HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI PJERA PAOLA PAZOLINIJA (VULE ŽURIĆ)

Vule Žurić je rođen u Sarajevu 1969. Do sada je objavio knjige priča: Umri muški (1991), Dvije godine hladnoće (1995), U krevetu sa Madonom (1998), Valceri i snošaji (2001), Muljin ruž (2003) i Katenačo (2011); romane: Blagi dani zatim Prođu (2001), Rinfuz (2003), Tigrero (2005), Crne ćurke i druga knjiga crnih ćurki (2006), Mrtve brave (2008), Narodnjakova smrt (2009) i Nedelja pacova (2010). Autor je radio-drama: Omča od hartije, posvećene životu i smrti Bore Stankovića, Čovek bez peripetija, posvećene Milanu Rakiću, Ostrvo Uskoković, posvećene Milutinu Uskokoviću, Crni glas za belu hartiju, posvećene Emanuilu Jankoviću i Branin orfeuum u Zunzarinoj palati, posvećene Brani Cvetkoviću. Drame su u produkciji Dramskog programa Radio Beograda emitovane na radio-talasima Javnog servisa. Koautor je i scenarija za diplomski film Miloša Ajdinovića Mrtav čuvek štuca. Žurićeve priče prevođene su i na nemački, poljski, slovenački, francuski, portugalski, španski, engleski, mađarski i italijanski, na kome je 2003. objavljen izbor njegovih priča pod naslovom Stassera a mezzogiorno (Večeras u podne, Edizzioni Tagete). Živi u Pančevu, gde vodi mnoge književne programe, afirmišući i najmlađe pančevačke autore.

HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI PJERA PAOLA PAZOLINIJA I SERIJA NERASVETLJENIH UBISTAVA IZ NJEGOVOG NEZAVRŠENOG ROMANA

Ako bismo trenutnu situaciju na usijanoj međunarodnoj političkoj sceni hteli da sagledamo iz iole šaljivijeg ugla, onda bi, recimo, krivca za nedavnu izjavu Viktora Orbana u kojoj je istakao teritorijalne aspiracije Mađarske spram dela hrvatske obale Jadrana trebalo potražiti u -biciklizmu! Učesnici stotinu i petog izdanja čuvene biciklističke trke kroz Italiju krenuli su upravo iz Budimpešte, a kroz Mađarsku su potom vožene još dve uvodne etape ovogodišnjeg „Đira“. Jedna od najvećih biciklističkih trka na svetu do sada je startovala van granica Italije desetak puta. Pre četiri godine, tokom etapa voženih kroz Izrael, održana je specijalna ceremonija na kojoj je legendarni italijanski velosipedista Đino Bartali proglašen za počasnog građanina ove države.

A Bartali je ne samo jedan od najvećih sportista Apeninskog poluostrva, već i akter društvene i političke istorije burnog italijanskog dvadesetog veka. Kada je preminuo u Firenci 5. maja 2000. godine, italijanski elektronski i štampani mediji još jednom su podsetili Italijane na Bartalijevo veliko rivalstvo sa Faustom Kopijem, ali i na to kako je u leto 1948. godine sprečio izbijanje građanskog rata.

Mural sa likom Pjera Paola Pazolinija, Napulj 2019.

U Italiji su, naime, tog proleća bili održani prvi posleratni izbori, na kojima su komunisti i socijalisti tesno izgubili od demohrišćana. Polovinom jula izvršen je atentat na vođu Komunističke partije Italije Palmira Toljatija. Toljati je preživeo atentat i uspešno je operisan, ali netrpeljivost pristalica levice i desnice ne samo da nije jenjavala nego je bila dovedena do usijanja.

Da bi nekako smanjili napetost, tadašnji italijanski mediji su pažnju javnosti u tim presudnim danima preusmerili na Tur de Frans. Predsednik italijanske republike De Gasperi telefonirao je Bartaliju veče pred odlučujuću brdsku etapu u Alpima i zamolio ga da učini sve kako bi nadoknadio veliki zaostatak za vodećim u generalnom plasmanu, ne bi li naciji doneo preko potrebnu radost. Bartali je uspeo i podeljeno italijansko društvo doveo do instant-katarze, a kada ga je po trijumfalnom povratku u zemlju De Gasperi pitao kako može da mu se oduži, biciklista je zatražio da bude oslobođen plaćanja poreza.

Đino Bartali i Fausto Kopi na Tur de Fransu 1949.

Desetak godina nakon Bartalijeve smrti, u javnosti je oživljena priča o njegovom doprinosu spasavanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Legendarni sportista je prema tvrdnjama krunskog svedoka, katoličkog sveštenika oca Rufina, u ramu svoga bicikla prenosio važne poruke i spiskove na relaciji Firenca-Asizi. Tako je u julu 2013. godine posthumno proglašen za Pravednika među narodima, potom i za počasnog građanina Izraela, a čuli su se i predlozi da Bartali bude beaetifikovan.

A onda je 2017. godine vodeći italijanski stručnjak za Holokaust Mikele Sarfati u jednom članku izrazio prve argumentovane sumnje u ceo ovaj biciklistički narativ, da bi prošle godine novinar i istoričar Stefano Pivato u koautorstvu sa svojim sinom Markom objavio knjigu Opsednutost sećanjem. Bartali i spasavanje Jevreja: jedna izmišljena priča. Stefano Pivato se i u svojim prethodnim knjigama bavio istorijom italijanskog sporta, a sa svojim sinom je 2017. objavio knjigu Komunisti na Mesecu: poslednji mit ruske revolucije.

Po struci hemičar i tehnolog, Marko Pivato je pre petnaestak godina počeo da se bavi i naučnim novinarstvom, pa je od 2011. objavio nekoliko vrlo čitanih knjiga. Krajem marta ove godine, izvršio je samoubistvo, skočivši sa petog sprata jednog hotela u Trstu. Imao je četrdeset i dve godine, a za sobom je ostavio suprugu Aleksandru i jednogodišnju kćerku Katarinu.

Marko Pivato

Italijanski mediji su sa dužnim poštovanjem pisali o tragično nastradalom univerzitetskom profesoru i cenjenom autoru koji je u krugu porodice sahranjen u Trstu, da bi se petnaestak dana kasnije od njega na komemorativnom okupljanju oprostio i rodni Rimini.

I mada su još uvek aktuelna pandemija i sve intenzivniji sukob Rusije sa Zapadom idealna prilika da se ionako sluđeni ljudi dodatno maltretiraju javnim razmatranjima najrazličitijih teorija zavere, Pavatijevo samoubistvo bilo je i ostalo privatna stvar. To ipak ne znači da se neće naći neko ko će njegov kobni pad na tršćanski trotoar povezati sa odbijanjem italijanske javnosti da prihvati činjenicu kako za Bartalijev angažman u spasavanju Jevreja ne postoji niti jedan jedini validan dokaz.

Trst-Rimini via Ostija (via Baskape i Palermo)

Većina nas će odmah pomisliti na otmicu i ubistvo premijera Alda Mora 1978. i atentat na sudiju Đovanija Falkonea 1992. godine, ali naša priča nas odvodi u šezdesete i sedamdesete godine dvadesetog veka, kada je najpre u avionskoj nesreći 1962. godine poginuo Enriko Mateji, čelnik italijanske državne naftne kompanije ENI, a zatim 1970. kod Palerma nestao novinar Mauro de Mauro, koji je istraživao okolnosti pod kojima se kod mesta Baskape u Lombardiji srušio avion u kome se nalazio ovaj tvorac italijanskog ekonomskog buma i jedan od najuticajnih ljudi Prve republike.

Iz Pazolinijevog filma „Salo ili 120 dana Sodome“ (1975)

I Mateji i De Mauro su protagonisti nedovršenog romana Petrolej pesnika, filmskog reditelja i pisca Pjera Pola Pazolinija, koji je rođen pre stotinu godina, a ubijen u noći između prvog i drugog novembra 1975. godine na morskoj obali u mestu Ostija, nedaleko od Rima.

Pazolinijevo mrtvo telo na plaži u Ostiji, 2. novembra 1975

Četiri i po decenije istrage i…

Stogodišnjica Pazolinijevog rođenja u Italiji i svetu obeležava se novim izdanjima njegovih knjiga, retrospektivama filmova, održavanjem naučnih konferencija i panela posvećenih njegovoj umetnosti i društvenom angažmanu. Nijedno razmatranje svega onoga što je Pazolini bio ne može, međutim, da prođe bez podsećanja na njegov strašan, tragičan kraj. Od tog brutalnog ubistva prošlo je skoro punih pedeset godina, ali se još uvek ne zna ni ko ga je zaista ubio, a ni zbog čega.

Zvanično, Pjer Paolo Pazolini je nastradao kao žrtva sopstvenih homoseksualnih sklonosti. Međutim, kako je vreme odmicalo, sve je više bilo onih koji veruju da je njegova nasilna smrt rezultat osmišljene akcije iza koje stoje neofašističke i desničarske organizacije, ali pre svih neimenovani predstavnici onoga što se u to doba još nije nazivalo dubokom državom.

Pazolini na snimanju svog prvog filma „Akaton“ 1961.

Poslednju, treću, zvaničnu istragu, italijansko tužilaštvo otvorilo je 2010. godine, ali javnosti ni nakon njenog okončanja nisu ponuđeni jasni odgovori na mnoga otvorena pitanja. Jasno je samo to da, sem žrtve, među živima više nema ni Pina Pelozija, jedinog čoveka koji je bio okrivljen, kome je suđeno i koji je odslužio zatvorsku kaznu zbog Pazolinijevog ubistva, ali ni onih koji su, sva je prilika, ovaj zločin planirali i onih koji su u noći između prvog i drugog novembra 1975. godine uradili ono što im je bilo naloženo.

Nalazi ove istrage ponukali su italijansku novinarku Simonu Zeki da 2016. objavi knjigu Pazolini, masakriranje jednog pesnika. Zekijeva se bavila i slučajem otmice i ubistva Alda Mora, a u knjizi o Pazolinijevom ubistvu prvi put su objavljene neke fotografije snimljene na mestu zločina i tokom obdukcije, te faksimili javnosti do sada nepoznatih dokumenata. Njena namera, međutim, nije bila da samo detaljno rekonstruiše mizanscen ovog brutalnog ubistva, već da uporedo sa iznošenjem brojnih činjenica koje govore u prilog tezi o profesionalno obavljenoj likvidaciji, pokuša da identifikuje prave motive onih koji su u jednom trenutku odlučili da Pazolini mora da nestane.

Ali pre nego što dođemo do suštine ove zastrašujuće priče, pozabavimo se, nakratko, njenom formom.

Pazolini na Gramšijevom grobu 1970.

Zvanična rekonstrukcija događaja koji su doveli do Pazolinijeve nasilne smrti svodi se na priču o „poslovnom odnosu“ između klijenta i prodavača homoseksualne ljubavi koji je pošao po zlu.

Pazolini je svoju poslednju noć na Zemlji otpočeo večerom u restoranu „Pomidoro“, gde je, prema izjavi vlasnika kafane, naručio „šniclu i salatu: obrok jednostavan kakav je i sâm bio.“ Potom je u blizini glavne rimske železničke stanice „pokupio“ Pelozija, kome je tada bilo sedamnaest godina.

Krenuli su izvan grada, ka moru, i usput svratili na benzinsku pumpu. Kada su stigli do obale u Ostiji, izašli su iz Pazolinijeve alfe GT 2000. Pazolini je od mladića tražio više od oralnog seksa, za koji mu je platio 20.000 lira, došlo je do koškanja, Pelozi ga je prvo udario i oborio na zemlju, a onda seo u kola i pregazio ga.

Međutim, sem navoda o sadržaju poslednje Pazolinijeve večere, ništa od onoga što je navedeno prvo u policijskom izveštaju, a potom u presudi koja je Pelozija poslala u zatvor na devet godina i sedam meseci nije bilo tačno. Pelozi se još nekoliko puta vraćao u zatvor zbog sitnijih ili krupnijih krađa, da bi pred kraj života odlučio da progovori o onome što se (nije) desilo te kobne novembarske noći.

… i 120 dana Sodome

Prvo se 2005. pojavio na televiziji RAI 3 u emisiji Franke Leozini „Senke nad deliktima“, potom je 2011. objavio knjigu Znam kako su ubili Pazolinija, da bi ga tri godine kasnije ista novinarka na istom TV kanalu intervjuisala u emisiji „Uklete priče“.

Suština Pelozijevih iskaza tiče se pre svega činjenice da se sa Pazolinijem poznavao odranije, te da su ubistvo na morskoj obali u Ostiji počinili neki momci sa južnjačkim naglaskom, pripretivši kako će mu pobiti najbliže ako policiji ispriča šta se zaista desilo.

Pino „Žaba“ Pelozi, optužen da je ubio Pazolinija. Fotografija od 7. decembra 1985.

Članovi Pelozijeve najuže porodice u međuvremenu su preminuli i on je rešio da progovori. Ali, iako su njegove tvrdnje potvrdile brojne sumnje u zvaničnu verziju, Pelozi opet nije rekao sve. Preminuo je od raka 2017. godine i u grob odneo verovatno mnogo više od onoga što je rekao.

Pa ipak, priznavši da se sa žrtvom viđao i ranije, Pelozi je potvrdio sumnje svih onih koji su tvrdili kako je Pazolinijevo ubistvo bilo planirano. Sedamnaestogodišnji promiskuitetni mladić je u toj stravičnoj šahovskoj partiji bio tek pion koji je Pazolinija namamio da poput bele kraljice stigne do samoga kraja table, gde će ga crne figure učiniti mrtvim kraljem rimskog podzemlja seksa.

Italijanski mediji su odmah po Pazolinijevom ubistvu bez mnogo problema uspeli da ubede javnost kako je reč o tipičnom seksualnom deliktu, pa je umesto da bude dostojanstveno ožaljen, „kontroverzni“ umetnik posthumno stavljen na stub srama.

A samo tri nedelje nakon Pazolinijevog ubistva, na filmskom festivalu u Parizu premijerno je prikazan njegov poslednji film Salo, ili 120 dana Sodome, u kome je veliki reditelj obradio motive De Sadovog istoimenog romana i istovremeno se na sebi svojstven način još jednom obračunao sa fašističkom stranom italijanskog nacionalnog bića.

Ali više od priče o osamnaest mladića i devojaka koje tokom četiri meseca, pred kraj Drugog svetskog rata, zlostavljaju četvorica čelnika Fašističke republike Salo, pažnju Simone Zeki je privukao podatak kako su u avgustu 1975. iz prostorija „Tehnikolora“ ukradene pojedine rolne filmova koji su još bili u montaži, a da se među nestalim materijalima nalazili i delovi Pazolinijevog Sala i Felinijevog Kazanove.

Nestale dvadeset i četiri rolne pojavile su se kako su i nestale u maju naredne godine, a Zekijeva u svojoj knjizi tvrdi kako su ukradeni delovi filma poslužili kao mamac koji će Pazolinija prve novembarske noći 1975. odvesti do obale u Ostiji.

Nikada nije potvrđeno da su kradljivci filmske trake od Pazolinija tražili novac, ali se iz sveodočanstava njegovih prijatelja i saradnika to ipak može naslutiti. Prema njihovim navodima, prvo je zahtevan nerealno visoki otkup, a potom je tražena suma koju je Pazolini, izgleda, bio spreman da plati, ne bi li povratio trake na kojima se, između ostalog, nalazila i scena u kojoj igraju svi protagonisti filma, uključujući i samoga reditelja.

Zato je vrlo verovatno da je Pazolini te kobne novembarske večeri krenuo u Ostiju ne bi li se našao sa onima kod kojih su bile trake njegovog poslednjeg filma.

Krađa iz prostorija „Tehnikolora“ nije, međutim, bila jedini incident koji je prethodio Pazolinijevom ubistvu. Baš negde u vreme nestanka filmskih traka Pazolini je promenio broj telefona, jer su preteći i uznemirujući pozivi bili sve učestaliji.

Novi broj Pazolinijevog telefona nije mogao da se pronađe u telefonskom imeniku, ali telefonska linija je konstantno bila u kvaru od polovine oktobra, tako da ga ni oni koji su novi broj imali, nisu mogli pozvati. Kao da je postojala nečija namera da se Pazolini pre smrti i na taj nači odvoji od sveta zloslutnom tišinom.

Takođe, u njegov stan je provaljivano u nekoliko navrata. Prilikom jedne od tih krađa sa Pazolinijevog radnog stola nestalo je sedamdeset i osam strana njegovog romana u nastanku. I tu konačno dolazimo do pravog razloga zbog koga je Pazolini hladnokrvno likvidiran.

Prema Pazolinijevoj zamisli, iznesenoj u korespondenciji sa njegovim prijateljima, Petrolej je trebalo da naraste i do dve hiljade stranica na kojima će u formi romana-eseja do kraja biti raskrinkane sve poluge moći prikrivenih vladara tadašnje italijanske stvarnosti. A najmoćniji od tih ljudi bio je bankar i osnivač masonske lože P2 Euđenio Cefis.

Pazolini je, prema onome što je govorio svojim prijateljima, došao u posed određenih dokumenata koji su dokazivali Cefisovu umešanost u mnoge korupcionaške afere i nameravao je da ih iskoristi u pisanju Petroleja.

Simona Zeki u Masakriranju jednog pesnika nigde eksplicitno ne navodi da je upravo ova spisateljska namera došla glave Pazoliniju, ali zato uspeva da dokaže kako su se na morskoj obali u Ostiji, na mestu zločina te kobne noći, sem alfe GT 2000 našla još jedna kola u kojima su se dovezli kriminalci čiji je zadatak bio ne samo da ubiju svoju žrtvu, već da je upravo masakriraju.

Da li igrom slučaja komedijanta, ili upravo namerno, Pazolini je ubijen na mestu gde je nekoliko godina ranije snimao neke scene filma Cvet hiljadu i jedne noć. Njegovo pregaženo i izranavljeno telo ležalo je na ivici terena na kom su lokalni klinci redovno pikali fudbal. Može se pretpostaviti da je i sâm Pazolini u pauzama snimanja odigrao neku utakmicu.

Voleo je fudbal i pisao o njemu, išao je na utakmice Rome zajedno sa Albertom Moravijom i Italom Kalvinom, a upravo tokom snimanja svog poslednjeg filma odigran je čuveni meč između Pazolinijeve filmske ekipe i filmadžija koji su radili na Bertolučijevom Dvadesetom veku.

Pazolini je bio na terenu, dok se Bertoluči zadovoljio ulogom trenera, tajno uvrstivši u svoju ekipu nekoliko momaka iz podmlatka fudbalskog kluba „Parma“. Ekipa Dvadesetog veka pobedila je ekipu Salo, 120 dana Sodome sa 5:2.

Pazolini na fudbalu

Prema nekim izvorima, Pazolini je napustio teren ne izgovorivši ni jednu jedinu reč. Drugi izvori pak tvrde da je prišao Bertolučiju i besno mu poručio da mora više da čita.

Lettera 22

Pazolinijev Petrolej prvi put je objavljen tek 1992. godine. Tri decenije kasnije, ceo svet obeležava stogodišnjicu rođenja jednog od najvećih umetnika dvadesetog veka. Stojeći nad njegovim mrtvačkim sandukom, Alberto Moravija je okupljenoj masi ožalošćenih i ljutitih ljudi rekao kako je Pazolini bio prvi veliki pesnik levice.

A taj pesnik je svoje životno delo koje ga je, sva je prilika, koštalo glave, pisao na Olivetijevoj pisaćoj mašini Lettera 22. Reč je o jednom od najpopularnijih modela velikog proizvođača pisaćih mašina i druge kancelarijske opreme koji danas više ne postoji.

Iako se radi o multinacionalnoj kompaniji koja je bila jedan od simbola italijanskog ekonomskog razvoja, priča o Olivetiju i Olivetijima je, zapravo, slična priči o Pazoliniju.

Nastala iz male fabrike pisaćih mašina Kamila Olivetija, ova kompanija je pod vođstvom njegovog sina Adrijana postala ne samo jedan od najvećih proizvođača biro-mašina, već i mesto na kome je pokušano kreiranje budućnosti koja se nije desila.

Adrijano Oliveti je u svom filantropskom pohodu na bolji svet prvo uspeo da kupi čuveni američki Andervud, a da potom u svojim razvojnim postrojenjima proizvede prvi kućni računar. Ovu činjenicu, međutim, danas nećete naći u zvaničnim istorijama digitalnog sveta.

Bertoluči, Godar i Pazolini 1969.

Adrijano Oliveti nije hteo da se poput, recimo, vlasnika „Fijata“, odrekne ove grane delatnosti u korist američkog Aj-Bi-Em-a, te da zauzvrat bude nagrađen izdašnim i povoljnim dolarskim kreditima. Preminuo je tokom putovanja vozom iz Italije u Švajcarsku.

Prema zvaničnim nalazima, pedesetdevetogodišnji inovator i vlasnik fabrike iz koje, u skladu sa poslovnim načelima njegovog oca, nijedan radnik nikada nije otpušten, preminuo je od posledica srčanog udara.

Adrijano Oliveti u svojoj fabrici

Postoje, međutim, opravdane, ali nikada dokazane sumnje, da mu je tokom vožnje kroz jedan od brojnih tunela u Alpima, u telo ubrizgan smrtonosni otrov.

Nekoliko meseci kasnije, u saobraćajnoj nesreći je nastradao i Mario Ču, jedan od ključnih ljudi Olivetijevog naučnog tima.

***

Poslednji Pazolinijev intervju, vođen nekoliko sati pre njegovog ubistva

„Svi smo u opasnosti“ 

Intervju s Pjerom Paolom Pazolinijem koji je vodio Furio Kolombo objavljen je u dodatku „Tuttolibri“ dnevnika La Stampa 8. novembra 1975, i ponovo publikovan u listu L’Unita 9. maja 2005. godine.

Razgovor je vođen 1. novembra 1975. između 16 i 18 časova, nekoliko sati pre nego što je Pazolini ubijen. Naslov intervjua dao je sam Pazolini. Na kraju razgovora, koji nas je zatekao na različitim pozicijama i sa različitim stanovištima, kao što nam se često i ranije dešavalo, pitao sam ga da li želi da odabere naslov za intervju. Razmišljao je o tome neko vreme, a onda je rekao da nije važno i promenio je temu. Nešto drugo nas je potom vratilo na glavni motiv koji se stalno ponavljao u razgovoru. „To je suština, konačni smisao svega“, rekao je. „I ne znate ko sve u ovom trenutku razmišlja da vas ubije. Ako hoćete, dajte ovaj naslov: „Zašto smo svi u opasnosti“.

Furio Kolombo 

 FURIO KOLOMBO: Pazolini, u svojim člancima i tekstovima na razne načine ste nam pokazali šta sve prezirete. Sami ste krenuli u borbu protiv mnogo toga – institucija, uverenja, ljudi, centara moći. Da bih olakšao naš intervju, jednostavno ću sve to nazvati „situacijom“, a vi ćete znati da nameravam da pričam o onome protiv čega se borite. Dakle, moja prva primedba je sledeća: ta „situacija“, sa svim lošim stvarima koje opisujete, u osnovi i vama omogućava da budete ono što jeste – Pazolini. Mislim: vaša je zasluga i talenat. Ali alati? Izdavaštvo, bioskop, organizacija, čak i objekti. Recimo da imate čarobni štapić, napravite gest i sve što mrzite nestaje. A vi? Zar ne biste ostali sami i bez sredstava koja su vam potrebna? Mislim na izražajna sredstva… 

PJER PAOLO PAZOLINI: Da, razumem na šta mislite. Pa, ne pokušavam samo da se pretvaram da imam taj čarobni štapić, ja verujem da ga imam, ali ne u bukvalnom smislu. Ja znam da ako stalno udarate čekićem u isto mesto na kraju možete da srušite čitavu kuću. Mali primer za to nam daje Radikalna partija: oni su šačica ljudi, ali su uzdrmali savest čitave zemlje (vi dobro znate da se ja često ne slažem sa njima, ali upravo se spremam za njihov kongres). Istorija nam daje odlične primere. Odbijanje je uvek bilo suštinski čin na koji su bili spremni sveci, pustinjaci, ali i intelektualci. Malobrojni koji su ušli u istoriju jesu upravo oni koji su rekli „ne“, a ne dvorjani i kardinalske sluge. Dakle, čin odbijanja mora biti totalan, a ne delimičan, ne sme se odnositi samo na ovo ili na ono, znači „apsurdan“ a ne zdravorazumski. Ajhman, dragi moj, imao je mnogo zdravog razuma, ali šta je propustio? Nije znao da kaže „ne“ na samom početku, onda kada se bavio samo običnom administracijom, birokratijom. Možda je i rekao prijateljima: ne sviđa mi se mnogo taj Himler. Možda je mrmljao i gunđao, kao što se to radi u izdavačkim kućama, u novinskim redakcijama, u kuloarima vlasti ili na televiziji. Možda je prigovorio zašto se ovaj ili onaj voz zaustavlja samo jednom da bi deportovani ljudi mogli da odu do toaleta ili da uzmu hleb i vodu, a dva stajališta duž pruge bila bi jeftinija i funkcionalnija. Ipak, nikada nije pokušao da zaustavi mašineriju. Dakle, ovde treba uzeti u obzir tri stvari: šta je to što nazivate  „situacijom“, zašto bi je trebalo zaustavili ili uništiti, i na koji način… 

KOLOMBO: Evo, onda opišite „situaciju“. Vi dobro znate da vaša dela i vaš jezik pomalo deluju kao sunce koje se probija kroz prašinu. To je lepa slika, ali malo šta se od toga može jasno videti ili razumeti.

PAZOLINI: Hvala vam za tu sliku sunca, ali očekujte mnogo manje. Ono što tražim jeste da pogledate oko sebe i vidite tragediju koja vas okružuje. Šta je tragedija? Tragedija je što više nema ljudskih bića, tu su samo te čudne mašine koje se stalno sudaraju. A mi, intelektualci, gledamo u vozni red od prošle godine, ili od pre deset godina, i onda kažemo: baš čudno, ova vozovi ne idu kuda bi trebalo, kako to da se sudaraju? Ili je mašinovođa poludeo ili je neki izolovani kriminalac ili postoji zavera? Posebno nas zavera oduševljava. Oslobađa nas tereta suočavanja sa istinom. Kako bi bilo lepo ako bi neko sedeo u podrumu i planirao da nas sredi dok razgovaramo. Lako je, jednostavno je, a tu je i otpor. Izgubićemo neke saborce, ali ćemo se organizovati i srediti njih, jednog po jednog, šta mislite? Znam ja da kada emituju na televiziji film „Gori li Pariz?“ (Paris brûle-t-il? iz 1966, o oslobođenju Pariza 1944) svima su oči pune suza i javlja se luda želja da se istorija ponovi, onako lepa i čista (posledica protoka vremena je što ona ispira događaje, kao fasade kuća). Jednostavno je: ja ovde, ti tamo. Samo da se ne bavimo cenom u krvi, muci, trudu kojom su ljudi tada plaćali za svoj izbor. Kada se suočite licem u lice sa tim časom, tim trenutkom istorije, izbor je uvek tragedija. Ali opet, da se razumemo, tada je bilo jednostavnije. Fašistu iz Saloa, nacistu iz SS-a, normalan čovek uz pomoć hrabrosti i savesti uspeva lako da odbaci, čak i iz svog unutrašnjeg života (tamo gde svaka revolucija uvek počinje). Ali sada je drugačije. Neko dolazi da te upozna izdajući se za prijatelja, dobar je i ljubazan, ali je „saradnik“ (recimo neke televiziji). Treba nekako zaraditi za život, a to nije zločin. Neki drugi, razne grupe, prilaze vam agresivno sa svojim ideološkim ucenama, sa svojim opomenama, propovedima, anatemama, i vi osećate da su i oni pretnja. Marširaju sa svojim zastavama i parolama, ali šta ih razlikuje od ovih „na vlasti“? 

KOLOMBO: Šta je, po vašem mišljenju, moć, gde stanuje, kako se nositi s njom?

PAZOLINI: Moć je obrazovni sistem koji nas deli na one koji potčinjavaju i one koji su potčinjeni. Ali budite oprezni: taj obrazovni sistem sve nas formira, od ljudi u takozvanom establišmentu do najsiromašnijih društvenih slojeva. Ovo je glavni razlog zašto svi želimo iste stvari i ponašamo se na isti način. Ako imam u rukama upravni odbor ili mogućnost za neki manevar na berzi, iskoristiću to; ako sam iz nižih klasa uzeću metalnu šipku. U suštini, koristim ono što imam da bi nasiljem dobio ono što želim. Ali zašto to želim? Zato što su mi rekli da je želeti nešto dobro, a ja samo koristim pravo na to dobro. Dakle, ubica sam, ali sam u suštini dobar.

KOLOMBO: Kritikuju vas da više ne možete da napravite političke i ideološke razlike, da niste u stanju da uočite duboku razliku između onih među mladima koji su fašisti i onih koji nisu fašisti.

PAZOLINI: To je zapravo razlog zašto sam vam ranije pomenuo bajate vozne redove. Da li ste ikada videli one lutke koje zasmejavaju decu jer im je telo okrenuto u jednom smeru, a glava u drugom? Mislim da je Toto znao da izvede takav trik. E, ja tako vidim sve te intelektualce, sociologe, eksperte i novinare, pune svojih plemenitih namera: stvari se dešavaju ovde, a njima su glave okrenute negde drugde. Ne kažem da nema fašizma. Samo kažem: prestanite da pričate o odlasku na plažu ako smo na planini. Jer ovde imamo posla sa drugačijom vrstom pejzaža. Ovde postoji želja za ubijanjem i ta želja nas vezuje kao zlokobnu braću u zlokobnom neuspehu čitavog društvenog sistema. I ja bih voleo da se sve lako reši time što ćemo izdvojiti crne ovce. Vidim ja te crne ovce. Ima ih dosta okolo. Kao što sam rekao Moraviji, to je problem: plaćam cenu za život koji vodim… Kao da se spuštam u pakao. Kada se vratim odatle – ako se vratim – vidim i druge stvari, mnogo više njih nego  drugi ljudi. Ne kažem da morate da verujete u sve ono što vam pričam nakon svog putovanja, ali zašto morate da stalno menjate temu kako biste izbegli suočavanje sa istinom. 

KOLOMBO: A šta je istina?

PAZOLINI: Žao mi je što sam upotrebio ovu reč. Hteo sam da kažem „dokazi“. Ali dozvolite mi da objasnim to drugačije. Prva tragedija koju živimo jeste opšte, obavezno i pogrešno, obrazovanje koje nas tera u arenu da posedujemo sve i po svaku cenu. Guraju nas u tu arenu i vuku okolo kao čudnu i mračnu vojsku, jedni se bore teškom artiljerijom, drugi metalnim šipkamam. I kako to obično biva, grupa se podeli, a neki odlučuju da budu na strani slabijih. Ali mislim da smo svi, na ovaj ili onaj način, slabi jer smo svi žrtve. I svi smo krivi, jer smo svi spremni na igru klanja jedni drugih, samo zarad posedovanja. Ukratko, obrazovanje koje smo dobili može se sažeti u tri reči: imati, posedovati i uništavati.

KOLOMBO: Ali da se vratim na moje prvo pitanje. Vi sve volšebno ukidate, ali vaš posao je pisanje knjiga. Potrebni su vam ljudi koji ih čitaju. Potrebni su vam obrazovani potrošači za vaše intelektualne proizvode. Vi pravite filmove i stoga vam je potrebna ne samo velika publika (a vi generalno uspevate da postignete uspeh i popularnost, publika vas entuzijastično „konzumira“), već vam je potrebna i odlična tehnička, organizaciona, industrijska mašinerija da dođete do nje. Ako učinite da sve ovo nestane za račun nekakvog paleokatoličkog ili neokineskog magijskog monaštva, šta će vam ostati?

PAZOLINI: Ostaće mi sve. Zaista, ostaću sam sa sobom, kao živo biće koje u ovom svetu može da gleda, radi, razume stvari. Postoje stotine načina da se ispričaju priče, da se čuju jezici, reprodukuju dijalekti, da se radi lutkarsko pozorište… Drugima će ostati mnogo više. Oni, obrazovani ili neuki poput mene, moći će da me prate. Svet će postati veće mesto, sve će biti naše i neće nam trebati berza, upravni odbor ili metalna šipka da krademo jedni od drugih. Vidite, u svetu o kome su mnogi od nas sanjali (ponavljam, čitajući prošlogodišnji red vožnje ili red vožnje od pre mnogo godina) postojali su zli gospodar sa cilindrom i džepovima punim dolara i iznemogala udovica sa decom koja traži pravdu. Ukratko, prelep Brehtov svet. 

KOLOMBO: Imate nostalgiju za tim svetom? 

PAZOLINI: Ne! Imam nostalgiju za obespravljenim ali pravim ljudima koji se bore da ukinu tog gospodara, a da se sami ne pretvore u njega. Pošto su bili isključeni iz svega, niko nije uspeo da ih kolonizuje. Plašim se ovih pobunjenih robova jer se ponašaju baš kao njihovi pljačkaši, žele sve i žele to po svaku cenu. Ova mračna tvrdoglavost kojom se srlja u opšte nasilje ne dozvoljava nam da vidimo ko smo i ko je na kojoj strani. Kada umirućeg odvezu u bolnicu više je zainteresovan – ako u njemu ima još malo života – da čuje šta će mu lekari reći o šansi da preživi, nego šta će mu policija reći o mehanizmu zločina. Ne sudim o namerama i ne interesuje me uzročno-posledični lanac, ko je prvi uradio ovo ili ono, niti ko je glavni krivac. Mislim da smo definisali ono što vi nazivate „situacijom“. To je kao kada na grad pljušti kiša a šahtovi su zapušeni: nevina voda se diže, ona nema veze s uzburkanim morem ili besnilom rečne bujice, ona iz jednostavnog razloga ne može da oteče pa se podiže. To je ista ona kišica iz dečjih i pop pesama kao „Pevajmo na kiši“. Ali voda se ipak diže i vi se davite. Ako smo već došli dotle, ja kažem: hajde da ne gubimo vreme na lepljenje etiketa, nego da vidimo kako možemo da pustimo da ova prokleta voda nekud oteče pre nego što se svi u njoj podavimo.

KOLOMBO: Dakle, iz tog razloga biste želeli da svi ljudi budu neuki i srećni čobani, bez obavezne škole?

PAZOLINI: Zvuči veoma glupo kada tako kažete. Ali ovakvo obavezno obrazovanje nužno stvara očajne gladijatore. Gomila postaje sve veća, kao i očaj i bes. Dakle, recimo da sam ovim što sam rekao o školi napravio provokaciju (iako mislim da nisam), ali dajte mi nešto drugo. Očigledno je da žalim za istinskom i direktnom revolucijom potlačenih ljudi čiji je glavni cilj da se oslobode i postanu sami sebi gospodari. Moje najbolje misli mogu me čak inspirisati za jednu od narednih pesama. Ali sigurno ne za ono što znam i ono što vidim. A ono što znam jeste da silazim u pakao i vidim stvari koje ne remete san drugim ljudima. Ali budite oprezni: pakao se diže i dolazi po vas. Tačno je da dolazi pod različitim maskama i zastavama, da sanjari o svojim uniformama i (ponekad) traži za njih i opravdanje, ali je takođe tačno da je njegova želja da udari metalnom šipkom, da napadne i ubije, jaka i opšta. I ovo neće još dugo ostati u prostoru privatnog, kao rizično iskustvo onih koji su „pretrpeli nasilje“. Nemojte se zavaravati. Zajedno sa školom, televizijom i vašim umirujućim novinama, i vi ste veliki čuvari ovog užasnog poretka zasnovanog na konceptu posedovanja i uništavanja. Blago vama koji ste srećni kada na zločin možete da nalepite etiketu. Meni to liči na još jednu od mnogih operacija masovne kulture. Pošto smo nesposobni da sprečimo da se neke stvari dešavaju, nalazimo mir u tome što pravimo police na kojima bi ih slagali. 

KOLOMBO: Ali ukidanje sigurno znači i stvaranje, osim ako sebe ne smatrate pukim rušiteljem Šta se dešava sa knjigama, na primer? Ne želim da igram ulogu nekoga ko je više zabrinut za kulturu nego za ljude. Ali ti ljudi, spaseni, u vašoj viziji drugačijeg sveta, ne mogu više biti primitivni (što je česta optužba koja se protiv vas iznosi), ako ne želimo da se oslonimo represiju onih „naprednijih“… 

PAZOLINI: Od čega se ježim…

KOLOMBO:…Ako ne želimo da koristimo uobičajene definicije, ipak moramo dati neke naznake rešenja. Na primer, u naučnoj fantastici, kao i u nacizmu, spaljivanje knjiga je čin koji je uvod u istrebljenje. Ako zatvorimo škole i zatvorimo televizijske stanice, kako ćete održati svoju viziju živom?

PAZOLINI: Mislim da sam o tome već pričao sa Moravijom. „Zatvoriti“, „ukinuti“, na mom jeziku znači „promeniti“. Moramo dramatično i drastično da promenimo stvari jer je situacija u kojoj se nalazimo dramatična i drastična. Ono što mi ne dozvoljava da vodim pravu debatu sa Moravskom, kao i sa Luiđijem Firpom, na primer, jeste to što izgleda da ne vidimo istu scenu, ne poznajemo iste ljude, ne čujemo iste glasove. Vi kao novinar možda mislite da se nešto dešava samo onda kada se pojavi kao vest, lepo napisana, prelomljena i naslovljena na stranici novina. Ali šta se krije iza ove vesti? Ovde nedostaje hirurg koji ima hrabrosti da analizira tkivo i kaže: dame i gospodo, ovo je rak, a ne benigna činjenica. Šta je rak? To je nešto što menja sve ćelije, što ih tera da rastu u ludom ritmu, ne poštujući bilo kakvu prethodno uspostavljenu logiku. Dakle, da li je bolesnik koji sanja o svom prethodnom zdravlju nostalgičar, iako je pre nego što je bolest nastupila bio glup i jadan? Pre raka, kažem. Dakle, pre svega, moraćemo da se potrudimo da imamo istu sliku sveta. Slušam političare – sve političare – sa tim njihovim malim pretpostavkama i floskulama, i ludim od toga. Oni kao da ne znaju o kojoj zemlji govore, kao sa Meseca da pričaju. A zajedno sa njima tu su i književnici. I sociolozi. I eksperti svih žanrova.

KOLOMBO: Pa zašto mislite da su neke stvari vama jasnije?

PAZOLINI: Ne želim više da pričam o sebi, možda sam već rekao previše. Svi znaju da ja lično debelo plaćam za ono što iznosim. Ali tu su i moje knjige i moji filmovi. Možda grešim. Ali i dalje tvrdim da smo svi u opasnosti.

KOLOMBO: Pazolini, ako tako gledate na život – a ne znam ni da li ćete prihvatiti ovo pitanje – kako mislite da ćete vi izbeći opasnost i rizik? 

Bilo je kasno i Pazolini nije upalio svetlo, tako da je postalo teško pisati beleške. Prelistavali smo ono što sam zapisao. Onda me je zamolio da mu ostavim pitanja. „Postoje neki delovi koji mi zvuče previše isključivo. Pustite me da razmislim o tome, da još jednom prođem, ostavite mi vremena za zaključak. Imam na umu odgovor na vaše pitanje. Lakše mi je da pišem nego da pričam. Vratiću vam beleške i ono što sam dodao sutra ujutru“.

Sutradan, u nedelju, beživotno telo Pjera Paola Pazolinija ležalo je u mrtvačnici rimske policije.

Tekst preuzet sa portala OKO Magazina – ovde.

Vule Žurić (foto: Miloš Lužanin)

АПОКАЛИПСА ДАНАС – ИЗЛОЖБА „СТУДИЈА СЛУЧАЈА“ БИЉАНЕ ЂУРЂЕВИЋ (ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ)

Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“.
Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.

Биљана Ђурђевић је неспорно цењена сликарска, чија је рецепција у нашој „уметничкој јавности“ нешто најближе консензусу. Њена нова изложба „Студија случаја“ у Салону Музеја савремене уметности само потврђује да се ради о сликару првог реда, чија дела су релавантна у контексту колико савремене светске сцене, тако и српске ликовне традиције, која поседују значајну и данас ретку меру особености, самосвојности и стваралачке снаге, не беже од односа према свом времену и суочавања са његовим изазовима и менама, и, што је најважније, имају снажно дејство на посматрача.

Биљана Ђурђевић се обично тумачи у кључу сликарке окренуте фигурацији, али са високом свешћу о другачијим уметничким традицијама, пре свега апстракцији и концептуализму, „уписаним“ у њен стил и поступак. Она је сликарка ванредног техничког умећа, способна је да створи осећај чулне опипљивости призора, њихове материјалности, али њени радови су при том обично засвођени извесним концептом, а природа слике је таква да, и поред снажног реализма, у себе „уписује“ искуство медијски посредоване, екранске визуелне представе, док слике, својом прецизном структурираношћу, и пред детаљно „реалистички“ изведених призора, имају особености и постижу дејство блиско апстрактном сликарству.

Биљана Ђурђевић

Изложба „Студија случаја“ састоји се из слика различитих величина и стоп анимација, повезаних донекле отвореним и вишесмисленим концептом, али који посматрача усмерава ка наративној структурацији. Већ код првог платна суочавамо се са антропоморфним ликовима у белим мајцама без рукава („силеџијкама“) и са лобањама уместо лица, које могу бити маске, али и не морају, односно које сугеришу пре антропоморфне представе смрти или зла, него људе са маскама. На раму прве слике исписане су, на енглеском језику, чувене максиме из Орвелове „1984“ о рату који је мир, слободи која је ропство и незнању које је моћ. Овај руком написан текст, који уоквирује представу фигура са лобањама уместо лица, сугерише њихово читање у смеру представника, „агената“ неке зле силе, насилне и контролне, можда чак ништитељске, која доминира или жели да доминира нашим друштвом и нашим животима.

Остале слике као да прате путешествије тих ликова, њихово ступање у свет или стварност, или просто полазак на задатак. После перфектно изведених слика купатила и железничке станице, црно белих, без трагова људског присуства, тако да готово физички можете да осетите мемлу и задах тих простора, и које истовремено представљају свет и маркирају етапе на путу оних који у њега ступају по извесном „злом“ задатку, суочавамо се са највећом сликом, која недвосмилено представља, или асоцира на представу четири јахача апокалипсе, антропоморфних фигура са кукуљицама, које јашу на коњима, у сивом, опустошеном екстеријеру, са пригушеним сунчевим сјајем, који призива дистопијске и (пост)апокалиптичке визије укорењене у западној религијској, уметничкој и попкултурној традицији.

Следећи низ слика нуди представу мрачних ходника, који асоцирају на напуштене фабрике или подземне ходнике болница или лабораторија, којима круже ове прилике са лицима лобање, а које на једној слици прилазе, на другој, као обављеног посла, одлазе. А посао који обављају сугерисан је стоп анимацијама на укупно три мања екрана, на којима једна од тих фигура плеше некакав плес смрти над човеком, голим и готово претвореним у костур, који лежи на поду тог ужасног простора. Реалистички упечатљиво изведена слика столице, на анимацији се открива као место на ком је седала једна од тих утварних фигура, што доприноси снажном утиску преплитања светова и постиже ефекат продирања света са слике и екрана у овај наш, изједначавања нашег простора са оним са слика, откривања њихове скривене аналогије. Такође, на сликама се не откривају сцене мучења, које би једноставно те лобањолике фигуре представиле као мучитеље или убице, већ би они могли бити просто представе смрти „која долази по своје“, представе зла које људски живот и свет претвара у пакао насиља, отуђености, напуштености и материјалне и духовне деградације или, сугерисано највећом сликом, „јахача апокалипсе“, који симболизују пошасти које ће довести до краја нама познатог света. С тим да је то зло, представљено тим атлетски грађеним фигурама у мајицама, и даље људско, превише људско, да бисмо могли да потремо како нашу људску тако и нашу личну одговорност за његово постојање и деловање у нашем свету.

Орвелов цитат, дакле, упућује да ову изложбу читамо из перспективе нашег времена као времена повећане глобалне контроле у споју са све мање контролисаним насиљем и буквалном физичком деструкцијом природе и друштвених односа, трансхуманизма у ком човек све више губи своја традицијски кодификована обележја. Лобањолике фигуре, дакле, заиста могу бити мучитељи из таквог једног дистопијског а све реалнијег поретка, али јасно упућују и на дубља егзистенцијална и духовна тумачења и искуства, која се тичу сваког од нас, најпре наших страхова од болести, репресије, рата, смрти, а највише живота подљудског, нељудског и недостојног, од ког мислимо да је и смрт боља.

Бивањем на овој исзложби ми као да „уживо“ присутвујемо доласку зла и његовом обављању посла на наше очи, над нама и нашим светом, и отвара нам очи пред тврдом реалношћу насиља, моћи и палог света, пред нашом људском крхкошћу и најзад пред наизбежношћу смрти.

Ипак, врхунска изведба ове уметности, њен дотеран концепт, као да трансцедира и осмишљава представљено; она га не улепшава, идеолошки не замагљује, не искупљује га, јер је то уметношћу немогуће, али ствара одређену спознајну дистанцу, по којој смо уверени да све што можемо да представимо и смислимо можемо и да превазићемо и победимо. То је управо особина сваке велике уметности, а ово је управо таква, јер то је и особина човека, као смислотворног, логосног бића, које није створено само да робује – подједнако природној нужности, сопственим страстима или господарима овог света.

Биљана Ђурђевић не би била то што јесте, да у слике не уноси и дозу ироније, хумора, провокације, заправо поетичког одмака, најпре видљивих у позадини упечатљиве слике лобањоликих фигура које (нам?) одлучним кораком прилазе, где испод и између слојева (црне и сиве) боје назиремо налепљене листове одштампане хартије, са текстом који очигледно представља текстове јавних позива на уметничке конкурсе. Ово може да нас асоцира на то да и уметност често може да служи злу и да не може априори да се ослободи од одговорности за учешће у манипулативним и насилним друштвеним стратегијама и праксама, али може бити читано и као полемични изазов који једна истинска, права уметност упућује фондашком, грантовском, у основи паразитском приступу уметности, добровољном пристанку такозваних уметника-чиновника да служе различитим идеолошким, економским и другим интересима, којима ни један не само уметник, него и истински човек, не би требало да служи.

Изложба „Студија случаја“ нас суочава управо са таквим једним искуством, искуством истинске природе нашег света у ком нема бекства од одговорности, ни окретања главе, јер свака самоиздаја нас претвара у лобањолике наказе, а свака слабост и пасивност у њихове жртве. Али не бојте се, се ово је пре свега једна одлична уметност, а свака добра уметност је пре свега лепа.

Владимир Коларић

МАХАТМА ГАНДИ И СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ (НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ)

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

МАХАТМА ГАНДИ И СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ

У Београду се 15.11.1926. десио један скандал. Те вечери Рабиндранат Тагор наступао је на Универзитету. Гостовање песника у Краљевини СХС пропраћено је с великим интересовањем. Тагор се срео са Николајем Велимировићем, публици га је представио Павле Поповић, интервјуисао га је Станислав Винавер, а Ксенија Атанасијевић је имала прилике да му постави питање о феминизму. Бранимир Ћосић нацртао је портрет који је песник потписао. На предавању, како извештавају новине, сала je била препуна, а велик број људи остао је испред. У дугој жутој одори, Тагор није разочарао своју публику. Међутим, усред читања са галерије су се зачули звиждуци и повици „Доле Тагор, живео Ганди”; бацани су леци, на српском и енглеском, у којима је индијски нобеловац оптужен да се поклонио западној цивилизацији и да није подржао Гандија.i Перформанс су извели зенитисти на чијем су челу били Љубомир Мицић и његов брат Бранко Ве Пољански, те сликар Мирко Кујачић. У гласилу Зенит они су објаснили свој напад: Тагор је за њих „лажни пророк” и „путујући глумац”, очигледно издајник индијског духа, ког позивају да се по повратку у Индију поклони Гандију.ii Ђорђе Костић се 1972. присећа како је демонстрација завршила: «После узвика ‘Доле слуге британског империјализма!’ Тагора је скрштених руку на грудима посматрао публику, подигнуте главе, светачки леп. Публика се умирила, а Мицић и неколико других заћутали су, и само осећајући нелагодност која се прелила по сали… Тагора је почео да пева једну од својих песама и доживео је незапамћен успех“.iii Мирко Кујачић је након скоро шездесет година (1985) описао акцију овако: „Нас десетак је дошло и почели смо да вичемо међу осталим стварима: ’Доле, идите код вашег пријатеља Гандија, како вас није стид, шта ви овде изигравате а он је у затвору…’ и почели смо да бацамо летке.”iv

Зенитисти су се, што је и савременицима било јасно, ослонили на књигу Ромена Ролана о Гандију која је пренагласила разлике у Гандијевом и Тагоровом погледу на борбу за независност. Али занимљивије питање је зашто су стали на страну Гандија и шта уопште бучни авангардисти имају с проповедником ненасиља? Инцидент још и можемо разумети као део авангардне поетике и зенитистичког очекивања пропасти Запада. Међутим и Николај Велимировић – свакако различит од Мицића, ког је и критиковао због овог перформанса –више пута хвали Гандија, не као барбарогенија, разуме се, већ као узор хришћанима.v Да је Тагор код нас између два рата уживао популарност, познато је. Популарност коју је Ганди стекао код српске интелигенције, а за коју су Мицић и Велимировић само два примера, остала је неистражена.

О Гандијевој политичкој активности јављале су новине. Један чланак о њему из 1930. чак почиње: „Мислим да није потребно представити Махатму Гандиа”.vi Преведен је и његов чланак „Шта хоће Индија”.vii Часопис Женски покрет извештава о наступу Сарођини Наиду, песникиње и Гандијеве следбенице на скупу сифражеткиња у Берлину.viii Индијски хришћанин Шоран Синг је два пута као гост Хришћанске заједнице младих људи (YMCA) држао предавање о Гандију.ix Информативне и врло благонаклоне брошуре о Гандију објавили су учитељ Андреја Аждајић (1932) и публициста Душан Алексић (1932), а о путу Индије дипломата Владислав Савић, супруг песникиње Јеле Спиридоновић.x Са почетком Другог светског рата политичке разлике утичу и на писање о Индији и Гандију: левичарски чист Тридесет дана који је у Загребу уређивао В. Дедијер доноси проиндијске и просовјетске чланке, пробританско Човечанство брани колонијалну управу, док Немачки информациони биро објављује на српском књиге о Индији у едицији речитог имена „Енглеска без маске”.xi Преводом Нехруовог чланка читаоци су могли да се упознају и са ставом Конгреса о рату.xii Већ за време окупације, познати колаборациониста Данило Грегорић објавио је књигу Индија, чудни континент.

