О СЕРИЈИ “ЈУГОСЛАВИЈА У РАТУ 1941-1945” (интервју са Божидаром Зечевићем)

Већ осамдесетих година, у последњој деценији социјалистичке Југославије, у Србији су се заљуљали основни елементи наратива о Другом светском рату. У књижевности, театру , па и историографији (Веселин Ђуретић), све отвореније се дебатовало о белим мрљама југословенске историје 1941-1945. Из разглављеног ормана су неповратно испадали костури који су представљали снажан изазов ригидно чуваној званичној верзији Другог светског рата на југословенским просторима. До јавности су, тако, долазиле нове интерпретације судбине Срба у НДХ, партизанско-четничких конфронтација, левих скретања, бескрупулозних савезничких поигравања југословенским актерима, мартовских преговора, послератне репресије. Нове представе о Другом светском рату нису се пробијале без отпора. Забрана Голубњаче, те топли зец за књиге Веселина Ђуретића и Норе Белоф/Nora Beloff (Titos Flawless Legacy) показали су вољу тада већ увелико декадентног система да се одупре јавним и непријатним преиспитивањима својих политичких и идејних брљотина.

Почетком деведесетих се пуно тога променило. Крах комунизма и распад Југославије срушили су многе баријере на путу детабуизације Другог светског рата у Југославији, па су тако некомунистичке интерпретације полако улазиле и у главне токове. Можда је овај процес најочигледније демонстриран документарном серијом Радио-телевизије Србије Југославија у рату 1941-1945, чије су епизоде финализоване 1991. године, у време када је на просторима бивше Југославије већ увелико беснео један нови рат.


Неке “иновације” су биле готово револуционарне. Тако смо, на пример, први пут на државној телевизији могли да, поред победника, видимо и преживеле актере “поражених снага”, односно припаднике покрета Драже Михаиловића, али и само пар година раније проскрибоване Веселина Ђуретића и Нору Белоф. У пројекту су учествовали и бројни историчари из Београда, Загреба, Сарајева, али и Берлина, Москве, Лондона, Рима.


Три деценије после снимања серије нестварно делује чињеница да је читава генерација српских историчара тада готово јединствено гледала на беле мрље из рата 1941-1945. Данас је такав консензус немогућ, па се чини да се Други светски рат овде поново води, или барем да смо у некој врсти (да искористимо данас курентан термин) “замрзнутог конфликта”.


О серији Југославија у рату 1941-1945 разговарамо са једним од аутора, њеним косценаристом Божидаром Зечевићем.

  • Господине Зечевићу, серија Југославија у рату 1941-1945 је представљала значајан искорак у ревизији наратива о Другом светском рату. Ко је и како дошао на идеју да се крене у реализацију тог пројекта? Како је на Југославију у рату реаговао политички врх Србије? У којој се мери радило о политички осетљивом подухвату, с обзиром да до тада у Србији није дошло до потпуне деконструкције комунистичког/партизанског наслеђа?

То је још била стара Југославија где је Милошевић играо главну улогу, као што знате, и у то време почетком деведесетих, крајем осамдесетих, он је тек био дошао и упињао се свим снагама да настави путем којим је ишао Тито. Он је хтео да буде мали Тито и да се полако развије у неког великог Тита, још увек са тим југословенским идејама. Ја мислим да он као млађи руководилац није имао никакве српске идеје, да је то била иста стара југословенска прича. То се још осећало. Али он у томе не само да се није сналазио, него није ни покушао да се снађе. Он је мислио да ће та Југославија вечито трајати. И кад су сви отишли, то је био тај последњи конгрес партије кад је она звезда – такав је био онај плакат, сећам се, једна звезда која се губи – кад се та звезда потпуно губила и кад су сви отишли, он је и даље остао Југословен. И тај рат је почео тако што је он Југославију бранио.

  • Како је тај амбијент утицао на вас да дођете на идеју да снимите серију?

Нас тројица заправо (Божидар Николић, Милан Кундаковић и ја) смо тада радили у документарном програму РТС-а. Документарни програм РТС-а био је страшно упарложен као и сав РТС. Није било ничега ту што је било занимљиво. Идеја је потекла од Бранка Петрановића, који је био душа целог пројекта. Он је био у том тренутку званични историчар за савремену историју у тадашњој Југославији и није био задовољан како ми гледамо на прошлост Другог светског рата. Говорио је да је то све конзервативно, да је то све СУБНОР узео под своје, да ту нема никакве историје. Он је страшно веровао у моћ телевизије.

Предлог Бранка Петрановића дошао је као велики изазов. „Стварно, доста више овога, ово је досадно, лажно, све је ужасно, хајде да радимо нешто велико, лепо. Да радимо „1941-1945“ на сасвим нов вачин, па шта испадне!” Било смо свесни тога да још увек живимо у комунизму, да је то и даље народноослободилачка борба, да је то и даље политички врло склиско. „Хајде да правимо нешто сасвим друго, хајде да видимо да ли можемо ми да гледамо на те битне и важне године у нашој историји на други начин“. Ништа није гледано како треба, све је то било лажно. Ми смо били свесни тога да је то било лажно, да је то огромна једна лаж која је била таложена годинама и која се претворила у један чисти петрификат, у скамењену једну структуру која је, таква каква је, предавана на универзитетима, по школама, по музејима. Ти споменици су стајали на сваком кораку једне лажне историје, једне историје која се није догодила, једне идеолошке измишљотине која је требало да буде тековина оних који су преузели власт тј. преотели власт. Телевизија је била та која је могла да разбије тај табу.

Најава емитовања серије у „Политици“, (8. децембар 1991)

Ми смо имали генералног директора телевизије – променило се неколико – али ни један није имао бољи приступ Милошевићу од Милорада Вучелића, који је иначе радио са мном у СКЦ-у и знали смо се добро. Он је знао каква је наша амбиција, да та серија буде отклон од идеолошког петрификата, да то буде нешто сасвим друго. Да то није историја НОБ-а, нити историја икакве револуције, него да ће ту учествовати и четници и усташе и Енглези и Немци и Руси и Американци, да ће свако имати свој угао и да ће ту заиста главни бити наш историчар Петрановић, али да ми хоћемо да прикажемо разне тачке гледишта, да хоћемо да проширимо нашу тему у нешто што је права историја. “Знате шта, то је фантастична идеја, то се мени јако допада, али, овај, разговараћу где треба, па ћу да вам кажем”. И после неког времена он је дошао и рекао је: “Рекао је шеф (Милошевић) да му покажете једну епизоду. Нађите неку најосетљивију, рецимо о четницима.” И дали смо му ту епизоду.

То је било 1989/90. године. Тада је пао Берлински зид и све је већ ишло ка једном извеснијем крају. Дакле, могли смо да радимо шта смо хтели, имали смо отворена врата генералног директора телевизије. Рекао је: “Ова тројица раде велику ствар” на колегијуму и “ја стојим иза тога” и то је било доста. Имали смо прилично отворен буџет.

  • Упечатљиви су ваши интервјуи у Лондону. На екранима смо видели више оперативаца СОЕ који су током рата из Каира и Барија спроводили британску стратегију на југословенском простору. Било је ту шифраната СОЕ али и битнијих фигура попут Базила Дејвидсона. Како сте успоставили те контакте и да ли су поменути лако пристали на разговор о својој улози у балканским догађајима? Да ли сте покушали да дођете до Фицроја Меклејна?

С Меклејном сам успоставио добру везу и направио сам филм о њему. То је било 1970. године, а ово о чему сад причамо догађало се 1990. Значи, 20 година пре тога сам ја направио филм, ишао код Меклејна и направио један сладак мали филм са којим сам дипломирао, то је био мој дипломски филм, звао се Генерал од Лох Фајна. Дакле, сер Фицроја сам знао добро, али сам одлучио да га не ставим у серију. У време када смо правили серију он се већ сврстао уз Туђманов режим, а, осим тога, његову верзију смо већ знали – у свему је подржавао наратив до тада званичне историографија и могао је само то да преприча. Ја сам пре тога у Дуги објавио један велики текст о Лизовој (Мајкл Лиз – Michael Lees) верзији историје Другог светског рата на овим просторима и на то је Меклејн реаговао бурно. Меклејн је, иначе, био директни извршитељ операције RATWEEK, током које су вршена бомбардовања градова у Србији 1944. године. У међувремену сам и упознао Мајкла Лиза. Он је током рата био код Драже, а Меклејн је био код Тита, иако су припадали истој војсци и служили истог краља. Они су били два света; као да си узео једног субноровог партизана и једног Дражиног четника и оставио их саме у соби. Е то су били њих двојица. Мислим да се они никад нису ни упознали. Ја сам их спојио у својој машти, у својој драми Британски гамбит.

“Ја сам то радио не као руски
плаћеник, него као комуниста
који је хтео да се четници задаве
и да победи Тито”. Па, реко`,
“је л` сте то написали? Каже:
“Нисам написао, не би ни објавили,
могу то вама да кажем.” “Па хоћете
то да кажете у камеру?” – “Хоћу.”
И каже ми то.
  • Како сте успоставили контакт с Мајклом Лизом?

До њега сам дошао тако што је он објавио књигу The Rape of Serbia: The British Role in Tito’s Grab for Power 1943-1944, коју сам ја прочитао, и он је у Београду имао промоцију те књиге. Ја сам отишао на промоцију и упознао сам се с Мајклом. Рекао сам ко сам и рекао сам да радим једну серију, да хоћу да направим с њим један велики интервју за Дугу. И направим тај интервју и он ми исприча ствари од којих ја паднем у несвест. И он је био прва моја и главна веза са СОЕ (Special Operations Executive – британска тајна служба која је деловала током 2. светског рата). СОЕ је имала обавештајни карактер али је имала још можда и важнију компоненту: суверзивно-диверзантску. Јер МИ5 и МИ6 се нису бавиле диверзијама; они су били чисти обавештајци, шпијуни. Они су радили са информацијама. Они се нису тукли, а ови, СОЕ, богами јесу. СОЕ је имала врло јак тај југословенски део у коме је радио, између осталих, и Мајкл Лиз, као и његова жена, која ми је јако помогла, Гвен, која је била шифранткиња у штабу СОЕ у Каиру.

  • У серији је упадљив изостанак сведочења сличних актера из друге две савезничке престонице – Москве и Вашингтона? Да ли је било покушаја да се дође и до обавештајних ветерана ОСС-а и совјетских служби?

Совјетских не. Али дошао сам до америчких. Међутим касније. Завршио сам већ серију, али касније сам радио једну серију која никад није емитована и која можда никад неће ни бити приказана, а боља је од ове о којој причамо. То је серија о суђењу Дражи Михаиловићу у 12 епизода. Бомбона. Мој понос. Најбоље што сам знао и умео. Што се тиче Русије, тамо нисам био. Ишао је Божа и добио је два званична Руса, преко неког историјског института, нека два историчара који ту говоре потпуно безначајне ствари.

Зечевићеви британски саговорници – део листе
  • Које бисте британске саговорнике још издвојили?

Питера Калвокорезија (Peter Calvocoressi), на пример. Он је био један од шефова у Блечли парку (Bletchley Parkбританска централа за дешифровање немачких комуникација). Отишао сам код њега у Бат (Батх). Он ме је примио и ручао сам код њега. Калвокорези ме упутио на Џин Хауард (Gene Howard). Она је била једна дивна бака, можда и лепа жена кад је била млада, која је била надлежна за Југославију у Блечли парку и дневно је слушала све немачке депеше са југословенског простора. Причала је да је лаж и комплетна измишљотина да су се против Немаца борили партизани, док су да су четници стајали по страни или сарађивали са Немцима. Тврдила је да то не следи из комуникације коју је она контролисала. Ти транскрипти никада нису били објављени. С Џин Хауард сам урадио интервју за Дугу и ту је она рекла да је прислушкивала Немце све време. Мајка јој је била Немица и она је немачки говорила као енглески. Тако је и дошла ту. Она је била задужена за простор бивше Југославије и каже да апсолутно не може да се сети да је била једна или две депеше где су се помињали партизани. То ми је и сам Каловокорези рекао током поменутог ручка у Бату, али није желео да то и јавно каже, већ ме је упутио на Џин Хауард, која није била под заклетвом. Черчил је то знао, али је то прећутао у Техерану 1943. године.

  • Да ли је, по Вама, Меклејн био главни Черчилов извор за овај простор?

Меклејн… Не извор! Обрнуто! Извор је Черчил, а Меклејн је извршитељ!

  • Али извештач са терена?

Ма није он био на терену уопште, био је шест недеља укупно у Југославији. После је долазио још једанпут, када је рат већ био готов. Он је тада је био шеф савезничке мисије. Није он био никакав обавештајни извор, већ извршилац Черчилове воље и Черчилов најповерљивији човек на Балкану.

  • Који су били Ваши остали британски саговорници?

На пример, Мајкл Фут (Michael Foot), историчар. Две дебеле историје СОЕ је написао. И сам је био агент СОЕ. Он је једини тражио паре од свих саговорника.

Ми смо били свесни тога
да је то било лажно, да је то
огромна једна лаж која је била
таложена годинама и која се
претворила у један чисти
петрификат, у скамењену једну
структуру која је, таква каква је,
предавана на универзитетима, по
школама, по музејима.
  • Колико сте му платили?

Не могу да се сетим… Знам да је плаћено доста, а од њега нисмо добили богзна шта. Он је био државни историчар СОЕ. Дакле главни подаци су код Фута, али нама је био најслабији извор. Међутим, Џулијен Ејмери (Julian Amerу) је био фантастичан (извор). Он је био син Лиа Ејмерија (Leo Amery). Он је био члан Черчилове владе, министар за Индију, и он је са Черчилом био врло близак. За време Првог светског рата је био у мисији у Солуну и говорио је перфектно српски и он је, ако сте нашли то, одржао велики говор на српском кад је био 27. март на радиу Лондон. Велики углед је имао у Србији. Дакле преко BBC-a је Лио Емери држао више говора на српском и то је јако одјекнуло. А његов син, Џулијен Ејмери, који је завршио све могуће школе на Кембриџу и не знам ни ја шта све није радио, био је врло талентован дипломата и на мене је оставио снажан утисак и био ми је извор докле год је био жив. Он се дружио са пуно наших људи. Његов интимус је био Стеван Павловић, наш историчар из Саутемптона.

  • Недавно је умро…

То је био диван човек. Он је био пријатељ овога Џулијана Ејмерија и био је син Косте Павловића, син оног министра двора краља Петра Другог. Много нам је помогао у овој серији. У серији говори и он на неколико места. Дакле, Џулијен Ејмери нам је откривао разне специјалитете, ко је кога волео, ко кога није волео, и он је добро говорио српски. У његовој кући у Лондону се верио краљ Петар. Он се и са Титом знао добро. Уопште, један прави извор. Мајкл Лиз је био главни извор за СОЕ на терену. За СОЕ централу ми је главни извор био Фут, а Ејмери ми је био извор за ове више сфере.

  • А Базил Дејвидсон?

Дејвидсон је био велика личност. Прва личност у балканској СОЕ. Једно време је био шеф балканске секције СОЕ. Господин један, комуњара, фантастичан тип, ја сам га упознао 89, 90-е. Има теорија о томе да је постојала кртица у штабу СОЕ у Каиру, да је то био онај поручник, па мајор, члан оне групе Филбија (Kim Philby)… Клагман (James Klugmann). Он је наводно био агент комунистички. Отворени комуниста, који је све време рата радио за Русе у балканској секцији СОЕ. Дејвидсон ми је рекао: “Којешта, ја сам му био шеф и сви смо знали да је руски агент и да је намерно ту постављен. Знао сам да је Клагман руски агент, али он није имао приступ никавим информацијама, он је био техничко лице и није могао утицати ни на шта. Ја сам утицао, ја сам био тај који је подржавао Тита”.

И жена Мајкла Лиза, која је радила са њим, ми је причала да је Дејвидсон правио дневне карте, да је заставице убадао погрешно; да су партизани освојили Крушевац, рецимо, а они нису. Он је то намерно радио да би створио утисак о томе како Тито држи нека места у Србији. Рекао ми је: “Ја сам то радио не као руски плаћеник, него као комуниста који је хтео да се четници задаве и да победи Тито”. Па, реко`, “је л` сте то написали? Каже: “Нисам написао, не би ни објавили, могу то вама да кажем.” “Па хоћете то да кажете у камеру?” – “Хоћу.” И каже ми то. Да ли је то ушло у серију или није, не знам. Био је прави енглески аристократа. Онако како се то замишља. Он ми је отворио очи око многих ствари.

