студије прошло је преко четири деценије. Пораст интересовања за Митриновића код нас последњих година опет није био лишен искривљених представа. У том смислу време је за нов истраживачки допринос.

Ван Хенгел улази у питања која су раније остајала по страни. Рецимо, чиме се Митриновић бавио, од чега је живео? Или у питање односа унутар групе ученика, нарочито емотивних веза. Један детаљ, врло речит, јесте да је Митриновић ученицима задавао вежбу названу „неговање независности“. Овај наизглед безазлени израз значио је да он одређује ко ће с ким провести ноћ. Отуда се аутор пита и да ли је Митриновић био вођа култа. Све те теме отварају се објективним тоном.

Ипак, ово није само књига о Митриновићу већ о ширем струјању. На први би се поглед могло учинити да Ван Хенгел даје приказ једне генерације (мада је Ван Еден старији) или епохе. Али најбоље би било описати «видовњаке» као мрежу, што сам Ван Еден каже у једном писму: «Ми ткамо фину мрежу преко читавог света. Туце људи у стању је да промени судбину човечанства». Реч је о интелектуалним мрежама које се још од хуманизма преплићу у европском свету. Укључењем концепта мреже и овог конкретног network-a, нисмо само добили портрет једне групе, већ прилог интелектуалној историји обогаћен новом димензијом. Шта је онда заједничка црта тог видовњаштва? Ван Хенгел је види у замисли „малих утопија“ које наспрам великих не теже стварању државних уређења, већ полазе од људског деловања и настављају да живе у наредним генерацијама као приче.

Отуда аутор на крају и поставља питање какво је наслеђе малоутопијског пројекта, односно има ли га данас уопште. Нису се ови планови само сударали са током историје. Оно што видимо кроз повест мреже, како израња из пажљиво упоређиваних извора, јесте да су са осећајем рада на заједничком пројекту међу самим видовњацима избијала размимоилажења и сукоби. У тим унутрашњим тензијама лежи изгледа и амбивалентост и крхкост саме замисли видовњачких утопија.

Гвидо Ван Хенгел о својој књизи пише овде.

Преузето из Политике (06.03.2021).

ЈУГОСЛАВИЈА, АРГЕНТИНА И СЛУЧАЈ ПАВЕЛИЋ

Аргентинску фазу Павелићевог емигрантског живота београдски историчар Бојан Симић анализирао је у контексту тадашњих односа Београда и Буенос Ајреса. У тексту базираном на његовој новој монографији „Југославија и Аргентина 1946-1955“ (Институт за новију историју Србије, Београд 2021) Симић показује у којој је мери случај Павелић оптерећивао односе Југославије и Пероновог режима. Један детаљ из Симићевог текста наводи нас на хипотезу (довољно инспиративну за даља истраживања) да је атентат на усташког лидера можда био инициран идејом Буенос Ајреса да се проблем Павелић елиминише стављањем „љуте траве“ на „љуту рану“:

„(…) Уследио је чудан предлог аргентинског дипломате. Белаше је, наиме, у једном моменту рекао: „А зашто га не убијете? Два до три метка и готово! Ето сад је у Монтевидеу, пошаљете групу људи тамо и они ликвидирају ствар!“

После скоро годину дана скривања у Напуљу под окриљем Католичке цркве, Анте Павелић је у октобру 1948. године кренуо за Аргентину. У Буенос Ајрес је стигао 6. новембра 1948. године италијанским бродом „Сестријере“ са лажним пасошем, добијеним од Крунослава Драгановића, а који је издао Међународни црвени крст (бр. 74369, издат у Риму 5. јула 1948. године на име Араниос Пал/Aranyos Pal). Наведена особа издавала се за мађарског држављанина, инжењера, удовца са троје деце.[1] После два месеца Павелић је добио нову аргентинску личну документацију на друго лажно име.[2]

Према сазнањима југословенских обавештајаца, осим краћег времена проведеног у околини Кордобе, Павелић је живео у провинцији Буенос Ајрес, односно у предграђима престонице. Оно што су југословенски представници тврдили јесте да су аргентинске власти тачно знале од самог почетка о коме се ради. О томе су имали сазнања са чак три стране. Прво, преко некадашњег усташког допуковника Ћире Чудине који је радио у тзв. Емигрантском хотелу, кроз који су пролазила сва лица која су се усељавала. Друго, преко доктора Бранка Бензона који је имао своје везе у Дирекцији за емиграцију (Direccion de Imigraciones) и који се са Павелићем састао убрзо након његовог доласка. Трећи пут до сазнања водио је преко неких аргентинских службеника од којих је идентитет тројице био познат југословенских властима.

Бојан Симић Југославија и Аргентина
Bojan Simić Jugoslavija i Argentina

Југословенске власти су биле сигурне да аргентинска полиција свесно не предузима ништа против деловања Павелића и усташа када су они почели да одржавају веће састанке, у групама од 30 до 90 лица, што је регистровано већ током пролећа 1949. Наредних година одржано је више десетина таквих састанака, о којима су југословенске службе прикупиле више или мање детаља. Такође, југословенске власти су поседовале информације о Павелићевом лечењу у једној немачкој клиници у Буенос Ајресу почетком 1949. године. Његове везе са оснивањем Хрватске државотворне странке новембра 1950. године биле су више него очигледне.

Априла 1951. године, на десетогодишњицу проглашења НДХ, донета је одлука о формирању хрватске владе на челу са Џафером Куленовићем, ранијим потпредседником, док је Павелић за себе задржао титулу поглавника. Међу члановима са посебним задужењима били су усташки прваци у Аргентини: Вјекослав Вранчић као потпредседник, Петар Пејачевић као министар спољних послова, Јозо Думанџић као министар пошта, телефона и телеграфа и Ивица Фрковић, који је именован за министра шума и руда. Поред њих били су и министри без портфеља, тада у Аргентини, Стјепан Хефер, Химлија Бешлагић и Јозо Турина.

На ову провокацију власти ФНРЈ одговориле су конкретном акцијом. Одлучено је да се од Аргентине захтева екстрадиција Павелића. Југословенско Министарство иностраних послова је од свих информације које су током година скупљане 15. маја саставило документацију. Поред писаних информација достављене су и бројне фотографије и фотокопије докумената: осам примерака фотографије Павелића коју је имао на документима код доласка у Аргентину; осам примерака фотографије Павелића снимљеног са групом усташке омладине на састанку који је одржан 20. новембра 1949. године; осам примерака фотографије Павелића снимљеног са групом муслимана-усташа на састанку одржаном 16. јула 1950. године; шест примерака фотокопија прогласа Хрватске државотворне странке коју је основао Павелић у Буенос Ајресу; шест примерака фотокопија чланака „Хрватска држава живи“ и „Гјулхисар“ који су изашли са Павелићевим потписом у годишњацима од 1949. и 1950. године; шест примерака фотокопија чланака „La guerra Ideologica“ и „Lex Yalta“, који су изашли у ревији Dinamica social бр. 5 и бр. 6. из 1951. године, а које је написао Павелић под псеудонимом А. С. Мрзлодолски; као и један примерак упоредних фотографија Павелића из којих се видела идентичност слике прерушеног Павелића и његовог изгледа по доласку у Аргентину.

 У активности око захтева за изручење Павелића на свој начин учествовала је и југословенска штампа. Прво су почели да се појављују текстови из стране штампе који су говорили да се усташки поглавник налази у Аргентини. Након тога уследила је својеврсна сондажа јавног мњења у Београду и Загребу када су новинари Политике од својих саговорника тражили коментаре вести да „Павелић слободно борави у Аргентини“. Очекивано, сви, од професора универзитета и партијских функционера, па до милиционера и обућара, били су једнодушни у захтеву да се тражи изручење и суђење у Југославији. Уследио је захтев за изручење, који је обнародован у штампи 24. маја 1951. године, а штампана је и већина информација које је прикупило Министарство иностраних послова о његовој делатности по доласку у Аргентину (није, међутим, поменуто лажно име под којим је стигао у земљу). У ноти која је достављена аргентинском посланству у Београду затражено је „хитно хапшење и изручење Павелића“ и захтевано да аргентинска влада предузме потребене мере да се спречи његово евентуално бекство из земље. Све је то пратила и фотографија Павелића из фалсификованог пасоша са којим је пристигао у Аргентину. Према писању Борбе, захтев је предат 9. маја 1951. године. У својој ноти југословенско министарство спољних послова позивало се на резолуције Генералне скупштине ОУН-а о ратним злочинцима и на чињеницу да је Аргентина члан те организације. Важно је рећи да је готово истовремено ФНРЈ упутила САД-у захтев за изручење некадашњег министра унутрашњих послова НДХ Андрије Артуковића. Он је званично обнародован у штампи нешто раније, а захтев је предала југословенска амбасада у Вашингтону. У њему се наводило да Артуковић живи у Лос Анђелесу и да је „одговоран за безбројне злочине и покоље“.

Званични одговор на захтев за екстрадицију Павелића Југославија изгледа није никада добила.[3] Овај однос аргентинске владе према југословенском захтеву могао је да се формално оправда чињеницом да између две земље није постојао никакав уговор о екстрадицији. Ипак, југословенска страна је незванично добила детаљне информације од Емилија де Матеиса, функционера одељења за земље југоисточне Европе у МИП-у Аргентине. Он је од 1949. године почео да сарађује са југословенским службама, у време док је био секретар аргентинског посланства у Румунији, „на бази симпатија за Југославију и пријатељства“. У документима је вођен под шифрованим именом „Пароди“. Из његовог сведочења се види да је нота за изручење Павелића изазвала извесну љутњу у аргентинском МИП-у, јер је објављена пре него што су је они званично добили, а пре свега због закључка да је Југославија у Аргентини развила „своју обавештајну делатност“. Југословенска нота је разматрана озбиљније тек после избора 1951. године и наводно је било предлога да се Павелићу онемогући политички рад, као и да се забрани рад његове владе. Могуће решење виђено је у предлогу да он напусти Аргентину. Матеис је закључио да овај проблем није могуће решити у оквиру Министарства иностраних послова „јер читаву ствар има у рукама лично председник Перон“.

Хуан Перон

У истом документу пише и да је аргентински посланик у Београду Франциско Каноса више пута инсистирао на одговору на југословенску ноту, што је у аргентинском МИП-у протумачено као „истрчавање и незрелост“. Констатовано је и да Каноса пише о Југославији много позитивније него раније. Његова ангажованост у случају  Павелић вероватно је долазила од тога што је и сам у Београду трпео притисак од стране југословенских власти. Током састанка са Кардељом, на Бледу јула 1951. године, Каноси је још једном појашњено да је за Југославију питање Павелића и усташке емиграције „врло важно и озбиљно“, иако се можда тако није чинило у Аргентини чији функционери нису били довољно упознати „ко су ти људи и шта су учинили у Југославији“. Кардељ је подвукао да то питање представља „сметњу за развијање односа за које постоје услови“. Каноса се изговарао нејединством његове партије и изнео очекивање да ће бити решено после избора заказаних за новембар исте године. Потврдио је да се Павелићев случај „налази у кабинету Перона, да он сам проучава ствар и да се нада да ће наћи за њу решење“. Иако је уверавао Кардеља да ће после поновног избора Перона то питање бити решено, споменуо је могућност да Павелић у међувремену напусти Аргентину. То ће, показаће се, бити један од главних изговора аргентинских власти у наредном периоду.

Перон је поново изабран новембра 1951. године али се ствари око југословенског захтева нису битније мењале. Према сазнањима Удбе, и током 1952. године Павелић се „релативно врло слободно кретао у Буенос Ајресу“. Утврђено је да његова пратња броји пет телохранитеља. Писало се да је стрепео од могућности да би му неко могао постати преопасан такмац за вођство у хрватској емиграцији, због чега је мењао личности из свог окружења и, како се наводи, на одговорна места постављао „потпуно безначајне људе“. У Југославији се примећивало да је однос аргентинских власти према Павелићу и његовој групи остао непромењен. Према процени Удбе, постојао је договор да Павелић своје деловање постави тако „као да се не налази у Аргентини“. Томе у прилог је ишла и чињеница да је његов говор поводом обележавања 10. априла емитован из Монтевидеа, као и интервју са једним италијанским новинаром, који је такође требало да доведе до таквог закључка. Сличну линију заступали су и аргентински званичници у контактима са југословенским дипломатама, а наводно је и аргентинска полиција настојала да преко својих контаката пласира исту верзију.

У једном извештају Удбе наводи се да је Павелић контакт са Пероном одржавао преко бившег Мусолинијевог министра Моронија (Edoardo Moroni) и аргентинског министра за јавне радове Пистаринија (Juan Pistarini). Удба је тврдила да од чланова тада актуелне владе са њим сарађује министар пошта Оскар Николини, који је наводно запослио Павелићевог сина као чиновника у свом ресору. Тврдило се и да његов сарадник Иван Асанчаић „има врло добре везе“ у полицији. Занимљива је и тврдња да су Павелић и његова група припремали терен за стварање централне усташке базе у Боливији „у случају да морају напустити Аргентину“.

Став југословенског МИП-а о Павелићу и усташама образложио је помоћник министра Вељко Влаховић у шифрованом писму упућеном Посланству у Буенос Ајресу у пролеће 1952. године. У поруци је подвучено да за ФНРЈ питање Павелића има „далеко већи значај него што то поједини ратни злочинци представљају за поједине земље на Западу“. Павелић је у том моменту био виђен као „стуб једне велике политичко-емигрантске групе“, па је намера југословенских власти била да његовим гоњењем стално уноси несигурност у усташке редове и да проба да их разбије. Министарство је сматрало да су односи са Аргентином тада били бољи него раније, али да је препрека додатном побољшању тих односа био управо Павелић, због чега би требало вршити стални притисак на аргентинске власти. Правилно процењујући ситуацију, они су закључили да је то питање један дуготрајан задатак на коме треба упорно радити.

У овом писму Влаховић је закључио да Аргентини није толико стало до политичке емиграције „колико до људи и њиховог рада“, што је и оценио као главни мотив масовног усељавања. Ипак, мишљење је било да Аргентина не би требало да даље допусти антијугословенско деловање на својој територији. Наравно, знало се да су за успех екстрадиције „наде мале“, а да је због унутрашњег законодавства тешко „постићи чак и протеривање“. Такође, знало се да Аргентина није била обавезана међународним конвенцијама о ратним злочинцима. И поред тога, закључак је био недвосмислен – да се усташе „не смеју пустити на миру“.

Непосредни задаци који су били постављени били су: забрана усташке владе у Аргентини, усташке организације, штампе којом су руководили виђени прваци покрета, као и њихове отворене пропаганде. Циљ акције југословенских власти био је да се постигне бар илегалност њиховог рада, а можда и њихово протеривање. Посланству у Буенос Ајресу саветована је дискреција, с једне стране да то не би искористили антиперонистички кругови у Аргентини за напад на режим, а с друге стране да у самој Југославији не би настао одијум према Перону, што би у крајњем случају довело да погоршања међудржавних односа. Наговештен је и страх да би отворена акција можда довела до закључка да иза ње стоји неко други а не ФНРЈ. На самом крају поруке Влаховић је Посланству предлагао директан контакт са Пероном како би му се све што је у писму наведено образложило, најављујући притом припрему одговарајуће промеморије која би Перону била уручена.

Поменути документ Министарства иностраних послова сасвим реалистично анализира како позицију југословенске стране, тако и ситуацију у самој Аргентини. Интереси обе стране били су јасно сагледани, као и изгледи да се ти проблеми реше онако како је то југословенски МИП желео. Након увида у архивску грађу можемо закључити да до директног састанка са Пероном у вези са овим питањем није дошло ни 1952. године, а  ни наредних година. Ипак, контаката са нижим званичницима је засигурно било.

Некадашњи југословенски премијер Милан Стојадиновић је преко својих извора сазнао да су аргентинске власти после захтева за екстрадицију упозориле Павелића да се повуче и наводно му забраниле свако политичко деловање, због чега се он оријентисао на Уругвај. Тврдњу о да је Павелићу била забрањена делатност Стојадиновић је подвукао више пута у разговору са неименованим представником ФНРЈ у Аргентини. Он је тврдио да су Павелић и људи око њега неактивни, са чиме се, међутим, његов саговорник није слагао, помињући пример листа Хрватска који је редовно излазио. Такође је сматрао да га Стојадиновић свесно дезинформише, не наводећи разлоге за тако нешто. На састанку одржаном током децембра, Стојадиновић је јасно рекао да су изјаве аргентинских власти да се Павелић са усташама налази у Уругвају нетачне. Он је тврдио да су сви они у Буенос Ајресу, али да су због забране деловања принуђени да се оглашавају преко Монтевидеа. Уопштено говорећи, у разговорима са Стојадиновићем представници нових југословенских властим желели су да акценат његовог деловања, као и српске емиграције  у целини, буде против Павелића и усташа.

Милан Стојадиновић
Milan Stojadinović
Милан Стојадиновић

Посебно интересантан разговор о случају Павелић се водио 20. јануара 1953. године између југословенског посланика Павићевића и секретара аргентинског министарства иностраних послова Роберта Белашеа (Robert Belache). Аргентински дипломата је тада покушао да негира да је усташки вођа у Аргентини, тврдивши да је он у Уругвају. Ту вест је, наводно, добио од једног инжењера пореклом из Југославије двадесетак дана пре разговора. Павићевић је понављао како се нада да ће Аргентина решити тај проблем јер је он „камен смутње“ у односима две земље и да лично не верује да је Павелић у Уругвају. Уследио је чудан предлог аргентинског дипломате. Белаше је, наиме, у једном моменту рекао: „А зашто га не убијете? Два до три метка и готово! Ето сад је у Монтевидеу, пошаљете групу људи тамо и они ликвидирају ствар!“ Посланик је одговорио како је Југославија „цивилизована држава“ и да су то „Павелићеве методе“ којима се неће служити јер постоје „редовни, додуше спорији путеви“. На крају је Павићевић подвукао да се он лично нада да ће Аргентина уклонити поменуту „препреку“ и на тај начин ликвидирати „најнепријатнији проблем“ у односима две државе. Показаће се да су наде југословенског посланика биле неосноване. С друге стране, Белаше је убрзо уклоњен из МИП-а, јер му министар Херонимо Реморино није био наклоњен.

Негде у исто време посланик Павићевић је разговарао са саветником аргентинског МИП-а Карлосом Фером, који је поново именован за отправника послова у Београду. Феро је тада индиректно признао да је Павелић у Аргентини и југословенском дипломати сугерисао да аргентинском МИП-у предложи склапање конвенције о екстрадицији ратних злочинаца. Чак је тврдио да је лично Перон дао упутство шефу полиције да Павелића „остави на миру“, а да је у све упућен и један министар, мислећи вероватно на аргентинског министра унутрашњих послова.

Након пада Перона септембра 1955. године водећи људи усташког покрета у Аргентини су били мање спокојни. Неки од њих, као рецимо Бранко Бензон, напустили су Аргентину. Многи су се осећали угрожено од новог режима. Тако су Вјекослав Вранчић и Иван Асанчаић платили листу La Razon да 23. новембра објави њихову изјаву у којој се наводи да се ниједан Хрват у Аргентини није ангажовао „у домаћим и иностраним акцијама“ смењене владе, „са или без оружја“. Павелић је такође у једном интервјуу истакао да ниједан Хрват није био у контакту са Пероном, нити да је добио помоћ од његове владе.

Одлазак Перона са власти искористила је и ФНРЈ, односно њено посланство у Буенос Ајресу да појача акцију против Павелића, а самим тим и да изврши притисак на нову аргентинску владу. Покренута је опсежна акција, а према тврдњама југословенских представника у Аргентини, чак 35 листова објавило је чланке са фотографијама Павелића и његовим злочинима у Југославији. Аргентинска штампа је користила материјал који су им доставили службеници југословенског Посланства, као и брошуру коју је издао један, како се наводи, пријатељ-новинар. У самом Буенос Ајресу та брошура је продавана на више места, а „у метроима и другим јавним местима данима су стајали огромни плакати са нацртаним крвавим рукама Павелића“. Први југословенски амбасадор у Аргентини Славољуб Ђера Петровић у својим сећањима каже да су аргентинске власти у једном моменту, око три месеца након смене режима, чак и ухапсиле Павелића и о томе обавестиле Посланство, али су га убрзо потом пустиле. Он је то довео у везу са тада актуелним избацивањем представника католичке струје из аргентинске владе.

Питање Павелића покретано је и незваничним путем код функционера новог режима. Моменат Пероновог одласка и нетрпељивост војне хунте према њему и према свима који су виђени као његови сарадници искоришћен је да се изведе успешна кампања и створи повољнија ситуација за даљу акцију. Ипак, главни циљ – изручење Павелића Југославији – није постигнут. Са своје стране, југословенски представници су покушали да истакну везе између Павелића и Пероновог режима, имајући у виду њен изразито негативан став према претходној, Пероновој, администрацији. Тако је посланик Петровић у разговору са адмиралом Рохасом (Isaac Rojas), потпредседником владе потенцирао питање деловања Павелића и усташа у Аргентини. Петровић је поред описа онога што су усташе чиниле током Другог светског рата закључио да се они никако не могу сматрати „политичким емигрантима“ и да њихов „деструктивни рад“ утиче на добре односе између две државе. Рохас је деловао заинтересован за решавање проблема и дао одређена обећања, али се ни после тога ништа значајније није десило.

Blagoje Jovović
Благоје Јововић
Благоје Јововић – успомена из рата

Ситуација се променила тек 1957. и то као последица атентата на Павелића. На дан годишњице проглашења НДХ, 10. априла, на њега је, према сопственом признању, пуцао Благоје Јововић, некадашњи борац ЈВуО који је живео у Аргентини.[4] Павелић, кога су погодила два метка, је преживео атентат, али је публицитет који су догађају дале аргентинска и страна штампа ставио је аргентинску владу у позицију да више није могла да негира да се бивши поглавник НДХ налази на њеној територији. Амбасаду ФНРЈ је у то могао да увери и чланак једног од водећих аргентинских листова La Prensa у којем је била објављена и слика Павелића у болничком кревету. Већ 15. априла из Београда је стигло писмо за амбасадора Петровића у којем се од њега тражило да посети аргентински МИП и тражи екстрадицију на основу достављене документације, што је овај убрзо и учинио. Аргентинска штампа је за постојање захтева сазнала већ после неколико дана. У тој ситуацији Павелић више није могао да остане у Аргентини. Већ после неколико месеци он је прешао у Чиле, а након тога у Шпанију, где је и умро 1959. године.

Бојан Симић


[1] Аргентински новинар Уки Гони ово ставља под сумњу. Према његовим истраживањима, у седишту Црвеног крста у Женеви наведени број пасоша не односи се на Павелића, нити на било које од његових познатих лажних имена. Аутор претпоставља да су њега директно са брода одвели „Перонови агенти“ без икакве контроле.

[2] У својој докторској дисертацији Анте Делић наводи да се Павелић пријавио аргентинским властима тек у септембру 1949. позивајући се на закон о амнестији који је објављен у јулу те године. Аргентинска документа су гласила на име Анте Сердар, а документ је имао број 4.304.761. За овај податак он се позива на сведочење Павелићеве ћерке Вишње.

[3] Богдан Кризман пише, не наводећи изворе, да је аргентинска влада „брзо ријешила тај захтев устврдивши да се избеглица под тим именом не налази на аргентинском државном територију“. Krizman, Pavelić u bjekstvu, 249. Да Перонова влада није никада званично одговорила на југословенски захтев из 1951. потврдио је и посланик Славољуб Петровић у разговору са потпредседником Аргентине Рохасом у јануару 1956. године.

[4] Благоје Јововић је тек 1998. године, годину дана пред своју смрт, посетио Савезну Републику Југославију и јавно преузео одговорност за дело. РТС је почетком 2020. емитовао специјалну емисију посвећену Јововићу у којој су говорили историчари, новинари и чланови његове породице. Видети: https://www.youtube.com/watch?time_continue=2&v=zuWuksp-GqE&feature=emb_logo, (датум приступа 4. 5. 2020).

НОВИ БОГОВИ: БОРИС НАД

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

„Нови богови“ (Прометеј, Нови Сад 2020) је назив књиге необичних прича и структуре кроз коју нас аутор кроз мит, историју, псеудоисторију, сан и сећање од најудаљенијих епоха и простора доводи до савремених светова. Овде доносимо избор из збирке прича чије се пуно значење ипак отвара тек у целовитом ишчитавању дела.

ЛАВОВИ С КАЛЕМЕГДАНА

Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.

Калемегдански лав

Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски Замак који се окреће, који је исто што и боравиште Краља рибара и тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.

Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава, заточеног у кавезу, који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба кад је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.

Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, када сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с когa ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.

Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.

То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.

Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

ОРАО

Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци…“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.

Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред.

Орао, птица која се уздиже до највиших небеских висина, симбол је светих димензија империје. Слично голубици, симболу Светог Духа у хришћанској традицији, или крилатом арханђелу Михаилу, он повезује највише уранске области Неба са Земљом. Овај последњи до нас долази преко персијске митологије и њених човеколиких птичјих бића. Златне заставе са црним двоглавим орлом наследиће Римско-немачко, баш као и Руско царство, или монашке заједнице на планини Атос.

И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало много више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.

Mогућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате самом човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у сваком човеку. Другим речима, човек (било који човек) може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица…

Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.

ТАЈНА ГРАЛА

Замак који се окреће

Има један замак који се налази на острву у далеком мору или на брду у мрачној шуми. Онај ко га тражи неће га наћи. Онај ко га налази доспева пред његове капије брзином птице у лету.

