ЈЕДНА КЊИГА О ИСТОРИЈИ ХРАНЕ И ИСХРАНЕ (Слободанка Цветковић)

Замислите да у Београду данас постоји баклава велика као точак од кола, а савијена од хиљаду јуфки, развијених од нишесте и чистог белог брашна са младим маслом и бадемима, тако да буде врло слатка, велика и крхка,и да такву укусне нема ни у Румелији, Арабији и Персији. Такву баклаву јео је Евлија Челебија у Београду у 17. веку. Вођени тим укусом, скрећемо пажњу читаоцима историјских дела на књигу историчарке, књижевнице и преводиоца (преводилице) Данијеле Јовановић под насловом „Од рајског врта до Кембелове супе. Прилози за историју хране и исхране“, која је крајем прошле године изашла из штампе (Филип Вишњић, 2022, стр. 360).

Савремена светска историографија и савремени историописци, а све више и у Србији, историјом не сматрају само такозване „велике историјске теме“, ратове, битке, победнике и побеђене, жртве и страдалнике, већ све више кроз своја истраживања скрећу поглед ка обичном човеку и његовој свакодневници, ка једва видљивом пулсирању историје кроз обичног човека у времену, његове потребе, начин живота, жеље и хтења. Ова књига зато представља, можемо слободно рећи, јединствено штиво у нашој историографији јер је прва (надамо се не и последња) која се темом људске свакодневнице, бави од почетака људске историје до данас. Тема књиге су наизглед обичне ствари – храна и пиће, али сагледане из једног потпуно другог угла, као нешто што је стварало, обликовало, мењало и гасило цивилизације, утицало на њихове тековине, нешто због чега су вођени, добијани и изгубљени битке и ратови, падала и успињала се краљевства и царевине; нешто што је диктирало и диктира токове људске историје, а да тога нисмо ни свесни.

После најаве „укуса“ који нас очекују (савета римског кувара Апиција како од лошег меда направити добар, поређења мириса малог детета са мирисима хране и на крају цитата фармера из Америке о суровој свакодневници раздобља генетски модификоване хране и изумирања природних сорти), следи Увод ауторке у коме појашњава мотиве и образлаже методологију рада упознајући читаоца са оним што га чека.

Иако је хронолошки омеђена поглављима: Од праисторије до историје (стр. 19-22),  Од историје ка савременом добу (стр. 23-56) , Ка савременом добу – Интерлудијум (стр. 57-76), Ка савременом добу – Убрзање (стр. 77-125), Свет у малом (стр. 126-312) и Савремено доба (стр. 313-49), књига није само хронолошки преглед, већ много више од тога. Захваљујући списатељском дару ауторке и вешто коришћеним изворима и литератури ова књига је својеврсно књижевно дело међу историјским књигама. Хронолошке одреднице историјских периода и територија нису ограничавали ауторку да када то потребе теме налажу прави излете у прошлост, садашњост, али и будућност, повезујући нити људске историје, подсећајући нас на већ речено или споменуто, наводећи нас да и сами размишљамо и уочавамо историјску вертикалу, оно заједничко у различитим епохама људске цивилизације, прошлим и садашњим, у Европи, Америци, на Далеком истоку, али и на простору Србије и региона.

Ипак, од књиге не очекујте да обухвати цео свет. Она је школски сведена на подручје западне цивилизације у којој егзистира и наша култура, почев од праисторије, односно од првих људских заједница у долинама великих река, преко територије у размерама некадашњег Римског царства. Посматрајући ту територију, ауторка нас  води на излете и до далеке Кине, Јужне Америке, Африке, онолико колико је то потребно да сагледамо пут хране и развој онога што данас зовемо западневропском цивилизацијом. Не може се очекивати да ауторка да детаљан и потпун преглед, шта се где и у ком тренутку јело, али о сваком периоду (ако се то може оделити неком невидљивом цртом) даје основне карактеристике које су и више него довољне да се у нашем уму ређају слике, да замислимо оброке првих људи који трагају за корењем, воћем, дивљим поврћем, њихов први оброк спремљен на ватри, под звездама и задовољно лице праисторијског човека који проба нови укус печеног меса; труд првих људи да селекцијом од дивље пшенице направе ону која ће родити више и квалитетније семе, пре готово 12.000 година у плодној долини између река Тигар и Еуфрат. Можемо да замислимо испијање тек спремљеног пива од јечма у Старом Египту, још једној „воденој“ цивилизацији зависној од реке Нил, уживање у укусу зрелих урми и меда и мирис свежег хлеба печеног на врелом пустињском песку који је хранио хиљаде робова на изградњи пирамида (уз напомену да га бедуини и данас слично спремају). Замишљамо античку Грчку у којој људи немају зазора ни према ономе што је данас у нашој исхрани непојмљиво, на пример, псећем месу које се користи од праисторије или утерусу крмаче који је сматран деликатесом. Док у Атини постоје професионални кувари, врхунац спартанског кулинарства је спартанска црна чорба припремљена од свињетине, свињске крви, сирећета и соли, коју је ретко ко, осим Спартанаца могао да једе. Можемо да замислимо грчке симпосионе где пехари круже из руке у руку с десна на лево, где домаћин одлучује о размери воде и вина, где се пуно дана пије а мало једе. Пред нама су и монументална и величанствена римска култура настала на темељима античке Грчке  о којој сведочи Апицијев кувар који је преживео до данашњих времена. Можемо зато замислити Римљанина који спрема и једе куваног ноја (у овој књизи наћи ћемо и рецепт). 

Photo by ROMAN ODINTSOV on Pexels.com

Пред нама је затим сломљено и разорено Римско царство после готово хиљадугодишњег постојања, варварска племена која задивљена и помало уплашена посматрају крхке стаклене и керамичке посуде римских патриција. Још увек не прелазе на исхрану житарицама тако карактеристичну за медитеранско подручје. Њихове северне душе најбоље греје димљено или кувано месо. Након неколико векова прилагођавања и навикавања на ново подручје, честе гладне периоде током ратова, куге и других болести које су их десетковале због прљаве воде из римских бунара које нису чистили,  али и ограничења у исхрани које је наметала религија (дуготрајних и исцрпљујућих постова), имамо честу слику средњевековног монаха натеклог трбуха који дневно уноси готово 6000 калорија, уплашен да ће можда већ сутра бити гладан. Мрачни, гладни али и неумерени средњи век. Слобода је у свим временима била залог пуном стомаку.

Упоредо са германским најездама на западу, са стварањем њихових држава и њиховим покушајима да имитирају тековине Рима, Византија на истоку наставља традиције античке Грчке и Рима, у свему па и у храни и пићу. Византинци конзумирају махунарке, житарице, пазећи на фине манире на гозбама којима присуствују и жене; конзумирају фина вина, рецину са Крита и малвазију. Уживају и у новим укусима који стижу са Истока, у пиринчу, шећеру, сутлијашу са циметом. Византијски свет брине и о потребама сиромашних. Хлеба и игара и даље је важна девиза византијских владара по угледу на своје римске претходнике, свесни да од ситости зависи мир у градовима и провинцијама. Пад Византије и миграције научника и уметника на Запад омогућиле су ренесансу у западном свету и давање ноте цивилизованости некада дивљим племенским хордама. Гутенбергова машина почиње да штампа прве записе о храни, куварству, прештампава се кувар римског кувара Апиција, те тако сазнања и достигнућа раније цивилизације долазе до нашег времена.

Свет више није био тако велики како се чинио. Поглед човека у Новом веку уперен је преко мора, он жели да открије шта се налази иза, да осети укусе, мирисе који га маме. Тако у Европу стиже кукуруз, кромпир, дуван, чоколада, љубавна јабука – парадајз… У Француској се на превару намеће кромпир у исхрани, док у Ирској, ослоњеној у исхрани искључиво на кромпир, 19. век доноси велику глад услед лоших година (опасност када пољопривреда почива на једној култури). Уз нову храну све више се конзумира и алкохол. Џин се толико распространио да је у 18. веку власт морала да донесе Акт о ограничењу конзумације и да затвара public hauses (кафане у данашњем смислу речи). Видимо западноевропске државе које почињу да брину о залихама хране и воде у градовима, да хлеб и храну користе као оруђе за контролу својих становника. Државе врло брзо схватају да монопол у алкохолу и дувану значи профит. Сазнајемо како нове пољопривредне културе из колонија мењају свет, како кукуруз постаје храна сиромашних, како нас колонизација источних земаља учи испијању чаја.

Век неумерености у пићу (18. век) постаје и век кафе. У Паризу се може избројати између 600 и 700 кафеа у којима се конзумира  кафа.  Видимо и јужноевропски свет навикао на испијање вина, како због филоксере која је дошла са сортама из Америке гледа опустеле винограде и како налази начин да калемњењем аутохтоних сорти на отпорну америчку подлогу обнови винограде и поново ужива у вину и то у далеко већим количинама. Некад је лоше у ствари добро, подстицај. Сазнајемо и да неумереност у пићу у 17. и 18. веку није значила и обиље у храни. Западни свет  је гладан, 17. и 18. век су векови глади. Жетве су давале ритам погребним поворкама, каже Жак Делимо, док у Индији у првој половини 17. века људско месо је у понуди на пијацама.

Photo by Jonathan Borba on Pexels.com

Парна машина Џемса вата означава почетак индустријализације,  а у диму парњаче нестају постепено традиционална окупљања породице за оброком. Радник у фабрици ради цео дан, једе уз пут, често само кору хлеба, несигуран да ће доласком кући затећи топао оброк јер је и његова жена фабричка радница. Једе се мало, да се преживи.  Упоредо са њиховом немаштином високо друштво студира Обичаје у добром друштву, приручник за даме и господу непознатог аутора (штампан 1859. године) са идејама о чистоћи прибора, употреби ножева, виљушки, чаша, тањира.

Индустријализација је значила и почетак примене науке у призводњи хране. Маргарин, кога у САД због разликовања фарбају у ружичасто, постаје замена за бутер као јефтинији, раширенији и доступнији свима. То је почетак замене природно добијених намирница индустријским и свежих намирница конзервираним. Већ почетком 19. века намирнице почињу да се конервирају прво за потребе војске, а крајем века доступне су и сиромашним слојевима. Тако је јефитније, а нахрани се више душа.

Укус је производ новог века, каже ауторка, те тако сазнајемо да су сосови и преливи који су данас одраз софистицираности у исхрани изум сиротиње, која правећи сосове од печења и додајући бројне зачине покушава да свој оброк учини што раскошнијим и укуснијим.

У најдужем поглављу књиге ауторка нам даје преглед историје исхране на простору Србије од времена када је као део византијског царства насељавана од словенских племена па до радничких кантина и млечних ресторана у прошлом веку. Свет у малом како је названо ово поглавље, у ствари је слика преплитања утицаја, стешњености између истока и запада, како то примећује ауторка. Кроз описе Теодора Метохита представља нам благостање на Милутиновом двору и изобиље у храни, златне  и сребрне посуде, виљушке, ножеве, кашике од корала, сребра, гвожђа са позлатом, коралне чачкалице, сребрне сланике, беле стољњаке, посуде за прање руку и салвете, пехаре и чаше од злата и стакла. Са друге стране, свакодневну исхрану обичних становника средњевековне Србије чини поврће које сами узгајају: црни,  црвени и бели лук, купус, роткве, репа, празилук, рен, бундева, бостан, диње, лубенице, сочиво, боб, грашак, леблебија. Хлеб се једе као мешавина пешнице и јечма или пшенице и ражи. Сазнајемо и да је у време  деспота Стефана Лазаревића раширено гајење винове лозе, а из смедеревског краја, по неким теоријама, у Угарску је Ђурађ Бранковић донео лозу од које се добијао чувани токај.

Књига нам даље кроз храну и исхрану представља долазак Османлија на простор Балкана, и својеврсно стапање култура, наметање, присвајање и неговање. Ракија, (тур. раки, у Вуковом Рјечнику, као да јој се тепа – ракија, ракијетина, ракијица, ракијештина), постаје незамењив пратилац свих друштвених дешавања и код Турака и код хришћана, јер је Куран није забрањивао, за разлику од вина. Свињско месо се код хришћана и даље конзумира али у мањој мери јер се плаћа порез на клање. Зато се не устежу да уживању у козјем и овчијем месу. Кафа која од 16. века у Туској постаје омиљено пиће које се пије вруће и лети и зими, које час греје час хлади, постаје прихваћено и код освојених.  Од Турака учимо и да уживамо у пекмезу, слатком и ракији, те они постају неизоставни ритуал за сваког госта. Последице турске власти у Србији видимо и из наизглед ситница које ауторка за нас опажа упоређујући путописе из 15. и 18. века. Од готово несталих шума у 15. веку, три века касније, почетком 18. века, жена енглеског амбасадора у Цариграду, Леди Мери Вортли Монтегју пролазећи територијом Србије пише принцези од Велса: прошли смо кроз пустиње Србије, готово потпуно обрасле шумом иако је земља природно плодна а њени становници вредни... Ипак, у тим шумама у тренутку када Леди пролази кроз њих расту свиње које наши сељаци тове жиревима и продају Аустро-Угарској скупљајући богаство којим ће финасирати Српску револуцију.

Како смо дошли до тога да су нам кухиње постале само део ентеријера, а омамљујући мириси хране која се спрема непријатни?

Видимо и како Кнежевина Србија полако раскида са утицајима османске Турске, али само донекле, јер су неки утицаји и данас видљиви. Турске рецепте мењају рецепти за суфлеа, пудинзи, кохови, кремови, којима Катарина Поповић Миџина становница Новог Сада и ауторка прве књиге рецепата писане на ћирлици народним српским језиком 1878. године, покушава да српске домаћице одвикне од туђинске хране. У исхрану, под утицајем северног суседа, до нас долазе артичоке, карфиол, шпаргле, зелен, спанаћ, салата, супа, ринфлајш. Ипак, тој најезди  новог и даље одолева сарма.  Огњиште је све до почетка 20. века место окупљања, посебно у селима, док по градовима кухиња постаје одвојена просторија (тренутак када мириси хране престају бити пожељни). Утицај Аустроугарске видан је и у свим другим сферама живота па и у опхођењу за столом, манирима, укусима, посуђу, у менију владара. Значајан културолошки утицај имао је војнички живот мушких становника Србије, а преко њих и на остале. Војска је имала тачно прописан садржај оброка, али и прописане хигијенске навике, обавезно прање руку пре и после јела, чишћење зуба перима живине, одржавање хигијене прибора за храну и воду.  Од Пожаревачког мира 1718. становници Србије почињу да уживају и благодети пива које им долази преко Дунава. Већ 1840.  отвара се прва пивара у Београду, а када је 1865. у закуп узео Игњат Вајферт, власник Панчевачке пиваре, од тада више ништа није било исто. Држава је и овде била промућурна, остварујући профит од порока; опорезује пиво, вино, ракију, дуван, цигарет папир, општински акцис убира се од сваке попијене чаше у кафанама. Уз пиво се једу шкембићи, цревца, чварци, али се могу купити и луксузне кифле, земичке и кајзерице. Излазак у биоскоп у међуратном период није био могућ без седења за столом, вечере и шумадијског врућег чаја. Насупрот томе Велики народни кувар Спасеније Пате Марковић, објављен 1939. године, доноси нам рецепт за бифтек са јајима и понфритом, крем од чоколаде, гушчија прса са печуркама и кестен пире. Ауторка нам скреће пажњу и на контрасте српског међуратног друштва: док домаћица из Црне Траве покушава да нахрани чељад, да узоре, посеје, пожање јер је мушкарац у печалби, београдске госпође и госпођице своју линију одржавају гимнастиком и дијетом.

Photo by Chanita Sykes on Pexels.com

Исхрана током ратова (Првог и Другог) била је питање опстанка, а у логорима глад постаје облик терора. Тако у рату Владимир Дедијер прославља 7. јануара 1942. године Божић уз прасе, подварак и пшенични хлеб, за који каже да је сладак као колач. Он спомиње и заробљене Италијане који следећег дана пеку на ражњу две мачке. На Сајмишту Јевреји за то време преживљавају на црној течности која би требала да је кафа, четврт литре трулог купуса куваног на лоју и 150 грама непечене проје, ако је буде.

После рата на трпези југословенског становништва се налазила конзервирана риба, чоколада, кекс, маргарин, млеко и јаја у праху из пакета УНР-е. Свега две деценије касније, просечни становник Србије једе 26,2 кг меса годишње у односу на 4,3 кг 1945. године. Београђани 1958. улазе у прву самопослугу, а кроз куварске књиге Бранка Весића и мени београдског ресторана „Панорама“ сазнајемо каква је била исхрана вишег слоја у друштву једнаких.

Кратки 20. век донео је бројне промене у исхрани. Наука, хемија, све чешће су начини производње „хране” за разлику од традиционалних негованих хиљадама година уназад. Обогаћивањем земљишта нитратима и нитритима повећавала се производња житарица, вештачким ђубрењем, укрштањем семена, генетском модификацијом настале су нове сорте које стварају већи профит. Животињама се убрзигава естроген да би брже порасле и имале више меса, што мења природне карактеристике појединих врста. Пиле пре пола века и данашње гајено у индустријским условима делују као две различите врсте. Вероватно во од пре пола века не би ни погледао као сродника данашње плаво белгијско говече чија је генска мутација искоришћена тако да расте читавог живота. Све то је у једном веку довело до уништавања животне средине и здравља људи хемикалијама ради стицања профита. Вода се експлоатише у огромним количинама због наводњавања, за потребе индустрије, а многе реке као што су Колорадо и Јордан не долазе више до свог ушћа. У реке се испуштају сви нус-продукти савременог друштва, па се пијаћа вода, основно пиће људске цивилизације, претворила у нешто што треба хемијски третирати и прерадити да би било за употребу. Да ли је то напредак или нешто друго на сваком од нас је да проценимо. Због профита нестају старе сорте. Тако сазнајемо да је у Француској од некада 88 сорти диња преживело до нашег доба свега пет. Ипак, свест о путу ка самоуништењу натерала је људе да делују. Банке семена од којих је најпознатија Свалбард  на Артику враћају наду да ће нешто од „старог“ света који нестаје преживети за будућност.

Стварност је много комплексније него што то извори говоре, каже ауторка, свесна да књига може пружити само једнодимензионалан поглед на оно што је кроз изворе (материјалне, писане, па и усмене) сачувано. Иако је написана по свим методолошким правилима науке, заснована на објављеним и необјављеним, познатим и непознатим изворима, на богатој литератури из области историје, етнологије, антропологије, агрономије, економске историје, медицинских приручника, музикологије, технологије, војне историје, историје културе, речника и енциклопедија, анализом књижевних дела, кувара и куварских приручника, изузетно вешто комбинованим, ауторка и сама каже да нема претензије да се наметне својом научношћу. Како год, ова књига је сигурно један нови начин писања историје код нас. Јасно, блиско, разумљиво, лепо написана, ова студија је и лично трагање ауторке за одговорима на питања како смо од племенитог припитомљавања почели да разарамо природу,  како смо од породичне трпезе где се знао распоред седења, редослед наздрављања, редослед изношења намирница, дошли до тога да вечерамо замрзнуту или наручену храну испред екрана, најчешће сами.  Како смо дошли до тога да су нам кухиње постале само део ентеријера, а омамљујући мириси хране која се спрема непријатни? Како нам је исхрана од друштвеног чина и начина за уживање постала само средство за подмиривање физиолошке потребе о којој све мање размишљамо и знамо? Ова кратка историја људског поигравања са природом нас суптилно подсећа на то где смо били, како смо се мењали, али и где то као врста срљамо.



Слободанка Цветковић (Шабац, 1975) је архивски саветник, запослена у Историјском архиву Пожаревац. Дипломирала је на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Од 2000. до 2006. године радила је као професор историје, а од 2006. године до данас ради у Историјском архиву у Пожаревцу. Аутор је више радова о историји домаће архивистике, изазовима и проблемима савремене архивистике, дигитализацији архивске грађе, примени дигиталних технологија у архивима, доступности архивске грађе и архивске етике. Као историчару, предмет интересовања су јој теме из и културне и друштвене историје Пожаревца и Србије у 20. веку. Аутор је више чланака и коаутор монографија на теме из историје Пожаревца и околине. Аутор је и коаутор неколико архивских изложби и изложбених каталога. Члан је редакција архивистичких часописа. Од 2019. године уређује Зборник радова Архивистичког друштва Србије „Архивска грађа у теорији и пракси“. Покретач је и уредник веб-сајта „Архивистика“ од 2011. године (ISSN (online) 2683-3565). Уредник је и администратор веб-сајта Архивистичког друштва Србије (2015- ).

ПРЕОБРАЖЕНИ СВЕТОВИ У СЛИКАРСТВУ ВЕЉКА ВАЉАРЕВИЋА (Владимир Коларић)

Вељко Ваљаревић је цењен и већ престижан млади сликар, што само потврђују две изложбе које су се готово истовремено одигравале у две београдске галерије озбиљне репутације: изложба под називом „Врт сећања“ у галерији „Сањам“ и „Silence“ у галерији „Луцида“.

Наизглед лако прихватање Ваљаревићевог рукописа у нашој средини свакако дугује његовом укорењености на богатој традицији српског фантастичног и надреалистичког сликарства, пре свега у групи Медиала, па ћемо радове овог и даље младог сликара лако поставити у нама препознатљив контекст, толико да на први поглед може да нам се учини да они можда и исувише дугују претходницима, попут, на пример, Љубе Поповића.

Али, само на први поглед, а Ваљаревићемо сликарство свакако није сликарство „једног погледа“: оно тражи озбиљну рецепцију, бивање са сликама, које постепено, и после прве препознатљивости и допадљивости која може да проистиче из техничке и формалне вештине и из специфичног колорита, открива сложеност и снагу дејства на посматрача, које сведоче не само у сликарском умећу, него и о стваралачкој аутентичности, дакле искуственој и личној проживљености као основе стваралаштва овог уметника.

Као и свако сликарство ове врсте, Ваљаревићеви радови, махом већих формата, доносе слике унутрашњег света, кроз који се преламају и преображавају подједнако спољашњи свет, свет снова и сећања и свет културе, у несводивости и богатој асоцијатовности која сваком посматрачу омогућава да оствари свој однос према делу и свој начин његовог декодирања. Светови личног искуства и снова чине да се аутор свој поетички процес не усмери ка произвољности и механичкој референцијалности, док свет културе омогућава да ово сликарство не остане на нивоу самодовољне идиосинкратичности и уметнички непреобликованог рада подсвести.

Слично сродним делима фантастичке уметости, ове слике носе обележје параноичне структурације која овде, међутим није урбана и смештена у објективизовани и технификовани миље модерног друштва као генератора већине уметнички посредованих параноичних визија, већ у миље који асоцира на природу, на зеленило шума и пурпур биља, који као да у себе усисава све друштвено, културно, техничко, и које као да из њега израња, у њега ураста, у динамичности која, како је приметио Дејан Ђорић, укида разлику између првог и другог (односно других) планова слике.

Паранична визија, односно параноички устројени свет дела овде, дакле, добија онтолошке карактеристике, пројектујући се на целину природе и свега створеног, кроз игру њених лица и наличја , а која су заправо одрази и слике наше перцепције те на први поглед хаотичне и узбуркане целине, нашег покушаја да је спознајно и делатно савладамо, као и наше бојазни да у томе нећемо успети, да ћемо бити изгубљени или прогутани, што као да и јесте генератор параноичне структурације ових слика и (у) њима представљеног и посредованог света. Ово чини да Ваљаревићеве слике истовремено представљају одразе нашег унутрашњег света, наше рецепције спољашњег света, али и саме структуре тог спољашњег света, односно света у целини, који обухвата видљиво, колико и оно замућено и невидљиво.

Зелена боја већине слика приказаних на изложби „Врт сећања“ асоцира подједнако на раст и бујност природе, колико и на њен деструктивни, свегутајући карактер („Природа је ђавоља црква“, како рече Вернер Херцог), на тајновитост шума која крије истину бића (хајдегеровски „лаз“, осветљено место у шуми), али и исконски страх од распадања и губљења личне аутономности и самосвести, и најзад на боју неба и раја колико и на боју смрти распадања, па самим тих и „светова доњих“. Светови ових слика су доминантно лунарни, хтонски, зачарани, али и лишени скатолошке морбидности и онтолошке и егзистенцијалне безнадности. На њима, напросто, све се претапа у све и брише дуализам, бинаризам који управља нашим мишљењем и разумевањем, па и самом перцепцијом света, тако да те слике, на свој начин, стичу дејство иконизовања целине која не покрива и не прикрива, али и не апсолутизује онај њен пропадљиви, пролазни и трулежни удео, већ све некако апсорбује и као да поново претвара у живот, баш попут шума.

Пурпурне, ружичасте и љубичасте нијансе већине слика представљених на изложби „Silence“ такође призивају цветни колорит, али и бејконовску представу плоти, месишта подложног труљењу и дегенерацији („Ружичасти идеали рашчеречени висе у кланицама“, како је написао Тадеуш Ружевич у песми инспирисаној Бејконовим сликама). Али опак, ни овде ниједна од тих супротстављених елемената не доминира, једно покрива друго, тако да ни представа распећа, у којој је укинуто лице распетог и покривено или замењено некаквом наизглед биљном орнаментиком, није бласфемична нити рачуна на ефекат узнемирења и скандала, већ је интегрисана у слику и у њене светове, као крстови на многим другим Ваљаревићевим сликама, који су један део тог света у сталном настајању и нестајању, претапању и преображавању. Тог параноичног, али богатог и динамичног света који рефлектује дубине наше унутрашњости, без злобе али и без чешања ушију, без индискреције али и без подилажења и повлађивања, без сујете али и без извињавања што смо се усудили да себи постављамо изазове који се мало садашњих и овдашњих уметника уопште себи усуђује да постави.

Већ и наслови ових изложби, срећно пронађени, одлично осликавају лик овог особеног сликарства, које спаја узбурканост унутрашњег света (сећање, безгласност подвести, тишина изолованости унутрашњег човека) и мир и склад естетички и поетички преображеног света (врт, тишина созерцања и унутрашњег мира и помирености), којим се самим тим превладава свака нужност и датост, па и она природна и она духовна и душевна, хаотичност и инертност палости, коју свака права уметност у основи жели не да укине, него да преобрази и искупи, наслућујући неке нове могућности постојања.

ШУМАНОВИЋ И БОСИЉ – ЧУДЕСНИ ШИДСКИ СВЕТОВИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Дому војске у Београду су током децембра 2022. године и јануара 2023. године изложена нека од дела шидских сликара Саве Шумановића и Илије Босиља.

ШУМАНОВИЋ И БОСИЉ – ЧУДЕСНИ ШИДСКИ СВЕТОВИ

У животу нема случајности.

Једном сам од неке докторке која је говорила на јутарњем програму локалне телевизије чула наизглед обичну реченицу како Светска здравствена организација има регистроване све дефиниције болести, али како истовремено не поседује дефиницију здравља. Не знамо зашто такве реченице упамтимо, нити знамо чиме смо их тачно регистровали, мозгом, душом или стомаком. Препознајемо их као важне по томе што их се често сетимо и услед тога што имају тенденцију да се њихова изричност претвори у питање за чијим одговором свакодневно и несвесно трагамо. Како изгледа здравље?

На улазу у другу просторију Дома војске, у којој су напоредо изложена нека од дела Саве Шумановића и Илије Босиља, приказује се један документарни филм о Сави Шумановићу. У њему наратор прича о уметниковом животу и студијама сликарства које је завршио у Паризу. Тамо је сликарско умеће добро изучио, стекавши чак и међу својим савременицима поштоваоце и следбенике. Но, са проласком времена, Сава се у Паризу осећао све лошије. Коначно, тамо се и разболео. У почетку је мислио да су узрок посрнућу били лоши материјали са којима је радио, али се убрзо испоставило да тешком душевном стању узрок нису били ни мириси, ни боје. Почео је да луди. У том граду и у том амбијенту бивао је све удаљенији од себе. Наратор филма цитира Савине речи: “Смучила ми се та париска трка за оригиналношћу”. Причињавало му се да га прогони црни пас. Тај црни пас се појавио и на његовим платнима. Боје су постале тамне, загасите, црвено, браон, црно. Осетио је потребу да се врати у Шид.

У родном месту уметнику је било боље. Почео је да прездрављује. На његовим сликама грануло је пролеће. Светло је неопозиво ушло са свих страна. Мартовски снег постао је мек и румен. Сунце је мило. Путеви су се отворили. Дан је бистар, зимски резак, мир је поново постао синоним за свет. Дрвеће у цвету је болно бело. Има наде као што је има сваког пролећа, има снаге као што је има реконвалесцент. Сава је насликао здравље. Или бар свет виђен очима оздрављеника. Почео да прераста у оног сликара којег смо запамтили по бехару. Са платана је нестао црни пас. Оно што није могао да нађе у Паризу, нашао је код куће, у Шиду: себе и своју оригиналност. Критичарима је поручио да је то он. Ако неко из Светске здравствене организације пита како здравље изгледа, треба му показати слику буђења раног пролећа Саве Шумановића. Здравље је свет који обећава, свет који те пита: куда би хтео, или ти каже: сад ради шта желиш, здрав си. Подиже пале као што Исус оздрављује болесне. То је свет у којем се ништа ружно неће десити. Он ти је наклоњен и штити те као родитељ. У њему нема непознаница. Указује ти на отворене путеве који изгледају као да на њима препрека нема.

У идиличним представама, ипак, увек помало има наговештаја лоших времена, као када се у старим списима великим свадбама и бесконачним пијанкама најављују страшни ратови и помори. Нико није довека здрав, и трајног мира на свету нема. Тим Савиним отвореним путевима из далека су у Шид умарширале усташе. Убрзо се испоставило да је на својим платнима Сава сликао жудњу за здрављем и миром. Дубоко немиран, а жељан мира, Шумановић је, уместо раја, наслутио спуштање пакла на земљу. Његове представе нестварне лепоте и мирног шидског света у којем се момци прскају на пливању, гушчарке подврћу сукње, снег пада унакрсно режући својом оштрином посматрача слике по лицу, а деца се безбрижно играју на углу улице док сликар у златни рам уписује акт јединог шидског модела – антиципирале су сопствену супротност. Насликавши бербу грожђа на којој дванаест жена као дванаест апостола са неочекивано чистим стопалима убира црно грожђе (крв Христову) у време када грожђе не зри, када се жање жито (тело Христово), Шумановић је предосетио сопствену смрт, али и велико страдање лепих предела са сопствених слика. Свет на његовим сликама је био свет какав би могао бити. У августу 1942. године усташе су га из родитељске куће покупиле и повеле на стратиште. У животу случајности нема. Све је знак и све има свој разлог, па тако ни Сава није случајно на својим сликама путеве оставио отвореним.

Илија Босиљ и Сава Шумановић били су другари из школе. Сава из богатије, Босиљ из сиромашне породице. Када су се играли игре “на кркаче”, мајка је Илију опомињала да пази како скаче јер он само један капут има. На усташком списку из 1942. године, нашли су се и Сава Шумановић и Илија Башичевић Босиљ са своја два сина. Сава је у смрт коју је очекивао пошао мирно. А Илија није хтео. У том шидском сељаку чучао је живи побуњеник, пун достојанства и борбености, човек којег су се и дивље звери плашиле јер је умео да их укроти. Бежећи са децом у Беч у којем никоме није сметало што је Србин – такви су парадокси рата – Илија није схватио да је из Шида кренуо управо једним од оних Савиних путева са слика који су водили у далеко, у непознато, у неизвесно. У Бечу се запослио у фабрици авиона и, мада је из наизглед необјашњивих разлога посећивао бечке музеје и у њима видео Климта и на Климтовим сликама златну боју византијских икона, Босиљ је сликарство сматрао небитним, а сликаре несрећним мазалима која најчешће немају од чега да живе. Али у животу нема случајности. Живот је тајна и не зна се куда тачно воде Савини шидски путеви. У Бечу се, као и раније Сава у Паризу, Илија разболео, али од туберкулозе, па се и он вратио у свој Шид.

Пре него што је постао познати сликар, Илија је проживео читав један шездесетдвогодишњи живот у незнању да је уметник. У том првом животу, пре преображења, Илија је био сељак, произвођач жита и вина. Родио се као девето, нежељено дете, за које мајка више није имала ни љубави, на снаге, пажње. Илија је то осетио. Од деветоро деце преживело је тек четворо. Битка за потомство била је велика. Мајка му је причала како се надала да ће и он умрети, али како су га, чим је проговорио, сви живи заволели. Имао је у себи нешто допадљиво. Деца су одлазила или у смрт или у живот, а Илија је остао сам са мајком на селу. Прво је хтео да иде у Америку, али му је мајка рекла да је море велико (хоће ли се вртити?). Онда је хтео да изучи занат, али му је мајка рекла да је занатски хлеб мајушан (има ли то смисла)? На крају је остао код куће да обрађује земљу и да чува свиње. Чувајући свиње по босутској шуми, нагледао се дивљих животиња и наслушао разних прича око ватре (што је ноћ бивала дубља, приче су биле чудноватије). Касније се оженио, добио два сина, жена му је умрла. Остао је сам са два мала детета, поново се оженио, избегао у Беч од усташа, али су га у Шиду сачекали комунисти када се рат завршио. Они који су копали на његовој земљи и били слуге по његовим виноградима, почели су да постају важни људи у новој структури власти и да му се свете за његово опирање демократизацији и уласку у задруге. Постепено му је одузета сва земља. У затвору је једне ноћи поседео. Остао је без свог света, без своје земље, без своје устаљене свакодневице, без свог земљорадничког циклуса и ритма.

Илија је касно почео да слика, не само у својој шездесет другој години, него и касно у ноћ. Ево како је то било: његова унука Ивана Башичевић Антић прича као је на дан славе светих врача Козме и Дамјана, када су сви гости отишли и када је већ требало да се спава, можда и мало припит, Илија од жене затражио оловку и папир. Пошто је слава једна, а два свеца, Босиљ је погледао у икону, па у папир, и тада је насликао једно биће са две главе, било је то једно тело славе, са главом Козме и Дамјановом главом. И тако је настао основни мотив, уједно и симбол његове светски познате наивне уметности. Илија је сматрао да су људи дволични, да је свет такав, да сва жива бића имају два лица, јанусовска, једно које показујемо, друго које скривамо, једно које се развија у додиру са спољним светом, друго кетменско, окренуто ка унутра, једно које показујемо улепшано, друго које није тако лепо, једно заводљиво, друго одбојно, једно рационално, друго сумануто, једно откривено, друго прекривено. И тако питце, рибе, коњи, људи, све има два лица и ништа није једнозначно. Произвођач жита постао је произвођач симбола. То људи нису могли ни да схвате, ни да прихвате, а његову иначе компликовану и тешку животну причу отежавала је и чињеница да му је син био признати ликовни критичар који је своју пажњу посебно усмерио ка проучавању сликара наиваца.

Његовог сина, Димитрија Башичевића Мангелоса, нервирало је очево рођење као сликара, па му је прве радове – поцепао. Касније га је то гризло и кајао се јер је као критичар умео да препозна велике уметнике, али препознати у своме оцу, сељаку који је имао само четири разреда основне школе уметника – то је и Мангелосу било тешко. Нико није пророк у свом селу, а камоли у кући. Отац је, ипак, упорно цртао, изгледа да није имао куд, цртао је као луд, агресивно као што је раније обрађивао земљу: ноћ и дан. Син је коначно увидео очеву величину. Њему су Илијини цртежи били невешти, чак ружни, али та пасија и та вера у сопствено дело, указивала је на оца уметника. Онда је син увидео да у очевим цртежима има нечег до тада невиђеног. Да ли је то била боја (златна, тиркизна, тамно зелена, црвена), да ли су то биле представе (старозаветне и апокалиптичне, мотиви из епских песама, митови, измаштани, виђени или сновиђени призори), да ли је то био непоновљив цртеж (као дете што би цртало уверено у лепоту свог цртежа) или све заједно? Нико то не зна, али сваки пут када стварате свој свет, сваки пут када сведочите непоновљиво искуство у било ком домену свог живота – морате да идете на неки суд. Такво је правило. Па и Босиљ је морао да доказује аутентичност свог дела пред судом јер је јавност посумњала у њега и помислила да му слике израђује син. Зашто онда сина нису извели на суд?

Босиљ је седео пред судском комисијом и цртао крилату краљицу. Новине су писале: било је то као да сте дивљу звер довели да слика пред неком комисијом. Па ко још може да црта кад му се нареди? Ко уопште воли да црта пред другима, под претњом? Али Илија је морао. И почео је да црта. Да црта опет! Јер овај први цртеж је био намештен, увежбан, тако је рекла једна чланица комисије! Цртао је опет. Коначно, признато му је ауторство, истовремено је јавно понижен и уздигнут, а тај рад никада није завршио јер је желео да остане сачуван као сведочанство људске сујете. Насликао је крилату краљицу која није полетела. А наслутио је у тим цртежима нешто што је и Пикасо о људима схватио. На Пикасовим сликама лица људи истовремено су окренута из профила и анфас, тако је он видео човека 20. века, човека до којег сазнање стиже, али потом то знање не утиче на његово понашање, то је “па шта” тип човека, човек “знање-на-једну-живот-на-другу-страну”. А на Босиљевим ликовима нема истовремености погледа на једну и у другу страну, нема линије у којој се два лица додирују тако да једно гледа у вас, друго тамо негде. Босиљеве главе се искључују, гледају као да су једна од друге “окренуле главу”, једна другој окренуле леђа или баш обе главе страшно гледају у вас, не знате где ћете кад вас таква насмејана птичурина погледа са своје две шарене главе. Али то сте можда ви, ви што имате две главе, а једно срце и једно тело, то је вишеглави свет око вас, то је и морање да се конфликт непремостивих разлика и искључења помири и прикаже као овоземаљска датост са којом се мора живети.

Код Саве Шумановића има заслепљујуће белине, а код Босиља је она заглушујућа. Посебно је занимљива слика Мајке девет Југовића (то је његова мајка, а он је девети Југовић): на белој позадини као на некој магли, као у лошем или страшном сну, стоји мајка девет Југовића, иза ње неки двоглави човек, испред ње њишти Зеленко пропет на ноге пред ужасом и вестима које стижу, а са висина двоглави гавран баца руку најмлађег сина и мора бити да пред том сликом сви чујемо њене речи “моја руко (зелена јабуко)”, док по дну слике у једном правцу некуд одлази девет коња, а по њеном врху у другом правцу пролеће девет птица. Илија је био најмлађи син који је преживео страдање своје породице и својих породица. Видео је мајку и њену патњу. Али и чезнуо за њеном љубави, пажњом, можда је желео да она види сада њеног Илију борца и можда тај стих који по себи избија из слике “моја руко” сада нешто друго значи. Можда двоглава птица мајци у крило баца уметничку руку њеног најмлађег, преживелог сина, сина победника.

Као што је Сава Шумановић насликао Шид какав готово не постоји, прелепи Шид пун светла и оптимизма као измаштани свет у којем црних паса нема, тако је и Илија насликао свој замишљени свет, последњу игру, коло, сабор свих на – Илијади. Не зна се шта је то Илијада, је ли то место, је ли то време, где је то, и шта је то, али тамо створења играју и веселе се, а Илија је главни и све је лепо.

На крају вратимо се почетку: шта је здравље? Здравље изгледа као миран, радан и ведар дан са Савиних слика, као оптимизам, као могућност другог пута, као повратак себи и сусрет са собом, као родно место, као Илијина побуна и достојанство, као неопозива и безразложна вера у себе, као Илијада. Зато треба погледавати Савине и Илијине слике. Зато се треба и у Шид запутити јер се лепоте, чудеса, чежње и здравља тамо можете нагледати.

АУСТРОУГАРСКИ КОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС О БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ (Јована Остојић)

Ослањајући се на домете еволуционистичке теорије, тачније прогресивизма, европске колонијалне силе правдале су своје империјалне претензије на прекоокеанске територије, али и унутар самог европског континента. Из ове прогресивистичке концепције, произашла је категорија цивилизације, коју нужно прати и њена негација – варварство. Колонијална експанзија Аустро-Угарске, према ријечима Клеменса Рутнера, има своја три полазишта, најприје: стратешко, економско, територијално (Ruthner 2).  Са друге стране, Владимир Ћоровић, у својој књизи Босна и Херцеговина, у неколико наврата истиче колонијалну природу аустроугарске управе, која се дала препознати на економском, социокултурном, политичком, демографском, образовном и научном плану (Ћоровић 80, 83). Узевши ово у обзир, налазимо да је оправдано користити термине колонизовани и колонизатор, па самим тим и колонија, јер како наводи Гајатри Спивак, њихово коришћење захтјева испуњеност одређених услова, или макар оног једног који се односи на ситуацију у којој се једна страна земља успоставља као владар, доносећи своје законе, свој систем образовања и усмјеравајући процес производње према властитим интересима (Spivak 6), што можемо препознати у случају Босне и Херцеговине.             

Имагинарно освајање простора прожето је западњачким дискурсом о Балкану, и подразумијева, у овом случају: оријентализам, балканизам и егзотизацију Босне. У студији Центар и периферија у Аустро-Угарској, Стијн Вервает полази од претпоставке да је аустроугарска политика суштински повезана са симболичком/културном репрезентацијом Другог унутар фикцијских, етнографских, новинских текстова тог времена, надовезујући се на Давида Спура и његову тезу да је писац први и најбитнији колонизатор, онај који осваја простор свијести помоћу искључивих и отуђујућих структура репрезентације (Vervaet 101). Дискурзивно конструисана категорија Другог подразумијева да онај који има моћ, посједује и знање, те самим тим производи и истину. Иако, путописна књижевност сама по себи полаже право на вјеродостојност, бар она њена компонента која је чини својеврсним водичем, Марија Тодорова износи тезу о томе да путописна књижевност, ипак, и ствара и представља свијет, односно и ствара и измишља стварност (Todorova 235). У складу са тим посматрамо и путопис Милене Мразовић[1] Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцеговачким жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште, који је објављен непосредно након анексије, године 1908, на њемачком језику, те можемо рећи да је у самом тренутку симболично оправдава. Илустрације које су приложене у путопису указују на метод консолидације моћи кроз стварање својеврсног изложбеног комплекса, путем кога се читаоцима (реципијентима) приказују колонизоване земаље као егзотичне, оријенталне (слике ношњи, свакодневице, кућа и осталих помоћних објеката), али ипак на прагу тога да постану суштински дио Двојне монархије (слике жељезнице, станица, тунела, мостова). У вези са овим, симболичном се чини илустрација на самој корици књиге, која приказује у првом плану мушкарца обученог у традиционалну муслиманску ношњу са фесом на глави, на натовареном коњу (као на одласку), на узвишењу са кога посматра воз, у даљини, који излази из тунела. Оправданост оваквог тумачења можемо наћи унутар самог текста, па ће ауторка иронично рећи: Дивљење Грцима је у Стрмици знатно попустило откад се изградила жељезница. Шта је неки тамо мостић спрам грађевина које у непрестаном низу опасују долину! (Мразовић 155). Како Стијн Вервает наводи, колонијални дискурс Аустро-Угарске може се препознати у свом двоструком одређењу – и као Саидов оријентализам, али и као балканизам Марије Тодорове, јер с једне стране одржава представу о оријенталном, егзотичном Истоку, а са друге уздиже цивилизаторску мисију Аустро-Угарске (Vervaet 28). Балканистички дискурс, сложен и динамичан, који посредује ауторка кроз путопис, битан је из два разлога: из потребе за стварањем нове историје, која негира отоманско насљеђе, у оној мјери у којем га препознаје са друге стране границе, али и за успостављање везе између средњовјековног и античког европског насљеђа, којим се Босна и Херцеговина приказује као неоспорни дио европске политичке и културне историје.  Хоми Баба то објашњава као стратегију представљања ауторитета помоћу артефакта архгаичног (Baba 75)[2]. Стога, симболично, крај западне цивилизације завршава се жељезницом, након које почиње Оријент (територије још увијек под управом Отоманском царства): Једна велика, модерна жељезница која се завршава обичном стазом! Не може се оштрије исказати супротност између Оријента и Окцидента на Балкану. Супротност, у којој се крије јамац будућност. До сада је странац овамо долазио увијек као рушилац; сада први пут долази као неко ко даје. На неком другом мјесту изградња жељезнице можда се може сматрати сувопарним пословним догађајем; овдје у источној Босни она је дјело поравнавајуће праведности у историји човјека (Мразовић 216).            

Брисање историје“ као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније.

Производња културне разлике мора претпоставити постојање културне надмоћи; која је у вези са политичком, економском, државном моћи; али и настојањем Аустроугарске да конструише позитивну слику о себи. За њу је у том тренутку припајање нове територије било непоходно ради повратка на културну и политичку позорницу Европе. У Босни и Херцеговини Аустроугарска је нашла свог културно и економски заосталог Другог. Концепт имагинативне, текстуалне колонизације, може се стога препознати, како наводи Вервает, као потреба доминантне културе да ступи у дијалог са самом собом (Vervaet 106). Ако бисмо за потврду ове тезе узели, као диспозиционе поставке, одлике и функцију самог жанра путописа, уочили бисмо да поред симболичне колонизације путем текста, у овом путопису-водичу можемо препознати и пресипитивање константи сопственог идентитетског одређења. Путописна књижевност, која се развила из византијских духовних водича проскинитариона, представљала је маркирање и мапирање мјеста на путовању према Светој земљи, те на тај начин била користан водич за ходочаснике. Путовање босанском источном жељезницом, по својим идејним карактеристикама (наговјештеним у самом поднаслову – водич), прије се може повезати са првобитним обликом овог жанра (водича), него каснијим путописима. Путопис је намјењен потенцијалним туристима, јер садржи информације о путу, смјештају, природним љепотама, историјске информације о градовима и насељеним мјестима. Изградња жељезнице повезана је са цивилизаторском и просвјетитељском мисијом –  којом се уписује и уграђује култура у некултурни пејзаж, а путовање истом, представља својеврсни вид духовног путовања, током којег се преобликује Други, али и потврђује сопствени духовни и културни идентитет. Ауторка запажа да се сва трагичност прошлости несвјесно се изражава у овим људима; у свему што их окружује. Тамо још понеки римски плуг с куком обрађује тло, онамо још ради ваљалица као у преисторијско вријеме. Још је овај крај недоступан модерној култури. Али, већ су ту назнаке добре воље, марљивости, прије свега. Брат који је научио читати, поучава у самотној колиби мале сестре и омладина која сада одраста са жељезницом другачије ће размишљти од страих који с натовареним коњима пролазе кроз усјеке (Мразовић 215).   

***

Имагинарно освајање путем текста подразумијева развој различитих језичких и стилских стратегија (којим се културно и географско приближава колонија), стога је оправдано говорити о специфичним реторичким фигурама и специфичној употреби језика унутар колонијалног дискурса. Будући да смо раније говорили о улози жељезнице у процесу колонизације, у овом поглављу, неопходно је објаснити њену текстну функцију. Према Аристотеловој дефиницији, коју наводи Роберт Јанг, метафора јесте исказивање онога што неки предмет јесте, исказивањем онога што није (Jang 150). Коришћење метафоре нужно је да бисмо створили тзв. превод, тачније колонијалну копију оригинала, како Јанг објашњава (Исто). Стога можемо рећи да жељезница као метафора, најприје показује да Босна није модерна (или цивилизована) земља, напротив. Отуда и често приказивање модернизацијског процеса као агонског, у којем жељезна конструкција, то техничко чудо улази у немилосрдну борбу са босанском природом. Овдје се може препознати и метонимијска употреба исте, јер се процес колонизације замјењује својом једном компонентом – модернизацијом; такође, отпор људи према истој, замјењује се приказивањем борбе некултурног пејзажа и жељезнице: Заправо, овдје се пруга састоји само од дугих тунела и камених насипа који их повезују, и која каткад, ослањајући се на жељезни костур, премошћује дубоке провалије скупљајући се у кратке међуспојнице. Јер, зловољна десна обала коначно прекида своју игру и непрестано се, у својој отреситој самоодбрани баца Прачи на пут са позамашним комадима брда, које тек ваља пробити, и притишће ријеку у оштрим угловима на другу страну стјеновите обале (Мразовић 91). Вербална апропријација као језичко-стилска стратегија тиче се спецфичне употребе језичких знакова (у процесу стварања колонијалне копије) и односи се на уписивање властитих знакова у босански пејзаж. Ова тенденција се не везује само за топонимију (гребен Витеза-Karolinensattle), већ и за успостављање природних веза између Босне и Аустрије – алпски обронци, визуелна сличност планинских врхова, присност коју ствара црногорична шума, подсјећајући на њемачке, тамни тророги Тмор двојник Watzmanna, сличност дијела Рзава са горњом долином Мурице у Штајерској.

