Kategorija: intervju

Intervju koji ovde prenosimo napravila je Ana Ubavić sa Bobanom Kneževićem. Razgovor je prvobitno objavljen na sajtu KOVALSKA. Boban Knežević (1959, Beograd) je pisac, scenarista, urednik i izdavač čije je stvaralaštvo vezano za proznu fantastiku (posebno za naučnu i epsku). Na jugoslovenskoj i srpskoj književnoj sceni je prisutan od 1978. godine. Objavljlivao je novele i priče u periodici (Galaksija, Sirius, Vidici, Gradina, Književna reč, Reč, Sveske, Politikin zabavnik, Orbis…) i romane Smrt na Neptunu, Dnevnik 1986; Crni cvet, Prosveta, 1993, Čovek koji je ubio leptira, SKC, 1996). Njegova poslednja knjiga Paganin objavljena je 2020. godine. Šira biografija Bobana Kneževića – ovde.

Ovaj intervju je bio spreman za objavljivanje još početkom godine, međutim mnogi razlozi, ovakvi ili onakvi, dorađivanja i domišljanja sa obe strane, doveli su do toga da on ide sada i ovde. Zahvaljujem se dragom Bobanu Kneževiću na njegovom strpljenju i radujem se što je ipak, iako retko daje intervjue, pristao na ovaj. Upravo zato je i ovako sadržajan. Bobanove knjige možete naći u njegovoj knjižari Znak Sagite u ulici Dečanska 5a (u podzemnom prolazu), kao i na sledećem linku.

1. Da li se čita domaća fanTastika?  Koliko je teško dopreti do čitalaca ?

To su dva pitanja. Zapravo tri. Možda čak i četiri. Krenimo redom, ali moram odmah da napomenem da će odgovor biti dug, jer osećam potrebu da neke stvari postavim na način kako ih ja vidim. Neodređenost pojma fantastika pravi velike probleme. Evo, ja sam upravo smislio odrednicu “SF i srodni žanrovi”… neka bude skraćeno SF&F, to je ono što mene zanima. Fantastika je za mnoge samo epska fantastika, čak samo korišćenje Tolkinovog ključa. Ja se nadam da je ovo vaše pitanje podrazumevalo najširi mogući kontekst pojma fantastike, ponašaću se kao da jeste i odgovarati u tom okviru.

Dakle, da li se čita domaća fantastika? Svakako da se čita, ali tu postoji mnogo problema. Lakoća objavljivanja prouzrokovala je lavinu praktično samizdata i to je vrlo često jadnog i nikakvog kvaliteta. Paralelno, marketinške mogućnosti čine čuda pa tako imamo ali zaista potpuno elementarno nepismene knjige koje su pritom i plagijati, nažvrljane ispod osnovnoškolskog nivoa u vreme kada sam ja pohađao tu ustanovu, ali sticajem propratnih okolnosti, likovi postižu veliku popularnost prvo u svom školskom dvorištu, jer najednom svima imponuje da je eto neko koga znaju ravan sa Tolkinom i Roulingovom kako se to reklamira, a zapravo gotovo pa nepismenost mladih generacija nije u stanju ni da vidi razliku, za njih su to neka slova na nekom papiru…

Dakle, lakoća objavljivanja i lakoća samoreklamiranja dovela je do toga da za “uspeh” nije potrebni ni smisliti dobru priču, niti znati pisati, ni imati čitaoce koji su u stanju da prave razliku. Neliterarni elementi su počeli da igraju ulogu u popularnosti, kao što u muzici od Madone naovamo uopšte nije važno da li umeš da pevaš, nego koliko si spreman da šokiraš javnost bilo čime što ti padne pod ruke ili noge: golotinjom, spaljivanjem religijskih artefakta, vređanjem poznatih ličnosti… Televizija, a u ovom veku socijalne mreže i internet, omogućili su da se izbrišu granice ozmeđu vrednog i bezvrednog. TV studio napravi video konferenciju o nekoj temi sa četiri gosta, jedan nobelovac, naučnik koji je ceo život radio na temi o kojoj je reč, jedan paranaučnik, ravnozemljaš ili tako nešto, jedan pisac naučne fantastike i noćni čuvar koji ima mnogo vremena i pročitao je pregršt knjiga a voli mnogo da priča; televizija podeli ekran na četiri dela i bez obzira što ispod svakog stoji šta je i ko je, gledaoci to naprosto prenebegavaju, svakome od njih daju podjednak kredibilitet i sve se svodi na to ko je rečitiji i spremniji da se otima za reč.

Tako nekako sve funkcioniše u sadašnje vreme, pa i pisanje i u svetu i kod nas. Štagod da kažeš neko će te poklopiti frazom: “To je tvoje mišljenje.” I onda više nije važno šta misliš i kojim si metodom došao do iznetog zaključka, već kakav si retoričar ili pripadnik grupacije koja te protežira ili imaš para da platiš svoj status. Suvislost onoga što pričaš je na tako niskom mestu u proceni da najčešće sudovi bivaju formirani pre nego što se uopšte potegne taj nivo.

