NA ŠTA LIČI AKO SE NE UOBLIČI? – O BITI JEZIKA: RAZGOVOR ISIDORE BOBIĆ I JELENE VUKANOVIĆ

Centar za kulturu u Mladenovcu nedavno je objavio prvu zbirku poezije Jelene Vukanović, pobednice na ovogodišnjem konkursu Šumadijskih metafora. Jelenina zbirka poezije nosi naziv Logor, a jezik njenih pesama bio je tema razgovora koji je na Radiju Novi Sad, u emisiji Spektar, sa autorkom vodila Isidora Bobić. Isidora je, kao i Jelena, nedavno nagrađena: dobitnica je Brankove nagrade Matice srpske za najbolji diplomski rad iz književnih nauka u Srbiji i Republici Srpskoj (2018/2019). Ovde prenosimo razgovor dve talentovane dame, a u prilogu možete čuti i njihove glasove.

ISIDORA: Kada smo Vas pozvali na ovaj razgovor rekli ste jednu divnu stvar – da ne želite da razgovaramo o Vašoj knjizi, već o poeziji, pa neka tako i bude. Čitajući Vašu prvu zbirku ,,Logor“ naišla sam na mnoštvo refleksija o samom pisanju, mnoštvo suštinskih pitanja o Jeziku i o slobodi u umetnosti. Pa, pođimo od naslovne stranice jer je i ona po sebi jedna pesma, odnosno pesnička slika. Korice su minimalističke, obojene krv crvenom, a na sredini se nalazi pravougaonik u koji je uokvireno ružičasto nebo ispresecano logoroskim žicama. U prvoj pesmi koja takođe nosi naziv ,,Logor“ kažete kako ljudi ,,trpaju u Logor nove reči“. Da li je etimološka veza logora i logoreje slučajna, i da li korice predstavljaju zapravo paradoks ne bilo kakve slobode, no slobode u Jeziku?

JELENA: Hvala Isidora što ste me pozvali, čast mi je. Logor jeste ropstvo u prividu slobode, zato je slika ružičasta jer mi i ne vidimo gde smo. Smatram da se duša mora usaglasiti sa logosom da ne bi propala. Tako je sitna razlika između logora i logosa. Jeste tako, logoreja i logor zaista imaju sličnosti, ja sam napisala da je zajedničko svim monstrumima što nisu našli način da se izraze, jer čudovišta na koncu uvek mole za razgovor, ali, nakon rata – čovek misli da može da se vrati u Jezik, ali ne može, to nije jezik. Iako to nije moja glavna tema, no aluzija – kako je bog dozvolio Aušvic? – Bog nema veze sa logorom, Bog je stvorio svet, čovek logor, misleći da nešto dostojno podražava; kao što logor nema veze sa Bogom, tako veliki broj pesama danas – nema veze sa logosom. To više nije čak ni podražavanje stvarnosti, već pokušaj podražavanja poezije. Tu nema elegancije, otmenosti, prefinjenosti, pa sama jedna loša rima je skandal. Poput šamara u stvarnosti. Mnogi sebi to dopuštaju, a mi nemamo taj luksuz da stvaramo lošu poeziju.

ISIDORA: U narednoj pesmi, u drugoj po redu, obraćate se pesnicima, stihovima: ,,Ne poznaješ reči. Izvan Jezika pevaš, misliš da lepo pevaš, a ti jadan grakćeš“. Ko su ti koji su izvan Jezika, jesu li to oni koji pogrešno tumače pesničku slobodu?

JELENA: Da, oni misle da su u Jeziku, a zapravo… potpuno su van, kao što je zlotvor van dobročinstva koje misli da čini. Mi smo se toliko udaljili od suštine, od jedne univerzalnosti. Prosto, ne možeš raditi šta želiš, a da to nema posledice. Pustiti mašti na volju? Pa tako je nastao logor.

ISIDORA: Upravo.

JELENA: I tako nastaje jedan prividni logos. Postoje neki zakoni koji ne mogu biti van Boga. Mi smo se neizmerno od njih udaljili.

ISIDORA: Ti zakoni postoje u Jeziku kao i u stvarnosti?

JELENA: Naravno da postoje! Tako da sloboda u jeziku… Poeziju će svi pisati?

ISIDORA: Da, reče jednom Miljković.

JELENA: Ne mogu svi pisati poeziju! Kao što predivni restorani ne trpe loše kuvare, tako Jezik ne trpi loše pesnike, jer Jezik je… UKUS.

ISIDORA: Kažete: ,,Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora“, na drugom mestu kažete da Vam Jezik nije u ustima, nego na nebu, i da ništa Vama ne pripada, već da Vi pripadate Jeziku, to onda upravo znači, koliko ja razumem, da Izvor pevanja nije u pesniku, već u Jeziku, a da je pesnik samo medijum, i da mora pevati u okvirima koje zadaje Jezik.

JELENA: Da, ja želim doći do one tišine apsolutne. Ko zna da li ću, ali do tada sam sluga, sluga Jeziku, i nemam slobodu van toga. Mislim da moja mašta ima jednako lep ram kao kakva slika. Jer to bi trebalo uobličiti. Na šta liči ako se ne uobliči?

ISIDORA: Da, na jednom mestu, povodom tog dolaska do apsolutne tišine, kažete: ,,Ako se iznenadiš jer se Jezik na poslednjem stepeniku pretvara u tišinu, učićeš ponovo najosnovnija pravila“.

JELENA: Smatram da je ćutanje, poput nečeg nevidljivog, fundamentalno stanje Jezika. Ja govorim i govorim i govorim, pišem i pišem i pišem da bih jednog dana mogla da se smestim u to predivno Jezgro, da mogu ućutati, i da iz mene izlaze nova dečica, nove reči, da me reflektuju, jer… i taj Bog traži odraz, ali jedan dostojanstven odraz, jednu predivnu stvarnost.

ISIDORA: U jednoj pesmi pevate: ,,Tek kada napišem, to se desilo. Zato neprestano moram živeti tako da to ima smisla napisati“. U drugoj: ,,Od jezika sam stvorila Religiju, više nije važno kakve su mi grudi“. Da li je pisanje zapravo jedna vrsta asketizma, apsolutne posvećenosti, odnosno da li je pisac samo onaj koji piše jer ne može da ne piše?

JELENA: Naravno. Nipošto ne mogu ne pisati. Ne zato jer želim da ublažim neke ljubavne teskobe, muke… Čovek ne shvata to da mu jezik ne pripada, već da on pripada njemu, i da nije to ono što deli njega i životinju. Naprotiv, ovo arlaukanje današnje i baljezgarenje, vrlo je slično životinjama, a čuvari na granicama, ko su čuvari? Oni ljudi koji to puštaju. Pri tom, kada govorim o granicama, mislim na izdavačke kuće.

ISIDORA: Da li se zapravo čitanjem, naravno uz talenat kao nužni temelj, postaje pisac? Sećam se, veliki poljski pesnik Adam Zagajevski sa kojim sam imala jednom čast da razgovaram, a koji je lik jedne od Vaših pesama, rekao mi je kako su pisanje i čitanje zapravo samo dve strane jedne iste pasije.