Зидине су му снажне и глатке; војске су пoд њима немоћне. Његове бедеме оплакује тајновита река, са његових моћних кула стрелци одапињу стреле таквом снагом да никакав оклоп ни штит од њих не пружа заштиту. Други опет дувају у рогове а ужасни лавови, везани гвозденим ланцима, ричу с таквом силином да се чини да ће дрвеће ишчупати из корена. Кад му путник приђе довољно близу, открива да је то замак који се окреће брже и од најбржег ветра.

У њему су нагомилана небројена блага али у њему столује болесни краљ кога зову Краљем рибара. Има једно копље које крвари и једна посуда чији су благослови ситост и бесмртност. Јунак који продре у замак биће гост на баснословној краљевској гозби. Али, кад тајанствене жене прођу поред њега с копљем које крвари и посудом или пехаром – пехаром који је сам Грал – витез ће пропустити да постави питање. Због тога ће се следеђег јутра пробудити на пустој земљи, замак ће нестати а патње болесног краља и његовог краљевства биће настављене.

У неким другим верзијама исте приче, витез се следећег дана буди у пустом замку. Он добија још једну прилику, играјући партију шаха с невидљивим противником; његове фигуре су од сребра, противникове од злата, и он губи ову игру, јер поново пропушта да постави питање о посуди и копљу које крвари. Неке индиције дозвољавају претпоставку да је његов невидљиви противник у тој шаховској партији жена.

Његова је кривица што је тиме пропуштена прилика за обнову. Да је изговорио питање које му је лежало на уснама, чини би спале са занемоћалог краља а пуста земља би процветала. Суво дрво би олистало. Грешка коју је починио је непоправљива – Грал се или више неће појавити, или ће можда опет појавити једног дана пред њим, кад то буде заслужио својим подвизима или патњама, или ће се појавити пред неким новим изабраником среће и судбине. Јунак се повлачи у аскезу, пустињачки живот, или наставља своја бесциљна лутања опустошеном земљом.

ПУТОВАЊЕ НА ИСТОК

Пси на улици. Улица је прашњава, с обе стране подижу се бедне колибе саздане од блата. Пролазници су ретки, одевени у дугачке хаљине. Место, које оклевам да назовем градом, утонуло је у поспаност и чамотињу – или то само тако изгледа гледано очима западњака. Неки мудрац, Учитељ, пребира по већ исписаним листовима. Он је имам који подучава о Изрекама и скривеној мудрости Курана.

Миграције 2015. године

То је Исток, онај древни, с којег је скинут вео чаробности. Да ли такав Исток још може изнедрити краљеве и чаробњаке, моћне војске, чуда и пророке? Имам говори о препороду и доласку Даџала, о последњим временима у које смо, како се верује, већ ступили. Помиње џамију Омајада у Дамаску, у којој се, испред Исиног минарета (Иса је Исус), сваког јутра простире црвени тепих. Овде се, додаје, чува једна светиња: глава самог Јована Крститеља. Исток и Запад: њихови путеви се укрштају у Дамаску, у Сирији и на читавом Блиском истоку – али надасве у Дамаску. Дамаск је тајно средиште света. Недалеко од града налази се Пећина прве крви у којој је, петнаестог дана месеца нисана, Каин убио Авеља. Предзнаци који се множе наговештавају одлучне догађаје. Можда долазак Махдија – Спасиоца? Шта се заиста дешава у скривеном срцу Азије? Народи се и данас, обузети дубоким немиром, покрећу са истока на запад. Моћан покрет који најављује невреме, који и јесте невреме, олуја која се нагло приближава. Све овде, међутим, одаје утисак напуштености. Чак и деца, која притрчавају у гомилама. Прљаво посуђе је разбацано по земљи. Једна жена у димијама, надземаљске лепоте, немарним кораком прелази трг и зауставља се пред бунаром. Потом све стаје. Мујезин запева с минарета. Време је молитве. Душе тону у побожну тишину. То је тренутак унутрашњег сабирања; час побожности и понизности пред свемогућим богом. Алах је свемоћан и милостив. Крајолик се раствара у вечерњој светлости. Сунце се утапа на западу.

Шухраварди (шеик Ишрак) тврди да је Запад „земља бунара изгнанства“. Запад није само граница света, већ и граница постојања; она која одваја биће од не-бића. На почетку свог духовног живота, ма где живео, учи овај шеик, човек се увек налази на Западу – духовном Западу на онтолошкој карти света. То је место налик гробу; тамница мртве плоти, место исцрпљености зрака бића.

Шухраварди је написао Причу о западном отуђењу. Он учи да је исконска домовина душе Исток, а да је сама душа светлост. Али то није Дамаск, ни Багдад, ни било које место у земаљском свету. У њу сваки човек, како налаже Куран, треба „да се врати“. Како да се тамо запутимо? Не можемо се вратити у Египат, каже шеик, ако у њему већ нисмо боравили.

Мудри имам, који је распустио своје ученике не желећи да их више подучава, рођен је у месту у коме је умро Шухраварди; он у томе види тајну везу. То је древни град Алеп, на северу Сирије.

Његове речи се на концу претварају у шапат.

Пут духовног буђења почиње напуштањем „западних пећина изгнанства“. Да бисмо за то буђење смогли снаге, морамо поћи управо са Запада.

Духовни препород сваког човека, његов најпречи задатак заправо је путовање са духовног Запада на духовни Исток. Дуго путовање назад ка истинској отаџбини, отаџбини духа, повратак ка исходишту – у земљу светлости. Повратак искони. Исток је вечност, Запад време и ентропија. Ми смо одвише снажно везани за време, и отуда смо постали слепи за вечност.

Свој наук учитељ Шухраварди је платио главом: погубио га је владар којег је покушавао да просветли године 1190. после Христа, односно године 568. по Хиџри.

ПУТОВАЊЕ НА ЗАПАД. ПОГРЕБНА КОЛА, ГРОБНИЦА КРАЉА

Аридај, о коме круже разне гласине, па и она да је био малоуман, прихвати се тог посла.

Александров саркофаг у Истанбулу

Он нареди да се за ту прилику изради ковчег од кованог злата, у који положише леш краља и обложише га таблама од меког злата. Простор у лесу испунише зачинима да се не би осећао непријатан мирис леша, те га покрише поклопцем и пурпурним покровом, на који положише краљево оружје.

Ковчег подигоше на мртвачка кола, на врху којих беше златан свод, широк четири и дуг шест метара, кога је покривало драго камење. Испод њега, опет, беше златни венац, са рељефним главама јарца. Испод њих висили су обручи од злата, те гроздови звона, како би их људи издалека чули.

Златни стубови су подупирали висок свод. С унутрашње стране су се простирале златне мреже, о које беху окачене златне табле; једна од њих приказивала је Александра на бојним колима, са жезлом у руци, на другој се видела војска слонова са својим индијским гоничима, на трећој коњица у бојним редовима, спремна на јуриш, а на четвртој бродовље пред битку.

На улазу у комору, кажу, седела су два златна лава која су погледом стрељала сваког ко би се усудио ући, а изнад коморе, под отвореним небом, вијорила се пурпурна царска застава, украшена златним маслиновим венцем, кога су обасјавали сунчеви зраци. Он је сијао тако јако да се његово блистање поредило са сјајем муње.

Точкови погребних кола беху оковани гвожђем, а вукле су их шездесет четири мазге, и пратили македонски војници и безбројне занатлије.

Припреме за то потрајале су читаве две године. У Вавилону се тог дана окупи небројено мноштво; многи међу њима беху пристигли издалека како би испратили мртвог краља.

Најзад кренуше путем који је из Вавилона водио у Мезопотамију, потом кроз Сирију и у Лидију, али због непроходних путева не могаше наставити ка македонској престоници Аргу. Скренуше ка Египту, где првосвештеник у Мемфису одби да краљево мртво тело прими у град пошто „сваки град у коме се нађе његово тело похарају ратови“, те им саветова да га оставе „у граду који је сам подигао“.

Ту се умеша Птолемеј Сотер, који наложи да се у Александрији мртвом краљу подигне велелепни маузолеј; назван је Сома, а саздан у Брухију, у грчкој четврти, те опасан моћним и непробојним бедемима.

Маузолеј беше саграђен од грчког и египатског мермера. Посетиће га и Цезар и Марко Аурелије, и многи други, војсковође и краљеви. Из великог дворишта, оивиченог ступовима, степениште је водило у просторију за оплакивање, а затим у дубоку гробницу. Тамо је, уз гроб, почивала скулптура Александра, и то у својој природној величини.

БАЛКАН

Зачарана земља је с три стране окружена морем.

Авала

Путеви воде кроз уске кланце, потом шумама бора или храста, дивљим и густим као Херцинска. Народи су безбројни, језици и наречја неразумљиви, имена немогућа за памћење. Много пре Византије, овде су се појавили римски стегови; једног дана народи су покорени, освајања довршена, али никад у потпуности и за стално. Сингидунум је припао Вучици, када су, после исцрпљујућег рата пуног преокрета, дугог један и по век, келтски Скордисци положили оружје пред легијама. Беше то отприлике у доба кад је разапет Христ.

Све то није променило ствари у њиховој суштини. Шта су пастири у својим скромним колибама, са својим стадима, раштрканим по сиротињским пашњацима, марили за моћни Сенат и римско право? Да ли су уопште исправно разумели чињеницу да су од сада припадали империји, најсилнијој на свету и да је цезар у Риму постао бог?

Александар Македонски, као и јунаци Хомерове Илијаде, Ахилеј или Агамемнон, Ајант Мали и Ајант Велики или Спартанац Менелај, беху, наравно, Балканци.

Од Спарте до Милоша Обилића и Карађорђа, од Термопила до Косова поља или Буне на дахије – од битке до битке – живот се на Балкану не мења ни за јоту. Цивилизације су овде само узгредан производ; јунаци и њихове чете а не армије промењивих империја су његова истинска војна сила и његова част. Тако се овде живело од памтивека, успомене су хајдуке надживеле у песмама, што се певају уз гусле.

Исти агон, каже Геземан, покреће старе хомеровске и српске јунаке, ове потоње све до дубоко у XIX век.

***

Један енглески путописац бележи како су се у Шумадији читава села пред турским одредима повлачила у шуме и у планине, са целокупном својом имовином која се састојала само од стоке и оног што се могло понети у рукама. Упоришта Османлија беху у градовима, а тако владаху и Млечани у приморју и залеђу. Другде на Балкану живот се настављао са својим херојским заплетима и у хомерским димензијама. Буне које су дизали хајдуци и харамбаше, попут Стојана Јанковића и Георгија Црног Петровића, само су позне Илијаде, са двобојима и опсадама градова, тим чудније што се одвијају у сасвим различито, историјско доба. Кључ за ту повест је агон.

Неког Француза озлоједила је, можда с правом, уображеност Црногораца, и он рече да, када би се Црногорцима „одузело све оно што други народи за њихове потребе производе, остали би и без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци“, те да „нико од простих Француза нема толико неразложног народног поноса колико га има један њихов козар“.

Али Геземан примећује да тај црногорски козар „није нипошто човек из народа по европском схватању. Његов понос није никако без разлога, јер он је испунио закон живота, он је, као оне личности из Киплинговог романа, обрао плод свога живота: част коју доноси испуњени агон“.

***

Тамо где престају горе, престаје Балкан. Почиње други свет, у коме је важније изгледати него бити. Није искључено да је Балкану време као крв истекло у неповрат.

Они који га нису разумели, имали су право да га се стиде, као недостојни синови својеглавог оца.

О њему су странци писали студије, пуне подсмеха и поруге.

Ретки су они који су му одали пошту. Све је мање данас оних који га воле и који му праштају, и којима је позната тајна његове свирепости.

Стихови које је записао Бранимир Штулић стижу од нас као позни одјек из велике давнине:

Бијес је твоја пјесма, Ахилејев инат бесмртан и страшан, Лоше успомене Ахајцима наносе, Красним јунацима подземље огади, А смрт и пустош даривајући скупа, Не да се госте птице и псине, ех, већ да божја воља буде испуњена“.

Ко то може разумети?

АМЕРИКА (UNITED STATES)

То је нека врста модерног ходочашћа.

У сивом, прљавом, неонском полумраку пролазиш огромним булеваром. Ту, у непосредној близини, лежи Бела кућа, са својом куполом, стерилним, увек влажним травњаком, белом оградом и гомилама дискретних стражара; место за прес-конференције америчких председника, државних секретара и њихових портпарола. Место готово мистично, узнемирујуће, центар светске моћи, загонетно као пророчиште у Делфима… Силуета Конгресне библиотеке, налик на светилиште у Абу Симбелу, над којом се надноси Абрахам Линколн, црна сенка саздана од камена. Оци-оснивачи. Египат, нека врста модерног Египта, или можда Вавилона и, у исто време, обећана земља, Канан.

Модерни Израел, који се клања Мамону и Златном Телету, колико и свом једином богу – Јахвеу. Сумрачно светло, сунце на заласку, или можда неко волшебно свитање, што свему виђеном даје халуцинантан, сабластан, малтене чудовишан изглед.

Завијање полицијских сирена, електрична пражњења у атмосфери, жмиркава светла, пространи булевари, семафори… Нафтна поља, крв змајева… Супермаркети, тржни центри, мана која пада с неба и увек чаробно, рајско изобиље… Ноћ се утапа у златном сјају. Милозвучна музика. Америка, са својим Мекдоналдсима, Кипом слободе, са Мики Маусом, бомбардерима и носачима авиона. Рекорди, хигијена и спорт, у пластичним кутијама. Њујорк, смрдљиве луке и тесне улице, облакодери, застоји у саобраћају, аеродроми, жути такси. Ујак Сем, који право у тебе упире прстом. Демократија за све, без изузетка – за црне и беле робове, за редове и војсковође, за пастире и за фараоне. Пластични Христ и госпел. Банке, најмоћније на свету, и Вол стрит. Његово величанство долар. ТВ проповедници, који преносе поруку о наступајућем Судњем дану и вазнесењу праведних – rapture – и о рату који ће се водити на Крају времена. Хостију овде замењује хамбургер; свето вино причешћа, Христову крв – кока-кола. И ти си, као и било који други становник планете, позван да учествујеш у њеним мистеријама. То је сасвим нова есхатологија, нова Благовест. Америка се сада обраћа читавом човечанству.

Америка, земља прогнаних.

Америка, земља слободних, земља могућности и обећања. И, исто тако, земља мртвих – мистична Атлантида, чудесно изроњена са дна океана, са својим даровима и својим фантазмама: Волт Дизни и „Рат звезда“. Холивуд. Овде си ти потпуни странац. Лица са билборда. Рекламе, ТВ шоу. Сипљиве груди бизона. Индијанске сенке, гробља, војничка гробља, са хиљадама и хиљадама истоветних, белих крстова. Две куле, које се руше у пламену. Ратници-киборзи, опремљени незамисливим оружјима, носачи авиона, насукани у топлим морима, негде надомак персијских обала… Експлозије, злокобне печурке што се издижу над Пацификом. Империја, која то није желела да буде, толико различита од свих других, са заставом ноћи; историја, тако другачија од свега што је икад видело човечанство. Добро и Зло. Ђаво и Бог, у кога Америка верује. Сила која је одлучила да покори свет и поведе последњи од свих, рат против рата. То је коначни обрачун, Армагедон. Свети Рат за Крај света.

И џихад.

То је сада на помолу. Америко, твој сан ће најзад бити остварен.

Ураган који си сама покренула сада се надноси над твојим небом. А желела си само слободу. And justice for all.

Америко, сама против свих.

Чудесна земљо, усамљено острво на западу света. Хиљаде миља празних путева, црвене планине Неваде или Аризоне. Топло, крваво небо Југа. Отров из пустиње. Добоши и ватре у ноћи. Влажни сумрак. Виски бар. Америко, опседнута моралом, вером у Бога, Добром и Злом, ти си само неспоразум. Ти си неспоразум историје и вере, вере у Бога, вере у историју и њен смисао, тачка кривог срастања. Твоје лице је у исто време невина маска Добра и маска чистог Зла. Ти немаш душу, нити би је икад могла имати. Ти си свирепа у својој тежњи ка Добру и бескрајно осећајна док прихваташ Зло. Добро и Зло, у твом случају, не значе ништа.

Отуда, ти никад ниси била слаба и никад нећеш бити снажна. Ти ниси империја, ти ниси део историје. Ти си аномалија, аномалија у вечитој окрутности историје. Зато ниси победник и не можеш да будеш поражена. Такозване моралне вредности су твоја слабост. Све док будеш тежила моралу и Добру, рађаћеш Зло; док будеш тежила јединству, рађаћеш раздор, рађаћеш смрт. Твоји идеали су твоје зло. Твоје моралне вредности су твоје проклетство, твоја зла коб, твоје распадање је твој живот и последња прилика за човечанство, или бар оно што од њега буде остало, оног тренутка када твоја смрт буде више него извесна.

Америко, заставо слободе! Покушај да схватиш. Твоја слобода није за тебе, већ слобода за друге. За оне који ће се уздићи на твом лешу, за оне који ће се наситити твојим месом, за оне који ће гасити жеђ твојом крвљу. Управо зато ти мораш пасти. Твоја смрт јесте слобода – слобода за тебе и слобода за друге. Ти, уствари, већ и јеси мртва, и зато савршено слободна. Поверовала си једном да живиш ван времена и историје, и утолико ће буђење из твог сна, сна који и није живот, и који није начин живота, већ само начин умирања, бити крвавије, болније и теже.

Ти умиреш – ти, заправо, већ и јеси мртва, још не знајући то.

Нема буђења из твог сна о слободи, као што нема буђења из смрти или дубоке коме.

Борис Над

Поезију Бориса Нада можете читати овде.

BEAT GENERATION & UNDERGROUND: NEVINA LIRSKA UMETNOST – Dragan Uzelac

Dragan Uzelac je rođen 30. marta 1968. u Apatinu, u Vojvodini. Saradnik je mnogih internet magazina za kulturu i umetnost (PULSE, XXZ portal, Čupava keleraba, Vitraž, Helly Cherry, Kultiviši se, Kulturni heroj(NS), hrvatski časopis KVAKA, Impuls portal – Banja Luka). Sanjar, ali agronom po struci, koji je svet biljaka i fotosinteze zamenio igranjem rečima – logos sintezom. Svoj spisateljski put započeo je u listu somborske biblioteke „Novi pokret“ 1997. godine, tekstom o Dušanu Kovačeviću.
Njegove tekstove možete čitati na draganuzelac.blogspot.com.

SVET BITNIKA i UNDERGROUNDA: nevina, lirska umetnost…

Bitnici su bili zbunjena deca američke srednje klase, koja su se bavila filozofijom i umetnošću. Kao čitava jedna buntovnička- beat generation, postavili su u središte svog života jedno nomadsko pleme, koje je putovalo između Berklija, Denvera, univerziteta ,, Kolumbija“, sa povremenim izletima u Meksiko. Pravo središte njihovog okupljanja je bio San Francisko, gde su osnovali vlastitu zajednicu (komunu) u trošnom primorskom predgrađu North Beach. Zapadna Venecija (Venice west) u Kaliforniji postala je utočište pobunjenika, boema, nekonformista i svih onih iščašenih i uvrnutih mladih ljudi koji su odbacili zakone i vrednosti potrošačkog društva, mladih ljudi van kolotečine.

„Nakon Drugog svetskog rata u Francuskoj se razvija umetničko-boemska subkulturna scena inspirisana egzistencijalističkom filozofijom, nadrealizmom i psihoanalizom. Individualizam i humanizam prepliću se s misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, šansona s džezom, istok sa zapadom, a tuga se leči alkoholom i zagrljajima. Stare forme ustupaju mesto novima, drugačijima i slobodnima, okviri postaju tesni, ograde opet treba rušiti…

U isto se vreme u Americi javlja čitav niz pisaca novog stila i novog pogleda na svet. Za prosečnog stanovnika SAD još od doba kolonizacije i izgradnje zemlje na delu je uverenje da predan rad i brz razvoj tehnike donose sva blaga ovozemaljska. I ponos. I moć koja uz to ide. Iz istog je razloga besmisleno razbijati glavu suvišnim problemima i komplikovati sebi život. Sve se da ubrzati, pojenostaviti i umnožiti. I zaista, bilo je tako. Zemlja je postala jako moćna. No, svo materijalno bogatstvo može nestati u trenu. Ratovi su to potvrdili. I prirodne katastrofe. Ipak, oči su mnogih zatvorene, a um zakočen. To se ljudsko mnoštvo još uvek sporazumeva s uobičajenih desetak rečenica, štedi i grbači, a uveče sluša radio prenose bejzbol utakmica i podriguje dok ispija pivo iz limenki.

Bratija koja je zauzela opozicioni stav prema takvom društvu i sve individue naklonjene umetnosti koje su bežale od stvarnosti i lažnog sjaja mase nazvane su BITNICIMA. Svojevoljno su prihvatili neizvesnost i gubitništvo“.

Romeo Garma: „O egzistencijalistima i bitnicima“

Značajne ličnosti među bitnicima bili su umetnici – pesnici i pisci Alan Ginzberg (autor kultne revolucionarne poeme „Urlik“, između ostalih), Džek Keruak (koji je stvorio poseban stil pisanja i ključni roman epohe „Na putu“, impresiju o novom životnom stilu, večnog pokreta i sagledavanja života iz različitih, nekonvencionalnih uglova), Korso, Ferlingeti, Meklur, Snajder, Vejlen, Hanke, Kesidi, Viljem Barouz (ekscentrik i zavisnik, autor brutalnog romana „Goli ručak“…)

Na zapadnoj, pacifičkoj obali bezgranično su eksperimentisali sa drogama, zapisujući utiske i iskustva. Ginzberg: „To je struja priključena u samu sebe, da ima žice, postala bi paukova mreža“. Rozental: „Heroin je nova noć u ovom novom dobu… kokain je iznenadni sunčev blesak na uzburkanom moru… trava je pozorište!“…

Takođe, bitnici su slikali tehnikom „akcionog slikarstva“, izučavali su istočnjačke religije, čeznuli za povratkom u vreme Indijanaca, u džezu su stvorili vlastiti „cool jazz“ stil, i prvi su praktikovali javno čitanje poezije uz džez. Veoma rano su uspostavili suštinsku nezavisnost kada je pesnik Lorens Ferlingeti otvorio vlastitu radnju i izdavačku kuću u San Francisku. Firma se zvala „City lights“ (Svetlosti velegrada) i dao je na korišćenje bitnicima.

Smatrali su, poput dvojice velikih, tragičnih umetnika i junaka – pesnika Dilana Tomasa i džez saksofoniste Čarlija Bird Parkera, da je jedina odbrana od sveta koji srlja ka propasti – čin stvaranja tj. nevina, lirska umetnost. Tragali su za duhovnim vrednostima, gledali na sebe kao odmetnike, nalik na prve hrišćane koji su i sami živeli po rupama i skrivenim katakombama. Jednostavno, želeli su da se vrate primitivnim korenima i izvorištu iskrene vere.

Bili su u stalnoj potrazi za punijim osećanjem života, za povišenom svešću – marihuana je bila vrhunska stvar, ,,čudesna“ biljka na putu potrage. Džez, dionizijski, bio je njihova muzika, muzika koju su stvorili ljudi bez mnogo formalnog muzičkog obrazovanja, samim tim bili spremni da se oslobode i praše spontano…

Pobuna protiv bilo kakvog autoriteta, cinizam, oporost i izbor siromaštva po volji, u društvu gde je siromaštvo bilo greh, a bogatstvo vrlina, činilo ih je autentičnima u svetu buntovništva, undergrounda i usamljenih marginalaca, polusveta, svih onih prezrenih „pustinjaka“ lepote, istine i pravde radi…

Bili su i ostali deo opšte protivteže, dubokih korena pobune još od najiskrenijih i najsurovijih ranohrišćanskih dana (kada se bunt kažnjavao smrću), opšteg otpora đavoljem svetu podlosti, dvoličnosti, nasilja, laži, eksploatacije, vere u Moloha i Mamona, genocida nad Indijancima i svima koji su se hrabro usprotivili , sveta bezdušne sarkastičnosti u kome se gladnima umesto hrane kao pomoć šalju tablete za apetit, svetu lažnih proroka gde je sve samo plod praznog deklarisanja i još praznijih reči… bez ikakvih suštinskih plodova i dela… hiljadama i hiljadama godina, u krug, u nedogled, bez blagoslova, lepote, samo sa pustim srcem od kamena.

Kenneth Lecch: „Youthquake“ ( fragmenti…)

… Koreni beat generacije leže baš u njenom nedostatku korena, u njenom osećanju otuđenosti od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, njenom nedostatku interesovanja za industrijski i tehnološki progres, u njenom nedostatku poverenja u razum, crkvu ili političke partije. Bitnici nisu oštro odbacivali društvo; oni su tvrdili da više nije ostalo ništa od društva što bi se moglo odbaciti. Filozofski posmatrano, glavni uticaj na bitnike imao je egzistencijalizam, mada, za razliku od francuskih egzistencijalista (Pariz je posle rata bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam – među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra), bitnik nije bio zaokupljen problemom izbora – on je jednostavno odlučio i dobrovoljno izabrao bedu. Nesputani, slobodni seks bio je u centru bitničke filozofije… Bitnik, u svom izgnanstvu od ispravnog društva, bio je prvenstveno zaokupljen problemom traženja identiteta, spasenja, revolucije koja počinje u svakom čoveku. Tako su bitnici iz pedesetih godina 20. veka krenuli putem odvajanja – ,,dobrovoljnog sopstvenog otuđenja od kulta porodice, novca i svih njihovih oblika i načina“. Oni su odabrali dobrovoljno siromaštvo, jazz je bio njihova glavna muzička hrana, a marihuana njihova droga svesti. U stvari, upravo je sa bit generacijom marihuana postala popularna droga kod američke omladine. Lawrence Lipton je pisao o tome sledeće: ,, Trava se pušila dodavanjem iz ruke u ruku u krug, i to ne zbog ekonomičnosti, već kao društveni ritual. Magični krug je zatvoren kad cela grupa dostigne vrhunac. Onda se poveravaju jedni drugima, priča se o ličnim problemima tako otvoreno kako se u normalnim okolnostima teško postiže, muzika se sluša zaneseno i koncentrisano, poezija se čita na glas tako da se vizuelni i akustični efekti maksimalno potenciraju. Eros se oseća u magičnom krugu marihuane kao jedan ujedinjujući princip ljudskih odnosa mnogo snažnije nego u bilo kojoj drugoj situaciji, osim, možda u uzajamnom metafizičkom orgazmu, Magični krug je, u stvari, simbol i priprema za metafički orgazam“.