  • Интервјуисан је и низ домаћих актера, укључујући и оне “најтеже категорије”, попут Темпа, Ђиласа, Велебита. У којој су мери они били искрени и отворени у разговорима и да ли су нека питања остала без одговора?

Мене су, наравно, интересовали Мартовски преговори, то ми је била тема “број један”, али о томе ништа од Ђиласа нисам сазнао. Није хтео да говори. Друго што ме је занимало је била његова улога у оним бацањима у јаме и левим скретањима. Он је одговорио како је то нетачно, како он тамо физички уопште није био. Добро је да се Ђилас појавио у серији, мада није рекао ништа што већ нисмо знали.

  • А Темпо и Велебит?

Темпо је сјајно говорио. Код њега смо седели два дана на најлепшој тераси. У Режевићима, између Будве и Петровца. Доста нам је ствари рекао. Оно што је мени после било фантастично је како нисмо имали појма о 27. марту 1941. године и како он, као човек који је био надлежан за Србију, није знао ништа о томе. Пробудио се ујутру и видео људе који вичу “Живео краљ!” и “Боље гроб него роб?” А Велебит је велика прича. То је такав превејанко. Кад ти говори нешто изгледа као да ти говори из срца и душе. Намазан свим фарбама.

  • Колико дуго и на који начин сте се припремали за тај серијал и која “лектира” је утицала на вас?

Почели смо да радимо с Бранком и он је рекао: “Ја ћу да вам предложим један број историчара. И не само историчара него и сведока”. Ја сам у том трилингу (с Николићем и Кундаковићем) био задужен за филмски материјал. Пре тога сам био управник Музеја Кинотеке и пуно времена сам проводио у Архиву Кинотеке гледајући те старе филмове, јер сам имао приступ свему. Могао сам да гледам шта сам хтео и ја сам то и радио. Имао сам тај фонд Кинотеке из Другог светског рата у малом прсту. Зато сам ја, по струци драматург, био врло склон и историји. Ја сам и данас склонији историји него било чему другом. И даље сам драматург, и даље се бавим критиком, пишем сценарија, режирам, све је то у реду, али ја сам и историчар. Какав историчар? Нисам ја студирао историју, па да могу да кажем да сам историчар. Ја сам историчар у оном смислу како је то Крлежа дефинисао. Он је тврдио да је добар писац у ствари само историчар и да је он као посматрач живота и протока времена вреднији од неког професионалног историчара. Историчар сакупља чињенице и увиђа односе међу њима. Писац је нешто много шире. Писац је оно што је Балзак, што је Флобер, он даје дух времену, промишља једно време…

Петар Драгишић/Оливера Драгишић


Пуну верзију интервјуа можете видети овде:


Featured image: Screenshot „Jugoslavija u ratu 1941-1945“

INTERVJU „N LICA“ SA KATARINOM RISTIĆ AGLAJOM

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Prolog – komentar

“Autorkin pristup literarnom delu je višeslojan pa stoga i višeznačan, jer ponire u mitološke pra-potke bića, a da pritom doseže i do novootvorene dimenzije novorođenog bitka. Uputiti se njegovom stazom znači pre svega to da su sva uputstva data već samim njegovim štivom. Pažljivom čitaocu tako je omogućeno da dopre do jezgra ujedno krajnosno individualnog i kolektivnog arhetipskog polazišta. Autorka zbog toga neprestano vraća čitaoca – koji, obujmljen avanturom lavirintne recepcije dela, naprosto guta njen tekst – na rad hodočitanja; tačnije, praćenja onog magmatičkog toka njenih rečenica gde se lava – kao čist uvid – sliva u nutrinu predloženog štiva: odatle sledi eruptivnost sile finalno zaokružene spoznaje kakva se najzad formira u krunište njenog smisla. Otud je i put te lave put Uroborosa, stalno prisutan jer ishodi iz uhoda. Upravo zbog toga (što materiju prima nisu zaokružili u sebi) njena je literatura mnogima hermetična, a da je u svojoj suštini ona tek hermetizovana (kao mogući odslik tablica). Pronalaženjem žižne tačke u njenom tekstu ta se vnutarnja vatra konačno preobražava u zvezdu-vodilju kakva naveštava upravo onu iskru duha koja posvećenom čitaocu iscrtava strmi put ka Anankinim sferama.” (Predrag Todorović, pisac i ilustrator drevnih i modernih bajki i mitologija).“

Eterska skica (Katarina Ristić Aglaja)

  1. Pitanje (N-lice):

Kroz vašu interpretaciju drevnih kosmogonija i kosmoloških mitova, sprovedenu iz postmoderne vizure i multižanrovskim jezikom, isplivava jedna komponenta krojenja tek samo vaše, čini se, duboko lične priče? Bar se čini da je tako… Jer te priče – po duhu reformatorske – nema nigde u drevnoj baštini, pa ni u jednoj njenoj znanoj verziji. Da li je vaše pisanje u tom smislu solipsistički-onirička tvorevina, ili iza sebe ima zaleđe u nekoj (ne)poznatoj doktrini? U vašoj mitopoeziji i prozi neosimbolizma ima i elemenata teorije, po svoj prilici mnogostruko ukrštene. Ali šta je dominanta ili okidač sveg tog poduhvata, poleta i nadahnuća?

  1. Odgovor (autor):

Ćitajući uvek iznova sopstveni tekst, dolazim do zaključka da uprkos distanciranom radu vlastite refleksije na arhetipskom materijalu, crpenom i iz hermetičke literature i iz lucidnog sna, odlazim s jezom nekuddalje– dalje od puke invencije kakva bi ostajala u okvirima onog što je ma kakvim nasleđem zadato. To je nešto poput visoko rizičnog spuštanja reformatorskog (uslovno: egalitarnog) žara u ur-fašističke dubine drevnog; ali to sa dugo taložnim, gotovo vulkanskim stremljenjem ka budućnosti. A to nerazjašnjeno centripetalno mesto, kao izvor kolebanja i u mom autorskom samoidentitetu, ujedno je antinomija u samom arhetipu koga proučavam.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice):

Da li preobilje snolikih slika u vašem autopoetički diktatnom tekstu ponekad guši prodor autorske intencije na površinu? Je li to pre izazov za čitaoca ili stvaralački čestar s kojim se autor sam valja izboriti?“

  1. Odgovor (autor):

Radije je to usponiti proces raspetljavanja dramski samousukobljenog čvorišta izlaganja, nego fatalna prepreka nastavku linije argumentacije. Onda kada je intenzitet pripovedanja najjači, dolazi do vrtložne kumulacije dalekih asocijativnih slika – koje čekaju na lucidni tren čitaočevog shvatanja i povezivanja. U tom smislu to jeste jedan otežavajući zastoj, ali ne i kraj priče, šta više, on ne samo da vodi ka nastavku nego ga i proširuje.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice): Da li vam motivacija dolazi više od (– uslovno rečeno) spolja ili iznutra? Ili je to isto?
  1. Odgovor (autor):

Nije sasvim isto. Za mene je ipak presudno ono Izvan, kao projekcija nutrine snoviđenja na pejzaž. Pra-impresija ili Fascinacija jednim spoljno predočenim prizorom, jeste upravo refleks budnosti iz sna; problesak svesti o aktivnoj ulozi snevača, ili nedovršenosti procesa lucidnog snevanja; poluga i osovina prevoda granično ne/protumačivih metafora nesvesnog za ovaj niži ali presudan svet. Tako da je to dvosmerni put (kvantni tunel): projekcija oniričkog na ekran prirode i unazadno iščitavanje istoga iz tog suprotstavljenog prizora.

  1. Pitanje (N-lice):

Kojem autoru (autorima) dugujete najviše? Kojoj idejnoj struji (strujama) dugujete najviše?

  1. Odgovor (autor):

Mnogima, pomenuti su, ali nadasve Hermanu Brohu, njegovom lirskom romanu „Vergilijeva smrt“. On mi je ponudio jezik metafora kakav spaja sadržinu lucidnog sna sa sve-svemirskom impresijom.

I to je tačno moj etički pravac.

Najbliže struje: neoplatonizam, neopitagorejstvo, nemačka idealistička mistika, (neo)romantizam i (neo)simbolizam, muzilovski geštalt, filozofije i teorije zla, postmoderna ruska i francuska teorija.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice):

Kada je u pitanju vaša teorija zla, koja je moderna ali sa stalnim osvrtima na legendarnu Atlantidu, tj Tota-Hermesa, sofisticiranog neprijatelja koji je napravio jedan ekovski falsifikat skripta postanja – na čemu se ta teza najviše zasniva, kada su u pitanje teorije novog veka? Sprovodite je kroz mnogo žanrova, od filozofskog eseja, simbolističke proze, mitopoezije, bajke, istorijsko-fiktivne novele…

  1. Odgovor (autor):

Na negativnu eshatologiju Jakoba Bemea, s jedne strane, i na prastaro narodno verovanje o mestima geopsihičkog zla, s druge strane. Jedan filozofski, i drugi antropološki ili pre mesmerijanski pristup. Tu je u igri i kult palimpsesta, koji može da vaspostavi potisnut pev o kosmogonijskoj boginji mere.

Što se tiče žanrovske i međužanrovske raznolikosti u mom opusu, različitih stilova, to je moj način da jednu istu materiju prima otvorim različitim optikama čitalaca. Većina napisanog je još uvek u šifarsko-geometrijskim skicama i divljim isprecrtanim beleškama. Dug je bio put do finalne verzije.

  1. Pitanje (N-lice):

Od kada pišete? Da li ste od početka bili osporavani (prećutkivani)? Čini se da istrajavate jako dugo za nekoga ko je bez podrške. Ko je prvi možda usmerio, prepoznao i podržao tu vašu aspiraciju?

6. Odgovor (autor):

U mom pisanju čini se da nema evolucije, samo traženja odgovarajuće forme u kojoj bi se naviruće preobilje unutrašnjih sadržaja moglo smestiti – prevesti iz nemuštih slika (skica) u reči i rečenice. Faktički pišem od svoje šesnaeste, čitam filozofe od trinaeste, ali sam izbrusila jezik (multižanr) tek u dvadeset osmoj godini života, zahvaljujući francuskoj teoriji ženskog pisma i revolucije u poetskom jeziku. Takođe je kod nas bilo dugo pod tabuom tzv pisanje iz nesvesnog – sada se zna da je bitna dubina tog nesevsnog, iz koje se piše. Osoba koja me je prva usmerila je majka, tačnije, po bitno mom izboru ali ujedno podstaknuta njome rano mi prenetim idejama, ja se kalim za podvig hermetičkog pisanja još od svoje šeste godine… To je jedno gorovo manastirsko ili celoživotno posvećenje, koje je pružalo velika ushićenja ali tražilo i mnoga odricanja.

Pre početka urušavanja društva, početkom i tokom ratnih devedesetih, izazivala sam sasvim oprečne reakcije, ali sam u načelu bila ipak prihvaćena i činilo se da ću se brzo probiti. Sa propasti opšteg sistema vrednosti u društvu došlo je i do jačanja interesnih klanova u svetu kulture, takođe, do ideološke zatrovanosti katedre filozofije, te sam svoje krajnje utočište morala pronaći u ilegali. A časopisi koji su namah otvarali svoja vrata za svetske novine ubrzo bi ih i zatvarali. Tu više nije bilo pristupa za beskompromisnu osobu.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)

7. Pitanje (N-lice):

Da li u vama izaziva revolt činjenica da ste – uprkos evidentnom personalnom naporu i brojnim oglašavanjima u elektronskim časopisima – i dalje suštinski nevidljivi na domaćoj javnoj književnoj sceni? I time ste blokirani za ma kuda dalje… Nemate čak ni menadžera da plasira vaš parcijalni francuski prevod. Potrebno vam je još prevoda, a kompetentne prevodioce za vaš tekst je veoma teško naći. Ima nekolicina takvih, ali koji su nedostupni bez preporuke i prezauzeti. Nigde izlaza…

7. Odgovor (autor):

Da, ja sam na „ničijoj zemlji“, i dalje niotkoga prihvaćena – u tom smislu da iko sme javno da stane svojom kritikom, stavom i procenom iza mog pisanja: to mi se saopštava (u vidu nesmione podrške) uvek samo privatno. To je jako teška pozicija. Ali dobra strana svakog pisanog dela je da ono može da sačeka svoje post-vreme, te je nada neuništiva. Čini se da moram ići zaobilaznim putem, preko prevoda. Moje pisanje spada u teško prevodivu, ali esencijalno ipak prevodivu materiju – hipertekst.

N-lice – zašto si N-lice? (N-lice ovog intervjua su sažeta često postavljana pitanja mojih čitalaca).

Epilog autora:

Suprotno onome što bi se pretpostavilo:

„Ono što bi se uslovno moglo nazvati zalihom znanja kakva stoji iza ili u procepima mojih tekstova, ja pretežno nisam crpela iz ma kakve ezoterične literature, niti iz knjiga citiranih autora, nego upravo iz mog načina posmatranja prirode – iščitavanja prateksta reljefa. A na njega sam pre svega bila upućena snagom svoje izopštenosti iz prezentne društvene stvarnosti.

Naime, moje dugogodišnje skamenjeno zurenje, u prvoj mladosti, u divlje planinske i druge predele, bio je uslov dolaska to te “tajne materije”, tek samo deliimično potpomognute svetskim mitologijama, kosmo-politikologijama i pesničkim simbolizmom.

Jer tkivo jedinstvene mitopoetske priče, koja je najpre samo fragmentarno provejavala kroz moje tekstove, bitno se razlikuje od tkiva grčkih ili egipatskih mitova zapisanih na njihovom istorijskom izvoru. U pitanju je moj pokušaj jedne radikalne reforme drevnog i (uslovno) tradicionalnog, i to iz situacije postmodernog. A to nije moguće osim ukoliko se prethodno kompletno ne zaroni u drevno. Dakle, ja sam egzistencijalno zaista dugo bila uronjena u jedno visoko rizično i grozničavo stanje zarobljavajuće (dijabolične) fascinacije, koja je čak pretila da me proguta – kao uvek odstojnu i samostojnu individuu. I to je bila izvesna opterećenost koja je dugo kočila ili otežavala prodor moje autorske intencije na površinu komunikatibilno artikulisanog.

Međutim, važno je imati u vidu da tu postoje dve faze mog pisanja, od kojih čitalac dobija na uvid samo drugu: jer njoj prethodi jedna privremena, više geometrijsko-metaforički-slikotvorna nego jezička artikulacija – a kakva predstavlja bazični stepenik mog samodistanciranja u odnosu na taj izvor fascinacije.

Tek gledajući u tu stečenu mapu (topografiju enigmatskih tačaka zla), i uvek je iznova iščitavajući, ja sklapam jezičke rečenice, prevodeći se sa ravni jednog pred-jezičkog medija na ravan jezičkog; te osećajući jezik kao ujedno podsticaj i ograničenje. A to znači da sam – tek kada sam kolažno do-kompletirala tu mapu paralelnog sveta – mogla da steknem dovoljnu distancu i autonomiju: za to da bih svoje ranije ispisane fragmente iznova obradila i povezala u pokretno-organizmičnu celinu – rasterećujući ih njihovog prethodnog zadatka da u svom kratkom obimu (koji je upravo odgovarao kratkoći delovanja probleska impresije) sažmu i zadrže svu ogromnost i polidimenzionalnost te iste, kao sada već postepeno udaljavajuće – a koja mi je oduvek bila dolazila iz prirode (projekcije sna).“ Autor.

Katarina Ristić Aglaja

SPAVA LI DOMAĆA FANTASTIKA ? (RAZGOVOR ANE UBAVIĆ SA BOBANOM KNEŽEVIĆEM)

Intervju koji ovde prenosimo napravila je Ana Ubavić sa Bobanom Kneževićem.

Razgovor je prvobitno objavljen na sajtu KOVALSKA.

Boban Knežević (1959, Beograd) je pisac, scenarista, urednik i izdavač čije je stvaralaštvo vezano za proznu fantastiku (posebno za naučnu i epsku). Na jugoslovenskoj i srpskoj književnoj sceni je prisutan od 1978. godine. Objavljlivao je novele i priče u periodici (Galaksija, Sirius, Vidici, Gradina, Književna reč, Reč, Sveske, Politikin zabavnik, Orbis…) i romane Smrt na Neptunu, Dnevnik 1986; Crni cvet, Prosveta, 1993, Čovek koji je ubio leptira, SKC, 1996).