JELENA: Slažem se, ja sebe ne nazivam čitaocem, već čitačem. To je velika razlika i poznajem par dobrih čitača; bolji su od nekih pisaca. Mnogi poprime neki stil, što namerno, što nenamerno, čitanje je neophodno. Ali… smatram da je veoma mala razlika između stvaranja i razaranja, zato ne može svako da stvara. Bog zaista traži odraz, i ja želim proći i kroz sramotu zvanu logor ne bih li ga bliže videla. Ne mogu ja sesti sa njim za sto, ali želim da čuje, da izlečim ličnu disleksiju. Toliko smo se razjezičili. Mi bolujemo od disleksije. A možda je i Bog bio disleksičar, ko zna.

ISIDORA: To je već ozbiljna metafizička postavka. Kada smo kod razaranja, da li je i kada skandal u umetnosti dozvoljen? Vaša poezija sadrži neke ekscesne i šokantne slike, Vi ste direktni, kritični, ponekad i brutalni, međutim, taj eksces se nikada ne dešava u tkivu Jezika, jezički ste iznijansirani, precizni.

JELENA: Šok radi šoka – nikako! To se jednostavno događa, ali sam šok i skandal, apsolutno ne, i to će umreti. Možda mi nećemo biti ti koji će videti da će umreti, ali samo tako će umreti pošto Jezik ne poznaje šok.

ISIDORA: Znači skandal je izdaja Jezika, zapravo?

JELENA: Da, izdaja, osim ako nije u funkciji. Postoji i pornografija koja je u funkciji umetnosti, i to je onda prelepo. Ali… hm! Prosto, istina se prepoznaje, istina je tačna kao matematika.

ISIDORA: Eto, nadam se da će ovo vreme u kojem većini Jezik nije ni potreban, jer su za najkompleksnija osećanja pronađeni odgovarajući emotikoni, gifovi i ostalo, dakle, da će to vreme ipak iznedriti genaracije jezički osvešćenih i odgovornih stvaralaca poput Vas, i nadam se da ćete pronaći jednako odgovorne prevodioce koji će Vašu poeziju udomiti u svom Jeziku. Čestitamo Vam na objavljivanju knjige prvenca i hvala Vam što ste govorili za radio Novi Sad.

JELENA: Hvala i Vama puno na pozivu, i… nadam se da ćemo pozvati monstrume da se vrate u Jezik.

ОДАЗИВАЊЕ ПЛАВИШТИМА: ИНТЕРВЈУ СА АНОМ АРП

Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А., чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава девет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у девет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности
уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих,
тако и туђих духовних и физичких путовања.

Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за
собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике,
фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма Персефони, Хербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке
(за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”).

Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге.

Где си замишљена, што увек мораш

уз мене ићи, у та времена, где си светлости?

Ана Арп

1) На бесконачном интернет простору и у блогосфери коју насељава мноштво домена
посвећених култури и књижевности, твој изванредан електронски часопис постоји већ
девет година. У чему је смисао или у чему је задовољство уређивања часописа који не
доноси профит, а који, истовремено, захтева издвајање времена и висок степен
посвећености?


Ја, једноставно, волим то што радим. Гориво мог ентузијазма и радозналости је доста јако. Волим да поништавам време кроз аналогије и кроз сагледавање прошлости са позиције садашњости којој припадам и којом сам условљена. Уметност је у том смислу изузетан дар.
Тачно, ја сам уложила у свој часопис огроман рад, време, огромну количину емоција и
бескрајно много сумње. Пасија значи и страст и страдање. Ја схватам уметност доста озбиљно и мислим да на неком стадијуму стварања или обожавања она може да постанe опасна. Њена моћ је јака, а као свака моћ – лако се преокрене. Хегел ју није случајно ставио до религије у својој тријади апсолутног духа.
Рад доноси задовољство али и исцрпљује. Све ово, на крају дана, када посетилац сајта разгледа садржај, он не види. Оно што је битно јесте да он у садржају пронађе смисао и обећање лепоте. Међутим, има и оних који огромну количину мог знања и рада присвајају за себе copy-paste методом. То је она друга страна искуства, кентауровска иронија занесених ентузијазмом дељења и даривања: кентаур зна имена свих звезда и сазвежђа али не види камен пред собом па се спотакне и падне у провалију.


2) Низ текстова на сајту посвећен је деветнаестовековном романтичарском путнику и путовању. Двадесети и двадесетпрви век су од релативно статичне Европе направили “континент у покрету”. Правци и интензитети кретања људи су измењени услед светских ратова, као и из економских разлога. Самим тим су се искуство и појмови путника и путовања морали мењати. Ко су и какви су, по твом мишљењу, путници 20. и 21. века? У чему су слични, а по чему се разликују од романтичарских путника и њихових искустава?


Наше време је доста ствари либерализовало у односу на велика путовања 18. и 19. века. Пре свега класно и родно. Некада су путовали, зарад образовања или уживања, само богати, и углавном, самостално, мушкарци. Данас је ситуација сасвим другачија. Такође, путовања су данас сигурнија и бржа. Технологија је изузетно напредовала и то је променило ток и облик путовања.
Осим тих спољних разлика – које су допринеле масовном туризму – нема неких већих разлика јер и данас постоје путници у оном егзистенцијалном смислу, путници који путују зарад самоспознаје, екстазе, упознавања других људи, доживљаја историје.

Путници нису више само богати. Средња класа ушла је на велика врата у историју путовања током 19. века и променила је много тога.


3) У причи Пчеле (Јабуке) потенцирала си неколико тема међу којима се истичу лепота и благовремена срећа. Колико су ти појмови важни у нашим животима?


Ти појмови су изузетно важни и сматрам да са појмова треба да пређу у искуство. У нешто сасвим опипљиво што срасте са нама, као маховина уз кору. Лепота и срећа су увек у потенцијалу, налик сенки коју покушавамо да згазимо. Као деца сви смо то покушавали, и баш зато што смо били деца, веровали смо да је то могуће.


4) “У почетку беше пијук птице” је реченица којом почиње поговор у твојој књизи Три мита о путовању иза Сунца – звук дакле, и слика дворишта, уместо речи. Када су слике и звуци почели да се премећу у речи? Можеш ли се сетити тренутка када си
схватила да је писање постало твој позив или твој начин постојања? Како је изгледала та спознаја?


Ја сам писала од када сам научила да пишем али тај свој “позив”, како Ви кажете, нисам
освестила дуго. Имала сам мноштво свезака и кутија исписаног папира али никад себе нисам
сматрала писцем све до тренутка – његову необичност ни сада не могу да разумем – када сам у мају 2011. прочитала Црну књигу Орхана Памука. Склопивши странице дуго сам књигу
држала у крилу и прекрштених руку гледала кроз прозор моје тадашње собе док је зрак сунца приањао уз завесу. Тада сам схватила да сам ја писац. Није било, до тада, речи о порицању или потискивању, или о некој врсти аутоцензуре. Не, ја сам то радила као мрав или пчела, моји омиљени уметници. Једноставно радиш и ствараш. Ружа је ружа, без зашто.


5) Да ли је на Филолошком факултету (једино) могуће научити читање и писање? Коју димензију или коју “технику више” студент филолошког факултета стекне, па њом и располаже, за разлику од писаца и читалаца који у тој високој институцији нису стицали формално образовање?


