ПЛАТОНИСТИЧКИ ФИЛОЗОФСКИ МОТИВИ У ВИЗАНТИЈСКОМ ПЕСНИШТВУ (ТИХАНА ТИЦА)

Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад Платонистички елементи у византијском песништву одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности.
Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту Млади долазе Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића Бечка свитања, београдски сутони 2017. године. Објавила је роман Устоличење јарца, као и збирку песама Ишчезло небо (Поетикум, Краљево, 2021).
Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој.
Објављује у периодици.
Живи и ради у Београду.

Кратак преглед платонистичких филозофских мотива у византијском песништву

Византијска естетика у поезији црквених отаца

Плотин

Плотин је истакао систем еманације. Следећи његове поставке византијска естетика, нарочито у иконопису, сија. Одликује се светлим бојама, златном и плавом које превазилазе тонски спектар и постају симболи православне традиције. Основни принцип иконописа јесте исијавање, да из посматране слике свеца и он сам нас посматра. То је увек повратни однос. Пошто су ватра и светлост уобичајене метафоре за природу Божју1, из њих се изводи појам просветљења. Њен симбол је несагорива купина,2 у чијем се обличју Господ јавио Мојсију. Григорије Богослов ће ватру, вероватно подразумевајући под њом огањ који се користи за осликавање паклених мука, доделити рђавима, а светлост јарку добрима.3 То је отуд што се она везује за ум, мудрост, божански занос који има пророчки карактер. У својој песми О бићима обдареним разумом4Григорије ће дугом илустровати појам просветљења. Бог је врховни разум и извор све светлости. Уколико је ко ближи извору светлости и сам постаје светлији, односно разумнији. Он предњачи пред срцима оних који би да га спознају, да би их нагнао да се пењу на увек нове висине. Пошто су анђели бића која су најближа Богу, ватра жива5, они од њега примају највише светлости и због тога заузимају више место у хијерархији створеног света. Дужност им је да воде рачуна о људима, народима и градовима. Захваљујући томе што су пуни светлости, а ослобођени плоти, требало би да су и морално савршени. На примеру Луцифера, који је своју светлост6 заменио за таму, знамо да није тако. Пошто је он, како га је Гете дефинисао, сила која вечито стреми злу, а чини добро7, помаже човеку да пречисти своје тело и душу и приближи се Богу и светлости. На тај начин, људски створ ће се пренути из мрака захваљујући сијању разума, сретнувши се у лице са Творцем, или горући у огњу Пакла.8

Треба стремити светлости. То је основни императив човековог спасења. Христос је светлост од светлости беспочетне и троструке, окупљене у слави јединственој.9

Ти си таму разагнао

и светлост подместио

да би твар сваку, укључујући и

материју непостојану, у светлости

уставио, и васељену обликовао

у садашњи поредак складан.

Ти си ум човеков просветлио

разумом и мудрошћу,

Ти си и овде доле спустио

слику светлине небесне,

да би ум на светлости видео светло

и у потпуности се у светло претворио.10

Светлост, као извор све мудрости и живота, јесте оно што успоставља ред. Све је њоме прожето, чак и материја која, по својој конструкцији, највише од ње одудара. Слика светлине небеске спуштена је на људски ум, да би могао да спозна Бога и своје место у овом устројству света. Њено главно појавно обличје је мудрост. Она је позајмљена, потребно ју је трудом и посвећеношћу достићи и потом неговати. На сличан начин је схвата и Платон, тврдећи да човек, живећи врлим животом и бавећи се филозофијом, може да се придружи друштву богова на острву блажених.11Четири основне врлине12 које објашњава у Држави13, као темељ и византијског образовања, остаће црквеним оцима стуб богоугодног хришћанина. Наравно, у њиховом тумачењу мудрост јесте спознаја Бога. То није противно Платоновом учењу. По православној догми Бог је створио свет из љубави, не казне. То је љубав која је безгранична, која опрашта и поново раширених руку прима у своје окриље блудног сина. Као доказ за њену природу и постојање, жртвовао је Сина, као једно од своје три ипостаси, за искупљење човечијих грехова. Роман Слаткопојац ће овај догађај опевати као привремени облик, који би требало да поправи све што је стварни људски лик уништио:

Јер прави младожења, то је Маријин син,

Логос који је од прапочетка,

који је узео привремени облик роба,

и који је мудрошћу све сатворио.14

Он ће, као и Григорије Богослов, у Христосу-Логосу видети одлике светлости. Пренеће их на његово лице пред Врачевима који су дошли да му се поклоне и дарују га.15 Дошао је да васпостави своје дело и због тога је засијао, не само пред овим гостима, већ и пред лирским субјектом и свеколиким стварањем. За разлику од Григорија из Назијанса, то није само светлост ума, него и звезде водиље за којом лирски субјекат полази. Христово рођење најављује пут којим се он спрема да крене и представља гаранцију да се поступа исправно. Дарови којима Врачеви дарују Маријиног сина јесу дарови за све који пођу за њим. Ова песма кореспондира са местом из Јеванђеља по Матеју: И који не узме Крст свој и не пође за мном, није мене достојан.16Када се божија воља једном спозна, човек је дужан да јој се повинује. Господ је једини који познаје тајну над тајнама и коме су откривени сви одговори, захваљујући чему је у стању да уређује све ствари онако како треба да буду. Човек се узалуд копрца и опире. Када чује реч Његову, мора да остави све своје недоумице и страхове по страни и крене за Творцем. То није задатак само православног хришћанина, већ сваке људске јединке којој је подарен разум. У том поступку сакривена је тајна истинске мудрости. Симеон Нови Богослов ће, такође, Богу приписивати сијање:

Врвљење љубави претвара ме у ватру и зрак.

Заиста, пошто је угаљ нежности запаљен у теби,

онда и ја сам, видећи жељу твог срца,

почињем да се сједињујем с том жељом и доносим светлост

и показујем се као ватра, ја који сам створио огањ својом речју

Врлине душе су испод огња као дрво

и божанска светлост Духа који их обавија

добија своје име по дрвету на које се ослања,

Јер Дух нема своје посебно име међу људима.17

Љубав човека сједињује са жељом, а кроз њу на њега се преноси светлост18 и показује се као ватра. Ово је мотивацијска линија која сеже још од Григорија из Назијанса. Љубав је и на другим местима код Симеона Новог Богослова изједначена са ватром и светлошћу.19 Реч ствара огањ, испод кога су врлине душе као дрво. Симеон вероватно алудира на дрво живота, зато душама, као нечему што оживљава мртву материју, даје овакав облик. Пошто их Дух обасјава својом светлошћу, обавија их, део тог исијавања прелази и на њих, као и на лирског субјекта. Уместо да се оне прилагоде Духу, он добија своје име тј. уобличење кроз оно дрво на које се наслања. Гледајући кроз православну теологију, пошто је Бог човека створио по свом лику, а потом се оваплотио и додао себи и човечанску природу да би своју творевину спасио њених властитих грехова, у тој компликованој теолошко-филозофској једначини, човек трудећи се да живи по Његовом закону, доказује узорност, или речено Платоновим речником, еидос Бога чији лик носи у себи.20 Приближавајући се том свом духовном узору који лежи у његовој суштини, приближава се и себи. Све то остварује поштујући свете догме. Зато је Дух неименован. Њега човек мора сам да пронађе у себи, свом дрвету живота.

Проблем имена овде може имати и другачије значење. Именовањем појединачне ствари ми јој дајемо вредност и обележје, постајемо господари над њом. Чињеница да Дух одбија да душама да своје име, говори о томе да Бог не жели да буде наш господар. Он нам даје слободу да Га прихватимо, кренемо за Њим са сопственим крстом. Најважније је преузети такву одговорност добровољно. Зато Дух добија имена оних на које се ослонио. Тек када је прихваћен у души, он се може оваплотити у свој својој снази. Слобода је кључни елемент хришћанства. Остављено нам је да сами одлучимо како ћемо поступити. А највећа слобода садржана је у томе да се увек буде са Богом. Већ само Његово присуство значи слободу. Стварни живот и тело које му је подложно, елементи су робовања и утицаја наше пале природе.

Симеон Нови Теолог ће, на јединствен начин, описати сукоб светлости божанске и таме у којој пребива човек.21 То је мрак ума, слепило које онемогућава да се спозна Бог и Његово постојање.

Ја ти захваљујем јер си ти, док сам седео у тами,

ти си се открио мени, обасјао си ме, допустио си ми да видим

светлост твог лица коју нико не може да издржи.

Ја сам и даље остао у тами, то знам,

али док сам ја био у њеној средини, одевен мраком,

ти си се јавио као светлост, ти си ме читавог озарио

својом светлошћу и ја сам постао светлост у ноћи,

ја који сам био у средишту таме.22

Лирски субјекат је седећи у тмини угледао сијање божјег лица које нико не може да издржи, које је и њега осветлело. Захваљујући томе и он сам је постао светлост у ноћи, иако је остао у тами. Мрак није сасвим угушио светло, нити је оно одагнало видљиву таму. Оне су испуњавале простор заједно, одвојене и без мешања, а опет подједнако присутне. Због тога је могуће да лирски субјекат остане у смирају и прими светлост. Његове телесне очи не виде исто што и духовне. Оне заувек остају приковане за мрак, док се дух уздише до светлости којом Бог исијава и приказује се онима који траже Његов поглед.23 Ако и та ноћ у којој човек пребива прими у себе светлост, иако оне постоје на истом месту заједно, није сигурно да ће моћи да остане тама. Исто тако, човек који прими божанско сијање, наставивши да бивствује у тмини, неће више бити онај пре тог благослова. Присуство светлости, која симболише разум и мудрост као још виши степен духовне лествице, преображава не само таму у светлост, већ човека у светионик свима којима је светлост потребна. Разлог томе је божанска слика у њему. Она препознаје светлост и одашиље је даље, ка следећој копији божанског еидоса. Тако светлост повезује људске душе као ланац, онемогућавајући мраку да се пробије. То се може посматрати као коначна победа живота над смрћу, јер светло које је један од атрибута Творца означава сам живот. Он је увек Бог живих, а не мртвих.

Григорије Богослов, као сви православни оци, сматрао је да треба следити Његово учење. Штавише, он се жали на своју немоћ да у сваком тренутку буде одан свим божијим правилима. Тада себе назива старим и слабим, љути се на своју крхку човечију природу која није у стању да буде постојана и издржи све недаће и искушења.

Ја постојим. Па добро, шта с тим? Део мене већ је нестао,

сад сам нешто друго, и опет ћу друго бити – ако будем.

Ништа не траје довека: ја сам матица блатњаве реке

што стално напред гура, ничег постојаног у себи нема.24

Иако је јуначки подносио тешку болест о којој често говори у песмама, осећао је сав јед овоземаљског постојања које је увек упрљано. Нужно несавршено и у ропству.

Нико се још никад похвалио није

да је из живота отишао неукроћен страдањем болним!25

За разлику од Романа Слаткопојца, Григорије из Назијанса не опева сцене из Библије. Он своје беседе претаче у песме. На исти начин, ствара и поезију која је чисто лирска. У њој он излаже своје мисли, осећања, наде, очајање и веру која превазилази строго црквено учење, иако је њиме обојена. Сличне одлике показиваће и Симеон Нови Теолог (Богослов). Њих двојица најбоље илуструју могућности византијског песништва да, полазећи из једног наизглед скученог предметног канона, обухвати много шире просторе. Ово би могло сликовито да се илуструје Паладиним епиграмом: Успни се до дубина, ти који си се суновратио у висине.26 Иако су византијски песници стремили небесима и Богу, трудећи се да остану чисти и неоштећени постојањем за сусрет са њим, ипак су познавали дубине патње која је типично и сувише људска. Она је пробијала чврсто установљени модел писања и списак доступних и овом песништву достојних тема, производећи поједине искључиво лирске моменте. Наравно, то јесте одлика и моћ поезије уопште. Још од мита о Орфеју она је посвећивана боговима, али је то није спречавало да заводи душу. Нарочито сада, када је души и њеном животу и спасењу дато тако много простора.

Схватање душе, њене природе и суштине (од Платона до Византије)

То нас доводи до првог значајног заједничког мотива платонизма и песништва Царства. Платон се много занимао за душу, о чему сведоче бројни његови дијалози, нарочито Федон чији поднаслов и јесте О души. Штавише, могли бисмо да кажемо да је душа, у сваком дијалогу, једна од тема речите игре између Сократа и његових саговорника. Платон не одустаје од покушаја да је опише, свестан да људски језик није дорастао том задатку, да сазна шта ће се са њом збити када једном буде напустила тело, да одговори на питања као што су: одакле је потекла и где ће се вратити? Да ли је бесмртна?27 Она ће представљати опсесивну тему и за византијске ауторе, мада ће они већ носити у свом архетипу одређену званичну слику о њеном пореклу, изгледу и ономе што је очекује. Григорије Богослов ће јој чак посветити две песме, спомињући је и у свим осталим. После љубави, биће главна инспирација Симеону Новом Теологу. Роман Мелод ће је видети као место које настањује Бог и у њој има читавог човека.28

Према теолошком тумачењу изнетом у Речнику православља29 човек се састоји из тела и душе. Без душе, тело је прах, тек га њено присуство оживљава, па се још назива и дахом живота. Она не потиче од тела, већ има свој извор у Богу. Он је цео свет створио таквим редоследом, да је Творац прелазио при свом стварању од нижих облика ка вишим, тј. од неорганских тела, биљака, риба и птица, преко животиња до човека, као врхунца свемира. Душу поседују и животиње, али пошто је човек створен последњи, као најсавршеније божије дело и његова душа је различита од животињске. То је због околности да је материјални свет животиња био створен одмах, а два човекова дела – тело и душа – створени су одвојено. Душа животиња створена је из оних почетака који су били у самој материји, мада су по творевини представљали нешто различито од ње. Она која је усађена у човека удахнућем божијим, настала је као нешто одвојено, самостално и различито у материјалном свету. Овај начин стварања сведочи о томе да је она морала да буде савршенство, које је њу учинило блиском Богу. Зато је човек створен по Његовом лику. Посебне особине душе садржане су у њеном јединству, духовности, бесмртности, способности разума, слободи и дару говора. Ако се присетимо Платоновог описа душе са почетка овог рада, може се уочити велика сличност у описивању њених карактеристика. Разумност је, по православљу и античком филозофу, основна одлика оних који поседују душу. Она је могућност да човек свој живот искористи за Добро, као врховни постулат аскетског хришћанског живота и идеалистичке филозофије. Платон неће порећи бесмртност, него ће тежити да је докаже у пет ступњева.30 У Федру31, штавише, биће бесмртна управо зато што се сама собом креће, попут кочије са два различита и неподударна коња. Престанак кретања јесте престанак живота, дакле смрт. Пошто се она сама собом креће, никада то не престаје да чини, будући да је сопствени извор кретања, тј. живота. Због тога је душа и нерођена. Као и теолошка мисао, пронаћи ће у њој самосталност, јединственост и духовност, увидевши њену идентичност са светом идеја. Он ће је још описати атрибутима непроменљивости, нераспадљивости и неуништивости. Сличног мишљења биће и Јован Дамаскин. Платон ће у једном тренутку отићи толико далеко, да ће рећи да наша душа има неку видовитост.32Он ће у Горгији разматрати однос тела и духа на основу заслуга из овог живота. Занимљиво је што, на том месту, Платон тврди да душа, ослободивши се телесних окова, не постаје боља. Она остаје иста као и за живота.33 Без материјалног паравана, она остаје огољена. Нага пред божанством и његовим судијама. Она одаје не само своје природне особине, већ и оне које је за живота стекла и које је човек свим својим делима и радом усадио у њу. Она је одређена врста дневника из кога богови читају загробни живот.

Платон

Григорије Богослов дефинише душу као дах божији који се налази умешан у прах, као светло скривено у пећини, божанствен и бесмртан, делић од божанства које нема никакву форму.34

А ако си са неба дошла, ко си и откуда? Поучи жељнога.

Ако си дах Божји и наслеђе које му припада, као што мислиш,

ти одбаци опачину и ја ћу ти веровати! Није право да нечиста

будеш, макар и незнатно, ако си већ тако чистога порекла.35

Он нагиње схватању да је свака душа новостворена на рођењу. То нужно води ка томе да је свака душа индивидуална, јединствена. Све је то у складу са атрибутима којима је описује Свето писмо, али и Платон. Пошто је створена пре тела, оно јој је подређено.36 Обоје су подређени Уму, који је један од атрибута Бога. Зато се идеални поредак остварује најпре кроз душу. Платонова основна замисао у овом делу јесте да опише космос, због тога душа ту постаје сврсисходна, умна организација постојеће материје. Она је мешавина Истог, Другог и Бића37. Захваљујући томе она поседује идентитет који се открива у свемирском непроменљивом поретку ствари и препознатљивости; истоветност у бесмртности. Присуство Другог омогућава схватање смрти. Душа само затамњује свој идентитет и показује се као оно што она није.38 Бесмртност у овом Платоновом дијалогу потиче од Демијурга. Дело бесмртника мора бити бесмртно. Развијање космичке душе добрим делом остаје Демијургова тајна. Ум на земљи наставља да живи, боравећи у људској души.39

Рече то и, окренувши се пехару, у којем је раније смешао Душу свемира, усу у њега оно што је од тада преостало, помешавши га на готово исти начин, али ипак не тако чисто и тако равномерно као раније, већ као мешавину другог и трећег степена. Када је, дакле, саставио ту целину, поразделио ју је на онолики број душа, колико има звезда, доделивши свакој звезди по једну, па им показао, уздигавши их у некаква кола, природу васељене и објавио неумитне законе: да прво рођење буде једно те исто за све, како Бог не би никоме ништа ускратио; да душе, пошто су расејане, свака на свој одговарајући орган времена, постану онај најпобожнији део живих бића…

Тако је она одраз макрокосмоса у микрокосмосу, тј. човеку. Код Платона се многи кључни филозофски појмови крећу на тој основи. Као што видимо, човек је настао од истог материјала као Душа света, али не више у тако чистом облику. Због тога његово стварање довршавају нижи богови. Он није центар универзума, али јесте носилац истог садржаја. Као што подражавање еидоса никада није идентично оригиналу, тако је и човек као мимеза васељене њој само делимично сличан. Људска душа, као део света идеја, повезана је са сликом космоса. Она је мост између материје као неговатељице постојања и Ума. И Григорије Богослов ће у својој песми О природи људској разматрати порекло душе:

А ти, душо – и теби ћемо сад казати како ваља и приличи!

Ко си, одакле си, шта представљаш? Ко те постави да мртво

тело вучеш, ко те негвама тешким за живот привеза

и одасвуд те доле на земљу притисну? Како се то помеша

дух са дебљином, како ум са плоти, бестежинско са тежином –

непријатељи љути, једно с другим у рату непрестаном?!

Ако си дошла у живот кад и само тело, плод од исте сетве,

авај мени! Та спрега је неиздржива од самог почетка!40

Да ли је дошла у живот кад и само тело, делећи са њим градивни материјал? Та је спрега, по Григорију, неодржива од самог почетка. Ако је са неба дошла, као дах божији и наслеђе које му припада, нека одбаци опачину да јој лирски субјекат верује. Кад је већ чистог порекла, не приличи јој да и незнатно буде нечиста. Највише застрашује ако није потекла од Бога, али о томе лирски субјекат не може ни да размишља, јер представља врсту православног хибриса. Он ће за себе у једном тренутку рећи: Слика сам божја, а родио сам се из чина срамотна, црвеним и стидим се блуда – ал’ опет, он изроди нешто часно! Човек као божији лик, сачуван у његовој души, на овом свету настаје из плоти. То оправдава потресе душе које јој приређује Велијар, а на које је она слаба, и поред небеског даха са којим је измешана.41 Тело тежи земљи, душа као умни део човека небу, због тога су то двоје стално у борби.42

Но како то двоје рат непрестани воде, управник им озго

дође, Дух Бога великога, те уму подршку пружи,

и прекиде бојни метеж у телу несрећном, те умири

небрекле таласе, ветрове и буру заковитланих страсти.

Но тело поседује снагу лудачку, не одустаје од

борбе, него се битка још вије, тамо и овамо.43

То захтева константан труд и напор да би се издржало, неретко је потребна и помоћ одозго. Код Григорија Богослова лирски субјекат спознаје да су у њему отелотворена два начела. Слично као у Платоновом опису душе44 као кочији са возаром и два коња – једног племенитог порекла, другог рђавог – где сваки вуче на своју страну:

Она личи на сраслу снагу крилате запреге и уздодрже. Коњи богова и њихове уздодрже сви су племенити и племенита рода, а у осталих је мешовито. Понајпре наш уздодржа управља двопрегом, заим од коња само један му је леп и добар и таква соја, а други је супротног и супротан. Тежак, дакле, и мучан мора да је возарски посао код нас.45

тако и овде материја и дух желе да остваре своје прохтеве. Једино што може да ублажи ову борбу јесте аскеза, пост, одрицање.46 Њих лирски субјекат проналази у пустињачком начину живота. Ја лично за живот сам умро, нешто мало даха још ми преостаје, узвикује као вапај и просветљење. Тек у осами и далеко од града, човек може да пронађе мир и натера тело да се повинује уму.

Веровање у постојање душе јесте основа византијске, православне мисли. Без тог уверења, читав филозофски систем светих отаца био би бесмислен. Она је лик божији у човеку, одраз неких далеких небеских висина и простора где људски створ види свој истински завичај, подсетник на Рај из кога је избачен и могућност да се тамо врати, доказавши да више неће кршити божје забране. Не само да је слика Бога у човеку, већ је и нешто сасвим индивидуално, доказ да је појединац јединствен и непоновљив, као што је и душа. Код Симеона Новог Богослова, Бог је духом постао са човеком једно:

Благодарим Ти што духом једним постаде са мном, несливено, неизмениво, непромениво, Ти над свима Бог, и што си Сам у свему постао ми све, Храно неисказива и увек непотрошива, Која се вечно преизливаш уснама душе моје и преизвиреш у врелу срца мога, Одеждо буктава Која демоне сажиже, Очишчење Које ме сузама омиваш нетленим и светим, што их присуство Твоје дарује онима којима долазиш!47

Људски створ, као творевина, тежи да се споји са својим Творцем. То постиже примајући га у душу, отварајући врата свог духовног живота за улазак божанске светлости. Њено пребивање у човековом духу штити га од насртаја спољашњег света. Оно представља врсту обожења, испуњавање унутрашњег божјег лика допуштајући му да се оваплоти у сусрету са својим оригиналом. Човекова душа чезне за тим контактом, јер тако постаје потпуна. Као што је већ раније речено,48 она увек стреми небу и Богу, том космичком материјалу од кога је саздана. Примајући Бога у своје огњиште, она осећа смирење и олакшање од материјалних окова. Пошто је изливена према Његовом калупу, она коначно испуњава своју форму и суштину тек здружена са Њим. Наравно, због човечанске природе то примање је увек изображено. Симеон ово доводи у уску везу са крштењем, које преставља улазак Духа светог у човека. Свако ко га је примио, не може поднети одвојеност од Бога. Највећа бол по Симеону Новом Богослову јесте бивање изван Господа. Само ће праведници наставити са Његовим лицем.49

Платон ће у Горгији, говорити о улагивању души:

Најпре размисли о томе да ли изгледа оправдано, и не постоје ли такође, што се тиче душе, две врсте делатности – с једне стране, оне које се баве уметношћу и брину се о највећем добру душе, а с друге стране, делатности које не воде рачуна о томе, него се брину само о уживању душе (као што куварство води рачуна само о пријатности, уживању тела), како да јој га припреме; међутим, које је уживање боље, а које горе оне не знају, па чак и не питају, јер им је стало само до тога да се свим средствима, добрим или лошим, допадну. Ја, драги мој Каликле, мислим да такве активности постоје, и тврдим да је ту улагивање – било телу, било души, или нечему другоме – само да би служило наслади, без обзира на оно што је боље или горе.50

Ефекат реда и хармоније постиже се праведношћу и умереношћу.51 Слично говоре и свети оци. Они се залажу за аскезу, уздржавање од овоземаљских задовољстава да би душа остала у контакту са својом првобитном постојбином. Складна и умерена душа је побожна, храбра, разборита и добра, још од Платона.52 Она се понаша према боговима (тј. Богу) и људима на начин како доликује, односно праведно и побожно. То је дело разума, за кога и византијски песници верују да потиче од Бога, као део Његове светлости која је прешла на човека и доказ за постојање и поседовање душе у телу. Песници Царства ће, сходно хришћанском канону, улагивањем души схватати подилажење њеној небесној природи. Она тежи Творцу, небу, ослобођењу од телесних окова који је онемогућавају да се окрилати, речено Платоновим речником. То улагивање је позитивно, јер показује душу која остаје у контакту са својим истинским бићем.

Оно што се не може оспорити јесте да се душа доводи у најужу везу са постојањем. Она није само пасиван чувар утисака спољашњег света, већ начело самодејства. Душа може да живи и да сачува своје суштинске особине53 и после смрти, што чини њену индивидуалност. Оно што је стекла у земаљском животу – конкретни утисци, мисли, осећања – остаће у њој заувек. Као и код Платона, она ће се увек сећати. Према богооткривеном учењу54 душу после смрти очекује свесна бесмртност, у којој се коначно открива сав њен унутрашњи садржај који је био мање јасно испољен у земаљском животу. Будући живот треба да буде продубљивање нашег земаљског живота. Вечност носи са собом низ одговорности, које се испуњавају или кроз живот у складу са божијим законима, или у бављењу филозофијом. Да би ова проблематика душе боље објаснила, потребно је испитати још два мотива која стоје у вези са њом. Мотив живота након смрти и мотив тела или материје.

Загробни живот

У најтешњој вези са душом јесте питање живота после смрти. Код Платона се могу наћи разне класификације простора55 и реинкарнација56 којима је душа изложена након одласка са овог света. Скоро на сваком месту где се бави питањем душе, занима се и за њену судбину пошто напусти тело. Платон, бројним митовима, показује уверење да је она вечна, самим тим изложена разним променама у форми постојања. Оне зависе од заслуга, дела која је човек чинио или пропустио да учини. И код њега постоји слика Страшног суда, која варира од дијалога до дијалога. У Горгији он је представљен кроз Зевсове синове57,док је у Држави потребно сачекати осам дана на пресуду, оличену Ананкиним вретеном, њеним кћерима, Мојрама, и бацањем коцке58. У Федону,пошто је доказао да је душа бесмртна, Сократ се окреће описима места где ће, по заслузи, бити смештена:

А када душе преминулих стигну на место куда демон свакога води, најпре дођу ан суд, како они који су живели честито и побожно тако и они који нису. Они за које се судијама учини да су живели између добра и зла иду на Ахеронт, уђу у чунове, који су за њих ту припремљени, и на њима стижу на језера. Ту добијају своја боравишта и очишћавају се: испаштају кривице и на тај начин избављују се од греха што су га учинили, а за добра дела добијају плату, свако по својој заслузи. А они за које се учини да су неисцељиви због величине својих грехова, а то су они који су извршили многе и страшне пљачке храмова и многа неправедна и недопуштена убиства или друго што личи на то, – те заслужена судбина баца у Тартар, одакле никада не излазе.59

Слично као што у Држави, наредни живот зависи од бацања коцке и одабира саме душе какву ће судбину себи одредити, овде кривица одређује казну. Није више потребно да душа било шта бира, она је то већ учинила за живота. Сада се суочава са последицама својих избора:

А они за које се учини да су исцељиви поред све тежине грехова којима су душу огрешили, на пример они који су оцу или мајци учинили у гневу какво насиље, али су свој потоњи живот провели у покајању, или који су на неки други такав начин постали убице, – и ти морају пасти у Тартар, али кад падну и у њему пробаве годину дана, избацују их таласи: обичне убице низ Кокит, а оне који су убили оца или мајку низ Пирифлегетонт. А када их реке донесу близу Ахерусијског језера, стану викати и звати; једни оне које су убили, а руги оне према којима су се грешно понели. И кад их дозову, стану их молити и заклињати нека им допусте да изиђу у језеро и нека их дочекају. И ако им успе да их приволе, излазе и ослобађају се мука; ако ли не, долазе опет у Тартар, а оданде поново у реке, и тој страшној судбини нема краја све дотле док не домоле оне којима су неправду учинили; јер ту казну одредише им судије.60

Оно што је заједничко Платону и Византији јесте концепт заслуге, мерења на ваги Бог(ова) добрих и лоших дела, судбине у вечности која зависи од стила живота. Душа је нешто што се чува, да се не би испрљала самим постојањем. У хришћанству присутно је покајање, којим се отпадник може вратити на прави пут и поново заслужити Очеву љубав и самилост. Грех није кључан за спасење и вечни живот, већ је то однос верника према почињеној грешки. Права православна суштина јесте у радовању. У Богу, који је живот, самом присуству у Његовом величанственом и грандиозном делу и свему осталом што је његов део. Нема места очајању, јер је Христос, пун божанске љубави која све опрашта, узео на себе човечији лик и у његово име победио смрт. Да би се васкрсло, мора се прво страдати. Све муке се не чине више тако страшне, кад се има на уму да ће се живети вечно. У свом Ускршњем канону61, Јован Дамаскин управо сугерише да цела Васељена треба да се радује, јер је Христос одржао обећање да ће вечно бити са људима и то доказао, уставши из гроба.

О предивна, драга, слатка вести!

Заиста, Ти нам обећа, Христе,

вечно да с нама останеш.

Ти си нам котва наде

у томе поуздана,

и зато радост обузе свет.62

То омогућава људима поуздану наду у живот након смрти. Као и Григорије Богослов,63 Дамаскин моли Мудрост-Христа да помогне људима да буду спремни кад он буде ушао у Царство своје заувек, да наследе мирно део леп који ће им даровати. Зато је човеку дата бесмртна душа и живот вечни – душа као облик у коме ће у том животу постојати – јер ће сести поред Створитеља, придружити му се у Његовом Царству64, наследити поново место у Рају одакле је изгнан сопственом кривицом. Васкрсење је кључ и смисао православне хришћанске мисли. То је коначна победа над смрћу и Сатаном. Она са собом носи, поред залога вечног живота и низ одговорности. Вечност се креира за сваког човека понаособ, сходно његовим мерилима. Душа ће наставити своје постојање у складу са оним што је чинила или одбила да учини. Ту се слажу и Платон и хришћанство. Али су и поред тога, разлике у њиховим поимањима огромне.

Ипак, кључни за разумевање Платонове концепције загробног живота јесу његови есхатолошки митови из Горгије и десете књиге Државе. По првом65, Зевс је засновао праведни суд за покојнике. У Кроново доба судије за одређивање да ли је неко свој живот провео у поштењу и побожности, били су живи над живима. Суђење се одржавало баш оног дана када би човек умирао. Због лоших пресуда, које су резултат очију, ушију и читавог живота који заклањају душу:

Пре свега треба – рече он – начинити крај томе да људи знају унапред кад треба да умру; јер сада они то знају…Осим тога, морају сви доћи пред суд наги, без одела, то значи да се суђење одржи тек после смрти. А и судија мора бити мртвац и наг, и само својом нагом душом треба да просуђује нагу душу умрлога…То сам увидео раније него ви, па сам за судије поставио моје синове, двојицу из Азије, то су Минос и Радамант, и једног из Европе, а то је Еак. Ова тројица ће после своје смрти судити на ливади, на раскрсници, одакле воде оба пута – с једне стране, на острво блажених, а с друге, у Тартар. Покојницима из Азије судиће Радамант, а Еак ће судити душама из Европе. Миносу ћу дати да буде председник, да би могао одлучивати ако његова два друга каткад буду у недоумици како да пресуде; тако да пресуда о томе куда људи треба да отпутују буде што је могуће праведнија.66

Ливада има велику улогу у миту о Еру.67 Ту душе бораве осам дана, после којих одлазе куда су им судије одредиле на основу њихових заслуга током живота. Од те слике, Платон прелази на свемирску музику у чулном облику, осам сфера од којих свака поседује Сирену која пева њој одговарајући тон. Певају и Мојре, кћери Ананкине, прошлост, садашњост и будућност. Захваљујући што му је душа изашла из тела и путовала по свемиру, Ер је могао да чује ову музику. Она је постала један од чиниоца загробног пејзажа.

Овај други есхатолошки мит, који у многоме подсећа на питагорејско учење о хармонији сфера, о Еру који се враћа из мртвих и беседи присутнима о својим посмртним доживљајима, заснива се на човековом избору и одговорности. По томе је овај мит другачији од осталих који се баве истом тематиком код Платона. Он се на овом месту приближава православној идеји васкрсења, наравно видећи је кроз реинкарнацију. Васкрсење није идентично са реинкарнацијом, јер човек васкрсава као исти онај који је и умро. Платон појам реинкарнације варира, јер неће судбина бирати, већ сам човек. Он је крив за свој живот, не богови. У хришћанству, човеку је дата слободна воља и могућност избора. Бог се није приказао, јер онда вера не би била ствар поверења између људи и њиховог небесног Оца, већ морање. Када би човек знао да Бог постоји, он би морао да верује. Ако не зна, онда је то његов избор. Највиша мудрост састоји се у томе да се верује, иако се не зна. Код Платона, мудро одабирање наредног живота зависи од неколико услова. Онај ко се већ једном опекао и завршио у Тартару, пажљивије ће сагледавати предности и мане понуђеног новог живота, од оних који су боравили на небу.68 Они неће пренаглити, јер су се намучили и видели друге у невољи. Али, избор зависи и од навика пређашњег живота. Тако Орфејева душа бира обличје лабуда, Агамемнонова орла, а Одисејева доконог појединца.69 Оно што је чини јединственом, никада се не мења.