Njegova poslednja knjiga Paganin objavljena je 2020. godine.

Šira biografija Bobana Kneževića – ovde.

Ovaj intervju je bio spreman za objavljivanje još početkom godine, međutim mnogi razlozi, ovakvi ili onakvi, dorađivanja i domišljanja sa obe strane, doveli su do toga da on ide sada i ovde. Zahvaljujem se dragom Bobanu Kneževiću na njegovom strpljenju i radujem se što je ipak, iako retko daje intervjue, pristao na ovaj. Upravo zato je i ovako sadržajan. Bobanove knjige možete naći u njegovoj knjižari Znak Sagite u ulici Dečanska 5a (u podzemnom prolazu), kao i na sledećem linku.

1. Da li se čita domaća fanTastika?  Koliko je teško dopreti do čitalaca ?

To su dva pitanja. Zapravo tri. Možda čak i četiri. Krenimo redom, ali moram odmah da napomenem da će odgovor biti dug, jer osećam potrebu da neke stvari postavim na način kako ih ja vidim. Neodređenost pojma fantastika pravi velike probleme. Evo, ja sam upravo smislio odrednicu “SF i srodni žanrovi”… neka bude skraćeno SF&F, to je ono što mene zanima. Fantastika je za mnoge samo epska fantastika, čak samo korišćenje Tolkinovog ključa. Ja se nadam da je ovo vaše pitanje podrazumevalo najširi mogući kontekst pojma fantastike, ponašaću se kao da jeste i odgovarati u tom okviru.

Dakle, da li se čita domaća fantastika? Svakako da se čita, ali tu postoji mnogo problema. Lakoća objavljivanja prouzrokovala je lavinu praktično samizdata i to je vrlo često jadnog i nikakvog kvaliteta. Paralelno, marketinške mogućnosti čine čuda pa tako imamo ali zaista potpuno elementarno nepismene knjige koje su pritom i plagijati, nažvrljane ispod osnovnoškolskog nivoa u vreme kada sam ja pohađao tu ustanovu, ali sticajem propratnih okolnosti, likovi postižu veliku popularnost prvo u svom školskom dvorištu, jer najednom svima imponuje da je eto neko koga znaju ravan sa Tolkinom i Roulingovom kako se to reklamira, a zapravo gotovo pa nepismenost mladih generacija nije u stanju ni da vidi razliku, za njih su to neka slova na nekom papiru…

Dakle, lakoća objavljivanja i lakoća samoreklamiranja dovela je do toga da za “uspeh” nije potrebni ni smisliti dobru priču, niti znati pisati, ni imati čitaoce koji su u stanju da prave razliku. Neliterarni elementi su počeli da igraju ulogu u popularnosti, kao što u muzici od Madone naovamo uopšte nije važno da li umeš da pevaš, nego koliko si spreman da šokiraš javnost bilo čime što ti padne pod ruke ili noge: golotinjom, spaljivanjem religijskih artefakta, vređanjem poznatih ličnosti… Televizija, a u ovom veku socijalne mreže i internet, omogućili su da se izbrišu granice ozmeđu vrednog i bezvrednog. TV studio napravi video konferenciju o nekoj temi sa četiri gosta, jedan nobelovac, naučnik koji je ceo život radio na temi o kojoj je reč, jedan paranaučnik, ravnozemljaš ili tako nešto, jedan pisac naučne fantastike i noćni čuvar koji ima mnogo vremena i pročitao je pregršt knjiga a voli mnogo da priča; televizija podeli ekran na četiri dela i bez obzira što ispod svakog stoji šta je i ko je, gledaoci to naprosto prenebegavaju, svakome od njih daju podjednak kredibilitet i sve se svodi na to ko je rečitiji i spremniji da se otima za reč.

Tako nekako sve funkcioniše u sadašnje vreme, pa i pisanje i u svetu i kod nas. Štagod da kažeš neko će te poklopiti frazom: “To je tvoje mišljenje.” I onda više nije važno šta misliš i kojim si metodom došao do iznetog zaključka, već kakav si retoričar ili pripadnik grupacije koja te protežira ili imaš para da platiš svoj status. Suvislost onoga što pričaš je na tako niskom mestu u proceni da najčešće sudovi bivaju formirani pre nego što se uopšte potegne taj nivo.

Knjige do 2010. godine Foto: Lična arhiva

Dakle, domaća fantastika se čita i piše više nego ikad, ali dopiranje do čitalaca je složenije nego ikad, jer upravo ta brojnost loših dela i napadnost samoreklamiranja pravi medveđu uslugu pravim i dobrim piscima žanra. Zamislite, razgovora radi, da sam ja napisao odličan roman i da sada treba nekome da ga ponudim da pročita, a čovek je bio obasut stotinama knjiga od kojih 90% nije ni za đubre, nego za zabranu korišćenja slova za autora, i taj neki potencijalni čitalac na moju ponudu da pogleda moj roman, samo se smoreno nasmeje i kaže da nema snage više da lista budalaštine. Dakle, postojanje tih loših knjiga i besramno samoreklamiranje samozvanih pisaca dovodi do toga da je mene praktično sramota da nekome ponudim svoju knjigu, jer će njegova reakcija najverovatnije biti: “Evo još jednog paćenika.”

Sve se svodi na klackalicu između kvaliteta i kvantiteta, ovog drugog imamo neuporedivo više nego što nam treba, a ovog prvog premalo u procentima da bi uopšte moglo da dođe do izražaja. Nemamo objektivnu kritiku, kao što je nekada u Americi bio “Locus”, gde su postojali priznati kritičari i svakog meseca je nuđeno bar pedeset knjiga koje vredi pogledati. Kod nas je sve nepotizam, ja tebi, ti meni, hvalimo jedni druge i kao da računamo na to da su čitaoci budale i da će zauvek gutati smeće i pritom uživati.

2. Koliko mlađa generacija zna o doprinosu Znaka Sagite domaćoj fantastici?

Između vrlo malo i nimalo. Ja sam uvek bio za poštovanje tradicije i postupnu nadgradnju, za sinergiju… Ali to nekako ne može u ovoj zemlji, ovde se stalno kreće od početka. Politikin zabavnik je imao 220 brojeva pre Drugog svetskog rata pa smo krenuli da brojimo ponovo. Fudbalska prvenstva su imala dvadesetak ciklusa pa je i to krenulo od nule; odbacili smo u fudbalu sezonu u kojoj je BSK iz Beograda bio prvi sa stopostotnim učinkom, što je jedini slučaj na planeti Zemlji, svih država i svih prvenstava otkad se igra fudbal da neko postane prvak sa takvim skorom. Mi smo to odbacili i niko to ne pominje, nego se uporno kreće od godine 1945.

Otprilike je tako i u fantastici. Moja generacija se potrudila da prikupi sve što nam je prethodilo, da se iz obilja objavljivanja po časopisima i opskurnim mestima iščeprkaju sve relevantne stvari i da na temeljima toga krenemo dalje. Insistirali smo na kvalitetu, na radu, popravljanju, pripomoći; nije postojala protekcija niti milost za nepismene. Mnogo autora u pokušaju smo slomili i obeshrabrili. Sasvim je moguće da je upravo takav pristup Znaka sagite ono što je odbilo mlade autore, jer je došlo vreme da niko nema vremena da se usavršava, da radi na sebi, klinci pročitaju nešto, oduševe se, sami napišu knjigu koja bude uglavnom potpuno nikakva, dobiju podršku drugara koji su još nepismeniji od njih, rođaka, porodice…

Savremene psihološke pretpostavke koje favorizuju pozitivizam i podršku bez obzira na realnost stvaraju pisce-debile… i onda mi se javi takav neki lik, preko zajedničkog poznanika, ja pogledam i kažem da baš ne valja, da ni koncept nije dobar, ni razrada, ni stil, da je potpuno loše i da nema svrhe da se to objavljuje; čovek ode kod drugog izdavača, da pare i objave mu knjigu, posle mi tutne primerak pod nos i podrugljivo mi kaže: “Eto, vidiš da ipak vredi, objavili su me, tvoje mišljenje je nula.” jer sam ja jedan od četiri lika ukomponovana na ekranu. Moje mišljenje je izravnato sa onim ko tekst nije ni pogledao, a možda je i sam nepismen, svakako je uzeo pare i objavio, bez ikakve zainteresovanosti da to uopšte stigne do publike.

Čitaoci ne samo da imaju prekid sa izdavačkim i spisateljskim radom, nego su u stanju da kada se i sretnu sa nekim od tih starih radova, ne shvatajući iz kog vremena potiču, obaspu paljbu. Recimo, čovek uzme i popljuje moj “Crni cvet” sa akcentom na to dokle više fantastike, pa to je sve već prežvakano i tako to. I ja pitam da mi navede odakle je preuzeto i mic po mic dođemo do toga da je on “Crni cvet” čitao pre tri godine, a da je knjiga napisana pre 28 godina, pre praktično svega (Osim Tolkina i Murkoka) gde se moglo ponešto od toga naći.

“Da bih ja sâm pisao ono što želim, moram prvo da stvorim scenu koja će me razumeti” Foto:Lična arhiva

Što je najgore, to nije mlad čovek. Mladi uglavnom niti znaju šta je Znak sagite i ekipa okupljena oko njega doprinela u svoje vreme, niti ih to zanima. Oni imaju svoje ikone, heroje i bitke. Da je bilo sreće da se to jezgro postupno podmlađuje i da sada Znak sagite vode neki sasvim novi klinci, ali uvažavajući principe vrednosti, kvaliteta i poštovanja procedure kod objavljivanja. Ali to nije moglo, jer svako ko se uključio u rad, a nije napuštao zbog drugih obaveza, pomislio je da mu je bolje da ima svoju ekipu, svoj sajt, svoja izdanja, svoj časopis, svoj forum… Lepo je biti svoj gazda, raditi šta hoćeš i kad hoćeš, protežirati koga hoćeš, ali zbir svega što smo postigli svi zajedno tako rascepkani daleko je manji nego ono što bi iznedrila pravedna sinergija.

3. Scenarista,  urednik,  pisac,  izdavač – duga je lista svega čime ste se bavili u svojoj bogatoj karijeri.  Šta je najzahtevnije ?

Ja sam maštao da budem samo pisac. Ali kada sam ja kretao da pišem nije postojala scena u tadašnjoj Jugoslaviji. Pisci SF-a su se krili pod pseudonimima a teme o kojima se pisalo bile su uvezene, uglavnom iz Amerike. Leteći tanjiri su obavezno sletali u velike američke gradove, a junaci su imali američka imena.

Shvatio sam da bih ja sâm pisao ono što želim, moram prvo da stvorim scenu koja će me razumeti. A to je značilo i pisce koji se neće libiti da junake imenuju našim imenima i da za teme svojih priča posegnu u našu mitologiju, istoriju ili društvene odnose. Klub „Lazar Komarčić“ je odigrao ogromnu ulogu, okupila se velika ekipa, pričalo se dosta o svemu, pravi svakonedeljni brejnstorming na sastancima i posle u kafani, pokrenut je fanzin „Emitor“ koji je do danas nakupio gotovo 500 brojeva i na čijim stranicama se ogledao veliki broj danas poznatih i priznatih stvaralaca.

Ušlo se i u pravo izdavaštvo, pokrenuo sam almanah Monolit (1984-2002, deset tomova) koji je ponudio drugačiju sliku svetskog SF-a i ediciju Znak sagite (1984 – i dalje aktivna, sedamdeset pet knjiga) koja je takođe bila zamišljena da pravi iskorak, onda je došao časopis Alef (1987-1991), pa X-100SF (1986-1991) gde smo nastupali pod stranim pseudonimima, ali to su bili poslednji takvi trzajevi. Već su stizale knjige pod domaćim imenima sa domaćim temama, pre svega „Zlatna knjiga“ Dragana R. Filipovića (1988) koja je za ono vreme bila čudo od knjige. Nakon toga su krenuli i konkursi Znaka sagite za priče, pa izbori domaćeg SF-a „Tamni vilajet“ (1988-1996, četiri ukupno), tu je i „Nova alternativna/posmoderna fantastika“, knjiga kojom smo stali leđa u leđa sa najboljim mejnstrim domaćim piscima fantastike (1994).

Živosahranjeni i Slobodanida Foto: Lična arhiva

Postigli smo mnogo toga, nažalost, devedesete su bile grozne godine, raspad svega, sankcije, ogromne pauze u svemu i nekako se taj točak napretka zaustavio. Početak ovog veka je doneo omasovljenje svega, ali već su se okolnosti promenile, ulaganje u marketing je pobedilo ulaganje u stvaranje i sad je to već duga priča postupnog rasipanja te udarne oštrice. Bio je neki trenutak 2004. kada smo možda bili na vrhuncu moći, godinu dana ranije Zoran Živković je dobio svetsku nagradu za fantastiku u kategoriji novele za svoju „Biblioteku“ pobedivši Gejmanovu „Koralinu.“

Fanzin „Emitor“ je proglašen za najbolji u Evropi; moj roman „Crni cvet“ izašao je u Americi i dobio solidne kritike, ponuđeno nam je da budemo predstavljeni u Americi, prvo tekstovima i to o klubu „Lazar Komarčić“, pa o domaćim autorima, a zatim i antologijom i to je bilo prepušteno mlađim generacijama da odrade, no, iskrsao je nenadani i neverovatan problem, jer umesto da se tekst o klubu „Lazar komarčić“ koncipira tako da se krene sa pričom o Živkoviću i meni (mi smo dvojica od inicijalnih deset osnivača kluba LK) jer smo upravo bili pominjani u tamošnjoj kritici, mlađarija je to videla drugačije i rešila da nastupi potpuno bez nas matoraca, jer je, bože moj, došlo njihovo vreme, kao da bi im smetalo da u jednom tekstu od tri strane bude pola strane o staroj gardi… bilo kako bilo, od svega toga nije ispalo ništa, tekstovi nisu nikada urađeni, samim tim ni objavljeni, ostali smo bez antologije na engleskom i sunovrat se uzdigao na horizontu.

Hm, gledajući pitanje, izgleda da sam promašio odgovor, ali možda i nisam, možda samo hoću da kažem da npr. u periodu 1986-7. nisam stigao da odvojim ni nekoliko dana za svoje pisanje, toliko me je okupirao izdavački rad. Godine 1988. izdao sam 11 knjiga, među kojima jedan Monolit, jedan Tamni vilajet i Zlatnu knjigu (uz rad na Alefu) i pripremanje Horor antologije (Lavkraft, King, Barker) i pripomoć Živkoviću u finalizaciji Enciklopedije naučne fantastike.

Sve je zahtevno. Pisanje na način kako ga ja radim, a to je da polako potonem u svet kroz koji vodim svoje junake, je verovatno najzahtevnije, jer ne trpi prekidanje i pauze. Zato ja imam ovako malo knjiga. Evo, ove godine sam iskoristio pandemijsko zatvaranje da uradim novi roman. Bilo mi je potrebno dva i po meseca svega da napišem celu knjigu. Posle je trebalo srediti nešto malo i jedva sam za to oteo vreme od drugih obaveza oko izdavaštva, štamparstva, knjižarstva…

4. Iza sebe imate mnoštvo književnih dela, s kojima je upoznata književna javnost.  Recite nam nešto više o Paganinu, koji je relativno skoro izašao.

Ja sam maštao da budem samo pisac Foto: Lična arhiva

Ne bih se složio da imam mnoštvo. Da je sreće, imao bih do sada bar trideset knjiga, a ne 6-7. Moj životni ideal bi bio da naravno nisam imao nikakvih egzistencijalnih neophodnih potreba, dakle, milijarder naslednik, kao Lari Niven, da neprekidno putujem po svetu, kolima, po mestima koja nisu primarno turistička, da kada me uhvati poriv za pisanjem, pišem i to bi bilo to.