Не. Доживљај читања и занат писања су ствар, пре свега, егзистенцијалног искуства, а онда, свакако, и рада. Под њим се подразумева количина прочитаног, односно количина урађеног/написаног.
Институција је добра јер намеће обавезу и намеће канон. И обавеза и канон изазивају отпор у појединцу али мислим да су у формативном периоду живота изузетно битни. Мислим да је изузетно битно да у једном периоду свог живота појединац ради оно што не жели. То је веома важна духовна вежба и доводи его у баланс. Зато је сваки факултет, а у овом случају Филолошки, битан. Ја сам волела предавања и градиво, али то не значи да ми је било лако да прођем кроз својеврсну војску која је трајала, у мом случају, пет година. Факултет те учи дисциплини и самосавлађивању.
Дуго сам радила другу смену и исцрпљена после десет сати проведених на послу чекала сам аутобус на Бранковом мосту. На крову зграде прекопута био је банер на коме је неки фудбалер рекламирао ручни сат. Мото на банеру је гласио: Да би прекршио правила прво мораш да их савладаш. Сваки пут бих се сетила мог вољеног факултета, моје катедре на другом спрату, увек тихог, кружног, ходника чији су ме зидови пастелне боје чинили спокојном.

6) Описујући потопљено дрвеће у реци у поговору књиге Три мита о путовању иза Сунца (…“Попут нагих младића Сунца, заробљених да неми проводе у води дане и
ноћи, која је била до њиховог пупка…”), али и читајући Дедалове собе у којима
спорадично у ходницима искрсавају предмети, стекла сам утисак да је на твоје
писање, поред осталог, могла утицати и уметност Ђорђа де Кирика. Међутим, на
списку оних стваралаца који су те инспирисали (од песме “Мајдан” групе Block Out до Фридриха Хелдерлина), Де Кириковог имена – нема. Ипак, твој текст Ђорђо де Кирико и досадна поднева детињства упућује на могућу везу. Колико су досада (празнина која је прати и која личи на Де Кирикове слике), а посебно “досадна поднева детињства” одредили твоје књижевне теме?


Досада има изузетан креативни потенцијал. Досада може бити недостатак обавеза, а може бити и нешто много озбиљнија: недостатак смисла. Ова друга врста досаде код појединих се неком алхемијом преобрази у стваралачки импулс јер, чини се, само је на тај начин ту егзистенцијалну кугу могуће савладати. Иконографски и по атмосфери моје одрастање јесте подсећало на слике Ђорђа де Кирика. Ипак, де Кирико није био присутан у мојој првој књизи. Њему сам посветила посебан есеј који је, заправо, есеј о мени и мојим сећањима, не толико о његовом сликарству. О самом де Кирику ко жели може све да сазна из неких књига или из самог сликарства. Но, креативно читање де Кирика је оно што мене интересује. Ту се враћам на аналогије.

7) “Када једном се усудиш / отворених очију да рониш / иза Сунца стићи ћеш” – кажу
твоји стихови из прве књиге Писма Персефони, а потом и “Очекиваћеш преображаје”. Шта на том путу сазнања који води “иза Сунца”, на том путу преображаја, мора бити жртвовано? Колико “кошта” nosce te ipsum?


Мора бити жртвовано много тога. Ту се враћам на одговор на Ваше прво питање. Мора бити жртвован его, време, рад, очекивања. Самоћа је неизбежна и претешка. То није за сваког.
Мене је одувек било страх да роним отворених очију, односно да отворим очи у води. Иза Сунца је слика, односно метафора која нема фиксирано значење, ја остављам креативном потенцијалу читаоца, у који верујем, који желим да подстакнем и који, на крају крајева, коначно довршава моју књигу, да сам замисли, разуме, осети, види шта је то иза сунца. Једна од неопходних особина је да напустиш страх од непознатог, од чињенице да ти со може нагристи очи.


8) „Уосталом, мене је увек занимао сукоб, како се нешто формира у односу на препреку. Борба снажи дух, тако се постаје прави, истински путник” – твоје су речи из поговора у књизи Три мита о путовању иза Сунца. Са каквим си се препрекама суочавали изграђујући часопис и пишући књиге, односно како су те препреке на том путу формирале?


Препреке су, пре свега биле, “проза прилика” – чињеница да не могу да седим, пишем, мислим, дружим се и путујем. Чињеница да годинама ниједан викенд нигде нисам изашла или отпутовала. Препрека је била недостатак времена а, касније, и снаге. Морала сам да радим, а припадам уништеној и несрећној генерацији која је 2000. године имала 15 година. Мислим да нам треба један озбиљан генерацијски дијалог и свођење рачуна. Шта је једна генерација имала, а шта је оставила у наслеђе наредној. То ја зовем веома важним друштвеним унутрашњим дијалогом.
У најнељудскијим условима какви се могу замислити у овом делу света (који не истичем квалитативно, али који не могу да поредим са афричким или азијским земљама, по природи ствари, већ са земљама које су ми много ближе) требало је и радити и писати и постојати. Верујте ми: о марксизму причају они који никад терор дивљег капитализма и транзиције нису осетили на својој кожи. О комунизму причају искључиво они који апсолутно никада нису радили у некој фирми, нарочито не у канцеларији, тој микро слици саме државе и друштва, који никада нису примили плату 22. у месецу (а требало је првог).
Они који осете ту врсту неправде, уопште они који нешто у животу искусе, они не причају, они не постају тако одлучни у својим ставовима, они не деле у тако тоталитарном маниру свет на Да и Не. Они постају скептици, они постају уморни, постају циници, постају нихилисти, постају згађени. Рђа презира почиње да им нагриза душу. То су, заправо, људи из подземља. Видиш да ништа није решење и да је све, не релативно на начин старог скептицизма, већ страшно. Страшно. Без оног префикса блиставо. Само страшно.
У тим околностима требало је мислити о уметности. У околностима када сте приморани да два сата дневно користите (при)градски превоз током којих видите и прошлост и садашњост своје земље. Онда осам сати (најмање) радите са људима који вам јасно кажу шта је будућност.
И насупрот томе: моја соба, моје књиге (не наслеђене већ купљене од мог новца, од моје плате – индивидуалном вољом и радом класу је могуће превазићи!), музика, фотографије са путовања. То је та жеђ за лепотом коју стално помињем. Она извире из бруталне стварности којом смо окружени а не из етикете (која је еуфемизам за псовку) „елитизам”. Наши савременици, професори софисти су политичким конструктом прогласили речи “лепота”, “инспирација”, “сањарење”, “пејзаж” (то могу бити политички конструкти, и често јесу, али нису само то, не можете их једино свести на конструкт који је у служби злоупотребе), све те глупости које лупетају лажни пророци чије је јемство за интелект чињеница да их нико не разуме док говоре и пишу. Е, то је политичка злоупотреба моћи и знања, то је перфидна политичка доминација, то је та ништавна прича о “концепту”, “дискурсу”, “пракси” која потчињене треба да и даље држи у потчињености. И концепт и дискурс и пракса су релевантни појмови али њихова злоупотреба, која је ту да софистички прикрије суштину а истакне појаву, је проблематична. Пун је универзитет таквих. Моје писање и мој приступ далеко су од тога.
Током писања, дакле, на оба фронта, и на универзитетском и на свакодневном, имала сам само и искључиво препреке. Међутим, ја припадам психолошком типу који на препреку
изненада добија још јачи начет воље и одлучности.