И Платон и хришћанство разматрају загробни живот и пре саме смрти. Код Платона филозофија је припрема за смрт70, док у хришћанској мисли пакао и рај као елементи оностарног, могу да се пронађу још за овог живота. Не мора се умрети да би се душа нашла у једном од ова два стања – јер они то доиста јесу, стања духа. Зависно од својих избора и слободне воље, човек себи ствара пакао или рај. Хришћанство за означавање Пакла користи грчку реч (х)ад, којом преводи јеврејски израз шеол, који означава појам лишен светлости, односно оно што је невидљиво. Овај термин користи се искључиво за стање душе после смрти, односно грешних душа које се налазе у власти ђавола и злих духова.71 Према Библији, Христос је за време страдања на крсту сишао у ад. За то кратко време, које се придружио загробном стању, општем за све умрле, срушио је старозаветну силу ада која је владала над свеукупним човечанством.72 Тај тренутак је означио победу вечног живота над мраком пада. Овај Христов поступак представља и коначно опроштење човеку и доказ божије безграничне љубави која је у стању да се за своју творевину жртвује и спасе је сопствених грешака. Роман Мелод је опевао божију жртву у Химни о Христовом распећу.73Он почиње речима:

Приђите сви и опевајмо Онога који распет ради нас беше.74

Да би се после кроз глас Богомајке огласио:

Куд ћеш, чедо моје? Куда тако хиташ?

Неће ли бити опет нове свадбе у Кани,

па журиш да воду у вино претвориш?

Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?

Реци ми реч, Речи, не ћути преда мном,

ти, који си ме сачувао чисту, мој сине и Боже!75

Кључна фигура ове песме јесте Богородица.76 Она на крсту гледа двоструким очима распетог свог сина и Бога, који подноси жртву за читаво човечанство. У првом плану је њен бол – као Мајке, али и вернице. Њено унутрашње биће је подељено на љубав према детету и страхопоштовање пред Творцем. Она разуме неизбежност његове судбине, као што је разуме и сам Христос када узвикује: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја.77Знање не помаже да не пати као мајка. То није само бол оне која губи дете, већ и један само људски бол који се осећа када невиног човека муче и убијају, појачан сазнањем да се Богочовек свесно залаже за опрост наших грехова. Има у том болу и срамоте пред сопственим лицем које јесте упрљано лице Бога. Пред свешћу да сви учествујемо у том чину разапињања, ми криви који убијамо јединог невиног међу нама. Иако нам је опроштено, човечанство је након тога остало обележено Каиновим знаком. Роман Мелод је ту палету сукобљених и двоструких осећања приказао кроз само један лик. Са Богородичиног лица читамо историју човечанства, сагрешење, казну и опрост. Оно је приказано кроз бол, који превазилази границе појединца и мајке која губи дете и постаје метафора за једно дубље људско осећање. Кроз само једну емоцију, песник је успео да дочара читав спектар других, које се крију у човековом унутрашњем животу. Дијалог мајке и сина јесте једна прича која нема почетак и крај, која се увек изнова пише, у свим временима и свим местима у простору. Богородица ће остати фигура Свемајке. Она која пружа разумевање и утеху свима који јој се моле. Она је у стању да утеши друге, управо захваљујући болу који је сама осетила. Узевши свима познати и за православље најважнији мотив из Библије, Роман Мелод је створио песму универзалне осећајности и духовности. Елементи који се налазе у њеном ткању могу се пронаћи свуда и допрети до сваког појединца, а приказани су кроз само два лика.

У Богородици се јавља недоумица да ли да и сама крене за својим сином? Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?78У овом стиху садржана је проблематика њеног положаја. Она као свака мајка воли свог сина независно од тога да ли је он Бог или није. Али, као она која је родила Богочовека, зна да његова улога, додељена му од Оца, превазилази обичан људски живот и стандардну улогу сина. Јер он није само њен син, већ и Син. Богородици је јасно да њена мајчинска љубав не може и не сме да ремети планове Творца и да мора да се помири са Његовом вољом и одлукама, иако их не разуме. Али све то не спречава њену патњу. Реч, од које је све настало, сада ћути. Човек је једва разуме и када се чује, ћутање тек није кадар да протумачи. Христос то зна. Зато ће јој на њен вапај одговорити да не плаче, уколико жели да га прати. Он познаје тајну свега створеног и нествореног, видљивог и невидљивог. Човеку није дат увид у целину, он само опипава смисао у мраку. Зато је упозорава да не стрепи кад примети да ствари трепере, јер овај злочин потреса све што је саздано. Заслепљен свод мора да прогледа, земља и море да узмакну, горе да се тресу и гробови да се испразне. Извршиоци овог злочина ће бити и сами оптужени. Он не говори о освети, већ о обележености тим стравичним догађајем. Њега ће на души носити човечанство, оно је тако одабрало. А она која је осетила двоструку бол – као мајка и као верница – ако се уплаши пред откровењем које предстоји, нека замоли за помоћ свог Сина и Бога. Он ће је спасти.

Пакао, Гехена, Шеол или (Х)ад код Платона и византијских песника представљају се најчешће кроз огањ. Григорије Богослов, како је већ речено, у томе види последњу прилику да човек схвати своје грешке, када више нема куд. У Федону, у Кокит као реку кукања, бацају се обичне убице док им душе оних које су убили не опросте79. И овде постоји моменат опроштења. Док је у хришћанству он могућ и пожељан код сваког грешника, у Федону њега може добити само онај који је лакше згрешио. Платонова визија Тартара треба да поправи лоше навике душе, стечене за живота. Или, у Сократовом случају да ослободи страха од смрти, јер он као праведник одлази блаженима. Платон има своје малено Царство мртвих, јер разне варијације потоњег суда налазимо у различитим његовим дијалозима.80 Без обзира на одређене модификације, сви деле исту идеју поправљања за наредни живот. Код њега се сви људи деле на оне који се могу и оне који се не могу поправити. Казна треба да буде средство побољшања. Код оних који су неспособни за даљи морални развитак, она је само опомена другима који се још дају спасити.

Хришћански суд колико наличи, толико се и разликује од Платоновог. У оба учења открива се целокупна садржина живота као суд. Како је то сликовито описао Јован у свом Откривењу: Дела њихова иду за њима.81Душа остаје обележена животом и када из њега иступи. У хришћанству, непосредно после смрти појединац окуша свој лични предукус есхатона. Суд је христолошки обојен, јер се излази у Његову светлост. Та чињеница нам је позната већ из византијске црквене лирике. Судски процес зависи од односа према Христу у пракси живота.82 Он ће све обелоданити, ништа неће остати скривено. Једини критеријум суда је вера. У Христовој светлости, цео човек, концентрисан у души, излаже се суду божијем. Он је много више од самог супстанцијалног разбијања јединства духа и материје. Човеку се суди са свим његовим делима, целином његовог бића. Ту се проверава и оцењује већ довршена егзистенција. Стање после смрти зависи од (не)остварења човекових талената и врлина у животу на земљи. Хришћански суд је откривање дубине личности кроз очи Христа Бога.

Са свим овим у вези стоји и питање стања и места душе умрлог између прве смрти и општег васкрсења, од посебне важности за хришћанску, нарочито православну, догму. Пошто је у смрти тело непомично, умирање личи на спавање. У библијским сликама опште васкрсење наличи на буђење трубама архангелским. Ту тело добија своју улогу у концепту вечног живота. У њему се огледа интегритет личности умрлога. Душа не може бити блажена док и тело не васкрсне. Она није пасивна после смрти, како се верује, али не може више да сама да мења своје стање. Све што се у загробном животу догађа, догађа се сада без заслуга душе. На овом ступњу, након смрти, покајање је немогуће. Ту само дозрева оно што је започето на земљи и у правцу у коме је започето. Као и код Платона, заслуга је од пресудног значаја. Овде је она само делимична, јер се потпуност остварује тек у парусији.83 Од значаја у овом компликованом процесу јесте и Црква. За њу, преминули нису мртви него живи. Њен земаљски део општи са небеским. Она је небоземна стварност. У православљу је то очигледније кроз бројне обреде за умрле као што су помени, парастоси и део свете литургије под називом Проскомидија. Небо је у библијско-есхатолошкој терминологији реч која означава близину божију, као што је на исти начин ад удаљеност од Њега. Пошто је читав теолошки систем устремљен ка Доласку, већ се само то стремљење тумачи као знак Доласка. Ситуација после смрти, у оваквој концепцији, органски стреми ка парусији. На сличан начин, као што код Платона Сократ због врлог живота стреми блаженима. Оба ова есхатолошка стања деле идеју о неумитности загробног живота и улоге човекових поступака у даљем протоку неког новог времена.

Тело и материја

У антици мистерије су биле култови установљени да би се душа ослободила од греха и да би ка божанству ступила очишћена и са њиме се сјединила.84 По учењу орфичара, људи трпе зло као казну за некакав грех. Душа је божанског порекла, различита од тела85, са којим је спојена управо због свог сагрешења. Тело је тамница, гроб душе. У њој самој постоји добар и зао део, како наводи и Платон у Федру86, и овај други чини неправде. Дуализам душе и тела орфички мит објашњава на основу напада Титана на Диониса Загреја кога су у обличју бика појели.87 Сачувано је само његово срце, од кога је Див начинио новог Диониса. Титане који су прогутали удове божје, Див је смождио својим громом. Из њиховог пепела је настао људски род – са злим делом који потиче од Титана и добрим који је пореклом од Диониса Загреја. По орфичком учењу, владавином новорођеног Диониса и стварањем човека завршава се низ космичких револуција. Човек мора да открије своје порекло и судбину, ослободи се греха и очисти се телесног елемента, титанског, да би се сјединио са божанским. То сједињење може да се постигне и силом, губљењем свести при заглушној свирци, вртоглавом игрању, клањању, гледању у какав свети предмет. Ове орфичке тајне припремају човека за живот после смрти.

У хришћанству, тело није само затвор, већ и храм душе и потребно га је неговати. Оно добија вишу симболику кроз Тело Христово, тј. свети хлеб, претворен за време литургије у право Тело Христово. Он води порекло са Тајне вечере, и са вином као Крвљу Христовом, чини основе светог причешћа. Јевреји верују да је у крви настањена душа, стога овај дуализам сеже до дубљих тематских целина. У хришћанству, тело се чисти постом и обожује се88.

Јер бестелесна природа не храни се телом.89

Григорије Богослов наводи примере праведника који су одолели искушењима и сачували, поред душе и тело за Творца. Они настоје да себе, храмове божје90, за Бога очисте:

бдењем, и свеноћним појањем псалама,

и узлетима ума ка Уму великоме, и животом

пуним сенки и визија – бар колико је потребно

да се докучи шта се иза видљивих појава крије.91

На овај начин, обуздавајући палу природу која се испољава кроз потребе телесности, могуће је достићи спознају апсолута. За њу су потребне сенке и визије. Оно што доводи до откривања највеће од свих истина, заправо је ирационално и несигурно. Нема научног мишљења у вери. Наука потпомаже телу, оправдавајући га. Душа захтева унутрашње слике да би могла да се испољи. Једино што је човековим очима доступно и што је сигурно јесте тело. Опкољени њиме људи су сигурни да га имају и да је њихово. За душом је потребно трагати, наслућивати је и опет је можда никада не пронаћи. Она тражи жртвовање. Григорије наводи примере обуздавања од телесних притисака као што су окивање у гвожђе или повлачење у пустињу или прашуму које су пуне звериња:

Са тог су разлога неки тело своје у гвожђе

оковали и тиме разузданост и обест угасили;

други, опет, у стаништима мрачним и тесним,

ил скривени у заселине неприступачног стења,

обезбедили су се одштетних утицаја варљивих чула;

неки су се повукли у пустињу, или у прашуме

звериња пуне, да утекну чељустима греха,

те тамо проводе живот, далеко од људи, ништа

друго од света не знајући, осим најближе околине.92

Он на више места подсећа да је тело начињено овде и стога тежи ка земљи која му је блиска, док је душа дах божји која увек чезне за већим уделом у добрима наднебесним.93 Та мешавина је чудесна, зато човек представља други величанствени космос у малом. Григорија стално интригира унутрашња логика тог стваралачког чина. Човек се састоји из два тако разнородна елемента која се не могу сложити.Они су утаборени један против другог, зато се у човеку води непрестана борба. Слично орфичким мистеријама, душа која се на многим местима код овог песника изједначава са умом, разумним делом, налази се у телу као у затвору. Тело је извор свих страсти, зала, нагона и афеката. Оно по себи нема никакву вредност, а захтева стални надзор и спутавање. Душа, опет, без таквог неразумног дела не може да опстане. Остаје енигма зашто таква искра божанске светлости, као што је душа, трпи утицај тела и сама постаје подложна квару. Мотив борбе душе и тела, после Григорија Богослова, остаће једно од типичних обележја хришћанске поезије уопште.

Код Платона, материја има засебно место у филозофском систему. Иако је најчешће неименована, из Тимаја се може закључити да она припада царству нужности.94 О њој разматра он у поглављу Дело Нужности. Она спада у трећу врсту, тешку и мрачну. Материја је за Платона прихватитељка и неговатељица свег постојања95.

Пре свега, оно чему смо још малочас дали име вода, стегло се, како нам се чини, у камен, па онда видимо како постаје земља. А исто то, опет, када се растаче и разлаже, постаје ветар, односно ваздух; а овај, запаливши се, постаје ватра; када се, пак, она згусне и угаси, враћа се опет у пралик ваздуха, док овај поновним збијањем и згушњавањем постаје облак и магла, а од њих, када се још више стегну, текућа вода, од воде, пак, поново земља и камен; тако да они, како се чини, једни другима дарују рођење у круг.96

Исти се закључак може донети и о оној природи, која у себе прима сва тела, јер она своју основну способност никад не може изгубити, него увек све прима, не узевши нигда и нипошто ма и један облик сличан било ком од оних који у њу улазе. Она је, наиме, оно што је по природи подложно сваком обликовању, све оно, што у њу улази, покреће је и разлучује у њој ликове, те се она, захваљујући томе, појављује сваки пут другачијом. А оно што у њу улази, као и оно што из ње излази, одрази су вечних бића, утиснути по узору на њих, на начин тешко изрецив и чудесан…97

Пошто је карактерише стални ток промена, она је нешто по себи подложно сваком обликовању. Код Платона, вечна бића утиснута су у материју на чудесан и неизрецив начин. Она није супстанција, него каквоћа.98 Она је само материјал за обликовање, нешто безоблично што спојено са душом у човеку постаје препознатљиво. То је стога што материја остаје недоступна рационалном сазнању. Само она душа која је на Земљи подвргнута бескрајном низу рађања и умирања као срашћивања са материјом и одвајања од ње, може да осети тајну повезаност чулности или осећајности и материје.99 Због такве конструкције, ум је у смртним бићима заробљеник ирационалног. Он није у стању да влада, јер материја као мати свега рођеног чини своје потомке духовно слепим. Прогледавање могуће је само отимањем од ње. Одлика материје је дисхармоничност, неред. Тек је процес обликовања присиљава на ред.

Када овај систем пренесе на човека и његову телесност, Платон га повезује у многоме са орфичким и питагорејским идејама. Тело је гробница душе, зато је Сократу свеједно како ће га сахранити.100 Оно што се једино рачуна, душа, одлази у слободу, ка блаженима. Тело је сенка, која нас прати за живота. Оно што сваког човека чини њим у правом смислу јесте његова душа. Она као бесмртно биће одлази другим боговима да положи рачун. Наравно, као и код Григорија Богослова, наглашава се да је она нешто различито од тела. Платон ће у Тимају доћи до јединства ова два појма. Они морају да буду у сагласности, складу.101 Задржавајући своја права обоје ступају у равнотежу и постижу здравље. Човек мора да води рачуна и о свом телу, не само о души. Овај Платонов став наследиће хришћанска теологија видећи тело, не само као тамницу и већ и храм за човеков небески лик.

Из пада у тело, које је део материје подложне квару, душа се смрћу враћа свом извору. Тело у животу после смрти, код Платона, има споредну улогу. У хришћанству102 ће и оно васкрснути, као нетрулежно. У смрти, схваћеној у хришћанском духу, нестаје само телесни човек. И то привремено. Она је растанак душе и тела, али и уништење појавног човековог бића. Трагика раздвајања осведочена је створеношћу оба градивна елемента. По томе се човек онтолошки разликује од Бога. Душа живи вечно, јер је живот примила. Живот вечни не долази из наше сопствене природе, већ она само учествује у животу божијем. Он даје живот и вечно трајање бића. Хришћанство неумитност смрти види у чињеници греха. Он је узрок смртности човековој. Тај однос тумачи се слободном вољом, као кључном како за спасење тако и за сагрешење. Човек свесно бира грех, а са њим и смрт. Ово се може илустровати местом из Посланице Римљанима: То не чиним више ја, него грех који живи у мени.103Према православној догми, човек пада тоталитетом свог бића. Не само душом, већ и телом. Они се разликују, али нису раздељени. Представљају само одвојене функције јединственог људског бића. У узношењу ка Богу или удаљавању од Њега, живот човековог бића је конкретан. Тело је у том развоју орган душе, док је душа делујући принцип живота и тела. Тиме се објашњава непојмљиви дуализам различитих градивних делова човека код Григорија Богослова. Душа и тело само откривају и обележавају шта је човек и представљају очигледне трептаје личности. Управо личност представља кључну карику у узношењу ка Богу. У њој је могуће остварити потенцијал добијен кроз пранебески лик. Она је крајњи циљ до кога човек покушава да се развије у овом животу.

У вези са питањима тела, смрти и раније излагане проблематике загробног живота јесте бесмртност. О томе како је схвата Платон, већ је било речи. У хришћанству она представља превазилажење смрти кроз однос са Богом. Душа је животна сила у коју је положено семе бесмртности, као лик божији у човеку. Бесмртност се састоји у делатности те небеске слике у људском бићу. Човек не може сам победити смрт. То је могао само Богочовек. Зато је потребно да се човек обожи. Да испуни тоталитет свог унутрашњег лика. У хришћанској догматици васкрсење се постиже крстом својим. Ова два елемента – крст и васкрсење – јесу пре свега индивидуални и непоновљиви факти Сина божијег, али Његово дело има свечовечански и свекосмички карактер. Христос обнавља, грехом помрачену и у смрти огрезлу, икону божју у човеку.104Икона божија, по којој је још Адам као први човек створен и која је људским сагрешењем помрачена, обнавља се у Христу као савршеној Икони Бога Оца. Истина бесмртности заједно са истином постојања Бога чини суштински елемент религије. Наравно, догма је, по питању оних којима ће нови живот бити дат, строга. Бесмртност је настала Христовим искупитељским делом и важи за људе вере. Неверујућима је она недостижна. Призивање у бесмртност зависи од вере, вера од слушања, а ово последње од проповеди. Бесмртни човек је само Богочовек, али и сваки који је вером у Њему и постаје Његов сателесник и причесник. Смрт је побеђена искључиво у Христу лично. Изван Њега, и после Његовог васкрсења, влада и даље смрт. Хришћанство не заговара аутономну бесмртност, већ бесмртност у Христу. Душа је, у том односу, облик онога што човек конкретно јесте у таквој бесмртности. Стварност Светог духа је активизам, стога је и душа делатна. То је разлог због кога Григорије из Назијанса проклиње своју немоћ и старост. Труљење тела спутава деловање душе, иако је она покретнија и не стари. Човек је, зарад бесмртности, осуђен на стално усавршавање, оптерећен смртним, телесним животом који упорно улази у бесмртни. То је продукт дуализма од кога је човек састављен. Смрт, чији је носилац тело, стављена је у перспективу бесмртности. Могуће је победити је усавршавањем. Зато Григорије Богослов може да узвикне: Један Бог, од Тројице, част им се уједно указује; за њихов рачун одбацујем смртни део себе.105У овом стиху одзвања античка мудрост која поручује: Одрекни се себе. Само што се у хришћанству човек одриче себе зарад Бога, да би кроз Њега и сам постао мали бог. Копија највишег од свих еидоса.

Душа света

Обожење човека поставља питање природе и суштине Бога. Душа света код Платона означава космос као живо биће. Он поседује душу, али и тело. Слично као што се и човек састоји од датог дуализма. Наравно, макрокосмос се огледа у микрокосмосу и Платон отворено и намерно доводи то двоје у везу. Као што је у хришћанству човек огледало божијег лика који је записан у његовој унутрашњости, тако је овде он медијум кроз који се огледа универзум. Идеални поредак се остварује најпре као душа106, потом кроз тело.

Не само по Платону, већ и по Григорију Богослову Ум би требало да буде оно прво. У платонистичком систему он је оличен кроз Демијурга. Он није Бог у конвенционалном смислу, већ него ко (пре)уређује све створено. Као мајстор-уметник који саставља космос као свеобухватно, најлепше и најсавршеније живо биће, он стално има у виду умни принцип.107 Демијур је фигура једног митског праскулптора, који своју творевину, по узору на неки већ задати модел, прави из безобличног материјала108. Пошто је он добар и његова творевина је добра.109 Иако је одбацивао уметност, Платонова визија творца јесте уметничка. Он једним креативним процесом ствара свет. Али, Демијург као уметник следи оно што је умно, подражава оно што треба да се подражава. То је основна разлика између њега и уметника. Он неред претаче у ред. Таква концепција не треба да зачуђује. Демијург је, добрим делом, поистовећен са својим делом. У хришћанској мисли не постоји такво изједначавање. Бог је апсолутно добар, али је његова творевина подложна квару. То се огледа у циклусу природе и човеку као таквом. Основна разлика између Демијурга и Бога-Створитеља јесте у свемогућности. Први не поседује ту моћ. Он само преуређује хаос који већ постоји. Библијски Бог ствара exnihilo, тј. ни из чега.

Демијург се испунио, постао је видљив и опажљив бог, космос, један и јединствени поредак који у себе укључује сва бесмртна и смртна бића.110 Он је видљива страна умног. Његово име је заједнички назив за свакога ко ствара, нешто узрокује или зачиње. Он је више инжењер, његов космос сачињен је у радионици, без Ероса, рационално, на основу знања из математике и музике.111 Свет, описан у дијалогу Тимај, није рођен из трудне душе као што је то случај у Гозби. Лепота је присутна, али је то сада лепота описана математичким правилностима и уздигнута до макрокосмоса.

Откровење Јованово

У хришћанству ствари стоје мало другачије. Бог је створио себе и свет ни из чега, у одређеном временском року. За разлику од Демијурга, Он је испуњен љубављу према својој творевини. Они нису једно, али је Творац оставио могућност свом делу да се обожи. Да му се приближи. Таква релација код Платона не постоји. Штавише, незамислива је. Роман Мелод ће у једној својој песми за Бога рећи да је небо, а не небеско тело.112 Сам тај стих илуструје схватање Створитеља које се разликује од оног у Тимају. Бог је свеукупност, суштина органског и неогранског света, настањен својим чином стварања у сваком атому свега што дише или једноставно бивствује. Али, он се не може изједначити са њима. Упркос својој присутности у свему, остаје биће за себе. Он суди живима и мртвима, али је увек на страни живота. Његово постојање негира смрт као такву. За разлику од Демијурга, Он не уређује, Он заиста ствара све што постоји. Он није само Творац неба и земље, већ и Промислитељ Васељене.113 У Светом писму има много имена: Елоах и Елохим, што значи вредан обожавања, Бог неба и земље, свега видљивог и невидљивог; Јахве, које означава независно, непроменљиво, безусловно, вечито Биће и користи се за Бога израиљског народа; Ел, означава јаког, снажног Бога и користи се заједно са другим именима; ту су још и имена: Елион, Шадај, Адонај, Бог, Господ.114Поред тог мноштва, приписују Му се и највиша духовна савршенства, вечност, независност, самобитност, непроменљивост, свудаприсутност, свезнање, премудрост, благост, љубав, милост, светост, праведност, истина, стваралаштво, свемоћ, безгранична величина и неосвојива слава. Многи од ових епитета налазе се у Платоновим описима идеја, чиме им се придаје божански карактер. Наравно, оне не полажу право на такву величину. Њихови божански атрибути потичу од идеалног света, изван овог материјалног, чији су део. Они више служе за опис тог удаљеног, савршеног поретка који је вредан стремљења и човековог труда. Пребацујући своје особине на идеје, он отвара очи смртнику на који начин треба да проведе свој земаљски живот. Читав тај сплет оностраног и овостраног оличен је кроз Сократа и његову смрт.

О Богу као стваралачкој енергији пева Симеон Нови Богослов.115 У својој XXXI химни, он Господа види као неисцрпну благодат која постоји у читавом свету, видљивом и скривеном, али исто тако и изван њих:

Јер ти постојиш као преобиље,

неисцрпан понад свега, цео си у читавом свету,

видљивом и духовном, исто и ван обојих.

Нико те не може увећати, нико те не може умањити.

Цео си без покрета и такав остајеш заувек.116

Ово је одраз библијских идеја које су код Симеона добиле поетско уобличење. Оно што је ново јесте уверење да је Бог непокретан и такав остаје заувек. Само је кроз дељање у стању активизма.117 Божија енергија је непрекидна. Због тога и Син непрестано дела за спасење људског рода. Бог Отац је почетак свеколиког стварања, Син је промисао и довршење, подршка и храна.118Он ствара и рађа живот у Духу светом. Тиме се циклус завршава. Син гледа од Оца све што он ствара, и на исти начин чини и Он према својим речима. Ово је потпуније објашњење Постанка од оног у Библији. Оно што је у Светом писму само наговештено и не претерано разјашњено, јер зависи од превода и интерпретација, овде је постало очигледно. Свето Тројство као тоталитет учествује у стварању. Једначина три су Један, Један је три јесте основа свеколиког постојања.

Бог је, наравно, централна тема византијског песништва. Иако је то, пре свега, Бог Новог завета, Он поседује и многе карактеристике из Старог. То није последица неразвијености хришћанског учења, већ управо проистиче из саме догме. Бог Израиља, Старог завета описује се као суров, немилосрдан, борбен, не претерано хуман, док је онај каснији сушта супротност. Наравно, то је само привид. Нити је Јахве толико жедан крви, иако је склонији кажњавању; нити је Христос онај који неумитно опрашта. Сама божија Реч нам каже да ће Он поново доћи, али као судија. Основна разлика ове две концепције Бога јесте у народу и људима којима се обраћа. Јахве је, понекад, попут неког политеистичког, хировитог Бога, али Он поседује христолику љубав и разумевање за свој изабрани народ, који ће спасити ропства. Тај призор потврђује Христово распеће. Нема васкрсења без страдања. На исти начин, Христос је спреман све да опрости, Он је Бог милосрђа, понижених и увређених, потлачених. Он је пун разумевања, благ према људским грешкама, испуњен надом да ће се човечанство, вођено руком Бога Оца, поправити, али ће се следећи пут вратити да суди живима и мртвима. Овај проблем стоји и у основи византијске поезије. У већ поменутој песми Романа Мелода о разговору Богородице и њеног сина кога разапињу зарад сопствених грехова, Христос је, упркос својој великодушној жртви, упозорава да ће тај злочин пореметити природу:

Не стрепи, видећи где ствари трепере,

јер злочин овај потреса све саздано што је.

Заслепљен свод прогледати неће, док му не наредим,

земља и море ће узмаћи,

храм ће раздерати тунику своју, оптужујући

извршиоце тог злочина;

горе ће се трести, гробови испразнити.119

Након тога, доћи ће до изражаја Његова моћ. Он ју је сузбијао из љубави према људима, али тако неће бити довека. Када буде наредио и заслепљен свод ће прогледати.120Она нема разлога да се плаши, али многи нису те среће. Људи ће бити кажњени за злочине, не због божје немилосрдности или доказивања Његове моћи, него да би се поправили и да више не би поновили исту грешку. Ако већ није могло да се до греха не дође, онда је много важније да се он не понови. Христос, као нови Адам, ту је да исправи оно што је довело до изгнанства из раја и човечанство врати тамо, одакле је једном својом слободном дечијом вољом изабрало да буде протерано. Али није престало да јадикује за изгубљеним.

Симеон Нови Богослов има химну у којој се сам Господ обраћа лирском субјекту и разјашњава му своју природу. Он диктира песничком лицу шта треба да напише. Не треба да се плаши. Нека само слуша Његове речи и пренесе их на папир:

Напиши, рекао ми је, оно што ћу ти рећи,

напиши и не бој се:

Ја, Бог, бејах пре свих

дана, часова, времена,

такође и пре свих векова

и пре сваког стварања

видљивог и појамног.121

Божја Реч овде добија још једну димензију. Она је већ била на почетку,122 сада се само наставља. Уводни део песме је логичан, Бог објављује да је Он био пре свих и свега, дана, часова, времена, такође и пре свих векова, и пре сваког стварања123. Он се крио изван сваке мисли, с оне стране духа и разума. Овакав наставак је очекиван. Тек је са Њим почео разум, дело Ума и владавина Духа124. Тек је са Њим све дошло у постојање, како оно што се види, тако и оно што се не може видети. Он је једини мировао у непостојању као Онај који постоји. Све остало је утихнуло јер није ни бивствовало. Једини је Он нестворен, све остало је чекало на Њега да буде створено. Симеон Нови Богослов градацијски ређа слике оживљавања у божијој промисли. Од вечности, преко мисаоних процеса до појавних облика доступних људском оку или унутрашњем бићу. Пошто Бог код Новог Богослова каже да је нестворен произишао од Оца и Духа, претпоставља се да је Христос тај који се обраћа лирском субјекту. Нико до сада није видео Његову праву природу, само одређене делове, један зрачак Његове славе или кончић светлости. И то мало за њих је благодат. Нису повлашћени ни анђели или над-анђели. Ни они га не могу спознати у целини. Тек се човек не може надати да ће га целог сагледати. Симеон истиче да је Бог изван свих и невидљив за све. Он се не показује не због недостатка лепоте или ненаклоности према тим осталим светим силама, већ због тога што се нико није нашао достојан Његове божанствености:

Нема ниједног створа

који у силама може да се равна са Творцем.125

Како то сам Господ кроз лирског субјекта закључује, то није ни корисно. Не треба се тежити ка томе да се постане Бог. Постајање Богом и обожење не треба мешати. Обожење је процес у коме човек развија унутрашњи капацитет свог бића, сопствену личност, слику свог небеског Оца, коју носи у себи. Постајање Богом је тежња да се смртник уздигне на место господара универзума и узурпира исте моћи и права која му не припадају. Одређена врста хибриса. У једној другој химни,126 Симеон Нови Богослов ће истаћи да Господ чини људе боговима. Наравно, песник на уму има процес обожења, који никада није једностран, али се овде наглашава да је божија воља кључна. Христос може неумрлост дати смртницима. Он је са људима једно, јер је Богочовек, Он је човека као таквог преобразио у божијег Сина. То је централно место ове песме. Човек је преображен божијом љубављу. Без ње, његов унутрашњи лик је непотпун. Он онемогућава уцвељеност да превлада и дарује стрпљење да се настави борба са Велијаром. Кроз Бога, човек се у свом тоталитету мења.

Симеон Нови Богослов

За разлику од Симеона Новог Богослова, код Григорија из Назијанса човек ће светлост, која потиче од оног светла првобитног, беспочетног127, коју ум људски сад може само да назре, у потпуности сагледати тек после коначног прикључења Богу и обожења:

„Што је ко ближи владару,

Толико и сам светлији постаје; колико светлости, толика и слава.“128

Највећа мудрост је спознати Господа. Као што је то био случај код Симеона Новог Богослова, божја природа је недостижна. Ум само донекле сеже, величанственост божја је неисказива.129 Пред човеком се увек испречава један његов део130, као и овај видљиви свет. Када би то прескочио, приближио би се свом небеском Оцу. Онај који је више светлости приграбио и видео, мудрији је од осталих, али ни он не досеже до славе божје. Њу скрива светлост, пред којом је увек тама. Ако се, неким чудноватим исходом и трудом, прескочи мрак, оног који би да угледа божје лице дочекује заслепљујућа светлост која мути вид. Бог остаје изван оквира спознаје. Расуђивање је ту немоћно. Помаже само вера. Човек од себе мора начинити храм у који ће Бог, кога је видео умом, закорачити. Тако ће људско биће примити у себе светлост, али за тако нешто је потребно да познаје светло. То се постиже љубављу. Бог је своју према људима доказао кроз жртву, коју је једном затражио од Аврама. Човек своју тек треба да докаже.