Ne bih se složio ni da je upoznata književna javnost, jer je današnja književna javnost podlegla samoreklamerstvu brojnih netalentovanih pisaca koji toliko smoriše sve živo da se protiv toga ne može boriti drugačije nego biti glasniji, bezobrazniji, drskiji. Krajem osamdesetih u nehajnom hodu po gradu zaustavi me ekipa RTS-a 3 i pitaju me na čemu novom radim, šta se i kada može očekivati, posle to puste u emisiji. Učestvovao sam nekoliko puta u višesatnim programima kao gost na televiziji i bezbroj puta na radiju, čak imam i jedno direktno pojavljivanje u Dnevniku, bio sam u studiju i tu su me nešto pitali, ja sam pričao. Onda su došle devedesete i najednom se težište popularnosti počelo prebacivati na folk zvezde, manekenke i ratne huškače; danas je mladima smisao života da uđu u neki rijaliti, a ja nemam mogućnosti da dobijem ni pošten intervju na bilo kom programu ili bilo kojim dostojanstvenim novinama, tako da književna javnost teško da zna da ja uopšte postojim.

„Paganin“ je knjiga koju sam smislio brzo i napisao još brže. Inače imam nekoliko desetina ideja koje mi se krčkaju u glavi, neke čak decenijama, ali dok sam krajem prošle godine odlučivao koju od dve teme da pišem, nekako mi se „Paganin“ nametnuo, obuzeo me i sve se desilo munjevito. Ako pomenem da imam roman koji sam pisao 14 godina, onda je ovo pravi blickrig. I na određeni način to je rezultiralo popriličnom ujednačenošću svega. Ja spisateljski najbolje funkcionišem kada imam neograničeno vremena (pišem dokle mogu, onda legnem da spavam, kad se probudim nastavim, nema drugih obaveza – pandemija je to omogućila).

Vrlo sam zadovoljan „Paganinom“ i kad ga gledam ovako odštampanog, još više žalim što sam preterano mnogo vremena potrošio na razne gluposti. Ali to valjda tako ide. Ne može se stalno i neprekidno biti u potpunom stvaralačkom zanosu; ko zna, možda da sam imao život tog milijardera koji može da radi šta hoće i ovu odlučnost da pišem, svejedno ne bih napisao više jer bi mi možda periodi rasutog vremena koji stvaraju uslove za pisanje trajali duže.

Ponoviću i ovde, osobenost mog pisanja je da su sve knjige različite. Ništa se ne nastavlja, čak i kada imam doslovno isti lik u dve knjige to nije nikakav nastavak, ni preklapanje, nego naprosto moje istraživanje šta se sa određenim likom može uraditi, ali sve knjige su različite i po žanru i po pristupu i poetici. To dodatno pravi problem kod čitalaca jer ove instant generacije vole da znaju šta ih čeka, da čitaju poluprežvakane stvari i više od svega vole nastavke. A ja nastavke ne podnosim. Često čujem: „Kada će nastavak Crnog cveta?“… a ja odgovaram: „Kada to budem napisao, znajte da su mi sve ideje presahle i slobodno prestanite da čitate moja dela.“

6. Koliko puta neko može da dobije nagradu Lazar Komarčić, a da ne bude neverovatno? 🙂

Morao sam da potražim na netu na šta se odnosi ovo i vidim da piše na Wikipediji da sam šest puta dobio nagradu društva „Lazar Komarčić“. Verovatno je to tačno, mada nedostaje naslov za poslednju priču, pa to malo potkopava istraživačku verodostojnost autora teksta. Bilo kako bilo, u nekom početnom periodu, na prvih šest konkursa organizovanih u klubu, tokom 1982. godine, pobedio sam četiri puta puta; onda se broj učesnika namnožio, konkurencija postala veća, a ja se otisnuo u izdavačke vode i ostao bez dovoljno vremena za pisanje. Na kraju, od 18 ciklusa konkursa za priče koje je klub organizovao pobedio sam šest ili sedam puta. Posle toga sledio je konkurs Znaka sagite, mnogo ozbiljniji, sa javnim pozivom i ogromnim brojem učesnika (bilo je ciklusa sa preko sto radova), žiriranje je uglavnom radilo 11 ljudi a radovi su čitani anonimno, čak sam uveo i rejting pisaca, najistaknutiji su bili Zoran Jakšić, Goran Skrobonja i Dragan R. Filipović. Ja sam uspeo da dobijem dvaput, za novelu „Crni cvet“ i priču „Zaklana u Lapis Lazuliju“.

Paganin Foto: Lična arhiva

Na prvom učešću nisam otkrio svoje ime ni posle objavljivanja rezultata da bih na tribinama gde se razgovaralo o pričama dobio prave komentare. Radilo se o noveli „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Inače vrlo je zanimljiv redosled događanja koji je doveo do toga. Pomenuo sam negde gore da sam imao izuzetno mnogo obaveza oko izdavanja i uređivanja od sredine osamdesetih i praktično sam prestao da pišem. Negde tokom osamdesetosme zbio se događaj koji je ispao prekretnica u mom spisateljstvu. Miodrag Milovanović je držao neko predavanje o domaćim piscima koji gravitiraju oko kluba „Lazar Komarčić“ i to je potrajalo sat vremena dok je predstavio dvadesetoricu najznačajnijih, a ja sedim u prvom redu, dva metra od njega i gledam ga kako me ladno zaboravlja. Imao sam tada već i roman u „Dnevniku“ i nekoliko zapaženih priča u SIriusu, realno mnogo više nego dve trećine ovih koje je stavio na spisak.

Ali ja sam toliko bio aktivan kao urednik i izdavač, a on kao moj saradnik da je naprosto zaboravio da sam pisac. To me je toliko pogodilo da sam odlučio da to više ne sme da se dogodi i našao sam načina da pokrenem svoje pisanje. Imao sam dosta zapisanih ideja, čak i razrađenih, ali ne beše vremena. Ideje sam delio u tri grupe: najbolje koje su originalne i imaju originalni pristup, zatim originalne sa običnim pristupom i treću grupu su činile neke obične idejice sa običnim pristupom… posle višegodišnje apscinencije od pisanja odabrao sam jednu iz sredine i to je bila novela „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Završila je na šestom mestu anonimnog konkursa i na komentarima uglavnom dobila osredenje komentare.

Pisci koji su šest godina ranije bili tek početnici i daleko ispod onoga što sam ja radio, sada su dominirali. Onda sam shvatio da nema više prostora za eksperimentisanje i odabrao sam svoju najbolju ideju koju sam imao, skoncentrisao se na najbolje pisanje i rezultat je „Crni cvet“, kasnije malo produžen u istoimeni roman, dobitnik nagrade LK, objavljen deset godina kasnije u USA i praktično moja najtiražnija, najpoznatija i po mnogima najbolja knjiga do sada.

Možda bih mogao i da direktno odgovorim na pitanje. Sigurno sam neke od tih nagrada zaslužio i sigurno neke verovatno nisam. Ali postoje nagrade koje su mi izmakle, a trebalo je da mi pripadnu. Pre svega nagrada SFera, zagrebačkog istoimenog kluba, u godini nakon je Ćurčić dobio tu nagradu za „Šume, kiše, grad i zvezde“. Moja priča „Protiv Irvinga“ bila je apsolutno najbolja u toj godini, imam insajdersku informaciju sa jednog od sastanaka žirija za SFeru gde je trebalo da budem odabran, izrečeno je: „Pa neće valjda dve godine zaredom dobijati Srbi u sred Zagreba. I tako sam ja otpao, a dobio je njihov čovek.

Da bi me utešili, dodelili su mi priznanje za izuzetan doprinos valjda izdavaštvu, promovisanju i pregalaštvu znanstvene fantastike u Jugoslaviji. Takođe, godine 2010. bez konkurencije je moj roman „Poslednji Srbin“ trebalo da dobije nagradu Lazar Komarčić, ali ja sam tada bio u tolikoj svađi sa ogromnim brojem ljudi da su oni koji vode klub odustali od dodele te nagrade za tu godinu jer nisu mogli da podnesu da je daju meni i zatim je potpuno ugasili, ne dodelivši je više nikada nikome. Zbog svega toga ja se ne osećam da sam tu nagradu dobio ikada i ne nameravam da to pominjem u svojoj biografiji.

7. Da li činjenica da se formirao veliki broj klanova pomaže ili odmaže fantastičnoj sceni kod nas ?

“Da komšiji crkne krava” je modla srpskog ponašanja na svim nivoima. Zna Srbin da sinergija daje najbolji rezultat, ali radije bira da ima duplo manje a da onaj drugi ima još manje. Ja sam uvek bio za združenu akciju, dogovore i uzajamno pripomaganje jer na kraju svima bude bolje. Ali moram priznati da većina mojih pokušaja u tom smeru nije nigde stigla. Verovatno je deo uzroka i moj oštar jezik koji je uspeo da palacne po većini domaće scene, ali ljudi ne shvataju da ja, iako o nekome pričam loše, javno naravno, kada treba, uradim najbolje za njega i pomognem, što je neuporedivo drugačije sa onim kako većina radi, dakle, javno me hvali i kuje u nebesa a iskoristiće svaku skrivenu priliku da mi napakosti. Brojne moje afirmativne akcije su potkopane dejstvovanjem ispod površine.

Nisam ja cvećka, naravno, ali uvek sam birao ono što je najbolje za scenu i žanr, bez osvrtanja na lične razmirice. Ali nemam parnjaka u tome. Nemam nikoga sličnog. Ljudi su se isparcelisali u prvobitne plemenske zajednice, glorifikuju jedni druge, hvale svaku ispisotinu iz svog tabora, a pljuju tuđe ili prećutkuju postojanje da ne bi pokazali javni animozitet. To je toliko pogrešno, toliko jadno i toliko kontraproduktivno, da nemam reči. Umesto da imamo jednu scenu na kojoj će postojati nepisana pravila favorizovanja objektivnih kriterijuma i nekakva hijerarhija ponude najboljih knjiga raznih podžanrova za one koji žele da uđu u svet čitanja fantastike, sada svako vuče na svoju stranu, neumereno hvali svoje što često dovodi do toga da se najviše traže knjige najglasnijih, a oni su neretko slabi i onda ti novi čitaoci, umesto da zavole domaću fantastiku, počinju da je se gnušaju.

Ja sam pokušao sa “Fantastičnom bibliotekom” da pružim jedan dostojanstven presek domaće fantastike od koga bi bilo dobro da se počne, ali mnogima to ne odgovara, jer kada svoje uratke postave uz Živkovića, Filipovića, Jakšića, Mirjanu Novaković, Anđelkovića, Bakića, pa i moj Crni cvet, shvate da su u spisateljskom smislu daleko ispod toga i da tu nemaju šta da traže. Ljudski je želeti dobro sebi, ali srpski je želeti drugom zlo.

8. Ko su bili vaši književni uzori i jesu li prevaziđeni danas ?

Kad sam bio mali nije bilo interneta, ni ovolike dostupnosti informacija, knjiga i filmova. Čitao sam knjige, ogroman broj knjiga, odokativno procenjujem da sam do petnaeste godine iščitao bar 1500 knjiga. Knjigu dnevno, recimo Igoove Jadnike sam pročitao za dva dana i bio oduševljen. Čitao sam klasike, avanture svih tipova: pomorske, džungle, ređe svemirske jer ih je bilo manje; Bufalo Bil, Tarzan, Žil Verna sve, Džek London, epohina fantastična biblioteka, sarajevska Džepna knjiga, Kadok, Minerva… na kraju sam umeo da odem u biblioteku i vadim knjige redom na polici, pogledam stranu dve i ako me način pisanja zainteresuje uzimam.

Tako sam otkrio potpuno autore koji nisu bili često nuđeni, “Bez porodice”, “Močvara Okefinoki”, dosta nekih ruskih opskurnih romanopisaca. Sad znam da mi je uvek bilo važnije kako je nešto napisano nego o čemu je. Naravno da je važno o čemu je, ali bez dobrog pripovedačkog stila nema dobre knjige. To vam je kao da pevač krešti dok peva, a neko vas ubeđuje da poslušate i procenjujete samo tekst. Ne mogu. Ne mogu da čitam knjigu koja je kljakavo napisana. Alergičan sam na loše pisanje i mnogim autorima početnicima sam najiskrenije savetovao da se manu ćoravog posla. Siguran sam da sam od 1985-1995. obeshrabrio bar pedeset ljudi i srpska scena treba da mi bude zahvalna. Doduše, vidim sada, mnogo godina kasnije pojedinci su nekako preživeli i uspeli čak da objave romane (ah, ta lakoća objavljivanja…) ali nisu nimalo napredovali, doslovno su ostali na tom retardiranom spisateljskom nivou od pre 30 godina.

Mogao bih da kažem da je Lem moj uzor, jer kada čitam Lema, obuzme me dodatni poriv za pisanjem, on mi je kao pokretač. Silverberg takođe; taj čovek tako lako piše o bilo čemu da je to za divljenje. Ali kad čitam Ursulu Legvin, koja je jednostavno najbolja, po mesec-dva nisam u stanju ništa da pišem, samo zurim u prazan papir i odajem poštovanje nedostižno većem od sebe.

Uzori ako su pravi ne mogu da budu prevaziđeni. Igoovi “Jadnici” koji su me razdrmali kad sam imao 15 godina (lektira za prvi srednje) jednako deluju i danas; pre neku godinu sam učestvovao u pripremi za štampu ovog poslednjeg izdanja i malo sam se podsetio kako je to veličanstvena knjiga, dijalozi, opisi, poetika… malo ko može danas s takvom lakoćom da gradi tako složenu I dubokoumnu knjigu.

A možda ja samo pamtim dobre stvari. Od Zena Greja, koga sam iščitao celog u stanju sam da se potpuno setim “Karo sedmice”, jer mi je ona bila nekako koncepcijski bliska, sve te knjige o Bufalo Bilu ne pamtim niti jednu jedinu rečenicu.

Verujem da je sve to što sam iščitao stvorilo kod mene određenu kumulativnu silu koja se ogleda u mom spisateljstvu. Ima tu zasigurno i nesvesnih uzora, ali ono što mi je bilo primarno kod čitanja, to mi je izgleda primarno i kod pisanja, želim da taj osećaj začudne kombinatorike događaja i načina kako su opisani budu dopadljivi i upečatljivi.

9. Bavite se i uređivanjem i smatraju vas jednim od najvažnijih urednika u srpskoj fantastici.  Šta je potrebno da neko bude dobar urednik ?

Izgleda da se ja ceo život bavim raznim literarnim priređivanjima. Prvo javno uređenje zbilo se 1981. godine, kada je društvo “Lazar Komarčić” pokretalo fanzin Emitor; Zoran Živković, kome sam pre toga pomagao u nekim poslovima (izrada indeksa za Seganov Kosmos, prekucavanje njegovog doktorata sa ultimativnim zahtevom da ne postoji niti jedna slovna greška…), predložio je mene, mislim da je usvojeno jednoglasno i to je krenulo. Pre toga, od 1975. godine izdavao sam lični časopis “Orion”, rađen u jednom primerku, gde sam popisivao neke informacije vezane za moje spisateljstvo i astronomiju.

Vampirijada Foto: Lična arhiva

Još pre toga, u završnim razredima osnovne škole izdavao sam strip brošuru u jednom primerku, o dogodovštinama nastavnika i učenika, sâm sam pisao i crtao; uradio sam bar dvadesetak brojeva ali nije sačuvan nijedan. A još pre toga, pravio sam novine tako što sam isecao članke i crteže iz Kekeca, Dečijih novina i Zabavnika i sve to lepio na listove od natrona, pa se dobijala zaheftana forma časopisa. Doslovno sam od malena radio na raznim vidovima uređenja i prekrajanja, pa je izgleda bilo neminovno da se to unapredi do stvarnog I ozbiljnog rada. 1984. se pojavio almanah Monolit i startovala je edicija Znak sagite. Od 1987. časopis Alef. Pred kraj Alefa pokrenuo sam besplatni časopis “Perpetuum mobile” koji je izgurao tri broja, a zatim i časopis “Znak sagite” koji izlazi i dalje, sada već samo ponekad, jer to realno više nikoga ne zanima…

Bilo je tokom devedesetih raznih izdanja ovakvih i onakvih, književnih, stripovskih, vrlo važna Antologija alternativne/postmoderne fantastike, a od 2005. u okviru Belog Puta sam bio urednik za strip, pa je i tu bilo pedesetak izdanja, onda je došla dosta dobra era kao izdavač Everest Media, Fantastična biblioteka, Nekronomikon, edicija teorije fantastike Paradox, edicija Flamarion, edicija nefantastike Vrtlog, gomila pojedinačnih naslova, siguran sam da sam potpisao bar 300 raznih izdanja i bar još 200 na kojima iz raznih razloga nisam potpisan.