9) Која је следећа “дестинација” Ане Арп? Хоће ли бити сапутника?

Следећа дестинација је трећа књига. Мислим да ће бити – када је реч о приступу – нешто
потпуно ново. Ипак, различитост није сама себи циљ. У наредних годину дана чека ме и рад на ономе што је суштина сваке књиге, на самом садржају. Једва чекам да вам покажем шта сам урадила!

Оливера Драгишић

Deca i engleski jezik u 21. veku (Intervju sa Tatjanom Joksimović)

Učenje stranih jezika u jednoj zemlji objedinjuje i reprezentuje psihološki naboj sredine i otkriva vladajuće stanje duha u oblasti ideologije, ekonomije, politike i kulture. Kada učenje nekog stranog jezika postane deo institucionalnog sistema, odnosno kada se u značajnijem obimu uči u osnovnim i srednjim školama, onda zapitanost nad procesom učenja stranog jezika postaje relevantna društvena i istorijska tema.

U prvim godinama posle Drugog svetskog rata, sa početkom sovjetizacije jugoslovenskog društva, apsolutni primat u nastavi stranih jezika je dobio ruski jezik, potiskujući francuski i nemački jezik. Posle sukoba Tita sa Staljinom 1948. godine, koji je za posledicu imao početak vesternizacije Jugoslavije, mesto i značaj ruskog jezika postepeno je počeo da preuzima engleski jezik. Do polovine 70-ih godina prošlog veka roditelji su mogli da biraju koji će jezik njihova deca učiti u školama i već tada je većina birala engleski jezik. U Beogradu je učenje engleskog jezika uskoro prevladalo, pa se njegova gotovo apsolutna dominacija – u komisijama koje su odlučivale o strategijama učenja stranih jezika u okviru školskog sistema – počela upoređivati sa nekadašnjom dominacijom ruskog jezika. Takvo stanje stvari je bilo određeno opštim jačanjem angloameričkog uticaja u kulturi i ekonomiji u čitavom svetu i već tada su, kako izvori beleže, bili uočeni pojačani zahtevi roditelja da njihova deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika.

Od sedamdesetih godina do danas je prošlo gotovo pola veka, a mi smo tu gde jesmo: u poodmaklom procesu globalizacije, u vremenu u kojem je svakodnevica nezamisliva bez interneta i u doba u kojem je u većem delu sveta engleski jezik postao lingua franca. Zahtevi roditelja – da deca što ranije počnu sa učenjem engleskog jezika su ostali nepromenjeni. Mehanizmi usvajanja osnova engleskog jezika na najnižim uzrastima, međutim, ostali su složen posao kako za one koji jezik predaju, tako i za one koji treba da ga usvoje i progovore. O izazovima učenja engleskog jezika na predškolskom i osnovnoškolskom nivou razgovaramo sa Tatjanom Joksimović, profesorkom engleskog jezika i književnosti i vlasnicom škole i centra za učenje stranih jezika – Starland.

Već duži niz godina, kao profesorka engleskog jezika, stičete iskustva u domenu rada sa decom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Koliko je proces predavanja, odnosno usvajanja osnova engleskog jezika na nižim uzrastima složen i da li je uopšte moguć?

Engleski jezik je jezik globalnog sporazumevanja – to je tako, i tu činjenicu treba na taj način i prihvatiti. Poznavanje engleskog jezika je uslov bez koga se ne može, odnosno nepoznavanje ili neupotreba uveliko smanjuje mogućnosti koje savremeni način života podrazumeva. Iz tog razloga, starosne granice za početak učenja engleskog jezika sve više se spuštaju, od pre nekoliko godina engleski jezik je ušao i u državne vrtiće kao dodatna aktivnost, a privatne škole imaju u ponudi kurseve namenjene najmlađima. Postoje razne metode i načini kako se pristupa najmlađim polaznicima u  učenju engleskog jezika. Ono čime sam se ja rukovodim u svom radu sa decom je dobrim delom zasnovano na iskustvu koje sam stekla tokom svog života i rada u Kanadi, posmatrajući kako deca našeg porekla usvajaju paralelno engleski jezik, dakle jezik zemlje u kojoj žive i maternji jezik koji se govori u kući. Uvek mi je bilo zanimljivo kako neosetno i nesvesno prelaze sa jednog jezika na drugi, ili ako roditelji pričaju na srpskom, deca odgovaraju na engleskom, i svako svakoga razume, svako koristi u datoj situaciji jezik koji mu je u tom momentu lakši ili bolje služi svrsi. 

Upravo zato što osećam da je forsiranje komunikacije isključivo na engleskom jeziku na našim časovima, meni barem, krajnje veštački, nepotrebno i kontraproduktivno, ono što želim da postignem je da kod najmlađih polaznika stvorim atmosferu u kojoj se spontano prelazi sa jednog jezika na drugi. I ostanem veoma često prijatno iznenađena u kojoj meri maleni drugari mene jednostavno razumeju – pričajući na engleskom, pa ubacujući digresije na srpskom, pa produžavajući priču na engleskom, deca spontano usvajaju novi jezik, i vrlo često kombinuju sa maternjim jezikom – kao pravi mali gastarbajteri☺. U tom najranijem uzrastu, dakle govorimo o deci od 3-4 godine, najmlađi polaznici usvajaju melodičnost engleskog jezika, upravo u tom uzrastu oni upijaju ritam i muziku jezika, a u kasnijim fazama učenja, ova deca nemaju problema u izgovoru, njihov jezik zvuči mnogo prirodnije i bliskije govoru izvornih govornika. U ovoj ranoj fazi učenja ono što je meni jako važno jeste da stvorim uslove u kojima će najmlađi polaznici uživati, u kojima će im biti lepo, da napravim atmosferu u kojoj se prepliću dobre vibracije, harmonija, motivisanost za rad i poštovanje koje gradimo jedni prema drugima. Ogromna je odgovornost raditi sa decom, posebno sa najmlađima – roditelji vam poveravaju svoje dete kome upravo vi, u velikoj meri, oblikujete stav koji će zauzeti prema procesu učenja na duže staze. Mnogi moji učenici su sa mnom od svoje treće godine, sada su već u višim razredima osnovne škole. Pratim njihov razvoj godinama i srećna sam kada vidim da kada se rano postavi dobra i čvrsta osnova, ostalo je samo stvar nadgradnje.


Kada je, po vašem mišljenju, optimalno vreme da dete počne sa učenjem stranog jezika? Sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećete?

Kao što sam spomenula, engleski jezik, po mom uverenju, zauzima posebno mesto, prosto se nametnuo kao jezik koji je osnovni jezik za sporazumevanje, i kada govorimo o optimalnom uzrastu za učenje engleskog jezika, onda ću reći da ovaj proces posmatram kroz faze. Ako dete krene od svoje treće godine da uči jezik, usvajaće ga uz određene mehanizme slične maternjem jeziku. Od neke pete godine, pričamo dakle o nekom predškolskom uzrastu, dete već ima bolju motoriku, grafomotoriku, tako da učenje jezika dobija jedan novi aspekt – počeci pisanja, prepoznavanja reči, povezivanja kartica sa odgovarajućim rečima. 