Демијург у Тимају поставља Ум у Душу, Душу у Тело131. На тај начин конституише се свемир, као дело по природи најлепше и најбоље.132На истом месту Платон наглашава да Ум изван Душе ни у чему не може настати. Душа је семе космичког живота, која Демијурговом активношћу васпоставља хармонију.133 Душе учествују у умном, у оном што је по себи лепо и добро. Највиша идеја у Платоновом филозофском систему јесте идеја Добра. Она се не може изједначити са божанством у хришћанском смислу, иако је и Бог апсолутно добар. Оно што се може поредити јесте присуство ума у индивидуалној души код античког филозофа и у човековој личности код православних теолога. У оба случаја, он није земаљског, већ небеског порекла. То је разлог зашто може да се задржи у овој долини суза. У Тимају, он покреће процесе и склапање космоса као слагалице од коначних и већ унапред одређених елемената. Платонов космос не може из себе родити или произвести неки други космос. Демијургово дело мора бити бесмртно, јер је продукт бесмртника. У новој ери, бесмртност се постиже кроз веру којом се спајамо са Христом. Ко има веру, поседује и ум. Или барем један његов део.

Тихана Тица

Литература:

  1. Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998,
  2. Бек, Ханс Грегор, Путеви византијске књижевности,Српска књижевна задруга, Београд, 1967,
  3. Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1986,
  4. “Internet Encyclopedia of Philosophy“
  5. Коплстон, Фредерик, Историја филозофије (Грчка и Рим), Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991,
  6. Лурије, Вадим Миронович, Историја византијске филозофије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад, 2010,
  7. Манго, Сирил, „Византијска књижевност као криво огледало“, Карпос, Лозница, 2009,
  8. Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012,
  9. Острогорски, Георгије, Историја Византије, Народна књига Алфа, Београд, 1998,
  10. Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006,
  11. Платон, Дијалози, Култура, Београд, 1970,
  12. Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977,
  13. Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968,
  14. Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995,
  15. Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979,
  16. Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002,
  17. Свето писмо,
  18. Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001,
  19. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4,
  20. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4,
  21. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2,
  22. Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999.

1 Христос се у Јеванђељу зове светлост, а у симболу вере светлост од светлости.

2 Свето писмо, Друга књига Мојсијева, 3, 2.

3 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 47.

4 Исто, стр. 51.

5 Исто, стр. 52.

6 Само његово име значи светли, односно, како се често тумачи, лажна светлост. Волтер га у свом Филозофском речнику преводи као фосфор или син зоре: Филозофски речник, Волтер, превео Ђорђе Димитријевић, Едиција, Београд, 2009, стр. 24.

7 Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999, стр. 59.

8 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр.61.

9 Исто, стр.65.

10 Исто.

11 Платон ову формулацију напомиње на више места, нарочито у Федону: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

12 Праведност, храброст, умереност и мудрост.

13 Свако треба да ради онај посао за који је предодређен и свако занимање у држави носи одређену врлину која је неопходна за обављање те дужности. Потребно је да сви елементи делују складно и да се све функције обављају на правилан начин. Историја филозофије (Грчка и Рим), Фредерик Коплстон, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991, стр. 263.

14Песме Романа Слаткопојца преузете су из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 192.

15 Исто, стр. 189.

16 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 10, 38.

17 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

18 Овде није посебно назначено, али је вероватно да се говори о божанској светлости која се путем љубави прелива и на човека. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

19 Исто, стр. 197.

20 Ова замршена хришћанска проблематика коресподнира са Платоновим Федром, 251а-е.

21 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

22 Исто.

23 Слично говори и Платон у Федру: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 100, 248а-c.

24 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 57.

25 Исто, 58.

26 Преузето из: Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998, стр. 157.

27 Нарочито у: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234; Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e и Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

28 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 190.

29 Наведено према: Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 67-68.

30 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234.

31 Исто, стр. 97, 245d.

32 Исто, стр. 94, 242c.

33 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e.

34 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

35 Исто, стр. 59.

36 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 79, 34c.

37 Исто, стр. 80, 35а-c.

38 Исто, стр. 32-33.

39 У византијској мисли, нарочито, ум ће се посматрати као руководилац душе

40 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

41 Исто, стр. 59.

42 Исто, стр. 128.

43 Исто, стр. 129.

44 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

45 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 98, 246b.

46 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 130.

47 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 131.

48 Од Григорија Богослова на даље.

49 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 135.

50 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 501а-c.

51 Исто, стр. 161, 504d.

52 Исто, стр. 165, 506d-507а.

53 Разум, слободу и сазнање.

54 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 28-29.

55 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 234-241. и Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187-192, 523а-527а.

56 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 101, 249c.

57 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 523а-524а.

58 Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 321-326, 616b-621c.

59 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

60 Исто.

61 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 21.

62 Исто.

63 Јер они којима је суђено да широко небо наследе, ти су безбрачници и господари над страстима својим: Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 135.

64 Византија је Царство на земљи испуњена вером у Царство небеско – законодавно-теолошко-филозофска игра појмова.

65 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187, 523а-527а.

66 Исто, стр. 188-189, 523е-524а.

67Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

68 Исто, стр. 324, 619d.

69 Исто, стр. 325, 620b-c.

70 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 184.

71Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 9.

72 Исто.

73 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

74 Исто.

75 Исто.

76 Као MaterDolorosa, како је Гете описује.

77 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 26, 42.

78 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

79 Исто, стр. 240.

80 Нарочито у Федону, Горгији, Федру и Држави.

81 Свето писмо, Откривење, 14, 13.

82 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 68.

83 Код Платона присуство идеја у њиховим појавама, у теологији присуство, појава и поновни долазак Христа у слави на крају времена.

84 Опис разумевања дуалитета између душе и тела узет је из објашњења Милоша Н. Ђурића за Платоновог Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 318.

85 Упоредити већ наведени опис душе по Светом писму.

86 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

87 Мит је преузет из: Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 116-117.

88 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94.

89 Исто.

90 Исто, као и Свето писмо, Прва посланица Корићанима, 3, 16-17; Друга посланица Корићанима, 6, 16.

91 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94-95.

92 Исто, стр. 95.

93 Исто, стр. 28.

94Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 103-106, 49а-51c.

95 Исто, стр. 103, 49а.

96 Исто, стр. 103, 49c.

97 Исто, стр. 104-105, 50c.

98 Исто, 49d.

99 Исто, стр. 40.

100 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 242.

101 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 161, 88c-89.

102 Схватање смрти у православном хришћанству преузето је из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 61.

103 Свето Писмо, Посланица Римљанима, 7, 17.

104 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 65.

105 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 107.

106 Већ је назначено да Платон инсистира да је она старија од тела.

107 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b-c.

108 Исто, стр. 75-76, 30c-31.

109 Исто, 29е.

110 Исто, стр. 76, 31b.

111 Исто, стр. 28.

112 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 191.

113 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 33.

114 Исто.

115 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

116 Исто.

117 Које се у теолошкој литератури приписује Духу светом.

118 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

119 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

120 Исто.

121 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

122 Свето писмо, Јеванђеље по Јовану, 1, 1.

123 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

124 Светог.

125 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

126 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 26.

127 Тј. од Бога.

128 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 55.

129 Исто, стр. 105.

130 Највероватније телесни.

131 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b

132 Исто.

133 Овај део дијалога Тимај треба упоредити са четвртим доказом о бесмртности душе из Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 216-220.

SAKRALNA ANONIMNOST (Katarina Ristić Aglaja)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Sakralna Anonimnost

Viševekovno prikrivanje porodične i nacionalne crne hronike dovelo je do toga da istorijski um dovede samog sebe u slepu ulicu. Nakon konačne smrti utopije možemo još da računamo na “estetičko opravdanje postojanja” (Niče), na katarzično delovanje dokumentarnih slika, ili na ličnu reaktivnu silu naspram sile određenog zla.

Malarme je govorio o davnom zločinu počinjenom nad dalekovidom pticom.

Neka daleka pretpripremljena reakcija mitskog svevidećeg bića na svo buduće pojavno zlo, aktivira se u trenutku kada se neposredno suočavamo sa nekim prećutanim mračnim događajem – mestom nečijeg izopštenja. Sâmo to izopštenje ili onemogućavanje dodira nekog bića koje se našlo u društvenoj mračnoj komori sa spoljnom telekomunikacijskom atmosferom, zapravo je izopštenje ovog egzemplara za sve apostate, vidilački-pravdonosnog bića iz preistorije – bića koje je pripadalo matrijarhalnoj kulturi. To isto izopštenje ili prebrisavanje nečega što je jednom bilo, uslov je mogućnosti ustoličenja izvesnih smutnih ličnosti na pozicije društvene ili državotvorne moći – dakle, upravo onih kojima vladaju htonske, usisavalačke sile prošlosti.

Teza o radikalnom zlu (možda: skamenjenoj viziji najvišeg dobra) može da se pojavi samo kao rezultat nečijeg individualnog prekopavanja po riznici kolektivnog nesvesnog. Analogno tome, mnoga blagotvorna mesta zemljinog šara mogu postati zloćudna – ako se njihove podzemne pećine zanemare i radijantno blago ne iznosi na površinu.

Otud se tek pojavljuje na javnoj sceni individualna gnoza, iznoseći na videlo to da je svaka gnoza – uopšte – individualna. Njena opštost je tek rezultat sumiranja ili taloženja individualnih otkrovenja, usko vezanih za sliku i pejzaž.

Upravo stoga, ako neki autor ne može da dokumentira izvore svojih znanja, to ne bi trebalo biti razlog za njegovo izopštavanje iz uspostavljenog kruga sagovorništva, nego podsticaj za dalje otkopavanje pomenute riznice – koja postoji negde u našoj blizini.

Salvador Dali – Čovek jedrilica / Keltski dragon
Katarina Ristić Aglaja

АМЕРИКА – НОВА КАРТАГИНА (Борис Над)

У својој књизи Америчка идеологија Борис Над је сецирао идејне темеље американизма, стављајући их и у контекст савремене политичке динамике. За историчаре, успостављање аналогија забрањен је терен. Неспутан тим рестрикцијама Борис Над се поиграо управо једном аналогијом. Напао је етаблирану тезу о САД као новој Римској империји, али је зато предложио успостављање једне алтернативне историјске паралеле : САД-Картагина. О геополитици је реч. И о вредностима.

Доносимо део поглавља из књиге Бориса Нада Америчка идеологија, Пешић и синови: Београд 2018.

Према Фериду Закарији, утицајном аналитичару америчког Њузвика, америчку позицију могуће је поредити једино с Римским царством. Хенри Кисинџер је однос Америке према Европи после Другог светског рата упоређивао с односом Римског царства према Грчкој разореној пелопонеским ратовима. Чарлс Краутхамер, уводничар Вашингтон поста, још 1999. године тријумфално закључује: „Америка штрчи над светом као колос. Откако је Рим разорио Картагину, нико други није достигао такве висине“.

(…)

Ханибал

Ако су историјске аналогије с Римом нужне, онда их треба тражити у периоду римске декаденције и сумрака Рима. Америка се може поредити са древним Римом барем у једном аспекту: обиму империјалне експанзије, који je, како уочава историчар Едвард Гибон, на концу и довеo до његовог пада: „Просперитет је покренуо принцип распадања. Узроци опадања умножили су се с обимом освајања, и чим је време или случај уклонило вештачке потпоре, голема грађевина се срушила под теретом сопствене тежине“ (Е. Гибон: Пад Римског царства).

Нема сумње да америчким неконзервативцима пријају поређења са Римским царством, али се једна друга историјска аналогија овде чини далеко основанијом: Сједињене Америчке Државе, створене по узору на Британско царство, много више подсећају на меркантилну и таласократску Картагину – супарницу Рима на мору, поморску цивилизацију која је столећима владала Средоземљем и чија се моћ простирала и с оне стране Хераклових стубова (данас Гибралтарског теснаца). Ову аналогију подвлачи Конрад Ренкас у свом есеју Сједињене Државе – Нова Картагина или Алтернативни континент: „Иако популарна међу историчарима западне цивилизације, аналогија између Сједињених Држава и Римске империје (поготово у касној фази) није адекватна, јер геополитичка и социо-политичка еволуција Америке, нарочито у последњих сто година, више личи на алтернативну верзију историје у којој је Картагина, а не Рим, победила у Пунским ратовима.“

Историјску паралелу између модерне Америке и древне Картагине први је уочио руски конзервативни мислилац Константин Леонтјев (у делу Византизам и словенство, 1876.): „Сједињене Државе су савремена Картагина“. Слично Генону или Еволи, ни Леонтјев у америчкој цивилизацији не препознаје никакву цивилизацијску новину. Америчка цивилизација је, напротив, „врло стара цивилизација“, и то „халдејска цивилизација, али у свом упрошћеном републиканском виду (која је израсла) на новој, чистој земљи“ (К. Леонтјев).

У (мета)географском смислу, Сједињене Државе остају „просторно повезане са Великом Британијом“. Америчка моћ, слично Картагини, почива на превласти на мору и контроли поморских трговачких путева, што је чини примером типичне таласократске силе: „Сједињене Државе су класична таласократија, што значи систем у којем ми препознајемо предност поморских (глобалних) интереса над тлом (унутрашњим); доминацију економских интереса над политиком; а што се тиче економије, сматра се да је производња у функцији трговине и промета капитала“ (К. Ренкас).

Будући да се не гради ни на каквом вишем, а поготову не на сакралном принципу, Америка остаје само трговачка република (а не империја), или „антиимперија модерниста“, што је опет приближава другом цивилизацијском моделу: Картагини, а не Риму. Амерички „прогрес“ је уствари дубока регресија ка једном архаичном цивилизацијском обрасцу.

Развој америчке цивилизације у правцу таласократије јасно је назначио већ Теодор Рузвелт: „Хоћу да САД постану доминантна сила на Пацифику. Амерички народ ће остварити највећа дела једне велике силе“. Теоријски га је у својим делима развио адмирал Мехен, који је давао предност поморској војној моћи и „поморској судбини“ САД. „Поморска сила“ је за овог адмирала идеалан тип цивилизације, предодређен за светску превласт. За Мехена, прави историјски узор је „стара Картагина“, те историјски много ближа Енглеска. Појам „поморска сила“ овде значи „слободу поморске трговине“, док се улога њених оружаних снага и ратне морнарице своди на обезбеђивање монопола над поморским трговачким путевима.

Ако је судбина Америка „поморска“, њени непријатељи постају копнене државе – пре свих Русија, Кина и Немачка, које треба гушити обручем „анаконде“ (блокирањем њених територија са мора и из приобаља). Први корак у тако замишљеној експанзији је „интеграција америчког континента“ (експанзија по меридијанима), други борба за светску превласт (експанзија по географској ширини). Како показује ток историјских догађаја, замисли америчког адмирала су постале идејна основа на којој ће се убудуће градити стратегија „Нове Картагине“. Моћ Америке и данас почива на њеној способности да своју војну силу пројектује на већи део планете путем својих поморских снага.

Теодор Рузвелт

Картагина је током неколико столећа, све до завршетка Пунских ратова, владала Средоземљем, образујући моћно Картагињанско царство. Трећи пунски рат окончан је године 146. године пре нове ере, римским освајањем Картагине: Римљани су до темеља разорили Картагину, а њена поља засејали сољу. Забрана поновног насељавања Картагине била је на снази око две стотине година.

Коначни слом таласократске Картагине означио је сумрак таласократске и успон копнене, сувоземне моћи Рима. Током историје Старог света, сукоб поморских и копнених сила досегао је свој највећи интензитет управо у рату Рима против Картагине. Тиме је (у корист цивилизација копна) била одлучена судбина Старог света. На сличан начин, сукоб Атине и Спарте није само спор два грчка полиса око превласти у Хелади, већ и сукоб два алтернативна цивилизацијска модела: Спарта овде оличава копнену моћ, Атина је представник поморских и трговачких силa.

Насупрот томе, Рим је у наслеђе Европи оставио идеју империје која има божанско порекло и идеју империјалне владавине која прихвата различитости (етничке, расне, верске или културне) како би својим деловима осигурала мир и просперитет. Ову идеју ће, за приближно хиљаду година, наставити Византија као „Други Рим“. На Западу, она ће на неко време васкрснути у Светој римској империји (немачког народа), изједначавајући се са хришћанском екуменом, за разлику од трговачких република Медитерана, чији је витални принцип владавина морима. У наредним столећима, поклоници империјалне идеје ће се позивати на Римско царство. На римски идеал империјалне владавине се у својој Монархији позива и Данте, за кога „римски грађанин“ остаје узор врлине.

Године 1523-1524. руски монах Филотеј упутио је посланицу великом московском кнезу, позивајући га да преузме улогу коју је раније имао византијски василевс. „Сва хришћанска царства су доживела крај и стекла се у јединственом царству нашег владара“, написао је Филотеј. „Два Рима су пала, трећи стоји, а четвртога неће бити“. Идеја „Трећег Рима“, прихваћена од словенофила, оживеће током владавине императора Александра II, у другој половини XIX века, дајући нову самосвест нарастајућем Руском царству. Према историчару Арнолду Тојнбију, она се на свој начин наставила и у Совјетском Савезу: „Совјетски Савез данас, као и Московија у XIV веку, репродукује карактеристичне црте Источног Римског царства… Како под распећем, тако и под српом и чекићем, Русија остаје `Света`…“

Алфред Мехен

С почетком Новог доба, Европа одбацује идеју империје, посебно идеју сакралне империје, а на место (хришћанске) вере ступају идеје хуманизма и прогреса.

Почев од XVII века, у Енглеској се одвија преоријентација с копна на море – „Острво“ се одваја од „Континента“. Енглеска постаје права поморска велесила и у томе преузима примат од Шпаније, образујући постепено своје колонијалну „империју“. САД ће управо од Британије баштинити своју идеју империјалне владавине.

У револуцији и грађанском рату у Енглеској срушена је традиционална монархија, која подразумева божанско право монарха на владавину. Власт суверена ће убудуће бити ограничена парламентом (уствари, олигархијским интересима). Британско царство, које се формира на концепту либералне демократије, заправо постаје „меркантилна и либерална империја“, којом не влада идеологија ни концепт сакралности државне моћи, већ искључиво трговински интереси и токови новца.

Слично Британији, Америка је много ближа Картагини него Риму и због чињенице да, за разлику од већине познатих империја у прошлости, никад није представљала сакрализовану целину, већ само трговачку републику, као заједницу „равноправних“, која почива на уговору. Њен принцип није коегзистенција различитости, већ унификација: унификација кроз прихватање једног модела у економији (тржиште) и унификација на идеолошком плану (либерализам).

O KAWAII FENOMENU (I): JELENA VUKANOVIĆ

O KAWAII FENOMENU (prvi deo)

Kawaii je pridev koji na japanskom predstavlja nešto ,,slatko“, ,,nežno“, ,,neodoljivo“. Ovaj termin odnosi se na modu, stil života, hranu, igračke, enterijer, eksterijer. Javlja se tamo gde se najmanje očekuje: kawaii logo može se pronaći i u poslovnom okruženju, u prevoznim sredstvima, u vladinim publikacijama, između ostalog.

Rekla bih da kawaii stil predstavlja razuzdanu devicu.

Neću se baviti previše podvrstama samoga stila, već onime što smatram da u najopštijem smislu predstavlja. Ipak, trebalo bi spomenuti na početku šta sve jeste ili može biti kawaii. U prikazu osobenog doživljaja, neki će modeli (kad kažem model mislim prevashodno na sve one koji neguju ovaj kult ,,slatkoga“, nebitno u čemu) koristiti igračke i lutke, neki će se opredeliti za čudesna stvorenja (sobu će ispuniti igračkama ili ih sami oponašati), čudna bića poput Pikačua ili Hello Kitty mogu se naći na garderobi, na zidu, iz samog frižidera mogu iskočiti. Kawaii model će neodoljivo želeti Hello Kitty tortu. Tu su i lolite, nimfice u kariranim suknjicama.

U početku se odnosio na pastelne boje, a kasnije je spektar proširen. Što šarenije – to slađe. Posebno zanimljiv je široko rasprostranjeni stil koji bih ja nazvala kawaii gothic. Modeli se oblače mahom u crno, nakit je napadan i često bizaran, nije čudno videti minđuše u obliku tableta ili špriceva, kosturskih glava i svega onoga što može da simboliše smrt. I to je jedan vid oslobađanja od najvećeg straha. Nositi smrt. Ni na ovim modelima ne izostaje slatkoća. Dovoljan je jedan detalj, recimo – kikice, ili cucla u ustima bizarno obučene gotičarke – da otkloni jezu. Ili da je pojača?!

Mirenje oprečnosti. Teško je savladati oprečnost na svakome polju, i ne samo da je teško, već pokušaj mirenja oprečnosti može rastemeljiti čoveka. A koliko je tek mirenja nakon toga? Trolikosti, četverolikosti. Ah!

Kawaii miri čovekov unutarnji glas koji govori: Ovo ne smem želeti, ovo je mlado, ovo je nevino, ovo je protivuzakonito. Kawaii ikone nisu deca, ali previše dečjeg (infantilnog) donose. Da, a suprotno dečjem, kawaii modeli unose erotiku, poželjnost. Taj spoj je neretko zbunjujuć. No, kawaii govori: Ovo ne možeš ne voleti.

Vile, čarobnice, lolite, nimfe, pastirice, đavolice suznih okica, slatkih rumenih obraščića. Važno je znati da se u ovim demonima perverzije krije nevino dete. To je važno znati, da bi se bezbedno moglo prepustiti. To je kawaii. Ne puka aparencija, već istina onoga što se tako dramatično pokazuje. Model koristi malecni telefon, a njen pogled i osmeh su zavodljivi, ko zna kakve razgovore ona vodi, i tu se stvara kontrast koji uzbuđuje. Model govori I love you, I am cute, cute, cute. Ta slatkoća nije maska. Samo je paradoks. Možda banalni mozak ne može shvatiti. Mozak sa sindromom ili-ili. Primer ili-ili sindroma je sledeći: ,,Je li bolje da nam žene budu domaćice ili lezbejke?“ Kao da jedno isključuje drugo?! Svašta. Dakle ne postoji ili-ili, nego i-i. Kawaii, mnogi bi pomislili, sindrom je Petra Pana, ali tako ne mora biti. Zašto bi življenje moralo biti odrastanje? Ne pretvaraju li se starci u decu, najveću moguću decu?

Žrtvovanje deteta nije samo doslovni čin, već i simbolički, a kobnost je ista. Kawaii je pobuna protiv žrtvovanja deteta. Upravo jer je pobuna, neretko prelazi u kič ili je na rubu kiča i preterivanja. Ipak, ovaj kič ne truje dušu, kawaii je pravilan izraz (kiča) i pokazuje šta čovek sve može biti. Retko modeli takvi izlaze na ulicu, kawaii je lična predstava oslobađanja bez publike, premda ima i onih koji kawaii stil žive.

Princip zabrane u kawaii-u, na tim se modelima uočava nešto detinje, a dete se ne sme želeti. No, ti modeli nisu deca. Ali šta sa detinjim? To je razdor koji može stvoriti kawaii. Jedno ispravno pitanje. Šta volimo kod dece? Slatkoću. To volimo i u odraslim ljudima. Čeznemo za slatkoćom, a možda to mnogi neće priznati. Slatko u erotskom, u večitoj zapari vulgarnosti, uzbuditi se nečim slatkim, zaista je revolucionarno. Želja da se slatko prevaziđe, da se opsesija detetom prevaziđe, ali i da mu se čovek vrati, i u ovome čuči nežni paradoks.

Samooduševljenje detinjstvom nikada ne jenjava. Kawaii modeli oblače suknjice koje su nosili kao deca. Tu je sećanje na igru koja se iznova mora oživeti u erotizmu jer seksualnost moramo osmisliti, dati joj magijsku formu igre.

Nije reč o seksualizaciji svega postojećeg, već o jednom osvešćenju. Nalaženju zdravoga spoja između čistine i prljavštine. Kawaii pobeđuje frazu – Ovo ne sme da me uzbuđuje! Reč je jedino u davanju nove forme određenom (problematičnom) uzbuđenju. Osmisliti zdravo svoju potrebu za skretanjem ili kakvim izmeštanjem. O tome sam spoju htela govoriti, o čudesnoj erotičkoj bajci. Erotizam je bajka i nije čudno što traga za dobrim vilama.

(nastaviće se) …

Jelena Vukanović

„МАЛА УТОПИЈА“ ДИМИТРИЈА МИТРИНОВИЋА: НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ О „ВИДОВЊАЦИМА“

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

Гвидо Ван Хенгел, о чијој књизи Радуловић пише, писац је и историчар, доцент на Факултету примењене науке у Хагу на којем предаје Европске политике. Студирао је савремену историју у Гронингену, Београду и Јени, а докторирао је 2016. године с дисертацијом о младобосанцима. Његова књига Дани Гаврила Принципа објављена је 2014. године (De dagen van Gavrilo Princip). Са Борисом Станићем (сликар и уметник из Панчева) радио је графички роман Атентат, објављен 2015. године у Србији. Његова књига Видовњаци написана је 2018. године (De zieners) и говори о утопијским интелектуалцима у периоду између 1910. и 1939. године.

ВИДОВЊАЧКА МРЕЖА – прилог интелектуалној историји

На корици књиге Видовњаци, Гвида ван Хенгела, налази се силуета с полуцилиндром, али без лица. Читаоци упознати са Димитријем Митриновићем наслутиће лик херцеговачко-лондонског учитеља – па ипак, одсуство лица изазива питање које је актуелно и данас, 68 година након Митриновићеве смрти и више студија о њему: ко је он био?

Димитрије Митриновић

Гвидо Ван Хенгел, предавач на Универзитету у Хагу, одговору на то питање посветио је књигу (холандски изворник 2018). Она је групни портрет интелектуалаца и уметника који су деловали од периода уочи Првог светског рата до краја Другог, у чијем су центру Митриновић, холандски писац Фредерик ван Еден (1860-1932) и немачки Ерих Гуткинд (1877-1965). За другу двојицу се код нас зна понајвише преко Mитриновића. И мада ће српског читаоца вероватно највише занимати Митриновић, и друга два видовњака, која сад поближе упознајемо, нису мање занимљиви. Око тројца, који представља три дела Европе, круже друга имена, познатија, попут Кандинског и Бубера, и многа мање позната. У европском културном пејзажу Европе Ван Хенгел идентификује профиле које одређује као видовњаке, због обузетости визијама будућности и радом на њиховом остварењу. Књига је историјска реконструкција њихових контаката и повест њихових идеја. Хронолошки се прате сусрети, преписка, договори, оснивање група, кружока, часописа, грозничава размена мишљења, кретања кроз Немачку, Холандију, Енглеску, све до САД. Упоредо се читаоцу представља ферментирање замисли о будућности Европе које треба остварити кроз рад савеза истомишљеника. Све што се даје у књизи као историјска залеђина и чиме су се елите бавиле – идеје либерализма, комунизма, фашизма, економских реформи и европске сарадње – добија код видовњака другу, алтернативну верзију.

Ван Хенгелова књига писана је питким језиком, али због тога није ништа мање истраживачка. Доноси се мноштво нових података из архива, попут Митриновићевог архива у Бредфорду и Ван Еденове грађе у Амстердаму, те из интервјуа с људима, као што су деца Митриновићевих ученика. Испоставља се да историографски, биографски део истраживања још увек нуди непознате углове и открива се низ фасцинантних имена с којима је Митриновић био у контакту. Да подсетимо: Митриновић је још између два рата у домаћој култури постао неко ко се «изгубио». После 1945. године та репутација била је учвршћена. Пионирска студија Предрага Палавестре из 1977. године вратила је Митриновића српској култури (не без отпора тада) и данас стоји као референтно дело. Али и од изласка студије прошло је преко четири деценије. Пораст интересовања за Митриновића код нас последњих година опет није био лишен искривљених представа. У том смислу време је за нов истраживачки допринос.

Ван Хенгел улази у питања која су раније остајала по страни. Рецимо, чиме се Митриновић бавио, од чега је живео? Или у питање односа унутар групе ученика, нарочито емотивних веза. Један детаљ, врло речит, јесте да је Митриновић ученицима задавао вежбу названу „неговање независности“. Овај наизглед безазлени израз значио је да он одређује ко ће с ким провести ноћ. Отуда се аутор пита и да ли је Митриновић био вођа култа. Све те теме отварају се објективним тоном.

Ипак, ово није само књига о Митриновићу већ о ширем струјању. На први би се поглед могло учинити да Ван Хенгел даје приказ једне генерације (мада је Ван Еден старији) или епохе. Али најбоље би било описати «видовњаке» као мрежу, што сам Ван Еден каже у једном писму: «Ми ткамо фину мрежу преко читавог света. Туце људи у стању је да промени судбину човечанства». Реч је о интелектуалним мрежама које се још од хуманизма преплићу у европском свету. Укључењем концепта мреже и овог конкретног network-a, нисмо само добили портрет једне групе, већ прилог интелектуалној историји обогаћен новом димензијом. Шта је онда заједничка црта тог видовњаштва? Ван Хенгел је види у замисли „малих утопија“ које наспрам великих не теже стварању државних уређења, већ полазе од људског деловања и настављају да живе у наредним генерацијама као приче.

Отуда аутор на крају и поставља питање какво је наслеђе малоутопијског пројекта, односно има ли га данас уопште. Нису се ови планови само сударали са током историје. Оно што видимо кроз повест мреже, како израња из пажљиво упоређиваних извора, јесте да су са осећајем рада на заједничком пројекту међу самим видовњацима избијала размимоилажења и сукоби. У тим унутрашњим тензијама лежи изгледа и амбивалентост и крхкост саме замисли видовњачких утопија.

Гвидо Ван Хенгел о својој књизи пише овде.

Преузето из Политике (06.03.2021).

НОВИ БОГОВИ: БОРИС НАД

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

„Нови богови“ (Прометеј, Нови Сад 2020) је назив књиге необичних прича и структуре кроз коју нас аутор кроз мит, историју, псеудоисторију, сан и сећање од најудаљенијих епоха и простора доводи до савремених светова. Овде доносимо избор из збирке прича чије се пуно значење ипак отвара тек у целовитом ишчитавању дела.

ЛАВОВИ С КАЛЕМЕГДАНА

Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.

Калемегдански лав

Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски Замак који се окреће, који је исто што и боравиште Краља рибара и тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.

Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава, заточеног у кавезу, који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба кад је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.

Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, када сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с когa ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.

Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.

То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.

Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

ОРАО

Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци…“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.

Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред.

Орао, птица која се уздиже до највиших небеских висина, симбол је светих димензија империје. Слично голубици, симболу Светог Духа у хришћанској традицији, или крилатом арханђелу Михаилу, он повезује највише уранске области Неба са Земљом. Овај последњи до нас долази преко персијске митологије и њених човеколиких птичјих бића. Златне заставе са црним двоглавим орлом наследиће Римско-немачко, баш као и Руско царство, или монашке заједнице на планини Атос.

И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало много више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.

Mогућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате самом човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у сваком човеку. Другим речима, човек (било који човек) може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица…

Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.

ТАЈНА ГРАЛА

Замак који се окреће

Има један замак који се налази на острву у далеком мору или на брду у мрачној шуми. Онај ко га тражи неће га наћи. Онај ко га налази доспева пред његове капије брзином птице у лету.

Зидине су му снажне и глатке; војске су пoд њима немоћне. Његове бедеме оплакује тајновита река, са његових моћних кула стрелци одапињу стреле таквом снагом да никакав оклоп ни штит од њих не пружа заштиту. Други опет дувају у рогове а ужасни лавови, везани гвозденим ланцима, ричу с таквом силином да се чини да ће дрвеће ишчупати из корена. Кад му путник приђе довољно близу, открива да је то замак који се окреће брже и од најбржег ветра.

У њему су нагомилана небројена блага али у њему столује болесни краљ кога зову Краљем рибара. Има једно копље које крвари и једна посуда чији су благослови ситост и бесмртност. Јунак који продре у замак биће гост на баснословној краљевској гозби. Али, кад тајанствене жене прођу поред њега с копљем које крвари и посудом или пехаром – пехаром који је сам Грал – витез ће пропустити да постави питање. Због тога ће се следеђег јутра пробудити на пустој земљи, замак ће нестати а патње болесног краља и његовог краљевства биће настављене.

У неким другим верзијама исте приче, витез се следећег дана буди у пустом замку. Он добија још једну прилику, играјући партију шаха с невидљивим противником; његове фигуре су од сребра, противникове од злата, и он губи ову игру, јер поново пропушта да постави питање о посуди и копљу које крвари. Неке индиције дозвољавају претпоставку да је његов невидљиви противник у тој шаховској партији жена.

Његова је кривица што је тиме пропуштена прилика за обнову. Да је изговорио питање које му је лежало на уснама, чини би спале са занемоћалог краља а пуста земља би процветала. Суво дрво би олистало. Грешка коју је починио је непоправљива – Грал се или више неће појавити, или ће можда опет појавити једног дана пред њим, кад то буде заслужио својим подвизима или патњама, или ће се појавити пред неким новим изабраником среће и судбине. Јунак се повлачи у аскезу, пустињачки живот, или наставља своја бесциљна лутања опустошеном земљом.

ПУТОВАЊЕ НА ИСТОК

Пси на улици. Улица је прашњава, с обе стране подижу се бедне колибе саздане од блата. Пролазници су ретки, одевени у дугачке хаљине. Место, које оклевам да назовем градом, утонуло је у поспаност и чамотињу – или то само тако изгледа гледано очима западњака. Неки мудрац, Учитељ, пребира по већ исписаним листовима. Он је имам који подучава о Изрекама и скривеној мудрости Курана.