Naprosto je to mnoštvo i gotovo 40 godina javne prisutnosti na sceni ono što daje određeni ton. Uređenje kao i većinu drugih stvari postepeno sam osvajao samouko, koristio zdrav razum i logiku, analizirao šta mi se kod nekih izdanja dopada, a šta ne, primenjivao ono što mi se činilo da je najbolje za datu situaciju. Ima i ljudi od kojih sam dosta naučio, pre svega Milorad Predojević, glavni urednih svih Dnevnikovih izdanja osamdesetih kada je, pored ostalog, rađen i Alef. Taj čovek je uređivački gigant, svaki njegov savet se mogao koristiti kao ultimativna preporuka za postupke u procesu uređivanja.

Takođe, jedna od stvari po kojoj se razlikujem od mnogih drugih urednika, jeste i to da sam bio u stanju da pustim priče ili eseje u nepromenjenom obliku, koje mi se možda ne dopadaju, ali pomislim da imaju određenu vrednost. Smatrao sam da u vreme kada sam uređivao jedini SF časopis u Jugoslaviji nemam pravo da nekome ko piše dobro, ali ne po mom ukusu, uskratim objavljivanje. Imam dar da prepoznam vrednost u nekom tekstu i bez obzira što se ne slažem sa stavovima, propustim. Kao urednik više sam bio onaj koji drži kormilo da brod ne udari u stene, nego što sam se mešao u rad posade. Treba znati kome i kada treba pomoći sa savetom i zahtevom da se nešto promeni, a koga treba pustiti da se razmahne kako god njemu odgovara.

Možda bih se drugačije postavio da je bilo deset časopisa u Jugoslaviji, onda bi donekle imalo smisla da ja u svom forsiram neki svoj pristup, jer oni koji su dobri, a ne pasuju mi, imaju priliku da ponude rukopis drugom. Ovako, ne samo da nisam odbijao dobre s kojima se ne slažem, nego kada je Dnevnik prestao da me plaća, poslednje dve godine sam radio besplatno, čak i sufinansirao rad Alefa angažovanjem saradnika, prevodilaca i u nekoliko brojeva doslovno radeći prelom u svom privatnom studiju jer mi je bilo nezamislivo da zbog tako trivijalne stvari, kao što je izostanak finansija, budem onaj zbog koga će prestati da izlazi jedini časopis u državi. Poslednjih pet brojeva Alefa postoje samo zato što sam ja pokrivao sve osim štampe i distribucije. Ipak, s raspadom Jugoslavije 1991. godine, nastupilo je mračno doba koje je progutalo i Alef.

10. Ima li fantastika budućnost kod nas ? Koga biste preporučili za čitanje ?


Budućnost ima ali kakvu? Pre 25 godina gotovo ničega nije bilo, knjige domaćih pisaca su bile retkost; danas smo došli do toga da se izdaje više od jedne knjige domaće fantastike dnevno. Očekujem da se to klatno malo vrati i umiri negde na sredini, da otpadne gomila samozvanih autora i da jednostavno izgubi smisao štampati knjigu koju niko ne da ne čita, nego i ne vidi sem uskog kruga prijatelja i rođaka. Valjda će se pojaviti i neki objektivni recenzenti čije će mišljenje biti cenjeno i koji neće podlegnuti ortaštvu i glorifikovanju početničkog batrganja nego se ozbiljno posvetiti promociji zaista dobrih stvari. A dobrih stvari ima. I biće ih sve više.

Moja prva preporuka je uvek Dragan R. Filipović. Nađite njegovu “Oresku”. Džepna knjiga, bio je tiraž 20000, može da se nađe. Imate “Zlatnu knjigu”, Imate “Kazablanku” u časopisu Znak sagite 11. Filipović je specifičan autor koji ne leži svakom, zato i kažem da krenete od “Oreske” koja je najpitomije njegovo delo. Nađite sve od Jakšića, s akcentom na novele i priče. Pročitajte pisce iz Fantastične biblioteke, ima tu devet knjiga, devet ljudi. Pridodajte i Lazovića. Skrobonja je kategorija za sebe, s tim što mi je on mnogo bolji u pričama i novelama nego romanima. Aleksandar Marković koji je nakupio priča samo za jednu tanku knjigu, “Mrve pod kožom” je neizostavan u bilo koj varijanti.

Pročitajte staru gardu koja je stvarala u XX veku da spoznate temelje na kojima se izdiže ovo novo. Potrebni su vam temelji, ne može kuća da lebdi u vazduhu. Potrebno je da vidite da je neko pre 28 godina pisao o stvarima koje vi mislite da ste sada otkrili. Da bi se išlo dalje mora se nastaviti, popeti se na leđa prethodnika, ne stalno i iznova tapkati od početka. Ne postoji taj marketing i ta čitanost koji mogu da izvuku lošu knjigu. Ima ljudi koji dosegnu ogromne tiraže, a zatim ih dočeka sunovrat i zaborav. Ima i onih koji svake godine dobiju nešto malo novih čitalaca ali to onda traje decenijama. OK, i ljudi su različiti, neko bi sve dao za pet minuta slave i boravka na vrhu, a drugi gledaju samo u večnost. Svako uglavno na kraju i dobije ono što zaslužuje.

11. Šta nam još pripremate osim Paganina? Šta da ne propustimo ?

Pa ja i dalje nemam dovoljno vremena za pisanje i od nekoliko desetina razrađenih ideja zasigurno neću napisati ni trećinu. A tek nove koje tek pristižu. Jednostavno, okolnosti su takve, nemilosrdna borba za opstanak i rad u neravnopravnim uslovima. Mi smo država u kojoj praktično ništa ne funkcioniše kako treba, pa je sasvim deplasirano kukati na stanje u izdavaštvu i kulturi. Kultura ne može da postoji bez mecena. Šta mislite zašto ima toliko Jevreja uspešnih umetnika, književnika, režisera? Oni naprosto imaju sistem mecenstva koji odabira i forsira najbolje, a oni zauzvrat urade neko delo o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu. Spilbergova “Šindlerova lista”. Naš Albahari dobije preseljenje u Kanadu i odmah uzvrati romanom o stradanju Jevreja na Banjici. Mi ostali se snalazimo kako znamo i umemo.

Najveći neprijatelj mog spisateljstva i izdavaštva je nepostojanje legalne, pravedne, nezavisne knjižarske mreže. 90% knjižarske prodaje u Srbiji ostvaruje se preko knjižarskih lanaca koji su zapravo sami izdavači i imaju jedini interes da prodaju samo svoje i eventualno neki tuđi megahit. To je školski primer monopolizma protiv koga niko neće ustati u ovoj jadnoj zemlji jer ima toliko drugih, važnijih društvenih i državnih nepravdi da bi se neko još bavio trivijalnostima kao što je omalovažavanje malih izdavača.

Mojih knjiga nema u velikim knjižarskim lancima, a zapravo ih nema ni u mnogim knjižarama koje su naizgled slobodne, a onda se ispostavi da ih neko od velikih sufinansira da forsiraju njihove naslove i skrajnu ostale. Doživeo sam u Požarevcu da knjižara koja je u centru grada odbije da stavi moj naslov u izlog čak i samo tokom promocije koja se održavala tog dana u blizini sa obrazloženjem da ga određeni izdavač plaća da samo njegove knjige mogu da budu u izlogu i da ukoliko bi on stavio nešto drugo, a informacija o tome dospela do tog velikog izdavača, on bi izgubio ugovor s njim, što ne sme da dopusti. Na mnogim atraktivnim mestima za prodaju (kao što je Zlatibor npr.) dobijete odgovor da njima dolaze ljudi i traže samo tog i tog izdavača i da ostalo nema svrhe da se nudi. Dakle, to je realnost i neka bude tako. Ko bude želeo neku moju knjigu moraće da se pomuči da do nje dođe, internet jeste zgodno rešenje, ali ipak poprilično ograničavajuće.

Ne propuštajte nijednu moju knjigu, mada su sve međusobno različite, ali treba da okusite sve boje SF-a i srodnih žanrova koje nudim. Pošto me vrlo malo ljudi hvali, moraću to da počnem da činim sam. Dakle, velika je verovatnoća da će vam neka od mojih knjiga postati omiljena, samo treba da joj date šansu. Ovaj Paganin je možda zgodan za početak, neuobičajen, atmosferičan, bez ubistava i ljubavisanja, naizgled jednostavan, ali zapravo prepun slojeva koji će se ljuštiti pred vama onoliko koliko budete spremni duboko da idete.  

Ana Ubavić Boban Knežević

NA ŠTA LIČI AKO SE NE UOBLIČI? – O BITI JEZIKA: RAZGOVOR ISIDORE BOBIĆ I JELENE VUKANOVIĆ

Centar za kulturu u Mladenovcu nedavno je objavio prvu zbirku poezije Jelene Vukanović, pobednice na ovogodišnjem konkursu Šumadijskih metafora. Jelenina zbirka poezije nosi naziv Logor, a jezik njenih pesama bio je tema razgovora koji je na Radiju Novi Sad, u emisiji Spektar, sa autorkom vodila Isidora Bobić. Isidora je, kao i Jelena, nedavno nagrađena: dobitnica je Brankove nagrade Matice srpske za najbolji diplomski rad iz književnih nauka u Srbiji i Republici Srpskoj (2018/2019). Ovde prenosimo razgovor dve talentovane dame, a u prilogu možete čuti i njihove glasove.

ISIDORA: Kada smo Vas pozvali na ovaj razgovor rekli ste jednu divnu stvar – da ne želite da razgovaramo o Vašoj knjizi, već o poeziji, pa neka tako i bude. Čitajući Vašu prvu zbirku ,,Logor“ naišla sam na mnoštvo refleksija o samom pisanju, mnoštvo suštinskih pitanja o Jeziku i o slobodi u umetnosti. Pa, pođimo od naslovne stranice jer je i ona po sebi jedna pesma, odnosno pesnička slika. Korice su minimalističke, obojene krv crvenom, a na sredini se nalazi pravougaonik u koji je uokvireno ružičasto nebo ispresecano logoroskim žicama. U prvoj pesmi koja takođe nosi naziv ,,Logor“ kažete kako ljudi ,,trpaju u Logor nove reči“. Da li je etimološka veza logora i logoreje slučajna, i da li korice predstavljaju zapravo paradoks ne bilo kakve slobode, no slobode u Jeziku?

JELENA: Hvala Isidora što ste me pozvali, čast mi je. Logor jeste ropstvo u prividu slobode, zato je slika ružičasta jer mi i ne vidimo gde smo. Smatram da se duša mora usaglasiti sa logosom da ne bi propala. Tako je sitna razlika između logora i logosa. Jeste tako, logoreja i logor zaista imaju sličnosti, ja sam napisala da je zajedničko svim monstrumima što nisu našli način da se izraze, jer čudovišta na koncu uvek mole za razgovor, ali, nakon rata – čovek misli da može da se vrati u Jezik, ali ne može, to nije jezik. Iako to nije moja glavna tema, no aluzija – kako je bog dozvolio Aušvic? – Bog nema veze sa logorom, Bog je stvorio svet, čovek logor, misleći da nešto dostojno podražava; kao što logor nema veze sa Bogom, tako veliki broj pesama danas – nema veze sa logosom. To više nije čak ni podražavanje stvarnosti, već pokušaj podražavanja poezije. Tu nema elegancije, otmenosti, prefinjenosti, pa sama jedna loša rima je skandal. Poput šamara u stvarnosti. Mnogi sebi to dopuštaju, a mi nemamo taj luksuz da stvaramo lošu poeziju.

ISIDORA: U narednoj pesmi, u drugoj po redu, obraćate se pesnicima, stihovima: ,,Ne poznaješ reči. Izvan Jezika pevaš, misliš da lepo pevaš, a ti jadan grakćeš“. Ko su ti koji su izvan Jezika, jesu li to oni koji pogrešno tumače pesničku slobodu?

JELENA: Da, oni misle da su u Jeziku, a zapravo… potpuno su van, kao što je zlotvor van dobročinstva koje misli da čini. Mi smo se toliko udaljili od suštine, od jedne univerzalnosti. Prosto, ne možeš raditi šta želiš, a da to nema posledice. Pustiti mašti na volju? Pa tako je nastao logor.

ISIDORA: Upravo.

JELENA: I tako nastaje jedan prividni logos. Postoje neki zakoni koji ne mogu biti van Boga. Mi smo se neizmerno od njih udaljili.

ISIDORA: Ti zakoni postoje u Jeziku kao i u stvarnosti?

JELENA: Naravno da postoje! Tako da sloboda u jeziku… Poeziju će svi pisati?

ISIDORA: Da, reče jednom Miljković.

JELENA: Ne mogu svi pisati poeziju! Kao što predivni restorani ne trpe loše kuvare, tako Jezik ne trpi loše pesnike, jer Jezik je… UKUS.

ISIDORA: Kažete: ,,Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora“, na drugom mestu kažete da Vam Jezik nije u ustima, nego na nebu, i da ništa Vama ne pripada, već da Vi pripadate Jeziku, to onda upravo znači, koliko ja razumem, da Izvor pevanja nije u pesniku, već u Jeziku, a da je pesnik samo medijum, i da mora pevati u okvirima koje zadaje Jezik.

JELENA: Da, ja želim doći do one tišine apsolutne. Ko zna da li ću, ali do tada sam sluga, sluga Jeziku, i nemam slobodu van toga. Mislim da moja mašta ima jednako lep ram kao kakva slika. Jer to bi trebalo uobličiti. Na šta liči ako se ne uobliči?

ISIDORA: Da, na jednom mestu, povodom tog dolaska do apsolutne tišine, kažete: ,,Ako se iznenadiš jer se Jezik na poslednjem stepeniku pretvara u tišinu, učićeš ponovo najosnovnija pravila“.

JELENA: Smatram da je ćutanje, poput nečeg nevidljivog, fundamentalno stanje Jezika. Ja govorim i govorim i govorim, pišem i pišem i pišem da bih jednog dana mogla da se smestim u to predivno Jezgro, da mogu ućutati, i da iz mene izlaze nova dečica, nove reči, da me reflektuju, jer… i taj Bog traži odraz, ali jedan dostojanstven odraz, jednu predivnu stvarnost.

ISIDORA: U jednoj pesmi pevate: ,,Tek kada napišem, to se desilo. Zato neprestano moram živeti tako da to ima smisla napisati“. U drugoj: ,,Od jezika sam stvorila Religiju, više nije važno kakve su mi grudi“. Da li je pisanje zapravo jedna vrsta asketizma, apsolutne posvećenosti, odnosno da li je pisac samo onaj koji piše jer ne može da ne piše?

JELENA: Naravno. Nipošto ne mogu ne pisati. Ne zato jer želim da ublažim neke ljubavne teskobe, muke… Čovek ne shvata to da mu jezik ne pripada, već da on pripada njemu, i da nije to ono što deli njega i životinju. Naprotiv, ovo arlaukanje današnje i baljezgarenje, vrlo je slično životinjama, a čuvari na granicama, ko su čuvari? Oni ljudi koji to puštaju. Pri tom, kada govorim o granicama, mislim na izdavačke kuće.

ISIDORA: Da li se zapravo čitanjem, naravno uz talenat kao nužni temelj, postaje pisac? Sećam se, veliki poljski pesnik Adam Zagajevski sa kojim sam imala jednom čast da razgovaram, a koji je lik jedne od Vaših pesama, rekao mi je kako su pisanje i čitanje zapravo samo dve strane jedne iste pasije.

JELENA: Slažem se, ja sebe ne nazivam čitaocem, već čitačem. To je velika razlika i poznajem par dobrih čitača; bolji su od nekih pisaca. Mnogi poprime neki stil, što namerno, što nenamerno, čitanje je neophodno. Ali… smatram da je veoma mala razlika između stvaranja i razaranja, zato ne može svako da stvara. Bog zaista traži odraz, i ja želim proći i kroz sramotu zvanu logor ne bih li ga bliže videla. Ne mogu ja sesti sa njim za sto, ali želim da čuje, da izlečim ličnu disleksiju. Toliko smo se razjezičili. Mi bolujemo od disleksije. A možda je i Bog bio disleksičar, ko zna.

