Америчка ноћ: Вања Водопија (О књизи Огњена Петровића „Јесен у вртоглавици“)

АМЕРИЧКА НОЋ1

Кривотворити излазе. Удвостручити лажна врата.

Едмон Жабес

Сумњичави смо већ на самом почетку. Почетни стих уводне песме првог циклуса (Савршен злочин): Није било места за скривање” за нас је већ знак да је у Јесени у вртоглавици све сакривено: од злочина до субјекта који је утабао трагове у језику. То што је некоме свеједно/како гласно одјекује/ход смртника” само прикрива обичаје који нису ништа мање репресивнији од оних које је ауторитет озаконио: присутни не морају да буду тихи, али се од њих ипак очекује да ћуте док одлажу своје душе. Сасвим огољена празна места” не крију само то да она никада нису била неутрална, већ и да је то још мање језик који их је означио. Хоризонт Другог је затамњенији него икада у свету који се урушавао пред Бенвенистом: када би сваки говорник располагао посебним индикативом да изрази субјективност имали бисмо језика колико и субјеката и комуникација би била немогућа. Али, та чињеница у исто време сакрива то да комуникација није могућа ни онда када су установљени знаци распознавања: кроз целу збирку се провлачи напетост између (Ја и Ти) субјеката који се удаљавају у мери у којој се приближавају једни другима: „опет се све окончало брзо/стишавањем/потпуним стакатом/животима који се/упркос виђеном, нису ни дотакли”. Замагљено је насиље које се одиграло међу њима. Мотив злочина као да је наметнуо преовлађујући говор у перфекту како би лирски субјекат овладао представом о ономе што се догодило. Форме отуђења крију његову одговорност у свету објеката. Утисак о њима је увек сведено саопштен: „Кулисе су шкрипале./Сенке се повлачиле у дубље сенке”. Црвене завесе које су га затрпавале је само један у низу стихова у којима визуелност није „прогутала” звук. Па ипак, imago крије материјалност језика. Двотачке најчешће отварају простор за иронични преокрет, поенту или сажето дескриптивно набрајање. Текст је премрежен цитатима („оригиналним”, лажним, аутоцитатима). У курзиву су се нашли и најтривијалнији искази попут: сасвим старе жене”, или све се ово једном већ догодило”, да би аутор разголитио оркестратора који укида разлику не само између „анонимног” и „ауторског”, већ и између „спонтаног” и оног чија је мудрост одувек црпена из песникове накнадне памети. Међутим, тамо где цитати откривају у којој мери је субјекат обликован културом крију се њене границе без којих бисмо можда и поверовали у причу о његовим универзалним патњама. Оне сакривају извесност да ниједна реч у Јесени у вртоглавици више није недужна: од именице и неба до корова који је никао у башти.

У четвртој песми првог циклуса жене уоквирене у прозорима најпре као да немају више значења него што је језик у могућности да денотира; недвосмислене у улогама које им је наметнуо симболички поредак; да би у једној од наредних строфа проговориле езоповски: крошње којима ћемо приписати женске атрибуте иронично добацују мушком пролазнику: „како је добро док се хода, док се мисли да можда постоји и пут. Међутим, овај стих као и највећи број стихова у збирци има два краја: ако слобода не познаје пут коме је циљ одредио правац кретања, онда женска иронија ради у мушку корист сугеришући му да је његова слобода увек била друго име за беспуће. А да би она била могућа неопходно је да „женска област“ остане непокретна. Помирљиви посматрач је искорачио из предграђа тако као да се ништа није догодило. Језик му је најповерљивији саучесник: он тежи ка прози; упркос разноврсним поступцима онеобичавања, ништа му не ремети прегледност нарације; он је потчињен перспективи у којој статични женски субјекат може да га види како ишчезава на хоризонту убеђен у извесност мушког „проклетства“. Међутим, Јесен у вртоглавици је исувише двосмислена „прича” да бисмо је свели на непроменљиве драмске супротности оличене у улогама које су поверене мушкарцу и неприступачној жени. Напредујући кроз збирку смисао поменуте песме се наједном мења са сазнањем да је ипак реч о женама које припадају вишој класи. То потврђују и стихови о досадним патрицијским свечаностима које су је предуго задржале, и доконим богаташким кћерима, о градићу који личи на бајку, и кратком погледу са терасе на улицу којом је често пролазио:тада нам и високи прозори иду у корист неочекиване радне хипотезе; као и карикирање једног романтичарског општег места: ако је смрт увек ишла уз лепе жене, овога пута је прате лепа предграђа у којима је мушкарац поново остао „беспомоћан” пред женском тајном. Међутим, лабави концепт збирке релативизује „доследност” значења у појединачној песми. Кроз „причу” се не провлачи увек једна те иста жена, већ низ представа о роду које лирски субјекат непрестано производи. Његово опажање је изразито селективно: он није класно освешћен јер би онда приметио свет који је можда у исто време издалека загледан у њега. Сугерисане социјалне разлике су установљене унутар једне те исте класе, иначе им се путеви никада не би укрштали. Свака друштвеност која би повезала међусобно удаљене светове отворила би пут ка грађанском кичу. Женска тајанственост учвршћује табу историје: у другој песми наредног циклуса (Верзије) жена је поново заробљена у кући: „у изношеној тоалети/на трансгалактичком путу/кухиња-дневна соба-задње/двориште“. Она очекује од мушкарца да је изведе: „куда ме вечерас/водиш, Сет?“ А он чита Сива предграђа. Њихов микросвет као да виртуелно репродукује односе којима је једном давно успостављена подела рада. Жена у песми је можда ослобођена бриге за потомством, али се и даље као сабласт креће простором који јој је вековима ограничавао кретање. Када је у једној од наредних строфа изненада нестала, мушкарац се само почешао по умашћеној коси, тражећи уточиште у геометријским апстракцијама.Иза жене више није остао ни траг постојања, јер је овде била тек плод мушке фантазије која је произведена тако да би и од најусамљенијег мушкарца начинила инструмент друштвене контроле. Његова позиција крије грађанина који је своју приватност изабрао за разлику од субјеката којима је тај исти простор наметнут; у производњи, или у породичном окружењу. Његова доминација је готово апсолутна: грађанин може да контролише јавни простор када је онај приватни већ окупирао „усамљени“ лирски субјекат да би у име те исте поделе2 „интимност“ потлачених могла да буде деполитизована. Политичка коректност је, у међувремену, маскирала своје либералне уцене: све већа присутност жена из средњих и виших класа у јавном простору крије то да су оне, бурдијеовски речено, и у њему тек естетски објекти размене на тржишту који одговарајућим изгледом доприносе увећању „симболичког капитала“. Лирски субјекат у Јесени у вртоглавици се не може сагледати другачије него у том амбигвитету: традиционалне маскулине визије од којих не бежи, смењују оне према којима заузима критички отклон; најексплицитније у Верзији бр. 4 где жена постаје објекат спектакуларизације: Људи су је пажљиво/посматрали/у журби/подешавајући фото-апарате.”То што је мушки субјекат у овој збирци повлашћени dramatis personae, то не значи да би та околност требала да га ућутка; и да учини да буде задовољан својом позицијом, само зато што су другима додељене још лошије карте. Он није дужан да говори у њихово име, јер је покровитељство најрафиниранија форма доминације. Али га то, напротив, не ослобађа одговорности у језику у коме су наталожени сви њени облици. Левица је претежно сведена на прикладност елите: „борба“ за родну равноправност крије борбу међу класама, јер не постоји бољи начин да се победници сакрију од оних од којих зависе. Како збирка напредује тако се наши јунаци из песме у песму спуштају све ниже: спрат ниже”, „ниже/до последње улице у низу, два степеника ниже“… И када тако сагледамо простор у збирци изразито снажан ефекат постиже један визуелни парадокс који сугерише да се и са „најдубљег“ дна свет и даље може посматрати одозго: „били су у праву/мислила је/ са последњег спрата/ свет је још само један/ несносно ружан градић”. Њена мисао крије истину о самодовољности једне класе у којој разочарања светом постају привилегије знања: осећање апсурда, сплин, мисли о пролазности, добровољна изолација. Очајање сакрива могућност избора: не чуди што собе у мотелима нису гледале на исцеђена нафтна поља јер би непријатност таквог призора могла да узнемири протагонисте са сазнањем да можда и њихова привилегована малодушност зависи од нечије експлоатације. „Све што је видела/био је у жуто обојен зид/са рупама у фасади/и покретним театром унутра. Јунаци збирке непрестано подижу кулисе око себе да би могли да се изгубе међу њима. У међупросторима у којима је све сакривено аветима посредовања, и најнепријатнија егзистенцијална стрепња подлеже фетишизацији. Биће крије битак тамо где битак крије границе језика. Онтолошки статус жене је поново доведен у питање: „тек касније, пратећи вијугаве/стопице по снегу/схватила је: свој одраз/у празничним излозима/више није могла/да види“. У Верзијама говор у трећем лицу сакрива то да је лирски субјекат у првом лицу такође larvatus prodeo. Измењен фокус, међутим, не прати ни промена интонативног регистра. Тежња према „објективизацији” крије омнипотенцију субјекта; као и унутрашња фокализација која би и читаоце требало да учини „свезнајућима”. Уз неколико мање убедљивих стихова квалитет рукописа је углавном уједначен. Лирско стишавање је манир којим се излази готово из сваке песме. Слике се стишавају и у хиперболи: „стрпљиво је сачекала долазак измаглице/гледајући убилачку куглу сунца/како се гаси.

Све време нам се у збирци даје до знања да су догађаји у њој инсценирани. Међутим, предочене кулисе су увек ту да сакрију кулисе које се већ налазе иза њих. Виртуалност Сцене крије виртуалност њиховог свакодневног живота: „Улазак у град је личио на улазак/у расходовани театар“, али су ипак „кулисе шкрипале.“ „Возио сам целе ноћи као статиста/кроз дуги кадар“. Аутор је убедљив у сликама које нас запљускују са свих страна хетеротопијски. Његов поступак је близак скоковитој монтажи на филму: „Све после тече онако/како мора: он има времена/за цигарету на тераси/она за скидање шминке/туш, поновно рођење. Из собе, на концу излазе/на прстима, тихо.Jump cut је оштри рез начињен усред континуираног снимка. Брисањем прелазних сцена постиже се ефекат зачудности унутар баналних сцена као што су нпр. време проведено у купатилу или соби. Жан Л. Годар који је био најприврженији „елипсама“ и чији је филмски израз с временом постајао све радикалнији, своје филмове је називао „критичким есејима“ у којима је непрестано разграђивао филмски језик. Наративни филм је сматрао буржоаским изразом. Читав Француски нови талас је претрпео снажан утицај Брехта који је из истих разлога одбацивао класичну европску драму. Задатак Епског позоришта је био да разбије илузионизам традиционалног комада који је, по мишљењу његовог оснивача, успављивао критичку свест гледалаца саосећањем, страхом, катарзом. Са друге стране, у његовом поступку се прелама утицај совјетске авангарде у којој се ипак формалистичко средство онеобичавања разликује од verfremdunga не само у погледу разлика које су инхерентне театру и књижевности, већ и у односу према самом медију репрезентације: „док је Шкловски говорио о ’разоткривању средстава’ уметности као показатељу саморефлексивности као особини која ову дефинише, Брехт је говорио о ’разоткривању друштвене мреже узрочности и последичности’“3. И то је уједно и оса расцепа у Јесени у вртоглавици која ипак није књига снимања, нити драмски комад, већ књига поезије чији је медиј подређен другачијим законитостима. У њој изостаје критичка дистанца према самом језику као спремишту идеологије који је у Јесени у вртоглавици остао нетакнут, па се са елементима зачудног и завршава свака сличност са Француским новим таласом. Лирски субјекат је суверен у игри прерушавања: „појавићеш се онда/када нико/не буде могао да те види”, али му исто тако недостаје свест о томе у којој мери га језик превазилази тиме што га у исто време и крије и раскринкава.

Ни ноћ у којој „живе“ наши јунаци није права ноћ; већ симулакрум чијом деконструкцијом бисмо се поново суочили са наличјем које се не разликује од ње. Ноћ се завршила/зато што је симфонијском/оркестру понестало леда/на длановима/у џеповима капута. Сваки стих превазилази сумње „параноидног” читаоца који се увек налази пред ланчаним низом илузија… Пред светом који никада не би нестао до краја, а чија је путања оцртана једино у том нестајању. Неразлучива је граница између сабласти у свету и сабласти у језику: у 12. песми трећег циклуса (Као када се обраћате деци) говор мртвог крије то да је он већ био мртав и пре него што је прекинут његов „биолошки” живот. Овде присуствујемо неочекиваном обрту, јер иако нисмо знали ништа о детаљима злочина, били смо убеђени да га је починио мушкарац. Али, то је можда био само још један његов начин се сакрије. Све време нас је заводио говором о предумишљају, и кривици, да би на крају проговорио са свом моралном супериорношћу жртве: „никада и нисам мислио/да можете посведочити. Међутим, ово је виртуелно убиство, а не злочин из страсти, зар не? У тренутку када смо проказали мушког субјекта као оперетског аутсајдера, сусрећемо се са наизглед субверзивним местом у збирци: ликвидација мушкарца би, у ствари, могла да буде ликвидација наметнуте представе о жени која га је прогонила још од самог почетка, и која је за њега представљала тек манекена другости. Па ипак, колика је то утеха за ону која је задала/завршни ударац уколико се његова представа о њој може окончати једино са његовом смрћу? Смрћу мушкарца кога је надживео систем обичајности са свим својим граматичким нормама? Ми бисмо били задовољни и са појединцем који би се изменио, и зато смо могућност за субверзију видели у другачијем „сценарију” по коме би политички некоректан лирски субјекат до краја испратио своје нагоне, и сишао са позорнице као убица, јер би то био адекватнији начин да се ослободи представе о жени; а аутор би већ пронашао начин како да нам поново изневери очекивање. Последњи стихови сугеришу савезништво са читаоцима који су били стрпљиви пред загонетком: протагонисти охрабрују једно друго и кажу да је време да протерају лаковерне за које смо, на први поглед, били уверени да једино од њих зависи опстанак јунака; па макар нам он био представљен и као згађеност над животом.

Прихватилисмо игру која нас је можда учинила сукривцима јер нисмо сасвим потценили интенцију аутора. Читали смо песме по редоследу који је он замислио, учествујући у конструкцији фаталности на чијем крају нас је дочекала film noir femme која је могла да нас дочека и на било којем другом месту да смо текст третирали искључиво као суму фрагмената. За нас је свака „ситница” важна, па био то и најелементарнији илокуцијски чин који сведочи о намери аутора да уопште напише књигу поезије. Хировито читање би нам сакрило шта се све крије иза најочигледнијих поступака. Да нисмо били прерушени у Изерове4 путнике који жуде за кохеренцијом, крећући се путем којим се кретао лирски субјекат, не бисмо уочили његов прећутни интерес: след који прати измену перспективе је сакрио глас који је од прве до последње песме остао исти; сакривајући притом и произвољност циклизације. Фрустрацију је смењивало изненађење сваки пут када би лиричар изиграо приповедача, али само зато да би изнова потврдио његову надмоћ. Несагледиви су простори које крије осумњичена поезија: тамо где реченица крије симултаност мисли и опажања, безнађе крије нагон за самоодржањем. Жена која је лирског субјекта посматрала нетремице је, исто тако, сакрила могућност да га је све време посматрао и неко други.

1 Америчка ноћ је филмски израз који се односи на снимање ноћних сцена по дану. У пре-дигиталном времену, жељени ефекат се најчешће постизао смањењем отвора бленде или специјалним филтерима.

2 Жак Рансијер је лажну бинарност човека (приватног) и грађанина (јавног) осветлио на примеру Олимп де Гуж која је у својој Декларацији о правима жене и грађанке (1791) наметнуту грађанску логику окренула против ње саме: „жена има право да се попне на губилиште; требало би да има право и да се попне за говорницу“. Њена мисао јасно указује на то да и голи живот може да има политичка обележја.

3 Питер Брукер, Кључне речи у Брехтовој позоришној теорији и пракси; часопис Поља бр. 514, новембар-децембар 2018.

4 Волфганг Изер је био немачки књижевни теоретичар; припадник такозване школе естетике рецепције. Најпознатији је по књигама: Имплицитни читалац (1972), и Чин читања (1976).

ИПАК, НЕ!(кратки дневник трудноће) – Растко Тејин

ИПАК, НЕ!

(кратки дневник трудноће)

R&Z

Али, црвена светлост дома где се не враћа,

И крепко тело још звучно од химни и покрета

Побркаће ме код начела и каљача

Побркати – ха, дивоте! – и отуђити од света!

Р. Петровић

НЕГДЕ ОКО ЧЕТВРТОГ МЕСЕЦА:

Полако почињем да гледам на све то као на игру.

И мој пупак све више личи на дугменце. Можда се, ако притиснем то дугменце, нешто и деси, можда би беба могла да искочи на уста. То је смешно, али и слатко: беба искочи напоље, ја је нунам, храним је, после је опет прогутам, она преспава и сутра… хоп! Јово-наново! Па зар не раде, ако размислимо, нешто слично и кенгури?

Али, Пепи ми на то каже: не буди смешна. Пепи је строга, али правична.