Миграције 2015. године

То је Исток, онај древни, с којег је скинут вео чаробности. Да ли такав Исток још може изнедрити краљеве и чаробњаке, моћне војске, чуда и пророке? Имам говори о препороду и доласку Даџала, о последњим временима у које смо, како се верује, већ ступили. Помиње џамију Омајада у Дамаску, у којој се, испред Исиног минарета (Иса је Исус), сваког јутра простире црвени тепих. Овде се, додаје, чува једна светиња: глава самог Јована Крститеља. Исток и Запад: њихови путеви се укрштају у Дамаску, у Сирији и на читавом Блиском истоку – али надасве у Дамаску. Дамаск је тајно средиште света. Недалеко од града налази се Пећина прве крви у којој је, петнаестог дана месеца нисана, Каин убио Авеља. Предзнаци који се множе наговештавају одлучне догађаје. Можда долазак Махдија – Спасиоца? Шта се заиста дешава у скривеном срцу Азије? Народи се и данас, обузети дубоким немиром, покрећу са истока на запад. Моћан покрет који најављује невреме, који и јесте невреме, олуја која се нагло приближава. Све овде, међутим, одаје утисак напуштености. Чак и деца, која притрчавају у гомилама. Прљаво посуђе је разбацано по земљи. Једна жена у димијама, надземаљске лепоте, немарним кораком прелази трг и зауставља се пред бунаром. Потом све стаје. Мујезин запева с минарета. Време је молитве. Душе тону у побожну тишину. То је тренутак унутрашњег сабирања; час побожности и понизности пред свемогућим богом. Алах је свемоћан и милостив. Крајолик се раствара у вечерњој светлости. Сунце се утапа на западу.

Шухраварди (шеик Ишрак) тврди да је Запад „земља бунара изгнанства“. Запад није само граница света, већ и граница постојања; она која одваја биће од не-бића. На почетку свог духовног живота, ма где живео, учи овај шеик, човек се увек налази на Западу – духовном Западу на онтолошкој карти света. То је место налик гробу; тамница мртве плоти, место исцрпљености зрака бића.

Шухраварди је написао Причу о западном отуђењу. Он учи да је исконска домовина душе Исток, а да је сама душа светлост. Али то није Дамаск, ни Багдад, ни било које место у земаљском свету. У њу сваки човек, како налаже Куран, треба „да се врати“. Како да се тамо запутимо? Не можемо се вратити у Египат, каже шеик, ако у њему већ нисмо боравили.

Мудри имам, који је распустио своје ученике не желећи да их више подучава, рођен је у месту у коме је умро Шухраварди; он у томе види тајну везу. То је древни град Алеп, на северу Сирије.

Његове речи се на концу претварају у шапат.

Пут духовног буђења почиње напуштањем „западних пећина изгнанства“. Да бисмо за то буђење смогли снаге, морамо поћи управо са Запада.

Духовни препород сваког човека, његов најпречи задатак заправо је путовање са духовног Запада на духовни Исток. Дуго путовање назад ка истинској отаџбини, отаџбини духа, повратак ка исходишту – у земљу светлости. Повратак искони. Исток је вечност, Запад време и ентропија. Ми смо одвише снажно везани за време, и отуда смо постали слепи за вечност.

Свој наук учитељ Шухраварди је платио главом: погубио га је владар којег је покушавао да просветли године 1190. после Христа, односно године 568. по Хиџри.

ПУТОВАЊЕ НА ЗАПАД. ПОГРЕБНА КОЛА, ГРОБНИЦА КРАЉА

Аридај, о коме круже разне гласине, па и она да је био малоуман, прихвати се тог посла.

Александров саркофаг у Истанбулу

Он нареди да се за ту прилику изради ковчег од кованог злата, у који положише леш краља и обложише га таблама од меког злата. Простор у лесу испунише зачинима да се не би осећао непријатан мирис леша, те га покрише поклопцем и пурпурним покровом, на који положише краљево оружје.

Ковчег подигоше на мртвачка кола, на врху којих беше златан свод, широк четири и дуг шест метара, кога је покривало драго камење. Испод њега, опет, беше златни венац, са рељефним главама јарца. Испод њих висили су обручи од злата, те гроздови звона, како би их људи издалека чули.

Златни стубови су подупирали висок свод. С унутрашње стране су се простирале златне мреже, о које беху окачене златне табле; једна од њих приказивала је Александра на бојним колима, са жезлом у руци, на другој се видела војска слонова са својим индијским гоничима, на трећој коњица у бојним редовима, спремна на јуриш, а на четвртој бродовље пред битку.

На улазу у комору, кажу, седела су два златна лава која су погледом стрељала сваког ко би се усудио ући, а изнад коморе, под отвореним небом, вијорила се пурпурна царска застава, украшена златним маслиновим венцем, кога су обасјавали сунчеви зраци. Он је сијао тако јако да се његово блистање поредило са сјајем муње.

Точкови погребних кола беху оковани гвожђем, а вукле су их шездесет четири мазге, и пратили македонски војници и безбројне занатлије.

Припреме за то потрајале су читаве две године. У Вавилону се тог дана окупи небројено мноштво; многи међу њима беху пристигли издалека како би испратили мртвог краља.

Најзад кренуше путем који је из Вавилона водио у Мезопотамију, потом кроз Сирију и у Лидију, али због непроходних путева не могаше наставити ка македонској престоници Аргу. Скренуше ка Египту, где првосвештеник у Мемфису одби да краљево мртво тело прими у град пошто „сваки град у коме се нађе његово тело похарају ратови“, те им саветова да га оставе „у граду који је сам подигао“.

Ту се умеша Птолемеј Сотер, који наложи да се у Александрији мртвом краљу подигне велелепни маузолеј; назван је Сома, а саздан у Брухију, у грчкој четврти, те опасан моћним и непробојним бедемима.

Маузолеј беше саграђен од грчког и египатског мермера. Посетиће га и Цезар и Марко Аурелије, и многи други, војсковође и краљеви. Из великог дворишта, оивиченог ступовима, степениште је водило у просторију за оплакивање, а затим у дубоку гробницу. Тамо је, уз гроб, почивала скулптура Александра, и то у својој природној величини.

БАЛКАН

Зачарана земља је с три стране окружена морем.

Авала

Путеви воде кроз уске кланце, потом шумама бора или храста, дивљим и густим као Херцинска. Народи су безбројни, језици и наречја неразумљиви, имена немогућа за памћење. Много пре Византије, овде су се појавили римски стегови; једног дана народи су покорени, освајања довршена, али никад у потпуности и за стално. Сингидунум је припао Вучици, када су, после исцрпљујућег рата пуног преокрета, дугог један и по век, келтски Скордисци положили оружје пред легијама. Беше то отприлике у доба кад је разапет Христ.

Све то није променило ствари у њиховој суштини. Шта су пастири у својим скромним колибама, са својим стадима, раштрканим по сиротињским пашњацима, марили за моћни Сенат и римско право? Да ли су уопште исправно разумели чињеницу да су од сада припадали империји, најсилнијој на свету и да је цезар у Риму постао бог?

Александар Македонски, као и јунаци Хомерове Илијаде, Ахилеј или Агамемнон, Ајант Мали и Ајант Велики или Спартанац Менелај, беху, наравно, Балканци.

Од Спарте до Милоша Обилића и Карађорђа, од Термопила до Косова поља или Буне на дахије – од битке до битке – живот се на Балкану не мења ни за јоту. Цивилизације су овде само узгредан производ; јунаци и њихове чете а не армије промењивих империја су његова истинска војна сила и његова част. Тако се овде живело од памтивека, успомене су хајдуке надживеле у песмама, што се певају уз гусле.

Исти агон, каже Геземан, покреће старе хомеровске и српске јунаке, ове потоње све до дубоко у XIX век.

***

Један енглески путописац бележи како су се у Шумадији читава села пред турским одредима повлачила у шуме и у планине, са целокупном својом имовином која се састојала само од стоке и оног што се могло понети у рукама. Упоришта Османлија беху у градовима, а тако владаху и Млечани у приморју и залеђу. Другде на Балкану живот се настављао са својим херојским заплетима и у хомерским димензијама. Буне које су дизали хајдуци и харамбаше, попут Стојана Јанковића и Георгија Црног Петровића, само су позне Илијаде, са двобојима и опсадама градова, тим чудније што се одвијају у сасвим различито, историјско доба. Кључ за ту повест је агон.

Неког Француза озлоједила је, можда с правом, уображеност Црногораца, и он рече да, када би се Црногорцима „одузело све оно што други народи за њихове потребе производе, остали би и без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци“, те да „нико од простих Француза нема толико неразложног народног поноса колико га има један њихов козар“.

Али Геземан примећује да тај црногорски козар „није нипошто човек из народа по европском схватању. Његов понос није никако без разлога, јер он је испунио закон живота, он је, као оне личности из Киплинговог романа, обрао плод свога живота: част коју доноси испуњени агон“.

***

Тамо где престају горе, престаје Балкан. Почиње други свет, у коме је важније изгледати него бити. Није искључено да је Балкану време као крв истекло у неповрат.

Они који га нису разумели, имали су право да га се стиде, као недостојни синови својеглавог оца.

О њему су странци писали студије, пуне подсмеха и поруге.

Ретки су они који су му одали пошту. Све је мање данас оних који га воле и који му праштају, и којима је позната тајна његове свирепости.

Стихови које је записао Бранимир Штулић стижу од нас као позни одјек из велике давнине:

Бијес је твоја пјесма, Ахилејев инат бесмртан и страшан, Лоше успомене Ахајцима наносе, Красним јунацима подземље огади, А смрт и пустош даривајући скупа, Не да се госте птице и псине, ех, већ да божја воља буде испуњена“.

Ко то може разумети?

АМЕРИКА (UNITED STATES)

То је нека врста модерног ходочашћа.

У сивом, прљавом, неонском полумраку пролазиш огромним булеваром. Ту, у непосредној близини, лежи Бела кућа, са својом куполом, стерилним, увек влажним травњаком, белом оградом и гомилама дискретних стражара; место за прес-конференције америчких председника, државних секретара и њихових портпарола. Место готово мистично, узнемирујуће, центар светске моћи, загонетно као пророчиште у Делфима… Силуета Конгресне библиотеке, налик на светилиште у Абу Симбелу, над којом се надноси Абрахам Линколн, црна сенка саздана од камена. Оци-оснивачи. Египат, нека врста модерног Египта, или можда Вавилона и, у исто време, обећана земља, Канан.

Модерни Израел, који се клања Мамону и Златном Телету, колико и свом једином богу – Јахвеу. Сумрачно светло, сунце на заласку, или можда неко волшебно свитање, што свему виђеном даје халуцинантан, сабластан, малтене чудовишан изглед.

Завијање полицијских сирена, електрична пражњења у атмосфери, жмиркава светла, пространи булевари, семафори… Нафтна поља, крв змајева… Супермаркети, тржни центри, мана која пада с неба и увек чаробно, рајско изобиље… Ноћ се утапа у златном сјају. Милозвучна музика. Америка, са својим Мекдоналдсима, Кипом слободе, са Мики Маусом, бомбардерима и носачима авиона. Рекорди, хигијена и спорт, у пластичним кутијама. Њујорк, смрдљиве луке и тесне улице, облакодери, застоји у саобраћају, аеродроми, жути такси. Ујак Сем, који право у тебе упире прстом. Демократија за све, без изузетка – за црне и беле робове, за редове и војсковође, за пастире и за фараоне. Пластични Христ и госпел. Банке, најмоћније на свету, и Вол стрит. Његово величанство долар. ТВ проповедници, који преносе поруку о наступајућем Судњем дану и вазнесењу праведних – rapture – и о рату који ће се водити на Крају времена. Хостију овде замењује хамбургер; свето вино причешћа, Христову крв – кока-кола. И ти си, као и било који други становник планете, позван да учествујеш у њеним мистеријама. То је сасвим нова есхатологија, нова Благовест. Америка се сада обраћа читавом човечанству.

Америка, земља прогнаних.

Америка, земља слободних, земља могућности и обећања. И, исто тако, земља мртвих – мистична Атлантида, чудесно изроњена са дна океана, са својим даровима и својим фантазмама: Волт Дизни и „Рат звезда“. Холивуд. Овде си ти потпуни странац. Лица са билборда. Рекламе, ТВ шоу. Сипљиве груди бизона. Индијанске сенке, гробља, војничка гробља, са хиљадама и хиљадама истоветних, белих крстова. Две куле, које се руше у пламену. Ратници-киборзи, опремљени незамисливим оружјима, носачи авиона, насукани у топлим морима, негде надомак персијских обала… Експлозије, злокобне печурке што се издижу над Пацификом. Империја, која то није желела да буде, толико различита од свих других, са заставом ноћи; историја, тако другачија од свега што је икад видело човечанство. Добро и Зло. Ђаво и Бог, у кога Америка верује. Сила која је одлучила да покори свет и поведе последњи од свих, рат против рата. То је коначни обрачун, Армагедон. Свети Рат за Крај света.

И џихад.

То је сада на помолу. Америко, твој сан ће најзад бити остварен.

Ураган који си сама покренула сада се надноси над твојим небом. А желела си само слободу. And justice for all.

Америко, сама против свих.

Чудесна земљо, усамљено острво на западу света. Хиљаде миља празних путева, црвене планине Неваде или Аризоне. Топло, крваво небо Југа. Отров из пустиње. Добоши и ватре у ноћи. Влажни сумрак. Виски бар. Америко, опседнута моралом, вером у Бога, Добром и Злом, ти си само неспоразум. Ти си неспоразум историје и вере, вере у Бога, вере у историју и њен смисао, тачка кривог срастања. Твоје лице је у исто време невина маска Добра и маска чистог Зла. Ти немаш душу, нити би је икад могла имати. Ти си свирепа у својој тежњи ка Добру и бескрајно осећајна док прихваташ Зло. Добро и Зло, у твом случају, не значе ништа.

Отуда, ти никад ниси била слаба и никад нећеш бити снажна. Ти ниси империја, ти ниси део историје. Ти си аномалија, аномалија у вечитој окрутности историје. Зато ниси победник и не можеш да будеш поражена. Такозване моралне вредности су твоја слабост. Све док будеш тежила моралу и Добру, рађаћеш Зло; док будеш тежила јединству, рађаћеш раздор, рађаћеш смрт. Твоји идеали су твоје зло. Твоје моралне вредности су твоје проклетство, твоја зла коб, твоје распадање је твој живот и последња прилика за човечанство, или бар оно што од њега буде остало, оног тренутка када твоја смрт буде више него извесна.

Америко, заставо слободе! Покушај да схватиш. Твоја слобода није за тебе, већ слобода за друге. За оне који ће се уздићи на твом лешу, за оне који ће се наситити твојим месом, за оне који ће гасити жеђ твојом крвљу. Управо зато ти мораш пасти. Твоја смрт јесте слобода – слобода за тебе и слобода за друге. Ти, уствари, већ и јеси мртва, и зато савршено слободна. Поверовала си једном да живиш ван времена и историје, и утолико ће буђење из твог сна, сна који и није живот, и који није начин живота, већ само начин умирања, бити крвавије, болније и теже.

Ти умиреш – ти, заправо, већ и јеси мртва, још не знајући то.

Нема буђења из твог сна о слободи, као што нема буђења из смрти или дубоке коме.

Борис Над

Поезију Бориса Нада можете читати овде.

BEAT GENERATION & UNDERGROUND: NEVINA LIRSKA UMETNOST – Dragan Uzelac

Dragan Uzelac je rođen 30. marta 1968. u Apatinu, u Vojvodini. Saradnik je mnogih internet magazina za kulturu i umetnost (PULSE, XXZ portal, Čupava keleraba, Vitraž, Helly Cherry, Kultiviši se, Kulturni heroj(NS), hrvatski časopis KVAKA, Impuls portal – Banja Luka). Sanjar, ali agronom po struci, koji je svet biljaka i fotosinteze zamenio igranjem rečima – logos sintezom. Svoj spisateljski put započeo je u listu somborske biblioteke „Novi pokret“ 1997. godine, tekstom o Dušanu Kovačeviću.
Njegove tekstove možete čitati na draganuzelac.blogspot.com.

SVET BITNIKA i UNDERGROUNDA: nevina, lirska umetnost…

Bitnici su bili zbunjena deca američke srednje klase, koja su se bavila filozofijom i umetnošću. Kao čitava jedna buntovnička- beat generation, postavili su u središte svog života jedno nomadsko pleme, koje je putovalo između Berklija, Denvera, univerziteta ,, Kolumbija“, sa povremenim izletima u Meksiko. Pravo središte njihovog okupljanja je bio San Francisko, gde su osnovali vlastitu zajednicu (komunu) u trošnom primorskom predgrađu North Beach. Zapadna Venecija (Venice west) u Kaliforniji postala je utočište pobunjenika, boema, nekonformista i svih onih iščašenih i uvrnutih mladih ljudi koji su odbacili zakone i vrednosti potrošačkog društva, mladih ljudi van kolotečine.

„Nakon Drugog svetskog rata u Francuskoj se razvija umetničko-boemska subkulturna scena inspirisana egzistencijalističkom filozofijom, nadrealizmom i psihoanalizom. Individualizam i humanizam prepliću se s misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, šansona s džezom, istok sa zapadom, a tuga se leči alkoholom i zagrljajima. Stare forme ustupaju mesto novima, drugačijima i slobodnima, okviri postaju tesni, ograde opet treba rušiti…

U isto se vreme u Americi javlja čitav niz pisaca novog stila i novog pogleda na svet. Za prosečnog stanovnika SAD još od doba kolonizacije i izgradnje zemlje na delu je uverenje da predan rad i brz razvoj tehnike donose sva blaga ovozemaljska. I ponos. I moć koja uz to ide. Iz istog je razloga besmisleno razbijati glavu suvišnim problemima i komplikovati sebi život. Sve se da ubrzati, pojenostaviti i umnožiti. I zaista, bilo je tako. Zemlja je postala jako moćna. No, svo materijalno bogatstvo može nestati u trenu. Ratovi su to potvrdili. I prirodne katastrofe. Ipak, oči su mnogih zatvorene, a um zakočen. To se ljudsko mnoštvo još uvek sporazumeva s uobičajenih desetak rečenica, štedi i grbači, a uveče sluša radio prenose bejzbol utakmica i podriguje dok ispija pivo iz limenki.

Bratija koja je zauzela opozicioni stav prema takvom društvu i sve individue naklonjene umetnosti koje su bežale od stvarnosti i lažnog sjaja mase nazvane su BITNICIMA. Svojevoljno su prihvatili neizvesnost i gubitništvo“.

Romeo Garma: „O egzistencijalistima i bitnicima“

Značajne ličnosti među bitnicima bili su umetnici – pesnici i pisci Alan Ginzberg (autor kultne revolucionarne poeme „Urlik“, između ostalih), Džek Keruak (koji je stvorio poseban stil pisanja i ključni roman epohe „Na putu“, impresiju o novom životnom stilu, večnog pokreta i sagledavanja života iz različitih, nekonvencionalnih uglova), Korso, Ferlingeti, Meklur, Snajder, Vejlen, Hanke, Kesidi, Viljem Barouz (ekscentrik i zavisnik, autor brutalnog romana „Goli ručak“…)

Na zapadnoj, pacifičkoj obali bezgranično su eksperimentisali sa drogama, zapisujući utiske i iskustva. Ginzberg: „To je struja priključena u samu sebe, da ima žice, postala bi paukova mreža“. Rozental: „Heroin je nova noć u ovom novom dobu… kokain je iznenadni sunčev blesak na uzburkanom moru… trava je pozorište!“…

Takođe, bitnici su slikali tehnikom „akcionog slikarstva“, izučavali su istočnjačke religije, čeznuli za povratkom u vreme Indijanaca, u džezu su stvorili vlastiti „cool jazz“ stil, i prvi su praktikovali javno čitanje poezije uz džez. Veoma rano su uspostavili suštinsku nezavisnost kada je pesnik Lorens Ferlingeti otvorio vlastitu radnju i izdavačku kuću u San Francisku. Firma se zvala „City lights“ (Svetlosti velegrada) i dao je na korišćenje bitnicima.

Smatrali su, poput dvojice velikih, tragičnih umetnika i junaka – pesnika Dilana Tomasa i džez saksofoniste Čarlija Bird Parkera, da je jedina odbrana od sveta koji srlja ka propasti – čin stvaranja tj. nevina, lirska umetnost. Tragali su za duhovnim vrednostima, gledali na sebe kao odmetnike, nalik na prve hrišćane koji su i sami živeli po rupama i skrivenim katakombama. Jednostavno, želeli su da se vrate primitivnim korenima i izvorištu iskrene vere.

Bili su u stalnoj potrazi za punijim osećanjem života, za povišenom svešću – marihuana je bila vrhunska stvar, ,,čudesna“ biljka na putu potrage. Džez, dionizijski, bio je njihova muzika, muzika koju su stvorili ljudi bez mnogo formalnog muzičkog obrazovanja, samim tim bili spremni da se oslobode i praše spontano…

Pobuna protiv bilo kakvog autoriteta, cinizam, oporost i izbor siromaštva po volji, u društvu gde je siromaštvo bilo greh, a bogatstvo vrlina, činilo ih je autentičnima u svetu buntovništva, undergrounda i usamljenih marginalaca, polusveta, svih onih prezrenih „pustinjaka“ lepote, istine i pravde radi…

Bili su i ostali deo opšte protivteže, dubokih korena pobune još od najiskrenijih i najsurovijih ranohrišćanskih dana (kada se bunt kažnjavao smrću), opšteg otpora đavoljem svetu podlosti, dvoličnosti, nasilja, laži, eksploatacije, vere u Moloha i Mamona, genocida nad Indijancima i svima koji su se hrabro usprotivili , sveta bezdušne sarkastičnosti u kome se gladnima umesto hrane kao pomoć šalju tablete za apetit, svetu lažnih proroka gde je sve samo plod praznog deklarisanja i još praznijih reči… bez ikakvih suštinskih plodova i dela… hiljadama i hiljadama godina, u krug, u nedogled, bez blagoslova, lepote, samo sa pustim srcem od kamena.

Kenneth Lecch: „Youthquake“ ( fragmenti…)

… Koreni beat generacije leže baš u njenom nedostatku korena, u njenom osećanju otuđenosti od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, njenom nedostatku interesovanja za industrijski i tehnološki progres, u njenom nedostatku poverenja u razum, crkvu ili političke partije. Bitnici nisu oštro odbacivali društvo; oni su tvrdili da više nije ostalo ništa od društva što bi se moglo odbaciti. Filozofski posmatrano, glavni uticaj na bitnike imao je egzistencijalizam, mada, za razliku od francuskih egzistencijalista (Pariz je posle rata bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam – među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra), bitnik nije bio zaokupljen problemom izbora – on je jednostavno odlučio i dobrovoljno izabrao bedu. Nesputani, slobodni seks bio je u centru bitničke filozofije… Bitnik, u svom izgnanstvu od ispravnog društva, bio je prvenstveno zaokupljen problemom traženja identiteta, spasenja, revolucije koja počinje u svakom čoveku. Tako su bitnici iz pedesetih godina 20. veka krenuli putem odvajanja – ,,dobrovoljnog sopstvenog otuđenja od kulta porodice, novca i svih njihovih oblika i načina“. Oni su odabrali dobrovoljno siromaštvo, jazz je bio njihova glavna muzička hrana, a marihuana njihova droga svesti. U stvari, upravo je sa bit generacijom marihuana postala popularna droga kod američke omladine. Lawrence Lipton je pisao o tome sledeće: ,, Trava se pušila dodavanjem iz ruke u ruku u krug, i to ne zbog ekonomičnosti, već kao društveni ritual. Magični krug je zatvoren kad cela grupa dostigne vrhunac. Onda se poveravaju jedni drugima, priča se o ličnim problemima tako otvoreno kako se u normalnim okolnostima teško postiže, muzika se sluša zaneseno i koncentrisano, poezija se čita na glas tako da se vizuelni i akustični efekti maksimalno potenciraju. Eros se oseća u magičnom krugu marihuane kao jedan ujedinjujući princip ljudskih odnosa mnogo snažnije nego u bilo kojoj drugoj situaciji, osim, možda u uzajamnom metafizičkom orgazmu, Magični krug je, u stvari, simbol i priprema za metafički orgazam“.

Bez sumnje, najpoznatije delo bitničke ere je roman Jack Kerouaca – „On teh road“ (Džek Keruak – Na putu), čiji je uticaj bio značajan. Keruak piše o „odrpanim bitnicima Amerike, o novoj bit generaciji kojoj je i sam počeo polako da se pridružuje“, i video je sebe „kao proroka koji je sišao na zemlju da bi doneo crnu Reč…“. Kerouakove likove okružuje proročka divljina – sveto cveće koje je lebdelo u vazduhu bila su, u stvari, sva ta umorna lica u praskozorje američke ere džeza. U romanu „Subterraneous“ – (Ljudi iz podzemlja) ovako opisuje bitnike iz San Franciska: „Oni su bitnici, ali nisu pozeri, inteligentni su, ali ne oveštali, to su vraški intelektualci koji znaju sve o pesniku Ezri Paundu, ali se ne prave važni, niti mnogo pričaju o tome, vrlo su tihi i vrlo slični Hristu„.

Koliko su bili važni ovi prvi američki bitnici u pojavi društvenog protesta mladih i njihove kulture suprotstavljanja? Predstava koju je javnost imala o bitniku bila je slika dugokosog, prljavog delikventa koji je stalno drogiran, pod uticajem Zena, koji najviše vremena koristi pišući sablažnjivu poeziju i vozeći se nesmotreno širom Amerike. Smatralo se da je Greenwich Village u Njujorku mesto odakle je počela da se širi beat filozofija, mada je jasno da to nije tačno. Zapravo, beat nije književni pravac i Keruak je samo jedan od malog broja pisaca koje je beat dao. Niti su bitnici bili delikventi, već pre mladi Amerikanci srednje klase koji su okrenuli leđa nasilju i bogatstvu.

Jedan poznati američki pacifista komentarisao je 1960. godine: „Ako se društvo plaši beat-a, to je zato što se on ne može shvatiti u okviru sadašnjih materijalnih vrednosti. Samo on, a ne crkva – koja već dugo pravi kompromis sa sistemom – rekao je jasno NE. Ne, neće se boriti u ratovima Amerike. Ne, neće se oblačiti pristojno, jer ne želi poštovanje društva… I zaista čudno, ali ispada da je maloletni kriminalac sa dosijeom punim nasilja i krađa zapravo konformista, dok je bitnik koji nikoga ne ubija i vrlo retko krade pravi buntovnik, loše odeveni i zbunjeni potencijalni revolucionar, koji je potekao iz ugojene, važne američke srednje klase“.

Ili, kao što jedan drugi posmatrač reče „maloletni delikvent ili kriminalac je, prosto konformista u žurbi“. Bitnik odbija konformističke vrednosti do kraja. Bitnici i maloletni delikventi su malo dalji rođaci. Imaju iste neprijatelje, što predstavljaju tanku nit koja ih ponekad spaja u privremeni savez. I jedan i drugi su otpadnici od zakona, govore sopstveni jezik i podsmevaju se konformistima, ali među bitnicima maloletni delikvent se smatra konformistom, hipi konformistom, doduše, ali konformistom. U suštini, pokret bitnika je bio religiozni pokret, potreba za duhovnim vrednostima mimo institucionalnog okvira američke crkve. Lipton je to ovako naglašavao: „Sve je to deo onoga što Carl Jung naziva potraga modernog čoveka za svojom dušom. Ova potreba za duhovnim nije potreba samo beat generacije: u ovim vodama je gospodin Sheen već godinama. Međutim, ono što bitnici traže nije duhovni mir, niti pozitivan stav, kao ni izmirenje sa tradicijom ili crkvom. To je nešto dublje u ljudskoj psihi što seže daleko u istoriju mističnog iskustva, dalje i više od onoga što nam današnja crkva može ponuditi. Cilj je, naravno, celovitost, lično spasenje, jednom rečju – blaženstvo“.

Ta potraga za duhovnim javljala se kod određenog broja otuđenih mladih ljudi kao faza koja prethodi razvijanju kulta droge. Ali, širenje droge postalo je centar ove vrste duhovnog traženja i ostaje, zato, značajan faktor razumevanja njegovog cilja i razvoja …

On the road again & underground mission:

„Nisu samo mašine i novac ti koji predstavljaju Moloha. Moloh je i sam razum. Ono što Amerika zove zdravim razumom je ludilo, a nepobediva oprema američke moći i prava nije ništa bolja od tolikih ludnica“.

Kada je davne 1955. godine pesnik Alan Ginzberg na poetskoj večeri u „Galeriji“ u Nort Biču, uz bokal sa burgundcem odrecitovao pesmu „Urlik“, napisanu dve nedelje ranije, desilo se nešto sasvim novo, buntovno, provokativno i sasvim drugačije, desilo se začeće jednog jedinstvenog i kontrakulturnog radikalnog pokreta bitnika. Publika, koju su sačinjavale poetske i buntovne duše poput pisaca Džeka Keruaka, Gerija Snajdera, Lorensa Ferlingetija i Majkla Meklura, shvatala je rađanje jedne nove revolucionarne ideje, Urlika koji je odbacivao mnoge opšteprihvaćene stavove društva.

Bit generacija (beat generation) predstavljala je prvi, udarni talas nadolazeće oluje pobunjene američke omladine (tzv. „baby boom“, poratne generacije), nespremne za „lepote izazova“ rata u Vijetnamu i dotadašnje vrednosti društva, generacije koja se gnušala komformizma, materijalizma i njihovog prećutnog idolopokloničkog prihvatanja. U Engleskoj su to bili Gnevni mladi ljudi, dok su ih u SAD krstili kao „Nove Varvare“. I Bit generacija i Gnevni mladi ljudi sociološki su predstavljali fenomen koji je sa sobom doneo obogaćeni i životniji literarni izraz. Povrh svega, bili su nosioci moralne revolucije koja će transformisati čoveka „od bića istorije do bića iskustva“, kako su to već ranije protumačili egzistencijalisti poput Kamija, Sartra ili Martina Hajdegera. I oni, i njihovi prethodnici filozofi prihvatili su život kao kontinuirani nemir i čoveka kao biće žedno smisla. Kredo Bit generacije je bio jednostavan i direktan: „Jedini način da se živi u slozi sa životom na ovoj planeti koja srlja u propast je suočiti se sa stvarnošću onakvom kakva je, sa svim trenucima agonije i radosti“.

Bit generacija donela je jednu novu temu: usamljenog čoveka, lišenog iluzija, koji stoji u mračnoj ponoći svog postojanja, a njihova najveća zasluga je u tome što su u vreme duhovnog mraka skrenuli pažnju čovečanstva na jedini izvor nade jednog iscrpljenog sveta: čovekovo srce koje kuca. Bitnici su odbacivali prošlost i budućnost koncentrišući se na sadašnjost, odbacivali svaku moguću kontrolu prirode, događaja i ljudi, istupili iz takmičarske arene trke za novcem i besmislene, iscrpljujuće borbe, ne želeći ništa, a ipak, interesujući se za sve, pobunili se protiv organizovane vlasti i sa gnušanjem odbacili ziheraški stav većine i njihovo čvrsto držanje za kolotečinu, iluzije i tobožnje moralne vrednosti. Bit generacija izvukla se iz besmisla „Trke pacova“ koja je uništavala ono najdragocenije u čoveku – njegovu svest, kreativnost i emocije.

„Postoje mnogi elementi kontinuiteta između nas i sadašnjeg trenutka – to su droga, muzika, interes za Istok, bavljenje Vitmenom, Toroom, ponovno otkrivanje Zemlje i Tela… Srce pokreta predstavlja povratak prirodi i revolt protiv mašine“.

Drugom polovinom šezdesetih sve veći broj Amerikanaca gleda na američko društvo kao na jednu surovu, bezličnu mašinu koja će ih progutati ukoliko se oni toga ne oslobode. Nova kultura koja se stvarala nije bila elitistička, već uzbudljiva, nepredvidiva i nemoguća za kontrolisanje. Ona je ponudila novi, alternativni način života. Ona je ponudila underground pokret kao žestoku vrstu odgovora i otpora na dotadašnje mrtvilo stare kulture i odgovore na potisnute tabue poput pitanja droge i politike.

„Revolucija mora prekinuti sa prošlošću, i izvući svoju poetiku iz budućnosti… Naš program je kulturna revolucija kroz totalni napad na kulturu, koji koristi sva sredstva, svu energiju i sve medije koji mogu da dođu u naše kolektivne ruke… naša kultura, naša umetnost, muzika, novine, knjige, posteri, naša odeća, naši domovi, način na koji hodamo i govorimo, način na koji raste naša kosa, način na koji

pušimo i vodimo ljubav i jedemo i spavamo – sve to predstavlja jednu jedinu poruku – a poruka je SLOBODA“.