Bez sumnje, najpoznatije delo bitničke ere je roman Jack Kerouaca – „On teh road“ (Džek Keruak – Na putu), čiji je uticaj bio značajan. Keruak piše o „odrpanim bitnicima Amerike, o novoj bit generaciji kojoj je i sam počeo polako da se pridružuje“, i video je sebe „kao proroka koji je sišao na zemlju da bi doneo crnu Reč…“. Kerouakove likove okružuje proročka divljina – sveto cveće koje je lebdelo u vazduhu bila su, u stvari, sva ta umorna lica u praskozorje američke ere džeza. U romanu „Subterraneous“ – (Ljudi iz podzemlja) ovako opisuje bitnike iz San Franciska: „Oni su bitnici, ali nisu pozeri, inteligentni su, ali ne oveštali, to su vraški intelektualci koji znaju sve o pesniku Ezri Paundu, ali se ne prave važni, niti mnogo pričaju o tome, vrlo su tihi i vrlo slični Hristu„.

Koliko su bili važni ovi prvi američki bitnici u pojavi društvenog protesta mladih i njihove kulture suprotstavljanja? Predstava koju je javnost imala o bitniku bila je slika dugokosog, prljavog delikventa koji je stalno drogiran, pod uticajem Zena, koji najviše vremena koristi pišući sablažnjivu poeziju i vozeći se nesmotreno širom Amerike. Smatralo se da je Greenwich Village u Njujorku mesto odakle je počela da se širi beat filozofija, mada je jasno da to nije tačno. Zapravo, beat nije književni pravac i Keruak je samo jedan od malog broja pisaca koje je beat dao. Niti su bitnici bili delikventi, već pre mladi Amerikanci srednje klase koji su okrenuli leđa nasilju i bogatstvu.

Jedan poznati američki pacifista komentarisao je 1960. godine: „Ako se društvo plaši beat-a, to je zato što se on ne može shvatiti u okviru sadašnjih materijalnih vrednosti. Samo on, a ne crkva – koja već dugo pravi kompromis sa sistemom – rekao je jasno NE. Ne, neće se boriti u ratovima Amerike. Ne, neće se oblačiti pristojno, jer ne želi poštovanje društva… I zaista čudno, ali ispada da je maloletni kriminalac sa dosijeom punim nasilja i krađa zapravo konformista, dok je bitnik koji nikoga ne ubija i vrlo retko krade pravi buntovnik, loše odeveni i zbunjeni potencijalni revolucionar, koji je potekao iz ugojene, važne američke srednje klase“.

Ili, kao što jedan drugi posmatrač reče „maloletni delikvent ili kriminalac je, prosto konformista u žurbi“. Bitnik odbija konformističke vrednosti do kraja. Bitnici i maloletni delikventi su malo dalji rođaci. Imaju iste neprijatelje, što predstavljaju tanku nit koja ih ponekad spaja u privremeni savez. I jedan i drugi su otpadnici od zakona, govore sopstveni jezik i podsmevaju se konformistima, ali među bitnicima maloletni delikvent se smatra konformistom, hipi konformistom, doduše, ali konformistom. U suštini, pokret bitnika je bio religiozni pokret, potreba za duhovnim vrednostima mimo institucionalnog okvira američke crkve. Lipton je to ovako naglašavao: „Sve je to deo onoga što Carl Jung naziva potraga modernog čoveka za svojom dušom. Ova potreba za duhovnim nije potreba samo beat generacije: u ovim vodama je gospodin Sheen već godinama. Međutim, ono što bitnici traže nije duhovni mir, niti pozitivan stav, kao ni izmirenje sa tradicijom ili crkvom. To je nešto dublje u ljudskoj psihi što seže daleko u istoriju mističnog iskustva, dalje i više od onoga što nam današnja crkva može ponuditi. Cilj je, naravno, celovitost, lično spasenje, jednom rečju – blaženstvo“.

Ta potraga za duhovnim javljala se kod određenog broja otuđenih mladih ljudi kao faza koja prethodi razvijanju kulta droge. Ali, širenje droge postalo je centar ove vrste duhovnog traženja i ostaje, zato, značajan faktor razumevanja njegovog cilja i razvoja …

On the road again & underground mission:

„Nisu samo mašine i novac ti koji predstavljaju Moloha. Moloh je i sam razum. Ono što Amerika zove zdravim razumom je ludilo, a nepobediva oprema američke moći i prava nije ništa bolja od tolikih ludnica“.

Kada je davne 1955. godine pesnik Alan Ginzberg na poetskoj večeri u „Galeriji“ u Nort Biču, uz bokal sa burgundcem odrecitovao pesmu „Urlik“, napisanu dve nedelje ranije, desilo se nešto sasvim novo, buntovno, provokativno i sasvim drugačije, desilo se začeće jednog jedinstvenog i kontrakulturnog radikalnog pokreta bitnika. Publika, koju su sačinjavale poetske i buntovne duše poput pisaca Džeka Keruaka, Gerija Snajdera, Lorensa Ferlingetija i Majkla Meklura, shvatala je rađanje jedne nove revolucionarne ideje, Urlika koji je odbacivao mnoge opšteprihvaćene stavove društva.

Bit generacija (beat generation) predstavljala je prvi, udarni talas nadolazeće oluje pobunjene američke omladine (tzv. „baby boom“, poratne generacije), nespremne za „lepote izazova“ rata u Vijetnamu i dotadašnje vrednosti društva, generacije koja se gnušala komformizma, materijalizma i njihovog prećutnog idolopokloničkog prihvatanja. U Engleskoj su to bili Gnevni mladi ljudi, dok su ih u SAD krstili kao „Nove Varvare“. I Bit generacija i Gnevni mladi ljudi sociološki su predstavljali fenomen koji je sa sobom doneo obogaćeni i životniji literarni izraz. Povrh svega, bili su nosioci moralne revolucije koja će transformisati čoveka „od bića istorije do bića iskustva“, kako su to već ranije protumačili egzistencijalisti poput Kamija, Sartra ili Martina Hajdegera. I oni, i njihovi prethodnici filozofi prihvatili su život kao kontinuirani nemir i čoveka kao biće žedno smisla. Kredo Bit generacije je bio jednostavan i direktan: „Jedini način da se živi u slozi sa životom na ovoj planeti koja srlja u propast je suočiti se sa stvarnošću onakvom kakva je, sa svim trenucima agonije i radosti“.

Bit generacija donela je jednu novu temu: usamljenog čoveka, lišenog iluzija, koji stoji u mračnoj ponoći svog postojanja, a njihova najveća zasluga je u tome što su u vreme duhovnog mraka skrenuli pažnju čovečanstva na jedini izvor nade jednog iscrpljenog sveta: čovekovo srce koje kuca. Bitnici su odbacivali prošlost i budućnost koncentrišući se na sadašnjost, odbacivali svaku moguću kontrolu prirode, događaja i ljudi, istupili iz takmičarske arene trke za novcem i besmislene, iscrpljujuće borbe, ne želeći ništa, a ipak, interesujući se za sve, pobunili se protiv organizovane vlasti i sa gnušanjem odbacili ziheraški stav većine i njihovo čvrsto držanje za kolotečinu, iluzije i tobožnje moralne vrednosti. Bit generacija izvukla se iz besmisla „Trke pacova“ koja je uništavala ono najdragocenije u čoveku – njegovu svest, kreativnost i emocije.

„Postoje mnogi elementi kontinuiteta između nas i sadašnjeg trenutka – to su droga, muzika, interes za Istok, bavljenje Vitmenom, Toroom, ponovno otkrivanje Zemlje i Tela… Srce pokreta predstavlja povratak prirodi i revolt protiv mašine“.

Drugom polovinom šezdesetih sve veći broj Amerikanaca gleda na američko društvo kao na jednu surovu, bezličnu mašinu koja će ih progutati ukoliko se oni toga ne oslobode. Nova kultura koja se stvarala nije bila elitistička, već uzbudljiva, nepredvidiva i nemoguća za kontrolisanje. Ona je ponudila novi, alternativni način života. Ona je ponudila underground pokret kao žestoku vrstu odgovora i otpora na dotadašnje mrtvilo stare kulture i odgovore na potisnute tabue poput pitanja droge i politike.

„Revolucija mora prekinuti sa prošlošću, i izvući svoju poetiku iz budućnosti… Naš program je kulturna revolucija kroz totalni napad na kulturu, koji koristi sva sredstva, svu energiju i sve medije koji mogu da dođu u naše kolektivne ruke… naša kultura, naša umetnost, muzika, novine, knjige, posteri, naša odeća, naši domovi, način na koji hodamo i govorimo, način na koji raste naša kosa, način na koji

pušimo i vodimo ljubav i jedemo i spavamo – sve to predstavlja jednu jedinu poruku – a poruka je SLOBODA“.

U periodu između 1965. i 1968. godine izgledalo je kao da je usred rata u Vijetnamu čitava američka nacija poludela – vodeći rat sa azijskim seljacima, sa sopstvenim crnačkim stanovništvom u getima i sopstvenom belom decom… Zemlja se cepala nadvoje… Usred straha od atomskog rata sa SSSR-om (koji je tokom kubanske krize početkom šezdesetih visio u vazduhu) i totalnog uništenja stvorila se nepoverljivost prema tehnologiji, njenim neslućenim zlim potencijalima i putevima u apokaliptični ćorsokak. U godinama polarizacije kontrakultura mladih se ujedinila sa moćnom bitničkom prethodnicom i rađajućim beskompromisnim underground pokretom, uvidevši zajedničkog neprijatelja u kapitalizmu ili Sistemu ili Svinjskoj Naciji glupih i proždrljivih. Bilo je to doba velikog rata protiv svega onoga što je pomenuti bit pesnik Ginzberg nazvao Molohom. Koledži nisu bili ništa drugo do „usrane škole za srednju klasu“ bez identiteta, koje je najbolje dolazilo do izražaja u američkim predgrađima, u onim pravilnim nizovima lepo raspoređenih, dobrostojećih domova sa travnjacima i televizorom u svakoj sobi, u kojima svako gleda istu stvar, i u isto vreme misli isto.

Stvaranje kontrakulture bilo je, između ostalog, pobuna onih koji su odbijali da prihvate opšteprihvaćen stav da ljudi troše proizvode i stoga moraju da rade da bi stekli privilegiju Konzumiranja sveg tog „sranja“ koji oni ionako nisu želeli, kao što su frižideri, televizori, nova luksuzna kola… Pobunu su podigli svi oni koji nisu želeli postati zatvorenici sistema rada-proizvodnje-potrošnje-rada-proizvodnje-potrošnje… i sve tako u nedogled besmisla…

„Ruka na tvom penisu moralnija je – i zabavnija od prsta na orozu“.

Ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, novembra 1963., čoveka koji je probudio velike nade i doneo novu, neverovatnu količinu optimistične energije označilo je početak jedne kulturne i političke revolucije. Dolazak omraženog, konzervativnog predsednika Lindona Džonsona na čelo SAD poslužilo je kao katalizator za radikalizaciju kulturnih stanovišta velikog broja Amerikanaca, a posebno mladih ljudi sitih rata u Vijetnamu, rasizma, licemerja, regrutacije i američke stupidne samodopadljivosti. Pobunjeni mladi ljudi pravili su sve vrste eksperimenata u alternativnim i radikalnim životnim stavovima i stilovima, nudeći kao odgovor programe za buduće humanije svetsko društvo. Bilo je to ,“heseovsko“ Tajanstveno Magično putovanje, čudestan trip, čiji je krajnji cilj bio „pretvaranje celog sveta u umetničko delo“.

Rađanje i uticaj underground pokreta:

Kako zvanična istorija kaže, rođen je sredinom šezdesetih godina 20. veka u urbanim centrima Amerike i Britanije, manifestujući se kao novi pokret u muzici, književnosti, slikarstvu, stripu i drugim oblicima stvaralaštva. U osnovi usmeren ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti, underground je bezazlene i ružičaste, našminkane i za opšteusrećiteljsku namenu naslikane slike sveta zamenio novim i svežim pogledima mladih ljudi.

Niotkud, na opšte zaprepašćenje i zgražanje Sistema, na svetlost dana su izašle dotadašnje tabu teme-politika, droge, seks… Najprisutnija je bila ideja i želja za političkim i društvenim promenama, kao i alternativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti. Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog vremena nazvan je psihodelija.

Nastao na marginama prebogatog zapadnjačkog društva, izronivši iz katakombi burnih šezdesetih u vreme ekonomskog uspona nakon svetskih ratova, malograđanske zadovoljštine uvijene i ušuškane u materijalno blagostanje i prećutno pristajanje na profitabilne ratove u tamo nekom Vijetnamu i tako to, na saglasnosti da Sistem i samoproklamovana elita može da radi šta joj se prohte dok ne dira naš mali uljuljkani svet oivičen mrtvilom tupog samozadovoljstva, bio je i ostao kontrast zvaničnom blještavilu pozornice vladara i podanika. Bio je i ostao trag svetlosti na kraju tunela, tračak nade, glas koji pokušava da nadjača zaglušujuću, besmislenu buku većine koja neprestano laprda ne rekavši ništa i ne slušajući nikog osim vlastite tuposti i praznine.

Vremenom, postao je put povratka ka ukaljanom i zaboravljenom izvorištu svih pravih stvari i vrednosti, glas razuma koji iznova pokušava da uskladi misli, reči i dela, vraćajući im istinsko značenje, kreativnost i progresivnu delotvornost. Suštinski antikomercijalan, antisistemski, nezavisan, autentičan, alternativan, nepotkupljiv i kreativan stvarao je neki novi, vlastiti put, meandrirajući kroz pustinju ispraznog etabliranog stvaralaštva i ustajale žabokrečine komercijale utonule u opšte mrtvilo. Razbijajući šablone, zadate koordinate, podobnost i opšte prihvatljivosti isijavao je duboke kreativne porive i samosvest koji su dugo tavorili unutar buntovnih pojedinaca željnih promena i pomaka ka nečemu što ne zahteva pljeskanje većine, lažne osmehe i komercijalni efekat. Underground je postajao ogledalo u čijem odrazu nije bilo mesta za iskrivljene slike sveta, iskonstruisana sranja ulepšane stvarnosti i lažne nade, zasnovanih na licemerju i podobnosti.

Trn u oku sistema, činjenica koja uznemirava, nelagodnost nemirne savesti, poziv u nezgodno vreme… zov divljine, čudesno proleće u decembru, ono iskonsko u čoveku što se buni potaknuto unutrašnjim glasom i iskonskom željom za svetlošću, mimohod na poprištu lošeg zadaha i truleži što vonja kroz vreme, reč prvog i poslednjeg, izazov, bunt, sudba, ostvarenje davno datog obećanja, novi početak…

Underground, povratak korenima i zaboravljenom izvorištu pravih stvari, ogoljeni je akt poznog modernizma i šezdesetosmaških stremljenja, rušilačko-kreativna odiseja proključala iz zabranjenih i naizgled zaboravljenih ponora nagomilanog nezadovoljstva predodređenih, namerom zapostavljenih i poniženih, sudbom odabranih pojedinaca… Uzvraćen udarac ili okrenut drugi obraz, ljubav usmerena ka neprijateljima života i istine, gorčina istresena do kraja…

Paralelno sa promenama u celokupnom američkom društvu tokom šezdesetih, dolazi i do radikalnih promena u novinarstvu. Reagujući na burne promene, ono postepeno zauzima radikalan, odmetnički stav. Baveći se rock kulturom i muzikom, koji tih godina postaju mnogo kreativniji i angažovaniji, časopis ,,Rolling stone“ postaje jedan od najsenzacionalnijih i najuspešnijih medijskih avantura underground pokreta. Lansirao ga je u San Francisku, novembra 1967. godine, novinar Ian Wenner. Bio je to beskompromisan, nadahnut i maštovit način prezentacije rock kulture. Šok koji je izazvao objavljivanjem originalnog omota albuma Džona Lenona – „Dve device“, na kojem on i Joko Ono poziraju potpuno goli, bio je tih godina više nego revolucionaran… „Rolling stone“ i ostala underground štampa prikazivale su rock and roll tih godina u svoj njegovoj kompleksnosti – kao jedan od vizionarskih pogleda na društvo i svet. Bilo je to vreme tzv. „esid roka“ (acid rock), nastalog pod uticajem kulture droga, pre svih „kiseline“ – LSD. Bilo je to vreme kompleksne promene u svesti jedne generacije, koja je započela sredinom šezdesetih sa studentskim protestima, radikalnom politikom, drogama i seksualnim slobodama, stvorivši jedinstven front pobune i jedan radikalni alternativni pokret.

Underground pokret je „ukinuo“ rad, u njegovoj štampi nije bilo oglasa za nezaposlene. Underground je transformisao Rad u Igru, kao vrstu slobode i zadovoljstva. Rad se obavlja zabave radi, kao razonoda, opsesija, hobi ili umetnička forma – nije više bilo prisile i krute obaveze materijalizma. Ista filozofija je važila i za ostale oblike underground stvaralaštva, pre svega za jedan od njegovih legendarnih, radikalni pozorišni izdanak – čuveni „Living theatar“…

Generacija koja se „jednog jutra probudila i počela da protestuje“ promenila je, makar u jednom istorijskom trenutku, tok politike i učinila jedno konzervativno i agresivno, militantno američko društvo makar malo humanijim i drugačijim. Kao i svaka revolucija, na kraju je „pojela“ svoju najbolju i najsmeliju decu, ali… Jedina moguća lepota je u samom „sizifovskom“ putu i pokušaju – sve ostalo, ono trajno, dolazi iznutra i postepeno.

Dragan Uzelac

KAKO JE LIBERALIZAM UPROPASTIO OBRAZOVANJE (Patrik Dž. Denin)

U svojoj, 2018. godine objavljenoj knjizi Zašto liberalizam propada, poznati američki politikolog Patrik Dž. Denin (Patrick J. Deneen) je izneo dubinsku kritiku ovog društvenog ustrojstva, predviđajući njegov skori krah. Pokušavajući da gleda još dalje, Denin je ukazivao na perspektive postliberalnog sveta, ističući dva moguća ishoda. Prvi bi podrazumevao “liberokratski despotizam”, odnosno “nasilno nametanje liberalnog poretka” od strane ljudi koji “u dubini duše preziru demokratiju”. Taj novi svet bio bi kontrolisan od strane snažnog državnog aparata, koji bi građane “sve više podvrgavao nadzoru i kontroli”. Drugi izlaz bio bi populistički odgovor na “gnev i strah postliberalnog građanstva”.
Sa svoje strane, Denin je ponudio i treći put, u čijoj bi osnovi bilo prevazilaženje ideologija, kao i nepristajanje na povratak u “predliberalno stanje”. To bi, u osnovi, značilo priznavanje dobrih praksi liberalizma uz odbacivanje razloga njegove propasti. Suštinski, to bi značilo zalaganje za “stvarnu ljudsku slobodu u vidu opšteg, građanskog i pojedinačnog vladanja samim sobom, a ne za njen surogat, koji u sebi spaja sistematsko razvlašćivanje sa iluzijom autonomije u obliku potrošačke i seksualne raspuštenosti”.
Urednici serijala, u okviru kojeg je Deninova studija objavljena, Džejms Hanter i Džon Oven, Denina nazivaju radikalnim kritičarem liberalizma, zbog činjenice da on ne pledira za reformisanje, već za njegovo ukidanje. Iz dva razloga oni podvlače destruktivnost Deninove knjige – zbog njegovog opredeljenja da postojeće društvene anomalije posmatra kao posledicu liberalnih principa, te zbog neuklapanja ovog pogleda u levo-desnu binarnost.
U tekstu koji ovde donosimo Patrik Denin se obrušio na deformisanje liberalnog univerzitetskog obrazovanja, u kojem ideju slobode zamenjuje ideja napretka. O tome Denin ne misli ništa dobro.

Dakle:

“Cilj samosaznanja jeste sticanje svesti o pravilnom korišćenju slobode, pre svega, o vladanju prohtevima koji te čine nezasitim. U srcu slobodnih nauka u ovoj starijoj tradiciji nalazi se upućivanje u značenje ljudskosti, pre svega, u načinu postizanja slobode ne samo od spoljašnjih ograničenja već, pre svega, od tiranije unutrašnjih prohteva i želja. “Stara nauka” stajala je u službi mučnog i teškog zadatka utvrđivanja onog što je dopušteno i onog što je zabranjeno, onog što predstavlja najbolju upotrebu slobode i onog što naše postupke čini rđavim. Svaka nova generacija morala je da se uputi u velika dela naše tradicije, u epove, velike tragedije i komedije, u razmišljanja filozofa i teologa, u otkrivenu reč Božju; morala je da čita knjige koje nas uče kako da pravilno koristimo svoju slobodu. Biti slobodan bila je nauka, nešto što nam ne pružaju priroda i instinkt, već usavršavanje i obrazovanje. A duša slobodnih nauka bile su društvene nauke, učenje kako da budemo ljudi.

Propadanje slobodnih nauka u ovoj naciji (američkoj – P.D) usledilo je ubrzo po redefinisanju slobode, po čemu se ona više nije shvatala na hrišćanski način kao vladanje samim sobom, već kao odsustvo ograničavanja naših želja. Ako je cilj slobodnih nauka bilo sticanje znanja o vladanju samim sobom, onda se on više nije poklapao sa ciljevima savremenog vaspitanja i obrazovanja. Davnašnji zahtev da se uče klasični jezici i stiče sposobnost čitanja starih tekstova, da se upoznaje Biblija i tumačenje svetih spisa povuklo se pred studijama u osnovi kojih se nalaze individualni ukus i preferencije. Slobodne nauke se sve više zamenjuju sa sistemom NTIM, u kojem se spajaju ono što je zadržano od antičkih slobodnih nauka – prirodna nauka i informatika – i njihova primena, tehnologija i inženjerstvo, pored sve većih zahteva za znanjem koje olakšava pravljenje karijere u svetu biznisa i finansija.

Američki univerzitet se polako menja i na njemu se umesto stare počinje da predaje nova nauka. U XIX veku sve više univerziteta počinje da deluje po uzoru na nemačke univerzitete, da se deli na specijalizovane discipline i stavlja naglasak na obrazovanje diplomiranih studenata – kroz sticanje stručnog znanja – kao i da se naglašava prioritet otkrića i sticanja novih znanja. Religiozna podloga polako se uklanja sa univerziteta; društvene nauke i dalje ostaju u središtu slobodnih nauka, ali njima više ne upravlja sveobuhvatna vizija koju pruža religiozna tradicija i njena vizija i vjeruju (…) Sredinom XX veka obnovljeni naglasak na naučno obrazovanje i tehnološke inovacije – uz podršku države koja pomaže “korisne veštine i nauke” – dodatno je uticao na promenu prioriteta na univerzitetu.

Umesto usađivanja vrline,
mi nailazimo samo na naglaša-

vanja na istraživanju stavljenom
u službu progresa – pre svega,
onog progresa koji doprinosi
ostvarivanju davnašnje težnje
da se priroda potčini ljudskoj

volji.

Slobodno obrazovanje počinje da se smatra irelevantnim za razvoj moderne slobode, posebno kad se ta sloboda stavi u kontekst vojne moći, nauke i tehnologije, i proširenja kapitalističkog tržišta na svaki deo zemaljske kugle. Klark Ker, rektor Kalifornijskog univetziteta, u svom predavanju održanom 1963. godine, i kasnije objavljenim pod naslovom “Korist od univerziteta”, proglasio je smrt ideje univerziteta. Umesto obrazovanja zasnovanog na teološkoj i religioznoj viziji i usmerenog na vaspitavanje onog što je najbolje u čoveku, došlo je do uspona onog što on naziva multiverzitet, a to je (…) organizacija usmerena na sticanje znanja stavljenog u službu vojnih i industrijskih potreba nacije. On ističe da “multiverzitet” ima centralnu ulogu u industrijalizovanju nacije, u spektakularnom rastu produktivnosti čiji rezultati služe suštinskom proširenju ljudskog života i sticanju globalne vojne i naučne nadmoći. Cilj ovog novog “multiverziteta” jeste unapređenje bejkonovskog projekta čovekove vladavine nad svetom.