Говори ми:

„Вага је покривена Сунцем. Запамти. А Сунце представља живот у опадању, подручје где се односи, посебно мушко-женски, страшно компликују.“

„У ком смислу?“

„У смислу кармичког дуга. Сатурн те обремењује многим препрекама за однос њега и тебе… А ту је и твоја комбинација с асцендентом Рака… А његов асцедент?“

И Пепи ме гледа испод својих исцртаних обрва, испод наслага сиво-црне маскаре. Од свега тога ме подилази језа.

„Па, немам појма“, кажем.

„А, па и то“, негде испод шминке је, ваљда, израз сестринског саучешћа, „А немаш појма ни о тренутку зачећа…“

„Шта да радим, Пепи?“

„Терај га да понавља: када, у ово време, авај! , Сидпа Бардо освиће над тобом, имајући на уму само једну одлуку…

„А, ако нећу то?“, прекидам је, брже-боље.

„Онда…“

Пепи застаје.

„Онда можемо, напросто, да пробамо да прегурамо све то. Заједно.“

И Пепи се не брани кад јој узимам руке у своје руке и кад љубим њене хладне прсте и сво то хладно камење на њеном прстењу, препуно мојих малих одраза.

ПОЧЕТАК ПЕТОГ МЕСЕЦА:

Не знам зашто, уопште, људи говоре о месецима!

Треба да питају: хоћеш ли се распући, на крају, или: је ли твоја глава још увек пуна олова?

Овако: сви они личе на секунданте, а не пријатеље.

Мама није ништа боља. Мама пази на моју чистоћу, оставља и мале жабице од бронзе и лажних рубина по ћошковима стана. Води рачуна о кућном и космичком реду.

Али, она ме тера и да пишем.

„Не знаш колико је тешко, мама!“, одговарам јој, „Не знаш колико је тешко писати о крпицама и торбицама, сад, кад се дешава све то у мени!“

„А ако буде девојчица?“, пита ме она, „Хоћеш ли да трпиш исте изговоре од ње?“

Но, мама не зна да, уместо блога, повремено пишем ово. A чак и ако се и ово (не знам како бих га назвала, ако не „ово“) некад нађе на блогу, мами је само битно да је, у међувремену, прашина са лап-топа пребрисана.

ДОКТОРКА СКОВРАН-СТРИЖЕКОВСКИ И ЈА:

(Ушла сам, још једном, и још једном сам осетила да та просторија, пуна књига, с глатким подом без прекривача, с тврдим и тешким столом, с меком лежаљком тапацираном у мркој кожи, с тешким завесама кроз које једва да пролази нешто светла… да је баш таква просторија оно што недостаје мом стану. Макар да једна мала, мајушна врата, макар један скривени пролаз у зиду, с унутрашње стране плакара, не толико тамне боје, наравно, воде до нечег таквог… Јер, још нисам била ни села, а већ сам се осетила као добра девојчица. А треба ми да се, с времена на време, осетим као добра девојчица, да бих после могла, мирне душе, да се вратим напоље и да наставим да радим све то што радим. Но, за сада је, ваљда, довољно и „ово“. Докторки би се, кад бих јој показала „ово“ , свидела одсечна једноставност навођења. Као стенограм.)

С-С: „Јесмо ли почели?“

ЈА: „Почели смо. Али, нисам објавила ништа.“

С-С: „Зашто?“

(Докторка Сковран-Стрижековски извија обрве.)

ЈА: „Страх ме је.“

(Докторка Сковран-Стрижековски ћути. Чека.)

ЈА: „Па, да не изгубим све те дивне људе, који дају коментаре, који поштују то што радим. Тако мало људи поштује то што радимо, докторка…“

С-С: (Докторка клима главом, не као да се слаже, већ као да увиђа зашто ја тако мислим.) „Поштовање ти је сада важније него пре?“

ЈА: „Да знате да јесте. Осећам се као неки проводник. Као да, ето тако, живот само кружи кроз мене.“

С-С: „А ти не би да кружи?“

ЈА: „Па не бих. Волела бих да живот иде право. И да ја идем право. С њим.“

(Докторка Сковран-Стрижековски, наравно, чупа листић из блокчета с воденим жигом фармацеутске компаније, чији ми је најбољи производ преписала још раније. Довлачи листић испред мене и одсечно и бучно преко њега треска графитном оловком.)

С-С: „Нацртај ми један правилни круг!“

(И ја цртам не баш правилан круг, слободном руком и показујем јој га.)

С-С: „Хм, пa круг није баш правилан, али довољно… А сад, хајде, нацртај праву линију.“

(Цртам праву линију и докторка је, изгледа, много задовољнија оним што види.)

С-С: „Ето. Свака тачка, нужно, води у другу тачку.“

ЈА: „Шта то говори, докторка?“

(Мислим да ми глас мало подрхтава. Ни не знам да ли ми се плаче или бих да, напросто, праснем у смех.)

С-С: „Говори да се ти плашиш довршености коју са собом носи улога мајке.“

ЈА: „Шта да радим?“

С-С: „Пиши. Настави да пишеш.“

(Остатак…)

(…је био сасвим пријатан разговор о томе како се Тончићка бори с „довршеношћу“, а како Пепи, већ годинама, одбија да се бори с тим. Хтела сам да упитам докторку и за гласове, али разговор је био, стварно, сувише пријатан. Не чујем, наравно, никакве гласове, али можда се и та повремена померања у стомаку, у неку руку, рачунају као гласови. Не знам. И ево, пишем. Стенограмски стил се све више отима контроли, али пишем.)

ГРАД ИМА СВЕ МАЊЕ МЕСТА ЗА МЕНЕ:

Срећом, морала сам да пишким. Пишкење и јесте главни аргумент, нас трудница.

Иначе би Пепи тражила да јој држим страну. Суза се синоћ, као и увек смешкала, Бланка се трудила да све претвори у забаву… И ја бих, у некој другој прилици, ћутећи мудро, препустила Пепики завршницу, па Тончићка, у том односу снага, не би имала шансе.

Овако, да ли због бола у ногама, да ли зато што ме је у леђима страшно пробадало, учини ми се, по први пут у животу, да Пепи прича којешта. Можда и то што Пепин избор да се, од свих удобних места у мом стану, смести баш подно мојих ногу, на коленима, при чему се њена танка свилена, хаљина пуна врана и лотуса, некако чудно рацветала унаоколо, можда је баш и то, кажем, имало утицаја на целу ствар. А Тончићка је седела на ивици кауча, као и увек право, с извијеним крстима и истуреним грудима, високо дигнуте браде и косе забачене на једну страну… Личила је на ратницу. Била је пијана, као и све ми, али држала се добро.

Сигуран сам да Пепи зна место из Тибетанске књиге мртвих, које објашњава мој осећај. Али, и то што Тончићка не чита такве књиге, одједном ју је подигло у мојим очима. Тончићка је, овог пута, читала нешто о друштвеним лествицама.

„Што си више на друштвеној лествици, то теже остварујеш друштвене обавезе. Оне најпростије.“

Пепи је то схватила лично.

„Научи нас, драга, како се то друштвене обавезе поклапају са слободом.“

И погледала ме је, али ја њу нисам. Рекла сам нешто глупо и пустила сам да ме Бланкин пијани кикот надјача.

Отишла сам, кажем, да пишким и учинило ми се да их, онакве какве су биле пред одлазак у град, тако уигране, раздрагане и моје, нећу видети више никад.

И то није био једини разлог зашто ми се учинило да штрчим.

МОЈ СТРАХ И ШТА МАМА КАЖЕ НА ТО:

Обично седимо тако, мама изувена, са стопалима под задњицом, на једном крају кауча, ја на другом, раскречена, главом далеко забаченом на мали, велурски јастук. Мама, подглављена лактом о наслон кауча, пиљи у мене и, пре него што ми преда цигарету, повлачи и сама неколико дубоких, самоубилачких удаха. Отресамо пепео, час ја-час она, у масивну, округлу пикслу од дебелог стакла, око чије је основе обмотана бронзана змија У-Р-О-Б-О-Р-О-С (мамин поклон) .

Е, пре пар месеци је ту слику почео да квари неко трећи. Неко безимен и безобличан, нечујан и невидљив, неко ко, ни не питајући ме за дозволу, већ дуже време, ето тако, стасава у мени.

„Ништа што једна широка мајица не може да реши…“, рекла је мама и ја сам се смирила.

Узвратиле смо му, дакле, мама и ја, ћутањем и својим правилима игре. Између нас је остала та бела празнина на пространом каучу и дивљи, али спори ковитлац исто тако својеглавог дима.

Али, данас се на ниском, стакленом столу испред маме и мене, тик уз пикслу-Уроборос, нашло и неколико пазл-прстенова. Ти прстенови би, са својим вијугама и преплитањем, са кривудањем које гамиже у бесконачном кругу, могли да буду путоказ само до једне особе.

Мама је, у сређивању, била исувише детаљна.

„Наћи ћемо га, не брини“, покушала је, опет, „Ако је он…“

Не гледам је док јој, кроз копрену, плаху али довољну, пружам нову дозу.

„Ако је он, мама, ја ћу да се убијем.“

„То са зечијом усном не значи ништа. Је ли ти Пепи радила наталну карту?“

„Јесте.“

„И?“

„Дуг и срећан живот“, кажем, с досадом, док и гледам како ме пипци тог тако лаког, тако слободног дима наткриљују, лагано.

„Ето видиш. Он јесте радио неке послове за твог оца и отац ће морати да прочепрка на своју руку. Али, нама и требају само резултати.“

Окрећем се, напокон ка њој и видим њену руку која се, док мамино лице остаје иза, пробија кроз густи, загушљиви вео. Мама личи на пророчицу, на нешто као (што би Тончићка рекла) „сибилу која је изгубила омфал“. Мама остаје, полако, без ичег новог да каже.

„Не могу…“, одговарам и одмахујем, а мама повлачи драгоцене остатке сумпорних сагоретина, па спушта опушак у пикслу-Уробороса. Гњечи опушак, немилосрдно, па и то као да личи на неко жртвовање.

„Зашто, ако га мрзиш, тражиш од њега услуге?“, питам је.

„Мрзим само оно што је код њега бескорисно. Јесте ли пиле, синоћ?“

„Нисмо“, лажем и, да бих прекратила причу о томе, подижем своје тело, своје све теже бреме и одлазим, вукући се тромо, иза шанка. Мама треба да зна све о мом здравом животу, мислим, па отварам фрижидер, вадим неко охлађене јабуке, поморанџе, правилног облика и глатких кора, и спуштам их, поред соковника, на шанк. Узимам нож, узимам и даску, вршим последње припреме… Све да мама не посумња.

„То локање те је и довело дотле…“, каже она, тихо као да не говори мени, али ипак довољно гласно да чујем. И ја више немам избора. Притискам дугме и рибице у мом великом акваријуму се, мислим, свака понаособ, тржу на изненадни звук, док јабуке и поморанџе, њихови остаци, прскају иза ограде од плексигласа и кидају се и расплињавају у неку чудну, болесно-крваву течност. Наслађујем се… Чини ми се, на тренутак, да се и оно, у мени, наслађује.

„Кад имаш заказано-о!“, дерња се мама, преко бездушног звука секача. Нагињем се преко шанка и, док се правим се да не чујем, грчим се у лицу.

„Заказано-о!“

„Била сам јуче…“, кажем, себи у браду. И одмахујем.

„Код доктора Дуке-е, кад идеш!?“, наставља мама, не обазирући се, по свом старом добром обичају, на препреке.

Али, и мама је морала да оде. И можда никад неће сазнати за ово. А треба ли „ово“ да се настави, кад већ тражи толико лажи?

Питам то, тек да бих питала. Јер, ја не знам да ли докторка Сковран-Стрижековски схвата, али „ово“ као да сам, хтела-не хтела, све мање ја.

СУТРАДАН, КОД ДОКТОРА:

С мојих размакнутих бутина висе таласи стрија. Протресам их, тако да доктор не примети, кратким трзајима ногу, и гледам како се то отромбољено месиште мрешка, одсутно. Доктор се, уосталом, бави којечиме, ваљда прегледа спекулуме и ја чујем како гума навучених рукавица пуца о његове зглобове.

Све је баш како треба, али нас двоје једва да у томе учествујемо. Ја, можда, само очима и још једним малим, веселим делом нашег заједничког срца. Оно, унутра, не може да види како се моја кожа мрешка, не може да види ту игру, али можда може да, кроз видик који сам му ја отворила, осмотри ординацију, да преброји спекулуме, ишчита називе на бочицама, види да ли застор кабине за свлачење и облачење можда нема рупицу или је прозиран и може да ме упозори на време. А може и да види икону жене, зацрњене, жене оивиченог лица и умотане као беба, жене која не зна и жене која зна, може да је види и да, такође, задрхти, скрене поглед и почне да се и оно забавља нечим, можда лелујањем плаценте или, не знам, блоботањем плодове воде.

Доктор, крупан средовечни тип подбулог лица, један од оних за које поуздано знаш да се кући, с другарима, шале на рачун твоје интиме, привлачи столицу и ја чујем како точкићи хукте, скоро бешумно, ка мени. И он, доктор, као да ће управо да уследи нешто мрсно, некакво бахаћење, ради којег се треба завалити добро и препустити се, заседа у ту крхку столицу. Шкљоца, онда, малом лампицом везаном каблом за високи сталак, уперује је између мојих бутина, нагиње се, потура главу и чкиљи… Дајемо му времена, он ионако не сматра да треба ишта да подели с нама, он ионако сматра да је ту сам и да не би требало да га „ишта омета“.

„Занимљиво…“, каже, најзад.

„Добар начин да се гледа на то“, кажем ја.

Доктор се тек тад присећа мојих очију, уста, главе, мозга… Подиже обрве, знатижељно, као да је то још „занимљивије“ од оног доле. Ја га, сада, гледам у очи, видим пламичке који му играју по стаклима наочара. Он ми каже:

„Били смо у праву у погледу ‘серклажа’.“

Каже:

„Можда чак и превише добра процена с наше стране.“

Да, доктор говори ми кад треба да изнесе своје мишљење или оно што се тиче њега. Баш као мама.

„Шта значи превише добра процена?“, питам.

Доктор опет шкљоца лампицом и пламичци ишчезавају. Устаје, свлачећи рукавице у ходу, враћа лампицу на сталак и одлази до стола. Седа, забацујући пешеве свог чистог (превише чистог) мантила, прекршта ноге у коленима, дохвата оловку и отвара картон… Све сама рутина и ја мислим, разочарано: колико само припреме, колико књига за тако кратко буљење у једно сасвим дружељубиво међуножје…

Ипак…

„Били сте необично отворени у прва три месеца трудноће. Ствар је била на ивици ‘серклажа’, заправо. Али, сад…“

Погледа ме, погледају се и њих двоје. Доктору је, изгледа, нешто чудно код моје истрајности, док лежим. Опет сам забацила главу.

„Можете да се обучете“, каже.

И ја подижем, тешко, као да су туђе, једну па другу ногу, скидам их с држача и, пазећи да се не скотрљам с лежаљке (јер, очигледно је да тo могућe) напипавам некако ножним прстима своје плитке еспадриле. Угуравам, на једвите јаде, унутра своја отекла стопала, подижем нас, обоје и, подгурујући рукама слабине, устајем. Пролазим поред доктора који, зането, премишљајући се, злокобно, око онога што ће да напише у картону, глади браду, одлазим иза паравана и узимам своје гаћице. Трудим се да не гледам на њу, жену на зиду, трудим се да избегнем њене шпијунске очи које су ту инсталирали попови. Излазим, намерно, из кабине и док, опет с тешком муком се пресамићујући преко његовог огромног, округлог дома, његовог стакленог звона, с тешком муком успевајући да се не сручим на патос и не откотрљам се ка витрини, навлачим гаћице на један па други дирек од својих ногу.

„Али, сад…?“, понављам и осећам и задиркивање у свом гласу. То мора да је допринос њега, унутра. Нагоним доктора да се прене и доктор се окреће, преко рамена, лагано и, скинувши наочаре, загриза њихову дршку. Посматра ме како повлачим гаћице нагоре и подвлачим их под своју танку сукњу. Између нас, између мене и доктора, је његово немо, округло, савршено присуство. И доктор удише дубоко и, враћајући, с досадом, наочаре на нос, заклапа картон и баца оловку преко. Доктор устаје.

„Али сад“, каже, „Као да је ствар отишла у супротном смеру. Као да сте пар милиметара затворенији него што би то било нормално у свом периоду трудноће. Ја не знам…“

Доктор, тако увежбано, отвара малу витрину изнад лежаљке за ултра-звук, вади оданде кутијицу с пастом, скида поклопац и захвата повећи грумен провидне, слузаве масе.

„Па шта ћемо да радимо?“, питам, а обоје, и оно и ја, смејемо се. Доктор слеже раменима. Као да зна.

„Чекаћемо. Ви јесте мало крупније структуре тела, жене такве грађе су, у принципу, склоније пренесеној трудноћи. Требало би да мало повећате физичку активност. Лезите, подаврните блузу изнад пупка, знате већ…“

И опет ми доктор даје механички знак главом.

„Ми бисмо то прескочили“, кажем и уједам се за језик. Он, доктор, застаје с једним дланом отвореним и са светлуцавим грудвом желатина на врховима прстију, с једним рукавом подврнутим и сроланим. Доктор је напокон ометен. Окреће се ка мени, полако, као да је пре тога сачекао нечију потврду да је то све стварност.