Dakle, domaća fantastika se čita i piše više nego ikad, ali dopiranje do čitalaca je složenije nego ikad, jer upravo ta brojnost loših dela i napadnost samoreklamiranja pravi medveđu uslugu pravim i dobrim piscima žanra. Zamislite, razgovora radi, da sam ja napisao odličan roman i da sada treba nekome da ga ponudim da pročita, a čovek je bio obasut stotinama knjiga od kojih 90% nije ni za đubre, nego za zabranu korišćenja slova za autora, i taj neki potencijalni čitalac na moju ponudu da pogleda moj roman, samo se smoreno nasmeje i kaže da nema snage više da lista budalaštine. Dakle, postojanje tih loših knjiga i besramno samoreklamiranje samozvanih pisaca dovodi do toga da je mene praktično sramota da nekome ponudim svoju knjigu, jer će njegova reakcija najverovatnije biti: “Evo još jednog paćenika.”

Sve se svodi na klackalicu između kvaliteta i kvantiteta, ovog drugog imamo neuporedivo više nego što nam treba, a ovog prvog premalo u procentima da bi uopšte moglo da dođe do izražaja. Nemamo objektivnu kritiku, kao što je nekada u Americi bio “Locus”, gde su postojali priznati kritičari i svakog meseca je nuđeno bar pedeset knjiga koje vredi pogledati. Kod nas je sve nepotizam, ja tebi, ti meni, hvalimo jedni druge i kao da računamo na to da su čitaoci budale i da će zauvek gutati smeće i pritom uživati.

2. Koliko mlađa generacija zna o doprinosu Znaka Sagite domaćoj fantastici?

Između vrlo malo i nimalo. Ja sam uvek bio za poštovanje tradicije i postupnu nadgradnju, za sinergiju… Ali to nekako ne može u ovoj zemlji, ovde se stalno kreće od početka. Politikin zabavnik je imao 220 brojeva pre Drugog svetskog rata pa smo krenuli da brojimo ponovo. Fudbalska prvenstva su imala dvadesetak ciklusa pa je i to krenulo od nule; odbacili smo u fudbalu sezonu u kojoj je BSK iz Beograda bio prvi sa stopostotnim učinkom, što je jedini slučaj na planeti Zemlji, svih država i svih prvenstava otkad se igra fudbal da neko postane prvak sa takvim skorom. Mi smo to odbacili i niko to ne pominje, nego se uporno kreće od godine 1945.

Otprilike je tako i u fantastici. Moja generacija se potrudila da prikupi sve što nam je prethodilo, da se iz obilja objavljivanja po časopisima i opskurnim mestima iščeprkaju sve relevantne stvari i da na temeljima toga krenemo dalje. Insistirali smo na kvalitetu, na radu, popravljanju, pripomoći; nije postojala protekcija niti milost za nepismene. Mnogo autora u pokušaju smo slomili i obeshrabrili. Sasvim je moguće da je upravo takav pristup Znaka sagite ono što je odbilo mlade autore, jer je došlo vreme da niko nema vremena da se usavršava, da radi na sebi, klinci pročitaju nešto, oduševe se, sami napišu knjigu koja bude uglavnom potpuno nikakva, dobiju podršku drugara koji su još nepismeniji od njih, rođaka, porodice…

Savremene psihološke pretpostavke koje favorizuju pozitivizam i podršku bez obzira na realnost stvaraju pisce-debile… i onda mi se javi takav neki lik, preko zajedničkog poznanika, ja pogledam i kažem da baš ne valja, da ni koncept nije dobar, ni razrada, ni stil, da je potpuno loše i da nema svrhe da se to objavljuje; čovek ode kod drugog izdavača, da pare i objave mu knjigu, posle mi tutne primerak pod nos i podrugljivo mi kaže: “Eto, vidiš da ipak vredi, objavili su me, tvoje mišljenje je nula.” jer sam ja jedan od četiri lika ukomponovana na ekranu. Moje mišljenje je izravnato sa onim ko tekst nije ni pogledao, a možda je i sam nepismen, svakako je uzeo pare i objavio, bez ikakve zainteresovanosti da to uopšte stigne do publike.

Čitaoci ne samo da imaju prekid sa izdavačkim i spisateljskim radom, nego su u stanju da kada se i sretnu sa nekim od tih starih radova, ne shvatajući iz kog vremena potiču, obaspu paljbu. Recimo, čovek uzme i popljuje moj “Crni cvet” sa akcentom na to dokle više fantastike, pa to je sve već prežvakano i tako to. I ja pitam da mi navede odakle je preuzeto i mic po mic dođemo do toga da je on “Crni cvet” čitao pre tri godine, a da je knjiga napisana pre 28 godina, pre praktično svega (Osim Tolkina i Murkoka) gde se moglo ponešto od toga naći.

Što je najgore, to nije mlad čovek. Mladi uglavnom niti znaju šta je Znak sagite i ekipa okupljena oko njega doprinela u svoje vreme, niti ih to zanima. Oni imaju svoje ikone, heroje i bitke. Da je bilo sreće da se to jezgro postupno podmlađuje i da sada Znak sagite vode neki sasvim novi klinci, ali uvažavajući principe vrednosti, kvaliteta i poštovanja procedure kod objavljivanja. Ali to nije moglo, jer svako ko se uključio u rad, a nije napuštao zbog drugih obaveza, pomislio je da mu je bolje da ima svoju ekipu, svoj sajt, svoja izdanja, svoj časopis, svoj forum… Lepo je biti svoj gazda, raditi šta hoćeš i kad hoćeš, protežirati koga hoćeš, ali zbir svega što smo postigli svi zajedno tako rascepkani daleko je manji nego ono što bi iznedrila pravedna sinergija.