Специфична употреба језика примјетна је и у одабиру глаголских облика којима се описује жељезна конструкција, јер она: осваја, обујмљује, хвата се у коштац са непријатељем, исправља, пробија, премошћује, граби, пробада, или одузима гротескним прождрљивим пријетећим клисуринама славу о неосвојивости итд. Оријентализам као дискурс, кориштен у производњи епистемолошких и онтолошких дистинкција између Истока и Запада, препознаје се у дијеловима у којима ауторка говори о култури живљења, о људским односима, поимању времена, односу према религији – јер у теократском Оријенту религија је основа свих обичаја; о отоманском насљеђу – осебујној босанско-оријенталној скали тонова – севдалинкама, ношњама; црној кафи – напитку који само Оријент умије направити. Или, у наговјештавању незавидног положаја у којем се налазе жене: У овој самотињи која подсјећа на Алпе смјестило се неколико раштрканих муслиманских насеља, која у свом спокоју дјелују као да су одумрла. Врата су затворена, нико не одговара на позиве ако мушкарци нису код куће. И на хришћанским имањима примјећујемо да смо на Оријенту, јер жене нису присутне. Дјевојке бјеже преко ограде кад у близини примијете неког странца (Мразовић 183).

Железничка станица Добој, почетком 20. века (Wikipedia)

Мистификујући историју и природу, истичући сурове јужнословенске обичаје жртвовања, и примитивну културу живљења, ауторка ствара својеврсни бајковити топос. Кроз романтизоване приче о средњовјековним јунацима, замковима, борбама које су се водиле у босанским шумама и пећинама, јунацима новије историје, ауторка даје ново рухо овдашњим легендама и топосима, стварајући један метанаратив, којим се оне приближавају витешким легендама и романтизованим причама из европског средњег вијека. Међу њима се истичу приче – за које се може рећи да су по својим формалним и наративним одликама самосталне и независне од главног тока путописа – о Старини Новаку, проклетој Јерини, браћи Соколовић, Дрини – дјевојци по којој је Дрина добила име, варошици Рудо коју је однијела поплава, прича о страдању на Косову, о Марку Краљевићу, итд. А пропо још увијек, метафорично, живе прошлости на овом простору, ауторка наводи да су куће направљене уз примјетну дозу дјечије наивности, али и становите одважности, на чудноват начин су неуништиве и трајне […] Само кукурузњаци који почивају на коцима нескривено одају ову технику плетења, коју је фолклорист R. Meringer назвао преисторијском и која изражава мишљење да на индогерманском тлу нема једноставнијих кућа од ових исплетених босанских. Соба је угурана у то здање као кутија и садржи једини украс кућа, лијепу босанску фуруну, пећ од иловаче, на којој, у простору за огњиште, ватра куља на најстаринскији начин: но, то се никако не може свести на турске обичаје, него на то да су Босанци умногоме заостали на првобитној културној степеници, на којој су се некоћ налазили сродни европски народи (Мразовић 84).  

Брисање историје као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније. Брисање историје повезано је са аустроугарском стратегијом негације отоманског насљеђа и уписивање босанскохерцеговачке историје у заједничку европску насљедну линију. Тако на неколико мјеста, жељезница пробија степениште средњовјековног локалитета Варошишта, или „брише“ стопе Краљевића Марка у стијени изнад Дрине. Наглашава се боравак средњовјековних путујућих дружина из Европе на тлу Босне и Херцеговине, или боравак Аустријанаца након проширења територије послије аустријско-турских ратова. На овај начин ствара се својеврсни хипертекст, или квазинаучни наратив којим се историјски утемељује право на територију, али и ствара еволуционистички дискурс о култури у БиХ, која се својим античким насљеђем везује за европску цивилизацију, али се вишевјековном османском управом од тог насљеђа одвојила.  Најбољу илустрацију ове, идеолошки и политички мотивисане поруке, можемо препознати у слици чувене ћуприје на Дрини у Вишеграду: Жељезница је прекинула вјековну и блиставу владавину ћуприје, одузела јој значење и испратила је у прошлост. Још она стоји ту поносито, као некада, али ипак више нема ту важност. Но, зато је Вишеград као цјелина добио на значају. Стара турска ћуприја је преко ноћи послана у историју, а град са жељезницом је тај којему припада будућност  (Мразовић 192).

Сматрамо да је битно нагласити и ауторкино запажање о вези античких рапсода и извођача наших епских пјесама, будући да је истраживачки рад Алберта Лорда и Милмана Перија, који су у потрази за одговором на хомерско питање дошли на ове просторе, везан за тридесете године 20. вијека. Описујући црквени збор на дан прославе Светог Ђорђа, она каже: Старији тога дана у озбиљним, опрезним говорима подијеле са осталима своја размишљања и савјете; омладина пјева о двије ствари које оријенталац није у стању раздвојити: о „Богу и отаџбини“ и плеше у колу старих Атињана око гробова који су украшени шареним марамицама како би развеселили народ у жалости. У једном углу сједи гуслар, рапсод, а звукови које производи брујећи су пратили пјевање јуначких пјесама, епско представљање догађаја које само пјевач спашава од заборава. Много тога од обичаја Срба води директно у класичну Грчку, па иако је велика античка филозофија живота помијешана са много празновјерја, опет је уљепшава ова једноставна поезија (Мразовић 117). Овом присвајању историје може се придодати и патерналистички став колонијалне силе према својој копији, јер се аустријска влада приказује као покровитељска, благонаклона, те се симболично над окриљем свих здања налази натпис Франц Јозеф, као pater familias. На тај начин, метафорички, босанскохерцеговачко становништво улази у велику породицу нација на челу са аустроугарским царем (Vervaet 123) – том изгубљеном очинском фигуром.

Користећи се дометима постколонијалне критике, читање овог путописа било је искључиво засновано на препознавању језичких и дискурзивних стратегија којима се симболички кроз књижевни текст посредовала колонијална политика. Употребљавајући различите реторичке фигуре у опису, држећи иронијску дистанцу према свом предмету испитивања, инкорпорирајући Себе, али истовремено и апсорбујући Другог, ауторка показује на који начин се може (свјесно, или несвјесно) користити моћ писане ријечи у политичке сврхе.


[1] Милена Мразовић-Преиндлсбергер је прва жена новинар у БиХ, сарађивала је са низом часописа који су излазили на њемачком говорном подручју, а након смрти власника и уредника часописа и издавачке куће Bosnichen Post, за кога је била вјерена, постала је уредник и власник истих. Такође, Милена је први женски члан антрополошког друштва Хабсбуршке монархије у Бечу и један од оснивача Земаљског музеја у Сарајеву. Поред овога бавила се и писањем и сакупљачким радом. Објавила је збирку прича из народног живота муслимана „Селам“, затим „Bosnisches Skizzenbuch“, збирку народних приповједака из босанско-муслиманског живота „Bosnisches Volksmaerchen“, „Grabesfenster“ приповијетку из првих дана окупације Сарајева, и путопис „Bosnische Ostbahn.

[2] Интересантним се чини поређење њемачког новинара, ратног дописника Хајнриха Ренера, који долази у Босну и Херцеговину 1878. са аустрогарском војском. Он Босну назива Трновом Ружицом, алудирајући на бајку о стољетном сну у који пада зачарана принцеза, из којег је буди принц, у овом случају Аустро-Угарска (Vervaet  98, 99).


Литература:

  • Baba, Homi. Smeštanje kulture. Beogradski krug: Beograd, 2004
  • Vervaet, Stijn. Centar i periferija u Austro-Ugarskoj. Synopsis: Sarajevo, 2013
  • Јang, Robert Dž. S. Postkolonijalizam – sasvim kratak uvod. Službeni glasnik: Beograd. 2013.
  • Мразовић-Прајндлсбергер, Милена. Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцговачким државним жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште. Просвјета: Сарајево, 2017.
  • Ruthner, Clemens. Habsburg’s Little Orient – A Post/Colonial Reading of Austrian and German Cultural Narratives on Bosnia-Herzegovina, 1878-1918 https://www.scribd.com/document/332168794/Clemens-Ruthner-Habsburg-s-Little-Orient-A-Post-Colonial-Reading-of-Austrian-and-German-Cultural-Narratives-on-Bosnia-Herzegovina-1878-1918   Приступ  29. нов. 2018.
  • Spivak, Gayatri C. Other Asias. https://english.hku.hk/courses/WorldingPacificHKU2011/GayatriSpivak.pdf Приступ 29.11.2018.
  • Todorova. Marija. Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006
  • Ћоровић, Владимир. Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга, 1925

Јована Остојић је рођена у Рудом (1994). Основне и мастер студије Српске књижевности завршила је на Филолошком факултету у Београду. Дипломски рад „Авангардне пјесничке тенденције у часопису Босанска вила (1911-1914)“ награђен је као најбољи дипломски рад одбрањен у 2017. години, који додјељује Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима наградом из фонда Радмиле Поповић. Објавила збирку прозе и поезије „Разлиставања“. 

КОНТРОВЕРЗЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ. ПОВОДОМ КЊИГЕ МИРОСЛАВА ЈОВАНОВИЋА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Службеном гласнику недавно је објављена књига Мирослава Јовановића Језик и друштвена историја. Против Вука, у уредништву Борисава Челиковића. На промоцији књиге у Гласниковом кафеу у Немањиној 16, присуствовали су представници медија, а о књизи су говорили уредник, историчар Борисав Челиковић, др Милош Тимотијевић, музејски саветник Народног музеја у Чачку и др Оливера Драгишић, научни сарадник Института за новију историју Србије.

Језик и друштвена историја. Против Вука, Мирослав Јовановић, Уредник: Борисав Челиковић, Службени гласник: Београд 2022.

У Службеном гласнику су, захваљујући ентузијазму уредника Борисава Челиковића и слуху за важне публикације Петра Арбутине, по други пут издате две књиге професора Мирослава Јовановића, сада обједињене под насловом Језик и друштвена историја. Против Вука. Прва од две књиге, Језик и друштвена историја, објављена је пре двадесет година (2002), а друга, хрестоматија провокативног наслова Против Вука, пре осамнаест година (2004). Упркос чињеници да је њихов тираж тих година у рекордном року био продат, рецепција у виду осврта, приказа или даљих могућих праваца истраживања је изостала. Ово Гласниково издање друга је шанса да се јавно проговори о резултатима Јовановићевих сазнања. Садржај ове књиге није усмерен “против Вука” (како то један део наслова сугерише), већ је том синтагмом описан садржај хрестоматије у којој су на савремени српски језик преведени текстови Вукових опонената. Неке од тих текстова први пут читамо после више од двеста година, што нам даје за право да и Вуку ставимо неке примедбе.

Мирослав Јовановић

Вукова језичка реформа која представља последицу сложене расправе у још сложенијим друштвеним и политичким околностима, била је један је од два најважнија догађаја у културном животу деветнаестовековних Срба. Дуги важан догађај био је расправа о методи коју су крајем 19. века водили позитивисти на челу са Иларионом Руварцем против романтичара Пантелије-Панте Срећковића. Победа Вуковог правца у домену језика, са једне стране, и каснија победа Руварчевог правца у историографији, са друге стране, сусреле су се у личностима попут Стојана Новаковића или Љубе Стојановића, чиме је био трасиран даљи научни стил, али и однос ка српском културном наслеђу (до данас).

Зашто Вукова реформа у нашем друштву заслужује сталну проблематизацију и због чега је ова књига вредна шире пажње?

Најпре, Вукову реформу није могуће оспорити, нити је могуће негирати њене последице, нити то треба чинити, нити је то била тема и замисао ове књиге. Шта више, искључива критика Вуковог наслеђа била би у супротности са намером аутора који се залагао за пажљиво истраживање и стицање поузданог знања о расправи и околностима у којима се она одвијала, а потом и за проширење подручја културне баштине у коју би, после више од два века, коначно требало уврстити стваралаштво које је остало иза Вукових опонената.

Аутор је проблему Вукове реформе приступио из различитих дискурса и интерпретативних углова, но преломни тренутак у књизи представља резултат проистекао из Јовановићеве методологије. Први корак који сваки историчар треба да направи током процеса истраживања своди се на покушај отклона од језика самих извора. Аутор је одбацио митологизован и апологетски регистар Вукових тумача и настављача који су сложен феномен свели на три речи: борба, рат и револуција (за српски језик). Умето ратоборних термина који ствари радикализују и изоштравају до крајњих супротности, у књизи се сукоб доследно назива полемиком. Тиме је постављен нови, знатно флексибилнији и отворенији оквир за сагледава садржаја расправе, обезбеђујући истовремено њеним учесницима равноправан статус који су још током саме расправе изгубили. Јер, тамо где је реч о рату у исходу може бити само победника и поражених, што даље води ка позитивној митологизацији победника, односно негативној митологизацији поражене стране. Тако је Вук постао борац за свету ствар, Месија, Дон Кихот и миљеник историје (суда времена), док су његови опоненти окарактерисани као незналице, неизлечиви болесници, тврдоглави, страшни, неморални, неучтиви, људи ослобођени стида, зналци-кукавице, рушиоци мутне и нејасне мисли, зависни и завидни људи који “преврћу вером”, па чак и као бућоглаве сове! Кербери мита о Вуковој борби за језик и нацију (попут Александра Белића или Миодрага Поповића, па до Иве Андрића), у својим су делима одбацили и најнеопходнију дозу научног скептицизма, западајући чак у романтизам, па и у патетику. У књизи нису расветљени мотиви таквог поимања ствари и то би могао бити један правац даљих истраживања.

Мики Манојловић у серији о Вуку Караџићу стиже у Беч

Победом Вукове реформе из српског културног наслеђа искључена је култура 480 књига које су настале током 18. века, на различитим варијантама српског језика (диглосија, триглосија, три језичка стила) током барока и предромантизма. Искључен је, дакле, читав сегмент наше културе који данас не умемо да прочитамо, нити да разумемо, нити да набројимо бар неке од аутора тих дела, нити да упамтимо називе бар неких од књига. А ту би, рецимо, спадали први речници, први романи, први уџбеници и граматике језика, први женски и дечји часописи као и они који су упућивали на начин уређивања дома, затим критике Вуковог превода Новог Завета и разне друге теме из економије, права, машинства, ратарства, теологије. У питању је култура српског грађанства из Аустроугарске, формирана у необичним и динамичним политичким и друштвеним околностима 18. века.

Посматрајући ствари из унутрашњег, српског угла, према Јовановићевом мишљењу, језичка реформа је била последица нагомиланих проблема са којима се српски човек суочавао на размеђи два века. И не само на размеђи два века, већ и на размеђи два света, аустроугарског и турског, протежући се својим постојањем и језиком од Одесе до Трста и од Будима, Пеште и Беча до Солуна. Територијалну, односно хоризонталну распрострањеност српског друштва и разноликост српског језика, оптерећивала је и све снажнија вертикална, сталешка раслојеност. У том смислу некакав српски koine био је преко потребан и расправа о језику, односно о културном моделу за који ће се Срби трајно определити, представљала је логичан расплет таквих околности. Али не и спонтан процес.

Вођен руком и идејом аустрославизма Јернеја Копитара, Вук се залагао за издизање народног на ниво обједињујућег, књижевног српског језика, док су његови опоненти углавном заговарали варијанту језика која је представљала мешавину народног и рускословенског језика. Предност њиховог предлога била је у томе што би таквим српским језиком могао бити обухваћен шири и сложенији стратум српског друштва и што њиме не би биле изгубљене димензије и елементи културе српског грађанства које се за ту варијанту и залагало. Без обзира на чињеницу што су и Вукови опоненти међу собом водили жестоку расправу која је понекад бивала значајнија од расправе коју су водили против Вука, свих осамнаест учесника полемике осуђено је на потоње “искључивање” из нашег националног сећања. Савременим језиком речено, Вукови опоненти, чији се предлог није уклапао у Копиатарове језичке империјалне концепте, постали су жртве оновремене “кенсл културе”.

Вукови подржаваоци волели су да истичу његово знање и упућеност, као и праведност које су га током расправе красиле, што је имплицитно значило да његови противници то све нису били, а посебно је била хваљена Вукова “неписменост” (одсуство његовог високог формалног образовања). Јовановић поставља питање како је и зашто било могуће да Александар Белић или Миодраг Поповић омаловажавају високо образовање Вукових противника који су одреда били школовани на европским универзитетима (петнаест од осамнаест учесника расправе), а многи од њих су школовање завршили “на два предмета” што би, у ствари, значило на два факултета. У својим књигама Мирослав Јовановић не полази од себе у сагледавању проблема из историографског угла, већ набраја и своје претходнике попут Меше Селимовића или Милке Ивић и других који су давно пре њега приметили да око Вука има нек “квар” и који су такође били потакнути да тај аспект наше културе преиспитају и поставе на чвршће темеље.

Како је Мирослав Јовановић, професор опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду, дошао на тему националне историје новог века? По среди је неколико фактора, од којих никако не треба искључити његову широку истраживачку знатижељу и ерудицију, потом и смисао за идеју и поседовање научне интуиције, али свакако да је његово “заглављивање” на нововековној националној теми произашло из других поља његовог научног интересовања. Широј јавности познат је као истраживач руске, балканске и српске историје, а посебно руско-српских политичких и културних веза. Руско-српски културни трансфер најнепосредније је био остварен између два светска рата, на простору тадашње Југославије када су у њу стигле руске избеглице. Осврћући се на тај део његовог истраживања, Горан Милорадовић, приметио је да је Јовановић вођен интересовањем за ранијим, историјски удаљенијим руско-српским везама, дошао до теме утицаја рускословенског језика, руских учитеља и уџбеника на српски језик и културу у Аустроугарској током 18. века (овде). Појава рускословенског језика одражавала је директан утицај руске политике на Србе (донекле толерисан у Бечу), али је уједно представљала и снажан културни дисконтинуитет у историји развоја српског језика и културе који је условио појаву триглосије (употребу три врсте језика) међу Србима, што је додатно усложило ионако сложене ствари у оквиру српског културног подручја. Из те теме, морао је стићи и до Вукове реформе, а од реформе даље ка суштини проблема – нашем односу према нашој речи и култури. Јер, суштина ове књиге није сама Вукова реформа и њена процена са становишта културног развоја или културне политике. Њен фокус је померен ка потоњем инжињерингу сећања на саму расправу, њене победнике и губитнике, ка механизму производње мита о значају Вукове реформе и ставу да се Вук и његово дело изједначавају са српском културом. Тај став није нетачан, али није ни тачан, нити је потпун. Српска култура одувек је била шира од Вуковог, а посебно од Копитаровог концепта.

Са промоције књиге у Службеном гласнику: Милош Тимотијевић, Оливера Драгишић, Борисав Челиковић

Посматрајући унутрашње поље феномена, Јовановић проблем своди на склоност Срба (посебно њене елите и интелигенције) ка митотворству. Закључак је тачан, али и непотпун јер је и сам аутор приметио да су мит о Вуку експлоатисале разне политичке елите, од Пашићевих радикала, преко заступника интегралног југословенства, а потом и бранилаца Титовог “братства и јединства”. Културни модел који је том реформом постављен и који су у другој половини 19. века коначно и Србијанци прихватили, негује се и пажљиво (без значајнијих преиспитивања) чува и данас. И најповршнија анализа историје Вукове језичке реформе наводи нас на помисао о њеном коинцидирању са идејом југословенства, као и да проблем није био само унутрашње српске природе. Могуће је да у овом тренутку на савременом српском језику настају и такви истраживачки радови који преиспитују статус ћирилице у последња два века или који се баве ширим спољним политичким контекстом Вукове делатности, али док та дела не угледамо у излозима наших књижара или их не позајмимо са рафова наших библиотека, остаје нам да запазимо да је у 19. веку Аустроугарска империја водила снажну културну политику на Балкану. Та културна политика најочигледније је била спровођена кроз политике језика и креирања нација као што је то био случај са Калајевим режимом у Босни (овде) или са стварањем албанске нације и кроз креирање албанског језика (овде). У том смислу ништа мање нису важни ни подухвати стварања украјинске или белоруске нације и културног инжењеринга који је на тим просторима спроведен. Вукова језичка реформа не може се посматрати као изоловани случај, а Бечки договор из 1850. године може се сматрати првим кораком ка стварању будуће Југославије.

О последицама: у Београду је пре две године на углу Палмотићеве и Улице Џорџа Вашингтона подигнут споменик Јернеју Копитару као израз срдачних српско-словеначких дипломатских и свих других веза. У Словенији је, за узврат, са истим образложењем подигнут споменик Вуку Караџићу. То је очигледна последица или незнања или несвести или спиновања суштине Вуковог наслеђа у Срба, јер како је могуће да се једна тако сложена политичка и културолошка појава која је представљала тек део шире аустроугарске културне политике сада сведе на српско-словеначку ствар? Копитар јесте био Словенац, Вук јесте био Србин, али обојица су спроводила политичку вољу Беча у културама својих народа, уз две напомене: Вуков и Копитаров однос је пигмалионски и Копитарова политика неким случајем није заживела баш у Соловенији. Је ли нам промакло да је и у Бечу, као и код нас, било обележено 200 година од рођења Вука? Зашто то Аустријанци обележавају, шта је њима Вук? Је ли нам исто тако промакло да је аустријска ОРФ телевизија била копродуцент једне од најпопуларнијих домаћих серија о Вуку Караџићу?

Споменик Јернеју Копитару у Београду

Најзад, јасно је шта смо изгубили Вуковом реформом (осамнаестовековну српску грађанску културу 480 књига), али шта смо добили? Вука од оправданих критика чува његово истински велико дело. Определивши се за народну културу (из које су, опет многи српски крајеви испали, југ Србије рецимо, али то је судбина сваке стандардизације), Вук је сасвим сигурно, из нехата, сачувао неке важне елементе народне културе, необичне елементе њене епике и њених изванредних певачких способности и неочекиваног богатстава. Ако следимо сазнања до којих је у својим истраживањима дошао Александр Лома, изложена у књизи Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике (Београд: 2002) суочићемо се са необичним али узбудљивим сазнањем да народни језик у својој дубини баштини тако старе културне обрасце, старије од Рамајане (овде). У том смислу Вуков учинак није лош. Осим тога, Вукова језичка реформа за последицу има и то да елементарно образовани Србин може разумети језик високо образованих представника свога рода. Средњошколац може читати и разумети Политикин Културни додатак, што често није случај у другим културама. Средње образовани Немци понекад не могу разумети високи стил њихових врсних интелектуалаца. Српска култура је у том смислу компактнија и упућенији смо једни на друге, али није ли то уједно и мана коју смо добили Вуковом језичком реформом? Јер, целокупна српска култура остала је заглављена на нижим нивоима својих потенцијала. Питања су, како ствари стоје, веома сложена и бесконачно занимљива.

Ко се определи да прочита ову пребогату и врло инспиративну књигу, имаће и то задовољство да кроз Хрестоматију стекне непосредан увид у садржај неких од 480 заборављених дела јер се професорка Татјана Суботин потрудила да нам ту литературу приближи преводом низа дела на савремени српски језик. Кога занима шири рад, личност и наслеђе Мирослава Јовановића, о томе се може обавестити из исцрпног поговора Милоша Тимотијевића, музејског саветника Народног музеја у Чачку.

О промоцији књиге погледати још на сајту Службеног гласника (овде).

SRCE STRIPA (ĐORĐE MILOVIĆ)

SRCE STRIPA

Život nalikuje kratkoj priči. Apodiktičkoj nedvosmislenosti puke egzistencije. Nalik čoveku. Onom preko puta i onom koji je tek na putu.

Prema mitu ne samo biblijskom,prvi ljudi su bili ne samo božja deca nalik njemu, besmrtnom i savršenom, tvorcu neba i zemlje, mora, okeana, reka, zvezdanog sistema, viđenog i neviđenog. Prvi zapisani i nađeni dokumenti su u stvari kratke priče sakupljene na jednom mestu u jednoj obimnoj knjizi. Bhagavat Gita, Priče iz hiljadu i jedne noći, Zen koani, Sveto pismo… čak i narodni kuvar. Sabrana dela Dostojevskog, Tolstoja, Andrića… Sabrana dela bilo kog pisca, bilo kog čoveka, recimo zemljoradnika, uvek su mnogo obimnija kada se zapišu i objedine u obliku reči, naročito pisane. Na jednom mestu. Mestu koje može zadobiti i oblik knjige u slikama nazvane strip. Strip pripovetka. Short stories. Doslovno – kratka priča. Malo istraženog fenomena i lica stripa, čak i od strip dušebrižnika, kako ja uobičavam da ih nazivam. Budući da takozvanih kritički orijentisanih i formiranih teoretičara stripa još nema. Odnosno ja, autor stripa, još nisam imao čast da ga do dana današnjeg upoznam posredstvom pre svega dela njegovog na osnovu relevantnosti njegovog uvida u esencijalne probleme prirode stripa.

Malo je mnogo. U malom, kratkom delu, upotrebom bitno manje reči nego u obimnom delu romaneskne forme, autor je uvek prinuđen da koristi mnogo probranije i pažljivije izabrane reči i rečeničke sklopove. Promišljenije, istančanije, sofisticiranije… zagonetnije. One koje ne brbljaju kao na ulici provincijskog i urbanog miljea. Koje ne podražavaju previše prozni jezik ulice, i koji često pronalaze sticajem formalnih svojstava kratkoće i sažetosti forme, poetičniji jezik mnogo bliže samoj prirodi jezika stripa. Filozofije čak. Ezoterije, Sna. Jezika svojstvenog snu.

U malom sneva ono veliko, možda ono beskonačno. Najsveobuhvatnije. Nesaznatljivo. Ono čijom matricom smo određeni, opredmećeni… Neminivno tako mora biti i sa stripom, ali ne bilo kojim, već pre svega onim koji se od samog svog postanka obznanjivao u obliku kratke forme. Danas imenovan pojmom kratke priče. Pripovetke. U većini tiražnijih novina i kasnije časopisa igrao je ulogu dodatka u odnosu na kolumne plaćenih žurnalista koji su često za strip pisali nešto nalik scenariju. Nalik sinopsisu koji je služio najpre kao potka za virtuozne crteže obično perom i tušom realizovanih. Ali comiks se još nije imenivao kao short stories, kratka priča, odnosno pripovetka. Sve do šesdesetih i polovine sedamdesetih godina dvadesetog veka, i pojave strip časopisa ili ponekad samo časopisa kada je definitivno zadobila svoj legitimitet. Postbuntovničke šesdesetosmaške su bile posebno prepoznatljive i po tome što su na tadašnju strip scenu iznele formu takozvanog strip albuma uglavnom u tvrdom povezu po svemu nalik knjizi i kratku priču koja je prema svojstvenoj joj prirodi naglašavala ideju, misao, poruku, kritiku, poeziju… Junaci su odjednom dobili irelevantnu ulogu, a često su bili ismejavani kao na primeru (Tintina), zamotani u persiflatično ruho… Na tadašnjim naslovnim stranama dominirale su vrlo neočekivana dizajnerska rešenja i stripski netipične ilustracije i vinjete a umesto naslova najnovijih epizoda strip serijala imali smo imena poznatih i nepoznatih autora, među kojima je bilo i mnogo mladih neafirmisanih žena čija poetika se u mnogo čemu razlikovala od dominatne muške… Neafirmisanih buntovnih mladih ljudi, uglavnom iz Francuske, Belgije (domaje stripa) ,Italije i Španije. Pre svih, Francuske, jedne od retkih ako ne i jedine zemlje na svetu čije je ministarstvo za kulturu ulagalo u strip. Osim u oblasti stripa, postmodernističko doba iznedrilo je i mnoga tipično autorska ostvarenja u oblasti filma, muzike, slikarstava, književnosti, teatra… životnih stilova. Bilo je to, prema mišljenju mnogih uglednih mislilaca i teoretičara kulture i društva, poslednje doba u novijoj istoriji sveta, kada se sam sistem na kojem počiva društveni poredak dovodio u pitanje.Takozvani životni standard je bio na zadovoljavajućem nivou ne samo u Francuskoj već i u većem delu Evrope, ali se u medijskom prostoru sve predstavilo kao problem koja se najpre odvijao na socijalnom nivou; Ipak površnom planu kulturnog, političkog i duhovnog zbivanja.

Kontrola s pravom pobunjenog sveta iskazana je na intrigantan i lucidan način i na primeru Mebijusove kratke priče (pripovetke od 7 tabli, strana bez teksta) “Rock city”. Glavni protagonista ove priče namerno je odlučio da se liši života skokom sa oblakodera,ali pošto je ubrzo uhvaćen u specijalno za njega i slične njemu konstruisanu mrežu, ubrzo je priveden nadležnim vlastima koje nad njim obavljaju lobotomiju i reanimaciju kojom ga uskoro vraćaju u normalno nimalo pobunjeno stanje. Ono koje nikoga ne uznemiruje. Za one koji svakog dana konzumiraju televizijske sadržaje najraznovrsnijih saadržaja i žanrova među kojima su i oni muzičkog. Na koncu storije, na jednom od najpopularnijih TV-kanala gledaoci sa neskrivenim zadovoljstvom uživaju u najnovijem hitu sadašnje muzičke, rok zvezde u drugom za njih pažljivo skrojenom imidžu, dojučerašnjem buntovniku bez očiglednog razloga.

Svaka pobuna (ili revolucija) je već nadgledana i kontrolisana od strane nadležnih organa upotrebom budnih očiju medija koji je nakada davno bio ljudsko-božansko biće. a u vremenu nazvanim modernim- tehnologija.

Od tada do danas, kratka strip priča prešla je svojevrstan put evolucije od imidža nazvanog buntovničkim (revolucionarnim?) do imidža predstavljenog mehanizmima digitalnog tržišta kao nebitnog,neprivlačnog i ogromnoj većini irelevantnog.

Strah od smrti u obliku kratke priče prometnuo se vremenom u virtuelno-nestvarno-bekstvo u obožavanje duge priče.

IZVANKULTURA U NASTAVCIMA

Može li nešto biti izvan kulturne matrice? Izvan tela kulture? Naravno ne može. Ono što bi bilo izvan kulture, bilo bi ono nemoguće. Nevidljivo. Nalik licu stripa, na primer.

Strip je, jasno mi je konačno, ono nemoguće. Nepostojeće. Neostvareno. Nemišljeno. Neosvešćeno. Nesaznato. Neetablirano. Isprano. Novcem Zaprljano. Zagađeno. Sklonjeno. Spaljeno. Nestvoreno, Zamućeno. Tobož jasno. Zabavno. Atraktivno. Bezopasno, Ilustrativno, Svet mašte, Nestvarno, Skrajnuto…

Originalnost, kao apsolutna, nužno bi bila neprimećena. “Ne možete zamisliti goru kaznu, ako bi tako nešto bilo fizički moguće, nego pustiti čoveka u društvo, a da ga nijedan član tog društva ne primećuje“, pisao je svojevremeno Viljem Džejms. Mogu li ja strip biti nesrećniji? Ja koji sam toliko ulagao u slobodu kao preduslov smislenog postojanja svog sebstva. Smislom među smislom mnogih. Sanjao sam otvorenih očiju među retkim palim bićima ljudskim. Uvek sam među svetinom. Izdvojen iz gomile onih koji svoju snagu crpe iz nje. Koliko čežnji i neostvarenih snova među onim u čelik ostvarenim. U novac i fabrike i kapital. Među robovima raznolikih iluzija hodim i danas sam “zagledan u daljinu“. Naslov je jednog od onih strip ostvarenja koji nisu na vrhu top liste najprodavanijih.

Ja, Strip, sam postao roba. Zavisan najpre od tržišta. Ne svojom zaslugom tamo sam gde nisam. Pretvaram se da se slažem sa bolesnim od prosečnosti i normalnosti. Da mi nije do suza tamo gde se većina smeje i da mu nije do smeha tamo gde većina plače. Pretvara se da se ne pretvara da mu smeta prosečnost „dobrih” i „loših“. Da je Neko ko je igrao ulogu Nikog silom prilika. Neko ko se potpisivao imenom za koje nije verovao da je njegovo, ali koje ipak nastojao da ga, iz table u tablu, iz stripa u strip, ipak zavoli. Iz samo njemu znanih razloga. Medijskom slikom unižen, neshvaćen, naizgled voljen i ograđen provincijskom psihom gomile. Neko ko se neprestano žali da ne može da diše u lokalnoj močvari dakako ustajaloj. Od predrasuda, unapred progutanih slika, hrane osrednjih, predvidljivo unakaženih bolešću zvanom normalnost. Unakaženih postojećim obrascima palanačke smrti svake lucidnosti. Nemogućnosti svog raznolikog postojanja. Svoje neostvarenosti. Neko ko piše crtanjem i vice versa. U svetu lažno živih. Tobož budnih. Ljubaznih i punih razumevanja. Nasmejanih. Zaljubljenih u život. Ili u ono što se tako naziva. Pretvara se da nije koji jeste od kada zna za sebe.

Dati se književnosti u Kišovo vreme bilo je već suludo. Dati se stripu, njegovoj prirodi, u digitalno vreme jeste potpuno nezamislivo. Teško, retko, nezahvalno. Da to ne bi bilo, mora se, čak i ono, potčiniti, prilagoditi poznatim okvirima. Za sve fenomene originalnog već je ustanovljena scena ili platforma. Prigodni kanal koji može biti čak i sa nalepnicom avangardnog. Pripremljenom već na aktuelnim lokalnim akademijama i fakultetima. U skladu sa čitavom strukturom društvene hijerarhije, standardizovane okorelosti umetnosti ili kakofonije pod maskom tolerancije i slobode izbora.

Strip autori preinačeni u najamnike nisu ni avangarda ni alternativa ni meinstrim kulturnog establišmenta. Često, suviše često, nisu čak ni fusnota pop kulturnog vokabulara. U svetu digitalne estetike i etike i status fusnote kulture postao je teško dostižan.

U kulturi kao „odvojenoj sferi”(Gi Debor) strip kao odvojena sfera odvojene sfere možda jednog lepog dana u nekoj imaginarnoj budućnosti dobije tu čast da postane deo odvojene sfere. Za to vreme ostaje mu da i dalje igra ulogu teorijski neosvešćenog fenomena izvankulture. U nastavcima.

STRIP U TEHNO-LOGORU

„U stvarnosti, milje koji se malo po malo stvara, jeste u početku univerzum mašine, urbani univerzum. Ali to je još uvek sasvim površno. Sama tehnika je postala milje, u najpotpunijem smislu reči. To jest, ona sadrži mogućnost življenja, usmerava naše živote, ona nas potpuno okružuje i primorava nas da je spoznamo pre nego što spoznamo bilo šta drugo.”

Žak Elil: „Carstvo besmisla“

Sa napretkom tehnike i tehnologije, čovek prilagođavanjem na nju neminovno gubi dušu, ono metafizičko u sebi. Često gledam slike nastale pre revolucije industrijske. Gledam i ne mogu da se otmem utisku, kojeg sam danas posebno svestan, da je slika, čak i ako je nevešto izvedena, imala to volšebno svojstvo, uglavnom nemušto objašnjeno – svojstvo duše. Prema čijim obelžjima prepoznajemo ljudsko biće u vremenu pre revolucije industrijske. Možda zato što je duša bila „Bogom dano” svojstvo čoveka. Imala je mesta za svoj elegantno nesaznatljiv ples. Nije bilo masovno neodoljivih kradljivaca njenog neotuđivog prostora i predavanja čarima izumevanja ne/opipljive stvarnosti nestankom stvarnosti prve. Elektrifikacijom sveta, koji do tada znao samo za svetlost vatre, sunca, meseca, zvezda, sveće i lampe, kao i za svetlom kojom je, prema predanju, izabrani među ljudskim mnoštvom bivao ozaren milošću Božjom, stvarala se civilizacijskim procesom glad za ispunjenjem obasjanog uličnim osvetljenjem.

Umetnost drevnih vremena (primordijarna,crtačka… ) izgleda da je uvek imala sakralna svojstva. U skladu s njom vidim i istoriju stripa, delo strip autora, koje čitam najčešće ovim sažeto opisanim ključem. U ritualu čitanja, najpre, iščitavam strip ne previše mišljenim među jezicima najčešće mišljenim.

Tamo gde je masovnost – psihologija gomile – tamo je i laž. Privid stvoren obmanom. Tehnologijom za fabrikovanje laži. Elektronski mediji na čelu sa televizijom brzo i lako su preoteli pažnju čoveku gomile, pripadniku stada, danas tehno stada, ne samo pažnju stvaranu vekovima unutar tradicijom brušenih vrednosti i verovanja, nego i dušu. Metafizičko ja stvarano vekovima u kulturama koje su znale jedino za pismo piktogramsko.

Da biste prodali strip danas, morate najpre da se prilagodite tehno-svetu bez duše. Taj svet, tek pod tim uslovom, može vas prepoznati i prigrliti na svoje hladno srce. I pružiti vam osećanje ispunjenja. Hranu koja osnažuje vaš lepi ego. Kupiće vas, jer vi sebe ne videte toliko kao autora od koga ili kroz koga govori sve ili sveto, moguća celina koja je istina… koliko kao posledicu vulgarno materijalističke kulture, baš takve koja mrzi na dušu istine. U takvom poretku sve pa i strip – u svetlu pop kulture – neophodno je po svaku cenu neupitno održati u svesti nekritičke i zato konzumatorske većine. Najpre podeliti na žanrove: western – Naoružani pretežno mladi i lepi junaci na konjima; kriminalistilki – detektivi sa pištoljčinama u rukama; heroic fantasy – poluobnažene zavodljive i emancipovane (od čega?) heroine sa mačem; science fiction –monstrumi, vanzemaljci, svemirske letilice i naravno svuda odrubljene glave, krv koja, pod velom gotovo svih žanrova, lipti na sve strane; romantic comedy – lepuškasta amerikanka uglavnom malih (ali naravno lepih grudi), uglavnom zaposlena, zauzeta, emancipovana (od čega?) zaljubljuje se, kao po nepisanom pravilniku za ne samo američke žene, u obično takođe zaposlenog i prezauzetog muškarca 5 do 10 godina starijeg od nje, veća razlika u godinama je nesumnjvo znak bolesti, zar ne? Ljubav, pogotovo ona, ima granice… Izdavačima i konzumatorima, nadaju se možda će, nadaju se, ovakav artikl, biti koliko – toliko, isplativ. Što je u ovom postkapitalističkom korporativnom tehno-logoru na koncu ipak najbitnije. Dehumanizovane okolnosti postindustrijskog doba oblikuju i formiraju želje i potrebe dezintegrisane pseudo individue. Kada se dete od malih nogu podvrgne sub modo (pod uslovom) tehnici kako bi na vreme zavolela (introjektovala) ono što se upravo mora, onda će sve kasnije, kad „odraste“, ići kao podmazano. Kada uspešnog u industriji muzičkoj novinar jednog dana bude pitao „kako je uspeo“, on će, poput Brajana Adamsa odgovoriti: „ja sam imao sreće.“ Kao što će i strip crtač na slično pitanje odgovoriti slično.

Zašto bi i kako baš on, strip, ostao izvan igre; čisto, nedodirnuto ostrvo u moru laži?

Prvi sam koji bi iskreno voleo da je baš on, strip, okružen morem laži svog od digitalnih proteza (privida i obmane), ostao nedodirljiv u svom toplom zaštićenom gnjezdu. Uistinu bih voleo da je tako i da je ovaj sažet napis neubedljivo zasnovan. Voleo bih da nisam ništa shvatio, video, razumeo. Voleo bih da sam slep,gluv,nesvestan. Konačno bih bio srećan. Nasmejani optimista (malčice pospanih očiju, duha i uma) koji traži, ako ga već nije našao, gazdu da ga zaposli, kako bih se u njegovim i svojim očima osećao vrednijim. Poslušnim članom društva poslušnih.

Strip je mrtav!

Živeo majkrosoft!!!

Đorđe Milović

ОСВАЛД ШПЕНГЛЕР И „ПРОПАСТ ЗАПАДА“ (Александар Гајић)

Пре неколико недеља из штампе је изашла књига Александра Гајића, научног саветника Института за европске студије, Крст и круг, посвећена анализама цикличних теорија историје. Доносимо део поглавља у којем се Гајић бави капиталним делом Освалда Шпенглера.


Освалд Шпенглер, рођен је 29. маја 1880. године у Блакенбургу, у централној Немачкој (војводство Брунсвик, у близини планина Харц) као друго од петоро деце (старији брат Бернард умро је убрзо након рођења, док су сва млађа деца биле сестре). У Освалдовој десетој години породица Шпенглер се сели и Хал, универзитетски град, где он завршава гимназију. Већ у том узрасту Освалд показује јасна интересовања за класичне језике и математику, као и за уметност (поезију, музику итд). Под великим је утицајем Гетеа и Ничеа. Студирао је на више универзитета (Минхен, Берлин, Хал) где је узимао разноврсне курсеве (математика, философија, историја, језици), али без икаквог јасног усмерења ка једном научном пољу или дисциплини.

Први покушај стицања докторског звања завршен је 1903. године неуспехом (уз образложење да његова теза о метафизичким основама Хераклитове философије „мада оригинална, нема довољно фуснота”). Због овог неуспеха му је трајно измакла академска каријера. Следеће године, из другог покушаја, Освалд Шпенглер је одбранио тезу о Хераклиту, а затим и другу дисертацију из биологије („Развој органа вида у вишим подручјима животињског царства”), чиме је стекао квалификацију предавача. Радио је као професор у реалним гимназијама, кратко у Сарбрикену и Диселдорфу, а потом у Хамбургу (1908–1911) где је предавао природне науке, математику и немачку историју.

Након смрти мајке Паулине 1911. године (отац је умро 1901), Освалд Шпенглер стиче наслеђе довољно да води скроман живот. Он напушта рад у гимназији и сели се у Минхен да би се посветио писању свог животног дела. У Минхену, Освалд води усамљенички живот, прибављајући додатне приходе држањем приватних часова и писањем за популарне часописе. Када је 1911. године почео да ради на рукопису из којег ће настати Пропаст Запада, толико је тешко састављао крај са крајем да није поседовао ни једну књигу.

За три године први део његовог magnum opusа био је мање-више написан, баш у тренутку када је избио Први светски рат. Шпенглер у лето 1914. године, доживљава снажне личне ударце: због срчане мане одбијен је на војној регрутацији, док издавачи, листом обузети ратном еуфоријом, не показују интересовање за објављивање његовог рукописа. Тек почетком 1918, последње године рата, он проналази издавача. Невероватан успех његове књиге у року од свега пар месеци као да је представљао заслужену награду за претрпљено чекање.

Већ следеће, 1919. године Шпенглер пише своју другу, краћу књигу (Preußentum und Sozialismus). Потом, на крилима свеевропског успеха, пише и други део књиге Пропаст Запада,који завршава 1922, а публикује 1923. године. И она доживљава бурну рецепцију.[1]

Иако изразити конзервативни мислилац који слави пруски менталитет (оличен у дисциплини, дужности и оданости ауторитету) и непријатељ Вајмарске републике, Шпенглер је годинама јавно износио свој крајње неповољан став о нацистима које је сматрао изданком уличног лумпенпролетеријата и бесловесних маса (називајући их подсмешљиво „пролет-аријевцима”). Нацистичкој расној доктрини, Шпенглер се отворено изругивао, док је Хитлера видео као хистеричног демагога који није прави херој, онај који је потребан Немачкој, већ тек глумац херојства (називао га је „крештавим тенором”). Током тридесетих година, Шпенглер је успео да се поново запосли, овог пута у Ничеовом архиву којим је руководила Елизабета, сестра славног философа.

Године 1935, згрожен нацистичким покушајима банализације и фалсификовања Ничеовог учења, Шпенглер подноси оставку на радно место у Ничеовом архиву и повлачи се у усамљенички приватни живот. Приходи од књига омогућују му да напокон почне да ужива у својој прикупљеној библиотеци у којој припрема грађу за нове књиге. У часовима одмора он се окреће слушању Бетовена и читању Молијера и Шекспира. Планинари обронцима Харца у родном крају. Дана, 8. маја 1936. године, у педесет и шестог години живота, удара га инфаркт са фаталним исходом.

Основe Шпенглерове морфологије култура

Осмишљавајући свој морфолошки приступ историји култура, Шпенглер је био убеђен да је на трагу открића које ће донети „коперникански преокрет” у поимању историје: уместо „птоломејског”, европског прогресивистичког приступа који историју види као линеарни пут од старог, преко средњег до новог века, он је заступао становиште које је разбијало ову шему у корист полицентричне историје култура. Према Шпенглеру, све културе се развијају у оквиру животних циклуса („историја света је историја култура”). „Суштина овог обрта састоји се у увођењу појма истовремено, дисконтинуирано и изоловано, уместо дотадашње једноставне праволинијске прогресије. Шпенглер је дао решење према којем све велике творевине и облици друштва, привреде, политике, науке, уметности и религије настају истовремено у свим културама, али се тако и завршавају и нестају. То управо значи да унутрашњој структури једне потпуно одговара структура свих осталих и да нема ни једне појаве од суштинског значаја, у историјској слици једне културе, које не би било могуће наћи и у свим осталим. (…) Када Шпенглер налази да се у старом веку могло наћи једно развиће које потпуно одговара нашем сопственом,[2] западноевропском, његово схватање о друштву и историји показује се као цикличко и он се недвосмислено прикључује оној историјској свести која почива на уверењу да је број облика светско-историјских појава ограничен, да се векови, епохе, ситуације, личности по типу понављају.”[3]

Методу за морфолошко проучавање култура Шпенглер је пронашао код Гетеа и Ничеа („од Гетеа имам методу, од Ничеа начин постављања питања”),[4] док његов философски оквир потиче из немачког романтизма извученог из Фихтеове адаптације Канта. Материјални, механички свет феномена проучавају природне науке, објективно и помоћу експеримента. „Шпенглер одлази најдаље, тврдећи да је ’наука’ о природи (сам Шпенглер ставља наводнике) касни и пролазни феномен, који припада јесени и зими тих великих животних токова (тј. култура) и да она живи само неколико векова (…) као и да се у току тих векова њене могућности најзад исцрпљују. (…) Тиранија разума коју ми не осећамо зато што сами представљамо њен врхунац, јесте у свакој култури епоха на размеђу између човека у пуној снази и старца. (…) Њен најјаснији израз је култ егзактних наука, дијалектике, доказа, искуства, узрочности (…) егзактна наука иде у сусрет самоуништењу.”[5] Постојање је основни, динамички вид живота, а биће је секундарни, изведени и статични начин посматрања. Живот и историја не могу се посматрати другачије, већ уз помоћ осећања, интуиције и имагинације, а пре свега помоћу уочавања симбола. За Шпенглера историја је сагледавање, за разлику од природе која је сазната.[6]

Прави метод за изучавање живих, појавних облика-организама је аналогија. Све што живи, од јединки до виших видова постојања, пролази кроз развојни органски ритам – кроз фазе рођења, раста, зрелости, старења и умирања. Када Шпенглер употребљава термин „крв” он нема расну или расистичку конотацију, већ означава живот као отеловљени унутрашњи развојни смисао (нпр. неко становништво различитог порекла, постаје „раса”), када усвоји уједињујућу идеју водиљу свог живљења. Због тога, он нпр. каже да нису арабљанску културу створили Арапи, већ она Арапе.

„Шпенглер полази од светске историје као од процеса вечитог обликовања, чудесног настајања и нестајања и везује ту динамику за органске облике, за културе као жива бића највишег ранга.” Дефинисана као организам, као „прафеномен” свеколике прошле и будуће историје, свака култура, према Шпенглеру „има своју историју која је остварење онога што је њена могућност…Сада наместо људске историје ступају културни кругови, а историја човечанства постаје празна реч. Оно што остаје јесте историја једне културе и заједничке аналогне фазе развоја. Не остаје математика, већ математике, не број по себи, већ неколико светова бројева.”[7]

Према Шпенглеру, високих култура које се циклично смењују (пролазећи кроз органски ток рађања, раста, зрелости/испуњења, опадања и смрти), има осам: вавилонска, египатска, хинду, кинеска, мезоамеричка, класична (античка), арабљанска (магијска) и западна (фаустовска). Јужноамеричку (перуанску) културу Шпенглер није убрајао у високе културе, док је за руску (коју, према његовом мишљењу, најбоље изражава „православље Достојевског”) сматрао да је млада, у фази свог уобличавања.

Свака од ових култура садржи сопствено виђење простора које произлази из његовог „прасимбола”, онога који изнутра уобличава њен идентитет и утиче на сваки њен израз. „Египатска душа” себе види како се креће уском стазом живота како би досегла коначни свој суд, своју судбину. Кинеска култура живот види као пут (тао) који није одређен нужношћу, већ је само под утицајем пријатељске природе. Класична античка култура израста из „прасимбола” присуства у садашњости, блиске затворености, дефинисаности. Магијска, арабљанска култура за свој прасимбол има „свод”, пећину – кроз коју се неизрецивост божанства спушта и делује на тварни свет. Западна, фаустовска култура – она које је настала у 10. веку у европском средњовековљу – проистиче из експанзивне „жудње за бескрајем” услед безграничне усамљености трагичне западњачке душе.

Високе културе су самосвојне и изоловане; између њих нема суштинског прожимања и преношења стварног искуства и знања, већ само делимичног преношења форми, спољашњих утицаја. „Све културе, изузев египатске, мексичке и кинеске, стајале су под туторством старијих културних утисака; страни елементи појављују се у готово сваком од тих обликованих светова. Фаустовска душа готике, вођена већ арабљанским пореклом хришћанства у правцу страхопоштовања, зграбила је богату ризницу касноарабљанске уметности.”[8]

Поред периферног преузимања културних форми које се потом превреднују у складу са оригиналним импулсима произашлим из „прасимбола”, Шпенглер уочава и процесе културних „псеудоморфоза” – случајеве у којима форме једне културе, споља наметнуте, притисну другу културу не дајући јој да природно израсте из свог „прасимбола” и слободно се развија и расте.