ISIDORA: To je već ozbiljna metafizička postavka. Kada smo kod razaranja, da li je i kada skandal u umetnosti dozvoljen? Vaša poezija sadrži neke ekscesne i šokantne slike, Vi ste direktni, kritični, ponekad i brutalni, međutim, taj eksces se nikada ne dešava u tkivu Jezika, jezički ste iznijansirani, precizni.

JELENA: Šok radi šoka – nikako! To se jednostavno događa, ali sam šok i skandal, apsolutno ne, i to će umreti. Možda mi nećemo biti ti koji će videti da će umreti, ali samo tako će umreti pošto Jezik ne poznaje šok.

ISIDORA: Znači skandal je izdaja Jezika, zapravo?

JELENA: Da, izdaja, osim ako nije u funkciji. Postoji i pornografija koja je u funkciji umetnosti, i to je onda prelepo. Ali… hm! Prosto, istina se prepoznaje, istina je tačna kao matematika.

ISIDORA: Eto, nadam se da će ovo vreme u kojem većini Jezik nije ni potreban, jer su za najkompleksnija osećanja pronađeni odgovarajući emotikoni, gifovi i ostalo, dakle, da će to vreme ipak iznedriti genaracije jezički osvešćenih i odgovornih stvaralaca poput Vas, i nadam se da ćete pronaći jednako odgovorne prevodioce koji će Vašu poeziju udomiti u svom Jeziku. Čestitamo Vam na objavljivanju knjige prvenca i hvala Vam što ste govorili za radio Novi Sad.

JELENA: Hvala i Vama puno na pozivu, i… nadam se da ćemo pozvati monstrume da se vrate u Jezik.

ОДАЗИВАЊЕ ПЛАВИШТИМА: ИНТЕРВЈУ СА АНОМ АРП

Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А., чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава девет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у девет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности
уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих,
тако и туђих духовних и физичких путовања.

Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за
собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике,
фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма Персефони, Хербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке
(за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”).

Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге.

Где си замишљена, што увек мораш

уз мене ићи, у та времена, где си светлости?

Ана Арп

1) На бесконачном интернет простору и у блогосфери коју насељава мноштво домена
посвећених култури и књижевности, твој изванредан електронски часопис постоји већ
девет година. У чему је смисао или у чему је задовољство уређивања часописа који не
доноси профит, а који, истовремено, захтева издвајање времена и висок степен
посвећености?


Ја, једноставно, волим то што радим. Гориво мог ентузијазма и радозналости је доста јако. Волим да поништавам време кроз аналогије и кроз сагледавање прошлости са позиције садашњости којој припадам и којом сам условљена. Уметност је у том смислу изузетан дар.
Тачно, ја сам уложила у свој часопис огроман рад, време, огромну количину емоција и
бескрајно много сумње. Пасија значи и страст и страдање. Ја схватам уметност доста озбиљно и мислим да на неком стадијуму стварања или обожавања она може да постанe опасна. Њена моћ је јака, а као свака моћ – лако се преокрене. Хегел ју није случајно ставио до религије у својој тријади апсолутног духа.
Рад доноси задовољство али и исцрпљује. Све ово, на крају дана, када посетилац сајта разгледа садржај, он не види. Оно што је битно јесте да он у садржају пронађе смисао и обећање лепоте. Међутим, има и оних који огромну количину мог знања и рада присвајају за себе copy-paste методом. То је она друга страна искуства, кентауровска иронија занесених ентузијазмом дељења и даривања: кентаур зна имена свих звезда и сазвежђа али не види камен пред собом па се спотакне и падне у провалију.


2) Низ текстова на сајту посвећен је деветнаестовековном романтичарском путнику и путовању. Двадесети и двадесетпрви век су од релативно статичне Европе направили “континент у покрету”. Правци и интензитети кретања људи су измењени услед светских ратова, као и из економских разлога. Самим тим су се искуство и појмови путника и путовања морали мењати. Ко су и какви су, по твом мишљењу, путници 20. и 21. века? У чему су слични, а по чему се разликују од романтичарских путника и њихових искустава?


Наше време је доста ствари либерализовало у односу на велика путовања 18. и 19. века. Пре свега класно и родно. Некада су путовали, зарад образовања или уживања, само богати, и углавном, самостално, мушкарци. Данас је ситуација сасвим другачија. Такође, путовања су данас сигурнија и бржа. Технологија је изузетно напредовала и то је променило ток и облик путовања.
Осим тих спољних разлика – које су допринеле масовном туризму – нема неких већих разлика јер и данас постоје путници у оном егзистенцијалном смислу, путници који путују зарад самоспознаје, екстазе, упознавања других људи, доживљаја историје.

Путници нису више само богати. Средња класа ушла је на велика врата у историју путовања током 19. века и променила је много тога.


3) У причи Пчеле (Јабуке) потенцирала си неколико тема међу којима се истичу лепота и благовремена срећа. Колико су ти појмови важни у нашим животима?


Ти појмови су изузетно важни и сматрам да са појмова треба да пређу у искуство. У нешто сасвим опипљиво што срасте са нама, као маховина уз кору. Лепота и срећа су увек у потенцијалу, налик сенки коју покушавамо да згазимо. Као деца сви смо то покушавали, и баш зато што смо били деца, веровали смо да је то могуће.


4) “У почетку беше пијук птице” је реченица којом почиње поговор у твојој књизи Три мита о путовању иза Сунца – звук дакле, и слика дворишта, уместо речи. Када су слике и звуци почели да се премећу у речи? Можеш ли се сетити тренутка када си
схватила да је писање постало твој позив или твој начин постојања? Како је изгледала та спознаја?


Ја сам писала од када сам научила да пишем али тај свој “позив”, како Ви кажете, нисам
освестила дуго. Имала сам мноштво свезака и кутија исписаног папира али никад себе нисам
сматрала писцем све до тренутка – његову необичност ни сада не могу да разумем – када сам у мају 2011. прочитала Црну књигу Орхана Памука. Склопивши странице дуго сам књигу
држала у крилу и прекрштених руку гледала кроз прозор моје тадашње собе док је зрак сунца приањао уз завесу. Тада сам схватила да сам ја писац. Није било, до тада, речи о порицању или потискивању, или о некој врсти аутоцензуре. Не, ја сам то радила као мрав или пчела, моји омиљени уметници. Једноставно радиш и ствараш. Ружа је ружа, без зашто.


5) Да ли је на Филолошком факултету (једино) могуће научити читање и писање? Коју димензију или коју “технику више” студент филолошког факултета стекне, па њом и располаже, за разлику од писаца и читалаца који у тој високој институцији нису стицали формално образовање?


Не. Доживљај читања и занат писања су ствар, пре свега, егзистенцијалног искуства, а онда, свакако, и рада. Под њим се подразумева количина прочитаног, односно количина урађеног/написаног.
Институција је добра јер намеће обавезу и намеће канон. И обавеза и канон изазивају отпор у појединцу али мислим да су у формативном периоду живота изузетно битни. Мислим да је изузетно битно да у једном периоду свог живота појединац ради оно што не жели. То је веома важна духовна вежба и доводи его у баланс. Зато је сваки факултет, а у овом случају Филолошки, битан. Ја сам волела предавања и градиво, али то не значи да ми је било лако да прођем кроз својеврсну војску која је трајала, у мом случају, пет година. Факултет те учи дисциплини и самосавлађивању.
Дуго сам радила другу смену и исцрпљена после десет сати проведених на послу чекала сам аутобус на Бранковом мосту. На крову зграде прекопута био је банер на коме је неки фудбалер рекламирао ручни сат. Мото на банеру је гласио: Да би прекршио правила прво мораш да их савладаш. Сваки пут бих се сетила мог вољеног факултета, моје катедре на другом спрату, увек тихог, кружног, ходника чији су ме зидови пастелне боје чинили спокојном.

6) Описујући потопљено дрвеће у реци у поговору књиге Три мита о путовању иза Сунца (…“Попут нагих младића Сунца, заробљених да неми проводе у води дане и
ноћи, која је била до њиховог пупка…”), али и читајући Дедалове собе у којима
спорадично у ходницима искрсавају предмети, стекла сам утисак да је на твоје
писање, поред осталог, могла утицати и уметност Ђорђа де Кирика. Међутим, на
списку оних стваралаца који су те инспирисали (од песме “Мајдан” групе Block Out до Фридриха Хелдерлина), Де Кириковог имена – нема. Ипак, твој текст Ђорђо де Кирико и досадна поднева детињства упућује на могућу везу. Колико су досада (празнина која је прати и која личи на Де Кирикове слике), а посебно “досадна поднева детињства” одредили твоје књижевне теме?


Досада има изузетан креативни потенцијал. Досада може бити недостатак обавеза, а може бити и нешто много озбиљнија: недостатак смисла. Ова друга врста досаде код појединих се неком алхемијом преобрази у стваралачки импулс јер, чини се, само је на тај начин ту егзистенцијалну кугу могуће савладати. Иконографски и по атмосфери моје одрастање јесте подсећало на слике Ђорђа де Кирика. Ипак, де Кирико није био присутан у мојој првој књизи. Њему сам посветила посебан есеј који је, заправо, есеј о мени и мојим сећањима, не толико о његовом сликарству. О самом де Кирику ко жели може све да сазна из неких књига или из самог сликарства. Но, креативно читање де Кирика је оно што мене интересује. Ту се враћам на аналогије.

7) “Када једном се усудиш / отворених очију да рониш / иза Сунца стићи ћеш” – кажу
твоји стихови из прве књиге Писма Персефони, а потом и “Очекиваћеш преображаје”. Шта на том путу сазнања који води “иза Сунца”, на том путу преображаја, мора бити жртвовано? Колико “кошта” nosce te ipsum?


Мора бити жртвовано много тога. Ту се враћам на одговор на Ваше прво питање. Мора бити жртвован его, време, рад, очекивања. Самоћа је неизбежна и претешка. То није за сваког.
Мене је одувек било страх да роним отворених очију, односно да отворим очи у води. Иза Сунца је слика, односно метафора која нема фиксирано значење, ја остављам креативном потенцијалу читаоца, у који верујем, који желим да подстакнем и који, на крају крајева, коначно довршава моју књигу, да сам замисли, разуме, осети, види шта је то иза сунца. Једна од неопходних особина је да напустиш страх од непознатог, од чињенице да ти со може нагристи очи.


8) „Уосталом, мене је увек занимао сукоб, како се нешто формира у односу на препреку. Борба снажи дух, тако се постаје прави, истински путник” – твоје су речи из поговора у књизи Три мита о путовању иза Сунца. Са каквим си се препрекама суочавали изграђујући часопис и пишући књиге, односно како су те препреке на том путу формирале?


Препреке су, пре свега биле, “проза прилика” – чињеница да не могу да седим, пишем, мислим, дружим се и путујем. Чињеница да годинама ниједан викенд нигде нисам изашла или отпутовала. Препрека је била недостатак времена а, касније, и снаге. Морала сам да радим, а припадам уништеној и несрећној генерацији која је 2000. године имала 15 година. Мислим да нам треба један озбиљан генерацијски дијалог и свођење рачуна. Шта је једна генерација имала, а шта је оставила у наслеђе наредној. То ја зовем веома важним друштвеним унутрашњим дијалогом.
У најнељудскијим условима какви се могу замислити у овом делу света (који не истичем квалитативно, али који не могу да поредим са афричким или азијским земљама, по природи ствари, већ са земљама које су ми много ближе) требало је и радити и писати и постојати. Верујте ми: о марксизму причају они који никад терор дивљег капитализма и транзиције нису осетили на својој кожи. О комунизму причају искључиво они који апсолутно никада нису радили у некој фирми, нарочито не у канцеларији, тој микро слици саме државе и друштва, који никада нису примили плату 22. у месецу (а требало је првог).
Они који осете ту врсту неправде, уопште они који нешто у животу искусе, они не причају, они не постају тако одлучни у својим ставовима, они не деле у тако тоталитарном маниру свет на Да и Не. Они постају скептици, они постају уморни, постају циници, постају нихилисти, постају згађени. Рђа презира почиње да им нагриза душу. То су, заправо, људи из подземља. Видиш да ништа није решење и да је све, не релативно на начин старог скептицизма, већ страшно. Страшно. Без оног префикса блиставо. Само страшно.
У тим околностима требало је мислити о уметности. У околностима када сте приморани да два сата дневно користите (при)градски превоз током којих видите и прошлост и садашњост своје земље. Онда осам сати (најмање) радите са људима који вам јасно кажу шта је будућност.
И насупрот томе: моја соба, моје књиге (не наслеђене већ купљене од мог новца, од моје плате – индивидуалном вољом и радом класу је могуће превазићи!), музика, фотографије са путовања. То је та жеђ за лепотом коју стално помињем. Она извире из бруталне стварности којом смо окружени а не из етикете (која је еуфемизам за псовку) „елитизам”. Наши савременици, професори софисти су политичким конструктом прогласили речи “лепота”, “инспирација”, “сањарење”, “пејзаж” (то могу бити политички конструкти, и често јесу, али нису само то, не можете их једино свести на конструкт који је у служби злоупотребе), све те глупости које лупетају лажни пророци чије је јемство за интелект чињеница да их нико не разуме док говоре и пишу. Е, то је политичка злоупотреба моћи и знања, то је перфидна политичка доминација, то је та ништавна прича о “концепту”, “дискурсу”, “пракси” која потчињене треба да и даље држи у потчињености. И концепт и дискурс и пракса су релевантни појмови али њихова злоупотреба, која је ту да софистички прикрије суштину а истакне појаву, је проблематична. Пун је универзитет таквих. Моје писање и мој приступ далеко су од тога.
Током писања, дакле, на оба фронта, и на универзитетском и на свакодневном, имала сам само и искључиво препреке. Међутим, ја припадам психолошком типу који на препреку
изненада добија још јачи начет воље и одлучности.

9) Која је следећа “дестинација” Ане Арп? Хоће ли бити сапутника?

Следећа дестинација је трећа књига. Мислим да ће бити – када је реч о приступу – нешто
потпуно ново. Ипак, различитост није сама себи циљ. У наредних годину дана чека ме и рад на ономе што је суштина сваке књиге, на самом садржају. Једва чекам да вам покажем шта сам урадила!

Оливера Драгишић

Deca i engleski jezik u 21. veku (Intervju sa Tatjanom Joksimović)

Učenje stranih jezika u jednoj zemlji objedinjuje i reprezentuje psihološki naboj sredine i otkriva vladajuće stanje duha u oblasti ideologije, ekonomije, politike i kulture. Kada učenje nekog stranog jezika postane deo institucionalnog sistema, odnosno kada se u značajnijem obimu uči u osnovnim i srednjim školama, onda zapitanost nad procesom učenja stranog jezika postaje relevantna društvena i istorijska tema.

U prvim godinama posle Drugog svetskog rata, sa početkom sovjetizacije jugoslovenskog društva, apsolutni primat u nastavi stranih jezika je dobio ruski jezik, potiskujući francuski i nemački jezik. Posle sukoba Tita sa Staljinom 1948. godine, koji je za posledicu imao početak vesternizacije Jugoslavije, mesto i značaj ruskog jezika postepeno je počeo da preuzima engleski jezik. Do polovine 70-ih godina prošlog veka roditelji su mogli da biraju koji će jezik njihova deca učiti u školama i već tada je većina birala engleski jezik. U Beogradu je učenje engleskog jezika uskoro prevladalo, pa se njegova gotovo apsolutna dominacija – u komisijama koje su odlučivale o strategijama učenja stranih jezika u okviru školskog sistema – počela upoređivati sa nekadašnjom dominacijom ruskog jezika. Takvo stanje stvari je bilo određeno opštim jačanjem angloameričkog uticaja u kulturi i ekonomiji u čitavom svetu i već tada su, kako izvori beleže, bili uočeni pojačani zahtevi roditelja da njihova deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika.

Od sedamdesetih godina do danas je prošlo gotovo pola veka, a mi smo tu gde jesmo: u poodmaklom procesu globalizacije, u vremenu u kojem je svakodnevica nezamisliva bez interneta i u doba u kojem je u većem delu sveta engleski jezik postao lingua franca. Zahtevi roditelja – da deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika su ostali nepromenjeni. Mehanizmi usvajanja osnova engleskog jezika na najnižim uzrastima, međutim, ostali su složen posao kako za one koji jezik predaju, tako i za one koji treba da ga usvoje i progovore. O izazovima učenja engleskog jezika na predškolskom i osnovnoškolskom nivou razgovaramo sa Tatjanom Joksimović, profesorkom engleskog jezika i književnosti i vlasnicom škole i centra za učenje stranih jezika – Starland.