Rezultat pomenute redefinicije cijeva univerziteta jeste zahtev da se fakulteti stave u službu novog imperativa nauke, a to je sticanje novog znanja: fakultetsko obrazovanje u prvi plan stavlja stvaranje originalnih dela, a status fakulteta zavisi od objavljivanja takvih dela, sa jedne strane, i njihovog prihvatanja od strane relevantnih eksperata, zaduženih za potvrdu originalnosti i produktivnosti takvih dela, sa druge. Na fakultetima se stvara tržište unajmljivanja i regrutovanja radne snage (…)

Struktura univerziteta preusmerava se na inovaciju i stvaranje “novog znanja”. Glavni cilj obrazovanja postaje progres, a ne vaspitanje za slobodu, zasnovano na dubokim vezama sa prošlošću. Možemo da utvrdimo postojanje suprotnosti između cilja Teksaškog univerziteta, zapisanog na njegovom pečatu u doba osnivanja i misije tog istog univerziteta, formulisane nedavno i postavljene na njegovom sajtu. Ispod slike pečata – na kojem se nalazi obavezna fraza o posvećenosti “izvrsnosti” obrazovanja, nalazimo formulaciju njegovog savremenog cilja. Današnja misija tog univerziteta jeste “unapređenje društva kroz istraživanje, stvaralačko delovanje, teorijsko traganje i razvoj novog znanja”. U ovoj preformulisanoj misiji univerziteta naglasak je stavljen na naučno istraživanje i, pre svega, na stvaranje “novog znanja”, a ne na “odnegovan duh koji vodi do vrlina”. Umesto usađivanja vrline, mi nailazimo samo na naglašavanja na istraživanju stavljenom u službu progresa – pre svega, onog progresa koji doprinosi ostvarivanju davnašnje težnje da se priroda potčini ljudskoj volji (…)

Usred svoje slobode, studenti sve više osećaju da nemaju drugog izbora do da se u potpunosti posvete sticanju praktičnog znanja i da izbegavaju one predmete koji mogu da ih odvrate od pokoravanja zahtevima tržišta (…)

Oni od kojih se očekuje da brane ulogu koju društvene nauke imaju unutar slobodnih nauka, članovi profesorskog staleža, sa jedne strane tuguju zbog ove propasti, a s druge krive političare i “neoliberalizam”. Oni ne uviđaju da je odnos prema društvenim naukama pre izraz liberalnog poretka, nego nekog otpora prema njemu. Profesori slobodnih nauka ne samo što se ne bore protiv vladajućih liberalnih tendencija, već ih i ne osporavaju. Uzrok tome leži u opštoj nesposobnosti da se utvrdi izvor sila postrojenih protiv slobodnih nauka.”


Patrik Dž. Denin, Zašto liberalizam propada, Albatros Plus, Beograd 2019, 116-122.

Priredio Petar Dragišić

Интимни живот на паланачки начин – случај Чачка

Сексуалност припада најинтимнијој сфери живота сваког човека, али коју по природи ствари није могуће сакрити од јавности. Нарочито у малим местима у којима се сви знају, међусобно контролишу и надгледају. Управо је таква варош био Чачак током највећег дела 20. века.

Контрола женске сексуалности у граду свакако је била већа него на селу, где се испод наизглед челичних стега обичаја и патријархалности „свашта дешавало”. Када су у питању српске вароши, много тога пореметила је окупација у Првом светском рату (1915-1918). Један број жена слободно је ступао у везе са аустријским официрима, а неке су са њима и отишле пре ослобођења града. Такво стање узроковано је и због великих демографских промена. Број мушкараца у Чачку се у односу на период пре рата смањио за 45,8 %, а жена увећао за 17,5 процената. Мушкарци који су дошли са Солунског фронта, такође су имали своја нова искуства.

Иако се у патријархалним срединама између два светска рата и даље много говорило о „поштењу”, мушкарци су и пре женидбе имали сексуална искуства, а у току брака, на неки начин, и институционализована неверства са сталним љубавницама, махом са села. Они богатији и утицајнији су наклоност, љубав и страст према њима приказивали кроз многе поклоне; неке су добиле и куће у граду, друге кафане у којима су отварале куплераје. Пред Други светски рат богати мушкарци би куповали својим сиромашним љубавницама отоман, предмет који оличава угодност и елеганцију, знак високе наклоности.

У једној малој вароши какав је био Чачак (1931. град је имао 2.007 домаћинстава смештених у 1.435 кућа), брачна неверства била су прилично позната, али то право је ипак више припадало ожењеним мушкарцима него удатим женама. Ако би нека удата жена јавно доводила љубавника у своју кућу, доживљавала би са својим партнером осуду целе паланке, због провођења „неморал-блудног“ живота. Са друге стране у граду су сасвим нормално радиле јавне куће. Рађала су се и ванбрачна деца. Пред Други светски рат у Чачку је 10% живорођене деце било „незаконито“; годишње се рађало око двадесеторо беба ван брака.

 Током окупације 1941-1944. године, поновила су се искуства слична онима из Првог светског рата, а везе жена са немачким војницима нису увек биле из материјалних побуда. После рата ове особе су жигосане на судовима националне части. Брачне и ванбарачне везе функционера комунистичке партије са таквим особама осуђиване су на партијским форумима.

Револуционарна промена из 1945. није условила и покретање сексуалне револуције. Старе форме живота и даље су биле снажне и важеће. Сексуалност се и даље мерила старим контрареволуционарним моралом, грађанско-сеоско- патријархалног порекла. После Другог светског рата јавно исказивање сексуалности средовечних мушкараца изван брака (на јавним местима),  углавном је било обележје радничке класе и сељака. Позорнице таквог понашања биле су локалне кафане на периферији града и најгора свратишта за камионџије. Публика је „уживала“ уз наивне еротске напеве певаљки у мини сукњама, чије упознавање и освајање повећава друштвени углед. Пијани гости су ломили чаше, показивали крваве шаке, срча је крцкала на поду, а певачице без много талента, па и лепоте, забављале су бројне госте.

Самачки живот и приватност интиме у малој вароши све до краја века није био лако остварљив. Број разведених жена у Чачку пре Другог светског рата није био велики. Чачак је 1931. године имао свега 47 „распуштеница“ (један проценат од укупног женског становништва у граду) и мање од десет „распуштеника“, а њихов слободан сексуални живот посматран је са завишћу од остатка паланке. Разводи су од половине века постали уобичајена појава, а у периоду 1972 – 2001 у просеку је на око 6 закључених, долазио један разведен брак годишње. Највише развода било је 1990. године.

Сексуални живот постао је динамичан од почетка шездесетих година. Живот у граду који је све више растао (подизане су и вишеспратнице) повећавао је анонимност, и после рада остављао пуно слободног времена. Телесна уживања имала су и своје наличје. Број прекида трудноће непрекидно се повећавао. Са друге стране број порођаја био је два до три пута мањи од абортуса. Анкете код запослених жена у Чачку откривале су да чак њих 83% није желело више деце, а имале су једно или двоје. У питању је била велика преоптерећеност на послу али и код куће. Чак 70% испитаних жена ништа није знало о контрацепцији. Раднице су процентуално имале више побачаја од службеница.

Веома мали број жена се обраћао лекарима да им препоручи срества за контрацепцију. Обично су преписиване таблете, али жене су биле немарне у њиховом узимању, а и мушкарци су се противили контрацепцији. За уграђивање спирале претходно је био неопходан преглед, као и касније контроле, што је многе жене одбијало. Неудате жене готово уопште нису долазиле по савете о контрацепцији. Оне су се радије одлучивале за прекид трудноће. Девојкама је било незгодно да се појаве међу удатим женама у саветовалишту, јер су се плашиле паланачких оговарања. Свуда је владала велика непросвећеност и незнање, потхрањивана од околине и родитеља.

Право „сексуално ослобођење” настаје од друге половине седамдесетих, са новим формама урбаног живота, и појавом нове генерације жена и мушкараца које су од рођења или ране младости стасале у граду. Масовна култура, вестернизација друштва, све већи утицај популарне музике, филма и уметности, постепено су деконструисали старе облике живота и условили отвореније исказивање сексуалности.

Милош Тимотијевић


Из чланка: Милош Тимотијевић, „Град у унутрашњости: облици, простори и границе приватног и јавног у 20. веку [поглавље у књизи]”, Приватни живот код Срба у двадесетом веку , ур. Милан Ристовић (Београд: Clio, 2007), стр. 579-611.

Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата.

Džordž Orvel – Književnost i totalitarizam

Ako totalitarizam postane opštesvetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće da postoji.“

Sredinom 1941. godine Džordž Orvel je sa puno pesimizma predviđao svetsku ekspanziju totalitarnih sistema i crne dane književnosti. Neke od njegovih projekcija budućnost nije verifikovala, ali se opšta linija teksta, nažalost, danas ne može osporiti.

(Govor na BBC-u, objavljen u “Listeneru”, 19. juna 1941)
Iz knjige George Orwell, Zašto pišem i drugi eseji, Naprijed (Zagreb 1977)

Na početku svog prvog govora rekao sam da ovo nije doba kritike. Ovo je doba borbe, a ne ravnodušnosti, doba u kojem je posebno teško vidjeti književnu vrijednost u knjizi s čijim se zaključcima ne slažete. Politika – politika u najopćenitijem smislu – preplavila je književnost do mjere koja izlazi iz granica normale, a to je dovjelo do naše svijesti borbu koja se uvijek odvija između pojedinca i zajednice. Kada razmatrate teškoće pisanja poštene, nepristrasne kritike u vremenu poput našeg, počinjete shvaćati prirodu opsanosti što se nadvija nad čitavom književnošću doba koje nadolazi.

Živimo u doba u kojem nezavisni pojedinac prestaje imati iluziju da je nezavisan. U svemu što smo rekli o književnosti i naročito u svemu što smo rekli o kritici, instinktivno smo nezavisnost pojedinca uzeli kao postojeću činjenicu. Čitava moderna evropska književnost – govorim o književnosti proteklih četiri stotine godina – izgrađene je na konceptu intelektualnog poštenja, ili ako vam je milije, na Shakespearovoj maksimi : “Prema samom sebi budi iskren”. Prva stvar koju tražimo od pisca jeste da ne laže, da kaže što zaista misli i osjeća. Najgora stvar koju možemo reći o umjetničkom djelu jeste da je neiskreno. A to još više vrijedi za kritiku nego za stvaralačku književnost, u kojoj izvjesna količina izvještačenosti i neprirodnosti, pa čak i izvjesna količina očevidnog slijepila ne smetaju tako dugo dok je pisac u osnovi iskren. Moderna književnost je u biti stvar pojednica. Ona je ili iskren izraz onoga što jedan čovjek misli i osjeća, ili nije ništa.

Kako rekoh, to gledište uzimamo kao gotovu stvar, pa ipak, čim tu misao uobličite u riječi shvatite kako je književnost ugrožena. Jer ovo je doba totalitarne države koja ne dopušta i vjerojatno ne može dopustiti pojedincu bilo kakvu slobodu. Kada spomenete totalitarizam, odmah pomislite na Njemačku, Rusiju, Italiju, ali mislim da se moramo suočiti s mogućnošću da taj fenomen postane općesvjetski. Očito je da razdoblje slobodnog kapitalizma dolazi kraju, i da jedna država za drugom uvodi centraliziranu ekonomiju koju možete zvati socijalizmom ili državnim kapitalizmom, kako više volite. Time prestaje ekonomska sloboda pojedinca, a u velikoj mjeri i njegova sloboda da radi što voli, da sam izabere svoj posao i da se slobodno kreće gdje želi. Sve donedavno implikacije toga nisu se predvidjele. Nikada se nije u potpunosti shvatilo da će nestajanje ekonomske slobode imati ikakvog odraza na intelektualnu slobodu. O socijalizmu se uvijek mislilo kao o nekoj vrsti moraliziranog kapitalizma. Država će brinuti za vaš ekonomski život i osloboditi vas straha od siromaštva, nezaposlenosti i tome slično, ali neće imati potrebe da se miješa u vaš privatni intelektualni život. Umjetnost će moći cvjetati kao u doba liberalnog kapitalizma, pa još i više, jer umjetnik više neće biti pod ekonomskom prinudom.

Džordž Orvel
Džordž Orvel

Sada, na osnovu postojećih činjenica, morate priznati da su te ideje iznevjerene. Totalitarizam je ukinuo slobodu misli do mjere nepoznate bilo kojem prijašnjem dobu. Važno je primjetiti da kontrola misli ne postoji samo u negativnom već i u pozitivnom smislu. Ne samo da vam zabranjuju izraziti – čak i zamisliti – izvjesne ideje, već vam diktitaju što morate misliti, stvaraju vas za jednu ideologiju, pokušavaju vladati vašim emocionalnim životom i uspostaviti sustav rukovođenja. U najvećoj mogućoj mjeri totalitarizam vas izolira od ostalog svijeta, zatvara vas u umjetni univerzum u kojem nemate mjerila za uspoređivanje. Totalitarna država nastoji, po svaku cijenu, kontrolirati misli i osjećaje svojih podanika barem u istoj mjeri u kojoj kontrolira njihove postupke.

Za nas ovdje važno je slijedeće pitanje: može li književnost preživjeti u takvoj atmosferi? Mislim da se mora kratko odgovoriti da ne može. Ako totalitarizam postane općesvjetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće postojati. I neće biti dovoljno reći – kako bi u prvi mah moglo izgledati prihvatljivo – da će nestati samo književnost postrenesansne Evrope.

Postoji nekoliko bitnih razlika između totalitarizma i svih ortodoksnih sistema prošlosti, bilo u Evropi, bilo na Istoku. Najvažnije je da se ortodoksni sistemi prošlosti nisu mijenjali ili barem nisu mijenjali tako brzo. U srednjovjekovnoj Evropi crkva je diktirala što morate vjerovati, ali vam je barem dopuštala da zadržite ista vjerovanja od rođenja do smrti. Nije vam govorila da u jednu stvar vjerujete u ponedjeljak, a u drugu u utorak. Isto se, u većoj ili manjoj mjeri, odnosi i na kršćanina, hindusa, budistu ili muslimana danas. Na određen način njegove misli su ograničene, ali on čitav svoj život proživljava unutar istog sustava misli. Njegovi osjećaji nisu pod pritiskom.

Kod totalitarizma je upravo suprotno. Posebnost totalitarne države je da kontrolira misli, ali da ih ne utvrđuje. Ona uspostavlja neosporne dogme i mijenja ih iz dana u dan. Njoj trebaju dogme, jer joj je potrebna apsolutna poslušnost podanika, ali ne može izbjeći njihove promjene koje su uzrokovane potrebama politike sile. Proglašava se nepogrešivom, ali istodobno napada sam koncept objektivne istine. Uzmimo grub, očigledan primjer – svaki Nijemac morao je do rujna 1939. gledati na ruski boljševizam sa strahom i odbojnošću, a nakon rujna 1939. morao ga je promatrati sa udivljenjem i simpatijama. Ako Rusija i Njemačka zarate, što se može dogoditi u sljedećih nekoliko godina, dogodit će se druga, jednako snažna promjena. Emocionalni život Njemaca, njegove ljubavi i mržnje moraju se, prema potrebi, promjeniti preko noći. Mislim da ne treba ukazivati na djelovanje svega toga na književnost. Jer pisanje je u velikoj mjeri pitanje osjećaja koji se ne mogu kontrolirati izvana. Lako se praznim riječima prikloniti ortodoksnom sustavu datog trenutka, ali pisanje od bilo kakvog značaja moguće je jedino onda kada čovjek osjeća istinu onoga što govori; bez toga, stvaralački poticaj ne postoji. Sve činjenice koje znamo nagovještavaju da su iznenadne emocionalne promjene koje totalitarizam zahtjeva od svojih sljedbenika psihološki nemoguće. To je glavni razlog zašto vjerujem da, ukoliko totalitarizam pobjedi u čitavom svijetu, književnost kakvu smo do tada poznavali, više neće postojati. U stvari, do sada je totalitarizam imao takav utjecaj. U Italiji je književnost osakaćena, dok je u Njemačkoj praktično prestala postojati. Najkarakterističnija aktivnost nacista je paljenje knjiga. Čak ni u Rusiji književna renesansa koju smo nekada očekivali nije se dogodila, a pisci koji su najviše obećavali pokazali su izrazitu sklonost prema samoubojstvu, ili su nestali u zatvoru.

Prije sam rekao da liberalni kapitalizam očigledno ide svom kraju, i možda je stoga izgledalo da tvrdim kako je sloboda misli neizbježno mrtva. Ali ne vjerujem da je tako i jednostavno bih u zaključku rekao kako vjerujem da nada u spas književnosti leži u onim zemljama u kojima je liberalizam pustio najdublje korijene – u nevojničkim zemljama, u Zapadnoj Evropi, i obje Amerike, Indiji i Kini. Vjerujem – što ne mora biti više od pobožne nade – da će iako dolazi vrijeme kolektivizirane ekonomije, te zemlje znati stvoriti oblik socijalizma koji nije totalitaran, u kojem će sloboda misli uspjeti preživjeti nestajanje ekonomskog individualizma. To je, u svakom slučaju, jedina nada za koju se može uhvatiti svatko tko se brine za književnost. Tko god osjeća vrijednost književnosti, tko god vidi središnju ulogu koju ona ima u razvoju ljudske povijesti, mora također vidjeti da je suprotstavljanje totalitarizmu pitanje života ili smrti, bez obzira da li nam je nametnut izvana ili iznutra.

Priredio: Petar Dragišić

КАКО САМ ПРЕВОДИО МИШЕЛА УЕЛБЕКА: ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Рођендан великог и контроверзног писца, Мишела Уелбека, који пуни – не зна се тачно колико година – згодан је повод да се поново говори, како о његовом делу, тако и о превођењу његове прозе и поезије на српски језик. О томе како је преводио Уелбека, за Магазин ОКО пише Владимир Д. Јанковић, а Stella polare преноси његов текст у којем су „преводилачке муке“ контекстуализоване на несвакидашњи начин.

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.

УЕЛБЕК ДО ТОКИЈА: СРЕЋАН РОЂЕНДАН, МЛАДИ ДРУЖЕ

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш. С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Мишел Уелбек

Уелбек долази у БГ. Биће гост Крокодила од 7. до 9. јуна“, написао ми је Иван Бевц у СМС-у од првог или другог фебруара Лета Господњег 2019, не могу тачно да се сетим да ли је тај судбоносни дан био први или други у месецу кад се мачке, наводно, јебу више него обично. Одговорио сам му: „Одлично. Драго ми је због тога. Слагао бих те, ипак, кад бих рекао да једва чекам да га упознам.“

Не желим да упознам тог човека, истина је. Кад волите некога не због тога што он јесте, и какав јесте, него због тога што ради – природно је да вас спопадне мука на саму помисао да с тим човеком још треба и да се рукујете, да се погледате с њим у очи, да размените неку реч макар и у више очију, а камоли у само четири. Који ће ми мачак Уелбек? Само ми је он још фалио.

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш.

С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Замерићу Уелбеку, наравно, што је у исцрпном опису једног прокријумчареног снимка групе Deep Purple, потанко залазећи у нијансе те, вероватно безвезне, верзије песме Child In Time, заборавио да помене Ричија Блекмора. Све је поменуо, добро, скоро све, тројицу је поменуо, није се сетио ни басисте Роџера Гловера. Али њему је у жижи био Џон Лорд, истакао је и Гилана, а дужну и заслужену почаст одао је и бубњару Ијану Пејсу (ми смо га, од детињства, звали Јан Пејс, као што смо и Гилана звали Јан Гилан, али онда су нас лектори напречац научили да се то име изговара Ијан, а не Јан, па смо се променили, сад ту негде, скоро).

Али Блекмора није поменуо. То ће остати мост у пламену. Између мене и тог човека што је рођен на Реиниону 1956. или 1958. године, свеједно, паметно је одлучио да сакрије генералије.

У почетку беше – гађење

Имам ја много штошта да замерим Мишелу Уелбеку, али нарочито то што је одлучио да се врати у свет. Није ли његово пустињаштво, одабрано у зрелим годинама, било избор вредан поштовања? Опет, ко сам ја да му судим што је одлучио да се уљуди и врати међу људе? Зар смем да будем толико суров? Па, можда и смем, шта ме брига.

Приликом добијања Гонкурове награде за роман Карта и територија 2010.

Први мој сусрет с писањем Мишела Уелбека био је, као што се може претпоставити, директна заслуга првог човека поменутог у овом тексту, утицајног београдског посластичара Ивана Бевца. Иван, иначе издавач, и то оснивач и челник једне од најбољих издавачких кућа које је Србија икад имала, рекао ми је једног дана: „Хајде, узми преведи овај Ланзароте, то су ти неки Уелбекови есеји и приче, видећеш, ја сам направио избор, да објавимо то.“

Превео сам то, нормално, ја сам професионалац, све преводим, не питам. Имам памћење одлично, скоро изванредно, не баш као Мухарем Баздуљ, али ту сам негде, трећи-четврти на табели, а опет: све што има везе с књижевношћу заборављам спонтано и благотворно, аутоматски тако рећи, не морам ни да се трудим. Па ипак, нисам заборавио утисак који је у мени оставило преводилачко читање и исписивање проклете збирке Ланзароте и други текстови: овај Уелбек је гад, одвратан тип, мука ми је од овога, дабогда се у фебруару претворио у крхку мачку која лута по буњиштима тог његовог немилосрдног света.

Уговор о ћутању

Прошло је неко време, кад ми се Иван обратио с интригантном понудом: мајсторе, хоћеш да преведеш нови Уелбеков роман, није још ни у Француској изашао, ми ћемо да га објавимо одмах после Француза, ствар је ексклузивна? Успут је додао да морамо да потпишемо да нећемо нигде објавити ни словце из те нове Уелбекове књиге и да ћемо у пуној тајности држати то на чему радимо све док дело не буде објављено.

Увек сам био слаб на мистерије. Никоме ништа нисам рекао. Хеленска школа, Елеузина и остало. Нема везе. Примио сам се. Иван ми је послао оригинал романа под насловом Soumission, који сам ја одмах превео као Потчињавање, и наслов Потчињавање стајао је до самог краја рада на том преводу. Тек тада сам Потчињавање превео у Покоравање, а и данас се питам да ли је то био паметан потез, или погрешан потез, или нешто треће.

Покоравање је преведено у децембру 2014. године, управо од 28. новембра до 30. децембра 2014. Преведено је махом на лаптопу у кухињи стана у Сплитској улици број 17, у Шумицама, где смо живели као подстанари. Имао сам и пи-си, у соби, али сам Покоравање преводио на том лаптопу, леђима окренут прозору који није добро дихтовао па смо га подгуркивали каменчином у облику шкољке која је по нечему личила на масивну верзију оне шкољке којом су дечаци из Голдинговог Господара мува стицали право гласа, на лаптопу који је, као и сваки лаптоп, морао нон-стоп да буде укључен у струју; одговарало ми је тако, не само због неке мађије, него зато што сам у то време био провалио неке порно сајтове, па је једини начин да изборим интиму био тај да се окренем према сателитима и шпијунима, а даље од очију укућана. Успут сам преводио и ту књигу у којој муслимани на власт долазе путем избора, далеко од бојних поља, далеко од смешне представе о бици код Поатјеа, уприличеној 732. године, која је заправо више била чарка између арабљанских извидница са Пиринејског полуострва и франачких предстража с европског псеудоконтинента него битка заиста достојна помена у сваком уџбенику историје.

Било како било, та тајанствена књига, заогрнута мистичним велом уговора о ћутању, имала је у себи нешто посебно. Шта је било то нешто посебно? Одговор на ово питање може се поделити на два сегмента. Први: то што у овој књизи пише и сам сам имао прилике да видим, својим очима, у Паризу, приликом боравка у том граду у јуну исте (2014) године. Други: допала ми се та књига. Не, у ствари, допао ми се тај човек што то пише.

Покоравање је у Француској изашло на Божић, седмог јануара 2015. године. Истога дана проливено је много крви у Паризу. Уелбекова карикатура нашла се на насловној страници назови-хумористичког листа чија је редакција управо тог дана упућена Вишњем на истину. Наш, то јест мој превод, угледаће светлост дана у врло кратком року. Ту смо негде, што се брзине објављивања тиче, били Немци, Италијани и ми. Силе Полуосовине. Изем ти силе без Балкана.

Спиритуални чобанин

Оно што ми се код Уелбека допало није то што код њега на власт, демократским путем, долазе они који су стварно већина, па ни то што су код њега све жене приказане у својој пуној женствености – дакле, нежно, тужно и немоћно. Не, мени се код Уелбека свидело то што он Париз гледа и зна исто онако како га гледам и знам ја. Сва места која он описује, у Покоравању, али и у осталим делима, управо су она места на која сам и ја, као дошљак са југоистока париског континента, забасавао вођен својим интересовањима, интуицијом и нејасном жудњом. Уелбек, ако нисте знали, није само најтиражнији и најпознатији француски писац, он је, ако мене питате, најбољи париски писац нашег доба. Јер, кад је о Паризу реч, Уелбек се не фолира. Он капира стратешки значај одређених важних и лепих пунктова у том граду. Не држи се, као његов друг Бегбеде, Шеснаестог, Осмог и Првог арондисмана. Није, као огромна већина оних што стасавају у Латинском кварту или поред Луксембуршког парка, смисаоно везан за Леву обалу Сене и снобовски успаничен кад ту реку треба прећи. Није, дакле, од оних с Леве обале који се не стиде да признају да су на Десној били три или четири пута у животу. Не. Уелбек познаје Париз онако како га познајем ја. То ми се свидело код тог човека.