Шпенглер дужину животног циклуса једне културе одређује у распону од 1.000–1.300 година, већ у зависности од своје посебности и вештине ношења са проблемима из фаза опадања. Тако је, према Шпенглеру античка култура трајала од 900. године пре Христа до 100. године по Христу, арабљанска почиње свој живот у првом веку и траје до (око) 1200. године, док западна, фаустовска култура настаје половином 10. века и требалао би (отприлике), да постоји до 2200. године.

Када свака култура иживи и прође свој стваралачки зенит, њене стваралачке способности постепено опадају и она на крају умире. Период културног опадања Шпенглер види као прелазак културе у цивилизацију, коју дефинише као крајње и највише вештачко стање у којој живи припадници једне ослабљене културе. Неумитни прелаз из културе у цивилизацију Шпенглер аналошки проналази и у 4. веку пре Христа у антици, и, почетком 19. века, на Западу, у време Наполеонових ратова. Тада, уместо унутрашњег бујања које престаје, преостаје још само експанзивна тежња ка спољашњости. Цивилизацију сачињавају окоштале форме без креативног полета, оне које само успоравају декаденцију оличену у бројним процесима: кризама, ратовима, у расту мегаполиса који исцрпљују земљу и њене преостале виталне потенцијале. Западно „доба ратујућих држава” почиње са Наполеоном. „Оно што карактерише наполеонизам је одлучујућа улога војске и амбициозних појединаца. Али борбе („зараћених држава”) још имају неки виши смисао, оне одлучују не само судбину победника и поражених, него кретање културе, односно генерација после њих. До периода цезаризма сви ови сукоби су разјашњени, а размирице и борбе које ће уследити, не одређују ништа друго до расподелу моћи – свашта се дешава и ништа се не догоди.”[9]

Огромне армије увек су спремне на поход, флоте се стално обнављају; непрестано постоји надметање у опреми, спремности, бројевима, техници. Први век овог динамичког, фаустовског облика „ратујућих држава”, завршава се светским ратом. Шпенглер ни на овом месту не оклева да предвиђа наредна дешавања и каже да ће, пошто је принцип опште војне обавезе превазиђен, бити уведене мање, професионалне војске. „Доба ратујућих држава” ће се наставити, у ратовима ће учествовати цео свет, сви континенти. „Велики светски градски центри моћи располагаће по својој вољи мањим државама, њиховом облашћу, њиховом привредом и људима – које ће постати провинција, објекат, средство за циљ.”[10]

Период цивилизације је доба владавине новца и његових полуга моћи, међу којима Шпенглер идентификује и демократију. Новац влада хаосом, јер у њему профитира. Житељи цивилизација постају бездушни, обескорењени, безбожни, који само иште „хлеба и игара” све док се цивилизацијско здање не сурва, а ове масе се претворе у фелахе – потомке одумрлих култура. Повратком народа у безисторијско стање, културни круг се затвара и све почиње из почетка.

Пре коначне пропасти, цивилизација доживљава фазу своје позне стабилизације – „доба Цезара” који ће солидификовати позно империјална здања најмоћнијих држава једне позне цивилизације. Ова фаза започиње отпором „моћи новца” и огледа се у повратку моћи културног прасимбола. Отпор се постепено претвара у двобој: сукоб у коме „крв”, то јест живот, виталитет, постепено надјачава новац. Победа виталитета се очитава у успону Цезара, вештих војних заповедника и политичких демагога који опчињавају масе својим успесима. Успону цезаризма допринеће политички хаос унутар и између држава. „Цезаризмом се назива начин владавине који је, упркос државно-правној формулацији, по својој унутрашњој суштини ипак потпуно безличан. Сасвим је неважно да ли Август у Риму, Хоанг Ти у Кини, Амозис у Египту, Алп Арслан у Багдаду заодевају свој положај у старинске називе. Дух свих тих облика је мртав. И зато су све институције, ма колико их они брижљиво одржавали, од тог тренутка остале без смисла и без праве важности. Важност има једино сасвим лична власт коју врши Цезар или неко способан уместо њега. То је повратак из света савршеног по облицима у примитивност, у космичку безисторичност. Биолошки периоди времена опет заузимају место историјских епоха.”[11]

Велики и енергични појединци ће се у хаосу издићи до власти у исцрпљеним друштвима и, након низа сукоба и преврата, донети какав-такав „универзални мир” који ће масама омогућити периоде мира и жељене стабилности. Ову позну фазу једног културног циклуса карактерише повратак ауторитета и секундарне, „нове” религиозности – то јест покушај повратка културним изворима и старим симболима вере како би се на тај начин одагнао неизбежан крај. Шпенглер прогнозира да западна цивилизација улази у ову фазу на почетку 21. века и да ће она трајати још око две стотине године, када очекује смрт фаустовске културе.

Освалд Шпенглер се не зауставља само на одређивању епохе опадања и завршетка западне цивилизације, већ прогнозира успон нове, млађе и виталне културе у Русији, која се, упркос псеудоморфолошким наслагама западне цивилизације, налази у својој раној, креативној фази уобличавања. Док се то не догоди, руски народ ће још генерацијама живети у ванисторијској равни, односно бити натеран да – упркос својој простој души, која се не уклапа у западне цивилизацијске форме – живи у вештачкој и лажној историји са својим бајковитим селима и неприродним, на силу подигнутим градовима. Раздор између Русије и Запада је дубљи од верског: он је културни, историјски. Због тога све разлике између западних народа и њихових националних култура чине се ништавним када се оне упореде са Русијом. Шпенглер је веровао да је дубина руске душе нешто што је потпуно изван поимања западног, фаустовског, цивилизованог човека. У првом издању првог дела Пропаст Запада из 1918. године, Шпенглер је на његовом крају додао и садржај другог дела који је тек требало да буде написан у наредним годинама, а за чије је завршно поглавља навео наслов „Русија и будућност”. Међутим, када је 1923. године жељно ишчекивани други део његовог животног дела угледао светлост дана, закључно поглавље о Русији је било изостављено. Остала је дилема да ли је – након свих предвиђања које је у свом magnum opusu изнео – намерно прећутано предвиђање о Русији било последица само његове несигурности да се упусти њено детаљније образлагање, или је преовладала Шпенглерова процена да ће ово ћутање (уз летимично указивање на самосвојност младе руске културе, попут казивања да је спаљивање Москве пред Наполеоном „моћни симболички акт примитивног народа”), снажније деловати него још неколико десетина написаних страница.

Featured image: Sfera Grande di Pomodoro (Wikipedia, Diego Baglieri, CC BY-SA 4.0)


[1] O. Spengler, Preußentum und Sozialismus, C. H. Beck, Munich 1920.

[2] О. Шпенлгер, Пропаст запада, Београд 1990,  65.

[3] С. Тартаља, Скривени круг. Обнова циклизма у филозофији историје, Удружење за политичке науке Југославије, Чигоја штампа, Београд 1998, 85.

[4] О. Шпенглер, нав. дело, 31.

[5] С. Шљукић, „Културе и сукоби: Освалд Шпенглер”, у: Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књига XXXVII, Нови Сад 2012, 143.

[6] О. Шпенглер, нав. дело, 168.

[7] С. Тартаља, нав. дело,88.

[8] О. Шпенглер, нав. дело, I, 91.

[9] И. Вукадиновић, Савремени цезаризам и крај историје, https://www.vecnavatra.com/pdf/Cezarizam.pdf  приступљено 4. 2. 2019.

[10] С. Шљукић, „Културе и сукоби: Освалд Шпенглер”, у: Годишњак Филозофског…, 148.

[11] О. Шпенглер, нав. дело,III, 205–206.

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ, СТРАДАЊА И СЕЋАЊА (ИВАН РИСТИЋ)

Иван Ристић (Призрен, 1978), дипломирао је историју на Филозофском факултету у
Нишу, а докторирао на Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета у
Београду. До сада је објавио преко двадесет научних радова из области савремене
историје Југославије и Балкана у научним часописима и зборницима радова са научних
скупова, као и научну монографију Милан Ракић у Софији (Чигоја, 2018). Пише песме,
кратке приче и лирску прозу. Објавио је две збирке песама: Песме у (по)грешно време
(Алма, 2018) и На рубовима сећања (Алма, 2019), као и књигу кратке прозе Минут до
поноћи
(Поетикум, 2020). Објављивао је у зборницима кратких прича. Живи и ради у
Крушевцу.

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ,

СТРАДАЊА И СЕЋАЊА

Писати о свом граду није ни тешко, ни лако. Није тешко, јер причу свога града свако носи у себи, од рођења до судњег дана. Многи је никада не испирачају, али је живе. Градови у којима смо рођени утиснути су као отисци у животе које живимо. Из њих носимо свој мали, интимни свет, који нам помаже да се носимо са ћудима великог света који је вечита непознаница. Али није ни лако писати о свом граду, јер је танана граница између приче о граду и приче о себи – потребно је да се прича о граду не претвори у отужну аутобиографију, у којој се преплићу сенке сећања, мириси носталгије и уздаси за “прошлим временима“.

Још је теже (и лакше у исто време), писати о граду као што је Призрен. Јер Призрен, с једне стране, у својим многовековним бисагама носи превише историје, превише великих и малих прича, истинских достигнућа и тешких трагедија; док ја, с друге стране, у својим бисагама носим превише сећања на њега. Материјала за причу ми није недостајало, ма у ком својству је причао – као историчар, или као Призренац; свеједно да ли исписујем ону „објективнуˮ, или само своју малу, „личнуˮ историју града.

Као неко ко је рођен у Призрену, у којем је провео значајан део живота (и увек му се радо враћа), није ми, дакле, било тешко да напишем причу о свом граду. Оно што, међутим, није било тако једноставно, јесте да тој причи – која не може бити лишена историјског приповедања, јер би онда сам Призрен био лишен свог бића, које свој смисао црпи управо из богате историје – додам личну ноту, да је обојим нијансама личних сећања, која не само да неће бити у супротности са приповедањем о оном историјском, већ ће је допунити, и читаоцу пружити једну интимну и емотивну историју доживљаја града и његовог страдања виђеног очима непосредног учесника који је, заједно са градом, проживљавао те несрећне дане. Иако то није прва несрећа, а сигурно није ни највећа, која се сручила на овај град под обронцима горостасне Шар-планине, Паштрика и Коритника, она је једина коју је аутор ових редова доживео и као личну трагедију, док је о осталим само читао у историјским књигама. Управо зато је за мене ова несрећа била највећа од свих. Када вам се бреме једне трагедије сручи на плећа, објекивност губи смисао, и потрага за објективношћу је само интелектуална егзибиција лишена значаја. Стога, ова прича не може бити лишена емоција, а опет, не би смела бити претворена у каљугу емоција – у патетично јадање и кукњаву недостојну људског бића, а посебно не једног Призренца, који на својим плећима осим бремена трагедије, носи и бреме славе свога града.

ИСТОРИЈА И СИМБОЛИКА

Има пуно случајева у историји и националним културама разних народа, када симболика једног догађаја, личности или града, надмаши стварне, историјске димензије њиховог значаја. Иако је несумњиво да град Призрен има значајно место у српској историји, како средњовековној, када је био једна од престоница Српског царства, тако и у нововековној, када је био једно од средишта српског националног рада и очувања идентитета у оквирима Османског царства у другој половини 19. и почетком 20. века; као и једно од средишта албанског националног покрета насталог у време тзв. Источне кризе (1875-1878) – ипак, после познатих догађаја на Косову и Метохији 1999. године, Призрен као симбол – „царски градˮ – заузео је посебно место у корпусу симбола националног идентитета, а са њим и националног пркоса код једног значајног дела српске јавности, нарочито међу млађом популацијом. Поклич „Догодине у Призренуˮ, постао је тако својеврсна „лозинкаˮ идентификације и препознавања, али и нека врста позива на отпор суровој политичкој реалности везаној за простор Косова и Метохије. Очекивано, овакав узлет града у симболичкој равни, прати неминовна комерцијализација, па ћемо силуете „царског градаˮ, лик цара Стефана Душана, који је постао најпрепознатљивија персонификација историјског значаја Призрена, као и позив „Догодине у Призренуˮ, видети утиснуте на многим производима свакодневне намене – од мајица, преко сувенира, до различитих делова модног аксесоара. Призрен је, често се може чути, постао „српски Јерусалимˮ, својеврсно место ходочашћа и окупљања, на чијем се имагинарном пољу води идентитетска битка између заборава и утапања у „политичку реалностˮ, с једне, и памћења, отпора и пркоса ненаклоњеним „овоземаљским силамаˮ, с друге стране, а чије је дубље укорењење у „косовском заветуˮ и традицији која се на њега наслања. Дакле, историјска и симболичка димензија овог града на крајњем југу Србије је неспорна, баш као и његово значајно место у историји не само српског, већ и албанског народа и Османског царства.

Призрен са својим многобројним средњовековним црквама, међу којима значајем и грациозном архитектуром предњачи Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, али и манастирски комплекс, царска лавра Св. Арханђела, у коме се налази гробно место највећег међу српским владарима – цара Стефана Душана – заузима посебно место у духовном и верском универзуму Срба и Српске православне цркве. Османско културно и верско наслеђе чини Призрен значајним и за муслимански свет – грандиозна Синан-пашина џамија из 17. века још увек доминира панорамом града. За Албанце је Призрен, такође, “историјско средиште“: у њему је основана тзв. Призренска лига, организација која представља врхунац албанског националног препорода у 19 веку. Све ово, историју и културу Призрена чини разноврсном и испреплетаном, препуном супротности, али и нужне коегзистениције различитих полтичких, верских и култруних утицаја; чини је комплексном и готово несхватљивом за неког ко није живео у том шаренилу вера, језика и култура, полтичких супротности и нужних облика суживота различитости – на тој живој позорници историје. За Призрен се може рећи да је био, а делом је то и остао, историјски и етнографски “музеј“ на отвореном – са свим својим рутинама живота и обичајима – од оних верских свију присутних вера, до оних за време пијачних дана… Просторно не тако велик, ушушкан у својој котлини између планина, набијен животом, бучан и са свим својим оријенталним градитељским одличијима, мирисима и укусима – Призрен је био врело живота које је носило печат посебности у не тако лакој косовско-метохијској стварности.

Често се, у разговорима о Призрену, сусрећем са дилемом мојих саговорника: чији је то град? Српски, албански или турски? Муслимански или хришћанаски? Да бих им дочарао или приближио одговор, предложим им једну једноставну интелектулано-визуелну игру: узмите, кажем им, једну фотографију ширег центра Призрена, па направите две њене копије. Са прве копије, уз помоћ фотошопа, избришите сво оно што припада српско-православном наслеђу – цркве и црквице, најстарије градско насеље Поткаљају, знамениту Призренску богословију… Са друге фотографије избришите све оно што припада османско-муслиманском наслеђу: џамије, чесме, куће у оријентално-османском стилу, хамам… Видећете да је Призрен то што јесте само на првој фотографији. На друге две не да то није исти град, већ су то две безличне, исподпросечне и досадне вароши. Дакле, без обзира на етно-политички мотивисана неслагања о припадности града, у културном, цивлизацијском и универзалном контексту (јер је национални контекст увек партикуларан и помало скучен и “себичан“, што га никако не дисквалификује, већ га чини само једним од могућих оквира гледања на свет), Призрен је свачији – прво припада онима који су рођени у њему и деле све његове вредности, и пре свега његов историјски “шарм“ који је, а у то можете веровати на реч аутору ових редова, један посебан доживљај света; даље, припада онима који у њему живе; али и онима који су га заволели из неких својих разлога. Као и сва места у којима се сусрећу и укрштају културе и цивилизације, без обзира на искључивости и фанатичности на које увек и свуда можете наићи, такав град припада свима. Он је и православни – хришћански, али муслимански – оријентални град. Једино такав он је то што јесте – бисер међу градовима, којег је и један велики владар изабрао за своје вечно боравиште, и своју моћ симболично пројектовао кроз своју задужбину – највећу и најлепшу владарску задужбину на нашим просторима, од чије су надалеко чувене и слављене лепоте до наших дана остали само трагови. И Призрен, тако, као да оличава оно неписано правило да величина и трагедија иду „руку под рукуˮ. Баш као што Јерусалим представља „средиште светаˮ зато што је у културном и цивлизацијском средишту и, културно и цивилизацијски, не припада никоме, јер је светски град – док га политика дели, културе га чине јединственим – тако и Призрен у овом нашем малом, балканском „светуˮ, припада свима који деле његов дух и начин живота.

СТРАДАЊЕ И СЕЋАЊЕ – ДАН КОЈИ НИСМО ПРЕЖИВЕЛИ

Тог 12. јуна 1999. био сам сведок и учесник исписивања тужних страница историје града – егзодуса Срба из Призрена после хиљаду година присуства на том простору. И све то пред очима међународне заједнице – оних великих, најмоћнијих. Урлање разјарене гомиле, лупање по возилима препуним избезумљених људи, уплакане деце и беба које спавају у наручјима мајки, баба, тетки… Псовке, увреде… Али, нисмо били уплашени, нисмо имали времена да будемо уплашени или тужни, јер нисмо ни били потпуно свесни онога сто се догађа. Туга је дошла касније…

Животи су на брзину били спаковани у торбе, кесе, џакове…

-Понеси оне фото-албуме, остави шерпе, купићемо нове…

-Немој да заборавиш документа и дипломе…

-Спакуј оне књиге са полице поред кревета… (Ма, какве књиге, нема места…)

И тако… Како спаковати живот, а да заузме што мање простора у гепеку аутомобила или приколици камиона?

-Пожури, војска је већ кренула, излазе из града…

Дуга колона возила, људи плачу, теше се, неки се смеју и збијају шале од муке, храбре једни друге: „Ма не може ово дуго да траје… Неће нас Слоба продати…“

А она гомила урла још гласније… „Шкиње, шкиње (свиње, свиње)…“ Погледи пуни мржње с једне, и пркосни погледи с друге стране. Сусрећу се и секу као две дивље реке које улећу једна у другу, и творе неку трећу, мутну, прљаву и бесну реку, која носи сав талог историје, политике, лажи и обмана, крви, херојстава и злочина.

Отшкринемо понекад улазни отвор на приколици у којој се нагурало нас петнаестак. Гледамо припијени једни уз друге… Остају за нама збијене куће Призрена, уске, кривудаве улице, а спарно летње поподне жути се разливено испод Каљаје и Цвилена, као просуто врело уље… О знојаве вратове лепе се досадни инсекти. Њима је свеједно, они су увек у неком егзодусу. Кроз тај малени отвор назиру се само висока минарета џамија, док су сребрне куполе чувених призренских цркава већ изван видика. И школе, паркови, уличице, клупице, чесме, ћевабџинице, надалеко познате призренске посластичарнице… Све се пред нашим очима топи у оном врелом уљу летњег дана…

После неких пола сата колона, која се креће путем ка Сиринићкој жупи (јер је пут ка Приштини сувише опасан), пролази поред села Средачке жупе. Нема стајања, колона је као жив организам и има свој ритам. Одједном плач, ридање… Људи из приколице, сви редом пореклом из тих села разбацаних по обронцима Шар-планине, познатих још из времена цара Душана, опраштају се од својих родних кућа, ливада, путева и путељака, извора…

Плач као за покојником кога сахрањују у лименом сандуку, па немаш прилике да га последњи пут видиш…

Ко је умро тог летњег дана, жутог, ужареног и тешког као просуто врело уље?

Сви смо умрли.

И ми који смо одлазили из свог града, отерани, али не и поражени, нити понижени; и они који су урлали и псовали за нама. Све нас је тај дан убио. Успели смо да преживимо рат, али тај дан нисмо преживели.

ПОВРАТАК

Када сам се, доста година након те несрећне 1999, поново обрео у свој град, у коме је, иако је делом променио своје лице, и даље тињао онај стари, препознатљиви градски дух, мада осакаћен одсуством једне од својих базичних културолошких и идентитетских вертикала – православних Срба – нисам осећао ни тугу, ни бес, ни разочарење, ни сету, ни презир… Осећао сам се, међутим, као неко ко је изгубљен у координатном систему времена, простора и сећања. Ко сам ја овде? Шта сам овоме граду и шта је он мени? Јесам ли туриста који лута улицама својих сећања, и поново упознаје део себе, затуреног негде у подсвести трауматизованој оном дугачком колоном и патњом која ју је пратила, и која ће заувек пратити оне који су имали несрећу да буду њен део? Не, ја не могу бити туриста у овоме граду, понављао сам себи. Не могу бити туриста, јер ЈА сам овај град, и ОН је ја. Али, нисам ни његов житељ! Шта сам ја, заправо? Страно тело у страном телу? Чиода у ткиву некада мог, сада отетог града? Бескућник у потрази за својим идентитетом? О, да… Нису бескућници само они који немају кров над главом. Бескућници су и они који ниједан од кровова над својом главом не могу назвати својим, и којима је свако станиште привремено, иако је трајно. Јер, постоје два времена – оно изван нас, које нас немилице троши; и оно унутар нас, које немилице трошимо, наше интимно време које меримо личним искуствима и осећањима која нам та искуства доносе. Оно што је споља трајно, изнутра може бити привремено. И обрнуто.

Калдрма под ногама, мириси Шадрвана, слике у очима, тесне уличице које се као змије увијају око збијених кућа, река која једва вијуга по својом каменитом дну, горда, камена тврђава која бди над градом – вратили су ми изгубљено осећање припадности. Бескућник је поново пронашао свој кров над главом. Иако је кров под којим је одрастао претворен у пепео и дим те несрећне 1999, бескућник је сада схватио да је ово небо заправо једини кров под којим се осећа као свој на своме…

Тога дана, двехиљде и неке године, ја нисам посетио Призрен. Ја сам му се вратио. Само привремено, неко би рекао. Али, постоје два времена…

Иван Ристић

HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI PJERA PAOLA PAZOLINIJA (VULE ŽURIĆ)

Vule Žurić je rođen u Sarajevu 1969. Do sada je objavio knjige priča: Umri muški (1991), Dvije godine hladnoće (1995), U krevetu sa Madonom (1998), Valceri i snošaji (2001), Muljin ruž (2003) i Katenačo (2011); romane: Blagi dani zatim Prođu (2001), Rinfuz (2003), Tigrero (2005), Crne ćurke i druga knjiga crnih ćurki (2006), Mrtve brave (2008), Narodnjakova smrt (2009) i Nedelja pacova (2010). Autor je radio-drama: Omča od hartije, posvećene životu i smrti Bore Stankovića, Čovek bez peripetija, posvećene Milanu Rakiću, Ostrvo Uskoković, posvećene Milutinu Uskokoviću, Crni glas za belu hartiju, posvećene Emanuilu Jankoviću i Branin orfeuum u Zunzarinoj palati, posvećene Brani Cvetkoviću. Drame su u produkciji Dramskog programa Radio Beograda emitovane na radio-talasima Javnog servisa. Koautor je i scenarija za diplomski film Miloša Ajdinovića Mrtav čuvek štuca. Žurićeve priče prevođene su i na nemački, poljski, slovenački, francuski, portugalski, španski, engleski, mađarski i italijanski, na kome je 2003. objavljen izbor njegovih priča pod naslovom Stassera a mezzogiorno (Večeras u podne, Edizzioni Tagete). Živi u Pančevu, gde vodi mnoge književne programe, afirmišući i najmlađe pančevačke autore.

HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI PJERA PAOLA PAZOLINIJA I SERIJA NERASVETLJENIH UBISTAVA IZ NJEGOVOG NEZAVRŠENOG ROMANA

Ako bismo trenutnu situaciju na usijanoj međunarodnoj političkoj sceni hteli da sagledamo iz iole šaljivijeg ugla, onda bi, recimo, krivca za nedavnu izjavu Viktora Orbana u kojoj je istakao teritorijalne aspiracije Mađarske spram dela hrvatske obale Jadrana trebalo potražiti u -biciklizmu! Učesnici stotinu i petog izdanja čuvene biciklističke trke kroz Italiju krenuli su upravo iz Budimpešte, a kroz Mađarsku su potom vožene još dve uvodne etape ovogodišnjeg „Đira“. Jedna od najvećih biciklističkih trka na svetu do sada je startovala van granica Italije desetak puta. Pre četiri godine, tokom etapa voženih kroz Izrael, održana je specijalna ceremonija na kojoj je legendarni italijanski velosipedista Đino Bartali proglašen za počasnog građanina ove države.

A Bartali je ne samo jedan od najvećih sportista Apeninskog poluostrva, već i akter društvene i političke istorije burnog italijanskog dvadesetog veka. Kada je preminuo u Firenci 5. maja 2000. godine, italijanski elektronski i štampani mediji još jednom su podsetili Italijane na Bartalijevo veliko rivalstvo sa Faustom Kopijem, ali i na to kako je u leto 1948. godine sprečio izbijanje građanskog rata.

Mural sa likom Pjera Paola Pazolinija, Napulj 2019.

U Italiji su, naime, tog proleća bili održani prvi posleratni izbori, na kojima su komunisti i socijalisti tesno izgubili od demohrišćana. Polovinom jula izvršen je atentat na vođu Komunističke partije Italije Palmira Toljatija. Toljati je preživeo atentat i uspešno je operisan, ali netrpeljivost pristalica levice i desnice ne samo da nije jenjavala nego je bila dovedena do usijanja.

Da bi nekako smanjili napetost, tadašnji italijanski mediji su pažnju javnosti u tim presudnim danima preusmerili na Tur de Frans. Predsednik italijanske republike De Gasperi telefonirao je Bartaliju veče pred odlučujuću brdsku etapu u Alpima i zamolio ga da učini sve kako bi nadoknadio veliki zaostatak za vodećim u generalnom plasmanu, ne bi li naciji doneo preko potrebnu radost. Bartali je uspeo i podeljeno italijansko društvo doveo do instant-katarze, a kada ga je po trijumfalnom povratku u zemlju De Gasperi pitao kako može da mu se oduži, biciklista je zatražio da bude oslobođen plaćanja poreza.

Đino Bartali i Fausto Kopi na Tur de Fransu 1949.

Desetak godina nakon Bartalijeve smrti, u javnosti je oživljena priča o njegovom doprinosu spasavanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Legendarni sportista je prema tvrdnjama krunskog svedoka, katoličkog sveštenika oca Rufina, u ramu svoga bicikla prenosio važne poruke i spiskove na relaciji Firenca-Asizi. Tako je u julu 2013. godine posthumno proglašen za Pravednika među narodima, potom i za počasnog građanina Izraela, a čuli su se i predlozi da Bartali bude beaetifikovan.

A onda je 2017. godine vodeći italijanski stručnjak za Holokaust Mikele Sarfati u jednom članku izrazio prve argumentovane sumnje u ceo ovaj biciklistički narativ, da bi prošle godine novinar i istoričar Stefano Pivato u koautorstvu sa svojim sinom Markom objavio knjigu Opsednutost sećanjem. Bartali i spasavanje Jevreja: jedna izmišljena priča. Stefano Pivato se i u svojim prethodnim knjigama bavio istorijom italijanskog sporta, a sa svojim sinom je 2017. objavio knjigu Komunisti na Mesecu: poslednji mit ruske revolucije.

Po struci hemičar i tehnolog, Marko Pivato je pre petnaestak godina počeo da se bavi i naučnim novinarstvom, pa je od 2011. objavio nekoliko vrlo čitanih knjiga. Krajem marta ove godine, izvršio je samoubistvo, skočivši sa petog sprata jednog hotela u Trstu. Imao je četrdeset i dve godine, a za sobom je ostavio suprugu Aleksandru i jednogodišnju kćerku Katarinu.

Marko Pivato

Italijanski mediji su sa dužnim poštovanjem pisali o tragično nastradalom univerzitetskom profesoru i cenjenom autoru koji je u krugu porodice sahranjen u Trstu, da bi se petnaestak dana kasnije od njega na komemorativnom okupljanju oprostio i rodni Rimini.

I mada su još uvek aktuelna pandemija i sve intenzivniji sukob Rusije sa Zapadom idealna prilika da se ionako sluđeni ljudi dodatno maltretiraju javnim razmatranjima najrazličitijih teorija zavere, Pavatijevo samoubistvo bilo je i ostalo privatna stvar. To ipak ne znači da se neće naći neko ko će njegov kobni pad na tršćanski trotoar povezati sa odbijanjem italijanske javnosti da prihvati činjenicu kako za Bartalijev angažman u spasavanju Jevreja ne postoji niti jedan jedini validan dokaz.

Trst-Rimini via Ostija (via Baskape i Palermo)

Većina nas će odmah pomisliti na otmicu i ubistvo premijera Alda Mora 1978. i atentat na sudiju Đovanija Falkonea 1992. godine, ali naša priča nas odvodi u šezdesete i sedamdesete godine dvadesetog veka, kada je najpre u avionskoj nesreći 1962. godine poginuo Enriko Mateji, čelnik italijanske državne naftne kompanije ENI, a zatim 1970. kod Palerma nestao novinar Mauro de Mauro, koji je istraživao okolnosti pod kojima se kod mesta Baskape u Lombardiji srušio avion u kome se nalazio ovaj tvorac italijanskog ekonomskog buma i jedan od najuticajnih ljudi Prve republike.

Iz Pazolinijevog filma „Salo ili 120 dana Sodome“ (1975)

I Mateji i De Mauro su protagonisti nedovršenog romana Petrolej pesnika, filmskog reditelja i pisca Pjera Pola Pazolinija, koji je rođen pre stotinu godina, a ubijen u noći između prvog i drugog novembra 1975. godine na morskoj obali u mestu Ostija, nedaleko od Rima.

Pazolinijevo mrtvo telo na plaži u Ostiji, 2. novembra 1975

Četiri i po decenije istrage i…

Stogodišnjica Pazolinijevog rođenja u Italiji i svetu obeležava se novim izdanjima njegovih knjiga, retrospektivama filmova, održavanjem naučnih konferencija i panela posvećenih njegovoj umetnosti i društvenom angažmanu. Nijedno razmatranje svega onoga što je Pazolini bio ne može, međutim, da prođe bez podsećanja na njegov strašan, tragičan kraj. Od tog brutalnog ubistva prošlo je skoro punih pedeset godina, ali se još uvek ne zna ni ko ga je zaista ubio, a ni zbog čega.

Zvanično, Pjer Paolo Pazolini je nastradao kao žrtva sopstvenih homoseksualnih sklonosti. Međutim, kako je vreme odmicalo, sve je više bilo onih koji veruju da je njegova nasilna smrt rezultat osmišljene akcije iza koje stoje neofašističke i desničarske organizacije, ali pre svih neimenovani predstavnici onoga što se u to doba još nije nazivalo dubokom državom.

Pazolini na snimanju svog prvog filma „Akaton“ 1961.

Poslednju, treću, zvaničnu istragu, italijansko tužilaštvo otvorilo je 2010. godine, ali javnosti ni nakon njenog okončanja nisu ponuđeni jasni odgovori na mnoga otvorena pitanja. Jasno je samo to da, sem žrtve, među živima više nema ni Pina Pelozija, jedinog čoveka koji je bio okrivljen, kome je suđeno i koji je odslužio zatvorsku kaznu zbog Pazolinijevog ubistva, ali ni onih koji su, sva je prilika, ovaj zločin planirali i onih koji su u noći između prvog i drugog novembra 1975. godine uradili ono što im je bilo naloženo.

Nalazi ove istrage ponukali su italijansku novinarku Simonu Zeki da 2016. objavi knjigu Pazolini, masakriranje jednog pesnika. Zekijeva se bavila i slučajem otmice i ubistva Alda Mora, a u knjizi o Pazolinijevom ubistvu prvi put su objavljene neke fotografije snimljene na mestu zločina i tokom obdukcije, te faksimili javnosti do sada nepoznatih dokumenata. Njena namera, međutim, nije bila da samo detaljno rekonstruiše mizanscen ovog brutalnog ubistva, već da uporedo sa iznošenjem brojnih činjenica koje govore u prilog tezi o profesionalno obavljenoj likvidaciji, pokuša da identifikuje prave motive onih koji su u jednom trenutku odlučili da Pazolini mora da nestane.

Ali pre nego što dođemo do suštine ove zastrašujuće priče, pozabavimo se, nakratko, njenom formom.

Pazolini na Gramšijevom grobu 1970.

Zvanična rekonstrukcija događaja koji su doveli do Pazolinijeve nasilne smrti svodi se na priču o „poslovnom odnosu“ između klijenta i prodavača homoseksualne ljubavi koji je pošao po zlu.

Pazolini je svoju poslednju noć na Zemlji otpočeo večerom u restoranu „Pomidoro“, gde je, prema izjavi vlasnika kafane, naručio „šniclu i salatu: obrok jednostavan kakav je i sâm bio.“ Potom je u blizini glavne rimske železničke stanice „pokupio“ Pelozija, kome je tada bilo sedamnaest godina.

Krenuli su izvan grada, ka moru, i usput svratili na benzinsku pumpu. Kada su stigli do obale u Ostiji, izašli su iz Pazolinijeve alfe GT 2000. Pazolini je od mladića tražio više od oralnog seksa, za koji mu je platio 20.000 lira, došlo je do koškanja, Pelozi ga je prvo udario i oborio na zemlju, a onda seo u kola i pregazio ga.

Međutim, sem navoda o sadržaju poslednje Pazolinijeve večere, ništa od onoga što je navedeno prvo u policijskom izveštaju, a potom u presudi koja je Pelozija poslala u zatvor na devet godina i sedam meseci nije bilo tačno. Pelozi se još nekoliko puta vraćao u zatvor zbog sitnijih ili krupnijih krađa, da bi pred kraj života odlučio da progovori o onome što se (nije) desilo te kobne novembarske noći.

… i 120 dana Sodome

Prvo se 2005. pojavio na televiziji RAI 3 u emisiji Franke Leozini „Senke nad deliktima“, potom je 2011. objavio knjigu Znam kako su ubili Pazolinija, da bi ga tri godine kasnije ista novinarka na istom TV kanalu intervjuisala u emisiji „Uklete priče“.

Suština Pelozijevih iskaza tiče se pre svega činjenice da se sa Pazolinijem poznavao odranije, te da su ubistvo na morskoj obali u Ostiji počinili neki momci sa južnjačkim naglaskom, pripretivši kako će mu pobiti najbliže ako policiji ispriča šta se zaista desilo.

Pino „Žaba“ Pelozi, optužen da je ubio Pazolinija. Fotografija od 7. decembra 1985.

Članovi Pelozijeve najuže porodice u međuvremenu su preminuli i on je rešio da progovori. Ali, iako su njegove tvrdnje potvrdile brojne sumnje u zvaničnu verziju, Pelozi opet nije rekao sve. Preminuo je od raka 2017. godine i u grob odneo verovatno mnogo više od onoga što je rekao.

Pa ipak, priznavši da se sa žrtvom viđao i ranije, Pelozi je potvrdio sumnje svih onih koji su tvrdili kako je Pazolinijevo ubistvo bilo planirano. Sedamnaestogodišnji promiskuitetni mladić je u toj stravičnoj šahovskoj partiji bio tek pion koji je Pazolinija namamio da poput bele kraljice stigne do samoga kraja table, gde će ga crne figure učiniti mrtvim kraljem rimskog podzemlja seksa.

Italijanski mediji su odmah po Pazolinijevom ubistvu bez mnogo problema uspeli da ubede javnost kako je reč o tipičnom seksualnom deliktu, pa je umesto da bude dostojanstveno ožaljen, „kontroverzni“ umetnik posthumno stavljen na stub srama.

A samo tri nedelje nakon Pazolinijevog ubistva, na filmskom festivalu u Parizu premijerno je prikazan njegov poslednji film Salo, ili 120 dana Sodome, u kome je veliki reditelj obradio motive De Sadovog istoimenog romana i istovremeno se na sebi svojstven način još jednom obračunao sa fašističkom stranom italijanskog nacionalnog bića.

Ali više od priče o osamnaest mladića i devojaka koje tokom četiri meseca, pred kraj Drugog svetskog rata, zlostavljaju četvorica čelnika Fašističke republike Salo, pažnju Simone Zeki je privukao podatak kako su u avgustu 1975. iz prostorija „Tehnikolora“ ukradene pojedine rolne filmova koji su još bili u montaži, a da se među nestalim materijalima nalazili i delovi Pazolinijevog Sala i Felinijevog Kazanove.

Nestale dvadeset i četiri rolne pojavile su se kako su i nestale u maju naredne godine, a Zekijeva u svojoj knjizi tvrdi kako su ukradeni delovi filma poslužili kao mamac koji će Pazolinija prve novembarske noći 1975. odvesti do obale u Ostiji.

Nikada nije potvrđeno da su kradljivci filmske trake od Pazolinija tražili novac, ali se iz sveodočanstava njegovih prijatelja i saradnika to ipak može naslutiti. Prema njihovim navodima, prvo je zahtevan nerealno visoki otkup, a potom je tražena suma koju je Pazolini, izgleda, bio spreman da plati, ne bi li povratio trake na kojima se, između ostalog, nalazila i scena u kojoj igraju svi protagonisti filma, uključujući i samoga reditelja.

Zato je vrlo verovatno da je Pazolini te kobne novembarske večeri krenuo u Ostiju ne bi li se našao sa onima kod kojih su bile trake njegovog poslednjeg filma.

Krađa iz prostorija „Tehnikolora“ nije, međutim, bila jedini incident koji je prethodio Pazolinijevom ubistvu. Baš negde u vreme nestanka filmskih traka Pazolini je promenio broj telefona, jer su preteći i uznemirujući pozivi bili sve učestaliji.

Novi broj Pazolinijevog telefona nije mogao da se pronađe u telefonskom imeniku, ali telefonska linija je konstantno bila u kvaru od polovine oktobra, tako da ga ni oni koji su novi broj imali, nisu mogli pozvati. Kao da je postojala nečija namera da se Pazolini pre smrti i na taj nači odvoji od sveta zloslutnom tišinom.

Takođe, u njegov stan je provaljivano u nekoliko navrata. Prilikom jedne od tih krađa sa Pazolinijevog radnog stola nestalo je sedamdeset i osam strana njegovog romana u nastanku. I tu konačno dolazimo do pravog razloga zbog koga je Pazolini hladnokrvno likvidiran.

Prema Pazolinijevoj zamisli, iznesenoj u korespondenciji sa njegovim prijateljima, Petrolej je trebalo da naraste i do dve hiljade stranica na kojima će u formi romana-eseja do kraja biti raskrinkane sve poluge moći prikrivenih vladara tadašnje italijanske stvarnosti. A najmoćniji od tih ljudi bio je bankar i osnivač masonske lože P2 Euđenio Cefis.

Pazolini je, prema onome što je govorio svojim prijateljima, došao u posed određenih dokumenata koji su dokazivali Cefisovu umešanost u mnoge korupcionaške afere i nameravao je da ih iskoristi u pisanju Petroleja.

Simona Zeki u Masakriranju jednog pesnika nigde eksplicitno ne navodi da je upravo ova spisateljska namera došla glave Pazoliniju, ali zato uspeva da dokaže kako su se na morskoj obali u Ostiji, na mestu zločina te kobne noći, sem alfe GT 2000 našla još jedna kola u kojima su se dovezli kriminalci čiji je zadatak bio ne samo da ubiju svoju žrtvu, već da je upravo masakriraju.

Da li igrom slučaja komedijanta, ili upravo namerno, Pazolini je ubijen na mestu gde je nekoliko godina ranije snimao neke scene filma Cvet hiljadu i jedne noć. Njegovo pregaženo i izranavljeno telo ležalo je na ivici terena na kom su lokalni klinci redovno pikali fudbal. Može se pretpostaviti da je i sâm Pazolini u pauzama snimanja odigrao neku utakmicu.

Voleo je fudbal i pisao o njemu, išao je na utakmice Rome zajedno sa Albertom Moravijom i Italom Kalvinom, a upravo tokom snimanja svog poslednjeg filma odigran je čuveni meč između Pazolinijeve filmske ekipe i filmadžija koji su radili na Bertolučijevom Dvadesetom veku.

Pazolini je bio na terenu, dok se Bertoluči zadovoljio ulogom trenera, tajno uvrstivši u svoju ekipu nekoliko momaka iz podmlatka fudbalskog kluba „Parma“. Ekipa Dvadesetog veka pobedila je ekipu Salo, 120 dana Sodome sa 5:2.

Pazolini na fudbalu

Prema nekim izvorima, Pazolini je napustio teren ne izgovorivši ni jednu jedinu reč. Drugi izvori pak tvrde da je prišao Bertolučiju i besno mu poručio da mora više da čita.

Lettera 22

Pazolinijev Petrolej prvi put je objavljen tek 1992. godine. Tri decenije kasnije, ceo svet obeležava stogodišnjicu rođenja jednog od najvećih umetnika dvadesetog veka. Stojeći nad njegovim mrtvačkim sandukom, Alberto Moravija je okupljenoj masi ožalošćenih i ljutitih ljudi rekao kako je Pazolini bio prvi veliki pesnik levice.

A taj pesnik je svoje životno delo koje ga je, sva je prilika, koštalo glave, pisao na Olivetijevoj pisaćoj mašini Lettera 22. Reč je o jednom od najpopularnijih modela velikog proizvođača pisaćih mašina i druge kancelarijske opreme koji danas više ne postoji.

Iako se radi o multinacionalnoj kompaniji koja je bila jedan od simbola italijanskog ekonomskog razvoja, priča o Olivetiju i Olivetijima je, zapravo, slična priči o Pazoliniju.

Nastala iz male fabrike pisaćih mašina Kamila Olivetija, ova kompanija je pod vođstvom njegovog sina Adrijana postala ne samo jedan od najvećih proizvođača biro-mašina, već i mesto na kome je pokušano kreiranje budućnosti koja se nije desila.

Adrijano Oliveti je u svom filantropskom pohodu na bolji svet prvo uspeo da kupi čuveni američki Andervud, a da potom u svojim razvojnim postrojenjima proizvede prvi kućni računar. Ovu činjenicu, međutim, danas nećete naći u zvaničnim istorijama digitalnog sveta.

Bertoluči, Godar i Pazolini 1969.

Adrijano Oliveti nije hteo da se poput, recimo, vlasnika „Fijata“, odrekne ove grane delatnosti u korist američkog Aj-Bi-Em-a, te da zauzvrat bude nagrađen izdašnim i povoljnim dolarskim kreditima. Preminuo je tokom putovanja vozom iz Italije u Švajcarsku.

Prema zvaničnim nalazima, pedesetdevetogodišnji inovator i vlasnik fabrike iz koje, u skladu sa poslovnim načelima njegovog oca, nijedan radnik nikada nije otpušten, preminuo je od posledica srčanog udara.

Adrijano Oliveti u svojoj fabrici

Postoje, međutim, opravdane, ali nikada dokazane sumnje, da mu je tokom vožnje kroz jedan od brojnih tunela u Alpima, u telo ubrizgan smrtonosni otrov.

Nekoliko meseci kasnije, u saobraćajnoj nesreći je nastradao i Mario Ču, jedan od ključnih ljudi Olivetijevog naučnog tima.

***

Poslednji Pazolinijev intervju, vođen nekoliko sati pre njegovog ubistva

„Svi smo u opasnosti“ 

Intervju s Pjerom Paolom Pazolinijem koji je vodio Furio Kolombo objavljen je u dodatku „Tuttolibri“ dnevnika La Stampa 8. novembra 1975, i ponovo publikovan u listu L’Unita 9. maja 2005. godine.

Razgovor je vođen 1. novembra 1975. između 16 i 18 časova, nekoliko sati pre nego što je Pazolini ubijen. Naslov intervjua dao je sam Pazolini. Na kraju razgovora, koji nas je zatekao na različitim pozicijama i sa različitim stanovištima, kao što nam se često i ranije dešavalo, pitao sam ga da li želi da odabere naslov za intervju. Razmišljao je o tome neko vreme, a onda je rekao da nije važno i promenio je temu. Nešto drugo nas je potom vratilo na glavni motiv koji se stalno ponavljao u razgovoru. „To je suština, konačni smisao svega“, rekao je. „I ne znate ko sve u ovom trenutku razmišlja da vas ubije. Ako hoćete, dajte ovaj naslov: „Zašto smo svi u opasnosti“.

Furio Kolombo 

 FURIO KOLOMBO: Pazolini, u svojim člancima i tekstovima na razne načine ste nam pokazali šta sve prezirete. Sami ste krenuli u borbu protiv mnogo toga – institucija, uverenja, ljudi, centara moći. Da bih olakšao naš intervju, jednostavno ću sve to nazvati „situacijom“, a vi ćete znati da nameravam da pričam o onome protiv čega se borite. Dakle, moja prva primedba je sledeća: ta „situacija“, sa svim lošim stvarima koje opisujete, u osnovi i vama omogućava da budete ono što jeste – Pazolini. Mislim: vaša je zasluga i talenat. Ali alati? Izdavaštvo, bioskop, organizacija, čak i objekti. Recimo da imate čarobni štapić, napravite gest i sve što mrzite nestaje. A vi? Zar ne biste ostali sami i bez sredstava koja su vam potrebna? Mislim na izražajna sredstva… 

PJER PAOLO PAZOLINI: Da, razumem na šta mislite. Pa, ne pokušavam samo da se pretvaram da imam taj čarobni štapić, ja verujem da ga imam, ali ne u bukvalnom smislu. Ja znam da ako stalno udarate čekićem u isto mesto na kraju možete da srušite čitavu kuću. Mali primer za to nam daje Radikalna partija: oni su šačica ljudi, ali su uzdrmali savest čitave zemlje (vi dobro znate da se ja često ne slažem sa njima, ali upravo se spremam za njihov kongres). Istorija nam daje odlične primere. Odbijanje je uvek bilo suštinski čin na koji su bili spremni sveci, pustinjaci, ali i intelektualci. Malobrojni koji su ušli u istoriju jesu upravo oni koji su rekli „ne“, a ne dvorjani i kardinalske sluge. Dakle, čin odbijanja mora biti totalan, a ne delimičan, ne sme se odnositi samo na ovo ili na ono, znači „apsurdan“ a ne zdravorazumski. Ajhman, dragi moj, imao je mnogo zdravog razuma, ali šta je propustio? Nije znao da kaže „ne“ na samom početku, onda kada se bavio samo običnom administracijom, birokratijom. Možda je i rekao prijateljima: ne sviđa mi se mnogo taj Himler. Možda je mrmljao i gunđao, kao što se to radi u izdavačkim kućama, u novinskim redakcijama, u kuloarima vlasti ili na televiziji. Možda je prigovorio zašto se ovaj ili onaj voz zaustavlja samo jednom da bi deportovani ljudi mogli da odu do toaleta ili da uzmu hleb i vodu, a dva stajališta duž pruge bila bi jeftinija i funkcionalnija. Ipak, nikada nije pokušao da zaustavi mašineriju. Dakle, ovde treba uzeti u obzir tri stvari: šta je to što nazivate  „situacijom“, zašto bi je trebalo zaustavili ili uništiti, i na koji način… 

KOLOMBO: Evo, onda opišite „situaciju“. Vi dobro znate da vaša dela i vaš jezik pomalo deluju kao sunce koje se probija kroz prašinu. To je lepa slika, ali malo šta se od toga može jasno videti ili razumeti.

PAZOLINI: Hvala vam za tu sliku sunca, ali očekujte mnogo manje. Ono što tražim jeste da pogledate oko sebe i vidite tragediju koja vas okružuje. Šta je tragedija? Tragedija je što više nema ljudskih bića, tu su samo te čudne mašine koje se stalno sudaraju. A mi, intelektualci, gledamo u vozni red od prošle godine, ili od pre deset godina, i onda kažemo: baš čudno, ova vozovi ne idu kuda bi trebalo, kako to da se sudaraju? Ili je mašinovođa poludeo ili je neki izolovani kriminalac ili postoji zavera? Posebno nas zavera oduševljava. Oslobađa nas tereta suočavanja sa istinom. Kako bi bilo lepo ako bi neko sedeo u podrumu i planirao da nas sredi dok razgovaramo. Lako je, jednostavno je, a tu je i otpor. Izgubićemo neke saborce, ali ćemo se organizovati i srediti njih, jednog po jednog, šta mislite? Znam ja da kada emituju na televiziji film „Gori li Pariz?“ (Paris brûle-t-il? iz 1966, o oslobođenju Pariza 1944) svima su oči pune suza i javlja se luda želja da se istorija ponovi, onako lepa i čista (posledica protoka vremena je što ona ispira događaje, kao fasade kuća). Jednostavno je: ja ovde, ti tamo. Samo da se ne bavimo cenom u krvi, muci, trudu kojom su ljudi tada plaćali za svoj izbor. Kada se suočite licem u lice sa tim časom, tim trenutkom istorije, izbor je uvek tragedija. Ali opet, da se razumemo, tada je bilo jednostavnije. Fašistu iz Saloa, nacistu iz SS-a, normalan čovek uz pomoć hrabrosti i savesti uspeva lako da odbaci, čak i iz svog unutrašnjeg života (tamo gde svaka revolucija uvek počinje). Ali sada je drugačije. Neko dolazi da te upozna izdajući se za prijatelja, dobar je i ljubazan, ali je „saradnik“ (recimo neke televiziji). Treba nekako zaraditi za život, a to nije zločin. Neki drugi, razne grupe, prilaze vam agresivno sa svojim ideološkim ucenama, sa svojim opomenama, propovedima, anatemama, i vi osećate da su i oni pretnja. Marširaju sa svojim zastavama i parolama, ali šta ih razlikuje od ovih „na vlasti“? 