„Зар не желите да знате пол?“, пита.

„Откуд вам да оно има пол?“

„Молим?“

Накашљавам се, спуштам длан на стомак.

„Откуд да ме занима пол?“

„Па, обично… И ваша мајка је платила.“

„Нека то буде претплата за следећи преглед.“

„Јесте ли ви добро?“, пита, као да би нешто да наговести.

„Па, понекад… Понекад се осећам као да сам туђа свему овоме. Као да тело све ради мимо мене. Не знам…“

И доктор се враћа на старо:

„Полиморфне ерупције су честе у вашем стању. И много тога чудног, да вам не набрајам. Зато и кажемо: друго стање.“

Доктор има један те исти смешак, повлађујући и као уморан, за сваку пацијенткињу. Ја се, док вода из малог лавабоа цурка и докторов један длан шљапкаво трља о други, шуњам до чивилука, скидам оданде своју виндјакну и хватам се за кваку.

„Али све је то безопасно“, добацује доктор, преко цуркања воде. Одједном, дозива ме:

„Станите!“

Ја се трзам. Гледам га како извлачи руке из пешкира, како у једном кораку прилази столу, дохвата мој здравствени картон и полази ка мени. Прилази ми и, у његовим очима, принетим моме лицу, одједном сева неко поверење. Одједном моје срце игра превише живо, превише раздрагано и одваја се од притајеног, разводњеног куцања оног у стомаку. Требало би питати, пробати, па можда је сад последња прилика. Ионако оно унутра нема избора, ионако мора да ме користи као возило. Ја њега не морам да трпим. Ја њега не могу да издам. Узимам књижицу, као омамљена, и загледам се доктору у очи.

„А докторе… Ако је случајно… Отац детета… Имао неки као дефект, да ли то значи да и дете…“

И опцртавам тај круг око својих уста, широко. Доктор ћути, загледа ме дубоко, као да не размишља о мом питању, него о мени и томе шта ми је у глави.

„Какав дефект?“, пита, најзад.

„Па тако… Као усну. Горњу. Да је личила на зечију?“

„Па јел то урођен дефект или стечен у, шта ти ја знам, саобраћајној несрећи?“

Затечена сам. Гледам поред доктора, преко његовог темена, гледам у два смешна, издигнута држача за ноге…Видим и њу, жену на зиду, ушушкану у мантију.

„Па не знам“, кажем.

„Ах, питајте га“, говори доктор и сад се он хвата за кваку. Осетила сам како је оно, унутра, заиграло кад је доктор крајем мантила помиловао стомак. Оно се, унутра, љутнуло.

„Уосталом, кад вам није сметало код мужа, неће вам сметати ни код детета. Следећи!“

Напољу је било неколико жена, али је после мене ушла једна, чинило се, студенткиња, с малом диоптријом, у блејзеру и, све у свему, сасвим пристојна.

Али, ми смо помислили како су такве најгоре. Помислили смо како границе могу да буду растегљиве и како се многи бездани отварају тамо, у докторовој ординацији. Да. Тако смо помислили. Тамо у ординацији, отварају се многи, многи бездани.

ШЕСТИ МЕСЕЦ, НА КЕЈУ:

Активност.

Активност.

Активност.

Прсти су ми толико дебели да их тастери не препознају. Тек из трећег покушаја сам успела да напишем „активност“.

Дошли смо са кеја, нахранили рибице, направили себи још један сок и опет се завалили на каучу. Пушило нам се и недостајала нам је мама. Али, активност нас није сломила. Пожелели смо само да још више срастемо, да се, још више, прибијемо једно уз друго.

Нисмо могли да потрчимо. Посматрали смо веселе џогере како шпартају дуж стаза на кеју. С лева-надесно, с десна-налево… Имали смо дукс са капуљачом, и капуљача нам је била набијена на чело, имали смо и патике и тренерку. Али, само смо стајали, тако, у прикрајку, с рукама у џеповима дукса, међу колима на паркингу или смо тобоже читали имена на споменику пилотима и мора да су нас неки пролазници загледали, мора да су бацали погледе на наше велико, махунасто испупчење.

Да ли смо били сумњиви?

Да ли се неко од пролазника и, посебно, пролазница запитао у каквом смо ми то дослуху?

Не, можда су само њихова деца, мали заметци људи са окицама из којих ће се, током година, све што вреди, причице и бајке, расути, све док не остану ти што их гурају, те што их гурају, само су она, кажем, нешто желела да кажу о нама. Али, нису знала како. Нису имала коме. Дукс је добар заклон, знали смо то, права мимикрија за неког ко хоће да буде ходајућа махуна, ко хоће да буде још само једна од многих набубрелих чаурица што се тетурају путевима. И ми смо ишли, тако, ивицом шеталишта, ивицом травњака, газили смо, нашим телaшцем, травицу, крили поглед испод капуљаче, испод капуљаче смо били сигурни, били смо скроз, скроз сами.

„Беба!“, врискала су дечица, прозирала нас.

„Тек ће бити беба!“, умиривале су их мајке, очеви.

А ми смо се, унутра, испод дукса, смејали. И кад нам је све то досадило, кренули смо са шеталишта према станици на супротној страни од великог, ружног хотела. Знали смо да ће нас и тамо загледати, знали смо да ће нам честитати (честитати, ‘еј, зато што постојимо, шта?) погледима, речима, да ће нам се, том округлом величанству нама, склањати с пута, остављати пред нама празна седишта, гуркати нас уз степениште и све то зато што очекују од нас не знам шта, иако ми не желимо не знам шта, желимо само да нас пусте на миру и да будемо овако заокругљени, сродни и овако своји на своме.

„Јача активност!“, зачули смо, одједном, иза леђа. Мислим и да је једно од нас поскочило. Можда и обоје. Оно се љутило, ја сам се препала.

„Стари добри доктор Дука!“, рекао је глас ње, госпође. Окренула сам се, преко рамена, питала:

„Шта с њим?“

Она, Тончићка, поскакивала је на својим витким ногама, светлуцали су, на мирном сунцу, њени листови, чврсти, избријани, вирили испод ногавица кратких хеланки, весело су се на њеним бутинама бацакали мишићи. Тончићка се горе закопчала до грла, дршка рајсфешлуса њене тренерке је, као медаљон на огрлици кучета, ландарала весело, коса јој је била зализана, смерно, и скупљена у реп, али доле… Доле је Тончићка морала да буде права, утегнута, морала је да нам, свима, каже: ево, ово су те ноге поскакуше, ево, ово су ти плодни бокови, стегна и стомачић…

„Све из уџбеника!“

Била је зајапурена, Тончићка, живот јој се црвенео у образима, дахтала је радосно и предано, повукла је, чак, и рајсфешлус надоле и показала нам је свој поносити врат, своју грудну кост и удубљење, цакласте од зноја. Заврнула је ивицу капуљаче, цокила нас у наш дебели, дрхтави образ. Узела нас је под руку, онда, помазила нас другом руком, прешла дланом преко напетог памука дукса. По-магала нам је да одемо до станице. А, како је знала да идемо до станице? Тек, капуљачу нам је завртала стално, и скакућући око нас, час с леве, час с наше десне стране, убризгавала нам је, дувкајући, шапате у уво. Прибијала се уз наш набубрели бок. Глас јој је био све тиши.

„Твоје тело је твој пријатељ… Чак… ја морам да ти кажем… То са лежањем, тамо, у онаквом положају, уопште није наивно…“

Ми смо климали главом. Унутра, испод капуљаче.

„Боли, али то није само бол“, говорила је она, „Окситоцин те обузме. Знаш за окситоцин, доктор Дука то не крије?“

„Од мене је сакрио“, рекли смо јој.

„Уф! И, после тога, дојење. Дојење је та-ако добро…“

И затворила је очи, одмахивала главом, убеђена да ништа не може да дочара то са дојењем. Однекуд је из ње, пошто су њена лепе, пуне усне сада била стиснуте, допирло једно распуштено: „М-м-м-м!“

„Где су сад твоји потомци?“, питали смо је. Одједном је то, кад су се капци опет подигли, био неки други поглед. Поћутала је, па и она питала, брижно:

„Имаш ли ти мајку? Немаш мужа, али имаш мајку?“

„Моја мајка је жена која и дан данас ради“, рекла сам, „Уосталом, нико није био спреман на ово.“

„То је лепо, али… Сви се они промене, кад осете то мало телце… Или ту топлу, округлу главицу на свом рамену… Одједном сви они као да имају неки призив, дужност, шта ли. Постају робови. Не можеш да, м-м-м, не задрхтиш на такву моћ.“

Пућила се још много до станице. Због нечег се стално трљала о наше набрекле мишице и бок. Просто нас је довукла до „печурке“ и гурнула нас, повлачећи нам се уљудно иза леђа, између рекламног паноа и стакленог зида надстрешнице. На рекламном паноу се скакачица у даљ замрзла између старта и доскока, али Тончићка није имала времена за то.

„Јел’ си читала Растка Петровића?“, питала нас је, паметница, док смо чекали.

„Не“, рекли смо јој, искрено.

„Не? Свашта. Па шта си читала, кад си се решила да пишеш? Читај Растка.“

„Хоћу. Кад стигнем. У наредних годину-две тешко.“

„Треба више да се дружиш са мном. Пусти Пепи, пусти малу Бланку. Пепи је окривила звезде за све. Лако је причати о звездама.“

Један пензионер и две шипарице су благонаклоно загледали наш стомак. Тончићка је, не обазирући се ни на кога и ни на шта километрима унаоколо, брбљала све док аутобус није стао, благонаклоно, а врата се благонаклоно отворила и унутра нас сачекали нови погледи, такође благонаклони и раштркани по седиштима.

„Ја још понекад одем до Ботокса!“, довикнула нам је Тончићка, а врата су благонаклоно сасекла путању њене реченице.

Кући, отворила сам фрижидер. Све је било ту, унутра, заклано, убрано, исецкано, испасирано, конзервирано, исцеђено, спремно. Играло си се шареним етикетама и светлуцавим, ватросталним фолијама. Осетила сам то.

Све у свему сам те осећала.

„Морамо да нас нахранимо“, рекла сам, наглас.

„Морамо да нас до-бро нахранимо.“

ШЕСТИ МЕСЕЦ, МАМА:

„Ево, овако можемо.“

Звучало је, кад мама каже, као да су могли да бирају. Али, није изгледало тако. Ту се нешто дешавало, нешто што није зависило ни од кога од присутних, што нико од присутних као да није ни желео, али дешавало се толико неумитно да сам ја помислила: сигурно уживају… И припишкило ми се.

„Јел’ ти пишеш, уопште?“, питала је мама.

„Пишем, пишем…“, рекла сам и наставила да буљим. Не знам шта је мама мислила у том тренутку, не знам ни шта је хтела с оним, само сам наставила да гледам те самосталне контракције, то таласасто поигравање усмина, као неодлучност да ли да се прадавни, зарасли процеп напокон отвори или не.

„Да знаш какве сам ‘кенгуре’ видела у Лари. И колица. Толико тога има, треба да пишеш.“

Погледала сам је. Мислим да је мој поглед питао: како можеш о тим будалаштинама сада, како и ти не видиш исто што и ја?

Јер тамо, само су руке, женске, маникиране и са и без рукавица, беспомоћно обигравале око препона и подгузњака жене чије се лице није видело, јер лице, као и та гомила руку, било неважно, јер је и оно, то лице, трпело и повиновало се свему што треба да се деси. Могла сам да замислим како се, поружнело, ознојено, кревељи и гужва, како се, борајући се, предаје и, одричући се бриге за себе само, поништава свој, какав-такав, утицај.

То мора да је било због Тончићке! Зашто је морала да брбља? Зашто се уопште појавила, онда?

Мамин цакласти, плаво-жути нокат с цирконом, орловски закривљен, цакнуо је по површини екрана. Убоо је незнанку негде по унутрашњости бутина.

„Ту, иза, је бубица“, рекла је мама, „Причали смо, могуће је и са више од једне камере. Дотична је ставила мужа пред свршен чин, па је све на крају ишло глатко… А ти немаш мужа.“

„Добро“, рекла сам, а ни не знам на шта се то односило. Нешто ме голицало око препона, милело горе, пријатност ми је, обливајући ми груди, преплављивала све до врата. Чинило ми се као да ће, од сувишка, та пријатност, на крају, да избије на брадавице.

Окситоцин, мислила сам. То мора да је то.

Али, све се, кад би се скупило тамо, унутра, код тебе, претварало у мучнину. И постојало је само то, та пријатност и та мучнина. Бола није било. Сви су, увек, чак и мама, говорили о болу порођаја, али он ми је сада измицао. Глупа, глупа Тончићка.

„То ће бити сензација. Блог ће ти бити најпосећенији у-у-у… Европи. У овом делу Европе.“

Било је већ прекасно да ми мама било шта објашњава. Знала сам, на неки чудан начин, више од ње. Јер, ја сам била тамо, на столу. Ја сам дрхтала, целим телом, моја се снага трошила на то таласање, на напето поигравање ивица процепа, моја вена је, као црвена, сува грана, искочила на набрчканом месу између препона. Моје су се шаке грчиле око чаршава на којем ми је лежала задњица, моји су дланови, не би ли, на неки волшебан начин, убрзали све то, одгуривали задњицу уназад и ми смо, оно и ја, ускоро, удруженим снагама наших мишића, нашег крвотока, свих унутрашњих органа, костију и коже, наше воље и наше безвољности, ужурбаних женских руку око нас, окситоцина и епидурала, Пепиних звезда, мужевљевог семена, свих благослова и проклетстава у Космосу, почели да се отварамо. Заобљена, нежна површина, тако слична нама и, опет, тако туђа, тако нова, безобзирно је, клизећи незаустављиво напред, напињала ивице пукотине. Руке у гуменим рукавицама пружиле су се, пословно и као нељудски, за оним што је, све брже и брже, откривајући своју облост, мекоћу, обложеност крвљу и којекаквим ензимима, испадало напоље. Руке су халапљиво прихватиле… тебе… о, створење, прихватиле су те и привукле к себи. Сад нас је само та врпца, та црволика, љигава врпца везивала, још. А ускоро ни она…

„Мораш још једном. Још један јачи напор“, крештале су, око мене, жене. Мама је ћутала, побожно или сузбијајући гађење.

И ја сам, тамо, направила још неколико грчевитих напора. Постељица се, напрсла и као издувана, уз још један титрај голицаве пријатности, измигољила напоље. Крв је бризнула, расипнички.

Мало затим су руке у гуменим рукавицама, хладно, пословно, без имало поштовања, превирале по беживотној љиги.

“ ‘Оћеш цигарету?“, питала је мама.

И ти си јој, с пуним правом, узвратило, тад. Знам да си то било ти. Само не знам да ли сам прво ја потрчала, па си ме ти подржало или је све потекло од тебе и твог праведног гнева? Образи, ионако пренабрекли, надули су ми се као код жабе. Трима прстима сам затворила уста, плашила сам се да ти не испаднеш на ту страну. Пођох, гегајући се, ка ве-цеу.

„Где ћеш?“, питала је мама, тако глупо, тако немоћна да схвати…

Ја сам испред себе видела само препреке, само преграде и врата. Већ сам била унутра, кад ми се рука машила за светлом. Раскречила сам се и обгрлила шољу. Онда сам пала на колена.

Пар минута касније, мама је провиривала иза врата. Питала је да ли сам добро. Нисам се обазирала на смрад и на ругобу онога што се, у најгрђим бојама и облицима, просуло по зидовима од емајла. Клечала сам, тако, и загледала све то, у шољи.

„Добро је“, понављала сам, исцрпљено и олакшано.

„Добро је…“

ШЕСТИ МЕСЕЦ, ПОСЕТА И ПЕПИ КОЈА СЕ ЉУТИ:

Суза је мало зрикава и ми смо, хвала Богу, то прећуткивале међу собом.

Сад ми се баш свиђа што је зрикава. Она ме љуби у слепоочницу и ја јој верујем. Љубим и ја њу у заглађено, риђе теме. Она мирише, саосећајно, моје раскрупњале груди.

Бланка, онако дрско лепа, са косом скраћеном и одлучно зализаном, одбија да стане. Прво је, једно пола сата, устајала и седала, седала и, опет, устајала, загледала је мој соковник, отварала и затварала крила у кухињи, окретала, пре него што је пљунула жваку у њу, пред собом мамину пикслу-Уробороса… Онда се (макар, привремено) , ваљда зато што и рибице, као и она, не умеју да стану, зауставила код акваријума. Мала плава неонка је повлачила своју тугаљиву линију дуж њеног непокорног профила, откривала нешто непознато на Бланки. Можда и премошћавала раздаљине између ње, Бланке, и рибица. У том тренутку сам је мрзела.

„Благо њима!“, набрајала је, „Тишина, мехурићи, палмице, песак, мали замак на дну…“

Као да је све то преводила у живот, као да је све то у акваријуму расло пред њом и стварно почињало, на њену свемогућу реч, да личи на свет вредан поштовања.

„Како знаш које су мушке?“

„Нема мушких…“, рекла сам, сажаљиво. Суза је прислонила уво на мој стомак.