У Уелбековим бившим кретањима пронашао сам своја бивша кретања, и то ме је охрабрило, понизило и обрадовало. Плас д’Итали, центар југоисточног Париза, моја фиксна тачка, ексцентрична и небулозна за већину „правих“ познавалаца овог града, постала је, тако, истински репер, као и Арен де Лутес, римска арена усред Петог арондисмана. Ла Фурш, Плас де Клиши, Менилмонтан, као и свемирски, непариски ентитети у срцу Петнаестог арондисмана које Уелбек помиње – за мене су били ново, поновно откривање мог Париза. Само је фалило да помене и Улицу Еванжил, или Улицу Мусоргски, у већ полуградској, новоградској атмосфери источног Осамнаестог арондисмана, где хитате забринути док не изађете на Кримску улицу и улијете се у спасоносну вреву Деветнаестог арондисмана, као ћелавац коме је неко отео чешаљ из руке и тиме га лишио тешке недоумице да ли да загребе по голој глави – само је, дакле, то недостајало да помислим како је тај човек што то пише у ствари мој некадашњи сапутник, моје некадашње друго ја.

Него, да се вратим хронологији. О Покоравању се, ионако, много и писало и причало, премда је ова књига значајна и по нечему што армија уелбековаца, састављена углавном од људи који не разумеју свог духовног команданта, али га тим упорније и безобзирније следе, махом није хтела или умела да прихвати. После две деценије ношења разних бесмислених етикета, Уелбек, који није ни мизантроп ни мрзитељ љубави ни окорели циник, свима је јасно демонстрирао и своју религиозност, важан елемент онога што се назива „феноменом Уелбек“. Да, рећи за Уелбека да је атеиста исто је као кад бисмо рекли да су Пижон Петровић и Пикси Стојковић били велики играчи Партизана. Нема то, дакле, благе везе са животом. Као и у многим љубавима, и у љубави претежне масе Уелбекових следбеника до изражаја је дошао насушан порив за слепилом, па чак ни експлицитна пишчева изјава дата уживо на телевизији није била довољна да десетине хиљада самопрокламованих безбожника прихвати сазнање да је њихов спиритуални чобанин – дубоко религиозан човек.

Поменух повратак хронологији, а никако да јој се вратим. Прошло је, дакле, неко време, и пред мене је постављен нови задатак: да преведем два на српски већ преведена Уелбекова романа, први и други: Проширење подручја борбе и Елементарне честице. Нисам их читао у изворним српским преводима, као што, иначе, до дана данашњег нисам прочитао ниједну Уелбекову књигу осим оних које сам превео. Да то одмах да разјасним: нисам прочитао ни Платформу ни Могућност острва ни Карту и територију. Ни у оригиналу ни у преводу. Нити сам прочитао, нити намеравам да прочитам.

Фактор среће

Проширење подручја борбе (Extension du domaine de la lutte), делце којим се песник и есејиста Уелбек први пут огласио као (потенцијални) романсијер, доживео сам као еклатантан пример да је у књижевности, поред свега осталог, важно имати и среће. Добро, писање је живот; ако је у животу важно имати среће, природно је да се ни у писању без ње ништа не може постићи, али ипак – имати толико среће колико је Уелбек имао с Проширењем екстремно је ретка појава која заслужује дивљење. Та наврат-нанос склепана дневничка структура, с последњом трећином која се губи у формално-садржинској почетничкој магли, ипак је људима успела да представи оно што људи и желе да сазнају кад читају неку књигу: човека. Да се не заваравамо: не читамо ми Злочин и казну ни због секире ни због бабе ни због тога што замишљамо шта је све Лужин радио Дуњи, не читамо ми Ану Карењину зато што се надамо да ће Александар Карењин упасти у собу док брката протагонисткиња орално задовољава вољеног официра, већ та дела читамо да бисмо видели ко је и какав је тај Достојевски, односно ко је и какав је тај Толстој. Читаоца превасходно занима личност писца, пишчево биће, и у потрази за пишчевим бићем – потрази, узгред, нужно јаловој, потрази у којој је сваки прави траг неизбежно и погрешан – он срља кроз ту словну шуму налик дрвосечи који је заденуо секиру за појас јер га дрвеће више и не интересује, већ занесен граби ка планини која се, с времена на време, помаља иза голих или олисталих крошњи. Управо је то и спасло Уелбеков романескни првенац – то што читалац у књизи тражи писца. Јер, у Проширењу, ако и не може много да се нађе, свакако има шта да се тражи, а то је једино и важно.

На уметничком бијеналу „Манифеста 11“ у Цириху 2016, испред својих рендгенских снимака

На ред су дошле Елементарне честице, које су код нас већ биле преведене под тим насловом, што и јесте верно пренет наслов оригинала. Мени се, међутим, много допао енглески превод: Atomised. Енглези су, додуше, једини људи на свету који не морају да се праве да су то што јесу: они ће се према једном озбиљном страном књижевном делу вазда понети нехајно и релаксирано, као да је реч о некаквом филму. Рекох да ми се тај енглески наслов допао, мада књизи, на први поглед, намеће крути научнофантастични ореол, што самом Уелбеку сигурно није сметало (кудикамо су сериознији изгледи да му је засметао енглески превод његовог Проширења, које је у англофони свет стигло под блентавим насловом Whatever). Он, уосталом, и јесте првенствено научник, па ако несумњиво научна синтагма Елементарне честице (Les particules élémentaires) одише, ипак, напупелим поетским потенцијалом, латинско-англосаксонски одрешито Atomised спроводи базичну идеју на истраживачки, микроскопски колосек којим Уелбек, као мрки, наглуви скретничар, хода погнуте главе, инстинктивно уверен да нема тог воза који би могао да га однесе или залепи за прагове.

Честице су, већ, веома озбиљно књижевно дело, велика и важна књига која је, за Уелбека, стигла у прави час. Познато је да је у свим областима уметничког стваралаштва, како са креативног, тако и с комерцијалног становишта, друго дело пресудно. Била прва књига (плоча, изложба) одлична или тек довољно добра, од друге зависи да ли ће стваралац оснажити или изгубити мотивацију за даљи рад. Е, Уелбека је, кроз ту атомизовану литерарну структуру и те како имало шта да мотивише. Са Честицама је он постао велики писац, што ће у дугим потоњим годинама успети да остане, пре свега захваљујући својој рационалности и прагматичности, које, уз религиозност и романтичност, односно љубавност, такође улазе у ред занемарених или игнорисаних одлика овог аутора.

Мишко против Бернара

Како је то преводити неку књигу која је на ваш језик већ преведена? Из мог угла, исто као преводити неку, рецимо, сасвим нову, која није преведена. Потпуно исто, рекао бих, иако сам и сâм свестан да, говорећи то, не говорим баш истину и само истину. То јест да помало лажем. Ево због чега: постоји могућност да се, рецимо, изворни преводилац предметног дела, ако, рецимо, још бивствује у овоземаљском контексту, острасти па и наједи због онога што сте ви урадили, свестан, истина, да ви, као професионалац, свакако нисте сами и на своју руку узели да „преправљате“ његов, изворни превод, већ сте добили ту књигу да преведете у склопу редовних радних задатака. Колегијална острашћеност не може бити ни угодна ни изазовна; тако се нађете у позицији у којој се књижевни преводилац, за разлику од писца, објективно ретко налази: да неко у старту не воли то што сте урадили.

Пепељушко-калимеровска закукавања типа „мене нико не воли“ и „али то је неправда“ мени, реално, нису страна. Волим да се жалим, и у самоодбрани и у самонападу. 

Писаћу ја мало касније и о мукама с Уелбековим александринцима и осмерцима – уз већ поменуте занемарене или игнорисане одлике овог аутора свакако не смемо да заборавимо и његову старомодност и конзервативност, а Уелбек је вероватно најстаромоднији и најконзервативнији истакнути писац данашњице – али да се мало задржим на тим Државним непријатељима, односно, како би тачније гласио превод оригинала, Јавним непријатељима, тј. Непријатељима јавног мнења (Les ennemis publics). Е, то је књига која се чита са уживањем, барем оно што је писао Уелбек, али то је, на срећу, било сасвим довољно, јер Уелбеку је пошло за тастатуром да ублажи, па и неутралише мучнину и смарачину које доносе букачке контемплације искомплексираног Бернар-Анри Левија. Баш с уживањем, дакле; ја сам се спорадично осећао као на стадиону у врло добрим, одличним и најбољим данима Црвене звезде, и повремено бих чак и победнички заурлао, као кад је Сребренко Репчић минхенском Бајерну дао трећи гол оног ноћног децембарског поподнева 1979, кад смо, у сам освит другог полувремена, повели три-нула и кад сам се ја, као једанаестогодишњи син познатог спортског новинара, из новинарске ложе бацио у горње редове навијача иако сам алкохол почео да пијем много касније, тек у другој половини осамдесетих.

Репчић је био фаца, као што су фаце били и Здравко Боровница и Цвијетин Благојевић и, уопште, бар ми звездаши у фацама нисмо оскудевали, хоћу рећи: одмалена сам навикао на непосредно присуство великих фаца у свом животу, тако да и на Уелбеково присуство могу да гледам с једном антипровинцијалном, ишлифованом смиреношћу. Па ипак, иако сам као четворогодишњак с Цолетом Јанковићем ишао на пикнике где ме је учио како се правилно држи цигара, односно да је филтер то што се ставља у уста, иако ме је Трифке Михајловић у свом белом BMW-у „2002″ возао по мојој родној Чубури и успут ми објашњавао која је риба добра, а која није ни за к, иако сам, дакле, у животу видео и како Милош Шестић кеца волове за две главе више од њега, и како Дуле Савић потапа Острво оним васионским дроп-киком у 88. минуту утакмице против Арсенала на Хајберију, а и како стидљиви Славољуб Муслин, с пуно херца, херојски сахрањује Херту усред Берлина – нисам могао да изигравам аристократу док сам, преводилачко-читалачки, присуствовао тој блиставој победи људског над нељудским, довитљивог над глупим, занимљивог над досадним. Говорим, разуме се, о Уелбековој победи над оним надобудним медиокритетом с којим се дописивао. Mоју калимеровску душу преплавила је благодет спознаје да правда ипак побеђује, макар и у прошлости: ма, нека све свима, у здравље им било, само кад Мишко кара Бернара!

Ја сам одрастао

Долазим сад до Уелбекове књиге која је мени убедљиво најдража, свестан, притом, да наступам као члан неке рок групе: увек је најновији албум и најбољи, и ми ћемо од срца, подстакнути најблагороднијим мотивима, тиранисати публику новим песмама, које публика, нормално, не зна, а онда ћемо, помало мргодно, одрндати и неколико старих хитова, јер ипак ми свирамо за народ, за људе који су ту дошли својевољно и још нам за то платили; не свирамо, дакле, ни у подруму ни у гаражи ни на интерном часу у музичкој школи.

Свестан, како нагласих, свега тога, поновићу да је мени најдража Уелбекова књига управо Серотонин, који је светлост дана угледао почетком 2019. године. И око Серотонина сам имао мало колатералних тензија, овога пута с мојим другом посластичаром. Пошто сам готов превод предао у ноћи са 21. на 22. децембар лета Господњег 2018,  питао сам Ивана да ли бисмо Серотонин могли да објавимо као својевремено Покоравање, дакле одмах после Француза, у најкраћем року. Јер, могло је да се стигне. Издавач је, међутим, из неких разлога био уздржан, дипломатски оставши при одлуци да књигу не пушта пре краја фебруара, односно почетка марта. Ја сам се био мало заинатио, дипломатски заинатио, јер кад разговарате с утицајним посластичарима морате бити дипломатични, нарочито кад не разумете одлуке које они доносе.

У међувремену је, авај, и Уелбек добио Легију части. Макрон га легионизовао. Уелбек, зачудо или не зачудо, није одбио угледно признање Француске Републике. „Мишел Улебек Легија“, тако га је прозвао један мој друг с Душановца, начитан човек (он је, рецимо, за разлику од мене, прочитао и Карту и територију), Бодлер без трапавих албатроских ногу и По без четрнаестогодишње рођаке-наложнице, али један од најбољих саговорника које сам у животу имао. Било како било, ни Легија части није успела да баци сенку на моју љубав према Серотонину, најдражој ми Уелбековој књизи, делу у којем је овај писац успео да искорачи у онострано не служећи се ни Сведенборговим ни Дантеовим средствима. А опет, ја вам кажем да је тако: са овим и оваквим Серотонином, у којем ће многи наши аналитични савременици пронаћи и недостатке и, можда, донекле офуцане шаблоне, Уелбек се придружио екипи овострано-оностраних писаца, писаца који, износећи своје биће на трпезу за којом седе они благословени, нишчи духом, они што их не разумеју – отварају прозоре наших скучених овоземаљских домова, прозоре наших тела у којима се пале, горе, букте, тињају и гасе се вечита деца, нехотично, а добровољно упрегнута у јарам злог сна о понижавајућем лучном току који извире ни из чега да би се ни у шта и вратио.

Зашто је Серотонин најбољи? Па због онога о чему смо раније причали. Због човека. Мишел Уелбек није савршен човек, нити ће стићи да се усаврши, а понекад се чини да можда и није човек (такав исти недоумичан утисак, истина, имамо и кад сретнемо анђела – ја л’ је човек, ја л’ није). Шта значи то – одрасти? Знамо ми, мање-више сви (нарочито ми мушкарци), ону гласовиту реченицу која је, у бенигнијој варијанти, пропраћена ускличником, а у подмуклој, опаснијој, трима тачкама: „Одрасти већ једном!“ Или: „Одрасти већ једном…“

Сви стрепимо од те реченице, а нарочито од потенцијалне неминовности датог императива: шта ако једног дана стварно будем морао да одрастем? Уелбек на то питање себи, а и нама, пошто то од њега изискује хумилизујућа вокација на коју га је кисмет упутио, кроз Серотонин проговара: Ја сам одрастао. Једино што је поуздано добро око тог одрастања јесте то што се не сећам тескобе која је одрастању претходила.

Српски песник Миодраг Павловић, који је, дубоко зашавши у осму деценију живота, похабане одежде, али с младићком скрушеношћу, негде 2005. седео поред мене код Минке, у Лагуни, чекајући да га прими Дејан, рекао је да је старост, да је бити стар: „благослов и одговорност“. Уелбек још није стар човек, или то бар кажем ја, који сам дванаест (а можда и само десет) година млађи од њега. Али то и јесте сврха учења: учити од некога с ким живите. А ја живим с Уелбеком последњих, рецимо, седам година, од Ланзаротеа. Ми смо цимери. Подносимо се, иако уопште не разговарамо. Уелбек је Серотонином, на начин антериорни, што би Французи рекли, дотакао Павловићеву мисао о благослову и одговорности.

На извору ужитка

Стижем и до оног дела о којем сам највише желео да пишем, а о којем ћу вероватно писати најблеђе. Дело је Не мирим се (Non réconcilié), и реч је о Уелбековој личној песничкој антологији, којом је аутор обухватио свој поетски опус од 1991. до 2013. године: та поезија је свакако лепша, а можда и боља у француском оригиналу него у српском преводу. То је чињеница коју сам дужан да предочим свим читаоцима. Препевавање поезије, нарочито масивно, количински импозантно, значи не оно кад узмете да препевате једну песму или неки циклушчић песама, него овако, кад узмете и препевате целу једну антологију од, шта ја знам, 120, 130, 140 песама, и то песама које пише један старомодан аутор, традиционалиста који цени риму и метрику и који тек спорадично, ваљда кад му понестане енергије, прибегава тзв. слободном стиху – препевавање, дакле, неспорно јесте полигон за исказивање личног мајсторства, за разне бравуре, за готово перманентан, а и насилан контакт с вишим силама које кроз тебе протурају решења за немогуће ситуације. Иоле меродаван читалац ту одмах схвата да има посла с личношћу препевавача, вероватно малчице више него с персоном онога ко је то спевавао у оригиналу. Ту ћу вам отворено рећи: препевавање такве, озбиљне, праве поезије једна је узвишена, полуолимпска мастурбација, али ипак мастурбација.

Препевавање поезије је сексуално само утолико што се на крају пролије семе; понекад раскошно семе, понекад натегнуто семе, понекад семе које оплоди више њива него оно оригиналско семе, да, све то стоји. Али у препевавању поезије нема стварног контакта с другим бићем. Препевавач је на извору ужитка, али објекат његове пожуде није неко тело него само, евентуално, слика или, најчешће, обрис. Препевавач је сâм, неизоставно самљи од онога ко је песму написао на свом језику; његова самоћа је рогобатна, рекох: полуолимпска, јер има ли гротескније самоће од оне у којој постајемо велики или показујемо своју величину?

Уелбекова лична песничка антологија Не мирим се морала би, ценим, и у својој франкенштајнској, српској верзији да постане и остане књига коју ће сви који држе до овог писца радо чувати на својим полицама и прелиставати је понекад, онако, кад се за полицу маше као што се маше за преграду у вратима фрижидера где стоје бруфени, аспирини и сирупи за искашљавање. На таблетицу, на кашичицу. То поезија и јесте, лек од којег очекујемо инстант-решење.

Уелбек је, као песник, имао и има легионарску дужност и привилегију: да његова поезија не буде оцењивана као смисао његовог опуса, него као један облик његовог ексцентричног испољавања. Иако у његовом односу према поезији, па ни у тој поезији као таквој, нема ничег ни ексцентричног ни егоцентричног . То је права поезија. И све оно што је он створио као прозаиста служи на част тој поезији, као што та поезија служи на част њему, као романсијеру кога су сензационалисти прогласили пророком, порнографом, атеистом и човекомрсцем, што Уелбек не само да никада није био, него никад не би могао ни да постане, све и да му тако нешто падне на памет.

ПС: Мишел Уелбек није дошао у Београд. Али ми му данас честитамо рођендан, макар се он на нас и наљутио због тога.

Владимир Д. Јанковић

Текст је првобитно објављен на: oko.rts.rs (https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4272842/uelbekov-65.-rodjendan.html).

О Уелбеку смо, поред осталог, са Јанковићем разговарали и прошле године у интервјуу који можете поново читати овде .

Како кризе рађају визије: Гвидо ван Хенгел

Гвидо ван Хенгел је писац и историчар. Доцент је на Факултету примењене науке у Хагу на којем предаје Европске политике. Студирао је савремену историју у Гронингену, Београду и Јени, а докторирао је 2016. године с дисертацијом о младобосанцима. Његова књига Дани Гаврила Принципа објављена је 2014. године (De dagen van Gavrilo Princip). Са Борисом Станићем (сликар и уметник из Панчева) радио је графички роман
Атентат, објављен 2015. године у Србији. Његова књига Видовњаци написана је 2018. године (De zieners) и говори о утопијским интелектуалцима у периоду између 1910. и 1939. године.
Београдска издавачка кућа Клио (http://clio.rs/VIDOVNJACI_Knjiga_208777) објавила је 2021. године књигу , у преводу Јелице Новаковић-Лопушине. Аутор илустрације на насловној страни књиге је Борис Станић.
О књизи Видовњаци пише аутор Гвидо ван Хенгел.

КАКО КРИЗЕ РАЂАЈУ ВИЗИЈЕ

Гвидо ван Хенгел

Први светски рат био је налик Потопу. Беспоштедна борба између великих царстава Европе и њихових савезника означила је дефинитивну метаморфозу евопске цивилизације. С почетка су неки политичари и интелектуалци мислили да ће борба бити кратка и жестока, али већ су се 1915. уверили у погрешност својих процена. Од старе Европе није преостало ништа и није јој више било повратка. Разлог томе било је пре свега физичко разарање. На бојиштима и фронтовима дневно је гинуло на хиљаде војника. Ово такорећи индустријско уништавање означило је крај деветнаестовековног начина ратовања и најавило нову стварност која је била много страшнија, ужаснија и дефинитивнија.

Променио се и светски поредак. Стара Европа тонула је као (самопрокламовани) светионик благостања, а Сједињене Државе преузеле су њено место. Током послератних мировних преговора у Паризу речима вична америчка делегација одређивала је тон и тако кројила будућност Европе. Амбициозни председник Вудро Вилсон представио је идеал будућности: либералан, капиталистички и мирнодопски свет.

Насловна страна: Борис Станић

Нови светски поредак захтевао је не само другачији политички однос снага већ и новог човека. По Вилсону је морао бити слободољубив и просвећен, сасвим у складу с америчким либерализмом. Други су радије замишљали другачију врсту новог човека, неког ко ће продирати у дубину ствари и гледати даље од света политике и новца. Сматрали су да модерно доба захтева већу свест која ће бити у стању да повеже како оно више, митско и неухватљиво, тако и оно дубље, непознато и несвесно. Цветала је езотерија, мамила је мудрост Истока, и многобројни интелектуалци, писци и уметници силазили су у немерљиве дубине људске психе.

Као што се могло очекивати, Вилсонова либерална хегемонија наишла је на разноразне противнике. Двадесетих година Европом су кружили утопистички планови који су нудили одговор на доминантни поредак либерализма и капитализма са својом хипокризијом, материјализмом, циничном елитом и духовном празнином.

О највећим противницима таквог поретка већ је веома много написано. Били су то фашисти, паневропски националисти, нацисти, империјалисти и интернационални социјалистички покрет. Сви ови покрети износили су величанствене визије једног другачијег светског поретка, од „Хиљадугодишњег рајха“ до „Дикатуре пролетаријата“. Ове далекосежне визије остварене су, као што је познато, у Совјетском Савезу и у Трећем Рајху.

 Villa Springman,с лева на десно:Erich Gutkind (немачки филозоф), Gerrit Mannoury (холандски математичар и филозоф), Adele Kaufman (непозната), Nikolaj Scheierman (руски филозоф), Kurt Kroner (немачки вајар), Ruth Springmann (власник виле), Mano Buchinger (мађарски писац и политичар), Winnifred Gordon Fraser (енглески социјалиста и активиста), Димитрије Митриновић (српски филозоф).

Било је, међутим, још противника. У граничној зони између великих Идеологија окупљали су се мали сањари и визионари. Често нису били успешни; нису мобилисали велике масе, или су пак испадали смешни. Други су се мирили с тим да свака утопија ионако мора да отпочне скромно и аматерски, у групицама или клубовима ентузијаста.

Ти мали сањари и видовњаци сведоче још и више од великих о духу времена у којем је све титрало и пуцкетало од промена и чежње за променом. Ова књига посвећена је њима; видовњацима у деценијама револуција, светских ратова, пандемија, економских криза и рађања фашизма.

У питању је пре свега европска историја. Двадесетих година двадесетог века Европа је била можда европскија него икад. За разлику од времена након 1945, источна и западна Европа још нису биле раздвојене. Три велике културне заједнице – романска, германска и словенска – биле су међусобно тесно повезане међународним интелектуалним везама. Европа двадесетих и тридесетих година двадесетог века још није била обележена сећањем на холокауст који ће направити дубок јаз у европском идентитету и самосвести. Наиме, и јеврејска заједница навелико је доприносила оном што је Европа била и што је желела да буде.

Како бих нагласио ту европску димензију определио сам се за тројицу типичних европских протагониста. То су босанско-британски мислилац Димитрије Митриновић у Минхену и Лондону, затим немачко-јеврејски филозоф Ерих Гуткинд који је лутао Европом, и Фредерик ван Еден, холандски психијатар, утописта, песник, писац и грађанин света. Ова тројица „видовњака“ живела су у управо описаним, турбулентним временима размишљајући о будућности у којој би све постојеће идеологије превазишло нешто потпуно ново. Они су „видели“ мимо граница фашизма, национализма, социјализма и либерализма. Приказивали су новог човека и ново човечанство. Истовремено су се хрвали са религијама које су их формирале или инспирисале. За Фредерика ван Едена то је било католичанство, за Димитрија Митриновића словенско православље а за Ериха Гуткинда јеврејска вера.

New Britain (Илустрација из часописа Димитрија Митриновића,
1930. године, Енглеска)

Кад је књига „Видовњаци“ 2018. објављена у Холандији и Белгији било је на све стране говора о осећањима катаклизме и пропасти, при чему су Брегзит и избегличка криза наводно представљале највећу претњу европској стабилности. Те исте године из штампе је изашао и низоземски превод „Пропасти Запада“ Освалда Шпенглера, најзначајније књиге за двадесете године.

Данас је осећај кризне ситуације многоструко већи. Кризе свакако нису упоредиве, али баш као и двадесетих година двадесетог века и сада се јављају разноразни самозвани пророци с алтернативама за либерални, капиталистички светски поредак који се урушава. Неки те алтернативе виде у недемократским, тоталитарним системима, други предвиђају (или прижељкују) радикалну еколошку револуцију. Има и оних који сматрају да је сазрело време за свеобухватне економске експерименте као што је увођење универзалног минималног дохотка. Мноштво тих утопија, визија и пророчанстава садржи гомилу глупости, баш као и пре сто година, али једно је сигурно: криза је обесмислила све сигурности, ништа се више не подразумева само по себи.

Радује ме што ће ова књига сада бити доступна и читаоцима са подручја бивше Југославије. За разлику од Холандије и Белгије, људи у земљама попут Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Хрватске већ много дуже знају да се ништа не подразумева и да ништа није сигурно за сва времена. Протеклих тридесет година овај регион суочавао се са огромним трансформацијама; често драматичним, увек далекосежним.

Димитрије Митриновић

С обзиром да скоро већ двадесет година лично посећујем ове земље, свестан сам колико дугујем писцима, уметницима, мислиоцима и грађанима западног Балкана. Они су ме инспирисали да другачије гледам на Европу, на европско уједињење и на европску дезинтеграцију. Овом својом књигом о једном холандском писцу који је био у преписци са једним немачким филозофом и једним мистичним активистом из Мостара, који су живели у државама као што су биле Аустроугарска, Немачка, Енглеска и Холандија, покушао сам да евоцирам успомену на визионарску стварност једне шаренолике Европе без граница. Гледано из те перспективе, ово је постала и једна веома лична књига.