Vaše pitanje je odlično – sa kakvim se očekivanjima roditelja susrećem. To je jedno od ključnih pitanja koja postavim roditeljima koji dođu da se upoznamo i eventualno započnemo našu saradnju – koja su njihova očekivanja u odnosu na dolazak njihove dece na časove engleskog jezika. Ilustrovaću nekim primerima – ako je u pitanju dete koje već nekoliko godina negde uči engleski jezik, dođe roditelj i kaže kako su, eto, razočarani, bili su letos na moru u Grčkoj pa se njihova ćerkica nije snašla da na engleskom uspostavi komunikaciju u restoranu, na primer – nije tražila sok na engleskom jeziku…. Ili – roditelj se razočara što na direktno pitanje: „a kaži mi kako se kaže stolica na engleskom, hajde kako se kaže „zeleno“ na engleskom – tu najdobronamernije pokušavam da roditeljima objasnim da u ovom drugom slučaju to pre svega nije dobar način, upravo se ruši koncepcija usvajanja engleskog jezika na način sličan maternjem. Deca ne prevode sa jednog na drugi jezik, deca prosto kroz kontekst usvajaju, ili uče. Dakle, stolica će biti nešto na čemu sediš kada se umoriš, ili dok jedeš, to je ono na čemu voliš da se klackaš…. Zelena je trava, zelena su polja, zelen je džemper koji imam na sebi, zelene su tvoje oči…. 

U slučaju letovanja u Grčkoj – sedite za stolom, okruženi Česima, Rusima, Poljacima,… pričate na srpskom, i očekujete od ćerkice da na vaše „idi, traži sok na engleskom“, da će otići i od konobara kome engleski jezik nije jača strana, pitati za „Excuse me, can I have orange juice, please?!“. Situacija je veštačka, normalno je da se dete neće dobro snaći, jer se oseća čudno i neprirodno. 

Ali, stavite dete u prirodnu i spontanu situaciju – evo, ispričaću vam iz ličnog iskustva, i nije u pitanju engleski, nego francuski jezik. Pre par godina letovala sam sa porodicom u Francuskoj, na rivijeri. Moja deca ne govore, niti uče francuski. Na plaži su se zbližili sa Francuzima – posmatrala sam ih veoma znatiželjno jer su kroz igru, pokrete i spontanost intuitivno pronašli zajednički jezik i veoma lepo se razumeli. Moja ćerka je oduševljeno pričala o meduzama koje su videli, i to izgovarajući u transu čitave fraze koje je „pokupila“ na francuskom. I to je spontanost. 

Na našim časovima, da bih postigla upravo tu spontanost, ciljano usmeravam ka tome da dete samostalno iskaže ono što već nekim svojim receptorima prihvatilo.

Kakvi su didaktički problemi paralelnog učenja dva strana jezika u ranom dečjem uzrastu?

Ja ću ovde izneti svoje mišljenje, moguće da se neće svi složiti sa tim. Ja sam profesor engleskog jezika i književnosti. Služim se takodje španskim, italijanskim i francuskim jezikom, dakle obožavam jezike, volim da kada putujem pričam na ovim jezicima, kroz svoje ranije profesije u turizmu i hotelijerstvu mnogo puta sam dobila potvrdu da kada se čoveku obratite na njegovom maternjem jeziku, pridobili ste ga, pola posla je već završeno. Ukoliko je vaša situacija takva da je izvesno da ćete zbog posla, na primer, morati da se preselite u Nemačku, Francusku, onda definitivno ne bi bilo loše da dete krene rano da uči i ovaj drugi strani jezik. Ali ako situacija nije takva, onda ovo što ću reći iz mene progovara pre svega majka. Dakle, kao roditelj dvoje dece veoma mi je važno da moja deca rastu u zdravu decu, da postoji dobar balans u njihovim aktivnostima. Dete mora da bude fizički aktivno, dakle sport ima važnu ulogu. Dobro je ako se ukomponuje sa nekim kreativnim angažmanom – muzika, slikanje, gluma, balet…. I jezik, engleski kao baza. To je po meni nešto o čemu ja lično vodim računa. Kada me roditelji pitaju za drugi strani jezik, iskreno kažem da je sasvim u redu sačekati, ne žuriti. Kada se na engleskom jeziku stekne dobra osnova, i usvoje mehanizmi učenja, svi drugi strani jezici u kasnijim fazama neće biti problem, ne treba forsirati, treba uspostaviti balans, to je moje lično mišljenje i, ujedno, odgovor na Vaše pitanje.

Možete li uporediti školski i izvanškolski sistem učenja stranih jezika?

Svako izlaganje stranom jeziku nosi svoje dobre strane – ako se pametno uklope kockice u mozaik, onda je dete, tj. učenik na dobitku.  Ali, ono što primećujem, mada ne želim da generalizujem jer poznajem sjajne pedagoge, nastavnike engleskog jezika, uglavnom postoji tendencija da se znanje vrednuje, tj. ocenjuje tako što se traže greške, kao da su pitanja koncipirana tako da se za odličnu ocenu treba izboriti sa svim mogućim izuzecima od pravila (koji se u svakodnevnom, živom jeziku praktično i ne upotrebljavaju, nebitni su), rade se diktati koji su veoma stresni, a po mom mišljenju diktat pripada jednoj sada već anahronoj pojavi, u doba spell check-a. Često imam priliku da vidim kontrolne zadatke jer mi moji učenici koji dolaze kod mene na časove donesu – trudim se da ne pakazujem otvoreno začuđenost samim konceptom kontrolnog zadatka – neretko vidim zadatke koji su potpuno izbačeni iz konteksta, a očekuje se da učenik napiše upravo ono što nastavnik naumi, iako su moguća i druga rešenja jer ne postoji kontekst. Zadaci su takvi da ne motivišu učenika da lepo uradi test, drugim rečima, suvoparni su, nezanimljivi, i po pravilu, uvek kriju neku začkoljicu, neki izuzetak. To mi se ne dopada, to ubija detetu volju da radi, stavlja ga u inferioran položaj, dete se pita šta to nije u redu, roditelj se takodje pita zašto je dete podbacilo na kontrolnom iz engleskog. Ja uvek podvučem jasnu crtu i ogradim se tako što kažem da ono što ja mogu da ponudim i što sve ove godine radim, jeste da dete opustim, da ga osnažim da koristi engleski jezik. Apsolutno je normalno grešiti, ali ne treba da se bojimo i stidimo pogreške, naprotiv – nama jezik treba da bude sredstvo kojim se služimo u životu. Roditeljima jasno kažem da nisu svi talentovani za engleski, muziku, fudbal, tenis, matematiku, nauku,  ali svima nama je engleski potreban upravo da bismo se bavili onim što volimo i u čemu smo više uspešni. Engleski nam je potreban kao sredstvo.  Kada kod mene u Centar dođe dete koje ide u više razrede osnovne škole, primećujem grč, strah, žao mi je što konstatujem da je engleski bauk. I odmah krenem da vraćam detetu osmeh na lice, pričamo opuštemo o stvarima koje su predmet interesovanja, o onome sa čime dete oseća povezanost – da li je u pitanju muzika, sport koji trenira, omiljeni you tuber, video igrica – brzo dođemo do onoga gde kreće involviranost, a kada zadobijam poverenje, e tek tada kreće naša zajednička priča. Strahovito puno verujem u potencijal i kapacitet koji svako dete ima ponaosob i znam kada povrati poljuljano samopouzdanje, kada dobije potreban vetar u ledja, tada smo postigli to nešto, i tada je nebo granica.