„Јел’ се помера?“, питала је.

Само сам климнула, наставила да загледам преломљени Бланкин струк, жилав као код змије, бескичмен. Осећала сам се храбро, победнички, са Сузином топлом главом под мојим дланом.

„Женке су трбушастије…“, рекла сам, кроз зубе, „Али, мрешћење је гадан процес, потребан је посебан акваријум, потребно је и пратити ситуацију… Родитељи могу да поједу бебе.“

Подигла је поглед. Погледала је моје чело, негде изнад чела, предомислила се на пола пута од бесловесног ока јапанке, до мог, изазивачког.

„Коса ти је опала, мало“, исцерила се.

„Ти твоју и даље сечеш?“

„Да. Не дам се.“

Суза нас је, мислим, осмотрила обе. Једном, па други пут… Бланка је напокон пришла каучу, села на рукохват, глатко, како само она зна, прекрстила ноге. Имале је плитке патике без пертли, танке, беле панталоне, имала је плавичасту кошуљу са, за њу чудним, троугластим карнерима. Напољу јесте било топло, али то није изговор за Бланку. Она је била мој замишљени циљ, око ње сам плела све своје препоруке. Веровале смо једна другој, између нас је, као завет, стајала жеља да улепшамо свет. А сад? Није ме ништа питала о ономе унутра. Питала је:

„А што ти Пепи више не долази?“

„Претпостављам да ћеш ми рећи…“, рекла сам.

„Откуд ја знам?“

„Па, знаш да више не долази.“

„Шта је вама двема?“, запиштао је Сузин глас и ја сам је опет, да би је умирила, помиловала по коси. Притисла сам јој, чак, и мало јаче, главу на стомак. Суза ми је била послушна.

„Каже да ти идеш линијом мањег отпора, да имаш премало храбрости за нешто више од оне твоје докторке.“

Све то она каже, помислила сам.

„Е, па не идем“, рекла сам, „Код Сковран-Стрижековски већ месец дана. Поручи јој…“

„Ја је не ви-ђам!“, рекла је и само што није, заједно са својим гласом, поскочила с рукохвата. Али, истрајала је, та грација: рука, танка и као упредена, подупирала ју је и даље.

„Знаш да се она увек мало гадила тих наших места. А тек сад…“

„Тончићка се, чујем, не гади. Дише пуним плућима.“

„Пих. Тончићка…“

И исплазила се, по први пут је од кад је знам, допустила је себи нешто тако. И њено лице се, за тренутак, гадно изобличило и мени се учини и да је оно, унутра, заиграло на то. Али, Суза се није померила. Нити рекла било шта.

„Јел’ се ти тако запустиш, само кад долазиш код мене?“, питала сам, тек да бих се ухватила за нешто обично. Бланка је, не знам зашто, усмерила свој прћасти носић ка карнираном рукаву. Али брзо се вратила задатој пози.

„Не. Запуштена сам од кад си ти запустила блог. И не само блог.“

Благо је, врхом својих недопустивих, плавих мокасина, задигла нефиксирану, стаклену плочу мог стола и распорена, розикаста фолија од чоколадице, пар згужваних, влажних марамица, заиграли су као ситне зверчице. Очекивала је да јој нешто приговорим, али нисам. Нисам.

„Стварно, малена! Недостаје нам твој блогић!“, рекла је Суза и подарила ми још један од својих зрикавих, молећивих погледа. Спустила сам јој, сестрински, мајчински, длан на образ, опходила јој једним миловањем целу ту округлу главу с обликом и бојом ране брескве (тако бих написала и на блогу) и риђе власи су се још дуго, дуго, као морске траве, вукле за мојим прстима.

„Не дам мами да долази, више?“, рекла сам, само.

„Не?“

Бланка се озбиљно заинтересовала, нарушила позу, чак.

„А што?“, питала је.

„Тако. Трује ме. Трује нас, свим и свачим.“

„Зар она не ради на томе да нађе оца?“, питала је Суза, изненада.

„Каже да ради. Али… Нама не треба нико.“

Суза и ја смо се згледале, тако, још неко време, нежно, искошених глава. Бланка би се и накашљала, али ипак је била моје дело. Само је дубоко уздахнула, зато, скоро неприметно се протегла и устала.

„Е, па ја бих се урадила, можда бих нешто и попила, али ово, свакако, није место за то…“

„Бланка-а…!“, прекорила ју је моја Суза, али наши погледи су и даље били једно. Били су један поглед с два краја.

„Па добро“, слегла сам раменима, „Идите.“

Још дубље сам се упиљила у њу, рекла јој, оно јој је, изнутра, рекло, с љубављу која не трпи поговоре:

„Иди.“

И Суза се подигла с мог стомака, одузета, лења и сањива, пошла за скакутавом Бланком.

После сам, у архиви, пребирала по Бланкиним фотографијама. Кажипрст, мој дебели кажипрст, погађао је добро. Бланка са зеленим и златним маскарама, с дречавим лаковима на ноктима у облику врхова копаља, с карминима из ужарених дубина спектра, Бланка са закрпама и у беспрекорној политури кепера, у сомоту, у џинсу, у преврнутој кожи антилопа, у вештачим и природним крзнима, Бланка, претрпана и раскривена… одлазила је у ништа.

Поставила сам, уместо свега тога, неку смешну слику крмаче на тренажном бициклу. Поглед крмаче, што је израњао из прегојеног руменила, био је пун нетакнутог живота и нимало одбојан. И тај поглед… Неодољиво је подсећао на Сузин поглед.

Написала сам испод и питање:

Како вам се, миле моје, свиђа мој најновији правац развоја?

КРАЈ ШЕСТОГ МЕСЕЦА И ЗБОГОМ РИБИЦЕ:

После сам и додала, некако:

Има нечег сувишног у великој, стакленој посуди с водом. Кад се стан сређује, треба пазити да се процеси који се у њему одвијају не разводње. Сетите се да „фенг-шуи“ не допушта више од једног срца.

Да, покушала сам, поново. Сузе ради. Али, то није било довољно, никако није било довољно.

Акваријум јесте био сувишан, неусклађен и то је требало решити на други начин. Устала сам, пратила сам линију свог погледа. Моја боса стопала, слепљена, испуцалих пета, налегала су на савршени паркет (избацила сам, пре акваријума, и округле „чупавце“) и картонска чаша од ђуса из „брзе хране“ је издахнула, подамном. Шутирала сам лево и десно све те омоте од наполитанки и пластичне флашице са још по две три капљице, враголасте, црвених, зелених, жутих напитака, газила сам неке од, сада презрених, крпица, од сада кљусавих ципела, корачала сам преко крцкавих зрна и мрвица од флипса… Да! Да ме је само видела мама! Да је могла да види лепљиве колутове од неподметнутих чаша на стаклу „нашег“ стола, дршке од тигања и кабаста данца од шерпица и фритеза како, као ухваћене на делу, вире из судопере.

Јесте, помислила сам, пошто сам се сетила кухиње! За акваријум постоји решење!

Да ли су ме рибице гледале исто као и Бланку? Сумњам. У тим ситним, као исколаченим очицама, није било промене. Aли, ја сам могла да је осетим у њиховом кретању, у трзајима и заокретима, у начину на који се светло плаве неонке прелива преко њихове злаћане крљушти. Осетила сам њихов страх. Ми смо га осетили.

Помислила сам: „Правац кухиња.“

Плин је зашиштао, пламичци су се исплазили, халапљиво. Тигањ сам извукла из разблудне гомиле и остатак посуђа се ускомешао, доле.

„Све је то кружење“, шапутала сам ономе, унутра, „Све су то бактерије и ензими и ионако се све, тамо или овде, распада, и тесто остаје тесто, месо остаје месо, бактерије припомажу споља и изнутра, разлажу и растварају, да бисмо појели, да бисмо повратили, да бисмо се родили или да бисмо умрли… Као ти, мало моје! Као ти!“

Пустила сам да прљава вода зацврчи заједно с уљем. Остало су, обично, радили стручњаци (мама их је плаћала, наравно) . Зато сам ја једва успела да нађем црево, пластично и круто, десет метара дугачко, смотано и злоћудно успавано горе, на великом ормару у предсобљу. Требало га је и смаћи одозго. Требало је попети се на хоклицу, приближити је довољно, а ипак не бити одбачен облином стомака, пренапетом и као гуменом, од чврсто пришрафљеног крила ормара… Требало је бити у равнотежи.

Гегала сам се, од купатила, од шоље, до акваријума, и мислим да је и код мене било нечег од шашавог базања мојих рибица. Ни оне ни ја нисмо знали куд и због чега тумарамо, оне кроз воду, ја кроз (још увек) уређену празнину стана. И за мене и за њих постојао је само један тренутак који личи на застајање, на усправљање. То је било наше мрешћење. Мрешћење је било наше време.

Стала сам поред ве-це шоље, обухватила врх црева уснама. Пластика је смрдела и задах из црева је заличио на продужетак мог даха. Згадило ми се али, Боже мој, то је било природно. Било је: ни добро ни лоше. Непцима сам осетила капљице које долазе и, ускоро, весело и с препознавањем, заблоботала је вода. Радовала сам се, оно се радовало са мном. Провирила сам у собу, погледала на акваријум, учинило ми се да ниво воде не опада. Само су оне, моје сестре, тако наивне и паметне, још увек усклађене са срцем дома, шајатиле између два варљива стакла.

НО, НО ЗА МАМУ:

Све ове године (а Боже, колико их је прошло) , пред очима сам, као животни циљ, имала Бланку. Али, то је била варка. Требало ми је нешто дубље, дубљи идеал, требао ми је, на пример, неко као докторка Сковран-Стрижековски.

Тако сам мислила малопре. Није, у том тренутку, било кајања, није било једа, само лепота „друге стране“, свуда око мене. Мами се није свидело ништа од мог преуређења. Још је са врата осмотрила мој нови рад: назвала сам га фронткат. Или катфронт, нисам још одлучила. „Гучи“ изрез је од сад иде напред, позади сам направила спој с леђима „Лагерлфелд“ ролке. Боје, љубичаста и мрка, нису баш сложене, али мама није ни стигла да приговори бојама…

„Шта је ово? Ш-та ово треба да представља?“

Докторка, ни обрвом. Чак ни оно њено, с придржавањем наочара. Нисам, уопште, знала откуд она код мене, али њен поглед ми је био много ближи, много је више личио на онај што су га имале рибице. Докторка је, изгледа, све је посматрала као рељефасти психо-тест, „роршахову мрљу“ која је, напрасно, добила трећу димензију.

„Мама!“, повикала сам, бодро, „Ово је задња фаза!“

„Задња фаза чега?“, питала је мама, а ја сам се кикотала и показивала руком на докторку. Докторка је ишчекивала, пустила је, искусно, маму да иде напред, али мама је застала, не знајући од кога, у ствари, треба да тражи одговор. Свака од њих је мој прилазак акваријуму, моје полагање све теже ручерде на његову ивицу, преко које је сад висио руб јастучнице недопуњен ватом за скидање шминке, моје прибијање, и неодвојиво и независно од мог округлог испупчења, уз стаклени сточић, урањање мог лица у светло неонке коју сам, пошто виси на сајли с прстенастим цревом, успела да поставим усправно… свака је, кажем, све то посматрала на свој начин. Мама је, наравно, из себе цедила прекор, она би ми се, на неки начин, и придружила можда, можда би њена, увек послушна, јагодица заиграла све брже, њене очи почеле да бацају варнице и можда би, од свог тог незадовољства, мама и експлодирала на крају, распукла се и њени ситни делови тела (бљак!) би се, заједно са њеном укосницом од глачане лапислазурије, њеним прстењем, лажним ноктима и лажним трепавицама, са сочивима с лажном бојом очију… разлетеле унаоколо и можда би, тако лепо, употпуниле мој амбијент. Али, докторка Сковран – Стрижековски, не! Она је, знам то, у глави увек имала шему! И сад као да је, благо, академски прибрано, померала своју мудру главу, померала је налево, надесно, пратила ме док ја сама, као у шине, не улегнем у ту шему, док не почнем да клизим по њој право ка докторкиним свемогућим закључцима и док, коначно, идући већ одавно утабаним стазама, не пропаднем. На крају, видело се да су докторкине очи, кад је докторка, шуткајући је разгаженим горњиштима ципела, одмерила прво пуцкаву, пластичну кутијицу од поједеног крема, па онда и мене, проницљиво зажмирила – да су те очи кажем, тамо, иза стакла, усредсређене само на оно што долази.

„Задња фаза њеног рада, мама!“, рекох ја, пригодно, „Прву смо прескочили. Ниси ме пустила да се онда, у чекаоници, мешам са другима и прескочили смо је. А истина, она, докторка, на државној клиници прима само јевтиније душе и одстрањује, тамо, све оно што се не уклапа, па их, ако имају среће, шаље у своју брендирану ординацијицу. И оне, душе, овакве као што је моја, код докторке могу да дођу обучене овако или онако, али тек кад их докторка обликује, кад им да кројеве по мери својих непогрешивих графикона, својих затворених и правих линија, види се да ли ће одећа и даље да стоји или да се отромбољи, да ли ће да се деформише или да, можда, спадне? А ово сад? Ово је трећа фаза, мама… Ово је фаза у којој душа више не може да опстане без мудрог докторкиног погледа.“

Докторка је све то слушала само као део сеaнсе. Гледала на све, као на симптом. Па како то нисмо раније видели, мало моје, како раније нисмо запазили какав је она геније!

„Пусти ме и сад, молим те…“, прекинула нас је и још мало накривила главу, услужно, „Пусти ме да будем креатор твоје душе.“

Ја сам само показала, враголастим маневром кажипрста, на пупак испод фронтката. И одговорила сам јој, бодро:

„Пустила бих вас ја, докторко, свакако… Али, сад… Имамо и један мали проблем…“

Скоро да сам, стварно, била спремна да, као дугме, притиснем пупак. Да те ослободим, тако. Мама, разуме се, није чула ништа од докторкиног и мог разговора, она је, већ дуже време, гледала преко шанка, ка кухињи, гледала је улепљене ивице рингли, y неопране зидове соковника, у неред.

„Морам да признам“, рекла је, „Оно с крмачом… Баш те осликава.“

Мама је њушкала. Кратки трзаји брадом и дрхтурење њених ноздрва били су недостојни њеног увек дорађеног лица. Мало затим, опет је обратила пажњу на мене, на нас.

„Где су рибице?“, питала је. Чак мислим и да је и коракнула ка нама, претећи. Ја сам, као свака добра мајка (а желела сам да она, мама, то увиди) прво пришла акваријуму-креветцу, прво сакрила њега, унутра, у испупчењу иза акваријума, иза сточића застртог мојој распараном хаљином од сомота па, прибијајући своје напупеле дојке уз тврду, хладну површину, обгрила зидове од стакла. Ја сам се већ била привикла на мирис нагорелог рибљег меса, разгрејаног хлора, на све што је што је долазило из тигања који сам заборавила на рингли, али могла сам да замислим шта је мама осећала, тад. Могла сам, иако је мирис маминог „диора“ сада, у мом новом амбијенту, заударао као мирис уљеза, да видим како ме гледају, обе, и да замислим шта је мама осећала, а шта је докторка мислила. Могла сам.

„Глупачо!“, рекла сам себи, тихо, тако да оно доле не чује. Знала сам, тигањ ме је одао. Пред мамом сам, пак, била јасна:

„Новац и просперитет, мама. Акваријум значи новац и просперитет. То смо испробали и то ради… Али, сада нам треба нешто боље, мама. Треба нам креветац, добар, ужом страном постављен уз зид, дужим странама слободан. Шта фенг-шуи каже о пљувању по новцу и просперитету?“

„Ти си болесна“, рекла је мама, „Болесна си, као и твој болесни отац. И није ни чудо што ће и твоје дете имати болесног оца. Такве као ти увек траже тлачитеља по мери, да преузме њихову судбину.“

„Болесна, мамице?“, питала сам и оно се испрсило испред маме. Оно је рекло мами: стоп.

„Али, зар је све ово могуће, онда? Зар је могуће да се у мени зри овако нешто, овакво… здравље, зар је могуће да осећам како је све ово, до сад, читав свет, било једно болесно ткиво, које треба, као демоде бикини, одбацити заувек. Свет је постељица, мама, у најбољем случају, постељица из које треба да се роди нешто ново?“

„Јеси, болесна си, душо“, рекла је докторка мирно, док ју је мама вукла ка излазу. Мама се стидела свега овога, али докторка се окренула ка њој и погледала је, сасвим разумно. Докторка није мењала тон. Као и увек:

„Али, то није нешто што се не може поправити.“

Мама је, упирући се ногама о патос, и даље вукла докторку за мишицу. Мамине ноге су одбацивале просуте и згажене омоте, амбалажу, хеланке и доње гаће, угажене, претворене у крпе, заплитале су јој се око чланака.

„То се не може поправити“, наставила је мама.

„Тако је, докторко!“, држала сам јој ја страну, „Како да поправите то? И да дате облик, нечему што неће облик?“

Докторка је климала главом, трудила се да разуме, трептала је и држала, да би ми доказала како сваку моју реч добро промишља у себи, очи склопљене по пар секунди. И како је одлазила, како је говорила, тако је тонула у мојим, у нашим очима.