Стварност у овом издању добија и додатну димензију тиме што је текст преведен како на српски тако и на хрватски, уз учешће преводилаца из различитих земаља. Све то заједно у једној књизи. Читалац ће зато морати редовно да мења колосеке стилова и вокабулара, као што су то и мултилингвални интелектуалци и видовњаци из ове књиге то морали да раде. Јер они су писали једни другима писма на свом другом, трећем или четвртом језику: немачком, енглеском, француском, низоземском, српском и хрватском, а ту и тамо с дашком италијанског.

На послетку морам да издам једно упозорење које, по мом мишљењу, добија на тежини у овим временима. Ова књига приповеда једну предратну причу, што значи да још није обележена сећањем на холокауст. Због тога није лако занемарити Аушвиц или Јасеновац када видовњаци мудрују о „сукобу раса“, „органској народној заједници“ или животу у „болесном друштву“. Актуелна је управо та конфронтација са незгодним визијама. Шта у пракси значи живети у „болесном“ друштву? Где се завршава излечење друштва а где почиње тоталитаризам? Да ли је за оног ко жели спасити народ довољно да само размишља херојски?

Видовњаци је књига која се бави духовним вођством на размеђи идеологија двадесетог века. На тој размеђи није лако направити избор, поготову ако си обдарен харизмом и ако ти људи веома озбиљно схватају речи. Због тога Ван Еден, Гуткинд и Митриновић константно балансирају између преваре и маште, фолирања и надахнућа, спасавања човечанства и толерисања макар и једног ближњег свога. Зато је ово ипак прича о животима смртника, макар и не били сасвим обични.

Кратка историја италијанске левице у Хладном рату – Неуспели покушај другачијег Запада

У европској историји Хладног рата на ободима Гвоздене завесе налазило се неколико земаља „изузетака“ у биполарном светском поретку. Југословенски пример и његова посебност нам, без сумње, прво падају на памет када размишљамо о тим атипичним случајевима, иако он није ни једини, ни толико посебан.

            Једна друга земља нам ређе пада на памет када размишљамо о неканонским актерима Хладног рата у Европи, државама које се не могу лако свести на припадност Истоку или Западу. Штавише, то је земља која је генерацији наших родитеља, одраслих у самоуправном југословенском социјализму, управо била парадигматична слика Запада, прозор у тај Рај западно од нас. За њих, Италија је то била због Сан Рема и Трста, конзумеризма у виду фармерки и еспреса, али и поред искуства старијих постоји низ разлога због којих је у нашим менталним мапама Италија нераскидиви део Запада, тог богатог и „уређеног“ света о коме маштамо, чак и када то не желимо себи да признамо. Ренесансни сјај Тоскане и Рима, Фелини, Леоне, долће вита, економски бум Италије шездесетих – само неке су од асоцијација због којих Италију тешко видимо ван Запада и његових историјских, политичких, економских, друштвених или уметничких норми.

            А ипак само мало дубљи поглед на историју италијанског друштва и политике јасно и убедљиво показују да је Италија, заправо, један лиминални простор, граница Запада у коме проказани Исток премрежава друштво.

            Пажљивом посматрачу нису потребни графикони о БДП-у, просечној плати или било ком другом друштвено-економском показатељу. Довољна је само једна шетња улицама Напуља или Палерма и свако ко се ту нађе врло брзо разуме да је Италија много више од западне Европе. Тако, на пример, после боравка у Палерму једна моја пријатељица, заљубљеник у арапски свет, ми је рекла да се у сицилијанској престоници осетила најближе ономе како се иначе осећа у Тунису. Стога, ако парафразирамо идеју Зорана Ћирјаковића да је Србија нека „друга“ Европа, за Италију можемо рећи да је нека „друга“ западна Европа.

            Историја италијанске левице у Хладном рату, као и целокупне италијанске политичке сцене тог доба, такође је прича о једној другој и другачијој западној Европи. У послератној политици западне Европе, левица је била интегрални део Златних година, један од темеља кејнзијанске државе благостања, тих срећних времена пре кризе седамдесетих година двадесетог века која и данас опстају као друштвени идеал, у исто време све даљи и све жељенији у данашњем добу пропасти „обичних“ људи. За разлику од те западне норме, у Италији је левица дуго била само пуки посматрач огромног напретка. Само један њен део, и то онај мањи, социјалистички, у једном моменту се прикључио изградњи италијанског просперитета, и то са значајним закашњењем.

            Пре него што дођемо до послератног доба, вреди кратко се осврнути и на историјске корене италијанске левице. На Апенинском полуострву не само да је постојао снажан социјалистички покрет, који је настао са развојем индустријализације у деветнаестом веку, већ је и руски Октобар подстакао стварање импозантног мунистичког покрета у земљи. Управо снага левице у периоду након Првог светског рата, видљива у масовним сукобима у фабрикама измучене Италије, Пирове победнице, дала је кључан импулс рађању фашизма. Током вишедеценијске власти Мусолинијевог покрета италијанска левица била је главна жртва новог поретка. Иако жестоком репресијом збрисана из земље, или сатерана у кетман из кога ће испливати тек са масовним покретом отпора 1943. године, социјалистичка и комунистичка левица је у том добу ипак стекла и велики морални капитал и углед, како у свету тако и у земљи. На темељу тог угледа, левица ће са падом фашизма иступити као кључан политички фактор.

            Као стуб отпора фашизму, италијански социјалисти и комунисти постали су и стуб покрета отпора који се формира у последњим годинама Другог светског рата. Тај покрет је био веома разнородан, и укључивао је један широк спектар политичких снага – од католика и либерала до екстремне левице. Тако хетерогени покрет је, у једној необичној и краткорочној синхроности, створио нову послератну Италију – Републику, и написао њен темељни акт – Устав. Са заоштравањем биполарне поделе Европе, већ 1947. године комунисти и социјалисти били су избачени из широке владајуће коалиције. Док ће социјалисти чекати готово две деценије да се у италијанску владу врате, комунисти, у пуном смислу те речи, више никада неће бити њен део.

У питању није била типска западна прича тог доба и маргинализација радикалне левице из главног политичког тока. Наиме, ту се радило о постављању темеља једне другачије политичке историје на Западу. По диктату Вашингтона, али и уз значајну помоћ једног унутрашњег фактора, Ватикана, постављени су темељи италијанске недемократије, система који је у својој суштини умногоме био једнопартијски. Неписани слоган тог система био је conventio ad excludendum, пакт да КПИ, ма колико гласова освојила, не може бити део власти. Стога, није чудо да, за разлику од остатка западне Европе, пад Берлинског зида у Италији није водио краху само левице, већ и целокупног политичког система. Обарајући КПИ, пад комунизма одузео је и демохришћанима, централној странци Хладноратовске Италије, raison d’etre.

            Вратимо се, ипак, на 1947. Посебност италијанске левице тог доба, у поређењу са остатком Запада, није лежала искључиво у снази комуниста, нешто што ће Италију издвајати и у наредним деценијама. Додатна посебност била је у чињеници да су и социјалисти, за разлику од својих европских пандана, били блиски Москви. Стога, и СПИ је делила судбину КПИ, и остајала далеко од било какве шансе да ефективно управља земљом. Таква позиција партије водила је незадовољству у њеном десном крилу, које исте 1947. формира социјалдемократску партију, први покушај привлачења левих бирача у главни ток италијанске моћи и политике. Ипак, ПСДИ никада није била странка која је могла да значајније оствари тај задатак. Ускоро, ту улогу је преузела ПСИ, која од совјетске интервенције у Мађарској 1956. године знатно мења своју спољну политику, удаљавајући се од Москве и постајући прихватљив политички партнер за Запад. Таква политика брзо је дала резултата и већ од раних шездесетих социјалисти се коначно враћају у државну власт.

Тољатијева сахрана – Ренато Гутузо

            Моменат уласка ПСИ у власт донео је велико попуштање тензија у италијанском политичком животу. Климава и ограничена већина којом су демохришћани до тада владали коначно је била проширена и на леви део италијанске политичке јавности. Савез демохришћана и социјалиста водио је деценији влада левог центра (centro-sinistra), од 1963. до 1974. године, коју је окончао утицај различитих фактора, пре свега глобалне економске кризе.

            Ипак, укључење социјалиста није пресудно демократизовало Италију. Ова политичка промена није донела од домаћих и западних центара моћи снажно жељену идеолошку умереност. Иако су се САД и Ватикан надали да ће сви национални политички актери имати за њих прихватљиве идеолошке позиције, то није био случај. Различити су разлози тог неуспеха. Са једне стране, сама СПИ није успела да оствари ту улогу. Иако је улазак у власт овој партији донео помирење и поновно уједињење са социјалдемократама, лево крило ПСИ није подржавало претерани реформизам који је улазак у власт донео, и одвојило се формирајући нову партију, ПСИУП. Партијским реформизмом није било незадовољно само лево крило, већ и значајан број бирача. Стога су, у периоду влада левог центра, социјалисти доживљавали благи изборни пад. Уласком у власт, СПИ је постала део клијентелизма и корупције, основне логике остваривања политичке моћи у Италији, умногоме иста као демохришћани. Са друге стране, комунисти су вешто артикулисали антисистемско незадовољство италијанских маса и побољшавали своје резултате. Презир и отпор према коруптивном систему више није ишао у корист целокупне италијанске левице, већ само комуниста. Додатни разлог за јачање снаге КПИ био је и у њеном све значајнијем и јаснијем дистанцирању од совјетског модела и утицаја, у време када је СССР значајно губио престиж на Западу. Такав спољнополитички пут партије, који је у последњим годинама свог живота трасирао Палмиро Тољати, успешно је артикулисан након совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. године од стране новог партијског лидера Енрика Берлингуера.

По диктату Вашингтона, али и уз
значајну помоћ једног унутрашњег
фактора, Ватикана, постављени су
темељи италијанске недемократије,
система који је у својој суштини

умногоме био једнопартијски.
Неписани слоган тог система био
је conventio ad excludendum,
пакт да КПИ, ма колико

гласова освојила,
не може бити део власти.

            Нафтна криза која је раних седамдесетих утицала на цео свет, рушећи Златно доба и масовно благостање, посебно је потресла фрагилну Италију, меки трбух Запада. Блага већина коју су заједно остваривале „системске“ тј. Вашингтону прихватљиве партије, била је додатно угрожена, отварајући нови период политичке, друштвене и економске кризе. Капацитет СПИ да током седамдесетих прошири демократско поље и у њега укључи ону „другу“, леву, Италију био је све мањи. Огрезла у манама система, СПИ је константно била испод десет посто подршке италијанских бирача. Али, нису само мане социјалиста водиле томе да њихова партија није могла да понови раније резултате. СПИ је била, пре свега, угрожена једним другим фактором – растом комуниста и њиховом спремношћу да, након деценија отвореног непријатељства, коначно сарађују са демохришћанима и приближе се власти на националном нивоу.

            У Италији скрханој економском кризом и тероризмом, а подучен чилеанским искуством да без допуштења Вашингтона и сарадње са десницом нема власти за комунисте у једној земљи под америчким неоколонијалним утицајем, лидер комуниста, Енрико Берлингуер, раних седамдесетих одлучио се на велики заокрет у партијској политици. Његова нова стратегија, под именом еврокомунизам, била је умногоме амбивалентна и неодређена, али са неким јасним смерницама. У унутрашњој политици се суштински радило о социјалдемократизацији партије. Прихваћене су мере штедње као пут изласка из кризе, и партија је, иако никада у пуном смислу део владе, преузела одговорност за вођење једне капиталистичке земље у капиталистичком систему Запада. У спољној политици отклон од комунизма и СССР-а био је мањи него у унутрашњим питањима, мада се и ту радило о својеврсном реформизму. За Берлингуера приоритетни су били односи са некомунистичком левицом, као и жеља да се Вашингтон убеди у то да је КПИ, коначно, стабилан партнер који неће (значајно) угрозити америчке интересе и биполарни поредак. Стога, у идентитету КПИ комунизам је опстајао пре свега као традиција, име и бренд, док је партија, заправо, постала социјалистичка, уместо потрошене СПИ.

Берлингуер и Алдо Моро

            Испрва, чинило се да је у питању била успешна стратегија, како за комунисте тако и за целокупно италијанско друштво. КПИ је у другој половини седамдесетих остваривала историјске успехе, као никада пре, освајајући подршку од преко тридесет одсто бирача. За разлику од ранијег периода, обележеног снажним сукобом, па чак и непријатељством, седамдесете су биле године у којима су комунисти сарађивали са демохришћанима и Ватиканом, а чак су и западне силе почеле да омекшавају свој став према КПИ. Све је указивало на то да КПИ и масе које је прате полако улазе у Овертонов прозор тадашње италијанске политике и да ће италијански политички систем коначно укључити огромну већину грађана, а не само оне под вођством демохришћана и социјалиста. Чинило се да ће Италија тиме, након предугог чекања, заиста постати земља стварне демократије и друштвено-политичке стабилности.

            Убиство Алда Мора 1978. године распршило је наду да комунисти могу постати део власти. На унутрашњем плану, трауматични догађај срушио је крхко приближавање двеју Италија, леве и десне, поништавајући све што су Моро и Берлингуер својом сарадњом изградили у претходним годинама. Али, више од самих унутрашњих динамика, спољни фактори пресудно су допринели у одржавању антидемократије у Италији. Са једне стране, значајан је био совјетски фактор. Са растом совјетског империјализма крајем седамдесетих, а посебно након војне интервенције у Авганистану 1980. године, шансе комуниста да постану део италијанске власти двоструко су угрожене – распад детанта значајно је ограничио маневарски простор у спољној политици, а пад совјетског престижа рушио је и углед свих комунистичких и левих покрета широм Европе. Западна левица је услед совјетског експанзионизма губила моралну предност, и све теже успевала да себе представи као политички реалну и морално исправнију алтернативу.

Ипак, са друге стране, важнији и од убиства Мора и од совјетског империјализма биле су одлуке и жеље Западних сила. Упркос свим Берлингуеровим реформистичким напорима, и жеље да се учини прихватљивим Вашингтону (парадигматичан пример тога је његова изјава из лета 1976. године да би пре могао изградити социјализам под НАТО штитом него под Варшавским пактом), САД никада нису биле суштински спремне да одобре улазак италијанских комуниста у власт. Истог лета 1976, на самиту у Порторику, догодио се један сусрет од пресудног значаја за италијанску политичку историју. Без присуства италијанских лидера, који су били гости самита, лидери САД, Француске, Западне Немачке и Велике Британије разматрали су ситуацију у Италији након недавног изборног успеха КПИ. Остављајући италијанског премијера Мора у другој соби, Џералд Форд, Валери Жискар д’Естен, Хелмут Шмит и Џејмс Калахан донели су одлуку да италијанским комунистима не треба веровати. Тиме су шансе КПИ да уђе у власт биле запечаћене.

            Губећи тај пресудан моменат и шансу да уђе у власт, а поготово пропадајући у периоду након смрти Берлингуера 1983. године, КПИ је лутала и слабила кроз осамдесете године, дочекујући пад Берлинског зида као живи мртвац, спреман на неумољив и неизбежан пут у историју. Слабљење комуниста током осамдесетих искористили су социјалисти, ревитализујући своју партију у последњој декади Хладног рата. Вођена способним и талентованим реалполитичарем Бетином Краксијем, СПИ је опет прешла праг од десет процената подршке и играла веома значајну улогу у италијанској власти током те деценије. Кракси је био премијер Италије од 1983. до 1987. године, а у позитивне тековине његове политике убраја се и раст отпора америчком мешању у италијанска унутрашња питања и јачање суверености. Ипак, боравак у власти водио је и даљем труљењу социјалистичке партије, која је још снажније почела да учествује у коруптивним и клијентелистичким мрежама Италије тога доба. Са распадом целокупног политичког система у Италији деведесетих година, та корупција је постала огољена и, у многим случајевима, процесуирана. Бежећи од судских процеса и извесне затворске казне, Кракси се склонио у Тунис, где је и дочекао смрт. Ипак, социјалисти су и из својих последњих година оставили једно важно политичко наслеђе. Из пепела коруптивне мреже СПИ деведесетих ће испливати Краксијев кум, човек новог доба и пресудан актер у политичком животу нове Италије, насмејани и плебејски шармантни милански трговац Силвио Берлускони.

Кракси и Андреоти

            Различити су погледи историчара на историју италијанске левице у Хладном рату. У складу са својим идеолошким предубеђењима, неки жале што она није била умеренија, као у осталим западним земљама, јер би тако била више присутна у власти и оставила значајнијег трага у историји земље. Неки истичу унутрашње противречности, сукоб комуниста са Ватиканом и поделе у италијанском друштву, као пресудан фактор који је спречио већу улогу италијанске левице, чинећи парадоксално левицу масовном и снажном, али без практичних политичких доприноса.

            Једноузрочних феномена у историји нема, те је сигурно да је све наведено имало одређеног утицаја на историјске неуспехе италијанске левице. Ипак, вреди посебно истаћи један други фактор, значајнији од претходних, а то је западно тј. америчко мешање у италијанску политику. Вашингтонски вето и биполарна подела света осудили су италијанску левицу на то да она никада није могла бити своја. Одречено јој је право да се аутономно развија и у судару са локалном реалношћу еволуира и мења, значајније утичући на развој државе и друштва. У недемократској Италији, левици је наметнуто да копира туђе и друге моделе, оне остатка западног света. Тако је, заправо, била осуђена на недостижно „кашњење“ за циљем, страним, неаутохтоним и неаутентичним моделом. А када је италијанска левица и остваривала неке успехе у копирању западног модела, попут стратегије Берлингуера седамдесетих, за центре моћи ван Италије то никада није било довољно. Стога, може се рећи да је историја италијанске левице у Хладном рату била историја константног „кашњења“ за моделом који је не само био наметнут, већ и недостижан.

           Данас, 2021. године, када левице више у Италији суштински нема, та држава опет „касни“ у свом политичком развоју, не испуњавајући западну норму коју данас прописују Вашингтон, Брисел и Берлин. Сада је проблем десница и њено неуклапање у „нормалност“. За разлику од периода Хладног рата, данас се и многе друге државе и покрети не уклапају у норме status quo-а: од Британије која изашла из ЕУ, до мора анти-ЕУ држава и суверенистичких десних снага у разним земљама Уније. Као некад КПИ, све оне делују ван владајућег система. Вероватно је да ће те десне снаге на крају лакше наћи заједнички језик са западним центрима моћи него што су то својевремено могли италијански комунисти. Ипак, вреди приметити сличности и додати да је, на неки начин, актуелни суверенистички талас почео управо у Италији – ако је Трамп отелотворење нове деснице, његове вишеслојне сличности са Берлусконијем указују на суштинску политичку идентичност ове две фигуре. Ако је Италија, а тиме и италијанска левица, све време била неки „други“ Запад, цео Запад данас постаје све више „другачији“.

Богдан Живковић

МИ ПЛОВИМО КА ИТАКИ: ПОЕЗИЈА БОРИСА НАДА

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

Пред вама је седам песама овог аутора из његове недавно објављење збирке поезије Аргонаути (Поетикум, 2021).
БОЈНО ПОЉЕ

 Онај који убија
 Не убија.
 Његов мач сече сени.
 Већ у зору сви су
 Били мртви.

 Онај који напушта
 Пространо бојно поље
 Не живи,
 Јер је већ у зору
 Био мртав.
 Онај који умире

 Расечен оштрим гвожђем,
 Не умире,
 Јер нико не може
 Умрети двапут.

 Онај који лежи на самрти
 Устаје
 Кад зачује бојну трубу;
 Јер зна да нико никад
 Није умро.


МЕМОРИЈА

Случај и древна начела
Даће ти судбину и име 
Сенке на зиду,
Музика без времена.

Нејасне космогоније,
Све оно што не бележи историја
 – Шапат богова, и
 Заборав.


ХИМНА (КРВ)

Наше вино је пролеће,
Наш Бог је Крв.

 Ударци добоша,
 Звона која одјекују у ноћи,
 Дођимо и окупимо се овде –
 Наша свечаност почиње
 У блиставу поноћ.

 И подигнимо своје чаше,
 И своја срца
 Високо, још више:

 Наше вино је пролеће,
 Вино, опојно и лако,
 Што умире,
 У сунчани
 Час.

 Наш Бог је Крв.
 Наше вино је пролеће.


ИТАКА

 Ми пловимо ка Итаки. Од обале до обале, од звезде до
 звезде. Од времена до времена, од једне до друге
 негостољубиве земље, ка изгубљеним краљевствима.
 Кроз хаос и кроз анархију, у којој више нема ни оног
 доле ни оног горе. Кроз болест и помрачење. Кроз
 међувреме у којем више ништа није блиско ни далеко.
 Кроз заблуду и кроз грешку. Кроз дугу ноћ и кратки дан.
 Кроз рат који још није слобода и кроз мир, који није
 спокој. Од Златног века до Гвозденог века, од Христа до
 Антихриста. Од почетка до самог краја. Неки то зову
 прогресом, напретком, али то је напредовање у смрти,
 јер ми умиремо сваког дана, идући од зоре Златног
 доба ка потпуном помрачењу, у дубокој ноћи Гвозденог
 доба.
 Ми пловимо ка дивљини. Кроз рушевине градова и
 цивилизација. Кроз малодушност и кроз страх. Кроз сан
 и обећање другог почињања. Кроз радост и кроз
 потмулу бол. Кроз живот који нас спутава и кроз смрт,
 која ослобађа. Кроз лед и кроз ноћ. Ка звезданим
 пожарима, од Гвозденог ка Златном добу, од
 Антихриста ка Другом доласку.
 Наш језик је рушевина Знања, наше речи шупаљ одјек.
 Наше мисли су мутно сећање. Немоћне су да искажу
 истину. Немоћне су да искажу ко смо и куда идемо, ми,
 људи гвоздене расе, заточени у Гвозденом веку.
 Немоћне су да изразе неизрециво.


ФРАГМЕНТИ

 Шта је историја
 ако не сан који је
 уснио неки бог с лицем од хладног
 белог
 мермера?
 *
 Градови, подигнути на стени
 и завитлани право увис,
 у стрма и сурова
 небеса.
 *
 Дуге, бескрајне поворке,
 у бескрајној равници.
 Пепео. Прашина.
 Оклопи
 И снови.
 *
 Осунчане обале.
 Пешчане обале.
 Зелени градови
 на зеленој,
 панично усталасаној,
 површини мора.
 
 *
 Планинске стазе подрхтавају. Куле се руше. Тврђаве
 падају. Ватра се шири, све брже и брже, из самог
 средишта шарене слике, захватајући бедеме каменог
 града, прождирући литице и пешчане пустиње…
 *
 Ноћне приказе. Фосили рептила, с крилима змаја и
 главом немани, које су очи незнанца једном угледале у
 камену. Древни рудници још увек крију благо,
 закопано; оружја искована рукама патуљака за богове,
 за битку која ће се водити на самом крају света…


РУКЕ

 Долази обично у предвечерје. Састајете се кришом, у
 потаји, њен пољубац је овлашан
 Одавно више није млада.
 
Изгледа ти као да одлазиш за њом далеко, мрачном
улицом, путем без повратка.
 
Пратиш је погнуте главе.

Квари ритам твојих корака. У ходу често застаје.

Слуша шта јој говориш, и топло се смеје.

Има очи детета. Дрхти под капутом.

Прича ти онда полако о свему, и никад не помиње
децу.

Попићете неколико пића, и онда опет потонути заједно
 у ноћ, стојећи на палуби брода под црним једрима. Док
 јој придржаваш капут, подижеш јој с врата праменове
 црне косе. Мирише на кожу, топлу под тушем. Прате те
 злобни погледи полу-дама, са шминком разливеном
 испод тамних очију.

 Има звонак смех и топле руке. Своје меке прсте
 провлачи кроз твоју косу и допушта ти да главу дуго
 држиш у њеном крилу. У теби понекад без разлога
 изазива тугу. 
 
 Поред ње се осећаш као развлашћени краљ, као
 краљевић без наследства.
 Каже да од тебе не очекује ништа; ти ионако немаш
 много да јој даш. Џепови су ти празни. Нећеш имати ни
 за такси. Палиш јој последњу цигарету. Не можеш је
 оставити.

 Да ли је то срећа? О томе не знаш ништа. Једне ноћи
 ћете, то знаш, нестати у хладном срцу неона.

 Бориш се против тога.


ИРАН

Црно знамење, црне мараме.
 Кохорте ратника у црним хаљинама.
 Сев челика, витез који јаше пољем, трпећи подсмех
 врапца.

Чобани и њихова стада, раштркана по висоравнима.
 Њихови синови стећи ће славу у биткама. Похрлиће
 пустињама и незнаним земљама преко високих гора
 као оно јато од тридесет птица Симурга што летеше без
 предаха све до краја света.
 
Љутити цар је бичевао море, војске су следиле његов
 миг, али тада већ беше касно; царство се осипало,
 испод дневних догађаја јасно се назирало надируће
 расуо. Интриге и прељубе зацарише дворовима.
 Наложнице, курве кнежева, завладаше славним
 градовима и покрајинама. Владаше свирепо, у разврату
 и крви.

 Тако заборавише на Заратустру и на свештенике који се
 клањаху ватри.
 
Заборавише на орла и на змију, и на свете и
 староставне књиге, у којима се борише Ормузд и
 Ахриман, светлост и тмина.
 
 На речи Ахура Мазде, оштре попут стрела, и саткане од
 пламена.
 
То потраја неких хиљаду година. Све док једног дана из
 пустиње не изронише поклоници једног другог
 пророка, под полумесецом и зеленим барјацима, а
 Иран не пригрли његову веру у једног, свемогућег и
 невидљивог, бога.
 