KOLOMBO: Šta je, po vašem mišljenju, moć, gde stanuje, kako se nositi s njom?

PAZOLINI: Moć je obrazovni sistem koji nas deli na one koji potčinjavaju i one koji su potčinjeni. Ali budite oprezni: taj obrazovni sistem sve nas formira, od ljudi u takozvanom establišmentu do najsiromašnijih društvenih slojeva. Ovo je glavni razlog zašto svi želimo iste stvari i ponašamo se na isti način. Ako imam u rukama upravni odbor ili mogućnost za neki manevar na berzi, iskoristiću to; ako sam iz nižih klasa uzeću metalnu šipku. U suštini, koristim ono što imam da bi nasiljem dobio ono što želim. Ali zašto to želim? Zato što su mi rekli da je želeti nešto dobro, a ja samo koristim pravo na to dobro. Dakle, ubica sam, ali sam u suštini dobar.

KOLOMBO: Kritikuju vas da više ne možete da napravite političke i ideološke razlike, da niste u stanju da uočite duboku razliku između onih među mladima koji su fašisti i onih koji nisu fašisti.

PAZOLINI: To je zapravo razlog zašto sam vam ranije pomenuo bajate vozne redove. Da li ste ikada videli one lutke koje zasmejavaju decu jer im je telo okrenuto u jednom smeru, a glava u drugom? Mislim da je Toto znao da izvede takav trik. E, ja tako vidim sve te intelektualce, sociologe, eksperte i novinare, pune svojih plemenitih namera: stvari se dešavaju ovde, a njima su glave okrenute negde drugde. Ne kažem da nema fašizma. Samo kažem: prestanite da pričate o odlasku na plažu ako smo na planini. Jer ovde imamo posla sa drugačijom vrstom pejzaža. Ovde postoji želja za ubijanjem i ta želja nas vezuje kao zlokobnu braću u zlokobnom neuspehu čitavog društvenog sistema. I ja bih voleo da se sve lako reši time što ćemo izdvojiti crne ovce. Vidim ja te crne ovce. Ima ih dosta okolo. Kao što sam rekao Moraviji, to je problem: plaćam cenu za život koji vodim… Kao da se spuštam u pakao. Kada se vratim odatle – ako se vratim – vidim i druge stvari, mnogo više njih nego  drugi ljudi. Ne kažem da morate da verujete u sve ono što vam pričam nakon svog putovanja, ali zašto morate da stalno menjate temu kako biste izbegli suočavanje sa istinom. 

KOLOMBO: A šta je istina?

PAZOLINI: Žao mi je što sam upotrebio ovu reč. Hteo sam da kažem „dokazi“. Ali dozvolite mi da objasnim to drugačije. Prva tragedija koju živimo jeste opšte, obavezno i pogrešno, obrazovanje koje nas tera u arenu da posedujemo sve i po svaku cenu. Guraju nas u tu arenu i vuku okolo kao čudnu i mračnu vojsku, jedni se bore teškom artiljerijom, drugi metalnim šipkamam. I kako to obično biva, grupa se podeli, a neki odlučuju da budu na strani slabijih. Ali mislim da smo svi, na ovaj ili onaj način, slabi jer smo svi žrtve. I svi smo krivi, jer smo svi spremni na igru klanja jedni drugih, samo zarad posedovanja. Ukratko, obrazovanje koje smo dobili može se sažeti u tri reči: imati, posedovati i uništavati.

KOLOMBO: Ali da se vratim na moje prvo pitanje. Vi sve volšebno ukidate, ali vaš posao je pisanje knjiga. Potrebni su vam ljudi koji ih čitaju. Potrebni su vam obrazovani potrošači za vaše intelektualne proizvode. Vi pravite filmove i stoga vam je potrebna ne samo velika publika (a vi generalno uspevate da postignete uspeh i popularnost, publika vas entuzijastično „konzumira“), već vam je potrebna i odlična tehnička, organizaciona, industrijska mašinerija da dođete do nje. Ako učinite da sve ovo nestane za račun nekakvog paleokatoličkog ili neokineskog magijskog monaštva, šta će vam ostati?

PAZOLINI: Ostaće mi sve. Zaista, ostaću sam sa sobom, kao živo biće koje u ovom svetu može da gleda, radi, razume stvari. Postoje stotine načina da se ispričaju priče, da se čuju jezici, reprodukuju dijalekti, da se radi lutkarsko pozorište… Drugima će ostati mnogo više. Oni, obrazovani ili neuki poput mene, moći će da me prate. Svet će postati veće mesto, sve će biti naše i neće nam trebati berza, upravni odbor ili metalna šipka da krademo jedni od drugih. Vidite, u svetu o kome su mnogi od nas sanjali (ponavljam, čitajući prošlogodišnji red vožnje ili red vožnje od pre mnogo godina) postojali su zli gospodar sa cilindrom i džepovima punim dolara i iznemogala udovica sa decom koja traži pravdu. Ukratko, prelep Brehtov svet. 

KOLOMBO: Imate nostalgiju za tim svetom? 

PAZOLINI: Ne! Imam nostalgiju za obespravljenim ali pravim ljudima koji se bore da ukinu tog gospodara, a da se sami ne pretvore u njega. Pošto su bili isključeni iz svega, niko nije uspeo da ih kolonizuje. Plašim se ovih pobunjenih robova jer se ponašaju baš kao njihovi pljačkaši, žele sve i žele to po svaku cenu. Ova mračna tvrdoglavost kojom se srlja u opšte nasilje ne dozvoljava nam da vidimo ko smo i ko je na kojoj strani. Kada umirućeg odvezu u bolnicu više je zainteresovan – ako u njemu ima još malo života – da čuje šta će mu lekari reći o šansi da preživi, nego šta će mu policija reći o mehanizmu zločina. Ne sudim o namerama i ne interesuje me uzročno-posledični lanac, ko je prvi uradio ovo ili ono, niti ko je glavni krivac. Mislim da smo definisali ono što vi nazivate „situacijom“. To je kao kada na grad pljušti kiša a šahtovi su zapušeni: nevina voda se diže, ona nema veze s uzburkanim morem ili besnilom rečne bujice, ona iz jednostavnog razloga ne može da oteče pa se podiže. To je ista ona kišica iz dečjih i pop pesama kao „Pevajmo na kiši“. Ali voda se ipak diže i vi se davite. Ako smo već došli dotle, ja kažem: hajde da ne gubimo vreme na lepljenje etiketa, nego da vidimo kako možemo da pustimo da ova prokleta voda nekud oteče pre nego što se svi u njoj podavimo.

KOLOMBO: Dakle, iz tog razloga biste želeli da svi ljudi budu neuki i srećni čobani, bez obavezne škole?

PAZOLINI: Zvuči veoma glupo kada tako kažete. Ali ovakvo obavezno obrazovanje nužno stvara očajne gladijatore. Gomila postaje sve veća, kao i očaj i bes. Dakle, recimo da sam ovim što sam rekao o školi napravio provokaciju (iako mislim da nisam), ali dajte mi nešto drugo. Očigledno je da žalim za istinskom i direktnom revolucijom potlačenih ljudi čiji je glavni cilj da se oslobode i postanu sami sebi gospodari. Moje najbolje misli mogu me čak inspirisati za jednu od narednih pesama. Ali sigurno ne za ono što znam i ono što vidim. A ono što znam jeste da silazim u pakao i vidim stvari koje ne remete san drugim ljudima. Ali budite oprezni: pakao se diže i dolazi po vas. Tačno je da dolazi pod različitim maskama i zastavama, da sanjari o svojim uniformama i (ponekad) traži za njih i opravdanje, ali je takođe tačno da je njegova želja da udari metalnom šipkom, da napadne i ubije, jaka i opšta. I ovo neće još dugo ostati u prostoru privatnog, kao rizično iskustvo onih koji su „pretrpeli nasilje“. Nemojte se zavaravati. Zajedno sa školom, televizijom i vašim umirujućim novinama, i vi ste veliki čuvari ovog užasnog poretka zasnovanog na konceptu posedovanja i uništavanja. Blago vama koji ste srećni kada na zločin možete da nalepite etiketu. Meni to liči na još jednu od mnogih operacija masovne kulture. Pošto smo nesposobni da sprečimo da se neke stvari dešavaju, nalazimo mir u tome što pravimo police na kojima bi ih slagali. 

KOLOMBO: Ali ukidanje sigurno znači i stvaranje, osim ako sebe ne smatrate pukim rušiteljem Šta se dešava sa knjigama, na primer? Ne želim da igram ulogu nekoga ko je više zabrinut za kulturu nego za ljude. Ali ti ljudi, spaseni, u vašoj viziji drugačijeg sveta, ne mogu više biti primitivni (što je česta optužba koja se protiv vas iznosi), ako ne želimo da se oslonimo represiju onih „naprednijih“… 

PAZOLINI: Od čega se ježim…

KOLOMBO:…Ako ne želimo da koristimo uobičajene definicije, ipak moramo dati neke naznake rešenja. Na primer, u naučnoj fantastici, kao i u nacizmu, spaljivanje knjiga je čin koji je uvod u istrebljenje. Ako zatvorimo škole i zatvorimo televizijske stanice, kako ćete održati svoju viziju živom?

PAZOLINI: Mislim da sam o tome već pričao sa Moravijom. „Zatvoriti“, „ukinuti“, na mom jeziku znači „promeniti“. Moramo dramatično i drastično da promenimo stvari jer je situacija u kojoj se nalazimo dramatična i drastična. Ono što mi ne dozvoljava da vodim pravu debatu sa Moravskom, kao i sa Luiđijem Firpom, na primer, jeste to što izgleda da ne vidimo istu scenu, ne poznajemo iste ljude, ne čujemo iste glasove. Vi kao novinar možda mislite da se nešto dešava samo onda kada se pojavi kao vest, lepo napisana, prelomljena i naslovljena na stranici novina. Ali šta se krije iza ove vesti? Ovde nedostaje hirurg koji ima hrabrosti da analizira tkivo i kaže: dame i gospodo, ovo je rak, a ne benigna činjenica. Šta je rak? To je nešto što menja sve ćelije, što ih tera da rastu u ludom ritmu, ne poštujući bilo kakvu prethodno uspostavljenu logiku. Dakle, da li je bolesnik koji sanja o svom prethodnom zdravlju nostalgičar, iako je pre nego što je bolest nastupila bio glup i jadan? Pre raka, kažem. Dakle, pre svega, moraćemo da se potrudimo da imamo istu sliku sveta. Slušam političare – sve političare – sa tim njihovim malim pretpostavkama i floskulama, i ludim od toga. Oni kao da ne znaju o kojoj zemlji govore, kao sa Meseca da pričaju. A zajedno sa njima tu su i književnici. I sociolozi. I eksperti svih žanrova.

KOLOMBO: Pa zašto mislite da su neke stvari vama jasnije?

PAZOLINI: Ne želim više da pričam o sebi, možda sam već rekao previše. Svi znaju da ja lično debelo plaćam za ono što iznosim. Ali tu su i moje knjige i moji filmovi. Možda grešim. Ali i dalje tvrdim da smo svi u opasnosti.

KOLOMBO: Pazolini, ako tako gledate na život – a ne znam ni da li ćete prihvatiti ovo pitanje – kako mislite da ćete vi izbeći opasnost i rizik? 

Bilo je kasno i Pazolini nije upalio svetlo, tako da je postalo teško pisati beleške. Prelistavali smo ono što sam zapisao. Onda me je zamolio da mu ostavim pitanja. „Postoje neki delovi koji mi zvuče previše isključivo. Pustite me da razmislim o tome, da još jednom prođem, ostavite mi vremena za zaključak. Imam na umu odgovor na vaše pitanje. Lakše mi je da pišem nego da pričam. Vratiću vam beleške i ono što sam dodao sutra ujutru“.

Sutradan, u nedelju, beživotno telo Pjera Paola Pazolinija ležalo je u mrtvačnici rimske policije.

Tekst preuzet sa portala OKO Magazina – ovde.

Vule Žurić (foto: Miloš Lužanin)

АПОКАЛИПСА ДАНАС – ИЗЛОЖБА „СТУДИЈА СЛУЧАЈА“ БИЉАНЕ ЂУРЂЕВИЋ (ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ)

Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“.
Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.

Биљана Ђурђевић је неспорно цењена сликарска, чија је рецепција у нашој „уметничкој јавности“ нешто најближе консензусу. Њена нова изложба „Студија случаја“ у Салону Музеја савремене уметности само потврђује да се ради о сликару првог реда, чија дела су релавантна у контексту колико савремене светске сцене, тако и српске ликовне традиције, која поседују значајну и данас ретку меру особености, самосвојности и стваралачке снаге, не беже од односа према свом времену и суочавања са његовим изазовима и менама, и, што је најважније, имају снажно дејство на посматрача.

Биљана Ђурђевић се обично тумачи у кључу сликарке окренуте фигурацији, али са високом свешћу о другачијим уметничким традицијама, пре свега апстракцији и концептуализму, „уписаним“ у њен стил и поступак. Она је сликарка ванредног техничког умећа, способна је да створи осећај чулне опипљивости призора, њихове материјалности, али њени радови су при том обично засвођени извесним концептом, а природа слике је таква да, и поред снажног реализма, у себе „уписује“ искуство медијски посредоване, екранске визуелне представе, док слике, својом прецизном структурираношћу, и пред детаљно „реалистички“ изведених призора, имају особености и постижу дејство блиско апстрактном сликарству.

Биљана Ђурђевић

Изложба „Студија случаја“ састоји се из слика различитих величина и стоп анимација, повезаних донекле отвореним и вишесмисленим концептом, али који посматрача усмерава ка наративној структурацији. Већ код првог платна суочавамо се са антропоморфним ликовима у белим мајцама без рукава („силеџијкама“) и са лобањама уместо лица, које могу бити маске, али и не морају, односно које сугеришу пре антропоморфне представе смрти или зла, него људе са маскама. На раму прве слике исписане су, на енглеском језику, чувене максиме из Орвелове „1984“ о рату који је мир, слободи која је ропство и незнању које је моћ. Овај руком написан текст, који уоквирује представу фигура са лобањама уместо лица, сугерише њихово читање у смеру представника, „агената“ неке зле силе, насилне и контролне, можда чак ништитељске, која доминира или жели да доминира нашим друштвом и нашим животима.

Остале слике као да прате путешествије тих ликова, њихово ступање у свет или стварност, или просто полазак на задатак. После перфектно изведених слика купатила и железничке станице, црно белих, без трагова људског присуства, тако да готово физички можете да осетите мемлу и задах тих простора, и које истовремено представљају свет и маркирају етапе на путу оних који у њега ступају по извесном „злом“ задатку, суочавамо се са највећом сликом, која недвосмилено представља, или асоцира на представу четири јахача апокалипсе, антропоморфних фигура са кукуљицама, које јашу на коњима, у сивом, опустошеном екстеријеру, са пригушеним сунчевим сјајем, који призива дистопијске и (пост)апокалиптичке визије укорењене у западној религијској, уметничкој и попкултурној традицији.

Следећи низ слика нуди представу мрачних ходника, који асоцирају на напуштене фабрике или подземне ходнике болница или лабораторија, којима круже ове прилике са лицима лобање, а које на једној слици прилазе, на другој, као обављеног посла, одлазе. А посао који обављају сугерисан је стоп анимацијама на укупно три мања екрана, на којима једна од тих фигура плеше некакав плес смрти над човеком, голим и готово претвореним у костур, који лежи на поду тог ужасног простора. Реалистички упечатљиво изведена слика столице, на анимацији се открива као место на ком је седала једна од тих утварних фигура, што доприноси снажном утиску преплитања светова и постиже ефекат продирања света са слике и екрана у овај наш, изједначавања нашег простора са оним са слика, откривања њихове скривене аналогије. Такође, на сликама се не откривају сцене мучења, које би једноставно те лобањолике фигуре представиле као мучитеље или убице, већ би они могли бити просто представе смрти „која долази по своје“, представе зла које људски живот и свет претвара у пакао насиља, отуђености, напуштености и материјалне и духовне деградације или, сугерисано највећом сликом, „јахача апокалипсе“, који симболизују пошасти које ће довести до краја нама познатог света. С тим да је то зло, представљено тим атлетски грађеним фигурама у мајицама, и даље људско, превише људско, да бисмо могли да потремо како нашу људску тако и нашу личну одговорност за његово постојање и деловање у нашем свету.

Орвелов цитат, дакле, упућује да ову изложбу читамо из перспективе нашег времена као времена повећане глобалне контроле у споју са све мање контролисаним насиљем и буквалном физичком деструкцијом природе и друштвених односа, трансхуманизма у ком човек све више губи своја традицијски кодификована обележја. Лобањолике фигуре, дакле, заиста могу бити мучитељи из таквог једног дистопијског а све реалнијег поретка, али јасно упућују и на дубља егзистенцијална и духовна тумачења и искуства, која се тичу сваког од нас, најпре наших страхова од болести, репресије, рата, смрти, а највише живота подљудског, нељудског и недостојног, од ког мислимо да је и смрт боља.

Бивањем на овој исзложби ми као да „уживо“ присутвујемо доласку зла и његовом обављању посла на наше очи, над нама и нашим светом, и отвара нам очи пред тврдом реалношћу насиља, моћи и палог света, пред нашом људском крхкошћу и најзад пред наизбежношћу смрти.

Ипак, врхунска изведба ове уметности, њен дотеран концепт, као да трансцедира и осмишљава представљено; она га не улепшава, идеолошки не замагљује, не искупљује га, јер је то уметношћу немогуће, али ствара одређену спознајну дистанцу, по којој смо уверени да све што можемо да представимо и смислимо можемо и да превазићемо и победимо. То је управо особина сваке велике уметности, а ово је управо таква, јер то је и особина човека, као смислотворног, логосног бића, које није створено само да робује – подједнако природној нужности, сопственим страстима или господарима овог света.

Биљана Ђурђевић не би била то што јесте, да у слике не уноси и дозу ироније, хумора, провокације, заправо поетичког одмака, најпре видљивих у позадини упечатљиве слике лобањоликих фигура које (нам?) одлучним кораком прилазе, где испод и између слојева (црне и сиве) боје назиремо налепљене листове одштампане хартије, са текстом који очигледно представља текстове јавних позива на уметничке конкурсе. Ово може да нас асоцира на то да и уметност често може да служи злу и да не може априори да се ослободи од одговорности за учешће у манипулативним и насилним друштвеним стратегијама и праксама, али може бити читано и као полемични изазов који једна истинска, права уметност упућује фондашком, грантовском, у основи паразитском приступу уметности, добровољном пристанку такозваних уметника-чиновника да служе различитим идеолошким, економским и другим интересима, којима ни један не само уметник, него и истински човек, не би требало да служи.

Изложба „Студија случаја“ нас суочава управо са таквим једним искуством, искуством истинске природе нашег света у ком нема бекства од одговорности, ни окретања главе, јер свака самоиздаја нас претвара у лобањолике наказе, а свака слабост и пасивност у њихове жртве. Али не бојте се, се ово је пре свега једна одлична уметност, а свака добра уметност је пре свега лепа.

Владимир Коларић

МАХАТМА ГАНДИ И СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ (НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ)

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

МАХАТМА ГАНДИ И СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ

У Београду се 15.11.1926. десио један скандал. Те вечери Рабиндранат Тагор наступао је на Универзитету. Гостовање песника у Краљевини СХС пропраћено је с великим интересовањем. Тагор се срео са Николајем Велимировићем, публици га је представио Павле Поповић, интервјуисао га је Станислав Винавер, а Ксенија Атанасијевић је имала прилике да му постави питање о феминизму. Бранимир Ћосић нацртао је портрет који је песник потписао. На предавању, како извештавају новине, сала je била препуна, а велик број људи остао је испред. У дугој жутој одори, Тагор није разочарао своју публику. Међутим, усред читања са галерије су се зачули звиждуци и повици „Доле Тагор, живео Ганди”; бацани су леци, на српском и енглеском, у којима је индијски нобеловац оптужен да се поклонио западној цивилизацији и да није подржао Гандија.i Перформанс су извели зенитисти на чијем су челу били Љубомир Мицић и његов брат Бранко Ве Пољански, те сликар Мирко Кујачић. У гласилу Зенит они су објаснили свој напад: Тагор је за њих „лажни пророк” и „путујући глумац”, очигледно издајник индијског духа, ког позивају да се по повратку у Индију поклони Гандију.ii Ђорђе Костић се 1972. присећа како је демонстрација завршила: «После узвика ‘Доле слуге британског империјализма!’ Тагора је скрштених руку на грудима посматрао публику, подигнуте главе, светачки леп. Публика се умирила, а Мицић и неколико других заћутали су, и само осећајући нелагодност која се прелила по сали… Тагора је почео да пева једну од својих песама и доживео је незапамћен успех“.iii Мирко Кујачић је након скоро шездесет година (1985) описао акцију овако: „Нас десетак је дошло и почели смо да вичемо међу осталим стварима: ’Доле, идите код вашег пријатеља Гандија, како вас није стид, шта ви овде изигравате а он је у затвору…’ и почели смо да бацамо летке.”iv

Зенитисти су се, што је и савременицима било јасно, ослонили на књигу Ромена Ролана о Гандију која је пренагласила разлике у Гандијевом и Тагоровом погледу на борбу за независност. Али занимљивије питање је зашто су стали на страну Гандија и шта уопште бучни авангардисти имају с проповедником ненасиља? Инцидент још и можемо разумети као део авангардне поетике и зенитистичког очекивања пропасти Запада. Међутим и Николај Велимировић – свакако различит од Мицића, ког је и критиковао због овог перформанса –више пута хвали Гандија, не као барбарогенија, разуме се, већ као узор хришћанима.v Да је Тагор код нас између два рата уживао популарност, познато је. Популарност коју је Ганди стекао код српске интелигенције, а за коју су Мицић и Велимировић само два примера, остала је неистражена.

О Гандијевој политичкој активности јављале су новине. Један чланак о њему из 1930. чак почиње: „Мислим да није потребно представити Махатму Гандиа”.vi Преведен је и његов чланак „Шта хоће Индија”.vii Часопис Женски покрет извештава о наступу Сарођини Наиду, песникиње и Гандијеве следбенице на скупу сифражеткиња у Берлину.viii Индијски хришћанин Шоран Синг је два пута као гост Хришћанске заједнице младих људи (YMCA) држао предавање о Гандију.ix Информативне и врло благонаклоне брошуре о Гандију објавили су учитељ Андреја Аждајић (1932) и публициста Душан Алексић (1932), а о путу Индије дипломата Владислав Савић, супруг песникиње Јеле Спиридоновић.x Са почетком Другог светског рата политичке разлике утичу и на писање о Индији и Гандију: левичарски чист Тридесет дана који је у Загребу уређивао В. Дедијер доноси проиндијске и просовјетске чланке, пробританско Човечанство брани колонијалну управу, док Немачки информациони биро објављује на српском књиге о Индији у едицији речитог имена „Енглеска без маске”.xi Преводом Нехруовог чланка читаоци су могли да се упознају и са ставом Конгреса о рату.xii Већ за време окупације, познати колаборациониста Данило Грегорић објавио је књигу Индија, чудни континент.

Међутим, излазили су и текстови другачији од политичких вести. У прилозима значајних имена међуратне културе Ганди је уздигнут до месијанске фигуре универзалног значаја. Већ у предговору за Алексићеву брошуру Радован Казимировић пише о „исполинској“ и „апостолској“ фигури Гандија ког види као јогина. Васа Стајић представља књигу Гандијевих чланака на француском, али увелико превазилази формат приказа. Ганди је за њега пророк и реформатор: „зрачење љубави… свеца Индије, плави данас васцели свет”. Појава Гандија је знак рађања нове религије у Индији која ће исцелити европски материјализам.xiii У другом прилогу, у Новој Европи, закључио је да је борба за сварађ заправо борба за „истину и слободу човечанства“.xiv Редакција часописа одлучила је да затражи одговор на Стајићев текст тако да се обратила Х. Вернију-Ловету, дугогодишњем вишем чиновнику Индијске цивилне службе и професору индијске историје на Оксфорду. Он је у одговору британску управу правдао тиме што прилике на потконтиненту не погодују самосталности и демократији.xv Павле Радосављевић, педагог и психолог, професор на Универзитету у Њујорку, пријатељ Тесле и Пупина, иначе врло заинтересован за хиндуизам, види у Гандију свеца, највећег човека данашњице, који испуњава истине хиндуизма и доноси поруке ненасиља и јединства за Србе, Словене и Европу: „Ганди је велик као и сам живот”… „он је читавом свету дао моћ уједињења”.xvi Владимир Велмар-Јанковић објавио је неколико одушевљених чланака о Гандију ког би величао, каже, као натчовека, само када би се тај „хистерични термин” могао применити на индијску душу, па чак закључује да Ганди више од неких хришћанских светаца заслужује назив богочовека.xvii На сличан начин помињу га Милош Ђурић (у закључку докторске тезе), Владимир Вујић и Ратко Парежанин.xviii Приметно је да су српски аутори лако усвојили почасни назив Махатма, некад као превод „велика душа“. То није тек преузимање по инерцији, већ став поштовања и стајања на страну Индијаца.xix Извори наших аутора су Роланова поменута биографија (која се појавила у Загребу у издању Стјепана Радића, али је франкофона интелигенција код Срба била упозната с изворником, како видимо по приказима) и преводи Гандијевих чланака на европске језике. Без обзира на одушевљење, прво српско издање Гандијеве књиге (избор из радова) појавиће се тек 1970.

Мање је познато да је једну од првих светских докторских теза о Гандију написао српски аутор. Реч је о компаратисти Милану Марковићу (1895-1976), ученику Богдана Поповић, доценту на упоредној књижевности, који је после Другог светског рата предавао славистику у Нансију. Теза Толстој и Ганди одбрањена је 1928. у Паризу пред комисијом који су чинили чувени компаратиста Фернан Балдансперже (ментор), Албер Фуше (стручњак за будистичку уметност) и компаратиста Пол Азар. Марковић говори о утицају Толстоја на Гандија, а код обојице препознаје наслеђе русоизма. Марковићева теза код нас није постала познатија (примерак који је поклонио Александру Белићу аутор овог чланка затекао је у Универзитетској библиотеци нерасечен), али је закључке свог истраживања представио у неколико чланака.xx Марковић није егзалтиран, већ аналитичан, па и критичан – Гандију замера, на пример његов став према савременој медицини и одбацивање вакцинације – те се у оном што види као судар Исток/Запад, сврстава се на страну Запада. (Ипак, то ни њега ни Гандија није поштедело ироничних коментара Велибора Глигорића-Марковићево предавање о индијском вођи назвао је «апостолством», а Гандију пребацио апологију рада, „што може допринети подржавању колонизаторских духова одоздо“).xxi Неки други били су још критичнији. Павле Јевтић, први српски индолог, вероватно је био најпозванији да српском читаоцу објасни шта се дешава у Индији. У више текстова о Гандију, које је објавио тридесетих, он признаје Гандију и целој Индији свако духовно првенство, истиче морални препород који покрет доноси целом човечанству, али је уздржан према политичким тежњама. Јевтић је био енглески ђак, докторирао је из индологије у Лондону, био је и индофил и англофил, тако да делује да се његова индофилија ограничила на индијску филозофију и религију, доприносећи стереотипној слици статичне спиритуалне Индије, а зауставила се пред живом Индијом која је гласно артикулисала своје политичке тежње супротне британскима.

На крају, поменимо нешто још мање познато – два сусрета Срба с Гандијем. У Времену је 1930. у неколико наставака изашао интервју с Гандијем који је водио Никола Богдановић.xxii Према сопственој изјави провео је у Индији две године и научио «индијски» језик (хинди или хиндустани). Није јасно да ли је аутор истоветан новинару Николи Богдановићу (1894?-1962), јер се у његовој доступној биографији у Српском биографском речнику не помиње боравак у Индији. Радован Казимировић у познатој књизи о магији и прорицању (1940) доноси фотографију једног јогина с коментаром да ју је из околине Калкуте 1923. донео Никола Богдановић, „испитивач тајанствених појава“.xxiii Богдановић је на Гандија случајно наишао 1925. на железничкој станици и замолио га је да му се придружи. Махатмина пратња била је уздржана када су схватили да странац говори и енглески и „индијски“, вероватно бојећи се провокације, али када им је показао пасош откравили су се. Ганди је Богдановићу објаснио индијске захтеве за самосталношћу, а додао и своје дивљење јунаштву и пожртвовању српског народа о ком је читао за време рата. Богдановић је остао импресиониран Гандијем: „Заиста, у њему има нечег мистичног, урођеног, моћног“.

Други сусрет је из периода после 1945. Већ у последњим месецима британске владавине група студената, као делегација Централног већа Народне омладине Југославије, обилазила је азијске колоније, па и Индију, где су боравили два месеца учествујући у антиколонијалним и радничким демонстрацијама. Гандија су срели селу у Хајмћару (Бангладеш), куда је отишао да би смиривао сукоб између муслимана и хиндуиста који је избио уочи независности и поделе на Индију и Пакистан. Према опширном извештају и путопису Рајка Томовића (вероватно је реч о будућем информатичару и академику који је и касније имао контакте с Индијом) стигли су увече, када је Ганди ишао на молитву, али нису могли да му приђу од полиције, тако да су посматрали како чита неколико молитви различитих вера. После их је примио на десетак минута и одговарао на њихова питања. На питање делегације шта мисли о улози омладине у борби за ослобођење, Ганди је упозорио да душа Индије није омладина, која је под страним утицајем, већ да је душа Индије у селу.xxiv

Идеализација Гандија долазила је од несумњивог утиска који је остављала његова личност, али стварање такве слике било је под утицајем историјског и културног контекста у ком је делала српска интелигенција. Наклоност за Гандија несумњиво одаје симпатије за борбу против туђинске власти. Код неких аутора Ганди се – често уз тада популарног Тагора или насупрот њему – видео као израз индијске традиције и као носилац светског преображаја. Винај Лал запажа да је Ганди у канон светске историје ушао као апостол ненасиља, док је његова критика Запада и материјализма у рецепцији остала пригушена.xxv Код српских аутора управо је ова критика наишла на јак одјек, заједно с ненасиљем. Шире гледано, српска рецепција није тако необична и треба је разумети у оквиру међуратног идејног контекста „кризе Запада“, којој је супротстављана нека од слика Истока. Међутим, ове опозиције Истока и Запада биле су у том периоду код српских писаца и повод за разматрање сопственог културног идентитета, што је приметно и у неким од наведених радова о Гандију. То је период кад се код једног круга српских интелектуалаца формира „словенско-индијски хуманизам“, како га је назвао Милош Ђурић, национални и универзалистички месијанизам с ликом свечовека у средишту и с јаким ослонцем на индијску мисао и идентификацију с Индијом као идеализованом земљом духа. Али, како видимо, постојали су и критичнији погледи, различитих идеолошких основа. Обим овог интересовања и варијетети представљају једно недовољно познато поглавље у националној културној историји, као и у светској рецепцији Гандија.

Скраћена верзија рада који је изашао у зборнику Индија и српска књижевност (Београд, Доситејева задужбина, 2021, уредио Немања Радуловић).


i “Нечувен скандал на предавању Рабиндраната Тагоре“, Време 17.11. 1926; Политика 17.11.1926.

ii «Отворено писмо Рабиндранат Тагори» Зенит 6. 43 (1926), без нумерације; „Тагоре и зенитистичке демонстрације“, исти број, стр.15-16.

iii Ђорђе Костић, До немогућег, Београд, Нолит, 1972, 26.

iv «Нова авангарда у старом закашњењу. Разговор с Мирком Кујачићем. Разговор водила Марта Вукотић». Овдје 17. 198 (1985), 27. На страну омашка у Кујачичевом присећању: 1926. Ганди није био у затвору.

v Николај Велимировић, Индијска писма“, Изабрана дела II, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 219; Мисионарска писма, Изабрана дела VIII, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 129-130. Први пут тридесетих година у наставцима; Братство 1931, у: Омилије, Изабрана дела IV, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 344-34; „Христе, дођи у Азију“, Сабрана дела 10, Химелстир, 1983, 59-63.

vi Милан Марковић, „Махатма Ганди и његова акција у Индији“, Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 7-8.

vii Правда, 22.02.1930 (на првој страни!)

viii «Саројини Наиду», Женски покрет 11. 5-6 (1930), 3-4.

ix Време 25.01.1927; Време 21.03.1928.

x Владислав Савић, Куда иде Индија? Београд, Звезда, 1940.

xi Енглеска владавини у Индији Рајнхарда Франка (1940) и Положај радника у Индији Хермана Фрича (1941).

xii Пандит Неру, «Индија се бори за своју слободу», Избор најбољих савремених чланака, 5.7 (1940), 702-712.

xiii Васа Стајић, „Гандхи у својим чланцима, Летопис Матице српске 303 (1925), 132-142.

xiv Васа Стајић, «Порука Индије: Махатма Гандхи», Нова Европа 13. 2 (1925), 33-42.

xv Х.Верни Ловет, «Велика Британија у Индији», Нова Европа 13. 2 (1926), 49-55.

xvi Павле Радосављевић, „Индија, Хиндуизам и Ганди“, Летопис Матице српске 303 (1925), 15-22; 114-123; 304 (1925), 38-45.

xvii Владимир Велмар Јанковић, „Исток на Западу“, Мисао 16.3 (1924), 1240-1248; 16.4, 1406-1415; «Социјалне неједнакости у Индији», Правда (14.1.1927), 6. „Гандијева смрт“, Нови видици 1. 2 (1928), 78 -79. Један текст Велмар Јанковића, као и прилог Парежанина, настали су након што је стигла погрешна вест о Гандијевој смрти.

xviii Владимир Вујић, „На чему данас ваља удруживати људе“, Народна одбрана 7. 8 (1932), 115; Р.П. [Ратко Парежанин], «Махатма Ганди», Претеча. Светосавски број (1928), 71-72.

xix О значају употребе ове титуле говори што је, након што су Индијци добили више положаје у локалној власти, једна од заповести подређеним индијским и британским чиновницима у једној од области била да ће се Ганди у службеним дописима убудуће називати Махатма. (Ramachandra Guha, Gandhi. The Years that changed the World. 1914–1948, New York, Alfred A. Knopf, 2018, 509–510).

xx Милан Марковић, “Русо, Толстој и Ганди: три противника Запада“, Летопис Матице српске 324 (1930), 145-159; «Махатма Ганди и његова акција у Индији», Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 7-8; 4 (25.1.1930), 7; 6 (9.2.1930), 5-6; 7 (16.2. 1930), 11-12.

xxi Велибор Глигорић, “Апостолство у нашој књижевности и филозофији“, Време 1.март 1932.

xxii „Мој сусрет са Гандијем», Време 6.05.1930; 8.05.1930; 9.05.1030; 10.05.1930; 11.05. 1930.

xxiii Радован Казимировић, Тајанствене појаве у нашем народу. Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу, Београд: Издање књижарнице Милорада П. Милановића, 1940 [фототипско издање: Београд: Арион, 1986], 159.

xxiv Рајко Томовић, „Белешке с пута по Индији“, Тридесет дана (1947, август-септембар), 89-131.

xxv Vinay Lal, „Gandhi’s West, the West’s Gandhi“, New Literary History 40 (2009), 307. Уп. и Robert Deliège, Gandhi, Paris, PUF, 1999, 99-100.

ПОИМАЊЕ ВРЕМЕНА У ЕПСКИМ ТРАДИЦИЈАМА СТАРИХ ИНДИЈАЦА И СРБА (АЛЕКСАНДАР ЛОМА)

Александар Лома (Ваљево, 1955) класични је филолог и индоевропеиста, етимолог, ономастичар, професор Филозофског факултета у Београду, члан Српске академије наука и уметности. Бави се историјом религија и митологија, топонимијом и историјском географијом. Шире о његовом раду може се видети на википедији и на сајту: https://www.sanu.ac.rs/clan/loma-aleksandar/

ТОЧАК И КОЛОТЕЧИНА

Поимање времена у епским традицијама старих Индијаца и Срба

Тема овога прилога је поређење поимања времена у двема епским традицијама, староиндијској и српској, али чини се умесним започети га сучељавањем, по том истом питању, старих Индијаца са једним другим народом, старим Грцима, и на једном другом пољу. То је историографија, која се, какву је знамо, родила у класичној Грчкој. Њен утемељитељ, „отац историје“, био је средином петог века пре Христа Херодот, а његов, једно поколење млађи, сународник Тукидид дао је онај вид у којем та хуманистичка дисциплина, у својој основи, без обзира на временску дистанцу и методолошке помаке, постоји готово два и по миленија, не само у Европи, него данас и широм света.

Но није свуда све ишло истим темпом. Нарочито не у Индији. Порив за критичким истраживањем прошлости (што значи реч historía коју користимо почев од Херодота) стари Индијци — праисторијски језички и културни сродници како старих Грка, тако и Словена па међу њима и Срба — као да нису имали. Домаћу индијску традицију карактерише анисторичност, или, прецизније, митологизација колективног памћења. Научно прихватљива хронологија античке Индије почиње са Александровим освајањима на истоку и, у њиховом исходу, доласком Грка Мегастена, посланика дијадоха Селеука I Никатора, око 300. године пре Хр., на двор Ћандрагупте Маурје у Паталипутри.1

Поход Александра Македонског на Индију

Oпрека о којој говоримо проистиче одатле што се у старој Грчкој родио модерни човек, којега карактерише историјско, праволинијско сагледавање тока времена, док је највећи део осталог човечанства, укључујући и старе Индијце, и даље живео изван историје. Како је то објаснио Мирча Елијаде,2 за слику света архајског човека карактеристично је строго разграничење сакралног и профаног, како у простору тако и у времену. Једино стварно за њега је „оно време (illud tempus)“, када је из хаоса настао космос, тј. свеопшти поредак, које се понавља у обредима, пре свега новогодишњим, којима је сврха да свет прочисте и освештају, тј. да обнове у њему ону стваралачку енергију која га је испуњавала у доба митских прапочетака. Време које није обухваћено тим сакралним радњама профано је и као такво не постоји — заправо, оне га поништавају. Такво, архајско поимање времена као непрестаног враћања истим митским праобрасцима кроз обредне циклусе може се означити као антиисторијско. Карактеристично је за поглед на свет примитивних заједница широм планете, а делили су га и стари народи, на пример Сумерци и Вавилоњани, као и рани Индоевропљани. (…)

Последњи векови претхришћанске ере када Грци долазе у непосредан додир са Индијцима падају у раздобље индијске историје које се назива „епском Индијом“. Наиме, док су нам за културу претходне епохе, „ведске Индије“, главни извори Веде — зборници химни са пропратним корпусом ведске литературе — духовну климу „епске Индије“ познајемо пре свега посредством двају великих спевова — Рамајане и Махабхарате, чије је уобличавање трајало вековима и у то доба још није било завршено. (…)

Постоји упадљива сличност у основном заплету између грчке епске повести о Тројанском рату и „Рамајане“ — отета жена, муж који покреће прекоморски поход да је поврати, опседа отмичарев град и на крају га осваја — као и између главних женских ликова — постоје јасне индиције да су и лепа Хелена и Рамина Сита, чије име значи ‘бразда’, првобитно биле богиње везане са плодношћу и вегетацијом — што је, на грчкој страни, могло створити утисак да је „Рамајана“ препевани Хомер. То свакако није случај, али ни подударање није случајно, него је реч о заједничком наслеђу из времена индоевропског заједништва. Има и других таквих подударности, о којима је већ писано; овде ћемо указати на још једну посебно занимљиву за старину представе о циклусима уништења и обнове света код старих Индоевропљана.

Хомерова „Илијада“ почиње следећим стиховима (Il. I 1–7), које наводимо у класичном препеву Милоша Ђурића:

Гњев ми, богињо, певај, Ахилеја, Пелеју сина,
злосрећни, штоно Ахејце у хиљаде ували јада,
душе пак многих јунака јаких посла Аиду,
а њих учини саме да буду пљачка за псине
и још гозба за птице — и тако се Дивова воља 
вршила —, откад се оно у свађи разишли били 
Атрејев син, јунацима вођа, и дивни Ахилеј.

Спација је наша; она истиче мисао да је иза обостране масивне погибије у тројанском рату такође стајала божанска воља, у овом случају — наум врховног бога Дива, тј. Зевса. Античка схолија уз стихове 5–6 на следећи начин нам појашњава тај мотив:

Други кажу да је Хомер то рекао на основу једне повести. Веле, наиме, да је Земља, оптерећена мноштвом људи који нису знали ни за какву побожност затражила од Зевса да је ослободи терета; Зевс је најпре одмах изазвао Тебански рат, којим је уништио веома много њих, а онда опет други (Тројански), на Момов савет, који Хомер назива „Дивовом вољом“. Како је Зевс могао громовима и потопима све сатрти, Мом га је од тога одговорио, предложивши му да уда Тетиду за смртника (Пелеја) и зачне лепу кћер (Хелену, са Ледом), и то двоје било је повод рата између Хелена и варвара, након којег је Земља растерећена јер су многи изгинули. Ту повест излаже Стасин који је спевао „Кипарску песму“, 3 овим речима:

Негда су безбројна људска племена блудила земљом 
притискајући одозго њена дубока недра. 
Видев то, Зевс се сажали, па  у свом мудроме уму 
смисли како да Земљи свехранитељки терет олакша. (...)

Настанак „Киприје“ у виду у којем је била читана, препричавана и цитирана у класичној антици, ставља се у рано постхомерско доба, VII в. пре Хр., али то никако не значи да она у појединим својим сегментима није предавала прехомерску усмену традицију верније од Хомера, будући да „Илијада“ и „Одисеја“, биле дело истог или двојице различитих песника, показују висок степен индивидуалне уметничке надградње. Иако је спорно да ли иза „Зевсове воље“ из пролога Илијаде стоји управо Зевсов план за растерећење Земље изнесен у прологу „Киприје“, да је та верзија мита била распрострањена у класично доба сведочи нам Еурипид, наводећи је у својој Хелени из 412. г. (стихови 38–41) као нешто за шта се претпоставља да је општепознато, а, што је још важније, овде наведени, вероватно уводни, стихови „Кипарске“ — или „Кипаркине“ — песме одражавају једну представу коју срећемо и у епској традицији старих Индијаца. (…)

Не само да је проблем исти у Киприји и Махабхарати — оптерећење Земље пренасељеношћу — да се његовог решавања прихвата и тамо и овамо врховни небески бог и да бира исто стратегијско решење — велики рат међу људима, већ да би тај сукоб изазвао он примењује исту тактику: силазак богова на земљу и њихово мешање са људима. Зевс сâм зачиње са смртном женом Хелену, а богињу Тетиду даје за жену смртнику Пелеју коме ће она родити Ахилеја; у Индији богови један по један силазе на земљу и тамо се делимично инкарнирају (aṃśāvatāra ), такође путем зачећа будућих протагониста рата са смртним женама. (…)

Ако дакле допуштамо праиндоевропску старину теме растерећења Земље са обоготвореним Небом, *Di̯ḗus ом као протагонистом, његова замена божанством другог типа код Индоаријаца могла би бити и старија од хиндуистичке прераде древне епске традиције. Индоевропски Дјеус у космолошком смислу оличавао је светлосно пространство изнад облака, које су стари Грци називали етером (aithḗr), смештајући у њега Зевсов дом на врху Олимпа, станиште небеских богова, но Зевс jе задржавши власт над етером проширио своју надлежност и на ниже небо, атмосферу (Il. XV 192), која подразумева функције бога олује, громовника и даваоца кише, док у Ведама ту улогу има Индра, чији је Вишну најближи сарадник и на неки начин alter ego.4 Дјаус је пак остао вишње небо, одвојено ваздушним појасом (antárikṣa ) од Земље и на тај начин удаљено од земаљских послова, но та позиција чинила га је релевантним за праћење временских циклуса одређених кретањем небеских тела. Стога неће бити случајно што управо из уста Бхишме, Дјаусовог аватара у Махабхарати, излазе, у контексту предстојећег неминовног сукоба између двају огранака Куруовог рода, речи које дефинишу циклично поимање времена: kālacakram pravartate „точак времена се врти“ (MBh IV 52, 1). Реч је ту непосредно о небеским, соларним и лунарним циклусима, а не о добима човечанства — југама, но дешавања која ће проистећи из Бхиминих речи значиће крај претпоследње, Двапарајуге, и почетак последње, Калијуге, раздобља декаденције (које, по хиндуистичком веровању, још траје).

Илустрација Кали Југе

Којему год од разних хронолошких слојева Махабхарате непосредно припадале, Бхишмине речи одишу великом старином, како са језичке, тако и са културноисторијске тачке гледишта. Стинд. *kālá  ‘време’ изводи се, са највише вероватноће, од пие. корена *kel  ‘кретати се у круг, обртати се’,5 од којег је, између осталог, словенска реч коло, изворно ‘точак’, одатле кола ‘wheels’, колесница, а и гр. πόλος ‘осовина (око које се нешто обрће’, такође у космолошком значењу ‘светска оса око које се (привидно, гледано са земље) окреће небеска сфера’, одатле поларна звезда, која означава врх те осе, географски полови (северни, јужни). Као инкарнација божанског Неба и „временска оса“ Махабхарате, Бхишма је стога несумњиво био позван да говори о „точку времена који се обрће“. Сáма реч cakrám n., cakráḥ m. ‘точак’ је редупликовано образовање од истог корена *kel , прастаро, јер има тачне паралеле у германском (енгл. wheel < стенгл. hwēol) и грчком κύκλος.6 За старе Индоевропљане точак је имао велико најпре културноисторијско, а онда и симболично значење. Он није људска универзалија, већ тековина неолита.7 На Блиском истоку најпре је пронађен лончарски точак (витло), а затим и кола, чији су точкови били од пуног дрвета, тешки, у која су упрезани волови или онагри (дивљи магарци).8 Са доместификацијом коња, који је бржа, али и мање снажна животиња, дошло је до изума лакшег точка са жбицама (паоцима) и лаких бојних двоколица са коњском запрегом. Према савременим археолошким сазнањима, коњ је припитомљен у евроазијским степама, а најстарије двоколице, с краја трећег миленија пре Хр., нађене су у гробовима културе Синташта  Аркаим на јужном Уралу, која се приписује прецима Индоиранаца. Била је то, уз развитак металургије, једна од највећих технолошких иновација бронзаног доба, која је значила револуцију у начину ратовања, упоредиву са увођењем тенка у Првом светском рату. Бојне двоколице са коњском запрегом битно су допринеле раној експанзији индоевропских народа и брзо се прошириле по целом Старом свету. У Египат су их донели Хиксоси „страни владари“ у XVII веку; некако у то време се у краљевству Митани на подручју северне Месопотамије и северне Сирије јавља владајући слој који је носио индоаријска имена и штовао богове познате из Веда: Митру, Варуну, Индру и Насатје = Ашвине, а сачуван је, у хетитској краљевској архиви у Хатуси, трактат о дресури коња који је написао Митанијац Кикули, пун староиндијских термина.9 Године 1274. код Кадеша у Сирији између Хетита и Египћана вођена је највећа битка бојних двоколица у историји. Са прелазом из бронзаног у гвоздено доба, почетком првог миленија пре Хр., коњ се у рату користи све мање као запрежна, а све више као јахаћа животиња, тј. двоколице потискује коњица, али епски обрасци наслеђени из претходног периода опстају: и под Тројом и на Курукшетри јунаци у бој иду на двоколицама које носе по два ратника, од којих један управља коњима а други хита копље или стреља из лука. Важност коња и точка са жбицама налази одраз у обреду и миту старих Индоевропљана. Коњ им је био главна жртвена животиња, по хијерархији прва после (или замена за) човека; замишљало се да се бог Сунца — ведски Сурја, грчки Хелије — вози по небу коњском запрегом, а сáмо Сунце представљано је у виду точка, уп. праиндоевропску песничку формулу10 ‘точак (бога) Сунца’ која се реконструише на основу ведског sū́ryаsya cákram, грчког κύκλος Ἡλίου, старонордијског sunnu hvél.11 (…)

Хелије

Премда је корен *kel  изворно глаголски, предикат уз горепоменуте речи за ‘точак’ изведене од њега обично је од корена *ṷert : стинд. vártate ‘врти се, котрља се’, наше вртети се, обртати се < *ob vьrt , вратити се (< *vort ) итд.12 Тако је већ у химнама Ригведе, у којима се cakrá  обично везује са глаголским облицима од vart , vṛt ,13 те се у том погледу епски израз kālacakram pravartate може узети за континуанту формулаичног споја који је стар и још праиндоевропски, уп. нпр. прасловенску сложеницу *kolo vortъ ‘вир, коловрат (место где се у реци вода врти у круг); вретено (од истог корена!), мотовило са точком итд.’).14 То нам омогућује да успоставимо не само семантичку, него и посредну језичку везу између староиндијског назива за време kālá  и нашег вр(иј)еме < праслов. vermę, који се заједно са стинд. vártman  ‘колотечина’ своди на праиндоевропски лик *ṷert men  од *ṷert  ‘вртети се’. Сам језик недвосмислено потврђује оно, о чему сведоче стари и архаични текстови: старим Индоевропљанима била је, као и другим древним народима, својствена представа о цикличном току времена.