„Оно ће се родити, драга. Родиће се и добиће облик и постаће нова душа. Онда ћемо и да порадимо на њему.“

„О, али то је већ четврта фаза, докторко!“, насмејала сам се, „Рано је да причате о четвртој фази.“

„Хај-демо одавде!“, процедила је, кроз зубе, мама. Погледала ме је стварно, по први пут, као нешто туђе. Докторка је каскала за мамом, каскала је свиме осим погледом, повучена снагом коју је мама, услед свог стида, показала напрасно. Ја сам, чисто да се нађе, на фронткат пришила и џепић. Ту сам их сместила, мале пазл-прстенове, што су се, онако светлуцави, натурали у мом драгом нереду.

„Ако га нађеш мама, понеси му ово“, рекла сам.

И замахнула сам. Прстење је такнуло о довратак и сваки се прстен, понаособ, као парче разбијеног стакла, разлетео у свом правцу.

„Лудачо!“, просиктала је мама и пала на колена. Почела је да пузи и да, у потрази за скривеним благом, пребира по мојим тужним крпицама.

„Па, можда ми их је ипак она купила“, помислила сам, док сам се, све забацујући главу, церекала, тако. И оно се, доле, церекало са мном.

Докторка није била изненађена.

СЕДМИ МЕСЕЦ И УДИШЕМО-ИЗДИШЕМО:

Мама је уплатила још много, много третмана. Мама је мислила на мене. И није рачунала да бољи део тек долази.

Ето, инструкторка је, јуче, изгледала лепо и сасвим бескорисно. На чудан начин је погледала Сузу.

„А она?“ питала је.

Суза се збунила, потражила је, немо, одговор од мене. Није умела да сакрије страх. Није знала ништа о ономе што нас чека и страх ју је вребао, наравно.

„Она само гледа“, рекла сам.

Taмо су, у сали, оне већ биле нанизане у три колоне, уз дугачки зид, раскречене и истуриле су своје већ отуђене стомаке.

„Ко ово води?“, питала ме је Суза, још пред улазом, „Ово није саграђено скоро?“

„Није“, рекла сам, „А могу да се кладим како се унутра труде да забораве на ове сиве зидове. Како је тамо све дречаво и углачано и како све мирише и ми ћемо се, кад уђемо, осећати као да смо у некој другој земљи, видећеш.“

Али, Суза није хтела да се клади. Заруменели су јој, само, углови усана, и гледала је негде испред мене. Знала сам да време ради за нас две.

Још на пулту, на улазу, није било никог. А већ је ходник, с једнобојним, светло-плавим зидовима и белим седиштима, личио на превару. Није се, разуме се, улагало много, чинило се да су они, инвеститори, ко год да су, спремни да, ако пригусти, побегну одакле су и дошли. Без губитака. Али, оно што је урађено, урађено је пажљиво, није било мрља и трагова нечистоће, био је ту један апарат за воду и неколико висећих полица с летцима… Све је било довољно уредно да се Сузине невине очи зацакле, а ја да се насмејем, победнички. Закасниле смо и празна седишта су нас, на чудан начин, подсећала на то чиме се све ово, хтели-не хтели, завршава. Слике с попречним пресецима фетуса по зидовима, на вратима, мирисале су на јаловост и побачаје.

„Ти покуцај“, рекла сам Сузи. И Суза је покуцала.

Инструкторка, достојанствена и витка мамица пред крај тридесетих, имала је већ намештен поглед, поглед који је, иако смо Суза и ја биле ту по први пут, говорио: опет вас две. Из неког разлога, мамица је била у тренерци и трикоу. Тек, учинила је све да се Суза не осети добродошлом. Поставила ју је тик иза врата, а мени показала главом на слободну струњачу. Поскакивала је док хода и прсила се, ширећи рамена. Стала је испред великог паноа, на коме су били уопштени цртежи „будућих мајки“, оваквих каква сам ја, какве су све те глупаче с обе моје стране, испред и иза мене… Ко зна колико их је још таквих, у овом тренутку, у граду, у земљи, на свету!

Али не, мамице! Ипак не!

Мамица је млатила рукама, спајала прсте, притискала је доњи део трбуха, подизала је глас заповедајући нам да „извршимо притисак на мокраћни мехур“, шетала лево-десно по сали и глупаче, десетине њих, померале су, сложно, прстиће на ногама, ка себи и од себе, један-два, један-два, напред и, опет, назад, играле су, весело, пругасте, кариране, и једнобојне чарапице и сокнице. Чуло се хучање и сиктање, шириле су се ноздрве и пућила послушна усташца и све окице, све раширене зенице биле су упрте у мамицу и њене кретње, сва увца била су начуљена да чују те наредбе и откривења.

С времена на време бих осмотрила и Сузу. Поглед ње, шћућурене уз врата, играо је, нестрпљиво, преко наших испупчених стомака, њена уста су треперила као пред осмех или пред вриштање. Нешто се дешавало у мојој Сузи. Знала сам то.

А онда сам ја питала: зашто? После свега тога.

Мамица је застала у тренутку. Чинило се, тад, као да је само то и чекала. Неке од мојих сапатница су још увек издисале, тај смешни хор се гасио, постепено. Мамица је подигла чело, подигла браду, њено лице је било чврсто и сувише изражајно да би постављало питање наглас.

„Зашто бисмо то радиле?“, поновила сам.

„Не разумем“, рекла је, напокон, мамица.

„Па, прича се да су жене некад биле у стању да роде богове“, почела сам, а да нисам имала појма откуд ми то. Вероватно од њега.

„Могле су да роде хероје, кажу, а чак су и нероткиње давале резултате вредне дивљења. Чему журба?“

Мамица је одмахивала главом. Механички, без икаквог саучешћа. Сапатнице су се макар кикотале, местимично. Суза је чекала.

„Ако немате да платите за следећи месец“, проговорила је мамица, „Молим вас, изађите. Како за вас, тако за све.“

Који тренутак касније, ја сам се гегала кроз ходник. Суза је држала за руку и хрлила испред мене. Неког је, сада, било за пултом, нека старија госпођа, чини ми се, али и она нас је испратила напоље као клијенткиње које захтевају тек мало више пажње, али не и љубазности.

Гледала сам како се Суза, док се смеје, пискаво и загрцнуто, сагиње и опет усправља и срце, наша два срца, играла су, дубоко, унутра. После овога, сигурна сам да је Сузина будућност уз мене. Да, Сузина будућност ће бити ограничена и усмерена свим тим утисцима од данас. Па данас је она, заједно са мном, доведена до ивице растанка с најбољим делом себе, она од данас зна све, баш све, о последицама. И има избор.

И Суза је, као да мисли исто, поскакивала и отварала, предамном, врата, пропуштала ме и није, од кикота, стизала, премда се видело да то силно жели, да се наудише ваздуха с мирисом бетона, гвожђа и смећа. Она је била та која жели, која стварно жели да зна шта иде после овога.

Она, Суза, све у свему, полако постаје јунак ове приче.

СУЗА, МОЈ САУЧЕСНИК:

„За месец дана, прсти ће ми бити толико дебели да нећу моћи да убадам тастере. Већ сад једва да и могу то. Требаће ми неко да пише. Нови блог изазваће праву малу револуцију, Сузо.“

Суза је, још увек, разгледала око себе, aли кад се пренула, кад је схватила да њој говорим, није издржала. Погледала ме је и рекла, сажаљиво:

„Не-ћеш бити толико дебела. Уосталом, порођај је близу…“

Да. Нежност према мени је не напушта.

„Слушај, Сузо“, рекох јој, „Ја немам намеру да се понашам као оне глупаче из школе. Немам намеру ништа да убрзавам. Ако ме и ти оставиш…“

„Нећу никад да те оставим. Чак ћу да натерам и Пепи да те разуме. И Бланку…“

„Добро, треба ми само да будеш ту и да пишеш оно што ти кажем. Научићу те и како да постављаш слике на блог. Требаће ми руке, кад оно преузме моје тело…“

„Ко, кад преузме твоје тело?“

„Сузо, мо-раш да схватиш! После онога у школи, мораш. Јер, и ја сам схватила, одавно. Ми смо другачије.“

„Наравно… Другачије смо.“

„Ово је први корак ка томе да ми жене укажемо на своју посебност. Разумеш?“

„Разумем.“

„Добро. Сад иди и купи ми један велики сендвич с печеницом. Ако ти нестане пара, плати од својих, даћу ти. Све ћемо да ти надокнадимо.“

„Важи.“

И отишла је. Разуме се. Али се осврнула, још пар пута, на стаклени креветац усред дневне собе, спотицала се о неред по патосу, заобилазила, као да су страна тела, прегажене комаде одеће. Сигурна сам да се она, још увек, гади на моје мирисе, сигурна сам да још увек не може да разлучи шта је у њој стварно њено, а чему више нема места на путу којим смо, заједно, кренуле.

Не криви је, говорило ми је оно, одоздо, Па она је тек ушла, с тобом, у земљу бајки.

СУЗА И ЈА РАДИМО:

Направиле смо неколико, на прилику, неповезаних фотографија делова мог (нашег, нашег, нашег!) тела и поређале их, по случајном распореду, на блогу. Угасиле смо светло, оставиле само неонку да описује плавичасте ивице око тих исечака, због чега су они, моје шаке, стопала, кривина стомака, изгледали некако своји, некако независни од целине и скроз, скроз увишени. Телефон који је Суза добила од родитеља ствара чуда.

Поставиле смо, испод слика, и питање: Погодите чији су, од неколико милијарди жена, ово делови тела?

ИЗНЕНАДНА ПОСЕТА:

Пепи је, данас, покушала да уђе у наше легло. Суза је то видела као прилику, можда да ме одврати, а можда и да докаже да ми је верна.

„Она нам се неће придружити“, рекла сам Сузи.

„Можда хоће“, одговорила је, лудица.

„С Пепиком је готово, веруј ми. Веруј нама.“

Причале смо полушапатом а с врата је, свако мало, допирала лупа Пепине песнице. Чула се и њена неувежбана вриска. Ни ја је нисам знала такву, али само је Сузу то могло да очара.

„Знам да си унутра“, дерњала се Пепи, оданде, „Стварно није лепо! Није лепо да нам то радиш, свима!“

„Видиш“, рекох Сузи, „Превише је, све то, прорачунато. Пепи је још гора од докторке, гора је и од Бланке и Тончићке. Чак и од маме… Мора да ју је мама и послала. Она, која не цени баш много Пепикине наталне карте, која је сматрала да ће ме дружење с Пепиком упропастити, знала је да сада, ипак, може да рачуна на Пепи.“

И Суза је погнула главу. Ућутала.

Пепи се, напољу, врло врзо помирила са судбином.

ЈОШ МАЛО О СУЗИ:

Стварно лепо живимо, ових дана. Нисам ни слутила да до тога може да дође. У једном тренутку је, на Сузино и моје весеље, на патосу засветлуцао и чип мамине банковне картице. То је, у ствари, татина банковна картица, али је код маме била још од времена алиментације, да би на крају, након мамине чврсте одлуке да преузме и случај своје ћерке, завршила код мене. Та картица је наше једино породично наслеђе.

Не верујем да ће мама икад доћи по њу. Чак и ако се сети да је, баш ова од неколико насложених у новчанику, код мене, срамота, а и порука коју јој је Пепи, вероватно, пренела држаће је подаље чак и од идеје да се врати овамо.

Тек, Суза ми купује све што пожелим. Пице на парче и округле пице, печена крилца и печене батачиће, воћне јогурте, воћне салате, слане, слатке и киселе занимације, паштете, кобасице и сушену панцету, купила би ми, чини ми се, кад бих јој то затражила, и непечено, тек одмрзнуто прасе. Суза се већ полако привикава и на „неред“, преслаже у себи осећања и мисли, горе постаје доле, схвата шта за жену значи ускладити се с унутрашњим. Схватила је, врло брзо, све што сам јој рекла о потреби да се да нови предзнак трендовима.

Додуше, још много шта јој није јасно: акваријум претворен у креветац, зашто нисам избацила пикслу-Уробороса… (чини ми се, сувернир с татиног и маминог свадбеног путовања у Мексико; мислим да је тата, на том путовању, и убио неког) . Не помаже ми то што за те ствари ни сама немам име. Али, Суза је особа од поверења, Суза је особа коју баш поверење и води у животу. Много тога је урађено показивањем свега овога, целог дневника, чак и оних делова у којима је, мање или више отворено, називам наивном. Суза, знам, полази од тога да ми је сестра, а кад неко такав и стигне да промисли о свему, већ кад обрати пажњу на замке које га вребају, касно је – дотична особа га поседује, целог. И кад је она, Суза у питању, ту моје мане могу да буду још и предност.

Она, наравно, и даље на то с пикслом и креветцем гледа као на баш грубе недоследности, тешко опростиве, али зар није и то знак да од свега очекује више него и ја, сама. Она ће, пре него ја, порадити на томе да грешке буду отклоњене, она ће, ако баш и не поради на томе, једва дочекати шансу да не направи нове. Она ће сама бити моја побуна. Mоја нова Бланка, такорећи.

Већ је савладала брзо куцање. Стално јој напомињем да треба да куца у првом лицу, као да ја говорим, а не она. Још увек не знам да ли овај дневник треба објавити на блогу, с обзиром на везе које тата има и на утицај који мама има на њега. Не, треба сачекати, свакако треба сачекати право време, до којег ће, ионако, њих двоје сами од себе да доведу.

А Суза ће, кажем, тада бити спремна.

ОДБРОЈАВАЊЕ И ШТА МОЈЕ ТЕЛО МИСЛИ О ТОМЕ:

Осматрам своје шаке, прсте на својим шакама. Све је мање размака међу њима, стапају се с надланицом у један полукруг и немогуће ми је да их, колико-толико, савијем. Немогуће ми је и да руке спустим и прибијем их уз слабине. Све говори о облагању, о стварању непробојне опне око оног унутра и, да нема свих тих снимака, да нема оних говоркања и графичких приказа из приручника, не бих ни могла да замислим тренутак кад се све то преокреће у порођај.

Једва и да могу да ходам. Чувам то за посебне прилике. Јер, ко зна? Суза ме котрља, најчешће, из ве-цеа у кухињу, из кухиње у трпезарију, према потреби, и за сад ме котрља окренуту на бок, али мислим да ћу крајем деветог месеца бити округла као лопта.

Не осећам стид пред Сузом. Само се надам да ћу све мање морати да јој диктирам, да нећу, уопште, морати да говорим, пошто су ми и образи све дебљи и уста ми све више урањају између њих и, тако стешњена, вире као малко зашиљени кљунић. Све време некако шушкам док причам и саму себе све слабије разумем. Не осећам стид, кажем, али не желим да, у дневнику, дође до грешака. Срећом, у Сузу имам све више поверења. Она, у задња два месеца и нема живота, осим оног кроз који је ја водим и мислим да ће, ускоро, по глави да јој се врзмају само идеје које сам ја, тамо, утурила, да ће изговарати моје реченице и у дневнику износити моја осећања (барем она о спољњем свету) , боље и искреније негo што бих их то и само обављала.

А ја? Чини ми се понекад, да се сви прозори око мене затварају, миц по миц, да сам у некаквој комори и да, ускоро, нећу имати избора него да обратим пажње на оног ко ми је једини, у тој комори, стварно близак али кога сам, месецима уназад, запостављала због свега што се видело иза прозора… Чини ми се да ћу, на крају, добровољно да склопим и очи и да ћу савладати страх од затвореног простора и од непознатог, страх, ако ћемо право, и од ружног, од безобличног и да ћу се спустити доле, у утробу утробе, и загрлити се с тим нечим, што расте у мени.

Осећам како тонем, како тонем и заокругљујем се.

Да, долазим ти, мало моје! Ту, где ћемо бити заједно.

Где ћемо и остати заједно.

Заувек.

ДЕВЕТИ МЕСЕЦ. ДОКОЛИЦА:

Девети месец пролази. Можда смо, што се мене тиче сво троје, Суза, ја и оно, већ добрано загазили и у десети, али ништа се битно не дешава. Чак се и досађујемо.

Суза се разгаћила и премешта се, лењо, са барске столице, за шанком, на којој, међу празним флашицама кваса и отворених кутија од вафла, шљашти екран лап-топа, на кауч, одакле мора да карирано ћебенце, топло и задојено мојим мирисима, гурне на страну, па заседа у улегнуће које је направила моја округлина. Забацује главу, коса јој пада преко наслона, и спушта своје босе табане на ивицу акваријума-креветца (што ме, помало, и нервира) и онда почиње да дува, нападно и да врти главом лево-десно и тражи у удаљеним деловима дневне собе, далеким од неонке, нешто што би могло да је забави. Донекле ме и изненађује. Свесна сам, наравно, свих слабости, свесна сам да је, у почетку, могла да сагори и да се све она брљања која је пребацивала мени сада изокрену у њену сумњу према свему што радимо, али ипак… Изненађује ме.

Ја сам се, иначе, пре пар дана случајно (кад сам хтела да дохватим шећерну таблу са слободне ивице стола) , спала с истог тог кауча и откотрљала се у ћошак према спаваћој соби. Осмотрила сам, уморно, испражњене, згњечене кутије од пластике и картона, то гробље артикала и наставила да, љуљкајући се тамо-‘вамо, на задњици, седим где сам се и затекла. Суза се, пошто се вратила из продавнице, спустила кесе на шанк, узела шећерну таблу и нахранила ме на лицу места. Мало се тога променило наредних дана. Потпуно сам се сјединила с амбијентом, крећем се мање од многих фолија и омота, од Сузе, свакако, због чега је њој досадно и све је мање вољна да то крије.