О, ишчезла славо древне расе! Бедеми и просјаци, црна
 тамо столећа. Зидине и царства, усамљене тврђаве,
 које круни ветар, оштри мачеви и жута прашино година.
 
Ти ћеш устати у новом руху.


 

Између два Ништа ја, Нешто, постојим: песме Владимира Д. Јанковића





Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.
 ОДА НЕЗНАНОЈ ЈУНАКИЊИ
 

 Одједном све наде у тебе полажем,
 Мада никад нехајан и не би наш тон.
 У цркви мог срца оживела си звон.
 У крв си ми ушла: само то ти кажем.
 
 
 Угледам те одмах, издалека машем,
 Машеш и ти, видим: дишеш тек напола.
 Обукла се лепо, а кô да си гола.
 Небо жижу збија у путање наше.
 
 
 Прилазиш ми као зденцу у пустињи,
 Урањам, сав дрхтав, у твој поглед сињи;
 О, кад не би лепа мени била тако!
 
 
 Милујем ти шаку, јастучиће снежне,
 И прстиће слатке, и ноктиће нежне –
 Над твојом лепотом и слеп би проплакô.
 

 

 МРЗОВОЉНА ПЕСМА
 
 
 Дојади ми гдекад мој унутрашњи свет,
 Где опако коље ка своду се пружа;
 Саму себе трњем избушила ружа.
 Месец, не сунце, иште бео сунцокрет.
 
 
 У оази песак сув, у голети густиш,
 Поларна ноћ блиста, сур екваторски дан.
 На јари се кожа јежи, снег кô угаљ вран.
 Кад видиш да идем, ти наду напусти.
 
 
 Рођен јесам, али нико не зна када,
 Још се мање зна кад смрт ће да ме свлада,
 Између два Ништа ја, Нешто, постојим.
 
 
 Под небеском капом као вашка милим,
 Врло нежно режим, врло грубо цвилим,
 И да скратим причу: с пута ми се склони.
 
 
 
 
 ВАГОН ЗА ЧАЧАК

Из песме знадох: пут веома дугачак.
Умих се, из уста испрах укус горак.
На станицу кренух спремно, хитар корак.
Бусен зелен с Авале иде у Чачак.

У вагону сâм сам, нигде живе душе,
Пун сам струје, цептим, ватрица се пири.
Чекам да отправник пиштаљком ме смири;
Горљив на прозору, презирем свет смушен.

Али писка нема, ни локомотиве,
Тај је вагон жртва жеље саможиве;
Точкови рђави, зарасли у траву.

„Чачак не постоји, шта је теби, сине“,
Радница ми пружна вели са висине,
„Ил’ ти срце пуче, ил’ изгуби главу.“
 
 

  КУЋНИ СОНЕТ
 
 Враћам се кући, уморан сам, изгледа;
 Стајем на тачку-зарез кô да је тачка.
 А с тачком се римује још само „мачка“.
 И ту си ти, отвараш свет што ми се не дâ.
 
 
 По свим местима, као пас, тражим мир,
 Ту бестидну реч коју млади презиру,
 То кад се султан збуњен клања везиру –
 Кад у души расте расцветан већ чир.
 
 
 Руке перем, долазиш у купатило,
 Гледаш ме, очима питаш: шта је било,
 Ја ти кажем: ништа, дошао сам кући;
 
 
 Дечјом ми ручицом локне с чела склањаш
 Посивелога, што тек се теби клања:
 Замало нестадох теби путујући.
 
 
 
 ХИРОШИМА
 
 Ах, разорила си ме кô Енола Геј,
 Млада си, можда не знаш шта речи значе.
 А ја кажем: није доста, удри јаче –
 Све поднећу кад сам луд, само пичи „плеј“.
 
 
 Чекам те, сажежен, јаблан јаром строшен,
 Ал’ чим ми пошаљеш слику бомбардера,
 Већ мастило цури из запеклог пера,
 Нисам још с тлом сравњен, нисам још покошен.
 
 
 Ходај иза мене, сенко од сна лепша,
 Магарче до зеленог неће да крепша,
 Све стих да га изда и реч да га прода.
 
 
 И кад лажеш ти ми истину говориш,
 „Бићу увек с тобом“, то ми промрмори –  
 Преведи ме жеднога преко свих вода.
 
 
 

 КАЗАН
 
 Лед. Минус три. Ватрогасци – негде гори.
 На места идем сад где сам те чекао.
 Не знам шта рекох, шта нисам рекао.
 Колосек. Точак је брз, кораци спори.
 
 
 Гладан сам, леђа савија ми немоћ зла,
 Опет овуд ходам, претим змајевима,
 Тешка ми душа у твојим крајевима,
 Легао бих радо да ме смрт затрпа,
 
 
 Да код твог безлисног Злокобног олтара
 Стргну све са мене и узму ми пара,
 Оно што сам стекô да нахраним уста
 
 
 Бића што су болна и што беху жртве
 Наше игре страшне, љубавне и мртве –
 Иза тебе оста васиона пуста.
 
 
 

 МАНИФЕСТ АНАТЕМИСАНИХ
 
 
 Не признајемо ни лаж ни истину!
 Ни гротло ни свод!
 Не признајемо шуму ни чистину!
 Ни пучину ни брод!
 
 
 Не признајемо безвлашће и власт,
 Ни очај ни срећу!
 Не једемо ни посно ни маст,
 Не кажемо ни „хоћу“ ни „нећу“!
 
 
 Над кућицом без крова
 Распињемо копрену,
 И одричу нас се сви!
 
 
 Али борба је ова
 За жеђ благословену,
 И у њој горимо ми! 
Владимир Д. Јанковић

Osam pesnika: retke ptice za Bojana

Niko ne voli rođendane kao Bojan, rekla mi je Jasmina, njegova mati. Došla sam na ideju da Bojanu poklonim pesmu za rođendan, a onda mi se pridružiše i drugi, sjajni pesnici. Hvala Tomislavu Marinkoviću, Borivoju Vezmaru, Šabanu Šarenkapiću, Isidori Bobić, Nenadu Petroviću, Ognjenu Petroviću, Tugomiru Matiću, Zoranu Antonijeviću. Neke su pesme napisane ranije, neke specijalno za ovaj dan. Samo jezik poezije dopire do nebesa, zato šaljem retke ptice da pošalju mu darove ove zemno-nebeske! Sigurna sam da će i on nas odozgo pogledati!
Srećan rođendan Bojanu Kovačeviću!
Jelena Vukanović

NEODVOJIVI

Čak i kad se razdvajamo

na dve strane,

odlazeći u mesta

beskrajno udaljena i pusta,

naši koraci su uporni

i nastavljaju da slede

neku zamišljenu

putanju

između nas.

NIKO

U tvojoj sobi sumrak noktima

tiho nagriza stvari.

Koraci ispod prozora,

bez putokaza, nalaze prolaz

u nevidljivi život.

Dok vrtiš neposlušan uvojak kose,

na sličan način i svet se premotava.

Neko ponovo ulazi u tvoju dušu

s koferom punim isplakanih metafora.

Ljubav peče kao zeleni plamičci koprive.

Tihi trenuci caruju,

smeši se mesec nad gradom

i budno motri na omađijani svet.

Ti ne primećuješ to. Čitaš.

,,Ah, kako očajanje u pesmi

može da prija“, kažeš.

Ja sam Niko.

I sve ti ovo govorim da upamtiš:

moraš sama otkriti formulu koja poništava bol.

Oslušni vetrić u lišću pored prozora.

To sam ja.

Poslušaj tišinu dok između zidova raste noć.

Neko je u njoj i sluša tvoje disanje.

Tomislav Marinković

IZVAN SUZA

Zvuk tvoga glasa

tvoj miris

raste u meni

i nestaje.

Šuštanje u zavesama,

senke na staklima

ništa ne govore

Trećinu provodeći u ljubavi

trećinu u smrti

trećinu sam sa sobom

bilo gde i nigde

u ma kom telu

u ma čijem imenu.

Tvoje rašiveno dugme

ne nosi nikakvu poruku.

Nema znakova

onostranog iako

ti si ovde

sav.

Hladan i suv

izvan suza.

Borivoj Vezmar

NEBESKE VISINE

Propeo se na krstninu prvu

Na banderu iznad

Mahale

Utačkao se na nebu

Mahalci ga podjaruju:

Podstrekuju ga

I jarmače

A on hoće

I neće da se ubije

Al kad pade –

Njegov mu otac uganjajuć

Roba ženu u kuću –

Veli:

Vala te neka

I od sebe ti bilo

Sine – ti svoje nebeske

Prije mene dosegnu visine

(1981-2021)

Šaban Šarenkapić

ANAPHORA

Na ovoj obali, dužoj od naše

ljubavi za jednu večnost,

srešće se talas i hrid

kada se oglasi zvono na crkvi.

Ali ništa se neće promeniti:

ostrvo biće puno ježeva i ptica,

srce prepuno trnja i slobode.

A mi ćemo se sretati zauvek,

u jednom jedinom, prezrelom danu,

ubranom sa drveta masline.

Isidora Bobić

KASNIJE, ŽIVOT

Ceo život živeti rođenje.

Ceo život gledati rođenjem.

Živeti život kroz

nepostojeću smrt.

Nenad Petrović

SKICA ZA PEJZAŽ SA PTICAMA I DALEKOVODIMA

Ponesi uzorak vegetacije,

vazduh u bočicama,

recital prolećnih ptica

na dalekovodima, srpanj i sve

tračnice

u pjesmi, najtoplije žarulje

na cesti, polumjesec

i naš brijeg ogoljen vjetrom

u ovoj zvučnoj

kutiji ponesi,

ponesi i vjeruj:

tako ću uvijek znati gdje si.

Ognjen Petrović

KOCKICE

Ponekad se kockice slože same

pa ni nestanak ne izgleda strašno

više kao mekan jastuk

trag usne na rubu neispijene čaše

IZA SPUŠTENIH VJEĐA

I na kraju

ostaje samo tvoj svijet

razmiče se tama

iza spuštenih vjeđa

prepliće huk vjetra

sa pjesmom zrikavaca

sa udahom

sa izdahom

Tugomir Matić

LEPTIRU…

Leptiru,

nemoj reći nikome

gde je soba od mesečine.

Ona je utočište naše

gde sedimo

za istim stolom

i ispijamo hladne vatre

sa zidova plamenih.

NEROĐENI

Da li u meni

ima dovoljno reči,

tebi za žrtvu nem da ostanem,

da li ćeš Nerođeni ispričan biti tada

u rečima za pesme nove

u kojima se gnezdiš uvek

poput nove reči u meni

što samoj sebi nedostaje,

od neizrecivosti pati.

TVOJ POGLED

Na dnu okeana

neprestano izgovaram reč

koju niko osim tebe ne razume.

Perje palih anđela

starije od morskoga dna,

sraslo je u njega,

postalo postelja

u kojoj ležim obasjan

tvojim zracima.

Od njihove toplote

moja reč ključa,

iz dubine morske nosi me

ka oblacima vrelim

pravo ispred tvoga oka

u čijoj dubini

reč moja anđele koti.

DRVO VASELJENE

Tvoj šapat

se pretvorio u maglu

koja je s jutrom popila

sunčevu svetlost

i spustila se na tle.

Sedim u središtu divljine

čije je oblike magla poprimila.

Zagledan u nju ne trepćem.

Puštam je u sebe

da vatru u utrobi mojoj nahrani.

Iz vatre niče drvo vaseljene,

cvetaju mu ogledala

u predvorja zvezda

čiji zidovi dišu

a dah im daje Tvoje ime

koje šapću grane

dok svemir grle.

Zoran Antonijević

DEVICA MARIJA I ZEC BELI

Moja je Utroba nevina.

Ja rodih jednog Boga, koji je rodio mene:

reč – kojom te iz bezdana ćutnje vadim,

reč kojom ću te u bezdan ćutnje dati i

uspavati.

Ti ćeš izaći iz mene nov i čuditi se proleću.

Ti ćeš pitati možeš li zeca belog da povedeš sa sobom u leto,

u jesen,

u zimu.

Na proleće – nemoj da mi ga nisi doneo!…

Livade su beskrajno duge, tvoj zec ovde može naučiti

mnogo toga o ciklusima.

Ovde te on može roditi.

Jelena Vukanović

БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: ПРЕОБРАЖЕЊСКА МОЋ ФИЛМА (3)

Каква је веза између палеокина, раног српског филма и преображења?
Наизглед неповезани појмови кроз текст Божидара Зечевића удружују се у необично тројство, све у намери да се одговори на питање које теорија филма, на челу са Базеном, мукотрпно покушава да разреши читав један век: „Шта је филм“?

Божидар Зечевић (Београд, 1948) је филмолог, историчар филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф“. Члан је Европске филмске академије (ЕФА, Берлин). Дипломирао је драматургију на ФДУ у Београду, а специјализовао се на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу и Центру за мир и развој Универзитета мира Уједињених нација у Београду. Предавао је на домаћим и америчким универзитетима. Гостујући је професор на Институту за филмску анимацију у Ђилину, НР Кина. Председник је Асифе Србије и члан Извршног одбора ове светске организације за анимирани филм, као и огранка Фипресција (Међународне федерације филмских критичара) за Србију. Филмологијом антрополошко-структуралистичког усмерења бави се више од четири деценије. Објавио је више од сто студија о филму у земљи и иностранству и шест књига о филму. Добитник је бројних домаћих и међународних признања и награда. Као оснивач и директор Српског филмолошког центра руководи пројектом „Историја српског филма“.

Текст који овде преносимо настао је као део будуће књиге о историји српског филма.

Текст Постанак и душа етнолошког филма (Из: Међународни фестивал етнолошког филма, 12-16. октобар 2016, Београд, Етнографски музеј, Београд) ћемо пренети у три наставка.

Благо цара Радована

Božidar Zečević

Овој листи прикључиће се ускоро и нека српска имена. Пре свих, први српски филмски редитељ, Чича Илија Станојевић, аутор првих наших играних филмова Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа и Улрих Цељски и Владислав Хуњади, из „златне” 1911. године, када под руководством Светозара Боторића, власника угледног београдског хотела «Париз» и истоименог биоскопа на Теразијама, почиње организована филмска производња у Србији. Чича Илија се одмах представио као талентован синеаст. Исте године снимио је на Ади Циганлији филм Циганска свадбаЖивот српских Цигана или Бибија, приказ прославе „Бибије”, наводно главног циганског обреда („славе”) међу Циганима на Балкану. Овај филм је први наш филм приказан у свету, у дистрибуцији париског „Патеа”, али нажалост, још није пронађен. Филм је снимио «Патеов» и Боторићев сниматељ Луј Питролф де Бери1. О снимању Бибије извештава сам Чича-Илија:

«Свратим у циганску насеобину (на Чубури, БЗ) и ту ми се указа права и потпуна филмска слика…Уговорим (са циганским кметом, БЗ) да ми цело насеље спроведе на Чукарицу, оданде сам их ја имао дереглијом превести на Аду Циганлију. Целу сам ствар објаснио и наредио како ће ко бити одевен.. Тражио сам да Циганчићи буду потпуно голи…Мој је услов био да они (Цигани, БЗ) понесу своје алате за стругање вретена, наковањ и чекиће, као и мехове… Сутрадан, у пет сахата изјутра, био сам на Чукарици са оператером…У шест сахати тачно друмом се указа велики караван од људи, деце и жена…Пребацио сам их на Аду и пре почетка снимања одржао сам им један говор у који сам унео значај празника Бибије. Казао сам како ће народи да се диве том обичају, и како ће се вековима проносити по свету слава чубурских становника» (Станојевић, 1922). Филм је требало да се заврши заједничким «славским» обедом, али је неочекивано избила општа туча, коју су Чича Илија и Де Бери снимали и доцније без икакве измене унели у филм. Поново «божанствени случај»: документарно финале са циганском тучњавом испоставило се као најбоље што су српски пионири филма за «Пате» уопште снимили!

«Када смо после месец дана у Патеовој камери у Венсану приказивали своје филмове, ја сам стрепео за Бибију која је завршавала приказ. И гле чуда! Сви су филмови били категорички одбијени, а Бибија је произвела такав утисак и смех, да су се г. Инжар и оцењивачки одбор хватали за главе од смеја, лупали ногама и непрекидно узвикивали:

Мон дје! Мон дје!» (исти, све према Савић, 2010, 94-96).

Илија Станојевић

Тако је ова прва српска «мањинска копродукција» у извесној мери предодредила и судбину српског филма на светској сцени. Упркос великим очекивањима (Боторић и Станојевић однели су у Париз два амбициозна уметничка филма!) примљена је само једна бизарна циганска тема, као што је доцније био чест случај, не изузимајући ни наше «звездане часове» (филмови Саше Петровића, Горана Паскаљевића или Емира Кустурице). Запад и данас воли да нас гледа као Цигане и да нам се – грохотом смеје. Многи српски аутори им и дају то што воле.

У том контексту, сасвим очекивано, у Венсану «није прошао» једини прави етнолошки филм из Боторићеве колекције – Једна сеоска српска свадба, који су исте 1911. године снимили Боторић и Де Бери у селу Мајдеву код Крушевца. Наслов овог документарног филма од 18 минута може да заведе: иако се свадба збиља догађа у селу, главни њени актери су из високих београдских кругова, блиских владајућој, Радикалној странци Николе Пашића, којој је припадао и сам Боторић. Главни актери овог догађаја чинили су елиту ове партије и власти у Краљевини Србији (наводно је свадби присуствовао «скоро цео Главни одбор странке» – Ердељановић, 2006, 100), пре свих домаћин свадбе поп Михајло Минић, дугогодишњи радикалски посланик, затим руководилац снимања Светозар Боторић (чији је отмени теразијски хотел почетком века био фактичко седиште Радикалне странке) и изнад свих, један од радикалских првака професор Настас Петровић, двапут министар унутрашњих послова (између осталог, аутор једног од и данас најбољих француско-српских речника) и «стари сват» на овој свадби, који будно мотри и држи под контролом све токове догађаја. Како му улога налаже, професор Настас у живописном дворедном прслуку и жакету најновијег париског кроја, главни је жрец обреда: стално је испред, иза и око камере. Од уводне здравице, до последњег кадра филма, у коме води «Краљево коло», он се влада управо онако како се од «старог свата» очекује. Што се филмског снимања тиче, неуморно му асистира сам Боторић. Камера париског Мађара Луја де Берија је поуздана и професионална. Беспрекорна фотографска оштрина и сасвим лагани покрети камере по хоризонталној оси омогућују да се добро виде сви учесници догађаја и сваки детаљ призора; филмски документ par excellence.

Управо онако како српску свадбу описује и дефинише етнологија, филмска слика региструје сплет ритуала прожетих фолклорним садржајима, са утврђеним редоследом, начином понашања учесника у обреду и игром која чини део светковине, као и завршном гозбом (Пантелић, 1998,388), овога пута у сени породичног „записа“, у пространом дворишту имања у Мајдеву. Први кадрови филма снимљени су у ентеријеру куће, под вештачким осветљењем (за шта се Де Берију мора одати високо признање обзиром на време и околности снимања). Под светлом једне једине „Жолнаи“ гасне лампе, коју видимо у центру кадра, протиче уводни обред здравице који, уз свећу, обављају свештеник, домаћин и „Божји изасланик“ пред младом и младожењом, при чему се „чита“ присуство митских предака и изводе прописане радње да би се они одобровољили (Пантелић, на истом месту). Тај обред регистрован је у филмском времену које је готово једнако реалном времену („један према један“) чиме се скрупулозно поштује овде описано документаристичко начело. Исто важи и за екстеријере свадбене гозбе и обредног кола које се игра испод „записа“. Све то је, вероватно, навело првог озбиљног истраживача историје српског филма, Босу Слијепчевић да овај филм прогласи за „први српски етнолошки филм“ (Slijepčević,1982,147), што, обзиром на горе изречено, није тачно. Али филм је збиља еминентно етнолошки и стоји готово на самом почетку једне сјајне кинематографске баштине, која ступа у културу српског народа у другој деценији филма. Над овом чињеницом морамо се озбиљно замислити. Мало је кинематографских нација које се могу похвалити оваквим делима у детињству филма, оваквим „мумијама времена“ у чистом, базеновском смислу.

На првом нивоу запажамо видљиве доминанте призора. Под родовским „записом“ Минића поп Михајло гости своје званице. Ови свадбари слика су и прилика свих друштвених слојева тадашње Србије, од представника грађанства одевеног по последњој бечкој и париској моди (млада носи венчаницу сашивену у Паризу – Slijepčević, на истом месту), летњих „панама“ одела и шешира до богато везених антерија и гуњева, али и скромних платнених кошуља; од камашни и лакованих салонки до чизама и опанака, шубара и шајкача до халбцилиндара, службених шапки, жирадо и панама шешира… Све то на једном месту, испод митског дрвета, симбола Заједнице. Цела Србија окупљена на заједничкој прослави: грађани, интелектуалци, чиновници, војници и сељаци – „по нарави сви исти“ (Slijepčević, на истом месту). На првом нивоу посматрамо, дакле, социолошки узорак једне земље и живи пресек њеног друштва изражен оштрим и јасним покретним сликама де Берија и Боторића. Једна социолошка анализа открила би на задовољним и смиреним лицима ових актера знаке кратког периода стабилности и просперитета 1903-1914, које се данас назива српским „Златним добом“. Збиља, овај филм је веродостојно сведочанство о изгледу друштва на почетку XX века, епохи општег напретка у привреди и култури Србије, када је динар вредео „исто колико и златни франак“, народ живео у срећи и благостању, а култура и уметност доживљавала своје звездане тренутке. Тај кратки период, који су сурово и изненада прекинули ратови 1912-1918, остао је запамћен у колективној свести Срба и посредством филма. Боса Слијепчевић оставља нам један дирљив податак о моћи кинематографа: „Неки путујући биоскоп филм (Једна сеоска свадба, БЗ) је приказивао, после првог светског рата, у Крушевцу, у хотелу Таково Милоша Матејића… Народ из града и околине хрлио је да у филму види себе, своје, најчешће оне које се из рата нису вратили, па су се на представама често чули и јецаји“ (Slijepčević, на истом месту). Ето какву је моћ показао Боторићев кинематограф. Надживео је и Боторића самог: први српски продуцент умро је као мађарски сужањ у логору у Нежидеру, 1916.

На другом нивоу, може се читати и дубљи смисао истог призора. Стварни ликови, који су део обреда под крошњом храста-записа, делују као оживљени архетипови, потомци генерација чија је судбина уписана у заједничко искуство. Ову свадбу можемо посматрати и као прославу митског обнављања Заједнице, дакле поновног успостављања равнотеже или опште друштвене хармоније, што је и најдубљи смисао свадбеног ритуала. Отуд свечана и озарена лица у овом призору. Отуд достојанствени мир свих учесника у обреду, не само старијих него и бројне деце, пажљиво и свечано одевене, која одговорно врше поверне им улоге. Влада на овом сабору неки блажени спокој. Одсуствују претеривања иначе својствена венчањима (нарочито данас) и свака разузданост. То је света служба за добробит Заједнице, која је веома блиска ако не и идентична духу заветине, општенародног празника, којим се осигурава континуитет и напредак рода. Нарочита пажња обраћа се одржавању свих компонената традиције, коју оличава поп Михаило, последњи старешина задруге „од педесетак чланова, која се није делила од времена Чарнојевића“ (Slijepčević, на истом месту). Свадба у Мајдеву делује тако као оживљена праслика српског сабора у његовом изворном виду. Захваљујући филму и његовом својству да од „труљења спаси време“ тај архетип функционише као извесна рекреација народне душе. Време, место, учесници и функције обреда у Мајдеву враћају нас тако хиљадугодишњим источницима.

Нарочиту етнографску вредност има призор гозбе и играња кола под храстовом крошњом. Према саопштењу потомка породице Минић, који и данас живи на поседу2 , овај „запис“3 био је један од два таква у селу и имао чисто родовски карактер, за разлику од другог, који је био ниже у месту, обележен плочом, око кога се концентрисала сеоска „заветина“ на дан Свете Тројице. „Запис“ Минића, чија крошња доминира филмом, сасвим одговара старосрпској парадигми дрвета бога-громовника Перуна, које се сматрало његовим светилиштем. „Његов горостасни облик, чврста фактура дрвета и друге особине стављају ово дрво међу еминентне представнике своје врсте“ пише Слободан Зечевић. „Оно што је орао међу птицама и лав међу животињама – то је храст у свету флоре. У митологијама европских народа храст је био посвећен богу-громовнику. Једно од најстаријих познатих Зевсових светилишта било је у светом гају у Додони, где се веровало да Зевс саопштава своју вољу кроз шуштање лишћа светог храста. Римски громовник Јупитер наследио је храст од Зевса. У непрегледним шумама које су настањивали Германи, храст је био свето дрво Донара или Тора… Српски фолклор препун је успомена на храст као дрво негдашњег бога-громовника, под којим су се обављали свети обреди, понекад чак и у симбиози са хришћанством… То се дрво сматрало светим и имало је функцију богомоље, а неретко се сматрало и резиденцијом самог божанства“ (Зечевић С, 2008, 574-575). Али завршни акорд овог призора, играње „Краљевог кола“, које око камере води главни изасланик и заступник, министар Настас, упућује нас на обавезно митско присуство краља (траг архајског бога-краља) без којег нема ни једне праве српске свадбе.