U periodu između 1965. i 1968. godine izgledalo je kao da je usred rata u Vijetnamu čitava američka nacija poludela – vodeći rat sa azijskim seljacima, sa sopstvenim crnačkim stanovništvom u getima i sopstvenom belom decom… Zemlja se cepala nadvoje… Usred straha od atomskog rata sa SSSR-om (koji je tokom kubanske krize početkom šezdesetih visio u vazduhu) i totalnog uništenja stvorila se nepoverljivost prema tehnologiji, njenim neslućenim zlim potencijalima i putevima u apokaliptični ćorsokak. U godinama polarizacije kontrakultura mladih se ujedinila sa moćnom bitničkom prethodnicom i rađajućim beskompromisnim underground pokretom, uvidevši zajedničkog neprijatelja u kapitalizmu ili Sistemu ili Svinjskoj Naciji glupih i proždrljivih. Bilo je to doba velikog rata protiv svega onoga što je pomenuti bit pesnik Ginzberg nazvao Molohom. Koledži nisu bili ništa drugo do „usrane škole za srednju klasu“ bez identiteta, koje je najbolje dolazilo do izražaja u američkim predgrađima, u onim pravilnim nizovima lepo raspoređenih, dobrostojećih domova sa travnjacima i televizorom u svakoj sobi, u kojima svako gleda istu stvar, i u isto vreme misli isto.

Stvaranje kontrakulture bilo je, između ostalog, pobuna onih koji su odbijali da prihvate opšteprihvaćen stav da ljudi troše proizvode i stoga moraju da rade da bi stekli privilegiju Konzumiranja sveg tog „sranja“ koji oni ionako nisu želeli, kao što su frižideri, televizori, nova luksuzna kola… Pobunu su podigli svi oni koji nisu želeli postati zatvorenici sistema rada-proizvodnje-potrošnje-rada-proizvodnje-potrošnje… i sve tako u nedogled besmisla…

„Ruka na tvom penisu moralnija je – i zabavnija od prsta na orozu“.

Ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, novembra 1963., čoveka koji je probudio velike nade i doneo novu, neverovatnu količinu optimistične energije označilo je početak jedne kulturne i političke revolucije. Dolazak omraženog, konzervativnog predsednika Lindona Džonsona na čelo SAD poslužilo je kao katalizator za radikalizaciju kulturnih stanovišta velikog broja Amerikanaca, a posebno mladih ljudi sitih rata u Vijetnamu, rasizma, licemerja, regrutacije i američke stupidne samodopadljivosti. Pobunjeni mladi ljudi pravili su sve vrste eksperimenata u alternativnim i radikalnim životnim stavovima i stilovima, nudeći kao odgovor programe za buduće humanije svetsko društvo. Bilo je to ,“heseovsko“ Tajanstveno Magično putovanje, čudestan trip, čiji je krajnji cilj bio „pretvaranje celog sveta u umetničko delo“.

Rađanje i uticaj underground pokreta:

Kako zvanična istorija kaže, rođen je sredinom šezdesetih godina 20. veka u urbanim centrima Amerike i Britanije, manifestujući se kao novi pokret u muzici, književnosti, slikarstvu, stripu i drugim oblicima stvaralaštva. U osnovi usmeren ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti, underground je bezazlene i ružičaste, našminkane i za opšteusrećiteljsku namenu naslikane slike sveta zamenio novim i svežim pogledima mladih ljudi.

Niotkud, na opšte zaprepašćenje i zgražanje Sistema, na svetlost dana su izašle dotadašnje tabu teme-politika, droge, seks… Najprisutnija je bila ideja i želja za političkim i društvenim promenama, kao i alternativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti. Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog vremena nazvan je psihodelija.

Nastao na marginama prebogatog zapadnjačkog društva, izronivši iz katakombi burnih šezdesetih u vreme ekonomskog uspona nakon svetskih ratova, malograđanske zadovoljštine uvijene i ušuškane u materijalno blagostanje i prećutno pristajanje na profitabilne ratove u tamo nekom Vijetnamu i tako to, na saglasnosti da Sistem i samoproklamovana elita može da radi šta joj se prohte dok ne dira naš mali uljuljkani svet oivičen mrtvilom tupog samozadovoljstva, bio je i ostao kontrast zvaničnom blještavilu pozornice vladara i podanika. Bio je i ostao trag svetlosti na kraju tunela, tračak nade, glas koji pokušava da nadjača zaglušujuću, besmislenu buku većine koja neprestano laprda ne rekavši ništa i ne slušajući nikog osim vlastite tuposti i praznine.

Vremenom, postao je put povratka ka ukaljanom i zaboravljenom izvorištu svih pravih stvari i vrednosti, glas razuma koji iznova pokušava da uskladi misli, reči i dela, vraćajući im istinsko značenje, kreativnost i progresivnu delotvornost. Suštinski antikomercijalan, antisistemski, nezavisan, autentičan, alternativan, nepotkupljiv i kreativan stvarao je neki novi, vlastiti put, meandrirajući kroz pustinju ispraznog etabliranog stvaralaštva i ustajale žabokrečine komercijale utonule u opšte mrtvilo. Razbijajući šablone, zadate koordinate, podobnost i opšte prihvatljivosti isijavao je duboke kreativne porive i samosvest koji su dugo tavorili unutar buntovnih pojedinaca željnih promena i pomaka ka nečemu što ne zahteva pljeskanje većine, lažne osmehe i komercijalni efekat. Underground je postajao ogledalo u čijem odrazu nije bilo mesta za iskrivljene slike sveta, iskonstruisana sranja ulepšane stvarnosti i lažne nade, zasnovanih na licemerju i podobnosti.

Trn u oku sistema, činjenica koja uznemirava, nelagodnost nemirne savesti, poziv u nezgodno vreme… zov divljine, čudesno proleće u decembru, ono iskonsko u čoveku što se buni potaknuto unutrašnjim glasom i iskonskom željom za svetlošću, mimohod na poprištu lošeg zadaha i truleži što vonja kroz vreme, reč prvog i poslednjeg, izazov, bunt, sudba, ostvarenje davno datog obećanja, novi početak…

Underground, povratak korenima i zaboravljenom izvorištu pravih stvari, ogoljeni je akt poznog modernizma i šezdesetosmaških stremljenja, rušilačko-kreativna odiseja proključala iz zabranjenih i naizgled zaboravljenih ponora nagomilanog nezadovoljstva predodređenih, namerom zapostavljenih i poniženih, sudbom odabranih pojedinaca… Uzvraćen udarac ili okrenut drugi obraz, ljubav usmerena ka neprijateljima života i istine, gorčina istresena do kraja…

Paralelno sa promenama u celokupnom američkom društvu tokom šezdesetih, dolazi i do radikalnih promena u novinarstvu. Reagujući na burne promene, ono postepeno zauzima radikalan, odmetnički stav. Baveći se rock kulturom i muzikom, koji tih godina postaju mnogo kreativniji i angažovaniji, časopis ,,Rolling stone“ postaje jedan od najsenzacionalnijih i najuspešnijih medijskih avantura underground pokreta. Lansirao ga je u San Francisku, novembra 1967. godine, novinar Ian Wenner. Bio je to beskompromisan, nadahnut i maštovit način prezentacije rock kulture. Šok koji je izazvao objavljivanjem originalnog omota albuma Džona Lenona – „Dve device“, na kojem on i Joko Ono poziraju potpuno goli, bio je tih godina više nego revolucionaran… „Rolling stone“ i ostala underground štampa prikazivale su rock and roll tih godina u svoj njegovoj kompleksnosti – kao jedan od vizionarskih pogleda na društvo i svet. Bilo je to vreme tzv. „esid roka“ (acid rock), nastalog pod uticajem kulture droga, pre svih „kiseline“ – LSD. Bilo je to vreme kompleksne promene u svesti jedne generacije, koja je započela sredinom šezdesetih sa studentskim protestima, radikalnom politikom, drogama i seksualnim slobodama, stvorivši jedinstven front pobune i jedan radikalni alternativni pokret.

Underground pokret je „ukinuo“ rad, u njegovoj štampi nije bilo oglasa za nezaposlene. Underground je transformisao Rad u Igru, kao vrstu slobode i zadovoljstva. Rad se obavlja zabave radi, kao razonoda, opsesija, hobi ili umetnička forma – nije više bilo prisile i krute obaveze materijalizma. Ista filozofija je važila i za ostale oblike underground stvaralaštva, pre svega za jedan od njegovih legendarnih, radikalni pozorišni izdanak – čuveni „Living theatar“…

Generacija koja se „jednog jutra probudila i počela da protestuje“ promenila je, makar u jednom istorijskom trenutku, tok politike i učinila jedno konzervativno i agresivno, militantno američko društvo makar malo humanijim i drugačijim. Kao i svaka revolucija, na kraju je „pojela“ svoju najbolju i najsmeliju decu, ali… Jedina moguća lepota je u samom „sizifovskom“ putu i pokušaju – sve ostalo, ono trajno, dolazi iznutra i postepeno.

Dragan Uzelac

KAKO JE LIBERALIZAM UPROPASTIO OBRAZOVANJE (Patrik Dž. Denin)

U svojoj, 2018. godine objavljenoj knjizi Zašto liberalizam propada, poznati američki politikolog Patrik Dž. Denin (Patrick J. Deneen) je izneo dubinsku kritiku ovog društvenog ustrojstva, predviđajući njegov skori krah. Pokušavajući da gleda još dalje, Denin je ukazivao na perspektive postliberalnog sveta, ističući dva moguća ishoda. Prvi bi podrazumevao “liberokratski despotizam”, odnosno “nasilno nametanje liberalnog poretka” od strane ljudi koji “u dubini duše preziru demokratiju”. Taj novi svet bio bi kontrolisan od strane snažnog državnog aparata, koji bi građane “sve više podvrgavao nadzoru i kontroli”. Drugi izlaz bio bi populistički odgovor na “gnev i strah postliberalnog građanstva”.
Sa svoje strane, Denin je ponudio i treći put, u čijoj bi osnovi bilo prevazilaženje ideologija, kao i nepristajanje na povratak u “predliberalno stanje”. To bi, u osnovi, značilo priznavanje dobrih praksi liberalizma uz odbacivanje razloga njegove propasti. Suštinski, to bi značilo zalaganje za “stvarnu ljudsku slobodu u vidu opšteg, građanskog i pojedinačnog vladanja samim sobom, a ne za njen surogat, koji u sebi spaja sistematsko razvlašćivanje sa iluzijom autonomije u obliku potrošačke i seksualne raspuštenosti”.
Urednici serijala, u okviru kojeg je Deninova studija objavljena, Džejms Hanter i Džon Oven, Denina nazivaju radikalnim kritičarem liberalizma, zbog činjenice da on ne pledira za reformisanje, već za njegovo ukidanje. Iz dva razloga oni podvlače destruktivnost Deninove knjige – zbog njegovog opredeljenja da postojeće društvene anomalije posmatra kao posledicu liberalnih principa, te zbog neuklapanja ovog pogleda u levo-desnu binarnost.
U tekstu koji ovde donosimo Patrik Denin se obrušio na deformisanje liberalnog univerzitetskog obrazovanja, u kojem ideju slobode zamenjuje ideja napretka. O tome Denin ne misli ništa dobro.

Dakle:

“Cilj samosaznanja jeste sticanje svesti o pravilnom korišćenju slobode, pre svega, o vladanju prohtevima koji te čine nezasitim. U srcu slobodnih nauka u ovoj starijoj tradiciji nalazi se upućivanje u značenje ljudskosti, pre svega, u načinu postizanja slobode ne samo od spoljašnjih ograničenja već, pre svega, od tiranije unutrašnjih prohteva i želja. “Stara nauka” stajala je u službi mučnog i teškog zadatka utvrđivanja onog što je dopušteno i onog što je zabranjeno, onog što predstavlja najbolju upotrebu slobode i onog što naše postupke čini rđavim. Svaka nova generacija morala je da se uputi u velika dela naše tradicije, u epove, velike tragedije i komedije, u razmišljanja filozofa i teologa, u otkrivenu reč Božju; morala je da čita knjige koje nas uče kako da pravilno koristimo svoju slobodu. Biti slobodan bila je nauka, nešto što nam ne pružaju priroda i instinkt, već usavršavanje i obrazovanje. A duša slobodnih nauka bile su društvene nauke, učenje kako da budemo ljudi.

Propadanje slobodnih nauka u ovoj naciji (američkoj – P.D) usledilo je ubrzo po redefinisanju slobode, po čemu se ona više nije shvatala na hrišćanski način kao vladanje samim sobom, već kao odsustvo ograničavanja naših želja. Ako je cilj slobodnih nauka bilo sticanje znanja o vladanju samim sobom, onda se on više nije poklapao sa ciljevima savremenog vaspitanja i obrazovanja. Davnašnji zahtev da se uče klasični jezici i stiče sposobnost čitanja starih tekstova, da se upoznaje Biblija i tumačenje svetih spisa povuklo se pred studijama u osnovi kojih se nalaze individualni ukus i preferencije. Slobodne nauke se sve više zamenjuju sa sistemom NTIM, u kojem se spajaju ono što je zadržano od antičkih slobodnih nauka – prirodna nauka i informatika – i njihova primena, tehnologija i inženjerstvo, pored sve većih zahteva za znanjem koje olakšava pravljenje karijere u svetu biznisa i finansija.

Američki univerzitet se polako menja i na njemu se umesto stare počinje da predaje nova nauka. U XIX veku sve više univerziteta počinje da deluje po uzoru na nemačke univerzitete, da se deli na specijalizovane discipline i stavlja naglasak na obrazovanje diplomiranih studenata – kroz sticanje stručnog znanja – kao i da se naglašava prioritet otkrića i sticanja novih znanja. Religiozna podloga polako se uklanja sa univerziteta; društvene nauke i dalje ostaju u središtu slobodnih nauka, ali njima više ne upravlja sveobuhvatna vizija koju pruža religiozna tradicija i njena vizija i vjeruju (…) Sredinom XX veka obnovljeni naglasak na naučno obrazovanje i tehnološke inovacije – uz podršku države koja pomaže “korisne veštine i nauke” – dodatno je uticao na promenu prioriteta na univerzitetu.

Umesto usađivanja vrline,
mi nailazimo samo na naglaša-

vanja na istraživanju stavljenom
u službu progresa – pre svega,
onog progresa koji doprinosi
ostvarivanju davnašnje težnje
da se priroda potčini ljudskoj

volji.

Slobodno obrazovanje počinje da se smatra irelevantnim za razvoj moderne slobode, posebno kad se ta sloboda stavi u kontekst vojne moći, nauke i tehnologije, i proširenja kapitalističkog tržišta na svaki deo zemaljske kugle. Klark Ker, rektor Kalifornijskog univetziteta, u svom predavanju održanom 1963. godine, i kasnije objavljenim pod naslovom “Korist od univerziteta”, proglasio je smrt ideje univerziteta. Umesto obrazovanja zasnovanog na teološkoj i religioznoj viziji i usmerenog na vaspitavanje onog što je najbolje u čoveku, došlo je do uspona onog što on naziva multiverzitet, a to je (…) organizacija usmerena na sticanje znanja stavljenog u službu vojnih i industrijskih potreba nacije. On ističe da “multiverzitet” ima centralnu ulogu u industrijalizovanju nacije, u spektakularnom rastu produktivnosti čiji rezultati služe suštinskom proširenju ljudskog života i sticanju globalne vojne i naučne nadmoći. Cilj ovog novog “multiverziteta” jeste unapređenje bejkonovskog projekta čovekove vladavine nad svetom.

Rezultat pomenute redefinicije cijeva univerziteta jeste zahtev da se fakulteti stave u službu novog imperativa nauke, a to je sticanje novog znanja: fakultetsko obrazovanje u prvi plan stavlja stvaranje originalnih dela, a status fakulteta zavisi od objavljivanja takvih dela, sa jedne strane, i njihovog prihvatanja od strane relevantnih eksperata, zaduženih za potvrdu originalnosti i produktivnosti takvih dela, sa druge. Na fakultetima se stvara tržište unajmljivanja i regrutovanja radne snage (…)

Struktura univerziteta preusmerava se na inovaciju i stvaranje “novog znanja”. Glavni cilj obrazovanja postaje progres, a ne vaspitanje za slobodu, zasnovano na dubokim vezama sa prošlošću. Možemo da utvrdimo postojanje suprotnosti između cilja Teksaškog univerziteta, zapisanog na njegovom pečatu u doba osnivanja i misije tog istog univerziteta, formulisane nedavno i postavljene na njegovom sajtu. Ispod slike pečata – na kojem se nalazi obavezna fraza o posvećenosti “izvrsnosti” obrazovanja, nalazimo formulaciju njegovog savremenog cilja. Današnja misija tog univerziteta jeste “unapređenje društva kroz istraživanje, stvaralačko delovanje, teorijsko traganje i razvoj novog znanja”. U ovoj preformulisanoj misiji univerziteta naglasak je stavljen na naučno istraživanje i, pre svega, na stvaranje “novog znanja”, a ne na “odnegovan duh koji vodi do vrlina”. Umesto usađivanja vrline, mi nailazimo samo na naglašavanja na istraživanju stavljenom u službu progresa – pre svega, onog progresa koji doprinosi ostvarivanju davnašnje težnje da se priroda potčini ljudskoj volji (…)

Usred svoje slobode, studenti sve više osećaju da nemaju drugog izbora do da se u potpunosti posvete sticanju praktičnog znanja i da izbegavaju one predmete koji mogu da ih odvrate od pokoravanja zahtevima tržišta (…)

Oni od kojih se očekuje da brane ulogu koju društvene nauke imaju unutar slobodnih nauka, članovi profesorskog staleža, sa jedne strane tuguju zbog ove propasti, a s druge krive političare i “neoliberalizam”. Oni ne uviđaju da je odnos prema društvenim naukama pre izraz liberalnog poretka, nego nekog otpora prema njemu. Profesori slobodnih nauka ne samo što se ne bore protiv vladajućih liberalnih tendencija, već ih i ne osporavaju. Uzrok tome leži u opštoj nesposobnosti da se utvrdi izvor sila postrojenih protiv slobodnih nauka.”


Patrik Dž. Denin, Zašto liberalizam propada, Albatros Plus, Beograd 2019, 116-122.

Priredio Petar Dragišić

Džordž Orvel – Književnost i totalitarizam

Ako totalitarizam postane opštesvetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće da postoji.“

Sredinom 1941. godine Džordž Orvel je sa puno pesimizma predviđao svetsku ekspanziju totalitarnih sistema i crne dane književnosti. Neke od njegovih projekcija budućnost nije verifikovala, ali se opšta linija teksta, nažalost, danas ne može osporiti.

(Govor na BBC-u, objavljen u “Listeneru”, 19. juna 1941)
Iz knjige George Orwell, Zašto pišem i drugi eseji, Naprijed (Zagreb 1977)

Na početku svog prvog govora rekao sam da ovo nije doba kritike. Ovo je doba borbe, a ne ravnodušnosti, doba u kojem je posebno teško vidjeti književnu vrijednost u knjizi s čijim se zaključcima ne slažete. Politika – politika u najopćenitijem smislu – preplavila je književnost do mjere koja izlazi iz granica normale, a to je dovjelo do naše svijesti borbu koja se uvijek odvija između pojedinca i zajednice. Kada razmatrate teškoće pisanja poštene, nepristrasne kritike u vremenu poput našeg, počinjete shvaćati prirodu opsanosti što se nadvija nad čitavom književnošću doba koje nadolazi.

Živimo u doba u kojem nezavisni pojedinac prestaje imati iluziju da je nezavisan. U svemu što smo rekli o književnosti i naročito u svemu što smo rekli o kritici, instinktivno smo nezavisnost pojedinca uzeli kao postojeću činjenicu. Čitava moderna evropska književnost – govorim o književnosti proteklih četiri stotine godina – izgrađene je na konceptu intelektualnog poštenja, ili ako vam je milije, na Shakespearovoj maksimi : “Prema samom sebi budi iskren”. Prva stvar koju tražimo od pisca jeste da ne laže, da kaže što zaista misli i osjeća. Najgora stvar koju možemo reći o umjetničkom djelu jeste da je neiskreno. A to još više vrijedi za kritiku nego za stvaralačku književnost, u kojoj izvjesna količina izvještačenosti i neprirodnosti, pa čak i izvjesna količina očevidnog slijepila ne smetaju tako dugo dok je pisac u osnovi iskren. Moderna književnost je u biti stvar pojednica. Ona je ili iskren izraz onoga što jedan čovjek misli i osjeća, ili nije ništa.

Kako rekoh, to gledište uzimamo kao gotovu stvar, pa ipak, čim tu misao uobličite u riječi shvatite kako je književnost ugrožena. Jer ovo je doba totalitarne države koja ne dopušta i vjerojatno ne može dopustiti pojedincu bilo kakvu slobodu. Kada spomenete totalitarizam, odmah pomislite na Njemačku, Rusiju, Italiju, ali mislim da se moramo suočiti s mogućnošću da taj fenomen postane općesvjetski. Očito je da razdoblje slobodnog kapitalizma dolazi kraju, i da jedna država za drugom uvodi centraliziranu ekonomiju koju možete zvati socijalizmom ili državnim kapitalizmom, kako više volite. Time prestaje ekonomska sloboda pojedinca, a u velikoj mjeri i njegova sloboda da radi što voli, da sam izabere svoj posao i da se slobodno kreće gdje želi. Sve donedavno implikacije toga nisu se predvidjele. Nikada se nije u potpunosti shvatilo da će nestajanje ekonomske slobode imati ikakvog odraza na intelektualnu slobodu. O socijalizmu se uvijek mislilo kao o nekoj vrsti moraliziranog kapitalizma. Država će brinuti za vaš ekonomski život i osloboditi vas straha od siromaštva, nezaposlenosti i tome slično, ali neće imati potrebe da se miješa u vaš privatni intelektualni život. Umjetnost će moći cvjetati kao u doba liberalnog kapitalizma, pa još i više, jer umjetnik više neće biti pod ekonomskom prinudom.

Džordž Orvel
Džordž Orvel

Sada, na osnovu postojećih činjenica, morate priznati da su te ideje iznevjerene. Totalitarizam je ukinuo slobodu misli do mjere nepoznate bilo kojem prijašnjem dobu. Važno je primjetiti da kontrola misli ne postoji samo u negativnom već i u pozitivnom smislu. Ne samo da vam zabranjuju izraziti – čak i zamisliti – izvjesne ideje, već vam diktitaju što morate misliti, stvaraju vas za jednu ideologiju, pokušavaju vladati vašim emocionalnim životom i uspostaviti sustav rukovođenja. U najvećoj mogućoj mjeri totalitarizam vas izolira od ostalog svijeta, zatvara vas u umjetni univerzum u kojem nemate mjerila za uspoređivanje. Totalitarna država nastoji, po svaku cijenu, kontrolirati misli i osjećaje svojih podanika barem u istoj mjeri u kojoj kontrolira njihove postupke.

Za nas ovdje važno je slijedeće pitanje: može li književnost preživjeti u takvoj atmosferi? Mislim da se mora kratko odgovoriti da ne može. Ako totalitarizam postane općesvjetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće postojati. I neće biti dovoljno reći – kako bi u prvi mah moglo izgledati prihvatljivo – da će nestati samo književnost postrenesansne Evrope.

Postoji nekoliko bitnih razlika između totalitarizma i svih ortodoksnih sistema prošlosti, bilo u Evropi, bilo na Istoku. Najvažnije je da se ortodoksni sistemi prošlosti nisu mijenjali ili barem nisu mijenjali tako brzo. U srednjovjekovnoj Evropi crkva je diktirala što morate vjerovati, ali vam je barem dopuštala da zadržite ista vjerovanja od rođenja do smrti. Nije vam govorila da u jednu stvar vjerujete u ponedjeljak, a u drugu u utorak. Isto se, u većoj ili manjoj mjeri, odnosi i na kršćanina, hindusa, budistu ili muslimana danas. Na određen način njegove misli su ograničene, ali on čitav svoj život proživljava unutar istog sustava misli. Njegovi osjećaji nisu pod pritiskom.

Kod totalitarizma je upravo suprotno. Posebnost totalitarne države je da kontrolira misli, ali da ih ne utvrđuje. Ona uspostavlja neosporne dogme i mijenja ih iz dana u dan. Njoj trebaju dogme, jer joj je potrebna apsolutna poslušnost podanika, ali ne može izbjeći njihove promjene koje su uzrokovane potrebama politike sile. Proglašava se nepogrešivom, ali istodobno napada sam koncept objektivne istine. Uzmimo grub, očigledan primjer – svaki Nijemac morao je do rujna 1939. gledati na ruski boljševizam sa strahom i odbojnošću, a nakon rujna 1939. morao ga je promatrati sa udivljenjem i simpatijama. Ako Rusija i Njemačka zarate, što se može dogoditi u sljedećih nekoliko godina, dogodit će se druga, jednako snažna promjena. Emocionalni život Njemaca, njegove ljubavi i mržnje moraju se, prema potrebi, promjeniti preko noći. Mislim da ne treba ukazivati na djelovanje svega toga na književnost. Jer pisanje je u velikoj mjeri pitanje osjećaja koji se ne mogu kontrolirati izvana. Lako se praznim riječima prikloniti ortodoksnom sustavu datog trenutka, ali pisanje od bilo kakvog značaja moguće je jedino onda kada čovjek osjeća istinu onoga što govori; bez toga, stvaralački poticaj ne postoji. Sve činjenice koje znamo nagovještavaju da su iznenadne emocionalne promjene koje totalitarizam zahtjeva od svojih sljedbenika psihološki nemoguće. To je glavni razlog zašto vjerujem da, ukoliko totalitarizam pobjedi u čitavom svijetu, književnost kakvu smo do tada poznavali, više neće postojati. U stvari, do sada je totalitarizam imao takav utjecaj. U Italiji je književnost osakaćena, dok je u Njemačkoj praktično prestala postojati. Najkarakterističnija aktivnost nacista je paljenje knjiga. Čak ni u Rusiji književna renesansa koju smo nekada očekivali nije se dogodila, a pisci koji su najviše obećavali pokazali su izrazitu sklonost prema samoubojstvu, ili su nestali u zatvoru.

Prije sam rekao da liberalni kapitalizam očigledno ide svom kraju, i možda je stoga izgledalo da tvrdim kako je sloboda misli neizbježno mrtva. Ali ne vjerujem da je tako i jednostavno bih u zaključku rekao kako vjerujem da nada u spas književnosti leži u onim zemljama u kojima je liberalizam pustio najdublje korijene – u nevojničkim zemljama, u Zapadnoj Evropi, i obje Amerike, Indiji i Kini. Vjerujem – što ne mora biti više od pobožne nade – da će iako dolazi vrijeme kolektivizirane ekonomije, te zemlje znati stvoriti oblik socijalizma koji nije totalitaran, u kojem će sloboda misli uspjeti preživjeti nestajanje ekonomskog individualizma. To je, u svakom slučaju, jedina nada za koju se može uhvatiti svatko tko se brine za književnost. Tko god osjeća vrijednost književnosti, tko god vidi središnju ulogu koju ona ima u razvoju ljudske povijesti, mora također vidjeti da je suprotstavljanje totalitarizmu pitanje života ili smrti, bez obzira da li nam je nametnut izvana ili iznutra.

Priredio: Petar Dragišić

Како кризе рађају визије: Гвидо ван Хенгел

Гвидо ван Хенгел је писац и историчар. Доцент је на Факултету примењене науке у Хагу на којем предаје Европске политике. Студирао је савремену историју у Гронингену, Београду и Јени, а докторирао је 2016. године с дисертацијом о младобосанцима. Његова књига Дани Гаврила Принципа објављена је 2014. године (De dagen van Gavrilo Princip). Са Борисом Станићем (сликар и уметник из Панчева) радио је графички роман
Атентат, објављен 2015. године у Србији. Његова књига Видовњаци написана је 2018. године (De zieners) и говори о утопијским интелектуалцима у периоду између 1910. и 1939. године.
Београдска издавачка кућа Клио (http://clio.rs/VIDOVNJACI_Knjiga_208777) објавила је 2021. године књигу , у преводу Јелице Новаковић-Лопушине. Аутор илустрације на насловној страни књиге је Борис Станић.
О књизи Видовњаци пише аутор Гвидо ван Хенгел.

КАКО КРИЗЕ РАЂАЈУ ВИЗИЈЕ

Гвидо ван Хенгел

Први светски рат био је налик Потопу. Беспоштедна борба између великих царстава Европе и њихових савезника означила је дефинитивну метаморфозу евопске цивилизације. С почетка су неки политичари и интелектуалци мислили да ће борба бити кратка и жестока, али већ су се 1915. уверили у погрешност својих процена. Од старе Европе није преостало ништа и није јој више било повратка. Разлог томе било је пре свега физичко разарање. На бојиштима и фронтовима дневно је гинуло на хиљаде војника. Ово такорећи индустријско уништавање означило је крај деветнаестовековног начина ратовања и најавило нову стварност која је била много страшнија, ужаснија и дефинитивнија.

Променио се и светски поредак. Стара Европа тонула је као (самопрокламовани) светионик благостања, а Сједињене Државе преузеле су њено место. Током послератних мировних преговора у Паризу речима вична америчка делегација одређивала је тон и тако кројила будућност Европе. Амбициозни председник Вудро Вилсон представио је идеал будућности: либералан, капиталистички и мирнодопски свет.

Насловна страна: Борис Станић

Нови светски поредак захтевао је не само другачији политички однос снага већ и новог човека. По Вилсону је морао бити слободољубив и просвећен, сасвим у складу с америчким либерализмом. Други су радије замишљали другачију врсту новог човека, неког ко ће продирати у дубину ствари и гледати даље од света политике и новца. Сматрали су да модерно доба захтева већу свест која ће бити у стању да повеже како оно више, митско и неухватљиво, тако и оно дубље, непознато и несвесно. Цветала је езотерија, мамила је мудрост Истока, и многобројни интелектуалци, писци и уметници силазили су у немерљиве дубине људске психе.

Као што се могло очекивати, Вилсонова либерална хегемонија наишла је на разноразне противнике. Двадесетих година Европом су кружили утопистички планови који су нудили одговор на доминантни поредак либерализма и капитализма са својом хипокризијом, материјализмом, циничном елитом и духовном празнином.

О највећим противницима таквог поретка већ је веома много написано. Били су то фашисти, паневропски националисти, нацисти, империјалисти и интернационални социјалистички покрет. Сви ови покрети износили су величанствене визије једног другачијег светског поретка, од „Хиљадугодишњег рајха“ до „Дикатуре пролетаријата“. Ове далекосежне визије остварене су, као што је познато, у Совјетском Савезу и у Трећем Рајху.

 Villa Springman,с лева на десно:Erich Gutkind (немачки филозоф), Gerrit Mannoury (холандски математичар и филозоф), Adele Kaufman (непозната), Nikolaj Scheierman (руски филозоф), Kurt Kroner (немачки вајар), Ruth Springmann (власник виле), Mano Buchinger (мађарски писац и политичар), Winnifred Gordon Fraser (енглески социјалиста и активиста), Димитрије Митриновић (српски филозоф).

Било је, међутим, још противника. У граничној зони између великих Идеологија окупљали су се мали сањари и визионари. Често нису били успешни; нису мобилисали велике масе, или су пак испадали смешни. Други су се мирили с тим да свака утопија ионако мора да отпочне скромно и аматерски, у групицама или клубовима ентузијаста.

Ти мали сањари и видовњаци сведоче још и више од великих о духу времена у којем је све титрало и пуцкетало од промена и чежње за променом. Ова књига посвећена је њима; видовњацима у деценијама револуција, светских ратова, пандемија, економских криза и рађања фашизма.

У питању је пре свега европска историја. Двадесетих година двадесетог века Европа је била можда европскија него икад. За разлику од времена након 1945, источна и западна Европа још нису биле раздвојене. Три велике културне заједнице – романска, германска и словенска – биле су међусобно тесно повезане међународним интелектуалним везама. Европа двадесетих и тридесетих година двадесетог века још није била обележена сећањем на холокауст који ће направити дубок јаз у европском идентитету и самосвести. Наиме, и јеврејска заједница навелико је доприносила оном што је Европа била и што је желела да буде.

Како бих нагласио ту европску димензију определио сам се за тројицу типичних европских протагониста. То су босанско-британски мислилац Димитрије Митриновић у Минхену и Лондону, затим немачко-јеврејски филозоф Ерих Гуткинд који је лутао Европом, и Фредерик ван Еден, холандски психијатар, утописта, песник, писац и грађанин света. Ова тројица „видовњака“ живела су у управо описаним, турбулентним временима размишљајући о будућности у којој би све постојеће идеологије превазишло нешто потпуно ново. Они су „видели“ мимо граница фашизма, национализма, социјализма и либерализма. Приказивали су новог човека и ново човечанство. Истовремено су се хрвали са религијама које су их формирале или инспирисале. За Фредерика ван Едена то је било католичанство, за Димитрија Митриновића словенско православље а за Ериха Гуткинда јеврејска вера.

New Britain (Илустрација из часописа Димитрија Митриновића,
1930. године, Енглеска)

Кад је књига „Видовњаци“ 2018. објављена у Холандији и Белгији било је на све стране говора о осећањима катаклизме и пропасти, при чему су Брегзит и избегличка криза наводно представљале највећу претњу европској стабилности. Те исте године из штампе је изашао и низоземски превод „Пропасти Запада“ Освалда Шпенглера, најзначајније књиге за двадесете године.