Као назив за циклично време, kālá  је у хиндуизму персонификовано у богу Кали, који има и црте демона судбине и судбином предодређене смрти. У том својству, он иступа и у Махабхарати, и то у једном њеном важном, можда преломном тренутку. Подела на „добре“ и „лоше момке“ није иманентна традиционалној епици, па ни у Махабхарати, без обзира на накнадне примесе дуалистичке конфронтације, она није апсолутна. (…)

На ширем компаративном плану, епска легенда о Карниној смрти налази блиске аналогије у осетском епу о Нартима, али и у Илијади, где Патрокло гине на сличан начин интервенцијом Аполона, па и у косовском епосу, где Карни одговара Милош Обилић. Свуда је реч о страдању соларног јунака, које се везује за одређене тренутке дана (сунчев залазак, у случају Патрокла) или године (летња дугодневица, од које Сунце почиње слабити, у случајевима осетског Сослана и српског Милоша), а јунакова смрт је последица интервенције божанства судбине.15 Карнина Арђуниним хицем одрубљена глава бива упоређена истовремено са сјајним сунцем у јесењем зениту и са крвавоцрвеним сунцем на заласку (Mbh VIII 67, 24), чиме се спаја симболика двају соларних циклуса, годишњег и дневног,16 али Карнина смрт има много шири симболични значај у космичком времену: након Карне, команду над војском Каурава преузима Дурјодхана, отеловљење демона Калија, чиме практично престаје Двапарајуга а почиње Калијуга,17 на сличан начин на који у хесиодском миту о људским поколењима „херојско доба“ бива смењено садашњим „гвозденим добом“ које карактерише даље кварење човечанства.18

Сиже о пропасти света и његовој потоњој обнови Веселин Чајкановић препознао је, испод хришћанског преслоја, у песмама митолошког циклуса типа „Свеци благо дијеле“ и указао на присуство сличних мотива у косовском циклусу епских песама.19 Један такав мотив је набрајање предзнака „последњег времена“. Оно се у митолошким песмама везује за „проклету“ земљу Индију,20 где најављује катастрофичне климатске поремећаје, након којих следе обнова нормалног космичког поретка и морално прочишћење човечанства, док у косовском епосу пошљедње вријеме значи скору пропаст српске државе.21

Веселин Чајкановић

Чајкановић свој, свакако исправан, суд, о претхришћанском пореклу ових мотива, поткрепљује у наведеном чланку паралелама из других индоевропских традиција: нордијске, келтске, иранске. (…)

Наша основна теза гласи да је, попут Бхишме у Махабхарати, Југ Богдан „оквирни јунак“ или „временска оса“ косовске епске легенде. Његов атрибут је старјештво, на основу којега Лазар своју прву здравицу на „Кнежевој вечери“ упућује управо њему. Уистину, као Лазарев таст, од свих ратника на Косову он једини припада ранијем поколењу, и баштиник је колективног памћења оличеног у „књигама староставним“, где се прориче долазак „пошљедњег“ времена, што је мотив који, како је више речено, повезује косовски са митолошким епским циклусом и историјску битку вођену на Видовдан 1389. на пољу Косову удева, као преломни тренутак, у наслеђену представу о цикличним пропастима и обновама света. Поврх тога, за Југ Богдана везује се мотив континуитета који премошћава крај старог и почетак новог космичког доба, а који, у Махабхарати, представља рођење Абхиманјуовог посмрчета Парикшита, које је омогућио Кришна спречивши Ашватамана да дете убије у мајчиној утроби. У српском косовском миту нема јасних назнака обнове. Историјски, Лазарева лоза наставила се кроз његове синове, пре свега Стефана Лазаревића, који је у једном тренутку успео да збаци турски јарам са Србије и омогући њен, додуше краткотрајан, економски и културни процват пре коначног пада под Турке. Народна песма зна за Високог Стевана, али га не смешта у контекст косовске пропасти, јер оно што је у праволинијском, историјском сагледавању времена релативно у епској визури мора бити апсолутно. Једина назнака наставка херојског покољења, које је, изузев издајнике попут Вука Бранковића, листом изгинуло на Косову, јесте стих у песми „Цар Лазар и царица Милица“, где слуга Милутин Милицу извештава о погибији свих српских јунака на Косову, на челу са њеним мужем Лазарем, Милошем Обилићем, њеним оцем Југ Богданом,22 и осморицом од њехових девет синова, њене браће, али додаје:

Још остаде Бошко Југовићу,
крсташ му се по Косову вија; 
још разгони Турке на буљуке,
као соко тице голубове 

Гледана за себе, то је само лепа песничка слика, где је стегоноша српске војске Бошко Југовић ‘last man standing’ на попришту већ изгубљене битке у тренутку када тешко рањени Милутин одлази оданде да однесе тужне вести у Крушевац, и његов помен у Милутиновом извештају не треба схватити у том смислу да је Бошко битку преживео, што би, уосталом, било у нескладу са укупном епском традицијом, пре свега са песмом „Смрт мајке Југовића“ (Вук II 46o), по којој су Југ и сви његови синови пали на Косову. Но постојао је, изгледа, огранак епске легенде у којем је Бошко Југовић, макар за кратко, надживео косовску катастрофу. У најмању руку, имамо податак да је такво уверење постојало почетком XIX века. Милићевић помиње, у свом опису Ужичког округа, Гроб Бошка Југовића, пишући:

Пре 40–50 година, кажу, да је дошао од некуда у Стари Влах један човек који је нашао један гробни камен и развалине од цркве у планини више Ивањице, и казао људима: „Ово је гроб Бошка Југовића; рањен, вели, на Косову, дошао је довде и ту умрьо, па му је ова црква била подигнута за душу“. 23

Гроб Бошка Југовића код Ивањице

По ономе што каже Милићевић, традиција о гробу Бошка Југовића код Ивањице не би била старија од двадесетих,  тридесетих година XIX в., што оставља могућност да она није проистекла из усменог предања, него да је била књишки инспирисана управо горепоменутом песмом „Цар Лазар и царица Милица“, коју је Вук већ раније био објавио, под другачијим насловом: „О кнезу Лазару (о Косовској битки)“ у Народној србској пѣснарици (Беч 1815, стр. 98–105).24 Међутим, аутентичност се не може оспоравати песми, забележеној у више верзија, која се непосредно не уклапа у косовски циклус, у којој Југ такође има девет синова, па извесни Корун капетан убије и њега и све њих, али га освети посмрче Ненад Југовић — мотив близак продужењу рода Пандава рођењем посмрчета Парикшита у Махабхарати. Оба имена преживљавајућег Југовића, Бошко и Ненад, могла би имати одређену симболику. Ненад се чини прикладним именом за посмртно рођеног сина, док је Бошко хипокористик од Богдан, имена оца: ‘мали, млади Богдан’, примерен да означи Југ Богдановог прворођеног сина наследника. Имена девет Југовића варирају у традицији, и нико, колико знамо, није покушао да иза њих препозна историјске личности, за разлику од самог Југ Богдана, за кога се помишљало да се помиње под именом Богдан Југа у двама изворима из прве половине XV века, у Рударском законику деспота Стефана Лазаревића потврђеном 1412. као један од двадесетчетворице његових састављача и у једном дубровачком акту из 1435. као рударски предузетник у Сребреници. Та идентификација је са правом оспоравана;25 тешко је прихватити да је великаш који се 1389. борио као старац не само преживео, супротно епској традицији, Косовски бој, него се наредних најмање 45 година бавио рударским предузетништвом. Међутим, у доба након Косовског боја помињу се и друге личности са именом или, пре, презименом Југа, што указује да је то био властеоски род (један или више њих),26 а име Богдан у оно доба често се давало. Не можемо стога искључити да је Богдан Југа био изданак истог рода из којег се истоимени јунак борио на Косову, можда његов унук који је понео дедово име. Још важније је ако са Алексејем Олесницким, који је проучио турске изворе о Косовском боју, име једног од Лазаревих велможа код историчара Нешрија, који је писао почетком XVI века. читамо Југа. Тај Југа је наводно на „Кнежевој вечери“ одвратио Лазара од намере да исте ноћи нападне Турке. Индикативно је то што га Нешри означава као заповедника над девет хиљада војника,27 јер тај број асоцира на девет Југ Богданових синова. Олесницки разматра и могућност да се уз име једног другог прослављеног српског војводе, Дмитра, кога такође помиње Нешри, чита патронимик Југоглу ‘Југовић’.28 Нешријеви помени не могу бити доказ историчности Југ Богдана и његових синова, јер је он писао више од једног столећа након догађаја о којем приповеда, и притом, очигледно користио усмене, међу њима и српске изворе,29 али ако су читања Олесницког исправна, Нешри нам у најмању руку потврђује да су Југ(а) и његови синови од раног времена били део косовског епског предања, насупрот мишљењу да су они у њега ушли „врло касно.“30 Са друге стране, да у том предању нема поузданог историјског сећања говори чињеница да у њему Југ Богдан слови као отац кнегиње Милице, а ми знамо да је она у ствари била кћи Вратка Немањића. Тек, за (през)име Југ(а) у контексту косовске легенде не можемо бити сигурни да ли је засновано на сећању на историјску личност таквог имена или је песничка творевина. Према историјском Југа имамо епско Југ, које се просто може објаснити бољом уклопивошћу споја Југ Богдан у десетерац, али можда и једном митолошком асоцијацијом. У неисторијским песмама, Југ је персонификација јужног ветра, а сличност сижеа песме о неуспешној просидби његове кћери са епском „Женидбом Лазаревом“ указује на митски супстрат у основи косовског јунака и његове деце; у најмању руку неке карактерне црте епских Југовића, као плаховитост, могле би бити „метеоролошки“ мотивисане. Својевремено смо Југа Богдана упоредили са индоиранским богом ветра Вајуом.31 Но Вајуов син аватар у Махабхарати је један од петорице Пандуових синова, Бхима, оличење бруталног ратника. У доцнијем раду покушали смо продубити своје поређење косовских песама и Махабхарате указавши да Југ Богданов лик суштински одговара „осовинској“ улози у епском времену коју у Махабхарати има Деваврата Бхишма.32 Тамо се осврћемо и на проблем етимологије прасловенског назива за страну света *jugъ, који се, с једне стране, пореди са гр. αὐγή ‘сунчев сјај’, лат. augeo ‘расти’, augustus ‘узвишен’, а, с друге стране, са праиндоевропским кореном одакле је стинд. yunakti ‘упреже’, yugám ‘јарам’, стсл. иго исто. Ова друга могућност је посебно интригантна због тога што у староиндијском иста именица означава и космички циклус, југу, а епски лик Југ Богдана тесно је везан са темом пропасти и обнове света. Но темпорално значење индоевропског корена *i̯eug  / i̯ug  није посведочено ван староиндијског, у којем се оно сматра иновацијом, са полазиштем у ‘поколење’, или, по другом тумачењу, у термину из игре коцком. Стога се вероватнијим чини оно прво тумачење словенске речи југ, које полази од основног значења ‘сунчев зенит’, што би било у складу са идејом „небеске осовине“ која одређује циклични проток времена, оличене у Бхими, сину Дјауса божанског Неба, а, по нашој претпоставци, и у Југ Богдану.

Полазећи од филолошки утемељеног сазнања о постојању праиндоевропске епске поезије, до којег се поуздано долази на основу језичких реликата,33 даљом компарацијом, протегнутој на садржаје старих и архаичних епских традиција, приближавамо се сагледавању њеног општег духа. Притом механизам „транспозиције мита у еп“, разоткривен пре свега на примеру Махабхарате,34 пружа чврст ослонац за то да се епски простор дефинише као „интерпланаран“, тј. одређен пресецањем двеју егзистенцијалних равни: људске и божанске (херојска апотеоза за човека, инкарнације аватари за божанства). Епско време може се дефинисати као интеракција цикличног, митског и праволинијског, историјског тока времена, тако да је епски сиже својеврстан компромис између тих двају токова, у том смислу што се историјско сећање „савија“ да би се прилагодило космичким циклусима а са друге стране мит се „исправља“ у (псеудо )историју, при чему се индивидуална есхатологија ратника удева у универзалну есхатологију.35

Александар Лома
Пуну верзију текста можете прочитати у:
Александар Лома, Точак и колотечина. Поимање времена у епским традицијама старих Индијаца и Срба, Индија и српска књижевност, Зборник радова у уредништву Немање Радуловића, Задужбина Доситеј Обрадовић, Београд 2021.

1 Мегастенов спис о Индији није нам сачуван непосредно, него посредством грчког историчара римског доба, Аријана, који је свој спис под насловом „Индија (Indikḗ)“ написао у првој половини II в. хр. ере. Превод Аријанове „Индије“ на српски објављен је 1997 у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића. Напоменуо бих у овој прилици да сам превођење тог списа започео око 1990 те година на иницијативу покојне Даринке Зличић, за зборник о везама старе Грчке и Индије који је она припремала, али ју је прерана смрт (1991) спречила да тај подухват оствари.

2Mircea Eliade, Lemythedel’éternelretour. Archétypesetrépétition, Paris, Gallimard. Première parution en 1949, nouvelle édition revue et augmentée en 1969.

3 Kýpria n. pl.; можда је боље не преводити традиционални наслов него га само транскрибовати као Киприја. У наведеној схолији она се приписује Стасину са Кипра, који је, по једној традицији, био Хомеров зет, по другима, аутор је сам Хомер, који ју је дао зету као мираз уз ћерку, по трећој верзији, извесни Хегесија са кипарске Саламине, а по четвртој неки Халикарнашанин по имену Киприја (EGF 2). Највероватније је, међутим, да спев није тако назван ни по имену ни по постојбини свог аутора, него по иницијаторки заплета: Афродити, званој по месту свога рођења Kýpris „Кипарка“, која је у знак захвалности за своју победу на „Парисовом суду“ омогућила Парису да се домогне најлепше жене, Хелене, што је био „окидач“ сукоба између микенских Грка (код Хомера Данајаца или Ахејаца) и Тројанаца.

4 Индра је, наравно, и бог рата, што би му могла бити првобитна функција, док је ону атмосферску преузео од Парђанје, који вероватно има своје индоевропске корене; томе је могла допринети Индрина култна веза са Вајуом, индоиранским и праиндоевропским богом ветра (уп. иранског Vayuа, литванског Vėjopatis а), старија од оне са Вишнуом, који нема индоевропских паралела.

5 Manfred Mayrhofer, Etymologisches Wörterbuch des Altindoarischen I, Heidelberg, Carl Winter, 1986–2001, 343; Л. И. Куликов, „Заметки к интерпретации гимна Времени (Атхарваведа Шаунакия 19.53–54 = Пайппалада 11.8.–9)“, Труды межинститутской научной конференции «Востоковедные чтения 2008», Москва, ИВ РАН, 2010, 680.

6 Позајмљеном у латински као cyclus, одатле циклус.

7 Први људи су поткрај палеолита из североисточне Азије прешли копненом превлаком у Америку много пре проналаска точка, а како се убрзо потом, услед отапања леда на крају последњег леденог доба, подигао ниво светског мора, чиме се дотадашњи земљоуз између Чукотке и Аљаске нашао под водом и претворио у садашњи Берингов мореуз, амерички континент постао је изолован од остатка света и тамошње преколумбовске цивилизације, упркос својим другим високим достигнућима, нису знале за точак.

8 Приказани како вуку кола са четири пуна точка на „застави“ нађеној у краљевској гробници у Уру.

9 Назив „индијски“ се у овом контексту употребљава условно, јер реч је о делу предака Индоаријаца који се из њихове тадашње средњоазијске постојбине иселио на југозапад пре него што се њихова главнина покренула на југоисток, према Индији.

10 Још од својих почетака у деветнаестом веку реконструкција индоевропске прошлости грана се у индоевропску компаративну лингвистику, у којој она има своје непосредно утемељење, и у индоевропску компаративну митологију, која, полазећи од непобитног сазнања о језичком прасродству, покушава да изнађе заједничко порекло у митовима и култовима индоевропских народа. Важну спону између та два правца истраживања чине спојеви, обично двеју, некад и трију речи у архаичним, по правилу метричким текстовима, чија етимолошка подударност, чак и ако су контексти различити, пружа сведочанство о постојању усмене поезије, сакралне али и епске, већ у доба прајезичког заједништва и њеном континуираном преживљавању код појединих индоевропских огранака. У двадесетом веку то изучавање „индоевропског песничког језика“ оснажено је теоријом о формулаичном карактеру усмене поезије.

11 Rüdiger Schmitt, Dichtung und Dichtersprache in indogermanischer Zeit, Wiesbaden, Otto Harrassowitz, 1967, 165-169. Њеним посредним одразом може се сматрати и српска заклетва тако ми овога кола небеснога! где је прасл. *kolo метонимијски употребљено за *sъlnьce ‘Сунце’.

12 Разлог томе је што се код *kelзначење ‘кретати се у круг’ рано проширило у ‘кретати се (тамо амо)’, нпр. стинд. cárati ‘иде’, гр. хом. (еол.) πέλεται ‘креће се, бива’.

13 Уп. RV I 164, 11, 14, где је реч о точку времена, такође I 155, 6а. где се Вишну пореди са точком који се обрће (cakrám na vr̥ttáṃ).

14 Формулаична веза коренова *kel и *ṷert, колико знамо, досад није запажена; ми смо овде могли само узгред на њу указати, а заслуживала би темељније разматрање. Наша летимична претрага по бази података коју је начинила Мирјана Детелић у сарадњи са Браном Томићем изнела је на видело епску формулу колом обрнути, која свакако има своју сакралну подлогу, с обзиром на изворно култно значење игре у колу (http://monumentaserbica.branatomic.com/epp/traziUepp.php).

15 Аполон је то као бог пророк, преносилац Зевсове воље; Милоша Турцима предаје, у разним варијантама, женски лик иза којег стоји најстарија и најзлобнија од трију Суђаја; Сослану одсеца ноге „точак Св. Јована“, који је христијанизован симбол Сунца о дугодневици, уз коју пада Ивањдан (као и Видовдан!). Детаљније је ово поређење изведено у Александар Лома, Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике, Београд, Балканолошки институт САНУ, 2002, 244–250.

16 Глављење Сунчевог точка могло би се схватити као достигнуће дневног или годишњег апогеја и почетак превласти ноћне таме над светлошћу дана.

17 По хиндуистичком учењу (Вишнупурана 5), Калијуга почела је нешто доцније, повратком Кришне Вишнуа на небо. Но већ тиме што, на Кришнин подстицај, убија Карну у ситуацији кад овај не може да се на прави начин одбрани, Арђуна крши витешки кодекс и прејудицира урушење моралног поретка (dharma) у Калијуги.

18 Симболичан израз тога постепеног кварења у хиндуизму је Дхармин бик (веза између Дхарме као субститута Митре и бика је прастара, индоиранска, о чему сведочи улога бика у митраизму!), који у првој, Сатјајуги (индијском „Златном добу“) стоји на све четири, у следећој, Третајуги, на три, у Двапарајуги на две а у Калијуги само на једној нози.

19 Veselin Čajkanović, „Poetae Serborum epici quid de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор XVIII (1938), 475–494.

20 Уп. Лома, Пракосово, 47 и даље, где, на стр. 57, опрезно износимо претпоставку да би епска проклета Индија / Инђија могло бити изобличено од *Виндија, назива за паганску постојбину Срба. Са друге стране, тамо указујемо и на севернословенски назив бајословне земље на југу у коју одлећу птице селице, струс. ирии, укр. вúрей, блр. вырый, пољ. wyraj, за који се са највише вероватноће претпоставља иранска етимологија: ‘земља Аријаца (тј.: Индоиранаца)’.

21 У свести народа, та прекретница, доживљена као „смак света“, био је Косовски бој, премда све српске земље нису у исходу те нерешене битке непосредно нити истовремено потпале под турску власт. Тако је пропаст Зете, тј. Црне Горе, стотинак година након Косовске битке, послужила за подлогу песми „Женидба Максима Црнојевића“, убедљиво најдужој у класичној Вуковој збирци, тако да бисмо је — не поредећи неупоредиво — могли назвати „српском Махабхаратом“. Ту Иван Црнојевић, да би из Млетака довео невесту своме сину Максиму, окупља незапамћено мноштво сватова из разних делова своје земље и из свих друштвених слојева; његов сестрић Јован, видећи широко поље притиснуто коњима и јунацима, има злу слутњу: да је земља жедна — подразумева се, крви — и да ће то претеривање (или: преоптерећење) уродити братоубилачким покољем — попут оног у Махабхарати — до каквог у расплету и долази, а Иванова некада многољудна и богата држава се распада. Могуће је да овде имамо далек, али опет препознатљив, одјек теме растерећења земље, који би, уз пролог Киприје и горенаведена места из Махабхарате, пружио tertium comparationis у прилог тези о њеном праиндоевропском пореклу (уп. Лома 2002: 119–123).

22 Који је погинуо „у почетку, у боју првоме“ (Вук II 45o, 180), што би могао бити одраз Југовог старјештва не само као генерацијског одређења, него и као хијерархијског првенства које одатле проистиче, в. Лома, Пракосово, 212.

23 Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд, 1876, 586.

24 Ако је и било тако, незнанчева прича је тамо пала на плодно тле; везавши се за тзв. Палибрчки гроб на четвртом километру пута Ивањица-Сјеница она се проширила у легенду, ослоњену на оближњи топоним Косовица, да је на том месту после Косовског боја боравио остатак српске војске, а кнегиња Милица видала ране јунацима на извору Царичина вода, за који се верује да је лековит. По легенди, Лазарева удовица је у спомен својој деветорици браће тамо засадила девет храстова, од којих седам још увек стоје. То је данас место ходочашћа, где је 1929. ивањички грађевински предузимач Благоје Вуковић подигао црквицу „Лазарицу“. Наводно су приликом откопавања темеља раније цркве пронађени панцирна кошуља, кацига и оклоп, што би указивало да је ту одиста био сахрањен неки средњовековни витез, можда и косовски јунак. Но ове податке нисмо могли проверити. Извор нам је (https://www.facebook.com/upoznajtemoravickiokrug/posts/980732538725760/).

25 Раде Михаљчић,. Јунаци косовске легенде, Београд, БИГЗ, 1989, 97 и даље.

26 Подробније сада у A. Лома, „Имена састављача Рударског законика деспота Стефана Лазаревића“, Ономатолошки прилози XXVII (2020), 14–15.

27 Алексеј А. Олесницки, „Турски извори о Косовском боју“, Гласник Скопског научног друштва XIV (1934), 82.

28 Исто, 81–82.

29 Исто, 80.

30 Тако Михаљчић, Јунаци, 102.

31 Лома, Пракосово, 211 и даље.

32 Loma, “Mahabharata and Serbian Kosovo Cycle”, 67 и даље.

33 В. горе нап. 28.

34 Stig Wikander, „Pāndava sagan och Mahābhāratas mytiska förutsättningar“, ReligionochBibel 6 (1947), 27–39; Georges Dumézil, Mytheet épopée(I), Paris, Gallimard, 1968; Jaan Puhvel, “Transposition of Myth to Saga in Indo European Epic Narrative”, у: Manfred Mayrhofer (Hrg.). AntiquitatesIndogermanicae, Gedenkschrift für Hermann Güntert, Innsbruck, Institut für Sprachwissenschaft der Universität Insbruck, 1974, 175–184.

35 Лома, Пракосово, 13–14; Loma, “Mahabharata and Serbian Kosovo Cycle”, 61-62.

INTERVJU „N LICA“ SA KATARINOM RISTIĆ AGLAJOM

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Prolog – komentar

“Autorkin pristup literarnom delu je višeslojan pa stoga i višeznačan, jer ponire u mitološke pra-potke bića, a da pritom doseže i do novootvorene dimenzije novorođenog bitka. Uputiti se njegovom stazom znači pre svega to da su sva uputstva data već samim njegovim štivom. Pažljivom čitaocu tako je omogućeno da dopre do jezgra ujedno krajnosno individualnog i kolektivnog arhetipskog polazišta. Autorka zbog toga neprestano vraća čitaoca – koji, obujmljen avanturom lavirintne recepcije dela, naprosto guta njen tekst – na rad hodočitanja; tačnije, praćenja onog magmatičkog toka njenih rečenica gde se lava – kao čist uvid – sliva u nutrinu predloženog štiva: odatle sledi eruptivnost sile finalno zaokružene spoznaje kakva se najzad formira u krunište njenog smisla. Otud je i put te lave put Uroborosa, stalno prisutan jer ishodi iz uhoda. Upravo zbog toga (što materiju prima nisu zaokružili u sebi) njena je literatura mnogima hermetična, a da je u svojoj suštini ona tek hermetizovana (kao mogući odslik tablica). Pronalaženjem žižne tačke u njenom tekstu ta se vnutarnja vatra konačno preobražava u zvezdu-vodilju kakva naveštava upravo onu iskru duha koja posvećenom čitaocu iscrtava strmi put ka Anankinim sferama.” (Predrag Todorović, pisac i ilustrator drevnih i modernih bajki i mitologija).“

Eterska skica (Katarina Ristić Aglaja)

  1. Pitanje (N-lice):

Kroz vašu interpretaciju drevnih kosmogonija i kosmoloških mitova, sprovedenu iz postmoderne vizure i multižanrovskim jezikom, isplivava jedna komponenta krojenja tek samo vaše, čini se, duboko lične priče? Bar se čini da je tako… Jer te priče – po duhu reformatorske – nema nigde u drevnoj baštini, pa ni u jednoj njenoj znanoj verziji. Da li je vaše pisanje u tom smislu solipsistički-onirička tvorevina, ili iza sebe ima zaleđe u nekoj (ne)poznatoj doktrini? U vašoj mitopoeziji i prozi neosimbolizma ima i elemenata teorije, po svoj prilici mnogostruko ukrštene. Ali šta je dominanta ili okidač sveg tog poduhvata, poleta i nadahnuća?

  1. Odgovor (autor):

Ćitajući uvek iznova sopstveni tekst, dolazim do zaključka da uprkos distanciranom radu vlastite refleksije na arhetipskom materijalu, crpenom i iz hermetičke literature i iz lucidnog sna, odlazim s jezom nekuddalje– dalje od puke invencije kakva bi ostajala u okvirima onog što je ma kakvim nasleđem zadato. To je nešto poput visoko rizičnog spuštanja reformatorskog (uslovno: egalitarnog) žara u ur-fašističke dubine drevnog; ali to sa dugo taložnim, gotovo vulkanskim stremljenjem ka budućnosti. A to nerazjašnjeno centripetalno mesto, kao izvor kolebanja i u mom autorskom samoidentitetu, ujedno je antinomija u samom arhetipu koga proučavam.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice):

Da li preobilje snolikih slika u vašem autopoetički diktatnom tekstu ponekad guši prodor autorske intencije na površinu? Je li to pre izazov za čitaoca ili stvaralački čestar s kojim se autor sam valja izboriti?“

  1. Odgovor (autor):

Radije je to usponiti proces raspetljavanja dramski samousukobljenog čvorišta izlaganja, nego fatalna prepreka nastavku linije argumentacije. Onda kada je intenzitet pripovedanja najjači, dolazi do vrtložne kumulacije dalekih asocijativnih slika – koje čekaju na lucidni tren čitaočevog shvatanja i povezivanja. U tom smislu to jeste jedan otežavajući zastoj, ali ne i kraj priče, šta više, on ne samo da vodi ka nastavku nego ga i proširuje.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice): Da li vam motivacija dolazi više od (– uslovno rečeno) spolja ili iznutra? Ili je to isto?
  1. Odgovor (autor):

Nije sasvim isto. Za mene je ipak presudno ono Izvan, kao projekcija nutrine snoviđenja na pejzaž. Pra-impresija ili Fascinacija jednim spoljno predočenim prizorom, jeste upravo refleks budnosti iz sna; problesak svesti o aktivnoj ulozi snevača, ili nedovršenosti procesa lucidnog snevanja; poluga i osovina prevoda granično ne/protumačivih metafora nesvesnog za ovaj niži ali presudan svet. Tako da je to dvosmerni put (kvantni tunel): projekcija oniričkog na ekran prirode i unazadno iščitavanje istoga iz tog suprotstavljenog prizora.

  1. Pitanje (N-lice):

Kojem autoru (autorima) dugujete najviše? Kojoj idejnoj struji (strujama) dugujete najviše?

  1. Odgovor (autor):

Mnogima, pomenuti su, ali nadasve Hermanu Brohu, njegovom lirskom romanu „Vergilijeva smrt“. On mi je ponudio jezik metafora kakav spaja sadržinu lucidnog sna sa sve-svemirskom impresijom. I, uz to, svepotresna jeza, kakva vlada oko solipsističkog trona pra-majki – o kojem govore Parmenid, Platonov „Mit o Eru“ i drugi ezoteriski deo Geteovog „Fausta“.

I to je tačno moj etički pravac.

Najbliže struje: neoplatonizam, neopitagorejstvo, nemačka idealistička mistika, (neo)romantizam i (neo)simbolizam, muzilovski geštalt, filozofije i teorije zla, postmoderna ruska i francuska teorija.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)
  1. Pitanje (N-lice):

Kada je u pitanju vaša teorija zla, koja je moderna ali sa stalnim osvrtima na legendarnu Atlantidu, tj Tota-Hermesa, sofisticiranog neprijatelja koji je napravio jedan ekovski falsifikat skripta postanja – na čemu se ta teza najviše zasniva, kada su u pitanje teorije novog veka? Sprovodite je kroz mnogo žanrova, od filozofskog eseja, simbolističke proze, mitopoezije, bajke, istorijsko-fiktivne novele…

  1. Odgovor (autor):

Na negativnu eshatologiju Jakoba Bemea, s jedne strane, i na prastaro narodno verovanje o mestima geopsihičkog zla, s druge strane. Jedan filozofski, i drugi antropološki ili pre mesmerijanski pristup. Tu je u igri i kult palimpsesta, koji može da vaspostavi potisnut pev o kosmogonijskoj boginji mere.

Što se tiče žanrovske i međužanrovske raznolikosti u mom opusu, različitih stilova, to je moj način da jednu istu materiju prima otvorim različitim optikama čitalaca. Većina napisanog je još uvek u šifarsko-geometrijskim skicama i divljim isprecrtanim beleškama. Dug je bio put do finalne verzije.

  1. Pitanje (N-lice):

Od kada pišete? Da li ste od početka bili osporavani (prećutkivani)? Čini se da istrajavate jako dugo za nekoga ko je bez podrške. Ko je prvi možda usmerio, prepoznao i podržao tu vašu aspiraciju?

6. Odgovor (autor):

U mom pisanju čini se da nema evolucije, samo traženja odgovarajuće forme u kojoj bi se naviruće preobilje unutrašnjih sadržaja moglo smestiti – prevesti iz nemuštih slika (skica) u reči i rečenice. Faktički pišem od svoje šesnaeste, čitam filozofe od trinaeste, ali sam izbrusila jezik (multižanr) tek u dvadeset osmoj godini života, zahvaljujući francuskoj teoriji ženskog pisma i revolucije u poetskom jeziku. Takođe je kod nas bilo dugo pod tabuom tzv pisanje iz nesvesnog – sada se zna da je bitna dubina tog nesevsnog, iz koje se piše. Osoba koja me je prva usmerila je majka, tačnije, po bitno mom izboru ali ujedno podstaknuta njome rano mi prenetim idejama, ja se kalim za podvig hermetičkog pisanja još od svoje šeste godine… To je jedno gorovo manastirsko ili celoživotno posvećenje, koje je pružalo velika ushićenja ali tražilo i mnoga odricanja.

Pre početka urušavanja društva, početkom i tokom ratnih devedesetih, izazivala sam sasvim oprečne reakcije, ali sam u načelu bila ipak prihvaćena i činilo se da ću se brzo probiti. Sa propasti opšteg sistema vrednosti u društvu došlo je i do jačanja interesnih klanova u svetu kulture, takođe, do ideološke zatrovanosti katedre filozofije, te sam svoje krajnje utočište morala pronaći u ilegali. A časopisi koji su namah otvarali svoja vrata za svetske novine ubrzo bi ih i zatvarali. Tu više nije bilo pristupa za beskompromisnu osobu.

Eterički svet (Katarina Ristić Aglaja)

7. Pitanje (N-lice):

Da li u vama izaziva revolt činjenica da ste – uprkos evidentnom personalnom naporu i brojnim oglašavanjima u elektronskim časopisima – i dalje suštinski nevidljivi na domaćoj javnoj književnoj sceni? I time ste blokirani za ma kuda dalje… Nemate čak ni menadžera da plasira vaš parcijalni francuski prevod. Potrebno vam je još prevoda, a kompetentne prevodioce za vaš tekst je veoma teško naći. Ima nekolicina takvih, ali koji su nedostupni bez preporuke i prezauzeti. Nigde izlaza…

7. Odgovor (autor):

Da, ja sam na „ničijoj zemlji“, i dalje niotkoga prihvaćena – u tom smislu da iko sme javno da stane svojom kritikom, stavom i procenom iza mog pisanja: to mi se saopštava (u vidu nesmione podrške) uvek samo privatno. To je jako teška pozicija. Ali dobra strana svakog pisanog dela je da ono može da sačeka svoje post-vreme, te je nada neuništiva. Čini se da moram ići zaobilaznim putem, preko prevoda. Moje pisanje spada u teško prevodivu, ali esencijalno ipak prevodivu materiju – hipertekst.

N-lice – zašto si N-lice? (N-lice ovog intervjua su sažeta često postavljana pitanja mojih čitalaca).

Epilog autora:

Suprotno onome što bi se pretpostavilo:

„Ono što bi se uslovno moglo nazvati zalihom znanja kakva stoji iza ili u procepima mojih tekstova, ja pretežno nisam crpela iz ma kakve ezoterične literature, niti iz knjiga citiranih autora, nego upravo iz mog načina posmatranja prirode – iščitavanja prateksta reljefa. A na njega sam pre svega bila upućena snagom svoje izopštenosti iz prezentne društvene stvarnosti.

Naime, moje dugogodišnje skamenjeno zurenje, u prvoj mladosti, u divlje planinske i druge predele, bio je uslov dolaska to te “tajne materije”, tek samo deliimično potpomognute svetskim mitologijama, kosmo-politikologijama i pesničkim simbolizmom.

Jer tkivo jedinstvene mitopoetske priče, koja je najpre samo fragmentarno provejavala kroz moje tekstove, bitno se razlikuje od tkiva grčkih ili egipatskih mitova zapisanih na njihovom istorijskom izvoru. U pitanju je moj pokušaj jedne radikalne reforme drevnog i (uslovno) tradicionalnog, i to iz situacije postmodernog. A to nije moguće osim ukoliko se prethodno kompletno ne zaroni u drevno. Dakle, ja sam egzistencijalno zaista dugo bila uronjena u jedno visoko rizično i grozničavo stanje zarobljavajuće (dijabolične) fascinacije, koja je čak pretila da me proguta – kao uvek odstojnu i samostojnu individuu. I to je bila izvesna opterećenost koja je dugo kočila ili otežavala prodor moje autorske intencije na površinu komunikatibilno artikulisanog.

Međutim, važno je imati u vidu da tu postoje dve faze mog pisanja, od kojih čitalac dobija na uvid samo drugu: jer njoj prethodi jedna privremena, više geometrijsko-metaforički-slikotvorna nego jezička artikulacija – a kakva predstavlja bazični stepenik mog samodistanciranja u odnosu na taj izvor fascinacije.

Tek gledajući u tu stečenu mapu (topografiju enigmatskih tačaka zla), i uvek je iznova iščitavajući, ja sklapam jezičke rečenice, prevodeći se sa ravni jednog pred-jezičkog medija na ravan jezičkog; te osećajući jezik kao ujedno podsticaj i ograničenje. A to znači da sam – tek kada sam kolažno do-kompletirala tu mapu paralelnog sveta – mogla da steknem dovoljnu distancu i autonomiju: za to da bih svoje ranije ispisane fragmente iznova obradila i povezala u pokretno-organizmičnu celinu – rasterećujući ih njihovog prethodnog zadatka da u svom kratkom obimu (koji je upravo odgovarao kratkoći delovanja probleska impresije) sažmu i zadrže svu ogromnost i polidimenzionalnost te iste, kao sada već postepeno udaljavajuće – a koja mi je oduvek bila dolazila iz prirode (projekcije sna).“ Autor.

Katarina Ristić Aglaja

КЛАСИЧНА И САВРЕМЕНА ГЕОПОЛИТИЧКА ПОЗИЦИЈА УКРАЈИНЕ (Александар Гајић)

Док на „источном фронту“ топови још мирују, Александар Гајић, научни саветник на Институту за европске студије, гласно размишља о геополитичким основама актуелних тензија у Украјини и предвиђа могуће исходе мајке свих европских криза првих деценија 21. века.

Смештена између тежњи за ширењем НАТО-а и ЕУ с једне, и руског настојања да у свом постсовјетском „блиском суседству“ створи појас неутралних или себи окренутих држава, а наспрам ЕУ/НАТО ескпанзије који га окружује и све приметније стеже, налази се Украјина – постсовјетска осамостаљена република од 1991. године.

Геополитички посматрано, простор Украјине чини западни, равничарски део евроазијског Хартланда који представаља спону средњовропског Римланда са огромним пространством руске Евроазије. Осим тога, простор Украјине на свом јужном боку широко партиципира на северној и северозападној обали Црног и Азовског мора, док се на северу наслања на белоруски и руски простор. Ширина распростирања је доминантнија у правцу запад-исток (преко 1000 км) него север-југ (600-800 км); то је и главни правац геополитичких силница на овом простору.1 Наиме, иако отворени, равничарски део „срца копна“ са партиципацијом на боку ка једном „затвореном мору“, простор савремене Украјине, управо услед судара геополитичких вектора између истока и запада, ређе и југоистока, тј. Медитерана, у случајевима када он „прескочи црноморски басен и „укотви“ се на Криму (византијски Херсон, Кримски канат као вазал Османлија), представља „немирну границу“, пограничје Хартланда (како и сам назив „Украјина“ показује). На њему се силе „срца копна“ сусрећу и надмећу са експанзионистичким продорима из „обода копна“, са запада и југозапада европског Римланда. „Из наведеног географског окружења је јасан њен далеко шири обухват са Русијом и Белорусијом, што се односи превасходно на источну и средњу Украјину, док само западне области граниче са другим државама. Чак се и сама Галиција, поред границе са Пољском на западу, широко на северу граничи са Белорусијом.“2 Иако геополитичка „гранична надметања“ чине овај простор местом додира различитих културно-цивилизацијских типова Истока и Запада, његова културна припадност је недвосмислена: простор данашње Украјине је историјско изворишно место руске етногенезе и њеног културно-историјског одређења, тј. идентитета. „Без обзира на све слојевитости и разлике у културно-историјском наслеђу Украјине, она се практично у целини може сматрати делом руског света (Руски мир), а, све сем евентуално саме Галиције, све до данашњих дана и становништвом и земљом која већински стреми интеграционим процесима у чијем је центру Русија. Независна украјинска држава је, уз све противречности и кризе, функционисала захваљујући парламентарном изборном систему, који је (…) доводио на власт наизменично председнике и владе једног или другог геополитичког правца.“3

Споменик Катарине Велике у Одеси (wikipedia, CC BY-SA 3.0)

Савремена геополитичка ситуација у којој се налази Украјина представља нови, радикализовани израз њене старе „граничне ситуације“ у којој се налазила много пута кроз историју. Као део „руског света“ – у геостратешком смислу њен „меки трбух“ – она представља простор надметања између експанзиониста који полазе са запада, из европског Римланда (евро-атлантизам), односно из евроазијског континетализма из „срца копна“ који покушава да их заустави и заузда. „Под руском надмоћи, Украјина „укотвљује“ руску моћ све до Карпата. Ове планине не онемогућавају продор, али не могу бити превладане лако. Ако је Украјина под утицајем или контролом западних сила, руско и белоруско „јужно крило“ је широм отворено дуж лука који сеже од пољске границе скоро до Волгограда на истоку и Азовског мора на југу, дужег од хиљаду миља, од чега више од 700 миља лежи дуж руског поседа. Постоји свега неколико природних баријера. За Русију, Украјина је питање фундаменталне националне безбедности. За западне силе, Украјина вреди само уколико она тежи да се ангажује и победи Русију, као што су то Немци покушали у Другом светском рату.“4

Додатну специфичност савремене ситуације чини међународно-правна самосталност Украјине као суверене државе и њеног становништва које, ма колико истицало своју сувереност – на различите начине види то са којом геополитичком и културно-цивилизацијском опцијом жели своју даљу перспективу. Становници Галиције и других западних делова Украјине виде ову државу као део ЕУ, а они на истоку као део „руског света“ и његових интеграционих процеса, док се један део становништва, највише у средишњим деловима државе, колеба. Управо на дубоким унутрашњим поделама и раслојавању становништва, почива високи конфликтни потенцијал Украјине иза којег стоје крупни геополитички актери са својим стратешким циљевима.

Позиције и циљеви великих сила у савременој ситуацији у погледу Украјине и тамошње кризе су следећи:5 за Русију, Украјина представља кључну безбедносну зону која нипошто не сме да постане простор са којег се претња може пренети на европски део руске територије. У том смислу, она мора остати или у најмању руку неутрални „тампон“ између Русије и сила европског Римланда, или бити реитегрисана (на различите начине и у више фаза) у новонастале континенталистичке савезе које иницира Русија. Запад, пре свега ЕУ, са друге стране, која је од 2009. године у дубокој системској кризи и тежи да се извуче из сопствених силазних трендова и реафирмише се – у Украјини види простор потенцијалног приширења: територију са јефтином радном снагом и ресурсима, те тржиште за пласирање роба, место где може да се покаже релевантном и да преко њега развија односе са, у сваком смислу, ресурсно потентном Русијом. У том смислу, за ЕУ су од виталног значаја енергетски коридори (пре свега гасовод „Дружба“) који пролазе кроз Украјину и иду ка енергетски дефицитарним чланицама ЕУ.6

САД, тј. атлантисти, овде имају потпуно супротне циљеве у односу на Европску унију: они желе да задрже своје позиције у ослабљеној ЕУ, те да по сваку цену спрече приближавање кључних земаља ЕУ Русији.7 Зато они гурају Европску унију у своје даље источно ширење (с обзиром да то Европску унију конфронтира са руским интеграционим плановима) и истовремено прижељкују дуготрајне тензије и дестабилизацију. Док ЕУ, а неке њене чланице посебно, имају економске интересе за стабилном Украјином (мада је неки виде као део ЕУ, а неки не), као и за побољшањем привредне сарадње са Русијом, упркос негативним сентиментима и негативној перцепцији Русије и Руса, атлантистички циљ је дуготрајна нестабилност и криза која би, вештим конфликтним менаџментом, трајно одвојила, конфронтирала и ослабила и ЕУ и Русију.

*

Александар Гајић

Избијање поновних ратних сукоба јачег интезитета, које би отпочело нападом украјинске војске на Донбас, довело би управо до тога: Русија не би могла да остане по страни, већ би се умешала у сукоб да заштити своје сународнике. Ово би Запад, предвођен САД, протумачио као «руску агресију» и увео јој додатне, најјаче могуће санкције, са циљем да је ослаби и трајно изолује од западног света. Украјина би, наравно, била губитник у овом конфликту (с тим да се САД и њихови савезници надају да би рат могао да потраје дуже и буде исцрпљујући по Русију), што, међутим, и није важно. Украјина би, тако, била подстакнута да изазове рат и затим жртвована како би се кривица за сукоб пребацила на Русију, чему би уследиле санкције и изоловање Русије. Примарни геостратешки циљ САД тиме би био остварен: земље ЕУ биле би трајно одвојене од Русије и конфронтиране с њом, а Русија би била делимично изолована и проказана у међународној заједници. То што би од санкција, дугорочно, неупоредиво веће проблеме имале чланице ЕУ (посебно у вези енергетике, где зависе од Русије) од саме Русије, представљао би за САД додатни бенефит од жељеног и пројектованог сукоба: ЕУ и њене чланице биле би гурнуте дубље у челични стисак НАТО-а и САД и принуђене да од САД купују енергенте, чиме би се у пуној мери привредно везали за прекоатланске «савезнике».


Featured image: mix (background: Potemkinove stepenice u Odesi, Wikipedia/public domain)



1 За детаљније податке везане за географске, геоекономске и геополитичке параметре Украјине видети: Konyvtar V, Ukraine in Europe (geographical location and geopolitical situation),http://www.mtafki.hu/konyvtar/Ukraine/Ukraine_in_Europe.pdf приступљено 22.05.2015.

2 Петровић Драган, Геополитика постсовјетског простора, Прометеј и ИМПП; Нови Сад, 2008, стр. 32.

3 Петровић Драган, Украјинска криза 2013-2015, Култура полиса, год, XII, бр. 26, К, Полиса и ИЕС, Нови Сад, 2015, стр. 220.

4 Friedman George, “Ukraine: On the Edge of Empires“, Stratford Weekly, December 17, 2013. https://www.stratfor.com/weekly/20101129_geopolitical_journey_part_6_ukraine приступљено 20.05.2015.

5 О еволуцији стратешких погледа главних великих играча према Украјини видети; Rutland Peter, „Unnecessary War: The Geopolitical Roots of Ukraine Crisis“ У Ukraine and Russia: People, Politics, Propaganda and Perspectives (Ed. Agnieszka Pikulicka-Wilczewska & Richard Sakwa), E-International Relations, Bristol, 2015, стр. 129-140.

6 Видети: Metais Raphaël, „Ensuring Energy Security in Europe:The EU between a Market-based and a Geopolitical Approach“, Department of EU International Relations and Diplomacy Studies, EU Diplomacy Papers 3/2013, Bruges, 2013.

7 Према: Engdahl William, „Ukraine and a Tectonic Shift in Heartland Power“, 22 March 2010, http://www.globalresearch.ca/ukraine-geopolitics-and-the-us-nato-military-agenda-tectonic-shift-in-heartland-power/18128 приступљено 20.05.2015.

МЕДУЗА: ОД АНТИКЕ ДО ВЕРСАЋЕА (АНА АРП)

Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А. (https://anaarpart.com/about/) чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава десет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у десет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности
уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих,
тако и туђих духовних и физичких путовања.

Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за
собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике,
фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма ПерсефониХербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке
(за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”).

Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге. Овога пута преносимо неколико њених текстова о Медузи.

Окрутна и мрачна лепота Шелијеве Медузe

Пред нама је једна од најзанимљивијих Шелијевих песама чији пун назив гласи О Медузи Леонарда да Винчија из Фирентинске галерије која је написана пред крај 1819, а објављена постхумно, 1824. године, две године после Шелијеве смрти. Песма тематизује контемплацију над једном сликом, за коју се веровало да је Леонардова, а на којој је приказана, из необичног угла (не фронталног како је било уобичајено у традицији) одсечена Медузина глава.

Шели је Медузу видео другачије него сви његови претходници, било да су књижевни, било да су ликовни уметници били у питању. Шелијева Медуза није симбол ружног, већ је симбол лепог страдалништва, лепе патње, узвишен призор. Пре него што отпочнемо са детаљнијом анализом ваљало би да прочитамо песму која је пред нама у прозном преводу:

Лежи, посматрајући ноћно небо, на леђима, на облацима обавијеном врху једног брега; испод ње трепере далеке земље. Њен ужас и њена лепота су божански. На њеним уснама и капцима почива љупкост као сенка: из ње зраче, жарке и мрачне, агоније страха и смрти, које се доле боре.

Ипак дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж, у њега се урезују црте тог мртвог лица све док његови карактери не продру у њега, а мисао се губи; то је мелодична боја лепоте, која стоји изнад мрака и блеска бола, а то све чини утисак хармоничним.

А из њене главе као из јединственог тела излазе, попут траве из влажне стене, косе које су змије и увијају се и пружају и међусобно везују у чворове и у бескрајним увијањима, као да се подсмевају унутрашњем мучењу и смрти, показују свој метални сјај и секу густи ваздух својим назупчаним вилицама.

А са оближњег камена један отровни гуштер оклева да погледа у те горгонске очи, док је у ваздуху ужасни шишмиш запањен одлепршао из своје јазбине у којој га је та застрашујућа светлост изненадила и јури као мољац на свећу; а ноћно небо сија светлом које је страшније од помрчине.

То је узбуркана лепота ужаса; из змија избија неки бакарни блесак рођен из тих њихових неразмрсивих увијања и ствара свуда наоколо неки треперави круг, покретно огледало све лепоте и свег ужаса те главе: лице жене са змијском косом, која у смрти посматра небо с тих влажних стена.

Превела Цвијета Јакшић

Шелијева песма састоји се од пет строфа. Свака строфа састоји се од осам стихова. Рима је снажно присутна у овој песми, што никако не умањује вредност песме у оригиналу, али може умањити вредност превода те је стога добро што је песма ослобођена терора метрике, слогова, риме и акцентовања и што је дата у прозном преводу. Одређена поезија савршено функционише у оригиналу, на матерњем језику песника, док у преводу губи свој сјај. Тада треба, без гриже савести, преводити или у слободном стиху или у прози.