U svom radu srećem i izrazito talentovanu decu – tu smatram da je velika odgovornost nastavnika. Kada prepoznate X faktor kod deteta, greh je suzbijati i ne razvijati taj potencijal. Ne pričam ja ovde isključivo o engleskom jeziku – ako mogu da napravim paralelu sa medicinom, imate, recimo neki problem, odete kod lekara koji vas uputi kod specijaliste za taj problem, ali ono što izostaje jeste jedan holistički pristup, nikako da se sagleda celokupno stanje organizma. Ja u svom radu srećem decu koja su talentovana ne samo za engleski jezik. Ako na primer radimo nešto o muzici, instrumentima, pa kada to ilustrujem puštajući najlepše kompozicije ikada komponovane za violinu, pa ako dete krene da plače jer je to tako lepa muzika, pa se to ponovi u više navrata, osećam potrebu da to roditeljima prenesem da možda razmišljaju da bi dete trebalo usmeriti u tom pravcu.  

Imamo sjajne matematičare, logičare i onda je sasvim normalno da o tome pričamo, da rešavamo zadatke na engleskom. Ono što želim da kažem jeste da meni nije bitno da li će dete znati pravilo kako se gradi Past Simple Tense, ili kada se sve upotrebljava…. Nikada na taj način nisam volela engleski jezik, ja lično, najviše volim da dovedem učenika do toga da kroz konteskt i situaciju koristi upravo taj Past Simple Tense, i kada ga upotrebi, ja onda kažem – e, to vam je deco Past Simple Tense☺.

Deca su danas sve više zaokupljena sadržajima i vidom komunikacije koje im pruža mobilni telefon, roditelji nemaju dovoljno vremena ili htenja da im se posvete, vaspitačice se žale na drastičan pad verbalnih sposobnosti i pad koncentracije kod dece predškolskog uzrasta. Uviđate li i vi takve trendove i kako se u nastavi nosite sa promenama koje u odrastanje donosi savremeno doba?

Da, primećujem, ali mi moramo zajednički da pronađemo najbolje rešenje za našu decu. Ne možemo da se borimo protiv tih trendova, to su tekovine modernog doba, ali možemo da im se prilagodimo i da probamo da izvučemo korist za sve, odnosno da ih podredimo našim potrebama. Jeste, deci opada pažnja, kratko traje, potrebne su im brže slike, i sve se odigrava mnogo dinamičnije. Deca imaju telefone, koriste ih, gledaju razne sadržaje. Svaki roditelj vidi kada dete obuzme mobilni telefon, dobije neki „zombi“ izraz, treba vremena da dozovete dete, da se vrati. To je, onako, prilično zastrašujuće. I to vidim da se dešava. Šta je suština? Ovo vreme nameće nova pravila, sve se dešava brzo, izloženi smo raznim pritiscima da se ispoštuju rokovi, stalno smo iza nekog ekrana (kompjuter, tablet, telefon, TV). Previše je obaveza, a sve manje vremena da se deci posvetimo na pravi način. Sve manje pričamo sa decom. Deci nedostaje priča. I to je ono što je osnovno. Deca ne praktikuju priču, nema sučeljavanja mišljanja, nema izražavanja stavova. Zato na našim časovima potenciram upravo priču, debatu bez obzira na nivo znanja engleskog jezika, sa najmlađima uživam u tome da im pričam, zanimljivo i angažovano. Kada uspete da povratite znatiželjni duh, istraživački duh, kada sa starijim osnovcima organizujete debatu, onda smo nešto uradili. Da, oni imaju mobilne telefone, ali kada radimo oni na tim mobilnim telefonima traže informacije koje će prezentovati. Naravno, koristićemo Internet, ali želim da pokažem kako ćemo tražiti sadržaje na engleskom jeziku. Tako je, svi koristimo aplikacije, ali ja svakoga molim da u settings-u namesti na engleski jezik. Moramo da držimo korak sa vremenom, oprezno i pametno, stavljajući sve te savremene gedžete u određenu funkciju, oni su tu da nama pomognu, i tako treba da ih koristimo. 


U vreme pandemije korona virusa mnoge škole su morale da promene način rada, odnosno da pređu na takav vid nastave koji podrazumeva onlajn komunikaciju preko raznih internet platformi. Kakva su vaša iskustva rada sa novonastalom situacijom i sa takvim vidom nastave?

Kada je 15. marta proglašeno vanredno stanje, znala sam da moram odmah da pronađem način kako ćemo nastaviti dalje. Prekid kontinuiteta jednostavno nije dobra stvar. Za samo nedelju dana uspostavila sam virtuelnu učionicu. Najveći broj učenika se priključio novom načinu rada. Bilo je i onih koji su više za učionički način, što potpuno razumem, smatram da lični kontakt ne može ništa da nadomesti. Prenela sam iz škole sve materijale, a od izdavača zatražila pristup digitalnim resursima. Dobila sam pristup, pokazali su razumevanje za situaciju u kojoj smo se svi našli. Odlučila sam se za Zoom aplikaciju koja mi se učinila za moju priču najprikladnijom. Posle samo nedelju dana pauze, ali u potpuno novim okolnostima, kada sam ugledala ozarena lica drage dečice iz karantina, meni je srce bilo puno. Svaki naš čas bio je melem za sve nas, toliko pozitivne energije, toliko sreće što vidimo jedni druge, što drugari vide drugare, što smo ponovo, gle čuda, online zajedno, to je sve baš cool.

Kod mlađih polaznika roditelji su bili ti koji su morali da asistiraju u nekim segmentima, bili su uz svoju decu, bilo je tu puno komičnih situacija, smejali smo se zajedno, roditelji u pozadini, takodje. To je bila prilika i za roditelje da budu svedoci našeg rada, našeg napretka, šta njihova deca znaju, šta mogu, kako mi to radimo. Časovi su bili izuzetno dinamični, na ekranu sam mogla da podelim sve prateće sadržaje: video, audio, delili smo tablu, radila sam vežbanja zajedno sa decom. Ono što su oni radili u knjizi i radnoj sveci, ja sam radila na ekranu. U početku, shodno situaciji, sa mlađima sam časove započinjala tako što smo svi trljai dlanove, tako prali ruke, brojeći do 20 koliko je poželjno da traje pranje ruku tokom pandemije, delili savete kako da se štitimo od nove pošasti. Sa starijima smo razgovarali o svemu onome što im nedostaje tokom karantina, poveravali smo se jedni drugima. Časove smo završavali uvek u najpozitivnijem mogućem svetlu, šaljući poruke ljubavi, prijateljstva i pozitivne energije. Samo iskustvo sa online učionicom je sasvim sigurno umnogome obogatilo i unelo čak neko osveženje u našu nastavu. Sasvim sigurno znam da ću, i kada se od septembra ponovo budemo vratili u klasičnu učionicu, kombinovati i ove nove mogućnosti korišćenja online učionice. Na primer, u slučaju kada dete odsustvuje duže sa nastave zbog bolesti, ovo može da bude koristan način da se nadoknadi izgubljeno gradivo.