Међутим, излазили су и текстови другачији од политичких вести. У прилозима значајних имена међуратне културе Ганди је уздигнут до месијанске фигуре универзалног значаја. Већ у предговору за Алексићеву брошуру Радован Казимировић пише о „исполинској“ и „апостолској“ фигури Гандија ког види као јогина. Васа Стајић представља књигу Гандијевих чланака на француском, али увелико превазилази формат приказа. Ганди је за њега пророк и реформатор: „зрачење љубави… свеца Индије, плави данас васцели свет”. Појава Гандија је знак рађања нове религије у Индији која ће исцелити европски материјализам.xiii У другом прилогу, у Новој Европи, закључио је да је борба за сварађ заправо борба за „истину и слободу човечанства“.xiv Редакција часописа одлучила је да затражи одговор на Стајићев текст тако да се обратила Х. Вернију-Ловету, дугогодишњем вишем чиновнику Индијске цивилне службе и професору индијске историје на Оксфорду. Он је у одговору британску управу правдао тиме што прилике на потконтиненту не погодују самосталности и демократији.xv Павле Радосављевић, педагог и психолог, професор на Универзитету у Њујорку, пријатељ Тесле и Пупина, иначе врло заинтересован за хиндуизам, види у Гандију свеца, највећег човека данашњице, који испуњава истине хиндуизма и доноси поруке ненасиља и јединства за Србе, Словене и Европу: „Ганди је велик као и сам живот”… „он је читавом свету дао моћ уједињења”.xvi Владимир Велмар-Јанковић објавио је неколико одушевљених чланака о Гандију ког би величао, каже, као натчовека, само када би се тај „хистерични термин” могао применити на индијску душу, па чак закључује да Ганди више од неких хришћанских светаца заслужује назив богочовека.xvii На сличан начин помињу га Милош Ђурић (у закључку докторске тезе), Владимир Вујић и Ратко Парежанин.xviii Приметно је да су српски аутори лако усвојили почасни назив Махатма, некад као превод „велика душа“. То није тек преузимање по инерцији, већ став поштовања и стајања на страну Индијаца.xix Извори наших аутора су Роланова поменута биографија (која се појавила у Загребу у издању Стјепана Радића, али је франкофона интелигенција код Срба била упозната с изворником, како видимо по приказима) и преводи Гандијевих чланака на европске језике. Без обзира на одушевљење, прво српско издање Гандијеве књиге (избор из радова) појавиће се тек 1970.

Мање је познато да је једну од првих светских докторских теза о Гандију написао српски аутор. Реч је о компаратисти Милану Марковићу (1895-1976), ученику Богдана Поповић, доценту на упоредној књижевности, који је после Другог светског рата предавао славистику у Нансију. Теза Толстој и Ганди одбрањена је 1928. у Паризу пред комисијом који су чинили чувени компаратиста Фернан Балдансперже (ментор), Албер Фуше (стручњак за будистичку уметност) и компаратиста Пол Азар. Марковић говори о утицају Толстоја на Гандија, а код обојице препознаје наслеђе русоизма. Марковићева теза код нас није постала познатија (примерак који је поклонио Александру Белићу аутор овог чланка затекао је у Универзитетској библиотеци нерасечен), али је закључке свог истраживања представио у неколико чланака.xx Марковић није егзалтиран, већ аналитичан, па и критичан – Гандију замера, на пример његов став према савременој медицини и одбацивање вакцинације – те се у оном што види као судар Исток/Запад, сврстава се на страну Запада. (Ипак, то ни њега ни Гандија није поштедело ироничних коментара Велибора Глигорића-Марковићево предавање о индијском вођи назвао је «апостолством», а Гандију пребацио апологију рада, „што може допринети подржавању колонизаторских духова одоздо“).xxi Неки други били су још критичнији. Павле Јевтић, први српски индолог, вероватно је био најпозванији да српском читаоцу објасни шта се дешава у Индији. У више текстова о Гандију, које је објавио тридесетих, он признаје Гандију и целој Индији свако духовно првенство, истиче морални препород који покрет доноси целом човечанству, али је уздржан према политичким тежњама. Јевтић је био енглески ђак, докторирао је из индологије у Лондону, био је и индофил и англофил, тако да делује да се његова индофилија ограничила на индијску филозофију и религију, доприносећи стереотипној слици статичне спиритуалне Индије, а зауставила се пред живом Индијом која је гласно артикулисала своје политичке тежње супротне британскима.

На крају, поменимо нешто још мање познато – два сусрета Срба с Гандијем. У Времену је 1930. у неколико наставака изашао интервју с Гандијем који је водио Никола Богдановић.xxii Према сопственој изјави провео је у Индији две године и научио «индијски» језик (хинди или хиндустани). Није јасно да ли је аутор истоветан новинару Николи Богдановићу (1894?-1962), јер се у његовој доступној биографији у Српском биографском речнику не помиње боравак у Индији. Радован Казимировић у познатој књизи о магији и прорицању (1940) доноси фотографију једног јогина с коментаром да ју је из околине Калкуте 1923. донео Никола Богдановић, „испитивач тајанствених појава“.xxiii Богдановић је на Гандија случајно наишао 1925. на железничкој станици и замолио га је да му се придружи. Махатмина пратња била је уздржана када су схватили да странац говори и енглески и „индијски“, вероватно бојећи се провокације, али када им је показао пасош откравили су се. Ганди је Богдановићу објаснио индијске захтеве за самосталношћу, а додао и своје дивљење јунаштву и пожртвовању српског народа о ком је читао за време рата. Богдановић је остао импресиониран Гандијем: „Заиста, у њему има нечег мистичног, урођеног, моћног“.

Други сусрет је из периода после 1945. Већ у последњим месецима британске владавине група студената, као делегација Централног већа Народне омладине Југославије, обилазила је азијске колоније, па и Индију, где су боравили два месеца учествујући у антиколонијалним и радничким демонстрацијама. Гандија су срели селу у Хајмћару (Бангладеш), куда је отишао да би смиривао сукоб између муслимана и хиндуиста који је избио уочи независности и поделе на Индију и Пакистан. Према опширном извештају и путопису Рајка Томовића (вероватно је реч о будућем информатичару и академику који је и касније имао контакте с Индијом) стигли су увече, када је Ганди ишао на молитву, али нису могли да му приђу од полиције, тако да су посматрали како чита неколико молитви различитих вера. После их је примио на десетак минута и одговарао на њихова питања. На питање делегације шта мисли о улози омладине у борби за ослобођење, Ганди је упозорио да душа Индије није омладина, која је под страним утицајем, већ да је душа Индије у селу.xxiv

Идеализација Гандија долазила је од несумњивог утиска који је остављала његова личност, али стварање такве слике било је под утицајем историјског и културног контекста у ком је делала српска интелигенција. Наклоност за Гандија несумњиво одаје симпатије за борбу против туђинске власти. Код неких аутора Ганди се – често уз тада популарног Тагора или насупрот њему – видео као израз индијске традиције и као носилац светског преображаја. Винај Лал запажа да је Ганди у канон светске историје ушао као апостол ненасиља, док је његова критика Запада и материјализма у рецепцији остала пригушена.xxv Код српских аутора управо је ова критика наишла на јак одјек, заједно с ненасиљем. Шире гледано, српска рецепција није тако необична и треба је разумети у оквиру међуратног идејног контекста „кризе Запада“, којој је супротстављана нека од слика Истока. Међутим, ове опозиције Истока и Запада биле су у том периоду код српских писаца и повод за разматрање сопственог културног идентитета, што је приметно и у неким од наведених радова о Гандију. То је период кад се код једног круга српских интелектуалаца формира „словенско-индијски хуманизам“, како га је назвао Милош Ђурић, национални и универзалистички месијанизам с ликом свечовека у средишту и с јаким ослонцем на индијску мисао и идентификацију с Индијом као идеализованом земљом духа. Али, како видимо, постојали су и критичнији погледи, различитих идеолошких основа. Обим овог интересовања и варијетети представљају једно недовољно познато поглавље у националној културној историји, као и у светској рецепцији Гандија.

Скраћена верзија рада који је изашао у зборнику Индија и српска књижевност (Београд, Доситејева задужбина, 2021, уредио Немања Радуловић).


i “Нечувен скандал на предавању Рабиндраната Тагоре“, Време 17.11. 1926; Политика 17.11.1926.

ii «Отворено писмо Рабиндранат Тагори» Зенит 6. 43 (1926), без нумерације; „Тагоре и зенитистичке демонстрације“, исти број, стр.15-16.

iii Ђорђе Костић, До немогућег, Београд, Нолит, 1972, 26.

iv «Нова авангарда у старом закашњењу. Разговор с Мирком Кујачићем. Разговор водила Марта Вукотић». Овдје 17. 198 (1985), 27. На страну омашка у Кујачичевом присећању: 1926. Ганди није био у затвору.

v Николај Велимировић, Индијска писма“, Изабрана дела II, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 219; Мисионарска писма, Изабрана дела VIII, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 129-130. Први пут тридесетих година у наставцима; Братство 1931, у: Омилије, Изабрана дела IV, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 344-34; „Христе, дођи у Азију“, Сабрана дела 10, Химелстир, 1983, 59-63.

vi Милан Марковић, „Махатма Ганди и његова акција у Индији“, Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 7-8.

vii Правда, 22.02.1930 (на првој страни!)

viii «Саројини Наиду», Женски покрет 11. 5-6 (1930), 3-4.

ix Време 25.01.1927; Време 21.03.1928.

x Владислав Савић, Куда иде Индија? Београд, Звезда, 1940.

xi Енглеска владавини у Индији Рајнхарда Франка (1940) и Положај радника у Индији Хермана Фрича (1941).

xii Пандит Неру, «Индија се бори за своју слободу», Избор најбољих савремених чланака, 5.7 (1940), 702-712.

xiii Васа Стајић, „Гандхи у својим чланцима, Летопис Матице српске 303 (1925), 132-142.

xiv Васа Стајић, «Порука Индије: Махатма Гандхи», Нова Европа 13. 2 (1925), 33-42.

xv Х.Верни Ловет, «Велика Британија у Индији», Нова Европа 13. 2 (1926), 49-55.

xvi Павле Радосављевић, „Индија, Хиндуизам и Ганди“, Летопис Матице српске 303 (1925), 15-22; 114-123; 304 (1925), 38-45.

xvii Владимир Велмар Јанковић, „Исток на Западу“, Мисао 16.3 (1924), 1240-1248; 16.4, 1406-1415; «Социјалне неједнакости у Индији», Правда (14.1.1927), 6. „Гандијева смрт“, Нови видици 1. 2 (1928), 78 -79. Један текст Велмар Јанковића, као и прилог Парежанина, настали су након што је стигла погрешна вест о Гандијевој смрти.

xviii Владимир Вујић, „На чему данас ваља удруживати људе“, Народна одбрана 7. 8 (1932), 115; Р.П. [Ратко Парежанин], «Махатма Ганди», Претеча. Светосавски број (1928), 71-72.

xix О значају употребе ове титуле говори што је, након што су Индијци добили више положаје у локалној власти, једна од заповести подређеним индијским и британским чиновницима у једној од области била да ће се Ганди у службеним дописима убудуће називати Махатма. (Ramachandra Guha, Gandhi. The Years that changed the World. 1914–1948, New York, Alfred A. Knopf, 2018, 509–510).

xx Милан Марковић, “Русо, Толстој и Ганди: три противника Запада“, Летопис Матице српске 324 (1930), 145-159; «Махатма Ганди и његова акција у Индији», Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 7-8; 4 (25.1.1930), 7; 6 (9.2.1930), 5-6; 7 (16.2. 1930), 11-12.

xxi Велибор Глигорић, “Апостолство у нашој књижевности и филозофији“, Време 1.март 1932.

xxii „Мој сусрет са Гандијем», Време 6.05.1930; 8.05.1930; 9.05.1030; 10.05.1930; 11.05. 1930.

xxiii Радован Казимировић, Тајанствене појаве у нашем народу. Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу, Београд: Издање књижарнице Милорада П. Милановића, 1940 [фототипско издање: Београд: Арион, 1986], 159.

xxiv Рајко Томовић, „Белешке с пута по Индији“, Тридесет дана (1947, август-септембар), 89-131.

xxv Vinay Lal, „Gandhi’s West, the West’s Gandhi“, New Literary History 40 (2009), 307. Уп. и Robert Deliège, Gandhi, Paris, PUF, 1999, 99-100.

ПОИМАЊЕ ВРЕМЕНА У ЕПСКИМ ТРАДИЦИЈАМА СТАРИХ ИНДИЈАЦА И СРБА (АЛЕКСАНДАР ЛОМА)

Александар Лома (Ваљево, 1955) класични је филолог и индоевропеиста, етимолог, ономастичар, професор Филозофског факултета у Београду, члан Српске академије наука и уметности. Бави се историјом религија и митологија, топонимијом и историјском географијом. Шире о његовом раду може се видети на википедији и на сајту: https://www.sanu.ac.rs/clan/loma-aleksandar/

ТОЧАК И КОЛОТЕЧИНА

Поимање времена у епским традицијама старих Индијаца и Срба

Тема овога прилога је поређење поимања времена у двема епским традицијама, староиндијској и српској, али чини се умесним започети га сучељавањем, по том истом питању, старих Индијаца са једним другим народом, старим Грцима, и на једном другом пољу. То је историографија, која се, какву је знамо, родила у класичној Грчкој. Њен утемељитељ, „отац историје“, био је средином петог века пре Христа Херодот, а његов, једно поколење млађи, сународник Тукидид дао је онај вид у којем та хуманистичка дисциплина, у својој основи, без обзира на временску дистанцу и методолошке помаке, постоји готово два и по миленија, не само у Европи, него данас и широм света.

Но није свуда све ишло истим темпом. Нарочито не у Индији. Порив за критичким истраживањем прошлости (што значи реч historía коју користимо почев од Херодота) стари Индијци — праисторијски језички и културни сродници како старих Грка, тако и Словена па међу њима и Срба — као да нису имали. Домаћу индијску традицију карактерише анисторичност, или, прецизније, митологизација колективног памћења. Научно прихватљива хронологија античке Индије почиње са Александровим освајањима на истоку и, у њиховом исходу, доласком Грка Мегастена, посланика дијадоха Селеука I Никатора, око 300. године пре Хр., на двор Ћандрагупте Маурје у Паталипутри.1

Поход Александра Македонског на Индију

Oпрека о којој говоримо проистиче одатле што се у старој Грчкој родио модерни човек, којега карактерише историјско, праволинијско сагледавање тока времена, док је највећи део осталог човечанства, укључујући и старе Индијце, и даље живео изван историје. Како је то објаснио Мирча Елијаде,2 за слику света архајског човека карактеристично је строго разграничење сакралног и профаног, како у простору тако и у времену. Једино стварно за њега је „оно време (illud tempus)“, када је из хаоса настао космос, тј. свеопшти поредак, које се понавља у обредима, пре свега новогодишњим, којима је сврха да свет прочисте и освештају, тј. да обнове у њему ону стваралачку енергију која га је испуњавала у доба митских прапочетака. Време које није обухваћено тим сакралним радњама профано је и као такво не постоји — заправо, оне га поништавају. Такво, архајско поимање времена као непрестаног враћања истим митским праобрасцима кроз обредне циклусе може се означити као антиисторијско. Карактеристично је за поглед на свет примитивних заједница широм планете, а делили су га и стари народи, на пример Сумерци и Вавилоњани, као и рани Индоевропљани. (…)

Последњи векови претхришћанске ере када Грци долазе у непосредан додир са Индијцима падају у раздобље индијске историје које се назива „епском Индијом“. Наиме, док су нам за културу претходне епохе, „ведске Индије“, главни извори Веде — зборници химни са пропратним корпусом ведске литературе — духовну климу „епске Индије“ познајемо пре свега посредством двају великих спевова — Рамајане и Махабхарате, чије је уобличавање трајало вековима и у то доба још није било завршено. (…)

Постоји упадљива сличност у основном заплету између грчке епске повести о Тројанском рату и „Рамајане“ — отета жена, муж који покреће прекоморски поход да је поврати, опседа отмичарев град и на крају га осваја — као и између главних женских ликова — постоје јасне индиције да су и лепа Хелена и Рамина Сита, чије име значи ‘бразда’, првобитно биле богиње везане са плодношћу и вегетацијом — што је, на грчкој страни, могло створити утисак да је „Рамајана“ препевани Хомер. То свакако није случај, али ни подударање није случајно, него је реч о заједничком наслеђу из времена индоевропског заједништва. Има и других таквих подударности, о којима је већ писано; овде ћемо указати на још једну посебно занимљиву за старину представе о циклусима уништења и обнове света код старих Индоевропљана.

Хомерова „Илијада“ почиње следећим стиховима (Il. I 1–7), које наводимо у класичном препеву Милоша Ђурића:

Гњев ми, богињо, певај, Ахилеја, Пелеју сина,
злосрећни, штоно Ахејце у хиљаде ували јада,
душе пак многих јунака јаких посла Аиду,
а њих учини саме да буду пљачка за псине
и још гозба за птице — и тако се Дивова воља 
вршила —, откад се оно у свађи разишли били 
Атрејев син, јунацима вођа, и дивни Ахилеј.

Спација је наша; она истиче мисао да је иза обостране масивне погибије у тројанском рату такође стајала божанска воља, у овом случају — наум врховног бога Дива, тј. Зевса. Античка схолија уз стихове 5–6 на следећи начин нам појашњава тај мотив:

Други кажу да је Хомер то рекао на основу једне повести. Веле, наиме, да је Земља, оптерећена мноштвом људи који нису знали ни за какву побожност затражила од Зевса да је ослободи терета; Зевс је најпре одмах изазвао Тебански рат, којим је уништио веома много њих, а онда опет други (Тројански), на Момов савет, који Хомер назива „Дивовом вољом“. Како је Зевс могао громовима и потопима све сатрти, Мом га је од тога одговорио, предложивши му да уда Тетиду за смртника (Пелеја) и зачне лепу кћер (Хелену, са Ледом), и то двоје било је повод рата између Хелена и варвара, након којег је Земља растерећена јер су многи изгинули. Ту повест излаже Стасин који је спевао „Кипарску песму“, 3 овим речима:

Негда су безбројна људска племена блудила земљом 
притискајући одозго њена дубока недра. 
Видев то, Зевс се сажали, па  у свом мудроме уму 
смисли како да Земљи свехранитељки терет олакша. (...)

Настанак „Киприје“ у виду у којем је била читана, препричавана и цитирана у класичној антици, ставља се у рано постхомерско доба, VII в. пре Хр., али то никако не значи да она у појединим својим сегментима није предавала прехомерску усмену традицију верније од Хомера, будући да „Илијада“ и „Одисеја“, биле дело истог или двојице различитих песника, показују висок степен индивидуалне уметничке надградње. Иако је спорно да ли иза „Зевсове воље“ из пролога Илијаде стоји управо Зевсов план за растерећење Земље изнесен у прологу „Киприје“, да је та верзија мита била распрострањена у класично доба сведочи нам Еурипид, наводећи је у својој Хелени из 412. г. (стихови 38–41) као нешто за шта се претпоставља да је општепознато, а, што је још важније, овде наведени, вероватно уводни, стихови „Кипарске“ — или „Кипаркине“ — песме одражавају једну представу коју срећемо и у епској традицији старих Индијаца. (…)

Не само да је проблем исти у Киприји и Махабхарати — оптерећење Земље пренасељеношћу — да се његовог решавања прихвата и тамо и овамо врховни небески бог и да бира исто стратегијско решење — велики рат међу људима, већ да би тај сукоб изазвао он примењује исту тактику: силазак богова на земљу и њихово мешање са људима. Зевс сâм зачиње са смртном женом Хелену, а богињу Тетиду даје за жену смртнику Пелеју коме ће она родити Ахилеја; у Индији богови један по један силазе на земљу и тамо се делимично инкарнирају (aṃśāvatāra ), такође путем зачећа будућих протагониста рата са смртним женама. (…)

Ако дакле допуштамо праиндоевропску старину теме растерећења Земље са обоготвореним Небом, *Di̯ḗus ом као протагонистом, његова замена божанством другог типа код Индоаријаца могла би бити и старија од хиндуистичке прераде древне епске традиције. Индоевропски Дјеус у космолошком смислу оличавао је светлосно пространство изнад облака, које су стари Грци називали етером (aithḗr), смештајући у њега Зевсов дом на врху Олимпа, станиште небеских богова, но Зевс jе задржавши власт над етером проширио своју надлежност и на ниже небо, атмосферу (Il. XV 192), која подразумева функције бога олује, громовника и даваоца кише, док у Ведама ту улогу има Индра, чији је Вишну најближи сарадник и на неки начин alter ego.4 Дјаус је пак остао вишње небо, одвојено ваздушним појасом (antárikṣa ) од Земље и на тај начин удаљено од земаљских послова, но та позиција чинила га је релевантним за праћење временских циклуса одређених кретањем небеских тела. Стога неће бити случајно што управо из уста Бхишме, Дјаусовог аватара у Махабхарати, излазе, у контексту предстојећег неминовног сукоба између двају огранака Куруовог рода, речи које дефинишу циклично поимање времена: kālacakram pravartate „точак времена се врти“ (MBh IV 52, 1). Реч је ту непосредно о небеским, соларним и лунарним циклусима, а не о добима човечанства — југама, но дешавања која ће проистећи из Бхиминих речи значиће крај претпоследње, Двапарајуге, и почетак последње, Калијуге, раздобља декаденције (које, по хиндуистичком веровању, још траје).

Илустрација Кали Југе

Којему год од разних хронолошких слојева Махабхарате непосредно припадале, Бхишмине речи одишу великом старином, како са језичке, тако и са културноисторијске тачке гледишта. Стинд. *kālá  ‘време’ изводи се, са највише вероватноће, од пие. корена *kel  ‘кретати се у круг, обртати се’,5 од којег је, између осталог, словенска реч коло, изворно ‘точак’, одатле кола ‘wheels’, колесница, а и гр. πόλος ‘осовина (око које се нешто обрће’, такође у космолошком значењу ‘светска оса око које се (привидно, гледано са земље) окреће небеска сфера’, одатле поларна звезда, која означава врх те осе, географски полови (северни, јужни). Као инкарнација божанског Неба и „временска оса“ Махабхарате, Бхишма је стога несумњиво био позван да говори о „точку времена који се обрће“. Сáма реч cakrám n., cakráḥ m. ‘точак’ је редупликовано образовање од истог корена *kel , прастаро, јер има тачне паралеле у германском (енгл. wheel < стенгл. hwēol) и грчком κύκλος.6 За старе Индоевропљане точак је имао велико најпре културноисторијско, а онда и симболично значење. Он није људска универзалија, већ тековина неолита.7 На Блиском истоку најпре је пронађен лончарски точак (витло), а затим и кола, чији су точкови били од пуног дрвета, тешки, у која су упрезани волови или онагри (дивљи магарци).8 Са доместификацијом коња, који је бржа, али и мање снажна животиња, дошло је до изума лакшег точка са жбицама (паоцима) и лаких бојних двоколица са коњском запрегом. Према савременим археолошким сазнањима, коњ је припитомљен у евроазијским степама, а најстарије двоколице, с краја трећег миленија пре Хр., нађене су у гробовима културе Синташта  Аркаим на јужном Уралу, која се приписује прецима Индоиранаца. Била је то, уз развитак металургије, једна од највећих технолошких иновација бронзаног доба, која је значила револуцију у начину ратовања, упоредиву са увођењем тенка у Првом светском рату. Бојне двоколице са коњском запрегом битно су допринеле раној експанзији индоевропских народа и брзо се прошириле по целом Старом свету. У Египат су их донели Хиксоси „страни владари“ у XVII веку; некако у то време се у краљевству Митани на подручју северне Месопотамије и северне Сирије јавља владајући слој који је носио индоаријска имена и штовао богове познате из Веда: Митру, Варуну, Индру и Насатје = Ашвине, а сачуван је, у хетитској краљевској архиви у Хатуси, трактат о дресури коња који је написао Митанијац Кикули, пун староиндијских термина.9 Године 1274. код Кадеша у Сирији између Хетита и Египћана вођена је највећа битка бојних двоколица у историји. Са прелазом из бронзаног у гвоздено доба, почетком првог миленија пре Хр., коњ се у рату користи све мање као запрежна, а све више као јахаћа животиња, тј. двоколице потискује коњица, али епски обрасци наслеђени из претходног периода опстају: и под Тројом и на Курукшетри јунаци у бој иду на двоколицама које носе по два ратника, од којих један управља коњима а други хита копље или стреља из лука. Важност коња и точка са жбицама налази одраз у обреду и миту старих Индоевропљана. Коњ им је био главна жртвена животиња, по хијерархији прва после (или замена за) човека; замишљало се да се бог Сунца — ведски Сурја, грчки Хелије — вози по небу коњском запрегом, а сáмо Сунце представљано је у виду точка, уп. праиндоевропску песничку формулу10 ‘точак (бога) Сунца’ која се реконструише на основу ведског sū́ryаsya cákram, грчког κύκλος Ἡλίου, старонордијског sunnu hvél.11 (…)

Хелије

Премда је корен *kel  изворно глаголски, предикат уз горепоменуте речи за ‘точак’ изведене од њега обично је од корена *ṷert : стинд. vártate ‘врти се, котрља се’, наше вртети се, обртати се < *ob vьrt , вратити се (< *vort ) итд.12 Тако је већ у химнама Ригведе, у којима се cakrá  обично везује са глаголским облицима од vart , vṛt ,13 те се у том погледу епски израз kālacakram pravartate може узети за континуанту формулаичног споја који је стар и још праиндоевропски, уп. нпр. прасловенску сложеницу *kolo vortъ ‘вир, коловрат (место где се у реци вода врти у круг); вретено (од истог корена!), мотовило са точком итд.’).14 То нам омогућује да успоставимо не само семантичку, него и посредну језичку везу између староиндијског назива за време kālá  и нашег вр(иј)еме < праслов. vermę, који се заједно са стинд. vártman  ‘колотечина’ своди на праиндоевропски лик *ṷert men  од *ṷert  ‘вртети се’. Сам језик недвосмислено потврђује оно, о чему сведоче стари и архаични текстови: старим Индоевропљанима била је, као и другим древним народима, својствена представа о цикличном току времена.

Као назив за циклично време, kālá  је у хиндуизму персонификовано у богу Кали, који има и црте демона судбине и судбином предодређене смрти. У том својству, он иступа и у Махабхарати, и то у једном њеном важном, можда преломном тренутку. Подела на „добре“ и „лоше момке“ није иманентна традиционалној епици, па ни у Махабхарати, без обзира на накнадне примесе дуалистичке конфронтације, она није апсолутна. (…)

На ширем компаративном плану, епска легенда о Карниној смрти налази блиске аналогије у осетском епу о Нартима, али и у Илијади, где Патрокло гине на сличан начин интервенцијом Аполона, па и у косовском епосу, где Карни одговара Милош Обилић. Свуда је реч о страдању соларног јунака, које се везује за одређене тренутке дана (сунчев залазак, у случају Патрокла) или године (летња дугодневица, од које Сунце почиње слабити, у случајевима осетског Сослана и српског Милоша), а јунакова смрт је последица интервенције божанства судбине.15 Карнина Арђуниним хицем одрубљена глава бива упоређена истовремено са сјајним сунцем у јесењем зениту и са крвавоцрвеним сунцем на заласку (Mbh VIII 67, 24), чиме се спаја симболика двају соларних циклуса, годишњег и дневног,16 али Карнина смрт има много шири симболични значај у космичком времену: након Карне, команду над војском Каурава преузима Дурјодхана, отеловљење демона Калија, чиме практично престаје Двапарајуга а почиње Калијуга,17 на сличан начин на који у хесиодском миту о људским поколењима „херојско доба“ бива смењено садашњим „гвозденим добом“ које карактерише даље кварење човечанства.18

Сиже о пропасти света и његовој потоњој обнови Веселин Чајкановић препознао је, испод хришћанског преслоја, у песмама митолошког циклуса типа „Свеци благо дијеле“ и указао на присуство сличних мотива у косовском циклусу епских песама.19 Један такав мотив је набрајање предзнака „последњег времена“. Оно се у митолошким песмама везује за „проклету“ земљу Индију,20 где најављује катастрофичне климатске поремећаје, након којих следе обнова нормалног космичког поретка и морално прочишћење човечанства, док у косовском епосу пошљедње вријеме значи скору пропаст српске државе.21

Веселин Чајкановић

Чајкановић свој, свакако исправан, суд, о претхришћанском пореклу ових мотива, поткрепљује у наведеном чланку паралелама из других индоевропских традиција: нордијске, келтске, иранске. (…)

Наша основна теза гласи да је, попут Бхишме у Махабхарати, Југ Богдан „оквирни јунак“ или „временска оса“ косовске епске легенде. Његов атрибут је старјештво, на основу којега Лазар своју прву здравицу на „Кнежевој вечери“ упућује управо њему. Уистину, као Лазарев таст, од свих ратника на Косову он једини припада ранијем поколењу, и баштиник је колективног памћења оличеног у „књигама староставним“, где се прориче долазак „пошљедњег“ времена, што је мотив који, како је више речено, повезује косовски са митолошким епским циклусом и историјску битку вођену на Видовдан 1389. на пољу Косову удева, као преломни тренутак, у наслеђену представу о цикличним пропастима и обновама света. Поврх тога, за Југ Богдана везује се мотив континуитета који премошћава крај старог и почетак новог космичког доба, а који, у Махабхарати, представља рођење Абхиманјуовог посмрчета Парикшита, које је омогућио Кришна спречивши Ашватамана да дете убије у мајчиној утроби. У српском косовском миту нема јасних назнака обнове. Историјски, Лазарева лоза наставила се кроз његове синове, пре свега Стефана Лазаревића, који је у једном тренутку успео да збаци турски јарам са Србије и омогући њен, додуше краткотрајан, економски и културни процват пре коначног пада под Турке. Народна песма зна за Високог Стевана, али га не смешта у контекст косовске пропасти, јер оно што је у праволинијском, историјском сагледавању времена релативно у епској визури мора бити апсолутно. Једина назнака наставка херојског покољења, које је, изузев издајнике попут Вука Бранковића, листом изгинуло на Косову, јесте стих у песми „Цар Лазар и царица Милица“, где слуга Милутин Милицу извештава о погибији свих српских јунака на Косову, на челу са њеним мужем Лазарем, Милошем Обилићем, њеним оцем Југ Богданом,22 и осморицом од њехових девет синова, њене браће, али додаје:

Још остаде Бошко Југовићу,
крсташ му се по Косову вија; 
још разгони Турке на буљуке,
као соко тице голубове 

Гледана за себе, то је само лепа песничка слика, где је стегоноша српске војске Бошко Југовић ‘last man standing’ на попришту већ изгубљене битке у тренутку када тешко рањени Милутин одлази оданде да однесе тужне вести у Крушевац, и његов помен у Милутиновом извештају не треба схватити у том смислу да је Бошко битку преживео, што би, уосталом, било у нескладу са укупном епском традицијом, пре свега са песмом „Смрт мајке Југовића“ (Вук II 46o), по којој су Југ и сви његови синови пали на Косову. Но постојао је, изгледа, огранак епске легенде у којем је Бошко Југовић, макар за кратко, надживео косовску катастрофу. У најмању руку, имамо податак да је такво уверење постојало почетком XIX века. Милићевић помиње, у свом опису Ужичког округа, Гроб Бошка Југовића, пишући:

Пре 40–50 година, кажу, да је дошао од некуда у Стари Влах један човек који је нашао један гробни камен и развалине од цркве у планини више Ивањице, и казао људима: „Ово је гроб Бошка Југовића; рањен, вели, на Косову, дошао је довде и ту умрьо, па му је ова црква била подигнута за душу“. 23

Гроб Бошка Југовића код Ивањице

По ономе што каже Милићевић, традиција о гробу Бошка Југовића код Ивањице не би била старија од двадесетих,  тридесетих година XIX в., што оставља могућност да она није проистекла из усменог предања, него да је била књишки инспирисана управо горепоменутом песмом „Цар Лазар и царица Милица“, коју је Вук већ раније био објавио, под другачијим насловом: „О кнезу Лазару (о Косовској битки)“ у Народној србској пѣснарици (Беч 1815, стр. 98–105).24 Међутим, аутентичност се не може оспоравати песми, забележеној у више верзија, која се непосредно не уклапа у косовски циклус, у којој Југ такође има девет синова, па извесни Корун капетан убије и њега и све њих, али га освети посмрче Ненад Југовић — мотив близак продужењу рода Пандава рођењем посмрчета Парикшита у Махабхарати. Оба имена преживљавајућег Југовића, Бошко и Ненад, могла би имати одређену симболику. Ненад се чини прикладним именом за посмртно рођеног сина, док је Бошко хипокористик од Богдан, имена оца: ‘мали, млади Богдан’, примерен да означи Југ Богдановог прворођеног сина наследника. Имена девет Југовића варирају у традицији, и нико, колико знамо, није покушао да иза њих препозна историјске личности, за разлику од самог Југ Богдана, за кога се помишљало да се помиње под именом Богдан Југа у двама изворима из прве половине XV века, у Рударском законику деспота Стефана Лазаревића потврђеном 1412. као један од двадесетчетворице његових састављача и у једном дубровачком акту из 1435. као рударски предузетник у Сребреници. Та идентификација је са правом оспоравана;25 тешко је прихватити да је великаш који се 1389. борио као старац не само преживео, супротно епској традицији, Косовски бој, него се наредних најмање 45 година бавио рударским предузетништвом. Међутим, у доба након Косовског боја помињу се и друге личности са именом или, пре, презименом Југа, што указује да је то био властеоски род (један или више њих),26 а име Богдан у оно доба често се давало. Не можемо стога искључити да је Богдан Југа био изданак истог рода из којег се истоимени јунак борио на Косову, можда његов унук који је понео дедово име. Још важније је ако са Алексејем Олесницким, који је проучио турске изворе о Косовском боју, име једног од Лазаревих велможа код историчара Нешрија, који је писао почетком XVI века. читамо Југа. Тај Југа је наводно на „Кнежевој вечери“ одвратио Лазара од намере да исте ноћи нападне Турке. Индикативно је то што га Нешри означава као заповедника над девет хиљада војника,27 јер тај број асоцира на девет Југ Богданових синова. Олесницки разматра и могућност да се уз име једног другог прослављеног српског војводе, Дмитра, кога такође помиње Нешри, чита патронимик Југоглу ‘Југовић’.28 Нешријеви помени не могу бити доказ историчности Југ Богдана и његових синова, јер је он писао више од једног столећа након догађаја о којем приповеда, и притом, очигледно користио усмене, међу њима и српске изворе,29 али ако су читања Олесницког исправна, Нешри нам у најмању руку потврђује да су Југ(а) и његови синови од раног времена били део косовског епског предања, насупрот мишљењу да су они у њега ушли „врло касно.“30 Са друге стране, да у том предању нема поузданог историјског сећања говори чињеница да у њему Југ Богдан слови као отац кнегиње Милице, а ми знамо да је она у ствари била кћи Вратка Немањића. Тек, за (през)име Југ(а) у контексту косовске легенде не можемо бити сигурни да ли је засновано на сећању на историјску личност таквог имена или је песничка творевина. Према историјском Југа имамо епско Југ, које се просто може објаснити бољом уклопивошћу споја Југ Богдан у десетерац, али можда и једном митолошком асоцијацијом. У неисторијским песмама, Југ је персонификација јужног ветра, а сличност сижеа песме о неуспешној просидби његове кћери са епском „Женидбом Лазаревом“ указује на митски супстрат у основи косовског јунака и његове деце; у најмању руку неке карактерне црте епских Југовића, као плаховитост, могле би бити „метеоролошки“ мотивисане. Својевремено смо Југа Богдана упоредили са индоиранским богом ветра Вајуом.31 Но Вајуов син аватар у Махабхарати је један од петорице Пандуових синова, Бхима, оличење бруталног ратника. У доцнијем раду покушали смо продубити своје поређење косовских песама и Махабхарате указавши да Југ Богданов лик суштински одговара „осовинској“ улози у епском времену коју у Махабхарати има Деваврата Бхишма.32 Тамо се осврћемо и на проблем етимологије прасловенског назива за страну света *jugъ, који се, с једне стране, пореди са гр. αὐγή ‘сунчев сјај’, лат. augeo ‘расти’, augustus ‘узвишен’, а, с друге стране, са праиндоевропским кореном одакле је стинд. yunakti ‘упреже’, yugám ‘јарам’, стсл. иго исто. Ова друга могућност је посебно интригантна због тога што у староиндијском иста именица означава и космички циклус, југу, а епски лик Југ Богдана тесно је везан са темом пропасти и обнове света. Но темпорално значење индоевропског корена *i̯eug  / i̯ug  није посведочено ван староиндијског, у којем се оно сматра иновацијом, са полазиштем у ‘поколење’, или, по другом тумачењу, у термину из игре коцком. Стога се вероватнијим чини оно прво тумачење словенске речи југ, које полази од основног значења ‘сунчев зенит’, што би било у складу са идејом „небеске осовине“ која одређује циклични проток времена, оличене у Бхими, сину Дјауса божанског Неба, а, по нашој претпоставци, и у Југ Богдану.

Полазећи од филолошки утемељеног сазнања о постојању праиндоевропске епске поезије, до којег се поуздано долази на основу језичких реликата,33 даљом компарацијом, протегнутој на садржаје старих и архаичних епских традиција, приближавамо се сагледавању њеног општег духа. Притом механизам „транспозиције мита у еп“, разоткривен пре свега на примеру Махабхарате,34 пружа чврст ослонац за то да се епски простор дефинише као „интерпланаран“, тј. одређен пресецањем двеју егзистенцијалних равни: људске и божанске (херојска апотеоза за човека, инкарнације аватари за божанства). Епско време може се дефинисати као интеракција цикличног, митског и праволинијског, историјског тока времена, тако да је епски сиже својеврстан компромис између тих двају токова, у том смислу што се историјско сећање „савија“ да би се прилагодило космичким циклусима а са друге стране мит се „исправља“ у (псеудо )историју, при чему се индивидуална есхатологија ратника удева у универзалну есхатологију.35

Александар Лома
Пуну верзију текста можете прочитати у:
Александар Лома, Точак и колотечина. Поимање времена у епским традицијама старих Индијаца и Срба, Индија и српска књижевност, Зборник радова у уредништву Немање Радуловића, Задужбина Доситеј Обрадовић, Београд 2021.

1 Мегастенов спис о Индији није нам сачуван непосредно, него посредством грчког историчара римског доба, Аријана, који је свој спис под насловом „Индија (Indikḗ)“ написао у првој половини II в. хр. ере. Превод Аријанове „Индије“ на српски објављен је 1997 у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића. Напоменуо бих у овој прилици да сам превођење тог списа започео око 1990 те година на иницијативу покојне Даринке Зличић, за зборник о везама старе Грчке и Индије који је она припремала, али ју је прерана смрт (1991) спречила да тај подухват оствари.

2Mircea Eliade, Lemythedel’éternelretour. Archétypesetrépétition, Paris, Gallimard. Première parution en 1949, nouvelle édition revue et augmentée en 1969.

3 Kýpria n. pl.; можда је боље не преводити традиционални наслов него га само транскрибовати као Киприја. У наведеној схолији она се приписује Стасину са Кипра, који је, по једној традицији, био Хомеров зет, по другима, аутор је сам Хомер, који ју је дао зету као мираз уз ћерку, по трећој верзији, извесни Хегесија са кипарске Саламине, а по четвртој неки Халикарнашанин по имену Киприја (EGF 2). Највероватније је, међутим, да спев није тако назван ни по имену ни по постојбини свог аутора, него по иницијаторки заплета: Афродити, званој по месту свога рођења Kýpris „Кипарка“, која је у знак захвалности за своју победу на „Парисовом суду“ омогућила Парису да се домогне најлепше жене, Хелене, што је био „окидач“ сукоба између микенских Грка (код Хомера Данајаца или Ахејаца) и Тројанаца.

4 Индра је, наравно, и бог рата, што би му могла бити првобитна функција, док је ону атмосферску преузео од Парђанје, који вероватно има своје индоевропске корене; томе је могла допринети Индрина култна веза са Вајуом, индоиранским и праиндоевропским богом ветра (уп. иранског Vayuа, литванског Vėjopatis а), старија од оне са Вишнуом, који нема индоевропских паралела.

5 Manfred Mayrhofer, Etymologisches Wörterbuch des Altindoarischen I, Heidelberg, Carl Winter, 1986–2001, 343; Л. И. Куликов, „Заметки к интерпретации гимна Времени (Атхарваведа Шаунакия 19.53–54 = Пайппалада 11.8.–9)“, Труды межинститутской научной конференции «Востоковедные чтения 2008», Москва, ИВ РАН, 2010, 680.

6 Позајмљеном у латински као cyclus, одатле циклус.

7 Први људи су поткрај палеолита из североисточне Азије прешли копненом превлаком у Америку много пре проналаска точка, а како се убрзо потом, услед отапања леда на крају последњег леденог доба, подигао ниво светског мора, чиме се дотадашњи земљоуз између Чукотке и Аљаске нашао под водом и претворио у садашњи Берингов мореуз, амерички континент постао је изолован од остатка света и тамошње преколумбовске цивилизације, упркос својим другим високим достигнућима, нису знале за точак.

8 Приказани како вуку кола са четири пуна точка на „застави“ нађеној у краљевској гробници у Уру.

9 Назив „индијски“ се у овом контексту употребљава условно, јер реч је о делу предака Индоаријаца који се из њихове тадашње средњоазијске постојбине иселио на југозапад пре него што се њихова главнина покренула на југоисток, према Индији.

10 Још од својих почетака у деветнаестом веку реконструкција индоевропске прошлости грана се у индоевропску компаративну лингвистику, у којој она има своје непосредно утемељење, и у индоевропску компаративну митологију, која, полазећи од непобитног сазнања о језичком прасродству, покушава да изнађе заједничко порекло у митовима и култовима индоевропских народа. Важну спону између та два правца истраживања чине спојеви, обично двеју, некад и трију речи у архаичним, по правилу метричким текстовима, чија етимолошка подударност, чак и ако су контексти различити, пружа сведочанство о постојању усмене поезије, сакралне али и епске, већ у доба прајезичког заједништва и њеном континуираном преживљавању код појединих индоевропских огранака. У двадесетом веку то изучавање „индоевропског песничког језика“ оснажено је теоријом о формулаичном карактеру усмене поезије.

11 Rüdiger Schmitt, Dichtung und Dichtersprache in indogermanischer Zeit, Wiesbaden, Otto Harrassowitz, 1967, 165-169. Њеним посредним одразом може се сматрати и српска заклетва тако ми овога кола небеснога! где је прасл. *kolo метонимијски употребљено за *sъlnьce ‘Сунце’.

12 Разлог томе је што се код *kelзначење ‘кретати се у круг’ рано проширило у ‘кретати се (тамо амо)’, нпр. стинд. cárati ‘иде’, гр. хом. (еол.) πέλεται ‘креће се, бива’.

13 Уп. RV I 164, 11, 14, где је реч о точку времена, такође I 155, 6а. где се Вишну пореди са точком који се обрће (cakrám na vr̥ttáṃ).

14 Формулаична веза коренова *kel и *ṷert, колико знамо, досад није запажена; ми смо овде могли само узгред на њу указати, а заслуживала би темељније разматрање. Наша летимична претрага по бази података коју је начинила Мирјана Детелић у сарадњи са Браном Томићем изнела је на видело епску формулу колом обрнути, која свакако има своју сакралну подлогу, с обзиром на изворно култно значење игре у колу (http://monumentaserbica.branatomic.com/epp/traziUepp.php).

15 Аполон је то као бог пророк, преносилац Зевсове воље; Милоша Турцима предаје, у разним варијантама, женски лик иза којег стоји најстарија и најзлобнија од трију Суђаја; Сослану одсеца ноге „точак Св. Јована“, који је христијанизован симбол Сунца о дугодневици, уз коју пада Ивањдан (као и Видовдан!). Детаљније је ово поређење изведено у Александар Лома, Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике, Београд, Балканолошки институт САНУ, 2002, 244–250.

16 Глављење Сунчевог точка могло би се схватити као достигнуће дневног или годишњег апогеја и почетак превласти ноћне таме над светлошћу дана.

17 По хиндуистичком учењу (Вишнупурана 5), Калијуга почела је нешто доцније, повратком Кришне Вишнуа на небо. Но већ тиме што, на Кришнин подстицај, убија Карну у ситуацији кад овај не може да се на прави начин одбрани, Арђуна крши витешки кодекс и прејудицира урушење моралног поретка (dharma) у Калијуги.

18 Симболичан израз тога постепеног кварења у хиндуизму је Дхармин бик (веза између Дхарме као субститута Митре и бика је прастара, индоиранска, о чему сведочи улога бика у митраизму!), који у првој, Сатјајуги (индијском „Златном добу“) стоји на све четири, у следећој, Третајуги, на три, у Двапарајуги на две а у Калијуги само на једној нози.

19 Veselin Čajkanović, „Poetae Serborum epici quid de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор XVIII (1938), 475–494.

20 Уп. Лома, Пракосово, 47 и даље, где, на стр. 57, опрезно износимо претпоставку да би епска проклета Индија / Инђија могло бити изобличено од *Виндија, назива за паганску постојбину Срба. Са друге стране, тамо указујемо и на севернословенски назив бајословне земље на југу у коју одлећу птице селице, струс. ирии, укр. вúрей, блр. вырый, пољ. wyraj, за који се са највише вероватноће претпоставља иранска етимологија: ‘земља Аријаца (тј.: Индоиранаца)’.

21 У свести народа, та прекретница, доживљена као „смак света“, био је Косовски бој, премда све српске земље нису у исходу те нерешене битке непосредно нити истовремено потпале под турску власт. Тако је пропаст Зете, тј. Црне Горе, стотинак година након Косовске битке, послужила за подлогу песми „Женидба Максима Црнојевића“, убедљиво најдужој у класичној Вуковој збирци, тако да бисмо је — не поредећи неупоредиво — могли назвати „српском Махабхаратом“. Ту Иван Црнојевић, да би из Млетака довео невесту своме сину Максиму, окупља незапамћено мноштво сватова из разних делова своје земље и из свих друштвених слојева; његов сестрић Јован, видећи широко поље притиснуто коњима и јунацима, има злу слутњу: да је земља жедна — подразумева се, крви — и да ће то претеривање (или: преоптерећење) уродити братоубилачким покољем — попут оног у Махабхарати — до каквог у расплету и долази, а Иванова некада многољудна и богата држава се распада. Могуће је да овде имамо далек, али опет препознатљив, одјек теме растерећења земље, који би, уз пролог Киприје и горенаведена места из Махабхарате, пружио tertium comparationis у прилог тези о њеном праиндоевропском пореклу (уп. Лома 2002: 119–123).

22 Који је погинуо „у почетку, у боју првоме“ (Вук II 45o, 180), што би могао бити одраз Југовог старјештва не само као генерацијског одређења, него и као хијерархијског првенства које одатле проистиче, в. Лома, Пракосово, 212.

23 Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд, 1876, 586.

24 Ако је и било тако, незнанчева прича је тамо пала на плодно тле; везавши се за тзв. Палибрчки гроб на четвртом километру пута Ивањица-Сјеница она се проширила у легенду, ослоњену на оближњи топоним Косовица, да је на том месту после Косовског боја боравио остатак српске војске, а кнегиња Милица видала ране јунацима на извору Царичина вода, за који се верује да је лековит. По легенди, Лазарева удовица је у спомен својој деветорици браће тамо засадила девет храстова, од којих седам још увек стоје. То је данас место ходочашћа, где је 1929. ивањички грађевински предузимач Благоје Вуковић подигао црквицу „Лазарицу“. Наводно су приликом откопавања темеља раније цркве пронађени панцирна кошуља, кацига и оклоп, што би указивало да је ту одиста био сахрањен неки средњовековни витез, можда и косовски јунак. Но ове податке нисмо могли проверити. Извор нам је (https://www.facebook.com/upoznajtemoravickiokrug/posts/980732538725760/).

25 Раде Михаљчић,. Јунаци косовске легенде, Београд, БИГЗ, 1989, 97 и даље.

26 Подробније сада у A. Лома, „Имена састављача Рударског законика деспота Стефана Лазаревића“, Ономатолошки прилози XXVII (2020), 14–15.

27 Алексеј А. Олесницки, „Турски извори о Косовском боју“, Гласник Скопског научног друштва XIV (1934), 82.

28 Исто, 81–82.

29 Исто, 80.

30 Тако Михаљчић, Јунаци, 102.

31 Лома, Пракосово, 211 и даље.

32 Loma, “Mahabharata and Serbian Kosovo Cycle”, 67 и даље.

33 В. горе нап. 28.

34 Stig Wikander, „Pāndava sagan och Mahābhāratas mytiska förutsättningar“, ReligionochBibel 6 (1947), 27–39; Georges Dumézil, Mytheet épopée(I), Paris, Gallimard, 1968; Jaan Puhvel, “Transposition of Myth to Saga in Indo European Epic Narrative”, у: Manfred Mayrhofer (Hrg.). AntiquitatesIndogermanicae, Gedenkschrift für Hermann Güntert, Innsbruck, Institut für Sprachwissenschaft der Universität Insbruck, 1974, 175–184.

35 Лома, Пракосово, 13–14; Loma, “Mahabharata and Serbian Kosovo Cycle”, 61-62.

INTERVJU „N LICA“ SA KATARINOM RISTIĆ AGLAJOM

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Prolog – komentar

“Autorkin pristup literarnom delu je višeslojan pa stoga i višeznačan, jer ponire u mitološke pra-potke bića, a da pritom doseže i do novootvorene dimenzije novorođenog bitka. Uputiti se njegovom stazom znači pre svega to da su sva uputstva data već samim njegovim štivom. Pažljivom čitaocu tako je omogućeno da dopre do jezgra ujedno krajnosno individualnog i kolektivnog arhetipskog polazišta. Autorka zbog toga neprestano vraća čitaoca – koji, obujmljen avanturom lavirintne recepcije dela, naprosto guta njen tekst – na rad hodočitanja; tačnije, praćenja onog magmatičkog toka njenih rečenica gde se lava – kao čist uvid – sliva u nutrinu predloženog štiva: odatle sledi eruptivnost sile finalno zaokružene spoznaje kakva se najzad formira u krunište njenog smisla. Otud je i put te lave put Uroborosa, stalno prisutan jer ishodi iz uhoda. Upravo zbog toga (što materiju prima nisu zaokružili u sebi) njena je literatura mnogima hermetična, a da je u svojoj suštini ona tek hermetizovana (kao mogući odslik tablica). Pronalaženjem žižne tačke u njenom tekstu ta se vnutarnja vatra konačno preobražava u zvezdu-vodilju kakva naveštava upravo onu iskru duha koja posvećenom čitaocu iscrtava strmi put ka Anankinim sferama.” (Predrag Todorović, pisac i ilustrator drevnih i modernih bajki i mitologija).“

Eterska skica (Katarina Ristić Aglaja)

  1. Pitanje (N-lice):

Kroz vašu interpretaciju drevnih kosmogonija i kosmoloških mitova, sprovedenu iz postmoderne vizure i multižanrovskim jezikom, isplivava jedna komponenta krojenja tek samo vaše, čini se, duboko lične priče? Bar se čini da je tako… Jer te priče – po duhu reformatorske – nema nigde u drevnoj baštini, pa ni u jednoj njenoj znanoj verziji. Da li je vaše pisanje u tom smislu solipsistički-onirička tvorevina, ili iza sebe ima zaleđe u nekoj (ne)poznatoj doktrini? U vašoj mitopoeziji i prozi neosimbolizma ima i elemenata teorije, po svoj prilici mnogostruko ukrštene. Ali šta je dominanta ili okidač sveg tog poduhvata, poleta i nadahnuća?