3. Scenarista,  urednik,  pisac,  izdavač – duga je lista svega čime ste se bavili u svojoj bogatoj karijeri.  Šta je najzahtevnije ?

Ja sam maštao da budem samo pisac. Ali kada sam ja kretao da pišem nije postojala scena u tadašnjoj Jugoslaviji. Pisci SF-a su se krili pod pseudonimima a teme o kojima se pisalo bile su uvezene, uglavnom iz Amerike. Leteći tanjiri su obavezno sletali u velike američke gradove, a junaci su imali američka imena.

Shvatio sam da bih ja sâm pisao ono što želim, moram prvo da stvorim scenu koja će me razumeti. A to je značilo i pisce koji se neće libiti da junake imenuju našim imenima i da za teme svojih priča posegnu u našu mitologiju, istoriju ili društvene odnose. Klub „Lazar Komarčić“ je odigrao ogromnu ulogu, okupila se velika ekipa, pričalo se dosta o svemu, pravi svakonedeljni brejnstorming na sastancima i posle u kafani, pokrenut je fanzin „Emitor“ koji je do danas nakupio gotovo 500 brojeva i na čijim stranicama se ogledao veliki broj danas poznatih i priznatih stvaralaca.

Ušlo se i u pravo izdavaštvo, pokrenuo sam almanah Monolit (1984-2002, deset tomova) koji je ponudio drugačiju sliku svetskog SF-a i ediciju Znak sagite (1984 – i dalje aktivna, sedamdeset pet knjiga) koja je takođe bila zamišljena da pravi iskorak, onda je došao časopis Alef (1987-1991), pa X-100SF (1986-1991) gde smo nastupali pod stranim pseudonimima, ali to su bili poslednji takvi trzajevi. Već su stizale knjige pod domaćim imenima sa domaćim temama, pre svega „Zlatna knjiga“ Dragana R. Filipovića (1988) koja je za ono vreme bila čudo od knjige. Nakon toga su krenuli i konkursi Znaka sagite za priče, pa izbori domaćeg SF-a „Tamni vilajet“ (1988-1996, četiri ukupno), tu je i „Nova alternativna/posmoderna fantastika“, knjiga kojom smo stali leđa u leđa sa najboljim mejnstrim domaćim piscima fantastike (1994).

Postigli smo mnogo toga, nažalost, devedesete su bile grozne godine, raspad svega, sankcije, ogromne pauze u svemu i nekako se taj točak napretka zaustavio. Početak ovog veka je doneo omasovljenje svega, ali već su se okolnosti promenile, ulaganje u marketing je pobedilo ulaganje u stvaranje i sad je to već duga priča postupnog rasipanja te udarne oštrice. Bio je neki trenutak 2004. kada smo možda bili na vrhuncu moći, godinu dana ranije Zoran Živković je dobio svetsku nagradu za fantastiku u kategoriji novele za svoju „Biblioteku“ pobedivši Gejmanovu „Koralinu.“

Fanzin „Emitor“ je proglašen za najbolji u Evropi; moj roman „Crni cvet“ izašao je u Americi i dobio solidne kritike, ponuđeno nam je da budemo predstavljeni u Americi, prvo tekstovima i to o klubu „Lazar Komarčić“, pa o domaćim autorima, a zatim i antologijom i to je bilo prepušteno mlađim generacijama da odrade, no, iskrsao je nenadani i neverovatan problem, jer umesto da se tekst o klubu „Lazar komarčić“ koncipira tako da se krene sa pričom o Živkoviću i meni (mi smo dvojica od inicijalnih deset osnivača kluba LK) jer smo upravo bili pominjani u tamošnjoj kritici, mlađarija je to videla drugačije i rešila da nastupi potpuno bez nas matoraca, jer je, bože moj, došlo njihovo vreme, kao da bi im smetalo da u jednom tekstu od tri strane bude pola strane o staroj gardi… bilo kako bilo, od svega toga nije ispalo ništa, tekstovi nisu nikada urađeni, samim tim ni objavljeni, ostali smo bez antologije na engleskom i sunovrat se uzdigao na horizontu.

Hm, gledajući pitanje, izgleda da sam promašio odgovor, ali možda i nisam, možda samo hoću da kažem da npr. u periodu 1986-7. nisam stigao da odvojim ni nekoliko dana za svoje pisanje, toliko me je okupirao izdavački rad. Godine 1988. izdao sam 11 knjiga, među kojima jedan Monolit, jedan Tamni vilajet i Zlatnu knjigu (uz rad na Alefu) i pripremanje Horor antologije (Lavkraft, King, Barker) i pripomoć Živkoviću u finalizaciji Enciklopedije naučne fantastike.

Sve je zahtevno. Pisanje na način kako ga ja radim, a to je da polako potonem u svet kroz koji vodim svoje junake, je verovatno najzahtevnije, jer ne trpi prekidanje i pauze. Zato ja imam ovako malo knjiga. Evo, ove godine sam iskoristio pandemijsko zatvaranje da uradim novi roman. Bilo mi je potrebno dva i po meseca svega da napišem celu knjigu. Posle je trebalo srediti nešto malo i jedva sam za to oteo vreme od drugih obaveza oko izdavaštva, štamparstva, knjižarstva…

4. Iza sebe imate mnoštvo književnih dela, s kojima je upoznata književna javnost.  Recite nam nešto više o Paganinu, koji je relativno skoro izašao.