„А зашто ми не читаш?“, шушкају моја мала уста, још једини, ако не рачунамо та љуљушкања на најдубљој тачки мог тела, део мене који се помера.

„Да ти читам?“, подижу се Сузине обрве, увређено.

„Добро“, каже, ипак, и пресамићује се преко акваријума, не би ли поново дохватила књижицу Ратка Петровића што, затрпана отпацима и расклопљена на другој-трећој страници, стоји негде на ивици стола. Ако Тончићки нешто не може да се спочита, то је да у глави има наслове књига и имена писаца и рекла сам Сузи да, пошто се учлани у Библиотеку, донесе оданде неку књигу Ратка Петровића. Али Суза је, изгледа, донела најглупљу од свих књига, нешто о доживљајима неког старословенског бога и ја, пошто због каквог-таквог ауторитета над њом (а, још увек је потребан, о итекако!) не смем да јој кажем да престане, једва чекам да, после пар прочитаних реченица она сама спусти књигу на гола крила, да склопи очи и отпухне, уморно. Уосталом, читање није требало да буде мала школа дисциплине за њу, већ подсећање на заборављене тајне правописа и склопова реченица, а баш што се тога тиче је хистерично Ратково наклапање о авантурама неваљалог господина Перуна било чист промашај.

„Морам опет…“, рекла је Суза, изненада, па принела књигу ближе свом малом, пегавом носу. Почела је:

„Јер, дотле жене живљаху као зверице са ким стигну па кад им се нађе дете, однесу било коме од мужева својих уз говор: ‘Ево ти детета!’ А човек би само приредио гозбу за радост што га је снашла. По неколико дана и ноћи пило се из врло великих купа. Дешавало се кад се опију да, се жеље да и дете напоје медовином, у каквом га пуном котлу утопе.“

„Безобразна си!“, рекла сам јој, ваљда у шали, „А и то се неће десити. Не сада.“

Суза је склопила књигу, устала и опет пошла ка шанку.

„Можда је, ипак, боље да пишем“, рекла је.

И звучало је као да све зна.

КРАЈ ДЕВЕТОГ МЕСЕЦА И, НАРАВНО… :

Не разумем неколико ствари: где је Суза, кад планира да се врати и, најважније, зашто ја, сама, нисам била опрезнија?

„Патронажна сестра“, рекла је, и провирила.

„Суза није закључала…“, рекла сам ја. Подваљак, огроман и густ као пудинг, гушио ме је и требало ми је времена да повратим дах. Посматрала сам, беспомоћно, како се скраћује сенка, истегнута и изломљена преко ђубрета на поду. Патронажна сестра је заустила, ни не гледајући у мом правцу:

„Зар нисте ви…?“

Нисам ништа одговорила. Без питања је упалила светло и, пошто сам морала да затворим очи, запитах се како ли ми изгледа лице кад из меснатих дупљи не светлуцају зенице. Мора да сам личила на лутку пуњену песком. На кромпир.

„Па баш смо нарасли, јел’ да?“

Звучала је саосећајно. Ја почех почех да зовем, да пиштим, шушкаво, а очи су ми и даље биле склопљене.

„Сузо!“

„Ни-шта“, мазно је, у покушају да ме смири, говорила сестра. На страну то што уопште и није требало да буде ту, стварно је обављала свој посао беспрекорно.

„Овде имамо један приручник за дојење“, рече она и ја, иза капака, из нашег света, чух како лепршају пластифицирани листови хартије. Моји капци почеше да трепере и ускоро ми се, иза разливене маглине указа жена, мало повијена и већ пред пензијом, али и даље крупна и самоуверена у покретима и говору. Четвртаста, папирна кеса са сликом бебе и дршком од канапа била јој је обешена о руку и она је вадила, оданде, један по један комад промо-материјала, гомилајући га, немарно, у шаци, повећој, слободне руке.

„Имамо и једну портиклицу, па један јако леп календарчић, па звечкицу…“

Тек пошто је побројала све, стрпала прво кесу, а онда и остале стварчице на дно акваријума, пошто је рекла „Овде ћемо“ и „То вам шаље Министарство здравља„, осврнула се око себе.

„Ово би“, додала је, „Ако сазна, могло и да се не свиди Социјалној служби.“

„Јел’ то нека уцена?“, упитах, „Ко вас шаље?“

„Никако не смеш себи да дозволиш стрес, мала моја“, рече она, строго, „Сада ћу ти показати како се беба држи током дојења и кад треба обратити пажњу на фонтанелу.“

„Овде нема никакве бебе“, рекох.

„Нема?“

Застала је на тренутак, кратко и једва приметно, сви покрети су јој били срасли и пуни рутине, извадила је мали роковник из џепа мантила и одмах, без листања, пронашла страницу коју тражи. Сумњиво. Сумњиво ме је, испод ока и набравши чело, и погледала, као да вреба моје, њој унапред познате, одговоре:

„Ово је Липарска 16/16? Ваш термин је био прекјуче, јел’ тако?“

„Ако ви кажете… Није моје да се бавим тим глупостима. Ја не желим да се породим.“

„М, да“, мљацну она, „Ваша мајка је рекла да би могло да буде таквих проблема.“

„Бра-во!“, праснула сам.

„Ја не могу, наравно“, наставила је она, „Да вам причам о непостојећим фонтанелама, о непостојећим пупчаним ранама… Али, дужност ми је да вам кажем да такво ваше понашање веома шкоди детету.“

„Детету које нема фонтанеле и нема пупчане ране не може ништа да шкоди. Ви само одрађујете свој део посла, као што сте, уосталом, и признали.“

„Можда. Али, све то мора да има неке последице.“

„Хоћете ви да их изазовете?“

„Е-ех! Сад ви скачете себи у стомак. Мислим, кад би то било могуће…“, рече па поче, не насмејавши се својој шали, да одмерава раздаљину од зида уз који сам ја била прислоњена, до оног наспрамног, ка ве-цеу, при чему се, премда су правили буку док их је газила, није трудила да заобиђе отпатке. Завиривала је, као да је одмерава, у дубину акваријума, притискала и опипавала мекоћу кауча…

„Хм. Имате доста ходног простора, за нунање. Мој изричити став је да то с нунањем не би требало да траје дуго, можда месец или два. Акваријум би могао добро да послужи за одржавање чистоће новорођенчета, али под условом да се добро опере кључалом водом. Е, ту сад постоји још један проблем…“, рече и погледа ме, као да покушава да ме, целу, обухвати погледом.

„Ви сте потпуно округли. Не знам колике су шансе да се то промени у догледно време. Како се сада крећете?“

„Суза, моја другарица, котрља ме из једног у други крај собе, кад за тим има потребе.“

„То нам никако не игра. Детету су потребне и шетње. Постоји ли могућност да вас котрља уз и низ степенице?“

„Уз степенице, мало теже, мислим. А зашто ме све то питате?“

„Сами сте себи дали одговор, малопре. Кад сте пред пензијом, сви природни феномени су закаснели. Можете ви да се надимате до миле воље, да сматрате да ће вашем детету бити боље у вашем стомаку, али то, што се тиче мене и мог посла, неће променити ништа. Зато вам је боље да се опустите. Хоћете ли сад да одем?“

Одћутах, тренутак-два, па рекох:

„Била бих вам захвална.“

„Довиђења“, рече она.

„Збогом. И поздравите маму.“

Ипак сам осетила тугу. Нешто као тугу, боље. Јесте да ми је, кад Суза није ту, фалило какво-такво друштво, али није било то, ово се тицало осећаја да се с одласком ње, те жене, нешто завршило, а да сада почиње нешто друго. Не знам шта се тачно завршило, али осећај који ми је оно, изнутра, шаље не може да превари.

И зато: морамо, нас двоје, бити спремни на све.

МРАК ЈЕ ПАО ОДАВНО…

…али Суза, која се у међувремену вратила, баш не може да заспи. Седи на рукохвату кауча и игра се звечком из акваријума. Бучно жваће чипс из отворене кесе, коју држи у другој руци, и чудно, док млати њоме, загледа вршак звечке у облику цвета. Неонка се упиње да је осветли, али само плави одсјаји бљескају из мрака и избочине на звечки, на Сузином лицу, рамену и лакту, одвајају се од Сузе и живе неким својим животом. И тај звук, то одвратно мљацкање, као да долази ко зна одакле из собе и као да нема никакве везе са Сузом.

„Да ли се ти виђаш с неким?“, питам је.

„Што?“

„Због начина на који си ме, данас, оставила.“

„Аха-а, тако-о!“, церека се и баца звечку иза себе, на кауч. Како хода ка мени, тако светлуцају шљокице на њеној сукњи, на њеним пуначким образима. Не видим јој очи добро и то би, по свему, могла и да не буде Суза.

„Виђам се са старим друштвом“, каже, па додаје:

„Бланка опет има неког.“

„А ти, питам?“

„А ја опет немам. Хоћеш чипс?“

„Хоћу“, одговарам, гладно, и Суза ми, врхом кажипрста и палца приноси један хрскави листић и ја примећујем да су Сузини нокти оштрији него иначе и офарбани, по први пут, у дречаво-зелену боју. Да, мислим, то би могла и да не буде она. И кад се моја притешњена усташца отворе довољно да осетим тај оживљавајући, слани укус, Суза повлачи, хитро, руку уназад.

„Али, шта ће ти“, каже, неваљалица, и њене окице сијају другачијим сјајем, „Погледај се. Ако поједеш још само један мали комадић нечег, распући ћеш се.“

И онда почиње да се кикоће и да хода, газећи намерно један по један комад амбалаже, набадајући штиклама и плешући око разбацане одеће. Баца у накарминисана уста оне моје (баш моје) листиће чипса и крцка их, одвратно.

„Теби је неко нешто напричао“, добацујем јој, „Те калаштуре! Оне би да заувек живе као да се ништа не дешава. Као да у њима нема ничега.“

Суза се окреће, нагло, као шестар око игле, око једне своје штикле. Дерња се:

„А-ли! И у теби мора да има још нечега. Нечег што не знаш. Јер, да знаш, породила би се. Породила би се, као и све наше другарице које су имале термин кад и ти.“

„Сузо“, кажем, „Сад ми се већ чини да она патронажна сестра има везе с тобом.“

А она опет почиње да ми прилази, као да маршира, и да трпа, на сваком свом кораку, по један листић чипса у уста.

„Јер, знаш“, говори она, „Десети месец већ, полако, одмиче.“

„Де-сети месец…?“, кажем ја, изненађено, а она стаје тик изнад мене и просипа, весело, широким покретом руке, чипс на патос.

„Мора да постоји неки начин“ , каже ми, и надноси се надамном, „Неки корак… Хајде! Породи се.“

И одваја ме, умашћеним рукама, од зида и ја се лако, целом предњом округлином, премећем ка другом крају собе. Негде далеко, на периферији себе, на отуђеном дебелом месу, иза тканине фронтката коју, тек, памтим да ми је на леђима, осећам уску штиклу њене чизмице.

„По-ро-ди се-е!“, сикће она и одгурује ме.

Ја се, лако, прелако, котрљам. Котрљам се, метар-два, па застанем, сада с ногама које, скоро потпуно уроњене у задњицу, вире као два патрљка. Суза ми прилази с друге стране. Глава ми је негде између рамена, утонула у подваљак, безначајна.

„Немој, Сузо!“, молим је ја, пригушено, али она опет прислања своју потпетицу и свој ђон, овог пута на задњицу и одгурује ме, уз још једно, наредбодавно По-ро-ди-се! , назад, ка спаваћој соби. И ја се котрљам, котрљам, промашујем зид и упадам, отворивши масом свог округлог тела, отшкринута врата, у мрак спаваће собе. Ударам у нешто, у даску за пеглање можда, и она пада преко мене и сручују се непопеглане, набацане ролке и кошуље, пегла треска једном оштром ивицом о паркет и ја, после тога, због мрака који ме окружује, због рукава ролке који ми пада преко очију, због тога што сам се, ко зна колико пута, окренула око себе, не знам више где је горе а где доле. Чујем само оданде, из дневне собе Сузине кораке, чујем, опет, њено: „Породи се, већ једном!“ и онда успевам да, пошто сам се спонтано окренула на, како год, лево или десно раме, схватим да је Суза испред мене, на вратима, да, док је светло неонке отпозади, с потиљка, иза рамена и бедра, начиње, стоји и чека да престанем да се клатим.

„Осећаш ли ти како овде смрди?“, пита ме, на крају. Па продужује:

„Да ли бића слична теби могу да осете смрад?“

И ја је видим како полако одлази у страну и како нестаје, да ли негде у дневној соби, да ли негде на свету.

ОНИ КОЈИ БРИНУ:

„Ако нема детета, откуд звечка?“

„Поклон Министарства здравља„, кажем ја. Oн, униформисани, спушта звечку натраг, право на место и наставља да, ћутке, смишља неко ново питање.

Социјални радник стално гледа око себе, у смеће, у акваријум, па онда, као да у њој има списак свих ствари око себе, у свешчицу коју отворену, подврнуте корице, држи дрхтавом руком.

„Не разумем, шта је ово?“, пита.

„Концептални рад“, одговарам. Други, старији, полицајац мршти се, дерња:

„Одговарај лепо!“

Социјалац га, као да сабија ваздух према патосу, смирује дланом. Једна мала приправница с розе-фасциклом у недрима, чврсто прекрштених ручица преко фасцикле, каска за социјалцем и осматра сваки његов корак, а њено лице, њене стиснуте уснице и заигране очи испод стакала с малом диоптријом, ваљда зато што су и покрети социјалца тако недоречени и кратки, дају тек наговештај нечега што је осмех или гађење или презир према мени или шта већ.

„Сами сте овде?“, пита социјалац.

„Од ноћас“, кажем.

„Шта се десило ноћас?“

„Суза је отишла?“

„Ко је Суза?“

„Зашто је то битно?“

„Ако је ваша дружбеница, битно је.“

„Не знам шта је дружбеница“, одговарам, „Она ми је другарица. Била је…“

Приправница тек тад скреће поглед с надређеног, тек тад ме осмотри, с пажњом и с нечим што би могло да личи на сажаљење. Социјалац опет гледа у свеску, тражи, спуштајући наочаре ниже на носу, податке о Сузи. Старији, крупнији полицајац листа приручник патронажне сестре и само на трен, испод шапке, подиже поглед ка мени.

„Како јој је пуно име?“ , пита.

„Сузана. Или само Суза… Не знам.“

Онај млађи, нижи, румен од снаге и здравља и с језивим, зажареним погледом однекуд се створио поред мене и, могу и тако да кажем, изнад мене и гледао ме, стиснутих песница и стиснутих зуба. Сунцобран његове шапке ми се чинио великим као надстрешница.

„А презиме?“, питао је.

„Не-мам појма“, кажем.

„Шта кријеш испод?“

„Испод…?“

„Зашто си тако дебела?“, наставио је, а да нисам ни стигла да одговорим, „Шта и-маш ис-под!“

Већ док је то питао, додиривао ме је цеваницама, чини ми се. Али, тек код последњег Шта имаш испод, ја осетих како шпиц његове лаковане ципеле урања и напето месо, у задојени бок испод кога се, намах, и оно трзнуло, мрзовољно. Полетела сам, опет, према осталима и они, свако на свој незграпни начин, поскочише у страну. Приправница врисну, чак.

„Округла! Скроз!“, прасну старији полицајац и загледа се остале, тупо.

„Мо-лим вас!“, молећиво је завијао социјалац. Млађи је још увек фрктао, раширених ноздрва и гледао како полако, пошто сам се одбила од зида, и заротирала се, око неправилне осе, успоравам.

„Она нешто крије“, рекао је.

„То се нас не тиче“, одговори социјални радник, „Овде смо само да направимо увиђај око угрожености детета, а пошто детета нема, оно не може да буде угрожено.“

„Оно ће, пре или касније, да се роди!“, рече старији полицајац.

„Ни-ка-да!“, викнух ја, одлучно, а још увек сам се котрљала, лагано. Млађи представник закона је инсистирао:

„Пустите ме да је, још који пут, одаламим.“

„Да“, укључи се и старији, „Можда можемо нешто да убрзамо, око тога.“

„Схватате ли ви, људи Божији, да дете чак не може бити ни одузето, ако га нема!?“

„Али, има га. У стомаку је. Она га је непрописно отуђила од државе!“, рече млађи панур.

„И ко зна“, додао је старији, „Колико ће још да користи трудничке привилегије. Зар није речено да је у једанаестом месецу. Ја нисам стручњак, али нисам ни будала.“

Социјални радник, тек да ухватио дах, скину наочаре и поче да гланца стакла рукавом.