Песма не упућује на мит, она подразумева да ми знамо крајњи исход митске приче, ако већ не ниједан други детаљ Медузине судбине. Песма се ослања на уметничко дело, дакле, не на митску причу коју можемо сазнати из различитих извора, а Шелије је једну од њених верзија сигурно могао читати у Овидијевим Метаморфозама. У самој песми Шели користи поступак екфразе, дескрипције уметничког дела, најчешће визуелног, просторног, ликовног, унутар поетског. Екфраза је реторска вештина која нема толико за циљ приближавање поетског и визуелног, већ представљање саме представе, саме појаве, самог објекта, екфраза је увек у снажној вези са појмом мимезе. Међутим, то овде није случај. Песник полази од слике али ју својом имагинацијом и својим доживљајем надограђује.

Марио Прац је у својој студији Агонија романтизма, вишеструко цитираној на овом интернет месту, одакле смо и преузели превод, писао следеће:

Ниједна слика није на Шелијеву душу оставила јачи утисак од Медузе, која се једно време приписивала Леонарду, а сада непознатом Фламанцу, а коју је он видео у галерији Уфици крајем 1819. године. Песма коју је о њој написао прави је манифест концепције лепоте која је била својствена романтичарима.

Бол и задовољство комбиновани су у овим стиховима у јединственој импресији; управо из мотива који би требало да рађају одвратност – модро лице одсечене главе, клупко змија, хладноћа смрти, чудно осветљење, одвратне животиње, гуштер и шишмиш – извире нови смисао подмукле и затроване лепоте, нови дрхтај.

Слика Медузе непознатог фламанског мајстора која је настала у 16. веку и на основу које је Перси Биш Шели написао своју песму мислећи да је слика Леонардова

Лепота Медузе, каква нам је предочена на слици непознатог фламанског мајстора, није у вези са самим особинама предмета већ са моћима и склоностима субјекта, онога ко естетски предмет посматра, онога ко о лепом суди. Субјект, односно посматрач, укључује се у дефинисање појма лепог, он није пасиван прималац садржаја, а лепо више није само својство предмета. Генијеукусимагинацијаосећање, термини су који заокупљају мисао 18. века и они нам помажу да разумемо нови облик лепоте и неопходну тананост уобразиље која је потребна при доживљају исте.

Аристотел је у Поетици писао:

Осећање страха и сажаљења може се, дакле, изазвати утицајем извођења, али и самим склопом радње, а то је боље и одаје бољега уметника…

Сам склоп радње, Медузину судбину, оставимо по страни, њу не можемо коментарисати јер грчки мит није кодификован књигом, слобода тумачења је бескрајна. Међутим, наш страх и наше сажаљење присутни су и без „склопа радње“, а „извођење“ томе донекле доприноси, нама се чини да Медуза брутално пати. О разлозима њене окрутне патње писаћемо у наставку али нас сада занима естетска компонента те патње односно лепота патње, бола, лепота језиве сцене.

Ноћ и врх брда обавијен маглом, змије, шишмиш, одсечена глава несрећнице чије је лице деформисано последњим криком. То је нова врста лепоте која се може назвати узвишеном, иако се узвишено као естетска компонента везује за доживљај природе, више него за уметност, а и када се везује за уметност, везује се за реторику, за узвишен начин израза и узвишен приказ унутар самог израза.

Естетски доживљај Имануел Кант у то време дели на леп и узвишен. Узвишено увек мора поседовати одређену дозу страха, али са безбедносне дистанце. Чини нам се да са безбедносне дистанце, усамљен, док лута ноћу, залутали путник уочава сјај у тами када, убрзо, и угледа сцену застрашујућег, ужасног, болног призора.

Самим тим што је уочио врх брега који је обавијен облацима, посматрач је додао нешто своје, тај призор не видимо на слици. Међутим, он нам је на тај начин индиректно саопштио своју физичку позицију. Он стоји над Медузом. На слици не видимо да је глава на брегу, а ни да је брег обавијен облацима. То су песнички додаци у циљу стварања атмосфере.Позната је склоност романтичара ка егзотичном, необичном, несвакидашњем, запрепашћујућем.

Заустављени крик Медузиног беживотног тела њеном посматрачу чини се хармоничним, њено изобличено лице пуно је дражи и „мелодичне лепоте“. То нас враћа на склоност ка готској архитектури коју су гајили романтичари, не обазирући се на снове математичара и енциклопедиста, уметника 18. века, о хармонији, јединству, целини, складу. Романтично насупрот каласичном обележиће епоху.

Иако је Медуза мртва, змије које чине њену косу, које извиру из њене главе, живе су и агонично се копрцају, међусобно се везују у чворове, агонија са Медузиног лица као да се преноси на њихово кретање. Колико је лице заустављено у покрету, толико су змије активне, оне се „бескрајно увијају“, осветљавају таму својим „металним сјајем“ и оне, детаљ је фантастичан, „секу густи ваздух својим назупчаним вилицама“. На овом месту, у слику се, осим визуелног, уноси и звучни елеменат.

Поред змија које се у агонично крећу, видимо и једног гуштера, за кога песник не заборавља да нагласи да је отрован, а у ваздуху је шишмиш који је по себи страшан, и чију ће врсту Брем Стокер својим романом Дракула додатно афирмисати у готској књижевности, овде се даје као створење које престрављено одлеће из своје јазбине. Уз цик змија и лет избезумљеног шишмиша сцену допуњује и ноћно небо које сија „светлом које је страшније од помрчине.“

Слика Медузине одсечене главе је „узбуркана лепота ужаса“, она је „покретно огледало све лепоте и свег ужаса“. Најзад, попут благослова, песник поклања мртвој Медузи величанствен поглед, ми кроз последње стихове сазнајемо да она са влажних стена гледа пут ноћног неба које је обасјано магичном светлошћу.

Медуза до нас, у било ком облику да је дата, долази искључиво као слика. Медуза је, дакле, и овога пута вишеструко удаљена од нас. Она је део једног уметничког дела, Шелијеве песме. Песма је настала на основу другог уметничког дела, слике непознатог мајстора. Тај сликар Медузу је, опет, видео као слику и тако све до Атениног штита, на коме је Медузина глава која треба да плаши противнике. Али и тада, то треба знати, Медуза је само слика.

Праву Медузу нико није видео, а да је остао жив. Персеј када јој прилази он ју види у огледалу и тако ју убија. Да ју је видео директно, а не посредством одраза, она би га скаменила. Дакле, сведочанство о њој је прича а њен лик до нас долази искључиво као слика. Када ово уочимо спознајемо колико је, заправо, читав наратив у вези са Медузом један нестабилан конструкт.

Видимо, тако, да Шелијева песма нема миметички концепт, али да сама прича о Медузи и Персеју, између осталих, може послужити као прича о односу стварности и представе. Овај мит дубоко је у вези са одразом, са мимезом, а може нас вратити и Платоновој филозофији идеја. Када је реч о Шелијевој песми, она дубину још више интензивира. Пред нама је уметничко дело настало на основу уметничког дела које је у вези са митом чија је главна јунакиња од почетка једна нестабилна слика.

Да ли је онај који нам у Шелијевој песми говори о Медузи, заправо, сам Персеј? Онај ко види облацима обавијен брег онај је који стоји над Медузом. Шта ако је наратор ове песме Персеј и шта ако је, сада када коначно може видети њену главу, схватио да је она лепа? До тада је само слушао о њеној ружноћи, исту није могао да види док је Медуза била жива.

Ова песма, видимо, није дескрипција већ је контемплација над виђеним и фантазијска надградња виђеног која је својствена уметницима и песницима, чије је инспирације заштитни знак Пегаз, крилати коњ који је полетео из Медузиног трупа у трену када јој је Персеј одсекао главу. Пегаз симболизује стваралачку машту и њено успеће.

И као што је светлост у датом пределу песме искричава, тако је и сама Медуза по себи једна искричава слика, она означава нестабилност виђења, нестабилност рефлексије, нестабилност односа између стварности и уметности. Реч која, стога, с правом стоји између субјекта и објекта, између Персеја и Медузе, између посматрача и уметничког дела, јесте треперење. Њу песник понавља више пута.

Ми се можемо запитати зашто Персеј тако окрутно убија Медузу? На који начин је овај мит нека врста антрополошке константе? Осећате да се над Медузом врши нечувено насиље, а да су разлози потпуно неубедљиви. Медузу је немогуће видети. С обзиром на свој застрашујући физички изглед она посматрача одмах убије. Тачније, не убије га она већ се сам посматрач скамени од њене ружноће.

Уколико је мит симболичка прича која упире прстом у феномен који постоји у људима, шта нам говори однос Персеја и Медузе? Мушки страх од (непоуздано, недоказано) фаталне жене који је парализујући („она ме блокира“, назив поп песме која савршено одговара овом контексту) и који, као самоодбрану, увек бира насиље над оним:

  • што не познаје довољно,
  • што не може да докучи,
  • чега се плаши.

Или нам овај мит сведочи о Персејевом страху:

  • од тога шта ће видети,
  • од тога да ће му се свидети то што види

а што је у причи, слици, традицији унапред окарактерисано као ружно, зло и уништитељско.

На овом месту долазимо до Шелијеве песме и круг теме се полако затвара. Персеј, после толико миленијума, постаје јунак једне романтичарске песме и, коначно, признаје да се покајао, признаје да му се оно што је у одразу свог штита/огледала видео, заправо, свидело. Вратио се на место злочина и уживао у призору.

Питамо се и ко држи чију главу у руци. Питамо се о нестабилном односу доминантног и потчињеног. Питамо се о том конструкту, као што се, рецимо, питао и Ларс фон Трир, савремени редитељ, у многим својим филмовима, нарочито у Догвилу. Ове песме нема без Медузе, Персејевог херојства нема без Медузе. Персејевог страха нема без Медузе. Пегаза нема без Медузе.

Ова је песма, дакле, о гледању и о нестабилности слике, али и о нестабилности самог концепта лепоте. Шта је Лепо? Где је граница лепог и ружног, ко подвлачи ту границу? Је ли она једном за сва времена утврђена?

Напомене: Шелијева песма дата је у преводу Цвијете Јакшић и цитирана је према следећем издању: Марио Прац, Агонија романтизма, превела Цвијета Јакшић, Нолит, Београд, 1974.

Препоруке: Песма у оригиналу (линк); Carol Jacobs, On Looking at Shelley’s Medusa (link); Jerome J. McGann, The Beauty of the Medusa: A Study in Romantic Literary Iconology (link); Mathelinda Nabugodi, Medusian Figures: Reading Percy Bysshe Shelley and Walter Benjamin (link); Lucia Leman, Metapjesnik. Percy Bysshe Shelley kroz tumačenje, prijenos i prijevod, Meandarmedia, Zagreb, 2014.


Највећи Медузин непријатељ није Персеј већ Атена

Лучано Гарбати, Медуза са Персејевом главом, 2007.

Сви имамо јунаке античких грчких митова са којима се можемо идентификовати или у чијој судбини препознајемо делић своје. За мене су одувек били важни Икар и Хирон. Написала сам књигу о Персефони, поново сам испричала тај мит, несвесно припадајући жанру који је у свету последњих година изузетно популаран, а нарочито га је истакла у први план Мадлин Милер са романима Ахилова песма и Кирка. Ја нисам написала роман, моја први књига је формално сложенија, али ме је врста књижевности која се односи на поновно причање и исписивање митова одувек интересовала. Мењајући перспективу из које се посматрају јунаци и догађаји, стављањем акцента на нов поглед на ствари, причом обухватате и своје време, као и проблеме на које се дати мит може односити.

Највећи Медузин непријатељ је Атена, та мушкобањаста и недозрела богиња. Она је најбољи пример када говоримо о разлици између пола и рода. Иако женског пола њен род је у потпуности преузео све одлике и конструкте мушког, маскулиног, патријахалног обрасца. Највећи непријатељ већине јунакиња грчких митова је управо она. Она нема мајку, рођена је без њеног учешћа, њен развој је непостојећи. Рођена је из очеве главе и у потпуности довршена – у пуној ратној опреми. И девица је. Зато и кажњава силоване нимфе и смртнице у својим храмовима, ретко када на силоватеље, на богове, сатире и хероје обраћајући пажњу. Њен гнев, управо због силовања, усмерила је и на Медузу. Пошто се „предала“ Посејдону у Атенином храму, Медуза је окрутно кажњена и претворена је у чудовиште са змијама уместо косе, са ружним зубима, брадом, демонским очима које би скамениле посматрача. Постоји неколико варијанти мита – јер лепота грчког мита је у томе што он није кодификован књигом – али сваки супротставља Атену и Медузу, између којих стоји, у суштини, инфериорни извршилац, Персеј.

Легенда вели да свако ко прође тмурним Медузиним крајоликом и угледа ју бива скамењен. Поглед на њу али и сам њен поглед оставља посматрача заувек непомичним. Ако је тако, ко о томе онда сведочи? Уколико су сви сведоци мртви, како онда знамо праву верзију приче? Но, правдољубива Атена бива наговор и штит Персеју, мудрост која му каже да Медузу гледа у одразу штита и да ју тако обезглави. Ми, дакле, имамо само непоуздана сведочанства других да је Медуза ружна наказа. И као такву, Атена ју стави на штит, да буде страх и упозорење њеном противнику. Лик Медузе је на Атениним грудима и гледа у другог, оног ко стоји насупрот. Стога, Медуза лако може бити врста обрнуте пројекције Атене. Ово не мора бити интенција саме митске приче, уосталом, митска прича нема интенцију, она је као таква неутрална, само ју ми можемо симболички уоквирити неким проблемом са којима се два типа жена суочавају данас. Ту слободу интерпретације нам јамчи универзалност и симболичка потентност митске приче чији је радијус значења дословно бескрајан јер му време и околности допуштају нову метаморфозу.

Увек су већи непријатељи женама биле друге жене која пристају на погубан патријахални образац јер би оне одржавале статус кво у недоглед. А догматичан патријахални модел подједнако угњетава и саме мушкарце. Зато мислим да је грешка данашњих феминисткиња што Медузу изједначавају са бесом. Медуза је супериорност. Грешка је што мисле да је Медузин највећи непријатељ Персеј. Њен највећи непријатељ је Атена. Зато што није саосећајна, зато што није подршка, зато што оправдава. И зато мислим да је грешка када многи ликују пред изванредном, барокно илузионистичком скулптуром савременог италијанског уметника Лучиана Гарбатија који је, посматрајући Челинијевог Персеја у Фиренци, помислио како је Фортуна у основи доста ћудљива, па је сугерисао да се ствари лако дају преокренути. Но, да ли преокрет мора бити наставак насиља? Да ли насиље показује путоказ ка излазу из тог ужасавајућег пејзажа? Но, уколико за тренутак пристанемо на Гарбатијев наративни след, онда ја мислим да је уместо Персејеве главе у Медузиним рукама требала висити Атенина глава. Никада ме нису занимали извршиоци митских недела колико његови налогодавци.

Многи овај мит посматрају у контексту борбе соларних и хтонских елемената. Медуза, женско, на страни је земље, влаге, пећине, све док не дође мушкарац, активан и соларни принцип, све док ратара који је статичан и поштује женска божанства, не смени ловац, динамичан принцип са којим Дорани коначно ступају на сцену историје, поразивши староседеоце и њихове митове, а оне које су већ затекли, прилагодивши својој победничкој верзији. Челинијеву скулптуру не треба тумачити као уметнички уобличен став према женама ондашњег фирентинског друштва. Та иконографија је, тада, задобила другачију конотацију. Одсечена глава била је јасна порука непријатељима града. У Кановиној верзији, која је хронолошки чедо доба просвећености, а стилски класицизма, Медуза је могла бити, с обзиром на њен израз лица, оно што је емотивно, грчевито, патетично, индивидуално, насупрот којој Персеј победник делује „објективно“, непристрасно, одражавајући својим изразом „мирну величину“. Најзад, последња приложена скулпторска верзија припада француском уметнику Лорану Маркезу. Она приказује тренутак пред финалан чин, вечну, застрашујући антиципацију наредног тренутка. Ова скулптура делује узнемирујуће на посматрача – мушкарчева грубост је пренаглашена. Његова нога снажно притиска Медузина леђа, поглед му је зверски, док је њој врисак изобличио лице, учинивши ју додатно наказном. Према њеном болу уметник као да нема саосећања већ је акценат ставио на супериорност насилника. Медуза је у телесно неиздрживом положају – посматрач као да сведочи породичном насиљу. Најзад, ова скулптура највише узнемирава јер је формално изванредно изведена и као таква неутралише садржај, чак га, и ту долазимо опет до медузијанске теме о томе шта је лепо, естетски правда.

Бенвенуто Челини, Персеј са Медузином главом, 1554.
Антонио Канова, Персеј са Медузином главом, 1800.
Лоран Маркез, Персеј убија Медузу, 1903.

Због лепоте у том болу

Пол Дарде, „Вечни бол“, 1913.

У првом поглављу култне књиге свих заљубљеника у „песме искуства“, у црни романтизам и декаденцију, Марио Прац пише о слици Медузе и њеном значају за романтичарско поимање лепоте. Он на многим страницама своје књиге Агонија романтизма истиче како су бол и задовољство у романтичарском поимању лепоте неодвојиви. То није ексклузивно сензибилитет уметника 19. века открио и први афирмисао али јесте први теоријски уобличио, казује нам Прац. То је, природно, извршило велики утицај на потоње генерације стваралаца, међу којима је био и француски скулптор Пол Дарде који је свом делу из 1913. године дао име Вечни бол (Eternelle douleur).

Он скулптуру која нам приказује одсечену Медузину главу ваја као главу заводљиве девојке чије су волуптивне усне и пасивно склопљене очи еротизоване у болу. Задовољство осећа посматрач док посматра Медузине путене усне и лице спокојно попут уснуле хришћанске мученице, баш како је својевремено Ђанлоренцо Бернини приказао свету Терезу из Авиле у екстази. Медуза делује предато задовољству додира змијског хладног тела по свом врату. Змије делују као да ју истовремено милују и стежу.

Све оно што би требало да изазива посматрачеву ужаснутост – одсечена глава, змије које се увијају у самртничком ропцу – бива естетизовано и преокренуто у своју супротност – лепоту, фасцинацију, нов дрхтај, нову језу. Медузино оружје – њен поглед – сада видимо положено. Очи су затворене, лице уснуле лепотице предато је самозабораву. Све је другачије него код Каравађа или Рубенса где су очи приказане широм отворене а лице деформисано гримасом. Овде осећамо скулпторову самилост, саосећање за миленијумима неправедно оклеветану и брутално убијену жену, а да прави разлог – за разлику од повода – још увек нисмо разоткрили и разумели. Нека етерична копрена прекрива тајну њених очију.

Када се пише и говори о Медузи истиче се углавном њена фаталност. Њен поглед који леди посматрача или поглед на њу који ужасава посматрача. Фаталност је одувек подразумевала двосмерну, слепу, улицу. И садизам у коме се бестијално ужива, било кроз чин насиља, било кроз посматрање исхода тог чина, фрагментарног и деконструисаног бића унакаженог тела. Овде, пак, у случају ове скулптуре, бива суптилно наглашена Медузина лепота и достојанство страдалништва. Читава судбина несрећне жене, из чије капи крви, коју је упио пустињски песак, је полетео крилати коњ – Пегаз – симбол песништва и моћи инспирације, као да бива искупљена, као да коначно може да почива у миру.


За оне који знају да Версаће није измислио овај знак

Мода је инстант језик. Начин на који се облачимо говори о нама више него што многи желе да увиде или признају. Мода се често изједначава са нечим вештачким у односу на нас, нашу личност и суштину. Међутим, на тај начин се превиђа да је управо она један фрагмент у целини те комплексне слагалице која чини наш идентитет. Када је одевање у питању, суштину не можемо лако одвојити од појаве. Одећа није ту само да нас улепша или утопли.

Италијанског креатора ценим из више разлога. Главни је – храброст. Ако се присетимо његових колекција с почетка деведесетих година прошлог века схватићемо колико је он, заправо, био храбар. Они који боље хронолошки познају историју моде неће моћи ничег сличног да се сете а да је постојало пре њега у таквом облику. Он, формално, није био инвентиван. Како онда, тако и данас, Версаће крој одликује једноставност форме. Оно што издваја јесу комбинације боја и материјала, црна и златна, кожа и метал, употреба грчког и италијанског барокног орнаменталног културног наслеђа код принтова на кошуљама и џемперима.

Ђани Версаће је преко свог заштитног знака – Медузе – симболички сведочио о типу жене којој је намењена његова одећа или о типу жене који његова одећа пројектује. Медуза, жртва која то одбија да буде, у Ђанијевој верзији, постаје жена која погледом камени посматрача. Поглед на њу леди јер je њена фаталност постигнута храброшћу да буде то што јесте, да заводљивим сексипилом и упадљивом одећом то сведочи. Многи и данас нису храбри да се облаче на Версаће начин јер све оно што је изван саме форме те одеће производи аутоцензуру пошто се та одећа – идеолошки – везује за кич, фолк, естраду, глупе, бахате и богате. Али, то су пројекције, то нема везе са одећом као таквом. Ако бисмо ставили по страни оне који прате трендове и којима је брендирана одећа нека врста трофеја, и концентрисали се само на оне који су ту због естетике (коју претходно могу да је приуште), видели бисмо, по мом суду, сву естетску особеност и лепоту овог бренда.

Када ми неко каже „мала црна хаљина“ ја прво помислим на Версаће музе.

А, сада, долазимо до Медузе. Слобода и храброст у случају свих модних брендова условљене су количином новца који сте спремни да за тај покушај слободе и храбрости издвојите. Слобода и храброст се могу односити на много тога, не морамо их нужно изједначавати само на политички сегмент. Оне су потребне и да би се било то што осећаш да јеси. Но, кад смо код новца, тако је са сваком уметношћу, посебно просторном односно визуелном, не трба једино моду кривити за класну сегрегацију. Са друге стране, нама нико не брани да гледамо, и да о форми говоримо, независно од тога да ли се идентификујемо са естетиком бренда.

Ја, на пример, припадам класичном Сен Лоран типу. Та пројекција, мислим, више одговара мом темпераменту и начину на који желим да будем виђена. Међутим, свако ко носи Версаће одећу, а носи ју без аутоцензуре, ко такву одећу не схвата дословно и ко ју облачи са дозом аутоироније, одувек ми је био интересантан. Само треба да тог малог злог чикицу идеологије и локалног политичког контекста одувате са рамена који вас попут Хамлетовог оца трује на уво, само на одложено, дан за даном, годину за годином, пунећи вас веномом предрасуда и ускогрудости. Када се ослободите тог злог чикице, отвара се свет, отвара се читаво поље слободе, духовитости, каприца.

Откуда овај наслов? Он делује елитистички и искључиво. Оставила сам га зато што се рецепција овог бренда у нашој земљи недвосмислено везује за „деведесете“, а тада се на телевизији давала једна реклама за кафић која је гласила „За оне који знају да Версаће није измислио овај знак“. Кафић је био прошаран орнаментиком грчких ваза коју је Версаће користио на својој одећи. То је требало, истовремено, да значи да су „сељаци“ непожељни јер они не знају да је та орнаментика старија од бренда. Они који су у Србији тада носили Версаће нису били школовани а они који јесу били школовани имали су потребу да нешколованима то ставе до знања.

Традиција и индивидуални таленат у случају италијанског креатора недвосмислено су прожети. Сам Ђани Версаће је био велики колекционар и културним наслеђем своје земље, из различитих епоха, користио се у креирању одеће, а и рекао је у једном интервјуу да је потребно бити прилично образован да би се био „баналан“ и да би се „баналност“ на прави начин разумела. Рођен је у Калабрији, на територији некада Велике Грчке, растао је посматрајући око себе остатке античких храмова. Медуза је већ од петог века старе ере постала декоративан симбол. Она сама, према миту, важила је за ружну и застрашујућу а нешто слично би многи рекли за Версаће одећу. Међутим, како појам лепог није фиксиран, многи, а посебно у романтизму, инсистирали су на Медузиној лепоти. Леп је био њен бол, леп је био њен поглед, лепе су биле змије са њене главе. Естетика, у изворном значењу, јесте перцепција. Лепота је у очима посматрача.

Медуза је, стога, симбол моде као такве јер обухвата два њена важна сегмента:

  • гледање (од мене ка теби) односно поглед (од тебе ка мени) односно начин виђења (контекстуализација, пројекција, учитавање)
  • концепт лепог. Медуза нас пита – шта је лепо?

Медуза, попут Макбетових вештица, провоцира да још једном размотримо да ли је оно лепо заиста лепо и да ли је оно ружно заиста ружно или нам је то ружно које је неко прогласио ружним (ко?) – заправо лепо? Најзад, Медуза нам изнова поставља питање – зашто се бојимо?

Извор модних фотографија: Versace.com

Текстови су преузети са А.А.А и можете их читати овде, овде, овде и овде.

Ана Арп

O KAWAII FENOMENU (II): JELENA VUKANOVIĆ

Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.

KAWAII FENOMEN (2)

Kawaii… Neretko autopedofilija. Autopedofili su uzbuđeni sećanjem na sebe dok su bili dečica. To se sećanje da oživeti kroz kawaii, slatkoću življenja. Autopedofilija – seksualno naslađivanje odrasle osobe koja se zamišlja kao dete ili glumi dete (nošenjem pelena i sl.) u SEKSUALNOM ČINU. To je zdravo oživljavanje sećanja na prvobitna ,,golicanja“ i zaobilaženje svega erotskog kroz igru/agresiju/kikot; Sada se odrasla osoba vraća – da ,,oživi“ ono što je nekada bilo potisnuto ili ne odviše jasno. Autopedofilija se može posmatrati i kroz neku vrstu mazohizma – jer se slatko, nevino dete prepušta odraslome muškarcu/ženi, ali je to samo jedna strana medalje, a druga je naravno sadistička težnja mazohiste koja poručuje – ti si odgovoran za mene. I tako se ljubitelji šašavih kostima kawaii modela mogu označiti kao latentni pedofili. Ovo nije nikakva optužba, samo simpatična maštarija. Ljubitelji kawaii modela sada mogu da ispune onu – frustraciju – ne znam šta ću sa tobom, poješću te – Samo ni sada težnja nema veze sa kanibalizmom, no sa erotizmom. Napokon oni mogu da – ,,oskrnave“ slatkoću, da jedu… napokon se mogu gostiti detinjstvom, slatkoćom, a taj spoj ume zbuniti – jer je nešto nasjlađe u našim životima – detinjstvo – i seksualnost – tako čudno odvojeni nesećanjem. Kawaii nije hedonizam, kawaii je dolče vita. Kawaii model je greota obljubiti – i upravo greota tera na blud, preskakanje granica. Taj blud tera odraslog čoveka da se seti nevinosti deteta, kroz najjaču magiju – kroz erotski čin – koji u realnosti detinjstva nije moguć i nije opravdan.

Fotografija: Sally Mann

I nakon takvog čina, modelima kupiti: hello kitty nakit, čašu za mlekce, kuhinju za decu, šećernu penu, odvesti ih na ringišpil, sve šareno, sve slatko, izmeštena utopija detinjstva koju pružaju kawaii modeli. Njihova je snaga ogromna – oni – već odrasli – stvaraju fiktivnu (ali ne nevažnu!) granicu koja ljubitelje zbunjuje do te mere da se osećaju grešno – je li ili nije pred njima dete? Regresivna zamena za istinsku želju. Kawaii model govori o nežnosti, krhkosti, no to nije ona čista nežnost, amoralna i istinska, ali nije ni prljava i nečista – ko oponaša dete – u sebi mora imati nešto od svoga oponašanja, jer je dete neizbrisano iz našega koda. I onda je to kao oživljavanje mrtvaca – što je možda i najveći tabu – nekrofilija. Kawaii goth modeli lepo manifestuju ovu postavku. Uz njih su aveti, strašne lutke, špricevi, smrt, sanduci, grobovi (to sve može spadati uz aksesoare kawaii goth modela). A onda… jedna cucla, ili bele, nevine čarape… Takav spoj suprotnosti nalikuje na ,,zlo dete“, na dete izvađeno iz zemlje… Kawaii pruža jedno zaobilazno zadovoljenje naših najmračnijih težnji. Kawaii metod je savršen u lečenju pedofilije. Fantazije ne treba gušiti, naprotiv, treba ih razvijati, da bi na nivou fantazija i obitavale. Idealna kompenzacijska pojava, a da nije neuroza: kawaii!

Jelena Vukanović

БЕОГРАДСКИ КРУГ МИТРИНОВИЋЕВИХ СЛЕДБЕНИКА (НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ)

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

Београдски круг Митриновићевих следбеника у светлу архивске грађе

1

Постоји представа о Митриновићу која је почела да се формира још током Првог светског рата («фантастичне су вести стизале о њему за време рата – да је одевен у индијске тунике проводио дане у филозофској осами»),i а свакако после 1918 – да је Митриновић неко ко се повукао и напустио своју средину да би утонуо у мистицизам. Тако о њему пише и Вељко Петровић у енциклопедији Станоја Станојевића («одао се мистици»), дајући одређену званичност овој представи. Велибор Глигорић је имао немало ироничних речи за Митриновићеву посету земљи 1930. у памфлету Мистика и мистификатори, али тако је писао о њој и Добросав Јевђевић, на идејним позицијама другачијим од Глигорићевих (“долази нам у ставу…апостола…свемоћни mumbo-jumbo“).ii После Другог светског рата ова се представа учврстила. О Митриновићу као о неком ко се готово одметнуо од домаће културе пишу у некролозима и његов исписник, пријатељ из младости Боривоје Јевтић (»зароњавање у загонетну област хиндуског религиозног мистицизма који није никад имао никакве везе с нашом свирепом и крвавом југословенском стварношћу»)iii и млади Славко Леовац и опозициона Република,iv док су иронични портрет «Митра Митровића» који даје Крлежа у Заставама и чланак у Енциклопедији Југославије запечатили ову слику у новој Југославији настављајући и политичку дисквалификацију коју је започео Глигорић. И историчари књижевности који су о њему писали на далеко објективнији начин полазили су од тога да је Митриновић заслужан за српску поезију и критику до 1914. а да после тога нестаје у свету далеком и географски и духовно. Тек је монографија Предрага Палавестре из 1977. изнела на светло шта је заправо Митриновић радио и писао у Британији и представила његово дело као целину.

И заиста, након неуспелог покушаја повратка 1930. он се није упуштао у домаће подухвате. Његових чланака између два рата нема у нашим часописима, не рачунајући три из 1929-1930. којима се пружа подршка новој политици интегралног југословенства. Ипак, ствари нису тако једноставне. Он је одржавао низ контаката с људима из српске средине до смрти, како наводи Палавестра (Бранислав Петронијевић, Павле Бастајић, Милена Павловић Барили, Милорад Мишковић, Петар Омчикус).v Омчикус је и у разговорима говорио о посети Митриновићу педесетих. А то је само део имена. Дописивао се и са Светиславом Стефановићем, Јосипом Косором и Јосипом Славенским. Божидар Ковачевић каже да је са Митриновићем обновио познанство у Паризу 1930-1931.vi Постојала је и веза с Настасијевићима. У Митриновићевом легату у Универзитетској библиотеци у Београду чува се Из тамног вилајета с посветом Момчила Настасијевића.vii Живорад Настасијевић је Митриновића знао још из минхенског периода пре Првог светског рата, кад га је Митриновић га је, како сведочи, упознао са сликарством импресиониста, а присуствовао је и његовом предавању о Кандинском.viii Г. 1929. Настасијевић је урадио је Митриновићев портрет. Слика је данас у Британији, у архивском фонду Нова Атлантида библиотеке Универзитета у Бредфорду. Колико ми је познато, у у досадашњим прегледима сликаревог опуса није помињанix и овде се представља први пут. (Један траг присуства јесте слика у Времену која прати Митриновићев интервју, а која делује да је управо овај портрет).x

Г. 1926 Митриновићеве чланке траже Политика, Летопис Матице српске и Српски књижевни гласник.xi Тајанствени авангардни писац Мита Димитријевић Мид, обраћајући му се са «ти», што не чине други београдски кореспонденти, каже да ће покушати да издејствује финансијску помоћ за Митриновића код кнеза Павла или премијера.xii Посебно је занимљиво писмо Митриновића Петру Живковићу из децембра 1929, дакле кад је Живковић на месту премијера у време личног режима краља Александра. Митриновић из политичких разлога препоручује куповину британских брикета и одговарајућег лиферанта који би уједно осигурао кредит Југославији код Британаца, па додаје и да ће јавити још о политици и «нашем раду овде», нарочито код социјалиста.xiii Занети мистици обично не дају кредитне препоруке генералима који председавају владама у диктатури. Лиферант је био извесни Иво Габела, познат, како писмо каже, и Чедомиљу Мијатовићу, а ког налазимо и међу члановима Митриновићеве групе Нова Европа. Габела се огласио у Времену поводом Митриновићевог интервјуа, бранећи га управо од утиска да је напустио домаћу средину, али и хвалећи Александров режим и сарадњу с Британијом.xiv Питање Митриновићевог односа према носиоцима југословенске међуратне политике углавном је везивано за сведочанство Бранка Лазаревића, који је препоручио Митриновића краљу Александру као уредника нове ревије посвећене промоцији југословенства; како је познато, сусрет је завршио неславно јер је Митриновић краљу почео да саветује да уједини три религије у земљи, на шта је Александар прекинуо ручак и после тражио да му га више не доводе. Писмо Живковићу наговештава да су везе с носиоцима власти биле шире, као и да су биле везане за његове политичке активности у Британији. Приметимо успутно да је ово можда један од одговора на питање које у биографијама није добило потпун одговор: од чега је све Митриновић живео. Колико је још било таквих посредовања, с каквом провизијом? Иначе, у истом броју Времена у ком се јавља и Габела, чак на истој страни, Чедомиљ Мијатовић јавља о «великом успеху наше државе Југославије»: лиферовање енглеског брикета југословенској железници, које је било под питањем због несклоности британских индстријалаца да дају на кредит, успело је јер је британска влада дала (по изузетку) стопостотну гаранцију. Мијатовић овај договор – очигледно исти онај из писма Митриновића – представља читалаштву као успех новог режима. Овим нам се открива понешто од Мијатовићеве везе и с Митриновићем и с политичарима. За време рата и после рата налазимо га у преписци са Слободаном Јовановићем и Адамом Прибићевићем, те са епархијом Св. Саве. Г. 1951. налазимо га као члана Удружења српских писаца у изгнанству, основаног те године.xv Из писма које му Црњански шаље,xvi видимо да Митриновић није могао (или хтео) да присуствује скупштини, али и да је понудио свој стан за састанке. Међутим, у емигрантској Поруци, која је поменула његово чланство у удружењу, касније у вестима о предавањима одржаним у Удружењу, не срећемо и његово име. Штавише, сама Порука 1953. уопште не помиње Митриновићеву смрт, мада се редовно извештава о смртима других емиграната. (Удружење писаца се од Митриновића опростило говором Косте Ст. Павловића).xvii И тај пример је можда образац његовог односа са домаћом средином – нешто што можемо описати као истовремени контакт и дистанцу (однос какав је, уосталом, имао и са својом породицом).

Уопште, оно што фасцинира код Митриновића већ на први поглед јесте број људи с којима је био у контакту (и то каквих). Један недавни рад га описује изразом networkspecialist.xviii И мада постоје две добре биографије, Предрага Палавестре и Ендрјуа Ригбија, (а колико српских писаца има две биографије), тај чисто биографски, готово позитивистички део рада, још увек нуди открића. Исто, уосталом, важи важи и за његове светске контакте. Тек однедавно је, захваљујући истраживању Марка Пазија који је читао копије дневника Алистера Кроулија у архиву, позната веза с енлеским магом: Кроули је срео Митриновића у Берлину 1930, истог дана кад и Адлера (могуће заједно).xix О чему су разговарали?xx

2

Када је реч о међуратној групи српских следбеника Митриновића, обично се наводе Николај Велимировић (који се средином двадесетих у свом «охридском периоду» окренуо од њих), Милош Ђурић, Павле Јевтић и Душан (Јован) Стојановић. Јевтић је први српски индолог, с докторатом стеченим у Лондону (SOAS), преводилац Бхагавадгите; Стојановић, који је докторирао на Соловојову у Енглеској, аутор је студија о руској религијској филозофији и Бергсону. Њима треба прикључити и Владету Поповића, оснивача београдске катедре за англистику. Палавестра групу српских митриновићеваца везује за деловање краткотрајних часописа Претеча (1928) и Друштвена обнова (1929-1930).xxi Његов је закључак да је група била кратког века и ограниченог утицаја. Овај закључак заслужује преиспитивање, чак и кад се оставе на страну неке могуће фактографске корекције. xxiiАко се ослонимо и на архивску грађу приметићемо да је ова група чвршћа од неке ефемерне редакције.

Велимировића, Јевтића, Стојановића и Поповића за Митриновића везује заједнички боравак у Британији током рата. Јевтић и Стојановић били су теолози по образовању, штавише монаси (отуда су неки Стојановићеви радови потписани с Душан, неки с Јован, а неки и с оба имена), који су напустили монашки чин, мада су остали везани за Цркву. Касније су обојица радили за Пресбиро. Милоша Ђурића Митриновић је знао још из времена студија. xxiii Иначе, недовољно уочена веза међу Ђурићем и Митриновићем јесте и хрватски филозоф Алберт Базала, ког је Митриновић слушао, а код ког је Ђурић после рата докторирао, што је вредно пажње јер је Базала ирационалиста и «металогичар», као и аутор једне од првих књига о парапсихологији у међуратном периоду у Југославији. Милош Ђурић је писао предговор за Јевтићев превод Бхагавадгите, а Стојановић за Ђурићев превод Тагоровог Национализма. Око ових часописа – о којима у истраживању није више писано – организовали су се јавно и полуформално. Власник Друштвене обнове био је Митриновићев брат Чедомил, главни уредник Милош Ђурић, а у редакцији су уз Митриновића били Нико Жупанич и Богумил Вошњак, такође имена из лондонских дана Првог светског рата. Павле Јевтић помиње да су Николај Велимировић, Митриновић, Богдан и Павле Поповић и Нико Жупанич били центар пропагандне и обавештајне службе у Лондону.xxiv Душан Стојановић био је један од уредника Претече, а прилоге су углавном давали и други блиски Митриновићу, попут Милана Будимира који га је знао из предратног доба. Претеча, часопис за националну и хришћанску културу објављивао је месијанистичке словенофилске чланке, као и оне посвећене религији, па и прилоге југословенских антропозофа (Клара и Станислав Жупић, Никола Крстић). Изашла су свега три броја, светосавски, ускршњи и видовдански. Друштвена обнова покренута је с намером да подржи увођење личног режима и интегралног југословенства: Нико Жупанич у броју у ком на насловној страни излази слика краља Александра и Митриновићев текст За Југославију, изражава наду да ће Rex Iugoslaviae „у најскоријем времену“ постати ништа мање него Imperator totius Slaviae.xxv Часопис открива и везу са Митриновићевим европским контактима. Објављује се превод одломка из Сидеричног рођења Ериха Гуткиндаxxvi чију закључну реченицу може потписати било ко од наших космиста: «Да се обновимо и ми и свет у сидеричном рођењу, звезданије изнад свих звезда». Гуткинд је једно од имена најтешње везано за Митриновића, а овај спис је утицао на њега пре преласка у Енглеску. Излазе и два чланка Стивена Грејема, Митриновићевог блиског пријатеља и касније мужа његове сестре. Он је између два рата боравио често у Југославији, посећујући и владику Николаја, али ова посета је, како мисли његов биограф, везана управо за Митриновићев пројекат. xxvii У једном тексту он упућује «младу и снажну југословенску расу» да пође правцем којим је води краљ, велики либерални симбол, «највећи кога је имала југословенска историја». (Из истог часописа сазнајемо да је Грејем провео месец дана у Југославији.xxviii Мада сам Митриновић није наишао на разумевање код краља Александра, из Грејемове касније књиге о марсељском атенату видимо да је енглески аутор разговарао с више људи из власти, с двора, као и са кнезом Павлом и краљицом Маријом).

Овакво повезивање људи блиских Митриновићу опет боље можемо разумети у ширем контексту његових контаката. Начин на који је он окупљао људе привукао је пажњу истраживача који су се трудили да велик број имена и не увек јасне природе односа некако разјасне. Тако су многобројне групе око њега објашњаване сликом концентричних кругова (Ригби),xxix или Венових дијаграма који се преклапају.xxx Недавно истраживање Г. ван Хенгела је детаљније показало испреплетене везе са Гуткиндом, Ван Еденом и Кандинским.xxxi Интелектуална историја (или можда боље историја интелектуалаца) овде се приказује кроз замисао мреже. Такве мреже – које обележавају европски културни пејзаж још од хуманизма– начин су на који можемо описати и његове контакте овде. Митриновић припада једној европској мрежи. У Британији формира другу, која се састоји од више кругова, описали их као концентричне или преклапајуће: од јавних личности повезаних с истим друштвеним циљевима, па до правих поклоника. Као што у Британији има своју мрежу, тако се један њен крак пружа и у Југославији.

3

У литератури се среће још један термин којим су описиване групе око Митриновића: то је секта или култ. Како је познато, не само што је Глигорић Митриновића прозвао као мистификатора, већ је и целу групу око Претече описао као малтене секту која очекује долазак месије – вероватно самог Митриновића из Лондона, за шта му је назив часописа нарочито био речит. Глигорићев текст је полемички, памфлетски, али од овог не треба бежати. Тим пре што се Глигорић обрачунава с онима чијим је словенско-месијанистичким погледима коју годину пре тога и сам био близак. Није Глигорић био усамљен. Већ 1921. Тин Ујевић, који се с Митриновићем посвађао за ратних дана, зове га: «окултиста, спиритиста, хипнотизер и источни мистагог Митровић».xxxii Николај Велимировић у Индијским писмима помиње да «Душана Митриновића» у Лондону индијски ученици сматрају новим аватаром.xxxiii Седамдесетих се у једном интервјуу Милан Кашанин, иначе уздржан на похвалама, Митриновића присећа као генија који је обликовао његову генерацију – али додаје и: «Хтео је, на крају, да оснује неку нову веру у којој би он био Буда, Христ. И њега, и остале из његове генерације збунио је Лондон. И Исток».xxxiv Ако не говори много о Митриновићу, изјава говори о слици о њему коју су савременици имали. Слична поређења користили су и они који су лично сретали Митриновића окруженог ученицима у Британији. Вила Мјуир, која га је дуго знала, користила је реч cult. Амерички песник Џон Гулд Флечер описује групу Нова Енглеска речима «атмосфера луде секте».xxxv Сведочанства која се појављују у новијем истраживању изоштравају ову слику. Рецимо, једна од вежби коју је давао ученицима звала се «неговање не-зависности» (fostering non-dependency). А овај наизглед безазлен термин заправо је значио да је Митриновић одређивао ко ће с ким имати сексуалне односе.xxxvi Ту Митриновић заиста почиње да личи на гуруе попут Ошоа. Доста тога зависи од дефиниције култа. Тако се негде настоји доказати да се понашање Митриновићевог круга не уклапа у класичну дефиницију верског култа.xxxvii Митриновићеве групе то заиста нису ни биле. Другачија је, међутим, ствар са шире схваћеном култном атмосфером и улогом гуруа.

Оправдано је због свега тога питати се какво је било место Митриновића у конкретним надама српских следбеника. Да ли је он био гуру или чак заиста претеча, месија свечовека? И код његових српских истомишљеника можемо наићи на тон обожавања из ког зрачи учитељска аура. Примера ради, 1927. Душан Стојановић пише о Митриновићу као о неком ко се наставља на Достојевског и Соловјева идејом о свечовеку, али их и превазилази јер је укључио источна учења – будизам, веданту, Египат, античке мистерије, Лао Цеа. Митриновићева синтеза вредности шира је од ма које друге, ништа мање него «синтеза теократије, теософије и теургије». Стојановић је узвисио Митриновића и у националној култури, јер га прогласио синтезом «мушког» Мештровића и «женског» Николаја Велимировића, како год ово разумели.xxxviii Осам година након неуспеле посете, Павле Јевтић пише његовим о активностима у Уједињеном краљевству (иницијативе Нова Европа и Нова Британија) управо наглашавајући да га тамо поштују као учитеља и «скоро новог месију». Не либи се Јевтић ни да га опише романескно, али – судећи по успоменама – и истинито: «са очима које продиру…он обично седи са скрштеним ногама» и истиче се «источњачким изгледом».xxxix Јевтић заобилазно прекорева земљаке што Митриновић није наишао на одјек код њих. Недвосмислено је да он дели ентузијазам британских ученика за Митриновићеву визију будућности.xl Текстови следбеника или опонената као што је Глигорић показују да су опажени као група, као део једног покрета, где су Митриновић и Велимировић посебно апострофирани.xli

4

Када погледамо архивску грађу – писма која се чувају у фонду Задужбине Нова Атлантида у Библитеци Универзитета у Бредфорду – добијамо нову слику ове групе која потврђује горе изнете тезе. Подаци из писама која су српски следбеници писали Митриновићу, досад ненавођени у истраживањима, бацају ново светло на овај интелектуални кружок.xlii

Београдски митриновићевци били су група устројена попут британских. Штавише, били су у контакту са Митриновићевим британским ученицима – Лилијан Слејд, Филипом Мереом и Валери Купер. Куперову у писмима помињу и Стојановић и Јевтић и В. Поповић. Други ученик, Алан Портер, врло активан предавач у Митриновићевим кружоцима, нарочито о адлеровској психологији, долазио је у Београд да им држи предавања. И током двадесетих неки од српских следбеника посећивали су Лондон. Јевтић је тамо провео две године током докторских студија; Поповић је такође докторирао у Лондону; Стојановић је био аташе за штампу у Лондону 1929-1931. Из преписке се види да су били у међусобном контакту, као права група, не тек редакција окупљена око часописа, те да извештавају Митриновића о појединачном раду, као и о другима из кружока. Душан Стојановић пише Митриновићу да је «углавном радио будизам», само му је криво што нема добру граматику палија или санскрта. «Али најосетнији је губитак што сам тако далеко од Вас» јер му све те ствари изгледају другачије кад их Митриновић интерпретира. Поред рада на Соловјову (где је «езотерика остала нетакнута») обавештава и да ће писати о Буди.xliiiМисли је 1924. објавио чланак о будизму). Владета Поповић извештава да је боравио у Дорнахуxliv где је упознао више антропозофа,xlv као и да студира Штајнера, Ширеа и Ернста Вуда.xlvi Јевтић пита Митриновића за мишљење треба ли и он да оде у Дорнах.xlvii Видимо како су укључили Милоша Ђурића: Павле Јевтић пише за њега да је «ватрен идеалиста» који је одушевљен и жели да сазна више о «свему»,xlviii Стојановић такође извештава Митриновића да је Ђурић «врло одушевљен» њим.xlix У писмима се често помиње тајанствени «рад». Стојановић користи и израз «рад нашe браћe».l Он Митриновићу пише: «Ваши путеви далеко воде а све што је намењено за вечно полако се ствара и невидљиво». Док чека да му Митриновић пошаље Блавацку, он закључује да Митриновић ради у Британији, а «овде» се мора радити одлучно.li Ово показује да су се активности Митриновићевих ученика у Лондону и Београду виделе као део једног покрета. Помен Блавацке или Поповићево навођење сродних наслова није усамљено, литература је увелико циркулисала. Стојановић обавештава да чита Штајнера и Макса Хајндла, да је добио предавања од Слејдове, а подсећа да Филипа Мереа треба опоменути за Гурђијевљев систем («обећао је да ће послати»).lii Јевтић (у Лондону) потврђује да је примио Тајну доктрину поручену по Митриновићевом предавању и пита да ли су му потребна предавања Штајнера,liii док у другом потврђује њихов пријем.liv

Активности групе показују да је постојала њена унутрашња, чак езотерична страна. Владета Поповић пише да се он, његова супруга Мери Стенсфилд Поповић,lv Стојановић («Џон») и Митриновићев брат Чедомил састају сваке суботе увече и читају Бхагавадгиту, Светло на путу (теозофски спис Мејбел Колинс), Розенкројцерску замисао света Макса Хајндла, а «у више махова давао сам по нешто из Гуравлове јоге». Могуће да је ово необично име искривљено од Гурђијев. Поповић помиње да га све боље разуме. Четвртком се Поповић виђао са Милошем Ђурићем, књижевницима Синишом Кордићем и Божидарем Ковачевићем, па тим поводом извештава Митриновића да су почели да се «удубљују»; понекад је долазио и Владимир Вујић. Ови састанци укључивали су окултну праксу. Практиковали су вежбе наведене у Хајндловој Розенкројцерској замисли света (TheRosicrucianCosmoConception) попут енергетских,lvi вечерњих и јутарњих вежби, а помињу се и неке назване non-identification и detachment.lvii Изледа да је за вежбе постојала и подела на мушку и женску групу; у овој другој биле су супруга Чедомила Митриновића и Вера Митриновић. У шесточланој мушкој групи Јевтић је хтео да дискутује о will-to-power, на шта их је Митриновић подстицао, као и о «српском програму», о ком је било речи у Лондону, али су они више практиковали унутрашње вежбе по Поповићевом програму.lviii Могу се пратити планови за иступање у јавности. Јевтић пише, током боравка у Енглеској, да се видео са «црвенима» и «зеленима» (на енглеском) и да су разговарали о «ширењу опште идеје», али не путем формалне организације. План Јевтића је да се организује серија предавања која би деловала као обична предавања, независна од Митриновића, да се позивнице штампају без симбола (подвучено у писму, не знамо какав симбол), али да права намера буде ширење неких њихових идејаlix – тј. предавачки клуб би послужио као платформа за Митриновићеве агенду. Речит је опис Владете Поповића како је упознао супругу једног пријатеља, позајмио јој Сведенборга, Штајнера и Вуда и задовољно примећује да ће за неколико месеци бити спремна за суботње састанке.lx Ово заиста делује као врбовање. Изгледа да је Јевтић, иначе близак с Митриновићевим братом Чедомилом, имао доста таквих задужења. Он јавља да је почео да окупља пријатеље и говори о Митриновићевом раду.lxi У сусрету са Слијепчевићем (највероватније Пером), закључили су да идеал данашњег друштва није свечовек, већ американизам и брзина, као и да рад на просвећивању није успео, али да у народу постоји жеља за нечим идеалним. Тим поводом видео се и с Хамзом Хумом, а у плану је било и да сретне Светозара Прибићевића и друге јавне раднике.lxii Помиње Јевтић и да је упознао неке новинаре за које су, додуше, теозофија и будизам само појмови из новина, али да «за прво време» могу да послуже као «медијум да се дође до правих људи». Неком учитељу из Сарајева одушевљеном Митриновићем, рекао је да набави Гуткиндову књигу. Јевтић разматра и идеју да Митриновић постане члан удружења новинара које је при Министарству спољних послова, да би тако стекао дипломатски пасош.lxiii Владета Поповић преноси саопштење Милоша Ђурића да је основана Централна лига за проучавање и науку народа са дванаест оснивача међу којима су сем Ђурића, Никола Крстић (књижевни критичар и антропозоф), Синиша Кордић, Светислав Стефановић, а према Кордићу, заинтересовани су и кнез Павле и Павле Радић (политичар из ХСС, синовац Стјепана и Антуна). Поповић Митриновића зове да буде председник друштва. Намера је да то буде центар за духовне, научне и уметничке активности и да се одржавају јавна предавања. Једно је већ одржала Јелисава Вавра, председница Југословенског теозофског друштва, а у плану је било да једно одржи Бруно Херцл, аутор књига о оном што бисмо данас назвали алтернативном медицином. Намера је да се, сем теозофа, које треба да анимира Вавра, укључе и антропозофи. Поповић помиње да је власник Ураније, где је ово окупљање одржано, Војислав Кујунџић, масон.lxiv Још једна веза коју Поповић не помиње а за коју данас знамо, јесте што је Кујунџић (лекар и оснивач друштва Огањ) био и теозоф, председник београдске теозофске ложе «Исток» и један од мањег броја домаћих масона заинтересованих за езотеризам.lxv Милош Ђурић је изгледа био у ложи «Препорођај», једној од две које су се под вођством Кујунџића на кратко (1923-1925) одвојиле од Велике ложе «Југославија».lxvi

Имамо један нацрт писма Митриновића Милошу Ђурићу. Пошто је изгледа било речи о томе да би и он дошао у Лондон,lxvii Митриновић пише: «Желим да одмах дођете овамо ради договора. Пошто су овде Поповић, Јефтић [sic] и Чеда. Одлуку о доласку јавите најдаље за четири дана. Обавестите Чедину жену да је Чеда стигао у Лондон».lxviii И ако оставимо на страну што је ово изгледа концепт, приметно је да Митриновић Милошу Ђурићу пише наредбодавним тоном – свакако другачије него Петру Живковићу.