Ne bih se složio da imam mnoštvo. Da je sreće, imao bih do sada bar trideset knjiga, a ne 6-7. Moj životni ideal bi bio da naravno nisam imao nikakvih egzistencijalnih neophodnih potreba, dakle, milijarder naslednik, kao Lari Niven, da neprekidno putujem po svetu, kolima, po mestima koja nisu primarno turistička, da kada me uhvati poriv za pisanjem, pišem i to bi bilo to.

Ne bih se složio ni da je upoznata književna javnost, jer je današnja književna javnost podlegla samoreklamerstvu brojnih netalentovanih pisaca koji toliko smoriše sve živo da se protiv toga ne može boriti drugačije nego biti glasniji, bezobrazniji, drskiji. Krajem osamdesetih u nehajnom hodu po gradu zaustavi me ekipa RTS-a 3 i pitaju me na čemu novom radim, šta se i kada može očekivati, posle to puste u emisiji. Učestvovao sam nekoliko puta u višesatnim programima kao gost na televiziji i bezbroj puta na radiju, čak imam i jedno direktno pojavljivanje u Dnevniku, bio sam u studiju i tu su me nešto pitali, ja sam pričao. Onda su došle devedesete i najednom se težište popularnosti počelo prebacivati na folk zvezde, manekenke i ratne huškače; danas je mladima smisao života da uđu u neki rijaliti, a ja nemam mogućnosti da dobijem ni pošten intervju na bilo kom programu ili bilo kojim dostojanstvenim novinama, tako da književna javnost teško da zna da ja uopšte postojim.

„Paganin“ je knjiga koju sam smislio brzo i napisao još brže. Inače imam nekoliko desetina ideja koje mi se krčkaju u glavi, neke čak decenijama, ali dok sam krajem prošle godine odlučivao koju od dve teme da pišem, nekako mi se „Paganin“ nametnuo, obuzeo me i sve se desilo munjevito. Ako pomenem da imam roman koji sam pisao 14 godina, onda je ovo pravi blickrig. I na određeni način to je rezultiralo popriličnom ujednačenošću svega. Ja spisateljski najbolje funkcionišem kada imam neograničeno vremena (pišem dokle mogu, onda legnem da spavam, kad se probudim nastavim, nema drugih obaveza – pandemija je to omogućila).

Vrlo sam zadovoljan „Paganinom“ i kad ga gledam ovako odštampanog, još više žalim što sam preterano mnogo vremena potrošio na razne gluposti. Ali to valjda tako ide. Ne može se stalno i neprekidno biti u potpunom stvaralačkom zanosu; ko zna, možda da sam imao život tog milijardera koji može da radi šta hoće i ovu odlučnost da pišem, svejedno ne bih napisao više jer bi mi možda periodi rasutog vremena koji stvaraju uslove za pisanje trajali duže.

Ponoviću i ovde, osobenost mog pisanja je da su sve knjige različite. Ništa se ne nastavlja, čak i kada imam doslovno isti lik u dve knjige to nije nikakav nastavak, ni preklapanje, nego naprosto moje istraživanje šta se sa određenim likom može uraditi, ali sve knjige su različite i po žanru i po pristupu i poetici. To dodatno pravi problem kod čitalaca jer ove instant generacije vole da znaju šta ih čeka, da čitaju poluprežvakane stvari i više od svega vole nastavke. A ja nastavke ne podnosim. Često čujem: „Kada će nastavak Crnog cveta?“… a ja odgovaram: „Kada to budem napisao, znajte da su mi sve ideje presahle i slobodno prestanite da čitate moja dela.“

6. Koliko puta neko može da dobije nagradu Lazar Komarčić, a da ne bude neverovatno? 🙂

Morao sam da potražim na netu na šta se odnosi ovo i vidim da piše na Wikipediji da sam šest puta dobio nagradu društva „Lazar Komarčić“. Verovatno je to tačno, mada nedostaje naslov za poslednju priču, pa to malo potkopava istraživačku verodostojnost autora teksta. Bilo kako bilo, u nekom početnom periodu, na prvih šest konkursa organizovanih u klubu, tokom 1982. godine, pobedio sam četiri puta puta; onda se broj učesnika namnožio, konkurencija postala veća, a ja se otisnuo u izdavačke vode i ostao bez dovoljno vremena za pisanje. Na kraju, od 18 ciklusa konkursa za priče koje je klub organizovao pobedio sam šest ili sedam puta. Posle toga sledio je konkurs Znaka sagite, mnogo ozbiljniji, sa javnim pozivom i ogromnim brojem učesnika (bilo je ciklusa sa preko sto radova), žiriranje je uglavnom radilo 11 ljudi a radovi su čitani anonimno, čak sam uveo i rejting pisaca, najistaknutiji su bili Zoran Jakšić, Goran Skrobonja i Dragan R. Filipović. Ja sam uspeo da dobijem dvaput, za novelu „Crni cvet“ i priču „Zaklana u Lapis Lazuliju“.