Već duži niz godina, kao profesorka engleskog jezika, stičete iskustva u domenu rada sa decom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Koliko je proces predavanja, odnosno usvajanja osnova engleskog jezika na nižim uzrastima složen i da li je uopšte moguć?

Engleski jezik je jezik globalnog sporazumevanja – to je tako, i tu činjenicu treba na taj način i prihvatiti. Poznavanje engleskog jezika je uslov bez koga se ne može, odnosno nepoznavanje ili neupotreba uveliko smanjuje mogućnosti koje savremeni način života podrazumeva. Iz tog razloga, starosne granice za početak učenja engleskog jezika sve više se spuštaju, od pre nekoliko godina engleski jezik je ušao i u državne vrtiće kao dodatna aktivnost, a privatne škole imaju u ponudi kurseve namenjene najmlađima. Postoje razne metode i načini kako se pristupa najmlađim polaznicima u  učenju engleskog jezika. Ono čime sam se ja rukovodim u svom radu sa decom je dobrim delom zasnovano na iskustvu koje sam stekla tokom svog života i rada u Kanadi, posmatrajući kako deca našeg porekla usvajaju paralelno engleski jezik, dakle jezik zemlje u kojoj žive i maternji jezik koji se govori u kući. Uvek mi je bilo zanimljivo kako neosetno i nesvesno prelaze sa jednog jezika na drugi, ili ako roditelji pričaju na srpskom, deca odgovaraju na engleskom, i svako svakoga razume, svako koristi u datoj situaciji jezik koji mu je u tom momentu lakši ili bolje služi svrsi. 

Upravo zato što osećam da je forsiranje komunikacije isključivo na engleskom jeziku na našim časovima, meni barem, krajnje veštački, nepotrebno i kontraproduktivno, ono što želim da postignem je da kod najmlađih polaznika stvorim atmosferu u kojoj se spontano prelazi sa jednog jezika na drugi. I ostanem veoma često prijatno iznenađena u kojoj meri maleni drugari mene jednostavno razumeju – pričajući na engleskom, pa ubacujući digresije na srpskom, pa produžavajući priču na engleskom, deca spontano usvajaju novi jezik, i vrlo često kombinuju sa maternjim jezikom – kao pravi mali gastarbajteri☺. U tom najranijem uzrastu, dakle govorimo o deci od 3-4 godine, najmlađi polaznici usvajaju melodičnost engleskog jezika, upravo u tom uzrastu oni upijaju ritam i muziku jezika, a u kasnijim fazama učenja, ova deca nemaju problema u izgovoru, njihov jezik zvuči mnogo prirodnije i bliskije govoru izvornih govornika. U ovoj ranoj fazi učenja ono što je meni jako važno jeste da stvorim uslove u kojima će najmlađi polaznici uživati, u kojima će im biti lepo, da napravim atmosferu u kojoj se prepliću dobre vibracije, harmonija, motivisanost za rad i poštovanje koje gradimo jedni prema drugima. Ogromna je odgovornost raditi sa decom, posebno sa najmlađima – roditelji vam poveravaju svoje dete kome upravo vi, u velikoj meri, oblikujete stav koji će zauzeti prema procesu učenja na duže staze. Mnogi moji učenici su sa mnom od svoje treće godine, sada su već u višim razredima osnovne škole. Pratim njihov razvoj godinama i srećna sam kada vidim da kada se rano postavi dobra i čvrsta osnova, ostalo je samo stvar nadgradnje.


Kada je, po vašem mišljenju, optimalno vreme da dete počne sa učenjem stranog jezika? Sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećete?

Kao što sam spomenula, engleski jezik, po mom uverenju, zauzima posebno mesto, prosto se nametnuo kao jezik koji je osnovni jezik za sporazumevanje, i kada govorimo o optimalnom uzrastu za učenje engleskog jezika, onda ću reći da ovaj proces posmatram kroz faze. Ako dete krene od svoje treće godine da uči jezik, usvajaće ga uz određene mehanizme slične maternjem jeziku. Od neke pete godine, pričamo dakle o nekom predškolskom uzrastu, dete već ima bolju motoriku, grafomotoriku, tako da učenje jezika dobija jedan novi aspekt – počeci pisanja, prepoznavanja reči, povezivanja kartica sa odgovarajućim rečima. 

Vaše pitanje je odlično – sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećem. To je jedno od ključnih pitanja koja postavim roditeljima koji dođu da se upoznamo i eventualno započnemo našu saradnju – koja su njihova očekivanja u odnosu na dolazak njihove dece na časove engleskog jezika. Ilustrovaću nekim primerima – ako je u pitanju dete koje već nekoliko godina negde uči engleski jezik, dođe roditelj i kaže kako su, eto, razočarani, bili su letos na moru u Grčkoj pa se njihova ćerkica nije snašla da na engleskom uspostavi komunikaciju u restoranu, na primer – nije tražila sok na engleskom jeziku…. Ili – roditelj se razočara što na direktno pitanje: „a kaži mi kako se kaže stolica na engleskom, hajde kako se kaže „zeleno“ na engleskom – tu najdobronamernije pokušavam da roditeljima objasnim da u ovom drugom slučaju to pre svega nije dobar način, upravo se ruši koncepcija usvajanja engleskog jezika na način sličan maternjem. Deca ne prevode sa jednog na drugi jezik, deca prosto kroz kontekst usvajaju, ili uče. Dakle, stolica će biti nešto na čemu sediš kada se umoriš, ili dok jedeš, to je ono na čemu voliš da se klackaš…. Zelena je trava, zelena su polja, zelen je džemper koji imam na sebi, zelene su tvoje oči…. 

U slučaju letovanja u Grčkoj – sedite za stolom, okruženi Česima, Rusima, Poljacima,… pričate na srpskom, i očekujete od ćerkice da na vaše „idi, traži sok na engleskom“, da će otići i od konobara kome engleski jezik nije jača strana, pitati za „Excuse me, can I have orange juice, please?!“. Situacija je veštačka, normalno je da se dete neće dobro snaći, jer se oseća čudno i neprirodno. 

Ali, stavite dete u prirodnu i spontanu situaciju – evo, ispričaću vam iz ličnog iskustva, i nije u pitanju engleski, nego francuski jezik. Pre par godina letovala sam sa porodicom u Francuskoj, na rivijeri. Moja deca ne govore, niti uče francuski. Na plaži su se zbližili sa Francuzima – posmatrala sam ih veoma znatiželjno jer su kroz igru, pokrete i spontanost intuitivno pronašli zajednički jezik i veoma lepo se razumeli. Moja ćerka je oduševljeno pričala o meduzama koje su videli, i to izgovarajući u transu čitave fraze koje je „pokupila“ na francuskom. I to je spontanost. 

Na našim časovima, da bih postigla upravo tu spontanost, ciljano usmeravam ka tome da dete samostalno iskaže ono što već nekim svojim receptorima prihvatilo.

Kakvi su didaktički problemi paralelnog učenja dva strana jezika u ranom dečjem uzrastu?

Ja ću ovde izneti svoje mišljenje, moguće da se neće svi složiti sa tim. Ja sam profesor engleskog jezika i književnosti. Služim se takodje španskim, italijanskim i francuskim jezikom, dakle obožavam jezike, volim da kada putujem pričam na ovim jezicima, kroz svoje ranije profesije u turizmu i hotelijerstvu mnogo puta sam dobila potvrdu da kada se čoveku obratite na njegovom maternjem jeziku, pridobili ste ga, pola posla je već završeno. Ukoliko je vaša situacija takva da je izvesno da ćete zbog posla, na primer, morati da se preselite u Nemačku, Francusku, onda definitivno ne bi bilo loše da dete krene rano da uči i ovaj drugi strani jezik. Ali ako situacija nije takva, onda ovo što ću reći iz mene progovara pre svega majka. Dakle, kao roditelj dvoje dece veoma mi je važno da moja deca rastu u zdravu decu, da postoji dobar balans u njihovim aktivnostima. Dete mora da bude fizički aktivno, dakle sport ima važnu ulogu. Dobro je ako se ukomponuje sa nekim kreativnim angažmanom – muzika, slikanje, gluma, balet…. I jezik, engleski kao baza. To je po meni nešto o čemu ja lično vodim računa. Kada me roditelji pitaju za drugi strani jezik, iskreno kažem da je sasvim u redu sačekati, ne žuriti. Kada se na engleskom jeziku stekne dobra osnova, i usvoje mehanizmi učenja, svi drugi strani jezici u kasnijim fazama neće biti problem, ne treba forsirati, treba uspostaviti balans, to je moje lično mišljenje i, ujedno, odgovor na Vaše pitanje.

Možete li uporediti školski i izvanškolski sistem učenja stranih jezika?

Svako izlaganje stranom jeziku nosi svoje dobre strane – ako se pametno uklope kockice u mozaik, onda je dete, tj. učenik na dobitku.  Ali, ono što primećujem, mada ne želim da generalizujem jer poznajem sjajne pedagoge, nastavnike engleskog jezika, uglavnom postoji tendencija da se znanje vrednuje, tj. ocenjuje tako što se traže greške, kao da su pitanja koncipirana tako da se za odličnu ocenu treba izboriti sa svim mogućim izuzecima od pravila (koji se u svakodnevnom, živom jeziku praktično i ne upotrebljavaju, nebitni su), rade se diktati koji su veoma stresni, a po mom mišljenju diktat pripada jednoj sada već anahronoj pojavi, u doba spell check-a. Često imam priliku da vidim kontrolne zadatke jer mi moji učenici koji dolaze kod mene na časove donesu – trudim se da ne pakazujem otvoreno začuđenost samim konceptom kontrolnog zadatka – neretko vidim zadatke koji su potpuno izbačeni iz konteksta, a očekuje se da učenik napiše upravo ono što nastavnik naumi, iako su moguća i druga rešenja jer ne postoji kontekst. Zadaci su takvi da ne motivišu učenika da lepo uradi test, drugim rečima, suvoparni su, nezanimljivi, i po pravilu, uvek kriju neku začkoljicu, neki izuzetak. To mi se ne dopada, to ubija detetu volju da radi, stavlja ga u inferioran položaj, dete se pita šta to nije u redu, roditelj se takodje pita zašto je dete podbacilo na kontrolnom iz engleskog. Ja uvek podvučem jasnu crtu i ogradim se tako što kažem da ono što ja mogu da ponudim i što sve ove godine radim, jeste da dete opustim, da ga osnažim da koristi engleski jezik. Apsolutno je normalno grešiti, ali ne treba da se bojimo i stidimo pogreške, naprotiv – nama jezik treba da bude sredstvo kojim se služimo u životu. Roditeljima jasno kažem da nisu svi talentovani za engleski, muziku, fudbal, tenis, matematiku, nauku,  ali svima nama je engleski potreban upravo da bismo se bavili onim što volimo i u čemu smo više uspešni. Engleski nam je potreban kao sredstvo.  Kada kod mene u Centar dođe dete koje ide u više razrede osnovne škole, primećujem grč, strah, žao mi je što konstatujem da je engleski bauk. I odmah krenem da vraćam detetu osmeh na lice, pričamo opuštemo o stvarima koje su predmet interesovanja, o onome sa čime dete oseća povezanost – da li je u pitanju muzika, sport koji trenira, omiljeni you tuber, video igrica – brzo dođemo do onoga gde kreće involviranost, a kada zadobijam poverenje, e tek tada kreće naša zajednička priča. Strahovito puno verujem u potencijal i kapacitet koji svako dete ima ponaosob i znam kada povrati poljuljano samopouzdanje, kada dobije potreban vetar u ledja, tada smo postigli to nešto, i tada je nebo granica.

U svom radu srećem i izrazito talentovanu decu – tu smatram da je velika odgovornost nastavnika. Kada prepoznate X faktor kod deteta, greh je suzbijati i ne razvijati taj potencijal. Ne pričam ja ovde isključivo o engleskom jeziku – ako mogu da napravim paralelu sa medicinom, imate, recimo neki problem, odete kod lekara koji vas uputi kod specijaliste za taj problem, ali ono što izostaje jeste jedan holistički pristup, nikako da se sagleda celokupno stanje organizma. Ja u svom radu srećem decu koja su talentovana ne samo za engleski jezik. Ako na primer radimo nešto o muzici, instrumentima, pa kada to ilustrujem puštajući najlepše kompozicije ikada komponovane za violinu, pa ako dete krene da plače jer je to tako lepa muzika, pa se to ponovi u više navrata, osećam potrebu da to roditeljima prenesem da možda razmišljaju da bi dete trebalo usmeriti u tom pravcu.  

Imamo sjajne matematičare, logičare i onda je sasvim normalno da o tome pričamo, da rešavamo zadatke na engleskom. Ono što želim da kažem jeste da meni nije bitno da li će dete znati pravilo kako se gradi Past Simple Tense, ili kada se sve upotrebljava…. Nikada na taj način nisam volela engleski jezik, ja lično, najviše volim da dovedem učenika do toga da kroz konteskt i situaciju koristi upravo taj Past Simple Tense, i kada ga upotrebi, ja onda kažem – e, to vam je deco Past Simple Tense☺.

Deca su danas sve više zaokupljena sadržajima i vidom komunikacije koje im pruža mobilni telefon, roditelji nemaju dovoljno vremena ili htenja da im se posvete, vaspitačice se žale na drastičan pad verbalnih sposobnosti i pad koncentracije kod dece predškolskog uzrasta. Uviđate li i vi takve trendove i kako se u nastavi nosite sa promenama koje u odrastanje donosi savremeno doba?

Da, primećujem, ali mi moramo zajednički da pronađemo najbolje rešenje za našu decu. Ne možemo da se borimo protiv tih trendova, to su tekovine modernog doba, ali možemo da im se prilagodimo i da probamo da izvučemo korist za sve, odnosno da ih podredimo našim potrebama. Jeste, deci opada pažnja, kratko traje, potrebne su im brže slike, i sve se odigrava mnogo dinamičnije. Deca imaju telefone, koriste ih, gledaju razne sadržaje. Svaki roditelj vidi kada dete obuzme mobilni telefon, dobije neki „zombi“ izraz, treba vremena da dozovete dete, da se vrati. To je, onako, prilično zastrašujuće. I to vidim da se dešava. Šta je suština? Ovo vreme nameće nova pravila, sve se dešava brzo, izloženi smo raznim pritiscima da se ispoštuju rokovi, stalno smo iza nekog ekrana (kompjuter, tablet, telefon, TV). Previše je obaveza, a sve manje vremena da se deci posvetimo na pravi način. Sve manje pričamo sa decom. Deci nedostaje priča. I to je ono što je osnovno. Deca ne praktikuju priču, nema sučeljavanja mišljanja, nema izražavanja stavova. Zato na našim časovima potenciram upravo priču, debatu bez obzira na nivo znanja engleskog jezika, sa najmlađima uživam u tome da im pričam, zanimljivo i angažovano. Kada uspete da povratite znatiželjni duh, istraživački duh, kada sa starijim osnovcima organizujete debatu, onda smo nešto uradili. Da, oni imaju mobilne telefone, ali kada radimo oni na tim mobilnim telefonima traže informacije koje će prezentovati. Naravno, koristićemo Internet, ali želim da pokažem kako ćemo tražiti sadržaje na engleskom jeziku. Tako je, svi koristimo aplikacije, ali ja svakoga molim da u settings-u namesti na engleski jezik. Moramo da držimo korak sa vremenom, oprezno i pametno, stavljajući sve te savremene gedžete u određenu funkciju, oni su tu da nama pomognu, i tako treba da ih koristimo. 


U vreme pandemije korona virusa mnoge škole su morale da promene način rada, odnosno da pređu na takav vid nastave koji podrazumeva onlajn komunikaciju preko raznih internet platformi. Kakva su vaša iskustva rada sa novonastalom situacijom i sa takvim vidom nastave?