Данас је осећај кризне ситуације многоструко већи. Кризе свакако нису упоредиве, али баш као и двадесетих година двадесетог века и сада се јављају разноразни самозвани пророци с алтернативама за либерални, капиталистички светски поредак који се урушава. Неки те алтернативе виде у недемократским, тоталитарним системима, други предвиђају (или прижељкују) радикалну еколошку револуцију. Има и оних који сматрају да је сазрело време за свеобухватне економске експерименте као што је увођење универзалног минималног дохотка. Мноштво тих утопија, визија и пророчанстава садржи гомилу глупости, баш као и пре сто година, али једно је сигурно: криза је обесмислила све сигурности, ништа се више не подразумева само по себи.

Радује ме што ће ова књига сада бити доступна и читаоцима са подручја бивше Југославије. За разлику од Холандије и Белгије, људи у земљама попут Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Хрватске већ много дуже знају да се ништа не подразумева и да ништа није сигурно за сва времена. Протеклих тридесет година овај регион суочавао се са огромним трансформацијама; често драматичним, увек далекосежним.

Димитрије Митриновић

С обзиром да скоро већ двадесет година лично посећујем ове земље, свестан сам колико дугујем писцима, уметницима, мислиоцима и грађанима западног Балкана. Они су ме инспирисали да другачије гледам на Европу, на европско уједињење и на европску дезинтеграцију. Овом својом књигом о једном холандском писцу који је био у преписци са једним немачким филозофом и једним мистичним активистом из Мостара, који су живели у државама као што су биле Аустроугарска, Немачка, Енглеска и Холандија, покушао сам да евоцирам успомену на визионарску стварност једне шаренолике Европе без граница. Гледано из те перспективе, ово је постала и једна веома лична књига.

Стварност у овом издању добија и додатну димензију тиме што је текст преведен како на српски тако и на хрватски, уз учешће преводилаца из различитих земаља. Све то заједно у једној књизи. Читалац ће зато морати редовно да мења колосеке стилова и вокабулара, као што су то и мултилингвални интелектуалци и видовњаци из ове књиге то морали да раде. Јер они су писали једни другима писма на свом другом, трећем или четвртом језику: немачком, енглеском, француском, низоземском, српском и хрватском, а ту и тамо с дашком италијанског.

На послетку морам да издам једно упозорење које, по мом мишљењу, добија на тежини у овим временима. Ова књига приповеда једну предратну причу, што значи да још није обележена сећањем на холокауст. Због тога није лако занемарити Аушвиц или Јасеновац када видовњаци мудрују о „сукобу раса“, „органској народној заједници“ или животу у „болесном друштву“. Актуелна је управо та конфронтација са незгодним визијама. Шта у пракси значи живети у „болесном“ друштву? Где се завршава излечење друштва а где почиње тоталитаризам? Да ли је за оног ко жели спасити народ довољно да само размишља херојски?

Видовњаци је књига која се бави духовним вођством на размеђи идеологија двадесетог века. На тој размеђи није лако направити избор, поготову ако си обдарен харизмом и ако ти људи веома озбиљно схватају речи. Због тога Ван Еден, Гуткинд и Митриновић константно балансирају између преваре и маште, фолирања и надахнућа, спасавања човечанства и толерисања макар и једног ближњег свога. Зато је ово ипак прича о животима смртника, макар и не били сасвим обични.

JELKE – Vetrokaz Atlantide: Katarina Ristić Aglaja

Katarina Ristić Aglaja je rođena u Beogradu 1968. godine.

Autor koji reinterpretira – postmodernim jezikom (diskursom) drevne kosmološke i kosmosociološke mitove vezane za najstarije doba matrifokalne kulture. Žanrovski raspon ide od filozofsko-esejističke proze do kraćih i dužih formi neosimbolističke proze i mitopoezije; takođe, istorijsko-fiktivne novele ezoterijsko kriminalističke tematike, vezane za drevne svitke i pseudotekst (njegove hiperrealne efekte – hipertekst). Objavljuje svoje art blogove pri elektronskim magazinima P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, i dr.

Katarina Ristić Aglaja je objavila knjige Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварањаПут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетикаКула ветрова – Потрага за параметром зла (šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Objavljivala je parcijalne prevode na PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvencionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Tekst JELKE – Vetrokaz Atlantide prvobitno je objavljen u časopisu KУЛТ.
Kaspar David Fridrih (1774-1814), Auttewalder Grund, 1825

Jele što nose kape male

Obučene u duge halje

Kao astrolozi

Zdrave svoje sestre pale

Lađe koje Rajna prevozi.

Sedam veština kad svladaju

Najstarije tad jele znaju

One su sve poeta

Da namenjene su da sjaju

Blistavije od svih planeta.

(Apoliner: Jele)

Planinske jelke su fantomska sopstva, kakva izviru iz zamka Snežne Kraljice – Njene samovoljno odbegle uvrtloženo-čipkaste haljine. Svaka od tih jelki podjednako je živ lik (samosvesna odora) pramajke – iako je strahovito ono bezlično njihove brojnosti. Ipak, jedinstven im rub planinske haljine (gotička čipka – “okamenjena muzika”* /Gete) upućuje na mnoge (tek izvedene, presitno akcentualne) razlike: njihov skupni cilj je da jelka-majka oličavanja planinskog vrha (himerična ličnost zamka), kroz svoje posmrtno umnožavanje (– ono što u beskraj ponavlja spletove vetrom-upletenih-grana –) izspovrne jelku-kćer; odnosno: – tačno izmeren ugao nagiba jednog stabla, sa čežnjivo ispruženom granom prema luci podnožja – gde bi upravo tim veslom poslednje-izvagane volje (tamne i sumnjive ličnosti planine) htela da uplovi; i time oslobodi ostale svetove tiranije prikaze zamka – koja tek treba da nadođe (kao kruna razlike među sličnim jelkama) na samome rubu opšteg stropoštavanja u ponor.

A gde se još – sem na rubu porinuća krajnje tačke zapada u podnožje – može sagledati volja davno izronelog vrhunca planine? U samom preseku čestara ovih jelki – koji je tropskim prašumama sličan. A to je moguće samo u ono vreme kada inače nesagledljiv čestar, što grčevito sliva svetlosno predivo vrha sveosmatranja u korito podnožja (isti ugao nagiba čine Velika Kola) biva (toj ogromnosti nasuprot) prekriven (prekratkotrajnim) injem. Jer ukosi zvezdani snop se poput uvis bačenog buketauzdiže nad njime – tečnim mirisom svog svetlucanja (maglina iz srca Mača-i-Trapeza Oriona). Bezmerna je savest duha planine u toj pažnji tačno-akcentualnog očuvanja svakog (za rast nečije pojedinstvenosti bitnog) detalja.

Kaspar David Fridrih , Waltzmann

Tek tu se (na toj slanoj sipkosti) očitava (za oko prebrza) logika vulkanskog previranja, odnosno prašumskog proždiranja jedne pružene grane susednom, kao i povratno sprežna isplata (vulkanom progutanog) pra-dara (u sebi utvrđenom) pra-darivaocu – kome se tad (razbarušenjem) zamenjuju (inače pravilno očešljani) smerovi zalelujanog granja. Svojom produženom rukom on lako pronalazi dostojne susede. Dakle: svakom šumskom susedu zasebna haljina slutnje: milionito zrcalni, neukrotivo vrludav pododeljak čestara sveobuhvatnog. Jer ta sipkost planinskih suza jeste prauslov jednog najnepredvidljivije-skrenutog toka stvari.

Međutim, nasuprot tom dobro preusmerenom adventu (što potkopava sveopštu podređenost jednom vrhu) postoji i onaj zloćudni, što je u službi tog vrha; sve dok ovaj ne preraste svoju tamnu zemnost i dospe do zvezde koja ga je dozvala – zato da iz sopstvene nedozivljive samoće nadogradi jedno zdanje kakvo prima u sebe čitava jata drugih zvezda! A ipak pri tom zadržava sopstvenu plavozelenu atmosferu. I taj zloćudni advent, na vršku svog zmijskog talasanja, biva zapleteno-vraćen nazad u dno čestara, odakle neprekinuto biva vučen okolnim granjem ka neprozirnoj dubini šume. Tek tu se ono utvrđuje kao zrela jelkaokosnica oprečnih strujanja, što izviru iz dubine zemljišta, a čemu nasuprot stoji mlada jelka: s jednom (nadole) ukoso pruženom granom (polugom) koja (povezivanjem sa svojom susetkom) dobija brojna vesla (jednake metlaste grane) što opet duboko zaplovljuju u šumu, odviše neprozirnu i naizgled usisavajuću – ; Ali, kako začuđujuće ponad toga (na malo većoj visini) stoje jelke koje elegantno upućuju putnika na predaju njoj kao besputnoj! I evo, već na sledećoj stanici jednagromna jelka, na ukazanoj čistini sred čestara, tiranski podjednako zakovrčava sopstveno granje, i privodi ga vrhu svog stabla – koji ih protivtežno vraća unazad, potiskuje nadole. Sve se vraća u unutrašnjost jedne haljine, šuma je rasklopila put nizbrdo u dol. Ali, to je šuma koja je strminom ograđena od mogućnosti silaska, i svi izrazi granja povlače se u unutrašnjost vlastitih krošnji – otkrivajući pri tom mesto preseka gde grane izlaze iz stabala, i gde se očitava razmena putokaza.

Kaspar David Fridrih, A walk at Dusk

Nebriga gornjeg jelkoreda tek je ovim nadaleko predviđenim ishodom razjašnjena, a vrhuni u po dve iz-čestara-isplovele jelke: – one koje mnogostruko, a ne samo jednom, zamenjuju smerove granja – sve do tačke mogućeg potapanja. Ipak, i taj se uznos sopstava proteže na ceo ciklus, te uz doradu detalja kreće iznova, sve do samog ruba okliznuća u podnožje, obeleženog jedinom strmom liticom: izraz poslednjeg protivljenja samodovoljnog duha planine, što ostaje pri svojemu, i uprkos padu: kao neprobojno hladna gromada opomene (za palo ljudstvo) da se pad s vrha dogodio radi nadogradnje onoga što se samim sobom uspinje na vrh, i tamo u hladnoj atmosferi ostaje. Jer, osnovno je doći do mesta razlučenja dva zauvek razilazna (kosa) smera, što dvostruko-zamenjeno tvore hibridnu jelku – beočug što izranja sa svakim novim zaokretom šume.

***

Sunčani Vrhovi

Jugozapadna školjka predela zavija sve do mesta jedne nevine žrtve – odakle oslobađa skriveno dvojstvo (polaritet) unutar rupe prodisalog (odcepljenog) središta. Otud, sve jelke koje se dugo zadržavanim talasom podzemne snage samodovoljno opredeljivahu za pokret uspona, behu u-sebi-razdeljeno (spojeno-korenski) blizanačke; to jest, sred zamaha sprežnog im ubrzanja bezmalo sadelatne jedna drugoj – što se postepeno širilo i na atmosfere ostalih jelki-u-usponu. Usled toga se – iz okvira njihovog blizanačkog sudelovanja – stvarahu čitavi buketi dobro-raščešljanih posebnosti stabala! I oni tad obično sazdavahu vratnice ili središnji prolaz putnikovog zavirivanja u dno jednog dela šume, koji jednu jelku /predstavnika uzete žrtve/ obaraše – putem neme upitne povorke, kakva razvija/povlači za sobom svetli zaostatak atmosfere odveć iznenadne smrti. Otud mnogi dragoceni sklopovi jelki, što ka ovoj povorci /nezaborava prvog pitanja/ slutnjom prednjače, izvijaju svoju /k jugozapadu okrenutu/ granu – poput struje utapanja prvobitne čežnje i smelog pitanja vrha, u dno zaborava. I taj se sled pozivne bune širi uzlazno, sve do ukoso skrenutog, za pad amortizujućeg rukavca celog opisanog jelkoreda.

Otud i jedna usputna jelka-vaga, što kao da meri podzemno zagubljeno blago, ili srce pokojnika.

Šupljina tog konačnoodcepljenog središta udoline naslućuje se preko pregiba njega-okružujuće putanje uspinjanja: – zavojite putanje koje su (na tačkama međusobnih ukrštaja, uhvaćene u ramu posmatračeve slutnje daljine) uvek bile praćene dugačkim lancem indigo-planina, ili usekom talasno-narastajuće borbe nebeskih plamenova; ali su pri tome bile i zamračene oblacima u vidu kitova, što plove usred zelene zone sutonaodseva žara tragičkog fitilja pramajke (jelke planinskog vrha).

A na rubu svakog zavoja doline Sunčevog zapadanja, ističe se po jedna rastajuća a zapadu okomita, svetlosno propuštajuća jelka – odmereno ugaonog, ili, pak, rastajućeg pamćenja spram one zvezde predvečeri što je dugo bila sputana tegom/čepom središta; zatvorena pod poklopcem podzemlja jer prejaka da odmah bude viđena – sem po odblescima koje šuma kupi i u znanju svog čestara zadržava.

* * *

Kaspar David Fridrih, Zimska šuma

Nadaleko pružen crnoljubičasti talas (ili kit) izneo je na svojim plećima (kao Atlant) najviše zdanje Atlantide (hram Sunca): – belu stenovitu kupu vrha, koja je izvrnut otisak dna potonulog ostrva (iščezlog zapadnog carstva). Tada je poslednje-vrtložni glib te stene – naglim zakočenjem sile pobunjenog dna, iz koga je i sama bila otrgnuta – okomito fiksiran naspram produžetka one iste talasaste struje koja ga je blago iznela na površinu; te koja nastavlja da teče. I ta ugrađena okosnica ostade zauvek pod istim uglom da stoji: poput kopče ugrađene između podzemne i nadzemne strane zinute školjke predvulkanskog vremena.

A šta se zbiva na ovome toku paralelnoj (istočnoj) traci preistorijske (postvulkanske) šume? Nije li sama školjka pradrevnog okeana vulkanska čeljust zmaja, što rađa jednosmerno vreme (talas izronjavajućeg kita)?

Neka samozadovoljna jer mirisnim semenkama bremenita stabla, iznenada obuzima oprez u daljem rasemenjavanju – kao usled strepnje da će ždrelo podzemlja progutati njihove darove; čak i one čuvane u samom srcu vlastitog stabla, dotad blaženo nagnutog na jednu ili drugu stranu vazdušnog strujanja – što s vrha zmijoliko vodi u korito podnožja! A sada se ta stabla iskrivljuju za nemoguć dohvat stene, što se u vidu kupe iznenada izdiže; da bi tek zatim (– slutnjom jednog odjeka, o nešto šuplje i sabito na severozapadu, o šta se zov mnogo kasnije odbio –) u vlastite krošnje unele dah jedne dvosmerno samopokretne ravnoteže! I to dah što zrijuće im semenje šarenih šišarki preobražava u zimske ukrase zastojnog časa ponoći: primer jelke-kićenice neurušenih, skladno obešenih grana. A kao preduslov svega toga, jelka-vaga – surogat žrtvovanog samoniklog zdanja udoline – pokroviteljski njiše rasplet daljinom slućenih triju stabala (“ta tri stabla”*/ Marsel Prust).

Ali ne može takva – spletenim korenjem obrubljena dolina – njihovu jedinstvenu srž posisati… Kidaju se redom konci između udružene plovidbe njihovog granja, ali se najdragocenije-pokidana nit (jedna jedina – za pravac jedrenja cele klizne šume neophodna) usisava narednim čestarom, i to sred pokušaja skupnog mu uzleta! Tek zatim se ta nit – uporedo povorci s vrha silazećih živih stabala – sprovodi u neprozirno dno šume: mesto raskršća gde se prvi put otvorila školjka porekla (čeljust zmaja), i gde ovo drvo (potopljeni jarbol, svitac najcrnje šume, bivši vetrokaz vrha) preusmerava puteve; crta nov raspored na neispisanoj strani jednog lista, položenoj na dno iscrpenih vremena.

Kaspar David Fridrih, Drvo

Upravo se tu događa ubrzanje šumske plovidbe koja tek na svom vrhuncu usporava – daje privid usporenosti, oduženosti svog krajnje-zaokretnog pokreta. Tu se odvajaju dva toka: jedan nadzemno-nizvodni /koji sledi za Atlantovom rukom, uporedo, kitovim repom što obujmljuje uzvišenu kamenu kupu/; drugi podzemno-uzvodni, koji se tek na upotpunjenom luku plovidbe od prvog razilazi te ide uza besputnu ivicu vrtloga. A u tom ponoru upravo nedostajuća tačka vodenog središta dovodi do njihovog razmimoilaženja (kao nadzemnog i podzemnog). Jer on je razjapljena čeljust negdašnjeg vulkana što guta srce Suncostojnog klatna. Tako ceo ovaj drugi tok odlazi u domen stranputice – gde mu se brišu čak i sopstveni tragovi: a otvara se žuto-glinena pustoš slutnje Mesečevog izlaska, ponad predela koji je i sam blizak kraterskom tlu.

A u napuštenom delu vodotoka šume (– što teče od jugozapadne ka severoistočnoj strani sveta, prestajući da prati zavoje Atlantove ruke, i postajući paralelan čistoj goleti kupe –) živi jeza: oprez od strmog joj nagiba stropoštavanja u provaliju – na čijem dnu vreba jedna s vrha te vulkan-planine odvaljena glava: razjapljena čeljust zaspale zveri Zemljinog središta.

Ceo taj deo šume ostaje zapreten u grču poslednjeg otpora svoje mahnito pružene grane, što se u upornome preklinjanju za izlaz ipak oslobađa – kada se približi vrhu one jelkopadne struje što zaposeda dvosmerno strujno kolo (kopču podzemnog i nadzemnog). Tako najzad ceo tok šume dobija za znamen jedno podmorsko (upor. dolinsko) drvo – ogolelo ali neopterećeno davnom ličnošću vrha planine. I to drvo (projekcijom vlastite senke) potapa veliku golu kupu, tako da ova – ponesena svojim vrtložnim potiskom ka drugome (istočno pomerenom) mestu – opet izlazi na površinu: kao beočug večnog vraćanja – na prvo-bitno mesto o-sebi-upitne poslednje osame.

Iako je prispećem jelkopada u ovu dolinu sva raskoš zvezdanog semenja izgubljena, njena plodna lava nastavlja da teče (iz pomenute zmajske čeljusti) put juga. Tako stiže do najvišeg jugozapadnog vrha; – zida koji određuje mesto njene akumulacije: zarad njenog iscrpljivanja organskim zdanjem uzlebdele visoravni zapada, kojom vlada džin lažnog uskrsnuća! Ali tome se – na jugoistočnoj strani zida – suprotstavlja daljinom smanjena, ali dubinom ispisana prekretnica istok-zapad, krajnje-zaokretni kontra-urez: jer tu se Sunčeva kazaljka vraća unazad/ulevo – zakačena o vrh samog podneva.

(Da li na tom kontra-urezu, kao tablici morem lave odnesenoj, piše kakvo beše carstvo Atlantsko – od pretpočetka linearnog vremena?). Da bi se to saznalo, mora se sići u uho oticanja ove lave, stvrdnute u pejzaž preistorijske otegnutosti pokreta; tamo gde Sunčeva kazaljka zastaje nad klobucima ohlađenog podzemlja, i pravi (onome prvom odgovarajuće) kose vertikalne ureze, nalik pločama za ispisivanje, koje su ipak odronske (sutonski spirajuće), plus (podnevno putujući) oblak pare; onaj koji ih još svaku posebno sadrži, i zato pronalazi lepezu svih svojih izbrisanih slojeva (natpisa) – na natkriljujućoj ih, poput ptice, visećoj steni: šupljoj glavi brojnih odjeka – odakle ističu žute kapi s zračnog klatna Sunčanog časovnika: – šiljata kapa sutonje svetlosti, izdanak kore mrtvog sunca.

Povratak u uho vremenâ

Kaspar David Fridrih, Owl on a Grave

Sputan je hod Sunčevog klatna, jer uvire lava podzemnog pamćenja u vulkan njenog porekla: – suvišak koji se nije preradio za nadzemno bivstvovanje kratkotrajnom alhemijom sutona.

Polovi ovog klatna se – prilikom zavojitog spusta u kratersko dno Mesečevog krajolika – zamenjuju među sobom /skraćujući noć i provaljujući njegov ključni čas u senku srca dana/. Tek kada dotakne obratno-ekranski usek bregova, ovo klatno se ubrzava; ali obrnutim smerom: od večeri ka zori.

Pri tom, samo srce istog /od gore viđenog/ prizora ostaje isto, premda primaknuto oku posmatrača /do stupnja opčinjenosti bezvremenošću/; tu je i ono podmorski drhtavo, ogolelo belo šiblje: obeležje prepotopskog vremena.

Na još jednom punom krugu spuštanja rastavlja se i samo srce prizora na – u odnosu na polaznu gornju perspektivu – dva krila: levo/prepokriveno i desno/prepokrivajuće. A u samoj koštici (koja je do tad bila prepokrivena) ne ostaje ništa drugo do izmeren prazan prostor za kombinacije senki zidova (najdonjih) bregova, čiji naglo istrujali dah (rep izgonjenog vremena) ulazi u jednu uskovitlanu krošnju – koja se nalazi na naspramnoj/prepokrivajućoj strani viših planinskih lukova – i u njoj ostaje: u vidu grozo-čežnje, koja se (budući neispunjiva nijednom daljinom, i stoga žedna eterske dubine) okreće pitanju-o-sebi; o tome šta je (kao zdanje posred promaje) u njenom rastu pokreće. I ona se seća toga da je ista jedna krošnja (premda znatno manja) stajala na putu ispraćaja podmorske ruševine (u vidu samoniklog organskog grada) – ukazujući na novi (gromadno ispovrnut) materijal za njegovu ponovljenu izradu (što se zbiva samo u ogledalu). I to kao sažetak mnogih (nesvodivih) stakala podzemlja, čiji slani cvetnjak raste – bez šunjajućeg pokoravanja jednoj jedinoj ruci nadzemlja: kruni jelkinog vrha; himeričkoj ličnosti planine, ili, zloduhu podzemlja unutar dnevno obnevidelog predela. Jer, on raste kao ogledalom savladan vakuum u noći prvog stvaranja; barjak jednakosti: san o večno-noćnom proširivanju skutova jelki.

Apendiks:

Tipovi planinskih jelki:

Katarina Ristić Aglaja
  • Spojena stabla dobro-raščešljanih grana.
  • Specifičan nagib nekog pojedinačnog stabla određuje/bira granu (dostojnog) daljinskog kontakta, i određuje joj za-objekt-čežnje dohvatni ugao stremljenja.
  • Ona stabla koja tu specifičnost nemaju, ne pronalaze svog dvojnika (blizanca) nego robuju opštem toku. Ali, one na taj način balansiraju tenziju između vrha i dola – po cenu da su raspolućene u sebi samima, to jest, dvolične jer daju privid prevlasti vrha nad dolom.
  • Opšti tok je ipak takav da daje prednost skutima jelke spram njenog vrha – obrušenje gromade s vrha u dolinu (okean). Tu jelke (što su bolje od tipičnih a lošije od specifičnih) svojim razbarušenim granama (koje se bore kao metle s odronom) izražavaju radost zbog najave silaska: na taj način što na rubovima ponora čilo podižu skutove.
  • Pravilno usmeren adventivni koren, plus jedna (s druge strane) netaknuta (uzlazno-smerna) grana, što upućuje na strmi put: čestarom skrivenu čistinu zamka.

ЕЗОТЕРИЧНИ ОКВИРИ ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА – ПИШЕ НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ

Аглајин гост

Езотерични оквири Луче Микрокозма представља део ширег поглавља из књиге Подземни ток. Езотерично и окултно у српској књижевности, аутора Немање Радуловића, у издању Службеног гласника (2009). У издвојеном поглављу аутор је истражио идеје преегзистенције душа и Адама, њихову побуну у преегзистентном стању, слику душе као искре, пропаст пређашњих светова („првих небеса“), однос светова светла и таме, као и специфичну представу Божијег стварања у Његошевом делу Луча Микрокозма, али и контекст из којег је Његош такве идеје могао усвојити. Текст је приређен уз ауторову сагласност, а шира изворна основа и списак литературе се могу детаљније погледати у књизи.

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као ванредни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

ЕЗОТЕРИЧНИ ОКВИРИ
ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА

Кључне теме Луче микрокозма, које су водиле истраживаче ка тражењу извора и прављењу паралела, позивају да се Његошев спев посматра у оквирима духвних кретања свог доба. Мада се понегде у компаративним истраживањима Његоша одбија сличност идеја и тражи само сличност слика, видећемо да су „идеје“ тако повезане са сликама да раздвајање није могуће спровести. Не улазећи у питање директнијих извора (о чему је већ писано), нити у књижевну интерпретацију, покушаћемо да сместимо спев у миље за који нам се чини да је
најприкладнији. Наводи из текстова тог доба су представљени као илустрација за дух миљеа и раширеност тема, не као Његошеви непосредни извори.

Сима Милутиновић Сарајлија


Теме спева које се најчешће истичу у овим књижевноисторијским истраживањима јесу преегзистенција духа и Адамa, њихова побуна у преегзистентном стању слика душе као
искре, пропаст пређашњих светова („првих небеса“), однос светова светла и таме (нарочито слика тамног царства), као и специфична представа Божијег стварања. Поменуте теме су присутне у езотеричним учењима тог доба. Нешто прецизније временско одређење њиховог ширења је друга половина 18. и почетак 19. века, а настављају се у различитим видовима и у доба када Луча настаје.

Оквири из наслова овог рада долазе од тада раширених покрета хришћанско-теозофских, езотеричних, масонских и розенкројцерских. Њихов утицај на културу и књижевност с
краја 18. и почетка 19. века није био мали и изгледа да је то контекстуални кључ за боље разумевање спева.


* * *


Друга половина 18. века није само доба Волтера и Дидроа, и просвећеност није само она енциклопедиста, него и мистичног илуминатства. У 18. веку у Европи, нарочито у Француској, Немачкој, Русији и Скандинавији, јавља се цео низ езотеричних и окултних покрета и учења, супротстављених просветитељству. Мартинес де Пасквали и његов ученик Луј-Клод де Сен-Мартен, Франц фон Бадер, Јохан Хајнрих Јунг-Штилинг, Карл фон Екартсхаузен, Николај Новиков, Иван Лопухин, Лафатер, Сведенборг, најпознатија су имена, уз славне шарлатане попут Каљостра. Док неки делују у уским круговима, многи су широко популарни и читани аутори; ово нарочито важи за Јунг-Штилинга и Екартсхаузена (који је превођен и код нас, али не као езотеричар, него као драмски писац). Највећи део тих покрета може се заједно назвати „хришћански езотеризам“ или „хришћанска теозофија“; називају се и „илуминатима“, али их не треба мешати са рационалистичким и револуционарним баварским илуминатима (као што и теозофију овде треба узети у смислу западне традиције, не у смислу
знатно каснијег теозофизма Блавацке). Хришћански теозофи црпу из старијих учења, а њихове идеје настављају се и у првој половини 19. века, нарочито у књижевности. Из мноштва идеја издвојићемо оне које имају подударности са Његошевим спевом. То су преегзистенција, замисао душе као искре и пређашњи светови, уништени пре стварања нашег. Идеја Преезисенције несумњиво је једна од основних у Лучи и уједно једна од основних идеја које чине овај спев хетеродоксним и удљеним од теологије Цркве и књижевних дела заснованих на хришћанској традицији, какав је Милтонов еп.

Указивано је на то да је Његош ову идеју могао упознати преко платонизма, преко помињања Оригена у црквеним зборницима, преко описа индијске религије у једном путопису. Овакво
истраживање лектирe, иначе сасвим оправдано, може бити допуњено истраживањем контекста, духа епохе, оквира. Прегледом езотеричних учења тог периода видећемо да је учење о преегзистенцији у њима веома присутно. Не само из античких аутора у руским и француским преводима, него и из струјања своје епохе могао је Његош да се упозна с некима од тема које ће за његов спев бити кључне. При томе не треба заборавити да езотерично не значи одмах и скривено и тешко доступно. Многе од тих идеја, мада су по својој суштини езотеричне, биле су у интелектуалним круговима раширене и познате, преношене
не само усменим путем на састанцима затворених кружока, него и кроз штампане књиге; многе су у антирационалистичким кругвима биле и помодне, те се чак говори и о „езотеризму салона“ (Февр) или о езотеризму као о салонској игри.

Виктор Иго


У покретима које ћемо разматрати помиње се преегзистенција Адама и људских душа, као и у Лучи. Идеје о преегзистенцији нарочито су биле раширене у мартинизму. На почетку овог покрета стоји необична и још увек недовољно позната личност Мартинеса де Пасквалија, који је деловао у Лиону у другој половини 18. века. Пасквали је учење саопштавао посвећеницима свог тајног друштва Изабраних коена универзума, а објашњено је и у спису Трактат о реинтерацији бића, који је кружио у рукопису све до половине 19. века (1866. су штампани одломци у студији А. Франка, цео трактат 1899). По доктрини Мартинеса де Пасквалија, након побуне духовних бића као тамница за њих је створен материјални универзум. Адам, чисти дух, еманиран од Бога, одређен је да буде њихов тамничар. Пали духови касније успевају да га заведу и Адам пада у „тамницу материје“, што значи и да
постаје телесан. Казна за њега и његово потомство је живот у кругу материје. Наравно, овде има неких разлика у односу на Његоша, али је битна сама идеја преегзистентног Адама и материјалног света као тамнице за побуњене духове.

Пасквалијев познатији и утицајнији ученик Л. К. де Сен-Мартен у својим књигама је ширио мартинезистичко учење (касније спојено са Бемеовим системом), али не тако отворено. Историје књижевности и филозофије слажу се око значаја утицаја „непознатог филозофа“ на духове предромантизма и романтизма. Из његових учења издвојићемо сажето само
оно што је важно за нашу тему Код Сен-Мартена веома често се јавља слика душе пале
из трансцендентног света у тело, њене казне и патње у телу, свету и твари, као и помињање дубине носталгије за својом правом домовином. Након пада човек постаје затвореник у
овом свету природа је тамница за човека, материја гроб духа, земља место изгнанства и окајавања. Тек након пада је човек постао материјалан. Пошто је човек тако заробљен у елементима, земља није никакав центар небеских кретања него затвор.

Душа је изгубила контакт са својом првобитном атмосфером, заборавила праву отаџбину. Јавио се духовни сан – дух заједно са целом природом тоне у сомнамбулни сан мрачног и успаваног света. То дејство сна универзума је као дејство Лете.

Мартинизам се ширио у масонским круговима. Овде на првом месту треба поменути систем Жан-Батиста Вилермоза, „Витезови доброчинитељи Светог града“. Инициран у друштво
коена, Вилермоз је хтео да Пасквалијеву доктрину интегрише са већ постојећом масонеријом у Француској. Стварањем свог система је успео; мартинистичке доктрине су саопштаване на
вишим степенима. Након великог масонског конгреса у Вилхелмсбаду 1782, на ком је мистично крило масонерије надвладало рационалистичко, његов систем се (у склопу Исправљеног шкотског обреда) шири по Европи, а нарочитог успеха је имао у Русији. Али, напоменимо још једном да је у Русији, као и у целој Европи, мартинизам имао популарности и ван слободнозидарског друштва, првенствено кроз Сен-Мартенове књиге. (Као занимљивост и сведочанство о раширености говори податак да је Сава Текелија имао у библиотеци две књиге „непознатог филозофа“: Des erreus et de lа vérité и Le tablеau nаturel).

Пасквалијеве идеје су лако препознатљиве на високим степенима Вилермозовог система: кључна тема је пад првобитног човека у материју. Он и његово потомство су за казну затворени у тела. Космос је створен као затвор за палог човека и за пале анђеле. Човек као краљ универзума заробљен је у мрачном боравишту. Али, он ипак чува слику своје прве величине јер је интелигенцијом (уп. мисао код Његоша) први од бића. Човекова казна се, по мартинизму може описати овако: „Као што је душа прачовека затворена у унверзалној материји, тако је душа појединачног човека затворена у материјалном телу. Мартинизам је оживљен – или боље рећи оживљаван – крајем 19. века, у време окутног препорода. Постоји и данас у низу мартинистичких ложа и редова, који се позивају на различите филијације.

Како је изгледало схватање мартинизма у 18. веку ван затворених кругова најбоље сведочи један запис драматичара Себастијана Мерсијеа: човек је кажњен материјалним телом због
својих ранијих грешака, али у њему остаје божанска зрака која га подсећа на првобитну величину. Овај кратак опис не само да дочарава популаран приказ компликованих теозофских теорија, него као да представља и кратак опис Његошевог спева.


Теме сличне овима разрађују се и код других илумината тог доба. Још почетком 18. столећа истакнути масон витез Мајкл Ремзи у свом роману Кирова путовања (1728), који је током
века доживео 26 што нових издања, што превода, и утицао на формирање масонске идеологије, идентичност различитих старих религија види управо у преегзистенцији душа. Кроз уста Зороастра, грчких и хебрејских мудраца у роману се даје иста доктрина: преступ преегзистентних духова, њихов пад и казна – испаштање у земаљским, смртним телима.
Швајцарац Дитоа-Мамбрини назива преегзистентног човека-Бога једним од Елохима (овде та реч значи „Идеја“). Пад трећине анђела је довео до стварања небеса, нечистих пред
Богом. Падајући, духови су помешали небеско и земаљско и створили тако огроман космички хаос. Од тих рушевина Бог ствара земљу за човека. Човек носи у себи божанску ватру. Тело је негативно оцењено, материја је најудаљенија од истинског бића, отпадак првобитног бића. Овде налазимо и друге идеје познате из Луче: унутрашњу светлост и остатке хаоса, рушевине, из којих Бог ствара. Пријатељица Сен-Мартена, војвоткиња од Бурбона, важна личност у осамнаестовековној езотерији по свом друштвеном утицају такође верује у преегзистенцију душа, као и Антоан Пернети, алхемичар и вођа једне секте.
Католички теозоф Франц фон Бадер такође говори о Луциферу затвореном за казну на овој земљи и о Адаму као тамничару. На трагу кабале разликује два Адама: један је Елохим, без људског тела, други је земаљско тело оживљено божанским дахом.