„Играње под записом…сведочи о некадашњој блиској вези орске игре и обреда“ пише даље Зечевић. „Овде је довољно напоменути да су људи волели да на свом имању имају запис, пошто се веровало да им је тиме имање заштићено од града и друге стихије. Обредни карактер те игре наслућује се у игрању на другим мистичним и култним местима, као што су раскрсница, дрвљаник и слична“ (Зечевић С, исто, 470). Држање Настасово те начин на који води обредно коло под записом видно се разликује од понашања обичног коловође. „Запажено је да се начин играња у неким обредним играма потпуно разликује од начина савременог играња, што значи да те игре припадају једном другом добу. Игра се није смела прекидати пре него што се доведе до краја (како Де Бери и Боторић поступају! БЗ) а играло се ситним корацима, готово у месту са једва приметним подскакивањем (на истом месту). Да, та игра припада другом, старијем слоју светковине, прослави плодности и жртви у корист целе Заједнице. Можда није случајно да је свадба у Мајдеву заказана управо у доба летње солстиције, (а не у јесен, какав је иначе обичај у Срба) у „доба завршетка вегетационог циклуса, после обављеног прикупљања плодова, кад сунце достигне кулминацију… У ово време падају празници који у себи садрже паганске елементе“ (исто,471). Да ли је други, обредни ниво овог филмског призора траг најстаријег супстрата српског култа врховног Бога, који је, уосталом, једини у стању да окупи целу земљу у једно велико коло, њему посвећено? И док се на социолошком плану могу пратити извесне поделе у друштву (господа седе са господом, сељаци са сељацима), дотле у том великом колу све поделе падају, ратар се хвата до среског начелника, министар до надничара. У коло се хвата цела Србија и као да остварује своје саборно јединство: филм као један велики знак и симболичка слика доба, остварена управо оним „магијскиим реализмом“ о коме су говорили Базен и Стојановић.

Кључни моменат у развоју филма

Свадба у Мајдеву збиља заслужује даљу етнолошку и филмолошку анализу. Ако ништа друго, она за више од деценију претходи филму у свадби у српским селима Селишће и Греда код Суње 1922, за који је проф. Милован Гаваци веровао да је први ове врсте у нас. Приликом снимања овог филма, у организацији и под стручним Етнографског музеја у Загребу, Гаваци је записао нешто што вреди да остане и на овом месту, с обзиром на све што смо до сада изнели о вези између филма и етнолошке науке, а нарочито у погледу «базеновске душе филма»:

„Гдјегод долази до потребе, да се људски рад у било којој форми фиксира и тако заувијек вијерно консервира, мора да кинематограф притекне у помоћ као најсавршеније помагало. Народне обичаје, код којих чини бит и душу њихову управо комплекс значајних радња и детаља у кретњама, није кадра ни ријеч ни непомична фотографија да довољно савршено и пластично фиксира. Филм, употријебљен у сврху похране народних обичаја, размјерно их најсавршеније репродуцира, па у неких народа већ врши у овом правцу и своју патриотску, пропагандистичку и научну задаћу“ (Dr M/ilovan/ G/avazzi/, 1922, 65)

Следеће, 1912. године, „Модерни биоскоп” браће Савић најављује Српско Богојављење у Београду, али Јеврејску малу на Дорћолу у два дела, које је можда снимио доцнији „заштитни знак немачког експресионизма” и филмски оскаровац Карл Фројнд, тада запослен као техничар код Боже и Пере Савића у Београду. Исте 1912. године у Суботици Александар Лифка снима Освећење водице код православних Срба у Суботици, Буњевачко прело, Празник жетве („Дужијанца”), Брашанчево, Велику Госпојину, Богојављењске свечаности и Ђурђевдански уранак – годину дана народних обичаја католичког и православног живља у Северној Бачкој!

После Балканских ратова постаје доступно дело битољског пионира филма Милтона Манакија, које је прави антрополошки компендијум, јединствени филмски документ о мултикултурном и мултиконфесионалном Балкану. Одмах после Балканских ратова, 1913, први српски филмски сниматељ Славко Јовановић снима Кроз Нову Србију, културно-историјско путовање камером од Солуна до Ниша. Права неоткривена ризница и благо Цара Радована за антропологе и филмологе, укључујући и филмску заоставштину кустоса Етнографског музеја П.Ж. Петровића из тридесетих година прошлог века, које тек чека рестаурацију и научну анализу.

Ове епохалне чињенице, скривене од очију званичне српске културе (познате тек неколицини историчара релативно нове дисциплине, која се назива „визуелна антропологија“) мењају уврежену и потпуно погрешну представу да је етнолошки филм настао као узгредни производ првих документарних снимања, да је плод новијег доба и да нема велику традицију, како у свету тако и у нас; да је периферални поджанр, који углавном припада научним и научно-популарним лабораторијама; да се обраћа затвореним, стручним круговима или нарочито профилисаном тв аудиторијуму…

Видели смо, напротив, да је етнолошки или антрополошки филм настао као кључни, смислени моменат у развоју филма уопште, јер је тек са свешћу о „аутентичности филмског призора“ и почео да се „одмотава“ прави филм унутар вашарске панораме чудеса и сензација. Тај, „прави филм“ проистицао је из унутрашње природе медијума, стварног и не-стварног, реалистичног и не-реалистичног; фактуелног и уметничког.

Није дакле у питању био случај, него планетарно откриће природе документарног филма, још на почетку прошлог века. Прегнућа Рењоа, Хадона и Спенсера, којима су се 1904-1909. придружили Аустријанац Рудолф Пех и бројни „антрополози са камером“, претходила су фасцинантној појави Роберта Флаертија, између 1912. и 1913. године. Његов Нанук са севера (1922) није први комплетан антрополошки и први документарни филм уопште због тога што са разлогом региструје једну антрополошку стварност (таквих је, видели смо, било и раније), него зато што изворним средствима филма, по први пут, открива поетику и трагику главног извора човекове драме: борбе за опстанак. Тек са Нануком је цео екран затреперио дубоким доживљајем, а чињеница постала уметност (види Hubbard-Flaherty, 1972; Griffith, 1953; Rotha,Wright,Marshall, 1963)

Зато и сам назив „документарни филм” долази управо из визуелне антропологије. Израз „документарни филм” први је употребио Џон Грирсон, фебруара 1926. године у њујоршком листу „Сан”, пишући о Флаертијевом филму Моана (1926). Од тог момента развија се у светској историји и пракси и сам појам документарног филма. То је почетна у поретку чињеница које ближе одређују читав род у његовој стогодишњој историји. Његова differentia specifica огледа се, дакле, у сазнању да филм посредује истину приказујући збиљске догађаје и лица; ово посредништво изражава стварност и дејствује снагом аутентичног призора верније од било ког другог уметничког средства. Оно долази као апотеоза реализма на самом крају целе историје уметности, у којој се од Алтамире запажа иста, универзална тежња ка приближавању приказа света свету самом; „одливак стварности” постаје стварност по себи.

Етнолошки филм је тако суштина документарног жанра, алфа и омега документарног филма. Са њим почиње и још траје славна историја филмског документаризма.

Али исто посредништво преображава стварност и даје њену нову слику. Објективно се у том тренутку испоставља као субјективно и ту, наравно, настаје суштински проблем како антрополошког, тако и документарног филма. Субјективна визија «Малог Великог Човека» у тумачењу Дастина Хофмана, у антологијском филму Артура Пена Мали Велики Човек (1970) и није друго до низ преображаја «дивље мисли» у реални, историјски ток. Преображавање је, уосталом, главна тема антрополошког филма. Стога антрополошки филм, по још једном божанском случају, из милоште називамо малим великим филмом: сав је у сећању на Пеново ремек дело и битку код Малог Великог Рога 1876, која је означила почетак краја северноамеричких Индијанаца. Али поимање човека, његових творевина и природе као непрестаног преображавања, ствар је која се тиче и саме душе филма. Свети човек Оглала Сијукса, Јунгов миљеник «Црни Лос», извео је, у овом погледу, фасцинантан закључак: «Осврнуо сам се око себе и схватио да све оно што смо ми изводили на земљи није било ништа друго до само сенка бљештаве и стварне визије са небеса која се надвила над земљом. И тада сам знао да је стварност тамо, а да је све ово на земљи мутан сан о том свету» (Crni Los priča, 2005, 63)

И ево где се, на самом почетку отвара једна „громада значења”, коју, већ стотину година, настоји да размрси теорија филма на челу са Базеном. Његово фамозно питање „Шта је филм?” тек сада се озбиљно поставља.

На Преображење 2016. године.

1 Луј Питролф де Бери (Lajos-Louis Pitrolf de Beéry), филмски сниматељ мађарског порекла, који је радио за париску фирму „Pathé Fréres“ и за првог српског филмског продуцента Светозара Боторића почев од 1911. Осим првих српских дугометражних играних филмова Живот идела бесмртног вожда Карађорђа и Улрих Цељски и Владислав Хуњади, Де Бери је, између осталих, снимио и документарне филмове Циганска свадба-Живот српских цигана или Бибија и Једна српска сеоска свадба о којима је овде реч. Више о Де Берију Ердељановић, 2006,106-107.

2 Богољуб Станковић из Београда, син Олге Минић из Мајдева, љубазно је примио Мирослава Бату Петровића и мене 12. септембра 2007. године на имању у Мајдеву и у дужем разговору разјаснио нам многе околности у вези са свадбом, филмом и историјом породица Минић и Тодорић, прим.аут.

3 „Запис“: Култно место са освећеним дрветом код кога се држе молитве о заветним данима, које је „заменило идола, представника божанства. Готово свако насеље има свој главни запис; и то у средини насеља, а родови имају записе у потесима својих поседа. По веровању, запис је станиште божанства поља и шума, које штити село од болести и грома, а поље са усевима од – од олује и града“. Петровић П.Ж, Српски митолошки речник,1998,188-189). „Запис је лиснато дрво које у обреду заветине има својство светог дрвета и светилишта“ (Зечевић С, 2008, 875). „У случају да село нема цркве запис је замењивао богомољу“ (исто,877).

POEZIJA Željka Majstorovića

Gost Jelene Vukanović

,,Smatram da čovek ne bi trebao da živi od svoje umetnosti. Možda trenutno to deluje idealistički, ali verujem da će ljudi živeti u svetu takvom u kome će intelektualna svojina biti opšte dobro, kao voda i zrak…’’

Željko Majstorović (1954-205…)
 MEĐU TRAVAMA sam
 omiljen nakupac
 mirisa.
  
 Pticama
 ne dozvoljam
 sletanje na šešir -
 za njih je ljubav
 pogubna
 ovisnost.
  
 Uredno odlažem
 dane u ogledalo
  
 i smejem se, smejem se
 onima što stalno
 optužuju život
  
 jureći senku
 pobede. 
 SAT
  
 Moj otac odavno
 ne utiskuje stopala u zemlju
 i sve je manje senki
 vezanih za njega.
  
 Jedino sat
 bez njegove ruke
 još živo kuca
  
 i meri sada
 moje vreme. 


 PIRAMIDE
  
 Ako već je znan
 broj grčenja srca,
  
 ne žuri:
  
 oni koje ćemo ljubiti
 obdareni su strpljenjem
 kao semenke
 donešene vetrom
 u procep kamena.
  
 Neka teku vode
 nepotkupljivi mudraci,
  
 ti polako obiđi
 gnezda u krošnjama,
 pomiluj prestrašene
 zveri
  
 i grli napuštenu decu
 u svratištima.
  
 Obiđi mesta
 gde niko ne svraća
 posle odlaska,
  
 i vodi ljubav
 na svim meridijanima.
  
 U povratku
 pomeri put
 da te nanese
 kroz pustinju
  
 i ostavi po cvet
 u dnu piramida
  
 za duše
 koje je pojeo
 kamen.



 ŽENA SA PTIČIJIM REBRIMA
  
  Hod podešava sa srcem,
       a ono kleca
 kao magare u planini
 čije će noge ostati na putu
 do gospodareve želje.
  
 Ptičija rebra
 izdržati neće nemir
 goluba u krletci.
  
 Predugo je čekanje.
  
 Njegovo lice
razlaže se kao oblak
 na  povetarcu...

i on
 od istog naboja
 lagano umire  ubačen u sliku
 sa čijeg se rama boja ljušti.
  
 A tek je avgust.
 Bože.

O D L A Z A K

Cena koju  plaćaš
ne zavisi od izbora
koliko od boje ravnodušnosti
s kojom ćeš ostati
ili poći na put.

Ono što te tamo čeka,
ili ovo što ćeš gajiti ovde 
ostaneš li –
i dalje će gristi sumnja
ako veruješ
u neminovnost srastanja:

ni Svet ni ti
nećete pristati na san
bez potiranja
.

BRZOJAV

Oprostite što Vas uznemiravam
Katarina Bjelogrleva,
po svim parametrima medicine
ja klizim prema ludilu.


Nasuprot bezbrojnim logikama
moj strah od priviđanja
pobeđuje.


Onog oktobra kada ste otišli
recite:
jeste li odneli svoje crvene čizmice,

ili one istinski vise
na plafonu moje jednosobne kuće?


Javite mi molim Vas Katarina
da bar znam na koju stranu koračam.


Vaš Grigorije Jakovljevič Perelman*


P.S.


Iako  proleće uveliko miriše
čuvajte Vaša kolena od hladnoće
– i vertovitih pogleda


uvek su moguće neprijatnosti
u maju.

(*G.J.Perelman (1966.) ruski matematičar slavan po rešavanju Poenkareove hipoteze )

Željko Majstorović

JELKE – Vetrokaz Atlantide: Katarina Ristić Aglaja

Katarina Ristić Aglaja je rođena u Beogradu 1968. godine.

Autor koji reinterpretira – postmodernim jezikom (diskursom) drevne kosmološke i kosmosociološke mitove vezane za najstarije doba matrifokalne kulture. Žanrovski raspon ide od filozofsko-esejističke proze do kraćih i dužih formi neosimbolističke proze i mitopoezije; takođe, istorijsko-fiktivne novele ezoterijsko kriminalističke tematike, vezane za drevne svitke i pseudotekst (njegove hiperrealne efekte – hipertekst). Objavljuje svoje art blogove pri elektronskim magazinima P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, i dr.

Katarina Ristić Aglaja je objavila knjige Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварањаПут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетикаКула ветрова – Потрага за параметром зла (šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Objavljivala je parcijalne prevode na PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvencionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Tekst JELKE – Vetrokaz Atlantide prvobitno je objavljen u časopisu KУЛТ.
Kaspar David Fridrih (1774-1814), Auttewalder Grund, 1825

Jele što nose kape male

Obučene u duge halje

Kao astrolozi

Zdrave svoje sestre pale

Lađe koje Rajna prevozi.

Sedam veština kad svladaju

Najstarije tad jele znaju

One su sve poeta

Da namenjene su da sjaju

Blistavije od svih planeta.

(Apoliner: Jele)

Planinske jelke su fantomska sopstva, kakva izviru iz zamka Snežne Kraljice – Njene samovoljno odbegle uvrtloženo-čipkaste haljine. Svaka od tih jelki podjednako je živ lik (samosvesna odora) pramajke – iako je strahovito ono bezlično njihove brojnosti. Ipak, jedinstven im rub planinske haljine (gotička čipka – “okamenjena muzika”* /Gete) upućuje na mnoge (tek izvedene, presitno akcentualne) razlike: njihov skupni cilj je da jelka-majka oličavanja planinskog vrha (himerična ličnost zamka), kroz svoje posmrtno umnožavanje (– ono što u beskraj ponavlja spletove vetrom-upletenih-grana –) izspovrne jelku-kćer; odnosno: – tačno izmeren ugao nagiba jednog stabla, sa čežnjivo ispruženom granom prema luci podnožja – gde bi upravo tim veslom poslednje-izvagane volje (tamne i sumnjive ličnosti planine) htela da uplovi; i time oslobodi ostale svetove tiranije prikaze zamka – koja tek treba da nadođe (kao kruna razlike među sličnim jelkama) na samome rubu opšteg stropoštavanja u ponor.

A gde se još – sem na rubu porinuća krajnje tačke zapada u podnožje – može sagledati volja davno izronelog vrhunca planine? U samom preseku čestara ovih jelki – koji je tropskim prašumama sličan. A to je moguće samo u ono vreme kada inače nesagledljiv čestar, što grčevito sliva svetlosno predivo vrha sveosmatranja u korito podnožja (isti ugao nagiba čine Velika Kola) biva (toj ogromnosti nasuprot) prekriven (prekratkotrajnim) injem. Jer ukosi zvezdani snop se poput uvis bačenog buketauzdiže nad njime – tečnim mirisom svog svetlucanja (maglina iz srca Mača-i-Trapeza Oriona). Bezmerna je savest duha planine u toj pažnji tačno-akcentualnog očuvanja svakog (za rast nečije pojedinstvenosti bitnog) detalja.

Kaspar David Fridrih , Waltzmann

Tek tu se (na toj slanoj sipkosti) očitava (za oko prebrza) logika vulkanskog previranja, odnosno prašumskog proždiranja jedne pružene grane susednom, kao i povratno sprežna isplata (vulkanom progutanog) pra-dara (u sebi utvrđenom) pra-darivaocu – kome se tad (razbarušenjem) zamenjuju (inače pravilno očešljani) smerovi zalelujanog granja. Svojom produženom rukom on lako pronalazi dostojne susede. Dakle: svakom šumskom susedu zasebna haljina slutnje: milionito zrcalni, neukrotivo vrludav pododeljak čestara sveobuhvatnog. Jer ta sipkost planinskih suza jeste prauslov jednog najnepredvidljivije-skrenutog toka stvari.

Međutim, nasuprot tom dobro preusmerenom adventu (što potkopava sveopštu podređenost jednom vrhu) postoji i onaj zloćudni, što je u službi tog vrha; sve dok ovaj ne preraste svoju tamnu zemnost i dospe do zvezde koja ga je dozvala – zato da iz sopstvene nedozivljive samoće nadogradi jedno zdanje kakvo prima u sebe čitava jata drugih zvezda! A ipak pri tom zadržava sopstvenu plavozelenu atmosferu. I taj zloćudni advent, na vršku svog zmijskog talasanja, biva zapleteno-vraćen nazad u dno čestara, odakle neprekinuto biva vučen okolnim granjem ka neprozirnoj dubini šume. Tek tu se ono utvrđuje kao zrela jelkaokosnica oprečnih strujanja, što izviru iz dubine zemljišta, a čemu nasuprot stoji mlada jelka: s jednom (nadole) ukoso pruženom granom (polugom) koja (povezivanjem sa svojom susetkom) dobija brojna vesla (jednake metlaste grane) što opet duboko zaplovljuju u šumu, odviše neprozirnu i naizgled usisavajuću – ; Ali, kako začuđujuće ponad toga (na malo većoj visini) stoje jelke koje elegantno upućuju putnika na predaju njoj kao besputnoj! I evo, već na sledećoj stanici jednagromna jelka, na ukazanoj čistini sred čestara, tiranski podjednako zakovrčava sopstveno granje, i privodi ga vrhu svog stabla – koji ih protivtežno vraća unazad, potiskuje nadole. Sve se vraća u unutrašnjost jedne haljine, šuma je rasklopila put nizbrdo u dol. Ali, to je šuma koja je strminom ograđena od mogućnosti silaska, i svi izrazi granja povlače se u unutrašnjost vlastitih krošnji – otkrivajući pri tom mesto preseka gde grane izlaze iz stabala, i gde se očitava razmena putokaza.

Kaspar David Fridrih, A walk at Dusk

Nebriga gornjeg jelkoreda tek je ovim nadaleko predviđenim ishodom razjašnjena, a vrhuni u po dve iz-čestara-isplovele jelke: – one koje mnogostruko, a ne samo jednom, zamenjuju smerove granja – sve do tačke mogućeg potapanja. Ipak, i taj se uznos sopstava proteže na ceo ciklus, te uz doradu detalja kreće iznova, sve do samog ruba okliznuća u podnožje, obeleženog jedinom strmom liticom: izraz poslednjeg protivljenja samodovoljnog duha planine, što ostaje pri svojemu, i uprkos padu: kao neprobojno hladna gromada opomene (za palo ljudstvo) da se pad s vrha dogodio radi nadogradnje onoga što se samim sobom uspinje na vrh, i tamo u hladnoj atmosferi ostaje. Jer, osnovno je doći do mesta razlučenja dva zauvek razilazna (kosa) smera, što dvostruko-zamenjeno tvore hibridnu jelku – beočug što izranja sa svakim novim zaokretom šume.

***

Sunčani Vrhovi

Jugozapadna školjka predela zavija sve do mesta jedne nevine žrtve – odakle oslobađa skriveno dvojstvo (polaritet) unutar rupe prodisalog (odcepljenog) središta. Otud, sve jelke koje se dugo zadržavanim talasom podzemne snage samodovoljno opredeljivahu za pokret uspona, behu u-sebi-razdeljeno (spojeno-korenski) blizanačke; to jest, sred zamaha sprežnog im ubrzanja bezmalo sadelatne jedna drugoj – što se postepeno širilo i na atmosfere ostalih jelki-u-usponu. Usled toga se – iz okvira njihovog blizanačkog sudelovanja – stvarahu čitavi buketi dobro-raščešljanih posebnosti stabala! I oni tad obično sazdavahu vratnice ili središnji prolaz putnikovog zavirivanja u dno jednog dela šume, koji jednu jelku /predstavnika uzete žrtve/ obaraše – putem neme upitne povorke, kakva razvija/povlači za sobom svetli zaostatak atmosfere odveć iznenadne smrti. Otud mnogi dragoceni sklopovi jelki, što ka ovoj povorci /nezaborava prvog pitanja/ slutnjom prednjače, izvijaju svoju /k jugozapadu okrenutu/ granu – poput struje utapanja prvobitne čežnje i smelog pitanja vrha, u dno zaborava. I taj se sled pozivne bune širi uzlazno, sve do ukoso skrenutog, za pad amortizujućeg rukavca celog opisanog jelkoreda.

Otud i jedna usputna jelka-vaga, što kao da meri podzemno zagubljeno blago, ili srce pokojnika.

Šupljina tog konačnoodcepljenog središta udoline naslućuje se preko pregiba njega-okružujuće putanje uspinjanja: – zavojite putanje koje su (na tačkama međusobnih ukrštaja, uhvaćene u ramu posmatračeve slutnje daljine) uvek bile praćene dugačkim lancem indigo-planina, ili usekom talasno-narastajuće borbe nebeskih plamenova; ali su pri tome bile i zamračene oblacima u vidu kitova, što plove usred zelene zone sutonaodseva žara tragičkog fitilja pramajke (jelke planinskog vrha).

A na rubu svakog zavoja doline Sunčevog zapadanja, ističe se po jedna rastajuća a zapadu okomita, svetlosno propuštajuća jelka – odmereno ugaonog, ili, pak, rastajućeg pamćenja spram one zvezde predvečeri što je dugo bila sputana tegom/čepom središta; zatvorena pod poklopcem podzemlja jer prejaka da odmah bude viđena – sem po odblescima koje šuma kupi i u znanju svog čestara zadržava.

* * *

Kaspar David Fridrih, Zimska šuma

Nadaleko pružen crnoljubičasti talas (ili kit) izneo je na svojim plećima (kao Atlant) najviše zdanje Atlantide (hram Sunca): – belu stenovitu kupu vrha, koja je izvrnut otisak dna potonulog ostrva (iščezlog zapadnog carstva). Tada je poslednje-vrtložni glib te stene – naglim zakočenjem sile pobunjenog dna, iz koga je i sama bila otrgnuta – okomito fiksiran naspram produžetka one iste talasaste struje koja ga je blago iznela na površinu; te koja nastavlja da teče. I ta ugrađena okosnica ostade zauvek pod istim uglom da stoji: poput kopče ugrađene između podzemne i nadzemne strane zinute školjke predvulkanskog vremena.

A šta se zbiva na ovome toku paralelnoj (istočnoj) traci preistorijske (postvulkanske) šume? Nije li sama školjka pradrevnog okeana vulkanska čeljust zmaja, što rađa jednosmerno vreme (talas izronjavajućeg kita)?

Neka samozadovoljna jer mirisnim semenkama bremenita stabla, iznenada obuzima oprez u daljem rasemenjavanju – kao usled strepnje da će ždrelo podzemlja progutati njihove darove; čak i one čuvane u samom srcu vlastitog stabla, dotad blaženo nagnutog na jednu ili drugu stranu vazdušnog strujanja – što s vrha zmijoliko vodi u korito podnožja! A sada se ta stabla iskrivljuju za nemoguć dohvat stene, što se u vidu kupe iznenada izdiže; da bi tek zatim (– slutnjom jednog odjeka, o nešto šuplje i sabito na severozapadu, o šta se zov mnogo kasnije odbio –) u vlastite krošnje unele dah jedne dvosmerno samopokretne ravnoteže! I to dah što zrijuće im semenje šarenih šišarki preobražava u zimske ukrase zastojnog časa ponoći: primer jelke-kićenice neurušenih, skladno obešenih grana. A kao preduslov svega toga, jelka-vaga – surogat žrtvovanog samoniklog zdanja udoline – pokroviteljski njiše rasplet daljinom slućenih triju stabala (“ta tri stabla”*/ Marsel Prust).

Ali ne može takva – spletenim korenjem obrubljena dolina – njihovu jedinstvenu srž posisati… Kidaju se redom konci između udružene plovidbe njihovog granja, ali se najdragocenije-pokidana nit (jedna jedina – za pravac jedrenja cele klizne šume neophodna) usisava narednim čestarom, i to sred pokušaja skupnog mu uzleta! Tek zatim se ta nit – uporedo povorci s vrha silazećih živih stabala – sprovodi u neprozirno dno šume: mesto rask