Kada je 15. marta proglašeno vanredno stanje, znala sam da moram odmah da pronađem način kako ćemo nastaviti dalje. Prekid kontinuiteta jednostavno nije dobra stvar. Za samo nedelju dana uspostavila sam virtuelnu učionicu. Najveći broj učenika se priključio novom načinu rada. Bilo je i onih koji su više za učionički način, što potpuno razumem, smatram da lični kontakt ne može ništa da nadomesti. Prenela sam iz škole sve materijale, a od izdavača zatražila pristup digitalnim resursima. Dobila sam pristup, pokazali su razumevanje za situaciju u kojoj smo se svi našli. Odlučila sam se za Zoom aplikaciju koja mi se učinila za moju priču najprikladnijom. Posle samo nedelju dana pauze, ali u potpuno novim okolnostima, kada sam ugledala ozarena lica drage dečice iz karantina, meni je srce bilo puno. Svaki naš čas bio je melem za sve nas, toliko pozitivne energije, toliko sreće što vidimo jedni druge, što drugari vide drugare, što smo ponovo, gle čuda, online zajedno, to je sve baš cool.

Kod mlađih polaznika roditelji su bili ti koji su morali da asistiraju u nekim segmentima, bili su uz svoju decu, bilo je tu puno komičnih situacija, smejali smo se zajedno, roditelji u pozadini, takodje. To je bila prilika i za roditelje da budu svedoci našeg rada, našeg napretka, šta njihova deca znaju, šta mogu, kako mi to radimo. Časovi su bili izuzetno dinamični, na ekranu sam mogla da podelim sve prateće sadržaje: video, audio, delili smo tablu, radila sam vežbanja zajedno sa decom. Ono što su oni radili u knjizi i radnoj sveci, ja sam radila na ekranu. U početku, shodno situaciji, sa mlađima sam časove započinjala tako što smo svi trljai dlanove, tako prali ruke, brojeći do 20 koliko je poželjno da traje pranje ruku tokom pandemije, delili savete kako da se štitimo od nove pošasti. Sa starijima smo razgovarali o svemu onome što im nedostaje tokom karantina, poveravali smo se jedni drugima. Časove smo završavali uvek u najpozitivnijem mogućem svetlu, šaljući poruke ljubavi, prijateljstva i pozitivne energije. Samo iskustvo sa online učionicom je sasvim sigurno umnogome obogatilo i unelo čak neko osveženje u našu nastavu. Sasvim sigurno znam da ću, i kada se od septembra ponovo budemo vratili u klasičnu učionicu, kombinovati i ove nove mogućnosti korišćenja online učionice. Na primer, u slučaju kada dete odsustvuje duže sa nastave zbog bolesti, ovo može da bude koristan način da se nadoknadi izgubljeno gradivo.

Na kraju, privodeći ovu čudnu školsku godinu kraju, mogu reći da se osećam dobro, ponosno i ispunjeno. Sačuvali smo kontinuitet u nastavi, još bolje smo upoznali jedni druge, zavirili u naše domove i skrivene kutke, mislim da smo stekli neku neraskidivu vezu, i jednu divnu uspomenu na naše zajedništvo i brigu jednih o drugima. To su velike stvari, a za mene možda najveća naučena lekcija. 

Intervju vodila Olivera Dragišić

Уелбек у Београду – за неупућене (Интервју са Владимиром Д. Јанковићем)

Паде ми на памет пре извесног времена да са човеком којег не познајем направим интервју. И уопште – да направим интервју! Сад када је мој наум реализован и када је текст ту, морам рећи да је по среди био необичан подухват и плодоносан “сусрет”. Могла би ова реч “сусрет” бити написана и без знака навода, да Владмира Д. Јанковића нисам пронашла на Линкдин-у и да разговор нисмо водили преко мејла. Ја га, дакле, никада нисам ни срела, ни видела изван медија, нисмо се руковали, ни попили кафу – ништа од уобичајеног и помало старинског начина на који се интервјуи праве. На репу короне и у некаквој (само)изолацији која се већ вукла по инерцији, учинило ми се да би разговор о Мишелу Уелбеку са његовим преводиоцем могао бити интересантан.

Владимир Д. Јанковић је књижевни преводилац, песник и есејиста. Рођен је у Београду 1968. године. Објавио је више од 280 књижевних превода (око 110 романа) с француског и енглеског језика. Најширој публици је познат по преводима дела Мишела Уелбека, Фредерика Бекбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Ијана Макјуана, Мишела Турнијеа, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Аутор је четири књиге поезије (Песме, Дрскост, Одбарана Данајаца и Даг) и око 600 песама, есеја, кратких записа и прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Од јануара 2018. године је на дужности потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. Од пролећа 2019. године је дописник подгоричких Вијести, где објављује приче из циклуса Београд за упућене

… за неупућене, у Београду је прошле године Мишел Уелбек ипак био и Јанковић се са њим видео. То сазнање (јесам ли ја једина која није схватила да је Уелбек у нашу престоницу ипак дошао?) навело ме да Јанковића замолим за разговор о том изузетном аутору.

*У вашем великом и необично разноврсном преводилачком искуству посебно место заузимају дела једног од најконтроверзнијих писаца савремене Европе, Мишела Уелбека. Љубитељи његових књига га доживљавају као “звезду” и као човека до којег се тешко допире. Како изгледа комуникација преводиоца са таквим писцем? Претпоставља ли превођење и обавезан контакт са аутором?

– Никад нисам имао никакву комуникацију с писцима које преводим. У неколико случајева десило се да се с понеким писцем ког сам превео упознам накнадно, али никад нисам имао ту врсту преписке, да се ја, као преводилац, обраћам писцу, да га вучем за рукав, да се нешто интересујем и досађујем човеку, односно жени… Па ружно је то. То би, на неки начин, значило да писац није довољно добар, да није ту књигу добро написао, чим ономе који треба ту књигу да преведе нешто није јасно. Замислите који је то блам: да преводилац, у току рада, зивка писца и пита га: еј, шта си овде хтео да кажеш, шта ти ово значи, је л’ то оно или ово… Па сâм писац би нужно помислио: јадан ја, види која ме будала тамо преводи.

О Уелбеку у том контексту немам да кажем ништа посебно. Никад нисам гушио тог човека, и не знам како би он реаговао да сам га гушио. С друге стране, и ја имам разлога да будем задовољан: ни он није гушио мене.

* Уелбек је ипак био у Београду? О чему сте разговарали?

– Уелбеково искуство с Београдом, па и ти разговори описани су у краткој причи „Хтео да види дивље свиње“, коју сам јуна прошле године, непосредно после оне ујдурме око његовог (не)доласка у Србију, објавио у редовном уторничком додатку „Поп & Култура“ београдског дневног листа „Блиц“. Колико год био самокритичан, морам рећи да је та прича била океј, није била лоша, ваистину, и наишла је на извесне симпатије у делу овдашње књижевне публике. Ми, међутим, живимо у глобалном миљеу којем се ангажовано намеће етикета „света пост-истине“. И сад, како ти да очекујеш да ће људи о твом писању уопште размишљати у категоријама, рецимо, чињенице или измишљотине, истине или лажи? Зашто би се један литерата – у овом конкретном случају, рецимо, ја – секирао и злопатио у настојањима да исправља историјске и цивилизацијске токове? Људи живе у времену пост-истине, живе или ће живети, и ја, као књижевни актер на тој позорници, морам да имам у виду домете писане речи.

* Волите да пишете о Београду. Зашто сте сматрали да је Уелбеку важно показати баш Авалу и Земун?

– Сматрам да је Авалу важно да упозна свако ко је мени у животу истински важан, под условом да воли и уме да пешачи. Жао ми је што с Уелбеком нисам могао до Авале целим путем да одем онако како се иде, пешице, дакле, да му успут покажем и, рецимо, Кумодрашко поље, Кумодраж, Јајинце, Село Раковицу, да га, после проласка кроз Бели Поток и успона до самог Жрнова, проведем кроз Пиносаву до Ресника. Што се Земуна и Новог Београда тиче, они су се у том тренутку наметнули зато што је у пролеће прошле године, ако се сећате, услед поплавâ и природне неравнотеже, дошло до масовног препливавања дивљих свиња с Ратног острва на новобеоградско и земунско тло. Пошто је то, у датом тренутку, било потегнуто у актуелном контексту, искрсла је замисао да се види како се дивље свиње крећу и понашају у урбаном амбијенту.

* Алесандро Барико је једном приликом за Уелбека рекао да га великим писцем, поред осталог, чини то што његов стил писања подразумева дугу реченицу, често без интерпункције. Колико је Уелбеков стил тежак за превођење? Шта је теже преводити: његову прозу или поезију?

– Од Барика сам својевремено прочитао две књиге, не сећам се тачно које, али свакако не могу рећи да сам познавалац опуса и манира тог реномираног аутора. Кад смо код тога, намеће ми се питање: познаје ли Барико у довољној мери манир и опус Мишела Уелбека? Не сумњам да познаје, само је он, очигледно, у Уелбековом стилу видео и пронашао нешто што ја нисам ни видео ни пронашао иако сам превео пет или шест Уелбекових књига.

Што се тежине тиче, Уелбек спада у групу средње тешких или теже-лаких писаца за превођење. На скали од један до десет, Уелбек би фасовао, рецимо, петицу, евентуално шестицу, али пре петицу. Задовољство је, дакле, преводити га. Новац зарађен на превођењу Уелбекових књига много је слађи од пара напабирчених превођењем многих како горих, тако и, можда, бољих писаца од њега. Он је углавном једноставан, то је својство врсних занатлија, што ће рећи врсних уметника. У реду је он. Из преводиочевог угла, под условом да преводилац није неки болид: много славе уз не много зноја, а пара ионако од свега тога има таман да се састави крај с крајем.

Шта је теже било: проза или поезија? Не бих у његовом конкретном случају говорио ни о тежини ни о разлици. Он је старински, старовремски песник који држи до риме, до метра. Такве песнике најлакше је препевавати, јер он вам нуди калуп, а на вама је да у тај калуп сипате, овде конкретно, српски уместо француског бетона. Уелбек је, ако се тако може рећи, и као прозаиста и као песник, широкогруд према свом преводиоцу, односно препевавачу.

*Како француска публика разуме Уелбека? Ако само начас и условно прихватимо претпоставку да би Уелбек могао бити “системски писац”, шта би нам у том случају „систем“ из његових уста поручивао?

– Мислим да Французи, генерално, Уелбека разумеју сасвим добро, под условом да није реч о појединим глупим читаоцима, о незналицама, нарочито онима делегираним из такозваних интелектуалних кругова. Уелбек говори о стварима које би сви они морали да знају, али многи међу њима воле да их не знају, да зажмуре пред тим стварима. У сваком случају, он дефинитивно није несхваћен у својој средини. Схваћен је онолико колико песник, писац и мислилац уопште може да буде схваћен, али је барем у тим границама схваћен скоро максимално, што опет није довољно… Али то је стара прича, опште место. Уелбек је често бивао на мети снобова, који су га час критиковали због овога, час му се подсмевали због онога, али у суштини – снобовима је највише, ако не и једино сметало то што он има огромне тираже и што је од својих књига врло добро зарадио. То њих мучи, па се онда фолирају како њему недостају разноразна својства која чине „велике писце“.

Са становишта система, Уелбек заиста јесте и системски и антисистемски, па и асистемски и надсистемски писац. Он није бунтовник, јер се, условно речено, с бунтовницима спрда још горе него с онима што буне гуше у крви. Није ни конформиста, јер је својим животом показао да је у стању не да претестерише грану на којој као мајмун седи, већ и да запали собу у којој као човек станује. Није ни део естаблишмента, јер естаблишмент такве не може да прихвати, а и такви се Богу моле да их не прихвати, то јест да не покуша да их натера да се у естаблишмент укључе. У сваком случају, Уелбек је писац кроз чије писање проговарају, заправо, сви: и потлачени и понижени, и тлачитељи и мучитељи, и владари и гоље, и ружни и лепи.

* Има ли Бога код Уелбека?

– Код Уелбека Бог преовладава. Као изразито религиозно биће, Уелбек је наилазио, а вероватно и сад наилази, на огроман отпор појединаца и група из свих друштвених структура, из свих сталежа. Фасцинантан је парадокс, међутим, да су њега промовисали и у звезде ковали разни издавачи и којекакви остали фактори који себе сматрају атеистима, и декларишу се као атеисти. Ту је, на неки начин, врхунац спрдње не Уелбека самога, него његовог дела с онима који још мисле да је могуће бити атеиста. Знате оно: кад седнете с неким човеком, и поведе се разговор о вери, о религији, а он у једном тренутку тресне: ја сам атеиста! То је исто као да вам је рекао: имам у дупету млазни мотор и сад ћу да одлетим брзином од 500 на сат и да се закуцам у ону зграду. Или као да вам каже: ја сам рођен са пет година, па сам с две године кренуо у основну школу с осталим вршњацима. Бити атеиста једноставно је немогуће, ту назови-дилему треба већ једном искључити, неутралисати.

* Превели сте и једну необичну књигу – Државни непријатељи у којој Мишел Уелбек и Бернар-Анри Леви воде несвакидашњи разговор. Каква је била природа дебате на коју је Уелбек изазвао Левија? Да ли је то била права полемика?

– Не бих рекао да је Уелбек ту био изазивач. Нисам упућен у појединости, али мој је лични утисак да су Уелбека некако успели да приволе да се упусти у ту преписку, у тај издавачки подухват. Идеја да се та књига прави, могуће, није потекла ни од Левија самог, мада би се код њега могла назрети црта интереса у том погледу. Уелбек, међутим, сигурно није био иницијатор. Па ипак, у току развоја те преписке, искристалисале су се две природе. С једне стране имате Уелбека, чија је писма занимљиво читати, а с друге стране Левија, који је досадан у пичку материну. Смара човек. И онда ухватите себе како прескачете Левијеве пасусе, и чекате да почне ново Уелбеково писмо. Притом се, у неком полно-поларизованом контексту, управо Уелбек намеће као мушки принцип, као плус, док је несрећни Леви увек у некој дефанзиви коју није могао да избегне, па фигурише као женски принцип, минус.

* Други један француски писац, Рејмон Кено, својевремено је приметио да између европских и америчких писаца постоји разлика. Европске писце је описао као ствараоце који углавном пишу „из институција” (алудирајући на њихову материјалну сигурност, ментални склоп и на њихове креативне капацитете који из тога произилазе). Америчке писце је, са друге стране, сматрао „правим писцима” у смислу да други позив, осим писања, углавном нису имали. Како се вама, као европском писцу, преводиоцу и читаоцу, чини та подела? Има ли данас разлике између европских и америчких писаца?

– Кено је био на правом трагу. Америчку књижевност карактерише та нит која је европској литератури одавно страна, ако јој је икад и била блиска: то је нит слободе. Амерички писци само о томе пишу: о слободи. Упечатљив је то феномен, кад ствари покушамо да сагледамо другачије, јер ипак смо ми Европљани. Нас, Европљане, слобода занима или само као реч, као идеја, или нас уопште више и не занима. Американцима, то јест Американцима који пишу, слобода је увек куљала из пера. Они само о слободи терају. Та разлика увек ће постојати. И дан-данас амерички писац, па и онај, условно речено, незнатан, небитан писац – пише о слободи у разним њеним спутаним и неспутаним облицима. Европски писац пише о стварним и нестварним стањима ствари. Америка светској књижевности никад није успела и никад неће успети да дâ највеће, најзначајније књижевнике. Али њој светска књижевност и није толико важна колико су јој важни светски читаоци. Она њима даје то осећање делања, кретања – а то је слобода. У Европи је битно да се постоји, у Америци је битно да се дела. У томе и јесте суштинска разлика између европских и америчких писаца: ови први мисле да су Хималаји и да је важно бити што виши, ови други мисле да је важно да прерији никад не буде краја.

* Шта Владимир Јанковић ових дана преводи, пише и чита?

– Преводим упоредо Богородичину цркву у Паризу Виктора Игоа за једно посебно, илустровано издање, и нови том стрипа „Команча“ Хермана Ипена и Грега. Успут препевам покоју песму Беное Жилијена, француског песника који живи у Швајцарској. Беноа је добар, вреди га читати. Пишем свашта, а последњих недељу дана, конкретно, готово искључиво поезију. Читам историографију, једино ми то држи пажњу. Пре неки дан сам, рецимо, с одушевљењем читао како Ђорђе Бубало пише о краљу Радославу, нашем оном, Немањићу, најстаријем сину Стефана Првовенчаног, што је био превише везан за Грке, историјски најдуговечније непријатеље Рашана, па га заврнули прво брат Владислав, па стриц Сава, да би га на крају грубо зајебала и супруга његова Ана Анђео.