Београдска група била је део шире мреже и прожимала се с лондонским кругом ученика, као део једног покрета. Намера је била, како наслућујемо, нека идеалистичка обнова друштва, за шта је требало придобити утицајне људе и деловати преко часописа. Оријентални и теозофски концепти су служили у формулисању те обнове. Из писама нам измиче тачно значење «рада». «Рад» се користио код младобосанаца, али је то и израз групе око Гурђијева. Сем деловања у јавности, постојао је и рад и у уској групи и на себи. Јасно је да је, сем предавања и читања препоручене литературе, постојала и пракса медитативних, окултних и јогинских вежби. Делује да је и у Београду постојала нека шира и ужа група, што је иначе био Митриновићев метод организовања ученика. Макс Хајндел, на ког се позивају, био је дански окултиста, настањен у САД, оснивач друштва The Rosicrucian Fellowship, чија обимна књига TheRosicrucianCosmoConception излаже космогонију и антропогонију изведену из теозофије и антропозофије. Штајнеру, од ког је и учио, сродан је тиме што се сам сврстава у линију езотеричног хришћанства, односно спајањем теозофске митологије и хришћанства. Ово је врло блиско Митриновићу, ког индијски и теозофски утицаји нису одвели од хришћанства, већ је остао ближи Штајнеру. Хајндлова књига укључује и практичне вежбе (јутарње вежбе концентрације, вечерње ретроспекције, обе усмерене на прочишћење тако да «аура почиње да сија»). Двадесетак година касније Бранко Лазаревић у дневнику бележи о посети Владети Поповићу: «Видех читав низ теозофских књига и међу њима на енглеском неко розенкрајцеровско посматрање света и ваздан других таквих књига. У своје време добијао их је од Димитрија Митриновића у Лондону…“lxix Знамо да је Митриновић своје следбенике често слао другде да се упуте (код Гурђијева, рецимо). И овде видимо да је Поповића, можда и Јевтића, слао у Дорнах. Писмо В. Поповића изгледа показује да је Митриновић био упућен у систем Гурђијева, па је београдској групи прослеђивао вежбе. Један чланак Поповића из истог периода објављен у Народној одбрани садржи терминологију која подсећа на Гурђијева. Мада се најчешће помиње како је Алфред Ораж, уредник часописа New Age и Митриновићев први британски следбеник, напустио Митриновића због Гурђијева, Митриновић је практично целог живота задржао интерес за Гурђијева и имао везе с овим кругом. Још 1951. генералу Фулеру, свом дугогодишњем сараднику (иначе аутору више књига о окултизму и једно време Кроулијевом ученику) послао је Гурђијевљево дело Све и свја изашло претходне године.lxx Био је до краја живота у контакту и са Чарлсом Нотом, једним од истакнутијих ученика Гурђијева. Поводом смрти Митриновића, Нот пише Валери Купер „био је право људско биће…Био је један од малобројних људи с којима сам могао да разговарам искрено и озбиљно“lxxi и предлаже јој да у даљем раду Митриновићеве идеје споје с Гурђијевљевим. Подаци из ових писама показују да је нешто од Гурђијевљевих метода већ двадесетих индиректно стигло и до београдске интелигенције. Вежбе non-identification и detachment можда су неке из система самог Митриновића, као што су биле и поменута fostering non-dependency или „кану“.lxxii Мада немамо тачан нацрт рада београдске групе (или група), постоје упутства за нешто слично намењено групама у Британији. Наиме, Митриновић је оставио план рада за парамасонски ред са обредима назван Anthropo Masonics of New Atlantis.lxxiii Требало је да се ред окупља једном месечно у одређеном зодијачком знаку. Обреди опонашају масонске – приликом отварања ложе официри заузимају положаје као у обреду краљевског свода. Садржина обреда је, међутим, као из Митриновићевих чланака и друштвене активности. Укључена су и предавања и вежбе из Ернста Вуда и Штајнера (Како се стичу сазнања виших светова). Постоје упутства за одређене положаје тела (у паровима) према знацима зодијака и њиховом значењу. Постоји и документација за The Companions of the New Order, такође парамасонског карактера: иницијација, с куцањем на врата, питањима и одговорима, очигледно је састављена по угледу на масонску, као и улоге официра. Овде постоје и упутства за групну медитацију. Овај аспект Митриновићевог рада, као тајна страна његових политичких група, остао је неизучен. Тешко је рећи да ли је београдска група радила баш истоветно као и ове, али има неких сличности, барем у литератури и вежбама које се помињу.

Читалац је приметио недостатак једног имена: Николаја Велимировића. Он се од ове групе дистанцирао, на њихово разочарење. После 1922. он више и не користи термин свечовек.lxxiv Није, међутим, довољно пажње посвећено томе како су сами Митриновићеви следбеници, гледали на ову промену код Николаја. А њихова преписка с Митриновићем открива да су је видели као напуштање заједничког рада, као што и неке Николајеве речи које преносе Митриновићу откривају јасну жељу за одмаком. Павле Јевтић пише 1923. да се Николај «повукао» и «оставио нас» – Јевтић закључује да не жели ни на какав начин да им помогне јер «сад изиграва неког ‘богомољца’», а додаје да му Беседе по гором и Молитве на језеру нису «богзна шта».lxxv Неколико месеци касније додаје да Николај није показао «вољу за заједничким и озбиљним радом» као и да их избегава– помало јетко примећује Јевтић Николајеву жељу да свуда буде присутан.lxxvi Пожалио се Јевтић и како га је Николај опоменуо да се чува теозофије, па преноси и поруку владике: «Кад пишеш Митриновићу поздрави га. Ја не знам на какав заједнички рад са мном мисли? Је ли ти рекао што опредељеније? Да ли је последњих година студирао православље? Можда га је болест навела на то, јер страдање обично приведе човека православљу», на шта Јевтић додаје «као што видите, исти Николај».lxxvii Већ 1925. Јевтић примећује да нема одговора од Николаја и боји се да неће ни доћи јер је чуо да «игра улогу светитеља у Охриду», што је Митриновић већ предосетио.lxxviiiКако је познато, Николај је наставио својим путем. Оно што је важније од самих контаката јесте утицај самих Митриновићевих идеја. Сва наведена имена носиоци су покрета који је различито називан – најчешће панхуманизам. Можемо рећи да је Митриновићева група језгро и зачетник панхуманизма у међуратној култури, чије су се теме потом шириле и код других аутора. С обзиром на значај панхуманизма, присуство ове групе у култури је дуже (већ од раних двадесетих) и утицајније него што би се чинило по животу два часописа, а то значи и да је Митриновић био у домаћој средини присутнији него што на први поглед делује, макар и индиректно, преко својих следбеника. Развој концепта свечовека и панхуманизма као покрета, односно идејни утицај Митриновића, заслужују засебно разматрање. Овде смо хтели да осветлимо један досад непознат аспект рада београдског огранка Митриновићеве мреже.

i Добросав Јевђевић, «Акција г. Д.. Митриновића», Преглед 4.5.81 (1930), 611-613.

ii Исто.

iii Боривоје Јевтић, «Димитрије Митриновић (3)», Живот 2.15 (1953), 440.

iv Некролог из Републике је само један од примера тога како се о њему мислило: «У њега су некада полагане огромне наде, да ће он остварити нешто изванредно и генијално…Велике наде које су полагане у њега није испунио» («Мита Митриновић», Република, 8.9.1953).

v Палавестра, Догма и утопија Димитрија Митриновића, Београд, Завод за уџбенике, 2003, 343.

vi Драгослав Адамовић, Разговори са савременицима, Београд, Привредна штампа, 1982, 141.

vii Глигорић је успутно поменуо утицај Митриновића на Настасијевића (У вихору, Београд, Нолит, 1975, 143) – теза која, оправдана или не, заслужује пажњу.

viii «Митриновић позове све нас на предавање, па каже ако треба, и да се тучемо. Ја пођем на предавање, али решим да се ни с ким не тучем, а била је и гужва на предавању јер су Швабе звиждале. Ја одем кући». (Успомене Живорада Настасијевића,Горњи Милановац, Музеј Рудничко-таковског краја, 2016, 56.

ix Павле Поповић (Сликар Живорад Настасијевић, магистарски рад, Филозофски факултет, Београд, 1988, примерак Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић») доноси попис свих познатих Настасијевић дела где овог портрета нема.

x Време 28.6.1930, 5.

xi Владета Поповић Митриновићу 1.11.1926 (University of Bradford, New Atlantis Foundation, Special Collections. 1/7/12/36 – у даљем тексту: NAF). У прибављању архивске грађе помогли су ми Julie Parry (Посебне збирке Библиотеке Универзитета у Бредфорду) и Mike Tyldesley (The Mitrinović Foundation) на чему им срдачно захваљујем.

xii Писмо од 14.5.1936 (NAF 1/7/11/21). Те године је Митриновић имао озбиљан здравствени удар.

xiii Митриновић Петру Живковићу, 5.12.1929 (NAF 1/7/10/32)..

xiv Време 18.0, 37.193.

xv Порука. Лист Југословенског народног одбора (репринт), Београд, Службени гласник 2007. Октобар 1951, бр. 4 и 5, стр. 28.

xvi Писмо Црњанског Митриновићу од 5.6.1951. Захваљујем Гвиду ван Хенгелу (Guido van Hengel) на уступљеној фотографији писма.

xvii Ненад Петровић, Димитрије Митриновић, Виндзор, Авала, 1967, 31-32.

xviii David Graham Page, Pioneers of European Federalism: the New Europe Group and New Britain Movement (1931–1935), A thesis submitted in partial fulfilment of the requirements for the degree of Master of Philosophy The University of Sheffield Faculty of Arts and Humanities Department of History October 2016, 66.

xix Marco Pasi, Aleister Crowley and the Temptation of Politics, London and New York, Routledge, 2014, 69; 78.

xx Према сведочењу Мајка Тилдслија, секретара Митриновићеве задужбине (раније Задужбина Нова Атлантида), када је крајем деведесетих година једна америчка издавачка кућа показала интерес за објављивање текстова које је Задужбина нудила различитим издавачима, испоставило се да иста кућа објављује и Кроулија. Вајолет МакДермот, Митриновићева ученица и тадашњи секретар Задужбине (преминула 2006), одмах је затражила прекид контакта с издавачем с објашњењем да је «г. Митриновић» упозоравао да се с Кроулијем немају никаква посла.

xxi Палавестра, Догма и утопија, 332-333; «Судбина и дело Димитрија Митриновића», предговор у: Митриновић, Сабрана дјела 1, Сарајево, Свјетлост, 1990, 113.

xxii Као етапе он помиње наводни сусрет Митриновића и Парежанина још 1926. у Бечу, посету Београду наредне, а потом упутства окупљенима око Претече, издата преко брата Миливоја, о свеопштој повезаности, синтетичком свечовечанству, моралној обнови и улози Србије, Југославије и Словенства у томе. Међутим, сам Парежанин на месту које Палавестра цитира каже да су се први пут срели у Бечу, али тек тридесетих. То би могла бити и омашка у памћењу. Овај пример не умањује значај Палавестрине монографије, већ показује потешкоће у истраживању Митриновићеве биографије и реконструкцији његове мреже. (Ратко Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, Минхен, 1974, 25-26. У поновљеном издању из 2013. и 2014. под насловом Гаврило Принцип у Београду. Млада Босна и Први светски рат ови делови су изостављени). Ипак, у доступној преписци не видимо Парежаниново име, за разлику од осталих из Србије.

xxiii Предраг Палавестра, «Судбина и дело», 113. Палавестра не улази у питање садржине Претече, а Друштвену обнову само помиње.

xxiv Павле Јевтић, «Наши у Енглеској за време рата», Народна одбрана 11. 30 (1936), 566.

xxv Нико Жупанич, „Imperator Sclavoniae“, Друштвена обнова 1. 1 (10.10.1929), 2.

xxvi Ерих Гуткинд, «Ужас поднева. Из књиге Сидеричко рођење». Друштвена обнова 1.3 (24.11.1929), 6.

xxvii Стивен Греам, «Краљ и енглеска интелигенција», Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 1-2 (насловна страна); «Југословени и Руси», 2.5 (2.2.1930), 1 (први пут у Југословенској пошти).

xxviii Michael Hughes, Beyond Holy Russia. The Life and Times of Stephen Graham, Cambridge, Open Book Publishers, 2014, 240. Грејем се након почетне опчињености одвојио од оних који су Митриновића посматрали као гуруа.

xxix Andrew Rigbey, Initiation and Initiative. An Exploration of the Life and Ideas of Dimitrije Mitrinović, Boulder, Eastern European Monographs; New York, distributed by Columbia University Press, 1984, 162.

xxx Page, Pioneers of European Federalism, 66.

xxxi Гвидо ван Хенгел, Видовњаци, Београд, Clio, 2020.

xxxii Тин Ујевић, «Уз споменицу Владимира Гаћиновића», Југославенска њива 5.46 (1921), 733.

xxxiii Николај Велимировић, Индијска писма, Изабрана дела 10, Ваљево, Глас Цркве, 1997, 203. Имена постојећих особа Велимировић даје незнатно измењена, тако да су Индијска писма и нека врста «романа с кључем».

xxxiv Марко Недић, “Разговори с Миланом Кашанином“, Љетопис Српског културног друштва Просвјета 7 (2002), 241.

xxxv Ван Хенгел, Видовњаци, 276; Page, Pioneers of European Federalism, 57.

xxxvi Ван Хенгел, Видовњаци, 231.

xxxvii Page, Pioneers of European Federalism, 58 и даље.

xxxviii Душан Стојановић, «Идеја свечовека. Могућности словенске философије», Хришћански живот 6. 3-4 (1927), 88-98.

xxxix Митриновића и Пол Селвер описује као мистериозног учитеља с Истока («Странци о Митриновићу», Митриновић, Сабрана дела 3, 221). Вреди поменути да у успоменама на Николаја Велимировића (у пригодном чланку поводом смрти) Миодраг Пурковић користи сличну слику за владику: «Али, изнад свега, у њему је било нечег магичног. Његове тамне, светле [sic!] и продорне очи мислим да нико није могао да гледа. Ја сам се зарекао више пута да издржим тај поглед, и нисам могао. Те Николајеве очи хипнотисале су људе и они су остајали као омађијани» (Миодраг Пурковић, у: «О епископу Николају», Порука. Лист Југословенског народног одбора (репринт), Београд, Службени гласник, 2007. 1. Мај 1956, бр. 37, стр.7.

xl Павле Јевтић, «У Лондону живи један Југословен који намерава да препороди Велику Британију», Време, 14.8.1938, 9.

xli Нпр. Здравко Јагодић у прилогу «Судбина нашег свечовека» (Хришћанска мисао 3.5 (1937), 69-70) издваја Николаја, Митриновића, Ђурића.

xlii Ово је недавно поменуто у раду: Ema Burgham, „The Eleventh Hour: Dimitrije Mitrinović and his network: proceedings of a symposium at the University of Bradford” Südosteuropäische Hefte, 4. 2 (2015), 65-68.

xliii Душан Стојановић Митриновићу 1.7.1923 (NAF 1/7/12/12)

xliv Место у Швајцарској где се налази Гетеанум, међународно седиште антропозофског покрета.

xlv Владета Поповић Митриновићу 6.10.1925 (NAF 1/7/12/24)

xlvi Владета Поповић Митриновићу 10.9.1925 (NAF 1/7/12/26)

xlvii Павле Јевтић Митриновићу 28. 8. б.г (NAF 1/7/13/50)

xlviii Исто

xlix Стојановић Митриновићу 17.7.1925 (NAF 1/7/12/25).

l Стојановић Митриновићу 3.9.1926 (NAF 1/7/12/35)

li Стојановић Митриновићу 11.1.1926 (NAF 1/7/12/29)

lii Стојановић Митриновићу 3.9.1926 (NAF 1/7/12/35)

liii Јевтић Митриновићу 16. 3 [1925]. 1/7/13/44. За писма која немају годину, ослањам се на претпостављену годину наведену у каталогу архивске грађе фонда Нове Атлантиде.

liv Јевтић Митриновићу 14.3. [1925] 1/7/13/43

lv Лектор за енглески језик на Филозофском факултету од 1926.

lvi Поповић Митриновићу 19.12.1926 (NAF 1/7/12/33)

lvii Поповић Митриновићу 1.12.1926 (NAF 1/7/12/36)

lviii Јевтић Митриновићу недатирано (NAF 1/7/11/20)

lix Јевтић Митриновићу 3.3.1925 (NAF 1/7/12/19)

lx Поповић Митриновићу 19.12.1926 (NAF 1/7/12/33)

lxi Јевтић Митриновићу [16.12.1925?] (NAF 1/7/11/3)

lxii Јевтић Митриновићу 25.8. NAF 1/7/11/25; недатирано NAF 1/7/13/46

lxiii Јевтић Митриновићу 28.8.б.г. (NAF 1/7/13/50)

lxiv Поповић Митриновићу 13.4.1926 (NAF 1/7/11/6)

lxv За Кујунџића и београдску теозофску ложу вид: Немања Радуловић, „Езотерична струја у српском и југословенском слободном зидарству“, Развитак 58/59. 259-260 (2019-2020).

lxvi Изјава самог Ђурића (Архив Југославије 100-16-55); исто у: «Списак масона у Београду» (АЈ 100-14-50), мада је поузданост полицијских спискова у том фонду сумњива. Иначе је Ђурић 27.2.1922. несумњиво инициран у ложу «Шумадија» (Окружница бр. 45. Велике ложе «Југославија», АЈ 100-4-18). Делује да је за време Кујунџићеве сецесије пристао уз њега, али у списку масона регуларизованих 1925. не налазимо његово име ни у «Препорођају» ни у «Доситеју Обрадовићу» (Окружница Велике ложе «Југославија» бр. 120 5.6.1925; Окружница бр. 126 14.10.1925 (АЈ 100-4-18)).

lxvii Јевтић Митриновићу, недатирано (NAF 1/7/13/46); придружено писмо Чедомила Митриновића на истом документу каже да је «могућност рада је велика» и да би и Милош Ђурић дошао у Лондон

lxviii Митриновић Милошу Ђурићу, без датума (NAF 1/7/13/48)

lxix Бранко Лазаревић, Дневник једног никог. Други део (1947), Завод за уџбенике, Београд, 2007, 456.

lxx Писмо Фулера Митриновићу 1.8.1951 (NAF 6/1/4/8)

lxxi Писмо Чарлса Нота Валери Купер (септембар 1953?) NAF 1/8/7/96

lxxii Ван Хенгел, Видовњаци, 231; 237.

lxxiii NAF 5/6/1

lxxiv Радиван Биговић, Од свечовека до Богочовека. Хришћанска философија владике Николаја Велимировића, Београд, Рашка Школа, 1998, 180.

lxxv Јевтић Митриновићу 12.2.1923 (NAF 1/7/12/11).

lxxvi Јевтић Митриновићу 7.6.1923 (NAF 1/7/12/13)

lxxvii Јевтић Митриновићу 28.8. б.г. (NAF 1/7/13/50)

lxxviii Јевтић Митриновићу 25.8. б.г. (NAF 1/7/11/25)

О Димитрију Митриновићу још можете читати овде и овде.

KPAJ CBETA. О РОМАНИМА ЧИНГИЗА АЈТМАТОВА (Владимир Меденица)

„Чији cu mu? Како mu je име? Упамти своје име!

Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Донен-бај, Доненбај… “

Оглед „Крај света“ је први пут објављен на руском је­зи­ку у збор­нику Философия космизма и русская куль­тура (мате­риа­лы международной научной конференции „Ко­с­мизм и ру­сская литература. К 100-летию со дня сме­р­ти Николая Фе­дорова“, 23-25 окт бр 2003 г. изд. Фи­ло­логи­че­ский фа­культет Белградского университета, 2004) под називом От­голоски рус­ского космизма в романах Чин­­гиза Айтма­това (Од­јеци руског космизма у романима Чин­гиза Ајт­ма­това), а на српском је први пут штампан као поговор у књизи Чин­гиза Ајт­матова Касандрин белег (из јереси 20. века), Логос, Београд, 2007. У незнатно изме­њеној верзији, оглед се појавио и у књизи есеја Владимира Меденице Одрази у сребрном огледалу у издању Графичара из Горјана, 2013. године.

Романи Чингиза Ајтматова о којима ће у овом раду превасходно бити реч: … И дуже од века траје дан и Губилиште долазе са самог руба бивше совјетске империје, од писца Киргиза пореклом, и потврђују не само животност једне мале културе, њену лепоту и својеобразност у окружењу којим је доминирала једна од најмоћнијих светских култура уопште, руска култура, него, упркос песимистичким тоновима којима су они интонирани, и неуспех псеудокултурног, цивилизаторског, тотализаторско-комунистичког атентата на духовност и саме религиозне корене културе. Битка личности за аутентичне људске вредности, борба против њеног растварања у безличним општим структурама, против „неумитног преласка културе у цивилизацију“, како би то рекао Шпенглер, или њене смрти у авану свеуједначавајућег, свемешајућег прогреса, како би то рекао Леонтјев, афирмација оних религиозних темеља културе у којима се раскрива њен богочовечански субјекат који, уосталом, и успоставља културе као равноправне личносне организме, воља за истинским садејствовањем различитих култура унутар и насупрот једнога система који је све различитости настојао и још увек настоји да потре, борба за живот против смрти и смртобожачких идола савремене цивилизације, а у том контексту и посебно осећање реалности краја света у духу руске идеје[1] – то је некакав идејни и етички миље на коме се распредају фабуле Ајтматовљевих романа.

Тај и такав миље – који обележава руску идеју у њеном најпунијем смислу (не њено изопачење у тоталитарном, комунистичком облику, њеној интернационалистичкој „псеудоморфози“) – испитује се у Ајтматовљевим романима на оним малим културама из њенога окружења, испитује се на њима и проверава, да би се, на крају, у њима и кроз њих, кроз те романе, потврдио њен животворни, личносни карактер насупрот официјелној цивилизаторској пракси совјетске империје, која је у својој бити носила погубни, антиличносни карактер.

Руску идеју подједнако граде идеја богочовечанства и регулације природе, идеја саборности свести и саборности сазнања, теопоетичког, јединственог ума, биосфере и ноосфере, обједињеног човечанства – учених који су превазишли своја ограничења (теоријски ум, морал блудних синова, свет града и цивилизације, трговине и морепловства, привреде као хлеба сувишног, хедонизма и егоизма, скептицизма, агностицизма и атеизма) и неуких, који не заборављају своје врлине (практични ум, свет традиције, села и културе – култ предака као једина истинита религија, свет обнављања а не експлоатације, оживљавања кроз симболичке форме, памћења и сродства, привреде хлеба насушног, вере и живота), идеја тварне и небеске Софије, свемирских летова и унутрашњег преображаја личности, идеја памћења и пројекта васкрсавања предака, идеја слободног кретања Земље кроз васионски простор, као и уверење да је разрешење тајне бесконачности овде, у нама, на овој земљи, идеја образовања личности и заједнице по узору на вечни лик Пресвете Тројице, и културе као личносног организма насупрот цивилизацији као механичкој, неорганској категорији и, у вези с тим, идеја суштинске равноправности култура, без обзира (или можда управо с обзиром) на њихову квантитативну и квалитативну несамерљивост. Ако бисмо хтели да у неколико речи одредимо суштину руске идеје, онда би се то могло казати овако: руска идеја (или активно хришћанство) је воља за преображајем света свим снагама уједињеног човечанства у циљу васпостављања бића у целини (свих времена и свих простора) у славу богочовечанског космоса, то јест остварења интуиције јединства читаве творевине по узору на вечни лик Пресвете Тројице. Још краће: руска идеја је воља за свеопштим спасењем. Настала у јединственом, саборном уму, интегралном философском духу, она је органска и целовита, она је синтетичка, она је, могли бисмо је тако одредити, тео-космо-поетичка.[2]

Свеопште спасење је тако циљ који се може достићи само заједничким делом уједињеног човечанства, што није могуће без обнављања слепе природе, без успостављања јединства читаве творевине у једном свету с оне стране раздробљености, непријатељства и мржње, с оне стране смрти и пролазности. Свеопште спасење, дакле, није могуће без одговорног односа човека према природи, према творевини у целини јер, по речима старца Зосиме из Браће Карамазових Достојевског – „све је на свету као океан, све тече и додирује се, на једном месту удараш – на другом крају света одјекује“, све је свему узрок и, обрнуто, све је свему последица, све је нераскидиво повезано, заланчено у јединствену божанску творевину.[3]

Дакле, са најпотпунијим изразом руске идеје, a то је по писцу ових редова, како је читалац већ могао да заључи, учење Николаја Фјодорова, идејни слој Ајтматовљевих романа додирује се у неколико равни, све до оне основне о судбинској заланчености творевине у целини унутар које није могуће индивидуално спасење, али ни индивидуална пропаст већ је, напротив, могуће само или свеопште спасење или тотална пропаст, за које мора да се определи ово садашње наоко нерешено емпиријско стање „хаокосмоса“ како би то рекао Сергеј Булгаков. Комплетан роман И дуже од века траје дан „структуриран“ је у форми крста, и тај облик „држи“ и одређује сва његова симболичка и идејна значења. У пресеку хоризонтале и вертикале (упореди: Фјодоров, Хоризонтални и вертикални положај, смрт и живот), тј. у средишту крста, одвија се сахрана старог пружног радника Казангапа. To је она тачка из које се повлачи хоризонтала земаљског, материјалистичког, цивилизаторског живота (рефрен о возовима, који се непрестано крећу са запада на исток и са истока на запад, симболише једно кретање у емпиријској равни садашњости, која је, како ће се испоставити, дубоко прожета болешћу и смрћу, и која комплекс болести и смрти настоји да компензира заборавом кроз задовољство, хедонизам, експлоатацију, кроз све оно што чини негативне аспекте цивилизације, кроз све оно што свет, судећи према разрешењу хоризонтале у Губилишту, држи у једном, да тако кажемо, прогресивном стању пада) и вертикала космичкога живота испуњеног смислом, који повезује прошлост и будућност, који отвара перспективе на ноосферу (свест становника планете Шумске груди). Хоризонтала у роману …И дуже од века траје дан одражава свет у његовом фактичком стању отуђености друштва и личности”,[4] и симболише извесну погубну окованост света“.[5] Овај железни(чки) обруч око земље, наговештај је космичког „Обруча“ изнад Земље, како би Земља остала изван дејства космичкога ума, како би све на тој земљи прогресивно ишло ка сушењу и одумирању, ка потпуном тријумфу болести и смрти, уништења и деструкције. Сугестија Ајтматовљевог романа, баш као и Фјодоровљевог учења, јесте да је избављење могуће не у равни хоризонталних земаљских цивилизацијских интереса, који неминовно воде разарању, него само по вертикали, која код Ајтматова, баш као и код Фјодорова, симболише успон људских стваралачких енергија, успон према вишем смислу, оном остварењу ноосфере које врхуни у начину на који су свој живот уредили становници планете Шумске груди, што је жива, литерарна слика Фјодоровљеве психократије. Истински сусрет човека и света који га окружује, истинско садејство читаве твари могуће је само по вертикали, религиозним животом у култури, у духу, а никако не по хоризонтали експлоататорских, империјалистичких, материјалистичких интереса, чему тежи живот у цивилизацији. Живот по хоризонтали води драматичном крају свих Божјих створења: страдању вучице Акбаре, убиству степских антилопа, убиству Авдија Калистратова, смрти Једигејеве шестомесечне бебе, погибији Бостоновог двогодишњег сина, смрти Абуталипа Кутибајева, односно тријумфу непријатеља живота и служитеља смрти, разноразних Тансикбајева и Обер Кандалова. Али од тога живота, који на хоризонталној равни непрестано трпи поразе, не одустају носиоци аутентичних људских вредности у роману, Бурани Једигеј, сиромашни пружни радник на забаченој железничкој распутници Боранли Бурани (Фјодоровљев ,,неуки“), и Афанасиј Јелизаров, руски академик, геолог, истраживач земаљских слојева у степама Казахстана, али и повесничар народне душе и митских предања казашких номада и сточара (Фјодоровљев ,,учени“). Од тога живота не одустају ни храбри космонаути са заједничке совјетско-америчке орбиталне станице ПАРИТЕТ, који по цену свога апсолутног брисања из пописа земаљског становништва не одустају од идеје да се на политички, економски и идеолошки подељену Земљу пренесе истински космички и животодајни пројекат чији су носиоци становници планете Шумске груди, а који је у роману И дуже од века траје дан представљен као опозиција совјетско-америчким свемирским програмима и системима „Демијург“ и „Обруч“.

Дан у коме се сахрањује Казангап, патријарх железничке распутнице Боранли Бурани, тај дан који траје дуже од века, јесте дан Једигејевог сећања на проживљени живот, на његове сусрете са добром и злом, на учитеља и пријатеља, најближег човека Казангапа, на његове ратне дане и љубав према Укубали, на породичне и народне митове и трагедије, на пријатељство са југословенским партизаном Абуталипом Кутибајевим, његовом женом Зарипом и њиховом децом, коју је одгајао и пазио као своје сопствене девојчице, на дивног руског човека Афанасија Васиљевича Јелизарова,[6] истинског носиоца руске идеје како у њеном моралном тако и метафизичком аспекту (Јелизаровљева визија рајске природе, која је некада постојала у безводним степама, а чија могућност васпостављања бива у роману пројективно везана за деловање становника планете Шумске груди, који своју планету „лече“ од болести старења и сушења, од претварања плоднога тла у пустињу), истинског, идеалног Фјодоровљевог ученог који наступа као служитељ живота, као онај усамљени заступник општечовечанског дела у савезу с неукима, чији су представници у роману исто тако усамљени Казангап и Једигеј. Академик Афанасиј Васиљевич Јелизаров није роб бирократизоване поделе рада, већ геолог-теренац који је непрестано у живом додиру с казахстанском земљом и њеним становницима, њиховом душом и духом, њиховом прошлошћу и колективним памћењем запечаћеним у митове, народне песме и предања. Он је у правом смислу хроничар народног живота, и то у свим његовим манифестацијама, све до описа камиљег рода и повести о прецима најсјајнијег мужјака у околини, Једигејевог атана Бурани Каранара, оног животног окружења и начина живота (бита) које чини непоновљиве одлике једне културе која је као личносни организам, у духу овога истинскога носиоца руске идеје у њеном најчистијем, за живот најподстицајнијем виду, потпуно равноправна са другом и другачијом, неупоредиво већом руском културом коју у роману тако супериорно заступа Јелизаров. To малобројно братство истинских синова човечанских, усамљених витезова самопрегорнога рада, тај, може се рећи усамљени и јединствени заметак Фјодоровљеве психократије и заједничког дела, наступа у роману у опозицији са „цивилизаторима“ свих врста, почев од древних Жуанжуана, твораца примитивне технологије испирања мозга и уништења памћења (капа од пресне камиље коже која се навлачила на главу заробљеника и на њој полако сушила, стежући лобању и истискујући из мозга несрећника свако сећање), па све до модерних конструктора ракетног система „Обруч“, који није ништа друго до усавршена технолошка верзија капе манкурта, која сада окива читаву планету као главу бесловесног космичког простора осуђеног да без свога свесног средишта у најбољу руку дотрајава на свом неумољивом путу ка свеопштој топлотној смрти или барем заувек остане у стању хаокосмоса „како се ништа на овој земљи не би изменило, како би све остало као што је било“. Технолошки прогрес је, баш као и сваки прогрес, само привидан и представља маску и изопачење истинског космизма, а хоризонтала лажне, неморалне и ружне цивилизације сада се системом „Обруч“ подиже у космички простор с циљем да се спречи слободан пробој космичког ума у земаљски свет, ума који није ништа друго до симбол Бога у религиозном, или ноосфере у научном аспекту руске идеје. На тај начин, спречавање контакта са далеко напреднијим становницима планете „Шумске груди“, јесте, у ствари, одбијање једне телеологије спаса, коју је могуће остварити само у синергијском, богочовечанском дејству здружених снага Бога и читавог човечанства, како то и произилази из учења оснивача рускога космизма Николаја Фјодорова.

Начин на који су Казангап и Једигеј, носиоци аутентичних културних вредности казашких номада и становника безводних сарозека, прихватили академика Јелизарова, говори о прихватању руске идеје у њеном најчистијем, најљудскијем смислу, у њеном неимперијалном, слободном, у правом значењу те речи духовно-култивишућем општечовечанском смислу. Однос Јелизарова према Једигеју и Казангапу није само проста литерарна слика узајамне сарадње култура у којој нема поништавања њихових особености, једно књижевно сведочење равноправности култура као личносних организама, него и потврда општечовечанске вредности руске идеје као јединственог излаза из окова Великих цивилизатора и свакојаких Обер Кандалова, јединственог и једино могућег излаза који се до дана данашњег на трагу хришћанства, предлагао човечанству.”[7]

Руски научник Афанасиј Васиљевич Јелизаров, који је по имену своме Бесмртни цар који је васкрсао и који васкрсава, који доноси мир и смисао, и у функцији фјодоровљевског оживљавајућег памћења – наду у нови дан, у спасење читаве твари, тај весник нове зоре је, као и некада сам Богочовек, као Исус међу простим рибарима, такође нашао своје саговорнике не међу књижевницима и фарисејима, међу ученима, него међу казашким номадима и радницима, међу неукима. Овај руски научник је у роману носилац оне свести која зна да изостанак регулације у Фјодоровљевом кључу води неумитном сушењу и претварању целокупне планете у безводну пустињу. А та врста геолошке и топлотне смрти која је већ отпочела, али које Земљани још нису у правом смислу те речи свесни, јесте прави проблем за све становнике планете „Шумске груди“ (активан однос према апокалипси), а тек за понеке (попут Јелизарова) на планети Земљи (пасивно ишчекивање краја света).

Афанасиј Васиљевич Јелизаров је земаљска слика космичких Шумскогруђана, он је човек с оне стране робовања свакој нужности, било да она долази од природе (геологија) или од духа (фолклор, митови и легенде), он је у правом смислу те речи човек космичке, васељенске свести и, у крајњој линији, живо сведочанство, баш као и његови казашки пријатељи Казангап и Једигеј, да се никаквом капом манкурта,[8] никаквим нуклеарним, запречним системом „Обруч“, никаквим технологијама цивилизације, истински живи живот и живи дух не могу уништити. Јер они су једноставно другога реда. Јелизаров је жива потврда оне истине руске идеје која каже да је дух слобода, и да он живи где хоће и како и када хоће. Он није конквистадор и освајач, он није подређен свеопштем рашчовечавајућем строју иако је, као академик, део совјетског друштвеног система, он је управо жива супротност оним земаљским експлоататорима који због материјалних интереса убијају сваки контакт са духом, који измештају света места да би подизали бране, космодроме, једну лажну, привидну вертикалу која ће у потпуности бити подређена и претворена у хоризонталу, у службеницу патње и смрти, вечитог унесрећивања свега што се роди на овој земљи, оне твари која стење и мучи се све до данас.[9]

Афанасиј Јелизаров, геолог и антрополог, носилац је „позитивне“, да тако кажемо „ноосферне“ свести у роману, он је онај Фјодоровљев учени који може да чује и разуме глас неуких. Он је грађанин који може да обитава у аулима сточара и пружних радника, и да те исте прими код себе у Алма Ату. Он је фјодоровљевски просветитељ који доноси и бележи истину – уз земаљске слојеве (геолог), он бележи и оне дубинске слојеве народног духа (етнолог) и тако упознаје и зближава народе. Он је онај који зна сврху науке у Фјодоровљевом кључу, који њен циљ види у активном учешћу у обнављању свега онога што је некада било, „изгубљеног раја“. Тај рај, који Јелизаров открива у дубокој прошлости земље, космонаути откривају у садашњости, на планети Шумске груди (чији сам назив већ асоцира на благотворну свежину изгубљеног раја, онога чистога ваздуха који ми све ређе удишемо). Тај би рај у земаљској будућности могао бити васпостављен само ако би блудни синови постали синови човечански, целовита људска бића попут Јелизарова и Бурани Једигеја или, пак, „Паритет-космонаута“. Али расап који блудни синови увећавају ближи се опасној тачки: потпуном расколу између човека и његове властите планете, властитог окружења, расколу који достиже врхунац у следећем Ајтматовљевом роману Губилшите и у његовим заиста апокалиптичким сценама. И ако је роман …И дуже од века траје дан потпуно структуриран у облику крста и, према томе, држи се у напетости између погибије и спасења, роман Губилиште је изграђен као некаква слика-триптих свеопште пропасти, неумољиве апокалипсе са средишњом сценом пресуде Спаситељу. Возови, који у роману …И дуже од века траје дан јуре са запада на исток и са истока на запад, непрестано обележавајући хоризонталу бесмисленога кружења, и који су ту још увек на неки начин изван добра и зла, вредносно неутрални, премда се и из њих избацују отпаци будућег свеопштег ђубришта цивилизације (као у филму Лопушанског Посетилац музеја), постају у Губилишту онај реални наркомански пут, постају транспортна средства зла, она права Фјодоровљева хоризонтала смрти, губилиште за Авдија Калистратова, за крда сајгака, за вучји пар који више нема места у слободној степи, за поштеног сточара Бостона који, упркос томе, као трагични херој, остаје без свога двогодишњег сина у одмазду за нарушену равнотежу у природи и за изостајање регулације у Фјодоровљевом кључу. Неспособност да се репродукује живот и стваралачка јаловост постају узроци зависти, а ова опет прелази у мржњу према личности, што и јесте разлог постојања хоризонтале смрти, оличене у равни садашњости у Стаљиновом режиму и његовим чисткама, како то произлази из размишљања Афанасија Јелизарова. Лагано претварање планете Земље, а тиме и читавог свемира, у ђубриште и јаловину, то је посао не само оних који су дубоко огрезли у зло, него и свих нас који робујемо закону пада и чије слепо оруђе постајемо у својој немоћи да се супротставимо властитој лењости, којекаквим спољашњим интересима и непрестаној брижљивости око производње и потрошње „мануфактурних играчака“, као замене за истинске животне интересе и праву бригу, који робујемо властитој похлепи и љубави према новцу, као замени за онај истински Ерос који не само да незаустављиво из себе распрскава живот, него нам и омогућује да непрестано стварамо дела живе, органске културе: лепоту, добро и истину, и који, као свесагоревајућа ватра, растапа сваку окаменотину, душевну, духовну, цивилизацијску. Али зар и сви ми, ми добри, црквености и традицији одани људи, који у својој непроблематичној вери и неузнемираваној свакодневици кличемо „Осана“, зар и сви ми, када Њега разапињу, када Га спаљују на ломачи као стари кардинал из Великог инквизитора Достојевског, када Га сами, на крају крајева, непрестано убијамо у својим срцима, зар и сви ми тада не „бежимо од слободе“, слободе за добро, зар му не окрећемо леђа, зар се тада као робови не предајемо слободи за зло?

Пут по вертикали – јесте пут човековог рада и прегалаштва, његовог моралног и сваког друтог стварања унутар културе. Живот је ту да би победио смрт, да би укинуо хоризонталу пропадања (пада), закона смрти и пролазности по коме све мора бити предато забораву (капа Жуанжуана у свим временима) и све мора бити искоришћено и потрошено, те да би је заменио вертикалом опстанка, обнављања и васкрсавања. Бекство од слободе, затварање очију пред истином, прождирање, трошење, експлоатација и исцрпљивање природе, извлачење отрова анаше из ње зарад смртоносног задовољства, све је то у функцији убрзања човековог краја, а тиме, у Фјодоровљевом кључу, потпуног остварења апокалиптичких пророчанстава и смака света. Ако изостане регулација, ако изостане усмеравање слепих природних токова без огрешења о њихову богом дану основу (божанска Софија), ако се природа из слепе силе која доноси болест и смрт (а то се односи како на спољашњу, тако, још више, и на унутрашњу човекову природу, на његову слепу вољу, крволочне нагоне, трулежно тело) не преведе у ону која храни и подржава живот, онда је катастрофални крај света неминовност.

Систем ракета које се са космодрома изграђеног на месту прадедовског гробља Ана-бејит подижу у орбиту изнад Земље у оквиру операције „Обруч“, трансгалактичког запречног система против свесне цивилизације иноземаца са планете Шумске груди, симболише затварање не само према прошлости, памћењу рода, него и према будућности, према ноосфери. To је удар на заједничко богочовечанско дело регулације и васкрсавања у духу Фјодорова, или на ноосферу као следећу етапу у развоју биосфере, по учењу рускога космизма. У његовој изопаченој технолошко-цивилизацијској верзији, космичка одисеја човечанства се тако завршила и пре него што је почела, „Паритет“ космонаути остају заувек одвојени од земље у ноосфери планете „Шумске груди“, морални закон у мени и рад на обнављању јединства читаве творевине у потпуности изостају чиме се човеку затвара и поглед на звездано небо као на земљу, као на родни дом, мисао остаје одвојена од делања, тријумфује свеопшти расцеп и раздор родитеља и синова (Казангап и Сабитжан) што све скупа потпуно логично доводи до „смака света“ који је приказан на последњим страницама романа И дуже од века траје дан, до слика оне апокалипсе коју би само уједињено човечанство у смислу психократије у Фјодоровљевом кључу (а уређење живота на планети Шумске груди је жива слика њена) могло да избегне, а која потпуно тријумфује у роману Губилиште у коме више није само пука опомена „младоме човечанству“ да се уразуми, као што је то до извесне мере случај у роману …И дуже од века траје дан, већ страшна реалност пропуштене шансе.

…Али мртво вечно завиди живом, завиди му у космичким димензијама, оно би да се освети целокупном животу због свога неучествовања у бићу, неучествовања којег је само изабрало. Оно је мржња и неистина која би да се освети љубави која живот рађа, рађа песму, стваралаштво, и која у пројекцији Фјодорова и Соловјова дохвата чак и сам вечни живот. Такву судбину жртве у Ајтматовљевим романима има и љубав, љубећа и љубљена љубав. Деца остају без очева, родитељи без своје деце, Рајмали ага без своје гитаре, Буранлинци без свога гробља, сарозеке без својих животиња, Земља остаје без свога космоса, без свога Смисла олицетвореног у планети „Шумске груди“. Негде се совјетска и америчка свакодневица додирују, негде је њима (дакле, како у оном најтврђем тако и у оном најмекшем тоталитаризму и комформизму) у основи онај исти критеријум свеопштег уједначавања или умртвљивања, упркос свим споља присутним разликама. Мржња према личности у човеку, као основа свакога тоталитаризма, према формули Јелизарова, јесте оно што у крајњој линији убија синовско осећање детета према оцу, Земље према космосу. Зато мржња према личности у човеку највише мрзи космичко осећање, осећање јединствене везе свега у васељени са својим Створитељем. Зато космичка одисеја Фјодоровљевих синова човечанских дата у лику „Паритет“ космонаута завршава потпуно изван земаљске фабуле, зато и обезбеђивање ропског забрана ракетним системом „Обруч“, против Личности, против Божје благодати која би, слободно примљена на Земљи, дала смисао и испуњење сваком нашем предличном стању, било да се ради о делима и животу у култури, било да се ради о нама као појединцима. Битка против свеопштега спасења, против очовечења целокупне природе, против избављења читаве твари из окова греха има свој пролог у покушају да се заустави стваралаштво, да се човек задржи у окамењеном стању цивилизације, да се прекине његова комуникација с космосом, са Богом, чиме би она ушла у своје финале – потпуни тријумф аличносног начела и краја љубави. У томе и јесте крајњи смисао запречног система „Обруч“, система који сада, као некада капа манкурта, окива читаву земљу, то јединствено место универзалног космичког памћења. Разбијање везе човека и природе, човека и животиње јесте слика убиства љубави. Човек се у свим романима Ајтматова непрестано растаје са животињом која, од Збогом Гуљсари! до Губилишта, није само његов верни пријатељ и пратилац, него и слика његове најдубље тајне, његовог Ероса и његовог смисла као осећајног, телесног бића. Од коња Гуљсарија па до Бостоновог коња Донкулука иде линија тог неумитног растанка праћена снажном емоцијом подигнутом на крају Губилишта до космичког очајања. Последње биће с којим се Бостон опрашта на крају своје трагедије је његов коњ Донкулук и бол тог растанка, као и ужас наслућиваног расплета, Ајтматов потенцира до максимума литерарним асоцијацијама. Наиме, растанак Бостона с његовим коњем неодољиво подсећа на крај Платоновљевог романа Чевенгур и растанак Александра Дванова са Пролетерском Снагом пре него што ће се главни јунак романа утопити у тамној води језера Мутјово, што на неки начин сугерише читаоцу и разрешење Бостонове судбине – његово самоубиство. Бостон је сам одлучио о судбини Базарбаја, он ће се сам и предати… Уосталом, уградњом сегмената који ће читаоца асоцирати на дела Достојевског, Булгакова, Платонова, на руску идеју уопште, Ајтматов је успео да поткрепи своју тему и да својим романима да додатну снагу и дубину коју они без тих асоцијација свакако не би имали.