Na kraju, privodeći ovu čudnu školsku godinu kraju, mogu reći da se osećam dobro, ponosno i ispunjeno. Sačuvali smo kontinuitet u nastavi, još bolje smo upoznali jedni druge, zavirili u naše domove i skrivene kutke, mislim da smo stekli neku neraskidivu vezu, i jednu divnu uspomenu na naše zajedništvo i brigu jednih o drugima. To su velike stvari, a za mene možda najveća naučena lekcija. 

Intervju vodila Olivera Dragišić

Уелбек у Београду – за неупућене (Интервју са Владимиром Д. Јанковићем)

Паде ми на памет пре извесног времена да са човеком којег не познајем направим интервју. И уопште – да направим интервју! Сад када је мој наум реализован и када је текст ту, морам рећи да је по среди био необичан подухват и плодоносан “сусрет”. Могла би ова реч “сусрет” бити написана и без знака навода, да Владмира Д. Јанковића нисам пронашла на Линкдин-у и да разговор нисмо водили преко мејла. Ја га, дакле, никада нисам ни срела, ни видела изван медија, нисмо се руковали, ни попили кафу – ништа од уобичајеног и помало старинског начина на који се интервјуи праве. На репу короне и у некаквој (само)изолацији која се већ вукла по инерцији, учинило ми се да би разговор о Мишелу Уелбеку са његовим преводиоцем могао бити интересантан.

Владимир Д. Јанковић је књижевни преводилац, песник и есејиста. Рођен је у Београду 1968. године. Објавио је више од 280 књижевних превода (око 110 романа) с француског и енглеског језика. Најширој публици је познат по преводима дела Мишела Уелбека, Фредерика Бекбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Ијана Макјуана, Мишела Турнијеа, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Аутор је четири књиге поезије (Песме, Дрскост, Одбарана Данајаца и Даг) и око 600 песама, есеја, кратких записа и прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Од јануара 2018. године је на дужности потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. Од пролећа 2019. године је дописник подгоричких Вијести, где објављује приче из циклуса Београд за упућене

… за неупућене, у Београду је прошле године Мишел Уелбек ипак био и Јанковић се са њим видео. То сазнање (јесам ли ја једина која није схватила да је Уелбек у нашу престоницу ипак дошао?) навело ме да Јанковића замолим за разговор о том изузетном аутору.

*У вашем великом и необично разноврсном преводилачком искуству посебно место заузимају дела једног од најконтроверзнијих писаца савремене Европе, Мишела Уелбека. Љубитељи његових књига га доживљавају као “звезду” и као човека до којег се тешко допире. Како изгледа комуникација преводиоца са таквим писцем? Претпоставља ли превођење и обавезан контакт са аутором?

– Никад нисам имао никакву комуникацију с писцима које преводим. У неколико случајева десило се да се с понеким писцем ког сам превео упознам накнадно, али никад нисам имао ту врсту преписке, да се ја, као преводилац, обраћам писцу, да га вучем за рукав, да се нешто интересујем и досађујем човеку, односно жени… Па ружно је то. То би, на неки начин, значило да писац није довољно добар, да није ту књигу добро написао, чим ономе који треба ту књигу да преведе нешто није јасно. Замислите који је то блам: да преводилац, у току рада, зивка писца и пита га: еј, шта си овде хтео да кажеш, шта ти ово значи, је л’ то оно или ово… Па сâм писац би нужно помислио: јадан ја, види која ме будала тамо преводи.

О Уелбеку у том контексту немам да кажем ништа посебно. Никад нисам гушио тог човека, и не знам како би он реаговао да сам га гушио. С друге стране, и ја имам разлога да будем задовољан: ни он није гушио мене.

* Уелбек је ипак био у Београду? О чему сте разговарали?

– Уелбеково искуство с Београдом, па и ти разговори описани су у краткој причи „Хтео да види дивље свиње“, коју сам јуна прошле године, непосредно после оне ујдурме око његовог (не)доласка у Србију, објавио у редовном уторничком додатку „Поп & Култура“ београдског дневног листа „Блиц“. Колико год био самокритичан, морам рећи да је та прича била океј, није била лоша, ваистину, и наишла је на извесне симпатије у делу овдашње књижевне публике. Ми, међутим, живимо у глобалном миљеу којем се ангажовано намеће етикета „света пост-истине“. И сад, како ти да очекујеш да ће људи о твом писању уопште размишљати у категоријама, рецимо, чињенице или измишљотине, истине или лажи? Зашто би се један литерата – у овом конкретном случају, рецимо, ја – секирао и злопатио у настојањима да исправља историјске и цивилизацијске токове? Људи живе у времену пост-истине, живе или ће живети, и ја, као књижевни актер на тој позорници, морам да имам у виду домете писане речи.

* Волите да пишете о Београду. Зашто сте сматрали да је Уелбеку важно показати баш Авалу и Земун?

– Сматрам да је Авалу важно да упозна свако ко је мени у животу истински важан, под условом да воли и уме да пешачи. Жао ми је што с Уелбеком нисам могао до Авале целим путем да одем онако како се иде, пешице, дакле, да му успут покажем и, рецимо, Кумодрашко поље, Кумодраж, Јајинце, Село Раковицу, да га, после проласка кроз Бели Поток и успона до самог Жрнова, проведем кроз Пиносаву до Ресника. Што се Земуна и Новог Београда тиче, они су се у том тренутку наметнули зато што је у пролеће прошле године, ако се сећате, услед поплавâ и природне неравнотеже, дошло до масовног препливавања дивљих свиња с Ратног острва на новобеоградско и земунско тло. Пошто је то, у датом тренутку, било потегнуто у актуелном контексту, искрсла је замисао да се види како се дивље свиње крећу и понашају у урбаном амбијенту.

* Алесандро Барико је једном приликом за Уелбека рекао да га великим писцем, поред осталог, чини то што његов стил писања подразумева дугу реченицу, често без интерпункције. Колико је Уелбеков стил тежак за превођење? Шта је теже преводити: његову прозу или поезију?

– Од Барика сам својевремено прочитао две књиге, не сећам се тачно које, али свакако не могу рећи да сам познавалац опуса и манира тог реномираног аутора. Кад смо код тога, намеће ми се питање: познаје ли Барико у довољној мери манир и опус Мишела Уелбека? Не сумњам да познаје, само је он, очигледно, у Уелбековом стилу видео и пронашао нешто што ја нисам ни видео ни пронашао иако сам превео пет или шест Уелбекових књига.

Што се тежине тиче, Уелбек спада у групу средње тешких или теже-лаких писаца за превођење. На скали од један до десет, Уелбек би фасовао, рецимо, петицу, евентуално шестицу, али пре петицу. Задовољство је, дакле, преводити га. Новац зарађен на превођењу Уелбекових књига много је слађи од пара напабирчених превођењем многих како горих, тако и, можда, бољих писаца од њега. Он је углавном једноставан, то је својство врсних занатлија, што ће рећи врсних уметника. У реду је он. Из преводиочевог угла, под условом да преводилац није неки болид: много славе уз не много зноја, а пара ионако од свега тога има таман да се састави крај с крајем.