  1. Odgovor (autor):

Ćitajući uvek iznova sopstveni tekst, dolazim do zaključka da uprkos distanciranom radu vlastite refleksije na arhetipskom materijalu, crpenom i iz hermetičke literature i iz lucidnog sna, odlazim s jezom nekuddalje– dalje od puke invencije kakva bi ostajala u okvirima onog što je ma kakvim nasleđem zadato. To je nešto poput visoko rizičnog spuštanja reformatorskog (uslovno: egalitarnog) žara u ur-fašističke dubine drevnog; ali to sa dugo taložnim, gotovo vulkanskim stremljenjem ka budućnosti. A to nerazjašnjeno centripetalno mesto, kao izvor kolebanja i u mom autorskom samoidentitetu, ujedno je antinomija u samom arhetipu koga proučavam.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice):

Da li preobilje snolikih slika u vašem autopoetički diktatnom tekstu ponekad guši prodor autorske intencije na površinu? Je li to pre izazov za čitaoca ili stvaralački čestar s kojim se autor sam valja izboriti?“

  1. Odgovor (autor):

Radije je to usponiti proces raspetljavanja dramski samousukobljenog čvorišta izlaganja, nego fatalna prepreka nastavku linije argumentacije. Onda kada je intenzitet pripovedanja najjači, dolazi do vrtložne kumulacije dalekih asocijativnih slika – koje čekaju na lucidni tren čitaočevog shvatanja i povezivanja. U tom smislu to jeste jedan otežavajući zastoj, ali ne i kraj priče, šta više, on ne samo da vodi ka nastavku nego ga i proširuje.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice): Da li vam motivacija dolazi više od (– uslovno rečeno) spolja ili iznutra? Ili je to isto?
  1. Odgovor (autor):

Nije sasvim isto. Za mene je ipak presudno ono Izvan, kao projekcija nutrine snoviđenja na pejzaž. Pra-impresija ili Fascinacija jednim spoljno predočenim prizorom, jeste upravo refleks budnosti iz sna; problesak svesti o aktivnoj ulozi snevača, ili nedovršenosti procesa lucidnog snevanja; poluga i osovina prevoda granično ne/protumačivih metafora nesvesnog za ovaj niži ali presudan svet. Tako da je to dvosmerni put (kvantni tunel): projekcija oniričkog na ekran prirode i unazadno iščitavanje istoga iz tog suprotstavljenog prizora.

  1. Pitanje (N-lice):

Kojem autoru (autorima) dugujete najviše? Kojoj idejnoj struji (strujama) dugujete najviše?

  1. Odgovor (autor):

Mnogima, pomenuti su, ali nadasve Hermanu Brohu, njegovom lirskom romanu „Vergilijeva smrt“. On mi je ponudio jezik metafora kakav spaja sadržinu lucidnog sna sa sve-svemirskom impresijom.

I to je tačno moj etički pravac.

Najbliže struje: neoplatonizam, neopitagorejstvo, nemačka idealistička mistika, (neo)romantizam i (neo)simbolizam, muzilovski geštalt, filozofije i teorije zla, postmoderna ruska i francuska teorija.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice):

Kada je u pitanju vaša teorija zla, koja je moderna ali sa stalnim osvrtima na legendarnu Atlantidu, tj Tota-Hermesa, sofisticiranog neprijatelja koji je napravio jedan ekovski falsifikat skripta postanja – na čemu se ta teza najviše zasniva, kada su u pitanje teorije novog veka? Sprovodite je kroz mnogo žanrova, od filozofskog eseja, simbolističke proze, mitopoezije, bajke, istorijsko-fiktivne novele…

  1. Odgovor (autor):

Na negativnu eshatologiju Jakoba Bemea, s jedne strane, i na prastaro narodno verovanje o mestima geopsihičkog zla, s druge strane. Jedan filozofski, i drugi antropološki ili pre mesmerijanski pristup. Tu je u igri i kult palimpsesta, koji može da vaspostavi potisnut pev o kosmogonijskoj boginji mere.

Što se tiče žanrovske i međužanrovske raznolikosti u mom opusu, različitih stilova, to je moj način da jednu istu materiju prima otvorim različitim optikama čitalaca. Većina napisanog je još uvek u šifarsko-geometrijskim skicama i divljim isprecrtanim beleškama. Dug je bio put do finalne verzije.

  1. Pitanje (N-lice):

Od kada pišete? Da li ste od početka bili osporavani (prećutkivani)? Čini se da istrajavate jako dugo za nekoga ko je bez podrške. Ko je prvi možda usmerio, prepoznao i podržao tu vašu aspiraciju?

6. Odgovor (autor):

U mom pisanju čini se da nema evolucije, samo traženja odgovarajuće forme u kojoj bi se naviruće preobilje unutrašnjih sadržaja moglo smestiti – prevesti iz nemuštih slika (skica) u reči i rečenice. Faktički pišem od svoje šesnaeste, čitam filozofe od trinaeste, ali sam izbrusila jezik (multižanr) tek u dvadeset osmoj godini života, zahvaljujući francuskoj teoriji ženskog pisma i revolucije u poetskom jeziku. Takođe je kod nas bilo dugo pod tabuom tzv pisanje iz nesvesnog – sada se zna da je bitna dubina tog nesevsnog, iz koje se piše. Osoba koja me je prva usmerila je majka, tačnije, po bitno mom izboru ali ujedno podstaknuta njome rano mi prenetim idejama, ja se kalim za podvig hermetičkog pisanja još od svoje šeste godine… To je jedno gorovo manastirsko ili celoživotno posvećenje, koje je pružalo velika ushićenja ali tražilo i mnoga odricanja.

Pre početka urušavanja društva, početkom i tokom ratnih devedesetih, izazivala sam sasvim oprečne reakcije, ali sam u načelu bila ipak prihvaćena i činilo se da ću se brzo probiti. Sa propasti opšteg sistema vrednosti u društvu došlo je i do jačanja interesnih klanova u svetu kulture, takođe, do ideološke zatrovanosti katedre filozofije, te sam svoje krajnje utočište morala pronaći u ilegali. A časopisi koji su namah otvarali svoja vrata za svetske novine ubrzo bi ih i zatvarali. Tu više nije bilo pristupa za beskompromisnu osobu.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)

7. Pitanje (N-lice):

Da li u vama izaziva revolt činjenica da ste – uprkos evidentnom personalnom naporu i brojnim oglašavanjima u elektronskim časopisima – i dalje suštinski nevidljivi na domaćoj javnoj književnoj sceni? I time ste blokirani za ma kuda dalje… Nemate čak ni menadžera da plasira vaš parcijalni francuski prevod. Potrebno vam je još prevoda, a kompetentne prevodioce za vaš tekst je veoma teško naći. Ima nekolicina takvih, ali koji su nedostupni bez preporuke i prezauzeti. Nigde izlaza…

7. Odgovor (autor):

Da, ja sam na „ničijoj zemlji“, i dalje niotkoga prihvaćena – u tom smislu da iko sme javno da stane svojom kritikom, stavom i procenom iza mog pisanja: to mi se saopštava (u vidu nesmione podrške) uvek samo privatno. To je jako teška pozicija. Ali dobra strana svakog pisanog dela je da ono može da sačeka svoje post-vreme, te je nada neuništiva. Čini se da moram ići zaobilaznim putem, preko prevoda. Moje pisanje spada u teško prevodivu, ali esencijalno ipak prevodivu materiju – hipertekst.

N-lice – zašto si N-lice? (N-lice ovog intervjua su sažeta često postavljana pitanja mojih čitalaca).

Epilog autora:

Suprotno onome što bi se pretpostavilo:

„Ono što bi se uslovno moglo nazvati zalihom znanja kakva stoji iza ili u procepima mojih tekstova, ja pretežno nisam crpela iz ma kakve ezoterične literature, niti iz knjiga citiranih autora, nego upravo iz mog načina posmatranja prirode – iščitavanja prateksta reljefa. A na njega sam pre svega bila upućena snagom svoje izopštenosti iz prezentne društvene stvarnosti.

Naime, moje dugogodišnje skamenjeno zurenje, u prvoj mladosti, u divlje planinske i druge predele, bio je uslov dolaska to te “tajne materije”, tek samo deliimično potpomognute svetskim mitologijama, kosmo-politikologijama i pesničkim simbolizmom.

Jer tkivo jedinstvene mitopoetske priče, koja je najpre samo fragmentarno provejavala kroz moje tekstove, bitno se razlikuje od tkiva grčkih ili egipatskih mitova zapisanih na njihovom istorijskom izvoru. U pitanju je moj pokušaj jedne radikalne reforme drevnog i (uslovno) tradicionalnog, i to iz situacije postmodernog. A to nije moguće osim ukoliko se prethodno kompletno ne zaroni u drevno. Dakle, ja sam egzistencijalno zaista dugo bila uronjena u jedno visoko rizično i grozničavo stanje zarobljavajuće (dijabolične) fascinacije, koja je čak pretila da me proguta – kao uvek odstojnu i samostojnu individuu. I to je bila izvesna opterećenost koja je dugo kočila ili otežavala prodor moje autorske intencije na površinu komunikatibilno artikulisanog.

Međutim, važno je imati u vidu da tu postoje dve faze mog pisanja, od kojih čitalac dobija na uvid samo drugu: jer njoj prethodi jedna privremena, više geometrijsko-metaforički-slikotvorna nego jezička artikulacija – a kakva predstavlja bazični stepenik mog samodistanciranja u odnosu na taj izvor fascinacije.

Tek gledajući u tu stečenu mapu (topografiju enigmatskih tačaka zla), i uvek je iznova iščitavajući, ja sklapam jezičke rečenice, prevodeći se sa ravni jednog pred-jezičkog medija na ravan jezičkog; te osećajući jezik kao ujedno podsticaj i ograničenje. A to znači da sam – tek kada sam kolažno do-kompletirala tu mapu paralelnog sveta – mogla da steknem dovoljnu distancu i autonomiju: za to da bih svoje ranije ispisane fragmente iznova obradila i povezala u pokretno-organizmičnu celinu – rasterećujući ih njihovog prethodnog zadatka da u svom kratkom obimu (koji je upravo odgovarao kratkoći delovanja probleska impresije) sažmu i zadrže svu ogromnost i polidimenzionalnost te iste, kao sada već postepeno udaljavajuće – a koja mi je oduvek bila dolazila iz prirode (projekcije sna).“ Autor.

Katarina Ristić Aglaja

КЛАСИЧНА И САВРЕМЕНА ГЕОПОЛИТИЧКА ПОЗИЦИЈА УКРАЈИНЕ (Александар Гајић)

Док на „источном фронту“ топови још мирују, Александар Гајић, научни саветник на Институту за европске студије, гласно размишља о геополитичким основама актуелних тензија у Украјини и предвиђа могуће исходе мајке свих европских криза првих деценија 21. века.

Смештена између тежњи за ширењем НАТО-а и ЕУ с једне, и руског настојања да у свом постсовјетском „блиском суседству“ створи појас неутралних или себи окренутих држава, а наспрам ЕУ/НАТО ескпанзије који га окружује и све приметније стеже, налази се Украјина – постсовјетска осамостаљена република од 1991. године.

Геополитички посматрано, простор Украјине чини западни, равничарски део евроазијског Хартланда који представаља спону средњовропског Римланда са огромним пространством руске Евроазије. Осим тога, простор Украјине на свом јужном боку широко партиципира на северној и северозападној обали Црног и Азовског мора, док се на северу наслања на белоруски и руски простор. Ширина распростирања је доминантнија у правцу запад-исток (преко 1000 км) него север-југ (600-800 км); то је и главни правац геополитичких силница на овом простору.1 Наиме, иако отворени, равничарски део „срца копна“ са партиципацијом на боку ка једном „затвореном мору“, простор савремене Украјине, управо услед судара геополитичких вектора између истока и запада, ређе и југоистока, тј. Медитерана, у случајевима када он „прескочи црноморски басен и „укотви“ се на Криму (византијски Херсон, Кримски канат као вазал Османлија), представља „немирну границу“, пограничје Хартланда (како и сам назив „Украјина“ показује). На њему се силе „срца копна“ сусрећу и надмећу са експанзионистичким продорима из „обода копна“, са запада и југозапада европског Римланда. „Из наведеног географског окружења је јасан њен далеко шири обухват са Русијом и Белорусијом, што се односи превасходно на источну и средњу Украјину, док само западне области граниче са другим државама. Чак се и сама Галиција, поред границе са Пољском на западу, широко на северу граничи са Белорусијом.“2 Иако геополитичка „гранична надметања“ чине овај простор местом додира различитих културно-цивилизацијских типова Истока и Запада, његова културна припадност је недвосмислена: простор данашње Украјине је историјско изворишно место руске етногенезе и њеног културно-историјског одређења, тј. идентитета. „Без обзира на све слојевитости и разлике у културно-историјском наслеђу Украјине, она се практично у целини може сматрати делом руског света (Руски мир), а, све сем евентуално саме Галиције, све до данашњих дана и становништвом и земљом која већински стреми интеграционим процесима у чијем је центру Русија. Независна украјинска држава је, уз све противречности и кризе, функционисала захваљујући парламентарном изборном систему, који је (…) доводио на власт наизменично председнике и владе једног или другог геополитичког правца.“3

Споменик Катарине Велике у Одеси (wikipedia, CC BY-SA 3.0)

Савремена геополитичка ситуација у којој се налази Украјина представља нови, радикализовани израз њене старе „граничне ситуације“ у којој се налазила много пута кроз историју. Као део „руског света“ – у геостратешком смислу њен „меки трбух“ – она представља простор надметања између експанзиониста који полазе са запада, из европског Римланда (евро-атлантизам), односно из евроазијског континетализма из „срца копна“ који покушава да их заустави и заузда. „Под руском надмоћи, Украјина „укотвљује“ руску моћ све до Карпата. Ове планине не онемогућавају продор, али не могу бити превладане лако. Ако је Украјина под утицајем или контролом западних сила, руско и белоруско „јужно крило“ је широм отворено дуж лука који сеже од пољске границе скоро до Волгограда на истоку и Азовског мора на југу, дужег од хиљаду миља, од чега више од 700 миља лежи дуж руског поседа. Постоји свега неколико природних баријера. За Русију, Украјина је питање фундаменталне националне безбедности. За западне силе, Украјина вреди само уколико она тежи да се ангажује и победи Русију, као што су то Немци покушали у Другом светском рату.“4

Додатну специфичност савремене ситуације чини међународно-правна самосталност Украјине као суверене државе и њеног становништва које, ма колико истицало своју сувереност – на различите начине види то са којом геополитичком и културно-цивилизацијском опцијом жели своју даљу перспективу. Становници Галиције и других западних делова Украјине виде ову државу као део ЕУ, а они на истоку као део „руског света“ и његових интеграционих процеса, док се један део становништва, највише у средишњим деловима државе, колеба. Управо на дубоким унутрашњим поделама и раслојавању становништва, почива високи конфликтни потенцијал Украјине иза којег стоје крупни геополитички актери са својим стратешким циљевима.

Позиције и циљеви великих сила у савременој ситуацији у погледу Украјине и тамошње кризе су следећи:5 за Русију, Украјина представља кључну безбедносну зону која нипошто не сме да постане простор са којег се претња може пренети на европски део руске територије. У том смислу, она мора остати или у најмању руку неутрални „тампон“ између Русије и сила европског Римланда, или бити реитегрисана (на различите начине и у више фаза) у новонастале континенталистичке савезе које иницира Русија. Запад, пре свега ЕУ, са друге стране, која је од 2009. године у дубокој системској кризи и тежи да се извуче из сопствених силазних трендова и реафирмише се – у Украјини види простор потенцијалног приширења: територију са јефтином радном снагом и ресурсима, те тржиште за пласирање роба, место где може да се покаже релевантном и да преко њега развија односе са, у сваком смислу, ресурсно потентном Русијом. У том смислу, за ЕУ су од виталног значаја енергетски коридори (пре свега гасовод „Дружба“) који пролазе кроз Украјину и иду ка енергетски дефицитарним чланицама ЕУ.6

САД, тј. атлантисти, овде имају потпуно супротне циљеве у односу на Европску унију: они желе да задрже своје позиције у ослабљеној ЕУ, те да по сваку цену спрече приближавање кључних земаља ЕУ Русији.7 Зато они гурају Европску унију у своје даље источно ширење (с обзиром да то Европску унију конфронтира са руским интеграционим плановима) и истовремено прижељкују дуготрајне тензије и дестабилизацију. Док ЕУ, а неке њене чланице посебно, имају економске интересе за стабилном Украјином (мада је неки виде као део ЕУ, а неки не), као и за побољшањем привредне сарадње са Русијом, упркос негативним сентиментима и негативној перцепцији Русије и Руса, атлантистички циљ је дуготрајна нестабилност и криза која би, вештим конфликтним менаџментом, трајно одвојила, конфронтирала и ослабила и ЕУ и Русију.

*

Александар Гајић

Избијање поновних ратних сукоба јачег интезитета, које би отпочело нападом украјинске војске на Донбас, довело би управо до тога: Русија не би могла да остане по страни, већ би се умешала у сукоб да заштити своје сународнике. Ово би Запад, предвођен САД, протумачио као «руску агресију» и увео јој додатне, најјаче могуће санкције, са циљем да је ослаби и трајно изолује од западног света. Украјина би, наравно, била губитник у овом конфликту (с тим да се САД и њихови савезници надају да би рат могао да потраје дуже и буде исцрпљујући по Русију), што, међутим, и није важно. Украјина би, тако, била подстакнута да изазове рат и затим жртвована како би се кривица за сукоб пребацила на Русију, чему би уследиле санкције и изоловање Русије. Примарни геостратешки циљ САД тиме би био остварен: земље ЕУ биле би трајно одвојене од Русије и конфронтиране с њом, а Русија би била делимично изолована и проказана у међународној заједници. То што би од санкција, дугорочно, неупоредиво веће проблеме имале чланице ЕУ (посебно у вези енергетике, где зависе од Русије) од саме Русије, представљао би за САД додатни бенефит од жељеног и пројектованог сукоба: ЕУ и њене чланице биле би гурнуте дубље у челични стисак НАТО-а и САД и принуђене да од САД купују енергенте, чиме би се у пуној мери привредно везали за прекоатланске «савезнике».


Featured image: mix (background: Potemkinove stepenice u Odesi, Wikipedia/public domain)



1 За детаљније податке везане за географске, геоекономске и геополитичке параметре Украјине видети: Konyvtar V, Ukraine in Europe (geographical location and geopolitical situation),http://www.mtafki.hu/konyvtar/Ukraine/Ukraine_in_Europe.pdf приступљено 22.05.2015.

2 Петровић Драган, Геополитика постсовјетског простора, Прометеј и ИМПП; Нови Сад, 2008, стр. 32.

3 Петровић Драган, Украјинска криза 2013-2015, Култура полиса, год, XII, бр. 26, К, Полиса и ИЕС, Нови Сад, 2015, стр. 220.

4 Friedman George, “Ukraine: On the Edge of Empires“, Stratford Weekly, December 17, 2013. https://www.stratfor.com/weekly/20101129_geopolitical_journey_part_6_ukraine приступљено 20.05.2015.

5 О еволуцији стратешких погледа главних великих играча према Украјини видети; Rutland Peter, „Unnecessary War: The Geopolitical Roots of Ukraine Crisis“ У Ukraine and Russia: People, Politics, Propaganda and Perspectives (Ed. Agnieszka Pikulicka-Wilczewska & Richard Sakwa), E-International Relations, Bristol, 2015, стр. 129-140.

6 Видети: Metais Raphaël, „Ensuring Energy Security in Europe:The EU between a Market-based and a Geopolitical Approach“, Department of EU International Relations and Diplomacy Studies, EU Diplomacy Papers 3/2013, Bruges, 2013.

7 Према: Engdahl William, „Ukraine and a Tectonic Shift in Heartland Power“, 22 March 2010, http://www.globalresearch.ca/ukraine-geopolitics-and-the-us-nato-military-agenda-tectonic-shift-in-heartland-power/18128 приступљено 20.05.2015.

МЕДУЗА: ОД АНТИКЕ ДО ВЕРСАЋЕА (АНА АРП)

Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А. (https://anaarpart.com/about/) чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава десет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у десет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности
уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих,
тако и туђих духовних и физичких путовања.

Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за
собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике,
фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма ПерсефониХербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке
(за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”).

Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге. Овога пута преносимо неколико њених текстова о Медузи.

Окрутна и мрачна лепота Шелијеве Медузe

Пред нама је једна од најзанимљивијих Шелијевих песама чији пун назив гласи О Медузи Леонарда да Винчија из Фирентинске галерије која је написана пред крај 1819, а објављена постхумно, 1824. године, две године после Шелијеве смрти. Песма тематизује контемплацију над једном сликом, за коју се веровало да је Леонардова, а на којој је приказана, из необичног угла (не фронталног како је било уобичајено у традицији) одсечена Медузина глава.

Шели је Медузу видео другачије него сви његови претходници, било да су књижевни, било да су ликовни уметници били у питању. Шелијева Медуза није симбол ружног, већ је симбол лепог страдалништва, лепе патње, узвишен призор. Пре него што отпочнемо са детаљнијом анализом ваљало би да прочитамо песму која је пред нама у прозном преводу:

Лежи, посматрајући ноћно небо, на леђима, на облацима обавијеном врху једног брега; испод ње трепере далеке земље. Њен ужас и њена лепота су божански. На њеним уснама и капцима почива љупкост као сенка: из ње зраче, жарке и мрачне, агоније страха и смрти, које се доле боре.

Ипак дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж, у њега се урезују црте тог мртвог лица све док његови карактери не продру у њега, а мисао се губи; то је мелодична боја лепоте, која стоји изнад мрака и блеска бола, а то све чини утисак хармоничним.

А из њене главе као из јединственог тела излазе, попут траве из влажне стене, косе које су змије и увијају се и пружају и међусобно везују у чворове и у бескрајним увијањима, као да се подсмевају унутрашњем мучењу и смрти, показују свој метални сјај и секу густи ваздух својим назупчаним вилицама.

А са оближњег камена један отровни гуштер оклева да погледа у те горгонске очи, док је у ваздуху ужасни шишмиш запањен одлепршао из своје јазбине у којој га је та застрашујућа светлост изненадила и јури као мољац на свећу; а ноћно небо сија светлом које је страшније од помрчине.

То је узбуркана лепота ужаса; из змија избија неки бакарни блесак рођен из тих њихових неразмрсивих увијања и ствара свуда наоколо неки треперави круг, покретно огледало све лепоте и свег ужаса те главе: лице жене са змијском косом, која у смрти посматра небо с тих влажних стена.

Превела Цвијета Јакшић

Шелијева песма састоји се од пет строфа. Свака строфа састоји се од осам стихова. Рима је снажно присутна у овој песми, што никако не умањује вредност песме у оригиналу, али може умањити вредност превода те је стога добро што је песма ослобођена терора метрике, слогова, риме и акцентовања и што је дата у прозном преводу. Одређена поезија савршено функционише у оригиналу, на матерњем језику песника, док у преводу губи свој сјај. Тада треба, без гриже савести, преводити или у слободном стиху или у прози.

Песма не упућује на мит, она подразумева да ми знамо крајњи исход митске приче, ако већ не ниједан други детаљ Медузине судбине. Песма се ослања на уметничко дело, дакле, не на митску причу коју можемо сазнати из различитих извора, а Шелије је једну од њених верзија сигурно могао читати у Овидијевим Метаморфозама. У самој песми Шели користи поступак екфразе, дескрипције уметничког дела, најчешће визуелног, просторног, ликовног, унутар поетског. Екфраза је реторска вештина која нема толико за циљ приближавање поетског и визуелног, већ представљање саме представе, саме појаве, самог објекта, екфраза је увек у снажној вези са појмом мимезе. Међутим, то овде није случај. Песник полази од слике али ју својом имагинацијом и својим доживљајем надограђује.

Марио Прац је у својој студији Агонија романтизма, вишеструко цитираној на овом интернет месту, одакле смо и преузели превод, писао следеће:

Ниједна слика није на Шелијеву душу оставила јачи утисак од Медузе, која се једно време приписивала Леонарду, а сада непознатом Фламанцу, а коју је он видео у галерији Уфици крајем 1819. године. Песма коју је о њој написао прави је манифест концепције лепоте која је била својствена романтичарима.

Бол и задовољство комбиновани су у овим стиховима у јединственој импресији; управо из мотива који би требало да рађају одвратност – модро лице одсечене главе, клупко змија, хладноћа смрти, чудно осветљење, одвратне животиње, гуштер и шишмиш – извире нови смисао подмукле и затроване лепоте, нови дрхтај.

Слика Медузе непознатог фламанског мајстора која је настала у 16. веку и на основу које је Перси Биш Шели написао своју песму мислећи да је слика Леонардова

Лепота Медузе, каква нам је предочена на слици непознатог фламанског мајстора, није у вези са самим особинама предмета већ са моћима и склоностима субјекта, онога ко естетски предмет посматра, онога ко о лепом суди. Субјект, односно посматрач, укључује се у дефинисање појма лепог, он није пасиван прималац садржаја, а лепо више није само својство предмета. Генијеукусимагинацијаосећање, термини су који заокупљају мисао 18. века и они нам помажу да разумемо нови облик лепоте и неопходну тананост уобразиље која је потребна при доживљају исте.

Аристотел је у Поетици писао:

Осећање страха и сажаљења може се, дакле, изазвати утицајем извођења, али и самим склопом радње, а то је боље и одаје бољега уметника…

Сам склоп радње, Медузину судбину, оставимо по страни, њу не можемо коментарисати јер грчки мит није кодификован књигом, слобода тумачења је бескрајна. Међутим, наш страх и наше сажаљење присутни су и без „склопа радње“, а „извођење“ томе донекле доприноси, нама се чини да Медуза брутално пати. О разлозима њене окрутне патње писаћемо у наставку али нас сада занима естетска компонента те патње односно лепота патње, бола, лепота језиве сцене.

Ноћ и врх брда обавијен маглом, змије, шишмиш, одсечена глава несрећнице чије је лице деформисано последњим криком. То је нова врста лепоте која се може назвати узвишеном, иако се узвишено као естетска компонента везује за доживљај природе, више него за уметност, а и када се везује за уметност, везује се за реторику, за узвишен начин израза и узвишен приказ унутар самог израза.

Естетски доживљај Имануел Кант у то време дели на леп и узвишен. Узвишено увек мора поседовати одређену дозу страха, али са безбедносне дистанце. Чини нам се да са безбедносне дистанце, усамљен, док лута ноћу, залутали путник уочава сјај у тами када, убрзо, и угледа сцену застрашујућег, ужасног, болног призора.

Самим тим што је уочио врх брега који је обавијен облацима, посматрач је додао нешто своје, тај призор не видимо на слици. Међутим, он нам је на тај начин индиректно саопштио своју физичку позицију. Он стоји над Медузом. На слици не видимо да је глава на брегу, а ни да је брег обавијен облацима. То су песнички додаци у циљу стварања атмосфере.Позната је склоност романтичара ка егзотичном, необичном, несвакидашњем, запрепашћујућем.

Заустављени крик Медузиног беживотног тела њеном посматрачу чини се хармоничним, њено изобличено лице пуно је дражи и „мелодичне лепоте“. То нас враћа на склоност ка готској архитектури коју су гајили романтичари, не обазирући се на снове математичара и енциклопедиста, уметника 18. века, о хармонији, јединству, целини, складу. Романтично насупрот каласичном обележиће епоху.

Иако је Медуза мртва, змије које чине њену косу, које извиру из њене главе, живе су и агонично се копрцају, међусобно се везују у чворове, агонија са Медузиног лица као да се преноси на њихово кретање. Колико је лице заустављено у покрету, толико су змије активне, оне се „бескрајно увијају“, осветљавају таму својим „металним сјајем“ и оне, детаљ је фантастичан, „секу густи ваздух својим назупчаним вилицама“. На овом месту, у слику се, осим визуелног, уноси и звучни елеменат.

Поред змија које се у агонично крећу, видимо и једног гуштера, за кога песник не заборавља да нагласи да је отрован, а у ваздуху је шишмиш који је по себи страшан, и чију ће врсту Брем Стокер својим романом Дракула додатно афирмисати у готској књижевности, овде се даје као створење које престрављено одлеће из своје јазбине. Уз цик змија и лет избезумљеног шишмиша сцену допуњује и ноћно небо које сија „светлом које је страшније од помрчине.“

Слика Медузине одсечене главе је „узбуркана лепота ужаса“, она је „покретно огледало све лепоте и свег ужаса“. Најзад, попут благослова, песник поклања мртвој Медузи величанствен поглед, ми кроз последње стихове сазнајемо да она са влажних стена гледа пут ноћног неба које је обасјано магичном светлошћу.

Медуза до нас, у било ком облику да је дата, долази искључиво као слика. Медуза је, дакле, и овога пута вишеструко удаљена од нас. Она је део једног уметничког дела, Шелијеве песме. Песма је настала на основу другог уметничког дела, слике непознатог мајстора. Тај сликар Медузу је, опет, видео као слику и тако све до Атениног штита, на коме је Медузина глава која треба да плаши противнике. Али и тада, то треба знати, Медуза је само слика.

Праву Медузу нико није видео, а да је остао жив. Персеј када јој прилази он ју види у огледалу и тако ју убија. Да ју је видео директно, а не посредством одраза, она би га скаменила. Дакле, сведочанство о њој је прича а њен лик до нас долази искључиво као слика. Када ово уочимо спознајемо колико је, заправо, читав наратив у вези са Медузом један нестабилан конструкт.

Видимо, тако, да Шелијева песма нема миметички концепт, али да сама прича о Медузи и Персеју, између осталих, може послужити као прича о односу стварности и представе. Овај мит дубоко је у вези са одразом, са мимезом, а може нас вратити и Платоновој филозофији идеја. Када је реч о Шелијевој песми, она дубину још више интензивира. Пред нама је уметничко дело настало на основу уметничког дела које је у вези са митом чија је главна јунакиња од почетка једна нестабилна слика.

Да ли је онај који нам у Шелијевој песми говори о Медузи, заправо, сам Персеј? Онај ко види облацима обавијен брег онај је који стоји над Медузом. Шта ако је наратор ове песме Персеј и шта ако је, сада када коначно може видети њену главу, схватио да је она лепа? До тада је само слушао о њеној ружноћи, исту није могао да види док је Медуза била жива.

Ова песма, видимо, није дескрипција већ је контемплација над виђеним и фантазијска надградња виђеног која је својствена уметницима и песницима, чије је инспирације заштитни знак Пегаз, крилати коњ који је полетео из Медузиног трупа у трену када јој је Персеј одсекао главу. Пегаз симболизује стваралачку машту и њено успеће.

И као што је светлост у датом пределу песме искричава, тако је и сама Медуза по себи једна искричава слика, она означава нестабилност виђења, нестабилност рефлексије, нестабилност односа између стварности и уметности. Реч која, стога, с правом стоји између субјекта и објекта, између Персеја и Медузе, између посматрача и уметничког дела, јесте треперење. Њу песник понавља више пута.

Ми се можемо запитати зашто Персеј тако окрутно убија Медузу? На који начин је овај мит нека врста антрополошке константе? Осећате да се над Медузом врши нечувено насиље, а да су разлози потпуно неубедљиви. Медузу је немогуће видети. С обзиром на свој застрашујући физички изглед она посматрача одмах убије. Тачније, не убије га она већ се сам посматрач скамени од њене ружноће.

Уколико је мит симболичка прича која упире прстом у феномен који постоји у људима, шта нам говори однос Персеја и Медузе? Мушки страх од (непоуздано, недоказано) фаталне жене који је парализујући („она ме блокира“, назив поп песме која савршено одговара овом контексту) и који, као самоодбрану, увек бира насиље над оним:

  • што не познаје довољно,
  • што не може да докучи,
  • чега се плаши.

Или нам овај мит сведочи о Персејевом страху:

  • од тога шта ће видети,
  • од тога да ће му се свидети то што види

а што је у причи, слици, традицији унапред окарактерисано као ружно, зло и уништитељско.

На овом месту долазимо до Шелијеве песме и круг теме се полако затвара. Персеј, после толико миленијума, постаје јунак једне романтичарске песме и, коначно, признаје да се покајао, признаје да му се оно што је у одразу свог штита/огледала видео, заправо, свидело. Вратио се на место злочина и уживао у призору.

Питамо се и ко држи чију главу у руци. Питамо се о нестабилном односу доминантног и потчињеног. Питамо се о том конструкту, као што се, рецимо, питао и Ларс фон Трир, савремени редитељ, у многим својим филмовима, нарочито у Догвилу. Ове песме нема без Медузе, Персејевог херојства нема без Медузе. Персејевог страха нема без Медузе. Пегаза нема без Медузе.

Ова је песма, дакле, о гледању и о нестабилности слике, али и о нестабилности самог концепта лепоте. Шта је Лепо? Где је граница лепог и ружног, ко подвлачи ту границу? Је ли она једном за сва времена утврђена?

Напомене: Шелијева песма дата је у преводу Цвијете Јакшић и цитирана је према следећем издању: Марио Прац, Агонија романтизма, превела Цвијета Јакшић, Нолит, Београд, 1974.

Препоруке: Песма у оригиналу (линк); Carol Jacobs, On Looking at Shelley’s Medusa (link); Jerome J. McGann, The Beauty of the Medusa: A Study in Romantic Literary Iconology (link); Mathelinda Nabugodi, Medusian Figures: Reading Percy Bysshe Shelley and Walter Benjamin (link); Lucia Leman, Metapjesnik. Percy Bysshe Shelley kroz tumačenje, prijenos i prijevod, Meandarmedia, Zagreb, 2014.


Највећи Медузин непријатељ није Персеј већ Атена

Лучано Гарбати, Медуза са Персејевом главом, 2007.

Сви имамо јунаке античких грчких митова са којима се можемо идентификовати или у чијој судбини препознајемо делић своје. За мене су одувек били важни Икар и Хирон. Написала сам књигу о Персефони, поново сам испричала тај мит, несвесно припадајући жанру који је у свету последњих година изузетно популаран, а нарочито га је истакла у први план Мадлин Милер са романима Ахилова песма и Кирка. Ја нисам написала роман, моја први књига је формално сложенија, али ме је врста књижевности која се односи на поновно причање и исписивање митова одувек интересовала. Мењајући перспективу из које се посматрају јунаци и догађаји, стављањем акцента на нов поглед на ствари, причом обухватате и своје време, као и проблеме на које се дати мит може односити.

Највећи Медузин непријатељ је Атена, та мушкобањаста и недозрела богиња. Она је најбољи пример када говоримо о разлици између пола и рода. Иако женског пола њен род је у потпуности преузео све одлике и конструкте мушког, маскулиног, патријахалног обрасца. Највећи непријатељ већине јунакиња грчких митова је управо она. Она нема мајку, рођена је без њеног учешћа, њен развој је непостојећи. Рођена је из очеве главе и у потпуности довршена – у пуној ратној опреми. И девица је. Зато и кажњава силоване нимфе и смртнице у својим храмовима, ретко када на силоватеље, на богове, сатире и хероје обраћајући пажњу. Њен гнев, управо због силовања, усмерила је и на Медузу. Пошто се „предала“ Посејдону у Атенином храму, Медуза је окрутно кажњена и претворена је у чудовиште са змијама уместо косе, са ружним зубима, брадом, демонским очима које би скамениле посматрача. Постоји неколико варијанти мита – јер лепота грчког мита је у томе што он није кодификован књигом – али сваки супротставља Атену и Медузу, између којих стоји, у суштини, инфериорни извршилац, Персеј.

Легенда вели да свако ко прође тмурним Медузиним крајоликом и угледа ју бива скамењен. Поглед на њу али и сам њен поглед оставља посматрача заувек непомичним. Ако је тако, ко о томе онда сведочи? Уколико су сви сведоци мртви, како онда знамо праву верзију приче? Но, правдољубива Атена бива наговор и штит Персеју, мудрост која му каже да Медузу гледа у одразу штита и да ју тако обезглави. Ми, дакле, имамо само непоуздана сведочанства других да је Медуза ружна наказа. И као такву, Атена ју стави на штит, да буде страх и упозорење њеном противнику. Лик Медузе је на Атениним грудима и гледа у другог, оног ко стоји насупрот. Стога, Медуза лако може бити врста обрнуте пројекције Атене. Ово не мора бити интенција саме митске приче, уосталом, митска прича нема интенцију, она је као таква неутрална, само ју ми можемо симболички уоквирити неким проблемом са којима се два типа жена суочавају данас. Ту слободу интерпретације нам јамчи универзалност и симболичка потентност митске приче чији је радијус значења дословно бескрајан јер му време и околности допуштају нову метаморфозу.

Увек су већи непријатељи женама биле друге жене која пристају на погубан патријахални образац јер би оне одржавале статус кво у недоглед. А догматичан патријахални модел подједнако угњетава и саме мушкарце. Зато мислим да је грешка данашњих феминисткиња што Медузу изједначавају са бесом. Медуза је супериорност. Грешка је што мисле да је Медузин највећи непријатељ Персеј. Њен највећи непријатељ је Атена. Зато што није саосећајна, зато што није подршка, зато што оправдава. И зато мислим да је грешка када многи ликују пред изванредном, барокно илузионистичком скулптуром савременог италијанског уметника Лучиана Гарбатија који је, посматрајући Челинијевог Персеја у Фиренци, помислио како је Фортуна у основи доста ћудљива, па је сугерисао да се ствари лако дају преокренути. Но, да ли преокрет мора бити наставак насиља? Да ли насиље показује путоказ ка излазу из тог ужасавајућег пејзажа? Но, уколико за тренутак пристанемо на Гарбатијев наративни след, онда ја мислим да је уместо Персејеве главе у Медузиним рукама требала висити Атенина глава. Никада ме нису занимали извршиоци митских недела колико његови налогодавци.

Многи овај мит посматрају у контексту борбе соларних и хтонских елемената. Медуза, женско, на страни је земље, влаге, пећине, све док не дође мушкарац, активан и соларни принцип, све док ратара који је статичан и поштује женска божанства, не смени ловац, динамичан принцип са којим Дорани коначно ступају на сцену историје, поразивши староседеоце и њихове митове, а оне које су већ затекли, прилагодивши својој победничкој верзији. Челинијеву скулптуру не треба тумачити као уметнички уобличен став према женама ондашњег фирентинског друштва. Та иконографија је, тада, задобила другачију конотацију. Одсечена глава била је јасна порука непријатељима града. У Кановиној верзији, која је хронолошки чедо доба просвећености, а стилски класицизма, Медуза је могла бити, с обзиром на њен израз лица, оно што је емотивно, грчевито, патетично, индивидуално, насупрот којој Персеј победник делује „објективно“, непристрасно, одражавајући својим изразом „мирну величину“. Најзад, последња приложена скулпторска верзија припада француском уметнику Лорану Маркезу. Она приказује тренутак пред финалан чин, вечну, застрашујући антиципацију наредног тренутка. Ова скулптура делује узнемирујуће на посматрача – мушкарчева грубост је пренаглашена. Његова нога снажно притиска Медузина леђа, поглед му је зверски, док је њој врисак изобличио лице, учинивши ју додатно наказном. Према њеном болу уметник као да нема саосећања већ је акценат ставио на супериорност насилника. Медуза је у телесно неиздрживом положају – посматрач као да сведочи породичном насиљу. Најзад, ова скулптура највише узнемирава јер је формално изванредно изведена и као таква неутралише садржај, чак га, и ту долазимо опет до медузијанске теме о томе шта је лепо, естетски правда.

Бенвенуто Челини, Персеј са Медузином главом, 1554.
Антонио Канова, Персеј са Медузином главом, 1800.
Лоран Маркез, Персеј убија Медузу, 1903.

Због лепоте у том болу

Пол Дарде, „Вечни бол“, 1913.

У првом поглављу култне књиге свих заљубљеника у „песме искуства“, у црни романтизам и декаденцију, Марио Прац пише о слици Медузе и њеном значају за романтичарско поимање лепоте. Он на многим страницама своје књиге Агонија романтизма истиче како су бол и задовољство у романтичарском поимању лепоте неодвојиви. То није ексклузивно сензибилитет уметника 19. века открио и први афирмисао али јесте први теоријски уобличио, казује нам Прац. То је, природно, извршило велики утицај на потоње генерације стваралаца, међу којима је био и француски скулптор Пол Дарде који је свом делу из 1913. године дао име Вечни бол (Eternelle douleur).

Он скулптуру која нам приказује одсечену Медузину главу ваја као главу заводљиве девојке чије су волуптивне усне и пасивно склопљене очи еротизоване у болу. Задовољство осећа посматрач док посматра Медузине путене усне и лице спокојно попут уснуле хришћанске мученице, баш како је својевремено Ђанлоренцо Бернини приказао свету Терезу из Авиле у екстази. Медуза делује предато задовољству додира змијског хладног тела по свом врату. Змије делују као да ју истовремено милују и стежу.

Све оно што би требало да изазива посматрачеву ужаснутост – одсечена глава, змије које се увијају у самртничком ропцу – бива естетизовано и преокренуто у своју супротност – лепоту, фасцинацију, нов дрхтај, нову језу. Медузино оружје – њен поглед – сада видимо положено. Очи су затворене, лице уснуле лепотице предато је самозабораву. Све је другачије него код Каравађа или Рубенса где су очи приказане широм отворене а лице деформисано гримасом. Овде осећамо скулпторову самилост, саосећање за миленијумима неправедно оклеветану и брутално убијену жену, а да прави разлог – за разлику од повода – још увек нисмо разоткрили и разумели. Нека етерична копрена прекрива тајну њених очију.

Када се пише и говори о Медузи истиче се углавном њена фаталност. Њен поглед који леди посматрача или поглед на њу који ужасава посматрача. Фаталност је одувек подразумевала двосмерну, слепу, улицу. И садизам у коме се бестијално ужива, било кроз чин насиља, било кроз посматрање исхода тог чина, фрагментарног и деконструисаног бића унакаженог тела. Овде, пак, у случају ове скулптуре, бива суптилно наглашена Медузина лепота и достојанство страдалништва. Читава судбина несрећне жене, из чије капи крви, коју је упио пустињски песак, је полетео крилати коњ – Пегаз – симбол песништва и моћи инспирације, као да бива искупљена, као да коначно може да почива у миру.


За оне који знају да Версаће није измислио овај знак

Мода је инстант језик. Начин на који се облачимо говори о нама више него што многи желе да увиде или признају. Мода се често изједначава са нечим вештачким у односу на нас, нашу личност и суштину. Међутим, на тај начин се превиђа да је управо она један фрагмент у целини те комплексне слагалице која чини наш идентитет. Када је одевање у питању, суштину не можемо лако одвојити од појаве. Одећа није ту само да нас улепша или утопли.

Италијанског креатора ценим из више разлога. Главни је – храброст. Ако се присетимо његових колекција с почетка деведесетих година прошлог века схватићемо колико је он, заправо, био храбар. Они који боље хронолошки познају историју моде неће моћи ничег сличног да се сете а да је постојало пре њега у таквом облику. Он, формално, није био инвентиван. Како онда, тако и данас, Версаће крој одликује једноставност форме. Оно што издваја јесу комбинације боја и материјала, црна и златна, кожа и метал, употреба грчког и италијанског барокног орнаменталног културног наслеђа код принтова на кошуљама и џемперима.

Ђани Версаће је преко свог заштитног знака – Медузе – симболички сведочио о типу жене којој је намењена његова одећа или о типу жене који његова одећа пројектује. Медуза, жртва која то одбија да буде, у Ђанијевој верзији, постаје жена која погледом камени посматрача. Поглед на њу леди јер je њена фаталност постигнута храброшћу да буде то што јесте, да заводљивим сексипилом и упадљивом одећом то сведочи. Многи и данас нису храбри да се облаче на Версаће начин јер све оно што је изван саме форме те одеће производи аутоцензуру пошто се та одећа – идеолошки – везује за кич, фолк, естраду, глупе, бахате и богате. Али, то су пројекције, то нема везе са одећом као таквом. Ако бисмо ставили по страни оне који прате трендове и којима је брендирана одећа нека врста трофеја, и концентрисали се само на оне који су ту због естетике (коју претходно могу да је приуште), видели бисмо, по мом суду, сву естетску особеност и лепоту овог бренда.

Када ми неко каже „мала црна хаљина“ ја прво помислим на Версаће музе.

А, сада, долазимо до Медузе. Слобода и храброст у случају свих модних брендова условљене су количином новца који сте спремни да за тај покушај слободе и храбрости издвојите. Слобода и храброст се могу односити на много тога, не морамо их нужно изједначавати само на политички сегмент. Оне су потребне и да би се било то што осећаш да јеси. Но, кад смо код новца, тако је са сваком уметношћу, посебно просторном односно визуелном, не трба једино моду кривити за класну сегрегацију. Са друге стране, нама нико не брани да гледамо, и да о форми говоримо, независно од тога да ли се идентификујемо са естетиком бренда.

Ја, на пример, припадам класичном Сен Лоран типу. Та пројекција, мислим, више одговара мом темпераменту и начину на који желим да будем виђена. Међутим, свако ко носи Версаће одећу, а носи ју без аутоцензуре, ко такву одећу не схвата дословно и ко ју облачи са дозом аутоироније, одувек ми је био интересантан. Само треба да тог малог злог чикицу идеологије и локалног политичког контекста одувате са рамена који вас попут Хамлетовог оца трује на уво, само на одложено, дан за даном, годину за годином, пунећи вас веномом предрасуда и ускогрудости. Када се ослободите тог злог чикице, отвара се свет, отвара се читаво поље слободе, духовитости, каприца.

Откуда овај наслов? Он делује елитистички и искључиво. Оставила сам га зато што се рецепција овог бренда у нашој земљи недвосмислено везује за „деведесете“, а тада се на телевизији давала једна реклама за кафић која је гласила „За оне који знају да Версаће није измислио овај знак“. Кафић је био прошаран орнаментиком грчких ваза коју је Версаће користио на својој одећи. То је требало, истовремено, да значи да су „сељаци“ непожељни јер они не знају да је та орнаментика старија од бренда. Они који су у Србији тада носили Версаће нису били школовани а они који јесу били школовани имали су потребу да нешколованима то ставе до знања.

Традиција и индивидуални таленат у случају италијанског креатора недвосмислено су прожети. Сам Ђани Версаће је био велики колекционар и културним наслеђем своје земље, из различитих епоха, користио се у креирању одеће, а и рекао је у једном интервјуу да је потребно бити прилично образован да би се био „баналан“ и да би се „баналност“ на прави начин разумела. Рођен је у Калабрији, на територији некада Велике Грчке, растао је посматрајући око себе остатке античких храмова. Медуза је већ од петог века старе ере постала декоративан симбол. Она сама, према миту, важила је за ружну и застрашујућу а нешто слично би многи рекли за Версаће одећу. Међутим, како појам лепог није фиксиран, многи, а посебно у романтизму, инсистирали су на Медузиној лепоти. Леп је био њен бол, леп је био њен поглед, лепе су биле змије са њене главе. Естетика, у изворном значењу, јесте перцепција. Лепота је у очима посматрача.

Медуза је, стога, симбол моде као такве јер обухвата два њена важна сегмента:

  • гледање (од мене ка теби) односно поглед (од тебе ка мени) односно начин виђења (контекстуализација, пројекција, учитавање)
  • концепт лепог. Медуза нас пита – шта је лепо?

Медуза, попут Макбетових вештица, провоцира да још једном размотримо да ли је оно лепо заиста лепо и да ли је оно ружно заиста ружно или нам је то ружно које је неко прогласио ружним (ко?) – заправо лепо? Најзад, Медуза нам изнова поставља питање – зашто се бојимо?

Извор модних фотографија: Versace.com

Текстови су преузети са А.А.А и можете их читати овде, овде, овде и овде.

Ана Арп

O KAWAII FENOMENU (II): JELENA VUKANOVIĆ

Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.

KAWAII FENOMEN (2)

Kawaii… Neretko autopedofilija. Autopedofili su uzbuđeni sećanjem na sebe dok su bili dečica. To se sećanje da oživeti kroz kawaii, slatkoću življenja. Autopedofilija – seksualno naslađivanje odrasle osobe koja se zamišlja kao dete ili glumi dete (nošenjem pelena i sl.) u SEKSUALNOM ČINU. To je zdravo oživljavanje sećanja na prvobitna ,,golicanja“ i zaobilaženje svega erotskog kroz igru/agresiju/kikot; Sada se odrasla osoba vraća – da ,,oživi“ ono što je nekada bilo potisnuto ili ne odviše jasno. Autopedofilija se može posmatrati i kroz neku vrstu mazohizma – jer se slatko, nevino dete prepušta odraslome muškarcu/ženi, ali je to samo jedna strana medalje, a druga je naravno sadistička težnja mazohiste koja poručuje – ti si odgovoran za mene. I tako se ljubitelji šašavih kostima kawaii modela mogu označiti kao latentni pedofili. Ovo nije nikakva optužba, samo simpatična maštarija. Ljubitelji kawaii modela sada mogu da ispune onu – frustraciju – ne znam šta ću sa tobom, poješću te – Samo ni sada težnja nema veze sa kanibalizmom, no sa erotizmom. Napokon oni mogu da – ,,oskrnave“ slatkoću, da jedu… napokon se mogu gostiti detinjstvom, slatkoćom, a taj spoj ume zbuniti – jer je nešto nasjlađe u našim životima – detinjstvo – i seksualnost – tako čudno odvojeni nesećanjem. Kawaii nije hedonizam, kawaii je dolče vita. Kawaii model je greota obljubiti – i upravo greota tera na blud, preskakanje granica. Taj blud tera odraslog čoveka da se seti nevinosti deteta, kroz najjaču magiju – kroz erotski čin – koji u realnosti detinjstva nije moguć i nije opravdan.

Fotografija: Sally Mann

I nakon takvog čina, modelima kupiti: hello kitty nakit, čašu za mlekce, kuhinju za decu, šećernu penu, odvesti ih na ringišpil, sve šareno, sve slatko, izmeštena utopija detinjstva koju pružaju kawaii modeli. Njihova je snaga ogromna – oni – već odrasli – stvaraju fiktivnu (ali ne nevažnu!) granicu koja ljubitelje zbunjuje do te mere da se osećaju grešno – je li ili nije pred njima dete? Regresivna zamena za istinsku želju. Kawaii model govori o nežnosti, krhkosti, no to nije ona čista nežnost, amoralna i istinska, ali nije ni prljava i nečista – ko oponaša dete – u sebi mora imati nešto od svoga oponašanja, jer je dete neizbrisano iz našega koda. I onda je to kao oživljavanje mrtvaca – što je možda i najveći tabu – nekrofilija. Kawaii goth modeli lepo manifestuju ovu postavku. Uz njih su aveti, strašne lutke, špricevi, smrt, sanduci, grobovi (to sve može spadati uz aksesoare kawaii goth modela). A onda… jedna cucla, ili bele, nevine čarape… Takav spoj suprotnosti nalikuje na ,,zlo dete“, na dete izvađeno iz zemlje… Kawaii pruža jedno zaobilazno zadovoljenje naših najmračnijih težnji. Kawaii metod je savršen u lečenju pedofilije. Fantazije ne treba gušiti, naprotiv, treba ih razvijati, da bi na nivou fantazija i obitavale. Idealna kompenzacijska pojava, a da nije neuroza: kawaii!