Na prvom učešću nisam otkrio svoje ime ni posle objavljivanja rezultata da bih na tribinama gde se razgovaralo o pričama dobio prave komentare. Radilo se o noveli „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Inače vrlo je zanimljiv redosled događanja koji je doveo do toga. Pomenuo sam negde gore da sam imao izuzetno mnogo obaveza oko izdavanja i uređivanja od sredine osamdesetih i praktično sam prestao da pišem. Negde tokom osamdesetosme zbio se događaj koji je ispao prekretnica u mom spisateljstvu. Miodrag Milovanović je držao neko predavanje o domaćim piscima koji gravitiraju oko kluba „Lazar Komarčić“ i to je potrajalo sat vremena dok je predstavio dvadesetoricu najznačajnijih, a ja sedim u prvom redu, dva metra od njega i gledam ga kako me ladno zaboravlja. Imao sam tada već i roman u „Dnevniku“ i nekoliko zapaženih priča u SIriusu, realno mnogo više nego dve trećine ovih koje je stavio na spisak.

Ali ja sam toliko bio aktivan kao urednik i izdavač, a on kao moj saradnik da je naprosto zaboravio da sam pisac. To me je toliko pogodilo da sam odlučio da to više ne sme da se dogodi i našao sam načina da pokrenem svoje pisanje. Imao sam dosta zapisanih ideja, čak i razrađenih, ali ne beše vremena. Ideje sam delio u tri grupe: najbolje koje su originalne i imaju originalni pristup, zatim originalne sa običnim pristupom i treću grupu su činile neke obične idejice sa običnim pristupom… posle višegodišnje apscinencije od pisanja odabrao sam jednu iz sredine i to je bila novela „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“. Završila je na šestom mestu anonimnog konkursa i na komentarima uglavnom dobila osredenje komentare.

Pisci koji su šest godina ranije bili tek početnici i daleko ispod onoga što sam ja radio, sada su dominirali. Onda sam shvatio da nema više prostora za eksperimentisanje i odabrao sam svoju najbolju ideju koju sam imao, skoncentrisao se na najbolje pisanje i rezultat je „Crni cvet“, kasnije malo produžen u istoimeni roman, dobitnik nagrade LK, objavljen deset godina kasnije u USA i praktično moja najtiražnija, najpoznatija i po mnogima najbolja knjiga do sada.

Možda bih mogao i da direktno odgovorim na pitanje. Sigurno sam neke od tih nagrada zaslužio i sigurno neke verovatno nisam. Ali postoje nagrade koje su mi izmakle, a trebalo je da mi pripadnu. Pre svega nagrada SFera, zagrebačkog istoimenog kluba, u godini nakon je Ćurčić dobio tu nagradu za „Šume, kiše, grad i zvezde“. Moja priča „Protiv Irvinga“ bila je apsolutno najbolja u toj godini, imam insajdersku informaciju sa jednog od sastanaka žirija za SFeru gde je trebalo da budem odabran, izrečeno je: „Pa neće valjda dve godine zaredom dobijati Srbi u sred Zagreba. I tako sam ja otpao, a dobio je njihov čovek.

Da bi me utešili, dodelili su mi priznanje za izuzetan doprinos valjda izdavaštvu, promovisanju i pregalaštvu znanstvene fantastike u Jugoslaviji. Takođe, godine 2010. bez konkurencije je moj roman „Poslednji Srbin“ trebalo da dobije nagradu Lazar Komarčić, ali ja sam tada bio u tolikoj svađi sa ogromnim brojem ljudi da su oni koji vode klub odustali od dodele te nagrade za tu godinu jer nisu mogli da podnesu da je daju meni i zatim je potpuno ugasili, ne dodelivši je više nikada nikome. Zbog svega toga ja se ne osećam da sam tu nagradu dobio ikada i ne nameravam da to pominjem u svojoj biografiji.

7. Da li činjenica da se formirao veliki broj klanova pomaže ili odmaže fantastičnoj sceni kod nas ?

“Da komšiji crkne krava” je modla srpskog ponašanja na svim nivoima. Zna Srbin da sinergija daje najbolji rezultat, ali radije bira da ima duplo manje a da onaj drugi ima još manje. Ja sam uvek bio za združenu akciju, dogovore i uzajamno pripomaganje jer na kraju svima bude bolje. Ali moram priznati da većina mojih pokušaja u tom smeru nije nigde stigla. Verovatno je deo uzroka i moj oštar jezik koji je uspeo da palacne po većini domaće scene, ali ljudi ne shvataju da ja, iako o nekome pričam loše, javno naravno, kada treba, uradim najbolje za njega i pomognem, što je neuporedivo drugačije sa onim kako većina radi, dakle, javno me hvali i kuje u nebesa a iskoristiće svaku skrivenu priliku da mi napakosti. Brojne moje afirmativne akcije su potkopane dejstvovanjem ispod površine.

