У својој књизи Америчка идеологија Борис Над је сецирао идејне темеље американизма, стављајући их и у контекст савремене политичке динамике. За историчаре, успостављање аналогија забрањен је терен. Неспутан тим рестрикцијама Борис Над се поиграо управо једном аналогијом. Напао је етаблирану тезу о САД као новој Римској империји, али је зато предложио успостављање једне алтернативне историјске паралеле : САД-Картагина. О геополитици је реч. И о вредностима. Доносимо део поглавља из књиге Бориса Нада Америчка идеологија, Пешић и синови: Београд 2018.

Према Фериду Закарији, утицајном аналитичару америчког Њузвика, америчку позицију могуће је поредити једино с Римским царством. Хенри Кисинџер је однос Америке према Европи после Другог светског рата упоређивао с односом Римског царства према Грчкој разореној пелопонеским ратовима. Чарлс Краутхамер, уводничар Вашингтон поста, још 1999. године тријумфално закључује: „Америка штрчи над светом као колос. Откако је Рим разорио Картагину, нико други није достигао такве висине“.

(…)

Ако су историјске аналогије с Римом нужне, онда их треба тражити у периоду римске декаденције и сумрака Рима. Америка се може поредити са древним Римом барем у једном аспекту: обиму империјалне експанзије, који je, како уочава историчар Едвард Гибон, на концу и довеo до његовог пада: „Просперитет је покренуо принцип распадања. Узроци опадања умножили су се с обимом освајања, и чим је време или случај уклонило вештачке потпоре, голема грађевина се срушила под теретом сопствене тежине“ (Е. Гибон: Пад Римског царства).

Нема сумње да америчким неконзервативцима пријају поређења са Римским царством, али се једна друга историјска аналогија овде чини далеко основанијом: Сједињене Америчке Државе, створене по узору на Британско царство, много више подсећају на меркантилну и таласократску Картагину – супарницу Рима на мору, поморску цивилизацију која је столећима владала Средоземљем и чија се моћ простирала и с оне стране Хераклових стубова (данас Гибралтарског теснаца). Ову аналогију подвлачи Конрад Ренкас у свом есеју Сједињене Државе – Нова Картагина или Алтернативни континент: „Иако популарна међу историчарима западне цивилизације, аналогија између Сједињених Држава и Римске империје (поготово у касној фази) није адекватна, јер геополитичка и социо-политичка еволуција Америке, нарочито у последњих сто година, више личи на алтернативну верзију историје у којој је Картагина, а не Рим, победила у Пунским ратовима.“

Историјску паралелу између модерне Америке и древне Картагине први је уочио руски конзервативни мислилац Константин Леонтјев (у делу Византизам и словенство, 1876.): „Сједињене Државе су савремена Картагина“. Слично Генону или Еволи, ни Леонтјев у америчкој цивилизацији не препознаје никакву цивилизацијску новину. Америчка цивилизација је, напротив, „врло стара цивилизација“, и то „халдејска цивилизација, али у свом упрошћеном републиканском виду (која је израсла) на новој, чистој земљи“ (К. Леонтјев).

У (мета)географском смислу, Сједињене Државе остају „просторно повезане са Великом Британијом“. Америчка моћ, слично Картагини, почива на превласти на мору и контроли поморских трговачких путева, што је чини примером типичне таласократске силе: „Сједињене Државе су класична таласократија, што значи систем у којем ми препознајемо предност поморских (глобалних) интереса над тлом (унутрашњим); доминацију економских интереса над политиком; а што се тиче економије, сматра се да је производња у функцији трговине и промета капитала“ (К. Ренкас).

Будући да се не гради ни на каквом вишем, а поготову не на сакралном принципу, Америка остаје само трговачка република (а не империја), или „антиимперија модерниста“, што је опет приближава другом цивилизацијском моделу: Картагини, а не Риму. Амерички „прогрес“ је уствари дубока регресија ка једном архаичном цивилизацијском обрасцу.

Развој америчке цивилизације у правцу таласократије јасно је назначио већ Теодор Рузвелт: „Хоћу да САД постану доминантна сила на Пацифику. Амерички народ ће остварити највећа дела једне велике силе“. Теоријски га је у својим делима развио адмирал Мехен, који је давао предност поморској војној моћи и „поморској судбини“ САД. „Поморска сила“ је за овог адмирала идеалан тип цивилизације, предодређен за светску превласт. За Мехена, прави историјски узор је „стара Картагина“, те историјски много ближа Енглеска. Појам „поморска сила“ овде значи „слободу поморске трговине“, док се улога њених оружаних снага и ратне морнарице своди на обезбеђивање монопола над поморским трговачким путевима.