Jelena Vukanović

БЕОГРАДСКИ КРУГ МИТРИНОВИЋЕВИХ СЛЕДБЕНИКА (НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ)

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

Београдски круг Митриновићевих следбеника у светлу архивске грађе

1

Постоји представа о Митриновићу која је почела да се формира још током Првог светског рата («фантастичне су вести стизале о њему за време рата – да је одевен у индијске тунике проводио дане у филозофској осами»),i а свакако после 1918 – да је Митриновић неко ко се повукао и напустио своју средину да би утонуо у мистицизам. Тако о њему пише и Вељко Петровић у енциклопедији Станоја Станојевића («одао се мистици»), дајући одређену званичност овој представи. Велибор Глигорић је имао немало ироничних речи за Митриновићеву посету земљи 1930. у памфлету Мистика и мистификатори, али тако је писао о њој и Добросав Јевђевић, на идејним позицијама другачијим од Глигорићевих (“долази нам у ставу…апостола…свемоћни mumbo-jumbo“).ii После Другог светског рата ова се представа учврстила. О Митриновићу као о неком ко се готово одметнуо од домаће културе пишу у некролозима и његов исписник, пријатељ из младости Боривоје Јевтић (»зароњавање у загонетну област хиндуског религиозног мистицизма који није никад имао никакве везе с нашом свирепом и крвавом југословенском стварношћу»)iii и млади Славко Леовац и опозициона Република,iv док су иронични портрет «Митра Митровића» који даје Крлежа у Заставама и чланак у Енциклопедији Југославије запечатили ову слику у новој Југославији настављајући и политичку дисквалификацију коју је започео Глигорић. И историчари књижевности који су о њему писали на далеко објективнији начин полазили су од тога да је Митриновић заслужан за српску поезију и критику до 1914. а да после тога нестаје у свету далеком и географски и духовно. Тек је монографија Предрага Палавестре из 1977. изнела на светло шта је заправо Митриновић радио и писао у Британији и представила његово дело као целину.

И заиста, након неуспелог покушаја повратка 1930. он се није упуштао у домаће подухвате. Његових чланака између два рата нема у нашим часописима, не рачунајући три из 1929-1930. којима се пружа подршка новој политици интегралног југословенства. Ипак, ствари нису тако једноставне. Он је одржавао низ контаката с људима из српске средине до смрти, како наводи Палавестра (Бранислав Петронијевић, Павле Бастајић, Милена Павловић Барили, Милорад Мишковић, Петар Омчикус).v Омчикус је и у разговорима говорио о посети Митриновићу педесетих. А то је само део имена. Дописивао се и са Светиславом Стефановићем, Јосипом Косором и Јосипом Славенским. Божидар Ковачевић каже да је са Митриновићем обновио познанство у Паризу 1930-1931.vi Постојала је и веза с Настасијевићима. У Митриновићевом легату у Универзитетској библиотеци у Београду чува се Из тамног вилајета с посветом Момчила Настасијевића.vii Живорад Настасијевић је Митриновића знао још из минхенског периода пре Првог светског рата, кад га је Митриновић га је, како сведочи, упознао са сликарством импресиониста, а присуствовао је и његовом предавању о Кандинском.viii Г. 1929. Настасијевић је урадио је Митриновићев портрет. Слика је данас у Британији, у архивском фонду Нова Атлантида библиотеке Универзитета у Бредфорду. Колико ми је познато, у у досадашњим прегледима сликаревог опуса није помињанix и овде се представља први пут. (Један траг присуства јесте слика у Времену која прати Митриновићев интервју, а која делује да је управо овај портрет).x

Г. 1926 Митриновићеве чланке траже Политика, Летопис Матице српске и Српски књижевни гласник.xi Тајанствени авангардни писац Мита Димитријевић Мид, обраћајући му се са «ти», што не чине други београдски кореспонденти, каже да ће покушати да издејствује финансијску помоћ за Митриновића код кнеза Павла или премијера.xii Посебно је занимљиво писмо Митриновића Петру Живковићу из децембра 1929, дакле кад је Живковић на месту премијера у време личног режима краља Александра. Митриновић из политичких разлога препоручује куповину британских брикета и одговарајућег лиферанта који би уједно осигурао кредит Југославији код Британаца, па додаје и да ће јавити још о политици и «нашем раду овде», нарочито код социјалиста.xiii Занети мистици обично не дају кредитне препоруке генералима који председавају владама у диктатури. Лиферант је био извесни Иво Габела, познат, како писмо каже, и Чедомиљу Мијатовићу, а ког налазимо и међу члановима Митриновићеве групе Нова Европа. Габела се огласио у Времену поводом Митриновићевог интервјуа, бранећи га управо од утиска да је напустио домаћу средину, али и хвалећи Александров режим и сарадњу с Британијом.xiv Питање Митриновићевог односа према носиоцима југословенске међуратне политике углавном је везивано за сведочанство Бранка Лазаревића, који је препоручио Митриновића краљу Александру као уредника нове ревије посвећене промоцији југословенства; како је познато, сусрет је завршио неславно јер је Митриновић краљу почео да саветује да уједини три религије у земљи, на шта је Александар прекинуо ручак и после тражио да му га више не доводе. Писмо Живковићу наговештава да су везе с носиоцима власти биле шире, као и да су биле везане за његове политичке активности у Британији. Приметимо успутно да је ово можда један од одговора на питање које у биографијама није добило потпун одговор: од чега је све Митриновић живео. Колико је још било таквих посредовања, с каквом провизијом? Иначе, у истом броју Времена у ком се јавља и Габела, чак на истој страни, Чедомиљ Мијатовић јавља о «великом успеху наше државе Југославије»: лиферовање енглеског брикета југословенској железници, које је било под питањем због несклоности британских индстријалаца да дају на кредит, успело је јер је британска влада дала (по изузетку) стопостотну гаранцију. Мијатовић овај договор – очигледно исти онај из писма Митриновића – представља читалаштву као успех новог режима. Овим нам се открива понешто од Мијатовићеве везе и с Митриновићем и с политичарима. За време рата и после рата налазимо га у преписци са Слободаном Јовановићем и Адамом Прибићевићем, те са епархијом Св. Саве. Г. 1951. налазимо га као члана Удружења српских писаца у изгнанству, основаног те године.xv Из писма које му Црњански шаље,xvi видимо да Митриновић није могао (или хтео) да присуствује скупштини, али и да је понудио свој стан за састанке. Међутим, у емигрантској Поруци, која је поменула његово чланство у удружењу, касније у вестима о предавањима одржаним у Удружењу, не срећемо и његово име. Штавише, сама Порука 1953. уопште не помиње Митриновићеву смрт, мада се редовно извештава о смртима других емиграната. (Удружење писаца се од Митриновића опростило говором Косте Ст. Павловића).xvii И тај пример је можда образац његовог односа са домаћом средином – нешто што можемо описати као истовремени контакт и дистанцу (однос какав је, уосталом, имао и са својом породицом).

Уопште, оно што фасцинира код Митриновића већ на први поглед јесте број људи с којима је био у контакту (и то каквих). Један недавни рад га описује изразом networkspecialist.xviii И мада постоје две добре биографије, Предрага Палавестре и Ендрјуа Ригбија, (а колико српских писаца има две биографије), тај чисто биографски, готово позитивистички део рада, још увек нуди открића. Исто, уосталом, важи важи и за његове светске контакте. Тек однедавно је, захваљујући истраживању Марка Пазија који је читао копије дневника Алистера Кроулија у архиву, позната веза с енлеским магом: Кроули је срео Митриновића у Берлину 1930, истог дана кад и Адлера (могуће заједно).xix О чему су разговарали?xx

2

Када је реч о међуратној групи српских следбеника Митриновића, обично се наводе Николај Велимировић (који се средином двадесетих у свом «охридском периоду» окренуо од њих), Милош Ђурић, Павле Јевтић и Душан (Јован) Стојановић. Јевтић је први српски индолог, с докторатом стеченим у Лондону (SOAS), преводилац Бхагавадгите; Стојановић, који је докторирао на Соловојову у Енглеској, аутор је студија о руској религијској филозофији и Бергсону. Њима треба прикључити и Владету Поповића, оснивача београдске катедре за англистику. Палавестра групу српских митриновићеваца везује за деловање краткотрајних часописа Претеча (1928) и Друштвена обнова (1929-1930).xxi Његов је закључак да је група била кратког века и ограниченог утицаја. Овај закључак заслужује преиспитивање, чак и кад се оставе на страну неке могуће фактографске корекције. xxiiАко се ослонимо и на архивску грађу приметићемо да је ова група чвршћа од неке ефемерне редакције.

Велимировића, Јевтића, Стојановића и Поповића за Митриновића везује заједнички боравак у Британији током рата. Јевтић и Стојановић били су теолози по образовању, штавише монаси (отуда су неки Стојановићеви радови потписани с Душан, неки с Јован, а неки и с оба имена), који су напустили монашки чин, мада су остали везани за Цркву. Касније су обојица радили за Пресбиро. Милоша Ђурића Митриновић је знао још из времена студија. xxiii Иначе, недовољно уочена веза међу Ђурићем и Митриновићем јесте и хрватски филозоф Алберт Базала, ког је Митриновић слушао, а код ког је Ђурић после рата докторирао, што је вредно пажње јер је Базала ирационалиста и «металогичар», као и аутор једне од првих књига о парапсихологији у међуратном периоду у Југославији. Милош Ђурић је писао предговор за Јевтићев превод Бхагавадгите, а Стојановић за Ђурићев превод Тагоровог Национализма. Око ових часописа – о којима у истраживању није више писано – организовали су се јавно и полуформално. Власник Друштвене обнове био је Митриновићев брат Чедомил, главни уредник Милош Ђурић, а у редакцији су уз Митриновића били Нико Жупанич и Богумил Вошњак, такође имена из лондонских дана Првог светског рата. Павле Јевтић помиње да су Николај Велимировић, Митриновић, Богдан и Павле Поповић и Нико Жупанич били центар пропагандне и обавештајне службе у Лондону.xxiv Душан Стојановић био је један од уредника Претече, а прилоге су углавном давали и други блиски Митриновићу, попут Милана Будимира који га је знао из предратног доба. Претеча, часопис за националну и хришћанску културу објављивао је месијанистичке словенофилске чланке, као и оне посвећене религији, па и прилоге југословенских антропозофа (Клара и Станислав Жупић, Никола Крстић). Изашла су свега три броја, светосавски, ускршњи и видовдански. Друштвена обнова покренута је с намером да подржи увођење личног режима и интегралног југословенства: Нико Жупанич у броју у ком на насловној страни излази слика краља Александра и Митриновићев текст За Југославију, изражава наду да ће Rex Iugoslaviae „у најскоријем времену“ постати ништа мање него Imperator totius Slaviae.xxv Часопис открива и везу са Митриновићевим европским контактима. Објављује се превод одломка из Сидеричног рођења Ериха Гуткиндаxxvi чију закључну реченицу може потписати било ко од наших космиста: «Да се обновимо и ми и свет у сидеричном рођењу, звезданије изнад свих звезда». Гуткинд је једно од имена најтешње везано за Митриновића, а овај спис је утицао на њега пре преласка у Енглеску. Излазе и два чланка Стивена Грејема, Митриновићевог блиског пријатеља и касније мужа његове сестре. Он је између два рата боравио често у Југославији, посећујући и владику Николаја, али ова посета је, како мисли његов биограф, везана управо за Митриновићев пројекат. xxvii У једном тексту он упућује «младу и снажну југословенску расу» да пође правцем којим је води краљ, велики либерални симбол, «највећи кога је имала југословенска историја». (Из истог часописа сазнајемо да је Грејем провео месец дана у Југославији.xxviii Мада сам Митриновић није наишао на разумевање код краља Александра, из Грејемове касније књиге о марсељском атенату видимо да је енглески аутор разговарао с више људи из власти, с двора, као и са кнезом Павлом и краљицом Маријом).

Овакво повезивање људи блиских Митриновићу опет боље можемо разумети у ширем контексту његових контаката. Начин на који је он окупљао људе привукао је пажњу истраживача који су се трудили да велик број имена и не увек јасне природе односа некако разјасне. Тако су многобројне групе око њега објашњаване сликом концентричних кругова (Ригби),xxix или Венових дијаграма који се преклапају.xxx Недавно истраживање Г. ван Хенгела је детаљније показало испреплетене везе са Гуткиндом, Ван Еденом и Кандинским.xxxi Интелектуална историја (или можда боље историја интелектуалаца) овде се приказује кроз замисао мреже. Такве мреже – које обележавају европски културни пејзаж још од хуманизма– начин су на који можемо описати и његове контакте овде. Митриновић припада једној европској мрежи. У Британији формира другу, која се састоји од више кругова, описали их као концентричне или преклапајуће: од јавних личности повезаних с истим друштвеним циљевима, па до правих поклоника. Као што у Британији има своју мрежу, тако се један њен крак пружа и у Југославији.

3

У литератури се среће још један термин којим су описиване групе око Митриновића: то је секта или култ. Како је познато, не само што је Глигорић Митриновића прозвао као мистификатора, већ је и целу групу око Претече описао као малтене секту која очекује долазак месије – вероватно самог Митриновића из Лондона, за шта му је назив часописа нарочито био речит. Глигорићев текст је полемички, памфлетски, али од овог не треба бежати. Тим пре што се Глигорић обрачунава с онима чијим је словенско-месијанистичким погледима коју годину пре тога и сам био близак. Није Глигорић био усамљен. Већ 1921. Тин Ујевић, који се с Митриновићем посвађао за ратних дана, зове га: «окултиста, спиритиста, хипнотизер и источни мистагог Митровић».xxxii Николај Велимировић у Индијским писмима помиње да «Душана Митриновића» у Лондону индијски ученици сматрају новим аватаром.xxxiii Седамдесетих се у једном интервјуу Милан Кашанин, иначе уздржан на похвалама, Митриновића присећа као генија који је обликовао његову генерацију – али додаје и: «Хтео је, на крају, да оснује неку нову веру у којој би он био Буда, Христ. И њега, и остале из његове генерације збунио је Лондон. И Исток».xxxiv Ако не говори много о Митриновићу, изјава говори о слици о њему коју су савременици имали. Слична поређења користили су и они који су лично сретали Митриновића окруженог ученицима у Британији. Вила Мјуир, која га је дуго знала, користила је реч cult. Амерички песник Џон Гулд Флечер описује групу Нова Енглеска речима «атмосфера луде секте».xxxv Сведочанства која се појављују у новијем истраживању изоштравају ову слику. Рецимо, једна од вежби коју је давао ученицима звала се «неговање не-зависности» (fostering non-dependency). А овај наизглед безазлен термин заправо је значио да је Митриновић одређивао ко ће с ким имати сексуалне односе.xxxvi Ту Митриновић заиста почиње да личи на гуруе попут Ошоа. Доста тога зависи од дефиниције култа. Тако се негде настоји доказати да се понашање Митриновићевог круга не уклапа у класичну дефиницију верског култа.xxxvii Митриновићеве групе то заиста нису ни биле. Другачија је, међутим, ствар са шире схваћеном култном атмосфером и улогом гуруа.

Оправдано је због свега тога питати се какво је било место Митриновића у конкретним надама српских следбеника. Да ли је он био гуру или чак заиста претеча, месија свечовека? И код његових српских истомишљеника можемо наићи на тон обожавања из ког зрачи учитељска аура. Примера ради, 1927. Душан Стојановић пише о Митриновићу као о неком ко се наставља на Достојевског и Соловјева идејом о свечовеку, али их и превазилази јер је укључио источна учења – будизам, веданту, Египат, античке мистерије, Лао Цеа. Митриновићева синтеза вредности шира је од ма које друге, ништа мање него «синтеза теократије, теософије и теургије». Стојановић је узвисио Митриновића и у националној култури, јер га прогласио синтезом «мушког» Мештровића и «женског» Николаја Велимировића, како год ово разумели.xxxviii Осам година након неуспеле посете, Павле Јевтић пише његовим о активностима у Уједињеном краљевству (иницијативе Нова Европа и Нова Британија) управо наглашавајући да га тамо поштују као учитеља и «скоро новог месију». Не либи се Јевтић ни да га опише романескно, али – судећи по успоменама – и истинито: «са очима које продиру…он обично седи са скрштеним ногама» и истиче се «источњачким изгледом».xxxix Јевтић заобилазно прекорева земљаке што Митриновић није наишао на одјек код њих. Недвосмислено је да он дели ентузијазам британских ученика за Митриновићеву визију будућности.xl Текстови следбеника или опонената као што је Глигорић показују да су опажени као група, као део једног покрета, где су Митриновић и Велимировић посебно апострофирани.xli

4

Када погледамо архивску грађу – писма која се чувају у фонду Задужбине Нова Атлантида у Библитеци Универзитета у Бредфорду – добијамо нову слику ове групе која потврђује горе изнете тезе. Подаци из писама која су српски следбеници писали Митриновићу, досад ненавођени у истраживањима, бацају ново светло на овај интелектуални кружок.xlii

Београдски митриновићевци били су група устројена попут британских. Штавише, били су у контакту са Митриновићевим британским ученицима – Лилијан Слејд, Филипом Мереом и Валери Купер. Куперову у писмима помињу и Стојановић и Јевтић и В. Поповић. Други ученик, Алан Портер, врло активан предавач у Митриновићевим кружоцима, нарочито о адлеровској психологији, долазио је у Београд да им држи предавања. И током двадесетих неки од српских следбеника посећивали су Лондон. Јевтић је тамо провео две године током докторских студија; Поповић је такође докторирао у Лондону; Стојановић је био аташе за штампу у Лондону 1929-1931. Из преписке се види да су били у међусобном контакту, као права група, не тек редакција окупљена око часописа, те да извештавају Митриновића о појединачном раду, као и о другима из кружока. Душан Стојановић пише Митриновићу да је «углавном радио будизам», само му је криво што нема добру граматику палија или санскрта. «Али најосетнији је губитак што сам тако далеко од Вас» јер му све те ствари изгледају другачије кад их Митриновић интерпретира. Поред рада на Соловјову (где је «езотерика остала нетакнута») обавештава и да ће писати о Буди.xliiiМисли је 1924. објавио чланак о будизму). Владета Поповић извештава да је боравио у Дорнахуxliv где је упознао више антропозофа,xlv као и да студира Штајнера, Ширеа и Ернста Вуда.xlvi Јевтић пита Митриновића за мишљење треба ли и он да оде у Дорнах.xlvii Видимо како су укључили Милоша Ђурића: Павле Јевтић пише за њега да је «ватрен идеалиста» који је одушевљен и жели да сазна више о «свему»,xlviii Стојановић такође извештава Митриновића да је Ђурић «врло одушевљен» њим.xlix У писмима се често помиње тајанствени «рад». Стојановић користи и израз «рад нашe браћe».l Он Митриновићу пише: «Ваши путеви далеко воде а све што је намењено за вечно полако се ствара и невидљиво». Док чека да му Митриновић пошаље Блавацку, он закључује да Митриновић ради у Британији, а «овде» се мора радити одлучно.li Ово показује да су се активности Митриновићевих ученика у Лондону и Београду виделе као део једног покрета. Помен Блавацке или Поповићево навођење сродних наслова није усамљено, литература је увелико циркулисала. Стојановић обавештава да чита Штајнера и Макса Хајндла, да је добио предавања од Слејдове, а подсећа да Филипа Мереа треба опоменути за Гурђијевљев систем («обећао је да ће послати»).lii Јевтић (у Лондону) потврђује да је примио Тајну доктрину поручену по Митриновићевом предавању и пита да ли су му потребна предавања Штајнера,liii док у другом потврђује њихов пријем.liv

Активности групе показују да је постојала њена унутрашња, чак езотерична страна. Владета Поповић пише да се он, његова супруга Мери Стенсфилд Поповић,lv Стојановић («Џон») и Митриновићев брат Чедомил састају сваке суботе увече и читају Бхагавадгиту, Светло на путу (теозофски спис Мејбел Колинс), Розенкројцерску замисао света Макса Хајндла, а «у више махова давао сам по нешто из Гуравлове јоге». Могуће да је ово необично име искривљено од Гурђијев. Поповић помиње да га све боље разуме. Четвртком се Поповић виђао са Милошем Ђурићем, књижевницима Синишом Кордићем и Божидарем Ковачевићем, па тим поводом извештава Митриновића да су почели да се «удубљују»; понекад је долазио и Владимир Вујић. Ови састанци укључивали су окултну праксу. Практиковали су вежбе наведене у Хајндловој Розенкројцерској замисли света (TheRosicrucianCosmoConception) попут енергетских,lvi вечерњих и јутарњих вежби, а помињу се и неке назване non-identification и detachment.lvii Изледа да је за вежбе постојала и подела на мушку и женску групу; у овој другој биле су супруга Чедомила Митриновића и Вера Митриновић. У шесточланој мушкој групи Јевтић је хтео да дискутује о will-to-power, на шта их је Митриновић подстицао, као и о «српском програму», о ком је било речи у Лондону, али су они више практиковали унутрашње вежбе по Поповићевом програму.lviii Могу се пратити планови за иступање у јавности. Јевтић пише, током боравка у Енглеској, да се видео са «црвенима» и «зеленима» (на енглеском) и да су разговарали о «ширењу опште идеје», али не путем формалне организације. План Јевтића је да се организује серија предавања која би деловала као обична предавања, независна од Митриновића, да се позивнице штампају без симбола (подвучено у писму, не знамо какав симбол), али да права намера буде ширење неких њихових идејаlix – тј. предавачки клуб би послужио као платформа за Митриновићеве агенду. Речит је опис Владете Поповића како је упознао супругу једног пријатеља, позајмио јој Сведенборга, Штајнера и Вуда и задовољно примећује да ће за неколико месеци бити спремна за суботње састанке.lx Ово заиста делује као врбовање. Изгледа да је Јевтић, иначе близак с Митриновићевим братом Чедомилом, имао доста таквих задужења. Он јавља да је почео да окупља пријатеље и говори о Митриновићевом раду.lxi У сусрету са Слијепчевићем (највероватније Пером), закључили су да идеал данашњег друштва није свечовек, већ американизам и брзина, као и да рад на просвећивању није успео, али да у народу постоји жеља за нечим идеалним. Тим поводом видео се и с Хамзом Хумом, а у плану је било и да сретне Светозара Прибићевића и друге јавне раднике.lxii Помиње Јевтић и да је упознао неке новинаре за које су, додуше, теозофија и будизам само појмови из новина, али да «за прво време» могу да послуже као «медијум да се дође до правих људи». Неком учитељу из Сарајева одушевљеном Митриновићем, рекао је да набави Гуткиндову књигу. Јевтић разматра и идеју да Митриновић постане члан удружења новинара које је при Министарству спољних послова, да би тако стекао дипломатски пасош.lxiii Владета Поповић преноси саопштење Милоша Ђурића да је основана Централна лига за проучавање и науку народа са дванаест оснивача међу којима су сем Ђурића, Никола Крстић (књижевни критичар и антропозоф), Синиша Кордић, Светислав Стефановић, а према Кордићу, заинтересовани су и кнез Павле и Павле Радић (политичар из ХСС, синовац Стјепана и Антуна). Поповић Митриновића зове да буде председник друштва. Намера је да то буде центар за духовне, научне и уметничке активности и да се одржавају јавна предавања. Једно је већ одржала Јелисава Вавра, председница Југословенског теозофског друштва, а у плану је било да једно одржи Бруно Херцл, аутор књига о оном што бисмо данас назвали алтернативном медицином. Намера је да се, сем теозофа, које треба да анимира Вавра, укључе и антропозофи. Поповић помиње да је власник Ураније, где је ово окупљање одржано, Војислав Кујунџић, масон.lxiv Још једна веза коју Поповић не помиње а за коју данас знамо, јесте што је Кујунџић (лекар и оснивач друштва Огањ) био и теозоф, председник београдске теозофске ложе «Исток» и један од мањег броја домаћих масона заинтересованих за езотеризам.lxv Милош Ђурић је изгледа био у ложи «Препорођај», једној од две које су се под вођством Кујунџића на кратко (1923-1925) одвојиле од Велике ложе «Југославија».lxvi

Имамо један нацрт писма Митриновића Милошу Ђурићу. Пошто је изгледа било речи о томе да би и он дошао у Лондон,lxvii Митриновић пише: «Желим да одмах дођете овамо ради договора. Пошто су овде Поповић, Јефтић [sic] и Чеда. Одлуку о доласку јавите најдаље за четири дана. Обавестите Чедину жену да је Чеда стигао у Лондон».lxviii И ако оставимо на страну што је ово изгледа концепт, приметно је да Митриновић Милошу Ђурићу пише наредбодавним тоном – свакако другачије него Петру Живковићу.

Београдска група била је део шире мреже и прожимала се с лондонским кругом ученика, као део једног покрета. Намера је била, како наслућујемо, нека идеалистичка обнова друштва, за шта је требало придобити утицајне људе и деловати преко часописа. Оријентални и теозофски концепти су служили у формулисању те обнове. Из писама нам измиче тачно значење «рада». «Рад» се користио код младобосанаца, али је то и израз групе око Гурђијева. Сем деловања у јавности, постојао је и рад и у уској групи и на себи. Јасно је да је, сем предавања и читања препоручене литературе, постојала и пракса медитативних, окултних и јогинских вежби. Делује да је и у Београду постојала нека шира и ужа група, што је иначе био Митриновићев метод организовања ученика. Макс Хајндел, на ког се позивају, био је дански окултиста, настањен у САД, оснивач друштва The Rosicrucian Fellowship, чија обимна књига TheRosicrucianCosmoConception излаже космогонију и антропогонију изведену из теозофије и антропозофије. Штајнеру, од ког је и учио, сродан је тиме што се сам сврстава у линију езотеричног хришћанства, односно спајањем теозофске митологије и хришћанства. Ово је врло блиско Митриновићу, ког индијски и теозофски утицаји нису одвели од хришћанства, већ је остао ближи Штајнеру. Хајндлова књига укључује и практичне вежбе (јутарње вежбе концентрације, вечерње ретроспекције, обе усмерене на прочишћење тако да «аура почиње да сија»). Двадесетак година касније Бранко Лазаревић у дневнику бележи о посети Владети Поповићу: «Видех читав низ теозофских књига и међу њима на енглеском неко розенкрајцеровско посматрање света и ваздан других таквих књига. У своје време добијао их је од Димитрија Митриновића у Лондону…“lxix Знамо да је Митриновић своје следбенике често слао другде да се упуте (код Гурђијева, рецимо). И овде видимо да је Поповића, можда и Јевтића, слао у Дорнах. Писмо В. Поповића изгледа показује да је Митриновић био упућен у систем Гурђијева, па је београдској групи прослеђивао вежбе. Један чланак Поповића из истог периода објављен у Народној одбрани садржи терминологију која подсећа на Гурђијева. Мада се најчешће помиње како је Алфред Ораж, уредник часописа New Age и Митриновићев први британски следбеник, напустио Митриновића због Гурђијева, Митриновић је практично целог живота задржао интерес за Гурђијева и имао везе с овим кругом. Још 1951. генералу Фулеру, свом дугогодишњем сараднику (иначе аутору више књига о окултизму и једно време Кроулијевом ученику) послао је Гурђијевљево дело Све и свја изашло претходне године.lxx Био је до краја живота у контакту и са Чарлсом Нотом, једним од истакнутијих ученика Гурђијева. Поводом смрти Митриновића, Нот пише Валери Купер „био је право људско биће…Био је један од малобројних људи с којима сам могао да разговарам искрено и озбиљно“lxxi и предлаже јој да у даљем раду Митриновићеве идеје споје с Гурђијевљевим. Подаци из ових писама показују да је нешто од Гурђијевљевих метода већ двадесетих индиректно стигло и до београдске интелигенције. Вежбе non-identification и detachment можда су неке из система самог Митриновића, као што су биле и поменута fostering non-dependency или „кану“.lxxii Мада немамо тачан нацрт рада београдске групе (или група), постоје упутства за нешто слично намењено групама у Британији. Наиме, Митриновић је оставио план рада за парамасонски ред са обредима назван Anthropo Masonics of New Atlantis.lxxiii Требало је да се ред окупља једном месечно у одређеном зодијачком знаку. Обреди опонашају масонске – приликом отварања ложе официри заузимају положаје као у обреду краљевског свода. Садржина обреда је, међутим, као из Митриновићевих чланака и друштвене активности. Укључена су и предавања и вежбе из Ернста Вуда и Штајнера (Како се стичу сазнања виших светова). Постоје упутства за одређене положаје тела (у паровима) према знацима зодијака и њиховом значењу. Постоји и документација за The Companions of the New Order, такође парамасонског карактера: иницијација, с куцањем на врата, питањима и одговорима, очигледно је састављена по угледу на масонску, као и улоге официра. Овде постоје и упутства за групну медитацију. Овај аспект Митриновићевог рада, као тајна страна његових политичких група, остао је неизучен. Тешко је рећи да ли је београдска група радила баш истоветно као и ове, али има неких сличности, барем у литератури и вежбама које се помињу.

Читалац је приметио недостатак једног имена: Николаја Велимировића. Он се од ове групе дистанцирао, на њихово разочарење. После 1922. он више и не користи термин свечовек.lxxiv Није, међутим, довољно пажње посвећено томе како су сами Митриновићеви следбеници, гледали на ову промену код Николаја. А њихова преписка с Митриновићем открива да су је видели као напуштање заједничког рада, као што и неке Николајеве речи које преносе Митриновићу откривају јасну жељу за одмаком. Павле Јевтић пише 1923. да се Николај «повукао» и «оставио нас» – Јевтић закључује да не жели ни на какав начин да им помогне јер «сад изиграва неког ‘богомољца’», а додаје да му Беседе по гором и Молитве на језеру нису «богзна шта».lxxv Неколико месеци касније додаје да Николај није показао «вољу за заједничким и озбиљним радом» као и да их избегава– помало јетко примећује Јевтић Николајеву жељу да свуда буде присутан.lxxvi Пожалио се Јевтић и како га је Николај опоменуо да се чува теозофије, па преноси и поруку владике: «Кад пишеш Митриновићу поздрави га. Ја не знам на какав заједнички рад са мном мисли? Је ли ти рекао што опредељеније? Да ли је последњих година студирао православље? Можда га је болест навела на то, јер страдање обично приведе човека православљу», на шта Јевтић додаје «као што видите, исти Николај».lxxvii Већ 1925. Јевтић примећује да нема одговора од Николаја и боји се да неће ни доћи јер је чуо да «игра улогу светитеља у Охриду», што је Митриновић већ предосетио.lxxviiiКако је познато, Николај је наставио својим путем. Оно што је важније од самих контаката јесте утицај самих Митриновићевих идеја. Сва наведена имена носиоци су покрета који је различито називан – најчешће панхуманизам. Можемо рећи да је Митриновићева група језгро и зачетник панхуманизма у међуратној култури, чије су се теме потом шириле и код других аутора. С обзиром на значај панхуманизма, присуство ове групе у култури је дуже (већ од раних двадесетих) и утицајније него што би се чинило по животу два часописа, а то значи и да је Митриновић био у домаћој средини присутнији него што на први поглед делује, макар и индиректно, преко својих следбеника. Развој концепта свечовека и панхуманизма као покрета, односно идејни утицај Митриновића, заслужују засебно разматрање. Овде смо хтели да осветлимо један досад непознат аспект рада београдског огранка Митриновићеве мреже.

i Добросав Јевђевић, «Акција г. Д.. Митриновића», Преглед 4.5.81 (1930), 611-613.

ii Исто.

iii Боривоје Јевтић, «Димитрије Митриновић (3)», Живот 2.15 (1953), 440.

iv Некролог из Републике је само један од примера тога како се о њему мислило: «У њега су некада полагане огромне наде, да ће он остварити нешто изванредно и генијално…Велике наде које су полагане у њега није испунио» («Мита Митриновић», Република, 8.9.1953).

v Палавестра, Догма и утопија Димитрија Митриновића, Београд, Завод за уџбенике, 2003, 343.

vi Драгослав Адамовић, Разговори са савременицима, Београд, Привредна штампа, 1982, 141.

vii Глигорић је успутно поменуо утицај Митриновића на Настасијевића (У вихору, Београд, Нолит, 1975, 143) – теза која, оправдана или не, заслужује пажњу.

viii «Митриновић позове све нас на предавање, па каже ако треба, и да се тучемо. Ја пођем на предавање, али решим да се ни с ким не тучем, а била је и гужва на предавању јер су Швабе звиждале. Ја одем кући». (Успомене Живорада Настасијевића,Горњи Милановац, Музеј Рудничко-таковског краја, 2016, 56.

ix Павле Поповић (Сликар Живорад Настасијевић, магистарски рад, Филозофски факултет, Београд, 1988, примерак Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић») доноси попис свих познатих Настасијевић дела где овог портрета нема.

x Време 28.6.1930, 5.

xi Владета Поповић Митриновићу 1.11.1926 (University of Bradford, New Atlantis Foundation, Special Collections. 1/7/12/36 – у даљем тексту: NAF). У прибављању архивске грађе помогли су ми Julie Parry (Посебне збирке Библиотеке Универзитета у Бредфорду) и Mike Tyldesley (The Mitrinović Foundation) на чему им срдачно захваљујем.

xii Писмо од 14.5.1936 (NAF 1/7/11/21). Те године је Митриновић имао озбиљан здравствени удар.

xiii Митриновић Петру Живковићу, 5.12.1929 (NAF 1/7/10/32)..

xiv Време 18.0, 37.193.

xv Порука. Лист Југословенског народног одбора (репринт), Београд, Службени гласник 2007. Октобар 1951, бр. 4 и 5, стр. 28.

xvi Писмо Црњанског Митриновићу од 5.6.1951. Захваљујем Гвиду ван Хенгелу (Guido van Hengel) на уступљеној фотографији писма.

xvii Ненад Петровић, Димитрије Митриновић, Виндзор, Авала, 1967, 31-32.

xviii David Graham Page, Pioneers of European Federalism: the New Europe Group and New Britain Movement (1931–1935), A thesis submitted in partial fulfilment of the requirements for the degree of Master of Philosophy The University of Sheffield Faculty of Arts and Humanities Department of History October 2016, 66.

xix Marco Pasi, Aleister Crowley and the Temptation of Politics, London and New York, Routledge, 2014, 69; 78.

xx Према сведочењу Мајка Тилдслија, секретара Митриновићеве задужбине (раније Задужбина Нова Атлантида), када је крајем деведесетих година једна америчка издавачка кућа показала интерес за објављивање текстова које је Задужбина нудила различитим издавачима, испоставило се да иста кућа објављује и Кроулија. Вајолет МакДермот, Митриновићева ученица и тадашњи секретар Задужбине (преминула 2006), одмах је затражила прекид контакта с издавачем с објашњењем да је «г. Митриновић» упозоравао да се с Кроулијем немају никаква посла.

xxi Палавестра, Догма и утопија, 332-333; «Судбина и дело Димитрија Митриновића», предговор у: Митриновић, Сабрана дјела 1, Сарајево, Свјетлост, 1990, 113.

xxii Као етапе он помиње наводни сусрет Митриновића и Парежанина још 1926. у Бечу, посету Београду наредне, а потом упутства окупљенима око Претече, издата преко брата Миливоја, о свеопштој повезаности, синтетичком свечовечанству, моралној обнови и улози Србије, Југославије и Словенства у томе. Међутим, сам Парежанин на месту које Палавестра цитира каже да су се први пут срели у Бечу, али тек тридесетих. То би могла бити и омашка у памћењу. Овај пример не умањује значај Палавестрине монографије, већ показује потешкоће у истраживању Митриновићеве биографије и реконструкцији његове мреже. (Ратко Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, Минхен, 1974, 25-26. У поновљеном издању из 2013. и 2014. под насловом Гаврило Принцип у Београду. Млада Босна и Први светски рат ови делови су изостављени). Ипак, у доступној преписци не видимо Парежаниново име, за разлику од осталих из Србије.

xxiii Предраг Палавестра, «Судбина и дело», 113. Палавестра не улази у питање садржине Претече, а Друштвену обнову само помиње.

xxiv Павле Јевтић, «Наши у Енглеској за време рата», Народна одбрана 11. 30 (1936), 566.

xxv Нико Жупанич, „Imperator Sclavoniae“, Друштвена обнова 1. 1 (10.10.1929), 2.

xxvi Ерих Гуткинд, «Ужас поднева. Из књиге Сидеричко рођење». Друштвена обнова 1.3 (24.11.1929), 6.

xxvii Стивен Греам, «Краљ и енглеска интелигенција», Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 1-2 (насловна страна); «Југословени и Руси», 2.5 (2.2.1930), 1 (први пут у Југословенској пошти).

xxviii Michael Hughes, Beyond Holy Russia. The Life and Times of Stephen Graham, Cambridge, Open Book Publishers, 2014, 240. Грејем се након почетне опчињености одвојио од оних који су Митриновића посматрали као гуруа.

xxix Andrew Rigbey, Initiation and Initiative. An Exploration of the Life and Ideas of Dimitrije Mitrinović, Boulder, Eastern European Monographs; New York, distributed by Columbia University Press, 1984, 162.

xxx Page, Pioneers of European Federalism, 66.

xxxi Гвидо ван Хенгел, Видовњаци, Београд, Clio, 2020.

xxxii Тин Ујевић, «Уз споменицу Владимира Гаћиновића», Југославенска њива 5.46 (1921), 733.

xxxiii Николај Велимировић, Индијска писма, Изабрана дела 10, Ваљево, Глас Цркве, 1997, 203. Имена постојећих особа Велимировић даје незнатно измењена, тако да су Индијска писма и нека врста «романа с кључем».

xxxiv Марко Недић, “Разговори с Миланом Кашанином“, Љетопис Српског културног друштва Просвјета 7 (2002), 241.

xxxv Ван Хенгел, Видовњаци, 276; Page, Pioneers of European Federalism, 57.

xxxvi Ван Хенгел, Видовњаци, 231.

xxxvii Page, Pioneers of European Federalism, 58 и даље.

xxxviii Душан Стојановић, «Идеја свечовека. Могућности словенске философије», Хришћански живот 6. 3-4 (1927), 88-98.

xxxix Митриновића и Пол Селвер описује као мистериозног учитеља с Истока («Странци о Митриновићу», Митриновић, Сабрана дела 3, 221). Вреди поменути да у успоменама на Николаја Велимировића (у пригодном чланку поводом смрти) Миодраг Пурковић користи сличну слику за владику: «Али, изнад свега, у њему је било нечег магичног. Његове тамне, светле [sic!] и продорне очи мислим да нико није могао да гледа. Ја сам се зарекао више пута да издржим тај поглед, и нисам могао. Те Николајеве очи хипнотисале су људе и они су остајали као омађијани» (Миодраг Пурковић, у: «О епископу Николају», Порука. Лист Југословенског народног одбора (репринт), Београд, Службени гласник, 2007. 1. Мај 1956, бр. 37, стр.7.

xl Павле Јевтић, «У Лондону живи један Југословен који намерава да препороди Велику Британију», Време, 14.8.1938, 9.

xli Нпр. Здравко Јагодић у прилогу «Судбина нашег свечовека» (Хришћанска мисао 3.5 (1937), 69-70) издваја Николаја, Митриновића, Ђурића.

xlii Ово је недавно поменуто у раду: Ema Burgham, „The Eleventh Hour: Dimitrije Mitrinović and his network: proceedings of a symposium at the University of Bradford” Südosteuropäische Hefte, 4. 2 (2015), 65-68.

xliii Душан Стојановић Митриновићу 1.7.1923 (NAF 1/7/12/12)

xliv Место у Швајцарској где се налази Гетеанум, међународно седиште антропозофског покрета.

xlv Владета Поповић Митриновићу 6.10.1925 (NAF 1/7/12/24)

xlvi Владета Поповић Митриновићу 10.9.1925 (NAF 1/7/12/26)

xlvii Павле Јевтић Митриновићу 28. 8. б.г (NAF 1/7/13/50)

xlviii Исто

xlix Стојановић Митриновићу 17.7.1925 (NAF 1/7/12/25).

l Стојановић Митриновићу 3.9.1926 (NAF 1/7/12/35)

li Стојановић Митриновићу 11.1.1926 (NAF 1/7/12/29)

lii Стојановић Митриновићу 3.9.1926 (NAF 1/7/12/35)

liii Јевтић Митриновићу 16. 3 [1925]. 1/7/13/44. За писма која немају годину, ослањам се на претпостављену годину наведену у каталогу архивске грађе фонда Нове Атлантиде.

liv Јевтић Митриновићу 14.3. [1925] 1/7/13/43

lv Лектор за енглески језик на Филозофском факултету од 1926.

lvi Поповић Митриновићу 19.12.1926 (NAF 1/7/12/33)

lvii Поповић Митриновићу 1.12.1926 (NAF 1/7/12/36)

lviii Јевтић Митриновићу недатирано (NAF 1/7/11/20)

lix Јевтић Митриновићу 3.3.1925 (NAF 1/7/12/19)

lx Поповић Митриновићу 19.12.1926 (NAF 1/7/12/33)

lxi Јевтић Митриновићу [16.12.1925?] (NAF 1/7/11/3)

lxii Јевтић Митриновићу 25.8. NAF 1/7/11/25; недатирано NAF 1/7/13/46

lxiii Јевтић Митриновићу 28.8.б.г. (NAF 1/7/13/50)

lxiv Поповић Митриновићу 13.4.1926 (NAF 1/7/11/6)

lxv За Кујунџића и београдску теозофску ложу вид: Немања Радуловић, „Езотерична струја у српском и југословенском слободном зидарству“, Развитак 58/59. 259-260 (2019-2020).

lxvi Изјава самог Ђурића (Архив Југославије 100-16-55); исто у: «Списак масона у Београду» (АЈ 100-14-50), мада је поузданост полицијских спискова у том фонду сумњива. Иначе је Ђурић 27.2.1922. несумњиво инициран у ложу «Шумадија» (Окружница бр. 45. Велике ложе «Југославија», АЈ 100-4-18). Делује да је за време Кујунџићеве сецесије пристао уз њега, али у списку масона регуларизованих 1925. не налазимо његово име ни у «Препорођају» ни у «Доситеју Обрадовићу» (Окружница Велике ложе «Југославија» бр. 120 5.6.1925; Окружница бр. 126 14.10.1925 (АЈ 100-4-18)).

lxvii Јевтић Митриновићу, недатирано (NAF 1/7/13/46); придружено писмо Чедомила Митриновића на истом документу каже да је «могућност рада је велика» и да би и Милош Ђурић дошао у Лондон

lxviii Митриновић Милошу Ђурићу, без датума (NAF 1/7/13/48)

lxix Бранко Лазаревић, Дневник једног никог. Други део (1947), Завод за уџбенике, Београд, 2007, 456.

lxx Писмо Фулера Митриновићу 1.8.1951 (NAF 6/1/4/8)

lxxi Писмо Чарлса Нота Валери Купер (септембар 1953?) NAF 1/8/7/96

lxxii Ван Хенгел, Видовњаци, 231; 237.

lxxiii NAF 5/6/1

lxxiv Радиван Биговић, Од свечовека до Богочовека. Хришћанска философија владике Николаја Велимировића, Београд, Рашка Школа, 1998, 180.

lxxv Јевтић Митриновићу 12.2.1923 (NAF 1/7/12/11).

lxxvi Јевтић Митриновићу 7.6.1923 (NAF 1/7/12/13)

lxxvii Јевтић Митриновићу 28.8. б.г. (NAF 1/7/13/50)

lxxviii Јевтић Митриновићу 25.8. б.г. (NAF 1/7/11/25)

О Димитрију Митриновићу још можете читати овде и овде.

KPAJ CBETA. О РОМАНИМА ЧИНГИЗА АЈТМАТОВА (Владимир Меденица)

„Чији cu mu? Како mu je име? Упамти своје име!

Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Донен-бај, Доненбај… “

Оглед „Крај света“ је први пут објављен на руском је­зи­ку у збор­нику Философия космизма и русская куль­тура (мате­риа­лы международной научной конференции „Ко­с­мизм и ру­сская литература. К 100-летию со дня сме­р­ти Николая Фе­дорова“, 23-25 окт бр 2003 г. изд. Фи­ло­логи­че­ский фа­культет Белградского университета, 2004) под називом От­голоски рус­ского космизма в романах Чин­­гиза Айтма­това (Од­јеци руског космизма у романима Чин­гиза Ајт­ма­това), а на српском је први пут штампан као поговор у књизи Чин­гиза Ајт­матова Касандрин белег (из јереси 20. века), Логос, Београд, 2007. У незнатно изме­њеној верзији, оглед се појавио и у књизи есеја Владимира Меденице Одрази у сребрном огледалу у издању Графичара из Горјана, 2013. године.

Романи Чингиза Ајтматова о којима ће у овом раду превасходно бити реч: … И дуже од века траје дан и Губилиште долазе са самог руба бивше совјетске империје, од писца Киргиза пореклом, и потврђују не само животност једне мале културе, њену лепоту и својеобразност у окружењу којим је доминирала једна од најмоћнијих светских култура уопште, руска култура, него, упркос песимистичким тоновима којима су они интонирани, и неуспех псеудокултурног, цивилизаторског, тотализаторско-комунистичког атентата на духовност и саме религиозне корене културе. Битка личности за аутентичне људске вредности, борба против њеног растварања у безличним општим структурама, против „неумитног преласка културе у цивилизацију“, како би то рекао Шпенглер, или њене смрти у авану свеуједначавајућег, свемешајућег прогреса, како би то рекао Леонтјев, афирмација оних религиозних темеља културе у којима се раскрива њен богочовечански субјекат који, уосталом, и успоставља културе као равноправне личносне организме, воља за истинским садејствовањем различитих култура унутар и насупрот једнога система који је све различитости настојао и још увек настоји да потре, борба за живот против смрти и смртобожачких идола савремене цивилизације, а у том контексту и посебно осећање реалности краја света у духу руске идеје[1] – то је некакав идејни и етички миље на коме се распредају фабуле Ајтматовљевих романа.

Тај и такав миље – који обележава руску идеју у њеном најпунијем смислу (не њено изопачење у тоталитарном, комунистичком облику, њеној интернационалистичкој „псеудоморфози“) – испитује се у Ајтматовљевим романима на оним малим културама из њенога окружења, испитује се на њима и проверава, да би се, на крају, у њима и кроз њих, кроз те романе, потврдио њен животворни, личносни карактер насупрот официјелној цивилизаторској пракси совјетске империје, која је у својој бити носила погубни, антиличносни карактер.

Руску идеју подједнако граде идеја богочовечанства и регулације природе, идеја саборности свести и саборности сазнања, теопоетичког, јединственог ума, биосфере и ноосфере, обједињеног човечанства – учених који су превазишли своја ограничења (теоријски ум, морал блудних синова, свет града и цивилизације, трговине и морепловства, привреде као хлеба сувишног, хедонизма и егоизма, скептицизма, агностицизма и атеизма) и неуких, који не заборављају своје врлине (практични ум, свет традиције, села и културе – култ предака као једина истинита религија, свет обнављања а не експлоатације, оживљавања кроз симболичке форме, памћења и сродства, привреде хлеба насушног, вере и живота), идеја тварне и небеске Софије, свемирских летова и унутрашњег преображаја личности, идеја памћења и пројекта васкрсавања предака, идеја слободног кретања Земље кроз васионски простор, као и уверење да је разрешење тајне бесконачности овде, у нама, на овој земљи, идеја образовања личности и заједнице по узору на вечни лик Пресвете Тројице, и културе као личносног организма насупрот цивилизацији као механичкој, неорганској категорији и, у вези с тим, идеја суштинске равноправности култура, без обзира (или можда управо с обзиром) на њихову квантитативну и квалитативну несамерљивост. Ако бисмо хтели да у неколико речи одредимо суштину руске идеје, онда би се то могло казати овако: руска идеја (или активно хришћанство) је воља за преображајем света свим снагама уједињеног човечанства у циљу васпостављања бића у целини (свих времена и свих простора) у славу богочовечанског космоса, то јест остварења интуиције јединства читаве творевине по узору на вечни лик Пресвете Тројице. Још краће: руска идеја је воља за свеопштим спасењем. Настала у јединственом, саборном уму, интегралном философском духу, она је органска и целовита, она је синтетичка, она је, могли бисмо је тако одредити, тео-космо-поетичка.[2]

Свеопште спасење је тако циљ који се може достићи само заједничким делом уједињеног човечанства, што није могуће без обнављања слепе природе, без успостављања јединства читаве творевине у једном свету с оне стране раздробљености, непријатељства и мржње, с оне стране смрти и пролазности. Свеопште спасење, дакле, није могуће без одговорног односа човека према природи, према творевини у целини јер, по речима старца Зосиме из Браће Карамазових Достојевског – „све је на свету као океан, све тече и додирује се, на једном месту удараш – на другом крају света одјекује“, све је свему узрок и, обрнуто, све је свему последица, све је нераскидиво повезано, заланчено у јединствену божанску творевину.[3]

Дакле, са најпотпунијим изразом руске идеје, a то је по писцу ових редова, како је читалац већ могао да заључи, учење Николаја Фјодорова, идејни слој Ајтматовљевих романа додирује се у неколико равни, све до оне основне о судбинској заланчености творевине у целини унутар које није могуће индивидуално спасење, али ни индивидуална пропаст већ је, напротив, могуће само или свеопште спасење или тотална пропаст, за које мора да се определи ово садашње наоко нерешено емпиријско стање „хаокосмоса“ како би то рекао Сергеј Булгаков. Комплетан роман И дуже од века траје дан „структуриран“ је у форми крста, и тај облик „држи“ и одређује сва његова симболичка и идејна значења. У пресеку хоризонтале и вертикале (упореди: Фјодоров, Хоризонтални и вертикални положај, смрт и живот), тј. у средишту крста, одвија се сахрана старог пружног радника Казангапа. To је она тачка из које се повлачи хоризонтала земаљског, материјалистичког, цивилизаторског живота (рефрен о возовима, који се непрестано крећу са запада на исток и са истока на запад, симболише једно кретање у емпиријској равни садашњости, која је, како ће се испоставити, дубоко прожета болешћу и смрћу, и која комплекс болести и смрти настоји да компензира заборавом кроз задовољство, хедонизам, експлоатацију, кроз све оно што чини негативне аспекте цивилизације, кроз све оно што свет, судећи према разрешењу хоризонтале у Губилишту, држи у једном, да тако кажемо, прогресивном стању пада) и вертикала космичкога живота испуњеног смислом, који повезује прошлост и будућност, који отвара перспективе на ноосферу (свест становника планете Шумске груди). Хоризонтала у роману …И дуже од века траје дан одражава свет у његовом фактичком стању отуђености друштва и личности”,[4] и симболише извесну погубну окованост света“.[5] Овај железни(чки) обруч око земље, наговештај је космичког „Обруча“ изнад Земље, како би Земља остала изван дејства космичкога ума, како би све на тој земљи прогресивно ишло ка сушењу и одумирању, ка потпуном тријумфу болести и смрти, уништења и деструкције. Сугестија Ајтматовљевог романа, баш као и Фјодоровљевог учења, јесте да је избављење могуће не у равни хоризонталних земаљских цивилизацијских интереса, који неминовно воде разарању, него само по вертикали, која код Ајтматова, баш као и код Фјодорова, симболише успон људских стваралачких енергија, успон према вишем смислу, оном остварењу ноосфере које врхуни у начину на који су свој живот уредили становници планете Шумске груди, што је жива, литерарна слика Фјодоровљеве психократије. Истински сусрет човека и света који га окружује, истинско садејство читаве твари могуће је само по вертикали, религиозним животом у култури, у духу, а никако не по хоризонтали експлоататорских, империјалистичких, материјалистичких интереса, чему тежи живот у цивилизацији. Живот по хоризонтали води драматичном крају свих Божјих створења: страдању вучице Акбаре, убиству степских антилопа, убиству Авдија Калистратова, смрти Једигејеве шестомесечне бебе, погибији Бостоновог двогодишњег сина, смрти Абуталипа Кутибајева, односно тријумфу непријатеља живота и служитеља смрти, разноразних Тансикбајева и Обер Кандалова. Али од тога живота, који на хоризонталној равни непрестано трпи поразе, не одустају носиоци аутентичних људских вредности у роману, Бурани Једигеј, сиромашни пружни радник на забаченој железничкој распутници Боранли Бурани (Фјодоровљев ,,неуки“), и Афанасиј Јелизаров, руски академик, геолог, истраживач земаљских слојева у степама Казахстана, али и повесничар народне душе и митских предања казашких номада и сточара (Фјодоровљев ,,учени“). Од тога живота не одустају ни храбри космонаути са заједничке совјетско-америчке орбиталне станице ПАРИТЕТ, који по цену свога апсолутног брисања из пописа земаљског становништва не одустају од идеје да се на политички, економски и идеолошки подељену Земљу пренесе истински космички и животодајни пројекат чији су носиоци становници планете Шумске груди, а који је у роману И дуже од века траје дан представљен као опозиција совјетско-америчким свемирским програмима и системима „Демијург“ и „Обруч“.