Nisam ja cvećka, naravno, ali uvek sam birao ono što je najbolje za scenu i žanr, bez osvrtanja na lične razmirice. Ali nemam parnjaka u tome. Nemam nikoga sličnog. Ljudi su se isparcelisali u prvobitne plemenske zajednice, glorifikuju jedni druge, hvale svaku ispisotinu iz svog tabora, a pljuju tuđe ili prećutkuju postojanje da ne bi pokazali javni animozitet. To je toliko pogrešno, toliko jadno i toliko kontraproduktivno, da nemam reči. Umesto da imamo jednu scenu na kojoj će postojati nepisana pravila favorizovanja objektivnih kriterijuma i nekakva hijerarhija ponude najboljih knjiga raznih podžanrova za one koji žele da uđu u svet čitanja fantastike, sada svako vuče na svoju stranu, neumereno hvali svoje što često dovodi do toga da se najviše traže knjige najglasnijih, a oni su neretko slabi i onda ti novi čitaoci, umesto da zavole domaću fantastiku, počinju da je se gnušaju.

Ja sam pokušao sa “Fantastičnom bibliotekom” da pružim jedan dostojanstven presek domaće fantastike od koga bi bilo dobro da se počne, ali mnogima to ne odgovara, jer kada svoje uratke postave uz Živkovića, Filipovića, Jakšića, Mirjanu Novaković, Anđelkovića, Bakića, pa i moj Crni cvet, shvate da su u spisateljskom smislu daleko ispod toga i da tu nemaju šta da traže. Ljudski je želeti dobro sebi, ali srpski je želeti drugom zlo.

8. Ko su bili vaši književni uzori i jesu li prevaziđeni danas ?

Kad sam bio mali nije bilo interneta, ni ovolike dostupnosti informacija, knjiga i filmova. Čitao sam knjige, ogroman broj knjiga, odokativno procenjujem da sam do petnaeste godine iščitao bar 1500 knjiga. Knjigu dnevno, recimo Igoove Jadnike sam pročitao za dva dana i bio oduševljen. Čitao sam klasike, avanture svih tipova: pomorske, džungle, ređe svemirske jer ih je bilo manje; Bufalo Bil, Tarzan, Žil Verna sve, Džek London, epohina fantastična biblioteka, sarajevska Džepna knjiga, Kadok, Minerva… na kraju sam umeo da odem u biblioteku i vadim knjige redom na polici, pogledam stranu dve i ako me način pisanja zainteresuje uzimam.

Tako sam otkrio potpuno autore koji nisu bili često nuđeni, “Bez porodice”, “Močvara Okefinoki”, dosta nekih ruskih opskurnih romanopisaca. Sad znam da mi je uvek bilo važnije kako je nešto napisano nego o čemu je. Naravno da je važno o čemu je, ali bez dobrog pripovedačkog stila nema dobre knjige. To vam je kao da pevač krešti dok peva, a neko vas ubeđuje da poslušate i procenjujete samo tekst. Ne mogu. Ne mogu da čitam knjigu koja je kljakavo napisana. Alergičan sam na loše pisanje i mnogim autorima početnicima sam najiskrenije savetovao da se manu ćoravog posla. Siguran sam da sam od 1985-1995. obeshrabrio bar pedeset ljudi i srpska scena treba da mi bude zahvalna. Doduše, vidim sada, mnogo godina kasnije pojedinci su nekako preživeli i uspeli čak da objave romane (ah, ta lakoća objavljivanja…) ali nisu nimalo napredovali, doslovno su ostali na tom retardiranom spisateljskom nivou od pre 30 godina.

Mogao bih da kažem da je Lem moj uzor, jer kada čitam Lema, obuzme me dodatni poriv za pisanjem, on mi je kao pokretač. Silverberg takođe; taj čovek tako lako piše o bilo čemu da je to za divljenje. Ali kad čitam Ursulu Legvin, koja je jednostavno najbolja, po mesec-dva nisam u stanju ništa da pišem, samo zurim u prazan papir i odajem poštovanje nedostižno većem od sebe.

Uzori ako su pravi ne mogu da budu prevaziđeni. Igoovi “Jadnici” koji su me razdrmali kad sam imao 15 godina (lektira za prvi srednje) jednako deluju i danas; pre neku godinu sam učestvovao u pripremi za štampu ovog poslednjeg izdanja i malo sam se podsetio kako je to veličanstvena knjiga, dijalozi, opisi, poetika… malo ko može danas s takvom lakoćom da gradi tako složenu I dubokoumnu knjigu.

A možda ja samo pamtim dobre stvari. Od Zena Greja, koga sam iščitao celog u stanju sam da se potpuno setim “Karo sedmice”, jer mi je ona bila nekako koncepcijski bliska, sve te knjige o Bufalo Bilu ne pamtim niti jednu jedinu rečenicu.

Verujem da je sve to što sam iščitao stvorilo kod mene određenu kumulativnu silu koja se ogleda u mom spisateljstvu. Ima tu zasigurno i nesvesnih uzora, ali ono što mi je bilo primarno kod čitanja, to mi je izgleda primarno i kod pisanja, želim da taj osećaj začudne kombinatorike događaja i načina kako su opisani budu dopadljivi i upečatljivi.

9. Bavite se i uređivanjem i smatraju vas jednim od najvažnijih urednika u srpskoj fantastici.  Šta je potrebno da neko bude dobar urednik ?

Izgleda da se ja ceo život bavim raznim literarnim priređivanjima. Prvo javno uređenje zbilo se 1981. godine, kada je društvo “Lazar Komarčić” pokretalo fanzin Emitor; Zoran Živković, kome sam pre toga pomagao u nekim poslovima (izrada indeksa za Seganov Kosmos, prekucavanje njegovog doktorata sa ultimativnim zahtevom da ne postoji niti jedna slovna greška…), predložio je mene, mislim da je usvojeno jednoglasno i to je krenulo. Pre toga, od 1975. godine izdavao sam lični časopis “Orion”, rađen u jednom primerku, gde sam popisivao neke informacije vezane za moje spisateljstvo i astronomiju.