„Мора“, рече, „Да је дошло до неке грешке. Ово закон не предвиђа. Али, предвиђа састављање записника у ма којем случају. Саставићемо записник и предати га где треба и тиме ће наш посао овде бити завршен.“

И стари и искусни социјални радник врати наочаре на нос и даде један озбиљан и самоуверен знак приправници да је последње што је изговорио њена најважнија лекција за данас. Али старији полицајац се, непримерено грубо, као да истерује некога из кафане, раздра:

„Не дозвољавам да се саставља такав записник, чујеш! Пази, она одбија, она се заокруглила и скакуће, лево-десно, горе-доле, по кући и ми ту ништа не можемо! Ако дете није ту, има да се роди, да би се она прописно казнила! И да би се дете прописно одузело!“

„Слушајте“, праснуо је социјални радник и заклопио, дрчно, свеску, „Радите шта хоћете. Ја идем!“

Старији полицајац га шчепа за рукав.

„Ста-ни!“, просикта и овај, у неверици, осмотри велику шаку, чупавих надланица, која као да се прикачила за тканину, грубу, његовог капута. Он се, колико год могуће претећи, загледа полицајцу у очи.

„Да вам не пада на памет…“, рече.

„Морам да видим, још једном, како се котрља…“, крештао је весело, као неко полудивље дериште, млађи полицајац и, чак, идући претећим кораком ка мени, трљао своје ручерде. Одједном, приправница цикну:

„До-ста!“

Сви застадоше, тад. Постиђени полицајчић коракну уназад.

„Ако је не пустите на миру, има ко ће и за то да се побрине!“, рече приправница, у даху, и нешто севну иза тих малих, уских стакала. Млађи пандур ме тад по први пут одмери као да стварно у мени, у нама, види нешто необично. Ускоро, полако и као по нечујном споразуму, сво четворо кренуше ка излазу. Само се приправница у једном тренутку, каскајући ситно, врати, нагну се ка мени и шапну ми, уз мало муке да, на избоченој површини, пронађе моје слепљено уво:

„Помоћи ћу вам.“

Она чак одвоји једну руку од своје драге фасцикле и покуша да ме помази. Али, кад је схватила да не зна где тачно треба да ме помази, она застаде, начас, а онда се накашља и, све бржим и бржим кораком, одскакута напоље, за осталима.

ЈЕСЕН УВЕК ДОЛАЗИ ИЗНУТРА, ПРВО МИ ПРЕСУШИМО, ПА ОНДА ЛИШЋЕ…

Помоћ се свела на прави, мали рат.

„Колико само самохраних мајки данас мора да доживи ово! Колико?“

То је питала прва. Активисткиња невладине организације Домус.

„Јесте ли ви при свести“, питала је друга, заступница Брашовског одбора. „Каква самохрана мајка, она није уопште мајка, она је жртва недовољне превенције. Па, већ је у тринаестом месецу! Три-на-ес-ти, где сте то чули?“

„А шта је главна последица тога? Ово: нежељена трудноћа. И дете, виђено да одраста у окружењу које је, које је… бљак!“

Нисам стигла да кажем ништа о концептуалном раду и трендовима. Њих две су се трзале на сваку своју бучнију реч, диркале ме коленима и ја сам, препуна себе, котрљала полако, једва видно, од једне до друге.

„Пустимо дете и то да ли је жељено или нежељено“, настави заступница Одбора, кошчата девојка с кратком црном косом, која је свој посао, изгледа, схватала озбиљније од прве.

„Ова жена не ради нигде, а не може, због несавесности оца, да рачуна на алиментацију.“

„А чему алиментација, драга, ако детета и нема? И зашто да кривимо оца, ако он то уопште није?“

„За-то што некога морамо да окривимо, а сигурно нећемо ону која трпи последице и одузета јој је, чак, и могућност да живи од свог рада. Гледај, где да је приме на посао? Где, кажи ми?“

„Хм…“

Активисткиња Домуса клону лицем, раменима, свиме, али видело се у том погледу да она не ћути зато што нема шта да каже, већ зато што то што има, надаље, да каже превише грубо или превише дубоко да би га изразила речима. Зато погледа мене, погледа ме као ствар, и сву мржњу намењену супарници искали на мени, тој предуго уважаваној лопти поред својих ногу.

„Све је то последица недовољне упућености“, рече, презриво, „Погледај је… Она уопште и није жена.“

„То је тачно!“, зачу се одједном. Њих две се окренуше ка вратима. Окренула бих се и ја, али нисам знала како и нисам имала чиме.

„Ко сте ви?“, рече активисткиња Домуса, изгледа сувише, са својим ролкицом и беџом и уредно увезаном, равном косом, фина да би била обавештена о било чему. Чланица Одбора, пак, није питала ништа, она је, ваљда, ако не знала, оно наслућивала ко је на вратима. А жена која је управо, у пратњи сниматеља слике, сниматеља звука и једне новинарчице, нагиздане, ступила у моју дневну собу, одисала је неком нападном брижношћу према присутне. За мене, чак, понајмање. Једна добродушна госпођа старог кова, с мајчинским осмехом, у кишном мантилу и с великом, искрзаном кожном торбом, и која шири око себе неуспело забашурени мирис дувана…

„Колегиница и ја се знамо…“, и она показа на краткокосу из Одбора.

„Није ово за вас…“, додаде.

„Постоји и лепши начин да се то каже“, шкргутала је краткокоса.

„Веруј, мила, да ни ти нећеш хтети да будеш ту где је патња.“

„Зар Лига не покрива рак дојке…“

„Покривамо све женске болести“, рече госпођа и поче да, док ју је новинарчица посматрала с више наклоности, него што госпођина појава стварно заслужује, повлачи пешеве капута, да приљубљује потпетице и накашљава се. Сниматељ је расклапао и окретао утеге на стативу, онај с микрофоном и слушалицама ослушкивао нешто унутар своје главе, новинарчица је стајала, као укопана, уз прозор и трудила се да њен поглед ка жени буде усредсређен и пун интересовања.

„Откуд вам то да је ово болест?“, с искреном недоумицом питала је она из Домуса.

„Немогуће ју је запослити, немогуће јој је помоћи на начин на који се помаже женама интегрисаним у друштво… Шта ћете више?“

„То је баш лепо“, мрштила се краткокоса, „Како си сазнала за овај случај?“

„Како ти ниси сазнала све што треба, мила? Запитај се: да није можда Брашов предалеко…“

Сниматељ тад даде знак новинарки да ми приђе и да проба да ме докотрља иза представнице Лиге. Новинарка, сметена, ваљда, сваки пут кад треба да се посвети било чему што није слика о њој као новинарки, прену се и, одмах затим, повуче за собом и тонца, па обоје, како бих боље стала у кадар и употпунила госпођину замисао, почеше да ме котрљају лево-десно.

„А о којој се болести тачно ради?“, питала је активисткиња Домуса. Госпођа је одговарала као да проба још траје и није се ни окренула ка њима двема које су, шћућурене и беспомоћне, стајале уза зид:

„Не знамо још тачно…“

„Ха!“, викну краткокоса, подругљиво.

„…али, с обзиром на то шта је направила од стана, очигледно да је нешто психосоматски.“

Не знам зашто, али пристајала сам на све то, пристајала сам на макар неку болест. Па, тако би све могло и да добије смисао, коначно бих престала да будем добар материјал за докторку Сковран-Стрижековски.

И зато, кад је представница Лиге рекла „Почнимо“, ја пожелех да се мање клатим и да се оне две губитнице отпозади мало мање врпоље.

СВАКА ШАЛА, НА КРАЈУ, БУДЕ СМЕШНА САМО ПРОТУВАМА:

Ко све није свраћао.

Свраћао је, за почетак, један поп (не знам откуд овде и ко га је послао) , извирио из мрака, примакао се ситним рупицама на зиду од плексигласа, сабраним у правилни, кружни скуп, рупицама за које му је, очигледно, као и мени, требало мало времена да схвати да служе да кроз њих прича, па ми је, као по поруџбини, добацио:

„Требало је вратити страст тамо одакле је и потекла. То је све… И страст би постала нешто друго.“

„Где си био до сад, попе?“, питала сам и мислим, премда нисам то хтела, да ми се омакао прекор. Мојим малим устима, тим ситним, кржљавим отвором, јако је тешко овладати.

„Идем тамо где ме позову“, рекао је поп и, одмах затим, стварно кренуо тамо где га је, изгледа, позвао неко други.

„Требало је веровати у чуда, попе!“, довикнула сам му, а као да сам, у ствари, довикнула том густом, као гранит тврдом мраку, који се пружао свуда изван уског поља слабуњавог, жутог светла. Светло је избијало из малих сијалица којима је, с унутрашње стране, била опасана горња ивица коцке.

„А сад нас је чудо изненадило!“ викала сам, „Види, попе… Види како се чудо окренуло против нас!“

После тога (а „после“ нама, лоптама, не значи пуно, пошто за нас време другачије тече, свија се, као вртлог, око нас, али нек је то „после“ било пре или после или негде у „заувек“, заједно с доласком попа…) , појавио се тата.

Тата је изгледао потпуно исто као последњи пут кад сам га видела, и даље је волео да косу која, чак и тако наспрам мрака, једва да је мало поседела, зализује уназад, и даље је волео сакое светлијих боја, кошуље широких, отворених крагни које откривају његове простране и маљаве груди, волео је, као некад, дебеле, жуте ланце и наруквице, волео је, изгледа, што се више борао, све тамнији тен… Али, ништа од тога није помогло. Био ми је сасвим туђ.

„Тата је овде“, рекао је, ипак.

„А где је наш татица, татице?“, питала сам.

„Тата се потрудио“ , одговорио је татица, „Али чак и за њега постоје границе. Такав је посао. А, на крају, да није тај, био би неко други, да није други, био би трећи… У времену које иде, имена и презимена неће значити ништа. Бодоваће се само учинак.“

И, мислећи, ваљда да показује на мој стомак, показао је на оно што је некад била моја глава.

„А то што су ме шутирали, татице?“, питала сам, још, „Што су ме котрљали и бацакали и играли се са мном? Јел и то била граница преко које ниси могао да пређеш?“

„Ах, па требало је да се Лига женске солидарности постара да све то не траје предуго?“

Лига!?“, дрекнула сам, „Лига ме је гурнула низ степенице и котрљала ме низ прљави асфалт, Лига ме је стрпала у контејнер камиона и пустила ме је да се, док ме возе тако, непричвршћену, тетурам и да трескам о зидове и онда ме је Лига довела овде и гурнула ме је у… у ово… и…“

Не знам зашто сам допустила да звучи као да се јадам.

„Треба да разумеш, малена“, рекао је татица, „Да је чак и за нас твој случај нешто ново. Лига губи интересовање, кад јој се стави до знања да је њена улога само посредничка. На Лиги је било да те допреми овде, нама, да би ми све што треба отпремили даље…“

„Све што треба, татице? Да бисте отпремили мене?“

„Ти ћеш увек бити татина девојчица“, рече татица, нежно, и чак мало накриви главу. А онда опет показа кажипрстом на неодређену тачку на мојој округлини:

„Али, то у теби неће. Но, тата ће се постарати да све буде безболно.“

„Не би ни рекао ‘безболно’ „, одговорила сам, „Да некакав бол није у игри.“

Татица је ћутао.

„Је ли ово мамино масло, татице?“

Морала сам да питам и то.

„Ми никада не идемо изван своје надлежности, малена“, рече татица, „Ко је икад успео да раскине свету тајну брака, ко је успео да се умеша у везе које су старије од свих наших служби? Твоја мајка и ја можемо бити и на странама две непријатељске војске, али ни то нас неће спречити да се, заједничким снагама, старамо о будућности своје девојчице.“

И, након (премда „након“, наравно, треба схватити условно) тих речи, потпуно излишних, татица је отишао. Изговорио се на посао који га чека.

Пепика је била исцрпнија. Журила је, штавише, да ми исприча све и, у тој, како би татица рекао, стародревној спонтаности, спонтаности која, мора бити, постаје допуштена тек кад смо већ окружени мраком и прозирним зидовима који буде нашу чежњу а све остало умртвљују, који буде макар наду да иза мрака има нечега, спонтаности која би, да нема изузетака попут мог, могла да се назове и типично женском – у свему томе се, изгледа, Пепика заборавила.

Дошла је без чалми и шљаштавих плочица о ушима, изгледала је, по њеним мерилима, као да је у жалости, али након почетних напомена о Бланки, о томе како, иако је трудна не одустаје од Ботокс, ботокса!, нити од Картијеа и како њих четири Бланка, Суза, Јелена Тончић и она, Пепи, сада чине једну складну целину, Пепи је, хтела-не хтела, морала да загази и дубље…

„Чак нам се и Љубица придружи понекад“, додала је.

„Љубица?“, питала сам.

„Љубица. Докторка. Од скора само Сковран. Другачије, од кад сам јој урадила наталну карту, гледа и на свој позив.“

Складна целина, хтела сам да додам. Али, питала сам:

„Јел’ Љубица сарађивала са мојим оцем, Пепи?“

„Па, наравно!“, рекла је Пепи и због њеног „наравно“ је, ваљда, требало да се осетим глупо, „Ти си, драга, злостављала своје дете. Дете мо-ра да се роди! Оног Дуку, Тончићкиног и твог, су одмах одбацили, он је имао сулуде теорије о теби као новом еволутивном линку, али Љубица Сковран… Знаш, да је твој блог покривао и науку могла би да укључиш и трендове које Љубица поставља: нешто о двосмерном утицају плода на мајку и мајке на плод…“

„То и нису тако нови трендови, Пепи.“

„Нису, рече Пепи и глас јој зазвуча грубље. Звучао је као да Пепи све доживљава лично.

„Нису, али су довољно нови за нас, овде. А и кад је Суза доставила твоје тајне записе твом оцу, све је ишло много лакше. Твоје понашање је, о тако лако, стављено ван закона. A гнев јавности!“

„Суза је то урадила?“

„Да-а“, и Пепи се нагну до самог зида и остави на њему магличасти трачак свог даха, „Ти си мислила да је она глупача, мислила си: Оно што се мени десило случајно, она је одувек то желелела потајно. Желела је да је неко напије тамо у Ботоксу! , и узме је… Али, доказала ти је, доказала је свима да није баш таква глупача каква си мислила да јесте, а?“

„Хтела сам да јој помогнем…“, рекох.

„Ти би увек да помажеш свима, зато што мислиш да си боља од свих. Ето, те крпе које имаш на себи, све то што радиш нама, својим родитељима, Љубици… Мислиш да не знам да је то због мене?“

„Због тебе, Пепи!?“

Да сам имала чиме, поскочила бих.

„Због мене, да“, настави она, „Толико могућности, дванаест знакова и ти изабереш да ти се дете не роди ни у једном. Али, зар ово није ћорсокак, драга? Зар није ћорсокак?“

Помислих у тренутку како то што Пепи прича и није толико бесмислено. Али, оно што је рекла после (или „после“) тога, сасекло је у зачетку сваку могућност да се кајем. Она је, на тренутак, можда зато што је помислила да баш толико и могу да поднесем пре него што се распукнем, можда зато што је спремала нешто ново, заћутала и почела, као да, стварно, има ичег унаоколо, да разгледа сав тај мрак око себе. А онда, изгледа, с неком новом одлучношћу, с неким сјајем у очима који је, тако у мраку, заличио на претњу, и те какву, усмеривши сав свој бес ка њој, погледала је ту бедну, у четвртасти инкубатор спаковану, лопту пред собом.

„А знаш ли докле то иде?“, питала је.

„Шта, Пепи?“

„Та Љубицина теорија… Иде дотле да све што си написала, све што си знаш и све што си наслутила, све што си рекла Сузи и што си јој прећутала… да све то, у ствари, ниси ти! Да је све то, у ствари, оно што живи у теби! Да је потпуно преузело твоје мисли, твоје речи и поступке и да нема нити ствари око тебе и у теби која би била твоја!“

„Зар ти верујеш у такве теорије, Пепи?“

„Верујем“, рекла је, пркосно.

Била је, изгледа, сасвим задовољна тиме. Нисам стигла да је питам, па ко је онда писао оно што треба да је писала Суза. Била сам, на неки начин, погођена, али само с једне своје стране. А време, кажем, нама, округлим бићима пролази сасвим другачије и ако смо погођени на југу, све што можемо је да се окренемо ка северу. То је све што можемо, али и то и није баш мала предност.

И окренувши се, истог тог тренутка, ка северу и оставивши Пепику на супротној хемисфери, угледала сам (кажем „угледала“, иако мислим да су ми глава и, на њој, очи остали баш тамо негде, а сад сам гледала ко зна којим делом себе) , по први пут, закривљени нос Човека на услузи; видела сам његову истурену браду и испупчени стомачић (налик на мој из ранијих дана) како, провирујући из мрака, иступају на уско поље светла коцке-инкубатора.

„Ко сте сад па ви?“ , питала сам.

„На то никад нико није имао добар одговор“, рекао је.

То је, иначе, било изречено течно, али се пробијало између хридина страног нагласка. Чудно је, све у свему, говорио тај Човек на услузи.

„А и оно“, додао је, „Што знамо о себи, најчешће учимо од оних који нас познају понајмање.“

„Чак и они знају више од мене“, рекла сам.

„Фирма“, одговорио је Човек на услузи, „Најтачније би било рећи да ме је одгајала Фирма.“

„Каква?“

„Најбоља могућа. То сте, верујем, већ чули, а јамчим вам да ни за једну другу то не важи као за ову.“

Већ пошто се појавио, пошто је проговорио, била сам сигурна да ме Човек на услузи никад неће оставити без одговора. И да у нити један одговор неће унети неки скривени или тешко разлучиви смисао. Била сам сигурна да је, за разлику од Пепи, он прави саговорник за мене, овакву.