У Петербуршким вечерима Жозефа де Местра, један од саговорника, у разговору о илуминатима, као „погрешну позицију наводи управо идеју о преегзистенцији душа, која треба да објасни првородни грех. Сам Де Местр, инициран у Вилермозов систем, управо је био склон веровању у преегзистенцију платонскооригеновског типа и у кажњавање душа затварањем у тела. У првој половини 19. века Пјер-Симон Баланш, који ће постати и академик, управо преегзистентним падом објашњава човеков положај у свету – постојање на земљи је казна, последица пада, земља је пакао где душа испашта. Човекова прва казна је управо затварање у физичко тело и подређивање законима материје. Душа је накнадно потчињена телу. Било је и оних који су полемисали с том идејом: рецимо, Јунг-Штилинг јој се супротставља.


На овим примерима видели смо и да се преегзистенција Адама помиње још чешће него преегзистенција душа. Мада се поводом праоца код Његоша помињао Адам Кадмон (Слијепчевић, А. Савић-Ребац), ова идеја, веома присутна у езотеризму а пореклом из кабале, само се делимично подудара с Његошевом – представа андрогиног Адама, честа у оваквим
описима, не помиње се у спеву, а тешко би се у њега и уклопила. Док Адам Кадмон садржи људске душе у себи, Његошев Адам је војвода анђела који ће постати људи. Али, овде се
може радити и о преобликовању одређеном захтевима епског приповедања, што је јасно из сцена битке.


Последица пада у материју је и заборав. У човековом трагању за својим првобитним бићем „не ради се толико о његовом проналажењу, колико о сећању. Али, док се ово опште
место теозофије доживљава као казна, код Његоша је заборав олакшавање казне Адамовим анђелима; он чак наглашава да је Сатаниним анђелима сећање на стање пре пада остављено
да би се више мучили. Томе је сличан и сан, који се јавља у мартинизму и у Лучи. Можемо узети да су опште теме езотеричних покрета тог доба преегзистенција душа, егзил и отеловљење човека, то да је материјални свет, овај космос, створен да буде тамница
палих анђела, а да је човек божански дух осђен да се мучи у људском телу као у тамници. Ионако присутне, идеје су постале још приступачније када се почетком 19. века јављају
неомартинистичке групе, те оно што се у друштвима и одређеним масонским степенима проучавало тајно све више излази на светло дана. Са књижевноисторијске стране може се истаћи да пад и реинтеграција није „опсесивна тема“ само теозофских дискурса него и романтизма.

Оваквим контекстом уједно се може објаснити и нешто што се обично тумачило као Његошева недоследност или жеља да се спев донекле приближи канонској верзији приче о
паду. Након преегзистентне побуде Адам добија материјално тело, а потом се у стиховима 211–220 шестог певања описује сагрешење у Едену – Евино узимање плода и губљење рајског стања, тј. оно што се у Библији помиње као први и једини пад. Изгледа да је помињање еденског пада довело до контаминације мотива у спеву. Међутим, у учењима тог периода, нарочито у мартинизму, помињу се Два пада Адамова – први у неком преегзистентном стању, други потом у рајском врту, како је описан у Књизи постања. Тек након првог пада људска душа је заточена у твари, тек тада Адам постаје материјалан. Сем код Сен-Мартена идеја сукцесивних падова јавља се и код других теозофа тог доба (Дитоа-Мамбрини, Самуил Рихтер, Бадер).


Преегзистентни Адам је код Његоша анђео, дух Спекулације о „прослављеном“ телу, сачињеном од суптилне материје, какве постоје у кабали и код хришћанских илумината (Бадер, Сен-Мартен), али и у православној теологији, код Његоша нису присутне, тако да и ту одступа од традиционалне замисли Адама Кадмона. Адам као анђео исто је што и Сатана; тако су и у теозофијама и човек и анђели еманирани, не створени. Иначе, око 1750,
у теозофским учењима, највише оним заснованим на Бемеу, али не само у њима, порекло зла се тумачи првенствено кроз Луцифера. „Од 1750. мит о Луциферу шири се у свим
образованим срединама.“


И неки општи доживљај света и човека у спеву има паралела у савременим токовима идеја. Његошев доживљај космоса као затвора и људског тела као „блатне тјелесине“ може се одредити као гностички. Али, поред несумњивих паралела са старим гностичким учењима и неоманихејским покретима, може се видети да такав доживљај света у овој епохи није усамљен. Говорећи о свету, Сен-Мартен користи исти гностички имагинаријум као и Његош. Тамница, затвор, сан, окови материје, испаштање, ропство у материји, заточеништво на земљи, у телу, неки су од теозофових најчешћих израза, а пореклом су из гностицизма. Цела природа је огромна тамница, за човека баченог у „кругу илузија“, али и за звезде, елементе, светлост. Код Ивана Лопухина такође се налази слика тела као тамнице племенитијих елемената. За Јунг-Штилинга душа је прогнана у „овај тужни затвор, телесну тамницу”. По Екартсхаузену, Адам је пре пада био састављен од три четвртине светла и од једне четвртине од материје, да би се после пада однос променио. После пада нас је обавила груба материја, заточени смо у оковима од крви и меса, у пропадљивој ствари (Облак над светилиштем).

Ово нас доводи до ширег проблема континуитета гностичких слика и идеја у европској култури, нарочито у езотеричним покретима. Та тема захтева посебну обраду, тако да нека
само буде напоменуто да паралеле Његоша и богумилства могу да се сагледају у том ширем оквиру подземног настављања гностицизма. Присуство тих елемената у илуминатским учењима није спорно. Код Пасквалија је пронађена сличност са гностичким, манихејским и катарским темама, помиње се гностичко и манихејско наслеђе код Бемеа. У учењима мноштва секти и тајних друштава у Европи може се пратити преношење доктрина карактеристичних за гностицизам. Некад се ради и о свесном тражењу те традиције: рецимо, поједини масони тог доба се, у свом синкретизму поред осталих традиција позивају и на гностицизам, на Василида, на манихејство. Католички полемичари користе исте сличности.

Истакнути антимасонски аутор опат Баријел, чији се утицај и данас осећа у конспиролошкој литератури, масоне сматра настављачима манихејаца и албижана, а мартинисте следбеницима гностика Карпократа; но, и Кондорсе говори о ширењу манихејства у тајним друштвима. Такве оптужбе делом нису тачне (уосталом, питање је шта су све противници подразумевали под манихејством), али осећала се одређена сродност савремених езотеричара са древним јеретицима. У оваквим објашњењима мартинизма и других теозофских струјања посебно су важна поређења са манихејством и средњовековним неогностичким покретима. Сличност Луче с богумилством тако би дошла од Његошу савремених струјања, која се настављају на манихејску традицију. Тако се у тим струјањима, која преносе старија учења, може уочити и посредничка улога.


За илустрацију обима и трајности феномена гностицизма навешћемо само једну далеку оријенталну паралелу Лучи. И данас у Сирији и Турској постоји секта нусаирита по чијем
учењу су људи пре стварања света били светло око Бога. После побуне су пали у свет материје где су се оваплотили као људска бића. (У веровањима још увек постојеће гностичке
секте мандејаца у Ираку и Ирану које помиње и Аница Савић-Ребац, постоје такође одређене сличности с Његошевим делом – нпр. небески Адам затворен у материјалном телу).
Несумњиво гностичко порекло ове представе нас само подсећа на ширину оквира у којима можемо посматрати Лучу; али, овај рад је окренут ужим оквирима.


У тадашњим струјањима има, међутим, и полемике са манихејством, те се (донекле контрадикторно) одбацује идеја да је материја зла (нпр. код Бадера, али и Сен-Мартена, Екартсхаузена). Сен-Мартен понегде чак говори против појединачног преегзистентног греха и сматра, већ ближе догми о првородном греху да се наслеђују Адамов грех. Има и других разлика између Његоша и теозофа – рецимо, код њега Адам и Сатана падају истовремено, док се у већини илуминатских теорија задржава учење о претхођењу ђаволовог пада. По Мартинесу материјални универзум је створен за пале анђеле – исто је код Његоша, само што Његош анђеле изједначава са људским душама (без оних који су до краја остали са Сатаном и пали у ад). У овом детаљу Његош је можда ближи богумилству, али не може се искључити коришћење богумилске теологије (која је можда доживљена као део националне прошлости) за обраду општије теозофске теме о човековом паду.

Већина проучавалаца (Шмаус, И. Секулић, Слијепчевић) слаже се да је материја савечна Његошевом Богу. Мада та тема није специфично езотерична, поменимо да се и за вечност материје могу наћи примери у том периоду. Мотив божанске искре стар је и раширен. Мирон Флашар га повезује, као и А. Савић-Ребац, првенствено са мистиком позног платонизма; у средњем веку се јавља код Мајстера Екхарта, а може се и данас срести као (полу)окамењена слика. За нас је важно преношење те слике у традицији о којој говоримо – јер и идеја унутрашње светлости такође је једна од општих идеја езотеричних струјања. Присутна је у јеретичким покретима средњег века и у радикалним протестантским деноминацијама, код теозофа попут Парацелзуса, Вајгела, Бемеа, те се као наслеђе те културе пренела и у период о ком говоримо. Код Сен-Мартена се јавља у низу пасажа његових списа (Ecce homo, Le Tabloaunaturel L`Homme de désir, De l`esprit des choses, Le ministère de l`homme esprit). Након одвајања од светлосног центра (тј. након пада), у човеку је једна искра остала као водич. Чисто се искром назива управо људска мисао, као и код Његоша. Јунг-Штилинг људски дух назива божанском искром. За Екартсхазена душа, срце (Gemüth) у човеку је искра, слика Божија, краљевство небеско изгубљено падом. По Лопухину и после пада у човеку остала је искра тог божанског светла, духа Божијег који је царевао до пада.

Код оновремених масона божанска искра у људима поистовећује се са интелигецијом. У једном руском масонском рукопису стоји: човек је мрачан, али у њему је искра повезана са
извором живота, великим бићем. Масон Тургењев у једном писму објашњава: бисер о ком говори Беме је чисто божанство које је уживао Адам пре пада, искра божанствене љубави и мудрости у човеку. Изразито антипросветитељски Ред златног ружиног крста у својим алхемијски оријентисаним учењима такође говори да човек садржи искру универзалног
духа која је падом постала заробљена у материји.

Слика искре, божанске, поистовећене с једне стране са људским разумом, интелигенцијом или дубљим принципом, а с друге са божанском суштином, заправо говори да је човек
(својим вишим делом) божанске природе. И ту долазимо до још једне опште и кључне идеје за илуминате тог доба, али и за западну езотеричну (и јеретичку традицију уопште: душа
је божанског порекла, еманирана, једнака Богу. Изгледа да и Његош прихвата идеју о божанствености људске душе. Он не говори о томе експлицитно као Сарајлија (Расви самоће руи), али се може рећи да је та идеја присутна у спеву, првенствено кроз слику искре, на шта ћемо се касније вратити.


На овим примерима можемо увидети сложеност истраживања. Не оспоравајући да многе од ових замисли у историји западних идеја потичу заправо од платонизма, можемо указати на Његошу савремен контекст у ком такве идеје живе. Класични филолози – проучаваоци Његоша заправо прате идеје из Његошу савременог контекста до антике; чак се и Флашар
у истраживањима непосредних Његошевих извора дотиче методе историје идеја, коју пребацује Аници Савић-Ребац. Али са друге стране он примећује да платонизам, који је у европској књижевности „главни носилац мисли о преегзистенцији“, не мора да се јави директно, те да је платонско предање било веома значајно за токове 18. и 19. века. Ово се подудара са запажањима проучавалаца окултизма у књижевности да се у илуминатском миљеу Платон среће на сваком кораку, првенствено због преегзистенције душа и андрогиније. „Неоплатонистичке доктрине нуде такође запањујуће аналогије са овим илуминизмом.“

По Шмаусу, спој хришћанства и учења о преегзистенцији Његош је могао наћи код Оригена. За утицај Оригена у западној култури може се рећи исто што и за Платона. Опет не оспоравајући у смислу историје идеја значај Оригена, видимо да је спој постојао и у Његошу ближем времену и приступачнијим културним и књижевним изворима. Уосталом, сами
теозофи су били свесни сличности. Оригенa помиње нпр. Де Местр у Петербуршким вечерима. Ремзи се у предговору романа брани од сличности са Оригеном. Савременици систем Дитоа-Мамбринија називају „платонистичким и оригеновским“. И за Пасквалијев систем је већ примећено да учењем о стварању материјалног света као места казне подсећа на Оригена. (Уједно се Пасквали пореди са Филоном и Климентом Александријским, дакле са ауторима који се наводе у литератури као Његошеви извори.)

Оригеновске и платонистичке идеје биле су, дакле, присутне као савремена спекулација, не само као нешто што припада прошлости и историји идеја; не само културно и филозофско
наслеђе, те су замисли биле део тадашње културе, а у неким круговима и веровања.
Није сигурно да ли је Његош присталица оригеновске апокатастазе. Тумачи, који полазе са сасвим различитих позиција, попут Н. Велимировића и В. Павићевића, сматрају да је
она присутна у стиховима 11–170 последњег певања. Изгледа да ипак Његош овде говори да ће се у првобитно стање вратити само поштоваоци Божијег закона (16–17), док следбеници ђавола завршавају у паклу. Пропаст земље у огњеној стихији се помиње и у Посланици апостола Петра (2. Петр. 3, 7; 10.12), тако да се овај део може посматрати као усклађен са Новим заветом.

Чак и ако прихватимо да је апокатастаза присутна, опет ћемо увидети да се оригеновски појам може посматрати шире у контексту идеје о поновном враћању космоса и човека
у првобитни поредак. Мартинес то назива реинтеграцијом, мартинисти регенерацијом, Баланш палингенезом. Но гледајући и уже, у смислу Оригеновог спасења свих људи, па и палих анђела и Сатане, примећујемо да је и таква варијанта била раширена у хришћанској теозофији. Идеју вечних муња и вечног проклетства одбијају енглески бемеовци (Вилијем Ло, Пордиџ, Џејн Лид), тада утицајни швајцарски пастор Лафатер (данас више запамћен по физиономским тумачењима карактера), Оберлин, као и Жозеф де Местр; у круговима Цинцендорфа и пијетиста апокатастаза се шири као тајно учење. Важно место апокатастаза има у учењу теозофа Михаела Хана, које и данас има следбеника. Утицајни руски масон Катарининог доба, Николај Новиков, пред смрт полемише са новом струјом мистике – Екартсхаузеном и Јунг-Штилингом – која заступа идеју апокатастазе (у писму масону Тургењеву 1804).


Идеја Пропасти ређашњих свеова такође се може наћи у спекулацијама тог времена. То што је порекло тражено и у кабали и код Бифона није противречно као што изгледа, јер су идеје постојале у тадашњим природнонаучним теоријама, као и у езотеричним круговима. Његошева визија је више метафизичка него природнонаучна; таква концепција се боље уклапа у спев па треба указати на могуће езотеричне паралеле. Уосталом, на епоху тог доба не треба преносити став о непомирљивости науке и езотерног – интересовање за природне науке је код многих теозофа било велико, и посматрали су их као комплементарне
својим духовним спекулацијама. Присутна је тада и идеја о уништењу света ватром којој су тражени антички извори.

У неким утицајним масонским системима тог доба говори се о цикличним уништењима земље. Неки масонски катихизиси учили су да ће земља бити уништена новим потопом. У другом масонском систему веровало се у периодична уништења земље ватром, на сваких 7.000 година. По масонској легенди (која је преузета из Јудејских старина Јосифа Флавија), свет ће два пута бити уништен – једном водом (тоје библијски потоп, који се већ десио), други пут ватром, што нас опет враћа на стихове о општем пожару из последњег
певања. Код других масонских аутора се помињу светови створени пре нашег. Ова уверења, која имају одређених паралела са поезијом Његошевог учитеља Сарајлије, не могу се сасвим
применити на спев, јер је Његошева замисао шира и обухвата цео космос. Треба ипак истаћи да је и та шира представа космичких пропасти присутна у илуминатским учењима. За
Сен-Мартена, као и за Мартинеса, универзум или, прецизније, првобитни хаос од ког је свет створен, састоји се од остатака, „олупина“ претходног, бољег космоса. Код Сен-Мартена се
јавља и идеја о периодичним уништењима којима је природа подложна, као и о коначном уништењу света огњем (Le Tabloau naturel погл. 13). Стварање света из остатака претходног
света иначе се помиње још у Кампанелином Граду сунца равноправно са теоријама о настанку из хаоса и из ничега.

Видимо да се и хаос, близак теми пропасти светова и црне материје, помиње у тим предањима. Поред мартиниста, о хаосу говоре и други илуминати (Лопухин, Самуил Рихтер,
Сен-Жорж де Марсе), масони и розенкројцери. Као и код Његоша, то је често одступање од представе стварања из ничега.

Помињана учења утичу и на писце предромантизма и романтизма кроз теме преегзистенције, силаска душе у тело, пада човека и анђела на земљу. Овде посебно место заслужују паралеле са Игоом. Сличност Његошеве поезије са Игоовом долази, како је већ примећено, од истих утицаја и истих извора. Дени Сора и Савићева су претпостављали да је тај извор кабала. Али, можда би пре требало указати на теозофију периода о ком говоримо. Неки Игоови стихови такође се тичу преегзистенције. У дневнику Иго говори да човек испашта грех који је починио у претходном свету, а који је заборавио. Иста тема се јавља у „Контемплацијама“:

Ce corps qui, crée par ta faute premiêre,
Ayan
t rejeté Dieu, résiste à lalumière
(„Ce que dit la bouche d’ombre“)


* * *


Avant d‘être sur cette terre
Il sens que jadis j‘ai plané;
J‘etais l`archangesolitaire,
Et mon mahleur c‘est d‘être nè:
(„A celle qui est voilee“)


Управо се оваква места код Игоа објашњавају утицајем тадашњих теозофа, у првом реду Баланша.

КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА

КАТАРИНА РИСТИЋ АГЛАЈА

Катарина Ристић Аглаја, рођена у Београду 1968. године.

Аутор који реинтерпретира – постмодерним језиком (дискурсом) древне космолошке и космосоциолошке митове везане за најстарије доба матрифокалне културе. Жанровски распон иде од филозофско-есејистичке прозе до краћих и дужих форми неосимболистичке прозе и митопоезије; такође, до историјско-фиктивне новеле езотеријско криминалистичке тематике, везане за древне свитке и псеудотекст (његове хиперреалне ефекте – хипертекст). Објављује своје арт блогове при електронским магазинима P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, и др.

Предраг Тодоровић: „Ауторкин приступ литерарном делу је вишеслојан, па с тога и вишезначан јер понире у митолошке пра-потке бића, а да притом досеже до новоотворене димензије новорођеног бића. Упутити се његовом стазом значи пре свега то да су сва упутства дата већ самим његовим штивом. Пажљивом читаоцу тако је омогућено да допре до језгра уједно крајносно индивидуалног и колективног архетипског полазишта. Ауторка због тога непрестано враћа читаоца, који – обујмљен авантуром лавиринтне рецепције дела напросто гута њен текст – на рад ходочитања; тачније, праћења оног магматичног тока њених реченица где се лава – као чист увид – слива у нутрину предложеног штива; одатле следи еруптивност силе финално-заокружене спознаје каква се најзад формира у круниште њеног смисла. Отуда је и пут те лаве пут Уробороса, стално присутан јер исходи из ухода. Управо због тога (што материју прима нису заокружили у себи) њена је литература многима херметична, а да је у својој суштини она тек херметизована (као могућ одслик таблица). Проналажењем жижне тачке у њеном тексту та се внутарња ватра коначно преображава у звезду-водиљу каква навештава управо ону искру духа која посвећеном читаоцу исцртава стрми пут ка Ананкиним сферама.“

Катарина Ристић Аглаја: „Теза о пореклу зла: ово долази не с дна овоземаљске еволуције већ с највише инстанце Ума – који је само услед властите пренапрегнутости прекинут у расту до тачке захватања бесконачности. А закрпе тог прекида, или места неопходних застоја отеловљују себе у планетарно-људско – геопатогено – зло; упоредо: земаљске патенте надживљења једне локално-свемирске смрти. Али они се сумарно активирају тек на крају људске повести – поништавајући претњу шупљине овог самодокинутог Ума.
Главна дилема прастарог човечанства (можда: још непосрнулих Атлантиђана) настаје око питања да ли ту одозго примљену мапу зла треба објавити или сакрити. Да ли спречити – њеним затајивањем, ради мањинске контроле – провалу зла из људске природе? Или ју је боље самом њеном објавом акцентовати – да би постала окидач планетарно-друштвеног преврата: управо оног који би ишао упоредо уз ток циљног самопреображавања све смртне материје.“

Катарина Ристић Аглаја је објавила књиге Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварања; Пут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетика; Кула ветрова – Потрага за параметром зла (шире о њеним делима видети на: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Објављивала је парцијалне преводе за PULSE WORLD EDITION и чланица је међународне мреже неконвенционалних издавача и аутора LAMBERT са седиштем у Дрездену.

КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА

Катарина Ристић Аглаја

Постоји известан монструм, који се увек изнова рађа у овдашњем менталитету, а који се зове – посесивност.

Неки посесивност не тумаче као добро и зло појединца, већ као одлику читавог једног народа или његове културе. Па ипак, и у том случају, та културна навика извлачи из појединца оно најгоре.

Идеја да се неко ко је у своме окружењу од рођења странац, напросто апсорбује – без жеље да се омогући пут развоја артикулације те страности, те и да се с њом истом до краја искомуницира, и то помоћу изграђиване моћи перцепирања границе између сопствених унутрашњих правила и правила те непознанице – јесте идеја која доводи до урушења и пропасти управо онога што сматрамо властитим.

Јер, без преиспитивања себе у зрцалу неке непознанице немогуће је освестити сопствена правила живљења/понашања/изражавања, односно цео властити културни образац, а тиме га није могуће ни обзнанити некоме ко нам као известан странац, у овом или оном својству, прилази.

Уместо радости, која би произилазила из те комуникације, тад наступа око супервизора – тј. подела на оне који су у њега смештени, и оне који су њиме обухваћени. Јер сама комуникација је уметност заобилажења, сушта супротност овде учесталом директном приступу: – насртању на средиште нечијег бића и његову најнеприступачнију интиму, све ради тога да се (под изговором бриге за то биће) властити само локални начин живљења наметне и лажно представи као свеопшти. Дакле: с једне стране, осуда туђег покушаја издвајања из једног уистину више непостојећег заједништва; и с друге, неприкосновена (сасвим затајена) позиција властитог самоиздвајања, које се (за разлику од првог случаја) не изводи на сопствени рачун већ на рачун осталих.

Atlantis i planeta Melanholia – Dmitry Kochanovich

Постојање оног што је властитој моћи разумевања недоступно, осуђено је – у таквим околностима – на ликвидацију. Јер ту је учињена следећа замена тезе: уместо да ми идемо у сусрет појавама и учинимо напор њиховог разјашњавања, ми чекамо да се појаве саме од себе учине транспарентнима – и то (само) у односу на нас! (Питање је: шта је са осталим световима и њиховим различитим дискурсима, којима ови исти подједнако припадају: – ту бива уништен и последњи њихов одјек у суседним световима, који их и чини вечитима!!). Дакле: под погледом једног паноптикума укида се полидимензионалност једне ствари/феномена, тј. она се своди на патент свог опстајања у само једном, изолованом свету (оскудном времену). Парадоксална последица ове усађене носталгије за једнообразном националном прошлошћу, јесте та да више нема ничег осим садашњег трена.

Присуство странца у овој средини (мислим на странца у било ком смислу) не може бити искоришћено као средство самопреиспитивања: – он може бити или одбачен или апсорбован.

Управо услед тога се губи, у свим слојевима друштва, и последњи траг свести о функционалности манира, односно, о важности куртоазног понашања – које не укида већ само одлаже, за прави моменат, неку оштру и једноставну експресију истине. А без те комуницирајуће дистанце, коју омогућава тек само и искључиво манир, руши се и сам темељ функционисања живота у једној заједничкој држави.

Можда се то све догађа зато што управо овде, у Србији, јесте место где се туку две – најопречније замисливе – струје:

  • једна која води посувраћењу последњих оаза грађанског слоја – изатканих од једном већ интериоризованих страних утицаја, који се више никад не могу разлучити од оног „сопственог” – у уистину више непостојеће и зато симулирано биће националне прошлости
  • друга која – признавањем фактицитета прекида који се догодио у односу на прошлост – иде ка будућности, и то без обзира на то од којих је друштвених слојева потекла.
Zelena devojka na sprudu – Pina Belvisi

А те две струје, приликом судара, стварају најневероватније комбинације; јер, на овом поднебљу не опстаје више никакав фиксни, већ установљен идентитет него само идентитет-у-изборавању, идентитет одложен за будућност – или могућ тек у будућности. (да ли је то, можда, прави идентитет онога што би било српско???).

А тешко је, свакако, погледати у огледало (односно странца-по-рођењу, наводног изрода) у коме се огледа та неизвесност уписана у један самоидентитет, то само недостајање једног обједињавајућег начела у народу, та распарчаност јавног мнења услед које је једина могућност за овдашњу културу да преживи – да буде ”бачена” у светскост.

Јер, нити праћење диктата неке личности (као незаобилазног услова за сложност једног колективитета) нити архаична идентификација са територијом (пра-разлог његове поделе), нису одлика ове клице што је положена у место раскршћа – тј. овог изданка ветрова.

Посесивност је облик замаскиране ксенофобије за коју још не постоји храброст да буде призната.

Salvador Dali – Lighthouse of Alexandria

Посесивност је у нашем времену клопка, јер не нуди никакву заштиту већ пропаст ономе који јој се приклони. Јер монструм ње саме махнита управо онда када осети да му време измиче, да му истиче онај рок у коме је он сам имао још неког смисла (као део једне традиције, оквир колективног опстанка) – а по чијем истеку он може бити још само облик личне патологије, дакле, управо онај феномен који је раширен на овим просторима у запањујућим размерама!

Ту стоји дилема: – хоћемо ли радије поштовати неку личност или одређен закон; тек ако се – као на западу – до краја поштује закон, заједнички живот почиње да функционише; али при том остаје нерешено питање због чега је један закон закон, односно због чега би он био за нас нужно праведан. Највише по том питању, па тек онда и по свему осталом, Србија заиста стоји на средини између истока и запада.

Једини начин да преиспитамо неки закон јесте да преиспитамо личност/традицију која га је прва донела/изнела, односно да расветлимо онај скривени разлог за његово доношење: – да ли је он, закон, наиме донет зато да би нас саме, као потенцијалне чиниоце друштва, у било ком смислу подредио традицији /владарској личности/, или пак стога да би нам оставио избор за једну апсолутну – бесповратну еманципацију?

Ако је у питању ово друго, онда је личност преношења неке традиције морала да нестане, да ”абдицира”, да би наместо ње наступио закон /владавина права/, – и отуд свако ко прихвата закон /разуме право/ заправо понавља/тумачи овај гест прапрвобитне или трансценденталне личности /тј. симболички се облачи у њено рухо/. Међутим, сви они који су склонији оном првом, овај могући гест трансценденталне личности не тумаче као гест племенитости него као израз њене слабости, те као прилику да управо они сами – сасвим мегаломански – заузму њено место; те и да не дозволе да они малобројнији, који спрам овога супротно мисле, измакну њиховом видокругу.

Потреба за сагледавањем тог једног сасвим посебног зла, рођеног на овој територији, јесте од много ширег значаја – него ли да је она то само за нас саме!

Србија није самој себи локалан већ универзалан проблем, јер управо на њеној територији, на којој се туку две несводиво опречне струје, треба да се проломи бит промене.

Zoo vrt u šaci – Alexander Maozyagin

Зоран Ђинђић је, у извесном смислу, био двоструко несхваћен: – како овде тако и напољу.

  • с једне стране, он се обукао (свесно или несвесно) у рухо лидерске личности да би уочену тенденцију у народу за слепим и аутоматизираним праћењем вође довео до њене последње консеквенце – до њеног суочења са својим властитим парадоксом.
  • с друге стране, он је желео (свесно или несвесно) промену на локалитету Србије искључиво због њене повезаности с променом на светском нивоу, то јест, због њене условљености нечим далекимчији би уједно и она сама била услов.

Његова осујећена намера да оствари своје идеје на локалном плану настанила се трајно при њеном одјеку у универзалноме.

.

ОДСУТНОСТ  ПРИЈАТЕЉСТВА

Неке од последица источног деспотизма, испољене на нашим просторима:

Подвостручена, у-себи-недоследна потчињеност некој родитељској личности – имагинарној или стварној – ствара радикалну неспособност за пријатељство.

Уместо да се слави избор пријатеља по слободној духовној сродности, улази се у један депримирајући однос (ипак емотивне) размене, и то с особама о којима се – с становишта тог претпостављеног ауторитета – нема позитивно мишљење! И то све зато јер се од њих (будући да су ван друштвене матице а уједно без права на самобитност) може нешто (есенцијално) исцрпљивати, све док они по пукој сили тог дужничког односа не пређу под власт тог над-Ја.

An abstract owl-figure with reflective book

Зашто ови добровољни потчињеници то себи чине? Да би се приближили центру једног непостојећег знања, празној љуштури оног културног наслеђа које је већ давно “прелетело” у други облик.Чудовишна подела, не на полове, већ на оне који знају и оне који не знају, мада сви ослушкују неки позадински шум, тачније сви су чули нешто о томе о чему је реч. Откуда то?

/Јован Чекић: “Пресецање хаоса”/

Можда – отуда што се једној намерно занемареној маси сервира привид о занавек датом месту саборности.

Све стамене особе, које су кадре да се психолошки држе на одстојању спрам владајуће матрице, уместо да буду награђене раскрченим јавним простором сусретања сличних (где би се кристалисао услов њиховог институционалног опстанка), упућују се на следећу уцењену ситуацију: или храна за чопорско над-Ја, или друштвена изолација.

Тек њиховим ланчаним изласком у јавност истргао би се простор свемоћи од фантомског самодржца, митског квазистаратеља, понирућег духовног канибала. А тек затим би се отворио простор пријатељства – који је дар изнедрен из крила самотника.

.

НЕПРЕОБРАЖЕНА ЛАЖ

– последица самозатварања једне етно-симболистичке залихе –

Срби су се – у једном запањујућем проценту своје популације – заглавили у процеп између фактографске истине и креативне лажи. Ту је препознатљив један позитивно зачет когнитивно друштвени процес који је, под дејством неповољних околности, прекинут на полу-фази.

Постоје два краја одмотавајућег клупка истине:

Навика стриктног држања уз презентно-чињеничку истину долази од једне дисциплине која је споља – ауторитетом правне државе – наметнута. Иако последње откривена истина никада не одговара у потпуности својој првој, од случајних чињеница склопљеној тек антиципативној слици, она је незамењива ради проналажења средстава властите експресије у неком неупоредиво ширем контексту. Међутим, порив за трагањем за целом, динамичко процесуалним истином јесте порив који долази – апсолутно неусловљен – изнутра, из самог појединца. Али, он – као једна херојска тежња са неизвесним крајем – захтева извесну потпору: открића малих угаоних момената што чуће унутар великог мозаика истине – као средства расвете наличја преовлађујућег мишљења /упор. средства пресабирања релевантних чињеница/.

Leteće jedrilice i leteći puževi – Susanne Weigand

Тек би овај прогнани – јер од шире јавности затајен – дух инвенције разгрнуо тамно-вилајетску копрену српског народа-у-изолацији и поново успоставио хоризонт његове самоартикуалације. Тиме би и сама потиснута етно-симболистичка залиха Срба (лишавана, увек изнова, елите која би је уз корак времена претумачивала) стекла стратегију од обарања у пред-време митске свеједноте – која махнито усисава све своје суседне светове. Та се залиха више не би (– као препуштена турбо-фолк култури, у чији се покров завила само из громног страха од свог потпуног пребрисавања с лица земље –) провлачила кроз подземне канале друштва; него би – напротив – пронашла свој крајњи излаз исликавањем на екран једне сасвим туђинске визуре!

У том смислу Србија је место изокренућа визуре европске савести, или, тачније, њеног скренућа у авантуру расветљавања властитог јој најскривенијег ћошка.


A Fire-Bird Woman – Remedios Varo

Дакле: порив за лагањем лежи у једној паничној потреби да се одмах потре претња властите несхваћености из опозиционе перспективе – на начин потпуног искључивања исте из скале могућих светова, кроз коју сваки пут пролази наш ум пре него што утврди територију сопства и сопственог. А то све доводи до крајње суморног стања: затварања сазнајног хоризонта, односно, владавине духа скућености.