Još pre toga, u završnim razredima osnovne škole izdavao sam strip brošuru u jednom primerku, o dogodovštinama nastavnika i učenika, sâm sam pisao i crtao; uradio sam bar dvadesetak brojeva ali nije sačuvan nijedan. A još pre toga, pravio sam novine tako što sam isecao članke i crteže iz Kekeca, Dečijih novina i Zabavnika i sve to lepio na listove od natrona, pa se dobijala zaheftana forma časopisa. Doslovno sam od malena radio na raznim vidovima uređenja i prekrajanja, pa je izgleda bilo neminovno da se to unapredi do stvarnog I ozbiljnog rada. 1984. se pojavio almanah Monolit i startovala je edicija Znak sagite. Od 1987. časopis Alef. Pred kraj Alefa pokrenuo sam besplatni časopis “Perpetuum mobile” koji je izgurao tri broja, a zatim i časopis “Znak sagite” koji izlazi i dalje, sada već samo ponekad, jer to realno više nikoga ne zanima…

Bilo je tokom devedesetih raznih izdanja ovakvih i onakvih, književnih, stripovskih, vrlo važna Antologija alternativne/postmoderne fantastike, a od 2005. u okviru Belog Puta sam bio urednik za strip, pa je i tu bilo pedesetak izdanja, onda je došla dosta dobra era kao izdavač Everest Media, Fantastična biblioteka, Nekronomikon, edicija teorije fantastike Paradox, edicija Flamarion, edicija nefantastike Vrtlog, gomila pojedinačnih naslova, siguran sam da sam potpisao bar 300 raznih izdanja i bar još 200 na kojima iz raznih razloga nisam potpisan.

Naprosto je to mnoštvo i gotovo 40 godina javne prisutnosti na sceni ono što daje određeni ton. Uređenje kao i većinu drugih stvari postepeno sam osvajao samouko, koristio zdrav razum i logiku, analizirao šta mi se kod nekih izdanja dopada, a šta ne, primenjivao ono što mi se činilo da je najbolje za datu situaciju. Ima i ljudi od kojih sam dosta naučio, pre svega Milorad Predojević, glavni urednih svih Dnevnikovih izdanja osamdesetih kada je, pored ostalog, rađen i Alef. Taj čovek je uređivački gigant, svaki njegov savet se mogao koristiti kao ultimativna preporuka za postupke u procesu uređivanja.

Takođe, jedna od stvari po kojoj se razlikujem od mnogih drugih urednika, jeste i to da sam bio u stanju da pustim priče ili eseje u nepromenjenom obliku, koje mi se možda ne dopadaju, ali pomislim da imaju određenu vrednost. Smatrao sam da u vreme kada sam uređivao jedini SF časopis u Jugoslaviji nemam pravo da nekome ko piše dobro, ali ne po mom ukusu, uskratim objavljivanje. Imam dar da prepoznam vrednost u nekom tekstu i bez obzira što se ne slažem sa stavovima, propustim. Kao urednik više sam bio onaj koji drži kormilo da brod ne udari u stene, nego što sam se mešao u rad posade. Treba znati kome i kada treba pomoći sa savetom i zahtevom da se nešto promeni, a koga treba pustiti da se razmahne kako god njemu odgovara.

Možda bih se drugačije postavio da je bilo deset časopisa u Jugoslaviji, onda bi donekle imalo smisla da ja u svom forsiram neki svoj pristup, jer oni koji su dobri, a ne pasuju mi, imaju priliku da ponude rukopis drugom. Ovako, ne samo da nisam odbijao dobre s kojima se ne slažem, nego kada je Dnevnik prestao da me plaća, poslednje dve godine sam radio besplatno, čak i sufinansirao rad Alefa angažovanjem saradnika, prevodilaca i u nekoliko brojeva doslovno radeći prelom u svom privatnom studiju jer mi je bilo nezamislivo da zbog tako trivijalne stvari, kao što je izostanak finansija, budem onaj zbog koga će prestati da izlazi jedini časopis u državi. Poslednjih pet brojeva Alefa postoje samo zato što sam ja pokrivao sve osim štampe i distribucije. Ipak, s raspadom Jugoslavije 1991. godine, nastupilo je mračno doba koje je progutalo i Alef.

10. Ima li fantastika budućnost kod nas ? Koga biste preporučili za čitanje ?

Budućnost ima ali kakvu? Pre 25 godina gotovo ničega nije bilo, knjige domaćih pisaca su bile retkost; danas smo došli do toga da se izdaje više od jedne knjige domaće fantastike dnevno. Očekujem da se to klatno malo vrati i umiri negde na sredini, da otpadne gomila samozvanih autora i da jednostavno izgubi smisao štampati knjigu koju niko ne da ne čita, nego i ne vidi sem uskog kruga prijatelja i rođaka. Valjda će se pojaviti i neki objektivni recenzenti čije će mišljenje biti cenjeno i koji neće podlegnuti ortaštvu i glorifikovanju početničkog batrganja nego se ozbiljno posvetiti promociji zaista dobrih stvari. A dobrih stvari ima. I biće ih sve više.