Ако је судбина Америка „поморска“, њени непријатељи постају копнене државе – пре свих Русија, Кина и Немачка, које треба гушити обручем „анаконде“ (блокирањем њених територија са мора и из приобаља). Први корак у тако замишљеној експанзији је „интеграција америчког континента“ (експанзија по меридијанима), други борба за светску превласт (експанзија по географској ширини). Како показује ток историјских догађаја, замисли америчког адмирала су постале идејна основа на којој ће се убудуће градити стратегија „Нове Картагине“. Моћ Америке и данас почива на њеној способности да своју војну силу пројектује на већи део планете путем својих поморских снага.

Картагина је током неколико столећа, све до завршетка Пунских ратова, владала Средоземљем, образујући моћно Картагињанско царство. Трећи пунски рат окончан је године 146. године пре нове ере, римским освајањем Картагине: Римљани су до темеља разорили Картагину, а њена поља засејали сољу. Забрана поновног насељавања Картагине била је на снази око две стотине година.

Коначни слом таласократске Картагине означио је сумрак таласократске и успон копнене, сувоземне моћи Рима. Током историје Старог света, сукоб поморских и копнених сила досегао је свој највећи интензитет управо у рату Рима против Картагине. Тиме је (у корист цивилизација копна) била одлучена судбина Старог света. На сличан начин, сукоб Атине и Спарте није само спор два грчка полиса око превласти у Хелади, већ и сукоб два алтернативна цивилизацијска модела: Спарта овде оличава копнену моћ, Атина је представник поморских и трговачких силa.

Насупрот томе, Рим је у наслеђе Европи оставио идеју империје која има божанско порекло и идеју империјалне владавине која прихвата различитости (етничке, расне, верске или културне) како би својим деловима осигурала мир и просперитет. Ову идеју ће, за приближно хиљаду година, наставити Византија као „Други Рим“. На Западу, она ће на неко време васкрснути у Светој римској империји (немачког народа), изједначавајући се са хришћанском екуменом, за разлику од трговачких република Медитерана, чији је витални принцип владавина морима. У наредним столећима, поклоници империјалне идеје ће се позивати на Римско царство. На римски идеал империјалне владавине се у својој Монархији позива и Данте, за кога „римски грађанин“ остаје узор врлине.

Године 1523-1524. руски монах Филотеј упутио је посланицу великом московском кнезу, позивајући га да преузме улогу коју је раније имао византијски василевс. „Сва хришћанска царства су доживела крај и стекла се у јединственом царству нашег владара“, написао је Филотеј. „Два Рима су пала, трећи стоји, а четвртога неће бити“. Идеја „Трећег Рима“, прихваћена од словенофила, оживеће током владавине императора Александра II, у другој половини XIX века, дајући нову самосвест нарастајућем Руском царству. Према историчару Арнолду Тојнбију, она се на свој начин наставила и у Совјетском Савезу: „Совјетски Савез данас, као и Московија у XIV веку, репродукује карактеристичне црте Источног Римског царства… Како под распећем, тако и под српом и чекићем, Русија остаје `Света`…“

С почетком Новог доба, Европа одбацује идеју империје, посебно идеју сакралне империје, а на место (хришћанске) вере ступају идеје хуманизма и прогреса.

Почев од XVII века, у Енглеској се одвија преоријентација с копна на море – „Острво“ се одваја од „Континента“. Енглеска постаје права поморска велесила и у томе преузима примат од Шпаније, образујући постепено своје колонијалну „империју“. САД ће управо од Британије баштинити своју идеју империјалне владавине.

У револуцији и грађанском рату у Енглеској срушена је традиционална монархија, која подразумева божанско право монарха на владавину. Власт суверена ће убудуће бити ограничена парламентом (уствари, олигархијским интересима). Британско царство, које се формира на концепту либералне демократије, заправо постаје „меркантилна и либерална империја“, којом не влада идеологија ни концепт сакралности државне моћи, већ искључиво трговински интереси и токови новца.

Слично Британији, Америка је много ближа Картагини него Риму и због чињенице да, за разлику од већине познатих империја у прошлости, никад није представљала сакрализовану целину, већ само трговачку републику, као заједницу „равноправних“, која почива на уговору. Њен принцип није коегзистенција различитости, већ унификација: унификација кроз прихватање једног модела у економији (тржиште) и унификација на идеолошком плану (либерализам).