…Време, наша прошлост која нам на неки начин даје смернице за будућност, која чини видљивим оно што се ваља иза хоризоната садашњости, запечаћено је у предању, миту, древној причи о роду. Функцију интегралног, концентрисаног памћења, које је уједно и опомена и завештање, дуг и морална обавеза, у Ајтматовљевом роману такође има мит, предање. Предање које треба да опомене и учврсти род насупрот разорним тенденцијама савремености и цивилизације блудних синова јесте прича о Најман-Ани и њеном сину кога су Жуанжуани претворили у манкурта, човека-машину, апсолутног роба који без поговора извршава сваку наредбу својих господара. Трагична судбина Најман-Ане (њу убија њен син манкурт), проистиче из тежње родитеља да поврати дете у свесни живот надајући се у његову будућност, надајући се у своју сопствену будућност иза смрти, макар у сећању детета, као смисао свога властитог живота… Предање које треба да учврсти живи живот јесте прича о Рајмали-аги, песнику-народном певачу, човеку који је под старе дане полетео на крилима љубави према младој девојци која је такође била народни песник-певач, јесте прича о неуништивости ероса захваљујући коме и настају права дела љубави, која разгаљују људска срца и отварају их за песму, за дела поезије. Прича о Рајмали-аги иде у роману напоредо с Једигејевом заљубљеношћу у Абуталипову жену Зарипу и љубавним зимским беснилом Бурани Каранара, атана Једигејевог. Рајмали ага је заустављен у свом последњем љубавном лету, убијен је његов коњ на коме је читав живот јахао по аулима, разбијена је његова домбра на којој је читав живот свирао по вашарима и свадбама на радост једних и завист других. Снажни ерос је залог личности, убити ерос значи убити личност у њеној највишој креативној потенцији, самлети оно што космички везује човека уз сву живу твар, и што је само привидно безлично и у функцији рода и продужења врсте.

Ватра ероса разгорева у човеку љубав, пријатељство, дугогодишњу везаност за оно човечно у човеку, омогућује самопрегор, рад у најтежим могућим условима, љубав која је одговорна, која осећа дут према животу, покојницима и деци, жртвену љубав, ону љубав која је донела на Једигејеву удицу Златног Мскрса, изузетно ретку рибу из Аралског мора коју је његова трудна жена желела да дотакне. И Златног Мекреа, ухваћеног пред сам почетак буре, такорећи у последњи час, може да добије само онај ко обећа и обећање своје настоји по сваку цену да испуни. А последњи час, морнари и рибари јасно препознају такав час, јесте онај тренутак из кога се рачвају могућност спаса и могућност погибије.[10] Али витез љубави не одустаје ни по цену живота. Златни Мекре на Једигејевој удици – то је одговор космоса на његову жртву, на његову смелост и храброст да по цену погибије истраје у испуњењу Укубалине жеље. И то је све. Једигеј је вратио Златног Мекреа у ноћно море након што га је Укубала додирнула. Смисао је ту, он је дарован оном ко се жртвује, али се ствари не одвијају као у бајци, где се све вишеструко намирује. Сужена визура бајке омогућује доживотну срећу ономе ко својим чином умилостиви више силе. Космичка визура романа ту срећу демонтира. Чин жртве, љубави, Златни Мекре смисла и среће, није заштитна амајлија над плодом њихове љубави, њиховим првенцем. Шестомесечни дечак умире док се Једигеј борио на фронту учествујући у колективном лудилу рата као најјаснијем испољавању оне несвесне, нерегулисане слепе природе у човеку. Овде се збива нова трагедија са потпуно другачијим чвориштем него што је античка, збива се несхва- тљива трагедија невиног појединца који плаћа за грехе читавог човечанства. Архетипска слика ове трагедије је погубљење невинога на крсту. To је један од разлога што је сцена Исусовог последњег разговора са Понтијем Пилатом уметнута у роман Губилиште.[11] Смисао (Златни Мекре) је присутан, али смисао не тријумфује. Тако је и у Губилишту. Ту зло као да слави свој безгранични тријумф. Авдиј Калистратов, несуђени богослов и бунтовник у име добра, који отпада од цркве (у богословији он полемише с оцем Координатором чиме се сугерише извесна паралела с Великим Инквизитором Достојевског) да би у име некаквог савременог Бога привео добру најгори могући наркомански олош, страда негде у казахстанским степама разапет на некакво бодљикаво дрво од пијаних обер-кандаловаца, а пастир Бостон страшном грешком убија свога малог сина Кенџеша кога је отела вучица Акбара. Мали Бостонов син је невина жртва, али и сама вучица, која га је отела, је невина жртва. Јер она није отела Бостоновог сина из зверског нагона прождирања, него зарад задовољења мајчинског осећања дубоко ојађеног убиством њених вучића. На симболичкој равни убијање вучице Акбаре и Кенџеша, Бостоновог синчића означава немогућност новога почетка, нове, обновљене везе човека и мајке природе, свеопштег измирења које је дато у библијској слици лава и јагњета. Јер то и јесте била та слика када су се сусрели мали Кенџеш и Акбара, тај нежни сусрет раздраганог детета, које је у вучици видело куцу и почело да је мази, и јадне, ожалошћене Акбаре која је у Кенџешу видела исто онакво мало и незаштићено створење попут њених вучића, и почела да га лиже изливајући „на њега нежност која се у њој накупила“. Постојао је тај тренутак када је био могућ потпуни преокрет, када је било могуће да се најкрволочнија звер и невино јагње свију у љубави, и тај би се тренутак остварио, сада би се остварио, само да, нажалост, све земаљске реакције сваког земаљског створења, које живи у условима разбраћености, неслоге и узајамнога прождирања, нису подређене закону хоризонтале, закону страха, неповерења и мржње. И десила се страшна трагедија. Да Бостон није пуцао, могуће је да би се једном мали Кенџеш вратио као родоначелник нове везе, и донео људима ново сведочанство о природи као субјекту, као нечему што и само жуди, захваљујући тварној Софији која дрхти у њој, ка своме оличнос(т)њењу, ка уздизању до небеске Софије, а не као о некаквом објекту пуког искоришћавања и исцрпљивања. Јер тако нам говори библијска слика. И у Ајтматовљевом роману наглашено плаве очи вучице повезују небеску и тварну Софију, те очи, с којима се два пута сусрео Авдиј Калистратов, имају иконички сјај, ону небеску нијансу која нас враћа у материнско крило Свете Тројице зато што директно асоцирају на непоновљиву небеску плавет, на анђеле из Гостољубља Аврамовог што их је сликар безданих божанских дубина, Андреј Рубљов, исликао као Свету Тројицу.[12]

Убиство вучице, гашење њених плавих очију симболизује убиство божанског у творевини, тварне Софије, раскид софијне везе неба и земље – religio – наше последње шансе за спасење, саме основе нашег спасења, љубави која воли и која је вољена, И свако убиство, убиство и најбедније животиње, већ је рушење тога света, крај љубави па, према томе, и крај мога и твога света. А само неколико сати пре те језиве трагедије, Бостон и његова жена Гуљумкан уживали су играјући се са малим Кенџешом у оној тако нормалној, али и тако привидној, пролазној и немогућој људској срећи! Јер немогућа је индивидуална срећа или, другачије речено, немогуће је индивидуално спасење унутар безбожних услова разбраћености и неслоге, раскола у читавој творевини. Штавише, ако је оно, то спасење, и могуће, онда је та могућност нешто дубоко неморално, нешто дубоко, дубоко одвратно. To је онај рај у који Берђајев не жели да уђе без свог мачка Муре. Или, другачије речено, спасење није могуће само за себе (егоизам) и није могуће само за другог (алтруизам) ма колико га ми искрено желе- ли и радили на њему (смрт Једигејеве бебе и Бостоновог дечака), него са свима и за све, како би то рекао Фјодоров. Тајна ове трагедије, тајна жртве невинога и њено разрешење је само у једноме, a то нам у крајњој линији говори и прича о Златном Мекреу, наиме, у увиђању немогућности истинскога живота изван јединства читаве творевине (и уједно немогућности да се делимичним и усамљеним акцијама ту било шта измени), као реалног пута ка свеопштем спасењу. Ову нову драму, нову трагедију човечанства које је добрано загазило на пут зла, Ајтматов с огромним емотивним набојем слика у своје „три дечје смрти“: смрти вучића, смрти шестомесечне Једигејеве бебе и смрти Бостоновог дечака. Ако је некада Достојевски одбацио онај срећни свет који би био изграђен само на сузици једног јединог детета, ако нас је Платонов ужаснуо изградњом оне зграде светскога пролетаријата у чије темеље се полаже тело девојчице Настје, шта онда да мислимо о овом свету цивилизације, прогреса, прокламоване слободе и демократије у коме се непрестано збивају Ајтматовљеве три смрти, „три дечје смрти“? Ако занемаримо смрт одраслих, онда ово померање смрти ка деци и одојчади, заиста мора да нас ужасне јер нас доводи у близину самога репродуктивног средишта живота, пола, до помисли о самој смрти пола, о тријумфу јаловости, о кастрацији и самокастрацији као последњем резултату свих хоризонталних кретања.

У зимској помами Бурани Каранара насликана је страшна снага ероса. У убиству верног коња Рајмали are и разбијању његове домбре симболисана је кастрација самога Рајмали aгe. Одсецање органа који носе живот и из којих се живот рађа, кастрација и самокастрација – ето у чему је суштина не само оваплоћенога зла, него и свих оних искрених и позитивних тежњи, утопијских стремљења да се свет по сваку цену учини бољим.[13] Убијање дечице је већ убијење нерођене деце у утроби, већ је вађење материце, већ је кастрација, одсецање места где се живот рађа како би се од свега направила јаловина, пустиња, како би се све осушило и никада ништа више нигде, ни на једној тачки ове земље, ни у једном једином кутку свемира, не би проклијало. Једном давно Једигеј је одлучио да не кастрира свог атана Бурани Каранара и да упркос опомени старог Казангапа прихвати муку коју ће му сваке зиме доносити необуздани мужјак када га ухвати љубавна помама. Тај однос према животу, однос номада и сточара према полу јесте оно што у романима Ајтматова оживљава руску идеју и одржава њену младост. He кастрирати природу већ је довести у близину Бога, то је љубавни одговор једне мале културе на изворни наук титанске руске идеје. Јер тај „натурализам“, та непосредност, та здрава, топла осећајност је говор младости, сећање на младост, то је оно што зрели Јелизаров упија из бита (начина живота) казашких номада, то је свежа крв која подмлађује руску идеју, то је она размена крви у једноме чину с оне стране сваког прагматичког рационализма и цивилизацијског утилитаризма, где се не пита ни за велико ни за мало, где свака гордост нестаје, где се у таквоме суживоту ствара заметак онога заједничког, свечовечанског дела…

Чингиз Ајтматов

…Јер пол је разливен по целом телу, пол је у души, пол је у духу, и убити пол значи убити тело, значи убити душу, убити дух, онемогућити биће да се кроз његов последњи транс извуче из себе, настави у другоме и, на крају крајева, уподоби Личности (Вишеславцев), значи онемогућити сублимацију енергије пола и њено преусмерење на стицање бесмртности и на васкрсавање рода у целини (Фјодоров, Соловјов), значи претворити хришћанство у религију смрти (Розанов). Јаловост, репродуктивна и стваралачка, јесте оно што узрокује мржњу према животу, према истинској култури и гради један свеопшти систем одсецања, издвајања, исецања, кастрације који у духу руске идеје можемо именовати цивилизацијом. Јаловост система коме служи Обер Кандалов, немогућност да се средствима планске привреде произведе хлеб насушни, доводи до сулуде експлоатације природе, до помора крда степских антилопа и неминовног разбијања еколошког система природе. Смрт планете је сасвим извесна ако се наставе хоризонтална кретања, ако се вертикала, отворени пут ка космосу и Богу, подреди интересима хоризонтале.[14]

…Јер, тако и мора бити све док човечанство не постане братство. Браћа су они који су равноправни по оцу, једнога оца синови. Док читаво човечанство не постане братство, a већ самим тим се предостварује свеопште спасење, трагедија невинога биће реалност и неминовност, и сва она макар и искрена тежња да се у данашњим ратовима избегну цивилне, невине жртве испоставља се као немогућа, дубоко лицемерна и лажна. Суштина данашњег ратовања, и то је истина, морају бити и биће управо невине жртве.

…Али све се понавља, простор и време се криве, рукотворена вертикала, или изопачена космичка идеја, открива своју праву суштину, почиње да пада и да се поклапа са хоризонталом. Тансикбајев, који је једном сишао с воза у глувим сарозекама и заувек одвојио Абуталипа Кутибајева од његове породице, не оставивши јој чак ни могућност контакта са његовим успоменама (рукописи не гope sub specie aeternitatis, али и те како гope за пролазно људско биће!), појављује се и на космодрому у лику поручника који не пропушта малу групу људи на челу са Бурани Једигејем приспелу са жељом да сахрани Казангапа на прадедовском гробљу Ана-бејит које се сада налази унутар забрањене зоне космодрома. Пут у прошлост, пут сећања[15] тако бива пресечен од једног истог имена, од једног истог људског типа (ономатологија имена Тансикбајев упућује на онога који располаже смрћу, господара смрти, насупрот ономатологији имена Афанасиј (Атанасиј) која упућује на онога који укида смрт. Узгред буди речено, без неког дубљег и аналитичког приступа функцији имена у Ајтматовљевим романима, остајући само на нивоу домишљања, може се тврдити барем једно. И за Ајтматова, као и за руску идеју – Флоренски, Лосев, Булгаков – име је од изузетног значаја за цео систем устројства како романа тако и реалнога света, јер име је звучна слика и срж не само књижевног јунака, него и реалне личности.

…Гроб Казангапов биће у отвореној степи и изопштеник ће тако остати изопштеник и у вечности. Више ништа не јемчи да ће му се на тој пустопољини било ко придружити, јер блудни синови заборављају све, тако да и изричит Једигејев захтев, да и он буде сахрањен управо ту, поред Казангапа, њих не обавезује, и отворено је питање да ли ће се деца заборава привести памћењу и испунити опоруку последњега човека, Бурани Једигеја. Ускоро и пут у будућност бива пресечен, када ватра ракета из система ОБРУЧ осветли степу. Али у тој ватри, „у тој тутњави и смаку света“, ипак се чуо крик беле митске птице који човека подсећа на њега самог и на родитеље: „Чији си? Како ти је име? Сети се свог имена! Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај… крик који се још дуго разлегао у тами која се састави…“ Ракете-роботи из транскосмичког запречног система ОБРУЧ пресецају приступ идеалном човеку, оне сасецају сваку будућност, и то је нова-стара капа давно несталих Жуанжуана који су се однекуд изненада поново појавили да би читавом човечанству навукли ову нову технолошку капу заборава, да би му пресекли пут у отворене земље космоса, пут у бескрај, то јест пут према себи, према своме идеалном лику, али сада на глобалном, планетарном нивоу „како се у земаљским стварима ништа не би изменило, како би све остало као што је било“, како би Земља заувек остала ропски забран којекаквих Великих цивилизатора и Обер Кандалова. ОБРУЧ око Земље је цивилизацијски кишобран против ума, сећања, прошлости и будућности, против културе, против слободе, против личности, против ероса и љубави, у крајњој линији –  против Божије благодати. Тиме би нови Жуанжуани, Велики цивилизатори, да потпуно укину могућност да се на земљу, у духу Фјодорова, погледа као на небеско тело, а на небеска тела као на земље, како би потпуно убили у човеку чак и оне остатке већ закржљалог космичког осећања, а тиме и основу за испуњење оног највишег, Богом даног задатка: одухотворавања и оживљавања свемира у целини, оличнос(т)њења (олицетворења) свих светова. Уосталом, то је њихов избор, и њихова слобода за зло која је прешла у гвоздену нужност. To је пут који води „трансцендентном васкрсењу“ или васкрсењу гнева како је то описано у најстрашнијој књизи праведника. Али наша православна вера (као, уосталом, и велика дела културе настала из ње) која се поново тако живо пројавила у руској идеји, отвара друге видике и другачије путеве, путеве „иманентног васкрсавања“, али на које се, међутим, не може ступити само са лепим намерама или утопијским сновима заснованим на псеудонауци и проблематичним философемама. Зато и оно основно питање теоријског ума: како то да јест нешто а не ништа, или: зашто бивствујуће бивствује? треба довести у близину људског срца и преформулисати га у питање: зашто оно што живи пати и умире, или: како ослободити сву твар која стење и мучи се до данас из подвлашћености болестима и смрти?, то јест апстрактну онтологију треба претворити у конкретну деонтологију. И када се то питање заиста постави, када оно потресе свако људско срце барем у оној мери у којем га морају потрести Ајтматовљеви романи, могуће је надати се разбијању оног зачараног ланца хоризонтале смрти којим је данас окован свет…


[1] He дакле као неизбежне нужности него као условне, педагошке мере, једне претње и опомене младом човечанству да се узме у памет јер ће се у противном, баш као што је и казано, та претња у потпуности остварити и свет ће услед људског неразума и људске слободе за зло заиста завр- шити своје постојење у „трансцендентном васкрсењу гнева“.

[2] У великој мери су све ове замисли, које чине садржину руске идеје, макар у наговештају дате у делу Николаја Фјодорова, родоначелника руског космизма, погледа на свет у који је, на трагу његовог учења, уграђена интуиција космичког јединства творевине, интуиција Земље као средишта Божијег стварања и носиоца специјалне мисије у универзуму. Земља је, по Фјодорову, јединствено небеско тело, једино у универзуму насељено свесним бићем, носиоцем дуга према палој, „слепој природи“, чиме се одговорност тог бића не само према тој јединственој планети него и према свемиру уопште подиже на највиши могући степен. Јер, ни биосфера ни ноосфера нису нужност, последњи ступњеви једног неумитног еволутивног развоја живота и свести, напротив, независно од човекове слободе оне остају само пука пројекција једне могућности, будући да управо људском, слободном акцијом могу бити и разорене и запречене. Зато се у пројекту Фјодорова не сања никаква утопијска нужност неминовног, мимо човекове воље, да тако кажемо, марионетског хегеловског или марксистичког псеудонаучног остварења Требања (Sollen) у Бићу (Sein), него се тај пројекат управо као захтев, као задатак поставља пред људски род у целини без било какве могућности његове чисто трансцендентне реализације било да она долази одоздо – „природни“ каузалитет, или одозго – божанска телеологија. Земља је у тој геоцентричкој пројекцији покретно средиште универзума, она је у служби његовог претварања у космос, васељену, кроз регулацију слепих сила природе. А да би регулација била могућа, да би било могуће обнављање изгубљеног раја, хармоније космоса у његовој Богом створеној прачистоти, потребно је остварити братство и отачаство (психократија), потребно је превазићи односе раздробљености и мржње, расцеп времена и поколења, потребно је уништити болест и смрт као последњег, највећег непријатеља.

 

[3] Ту фактичку заланченост творевине у руском космизму (наука), али и оно, човековом вишом слободом и одговорношћу захтевано јединство васцеле творевине (етика), које је потребно васпоставити кроз реализацију пројеката регулације и васкрсавања у заједничком, синергијском деловању божанске силе и обједињенога човечанства (супраморализам и супранатурализам), можда је најбоље изразио Николај Берђајев са себи својственим радикализмом: Ја одбијам онај рај у коме неће бити мога мачка Муре. И тај захтев изражен у облику протеста је апсолутно легитиман у оквиру целине замисли које чине руску идеју. На трагу Фјодорова и његовог учења о условности апокалиптичких пророчанстава, тај рај мачка Муре, рај живота у свим његовим конкретним манифестацијама, као реална вечност бића у целини, јесте задатак оног свесног бића које је, као проводника своје воље, сам Бог поставио изнад свих биљака и животиња, изнад све „твари која стење и мучи се до данас“, задатак је оног фјодоровљевског „надчовека“1, Сина човечанског, сина васкрситеља и обновитеља. Узгред, управо је Берђајев учење Фјодорова видео као један од угаоних каменова руске идеје и рускога космизма. „Он је – тако за Фјодорова вели Берђајев у „Руској идеји“ – творац највеличанственије и најграндиозније утопије коју познаје историја људске мисли“. А та „утопија“, која, узгред буди речено, нема ништа заједничко са пустим утопијским сновима који су у реформаторским и револуционарним покушајима свога остварења на овој Земљи доносили само ништавило и смрт, заиста је једна машта у свом најсјајнијем, за живот најподстицајнијем виду, једна визија која још увек чека своје истинско, исто тако величанствено отеловљење, своју величанствену поему. Руска уметност прве половине двадесетог века у многим својим манифестацијама представља предукус, наговештај те поеме која би требало не само да нам пружи слику човека и његовог света, онога света и онога човека који су пројектовани у руској идеји и рускоме космизму него да и сам тај свој унутарњи садржај, ту своју слику изгради као чулну, опипљиву реалност. Јер у руску идеју спада и сан о уметности као теургији или, тачније, тео-космо-антропоургији, па стога час појаве те поеме неће бити везан за некакву књигу или за некакво друго објективирано уметничко дело, већ за сам живот као место уметничкога испуњења оног последњег циља преображаја света уједињеним напорима словеснога човечанства уз Божју помоћ. Тада ће сам живот запевати, сам живот ће бити та поема, и њено величанствено тело, и душа, и дух, и њено вечно време и њен вечни простор, односно онај живи, богочовечански рај о коме је Фјодоров написао: може бити најлепшу страницу у историји светске литературе – свој кратки прелудијум за њега – Крај сиротанства: безгранично сродство.

 

[4] Некаква безличност је карактеристика пролазака возова јер писац ниједног тренутка не упознаје читаоца са путницима, већ само са оним што они избацују кроз прозоре вагона, или, пак, када они, као државни људи, као претходници новог јахача апокалипсе Обер Кандалова из Губилишта, силазе на забаченој постаји Боранли Бурани да би одузели живот, разбили породицу и угасили огњиште.

[5] У тим проласцима возова и рефренском понављању сугерисана је суштинска закованост света цивилизације у безизлазне кругове и, како ће се видети у Губилишту, у њој скривена тенденција ка потпуном уништењу и смрти. У тим возовима сада видимо лица путника: то су нарко-трговци, курири-скупљачи анаше. Они невидљиви путници по хоризонтали из романа …И дуже од века траје дан тек су у власти алкохолних отрова, што је само пуки наговештај и готово невини зачетак оног наркоманског пута из Губилишта, којим сада са истока на запад јуре трговци дрогом и партијски моћници-уништитељи, разноразни Обер Кандалови. Уосталом, име овога јунака, уништитеља природе и крда антилопа, говори све о њему, баш као што све говори и име носиоца позитивног смисла и руске идеје у роману И дуже од века траје дан, Афанасија Јелизарова, о чему ће касније бити речи. Обер Кандалов (ober = изнад, над /нем./; кандали /рус./ = менегеле, окови). У његовим оковима природа (у човеку и изван човека) ће уместо регулације доживети своју другу, дефинитивну смрт. Он је човек нужности, механичке цивилизације, једне јалове идеологије и на њој засноване „планске привреде“ која све претвара у јаловину, окова-обруча у којима страда васцели органски свет, он припрема терен за троваче који свој смртоносни жалац извлаче из природе (анаша), (Фјодоровљева „слепа природа која доноси болести и смрт“) и утискују гa y тела несуђених синова човечанских.

[6] Име, очево име и презиме овог прегаоца на пољу природно-научних и антрополошко-етнолошких истраживања указују на онај фјодоровљевски дубоко оправдан императив да ништа не сме бити предато смрти и забораву, да све мора бити обновљено у својој најсјајнијој идеји, своме најсјајнијем лику, те на Берђајевљеву мисао о неуништивости, бесмртности личности. Наиме, Афанасиј је бесмртник, а презиме Јелизаров изведено је од новозаветнога Лазара, Елеазара, Јелеазара, кога је Христос подигао из мртвих. Такође је у корену презимена Јелизаров зар, светлост, зора новога дана, дана када ће се остварити нада читаве твари. Његов патроним је Васиљевич, од Василиј, василевс, што значи цар. Дакле, име је његово: Онај који обесмрћује, подиже из мртвих, Весник нове зоре с оне стране заборава и смрти, Бесмртни цар наде у вечни живот, неподложан болести и смрти (упореди Фјодоровљев светли дан без ноћи, светлост незалазну у којој блистају васкрсла бића).

[7] Уосталом, та равноправност личности а тиме и народа и народних култура као личносних организама се и претпоставља самом суштином руске идеје, која своје извориште и своју круну има у идеји Богочовечанства. Јер, ако су Бог и човечанство по заговорницима руске идеје суштински равноправни у заједничком синергијском делу свеопштега спасења, упркос њиховој несамерљивој, безданој неједнакости, онда и културе, које, како рекосмо, потичу из истог тог религиозног извора, такође морају бити равноправне, упркос њиховој квантитативној и квалитативној неједнакости.

[8] А такву је улогу имала и капа Жуанжуана од пресне камиље коже. Она је на чудноват начин испуњавала читав унутарњи свет (та капа која празни човека од сваког садржаја, постаје једини циљ и смисао живота манкурта, његова бесконачна садашњост у којој беспоговорно служи оне који су му том капом испрали мозак). Она одузима човеку могућност сваке будућности, стваралаштва, повратка и продора у свет с оне стране сваког расцепа. Заборав се намеће као сама суштина човекова, капа је већ урасла у лобању као коса у главу, и човек већ мисли да ће изгубити себе ако изгуби ту своју привидну суштину. Манкурт убија своју мајку која је покушала да с његове главе скине капу заборава. Супротстављање том покрету руке добија сасвим другачије значење у сцени шишања малог Кутибајева која, у извесном смислу, представља једно од најснажнијих места у роману, а жестоко опирање малог Кутибајева шишању сугерише мисао о некаквом памћењу крви и потврђује реалност онога што је садржано у миту. У страху малога Кутибајева од додира машинице за шишање испољава се подсвесна дубина памћења, некакво „вегетативно“ сећање на капу Жуанжуана, некаква генетика страха од лоботомије, испирања мозга, некакав инстинктивни ужас од атака на свест, на средиште, атака који ће, на крају романа, ракетама-роботима направити обруч око главе свемира, око свести слепога свемира – планете Земље.

 

[9] Симптоматична је Једигејева незаинтересованост, извесна сумњичавост и чак одбацивање космичких питања у, може се тако рећи, технолошком кључу. И сам Фјодоров у својој Философији заједничког поспа практично нигде не говори о технологијама што га суштински одваја од оне линије руског космизма која се развија на трагу праксе и учења Циолковског.

[10] И тај лов стоји као антитеза дивљем лову Обер Кандалова и његове пијане братије, то је безинтересни лов, лов ради љубави, лов за другог јер Једигеј је већ у свом чамцу имао две велике рибе што је било довољно да га истог часа, слутећи невреме, окрене и врати се безбедно на обалу да је био у питању само материјални интерес.

 

[11] Та сцена је уметнута да би показала праву истину сваке жртве. Овде, у земаљским околностима, у логици хоризонтале, и сам Месија, сам Божји син мора бити разапет на крсту, мора да пострада. Чему онда могу да се надају његове сићушне, неразвијене креатуре Авдиј, Бостон и остали поправљачи и судије над светом у својим усамљеним покушајима поправке света. Чему уопште могу да воде ти усамљени покушаји? Сваки усамљени покушај поправке света је осуђен на пропаст и неминовно води у пропаст и онога ко га чини. Сам човек не може да се избори са злом, баш као што сам не може ни да се спасе. To је закон амбивалентне човекове слободе… Заланченост читаве творевине, океан старца Зосиме или супраморализам Фјодорова:.„Не ради себе (егоизам) и не ради других (алтруизам) него са свима и за све…“ неумољиво нас на то подсећају.

[12] Ова су размишљања у великој мери надахнута размишљањима Светлане Семјонове (савременог руског философа и књижевног критичара) која у својим делима стваралачки развија и чува идеје Николаја Фјодорова као и руску идеју испитујући њихове одразе у књижевности. У том смислу је посебно интересантна њена књига Метафизика руске литературе.

[13] Није ли у презимену Ка(ли)стратов, у његовом скраћеном облику, већ назначена кастрација, и не врши ли млади Авдиј из романа Губилиште самокастрацију својим сулудим стремљењем да се самостално позабави преправљањем човечанства, започињући при томе од његовог најотровнијег и најзагађенијег дела: од трговаца смрћу, нарко-дилера. Ономатика имена и презимена овог јунака сасвим одговара његовој психолошкој анализи, његове душевне склоности захтевају управо такво име – Авдиј Калистратов, а његово име захтева управо такве душевне склоности. Значењски и звучни слојеви овог имена сведоче о извесној гордости и некаквом, у сталној спремности на жртву, извитопереном самољубљу, некаквој зачараности тамним цветом сопствене неисказаности, узалудном лепотом, која мами у провалију, у бездан, на потпуно непотребно и Богу противно подражавање Христа. (У разговору са свештеником, оцем Координатором, на кога и логиком ономатике пада сенка Великог Инквизитора, Авдиј исказује свој младалачки кредо: „Моја црква ће увек бити са мном – није попуштао Авдиј Калистратов. – Моја црква – то сам ја. Ја не признајем храмове, а тим пре не признајем свештенике, нарочито у њиховом садашњем својству“.) О тој, у суштини погубној потреби да по сваку цену он сам подражава Христа у његовој месијанској улози спасења целог света, чак и у моменту када самом себи не може да помогне, и о деформацијама проистеклим из тога, сведочи сцена „међу јавом и међ сном“, где под животворном кишом, пуким случајем преживео и тешко испребијан, Авдиј Калистратов тоне у дубине времена и пада у древни Јерусалим, у коме управо разапињу Спаситеља. И прве речи које он изговара у том бунилу говоре нам да је добри човек Авдиј, тај поправљач света, изгубљен за тај свет. Сва милост коју је свет могао да гаји према Авдију већ је изгубљена. Јер, свет га је волео. Небо је било милосрдно према њему. Љубећа душа света, оваплоћена у плавим Акбариним очима, поштедела га је. Али он је ипак пострадао: „Учитељу, ја сам овде! Шта да радим, да бих Те избавио? Господе? Како да Те спасем? О, како ме је страх за Тебе сада, када сам опет оживео.“ Авдиј пузи улицама древног Јерусалима како би спасао самог Спаситеља, Благовесника, како би спречио неизбежно, мимо свих људи и мимо свих слобода на свету, како би разбио Чашу непојмљиве тајне која се одиграва између Оца и Сина и читавог света. Он би желео да се деси не само надчовечанско, већ и надбожанско чудо. To је некакво надраспеће, некакво надкрсно страдање. Та он заиста воли Ингу. Али његово одвећ велико срце, у које никако да уђу ближњи, најблискији, који га воле и које он воли, судбински га вуче у најдубљи вртлог, нема за њега смирења, нема могућности да се искобеља на обалу и уђе у живот у његовој најобичнијој, бесмртној варијанти, да заједно с другом, вољеном особом, свије гнездо. To је смрт. Ту нема гнезда и ту ништа не расте. Ето зашто се његов пут укршта с путем Обер-Кандалова, и у том укрштању је његова Голгота – Обер-Кандаловци га разапињу на некакво бодљикаво дрво и он полагано умире. И у моменту када му глава пада, његове очи се опет срећу с плавим очима вучице, и она, уместо да зарије зубе у његов врат, сетивши га се, опет му поштеди живот… Зашто?… Ради последњег познања које се дарује кроз трпљење и стрпљење умирања?… Или ради оног надуметничког разрешења драме, ради онога дела које је само Богу могуће, али које Он сам никада неће извршити, покајања обер-кандаловаца, скидања Авдија Калистратова с крста, његовог повратка у Москву и разоткривања „наркоманскога пута“, онога чуда које није могуће у реалистичкој сфери романа, али је могуће у имагинацији и жељи читаоца?…

 

[14] Без обнављања нема живота. Било како било, једна је порука руске идеје: Бог се не може кривити за невоље света, томе је крива сама људска слобода, она слепа, себична, егоистична воља да се пође мимо саборности, мимо одговорности свију за све, путем своје личне, немогуће и привидне среће, а која и доводи до страдања невиних у страшноме кругу само наоко парадоксалне, неузроковане несреће. To је смисао одговора ученог Јелизарова на чудовишну тајну стаљинистичке репресије.

[15] Сећање гради цео роман, али та је реминисценција пројективне природе у духу Фјодорова и руске идеје. Фјодоровљево сећање је пројективно сећање, везано дугом према прошлости која мора бити обновљена. Зато реминисценција није самостална романескна метода, није циљ по себи није ни естетичко-егзистенцијалистичка нити онтолошка категорија, Heгo је дубоко деонтолошка, животна и, у случају Ајтматовљевих романа, који, како смо се потрудили да покажемо, стоје у озрачењу руске идеје, увек везана за пројекцију, за незаборав и обнављање бића у целини.

Магија у служби колонијализма: како је француски илузиониста потчинио слободаре Магреба (Владимир Д. Јанковић)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.

ЧУДАН ЖИВОТ И ЧУДЕСНЕ МОЋИ ЖАН-ЕЖЕНА РОБЕР-УДЕНА

За цара Наполеона III Бонапарту никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза, као специјални емисар, бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“, који је, поред осталог, био заслужан за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве.

Кад се зовете Наполеон, а притом и презивате Бонапарта, сви су изгледи да ће људи према вама испољавати најразноликије емоције: презираће вас, ругаће вам се, дивиће вам се, одушевљавати се вама, мазити вас, а могуће и убити. За шездесет пет година, колико су потрајала његова овоземаљска прикљученија, Наполеон III Бонапарта, односно Шарл Луј Наполеон Бонапарта (Париз, 20. април 1808 – Чизелхерст, 9. јануар 1873) уистину је прешао дуг пут од омаловажаваног јуноше, преко политичара који обећава, до председника Друге француске републике (1848–1852) и, коначно, владара Другог француског царства (1852–1870).

Луј Наполеон је био унук Жозефине де Боарне, заправо син Жозефинине кћерке из првог брака Хортензе. А Жозефина је, као што се зна, била француска царица, краљица Италије и прва супруга оног, првог Наполеона, Корзиканца, који је, будући склон острвском начину живота, у једном тренутку кренуо, ваљда, ка Сахалину. За своје председничко-царске владавине, Наполеон III неизбежно је доносио свакојаке одлуке, али слаби су изгледи да било која од њих, макар својом бизарношћу, превазилази ону коју је, у садејству с упућеним сарадницима, донео године 1856, кад се на дневном реду нашла пацификација тек колонијализованих племена у „француском“ Алжиру.

Клин се клином избија

Цара су, наиме, бринули верски вођи марабуи, који су, наводно, утицај над муслиманским живљем остваривали прибегавајући тобоже магијским вештинама. Марабуи су убеђивали племенске старешине да једино сваки прекид односа са Французима може Магребу донети благостање и спокој. Иако је располагао респектабилном оружаном силом, Наполеон III проницљиво је закључио: ако те негде боцка неки клин, не можеш клин избијати копљем. Не, клин се клином избија.

За мистично послање цар је имао и правог човека. Никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“. Робер-Уден је, поред осталог, заслужан био за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве. После њега, а по узору на њега, мађионичари су почели да се појављују у фраковима и да своје умеће демонстрирају пред махом добростојећом урбаном публиком.

У ову чаробњачку мисију Жан-Ежен Робер-Уден (изворно његово презиме гласи, заправо, Робер, али је он томе додао презиме своје супруге Жозеф-Сесил Уден) кренуо је као већ зрео човек, у својој педесет првој години. У фази загревања, све је личило на уметничку турнеју: наступао је двапут недељно у театру Баб Азун у граду Алжиру, али је успут, по позиву, приређивао и специјалне представе за месне племенске старешине. Прво их је шармирао, али није, како се чини, много прошло, а нечастиви је однео шалу. Свој стари трик, Лак и тежак ковчег, који је раније у Француској изводио у више жовијалној, лежерној варијанти, на афричком је тлу изоштрио до врхунског емоционалног парадокса, односно фрустрације за злосрећног изабраника из публике. Једне вечери, добро осмотривши окупљене, позвао је очито најснажнијег и најкрупнијег међу домаћима, и замолио га да ухвати за ручку сандук који је лежао на позорници и подигне га. Арапин је пришао и без по муке подигао сандук – лак као перо. А онда је Робер-Уден обзнанио: „Сад ћу исисати сву снагу из твога тела! Наједном ћеш постати слабији од сваке жене! Хајде, покушај сад да подигнеш сандук.“ Арапин се опет ухватио за ручку, али сандук – ни макац. Упињао се из петних жила. Забадава. У једном тренутку, вриснуо је од бола, јер Робер-Уден је кроз сандук пустио струју. Арапин је баталио ручку, скочио с позорнице и урлајући побегао главом без обзира, о чему нас исцрпно извештава Кристијан Фехнер у делу Магија Робер-Удена: Живот једног уметника.

Жан Ежен Робер Уден

Метак у зубима

Када, макар и као врхунски илузиониста, долазите у једну цивилизовану средину, можете рачунати с тим да вас због чудеса која изводите неће набити на колац или везати коњима за репове па да вас рашчетворе. Тако је и Робер-Уден жив и здрав привео крају ову представу; штавише, у Алжиру је стекао статус који би се, условно речено, могао поредити са статусом који су, стотину и кусур година касније, у Јапану, рецимо, уживале неке велике британске и америчке рок групе.

Уследила је, као круна његове мисије, специјална презентација којој је присуствовала неколицина кључних главешина, на челу са Бу-Алемом, чија се моћ простирала на целу пустињску унутрашњост Алжира. Премда непријатељски настројени према свему што има везе с Французима и Француском, домаћини су лепо угостили Робер-Удена и дозволили му да им покаже шта уме. Овај је, пак, још мање околишио него у описаном случају с лаганим сандуком који изнебуха постаје тежак као туч: позвао је једног од истакнутих побуњеника против колонијалне управе да испали у њега метак, да би потом испаљено тане – ухватио зубима!

Како сâм мађионичар наводи у својим Мемоарима, хваљеним не само по подробности већ и због несумњивог Робер-Уденовог списатељског талента, „метак је био заглављен у цеви“, док је „и преводиоцима и свима онима који су имали било каква посла с Арапима јасно наложено да их убеде како су моја наводна чуда само плод вештине, надахнута и обликована умећем које се назива престидигитација, и да ни на који начин нису повезани с враџбинама“.

„Арапи су, без сумње, уважили то објашњење, јер отада сам с њима био у веома пријатељским односима“, додао је он.

Пошто су га француске власти издашно наградиле због ефектних метода примењених у циљу сузбијања сваке могуће побуне, јер показао је месном живљу да је галска магија јача од пустињске, Робер-Уден се вратио у постојбину, из које је на ово чудновато послање и упућен као, фактички, већ својевољно умировљени извођач који је, неке три-четири године раније, одлучио да окачи шешире, рукавице, зечеве и мачеве о клин.

Од сајџије до мага

Жан-Ежен Робер рођен је у граду Блоа 7. децембра 1805, иако у његовој биографији пише да је рођен шестога. Отац, Проспер Робер, био је сајџија. Дечак је врло рано остао без мајке. Отац је прижељкивао да млади Жан-Ежен оде у адвокате, али момчић је, после завршеног школовања у Орлеану, исказао жељу да и сâм оде у часовничаре.

Таленти које му је Бог дао ипак су га наводили да комбинује разне могућности, па је, захваљујући способности да се лепо и с лакоћом писано изражава, радио и као ћата код једног локалног адвоката. Студије права никако га нису интересовале, али се зато живо занимао за свакојака сокоћала. Љубав према сатовима донеће му незваничну титулу творца чувеног тајанственог часовника, но можда и преломни тренутак одиграо се кад је, грешком, уместо Трактата о часовничарству Фердинана Бертуа, кући донео двотомно издање посвећено мађионичарским вештинама, под насловом Научна разонода. Мало се збунивши у први мах, занео се у штиво, које никад неће ни вратити књижару; из тих књига стекао је основна знања о мађионичарству. Почео је интензивно да вежба.

Све до своје четрдесете године бавио се сајџијским занатом или, у његовом случају, часовничарском уметношћу, марљиво и знатижељно стичући знања која ће га лансирати у сам врх мајстора оних вештина од којих и неверним и верним Томама срце макар начас престане да куца. Познанство с великим мајстором мађионичарског заната Де Грисијем винуће га – додуше, уз доста успона, падова и којекаквих, што финансијских, што организационих осцилација – до самог крема париског фенси миљеа тога доба. Постаће миљеник племства и богатог грађанства, које је вазда и чинило гро његовог публикума. Он, који је осим сатова, производио и разне механичке направе и аутоматоне, кренуће путем неслућене славе као већ зрео човек, и онда, опет, врло брзо пожелети да сиђе с магичне позорнице.

Женино презиме које је додао своме овековечиће један од најзнаменитијих његових наследника, који је, истина, током свог живота развио амбивалентан однос према свом учитељу: гласовити Худини је, из респекта према славном претходнику, самога себе крстио управо по презимену које је Робер узео од своје супруге. У младости је Худини величао Робер-Удена као светлоношу који му је отворио нове путеве, да би га потом, у зрелијем узрасту, грубо опањкавао.

Руси и Пољаци

Жан-Ежен и његова вољена Жозеф-Сесил имали су осморо деце. Одрасли узраст дочекало је њих троје. По повратку из мистериозне алжирске мисије, где је доказао да „магија у фраку“ може да засени ону шаманску, пустињску – Робер-Уден се надао мирном животу, не пензионерском, већ стваралачком, јер његова је највећа жеља била да се што више посвети писању, а како је био веома угледан грађанин, од цара поштован и материјално високо ситуиран, имао је, чинило се, све услове да и проживи дуге године онако како је њему ћеиф.

И заиста, по повратку из Алжира одржао је само још један, опроштајни јавни наступ у Великом театру у Марсеју, па се вратио у свој дом у Сен-Жервеу, недалеко од родног Блоаа, где је и написао мемоаре, под насловом Исповести једног престидигитатора. Осим те, објавио је још неколико књига о мађионичарским вештинама. И живео је петнаестак година у здрављу и берићету, све до избијања Француско-пруског рата.

Шестог августа 1870. до Робер-Удена дошла је вест да је његов син, како стоје ствари, смртно рањен у Бици код Ворта. У међувремену, пруска војска освојила је Париз, и Робер-Уден се с најближима склонио у једну пећину недалеко од породичног имања. Како је записао његов биограф Фехнер, Робер-Уден је, сумирајући своја искуства из тих трагичних часова, приметио да су „руски војници веома неотесани, док су Пољаци кудикамо племенитији“.

Неколико дана касније, Робер-Уден је сазнао да му је син преминуо од рана задобијених у боју. То је погубно утицало на здравље скрханог оца. Оболео је од запаљења плућа и месецима таворио.

Преминуо је 13. јуна 1871. године, али његови фуриозни трикови попут Чудесног поморанџиног дрвета, Етарског лебдења и На други поглед и дан-данас одузимају дах. Или га, можда, враћају – онима којима дах одузима колонизована свакодневица.

Владимир Д. Јанковић

Преузето с портала ОКО магазина РТС.

ПЛАТОНИСТИЧКИ ФИЛОЗОФСКИ МОТИВИ У ВИЗАНТИЈСКОМ ПЕСНИШТВУ (ТИХАНА ТИЦА)

Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад Платонистички елементи у византијском песништву одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности.
Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту Млади долазе Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића Бечка свитања, београдски сутони 2017. године. Објавила је роман Устоличење јарца, као и збирку песама Ишчезло небо (Поетикум, Краљево, 2021).
Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој.
Објављује у периодици.
Живи и ради у Београду.

Кратак преглед платонистичких филозофских мотива у византијском песништву

Византијска естетика у поезији црквених отаца

Плотин

Плотин је истакао систем еманације. Следећи његове поставке византијска естетика, нарочито у иконопису, сија. Одликује се светлим бојама, златном и плавом које превазилазе тонски спектар и постају симболи православне традиције. Основни принцип иконописа јесте исијавање, да из посматране слике свеца и он сам нас посматра. То је увек повратни однос. Пошто су ватра и светлост уобичајене метафоре за природу Божју1, из њих се изводи појам просветљења. Њен симбол је несагорива купина,2 у чијем се обличју Господ јавио Мојсију. Григорије Богослов ће ватру, вероватно подразумевајући под њом огањ који се користи за осликавање паклених мука, доделити рђавима, а светлост јарку добрима.3 То је отуд што се она везује за ум, мудрост, божански занос који има пророчки карактер. У својој песми О бићима обдареним разумом4Григорије ће дугом илустровати појам просветљења. Бог је врховни разум и извор све светлости. Уколико је ко ближи извору светлости и сам постаје светлији, односно разумнији. Он предњачи пред срцима оних који би да га спознају, да би их нагнао да се пењу на увек нове висине. Пошто су анђели бића која су најближа Богу, ватра жива5, они од њега примају највише светлости и због тога заузимају више место у хијерархији створеног света. Дужност им је да воде рачуна о људима, народима и градовима. Захваљујући томе што су пуни светлости, а ослобођени плоти, требало би да су и морално савршени. На примеру Луцифера, који је своју светлост6 заменио за таму, знамо да није тако. Пошто је он, како га је Гете дефинисао, сила која вечито стреми злу, а чини добро7, помаже човеку да пречисти своје тело и душу и приближи се Богу и светлости. На тај начин, људски створ ће се пренути из мрака захваљујући сијању разума, сретнувши се у лице са Творцем, или горући у огњу Пакла.8

Треба стремити светлости. То је основни императив човековог спасења. Христос је светлост од светлости беспочетне и троструке, окупљене у слави јединственој.9

Ти си таму разагнао

и светлост подместио

да би твар сваку, укључујући и

материју непостојану, у светлости

уставио, и васељену обликовао

у садашњи поредак складан.

Ти си ум човеков просветлио

разумом и мудрошћу,

Ти си и овде доле спустио

слику светлине небесне,

да би ум на светлости видео светло

и у потпуности се у светло претворио.10

Светлост, као извор све мудрости и живота, јесте оно што успоставља ред. Све је њоме прожето, чак и материја која, по својој конструкцији, највише од ње одудара. Слика светлине небеске спуштена је на људски ум, да би могао да спозна Бога и своје место у овом устројству света. Њено главно појавно обличје је мудрост. Она је позајмљена, потребно ју је трудом и посвећеношћу достићи и потом неговати. На сличан начин је схвата и Платон, тврдећи да човек, живећи врлим животом и бавећи се филозофијом, може да се придружи друштву богова на острву блажених.11Четири основне врлине12 које објашњава у Држави13, као темељ и византијског образовања, остаће црквеним оцима стуб богоугодног хришћанина. Наравно, у њиховом тумачењу мудрост јесте спознаја Бога. То није противно Платоновом учењу. По православној догми Бог је створио свет из љубави, не казне. То је љубав која је безгранична, која опрашта и поново раширених руку прима у своје окриље блудног сина. Као доказ за њену природу и постојање, жртвовао је Сина, као једно од своје три ипостаси, за искупљење човечијих грехова. Роман Слаткопојац ће овај догађај опевати као привремени облик, који би требало да поправи све што је стварни људски лик уништио:

Јер прави младожења, то је Маријин син,

Логос који је од прапочетка,

који је узео привремени облик роба,

и који је мудрошћу све сатворио.14

Он ће, као и Григорије Богослов, у Христосу-Логосу видети одлике светлости. Пренеће их на његово лице пред Врачевима који су дошли да му се поклоне и дарују га.15 Дошао је да васпостави своје дело и због тога је засијао, не само пред овим гостима, већ и пред лирским субјектом и свеколиким стварањем. За разлику од Григорија из Назијанса, то није само светлост ума, него и звезде водиље за којом лирски субјекат полази. Христово рођење најављује пут којим се он спрема да крене и представља гаранцију да се поступа исправно. Дарови којима Врачеви дарују Маријиног сина јесу дарови за све који пођу за њим. Ова песма кореспондира са местом из Јеванђеља по Матеју: И који не узме Крст свој и не пође за мном, није мене достојан.16Када се божија воља једном спозна, човек је дужан да јој се повинује. Господ је једини који познаје тајну над тајнама и коме су откривени сви одговори, захваљујући чему је у стању да уређује све ствари онако како треба да буду. Човек се узалуд копрца и опире. Када чује реч Његову, мора да остави све своје недоумице и страхове по страни и крене за Творцем. То није задатак само православног хришћанина, већ сваке људске јединке којој је подарен разум. У том поступку сакривена је тајна истинске мудрости. Симеон Нови Богослов ће, такође, Богу приписивати сијање:

Врвљење љубави претвара ме у ватру и зрак.

Заиста, пошто је угаљ нежности запаљен у теби,

онда и ја сам, видећи жељу твог срца,

почињем да се сједињујем с том жељом и доносим светлост

и показујем се као ватра, ја који сам створио огањ својом речју

Врлине душе су испод огња као дрво

и божанска светлост Духа који их обавија

добија своје име по дрвету на које се ослања,

Јер Дух нема своје посебно име међу људима.17

Љубав човека сједињује са жељом, а кроз њу на њега се преноси светлост18 и показује се као ватра. Ово је мотивацијска линија која сеже још од Григорија из Назијанса. Љубав је и на другим местима код Симеона Новог Богослова изједначена са ватром и светлошћу.19 Реч ствара огањ, испод кога су врлине душе као дрво. Симеон вероватно алудира на дрво живота, зато душама, као нечему што оживљава мртву материју, даје овакав облик. Пошто их Дух обасјава својом светлошћу, обавија их, део тог исијавања прелази и на њих, као и на лирског субјекта. Уместо да се оне прилагоде Духу, он добија своје име тј. уобличење кроз оно дрво на које се наслања. Гледајући кроз православну теологију, пошто је Бог човека створио по свом лику, а потом се оваплотио и додао себи и човечанску природу да би своју творевину спасио њених властитих грехова, у тој компликованој теолошко-филозофској једначини, човек трудећи се да живи