Дан у коме се сахрањује Казангап, патријарх железничке распутнице Боранли Бурани, тај дан који траје дуже од века, јесте дан Једигејевог сећања на проживљени живот, на његове сусрете са добром и злом, на учитеља и пријатеља, најближег човека Казангапа, на његове ратне дане и љубав према Укубали, на породичне и народне митове и трагедије, на пријатељство са југословенским партизаном Абуталипом Кутибајевим, његовом женом Зарипом и њиховом децом, коју је одгајао и пазио као своје сопствене девојчице, на дивног руског човека Афанасија Васиљевича Јелизарова,[6] истинског носиоца руске идеје како у њеном моралном тако и метафизичком аспекту (Јелизаровљева визија рајске природе, која је некада постојала у безводним степама, а чија могућност васпостављања бива у роману пројективно везана за деловање становника планете Шумске груди, који своју планету „лече“ од болести старења и сушења, од претварања плоднога тла у пустињу), истинског, идеалног Фјодоровљевог ученог који наступа као служитељ живота, као онај усамљени заступник општечовечанског дела у савезу с неукима, чији су представници у роману исто тако усамљени Казангап и Једигеј. Академик Афанасиј Васиљевич Јелизаров није роб бирократизоване поделе рада, већ геолог-теренац који је непрестано у живом додиру с казахстанском земљом и њеним становницима, њиховом душом и духом, њиховом прошлошћу и колективним памћењем запечаћеним у митове, народне песме и предања. Он је у правом смислу хроничар народног живота, и то у свим његовим манифестацијама, све до описа камиљег рода и повести о прецима најсјајнијег мужјака у околини, Једигејевог атана Бурани Каранара, оног животног окружења и начина живота (бита) које чини непоновљиве одлике једне културе која је као личносни организам, у духу овога истинскога носиоца руске идеје у њеном најчистијем, за живот најподстицајнијем виду, потпуно равноправна са другом и другачијом, неупоредиво већом руском културом коју у роману тако супериорно заступа Јелизаров. To малобројно братство истинских синова човечанских, усамљених витезова самопрегорнога рада, тај, може се рећи усамљени и јединствени заметак Фјодоровљеве психократије и заједничког дела, наступа у роману у опозицији са „цивилизаторима“ свих врста, почев од древних Жуанжуана, твораца примитивне технологије испирања мозга и уништења памћења (капа од пресне камиље коже која се навлачила на главу заробљеника и на њој полако сушила, стежући лобању и истискујући из мозга несрећника свако сећање), па све до модерних конструктора ракетног система „Обруч“, који није ништа друго до усавршена технолошка верзија капе манкурта, која сада окива читаву планету као главу бесловесног космичког простора осуђеног да без свога свесног средишта у најбољу руку дотрајава на свом неумољивом путу ка свеопштој топлотној смрти или барем заувек остане у стању хаокосмоса „како се ништа на овој земљи не би изменило, како би све остало као што је било“. Технолошки прогрес је, баш као и сваки прогрес, само привидан и представља маску и изопачење истинског космизма, а хоризонтала лажне, неморалне и ружне цивилизације сада се системом „Обруч“ подиже у космички простор с циљем да се спречи слободан пробој космичког ума у земаљски свет, ума који није ништа друго до симбол Бога у религиозном, или ноосфере у научном аспекту руске идеје. На тај начин, спречавање контакта са далеко напреднијим становницима планете „Шумске груди“, јесте, у ствари, одбијање једне телеологије спаса, коју је могуће остварити само у синергијском, богочовечанском дејству здружених снага Бога и читавог човечанства, како то и произилази из учења оснивача рускога космизма Николаја Фјодорова.

Начин на који су Казангап и Једигеј, носиоци аутентичних културних вредности казашких номада и становника безводних сарозека, прихватили академика Јелизарова, говори о прихватању руске идеје у њеном најчистијем, најљудскијем смислу, у њеном неимперијалном, слободном, у правом значењу те речи духовно-култивишућем општечовечанском смислу. Однос Јелизарова према Једигеју и Казангапу није само проста литерарна слика узајамне сарадње култура у којој нема поништавања њихових особености, једно књижевно сведочење равноправности култура као личносних организама, него и потврда општечовечанске вредности руске идеје као јединственог излаза из окова Великих цивилизатора и свакојаких Обер Кандалова, јединственог и једино могућег излаза који се до дана данашњег на трагу хришћанства, предлагао човечанству.”[7]

Руски научник Афанасиј Васиљевич Јелизаров, који је по имену своме Бесмртни цар који је васкрсао и који васкрсава, који доноси мир и смисао, и у функцији фјодоровљевског оживљавајућег памћења – наду у нови дан, у спасење читаве твари, тај весник нове зоре је, као и некада сам Богочовек, као Исус међу простим рибарима, такође нашао своје саговорнике не међу књижевницима и фарисејима, међу ученима, него међу казашким номадима и радницима, међу неукима. Овај руски научник је у роману носилац оне свести која зна да изостанак регулације у Фјодоровљевом кључу води неумитном сушењу и претварању целокупне планете у безводну пустињу. А та врста геолошке и топлотне смрти која је већ отпочела, али које Земљани још нису у правом смислу те речи свесни, јесте прави проблем за све становнике планете „Шумске груди“ (активан однос према апокалипси), а тек за понеке (попут Јелизарова) на планети Земљи (пасивно ишчекивање краја света).

Афанасиј Васиљевич Јелизаров је земаљска слика космичких Шумскогруђана, он је човек с оне стране робовања свакој нужности, било да она долази од природе (геологија) или од духа (фолклор, митови и легенде), он је у правом смислу те речи човек космичке, васељенске свести и, у крајњој линији, живо сведочанство, баш као и његови казашки пријатељи Казангап и Једигеј, да се никаквом капом манкурта,[8] никаквим нуклеарним, запречним системом „Обруч“, никаквим технологијама цивилизације, истински живи живот и живи дух не могу уништити. Јер они су једноставно другога реда. Јелизаров је жива потврда оне истине руске идеје која каже да је дух слобода, и да он живи где хоће и како и када хоће. Он није конквистадор и освајач, он није подређен свеопштем рашчовечавајућем строју иако је, као академик, део совјетског друштвеног система, он је управо жива супротност оним земаљским експлоататорима који због материјалних интереса убијају сваки контакт са духом, који измештају света места да би подизали бране, космодроме, једну лажну, привидну вертикалу која ће у потпуности бити подређена и претворена у хоризонталу, у службеницу патње и смрти, вечитог унесрећивања свега што се роди на овој земљи, оне твари која стење и мучи се све до данас.[9]

Афанасиј Јелизаров, геолог и антрополог, носилац је „позитивне“, да тако кажемо „ноосферне“ свести у роману, он је онај Фјодоровљев учени који може да чује и разуме глас неуких. Он је грађанин који може да обитава у аулима сточара и пружних радника, и да те исте прими код себе у Алма Ату. Он је фјодоровљевски просветитељ који доноси и бележи истину – уз земаљске слојеве (геолог), он бележи и оне дубинске слојеве народног духа (етнолог) и тако упознаје и зближава народе. Он је онај који зна сврху науке у Фјодоровљевом кључу, који њен циљ види у активном учешћу у обнављању свега онога што је некада било, „изгубљеног раја“. Тај рај, који Јелизаров открива у дубокој прошлости земље, космонаути откривају у садашњости, на планети Шумске груди (чији сам назив већ асоцира на благотворну свежину изгубљеног раја, онога чистога ваздуха који ми све ређе удишемо). Тај би рај у земаљској будућности могао бити васпостављен само ако би блудни синови постали синови човечански, целовита људска бића попут Јелизарова и Бурани Једигеја или, пак, „Паритет-космонаута“. Али расап који блудни синови увећавају ближи се опасној тачки: потпуном расколу између човека и његове властите планете, властитог окружења, расколу који достиже врхунац у следећем Ајтматовљевом роману Губилшите и у његовим заиста апокалиптичким сценама. И ако је роман …И дуже од века траје дан потпуно структуриран у облику крста и, према томе, држи се у напетости између погибије и спасења, роман Губилиште је изграђен као некаква слика-триптих свеопште пропасти, неумољиве апокалипсе са средишњом сценом пресуде Спаситељу. Возови, који у роману …И дуже од века траје дан јуре са запада на исток и са истока на запад, непрестано обележавајући хоризонталу бесмисленога кружења, и који су ту још увек на неки начин изван добра и зла, вредносно неутрални, премда се и из њих избацују отпаци будућег свеопштег ђубришта цивилизације (као у филму Лопушанског Посетилац музеја), постају у Губилишту онај реални наркомански пут, постају транспортна средства зла, она права Фјодоровљева хоризонтала смрти, губилиште за Авдија Калистратова, за крда сајгака, за вучји пар који више нема места у слободној степи, за поштеног сточара Бостона који, упркос томе, као трагични херој, остаје без свога двогодишњег сина у одмазду за нарушену равнотежу у природи и за изостајање регулације у Фјодоровљевом кључу. Неспособност да се репродукује живот и стваралачка јаловост постају узроци зависти, а ова опет прелази у мржњу према личности, што и јесте разлог постојања хоризонтале смрти, оличене у равни садашњости у Стаљиновом режиму и његовим чисткама, како то произлази из размишљања Афанасија Јелизарова. Лагано претварање планете Земље, а тиме и читавог свемира, у ђубриште и јаловину, то је посао не само оних који су дубоко огрезли у зло, него и свих нас који робујемо закону пада и чије слепо оруђе постајемо у својој немоћи да се супротставимо властитој лењости, којекаквим спољашњим интересима и непрестаној брижљивости око производње и потрошње „мануфактурних играчака“, као замене за истинске животне интересе и праву бригу, који робујемо властитој похлепи и љубави према новцу, као замени за онај истински Ерос који не само да незаустављиво из себе распрскава живот, него нам и омогућује да непрестано стварамо дела живе, органске културе: лепоту, добро и истину, и који, као свесагоревајућа ватра, растапа сваку окаменотину, душевну, духовну, цивилизацијску. Али зар и сви ми, ми добри, црквености и традицији одани људи, који у својој непроблематичној вери и неузнемираваној свакодневици кличемо „Осана“, зар и сви ми, када Њега разапињу, када Га спаљују на ломачи као стари кардинал из Великог инквизитора Достојевског, када Га сами, на крају крајева, непрестано убијамо у својим срцима, зар и сви ми тада не „бежимо од слободе“, слободе за добро, зар му не окрећемо леђа, зар се тада као робови не предајемо слободи за зло?

Пут по вертикали – јесте пут човековог рада и прегалаштва, његовог моралног и сваког друтог стварања унутар културе. Живот је ту да би победио смрт, да би укинуо хоризонталу пропадања (пада), закона смрти и пролазности по коме све мора бити предато забораву (капа Жуанжуана у свим временима) и све мора бити искоришћено и потрошено, те да би је заменио вертикалом опстанка, обнављања и васкрсавања. Бекство од слободе, затварање очију пред истином, прождирање, трошење, експлоатација и исцрпљивање природе, извлачење отрова анаше из ње зарад смртоносног задовољства, све је то у функцији убрзања човековог краја, а тиме, у Фјодоровљевом кључу, потпуног остварења апокалиптичких пророчанстава и смака света. Ако изостане регулација, ако изостане усмеравање слепих природних токова без огрешења о њихову богом дану основу (божанска Софија), ако се природа из слепе силе која доноси болест и смрт (а то се односи како на спољашњу, тако, још више, и на унутрашњу човекову природу, на његову слепу вољу, крволочне нагоне, трулежно тело) не преведе у ону која храни и подржава живот, онда је катастрофални крај света неминовност.

Систем ракета које се са космодрома изграђеног на месту прадедовског гробља Ана-бејит подижу у орбиту изнад Земље у оквиру операције „Обруч“, трансгалактичког запречног система против свесне цивилизације иноземаца са планете Шумске груди, симболише затварање не само према прошлости, памћењу рода, него и према будућности, према ноосфери. To је удар на заједничко богочовечанско дело регулације и васкрсавања у духу Фјодорова, или на ноосферу као следећу етапу у развоју биосфере, по учењу рускога космизма. У његовој изопаченој технолошко-цивилизацијској верзији, космичка одисеја човечанства се тако завршила и пре него што је почела, „Паритет“ космонаути остају заувек одвојени од земље у ноосфери планете „Шумске груди“, морални закон у мени и рад на обнављању јединства читаве творевине у потпуности изостају чиме се човеку затвара и поглед на звездано небо као на земљу, као на родни дом, мисао остаје одвојена од делања, тријумфује свеопшти расцеп и раздор родитеља и синова (Казангап и Сабитжан) што све скупа потпуно логично доводи до „смака света“ који је приказан на последњим страницама романа И дуже од века траје дан, до слика оне апокалипсе коју би само уједињено човечанство у смислу психократије у Фјодоровљевом кључу (а уређење живота на планети Шумске груди је жива слика њена) могло да избегне, а која потпуно тријумфује у роману Губилиште у коме више није само пука опомена „младоме човечанству“ да се уразуми, као што је то до извесне мере случај у роману …И дуже од века траје дан, већ страшна реалност пропуштене шансе.

…Али мртво вечно завиди живом, завиди му у космичким димензијама, оно би да се освети целокупном животу због свога неучествовања у бићу, неучествовања којег је само изабрало. Оно је мржња и неистина која би да се освети љубави која живот рађа, рађа песму, стваралаштво, и која у пројекцији Фјодорова и Соловјова дохвата чак и сам вечни живот. Такву судбину жртве у Ајтматовљевим романима има и љубав, љубећа и љубљена љубав. Деца остају без очева, родитељи без своје деце, Рајмали ага без своје гитаре, Буранлинци без свога гробља, сарозеке без својих животиња, Земља остаје без свога космоса, без свога Смисла олицетвореног у планети „Шумске груди“. Негде се совјетска и америчка свакодневица додирују, негде је њима (дакле, како у оном најтврђем тако и у оном најмекшем тоталитаризму и комформизму) у основи онај исти критеријум свеопштег уједначавања или умртвљивања, упркос свим споља присутним разликама. Мржња према личности у човеку, као основа свакога тоталитаризма, према формули Јелизарова, јесте оно што у крајњој линији убија синовско осећање детета према оцу, Земље према космосу. Зато мржња према личности у човеку највише мрзи космичко осећање, осећање јединствене везе свега у васељени са својим Створитељем. Зато космичка одисеја Фјодоровљевих синова човечанских дата у лику „Паритет“ космонаута завршава потпуно изван земаљске фабуле, зато и обезбеђивање ропског забрана ракетним системом „Обруч“, против Личности, против Божје благодати која би, слободно примљена на Земљи, дала смисао и испуњење сваком нашем предличном стању, било да се ради о делима и животу у култури, било да се ради о нама као појединцима. Битка против свеопштега спасења, против очовечења целокупне природе, против избављења читаве твари из окова греха има свој пролог у покушају да се заустави стваралаштво, да се човек задржи у окамењеном стању цивилизације, да се прекине његова комуникација с космосом, са Богом, чиме би она ушла у своје финале – потпуни тријумф аличносног начела и краја љубави. У томе и јесте крајњи смисао запречног система „Обруч“, система који сада, као некада капа манкурта, окива читаву земљу, то јединствено место универзалног космичког памћења. Разбијање везе човека и природе, човека и животиње јесте слика убиства љубави. Човек се у свим романима Ајтматова непрестано растаје са животињом која, од Збогом Гуљсари! до Губилишта, није само његов верни пријатељ и пратилац, него и слика његове најдубље тајне, његовог Ероса и његовог смисла као осећајног, телесног бића. Од коња Гуљсарија па до Бостоновог коња Донкулука иде линија тог неумитног растанка праћена снажном емоцијом подигнутом на крају Губилишта до космичког очајања. Последње биће с којим се Бостон опрашта на крају своје трагедије је његов коњ Донкулук и бол тог растанка, као и ужас наслућиваног расплета, Ајтматов потенцира до максимума литерарним асоцијацијама. Наиме, растанак Бостона с његовим коњем неодољиво подсећа на крај Платоновљевог романа Чевенгур и растанак Александра Дванова са Пролетерском Снагом пре него што ће се главни јунак романа утопити у тамној води језера Мутјово, што на неки начин сугерише читаоцу и разрешење Бостонове судбине – његово самоубиство. Бостон је сам одлучио о судбини Базарбаја, он ће се сам и предати… Уосталом, уградњом сегмената који ће читаоца асоцирати на дела Достојевског, Булгакова, Платонова, на руску идеју уопште, Ајтматов је успео да поткрепи своју тему и да својим романима да додатну снагу и дубину коју они без тих асоцијација свакако не би имали.

…Време, наша прошлост која нам на неки начин даје смернице за будућност, која чини видљивим оно што се ваља иза хоризоната садашњости, запечаћено је у предању, миту, древној причи о роду. Функцију интегралног, концентрисаног памћења, које је уједно и опомена и завештање, дуг и морална обавеза, у Ајтматовљевом роману такође има мит, предање. Предање које треба да опомене и учврсти род насупрот разорним тенденцијама савремености и цивилизације блудних синова јесте прича о Најман-Ани и њеном сину кога су Жуанжуани претворили у манкурта, човека-машину, апсолутног роба који без поговора извршава сваку наредбу својих господара. Трагична судбина Најман-Ане (њу убија њен син манкурт), проистиче из тежње родитеља да поврати дете у свесни живот надајући се у његову будућност, надајући се у своју сопствену будућност иза смрти, макар у сећању детета, као смисао свога властитог живота… Предање које треба да учврсти живи живот јесте прича о Рајмали-аги, песнику-народном певачу, човеку који је под старе дане полетео на крилима љубави према младој девојци која је такође била народни песник-певач, јесте прича о неуништивости ероса захваљујући коме и настају права дела љубави, која разгаљују људска срца и отварају их за песму, за дела поезије. Прича о Рајмали-аги иде у роману напоредо с Једигејевом заљубљеношћу у Абуталипову жену Зарипу и љубавним зимским беснилом Бурани Каранара, атана Једигејевог. Рајмали ага је заустављен у свом последњем љубавном лету, убијен је његов коњ на коме је читав живот јахао по аулима, разбијена је његова домбра на којој је читав живот свирао по вашарима и свадбама на радост једних и завист других. Снажни ерос је залог личности, убити ерос значи убити личност у њеној највишој креативној потенцији, самлети оно што космички везује човека уз сву живу твар, и што је само привидно безлично и у функцији рода и продужења врсте.

Ватра ероса разгорева у човеку љубав, пријатељство, дугогодишњу везаност за оно човечно у човеку, омогућује самопрегор, рад у најтежим могућим условима, љубав која је одговорна, која осећа дут према животу, покојницима и деци, жртвену љубав, ону љубав која је донела на Једигејеву удицу Златног Мскрса, изузетно ретку рибу из Аралског мора коју је његова трудна жена желела да дотакне. И Златног Мекреа, ухваћеног пред сам почетак буре, такорећи у последњи час, може да добије само онај ко обећа и обећање своје настоји по сваку цену да испуни. А последњи час, морнари и рибари јасно препознају такав час, јесте онај тренутак из кога се рачвају могућност спаса и могућност погибије.[10] Али витез љубави не одустаје ни по цену живота. Златни Мекре на Једигејевој удици – то је одговор космоса на његову жртву, на његову смелост и храброст да по цену погибије истраје у испуњењу Укубалине жеље. И то је све. Једигеј је вратио Златног Мекреа у ноћно море након што га је Укубала додирнула. Смисао је ту, он је дарован оном ко се жртвује, али се ствари не одвијају као у бајци, где се све вишеструко намирује. Сужена визура бајке омогућује доживотну срећу ономе ко својим чином умилостиви више силе. Космичка визура романа ту срећу демонтира. Чин жртве, љубави, Златни Мекре смисла и среће, није заштитна амајлија над плодом њихове љубави, њиховим првенцем. Шестомесечни дечак умире док се Једигеј борио на фронту учествујући у колективном лудилу рата као најјаснијем испољавању оне несвесне, нерегулисане слепе природе у човеку. Овде се збива нова трагедија са потпуно другачијим чвориштем него што је античка, збива се несхва- тљива трагедија невиног појединца који плаћа за грехе читавог човечанства. Архетипска слика ове трагедије је погубљење невинога на крсту. To је један од разлога што је сцена Исусовог последњег разговора са Понтијем Пилатом уметнута у роман Губилиште.[11] Смисао (Златни Мекре) је присутан, али смисао не тријумфује. Тако је и у Губилишту. Ту зло као да слави свој безгранични тријумф. Авдиј Калистратов, несуђени богослов и бунтовник у име добра, који отпада од цркве (у богословији он полемише с оцем Координатором чиме се сугерише извесна паралела с Великим Инквизитором Достојевског) да би у име некаквог савременог Бога привео добру најгори могући наркомански олош, страда негде у казахстанским степама разапет на некакво бодљикаво дрво од пијаних обер-кандаловаца, а пастир Бостон страшном грешком убија свога малог сина Кенџеша кога је отела вучица Акбара. Мали Бостонов син је невина жртва, али и сама вучица, која га је отела, је невина жртва. Јер она није отела Бостоновог сина из зверског нагона прождирања, него зарад задовољења мајчинског осећања дубоко ојађеног убиством њених вучића. На симболичкој равни убијање вучице Акбаре и Кенџеша, Бостоновог синчића означава немогућност новога почетка, нове, обновљене везе човека и мајке природе, свеопштег измирења које је дато у библијској слици лава и јагњета. Јер то и јесте била та слика када су се сусрели мали Кенџеш и Акбара, тај нежни сусрет раздраганог детета, које је у вучици видело куцу и почело да је мази, и јадне, ожалошћене Акбаре која је у Кенџешу видела исто онакво мало и незаштићено створење попут њених вучића, и почела да га лиже изливајући „на њега нежност која се у њој накупила“. Постојао је тај тренутак када је био могућ потпуни преокрет, када је било могуће да се најкрволочнија звер и невино јагње свију у љубави, и тај би се тренутак остварио, сада би се остварио, само да, нажалост, све земаљске реакције сваког земаљског створења, које живи у условима разбраћености, неслоге и узајамнога прождирања, нису подређене закону хоризонтале, закону страха, неповерења и мржње. И десила се страшна трагедија. Да Бостон није пуцао, могуће је да би се једном мали Кенџеш вратио као родоначелник нове везе, и донео људима ново сведочанство о природи као субјекту, као нечему што и само жуди, захваљујући тварној Софији која дрхти у њој, ка своме оличнос(т)њењу, ка уздизању до небеске Софије, а не као о некаквом објекту пуког искоришћавања и исцрпљивања. Јер тако нам говори библијска слика. И у Ајтматовљевом роману наглашено плаве очи вучице повезују небеску и тварну Софију, те очи, с којима се два пута сусрео Авдиј Калистратов, имају иконички сјај, ону небеску нијансу која нас враћа у материнско крило Свете Тројице зато што директно асоцирају на непоновљиву небеску плавет, на анђеле из Гостољубља Аврамовог што их је сликар безданих божанских дубина, Андреј Рубљов, исликао као Свету Тројицу.[12]

Убиство вучице, гашење њених плавих очију симболизује убиство божанског у творевини, тварне Софије, раскид софијне везе неба и земље – religio – наше последње шансе за спасење, саме основе нашег спасења, љубави која воли и која је вољена, И свако убиство, убиство и најбедније животиње, већ је рушење тога света, крај љубави па, према томе, и крај мога и твога света. А само неколико сати пре те језиве трагедије, Бостон и његова жена Гуљумкан уживали су играјући се са малим Кенџешом у оној тако нормалној, али и тако привидној, пролазној и немогућој људској срећи! Јер немогућа је индивидуална срећа или, другачије речено, немогуће је индивидуално спасење унутар безбожних услова разбраћености и неслоге, раскола у читавој творевини. Штавише, ако је оно, то спасење, и могуће, онда је та могућност нешто дубоко неморално, нешто дубоко, дубоко одвратно. To је онај рај у који Берђајев не жели да уђе без свог мачка Муре. Или, другачије речено, спасење није могуће само за себе (егоизам) и није могуће само за другог (алтруизам) ма колико га ми искрено желе- ли и радили на њему (смрт Једигејеве бебе и Бостоновог дечака), него са свима и за све, како би то рекао Фјодоров. Тајна ове трагедије, тајна жртве невинога и њено разрешење је само у једноме, a то нам у крајњој линији говори и прича о Златном Мекреу, наиме, у увиђању немогућности истинскога живота изван јединства читаве творевине (и уједно немогућности да се делимичним и усамљеним акцијама ту било шта измени), као реалног пута ка свеопштем спасењу. Ову нову драму, нову трагедију човечанства које је добрано загазило на пут зла, Ајтматов с огромним емотивним набојем слика у своје „три дечје смрти“: смрти вучића, смрти шестомесечне Једигејеве бебе и смрти Бостоновог дечака. Ако је некада Достојевски одбацио онај срећни свет који би био изграђен само на сузици једног јединог детета, ако нас је Платонов ужаснуо изградњом оне зграде светскога пролетаријата у чије темеље се полаже тело девојчице Настје, шта онда да мислимо о овом свету цивилизације, прогреса, прокламоване слободе и демократије у коме се непрестано збивају Ајтматовљеве три смрти, „три дечје смрти“? Ако занемаримо смрт одраслих, онда ово померање смрти ка деци и одојчади, заиста мора да нас ужасне јер нас доводи у близину самога репродуктивног средишта живота, пола, до помисли о самој смрти пола, о тријумфу јаловости, о кастрацији и самокастрацији као последњем резултату свих хоризонталних кретања.

У зимској помами Бурани Каранара насликана је страшна снага ероса. У убиству верног коња Рајмали are и разбијању његове домбре симболисана је кастрација самога Рајмали aгe. Одсецање органа који носе живот и из којих се живот рађа, кастрација и самокастрација – ето у чему је суштина не само оваплоћенога зла, него и свих оних искрених и позитивних тежњи, утопијских стремљења да се свет по сваку цену учини бољим.[13] Убијање дечице је већ убијење нерођене деце у утроби, већ је вађење материце, већ је кастрација, одсецање места где се живот рађа како би се од свега направила јаловина, пустиња, како би се све осушило и никада ништа више нигде, ни на једној тачки ове земље, ни у једном једином кутку свемира, не би проклијало. Једном давно Једигеј је одлучио да не кастрира свог атана Бурани Каранара и да упркос опомени старог Казангапа прихвати муку коју ће му сваке зиме доносити необуздани мужјак када га ухвати љубавна помама. Тај однос према животу, однос номада и сточара према полу јесте оно што у романима Ајтматова оживљава руску идеју и одржава њену младост. He кастрирати природу већ је довести у близину Бога, то је љубавни одговор једне мале културе на изворни наук титанске руске идеје. Јер тај „натурализам“, та непосредност, та здрава, топла осећајност је говор младости, сећање на младост, то је оно што зрели Јелизаров упија из бита (начина живота) казашких номада, то је свежа крв која подмлађује руску идеју, то је она размена крви у једноме чину с оне стране сваког прагматичког рационализма и цивилизацијског утилитаризма, где се не пита ни за велико ни за мало, где свака гордост нестаје, где се у таквоме суживоту ствара заметак онога заједничког, свечовечанског дела…

Чингиз Ајтматов

…Јер пол је разливен по целом телу, пол је у души, пол је у духу, и убити пол значи убити тело, значи убити душу, убити дух, онемогућити биће да се кроз његов последњи транс извуче из себе, настави у другоме и, на крају крајева, уподоби Личности (Вишеславцев), значи онемогућити сублимацију енергије пола и њено преусмерење на стицање бесмртности и на васкрсавање рода у целини (Фјодоров, Соловјов), значи претворити хришћанство у религију смрти (Розанов). Јаловост, репродуктивна и стваралачка, јесте оно што узрокује мржњу према животу, према истинској култури и гради један свеопшти систем одсецања, издвајања, исецања, кастрације који у духу руске идеје можемо именовати цивилизацијом. Јаловост система коме служи Обер Кандалов, немогућност да се средствима планске привреде произведе хлеб насушни, доводи до сулуде експлоатације природе, до помора крда степских антилопа и неминовног разбијања еколошког система природе. Смрт планете је сасвим извесна ако се наставе хоризонтална кретања, ако се вертикала, отворени пут ка космосу и Богу, подреди интересима хоризонтале.[14]

…Јер, тако и мора бити све док човечанство не постане братство. Браћа су они који су равноправни по оцу, једнога оца синови. Док читаво човечанство не постане братство, a већ самим тим се предостварује свеопште спасење, трагедија невинога биће реалност и неминовност, и сва она макар и искрена тежња да се у данашњим ратовима избегну цивилне, невине жртве испоставља се као немогућа, дубоко лицемерна и лажна. Суштина данашњег ратовања, и то је истина, морају бити и биће управо невине жртве.

…Али све се понавља, простор и време се криве, рукотворена вертикала, или изопачена космичка идеја, открива своју праву суштину, почиње да пада и да се поклапа са хоризонталом. Тансикбајев, који је једном сишао с воза у глувим сарозекама и заувек одвојио Абуталипа Кутибајева од његове породице, не оставивши јој чак ни могућност контакта са његовим успоменама (рукописи не гope sub specie aeternitatis, али и те како гope за пролазно људско биће!), појављује се и на космодрому у лику поручника који не пропушта малу групу људи на челу са Бурани Једигејем приспелу са жељом да сахрани Казангапа на прадедовском гробљу Ана-бејит које се сада налази унутар забрањене зоне космодрома. Пут у прошлост, пут сећања[15] тако бива пресечен од једног истог имена, од једног истог људског типа (ономатологија имена Тансикбајев упућује на онога који располаже смрћу, господара смрти, насупрот ономатологији имена Афанасиј (Атанасиј) која упућује на онога који укида смрт. Узгред буди речено, без неког дубљег и аналитичког приступа функцији имена у Ајтматовљевим романима, остајући само на нивоу домишљања, може се тврдити барем једно. И за Ајтматова, као и за руску идеју – Флоренски, Лосев, Булгаков – име је од изузетног значаја за цео систем устројства како романа тако и реалнога света, јер име је звучна слика и срж не само књижевног јунака, него и реалне личности.

…Гроб Казангапов биће у отвореној степи и изопштеник ће тако остати изопштеник и у вечности. Више ништа не јемчи да ће му се на тој пустопољини било ко придружити, јер блудни синови заборављају све, тако да и изричит Једигејев захтев, да и он буде сахрањен управо ту, поред Казангапа, њих не обавезује, и отворено је питање да ли ће се деца заборава привести памћењу и испунити опоруку последњега човека, Бурани Једигеја. Ускоро и пут у будућност бива пресечен, када ватра ракета из система ОБРУЧ осветли степу. Али у тој ватри, „у тој тутњави и смаку света“, ипак се чуо крик беле митске птице који човека подсећа на њега самог и на родитеље: „Чији си? Како ти је име? Сети се свог имена! Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај… крик који се још дуго разлегао у тами која се састави…“ Ракете-роботи из транскосмичког запречног система ОБРУЧ пресецају приступ идеалном човеку, оне сасецају сваку будућност, и то је нова-стара капа давно несталих Жуанжуана који су се однекуд изненада поново појавили да би читавом човечанству навукли ову нову технолошку капу заборава, да би му пресекли пут у отворене земље космоса, пут у бескрај, то јест пут према себи, према своме идеалном лику, али сада на глобалном, планетарном нивоу „како се у земаљским стварима ништа не би изменило, како би све остало као што је било“, како би Земља заувек остала ропски забран којекаквих Великих цивилизатора и Обер Кандалова. ОБРУЧ око Земље је цивилизацијски кишобран против ума, сећања, прошлости и будућности, против културе, против слободе, против личности, против ероса и љубави, у крајњој линији –  против Божије благодати. Тиме би нови Жуанжуани, Велики цивилизатори, да потпуно укину могућност да се на земљу, у духу Фјодорова, погледа као на небеско тело, а на небеска тела као на земље, како би потпуно убили у човеку чак и оне остатке већ закржљалог космичког осећања, а тиме и основу за испуњење оног највишег, Богом даног задатка: одухотворавања и оживљавања свемира у целини, оличнос(т)њења (олицетворења) свих светова. Уосталом, то је њихов избор, и њихова слобода за зло која је прешла у гвоздену нужност. To је пут који води „трансцендентном васкрсењу“ или васкрсењу гнева како је то описано у најстрашнијој књизи праведника. Али наша православна вера (као, уосталом, и велика дела културе настала из ње) која се поново тако живо пројавила у руској идеји, отвара друге видике и другачије путеве, путеве „иманентног васкрсавања“, али на које се, међутим, не може ступити само са лепим намерама или утопијским сновима заснованим на псеудонауци и проблематичним философемама. Зато и оно основно питање теоријског ума: како то да јест нешто а не ништа, или: зашто бивствујуће бивствује? треба довести у близину људског срца и преформулисати га у питање: зашто оно што живи пати и умире, или: како ослободити сву твар која стење и мучи се до данас из подвлашћености болестима и смрти?, то јест апстрактну онтологију треба претворити у конкретну деонтологију. И када се то питање заиста постави, када оно потресе свако људско срце барем у оној мери у којем га морају потрести Ајтматовљеви романи, могуће је надати се разбијању оног зачараног ланца хоризонтале смрти којим је данас окован свет…


[1] He дакле као неизбежне нужности него као условне, педагошке мере, једне претње и опомене младом човечанству да се узме у памет јер ће се у противном, баш као што је и казано, та претња у потпуности остварити и свет ће услед људског неразума и људске слободе за зло заиста завр- шити своје постојење у „трансцендентном васкрсењу гнева“.

[2] У великој мери су све ове замисли, које чине садржину руске идеје, макар у наговештају дате у делу Николаја Фјодорова, родоначелника руског космизма, погледа на свет у који је, на трагу његовог учења, уграђена интуиција космичког јединства творевине, интуиција Земље као средишта Божијег стварања и носиоца специјалне мисије у универзуму. Земља је, по Фјодорову, јединствено небеско тело, једино у универзуму насељено свесним бићем, носиоцем дуга према палој, „слепој природи“, чиме се одговорност тог бића не само према тој јединственој планети него и према свемиру уопште подиже на највиши могући степен. Јер, ни биосфера ни ноосфера нису нужност, последњи ступњеви једног неумитног еволутивног развоја живота и свести, напротив, независно од човекове слободе оне остају само пука пројекција једне могућности, будући да управо људском, слободном акцијом могу бити и разорене и запречене. Зато се у пројекту Фјодорова не сања никаква утопијска нужност неминовног, мимо човекове воље, да тако кажемо, марионетског хегеловског или марксистичког псеудонаучног остварења Требања (Sollen) у Бићу (Sein), него се тај пројекат управо као захтев, као задатак поставља пред људски род у целини без било какве могућности његове чисто трансцендентне реализације било да она долази одоздо – „природни“ каузалитет, или одозго – божанска телеологија. Земља је у тој геоцентричкој пројекцији покретно средиште универзума, она је у служби његовог претварања у космос, васељену, кроз регулацију слепих сила природе. А да би регулација била могућа, да би било могуће обнављање изгубљеног раја, хармоније космоса у његовој Богом створеној прачистоти, потребно је остварити братство и отачаство (психократија), потребно је превазићи односе раздробљености и мржње, расцеп времена и поколења, потребно је уништити болест и смрт као последњег, највећег непријатеља.

 

[3] Ту фактичку заланченост творевине у руском космизму (наука), али и оно, човековом вишом слободом и одговорношћу захтевано јединство васцеле творевине (етика), које је потребно васпоставити кроз реализацију пројеката регулације и васкрсавања у заједничком, синергијском деловању божанске силе и обједињенога човечанства (супраморализам и супранатурализам), можда је најбоље изразио Николај Берђајев са себи својственим радикализмом: Ја одбијам онај рај у коме неће бити мога мачка Муре. И тај захтев изражен у облику протеста је апсолутно легитиман у оквиру целине замисли које чине руску идеју. На трагу Фјодорова и његовог учења о условности апокалиптичких пророчанстава, тај рај мачка Муре, рај живота у свим његовим конкретним манифестацијама, као реална вечност бића у целини, јесте задатак оног свесног бића које је, као проводника своје воље, сам Бог поставио изнад свих биљака и животиња, изнад све „твари која стење и мучи се до данас“, задатак је оног фјодоровљевског „надчовека“1, Сина човечанског, сина васкрситеља и обновитеља. Узгред, управо је Берђајев учење Фјодорова видео као један од угаоних каменова руске идеје и рускога космизма. „Он је – тако за Фјодорова вели Берђајев у „Руској идеји“ – творац највеличанственије и најграндиозније утопије коју познаје историја људске мисли“. А та „утопија“, која, узгред буди речено, нема ништа заједничко са пустим утопијским сновима који су у реформаторским и револуционарним покушајима свога остварења на овој Земљи доносили само ништавило и смрт, заиста је једна машта у свом најсјајнијем, за живот најподстицајнијем виду, једна визија која још увек чека своје истинско, исто тако величанствено отеловљење, своју величанствену поему. Руска уметност прве половине двадесетог века у многим својим манифестацијама представља предукус, наговештај те поеме која би требало не само да нам пружи слику човека и његовог света, онога света и онога човека који су пројектовани у руској идеји и рускоме космизму него да и сам тај свој унутарњи садржај, ту своју слику изгради као чулну, опипљиву реалност. Јер у руску идеју спада и сан о уметности као теургији или, тачније, тео-космо-антропоургији, па стога час појаве те поеме неће бити везан за некакву књигу или за некакво друго објективирано уметничко дело, већ за сам живот као место уметничкога испуњења оног последњег циља преображаја света уједињеним напорима словеснога човечанства уз Божју помоћ. Тада ће сам живот запевати, сам живот ће бити та поема, и њено величанствено тело, и душа, и дух, и њено вечно време и њен вечни простор, односно онај живи, богочовечански рај о коме је Фјодоров написао: може бити најлепшу страницу у историји светске литературе – свој кратки прелудијум за њега – Крај сиротанства: безгранично сродство.

 

[4] Некаква безличност је карактеристика пролазака возова јер писац ниједног тренутка не упознаје читаоца са путницима, већ само са оним што они избацују кроз прозоре вагона, или, пак, када они, као државни људи, као претходници новог јахача апокалипсе Обер Кандалова из Губилишта, силазе на забаченој постаји Боранли Бурани да би одузели живот, разбили породицу и угасили огњиште.

[5] У тим проласцима возова и рефренском понављању сугерисана је суштинска закованост света цивилизације у безизлазне кругове и, како ће се видети у Губилишту, у њој скривена тенденција ка потпуном уништењу и смрти. У тим возовима сада видимо лица путника: то су нарко-трговци, курири-скупљачи анаше. Они невидљиви путници по хоризонтали из романа …И дуже од века траје дан тек су у власти алкохолних отрова, што је само пуки наговештај и готово невини зачетак оног наркоманског пута из Губилишта, којим сада са истока на запад јуре трговци дрогом и партијски моћници-уништитељи, разноразни Обер Кандалови. Уосталом, име овога јунака, уништитеља природе и крда антилопа, говори све о њему, баш као што све говори и име носиоца позитивног смисла и руске идеје у роману И дуже од века траје дан, Афанасија Јелизарова, о чему ће касније бити речи. Обер Кандалов (ober = изнад, над /нем./; кандали /рус./ = менегеле, окови). У његовим оковима природа (у човеку и изван човека) ће уместо регулације доживети своју другу, дефинитивну смрт. Он је човек нужности, механичке цивилизације, једне јалове идеологије и на њој засноване „планске привреде“ која све претвара у јаловину, окова-обруча у којима страда васцели органски свет, он припрема терен за троваче који свој смртоносни жалац извлаче из природе (анаша), (Фјодоровљева „слепа природа која доноси болести и смрт“) и утискују гa y тела несуђених синова човечанских.

[6] Име, очево име и презиме овог прегаоца на пољу природно-научних и антрополошко-етнолошких истраживања указују на онај фјодоровљевски дубоко оправдан императив да ништа не сме бити предато смрти и забораву, да све мора бити обновљено у својој најсјајнијој идеји, своме најсјајнијем лику, те на Берђајевљеву мисао о неуништивости, бесмртности личности. Наиме, Афанасиј је бесмртник, а презиме Јелизаров изведено је од новозаветнога Лазара, Елеазара, Јелеазара, кога је Христос подигао из мртвих. Такође је у корену презимена Јелизаров зар, светлост, зора новога дана, дана када ће се остварити нада читаве твари. Његов патроним је Васиљевич, од Василиј, василевс, што значи цар. Дакле, име је његово: Онај који обесмрћује, подиже из мртвих, Весник нове зоре с оне стране заборава и смрти, Бесмртни цар наде у вечни живот, неподложан болести и смрти (упореди Фјодоровљев светли дан без ноћи, светлост незалазну у којој блистају васкрсла бића).

[7] Уосталом, та равноправност личности а тиме и народа и народних култура као личносних организама се и претпоставља самом суштином руске идеје, која своје извориште и своју круну има у идеји Богочовечанства. Јер, ако су Бог и човечанство по заговорницима руске идеје суштински равноправни у заједничком синергијском делу свеопштега спасења, упркос њиховој несамерљивој, безданој неједнакости, онда и културе, које, како рекосмо, потичу из истог тог религиозног извора, такође морају бити равноправне, упркос њиховој квантитативној и квалитативној неједнакости.

[8] А такву је улогу имала и капа Жуанжуана од пресне камиље коже. Она је на чудноват начин испуњавала читав унутарњи свет (та капа која празни човека од сваког садржаја, постаје једини циљ и смисао живота манкурта, његова бесконачна садашњост у којој беспоговорно служи оне који су му том капом испрали мозак). Она одузима човеку могућност сваке будућности, стваралаштва, повратка и продора у свет с оне стране сваког расцепа. Заборав се намеће као сама суштина човекова, капа је већ урасла у лобању као коса у главу, и човек већ мисли да ће изгубити себе ако изгуби ту своју привидну суштину. Манкурт убија своју мајку која је покушала да с његове главе скине капу заборава. Супротстављање том покрету руке добија сасвим другачије значење у сцени шишања малог Кутибајева која, у извесном смислу, представља једно од најснажнијих места у роману, а жестоко опирање малог Кутибајева шишању сугерише мисао о некаквом памћењу крви и потврђује реалност онога што је садржано у миту. У страху малога Кутибајева од додира машинице за шишање испољава се подсвесна дубина памћења, некакво „вегетативно“ сећање на капу Жуанжуана, некаква генетика страха од лоботомије, испирања мозга, некакав инстинктивни ужас од атака на свест, на средиште, атака који ће, на крају романа, ракетама-роботима направити обруч око главе свемира, око свести слепога свемира – планете Земље.

 

[9] Симптоматична је Једигејева незаинтересованост, извесна сумњичавост и чак одбацивање космичких питања у, може се тако рећи, технолошком кључу. И сам Фјодоров у својој Философији заједничког поспа практично нигде не говори о технологијама што га суштински одваја од оне линије руског космизма која се развија на трагу праксе и учења Циолковског.

[10] И тај лов стоји као антитеза дивљем лову Обер Кандалова и његове пијане братије, то је безинтересни лов, лов ради љубави, лов за другог јер Једигеј је већ у свом чамцу имао две велике рибе што је било довољно да га истог часа, слутећи невреме, окрене и врати се безбедно на обалу да је био у питању само материјални интерес.

 

[11] Та сцена је уметнута да би показала праву истину сваке жртве. Овде, у земаљским околностима, у логици хоризонтале, и сам Месија, сам Божји син мора бити разапет на крсту, мора да пострада. Чему онда могу да се надају његове сићушне, неразвијене креатуре Авдиј, Бостон и остали поправљачи и судије над светом у својим усамљеним покушајима поправке света. Чему уопште могу да воде ти усамљени покушаји? Сваки усамљени покушај поправке света је осуђен на пропаст и неминовно води у пропаст и онога ко га чини. Сам човек не може да се избори са злом, баш као што сам не може ни да се спасе. To је закон амбивалентне човекове слободе… Заланченост читаве творевине, океан старца Зосиме или супраморализам Фјодорова:.„Не ради себе (егоизам) и не ради других (алтруизам) него са свима и за све…“ неумољиво нас на то подсећају.

[12] Ова су размишљања у великој мери надахнута размишљањима Светлане Семјонове (савременог руског философа и књижевног критичара) која у својим делима стваралачки развија и чува идеје Николаја Фјодорова као и руску идеју испитујући њихове одразе у књижевности. У том смислу је посебно интересантна њена књига Метафизика руске литературе.

[13] Није ли у презимену Ка(ли)стратов, у његовом скраћеном облику, већ назначена кастрација, и не врши ли млади Авдиј из романа Губилиште самокастрацију својим сулудим стремљењем да се самостално позабави преправљањем човечанства, започињући при томе од његовог најотровнијег и најзагађенијег дела: од трговаца смрћу, нарко-дилера. Ономатика имена и презимена овог јунака сасвим одговара његовој психолошкој анализи, његове душевне склоности захтевају управо такво име – Авдиј Калистратов, а његово име захтева управо такве душевне склоности. Значењски и звучни слојеви овог имена сведоче о извесној гордости и некаквом, у сталној спремности на жртву, извитопереном самољубљу, некаквој зачараности тамним цветом сопствене неисказаности, узалудном лепотом, која мами у провалију, у бездан, на потпуно непотребно и Богу противно подражавање Христа. (У разговору са свештеником, оцем Координатором, на кога и логиком ономатике пада сенка Великог Инквизитора, Авдиј исказује свој младалачки кредо: „Моја црква ће увек бити са мном – није попуштао Авдиј Калистратов. – Моја црква – то сам ја. Ја не признајем храмове, а тим пре не признајем свештенике, нарочито у њиховом садашњем својству“.) О тој, у суштини погубној потреби да по сваку цену он сам подражава Христа у његовој месијанској улози спасења целог света, чак и у моменту када самом себи не може да помогне, и о деформацијама проистеклим из тога, сведочи сцена „међу јавом и међ сном“, где под животворном кишом, пуким случајем преживео и тешко испребијан, Авдиј Калистратов тоне у дубине времена и пада у древни Јерусалим, у коме управо разапињу Спаситеља. И прве речи које он изговара у том бунилу говоре нам да је добри човек Авдиј, тај поправљач света, изгубљен за тај свет. Сва милост коју је свет могао да гаји према Авдију већ је изгубљена. Јер, свет га је волео. Небо је било милосрдно према њему. Љубећа душа света, оваплоћена у плавим Акбариним очима, поштедела га је. Али он је ипак пострадао: „Учитељу, ја сам овде! Шта да радим, да бих Те избавио? Господе? Како да Те спасем? О, како ме је страх за Тебе сада, када сам опет оживео.“ Авдиј пузи улицама древног Јерусалима како би спасао самог Спаситеља, Благовесника, како би спречио неизбежно, мимо свих људи и мимо свих слобода на свету, како би разбио Чашу непојмљиве тајне која се одиграва између Оца и Сина и читавог света. Он би желео да се деси не само надчовечанско, већ и надбожанско чудо. To је некакво надраспеће, некакво надкрсно страдање. Та он заиста воли Ингу. Али његово одвећ велико срце, у које никако да уђу ближњи, најблискији, који га воле и које он воли, судбински га вуче у најдубљи вртлог, нема за њега смирења, нема могућности да се искобеља на обалу и уђе у живот у његовој најобичнијој, бесмртној варијанти, да заједно с другом, вољеном особом, свије гнездо. To је смрт. Ту нема гнезда и ту ништа не расте. Ето зашто се његов пут укршта с путем Обер-Кандалова, и у том укрштању је његова Голгота – Обер-Кандаловци га разапињу на некакво бодљикаво дрво и он полагано умире. И у моменту када му глава пада, његове очи се опет срећу с плавим очима вучице, и она, уместо да зарије зубе у његов врат, сетивши га се, опет му поштеди живот… Зашто?… Ради последњег познања које се дарује кроз трпљење и стрпљење умирања?… Или ради оног надуметничког разрешења драме, ради онога дела које је само Богу могуће, али које Он сам никада неће извршити, покајања обер-кандаловаца, скидања Авдија Калистратова с крста, његовог повратка у Москву и разоткривања „наркоманскога пута“, онога чуда које није могуће у реалистичкој сфери романа, али је могуће у имагинацији и жељи читаоца?…

 

[14] Без обнављања нема живота. Било како било, једна је порука руске идеје: Бог се не може кривити за невоље света, томе је крива сама људска слобода, она слепа, себична, егоистична воља да се пође мимо саборности, мимо одговорности свију за све, путем своје личне, немогуће и привидне среће, а која и доводи до страдања невиних у страшноме кругу само наоко парадоксалне, неузроковане несреће. To је смисао одговора ученог Јелизарова на чудовишну тајну стаљинистичке репресије.

[15] Сећање гради цео роман, али та је реминисценција пројективне природе у духу Фјодорова и руске идеје. Фјодоровљево сећање је пројективно сећање, везано дугом према прошлости која мора бити обновљена. Зато реминисценција није самостална романескна метода, није циљ по себи није ни естетичко-егзистенцијалистичка нити онтолошка категорија, Heгo је дубоко деонтолошка, животна и, у случају Ајтматовљевих романа, који, како смо се потрудили да покажемо, стоје у озрачењу руске идеје, увек везана за пројекцију, за незаборав и обнављање бића у целини.

Магија у служби колонијализма: како је француски илузиониста потчинио слободаре Магреба (Владимир Д. Јанковић)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.