Moja prva preporuka je uvek Dragan R. Filipović. Nađite njegovu “Oresku”. Džepna knjiga, bio je tiraž 20000, može da se nađe. Imate “Zlatnu knjigu”, Imate “Kazablanku” u časopisu Znak sagite 11. Filipović je specifičan autor koji ne leži svakom, zato i kažem da krenete od “Oreske” koja je najpitomije njegovo delo. Nađite sve od Jakšića, s akcentom na novele i priče. Pročitajte pisce iz Fantastične biblioteke, ima tu devet knjiga, devet ljudi. Pridodajte i Lazovića. Skrobonja je kategorija za sebe, s tim što mi je on mnogo bolji u pričama i novelama nego romanima. Aleksandar Marković koji je nakupio priča samo za jednu tanku knjigu, “Mrve pod kožom” je neizostavan u bilo koj varijanti.

Pročitajte staru gardu koja je stvarala u XX veku da spoznate temelje na kojima se izdiže ovo novo. Potrebni su vam temelji, ne može kuća da lebdi u vazduhu. Potrebno je da vidite da je neko pre 28 godina pisao o stvarima koje vi mislite da ste sada otkrili. Da bi se išlo dalje mora se nastaviti, popeti se na leđa prethodnika, ne stalno i iznova tapkati od početka. Ne postoji taj marketing i ta čitanost koji mogu da izvuku lošu knjigu. Ima ljudi koji dosegnu ogromne tiraže, a zatim ih dočeka sunovrat i zaborav. Ima i onih koji svake godine dobiju nešto malo novih čitalaca ali to onda traje decenijama. OK, i ljudi su različiti, neko bi sve dao za pet minuta slave i boravka na vrhu, a drugi gledaju samo u večnost. Svako uglavno na kraju i dobije ono što zaslužuje.

11. Šta nam još pripremate osim Paganina? Šta da ne propustimo ?

Pa ja i dalje nemam dovoljno vremena za pisanje i od nekoliko desetina razrađenih ideja zasigurno neću napisati ni trećinu. A tek nove koje tek pristižu. Jednostavno, okolnosti su takve, nemilosrdna borba za opstanak i rad u neravnopravnim uslovima. Mi smo država u kojoj praktično ništa ne funkcioniše kako treba, pa je sasvim deplasirano kukati na stanje u izdavaštvu i kulturi. Kultura ne može da postoji bez mecena. Šta mislite zašto ima toliko Jevreja uspešnih umetnika, književnika, režisera? Oni naprosto imaju sistem mecenstva koji odabira i forsira najbolje, a oni zauzvrat urade neko delo o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu. Spilbergova “Šindlerova lista”. Naš Albahari dobije preseljenje u Kanadu i odmah uzvrati romanom o stradanju Jevreja na Banjici. Mi ostali se snalazimo kako znamo i umemo.

Najveći neprijatelj mog spisateljstva i izdavaštva je nepostojanje legalne, pravedne, nezavisne knjižarske mreže. 90% knjižarske prodaje u Srbiji ostvaruje se preko knjižarskih lanaca koji su zapravo sami izdavači i imaju jedini interes da prodaju samo svoje i eventualno neki tuđi megahit. To je školski primer monopolizma protiv koga niko neće ustati u ovoj jadnoj zemlji jer ima toliko drugih, važnijih društvenih i državnih nepravdi da bi se neko još bavio trivijalnostima kao što je omalovažavanje malih izdavača.

Mojih knjiga nema u velikim knjižarskim lancima, a zapravo ih nema ni u mnogim knjižarama koje su naizgled slobodne, a onda se ispostavi da ih neko od velikih sufinansira da forsiraju njihove naslove i skrajnu ostale. Doživeo sam u Požarevcu da knjižara koja je u centru grada odbije da stavi moj naslov u izlog čak i samo tokom promocije koja se održavala tog dana u blizini sa obrazloženjem da ga određeni izdavač plaća da samo njegove knjige mogu da budu u izlogu i da ukoliko bi on stavio nešto drugo, a informacija o tome dospela do tog velikog izdavača, on bi izgubio ugovor s njim, što ne sme da dopusti. Na mnogim atraktivnim mestima za prodaju (kao što je Zlatibor npr.) dobijete odgovor da njima dolaze ljudi i traže samo tog i tog izdavača i da ostalo nema svrhe da se nudi. Dakle, to je realnost i neka bude tako. Ko bude želeo neku moju knjigu moraće da se pomuči da do nje dođe, internet jeste zgodno rešenje, ali ipak poprilično ograničavajuće.

Ne propuštajte nijednu moju knjigu, mada su sve međusobno različite, ali treba da okusite sve boje SF-a i srodnih žanrova koje nudim. Pošto me vrlo malo ljudi hvali, moraću to da počnem da činim sam. Dakle, velika je verovatnoća da će vam neka od mojih knjiga postati omiljena, samo treba da joj date šansu. Ovaj Paganin je možda zgodan za početak, neuobičajen, atmosferičan, bez ubistava i ljubavisanja, naizgled jednostavan, ali zapravo prepun slojeva koji će se ljuštiti pred vama onoliko koliko budete spremni duboko da idete.  

• 

• 

Ana Ubavić Boban Knežević