Шта је теже било: проза или поезија? Не бих у његовом конкретном случају говорио ни о тежини ни о разлици. Он је старински, старовремски песник који држи до риме, до метра. Такве песнике најлакше је препевавати, јер он вам нуди калуп, а на вама је да у тај калуп сипате, овде конкретно, српски уместо француског бетона. Уелбек је, ако се тако може рећи, и као прозаиста и као песник, широкогруд према свом преводиоцу, односно препевавачу.

*Како француска публика разуме Уелбека? Ако само начас и условно прихватимо претпоставку да би Уелбек могао бити “системски писац”, шта би нам у том случају „систем“ из његових уста поручивао?

– Мислим да Французи, генерално, Уелбека разумеју сасвим добро, под условом да није реч о појединим глупим читаоцима, о незналицама, нарочито онима делегираним из такозваних интелектуалних кругова. Уелбек говори о стварима које би сви они морали да знају, али многи међу њима воле да их не знају, да зажмуре пред тим стварима. У сваком случају, он дефинитивно није несхваћен у својој средини. Схваћен је онолико колико песник, писац и мислилац уопште може да буде схваћен, али је барем у тим границама схваћен скоро максимално, што опет није довољно… Али то је стара прича, опште место. Уелбек је често бивао на мети снобова, који су га час критиковали због овога, час му се подсмевали због онога, али у суштини – снобовима је највише, ако не и једино сметало то што он има огромне тираже и што је од својих књига врло добро зарадио. То њих мучи, па се онда фолирају како њему недостају разноразна својства која чине „велике писце“.

Са становишта система, Уелбек заиста јесте и системски и антисистемски, па и асистемски и надсистемски писац. Он није бунтовник, јер се, условно речено, с бунтовницима спрда још горе него с онима што буне гуше у крви. Није ни конформиста, јер је својим животом показао да је у стању не да претестерише грану на којој као мајмун седи, већ и да запали собу у којој као човек станује. Није ни део естаблишмента, јер естаблишмент такве не може да прихвати, а и такви се Богу моле да их не прихвати, то јест да не покуша да их натера да се у естаблишмент укључе. У сваком случају, Уелбек је писац кроз чије писање проговарају, заправо, сви: и потлачени и понижени, и тлачитељи и мучитељи, и владари и гоље, и ружни и лепи.

* Има ли Бога код Уелбека?

– Код Уелбека Бог преовладава. Као изразито религиозно биће, Уелбек је наилазио, а вероватно и сад наилази, на огроман отпор појединаца и група из свих друштвених структура, из свих сталежа. Фасцинантан је парадокс, међутим, да су њега промовисали и у звезде ковали разни издавачи и којекакви остали фактори који себе сматрају атеистима, и декларишу се као атеисти. Ту је, на неки начин, врхунац спрдње не Уелбека самога, него његовог дела с онима који још мисле да је могуће бити атеиста. Знате оно: кад седнете с неким човеком, и поведе се разговор о вери, о религији, а он у једном тренутку тресне: ја сам атеиста! То је исто као да вам је рекао: имам у дупету млазни мотор и сад ћу да одлетим брзином од 500 на сат и да се закуцам у ону зграду. Или као да вам каже: ја сам рођен са пет година, па сам с две године кренуо у основну школу с осталим вршњацима. Бити атеиста једноставно је немогуће, ту назови-дилему треба већ једном искључити, неутралисати.

* Превели сте и једну необичну књигу – Државни непријатељи у којој Мишел Уелбек и Бернар-Анри Леви воде несвакидашњи разговор. Каква је била природа дебате на коју је Уелбек изазвао Левија? Да ли је то била права полемика?

– Не бих рекао да је Уелбек ту био изазивач. Нисам упућен у појединости, али мој је лични утисак да су Уелбека некако успели да приволе да се упусти у ту преписку, у тај издавачки подухват. Идеја да се та књига прави, могуће, није потекла ни од Левија самог, мада би се код њега могла назрети црта интереса у том погледу. Уелбек, међутим, сигурно није био иницијатор. Па ипак, у току развоја те преписке, искристалисале су се две природе. С једне стране имате Уелбека, чија је писма занимљиво читати, а с друге стране Левија, који је досадан у пичку материну. Смара човек. И онда ухватите себе како прескачете Левијеве пасусе, и чекате да почне ново Уелбеково писмо. Притом се, у неком полно-поларизованом контексту, управо Уелбек намеће као мушки принцип, као плус, док је несрећни Леви увек у некој дефанзиви коју није могао да избегне, па фигурише као женски принцип, минус.

* Други један француски писац, Рејмон Кено, својевремено је приметио да између европских и америчких писаца постоји разлика. Европске писце је описао као ствараоце који углавном пишу „из институција” (алудирајући на њихову материјалну сигурност, ментални склоп и на њихове креативне капацитете који из тога произилазе). Америчке писце је, са друге стране, сматрао „правим писцима” у смислу да други позив, осим писања, углавном нису имали. Како се вама, као европском писцу, преводиоцу и читаоцу, чини та подела? Има ли данас разлике између европских и америчких писаца?

– Кено је био на правом трагу. Америчку књижевност карактерише та нит која је европској литератури одавно страна, ако јој је икад и била блиска: то је нит слободе. Амерички писци само о томе пишу: о слободи. Упечатљив је то феномен, кад ствари покушамо да сагледамо другачије, јер ипак смо ми Европљани. Нас, Европљане, слобода занима или само као реч, као идеја, или нас уопште више и не занима. Американцима, то јест Американцима који пишу, слобода је увек куљала из пера. Они само о слободи терају. Та разлика увек ће постојати. И дан-данас амерички писац, па и онај, условно речено, незнатан, небитан писац – пише о слободи у разним њеним спутаним и неспутаним облицима. Европски писац пише о стварним и нестварним стањима ствари. Америка светској књижевности никад није успела и никад неће успети да дâ највеће, најзначајније књижевнике. Али њој светска књижевност и није толико важна колико су јој важни светски читаоци. Она њима даје то осећање делања, кретања – а то је слобода. У Европи је битно да се постоји, у Америци је битно да се дела. У томе и јесте суштинска разлика између европских и америчких писаца: ови први мисле да су Хималаји и да је важно бити што виши, ови други мисле да је важно да прерији никад не буде краја.

* Шта Владимир Јанковић ових дана преводи, пише и чита?

– Преводим упоредо Богородичину цркву у Паризу Виктора Игоа за једно посебно, илустровано издање, и нови том стрипа „Команча“ Хермана Ипена и Грега. Успут препевам покоју песму Беное Жилијена, француског песника који живи у Швајцарској. Беноа је добар, вреди га читати. Пишем свашта, а последњих недељу дана, конкретно, готово искључиво поезију. Читам историографију, једино ми то држи пажњу. Пре неки дан сам, рецимо, с одушевљењем читао како Ђорђе Бубало пише о краљу Радославу, нашем оном, Немањићу, најстаријем сину Стефана Првовенчаног, што је био превише везан за Грке, историјски најдуговечније непријатеље Рашана, па га заврнули прво брат Владислав, па стриц Сава, да би га на крају грубо зајебала и супруга његова Ана Анђео.