ЧУДАН ЖИВОТ И ЧУДЕСНЕ МОЋИ ЖАН-ЕЖЕНА РОБЕР-УДЕНА

За цара Наполеона III Бонапарту никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза, као специјални емисар, бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“, који је, поред осталог, био заслужан за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве.

Кад се зовете Наполеон, а притом и презивате Бонапарта, сви су изгледи да ће људи према вама испољавати најразноликије емоције: презираће вас, ругаће вам се, дивиће вам се, одушевљавати се вама, мазити вас, а могуће и убити. За шездесет пет година, колико су потрајала његова овоземаљска прикљученија, Наполеон III Бонапарта, односно Шарл Луј Наполеон Бонапарта (Париз, 20. април 1808 – Чизелхерст, 9. јануар 1873) уистину је прешао дуг пут од омаловажаваног јуноше, преко политичара који обећава, до председника Друге француске републике (1848–1852) и, коначно, владара Другог француског царства (1852–1870).

Луј Наполеон је био унук Жозефине де Боарне, заправо син Жозефинине кћерке из првог брака Хортензе. А Жозефина је, као што се зна, била француска царица, краљица Италије и прва супруга оног, првог Наполеона, Корзиканца, који је, будући склон острвском начину живота, у једном тренутку кренуо, ваљда, ка Сахалину. За своје председничко-царске владавине, Наполеон III неизбежно је доносио свакојаке одлуке, али слаби су изгледи да било која од њих, макар својом бизарношћу, превазилази ону коју је, у садејству с упућеним сарадницима, донео године 1856, кад се на дневном реду нашла пацификација тек колонијализованих племена у „француском“ Алжиру.

Клин се клином избија

Цара су, наиме, бринули верски вођи марабуи, који су, наводно, утицај над муслиманским живљем остваривали прибегавајући тобоже магијским вештинама. Марабуи су убеђивали племенске старешине да једино сваки прекид односа са Французима може Магребу донети благостање и спокој. Иако је располагао респектабилном оружаном силом, Наполеон III проницљиво је закључио: ако те негде боцка неки клин, не можеш клин избијати копљем. Не, клин се клином избија.

За мистично послање цар је имао и правог човека. Никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“. Робер-Уден је, поред осталог, заслужан био за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве. После њега, а по узору на њега, мађионичари су почели да се појављују у фраковима и да своје умеће демонстрирају пред махом добростојећом урбаном публиком.

У ову чаробњачку мисију Жан-Ежен Робер-Уден (изворно његово презиме гласи, заправо, Робер, али је он томе додао презиме своје супруге Жозеф-Сесил Уден) кренуо је као већ зрео човек, у својој педесет првој години. У фази загревања, све је личило на уметничку турнеју: наступао је двапут недељно у театру Баб Азун у граду Алжиру, али је успут, по позиву, приређивао и специјалне представе за месне племенске старешине. Прво их је шармирао, али није, како се чини, много прошло, а нечастиви је однео шалу. Свој стари трик, Лак и тежак ковчег, који је раније у Француској изводио у више жовијалној, лежерној варијанти, на афричком је тлу изоштрио до врхунског емоционалног парадокса, односно фрустрације за злосрећног изабраника из публике. Једне вечери, добро осмотривши окупљене, позвао је очито најснажнијег и најкрупнијег међу домаћима, и замолио га да ухвати за ручку сандук који је лежао на позорници и подигне га. Арапин је пришао и без по муке подигао сандук – лак као перо. А онда је Робер-Уден обзнанио: „Сад ћу исисати сву снагу из твога тела! Наједном ћеш постати слабији од сваке жене! Хајде, покушај сад да подигнеш сандук.“ Арапин се опет ухватио за ручку, али сандук – ни макац. Упињао се из петних жила. Забадава. У једном тренутку, вриснуо је од бола, јер Робер-Уден је кроз сандук пустио струју. Арапин је баталио ручку, скочио с позорнице и урлајући побегао главом без обзира, о чему нас исцрпно извештава Кристијан Фехнер у делу Магија Робер-Удена: Живот једног уметника.

Жан Ежен Робер Уден

Метак у зубима

Када, макар и као врхунски илузиониста, долазите у једну цивилизовану средину, можете рачунати с тим да вас због чудеса која изводите неће набити на колац или везати коњима за репове па да вас рашчетворе. Тако је и Робер-Уден жив и здрав привео крају ову представу; штавише, у Алжиру је стекао статус који би се, условно речено, могао поредити са статусом који су, стотину и кусур година касније, у Јапану, рецимо, уживале неке велике британске и америчке рок групе.

Уследила је, као круна његове мисије, специјална презентација којој је присуствовала неколицина кључних главешина, на челу са Бу-Алемом, чија се моћ простирала на целу пустињску унутрашњост Алжира. Премда непријатељски настројени према свему што има везе с Французима и Француском, домаћини су лепо угостили Робер-Удена и дозволили му да им покаже шта уме. Овај је, пак, још мање околишио него у описаном случају с лаганим сандуком који изнебуха постаје тежак као туч: позвао је једног од истакнутих побуњеника против колонијалне управе да испали у њега метак, да би потом испаљено тане – ухватио зубима!

Како сâм мађионичар наводи у својим Мемоарима, хваљеним не само по подробности већ и због несумњивог Робер-Уденовог списатељског талента, „метак је био заглављен у цеви“, док је „и преводиоцима и свима онима који су имали било каква посла с Арапима јасно наложено да их убеде како су моја наводна чуда само плод вештине, надахнута и обликована умећем које се назива престидигитација, и да ни на који начин нису повезани с враџбинама“.

„Арапи су, без сумње, уважили то објашњење, јер отада сам с њима био у веома пријатељским односима“, додао је он.

Пошто су га француске власти издашно наградиле због ефектних метода примењених у циљу сузбијања сваке могуће побуне, јер показао је месном живљу да је галска магија јача од пустињске, Робер-Уден се вратио у постојбину, из које је на ово чудновато послање и упућен као, фактички, већ својевољно умировљени извођач који је, неке три-четири године раније, одлучио да окачи шешире, рукавице, зечеве и мачеве о клин.

Од сајџије до мага

Жан-Ежен Робер рођен је у граду Блоа 7. децембра 1805, иако у његовој биографији пише да је рођен шестога. Отац, Проспер Робер, био је сајџија. Дечак је врло рано остао без мајке. Отац је прижељкивао да млади Жан-Ежен оде у адвокате, али момчић је, после завршеног школовања у Орлеану, исказао жељу да и сâм оде у часовничаре.

Таленти које му је Бог дао ипак су га наводили да комбинује разне могућности, па је, захваљујући способности да се лепо и с лакоћом писано изражава, радио и као ћата код једног локалног адвоката. Студије права никако га нису интересовале, али се зато живо занимао за свакојака сокоћала. Љубав према сатовима донеће му незваничну титулу творца чувеног тајанственог часовника, но можда и преломни тренутак одиграо се кад је, грешком, уместо Трактата о часовничарству Фердинана Бертуа, кући донео двотомно издање посвећено мађионичарским вештинама, под насловом Научна разонода. Мало се збунивши у први мах, занео се у штиво, које никад неће ни вратити књижару; из тих књига стекао је основна знања о мађионичарству. Почео је интензивно да вежба.

Све до своје четрдесете године бавио се сајџијским занатом или, у његовом случају, часовничарском уметношћу, марљиво и знатижељно стичући знања која ће га лансирати у сам врх мајстора оних вештина од којих и неверним и верним Томама срце макар начас престане да куца. Познанство с великим мајстором мађионичарског заната Де Грисијем винуће га – додуше, уз доста успона, падова и којекаквих, што финансијских, што организационих осцилација – до самог крема париског фенси миљеа тога доба. Постаће миљеник племства и богатог грађанства, које је вазда и чинило гро његовог публикума. Он, који је осим сатова, производио и разне механичке направе и аутоматоне, кренуће путем неслућене славе као већ зрео човек, и онда, опет, врло брзо пожелети да сиђе с магичне позорнице.

Женино презиме које је додао своме овековечиће један од најзнаменитијих његових наследника, који је, истина, током свог живота развио амбивалентан однос према свом учитељу: гласовити Худини је, из респекта према славном претходнику, самога себе крстио управо по презимену које је Робер узео од своје супруге. У младости је Худини величао Робер-Удена као светлоношу који му је отворио нове путеве, да би га потом, у зрелијем узрасту, грубо опањкавао.

Руси и Пољаци

Жан-Ежен и његова вољена Жозеф-Сесил имали су осморо деце. Одрасли узраст дочекало је њих троје. По повратку из мистериозне алжирске мисије, где је доказао да „магија у фраку“ може да засени ону шаманску, пустињску – Робер-Уден се надао мирном животу, не пензионерском, већ стваралачком, јер његова је највећа жеља била да се што више посвети писању, а како је био веома угледан грађанин, од цара поштован и материјално високо ситуиран, имао је, чинило се, све услове да и проживи дуге године онако како је њему ћеиф.

И заиста, по повратку из Алжира одржао је само још један, опроштајни јавни наступ у Великом театру у Марсеју, па се вратио у свој дом у Сен-Жервеу, недалеко од родног Блоаа, где је и написао мемоаре, под насловом Исповести једног престидигитатора. Осим те, објавио је још неколико књига о мађионичарским вештинама. И живео је петнаестак година у здрављу и берићету, све до избијања Француско-пруског рата.

Шестог августа 1870. до Робер-Удена дошла је вест да је његов син, како стоје ствари, смртно рањен у Бици код Ворта. У међувремену, пруска војска освојила је Париз, и Робер-Уден се с најближима склонио у једну пећину недалеко од породичног имања. Како је записао његов биограф Фехнер, Робер-Уден је, сумирајући своја искуства из тих трагичних часова, приметио да су „руски војници веома неотесани, док су Пољаци кудикамо племенитији“.

Неколико дана касније, Робер-Уден је сазнао да му је син преминуо од рана задобијених у боју. То је погубно утицало на здравље скрханог оца. Оболео је од запаљења плућа и месецима таворио.

Преминуо је 13. јуна 1871. године, али његови фуриозни трикови попут Чудесног поморанџиног дрвета, Етарског лебдења и На други поглед и дан-данас одузимају дах. Или га, можда, враћају – онима којима дах одузима колонизована свакодневица.

Владимир Д. Јанковић

Преузето с портала ОКО магазина РТС.

ПЛАТОНИСТИЧКИ ФИЛОЗОФСКИ МОТИВИ У ВИЗАНТИЈСКОМ ПЕСНИШТВУ (ТИХАНА ТИЦА)

Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад Платонистички елементи у византијском песништву одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности.
Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту Млади долазе Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића Бечка свитања, београдски сутони 2017. године. Објавила је роман Устоличење јарца, као и збирку песама Ишчезло небо (Поетикум, Краљево, 2021).
Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој.
Објављује у периодици.
Живи и ради у Београду.

Кратак преглед платонистичких филозофских мотива у византијском песништву

Византијска естетика у поезији црквених отаца

Плотин

Плотин је истакао систем еманације. Следећи његове поставке византијска естетика, нарочито у иконопису, сија. Одликује се светлим бојама, златном и плавом које превазилазе тонски спектар и постају симболи православне традиције. Основни принцип иконописа јесте исијавање, да из посматране слике свеца и он сам нас посматра. То је увек повратни однос. Пошто су ватра и светлост уобичајене метафоре за природу Божју1, из њих се изводи појам просветљења. Њен симбол је несагорива купина,2 у чијем се обличју Господ јавио Мојсију. Григорије Богослов ће ватру, вероватно подразумевајући под њом огањ који се користи за осликавање паклених мука, доделити рђавима, а светлост јарку добрима.3 То је отуд што се она везује за ум, мудрост, божански занос који има пророчки карактер. У својој песми О бићима обдареним разумом4Григорије ће дугом илустровати појам просветљења. Бог је врховни разум и извор све светлости. Уколико је ко ближи извору светлости и сам постаје светлији, односно разумнији. Он предњачи пред срцима оних који би да га спознају, да би их нагнао да се пењу на увек нове висине. Пошто су анђели бића која су најближа Богу, ватра жива5, они од њега примају највише светлости и због тога заузимају више место у хијерархији створеног света. Дужност им је да воде рачуна о људима, народима и градовима. Захваљујући томе што су пуни светлости, а ослобођени плоти, требало би да су и морално савршени. На примеру Луцифера, који је своју светлост6 заменио за таму, знамо да није тако. Пошто је он, како га је Гете дефинисао, сила која вечито стреми злу, а чини добро7, помаже човеку да пречисти своје тело и душу и приближи се Богу и светлости. На тај начин, људски створ ће се пренути из мрака захваљујући сијању разума, сретнувши се у лице са Творцем, или горући у огњу Пакла.8

Треба стремити светлости. То је основни императив човековог спасења. Христос је светлост од светлости беспочетне и троструке, окупљене у слави јединственој.9

Ти си таму разагнао

и светлост подместио

да би твар сваку, укључујући и

материју непостојану, у светлости

уставио, и васељену обликовао

у садашњи поредак складан.

Ти си ум човеков просветлио

разумом и мудрошћу,

Ти си и овде доле спустио

слику светлине небесне,

да би ум на светлости видео светло

и у потпуности се у светло претворио.10

Светлост, као извор све мудрости и живота, јесте оно што успоставља ред. Све је њоме прожето, чак и материја која, по својој конструкцији, највише од ње одудара. Слика светлине небеске спуштена је на људски ум, да би могао да спозна Бога и своје место у овом устројству света. Њено главно појавно обличје је мудрост. Она је позајмљена, потребно ју је трудом и посвећеношћу достићи и потом неговати. На сличан начин је схвата и Платон, тврдећи да човек, живећи врлим животом и бавећи се филозофијом, може да се придружи друштву богова на острву блажених.11Четири основне врлине12 које објашњава у Држави13, као темељ и византијског образовања, остаће црквеним оцима стуб богоугодног хришћанина. Наравно, у њиховом тумачењу мудрост јесте спознаја Бога. То није противно Платоновом учењу. По православној догми Бог је створио свет из љубави, не казне. То је љубав која је безгранична, која опрашта и поново раширених руку прима у своје окриље блудног сина. Као доказ за њену природу и постојање, жртвовао је Сина, као једно од своје три ипостаси, за искупљење човечијих грехова. Роман Слаткопојац ће овај догађај опевати као привремени облик, који би требало да поправи све што је стварни људски лик уништио:

Јер прави младожења, то је Маријин син,

Логос који је од прапочетка,

који је узео привремени облик роба,

и који је мудрошћу све сатворио.14

Он ће, као и Григорије Богослов, у Христосу-Логосу видети одлике светлости. Пренеће их на његово лице пред Врачевима који су дошли да му се поклоне и дарују га.15 Дошао је да васпостави своје дело и због тога је засијао, не само пред овим гостима, већ и пред лирским субјектом и свеколиким стварањем. За разлику од Григорија из Назијанса, то није само светлост ума, него и звезде водиље за којом лирски субјекат полази. Христово рођење најављује пут којим се он спрема да крене и представља гаранцију да се поступа исправно. Дарови којима Врачеви дарују Маријиног сина јесу дарови за све који пођу за њим. Ова песма кореспондира са местом из Јеванђеља по Матеју: И који не узме Крст свој и не пође за мном, није мене достојан.16Када се божија воља једном спозна, човек је дужан да јој се повинује. Господ је једини који познаје тајну над тајнама и коме су откривени сви одговори, захваљујући чему је у стању да уређује све ствари онако како треба да буду. Човек се узалуд копрца и опире. Када чује реч Његову, мора да остави све своје недоумице и страхове по страни и крене за Творцем. То није задатак само православног хришћанина, већ сваке људске јединке којој је подарен разум. У том поступку сакривена је тајна истинске мудрости. Симеон Нови Богослов ће, такође, Богу приписивати сијање:

Врвљење љубави претвара ме у ватру и зрак.

Заиста, пошто је угаљ нежности запаљен у теби,

онда и ја сам, видећи жељу твог срца,

почињем да се сједињујем с том жељом и доносим светлост

и показујем се као ватра, ја који сам створио огањ својом речју

Врлине душе су испод огња као дрво

и божанска светлост Духа који их обавија

добија своје име по дрвету на које се ослања,

Јер Дух нема своје посебно име међу људима.17

Љубав човека сједињује са жељом, а кроз њу на њега се преноси светлост18 и показује се као ватра. Ово је мотивацијска линија која сеже још од Григорија из Назијанса. Љубав је и на другим местима код Симеона Новог Богослова изједначена са ватром и светлошћу.19 Реч ствара огањ, испод кога су врлине душе као дрво. Симеон вероватно алудира на дрво живота, зато душама, као нечему што оживљава мртву материју, даје овакав облик. Пошто их Дух обасјава својом светлошћу, обавија их, део тог исијавања прелази и на њих, као и на лирског субјекта. Уместо да се оне прилагоде Духу, он добија своје име тј. уобличење кроз оно дрво на које се наслања. Гледајући кроз православну теологију, пошто је Бог човека створио по свом лику, а потом се оваплотио и додао себи и човечанску природу да би своју творевину спасио њених властитих грехова, у тој компликованој теолошко-филозофској једначини, човек трудећи се да живи по Његовом закону, доказује узорност, или речено Платоновим речником, еидос Бога чији лик носи у себи.20 Приближавајући се том свом духовном узору који лежи у његовој суштини, приближава се и себи. Све то остварује поштујући свете догме. Зато је Дух неименован. Њега човек мора сам да пронађе у себи, свом дрвету живота.

Проблем имена овде може имати и другачије значење. Именовањем појединачне ствари ми јој дајемо вредност и обележје, постајемо господари над њом. Чињеница да Дух одбија да душама да своје име, говори о томе да Бог не жели да буде наш господар. Он нам даје слободу да Га прихватимо, кренемо за Њим са сопственим крстом. Најважније је преузети такву одговорност добровољно. Зато Дух добија имена оних на које се ослонио. Тек када је прихваћен у души, он се може оваплотити у свој својој снази. Слобода је кључни елемент хришћанства. Остављено нам је да сами одлучимо како ћемо поступити. А највећа слобода садржана је у томе да се увек буде са Богом. Већ само Његово присуство значи слободу. Стварни живот и тело које му је подложно, елементи су робовања и утицаја наше пале природе.

Симеон Нови Теолог ће, на јединствен начин, описати сукоб светлости божанске и таме у којој пребива човек.21 То је мрак ума, слепило које онемогућава да се спозна Бог и Његово постојање.

Ја ти захваљујем јер си ти, док сам седео у тами,

ти си се открио мени, обасјао си ме, допустио си ми да видим

светлост твог лица коју нико не може да издржи.

Ја сам и даље остао у тами, то знам,

али док сам ја био у њеној средини, одевен мраком,

ти си се јавио као светлост, ти си ме читавог озарио

својом светлошћу и ја сам постао светлост у ноћи,

ја који сам био у средишту таме.22

Лирски субјекат је седећи у тмини угледао сијање божјег лица које нико не може да издржи, које је и њега осветлело. Захваљујући томе и он сам је постао светлост у ноћи, иако је остао у тами. Мрак није сасвим угушио светло, нити је оно одагнало видљиву таму. Оне су испуњавале простор заједно, одвојене и без мешања, а опет подједнако присутне. Због тога је могуће да лирски субјекат остане у смирају и прими светлост. Његове телесне очи не виде исто што и духовне. Оне заувек остају приковане за мрак, док се дух уздише до светлости којом Бог исијава и приказује се онима који траже Његов поглед.23 Ако и та ноћ у којој човек пребива прими у себе светлост, иако оне постоје на истом месту заједно, није сигурно да ће моћи да остане тама. Исто тако, човек који прими божанско сијање, наставивши да бивствује у тмини, неће више бити онај пре тог благослова. Присуство светлости, која симболише разум и мудрост као још виши степен духовне лествице, преображава не само таму у светлост, већ човека у светионик свима којима је светлост потребна. Разлог томе је божанска слика у њему. Она препознаје светлост и одашиље је даље, ка следећој копији божанског еидоса. Тако светлост повезује људске душе као ланац, онемогућавајући мраку да се пробије. То се може посматрати као коначна победа живота над смрћу, јер светло које је један од атрибута Творца означава сам живот. Он је увек Бог живих, а не мртвих.

Григорије Богослов, као сви православни оци, сматрао је да треба следити Његово учење. Штавише, он се жали на своју немоћ да у сваком тренутку буде одан свим божијим правилима. Тада себе назива старим и слабим, љути се на своју крхку човечију природу која није у стању да буде постојана и издржи све недаће и искушења.

Ја постојим. Па добро, шта с тим? Део мене већ је нестао,

сад сам нешто друго, и опет ћу друго бити – ако будем.

Ништа не траје довека: ја сам матица блатњаве реке

што стално напред гура, ничег постојаног у себи нема.24

Иако је јуначки подносио тешку болест о којој често говори у песмама, осећао је сав јед овоземаљског постојања које је увек упрљано. Нужно несавршено и у ропству.

Нико се још никад похвалио није

да је из живота отишао неукроћен страдањем болним!25

За разлику од Романа Слаткопојца, Григорије из Назијанса не опева сцене из Библије. Он своје беседе претаче у песме. На исти начин, ствара и поезију која је чисто лирска. У њој он излаже своје мисли, осећања, наде, очајање и веру која превазилази строго црквено учење, иако је њиме обојена. Сличне одлике показиваће и Симеон Нови Теолог (Богослов). Њих двојица најбоље илуструју могућности византијског песништва да, полазећи из једног наизглед скученог предметног канона, обухвати много шире просторе. Ово би могло сликовито да се илуструје Паладиним епиграмом: Успни се до дубина, ти који си се суновратио у висине.26 Иако су византијски песници стремили небесима и Богу, трудећи се да остану чисти и неоштећени постојањем за сусрет са њим, ипак су познавали дубине патње која је типично и сувише људска. Она је пробијала чврсто установљени модел писања и списак доступних и овом песништву достојних тема, производећи поједине искључиво лирске моменте. Наравно, то јесте одлика и моћ поезије уопште. Још од мита о Орфеју она је посвећивана боговима, али је то није спречавало да заводи душу. Нарочито сада, када је души и њеном животу и спасењу дато тако много простора.

Схватање душе, њене природе и суштине (од Платона до Византије)

То нас доводи до првог значајног заједничког мотива платонизма и песништва Царства. Платон се много занимао за душу, о чему сведоче бројни његови дијалози, нарочито Федон чији поднаслов и јесте О души. Штавише, могли бисмо да кажемо да је душа, у сваком дијалогу, једна од тема речите игре између Сократа и његових саговорника. Платон не одустаје од покушаја да је опише, свестан да људски језик није дорастао том задатку, да сазна шта ће се са њом збити када једном буде напустила тело, да одговори на питања као што су: одакле је потекла и где ће се вратити? Да ли је бесмртна?27 Она ће представљати опсесивну тему и за византијске ауторе, мада ће они већ носити у свом архетипу одређену званичну слику о њеном пореклу, изгледу и ономе што је очекује. Григорије Богослов ће јој чак посветити две песме, спомињући је и у свим осталим. После љубави, биће главна инспирација Симеону Новом Теологу. Роман Мелод ће је видети као место које настањује Бог и у њој има читавог човека.28

Према теолошком тумачењу изнетом у Речнику православља29 човек се састоји из тела и душе. Без душе, тело је прах, тек га њено присуство оживљава, па се још назива и дахом живота. Она не потиче од тела, већ има свој извор у Богу. Он је цео свет створио таквим редоследом, да је Творац прелазио при свом стварању од нижих облика ка вишим, тј. од неорганских тела, биљака, риба и птица, преко животиња до човека, као врхунца свемира. Душу поседују и животиње, али пошто је човек створен последњи, као најсавршеније божије дело и његова душа је различита од животињске. То је због околности да је материјални свет животиња био створен одмах, а два човекова дела – тело и душа – створени су одвојено. Душа животиња створена је из оних почетака који су били у самој материји, мада су по творевини представљали нешто различито од ње. Она која је усађена у човека удахнућем божијим, настала је као нешто одвојено, самостално и различито у материјалном свету. Овај начин стварања сведочи о томе да је она морала да буде савршенство, које је њу учинило блиском Богу. Зато је човек створен по Његовом лику. Посебне особине душе садржане су у њеном јединству, духовности, бесмртности, способности разума, слободи и дару говора. Ако се присетимо Платоновог описа душе са почетка овог рада, може се уочити велика сличност у описивању њених карактеристика. Разумност је, по православљу и античком филозофу, основна одлика оних који поседују душу. Она је могућност да човек свој живот искористи за Добро, као врховни постулат аскетског хришћанског живота и идеалистичке филозофије. Платон неће порећи бесмртност, него ће тежити да је докаже у пет ступњева.30 У Федру31, штавише, биће бесмртна управо зато што се сама собом креће, попут кочије са два различита и неподударна коња. Престанак кретања јесте престанак живота, дакле смрт. Пошто се она сама собом креће, никада то не престаје да чини, будући да је сопствени извор кретања, тј. живота. Због тога је душа и нерођена. Као и теолошка мисао, пронаћи ће у њој самосталност, јединственост и духовност, увидевши њену идентичност са светом идеја. Он ће је још описати атрибутима непроменљивости, нераспадљивости и неуништивости. Сличног мишљења биће и Јован Дамаскин. Платон ће у једном тренутку отићи толико далеко, да ће рећи да наша душа има неку видовитост.32Он ће у Горгији разматрати однос тела и духа на основу заслуга из овог живота. Занимљиво је што, на том месту, Платон тврди да душа, ослободивши се телесних окова, не постаје боља. Она остаје иста као и за живота.33 Без материјалног паравана, она остаје огољена. Нага пред божанством и његовим судијама. Она одаје не само своје природне особине, већ и оне које је за живота стекла и које је човек свим својим делима и радом усадио у њу. Она је одређена врста дневника из кога богови читају загробни живот.

Платон

Григорије Богослов дефинише душу као дах божији који се налази умешан у прах, као светло скривено у пећини, божанствен и бесмртан, делић од божанства које нема никакву форму.34

А ако си са неба дошла, ко си и откуда? Поучи жељнога.

Ако си дах Божји и наслеђе које му припада, као што мислиш,

ти одбаци опачину и ја ћу ти веровати! Није право да нечиста

будеш, макар и незнатно, ако си већ тако чистога порекла.35

Он нагиње схватању да је свака душа новостворена на рођењу. То нужно води ка томе да је свака душа индивидуална, јединствена. Све је то у складу са атрибутима којима је описује Свето писмо, али и Платон. Пошто је створена пре тела, оно јој је подређено.36 Обоје су подређени Уму, који је један од атрибута Бога. Зато се идеални поредак остварује најпре кроз душу. Платонова основна замисао у овом делу јесте да опише космос, због тога душа ту постаје сврсисходна, умна организација постојеће материје. Она је мешавина Истог, Другог и Бића37. Захваљујући томе она поседује идентитет који се открива у свемирском непроменљивом поретку ствари и препознатљивости; истоветност у бесмртности. Присуство Другог омогућава схватање смрти. Душа само затамњује свој идентитет и показује се као оно што она није.38 Бесмртност у овом Платоновом дијалогу потиче од Демијурга. Дело бесмртника мора бити бесмртно. Развијање космичке душе добрим делом остаје Демијургова тајна. Ум на земљи наставља да живи, боравећи у људској души.39

Рече то и, окренувши се пехару, у којем је раније смешао Душу свемира, усу у њега оно што је од тада преостало, помешавши га на готово исти начин, али ипак не тако чисто и тако равномерно као раније, већ као мешавину другог и трећег степена. Када је, дакле, саставио ту целину, поразделио ју је на онолики број душа, колико има звезда, доделивши свакој звезди по једну, па им показао, уздигавши их у некаква кола, природу васељене и објавио неумитне законе: да прво рођење буде једно те исто за све, како Бог не би никоме ништа ускратио; да душе, пошто су расејане, свака на свој одговарајући орган времена, постану онај најпобожнији део живих бића…

Тако је она одраз макрокосмоса у микрокосмосу, тј. човеку. Код Платона се многи кључни филозофски појмови крећу на тој основи. Као што видимо, човек је настао од истог материјала као Душа света, али не више у тако чистом облику. Због тога његово стварање довршавају нижи богови. Он није центар универзума, али јесте носилац истог садржаја. Као што подражавање еидоса никада није идентично оригиналу, тако је и човек као мимеза васељене њој само делимично сличан. Људска душа, као део света идеја, повезана је са сликом космоса. Она је мост између материје као неговатељице постојања и Ума. И Григорије Богослов ће у својој песми О природи људској разматрати порекло душе:

А ти, душо – и теби ћемо сад казати како ваља и приличи!

Ко си, одакле си, шта представљаш? Ко те постави да мртво

тело вучеш, ко те негвама тешким за живот привеза

и одасвуд те доле на земљу притисну? Како се то помеша

дух са дебљином, како ум са плоти, бестежинско са тежином –

непријатељи љути, једно с другим у рату непрестаном?!

Ако си дошла у живот кад и само тело, плод од исте сетве,

авај мени! Та спрега је неиздржива од самог почетка!40

Да ли је дошла у живот кад и само тело, делећи са њим градивни материјал? Та је спрега, по Григорију, неодржива од самог почетка. Ако је са неба дошла, као дах божији и наслеђе које му припада, нека одбаци опачину да јој лирски субјекат верује. Кад је већ чистог порекла, не приличи јој да и незнатно буде нечиста. Највише застрашује ако није потекла од Бога, али о томе лирски субјекат не може ни да размишља, јер представља врсту православног хибриса. Он ће за себе у једном тренутку рећи: Слика сам божја, а родио сам се из чина срамотна, црвеним и стидим се блуда – ал’ опет, он изроди нешто часно! Човек као божији лик, сачуван у његовој души, на овом свету настаје из плоти. То оправдава потресе душе које јој приређује Велијар, а на које је она слаба, и поред небеског даха са којим је измешана.41 Тело тежи земљи, душа као умни део човека небу, због тога су то двоје стално у борби.42

Но како то двоје рат непрестани воде, управник им озго

дође, Дух Бога великога, те уму подршку пружи,

и прекиде бојни метеж у телу несрећном, те умири

небрекле таласе, ветрове и буру заковитланих страсти.

Но тело поседује снагу лудачку, не одустаје од

борбе, него се битка још вије, тамо и овамо.43

То захтева константан труд и напор да би се издржало, неретко је потребна и помоћ одозго. Код Григорија Богослова лирски субјекат спознаје да су у њему отелотворена два начела. Слично као у Платоновом опису душе44 као кочији са возаром и два коња – једног племенитог порекла, другог рђавог – где сваки вуче на своју страну:

Она личи на сраслу снагу крилате запреге и уздодрже. Коњи богова и њихове уздодрже сви су племенити и племенита рода, а у осталих је мешовито. Понајпре наш уздодржа управља двопрегом, заим од коња само један му је леп и добар и таква соја, а други је супротног и супротан. Тежак, дакле, и мучан мора да је возарски посао код нас.45

тако и овде материја и дух желе да остваре своје прохтеве. Једино што може да ублажи ову борбу јесте аскеза, пост, одрицање.46 Њих лирски субјекат проналази у пустињачком начину живота. Ја лично за живот сам умро, нешто мало даха још ми преостаје, узвикује као вапај и просветљење. Тек у осами и далеко од града, човек може да пронађе мир и натера тело да се повинује уму.

Веровање у постојање душе јесте основа византијске, православне мисли. Без тог уверења, читав филозофски систем светих отаца био би бесмислен. Она је лик божији у човеку, одраз неких далеких небеских висина и простора где људски створ види свој истински завичај, подсетник на Рај из кога је избачен и могућност да се тамо врати, доказавши да више неће кршити божје забране. Не само да је слика Бога у човеку, већ је и нешто сасвим индивидуално, доказ да је појединац јединствен и непоновљив, као што је и душа. Код Симеона Новог Богослова, Бог је духом постао са човеком једно:

Благодарим Ти што духом једним постаде са мном, несливено, неизмениво, непромениво, Ти над свима Бог, и што си Сам у свему постао ми све, Храно неисказива и увек непотрошива, Која се вечно преизливаш уснама душе моје и преизвиреш у врелу срца мога, Одеждо буктава Која демоне сажиже, Очишчење Које ме сузама омиваш нетленим и светим, што их присуство Твоје дарује онима којима долазиш!47

Људски створ, као творевина, тежи да се споји са својим Творцем. То постиже примајући га у душу, отварајући врата свог духовног живота за улазак божанске светлости. Њено пребивање у човековом духу штити га од насртаја спољашњег света. Оно представља врсту обожења, испуњавање унутрашњег божјег лика допуштајући му да се оваплоти у сусрету са својим оригиналом. Човекова душа чезне за тим контактом, јер тако постаје потпуна. Као што је већ раније речено,48 она увек стреми небу и Богу, том космичком материјалу од кога је саздана. Примајући Бога у своје огњиште, она осећа смирење и олакшање од материјалних окова. Пошто је изливена према Његовом калупу, она коначно испуњава своју форму и суштину тек здружена са Њим. Наравно, због човечанске природе то примање је увек изображено. Симеон ово доводи у уску везу са крштењем, које преставља улазак Духа светог у човека. Свако ко га је примио, не може поднети одвојеност од Бога. Највећа бол по Симеону Новом Богослову јесте бивање изван Господа. Само ће праведници наставити са Његовим лицем.49

Платон ће у Горгији, говорити о улагивању души:

Најпре размисли о томе да ли изгледа оправдано, и не постоје ли такође, што се тиче душе, две врсте делатности – с једне стране, оне које се баве уметношћу и брину се о највећем добру душе, а с друге стране, делатности које не воде рачуна о томе, него се брину само о уживању душе (као што куварство води рачуна само о пријатности, уживању тела), како да јој га припреме; међутим, које је уживање боље, а које горе оне не знају, па чак и не питају, јер им је стало само до тога да се свим средствима, добрим или лошим, допадну. Ја, драги мој Каликле, мислим да такве активности постоје, и тврдим да је ту улагивање – било телу, било души, или нечему другоме – само да би служило наслади, без обзира на оно што је боље или горе.50

Ефекат реда и хармоније постиже се праведношћу и умереношћу.51 Слично говоре и свети оци. Они се залажу за аскезу, уздржавање од овоземаљских задовољстава да би душа остала у контакту са својом првобитном постојбином. Складна и умерена душа је побожна, храбра, разборита и добра, још од Платона.52 Она се понаша према боговима (тј. Богу) и људима на начин како доликује, односно праведно и побожно. То је дело разума, за кога и византијски песници верују да потиче од Бога, као део Његове светлости која је прешла на човека и доказ за постојање и поседовање душе у телу. Песници Царства ће, сходно хришћанском канону, улагивањем души схватати подилажење њеној небесној природи. Она тежи Творцу, небу, ослобођењу од телесних окова који је онемогућавају да се окрилати, речено Платоновим речником. То улагивање је позитивно, јер показује душу која остаје у контакту са својим истинским бићем.

Оно што се не може оспорити јесте да се душа доводи у најужу везу са постојањем. Она није само пасиван чувар утисака спољашњег света, већ начело самодејства. Душа може да живи и да сачува своје суштинске особине53 и после смрти, што чини њену индивидуалност. Оно што је стекла у земаљском животу – конкретни утисци, мисли, осећања – остаће у њој заувек. Као и код Платона, она ће се увек сећати. Према богооткривеном учењу54 душу после смрти очекује свесна бесмртност, у којој се коначно открива сав њен унутрашњи садржај који је био мање јасно испољен у земаљском животу. Будући живот треба да буде продубљивање нашег земаљског живота. Вечност носи са собом низ одговорности, које се испуњавају или кроз живот у складу са божијим законима, или у бављењу филозофијом. Да би ова проблематика душе боље објаснила, потребно је испитати још два мотива која стоје у вези са њом. Мотив живота након смрти и мотив тела или материје.

Загробни живот

У најтешњој вези са душом јесте питање живота после смрти. Код Платона се могу наћи разне класификације простора55 и реинкарнација56 којима је душа изложена након одласка са овог света. Скоро на сваком месту где се бави питањем душе, занима се и за њену судбину пошто напусти тело. Платон, бројним митовима, показује уверење да је она вечна, самим тим изложена разним променама у форми постојања. Оне зависе од заслуга, дела која је човек чинио или пропустио да учини. И код њега постоји слика Страшног суда, која варира од дијалога до дијалога. У Горгији он је представљен кроз Зевсове синове57,док је у Држави потребно сачекати осам дана на пресуду, оличену Ананкиним вретеном, њеним кћерима, Мојрама, и бацањем коцке58. У Федону,пошто је доказао да је душа бесмртна, Сократ се окреће описима места где ће, по заслузи, бити смештена:

А када душе преминулих стигну на место куда демон свакога води, најпре дођу ан суд, како они који су живели честито и побожно тако и они који нису. Они за које се судијама учини да су живели између добра и зла иду на Ахеронт, уђу у чунове, који су за њих ту припремљени, и на њима стижу на језера. Ту добијају своја боравишта и очишћавају се: испаштају кривице и на тај начин избављују се од греха што су га учинили, а за добра дела добијају плату, свако по својој заслузи. А они за које се учини да су неисцељиви због величине својих грехова, а то су они који су извршили многе и страшне пљачке храмова и многа неправедна и недопуштена убиства или друго што личи на то, – те заслужена судбина баца у Тартар, одакле никада не излазе.59

Слично као што у Држави, наредни живот зависи од бацања коцке и одабира саме душе какву ће судбину себи одредити, овде кривица одређује казну. Није више потребно да душа било шта бира, она је то већ учинила за живота. Сада се суочава са последицама својих избора:

А они за које се учини да су исцељиви поред све тежине грехова којима су душу огрешили, на пример они који су оцу или мајци учинили у гневу какво насиље, али су свој потоњи живот провели у покајању, или који су на неки други такав начин постали убице, – и ти морају пасти у Тартар, али кад падну и у њему пробаве годину дана, избацују их таласи: обичне убице низ Кокит, а оне који су убили оца или мајку низ Пирифлегетонт. А када их реке донесу близу Ахерусијског језера, стану викати и звати; једни оне које су убили, а руги оне према којима су се грешно понели. И кад их дозову, стану их молити и заклињати нека им допусте да изиђу у језеро и нека их дочекају. И ако им успе да их приволе, излазе и ослобађају се мука; ако ли не, долазе опет у Тартар, а оданде поново у реке, и тој страшној судбини нема краја све дотле док не домоле оне којима су неправду учинили; јер ту казну одредише им судије.60

Оно што је заједничко Платону и Византији јесте концепт заслуге, мерења на ваги Бог(ова) добрих и лоших дела, судбине у вечности која зависи од стила живота. Душа је нешто што се чува, да се не би испрљала самим постојањем. У хришћанству присутно је покајање, којим се отпадник може вратити на прави пут и поново заслужити Очеву љубав и самилост. Грех није кључан за спасење и вечни живот, већ је то однос верника према почињеној грешки. Права православна суштина јесте у радовању. У Богу, који је живот, самом присуству у Његовом величанственом и грандиозном делу и свему осталом што је његов део. Нема места очајању, јер је Христос, пун божанске љубави која све опрашта, узео на себе човечији лик и у његово име победио смрт. Да би се васкрсло, мора се прво страдати. Све муке се не чине више тако страшне, кад се има на уму да ће се живети вечно. У свом Ускршњем канону61, Јован Дамаскин управо сугерише да цела Васељена треба да се радује, јер је Христос одржао обећање да ће вечно бити са људима и то доказао, уставши из гроба.

О предивна, драга, слатка вести!

Заиста, Ти нам обећа, Христе,

вечно да с нама останеш.

Ти си нам котва наде

у томе поуздана,

и зато радост обузе свет.62

То омогућава људима поуздану наду у живот након смрти. Као и Григорије Богослов,63 Дамаскин моли Мудрост-Христа да помогне људима да буду спремни кад он буде ушао у Царство своје заувек, да наследе мирно део леп који ће им даровати. Зато је човеку дата бесмртна душа и живот вечни – душа као облик у коме ће у том животу постојати – јер ће сести поред Створитеља, придружити му се у Његовом Царству64, наследити поново место у Рају одакле је изгнан сопственом кривицом. Васкрсење је кључ и смисао православне хришћанске мисли. То је коначна победа над смрћу и Сатаном. Она са собом носи, поред залога вечног живота и низ одговорности. Вечност се креира за сваког човека понаособ, сходно његовим мерилима. Душа ће наставити своје постојање у складу са оним што је чинила или одбила да учини. Ту се слажу и Платон и хришћанство. Али су и поред тога, разлике у њиховим поимањима огромне.

Ипак, кључни за разумевање Платонове концепције загробног живота јесу његови есхатолошки митови из Горгије и десете књиге Државе. По првом65, Зевс је засновао праведни суд за покојнике. У Кроново доба судије за одређивање да ли је неко свој живот провео у поштењу и побожности, били су живи над живима. Суђење се одржавало баш оног дана када би човек умирао. Због лоших пресуда, које су резултат очију, ушију и читавог живота који заклањају душу:

Пре свега треба – рече он – начинити крај томе да људи знају унапред кад треба да умру; јер сада они то знају…Осим тога, морају сви доћи пред суд наги, без одела, то значи да се суђење одржи тек после смрти. А и судија мора бити мртвац и наг, и само својом нагом душом треба да просуђује нагу душу умрлога…То сам увидео раније него ви, па сам за судије поставио моје синове, двојицу из Азије, то су Минос и Радамант, и једног из Европе, а то је Еак. Ова тројица ће после своје смрти судити на ливади, на раскрсници, одакле воде оба пута – с једне стране, на острво блажених, а с друге, у Тартар. Покојницима из Азије судиће Радамант, а Еак ће судити душама из Европе. Миносу ћу дати да буде председник, да би могао одлучивати ако његова два друга каткад буду у недоумици како да пресуде; тако да пресуда о томе куда људи треба да отпутују буде што је могуће праведнија.66

Ливада има велику улогу у миту о Еру.67 Ту душе бораве осам дана, после којих одлазе куда су им судије одредиле на основу њихових заслуга током живота. Од те слике, Платон прелази на свемирску музику у чулном облику, осам сфера од којих свака поседује Сирену која пева њој одговарајући тон. Певају и Мојре, кћери Ананкине, прошлост, садашњост и будућност. Захваљујући што му је душа изашла из тела и путовала по свемиру, Ер је могао да чује ову музику. Она је постала један од чиниоца загробног пејзажа.

Овај други есхатолошки мит, који у многоме подсећа на питагорејско учење о хармонији сфера, о Еру који се враћа из мртвих и беседи присутнима о својим посмртним доживљајима, заснива се на човековом избору и одговорности. По томе је овај мит другачији од осталих који се баве истом тематиком код Платона. Он се на овом месту приближава православној идеји васкрсења, наравно видећи је кроз реинкарнацију. Васкрсење није идентично са реинкарнацијом, јер човек васкрсава као исти онај који је и умро. Платон појам реинкарнације варира, јер неће судбина бирати, већ сам човек. Он је крив за свој живот, не богови. У хришћанству, човеку је дата слободна воља и могућност избора. Бог се није приказао, јер онда вера не би била ствар поверења између људи и њиховог небесног Оца, већ морање. Када би човек знао да Бог постоји, он би морао да верује. Ако не зна, онда је то његов избор. Највиша мудрост састоји се у томе да се верује, иако се не зна. Код Платона, мудро одабирање наредног живота зависи од неколико услова. Онај ко се већ једном опекао и завршио у Тартару, пажљивије ће сагледавати предности и мане понуђеног новог живота, од оних који су боравили на небу.68 Они неће пренаглити, јер су се намучили и видели друге у невољи. Али, избор зависи и од навика пређашњег живота. Тако Орфејева душа бира обличје лабуда, Агамемнонова орла, а Одисејева доконог појединца.69 Оно што је чини јединственом, никада се не мења.

И Платон и хришћанство разматрају загробни живот и пре саме смрти. Код Платона филозофија је припрема за смрт70, док у хришћанској мисли пакао и рај као елементи оностарног, могу да се пронађу још за овог живота. Не мора се умрети да би се душа нашла у једном од ова два стања – јер они то доиста јесу, стања духа. Зависно од својих избора и слободне воље, човек себи ствара пакао или рај. Хришћанство за означавање Пакла користи грчку реч (х)ад, којом преводи јеврејски израз шеол, који означава појам лишен светлости, односно оно што је невидљиво. Овај термин користи се искључиво за стање душе после смрти, односно грешних душа које се налазе у власти ђавола и злих духова.71 Према Библији, Христос је за време страдања на крсту сишао у ад. За то кратко време, које се придружио загробном стању, општем за све умрле, срушио је старозаветну силу ада која је владала над свеукупним човечанством.72 Тај тренутак је означио победу вечног живота над мраком пада. Овај Христов поступак представља и коначно опроштење човеку и доказ божије безграничне љубави која је у стању да се за своју творевину жртвује и спасе је сопствених грешака. Роман Мелод је опевао божију жртву у Химни о Христовом распећу.73Он почиње речима:

Приђите сви и опевајмо Онога који распет ради нас беше.74

Да би се после кроз глас Богомајке огласио:

Куд ћеш, чедо моје? Куда тако хиташ?

Неће ли бити опет нове свадбе у Кани,

па журиш да воду у вино претвориш?

Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?

Реци ми реч, Речи, не ћути преда мном,

ти, који си ме сачувао чисту, мој сине и Боже!75

Кључна фигура ове песме јесте Богородица.76 Она на крсту гледа двоструким очима распетог свог сина и Бога, који подноси жртву за читаво човечанство. У првом плану је њен бол – као Мајке, али и вернице. Њено унутрашње биће је подељено на љубав према детету и страхопоштовање пред Творцем. Она разуме неизбежност његове судбине, као што је разуме и сам Христос када узвикује: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја.77Знање не помаже да не пати као мајка. То није само бол оне која губи дете, већ и један само људски бол који се осећа када невиног човека муче и убијају, појачан сазнањем да се Богочовек свесно залаже за опрост наших грехова. Има у том болу и срамоте пред сопственим лицем које јесте упрљано лице Бога. Пред свешћу да сви учествујемо у том чину разапињања, ми криви који убијамо јединог невиног међу нама. Иако нам је опроштено, човечанство је након тога остало обележено Каиновим знаком. Роман Мелод је ту палету сукобљених и двоструких осећања приказао кроз само један лик. Са Богородичиног лица читамо историју човечанства, сагрешење, казну и опрост. Оно је приказано кроз бол, који превазилази границе појединца и мајке која губи дете и постаје метафора за једно дубље људско осећање. Кроз само једну емоцију, песник је успео да дочара читав спектар других, које се крију у човековом унутрашњем животу. Дијалог мајке и сина јесте једна прича која нема почетак и крај, која се увек изнова пише, у свим временима и свим местима у простору. Богородица ће остати фигура Свемајке. Она која пружа разумевање и утеху свима који јој се моле. Она је у стању да утеши друге, управо захваљујући болу који је сама осетила. Узевши свима познати и за православље најважнији мотив из Библије, Роман Мелод је створио песму универзалне осећајности и духовности. Елементи који се налазе у њеном ткању могу се пронаћи свуда и допрети до сваког појединца, а приказани су кроз само два лика.

У Богородици се јавља недоумица да ли да и сама крене за својим сином? Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?78У овом стиху садржана је проблематика њеног положаја. Она као свака мајка воли свог сина независно од тога да ли је он Бог или није. Али, као она која је родила Богочовека, зна да његова улога, додељена му од Оца, превазилази обичан људски живот и стандардну улогу сина. Јер он није само њен син, већ и Син. Богородици је јасно да њена мајчинска љубав не може и не сме да ремети планове Творца и да мора да се помири са Његовом вољом и одлукама, иако их не разуме. Али све то не спречава њену патњу. Реч, од које је све настало, сада ћути. Човек је једва разуме и када се чује, ћутање тек није кадар да протумачи. Христос то зна. Зато ће јој на њен вапај одговорити да не плаче, уколико жели да га прати. Он познаје тајну свега створеног и нествореног, видљивог и невидљивог. Човеку није дат увид у целину, он само опипава смисао у мраку. Зато је упозорава да не стрепи кад примети да ствари трепере, јер овај злочин потреса све што је саздано. Заслепљен свод мора да прогледа, земља и море да узмакну, горе да се тресу и гробови да се испразне. Извршиоци овог злочина ће бити и сами оптужени. Он не говори о освети, већ о обележености тим стравичним догађајем. Њега ће на души носити човечанство, оно је тако одабрало. А она која је осетила двоструку бол – као мајка и као верница – ако се уплаши пред откровењем које предстоји, нека замоли за помоћ свог Сина и Бога. Он ће је спасти.

Пакао, Гехена, Шеол или (Х)ад код Платона и византијских песника представљају се најчешће кроз огањ. Григорије Богослов, како је већ речено, у томе види последњу прилику да човек схвати своје грешке, када више нема куд. У Федону, у Кокит као реку кукања, бацају се обичне убице док им душе оних које су убили не опросте79. И овде постоји моменат опроштења. Док је у хришћанству он могућ и пожељан код сваког грешника, у Федону њега може добити само онај који је лакше згрешио. Платонова визија Тартара треба да поправи лоше навике душе, стечене за живота. Или, у Сократовом случају да ослободи страха од смрти, јер он као праведник одлази блаженима. Платон има своје малено Царство мртвих, јер разне варијације потоњег суда налазимо у различитим његовим дијалозима.80 Без обзира на одређене модификације, сви деле исту идеју поправљања за наредни живот. Код њега се сви људи деле на оне који се могу и оне који се не могу поправити. Казна треба да буде средство побољшања. Код оних који су неспособни за даљи морални развитак, она је само опомена другима који се још дају спасити.

Хришћански суд колико наличи, толико се и разликује од Платоновог. У оба учења открива се целокупна садржина живота као суд. Како је то сликовито описао Јован у свом Откривењу: Дела њихова иду за њима.81Душа остаје обележена животом и када из њега иступи. У хришћанству, непосредно после смрти појединац окуша свој лични предукус есхатона. Суд је христолошки обојен, јер се излази у Његову светлост. Та чињеница нам је позната већ из византијске црквене лирике. Судски процес зависи од односа према Христу у пракси живота.82 Он ће све обелоданити, ништа неће остати скривено. Једини критеријум суда је вера. У Христовој светлости, цео човек, концентрисан у души, излаже се суду божијем. Он је много више од самог супстанцијалног разбијања јединства духа и материје. Човеку се суди са свим његовим делима, целином његовог бића. Ту се проверава и оцењује већ довршена егзистенција. Стање после смрти зависи од (не)остварења човекових талената и врлина у животу на земљи. Хришћански суд је откривање дубине личности кроз очи Христа Бога.