Управо услед таквог искључивања локално апсолутизованог себе из ланца далеких поредби, бива – на овим просторима – поремећен појам о достојанству: непрепознавање мерила сопствене стамености у спремности на манир самопреиспитивања: пут обарања у неизвесно, где се трајно релативизује принцип нечије урођене моћи а апсолутизује њена умреженост, или општа цивилизацијска префињеност.

У Србији је још увек недосегнут идеал самопреиспитивања, односно логика далеко-заобилазног самопотврђивања.

Текст је први пут објављен на P.U.L.S.E. – https://pulse.rs/klopka-prisvajanja/

RESOLVING A PARADOX … WITH HELP OF SOME CHICKEN, EGGS AND TIME (DRAGAN TOROMAN)


Pojam paradoksa najbolje opisuje rečenica „naizgled apsurdno, ali ipak istinito“.
Paradoksi otkrivaju slabosti ljudskih misaonih sposobnosti.
Čovečanstvo često nije znalo kako sa njima da izađe na kraj: scio me nihil scire.
Paradoksi se koriste da njima budu opisane situacije koje su ironične.
U njima moć rasuđivanja ne samo da postaje teška, već i uznemirujuća, kao kad se kaže „Toromana više nema.“

Dragan Toroman je bio rukovodilac Odeljenja za računarske tehnologije u Istraživačkoj stanici Petnica, bio je vrhunski IT stručnjak, dobitnik prestižne ICT nagrade „Diskobolos“ koju dodeljuje Jedinstveni informatički savez Srbije (JISA), stručni konsultant i saradnik na programu poboljšanja usluga zdravstvenih laboratorija u Srbiji. Bio je preduzetnik u oblasti informacionih tehnologija i član nekoliko međunarodnih razvojnih timova u IT oblasti. Rodio se u Pirotu 1969. godine, odrastao je u Nišu, a 13. aprila ovog proleća je preminuo od posledica bolesti izazvane koronavirusom. Ta nepodnošljiva vest posebno je pogodila petnički svet u kojem je Toroman bio prisutan najpre kao polaznik programa informatike od 1986. godine, a potom i kao rukovodilac programa računarstva od 1998. godine.

Toroman je bio čovek vedrog duha, svirao je gitaru i voleo je pecanje.
Znao je da bude i sitničav u prohtevima prema svojim polaznicima: „Koliko tačno eksera treba čoveku koji na pijaci traži da mu se spakuje 20-30 eksera?“
Imao je i neke čudne teorije: „Najbolja razlika u godinama između muškarca i žene je kada ona ima dvdesetdve“.
Svaki put bi se čudio kada neko nije čuo za Miladina Šobića.
Neke složene stvari je pokušavao da ilustruje kratkim rečenicama: „Što je ona duže čekala, telefon duže nije zvonio“.

Tekst koji ovde donosimo Toroman verovatno nigde nije objavio.
Miloš Savić se potrudio da ga pronađemo i predstavimo.


Resolving a paradox

with help of some chicken, eggs and time

Dragan Toroman

Petnica Science Center

November, 2009.

There is a theory which states that if anybody ever discovers exactly what the Universe is for and why it is here, it will instantly disappear and be replaced by something even more bizarre and inexplicable. There is another theory which states that this has already happened.”

Douglas Adams, The Hitchhikers Guide to the Galaxy.

1. Paradox as Phenomena

Paradoxes are widely described as disambiguation, statements or arguments being self-contradictory or counter-intuitive.

Merriam-Webster’s Dictionary describes the word as follows:

Main Entry: par·a·dox

Pronunciation: \ˈper-ə-ˌdäks, ˈpa-rə-\

Function: noun

Etymology: Latin paradoxum, from Greek paradoxon, from neuter of paradoxos contrary to expectation, from para- + dokein to think, seem — more at decent

1 : a tenet contrary to received opinion
2 a : a statement that is seemingly contradictory or opposed to common sense and yet is perhaps true b : a self-contradictory statement that at first seems true c : an argument that apparently derives self-contradictory conclusions by valid deduction from acceptable premises
3 : one (as a person, situation, or action) having seemingly contradictory qualities or phases

From the definition of the word itself and its roots coming from the Ancient Greek, we could assume that the paradoxes, as we know them, are the invention of the Greek philosophers. As a matter of fact, maybe the first known/recorded paradoxes in the western world are those of Zeno of Elea (Achilles and the Tortoise, Dichotomy, Rest Arrow, etc.). These paradoxes really show the essence of the idea of paradox.

Zeno’s paradoxes had no real use. Those were just a challenge for a philosopher’s mind, based on Plato’s Parmenides.

Being a challenge, paradoxes greatly influenced (and sometimes even became a kick-start) many theories and developments of ancient and modern Philosophy and Science. But, of course, it works the other way around, too. Many paradoxes emerged out of new theories.

Paradoxes are widely used in modern science and philosophy as a valid “Proof by Contradiction” method.

There is a large list of paradoxes known to men trough history. Many of them were resolved at some point, hence not being paradoxes any more. The later is no wonder, because we have to be aware of the time/era paradoxes were proposed. Some concepts that could make these paradoxes obsolete emerged much later, and could not even be imagined at the time. But the most interesting ones are the ones that “survived”, making them universal.

This article will mostly deal with logical natural language paradoxes, and later propose a “reasonable” resolution for one of the most popular ancient paradoxes.

There are several classifications of paradoxes. Classification could be done in regards of the nature of the paradox, but also the “field” or scope of the paradox.

So we have for instance W.V.Quine’s classification:

  • A veridical paradoxproduces a result that appears absurd but is demonstrated to be true nevertheless.
  • A falsidical paradox establishes a result that not only appears false but actually is false due to a fallacy in the supposed demonstration.
  • A paradox which is in neither class may be an antinomy, which reaches a self-contradictory result by properly applying accepted ways of reasoning.

The fourth class has been described since Quine’s work:

  • A paradox which is both true and false at the same time in the same sense is called a dialetheia.

Also, there could be another classification:

  • Logical, non-mathematical
  • Philosophical
  • Scientific (mathematical, chemical, physical, economic, etc.)

Paradoxes were made sometimes just for fun, and sometimes for the sake of Philosophy, Science… But any kind of paradox not resolved was and is a great challenge for the free mind trough the History. And sometimes, these efforts really produce great results.

2. Paradoxes and Languages

First paradoxes (and majority of known paradoxes) are easily expressed in natural languages, and actually are proposed that way. Of course, there are some formal paradoxes, too. These are mostly the modern ones coming from scientific theories, trying to show internal inconsistencies of such theories or proving concepts which are very hard to describe and accept, like some Quantum paradoxes, or the Banach-Tarski paradox as an example.

Paradoxes are meant to be self-explanatory, meaning they contain all the necessary information to illustrate the paradox, usually using simple common logic. But also, the language itself could be the cause of the paradox, allowing a statement to be self-referencing and proposing its own truthfulness. The variation of the Liar’s paradox: “This sentence is false.” is a clear example of this.

Careful understanding of a proposed paradox is essential. Sometimes the sentence is not a paradox if properly understood. The example of this could be the sentence “I always lie.” It is just a tricky one which on first glance might look as a paradox. But this is only due to the false dichotomy – one can always lie or otherwise always tells the truth. Accepting that a person who does not always lie can tell a lie at any time, the sentence is proven not to be a paradox.

This example also shows some other interesting aspects of paradoxes. Paradoxes which we on first glance formalize as containing A and NOT A require careful investigation of what A and especially NOT A is (not in a logical sense or true and false).

Working with natural language paradoxes, one should take in consideration various aspects:

  • The original language of the paradox. Is the paradox in question actually a paradox just because the language itself? Eastern culture paradoxes are sometimes hard to comprehend in western cultures, because of the difficulties of translation.
  • Translating the paradox to its formal representation may not yield a truly compatible/equivalent paradox. Even if two paradoxes are taken as equivalent, the subtle difference may occur which would make the possible resolution found for one to be unacceptable for both, apart from their formal representation are considered to be the same.
  • How self explanatory the paradox is? Does it refer to something “real”? Is it just a metaphorical paradox?
  • Is it possible to resolve the paradox in its original state, not assuming anything outside the context?
  • What system/set the paradox apply to? This is sometimes explicitly cited, and sometimes it is hidden as implicit information. There might be a system/set in which the paradox does not exist.
  • Definition of words as meant in the paradox.

Probably the best and most pleasing resolution of a paradox is the one which is simple, and assumes the paradox in question literally. So this would be the first option to go.

This would involve:

  • Try to interpret the paradox literally, with no hidden metaphorical meaning.
  • Define the system for which the paradox apply
  • Try to imagine a system in which the paradox does NOT apply.
  • If the paradox has no restrictions on the system, this might be the resolution.
  • If the system is banned from the paradox, this system might offer a way of resolving the paradox in other systems.
  • Try to define used object/actions in a way that would be commonly acceptable (and not causing additional paradoxes by themselves) and can in combination make the paradox resolvable.
  • Apply applicable logic reasoning to the paradox using the above.

Simple, isn’t it?

3. The “Paradox” of Time

As a member of the Eleatic School, Zeno was supporting Parmenides doctrine “all is one” which basically says that the world is an illusion. Plurality and change, and especially motion, is nothing but our false perception of the constant reality. Unfortunately his original paradoxes are known only trough work of Aristotle (Physics).

It is not in this article’s scope to deal with Zeno’s paradoxes, but it is worth emphasizing the importance of his ideas. Even if we disregard the idea of “the motion that is illusion”, the problem that actually was demonstrated trough his paradoxes deal with our perception and the nature of space and time. He also (without having any idea of relativism or how to explain it) made a point demonstrating differences of absolute and relative motion and time and also the principle of difference between position and momentum.

Mathematics and modern Physics offer “reasonable” resolutions for these paradoxes “as stated”, but even then, Zeno’s paradoxes are still in focus, 2,500 years after, if nothing more, then for educational purposes.

One of his points was the nature of time. Is it discrete or continuous? Is time made of small atomic “instants” or infinitely divisible?

These questions affect many subsequent theories in Physics and open many questions. What is a moment in time? Is it possible for something to happen to an object “at the same time”?

It is in our nature to perceive things as determined, finite, discrete and static. On the other hand, the way of describing the world to this stage is involving exploration, both physical and idealistic, leading so far to a constant change of perspective and perception, and sometimes even denying our own nature, or nature of existence.

Apart from the set of specific questions posted in the paradoxes, Zeno (and the Eleatic School) actually raised a very important issue – that of perception. The sole idea that the world really is different from what we sense/see is a great idea by itself. It does not even matter if their theory of what is the nature or the world was right or wrong.

All we know about the world/universe is based on our perception. But the perception is not something which is limited to the physical world. Our perception of ideas functions on the same principles. As perception is individual, and even an individual can have different perceptions of the same thing, it seems as a good idea to choose the “right” ones.

There is a good example in science, the one formerly known as a paradox, but nowadays known as the Parallax Mistake: “If from one angle of sight the liquid looks as if it is in the height I wish for in the tube, but from another it does not, which sight is actually correct?” Analyzing the proposed paradox, it was noticed that there is one “view” which was correct. So, the problem was solved and became a “mistake” instead of “paradox”.

Every theory (scientific, philosophic, religious…) is based on a set of chosen perceptions – physical or idealistic, accepted as being “right” by its followers. Quotes for “right” are used because it is actually very unlikely to have an absolute consensus on this statement according to the premises of perception and individuality.

One could say that Science has managed to explain and change our perception to the very high and even abstract levels. The “invisible”, which was at first part of the Philosophy corpus, became part of the hard evidence and proof enabled Science. Science now talks of energy, force, more than three dimensions, infinity, various abstract structures, relativity, duality, etc. And not just contemplating, but offering experimental and formal proofs.

Knowing all that, is it then common for the reader of this text to accept or perceive the existence of a four dimensional cube? Or perhaps infinity (not to mention different kinds of infinities)?

The key word is accept. One is actually accepting the idea of such concepts, without the actual perception in place. The idea is perceived, not the underlying object, fact or action. So, if we accept infinity, for instance, is it possible to imagine it? Or perceive any instance of an infinite object? Or “nothing”?

Any kind of theory that embraces existance in any form, must (even if it claims that it’s not acceptable) accept the lack of existance or non-existance as its counter-part, if nothing more but as the idea itself. It is not much different from infinity.

Let’s talk about geometry and numbers.

In Euclidean geometry, there are lines and points. Geometric lines and points. Infinitely long lines, infinitely thin. And infinitely small points. Yet Euclidean geometry does not talk about infinity. Is is just accepted. It is abstract by definition. Is it possible to have geometric point in nature? As far as we know, not. Can we measure a point of where something is in some referent coordinate system. Closely, yes, with limited precision, but absolutely, no.

It is similar with real numbers, that we use for “accurate” calculations and measurement. They are called real for a reason, aren’t they?

Remember this?

1/9 = 0.1111111111*

2/9 = 0.2222222222*

3/9 = 0.3333333333*

4/9 = 0.4444444444*

5/9 = 0.5555555555*

6/9 = 0.6666666666*

7/9 = 0.7777777777*

8/9 = 0.8888888888*

9/9 = 0.9999999999*

Well, isn’t 9/9 = 1? Yes. But it is also 0.9999999999*

It is not in scope of this document to discuss the proof in detail, but take a look:

9/9 = 9*(1/9)

1 = 9*(0.1111111111*)

1 = 0.9999999999*

Another paradox? No. Mathematicians say it’s just a matter of representation and our limited perception of working with infinities.

So, is time like that? We don’t know for sure. But at the same time, it would only matter if we would be able to produce a measuring device with zero-time measuring cycle. Until then, Planck made his point on this subject.

Quantum theory and theory of relativism, apart from being a breakthrough in our (for now) understanding of the world, is much less consistent than presented to the “average scholar”. Lots of paradoxes emerged from these theories, which is self-explanatory. But these theories are affected by our limited physical perception. But our mind is much less restricted, allowing us to perform abstract calculation, abstract experiments and abstract models. So, we are satisfied with our theories, as far as we can confirm or prove them using our perception. When we encounter inconsistencies, we try better. So, is our perception a limiting factor? Yes, and no. If we see it as our present lack of understanding the physical nature of existence, then yes. But if we see it as a challenge and tool, then no. Even if one day, we find a model that would explain everything around us with no inconsistencies, that would not necessarily mean that existence really functions this way. Either we haven’t yet encountered something inconsistent or it doesn’t really matter.

Let’s escape for a moment from the philosophic or scientific meaning of what does it mean to be not-A as opposed to A, as irrelevant for the sake of this example:

A <and> not-A = True – “Can something be and not be?

Rewrite this as:

A <and_at_the_same_time> not-A = True (this is commonly taken as implicit in the above expression)

or

A <and_at_different_time> not-A = True (very often a “real-world”, dynamic, or duality situation)

Is there a difference between the two? Obviously the first one would be wrong, and second might be right if we expand the logic to that of and beyond Temporal logic.

So, using the U operator of Temporal logic, this could be written as:

A U not-A = T (the U operator denotes “Until”)

Science adopted dynamic nature of the world, and actually any philosophy that does not deny Time implicitly adopted the dynamic paradigm.

Does being dynamic automatically exclude the possibility of something being “static” in such a system? Something that does not change its value/existence (state) trough time could be static in some sense. We might even propose existence of an object which state does not change infinitely trough time, an infinitely lasting, permanent object. Is such object possible? It seems to be that it is not. While adopting the temporal dimension, the position of this object would change at least in time. So, in a n-dimensional system of which one dimension is time, there will always be at least one dimension that would make the object “mutable”. The object could be considered constant (or static) only in dimensional systems which does not include time hence having number of dimensions <= n-1 or if we, for instance, freeze the value of the problematic dimension(s) (at least Time in this case)

Back to the position and momentum problem, and following the above, it is easily seen that position refers to a “static” property fixed in an indivisible moment of time, while the momentum refers to a dynamic property dependent of a time interval and change of position, making them not compatible. Figuratively speaking, determining a position of a moving object would require taking ultimately fast photograph of it, lasting zero time, providing us with no chance for motion blur at all. But then, this photograph could not provide information about the motion itself or any dynamic properties (including the momentum). This was in some way, Zeno’s point.

4. Chicken and (its?) Egg

Which came first, the chicken or the egg?

This paradox is one of the widely known paradoxes, and maybe the one that is mostly used as a figure of speech denoting meaningless questions. But, it seems to be that this is the only consequence that is left out of this paradox, as it is shown that actually it is not one. Modern interpretation classifies it just as a metaphorical paradox.

So why is this paradox important then? It is a very good example and illustration of the concepts stated in the Chapter 2 of this article.

Let’s again spend some time analyzing this paradox. First, we would have to decide which version of the paradox we are going to analyze. According to Aristotle, we are talking about a bird, not a chicken. Later, Plutarch is talking of a hen (chicken). Let’s assume it is possible to generalize these two versions to the one stated in the beginning of this chapter and make the less general statement a representative of the more general question involving a bird. It is possible to show that this is true, by applying proposed resolution(s) for the “chicken paradox” applicable to the “bird paradox”.

If we tend to make this paradox formal we might say “Which came first, X that can’t come without Y, or Y that can’t come without X?” But this actually does not represent equivalent to the original question. It is just explaining its metaphorical nature, which shows the important concept of circular reference.

At the time this paradox was raised, there was no difference between the real and the metaphorical meaning of the question. Ancient philosophers, trying to resolve this paradox, came to question the creation of the world (which would provide the ultimate – not metaphorical resolution, thus making the paradox real, not metaphorical).

So it is more desirable to provide non-metaphorical answers to a paradox, as it makes the resolution more convincing. The resolution of a metaphorical paradox would have to be metaphorical too, which then makes it impossible to be questioned or proved. So, purely metaphorical paradoxes can be ignored.

Many paradoxes have somewhat dual nature. It is possible to interpret them metaphorically or non-metaphorically. The resolution of these paradoxes should deal with the “real’ part as much as possible (because sometimes it is very hard to make a clear line between those parts – especially for the philosophical paradoxes).

We can demonstrate the interpretation/perception problem very easy. Imagine someone put a live grown chicken and a fresh egg in front of you and asked you the question: “Which came first, the chicken or the egg?” The answer would be trivial, and the question would not be a paradox at all. One might say that this interpretation is destroying the idea of the paradox itself, which is true, but it still remains a valid proof of context related issues.

But, as it was shown by various authors, this paradox is solvable nowadays even in its more general form. This brings us to the next level. Are we talking about a chicken and a chicken egg, end more specifically – are we talking about a chicken and that chicken egg? Clearly, for the paradox not to be considered trivial, even at the time it was created, the later is not the case. So, we have come to a conclusion that we could be talking of a chicken and that species egg or of a chicken (bird) and any species egg. The solutions might be different according to different accepted theories of life creation, but resolvable in any of proposed theories.

So, any “realistic” interpretation for this “paradox” leads to a resolved state, and the only one unresolved is the metaphorical one, which is not resolvable anyway. To emphasize the non-resolvable issue of the metaphorical interpretation it is necessary to point out that in the metaphorical interpretation there is actually no chicken and no egg whatsoever.

The purpose of this was not to re-resolve the chicken-egg paradox, but to demonstrate some interesting aspects applicable to some paradoxes.

The Omnipotent being (God, The-all-mighty, or just Him) Paradox

Could an omnipotent being create a stone so heavy that even he could not lift it?

This is one of the paradoxes that is quoted so often, and used so many times as a “Scientific proof” for atheists that omnipotent being (read “God”) could not exist. Well, it is applicable to religion, for sure, but the philosophical and fun aspects of it remain, too.

The origin of this paradox uncertain, leaving us with no context of beliefs, culture, time or mind creating it. Nevertheless, it was a reason for endless discussions and arguments, ever since. And the outcome is number of interpretations ranging from denying omnipotence to denying the paradox.

Some people see this paradox just as a “trick-question” made for fun, and thus has no deeper meaning. So, this means no resolution is needed, or even expected. The rest of the world, seeing it as a paradox, tried to resolve or deny it.

The most popular modern resolutions claim He can, however with some limitations. Let’s make a brief tour trough the most known answers.

Here comes a list of common explanations:

Let’s first see the straight-forward, “non-believers” point of view, or the so-called “atheist proof”:

  1. Either God can create a stone which he cannot lift, or he cannot create a stone which he cannot lift.
  2. If God can create a stone which he cannot lift, then he is not omnipotent (since he cannot lift the stone in question).
  3. If God cannot create a stone which he cannot lift, then he is not omnipotent (since he cannot create the stone in question).
  4. Therefore God is not omnipotent.

J.L.Cowan, “The Paradox of Omnipotence Revisited”

As the premise is that God is omnipotent, then there is no God. Simple as that. But, some disagree.

The next approach denies the possibility of omnipotence (being divine or not), making the question obsolete.

1) If a being exists, then it must have some active tendency.

2) If a being has some active tendency, then it has some power to resist its creator.

3) If a being has the power to resist its creator, then the creator does not have absolute power.

The “mild” version embraces omnipotence, but recognizes different levels of omnipotence, leaving a possibility of resolving the paradox in favor of the omnipotent being (under condition of accepting the proposed omnipotence definition).

Different levels, according to different religions/faiths:

  1. A deity is able to do anything that is logically possible for it to do (Aquinas).
  2. A deity is able to do anything that it chooses to do (St.Augustine).
  3. A deity is able to do anything that is in accord with its own nature (thus, for instance, if it is a logical consequence of a deity’s nature that what it speaks is truth, then it is not able to lie).
  4. Hold that it is part of a deity’s nature to be consistent and that it would be inconsistent for said deity to go against its own laws unless there was a reason to do so (Polkinghorne).
  5. A deity is able to do anything that corresponds with its omniscience and therefore with its world-plan
  6. A deity is able to do absolutely anything, even the logically impossible.

The level No.2 in this list corresponds best with the theological concept of Willpower. This concept is one of the most popular modern theological answers to the paradox. Having Willpower, God can create a stone that He cannot lift if He wishes to, and does not wish to lift the stone. Afterwards, if He wishes, He might do anything to the stone, including lifting it, or even turn it into a smaller stone and lift it.

There are some modern debates on omnipotence, claiming that language (and philosophy) cannot explain the meaning of omnipotence, making it a semantic problem.

These approaches could resolve the paradox with a properly chosen level of omnipotence, either by making it obsolete or trivial. But not all are satisfied with this kind of answers. The real challenge is not to deny the paradox with some answer which basically evaluates to “Because it is convenient.” If this is shown to be the only way of resolving the paradox, then it might be accepted. On the other hand, there are other ways, not including denying of logic, or making things depend on “will”. Willpower could open a debate raising the question “If someone does not want to do something, what does it say about his ability to perform it?”

So back to the beginning, the “hard” version denies the question itself. Basically, according to this theory, the question is not a paradox, but just plain “nonsense”, a meaningless trick-question not to be considered. The question asked in the paradox is of the same level as asking “What is the name of the present King of United States of America?”, or asking a non-smoker “Does your mother know you are a smoker?” expecting yes or no for an answer.

Also, for some, it is inappropriate to even question the omnipotence of God because:

  1. It is not applicable
  2. It is not comprehendible

All of these proposals are subject to argument, and none has managed to clearly satisfy many.

Having in mind all the great thinkers and different approaches involved in resolving this paradox, now it’s time to try some slightly different approaches. Let’s begin by analyzing the paradox once again.

Well, it is clear that the paradox questions the possibility of omnipotence. But also it represents a question about some “ordinary” object from the physical world, involving a stone and lifting. This paradox belongs to a group of similar paradoxes questioning the same “greater” question “Can there be omnipotence?” Why not just ask? The beauty of paradoxes is actually in illustrating the idea, giving us an example to work with. So, resolving the particular paradox in question (the stone paradox) in either way does not prove that there is or there is not an omnipotent being. It can just prove that the paradox is not really a paradox, hence not a good representative of the “great question” or the “great idea” of omnipotence.

We should make a difference between this kind of paradox and for instance the “This sentence is false” paradox. In the later, the point is to demonstrate flaws of (some) logic systems and languages allowing us to make such a statement, which makes it rather linguistic. So, the outcome is rather “unusable” and demonstrates something real, something that is, and just recognizes it. But, on the other hand, the first is dealing with the unknown, trying to prove non-existence of something rather abstract by its definition.

Paradoxes of this kind are created to make a statement. There was a motive for this. Someone creating it for sure doubted the idea of omnipotence and illustrated it trough this question, possibly in an argument, giving the opposite side “an unsolvable task” in defending its stand. This is very much the principle of philosophical argumentation. Zeno’s paradoxes are exactly that. Why would he talk about motion otherwise knowing he believed that motion is just an illusion?

Let’s analyze the sentence in the first place. It might be rather important. Remember, we are talking of the paradox in form of the sentence:

Could an omnipotent being create a stone so heavy that even he could not lift it?

What could be an answer to that question? It is, obviously, yes or no. But, also, we should explain why.

So, what we have in it?

  • Omnipotent being (this we are trying to question actually)
  • Creation of stone (not any stone, but one that is “too heavy”)
  • The stone (the one created)
  • Lifting the stone (the one created)

We will for now skip the first one.

The question itself is somewhat realistic. It is talking about some ordinary objects like stones, and some ordinary actions, like lifting. If the question was about men (or other non-omnipotent) being, it would be a normal question, with the answer “yes. The change from a non-omnipotent to the omnipotent being is what makes it a paradox. So, let’s try to stay as close to the “real” question in this analysis.

First thing that hits the eye of a scientific puritan, would be the stone itself. Some would say that there is a limit for the stone before it self-collapses. But let’s not consider this limit as an option, partly for the sake of deeper analysis, and partly because of the omnipotence which could prevent this from happening.

Similar to that, some would say that absolute (infinite) power should be challenged with infinite tasks. So the stone should have infinite mass/size (well, even more than infinite) in order to challenge the omnipotent. This, if proven wrong, would very much help resolving.

Now for the lifting part. This action is so common here on Earth that we usually don’t think of it much. It’s got to do with gravity, so in order to lift an object could be the action of applying a force opposite of the one of gravity. This would be very realistic, physical approach. As a matter of fact, it would be the weight, not the mass that is involved in the “lifting” process. Lifting same masses in different gravities would not be the same.

We can also rewrite this paradox to a formal representation:

C(x) function that creates a stone of weight x

L(x) = lifting function of stone x

w = the weight

(for every w), C(w) <and> L(C(w)) <=> Omnipotent

This meaning of this would be:

If one can create stone of all sizes (including these impossible to lift) and can lift that stone, then he is omnipotent. (This is the error in the above expression. It is because if a being can perform specified actions, we don’t know if it is able to do anything else, so we cannot call it omnipotent based on two actions it could perform only.)

If one is omnipotent than he must be able to create stones of any size, including (including ones impossible to lift) and be able to lift them.

So, the better one would be:

(for every w) Omnipotent => C(w) <and> L(C(w))

This expression could be taken in a more general sense by making the creation and lifting functions more general as “creation of anything” and “action on that”. But, let us stay within the scope of the original sentence.

This formal representation would automatically lead to the straight-forward solution mentioned above:

F => F = T

not_omnipotent, can_create, can’t_lift

not_omnipotent, can’t_create, can_lift

not_omnipotent, can’t_create, can’t_lift

F => T = T

not_omnipotent, can_create, can_lift

T => F = F

omnipotent, can_create, can’t_lift

omnipotent, can’t_create, can_lift

omnipotent, can’t_create, can’t_lift

T => T = T

omnipotent, can_create, can_lift

The first one tells us that not being omnipotent means you can’t create or can’t lift or both.

The second and fourth mean that if you can create and can lift, it does not necessarily mean that you are omnipotent, but you might be, as well.

The third evaluates to false, so it is not considered.

At some point in this chapter we loosened the definitions of a stone and lifting, having in mind the omnipotence of the being performing the actions. It is a premise that omnipotence should not be limited by some physical laws. So we come again to the definition of omnipotence. This, as shown before, could be one of the key factors in resolving this paradox. Thomas Aquinas was aware of the omnipotence problem, and the lack of its definition. As we could see, lots of proposed resolutions rely on some form of protected or restricted omnipotence.

Absolute omnipotence, as proposed by Descartes, would make all the paradoxes including it obsolete and impossible. This definition of omnipotence is above any law, including those of logic. One would think that this kind of omnipotence would be immediately embraced by theologies, but it is not. It seems to be too “nihilistic”.

There was also an effort to respond to the paradox using the Gödel’s incompleteness theorems, using the set “all actions” containing all the things an omnipotent being could do. Its conclusion is similar to some other, claiming that the paradox does not deserve evaluation, because it is logically inconsistent. It is not clear if the Gödel’s theorems are applicable to this paradox, but there is something interesting in the approach, namely, the “all actions” set.

It is time to try a somewhat “realistic” definition of omnipotence, which could help us in resolving the paradox which is also somewhat “realistic”. There must be a System in which the omnipotence is demonstrated. So, the omnipotence might be a set of all actions that are “somehow possible” to perform in such a System. That would be enough to demonstrate omnipotence to an observer from within the System.

Here comes an example that would be appropriate. For a being to demonstrate its omnipotence in our System (the Universe) it would be enough for Him to be able to lift (manipulate) all the mass it contains and not a bit more. That explains the context of omnipotence for a System. There is no need for Him to be more omnipotent then necessary. This does not make him limited. There is just no need for more. So we could define his “lifting” ability as an ability to manipulate all available mass in the System. As the mass in the system is not (and does not need to be) infinite, we do not fall in the trap of infinities.

Let’s explain this a little deeper. “Somehow possible” does not limit the omnipotence in any real way (having in mind that the System is real).

  1. For instance, creating anything new in the System is not a problem. The omnipotent being could for sure create something that is possible to reside in the System.
  2. It the omnipotent being creates something entirely new to the System, something that shouldn’t exist by the laws known to the System, this would just mean that something is wrong with the System’s knowledge of the System’s nature.

The same goes for the actions.

In short, it is not necessary to have infinite powers at all times, in order to be omnipotent. The point is that one should have enough power to be omnipotent at any time. This is due to the fact that omnipotence does not mean anything without a System to be demonstrated by, including System’s creation. The amount of this power should be considered a dynamic property.

We could even close our discussion here and say “As there is no stone, there is nothing really to lift, so the question is meaningless at that time, as lifting imaginary objects is obsolete. Even I can think of creating a stone which is bigger than anything I can lift. I might even make it with some use of TNT. And then, I just might make a machine that would lift it – even Archimedes said he would need a lever and a place to stand in order to move the Earth. This way I would clearly create a stone that I cannot lift, but I would be able to lift it with some machinery. People do it all the time.” But, no, let us make it more evident.

The paradox itself implicitly is “dynamic”. Apart from the “contradictory” part, creating and lifting are two actions which are in our System, sequential in time. When the question is asked, there is no stone of such kind. It is to be created. Being able to create anything it would be possible for the Him to create a stone bigger than anything known to the System. Talking about mass and Universe, this would be a Stone bigger then the mass of Universe. If we denote the present mass of the Universe as X, the stone of mass, say, X+1 would be considered impossible to manipulate. As the present omnipotence allows manipulation of mass X.

Not limited by this, He creates such a stone, entering it into the System. The key point is that of creation. It doesn’t even matter if nature of time is discrete or not, there is a time the stone does not exist, and after some point, time the stone exists. Even in the process of creation, the stone still does not exist, as the stone is a “finished product” something assuming creation as a finite process. Creation may take some time or zero time. But after the process finishes, the stone exists, and can or can not be lifted.

Before that particular time the stone begins its existence, it does not pose a “threat” to the omnipotent. After creation of the stone of mass X+1, the mass of the System is 2X+1.

But, having in mind that we defined omnipotence as a dynamic property, and said that He can manipulate all of the mass in the System, from that moment He’s omnipotence is (translated to “static”) manipulating mass 2X+1.

So, yes, He can create such a stone, as before its creation, it is an idea of a stone that would be too hard to lift, and then lift it (with no help of “Willpower”) because his omnipotence would be applicable to anything existing. Problem solved, by meaning that here was no problem at all. So, the paradox is resolved, and as such, not a paradox any more.

Conclusions

Well, he paradox is resolved. What does it prove? Almost nothing. Just that THIS (in this form) is not a paradox, if it is literally taken to some point, and if things are analyzed having time in mind. This does not imply that Omnipotent being exists. Modifications of this paradox might make it more “bullet-proof”.

Could an omnipotent being create a stone so heavy that even he could never lift?

This might be a harder one, but then we would have to define “never” and also we would have to think of the ability of an omnipotent to manipulate the time maybe.

This text tends to give a “realistic” view of paradoxes, and proposes a dynamic approach in cases where applicable. In this case it may prove sufficient.

Even if one personally does not believe in omnipotence, just having the ability to think about it is a great achievement of human mind. We should be guided, but not limited by the physical world. Many times in history, our “view” of the physical world has changed, driven by Science. If we can do it, omnipotent would for sure be able to.

There is a theory which states that if anybody ever discovers exactly what the Universe is for and why it is here, it will instantly disappear and be replaced by something even more bizarre and inexplicable. There is another theory which states that this has already happened.”

Douglas Adams, The Hitchhikers Guide to the Galaxy.