Са свим овим у вези стоји и питање стања и места душе умрлог између прве смрти и општег васкрсења, од посебне важности за хришћанску, нарочито православну, догму. Пошто је у смрти тело непомично, умирање личи на спавање. У библијским сликама опште васкрсење наличи на буђење трубама архангелским. Ту тело добија своју улогу у концепту вечног живота. У њему се огледа интегритет личности умрлога. Душа не може бити блажена док и тело не васкрсне. Она није пасивна после смрти, како се верује, али не може више да сама да мења своје стање. Све што се у загробном животу догађа, догађа се сада без заслуга душе. На овом ступњу, након смрти, покајање је немогуће. Ту само дозрева оно што је започето на земљи и у правцу у коме је започето. Као и код Платона, заслуга је од пресудног значаја. Овде је она само делимична, јер се потпуност остварује тек у парусији.83 Од значаја у овом компликованом процесу јесте и Црква. За њу, преминули нису мртви него живи. Њен земаљски део општи са небеским. Она је небоземна стварност. У православљу је то очигледније кроз бројне обреде за умрле као што су помени, парастоси и део свете литургије под називом Проскомидија. Небо је у библијско-есхатолошкој терминологији реч која означава близину божију, као што је на исти начин ад удаљеност од Њега. Пошто је читав теолошки систем устремљен ка Доласку, већ се само то стремљење тумачи као знак Доласка. Ситуација после смрти, у оваквој концепцији, органски стреми ка парусији. На сличан начин, као што код Платона Сократ због врлог живота стреми блаженима. Оба ова есхатолошка стања деле идеју о неумитности загробног живота и улоге човекових поступака у даљем протоку неког новог времена.

Тело и материја

У антици мистерије су биле култови установљени да би се душа ослободила од греха и да би ка божанству ступила очишћена и са њиме се сјединила.84 По учењу орфичара, људи трпе зло као казну за некакав грех. Душа је божанског порекла, различита од тела85, са којим је спојена управо због свог сагрешења. Тело је тамница, гроб душе. У њој самој постоји добар и зао део, како наводи и Платон у Федру86, и овај други чини неправде. Дуализам душе и тела орфички мит објашњава на основу напада Титана на Диониса Загреја кога су у обличју бика појели.87 Сачувано је само његово срце, од кога је Див начинио новог Диониса. Титане који су прогутали удове божје, Див је смождио својим громом. Из њиховог пепела је настао људски род – са злим делом који потиче од Титана и добрим који је пореклом од Диониса Загреја. По орфичком учењу, владавином новорођеног Диониса и стварањем човека завршава се низ космичких револуција. Човек мора да открије своје порекло и судбину, ослободи се греха и очисти се телесног елемента, титанског, да би се сјединио са божанским. То сједињење може да се постигне и силом, губљењем свести при заглушној свирци, вртоглавом игрању, клањању, гледању у какав свети предмет. Ове орфичке тајне припремају човека за живот после смрти.

У хришћанству, тело није само затвор, већ и храм душе и потребно га је неговати. Оно добија вишу симболику кроз Тело Христово, тј. свети хлеб, претворен за време литургије у право Тело Христово. Он води порекло са Тајне вечере, и са вином као Крвљу Христовом, чини основе светог причешћа. Јевреји верују да је у крви настањена душа, стога овај дуализам сеже до дубљих тематских целина. У хришћанству, тело се чисти постом и обожује се88.

Јер бестелесна природа не храни се телом.89

Григорије Богослов наводи примере праведника који су одолели искушењима и сачували, поред душе и тело за Творца. Они настоје да себе, храмове божје90, за Бога очисте:

бдењем, и свеноћним појањем псалама,

и узлетима ума ка Уму великоме, и животом

пуним сенки и визија – бар колико је потребно

да се докучи шта се иза видљивих појава крије.91

На овај начин, обуздавајући палу природу која се испољава кроз потребе телесности, могуће је достићи спознају апсолута. За њу су потребне сенке и визије. Оно што доводи до откривања највеће од свих истина, заправо је ирационално и несигурно. Нема научног мишљења у вери. Наука потпомаже телу, оправдавајући га. Душа захтева унутрашње слике да би могла да се испољи. Једино што је човековим очима доступно и што је сигурно јесте тело. Опкољени њиме људи су сигурни да га имају и да је њихово. За душом је потребно трагати, наслућивати је и опет је можда никада не пронаћи. Она тражи жртвовање. Григорије наводи примере обуздавања од телесних притисака као што су окивање у гвожђе или повлачење у пустињу или прашуму које су пуне звериња:

Са тог су разлога неки тело своје у гвожђе

оковали и тиме разузданост и обест угасили;

други, опет, у стаништима мрачним и тесним,

ил скривени у заселине неприступачног стења,

обезбедили су се одштетних утицаја варљивих чула;

неки су се повукли у пустињу, или у прашуме

звериња пуне, да утекну чељустима греха,

те тамо проводе живот, далеко од људи, ништа

друго од света не знајући, осим најближе околине.92

Он на више места подсећа да је тело начињено овде и стога тежи ка земљи која му је блиска, док је душа дах божји која увек чезне за већим уделом у добрима наднебесним.93 Та мешавина је чудесна, зато човек представља други величанствени космос у малом. Григорија стално интригира унутрашња логика тог стваралачког чина. Човек се састоји из два тако разнородна елемента која се не могу сложити.Они су утаборени један против другог, зато се у човеку води непрестана борба. Слично орфичким мистеријама, душа која се на многим местима код овог песника изједначава са умом, разумним делом, налази се у телу као у затвору. Тело је извор свих страсти, зала, нагона и афеката. Оно по себи нема никакву вредност, а захтева стални надзор и спутавање. Душа, опет, без таквог неразумног дела не може да опстане. Остаје енигма зашто таква искра божанске светлости, као што је душа, трпи утицај тела и сама постаје подложна квару. Мотив борбе душе и тела, после Григорија Богослова, остаће једно од типичних обележја хришћанске поезије уопште.

Код Платона, материја има засебно место у филозофском систему. Иако је најчешће неименована, из Тимаја се може закључити да она припада царству нужности.94 О њој разматра он у поглављу Дело Нужности. Она спада у трећу врсту, тешку и мрачну. Материја је за Платона прихватитељка и неговатељица свег постојања95.

Пре свега, оно чему смо још малочас дали име вода, стегло се, како нам се чини, у камен, па онда видимо како постаје земља. А исто то, опет, када се растаче и разлаже, постаје ветар, односно ваздух; а овај, запаливши се, постаје ватра; када се, пак, она згусне и угаси, враћа се опет у пралик ваздуха, док овај поновним збијањем и згушњавањем постаје облак и магла, а од њих, када се још више стегну, текућа вода, од воде, пак, поново земља и камен; тако да они, како се чини, једни другима дарују рођење у круг.96

Исти се закључак може донети и о оној природи, која у себе прима сва тела, јер она своју основну способност никад не може изгубити, него увек све прима, не узевши нигда и нипошто ма и један облик сличан било ком од оних који у њу улазе. Она је, наиме, оно што је по природи подложно сваком обликовању, све оно, што у њу улази, покреће је и разлучује у њој ликове, те се она, захваљујући томе, појављује сваки пут другачијом. А оно што у њу улази, као и оно што из ње излази, одрази су вечних бића, утиснути по узору на њих, на начин тешко изрецив и чудесан…97

Пошто је карактерише стални ток промена, она је нешто по себи подложно сваком обликовању. Код Платона, вечна бића утиснута су у материју на чудесан и неизрецив начин. Она није супстанција, него каквоћа.98 Она је само материјал за обликовање, нешто безоблично што спојено са душом у човеку постаје препознатљиво. То је стога што материја остаје недоступна рационалном сазнању. Само она душа која је на Земљи подвргнута бескрајном низу рађања и умирања као срашћивања са материјом и одвајања од ње, може да осети тајну повезаност чулности или осећајности и материје.99 Због такве конструкције, ум је у смртним бићима заробљеник ирационалног. Он није у стању да влада, јер материја као мати свега рођеног чини своје потомке духовно слепим. Прогледавање могуће је само отимањем од ње. Одлика материје је дисхармоничност, неред. Тек је процес обликовања присиљава на ред.

Када овај систем пренесе на човека и његову телесност, Платон га повезује у многоме са орфичким и питагорејским идејама. Тело је гробница душе, зато је Сократу свеједно како ће га сахранити.100 Оно што се једино рачуна, душа, одлази у слободу, ка блаженима. Тело је сенка, која нас прати за живота. Оно што сваког човека чини њим у правом смислу јесте његова душа. Она као бесмртно биће одлази другим боговима да положи рачун. Наравно, као и код Григорија Богослова, наглашава се да је она нешто различито од тела. Платон ће у Тимају доћи до јединства ова два појма. Они морају да буду у сагласности, складу.101 Задржавајући своја права обоје ступају у равнотежу и постижу здравље. Човек мора да води рачуна и о свом телу, не само о души. Овај Платонов став наследиће хришћанска теологија видећи тело, не само као тамницу и већ и храм за човеков небески лик.

Из пада у тело, које је део материје подложне квару, душа се смрћу враћа свом извору. Тело у животу после смрти, код Платона, има споредну улогу. У хришћанству102 ће и оно васкрснути, као нетрулежно. У смрти, схваћеној у хришћанском духу, нестаје само телесни човек. И то привремено. Она је растанак душе и тела, али и уништење појавног човековог бића. Трагика раздвајања осведочена је створеношћу оба градивна елемента. По томе се човек онтолошки разликује од Бога. Душа живи вечно, јер је живот примила. Живот вечни не долази из наше сопствене природе, већ она само учествује у животу божијем. Он даје живот и вечно трајање бића. Хришћанство неумитност смрти види у чињеници греха. Он је узрок смртности човековој. Тај однос тумачи се слободном вољом, као кључном како за спасење тако и за сагрешење. Човек свесно бира грех, а са њим и смрт. Ово се може илустровати местом из Посланице Римљанима: То не чиним више ја, него грех који живи у мени.103Према православној догми, човек пада тоталитетом свог бића. Не само душом, већ и телом. Они се разликују, али нису раздељени. Представљају само одвојене функције јединственог људског бића. У узношењу ка Богу или удаљавању од Њега, живот човековог бића је конкретан. Тело је у том развоју орган душе, док је душа делујући принцип живота и тела. Тиме се објашњава непојмљиви дуализам различитих градивних делова човека код Григорија Богослова. Душа и тело само откривају и обележавају шта је човек и представљају очигледне трептаје личности. Управо личност представља кључну карику у узношењу ка Богу. У њој је могуће остварити потенцијал добијен кроз пранебески лик. Она је крајњи циљ до кога човек покушава да се развије у овом животу.

У вези са питањима тела, смрти и раније излагане проблематике загробног живота јесте бесмртност. О томе како је схвата Платон, већ је било речи. У хришћанству она представља превазилажење смрти кроз однос са Богом. Душа је животна сила у коју је положено семе бесмртности, као лик божији у човеку. Бесмртност се састоји у делатности те небеске слике у људском бићу. Човек не може сам победити смрт. То је могао само Богочовек. Зато је потребно да се човек обожи. Да испуни тоталитет свог унутрашњег лика. У хришћанској догматици васкрсење се постиже крстом својим. Ова два елемента – крст и васкрсење – јесу пре свега индивидуални и непоновљиви факти Сина божијег, али Његово дело има свечовечански и свекосмички карактер. Христос обнавља, грехом помрачену и у смрти огрезлу, икону божју у човеку.104Икона божија, по којој је још Адам као први човек створен и која је људским сагрешењем помрачена, обнавља се у Христу као савршеној Икони Бога Оца. Истина бесмртности заједно са истином постојања Бога чини суштински елемент религије. Наравно, догма је, по питању оних којима ће нови живот бити дат, строга. Бесмртност је настала Христовим искупитељским делом и важи за људе вере. Неверујућима је она недостижна. Призивање у бесмртност зависи од вере, вера од слушања, а ово последње од проповеди. Бесмртни човек је само Богочовек, али и сваки који је вером у Њему и постаје Његов сателесник и причесник. Смрт је побеђена искључиво у Христу лично. Изван Њега, и после Његовог васкрсења, влада и даље смрт. Хришћанство не заговара аутономну бесмртност, већ бесмртност у Христу. Душа је, у том односу, облик онога што човек конкретно јесте у таквој бесмртности. Стварност Светог духа је активизам, стога је и душа делатна. То је разлог због кога Григорије из Назијанса проклиње своју немоћ и старост. Труљење тела спутава деловање душе, иако је она покретнија и не стари. Човек је, зарад бесмртности, осуђен на стално усавршавање, оптерећен смртним, телесним животом који упорно улази у бесмртни. То је продукт дуализма од кога је човек састављен. Смрт, чији је носилац тело, стављена је у перспективу бесмртности. Могуће је победити је усавршавањем. Зато Григорије Богослов може да узвикне: Један Бог, од Тројице, част им се уједно указује; за њихов рачун одбацујем смртни део себе.105У овом стиху одзвања античка мудрост која поручује: Одрекни се себе. Само што се у хришћанству човек одриче себе зарад Бога, да би кроз Њега и сам постао мали бог. Копија највишег од свих еидоса.

Душа света

Обожење човека поставља питање природе и суштине Бога. Душа света код Платона означава космос као живо биће. Он поседује душу, али и тело. Слично као што се и човек састоји од датог дуализма. Наравно, макрокосмос се огледа у микрокосмосу и Платон отворено и намерно доводи то двоје у везу. Као што је у хришћанству човек огледало божијег лика који је записан у његовој унутрашњости, тако је овде он медијум кроз који се огледа универзум. Идеални поредак се остварује најпре као душа106, потом кроз тело.

Не само по Платону, већ и по Григорију Богослову Ум би требало да буде оно прво. У платонистичком систему он је оличен кроз Демијурга. Он није Бог у конвенционалном смислу, већ него ко (пре)уређује све створено. Као мајстор-уметник који саставља космос као свеобухватно, најлепше и најсавршеније живо биће, он стално има у виду умни принцип.107 Демијур је фигура једног митског праскулптора, који своју творевину, по узору на неки већ задати модел, прави из безобличног материјала108. Пошто је он добар и његова творевина је добра.109 Иако је одбацивао уметност, Платонова визија творца јесте уметничка. Он једним креативним процесом ствара свет. Али, Демијург као уметник следи оно што је умно, подражава оно што треба да се подражава. То је основна разлика између њега и уметника. Он неред претаче у ред. Таква концепција не треба да зачуђује. Демијург је, добрим делом, поистовећен са својим делом. У хришћанској мисли не постоји такво изједначавање. Бог је апсолутно добар, али је његова творевина подложна квару. То се огледа у циклусу природе и човеку као таквом. Основна разлика између Демијурга и Бога-Створитеља јесте у свемогућности. Први не поседује ту моћ. Он само преуређује хаос који већ постоји. Библијски Бог ствара exnihilo, тј. ни из чега.

Демијург се испунио, постао је видљив и опажљив бог, космос, један и јединствени поредак који у себе укључује сва бесмртна и смртна бића.110 Он је видљива страна умног. Његово име је заједнички назив за свакога ко ствара, нешто узрокује или зачиње. Он је више инжењер, његов космос сачињен је у радионици, без Ероса, рационално, на основу знања из математике и музике.111 Свет, описан у дијалогу Тимај, није рођен из трудне душе као што је то случај у Гозби. Лепота је присутна, али је то сада лепота описана математичким правилностима и уздигнута до макрокосмоса.

Откровење Јованово

У хришћанству ствари стоје мало другачије. Бог је створио себе и свет ни из чега, у одређеном временском року. За разлику од Демијурга, Он је испуњен љубављу према својој творевини. Они нису једно, али је Творац оставио могућност свом делу да се обожи. Да му се приближи. Таква релација код Платона не постоји. Штавише, незамислива је. Роман Мелод ће у једној својој песми за Бога рећи да је небо, а не небеско тело.112 Сам тај стих илуструје схватање Створитеља које се разликује од оног у Тимају. Бог је свеукупност, суштина органског и неогранског света, настањен својим чином стварања у сваком атому свега што дише или једноставно бивствује. Али, он се не може изједначити са њима. Упркос својој присутности у свему, остаје биће за себе. Он суди живима и мртвима, али је увек на страни живота. Његово постојање негира смрт као такву. За разлику од Демијурга, Он не уређује, Он заиста ствара све што постоји. Он није само Творац неба и земље, већ и Промислитељ Васељене.113 У Светом писму има много имена: Елоах и Елохим, што значи вредан обожавања, Бог неба и земље, свега видљивог и невидљивог; Јахве, које означава независно, непроменљиво, безусловно, вечито Биће и користи се за Бога израиљског народа; Ел, означава јаког, снажног Бога и користи се заједно са другим именима; ту су још и имена: Елион, Шадај, Адонај, Бог, Господ.114Поред тог мноштва, приписују Му се и највиша духовна савршенства, вечност, независност, самобитност, непроменљивост, свудаприсутност, свезнање, премудрост, благост, љубав, милост, светост, праведност, истина, стваралаштво, свемоћ, безгранична величина и неосвојива слава. Многи од ових епитета налазе се у Платоновим описима идеја, чиме им се придаје божански карактер. Наравно, оне не полажу право на такву величину. Њихови божански атрибути потичу од идеалног света, изван овог материјалног, чији су део. Они више служе за опис тог удаљеног, савршеног поретка који је вредан стремљења и човековог труда. Пребацујући своје особине на идеје, он отвара очи смртнику на који начин треба да проведе свој земаљски живот. Читав тај сплет оностраног и овостраног оличен је кроз Сократа и његову смрт.

О Богу као стваралачкој енергији пева Симеон Нови Богослов.115 У својој XXXI химни, он Господа види као неисцрпну благодат која постоји у читавом свету, видљивом и скривеном, али исто тако и изван њих:

Јер ти постојиш као преобиље,

неисцрпан понад свега, цео си у читавом свету,

видљивом и духовном, исто и ван обојих.

Нико те не може увећати, нико те не може умањити.

Цео си без покрета и такав остајеш заувек.116

Ово је одраз библијских идеја које су код Симеона добиле поетско уобличење. Оно што је ново јесте уверење да је Бог непокретан и такав остаје заувек. Само је кроз дељање у стању активизма.117 Божија енергија је непрекидна. Због тога и Син непрестано дела за спасење људског рода. Бог Отац је почетак свеколиког стварања, Син је промисао и довршење, подршка и храна.118Он ствара и рађа живот у Духу светом. Тиме се циклус завршава. Син гледа од Оца све што он ствара, и на исти начин чини и Он према својим речима. Ово је потпуније објашњење Постанка од оног у Библији. Оно што је у Светом писму само наговештено и не претерано разјашњено, јер зависи од превода и интерпретација, овде је постало очигледно. Свето Тројство као тоталитет учествује у стварању. Једначина три су Један, Један је три јесте основа свеколиког постојања.

Бог је, наравно, централна тема византијског песништва. Иако је то, пре свега, Бог Новог завета, Он поседује и многе карактеристике из Старог. То није последица неразвијености хришћанског учења, већ управо проистиче из саме догме. Бог Израиља, Старог завета описује се као суров, немилосрдан, борбен, не претерано хуман, док је онај каснији сушта супротност. Наравно, то је само привид. Нити је Јахве толико жедан крви, иако је склонији кажњавању; нити је Христос онај који неумитно опрашта. Сама божија Реч нам каже да ће Он поново доћи, али као судија. Основна разлика ове две концепције Бога јесте у народу и људима којима се обраћа. Јахве је, понекад, попут неког политеистичког, хировитог Бога, али Он поседује христолику љубав и разумевање за свој изабрани народ, који ће спасити ропства. Тај призор потврђује Христово распеће. Нема васкрсења без страдања. На исти начин, Христос је спреман све да опрости, Он је Бог милосрђа, понижених и увређених, потлачених. Он је пун разумевања, благ према људским грешкама, испуњен надом да ће се човечанство, вођено руком Бога Оца, поправити, али ће се следећи пут вратити да суди живима и мртвима. Овај проблем стоји и у основи византијске поезије. У већ поменутој песми Романа Мелода о разговору Богородице и њеног сина кога разапињу зарад сопствених грехова, Христос је, упркос својој великодушној жртви, упозорава да ће тај злочин пореметити природу:

Не стрепи, видећи где ствари трепере,

јер злочин овај потреса све саздано што је.

Заслепљен свод прогледати неће, док му не наредим,

земља и море ће узмаћи,

храм ће раздерати тунику своју, оптужујући

извршиоце тог злочина;

горе ће се трести, гробови испразнити.119

Након тога, доћи ће до изражаја Његова моћ. Он ју је сузбијао из љубави према људима, али тако неће бити довека. Када буде наредио и заслепљен свод ће прогледати.120Она нема разлога да се плаши, али многи нису те среће. Људи ће бити кажњени за злочине, не због божје немилосрдности или доказивања Његове моћи, него да би се поправили и да више не би поновили исту грешку. Ако већ није могло да се до греха не дође, онда је много важније да се он не понови. Христос, као нови Адам, ту је да исправи оно што је довело до изгнанства из раја и човечанство врати тамо, одакле је једном својом слободном дечијом вољом изабрало да буде протерано. Али није престало да јадикује за изгубљеним.

Симеон Нови Богослов има химну у којој се сам Господ обраћа лирском субјекту и разјашњава му своју природу. Он диктира песничком лицу шта треба да напише. Не треба да се плаши. Нека само слуша Његове речи и пренесе их на папир:

Напиши, рекао ми је, оно што ћу ти рећи,

напиши и не бој се:

Ја, Бог, бејах пре свих

дана, часова, времена,

такође и пре свих векова

и пре сваког стварања

видљивог и појамног.121

Божја Реч овде добија још једну димензију. Она је већ била на почетку,122 сада се само наставља. Уводни део песме је логичан, Бог објављује да је Он био пре свих и свега, дана, часова, времена, такође и пре свих векова, и пре сваког стварања123. Он се крио изван сваке мисли, с оне стране духа и разума. Овакав наставак је очекиван. Тек је са Њим почео разум, дело Ума и владавина Духа124. Тек је са Њим све дошло у постојање, како оно што се види, тако и оно што се не може видети. Он је једини мировао у непостојању као Онај који постоји. Све остало је утихнуло јер није ни бивствовало. Једини је Он нестворен, све остало је чекало на Њега да буде створено. Симеон Нови Богослов градацијски ређа слике оживљавања у божијој промисли. Од вечности, преко мисаоних процеса до појавних облика доступних људском оку или унутрашњем бићу. Пошто Бог код Новог Богослова каже да је нестворен произишао од Оца и Духа, претпоставља се да је Христос тај који се обраћа лирском субјекту. Нико до сада није видео Његову праву природу, само одређене делове, један зрачак Његове славе или кончић светлости. И то мало за њих је благодат. Нису повлашћени ни анђели или над-анђели. Ни они га не могу спознати у целини. Тек се човек не може надати да ће га целог сагледати. Симеон истиче да је Бог изван свих и невидљив за све. Он се не показује не због недостатка лепоте или ненаклоности према тим осталим светим силама, већ због тога што се нико није нашао достојан Његове божанствености:

Нема ниједног створа

који у силама може да се равна са Творцем.125

Како то сам Господ кроз лирског субјекта закључује, то није ни корисно. Не треба се тежити ка томе да се постане Бог. Постајање Богом и обожење не треба мешати. Обожење је процес у коме човек развија унутрашњи капацитет свог бића, сопствену личност, слику свог небеског Оца, коју носи у себи. Постајање Богом је тежња да се смртник уздигне на место господара универзума и узурпира исте моћи и права која му не припадају. Одређена врста хибриса. У једној другој химни,126 Симеон Нови Богослов ће истаћи да Господ чини људе боговима. Наравно, песник на уму има процес обожења, који никада није једностран, али се овде наглашава да је божија воља кључна. Христос може неумрлост дати смртницима. Он је са људима једно, јер је Богочовек, Он је човека као таквог преобразио у божијег Сина. То је централно место ове песме. Човек је преображен божијом љубављу. Без ње, његов унутрашњи лик је непотпун. Он онемогућава уцвељеност да превлада и дарује стрпљење да се настави борба са Велијаром. Кроз Бога, човек се у свом тоталитету мења.

Симеон Нови Богослов

За разлику од Симеона Новог Богослова, код Григорија из Назијанса човек ће светлост, која потиче од оног светла првобитног, беспочетног127, коју ум људски сад може само да назре, у потпуности сагледати тек после коначног прикључења Богу и обожења:

„Што је ко ближи владару,

Толико и сам светлији постаје; колико светлости, толика и слава.“128

Највећа мудрост је спознати Господа. Као што је то био случај код Симеона Новог Богослова, божја природа је недостижна. Ум само донекле сеже, величанственост божја је неисказива.129 Пред човеком се увек испречава један његов део130, као и овај видљиви свет. Када би то прескочио, приближио би се свом небеском Оцу. Онај који је више светлости приграбио и видео, мудрији је од осталих, али ни он не досеже до славе божје. Њу скрива светлост, пред којом је увек тама. Ако се, неким чудноватим исходом и трудом, прескочи мрак, оног који би да угледа божје лице дочекује заслепљујућа светлост која мути вид. Бог остаје изван оквира спознаје. Расуђивање је ту немоћно. Помаже само вера. Човек од себе мора начинити храм у који ће Бог, кога је видео умом, закорачити. Тако ће људско биће примити у себе светлост, али за тако нешто је потребно да познаје светло. То се постиже љубављу. Бог је своју према људима доказао кроз жртву, коју је једном затражио од Аврама. Човек своју тек треба да докаже.

Демијург у Тимају поставља Ум у Душу, Душу у Тело131. На тај начин конституише се свемир, као дело по природи најлепше и најбоље.132На истом месту Платон наглашава да Ум изван Душе ни у чему не може настати. Душа је семе космичког живота, која Демијурговом активношћу васпоставља хармонију.133 Душе учествују у умном, у оном што је по себи лепо и добро. Највиша идеја у Платоновом филозофском систему јесте идеја Добра. Она се не може изједначити са божанством у хришћанском смислу, иако је и Бог апсолутно добар. Оно што се може поредити јесте присуство ума у индивидуалној души код античког филозофа и у човековој личности код православних теолога. У оба случаја, он није земаљског, већ небеског порекла. То је разлог зашто може да се задржи у овој долини суза. У Тимају, он покреће процесе и склапање космоса као слагалице од коначних и већ унапред одређених елемената. Платонов космос не може из себе родити или произвести неки други космос. Демијургово дело мора бити бесмртно, јер је продукт бесмртника. У новој ери, бесмртност се постиже кроз веру којом се спајамо са Христом. Ко има веру, поседује и ум. Или барем један његов део.

Тихана Тица

Литература:

  1. Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998,
  2. Бек, Ханс Грегор, Путеви византијске књижевности,Српска књижевна задруга, Београд, 1967,
  3. Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1986,
  4. “Internet Encyclopedia of Philosophy“
  5. Коплстон, Фредерик, Историја филозофије (Грчка и Рим), Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991,
  6. Лурије, Вадим Миронович, Историја византијске филозофије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад, 2010,
  7. Манго, Сирил, „Византијска књижевност као криво огледало“, Карпос, Лозница, 2009,
  8. Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012,
  9. Острогорски, Георгије, Историја Византије, Народна књига Алфа, Београд, 1998,
  10. Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006,
  11. Платон, Дијалози, Култура, Београд, 1970,
  12. Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977,
  13. Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968,
  14. Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995,
  15. Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979,
  16. Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002,
  17. Свето писмо,
  18. Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001,
  19. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4,
  20. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4,
  21. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2,
  22. Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999.

1 Христос се у Јеванђељу зове светлост, а у симболу вере светлост од светлости.

2 Свето писмо, Друга књига Мојсијева, 3, 2.

3 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 47.

4 Исто, стр. 51.

5 Исто, стр. 52.

6 Само његово име значи светли, односно, како се често тумачи, лажна светлост. Волтер га у свом Филозофском речнику преводи као фосфор или син зоре: Филозофски речник, Волтер, превео Ђорђе Димитријевић, Едиција, Београд, 2009, стр. 24.

7 Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999, стр. 59.

8 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр.61.

9 Исто, стр.65.

10 Исто.

11 Платон ову формулацију напомиње на више места, нарочито у Федону: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

12 Праведност, храброст, умереност и мудрост.

13 Свако треба да ради онај посао за који је предодређен и свако занимање у држави носи одређену врлину која је неопходна за обављање те дужности. Потребно је да сви елементи делују складно и да се све функције обављају на правилан начин. Историја филозофије (Грчка и Рим), Фредерик Коплстон, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991, стр. 263.

14Песме Романа Слаткопојца преузете су из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 192.

15 Исто, стр. 189.

16 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 10, 38.

17 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

18 Овде није посебно назначено, али је вероватно да се говори о божанској светлости која се путем љубави прелива и на човека. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

19 Исто, стр. 197.

20 Ова замршена хришћанска проблематика коресподнира са Платоновим Федром, 251а-е.

21 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

22 Исто.

23 Слично говори и Платон у Федру: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 100, 248а-c.

24 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 57.

25 Исто, 58.

26 Преузето из: Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998, стр. 157.

27 Нарочито у: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234; Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e и Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

28 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 190.

29 Наведено према: Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 67-68.

30 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234.

31 Исто, стр. 97, 245d.

32 Исто, стр. 94, 242c.

33 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e.

34 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

35 Исто, стр. 59.

36 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 79, 34c.

37 Исто, стр. 80, 35а-c.

38 Исто, стр. 32-33.

39 У византијској мисли, нарочито, ум ће се посматрати као руководилац душе

40 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

41 Исто, стр. 59.

42 Исто, стр. 128.

43 Исто, стр. 129.

44 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

45 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 98, 246b.

46 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 130.

47 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 131.

48 Од Григорија Богослова на даље.

49 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 135.

50 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 501а-c.

51 Исто, стр. 161, 504d.

52 Исто, стр. 165, 506d-507а.

53 Разум, слободу и сазнање.

54 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 28-29.

55 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 234-241. и Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187-192, 523а-527а.

56 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 101, 249c.

57 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 523а-524а.

58 Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 321-326, 616b-621c.

59 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

60 Исто.

61 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 21.

62 Исто.

63 Јер они којима је суђено да широко небо наследе, ти су безбрачници и господари над страстима својим: Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 135.

64 Византија је Царство на земљи испуњена вером у Царство небеско – законодавно-теолошко-филозофска игра појмова.

65 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187, 523а-527а.

66 Исто, стр. 188-189, 523е-524а.

67Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

68 Исто, стр. 324, 619d.

69 Исто, стр. 325, 620b-c.

70 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 184.

71Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 9.

72 Исто.

73 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

74 Исто.

75 Исто.

76 Као MaterDolorosa, како је Гете описује.

77 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 26, 42.

78 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

79 Исто, стр. 240.

80 Нарочито у Федону, Горгији, Федру и Држави.

81 Свето писмо, Откривење, 14, 13.

82 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 68.

83 Код Платона присуство идеја у њиховим појавама, у теологији присуство, појава и поновни долазак Христа у слави на крају времена.

84 Опис разумевања дуалитета између душе и тела узет је из објашњења Милоша Н. Ђурића за Платоновог Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 318.

85 Упоредити већ наведени опис душе по Светом писму.

86 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

87 Мит је преузет из: Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 116-117.

88 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94.

89 Исто.

90 Исто, као и Свето писмо, Прва посланица Корићанима, 3, 16-17; Друга посланица Корићанима, 6, 16.

91 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94-95.

92 Исто, стр. 95.

93 Исто, стр. 28.

94Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 103-106, 49а-51c.

95 Исто, стр. 103, 49а.

96 Исто, стр. 103, 49c.

97 Исто, стр. 104-105, 50c.

98 Исто, 49d.

99 Исто, стр. 40.

100 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 242.

101 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 161, 88c-89.

102 Схватање смрти у православном хришћанству преузето је из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 61.

103 Свето Писмо, Посланица Римљанима, 7, 17.

104 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 65.

105 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 107.

106 Већ је назначено да Платон инсистира да је она старија од тела.

107 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b-c.

108 Исто, стр. 75-76, 30c-31.

109 Исто, 29е.

110 Исто, стр. 76, 31b.

111 Исто, стр. 28.

112 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 191.

113 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 33.

114 Исто.

115 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

116 Исто.

117 Које се у теолошкој литератури приписује Духу светом.

118 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

119 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

120 Исто.

121 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

122 Свето писмо, Јеванђеље по Јовану, 1, 1.

123 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

124 Светог.

125 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

126 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 26.

127 Тј. од Бога.

128 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 55.

129 Исто, стр. 105.

130 Највероватније телесни.

131 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b

132 Исто.

133 Овај део дијалога Тимај треба упоредити са четвртим доказом о бесмртности душе из Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 216-220.

SAKRALNA ANONIMNOST (Katarina Ristić Aglaja)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Sakralna Anonimnost

Viševekovno prikrivanje porodične i nacionalne crne hronike dovelo je do toga da istorijski um dovede samog sebe u slepu ulicu. Nakon konačne smrti utopije možemo još da računamo na “estetičko opravdanje postojanja” (Niče), na katarzično delovanje dokumentarnih slika, ili na ličnu reaktivnu silu naspram sile određenog zla.

Malarme je govorio o davnom zločinu počinjenom nad dalekovidom pticom.

Neka daleka pretpripremljena reakcija mitskog svevidećeg bića na svo buduće pojavno zlo, aktivira se u trenutku kada se neposredno suočavamo sa nekim prećutanim mračnim događajem – mestom nečijeg izopštenja. Sâmo to izopštenje ili onemogućavanje dodira nekog bića koje se našlo u društvenoj mračnoj komori sa spoljnom telekomunikacijskom atmosferom, zapravo je izopštenje ovog egzemplara za sve apostate, vidilački-pravdonosnog bića iz preistorije – bića koje je pripadalo matrijarhalnoj kulturi. To isto izopštenje ili prebrisavanje nečega što je jednom bilo, uslov je mogućnosti ustoličenja izvesnih smutnih ličnosti na pozicije društvene ili državotvorne moći – dakle, upravo onih kojima vladaju htonske, usisavalačke sile prošlosti.

Teza o radikalnom zlu (možda: skamenjenoj viziji najvišeg dobra) može da se pojavi samo kao rezultat nečijeg individualnog prekopavanja po riznici kolektivnog nesvesnog. Analogno tome, mnoga blagotvorna mesta zemljinog šara mogu postati zloćudna – ako se njihove podzemne pećine zanemare i radijantno blago ne iznosi na površinu.

Otud se tek pojavljuje na javnoj sceni individualna gnoza, iznoseći na videlo to da je svaka gnoza – uopšte – individualna. Njena opštost je tek rezultat sumiranja ili taloženja individualnih otkrovenja, usko vezanih za sliku i pejzaž.

Upravo stoga, ako neki autor ne može da dokumentira izvore svojih znanja, to ne bi trebalo biti razlog za njegovo izopštavanje iz uspostavljenog kruga sagovorništva, nego podsticaj za dalje otkopavanje pomenute riznice – koja postoji negde u našoj blizini.

Salvador Dali – Čovek jedrilica / Keltski dragon
Katarina Ristić Aglaja

АМЕРИКА – НОВА КАРТАГИНА (Борис Над)

У својој књизи Америчка идеологија Борис Над је сецирао идејне темеље американизма, стављајући их и у контекст савремене политичке динамике. За историчаре, успостављање аналогија забрањен је терен. Неспутан тим рестрикцијама Борис Над се поиграо управо једном аналогијом. Напао је етаблирану тезу о САД као новој Римској империји, али је зато предложио успостављање једне алтернативне историјске паралеле : САД-Картагина. О геополитици је реч. И о вредностима.

Доносимо део поглавља из књиге Бориса Нада Америчка идеологија, Пешић и синови: Београд 2018.

Према Фериду Закарији, утицајном аналитичару америчког Њузвика, америчку позицију могуће је поредити једино с Римским царством. Хенри Кисинџер је однос Америке према Европи после Другог светског рата упоређивао с односом Римског царства према Грчкој разореној пелопонеским ратовима. Чарлс Краутхамер, уводничар Вашингтон поста, још 1999. године тријумфално закључује: „Америка штрчи над светом као колос. Откако је Рим разорио Картагину, нико други није достигао такве висине“.

(…)

Ханибал

Ако су историјске аналогије с Римом нужне, онда их треба тражити у периоду римске декаденције и сумрака Рима. Америка се може поредити са древним Римом барем у једном аспекту: обиму империјалне експанзије, који je, како уочава историчар Едвард Гибон, на концу и довеo до његовог пада: „Просперитет је покренуо принцип распадања. Узроци опадања умножили су се с обимом освајања, и чим је време или случај уклонило вештачке потпоре, голема грађевина се срушила под теретом сопствене тежине“ (Е. Гибон: Пад Римског царства).

Нема сумње да америчким неконзервативцима пријају поређења са Римским царством, али се једна друга историјска аналогија овде чини далеко основанијом: Сједињене Америчке Државе, створене по узору на Британско царство, много више подсећају на меркантилну и таласократску Картагину – супарницу Рима на мору, поморску цивилизацију која је столећима владала Средоземљем и чија се моћ простирала и с оне стране Хераклових стубова (данас Гибралтарског теснаца). Ову аналогију подвлачи Конрад Ренкас у свом есеју Сједињене Државе – Нова Картагина или Алтернативни континент: „Иако популарна међу историчарима западне цивилизације, аналогија између Сједињених Држава и Римске империје (поготово у касној фази) није адекватна, јер геополитичка и социо-политичка еволуција Америке, нарочито у последњих сто година, више личи на алтернативну верзију историје у којој је Картагина, а не Рим, победила у Пунским ратовима.“

Историјску паралелу између модерне Америке и древне Картагине први је уочио руски конзервативни мислилац Константин Леонтјев (у делу Византизам и словенство, 1876.): „Сједињене Државе су савремена Картагина“. Слично Генону или Еволи, ни Леонтјев у америчкој цивилизацији не препознаје никакву цивилизацијску новину. Америчка цивилизација је, напротив, „врло стара цивилизација“, и то „халдејска цивилизација, али у свом упрошћеном републиканском виду (која је израсла) на новој, чистој земљи“ (К. Леонтјев).

У (мета)географском смислу, Сједињене Државе остају „просторно повезане са Великом Британијом“. Америчка моћ, слично Картагини, почива на превласти на мору и контроли поморских трговачких путева, што је чини примером типичне таласократске силе: „Сједињене Државе су класична таласократија, што значи систем у којем ми препознајемо предност поморских (глобалних) интереса над тлом (унутрашњим); доминацију економских интереса над политиком; а што се тиче економије, сматра се да је производња у функцији трговине и промета капитала“ (К. Ренкас).

Будући да се не гради ни на каквом вишем, а поготову не на сакралном принципу, Америка остаје само трговачка република (а не империја), или „антиимперија модерниста“, што је опет приближава другом цивилизацијском моделу: Картагини, а не Риму. Амерички „прогрес“ је уствари дубока регресија ка једном архаичном цивилизацијском обрасцу.

Развој америчке цивилизације у правцу таласократије јасно је назначио већ Теодор Рузвелт: „Хоћу да САД постану доминантна сила на Пацифику. Амерички народ ће остварити највећа дела једне велике силе“. Теоријски га је у својим делима развио адмирал Мехен, који је давао предност поморској војној моћи и „поморској судбини“ САД. „Поморска сила“ је за овог адмирала идеалан тип цивилизације, предодређен за светску превласт. За Мехена, прави историјски узор је „стара Картагина“, те историјски много ближа Енглеска. Појам „поморска сила“ овде значи „слободу поморске трговине“, док се улога њених оружаних снага и ратне морнарице своди на обезбеђивање монопола над поморским трговачким путевима.

Ако је судбина Америка „поморска“, њени непријатељи постају копнене државе – пре свих Русија, Кина и Немачка, које треба гушити обручем „анаконде“ (блокирањем њених територија са мора и из приобаља). Први корак у тако замишљеној експанзији је „интеграција америчког континента“ (експанзија по меридијанима), други борба за светску превласт (експанзија по географској ширини). Како показује ток историјских догађаја, замисли америчког адмирала су постале идејна основа на којој ће се убудуће градити стратегија „Нове Картагине“. Моћ Америке и данас почива на њеној способности да своју војну силу пројектује на већи део планете путем својих поморских снага.

Теодор Рузвелт

Картагина је током неколико столећа, све до завршетка Пунских ратова, владала Средоземљем, образујући моћно Картагињанско царство. Трећи пунски рат окончан је године 146. године пре нове ере, римским освајањем Картагине: Римљани су до темеља разорили Картагину, а њена поља засејали сољу. Забрана поновног насељавања Картагине била је на снази око две стотине година.

Коначни слом таласократске Картагине означио је сумрак таласократске и успон копнене, сувоземне моћи Рима. Током историје Старог света, сукоб поморских и копнених сила досегао је свој највећи интензитет управо у рату Рима против Картагине. Тиме је (у корист цивилизација копна) била одлучена судбина Старог света. На сличан начин, сукоб Атине и Спарте није само спор два грчка полиса око превласти у Хелади, већ и сукоб два алтернативна цивилизацијска модела: Спарта овде оличава копнену моћ, Атина је представник поморских и трговачких силa.

Насупрот томе, Рим је у наслеђе Европи оставио идеју империје која има божанско порекло и идеју империјалне владавине која прихвата различитости (етничке, расне, верске или културне) како би својим деловима осигурала мир и просперитет. Ову идеју ће, за приближно хиљаду година, наставити Византија као „Други Рим“. На Западу, она ће на неко време васкрснути у Светој римској империји (немачког народа), изједначавајући се са хришћанском екуменом, за разлику од трговачких република Медитерана, чији је витални принцип владавина морима. У наредним столећима, поклоници империјалне идеје ће се позивати на Римско царство. На римски идеал империјалне владавине се у својој Монархији позива и Данте, за кога „римски грађанин“ остаје узор врлине.

Године 1523-1524. руски монах Филотеј упутио је посланицу великом московском кнезу, позивајући га да преузме улогу коју је раније имао византијски василевс. „Сва хришћанска царства су доживела крај и стекла се у јединственом царству нашег владара“, написао је Филотеј. „Два Рима су пала, трећи стоји, а четвртога неће бити“. Идеја „Трећег Рима“, прихваћена од словенофила, оживеће током владавине императора Александра II, у другој половини XIX века, дајући нову самосвест нарастајућем Руском царству. Према историчару Арнолду Тојнбију, она се на свој начин наставила и у Совјетском Савезу: „Совјетски Савез данас, као и Московија у XIV веку, репродукује карактеристичне црте Источног Римског царства… Како под распећем, тако и под српом и чекићем, Русија остаје `Света`…“

Алфред Мехен

С почетком Новог доба, Европа одбацује идеју империје, посебно идеју сакралне империје, а на место (хришћанске) вере ступају идеје хуманизма и прогреса.

Почев од XVII века, у Енглеској се одвија преоријентација с копна на море – „Острво“ се одваја од „Континента“. Енглеска постаје права поморска велесила и у томе преузима примат од Шпаније, образујући постепено своје колонијалну „империју“. САД ће управо од Британије баштинити своју идеју империјалне владавине.

У револуцији и грађанском рату у Енглеској срушена је традиционална монархија, која подразумева божанско право монарха на владавину. Власт суверена ће убудуће бити ограничена парламентом (уствари, олигархијским интересима). Британско царство, које се формира на концепту либералне демократије, заправо постаје „меркантилна и либерална империја“, којом не влада идеологија ни концепт сакралности државне моћи, већ искључиво трговински интереси и токови новца.

Слично Британији, Америка је много ближа Картагини него Риму и због чињенице да, за разлику од већине познатих империја у прошлости, никад није представљала сакрализовану целину, већ само трговачку републику, као заједницу „равноправних“, која почива на уговору. Њен принцип није коегзистенција различитости, већ унификација: унификација кроз прихватање једног модела у економији (тржиште) и унификација на идеолошком плану (либерализам).

O KAWAII FENOMENU (I): JELENA VUKANOVIĆ

O KAWAII FENOMENU (prvi deo)

Kawaii je pridev koji na japanskom predstavlja nešto ,,slatko“, ,,nežno“, ,,neodoljivo“. Ovaj termin odnosi se na modu, stil života, hranu, igračke, enterijer, eksterijer. Javlja se tamo gde se najmanje očekuje: kawaii logo može se pronaći i u poslovnom okruženju, u prevoznim sredstvima, u vladinim publikacijama, između ostalog.

Rekla bih da kawaii stil predstavlja razuzdanu devicu.

Neću se baviti previše podvrstama samoga stila, već onime što smatram da u najopštijem smislu predstavlja. Ipak, trebalo bi spomenuti na početku šta sve jeste ili može biti kawaii. U prikazu osobenog doživljaja, neki će modeli (kad kažem model mislim prevashodno na sve one koji neguju ovaj kult ,,slatkoga“, nebitno u čemu) koristiti igračke i lutke, neki će se opredeliti za čudesna stvorenja (sobu će ispuniti igračkama ili ih sami oponašati), čudna bića poput Pikačua ili Hello Kitty mogu se naći na garderobi, na zidu, iz samog frižidera mogu iskočiti. Kawaii model će neodoljivo želeti Hello Kitty tortu. Tu su i lolite, nimfice u kariranim suknjicama.

U početku se odnosio na pastelne boje, a kasnije je spektar proširen. Što šarenije – to slađe. Posebno zanimljiv je široko rasprostranjeni stil koji bih ja nazvala kawaii gothic. Modeli se oblače mahom u crno, nakit je napadan i često bizaran, nije čudno videti minđuše u obliku tableta ili špriceva, kosturskih glava i svega onoga što može da simboliše smrt. I to je jedan vid oslobađanja od najvećeg straha. Nositi smrt. Ni na ovim modelima ne izostaje slatkoća. Dovoljan je jedan detalj, recimo – kikice, ili cucla u ustima bizarno obučene gotičarke – da otkloni jezu. Ili da je pojača?!

Mirenje oprečnosti. Teško je savladati oprečnost na svakome polju, i ne samo da je teško, već pokušaj mirenja oprečnosti može rastemeljiti čoveka. A koliko je tek mirenja nakon toga? Trolikosti, četverolikosti. Ah!

Kawaii miri čovekov unutarnji glas koji govori: Ovo ne smem želeti, ovo je mlado, ovo je nevino, ovo je protivuzakonito. Kawaii ikone nisu deca, ali previše dečjeg (infantilnog) donose. Da, a suprotno dečjem, kawaii modeli unose erotiku, poželjnost. Taj spoj je neretko zbunjujuć. No, kawaii govori: Ovo ne možeš ne voleti.

Vile, čarobnice, lolite, nimfe, pastirice, đavolice suznih okica, slatkih rumenih obraščića. Važno je znati da se u ovim demonima perverzije krije nevino dete. To je važno znati, da bi se bezbedno moglo prepustiti. To je kawaii. Ne puka aparencija, već istina onoga što se tako dramatično pokazuje. Model koristi malecni telefon, a njen pogled i osmeh su zavodljivi, ko zna kakve razgovore ona vodi, i tu se stvara kontrast koji uzbuđuje. Model govori I love you, I am cute, cute, cute. Ta slatkoća nije maska. Samo je paradoks. Možda banalni mozak ne može shvatiti. Mozak sa sindromom ili-ili. Primer ili-ili sindroma je sledeći: ,,Je li bolje da nam žene budu domaćice ili lezbejke?“ Kao da jedno isključuje drugo?! Svašta. Dakle ne postoji ili-ili, nego i-i. Kawaii, mnogi bi pomislili, sindrom je Petra Pana, ali tako ne mora biti. Zašto bi življenje moralo biti odrastanje? Ne pretvaraju li se starci u decu, najveću moguću decu?

Žrtvovanje deteta nije samo doslovni čin, već i simbolički, a kobnost je ista. Kawaii je pobuna protiv žrtvovanja deteta. Upravo jer je pobuna, neretko prelazi u kič ili je na rubu kiča i preterivanja. Ipak, ovaj kič ne truje dušu, kawaii je pravilan izraz (kiča) i pokazuje šta čovek sve može biti. Retko modeli takvi izlaze na ulicu, kawaii je lična predstava oslobađanja bez publike, premda ima i onih koji kawaii stil žive.

Princip zabrane u kawaii-u, na tim se modelima uočava nešto detinje, a dete se ne sme želeti. No, ti modeli nisu deca. Ali šta sa detinjim? To je razdor koji može stvoriti kawaii. Jedno ispravno pitanje. Šta volimo kod dece? Slatkoću. To volimo i u odraslim ljudima. Čeznemo za slatkoćom, a možda to mnogi neće priznati. Slatko u erotskom, u večitoj zapari vulgarnosti, uzbuditi se nečim slatkim, zaista je revolucionarno. Želja da se slatko prevaziđe, da se opsesija detetom prevaziđe, ali i da mu se čovek vrati, i u ovome čuči nežni paradoks.

Samooduševljenje detinjstvom nikada ne jenjava. Kawaii modeli oblače suknjice koje su nosili kao deca. Tu je sećanje na igru koja se iznova mora oživeti u erotizmu jer seksualnost moramo osmisliti, dati joj magijsku formu igre.

Nije reč o seksualizaciji svega postojećeg, već o jednom osvešćenju. Nalaženju zdravoga spoja između čistine i prljavštine. Kawaii pobeđuje frazu – Ovo ne sme da me uzbuđuje! Reč je jedino u davanju nove forme određenom (problematičnom) uzbuđenju. Osmisliti zdravo svoju potrebu za skretanjem ili kakvim izmeštanjem. O tome sam spoju htela govoriti, o čudesnoj erotičkoj bajci. Erotizam je bajka i nije čudno što traga za dobrim vilama.

(nastaviće se) …

Jelena Vukanović

„МАЛА УТОПИЈА“ ДИМИТРИЈА МИТРИНОВИЋА: НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ О „ВИДОВЊАЦИМА“

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

Гвидо Ван Хенгел, о чијој књизи Радуловић пише, писац је и историчар, доцент на Факултету примењене науке у Хагу на којем предаје Европске политике. Студирао је савремену историју у Гронингену, Београду и Јени, а докторирао је 2016. године с дисертацијом о младобосанцима. Његова књига Дани Гаврила Принципа објављена је 2014. године (De dagen van Gavrilo Princip). Са Борисом Станићем (сликар и уметник из Панчева) радио је графички роман Атентат, објављен 2015. године у Србији. Његова књига Видовњаци написана је 2018. године (De zieners) и говори о утопијским интелектуалцима у периоду између 1910. и 1939. године.

ВИДОВЊАЧКА МРЕЖА – прилог интелектуалној историји

На корици књиге Видовњаци, Гвида ван Хенгела, налази се силуета с полуцилиндром, али без лица. Читаоци упознати са Димитријем Митриновићем наслутиће лик херцеговачко-лондонског учитеља – па ипак, одсуство лица изазива питање које је актуелно и данас, 68 година након Митриновићеве смрти и више студија о њему: ко је он био?

Димитрије Митриновић

Гвидо Ван Хенгел, предавач на Универзитету у Хагу, одговору на то питање посветио је књигу (холандски изворник 2018). Она је групни портрет интелектуалаца и уметника који су деловали од периода уочи Првог светског рата до краја Другог, у чијем су центру Митриновић, холандски писац Фредерик ван Еден (1860-1932) и немачки Ерих Гуткинд (1877-1965). За другу двојицу се код нас зна понајвише преко Mитриновића. И мада ће српског читаоца вероватно највише занимати Митриновић, и друга два видовњака, која сад поближе упознајемо, нису мање занимљиви. Око тројца, који представља три дела Европе, круже друга имена, познатија, попут Кандинског и Бубера, и многа мање позната. У европском културном пејзажу Европе Ван Хенгел идентификује профиле које одређује као видовњаке, због обузетости визијама будућности и радом на њиховом остварењу. Књига је историјска реконструкција њихових контаката и повест њихових идеја. Хронолошки се прате сусрети, преписка, договори, оснивање група, кружока, часописа, грозничава размена мишљења, кретања кроз Немачку, Холандију, Енглеску, све до САД. Упоредо се читаоцу представља ферментирање замисли о будућности Европе које треба остварити кроз рад савеза истомишљеника. Све што се даје у књизи као историјска залеђина и чиме су се елите бавиле – идеје либерализма, комунизма, фашизма, економских реформи и европске сарадње – добија код видовњака другу, алтернативну верзију.

Ван Хенгелова књига писана је питким језиком, али због тога није ништа мање истраживачка. Доноси се мноштво нових података из архива, попут Митриновићевог архива у Бредфорду и Ван Еденове грађе у Амстердаму, те из интервјуа с људима, као што су деца Митриновићевих ученика. Испоставља се да историографски, биографски део истраживања још увек нуди непознате углове и открива се низ фасцинантних имена с којима је Митриновић био у контакту. Да подсетимо: Митриновић је још између два рата у домаћој култури постао неко ко се «изгубио». После 1945. године та репутација била је учвршћена. Пионирска студија Предрага Палавестре из 1977. године вратила је Митриновића српској култури (не без отпора тада) и данас стоји као референтно дело. Али и од изласка студије прошло је преко четири деценије. Пораст интересовања за Митриновића код нас последњих година опет није био лишен искривљених представа. У том смислу време је за нов истраживачки допринос.

Ван Хенгел улази у питања која су раније остајала по страни. Рецимо, чиме се Митриновић бавио, од чега је живео? Или у питање односа унутар групе ученика, нарочито емотивних веза. Један детаљ, врло речит, јесте да је Митриновић ученицима задавао вежбу названу „неговање независности“. Овај наизглед безазлени израз значио је да он одређује ко ће с ким провести ноћ. Отуда се аутор пита и да ли је Митриновић био вођа култа. Све те теме отварају се објективним тоном.

Ипак, ово није само књига о Митриновићу већ о ширем струјању. На први би се поглед могло учинити да Ван Хенгел даје приказ једне генерације (мада је Ван Еден старији) или епохе. Али најбоље би било описати «видовњаке» као мрежу, што сам Ван Еден каже у једном писму: «Ми ткамо фину мрежу преко читавог света. Туце људи у стању је да промени судбину човечанства». Реч је о интелектуалним мрежама које се још од хуманизма преплићу у европском свету. Укључењем концепта мреже и овог конкретног network-a, нисмо само добили портрет једне групе, већ прилог интелектуалној историји обогаћен новом димензијом. Шта је онда заједничка црта тог видовњаштва? Ван Хенгел је види у замисли „малих утопија“ које наспрам великих не теже стварању државних уређења, већ полазе од људског деловања и настављају да живе у наредним генерацијама као приче.

Отуда аутор на крају и поставља питање какво је наслеђе малоутопијског пројекта, односно има ли га данас уопште. Нису се ови планови само сударали са током историје. Оно што видимо кроз повест мреже, како израња из пажљиво упоређиваних извора, јесте да су са осећајем рада на заједничком пројекту међу самим видовњацима избијала размимоилажења и сукоби. У тим унутрашњим тензијама лежи изгледа и амбивалентост и крхкост саме замисли видовњачких утопија.

Гвидо Ван Хенгел о својој књизи пише овде.

Преузето из Политике (06.03.2021).

НОВИ БОГОВИ: БОРИС НАД

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

„Нови богови“ (Прометеј, Нови Сад 2020) је назив књиге необичних прича и структуре кроз коју нас аутор кроз мит, историју, псеудоисторију, сан и сећање од најудаљенијих епоха и простора доводи до савремених светова. Овде доносимо избор из збирке прича чије се пуно значење ипак отвара тек у целовитом ишчитавању дела.

ЛАВОВИ С КАЛЕМЕГДАНА

Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.

Калемегдански лав

Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски Замак који се окреће, који је исто што и боравиште Краља рибара и тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.

Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава, заточеног у кавезу, који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба кад је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.

Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, када сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с когa ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.

Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.

То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.

Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

ОРАО

Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци…“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.

Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред.

Орао, птица која се уздиже до највиших небеских висина, симбол је светих димензија империје. Слично голубици, симболу Светог Духа у хришћанској традицији, или крилатом арханђелу Михаилу, он повезује највише уранске области Неба са Земљом. Овај последњи до нас долази преко персијске митологије и њених човеколиких птичјих бића. Златне заставе са црним двоглавим орлом наследиће Римско-немачко, баш као и Руско царство, или монашке заједнице на планини Атос.

И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало много више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.

Mогућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате самом човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у сваком човеку. Другим речима, човек (било који човек) може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица…

Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.

ТАЈНА ГРАЛА

Замак који се окреће

Има један замак који се налази на острву у далеком мору или на брду у мрачној шуми. Онај ко га тражи неће га наћи. Онај ко га налази доспева пред његове капије брзином птице у лету.

Зидине су му снажне и глатке; војске су пoд њима немоћне. Његове бедеме оплакује тајновита река, са његових моћних кула стрелци одапињу стреле таквом снагом да никакав оклоп ни штит од њих не пружа заштиту. Други опет дувају у рогове а ужасни лавови, везани гвозденим ланцима, ричу с таквом силином да се чини да ће дрвеће ишчупати из корена. Кад му путник приђе довољно близу, открива да је то замак који се окреће брже и од најбржег ветра.

У њему су нагомилана небројена блага али у њему столује болесни краљ кога зову Краљем рибара. Има једно копље које крвари и једна посуда чији су благослови ситост и бесмртност. Јунак који продре у замак биће гост на баснословној краљевској гозби. Али, кад тајанствене жене прођу поред њега с копљем које крвари и посудом или пехаром – пехаром који је сам Грал – витез ће пропустити да постави питање. Због тога ће се следеђег јутра пробудити на пустој земљи, замак ће нестати а патње болесног краља и његовог краљевства биће настављене.

У неким другим верзијама исте приче, витез се следећег дана буди у пустом замку. Он добија још једну прилику, играјући партију шаха с невидљивим противником; његове фигуре су од сребра, противникове од злата, и он губи ову игру, јер поново пропушта да постави питање о посуди и копљу које крвари. Неке индиције дозвољавају претпоставку да је његов невидљиви противник у тој шаховској партији жена.

Његова је кривица што је тиме пропуштена прилика за обнову. Да је изговорио питање које му је лежало на уснама, чини би спале са занемоћалог краља а пуста земља би процветала. Суво дрво би олистало. Грешка коју је починио је непоправљива – Грал се или више неће појавити, или ће можда опет појавити једног дана пред њим, кад то буде заслужио својим подвизима или патњама, или ће се појавити пред неким новим изабраником среће и судбине. Јунак се повлачи у аскезу, пустињачки живот, или наставља своја бесциљна лутања опустошеном земљом.

ПУТОВАЊЕ НА ИСТОК

Пси на улици. Улица је прашњава, с обе стране подижу се бедне колибе саздане од блата. Пролазници су ретки, одевени у дугачке хаљине. Место, које оклевам да назовем градом, утонуло је у поспаност и чамотињу – или то само тако изгледа гледано очима западњака. Неки мудрац, Учитељ, пребира по већ исписаним листовима. Он је имам који подучава о Изрекама и скривеној мудрости Курана.

Миграције 2015. године

То је Исток, онај древни, с којег је скинут вео чаробности. Да ли такав Исток још може изнедрити краљеве и чаробњаке, моћне војске, чуда и пророке? Имам говори о препороду и доласку Даџала, о последњим временима у које смо, како се верује, већ ступили. Помиње џамију Омајада у Дамаску, у којој се, испред Исиног минарета (Иса је Исус), сваког јутра простире црвени тепих. Овде се, додаје, чува једна светиња: глава самог Јована Крститеља. Исток и Запад: њихови путеви се укрштају у Дамаску, у Сирији и на читавом Блиском истоку – али надасве у Дамаску. Дамаск је тајно средиште света. Недалеко од града налази се Пећина прве крви у којој је, петнаестог дана месеца нисана, Каин убио Авеља. Предзнаци који се множе наговештавају одлучне догађаје. Можда долазак Махдија – Спасиоца? Шта се заиста дешава у скривеном срцу Азије? Народи се и данас, обузети дубоким немиром, покрећу са истока на запад. Моћан покрет који најављује невреме, који и јесте невреме, олуја која се нагло приближава. Све овде, међутим, одаје утисак напуштености. Чак и деца, која притрчавају у гомилама. Прљаво посуђе је разбацано по земљи. Једна жена у димијама, надземаљске лепоте, немарним кораком прелази трг и зауставља се пред бунаром. Потом све стаје. Мујезин запева с минарета. Време је молитве. Душе тону у побожну тишину. То је тренутак унутрашњег сабирања; час побожности и понизности пред свемогућим богом. Алах је свемоћан и милостив. Крајолик се раствара у вечерњој светлости. Сунце се утапа на западу.

Шухраварди (шеик Ишрак) тврди да је Запад „земља бунара изгнанства“. Запад није само граница света, већ и граница постојања; она која одваја биће од не-бића. На почетку свог духовног живота, ма где живео, учи овај шеик, човек се увек налази на Западу – духовном Западу на онтолошкој карти света. То је место налик гробу; тамница мртве плоти, место исцрпљености зрака бића.

Шухраварди је написао Причу о западном отуђењу. Он учи да је исконска домовина душе Исток, а да је сама душа светлост. Али то није Дамаск, ни Багдад, ни било које место у земаљском свету. У њу сваки човек, како налаже Куран, треба „да се врати“. Како да се тамо запутимо? Не можемо се вратити у Египат, каже шеик, ако у њему већ нисмо боравили.

Мудри имам, који је распустио своје ученике не желећи да их више подучава, рођен је у месту у коме је умро Шухраварди; он у томе види тајну везу. То је древни град Алеп, на северу Сирије.

Његове речи се на концу претварају у шапат.

Пут духовног буђења почиње напуштањем „западних пећина изгнанства“. Да бисмо за то буђење смогли снаге, морамо поћи управо са Запада.

Духовни препород сваког човека, његов најпречи задатак заправо је путовање са духовног Запада на духовни Исток. Дуго путовање назад ка истинској отаџбини, отаџбини духа, повратак ка исходишту – у земљу светлости. Повратак искони. Исток је вечност, Запад време и ентропија. Ми смо одвише снажно везани за време, и отуда смо постали слепи за вечност.

Свој наук учитељ Шухраварди је платио главом: погубио га је владар којег је покушавао да просветли године 1190. после Христа, односно године 568. по Хиџри.

ПУТОВАЊЕ НА ЗАПАД. ПОГРЕБНА КОЛА, ГРОБНИЦА КРАЉА

Аридај, о коме круже разне гласине, па и она да је био малоуман, прихвати се тог посла.

Александров саркофаг у Истанбулу

Он нареди да се за ту прилику изради ковчег од кованог злата, у који положише леш краља и обложише га таблама од меког злата. Простор у лесу испунише зачинима да се не би осећао непријатан мирис леша, те га покрише поклопцем и пурпурним покровом, на који положише краљево оружје.

Ковчег подигоше на мртвачка кола, на врху којих беше златан свод, широк четири и дуг шест метара, кога је покривало драго камење. Испод њега, опет, беше златни венац, са рељефним главама јарца. Испод њих висили су обручи од злата, те гроздови звона, како би их људи издалека чули.

Златни стубови су подупирали висок свод. С унутрашње стране су се простирале златне мреже, о које беху окачене златне табле; једна од њих приказивала је Александра на бојним колима, са жезлом у руци, на другој се видела војска слонова са својим индијским гоничима, на трећој коњица у бојним редовима, спремна на јуриш, а на четвртој бродовље пред битку.

На улазу у комору, кажу, седела су два златна лава која су погледом стрељала сваког ко би се усудио ући, а изнад коморе, под отвореним небом, вијорила се пурпурна царска застава, украшена златним маслиновим венцем, кога су обасјавали сунчеви зраци. Он је сијао тако јако да се његово блистање поредило са сјајем муње.

Точкови погребних кола беху оковани гвожђем, а вукле су их шездесет четири мазге, и пратили македонски војници и безбројне занатлије.

Припреме за то потрајале су читаве две године. У Вавилону се тог дана окупи небројено мноштво; многи међу њима беху пристигли издалека како би испратили мртвог краља.

Најзад кренуше путем који је из Вавилона водио у Мезопотамију, потом кроз Сирију и у Лидију, али због непроходних путева не могаше наставити ка македонској престоници Аргу. Скренуше ка Египту, где првосвештеник у Мемфису одби да краљево мртво тело прими у град пошто „сваки град у коме се нађе његово тело похарају ратови“, те им саветова да га оставе „у граду који је сам подигао“.

Ту се умеша Птолемеј Сотер, који наложи да се у Александрији мртвом краљу подигне велелепни маузолеј; назван је Сома, а саздан у Брухију, у грчкој четврти, те опасан моћним и непробојним бедемима.

Маузолеј беше саграђен од грчког и египатског мермера. Посетиће га и Цезар и Марко Аурелије, и многи други, војсковође и краљеви. Из великог дворишта, оивиченог ступовима, степениште је водило у просторију за оплакивање, а затим у дубоку гробницу. Тамо је, уз гроб, почивала скулптура Александра, и то у својој природној величини.

БАЛКАН

Зачарана земља је с три стране окружена морем.

Авала

Путеви воде кроз уске кланце, потом шумама бора или храста, дивљим и густим као Херцинска. Народи су безбројни, језици и наречја неразумљиви, имена немогућа за памћење. Много пре Византије, овде су се појавили римски стегови; једног дана народи су покорени, освајања довршена, али никад у потпуности и за стално. Сингидунум је припао Вучици, када су, после исцрпљујућег рата пуног преокрета, дугог један и по век, келтски Скордисци положили оружје пред легијама. Беше то отприлике у доба кад је разапет Христ.

Све то није променило ствари у њиховој суштини. Шта су пастири у својим скромним колибама, са својим стадима, раштрканим по сиротињским пашњацима, марили за моћни Сенат и римско право? Да ли су уопште исправно разумели чињеницу да су од сада припадали империји, најсилнијој на свету и да је цезар у Риму постао бог?

Александар Македонски, као и јунаци Хомерове Илијаде, Ахилеј или Агамемнон, Ајант Мали и Ајант Велики или Спартанац Менелај, беху, наравно, Балканци.

Од Спарте до Милоша Обилића и Карађорђа, од Термопила до Косова поља или Буне на дахије – од битке до битке – живот се на Балкану не мења ни за јоту. Цивилизације су овде само узгредан производ; јунаци и њихове чете а не армије промењивих империја су његова истинска војна сила и његова част. Тако се овде живело од памтивека, успомене су хајдуке надживеле у песмама, што се певају уз гусле.

Исти агон, каже Геземан, покреће старе хомеровске и српске јунаке, ове потоње све до дубоко у XIX век.

***

Један енглески путописац бележи како су се у Шумадији читава села пред турским одредима повлачила у шуме и у планине, са целокупном својом имовином која се састојала само од стоке и оног што се могло понети у рукама. Упоришта Османлија беху у градовима, а тако владаху и Млечани у приморју и залеђу. Другде на Балкану живот се настављао са својим херојским заплетима и у хомерским димензијама. Буне које су дизали хајдуци и харамбаше, попут Стојана Јанковића и Георгија Црног Петровића, само су позне Илијаде, са двобојима и опсадама градова, тим чудније што се одвијају у сасвим различито, историјско доба. Кључ за ту повест је агон.

Неког Француза озлоједила је, можда с правом, уображеност Црногораца, и он рече да, када би се Црногорцима „одузело све оно што други народи за њихове потребе производе, остали би и без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци“, те да „нико од простих Француза нема толико неразложног народног поноса колико га има један њихов козар“.

Али Геземан примећује да тај црногорски козар „није нипошто човек из народа по европском схватању. Његов понос није никако без разлога, јер он је испунио закон живота, он је, као оне личности из Киплинговог романа, обрао плод свога живота: част коју доноси испуњени агон“.

***

Тамо где престају горе, престаје Балкан. Почиње други свет, у коме је важније изгледати него бити. Није искључено да је Балкану време као крв истекло у неповрат.

Они који га нису разумели, имали су право да га се стиде, као недостојни синови својеглавог оца.

О њему су странци писали студије, пуне подсмеха и поруге.

Ретки су они који су му одали пошту. Све је мање данас оних који га воле и који му праштају, и којима је позната тајна његове свирепости.

Стихови које је записао Бранимир Штулић стижу од нас као позни одјек из велике давнине:

Бијес је твоја пјесма, Ахилејев инат бесмртан и страшан, Лоше успомене Ахајцима наносе, Красним јунацима подземље огади, А смрт и пустош даривајући скупа, Не да се госте птице и псине, ех, већ да божја воља буде испуњена“.

Ко то може разумети?

АМЕРИКА (UNITED STATES)

То је нека врста модерног ходочашћа.

У сивом, прљавом, неонском полумраку пролазиш огромним булеваром. Ту, у непосредној близини, лежи Бела кућа, са својом куполом, стерилним, увек влажним травњаком, белом оградом и гомилама дискретних стражара; место за прес-конференције америчких председника, државних секретара и њихових портпарола. Место готово мистично, узнемирујуће, центар светске моћи, загонетно као пророчиште у Делфима… Силуета Конгресне библиотеке, налик на светилиште у Абу Симбелу, над којом се надноси Абрахам Линколн, црна сенка саздана од камена. Оци-оснивачи. Египат, нека врста модерног Египта, или можда Вавилона и, у исто време, обећана земља, Канан.

Модерни Израел, који се клања Мамону и Златном Телету, колико и свом једином богу – Јахвеу. Сумрачно светло, сунце на заласку, или можда неко волшебно свитање, што свему виђеном даје халуцинантан, сабластан, малтене чудовишан изглед.

Завијање полицијских сирена, електрична пражњења у атмосфери, жмиркава светла, пространи булевари, семафори… Нафтна поља, крв змајева… Супермаркети, тржни центри, мана која пада с неба и увек чаробно, рајско изобиље… Ноћ се утапа у златном сјају. Милозвучна музика. Америка, са својим Мекдоналдсима, Кипом слободе, са Мики Маусом, бомбардерима и носачима авиона. Рекорди, хигијена и спорт, у пластичним кутијама. Њујорк, смрдљиве луке и тесне улице, облакодери, застоји у саобраћају, аеродроми, жути такси. Ујак Сем, који право у тебе упире прстом. Демократија за све, без изузетка – за црне и беле робове, за редове и војсковође, за пастире и за фараоне. Пластични Христ и госпел. Банке, најмоћније на свету, и Вол стрит. Његово величанство долар. ТВ проповедници, који преносе поруку о наступајућем Судњем дану и вазнесењу праведних – rapture – и о рату који ће се водити на Крају времена. Хостију овде замењује хамбургер; свето вино причешћа, Христову крв – кока-кола. И ти си, као и било који други становник планете, позван да учествујеш у њеним мистеријама. То је сасвим нова есхатологија, нова Благовест. Америка се сада обраћа читавом човечанству.

Америка, земља прогнаних.

Америка, земља слободних, земља могућности и обећања. И, исто тако, земља мртвих – мистична Атлантида, чудесно изроњена са дна океана, са својим даровима и својим фантазмама: Волт Дизни и „Рат звезда“. Холивуд. Овде си ти потпуни странац. Лица са билборда. Рекламе, ТВ шоу. Сипљиве груди бизона. Индијанске сенке, гробља, војничка гробља, са хиљадама и хиљадама истоветних, белих крстова. Две куле, које се руше у пламену. Ратници-киборзи, опремљени незамисливим оружјима, носачи авиона, насукани у топлим морима, негде надомак персијских обала… Експлозије, злокобне печурке што се издижу над Пацификом. Империја, која то није желела да буде, толико различита од свих других, са заставом ноћи; историја, тако другачија од свега што је икад видело човечанство. Добро и Зло. Ђаво и Бог, у кога Америка верује. Сила која је одлучила да покори свет и поведе последњи од свих, рат против рата. То је коначни обрачун, Армагедон. Свети Рат за Крај света.

И џихад.

То је сада на помолу. Америко, твој сан ће најзад бити остварен.

Ураган који си сама покренула сада се надноси над твојим небом. А желела си само слободу. And justice for all.

Америко, сама против свих.

Чудесна земљо, усамљено острво на западу света. Хиљаде миља празних путева, црвене планине Неваде или Аризоне. Топло, крваво небо Југа. Отров из пустиње. Добоши и ватре у ноћи. Влажни сумрак. Виски бар. Америко, опседнута моралом, вером у Бога, Добром и Злом, ти си само неспоразум. Ти си неспоразум историје и вере, вере у Бога, вере у историју и њен смисао, тачка кривог срастања. Твоје лице је у исто време невина маска Добра и маска чистог Зла. Ти немаш душу, нити би је икад могла имати. Ти си свирепа у својој тежњи ка Добру и бескрајно осећајна док прихваташ Зло. Добро и Зло, у твом случају, не значе ништа.

Отуда, ти никад ниси била слаба и никад нећеш бити снажна. Ти ниси империја, ти ниси део историје. Ти си аномалија, аномалија у вечитој окрутности историје. Зато ниси победник и не можеш да будеш поражена. Такозване моралне вредности су твоја слабост. Све док будеш тежила моралу и Добру, рађаћеш Зло; док будеш тежила јединству, рађаћеш раздор, рађаћеш смрт. Твоји идеали су твоје зло. Твоје моралне вредности су твоје проклетство, твоја зла коб, твоје распадање је твој живот и последња прилика за човечанство, или бар оно што од њега буде остало, оног тренутка када твоја смрт буде више него извесна.

Америко, заставо слободе! Покушај да схватиш. Твоја слобода није за тебе, већ слобода за друге. За оне који ће се уздићи на твом лешу, за оне који ће се наситити твојим месом, за оне који ће гасити жеђ твојом крвљу. Управо зато ти мораш пасти. Твоја смрт јесте слобода – слобода за тебе и слобода за друге. Ти, уствари, већ и јеси мртва, и зато савршено слободна. Поверовала си једном да живиш ван времена и историје, и утолико ће буђење из твог сна, сна који и није живот, и који није начин живота, већ само начин умирања, бити крвавије, болније и теже.

Ти умиреш – ти, заправо, већ и јеси мртва, још не знајући то.

Нема буђења из твог сна о слободи, као што нема буђења из смрти или дубоке коме.

Борис Над

Поезију Бориса Нада можете читати овде.

BEAT GENERATION & UNDERGROUND: NEVINA LIRSKA UMETNOST – Dragan Uzelac

Dragan Uzelac je rođen 30. marta 1968. u Apatinu, u Vojvodini. Saradnik je mnogih internet magazina za kulturu i umetnost (PULSE, XXZ portal, Čupava keleraba, Vitraž, Helly Cherry, Kultiviši se, Kulturni heroj(NS), hrvatski časopis KVAKA, Impuls portal – Banja Luka). Sanjar, ali agronom po struci, koji je svet biljaka i fotosinteze zamenio igranjem rečima – logos sintezom. Svoj spisateljski put započeo je u listu somborske biblioteke „Novi pokret“ 1997. godine, tekstom o Dušanu Kovačeviću.
Njegove tekstove možete čitati na draganuzelac.blogspot.com.

SVET BITNIKA i UNDERGROUNDA: nevina, lirska umetnost…

Bitnici su bili zbunjena deca američke srednje klase, koja su se bavila filozofijom i umetnošću. Kao čitava jedna buntovnička- beat generation, postavili su u središte svog života jedno nomadsko pleme, koje je putovalo između Berklija, Denvera, univerziteta ,, Kolumbija“, sa povremenim izletima u Meksiko. Pravo središte njihovog okupljanja je bio San Francisko, gde su osnovali vlastitu zajednicu (komunu) u trošnom primorskom predgrađu North Beach. Zapadna Venecija (Venice west) u Kaliforniji postala je utočište pobunjenika, boema, nekonformista i svih onih iščašenih i uvrnutih mladih ljudi koji su odbacili zakone i vrednosti potrošačkog društva, mladih ljudi van kolotečine.

„Nakon Drugog svetskog rata u Francuskoj se razvija umetničko-boemska subkulturna scena inspirisana egzistencijalističkom filozofijom, nadrealizmom i psihoanalizom. Individualizam i humanizam prepliću se s misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, šansona s džezom, istok sa zapadom, a tuga se leči alkoholom i zagrljajima. Stare forme ustupaju mesto novima, drugačijima i slobodnima, okviri postaju tesni, ograde opet treba rušiti…

U isto se vreme u Americi javlja čitav niz pisaca novog stila i novog pogleda na svet. Za prosečnog stanovnika SAD još od doba kolonizacije i izgradnje zemlje na delu je uverenje da predan rad i brz razvoj tehnike donose sva blaga ovozemaljska. I ponos. I moć koja uz to ide. Iz istog je razloga besmisleno razbijati glavu suvišnim problemima i komplikovati sebi život. Sve se da ubrzati, pojenostaviti i umnožiti. I zaista, bilo je tako. Zemlja je postala jako moćna. No, svo materijalno bogatstvo može nestati u trenu. Ratovi su to potvrdili. I prirodne katastrofe. Ipak, oči su mnogih zatvorene, a um zakočen. To se ljudsko mnoštvo još uvek sporazumeva s uobičajenih desetak rečenica, štedi i grbači, a uveče sluša radio prenose bejzbol utakmica i podriguje dok ispija pivo iz limenki.

Bratija koja je zauzela opozicioni stav prema takvom društvu i sve individue naklonjene umetnosti koje su bežale od stvarnosti i lažnog sjaja mase nazvane su BITNICIMA. Svojevoljno su prihvatili neizvesnost i gubitništvo“.

Romeo Garma: „O egzistencijalistima i bitnicima“

Značajne ličnosti među bitnicima bili su umetnici – pesnici i pisci Alan Ginzberg (autor kultne revolucionarne poeme „Urlik“, između ostalih), Džek Keruak (koji je stvorio poseban stil pisanja i ključni roman epohe „Na putu“, impresiju o novom životnom stilu, večnog pokreta i sagledavanja života iz različitih, nekonvencionalnih uglova), Korso, Ferlingeti, Meklur, Snajder, Vejlen, Hanke, Kesidi, Viljem Barouz (ekscentrik i zavisnik, autor brutalnog romana „Goli ručak“…)

Na zapadnoj, pacifičkoj obali bezgranično su eksperimentisali sa drogama, zapisujući utiske i iskustva. Ginzberg: „To je struja priključena u samu sebe, da ima žice, postala bi paukova mreža“. Rozental: „Heroin je nova noć u ovom novom dobu… kokain je iznenadni sunčev blesak na uzburkanom moru… trava je pozorište!“…

Takođe, bitnici su slikali tehnikom „akcionog slikarstva“, izučavali su istočnjačke religije, čeznuli za povratkom u vreme Indijanaca, u džezu su stvorili vlastiti „cool jazz“ stil, i prvi su praktikovali javno čitanje poezije uz džez. Veoma rano su uspostavili suštinsku nezavisnost kada je pesnik Lorens Ferlingeti otvorio vlastitu radnju i izdavačku kuću u San Francisku. Firma se zvala „City lights“ (Svetlosti velegrada) i dao je na korišćenje bitnicima.

Smatrali su, poput dvojice velikih, tragičnih umetnika i junaka – pesnika Dilana Tomasa i džez saksofoniste Čarlija Bird Parkera, da je jedina odbrana od sveta koji srlja ka propasti – čin stvaranja tj. nevina, lirska umetnost. Tragali su za duhovnim vrednostima, gledali na sebe kao odmetnike, nalik na prve hrišćane koji su i sami živeli po rupama i skrivenim katakombama. Jednostavno, želeli su da se vrate primitivnim korenima i izvorištu iskrene vere.

Bili su u stalnoj potrazi za punijim osećanjem života, za povišenom svešću – marihuana je bila vrhunska stvar, ,,čudesna“ biljka na putu potrage. Džez, dionizijski, bio je njihova muzika, muzika koju su stvorili ljudi bez mnogo formalnog muzičkog obrazovanja, samim tim bili spremni da se oslobode i praše spontano…

Pobuna protiv bilo kakvog autoriteta, cinizam, oporost i izbor siromaštva po volji, u društvu gde je siromaštvo bilo greh, a bogatstvo vrlina, činilo ih je autentičnima u svetu buntovništva, undergrounda i usamljenih marginalaca, polusveta, svih onih prezrenih „pustinjaka“ lepote, istine i pravde radi…

Bili su i ostali deo opšte protivteže, dubokih korena pobune još od najiskrenijih i najsurovijih ranohrišćanskih dana (kada se bunt kažnjavao smrću), opšteg otpora đavoljem svetu podlosti, dvoličnosti, nasilja, laži, eksploatacije, vere u Moloha i Mamona, genocida nad Indijancima i svima koji su se hrabro usprotivili , sveta bezdušne sarkastičnosti u kome se gladnima umesto hrane kao pomoć šalju tablete za apetit, svetu lažnih proroka gde je sve samo plod praznog deklarisanja i još praznijih reči… bez ikakvih suštinskih plodova i dela… hiljadama i hiljadama godina, u krug, u nedogled, bez blagoslova, lepote, samo sa pustim srcem od kamena.

Kenneth Lecch: „Youthquake“ ( fragmenti…)

… Koreni beat generacije leže baš u njenom nedostatku korena, u njenom osećanju otuđenosti od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, njenom nedostatku interesovanja za industrijski i tehnološki progres, u njenom nedostatku poverenja u razum, crkvu ili političke partije. Bitnici nisu oštro odbacivali društvo; oni su tvrdili da više nije ostalo ništa od društva što bi se moglo odbaciti. Filozofski posmatrano, glavni uticaj na bitnike imao je egzistencijalizam, mada, za razliku od francuskih egzistencijalista (Pariz je posle rata bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam – među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra), bitnik nije bio zaokupljen problemom izbora – on je jednostavno odlučio i dobrovoljno izabrao bedu. Nesputani, slobodni seks bio je u centru bitničke filozofije… Bitnik, u svom izgnanstvu od ispravnog društva, bio je prvenstveno zaokupljen problemom traženja identiteta, spasenja, revolucije koja počinje u svakom čoveku. Tako su bitnici iz pedesetih godina 20. veka krenuli putem odvajanja – ,,dobrovoljnog sopstvenog otuđenja od kulta porodice, novca i svih njihovih oblika i načina“. Oni su odabrali dobrovoljno siromaštvo, jazz je bio njihova glavna muzička hrana, a marihuana njihova droga svesti. U stvari, upravo je sa bit generacijom marihuana postala popularna droga kod američke omladine. Lawrence Lipton je pisao o tome sledeće: ,, Trava se pušila dodavanjem iz ruke u ruku u krug, i to ne zbog ekonomičnosti, već kao društveni ritual. Magični krug je zatvoren kad cela grupa dostigne vrhunac. Onda se poveravaju jedni drugima, priča se o ličnim problemima tako otvoreno kako se u normalnim okolnostima teško postiže, muzika se sluša zaneseno i koncentrisano, poezija se čita na glas tako da se vizuelni i akustični efekti maksimalno potenciraju. Eros se oseća u magičnom krugu marihuane kao jedan ujedinjujući princip ljudskih odnosa mnogo snažnije nego u bilo kojoj drugoj situaciji, osim, možda u uzajamnom metafizičkom orgazmu, Magični krug je, u stvari, simbol i priprema za metafički orgazam“.

Bez sumnje, najpoznatije delo bitničke ere je roman Jack Kerouaca – „On teh road“ (Džek Keruak – Na putu), čiji je uticaj bio značajan. Keruak piše o „odrpanim bitnicima Amerike, o novoj bit generaciji kojoj je i sam počeo polako da se pridružuje“, i video je sebe „kao proroka koji je sišao na zemlju da bi doneo crnu Reč…“. Kerouakove likove okružuje proročka divljina – sveto cveće koje je lebdelo u vazduhu bila su, u stvari, sva ta umorna lica u praskozorje američke ere džeza. U romanu „Subterraneous“ – (Ljudi iz podzemlja) ovako opisuje bitnike iz San Franciska: „Oni su bitnici, ali nisu pozeri, inteligentni su, ali ne oveštali, to su vraški intelektualci koji znaju sve o pesniku Ezri Paundu, ali se ne prave važni, niti mnogo pričaju o tome, vrlo su tihi i vrlo slični Hristu„.

Koliko su bili važni ovi prvi američki bitnici u pojavi društvenog protesta mladih i njihove kulture suprotstavljanja? Predstava koju je javnost imala o bitniku bila je slika dugokosog, prljavog delikventa koji je stalno drogiran, pod uticajem Zena, koji najviše vremena koristi pišući sablažnjivu poeziju i vozeći se nesmotreno širom Amerike. Smatralo se da je Greenwich Village u Njujorku mesto odakle je počela da se širi beat filozofija, mada je jasno da to nije tačno. Zapravo, beat nije književni pravac i Keruak je samo jedan od malog broja pisaca koje je beat dao. Niti su bitnici bili delikventi, već pre mladi Amerikanci srednje klase koji su okrenuli leđa nasilju i bogatstvu.

Jedan poznati američki pacifista komentarisao je 1960. godine: „Ako se društvo plaši beat-a, to je zato što se on ne može shvatiti u okviru sadašnjih materijalnih vrednosti. Samo on, a ne crkva – koja već dugo pravi kompromis sa sistemom – rekao je jasno NE. Ne, neće se boriti u ratovima Amerike. Ne, neće se oblačiti pristojno, jer ne želi poštovanje društva… I zaista čudno, ali ispada da je maloletni kriminalac sa dosijeom punim nasilja i krađa zapravo konformista, dok je bitnik koji nikoga ne ubija i vrlo retko krade pravi buntovnik, loše odeveni i zbunjeni potencijalni revolucionar, koji je potekao iz ugojene, važne američke srednje klase“.

Ili, kao što jedan drugi posmatrač reče „maloletni delikvent ili kriminalac je, prosto konformista u žurbi“. Bitnik odbija konformističke vrednosti do kraja. Bitnici i maloletni delikventi su malo dalji rođaci. Imaju iste neprijatelje, što predstavljaju tanku nit koja ih ponekad spaja u privremeni savez. I jedan i drugi su otpadnici od zakona, govore sopstveni jezik i podsmevaju se konformistima, ali među bitnicima maloletni delikvent se smatra konformistom, hipi konformistom, doduše, ali konformistom. U suštini, pokret bitnika je bio religiozni pokret, potreba za duhovnim vrednostima mimo institucionalnog okvira američke crkve. Lipton je to ovako naglašavao: „Sve je to deo onoga što Carl Jung naziva potraga modernog čoveka za svojom dušom. Ova potreba za duhovnim nije potreba samo beat generacije: u ovim vodama je gospodin Sheen već godinama. Međutim, ono što bitnici traže nije duhovni mir, niti pozitivan stav, kao ni izmirenje sa tradicijom ili crkvom. To je nešto dublje u ljudskoj psihi što seže daleko u istoriju mističnog iskustva, dalje i više od onoga što nam današnja crkva može ponuditi. Cilj je, naravno, celovitost, lično spasenje, jednom rečju – blaženstvo“.

Ta potraga za duhovnim javljala se kod određenog broja otuđenih mladih ljudi kao faza koja prethodi razvijanju kulta droge. Ali, širenje droge postalo je centar ove vrste duhovnog traženja i ostaje, zato, značajan faktor razumevanja njegovog cilja i razvoja …

On the road again & underground mission:

„Nisu samo mašine i novac ti koji predstavljaju Moloha. Moloh je i sam razum. Ono što Amerika zove zdravim razumom je ludilo, a nepobediva oprema američke moći i prava nije ništa bolja od tolikih ludnica“.

Kada je davne 1955. godine pesnik Alan Ginzberg na poetskoj večeri u „Galeriji“ u Nort Biču, uz bokal sa burgundcem odrecitovao pesmu „Urlik“, napisanu dve nedelje ranije, desilo se nešto sasvim novo, buntovno, provokativno i sasvim drugačije, desilo se začeće jednog jedinstvenog i kontrakulturnog radikalnog pokreta bitnika. Publika, koju su sačinjavale poetske i buntovne duše poput pisaca Džeka Keruaka, Gerija Snajdera, Lorensa Ferlingetija i Majkla Meklura, shvatala je rađanje jedne nove revolucionarne ideje, Urlika koji je odbacivao mnoge opšteprihvaćene stavove društva.

Bit generacija (beat generation) predstavljala je prvi, udarni talas nadolazeće oluje pobunjene američke omladine (tzv. „baby boom“, poratne generacije), nespremne za „lepote izazova“ rata u Vijetnamu i dotadašnje vrednosti društva, generacije koja se gnušala komformizma, materijalizma i njihovog prećutnog idolopokloničkog prihvatanja. U Engleskoj su to bili Gnevni mladi ljudi, dok su ih u SAD krstili kao „Nove Varvare“. I Bit generacija i Gnevni mladi ljudi sociološki su predstavljali fenomen koji je sa sobom doneo obogaćeni i životniji literarni izraz. Povrh svega, bili su nosioci moralne revolucije koja će transformisati čoveka „od bića istorije do bića iskustva“, kako su to već ranije protumačili egzistencijalisti poput Kamija, Sartra ili Martina Hajdegera. I oni, i njihovi prethodnici filozofi prihvatili su život kao kontinuirani nemir i čoveka kao biće žedno smisla. Kredo Bit generacije je bio jednostavan i direktan: „Jedini način da se živi u slozi sa životom na ovoj planeti koja srlja u propast je suočiti se sa stvarnošću onakvom kakva je, sa svim trenucima agonije i radosti“.

Bit generacija donela je jednu novu temu: usamljenog čoveka, lišenog iluzija, koji stoji u mračnoj ponoći svog postojanja, a njihova najveća zasluga je u tome što su u vreme duhovnog mraka skrenuli pažnju čovečanstva na jedini izvor nade jednog iscrpljenog sveta: čovekovo srce koje kuca. Bitnici su odbacivali prošlost i budućnost koncentrišući se na sadašnjost, odbacivali svaku moguću kontrolu prirode, događaja i ljudi, istupili iz takmičarske arene trke za novcem i besmislene, iscrpljujuće borbe, ne želeći ništa, a ipak, interesujući se za sve, pobunili se protiv organizovane vlasti i sa gnušanjem odbacili ziheraški stav većine i njihovo čvrsto držanje za kolotečinu, iluzije i tobožnje moralne vrednosti. Bit generacija izvukla se iz besmisla „Trke pacova“ koja je uništavala ono najdragocenije u čoveku – njegovu svest, kreativnost i emocije.

„Postoje mnogi elementi kontinuiteta između nas i sadašnjeg trenutka – to su droga, muzika, interes za Istok, bavljenje Vitmenom, Toroom, ponovno otkrivanje Zemlje i Tela… Srce pokreta predstavlja povratak prirodi i revolt protiv mašine“.

Drugom polovinom šezdesetih sve veći broj Amerikanaca gleda na američko društvo kao na jednu surovu, bezličnu mašinu koja će ih progutati ukoliko se oni toga ne oslobode. Nova kultura koja se stvarala nije bila elitistička, već uzbudljiva, nepredvidiva i nemoguća za kontrolisanje. Ona je ponudila novi, alternativni način života. Ona je ponudila underground pokret kao žestoku vrstu odgovora i otpora na dotadašnje mrtvilo stare kulture i odgovore na potisnute tabue poput pitanja droge i politike.

„Revolucija mora prekinuti sa prošlošću, i izvući svoju poetiku iz budućnosti… Naš program je kulturna revolucija kroz totalni napad na kulturu, koji koristi sva sredstva, svu energiju i sve medije koji mogu da dođu u naše kolektivne ruke… naša kultura, naša umetnost, muzika, novine, knjige, posteri, naša odeća, naši domovi, način na koji hodamo i govorimo, način na koji raste naša kosa, način na koji

pušimo i vodimo ljubav i jedemo i spavamo – sve to predstavlja jednu jedinu poruku – a poruka je SLOBODA“.

U periodu između 1965. i 1968. godine izgledalo je kao da je usred rata u Vijetnamu čitava američka nacija poludela – vodeći rat sa azijskim seljacima, sa sopstvenim crnačkim stanovništvom u getima i sopstvenom belom decom… Zemlja se cepala nadvoje… Usred straha od atomskog rata sa SSSR-om (koji je tokom kubanske krize početkom šezdesetih visio u vazduhu) i totalnog uništenja stvorila se nepoverljivost prema tehnologiji, njenim neslućenim zlim potencijalima i putevima u apokaliptični ćorsokak. U godinama polarizacije kontrakultura mladih se ujedinila sa moćnom bitničkom prethodnicom i rađajućim beskompromisnim underground pokretom, uvidevši zajedničkog neprijatelja u kapitalizmu ili Sistemu ili Svinjskoj Naciji glupih i proždrljivih. Bilo je to doba velikog rata protiv svega onoga što je pomenuti bit pesnik Ginzberg nazvao Molohom. Koledži nisu bili ništa drugo do „usrane škole za srednju klasu“ bez identiteta, koje je najbolje dolazilo do izražaja u američkim predgrađima, u onim pravilnim nizovima lepo raspoređenih, dobrostojećih domova sa travnjacima i televizorom u svakoj sobi, u kojima svako gleda istu stvar, i u isto vreme misli isto.

Stvaranje kontrakulture bilo je, između ostalog, pobuna onih koji su odbijali da prihvate opšteprihvaćen stav da ljudi troše proizvode i stoga moraju da rade da bi stekli privilegiju Konzumiranja sveg tog „sranja“ koji oni ionako nisu želeli, kao što su frižideri, televizori, nova luksuzna kola… Pobunu su podigli svi oni koji nisu želeli postati zatvorenici sistema rada-proizvodnje-potrošnje-rada-proizvodnje-potrošnje… i sve tako u nedogled besmisla…

„Ruka na tvom penisu moralnija je – i zabavnija od prsta na orozu“.

Ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, novembra 1963., čoveka koji je probudio velike nade i doneo novu, neverovatnu količinu optimistične energije označilo je početak jedne kulturne i političke revolucije. Dolazak omraženog, konzervativnog predsednika Lindona Džonsona na čelo SAD poslužilo je kao katalizator za radikalizaciju kulturnih stanovišta velikog broja Amerikanaca, a posebno mladih ljudi sitih rata u Vijetnamu, rasizma, licemerja, regrutacije i američke stupidne samodopadljivosti. Pobunjeni mladi ljudi pravili su sve vrste eksperimenata u alternativnim i radikalnim životnim stavovima i stilovima, nudeći kao odgovor programe za buduće humanije svetsko društvo. Bilo je to ,“heseovsko“ Tajanstveno Magično putovanje, čudestan trip, čiji je krajnji cilj bio „pretvaranje celog sveta u umetničko delo“.

Rađanje i uticaj underground pokreta:

Kako zvanična istorija kaže, rođen je sredinom šezdesetih godina 20. veka u urbanim centrima Amerike i Britanije, manifestujući se kao novi pokret u muzici, književnosti, slikarstvu, stripu i drugim oblicima stvaralaštva. U osnovi usmeren ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti, underground je bezazlene i ružičaste, našminkane i za opšteusrećiteljsku namenu naslikane slike sveta zamenio novim i svežim pogledima mladih ljudi.

Niotkud, na opšte zaprepašćenje i zgražanje Sistema, na svetlost dana su izašle dotadašnje tabu teme-politika, droge, seks… Najprisutnija je bila ideja i želja za političkim i društvenim promenama, kao i alternativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti. Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog vremena nazvan je psihodelija.

Nastao na marginama prebogatog zapadnjačkog društva, izronivši iz katakombi burnih šezdesetih u vreme ekonomskog uspona nakon svetskih ratova, malograđanske zadovoljštine uvijene i ušuškane u materijalno blagostanje i prećutno pristajanje na profitabilne ratove u tamo nekom Vijetnamu i tako to, na saglasnosti da Sistem i samoproklamovana elita može da radi šta joj se prohte dok ne dira naš mali uljuljkani svet oivičen mrtvilom tupog samozadovoljstva, bio je i ostao kontrast zvaničnom blještavilu pozornice vladara i podanika. Bio je i ostao trag svetlosti na kraju tunela, tračak nade, glas koji pokušava da nadjača zaglušujuću, besmislenu buku većine koja neprestano laprda ne rekavši ništa i ne slušajući nikog osim vlastite tuposti i praznine.

Vremenom, postao je put povratka ka ukaljanom i zaboravljenom izvorištu svih pravih stvari i vrednosti, glas razuma koji iznova pokušava da uskladi misli, reči i dela, vraćajući im istinsko značenje, kreativnost i progresivnu delotvornost. Suštinski antikomercijalan, antisistemski, nezavisan, autentičan, alternativan, nepotkupljiv i kreativan stvarao je neki novi, vlastiti put, meandrirajući kroz pustinju ispraznog etabliranog stvaralaštva i ustajale žabokrečine komercijale utonule u opšte mrtvilo. Razbijajući šablone, zadate koordinate, podobnost i opšte prihvatljivosti isijavao je duboke kreativne porive i samosvest koji su dugo tavorili unutar buntovnih pojedinaca željnih promena i pomaka ka nečemu što ne zahteva pljeskanje većine, lažne osmehe i komercijalni efekat. Underground je postajao ogledalo u čijem odrazu nije bilo mesta za iskrivljene slike sveta, iskonstruisana sranja ulepšane stvarnosti i lažne nade, zasnovanih na licemerju i podobnosti.

Trn u oku sistema, činjenica koja uznemirava, nelagodnost nemirne savesti, poziv u nezgodno vreme… zov divljine, čudesno proleće u decembru, ono iskonsko u čoveku što se buni potaknuto unutrašnjim glasom i iskonskom željom za svetlošću, mimohod na poprištu lošeg zadaha i truleži što vonja kroz vreme, reč prvog i poslednjeg, izazov, bunt, sudba, ostvarenje davno datog obećanja, novi početak…

Underground, povratak korenima i zaboravljenom izvorištu pravih stvari, ogoljeni je akt poznog modernizma i šezdesetosmaških stremljenja, rušilačko-kreativna odiseja proključala iz zabranjenih i naizgled zaboravljenih ponora nagomilanog nezadovoljstva predodređenih, namerom zapostavljenih i poniženih, sudbom odabranih pojedinaca… Uzvraćen udarac ili okrenut drugi obraz, ljubav usmerena ka neprijateljima života i istine, gorčina istresena do kraja…

Paralelno sa promenama u celokupnom američkom društvu tokom šezdesetih, dolazi i do radikalnih promena u novinarstvu. Reagujući na burne promene, ono postepeno zauzima radikalan, odmetnički stav. Baveći se rock kulturom i muzikom, koji tih godina postaju mnogo kreativniji i angažovaniji, časopis ,,Rolling stone“ postaje jedan od najsenzacionalnijih i najuspešnijih medijskih avantura underground pokreta. Lansirao ga je u San Francisku, novembra 1967. godine, novinar Ian Wenner. Bio je to beskompromisan, nadahnut i maštovit način prezentacije rock kulture. Šok koji je izazvao objavljivanjem originalnog omota albuma Džona Lenona – „Dve device“, na kojem on i Joko Ono poziraju potpuno goli, bio je tih godina više nego revolucionaran… „Rolling stone“ i ostala underground štampa prikazivale su rock and roll tih godina u svoj njegovoj kompleksnosti – kao jedan od vizionarskih pogleda na društvo i svet. Bilo je to vreme tzv. „esid roka“ (acid rock), nastalog pod uticajem kulture droga, pre svih „kiseline“ – LSD. Bilo je to vreme kompleksne promene u svesti jedne generacije, koja je započela sredinom šezdesetih sa studentskim protestima, radikalnom politikom, drogama i seksualnim slobodama, stvorivši jedinstven front pobune i jedan radikalni alternativni pokret.

Underground pokret je „ukinuo“ rad, u njegovoj štampi nije bilo oglasa za nezaposlene. Underground je transformisao Rad u Igru, kao vrstu slobode i zadovoljstva. Rad se obavlja zabave radi, kao razonoda, opsesija, hobi ili umetnička forma – nije više bilo prisile i krute obaveze materijalizma. Ista filozofija je važila i za ostale oblike underground stvaralaštva, pre svega za jedan od njegovih legendarnih, radikalni pozorišni izdanak – čuveni „Living theatar“…

Generacija koja se „jednog jutra probudila i počela da protestuje“ promenila je, makar u jednom istorijskom trenutku, tok politike i učinila jedno konzervativno i agresivno, militantno američko društvo makar malo humanijim i drugačijim. Kao i svaka revolucija, na kraju je „pojela“ svoju najbolju i najsmeliju decu, ali… Jedina moguća lepota je u samom „sizifovskom“ putu i pokušaju – sve ostalo, ono trajno, dolazi iznutra i postepeno.

Dragan Uzelac

KAKO JE LIBERALIZAM UPROPASTIO OBRAZOVANJE (Patrik Dž. Denin)

U svojoj, 2018. godine objavljenoj knjizi Zašto liberalizam propada, poznati američki politikolog Patrik Dž. Denin (Patrick J. Deneen) je izneo dubinsku kritiku ovog društvenog ustrojstva, predviđajući njegov skori krah. Pokušavajući da gleda još dalje, Denin je ukazivao na perspektive postliberalnog sveta, ističući dva moguća ishoda. Prvi bi podrazumevao “liberokratski despotizam”, odnosno “nasilno nametanje liberalnog poretka” od strane ljudi koji “u dubini duše preziru demokratiju”. Taj novi svet bio bi kontrolisan od strane snažnog državnog aparata, koji bi građane “sve više podvrgavao nadzoru i kontroli”. Drugi izlaz bio bi populistički odgovor na “gnev i strah postliberalnog građanstva”.
Sa svoje strane, Denin je ponudio i treći put, u čijoj bi osnovi bilo prevazilaženje ideologija, kao i nepristajanje na povratak u “predliberalno stanje”. To bi, u osnovi, značilo priznavanje dobrih praksi liberalizma uz odbacivanje razloga njegove propasti. Suštinski, to bi značilo zalaganje za “stvarnu ljudsku slobodu u vidu opšteg, građanskog i pojedinačnog vladanja samim sobom, a ne za njen surogat, koji u sebi spaja sistematsko razvlašćivanje sa iluzijom autonomije u obliku potrošačke i seksualne raspuštenosti”.
Urednici serijala, u okviru kojeg je Deninova studija objavljena, Džejms Hanter i Džon Oven, Denina nazivaju radikalnim kritičarem liberalizma, zbog činjenice da on ne pledira za reformisanje, već za njegovo ukidanje. Iz dva razloga oni podvlače destruktivnost Deninove knjige – zbog njegovog opredeljenja da postojeće društvene anomalije posmatra kao posledicu liberalnih principa, te zbog neuklapanja ovog pogleda u levo-desnu binarnost.
U tekstu koji ovde donosimo Patrik Denin se obrušio na deformisanje liberalnog univerzitetskog obrazovanja, u kojem ideju slobode zamenjuje ideja napretka. O tome Denin ne misli ništa dobro.

Dakle:

“Cilj samosaznanja jeste sticanje svesti o pravilnom korišćenju slobode, pre svega, o vladanju prohtevima koji te čine nezasitim. U srcu slobodnih nauka u ovoj starijoj tradiciji nalazi se upućivanje u značenje ljudskosti, pre svega, u načinu postizanja slobode ne samo od spoljašnjih ograničenja već, pre svega, od tiranije unutrašnjih prohteva i želja