„Зашто сте овде?“, питала сам. Све то ме је већ забављало.

„Због вас.“

„Зашто сам ја овде? И шта је, уопште, овде?“

„Одговор на прво питање“, започе Човек на услузи, „У вези је с чињеницом да сте показали тенденцију ка незаконитом присвајању извесних друштвених ресурса, због чега и, будући да облик ваше физичке девијације још увек не подразумева јасно одређене начине кажњавања или хоспитализације (што је, технички, исто) , одложени у спремиште за обрадиве јединке. Инкубатор у који сте смештени састављен је од монтажног скелета с пришрафљеним ел-профилима, и шест страница од плексигласа, од којих један садржи и перфорације за контакт с посетиоцима. Ваш абдомен је, ради постизања оптималне равнотеже према положају замишљених својстава ваше раније анатомије, уоквирен обручом од карбона, са осам клипова на унутрашњој страни, појачаних на врху левкастим матицама од индустријске гуме, а који је обруч за плафон причвршћен са четири јаке сајле од уплетених челичних нити, фи-три. О детаљима у вези с грејачима и контролом влажности ваздуха не бих дужио, рекао бих само да је процењено да је оптимална температура која, у условима промењених пренаталних одлика, јесте она између тридесет пет и тридесет осам и по степени Целзијусових.“

„Одговор на Ваше друго питање“ , настави, „Јесте: бивше постројење бивше фабрике на територији извесне државе, а сада у власништву Фирме. Ах да… Карбонски обруч који вас држи, није баш сасвим обруч. Кружна линија је отворена с једне стране.“

„Видим да је отворена“, рекох ја, „А знам и зашто је отворена… Али, ви нећете добити то што желите.“

„Варате се“, рече Човек на услузи, мирно, „Статистика је, готово, изричита по том питању. Ми ћемо спровести једну врсту, за ваш облик девијације, стандардизованих индукционих абортуса, који сад подразумева убризгавање соли потасијум хлорида и дигоксина (као и једног састојка чија састав наша Фирма, с добрим разлогом, крије од јавности) , шупљом, металном иглом, било где на вашем абдомену. Важно је да раствор дође до амниотичког окружења, а посредно, и до срца фетуса.“

„И шта се, онда, деси?“

„Онда, пошто, с обзиром на ваше стање, класична дилатација не долази у обзир, ласерски секачи ткива ослобађају плод који, према нашим прорачунима, има, отприлике, петнаест до седамнаест посто шанси да преживи. Јер, наш тајни састојак не само да добијеном организму повећава употребљивост на разним тржиштима рада, већ и поспешује његов природни нагон да, у прилично неповољним околностима доласка на свет, избори сопствени опстанак.“

„Има ли шансе да се све то избегне?“, питала сам, трудећи се, опет, да не звучим јадно.

„Шансе су вам биле одличне до средине деветог месеца вашег гравидитета. Већ десетим месецом трудноће без побачаја улазите у зону такозване био-социјалне инкопатибилности. Ваше тело престаје да буде употребљиво за било шта, изузев као, рекох вам, носилац људских ресурса. А будући да ваш поремећај није регистрован као иједан од расположивих инвалидитета, апсолутно је немогуће укључити вас у глобални систем помоћи и заштите који, као што знамо, без економске рентабилности, нема ни потпуно друштвено оправдање. Остаје само да искористимо оно најбоље од вас. И то, у оба расположива случаја, преживљавања плода и или не, и чинимо.“

И учини ми ее, одједном, да јд на његовом лицу, скоро потпуно уроњеном у мрак, заиграло нешто што личи на осмех.

„Јер“, настави он, „Разумите, десет месеци трудноће је поремећај, за које друштво, још увек, има стрпљења. Двадесет месеци трудноће је хир. Да се налазимо негде другде, у земљи с развијенијим системом инклузије, ко зна на који начин бисмо могли да употребимо феномен попут вашег и да и плоду и вама и читавом друштву учинимо живот много лепшим и, надасве, дуготрајнијим. Али, овде…?“

И његова глава је одмахивала, сваки пут по мало избијајући на видело једном својом, изгледа, рошавом страном. Нешто ме је ужасно, ужасно занимало у вези с том главом. Јер, да то није одударало од моје изненадне теорије, помислила бих да је он један од тих, да је баш Човек на услузи, некада давно, преживео једну од операција од којој је малочас говорио. Овако…

„А да вас питам још нешто?“, рекох.

„Свакако.“

„Да немате ви, којим случајем, зечију усну?“

„Зашто ме то питате?“

„Па, због ваше њушке. Зато сумњам у све те глупости, које су сувише глупе да би неко… да би, чак и елементарна друштвена корист допустила ваше постојање. Постојање неког као што сте ви може да буде или шала или неко болесно чудо! Пошто ја не верујем у чуда, пошто верујем само у истину или у шалу, онда сасвим поузданo знам да сте ви шала, груба шала, приређена мени, само да би ме неко натерао да се породим! Кад кажем неко, мислим на моју маму, на свог тату, на докторку Сковран-Стрижековски… мислим на све њих! Али, кажем вама, а и њима, кажем вам свима по последњи пут: не-ћу да се по-ро-дим! Нећу!“

То је „био“ један од оних тренутака кад човек бира између храбрости и беде. Да нисам то питала, да му нисам све тако сасула у лице, морала бих да признам себи како ме, све време, у „последње време“, држи једна помисао, кобна. Да ствар буде чуднија, ту помисао сам, стално, у свакој прилици, призивала, наслађивала се њоме, као џарањем ране. Морала бих да признам да ме они, мама и тата, Пепи и Суза, Бланка, заиста не воле. Морала бих да признам да докторка Сковран, доктор Дука, оне службенице невладиних организација, социјалних служби, новинари и сниматељи, да све је све њих, у ствари, баш брига за мене. Али, без обзира на све, то, баш ту могућност, овако заокругљена, стешњена међу зидовима, заробљена, нисам смела себи да допустим.

„Ево…“, рече тад, тихо, Човек на услузи. И његови дланови, шљампави дланови, пљеснуше један о други.

Горе, на високом плафону хангара се, уз тупи, штектави удар, упали рефлектор. Па онда, још један. Па још један. Десетине звонастих рефлектора, поређаних у равномерним редовима, постављеним паралелно, почеше да бацају јака светла на огромне непрегледне, редове коцки. Коцке су, прозирне, исте као моја коцка, у једнаким колонама налик на блокове неког мегалополиса, с малим, ходним размацима између њих, биле распоређене свуда око мене. Око нас. Жуто светло које је, као унутар фењера, горело унутар инкубатора, тек мутно наговештавајући присуство округлих, тихо дишућих бића, сада је, сатерано светлима свише, попримило неку сетну, сужањску нијансу. Видела сам (или „видео сам“ или „видело сам“) добро како, на столу од тврдих легура, одмах ту, до мене, притешњено обручом од карбона, премрежено мрким венама, мешкољи и дрхтури клобучасто телесо једног од њих.

Да! То смо били ми! Носиоци. Ни мушки ни женски. Ни остварени ни неподмирени. Јајолики народ, чије су рођење и смрт, ради употребе и ради среће милиона, сабијени у простору, у времену. Спаковани.

Сад могу само да се запитам: колико сам дуго овде? Колико сам дуго већ припадник округлог племена? Јер, ако је стварно онако како је рекла Пепи, ако сам стварно, као што тврди Човек на услузи, трудна већ двадесет месеци и ако је све ово, у моје име, написао неко други, онда и сам текст садржи све саме, веома чудне нелогичности! Онда све треба започети изнова, јасније одредити драмска чворишта, променити имена, па чак и пол ликовима, онда не треба допустити да се све заврши овако, заокружено и стрпано у једно од многих, по калупу прављених, спремишта.

Јер, ако је стварно тако, ако избегавши шему једне наталне карте, западаш у други, још гори, што би Пепика рекла, „ћорсокак“, ако нема никакве наде да ће се глупости избећи, ако чак и жеља да се глупости избегну води у највећу глупост, у Глупост над глупостима, онда се сасвим поуздано може рећи да је читава та ствар са зачећем, трудноћом и рођењем, да је сво мамино, татино, докторкино упињање да ме се отарасе, да је све то с писањем и брисањем и читањем, да је све то, дакле, заувек и бесповратно изгубљено.

SRCE NE VREDI DOK NE POLUDI: PESMA MARIJE ČUDINE

Za male, ljepe stvari htjela sam dati srce,

Marija Čudina

I već sam pošla k ljiljanima da ga izvade,

Ali sam srela starca, koji je ozbiljno rekao

Da srce ne vrijedi dok ne poludi.

Još mu vjerujem i vratila sam se natrag,

Da u svojoj maloj kući pod javorom čekam,

Kad ću čuti kako zvone neke čudne ruže

Od kojih će i moje srce u tamnom satu zaplakati.







Prvo pismo Leonida Šejke Mariji Čudini:

„Draga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem – svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? – ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.
Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je preda mnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.
Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. “Tko od nas nije zauvek stranac i sam.” Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam – jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.
Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ima nešto što mi je blisko. “Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja”… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.
O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.“

Природне међе на вештачким местима: пет песама Спасоја Јоксимовића

Спасоје Јоксимовић (Мајданпек, 1988) завршио је мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Објавио је збирке песама „Живот, по сунцу“, „Далеко од Јоханесбурга“, „Вече у Витанији“ и Municipium S.

ПРОВИДНЕ ШАКЕ

Светлост
Па шаке постају провидне
као картица дуван папира

Стварни занос наде
Вишак добара
уз божју бригу
о нахрањености птица

Подножја се крче од плодова
Покрети користе за сакупљање висине

Чија је запремина испуњена
нечим што преко границе
не ишчезава

ОСТАТАК

Туђа нас широка хировитост грли
Смањује се отпор на живот преко oбала

И моја вера у недостатак речи
У свему где нема тебе у остатку
костију

И кад нису у oклопу пустиње
којој је посвећена мапа

ПРИРОДНЕ МЕЂЕ НА ВЕШТАЧКИМ МЕСТИМА

Мало пространство
Слика електричне трасе кроз тајгу
Стазе лосова по ободу

Задебљања што личе на велике пределе
Могућност за спас

Као све оно што није
у нашој стварности

У малим размерама,
у односу на туђу бесконачност
Ипак
Садрже
Од наших ломова учесталих

Природне међе на вештачким местима
Претече и потомке ровова

Заклон
макар у једнини

НЕПОКРЕТНЕ ДИЛЕМЕ

Ризикујемо светло
за туђе светове
на чијим смо стазама ровити

Осим ако не утеши
непромењен изглед гребена

А тешко је грлити безличност
Иако у себи нема
тишине с истим одласцима
Видик докле досеже зима других

Где наопако стоје ожиљци урушавања
Непокретне дилеме
Док Дунав тече

Нови свет
у коме се много тога није променило

Али нас има једино
у миру наших портрета

У стварности собне кише нестварних

ПЛОВНА ЗЕМЉА

Тражиш логос топлине
У посекотини усред зеленила
Ипак нови почетак лета

Сенчење између обиља
облика

И кад је ниво воде увећан
Нема плодова лова
Колико пловидбе

Између ишчекивања невремена
И навиклог хода по киши

Круне те несавршене ситнице
Тачност сата
Обликује те по својим својствима

Спасоје Јоксимовић

КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА

КАТАРИНА РИСТИЋ АГЛАЈА

Катарина Ристић Аглаја, рођена у Београду 1968. године.

Аутор који реинтерпретира – постмодерним језиком (дискурсом) древне космолошке и космосоциолошке митове везане за најстарије доба матрифокалне културе. Жанровски распон иде од филозофско-есејистичке прозе до краћих и дужих форми неосимболистичке прозе и митопоезије; такође, до историјско-фиктивне новеле езотеријско криминалистичке тематике, везане за древне свитке и псеудотекст (његове хиперреалне ефекте – хипертекст). Објављује своје арт блогове при електронским магазинима P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, и др.

Предраг Тодоровић: „Ауторкин приступ литерарном делу је вишеслојан, па с тога и вишезначан јер понире у митолошке пра-потке бића, а да притом досеже до новоотворене димензије новорођеног бића. Упутити се његовом стазом значи пре свега то да су сва упутства дата већ самим његовим штивом. Пажљивом читаоцу тако је омогућено да допре до језгра уједно крајносно индивидуалног и колективног архетипског полазишта. Ауторка због тога непрестано враћа читаоца, који – обујмљен авантуром лавиринтне рецепције дела напросто гута њен текст – на рад ходочитања; тачније, праћења оног магматичног тока њених реченица где се лава – као чист увид – слива у нутрину предложеног штива; одатле следи еруптивност силе финално-заокружене спознаје каква се најзад формира у круниште њеног смисла. Отуда је и пут те лаве пут Уробороса, стално присутан јер исходи из ухода. Управо због тога (што материју прима нису заокружили у себи) њена је литература многима херметична, а да је у својој суштини она тек херметизована (као могућ одслик таблица). Проналажењем жижне тачке у њеном тексту та се внутарња ватра коначно преображава у звезду-водиљу каква навештава управо ону искру духа која посвећеном читаоцу исцртава стрми пут ка Ананкиним сферама.“

Катарина Ристић Аглаја: „Теза о пореклу зла: ово долази не с дна овоземаљске еволуције већ с највише инстанце Ума – који је само услед властите пренапрегнутости прекинут у расту до тачке захватања бесконачности. А закрпе тог прекида, или места неопходних застоја отеловљују себе у планетарно-људско – геопатогено – зло; упоредо: земаљске патенте надживљења једне локално-свемирске смрти. Али они се сумарно активирају тек на крају људске повести – поништавајући претњу шупљине овог самодокинутог Ума.
Главна дилема прастарог човечанства (можда: још непосрнулих Атлантиђана) настаје око питања да ли ту одозго примљену мапу зла треба објавити или сакрити. Да ли спречити – њеним затајивањем, ради мањинске контроле – провалу зла из људске природе? Или ју је боље самом њеном објавом акцентовати – да би постала окидач планетарно-друштвеног преврата: управо оног који би ишао упоредо уз ток циљног самопреображавања све смртне материје.“

Катарина Ристић Аглаја је објавила књиге Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварања; Пут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетика; Кула ветрова – Потрага за параметром зла (шире о њеним делима видети на: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Објављивала је парцијалне преводе за PULSE WORLD EDITION и чланица је међународне мреже неконвенционалних издавача и аутора LAMBERT са седиштем у Дрездену.

КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА

Катарина Ристић Аглаја

Постоји известан монструм, који се увек изнова рађа у овдашњем менталитету, а који се зове – посесивност.

Неки посесивност не тумаче као добро и зло појединца, већ као одлику читавог једног народа или његове културе. Па ипак, и у том случају, та културна навика извлачи из појединца оно најгоре.

Идеја да се неко ко је у своме окружењу од рођења странац, напросто апсорбује – без жеље да се омогући пут развоја артикулације те страности, те и да се с њом истом до краја искомуницира, и то помоћу изграђиване моћи перцепирања границе између сопствених унутрашњих правила и правила те непознанице – јесте идеја која доводи до урушења и пропасти управо онога што сматрамо властитим.

Јер, без преиспитивања себе у зрцалу неке непознанице немогуће је освестити сопствена правила живљења/понашања/изражавања, односно цео властити културни образац, а тиме га није могуће ни обзнанити некоме ко нам као известан странац, у овом или оном својству, прилази.

Уместо радости, која би произилазила из те комуникације, тад наступа око супервизора – тј. подела на оне који су у њега смештени, и оне који су њиме обухваћени. Јер сама комуникација је уметност заобилажења, сушта супротност овде учесталом директном приступу: – насртању на средиште нечијег бића и његову најнеприступачнију интиму, све ради тога да се (под изговором бриге за то биће) властити само локални начин живљења наметне и лажно представи као свеопшти. Дакле: с једне стране, осуда туђег покушаја издвајања из једног уистину више непостојећег заједништва; и с друге, неприкосновена (сасвим затајена) позиција властитог самоиздвајања, које се (за разлику од првог случаја) не изводи на сопствени рачун већ на рачун осталих.

Atlantis i planeta Melanholia – Dmitry Kochanovich

Постојање оног што је властитој моћи разумевања недоступно, осуђено је – у таквим околностима – на ликвидацију. Јер ту је учињена следећа замена тезе: уместо да ми идемо у сусрет појавама и учинимо напор њиховог разјашњавања, ми чекамо да се појаве саме од себе учине транспарентнима – и то (само) у односу на нас! (Питање је: шта је са осталим световима и њиховим различитим дискурсима, којима ови исти подједнако припадају: – ту бива уништен и последњи њихов одјек у суседним световима, који их и чини вечитима!!). Дакле: под погледом једног паноптикума укида се полидимензионалност једне ствари/феномена, тј. она се своди на патент свог опстајања у само једном, изолованом свету (оскудном времену). Парадоксална последица ове усађене носталгије за једнообразном националном прошлошћу, јесте та да више нема ничег осим садашњег трена.

Присуство странца у овој средини (мислим на странца у било ком смислу) не може бити искоришћено као средство самопреиспитивања: – он може бити или одбачен или апсорбован.

Управо услед тога се губи, у свим слојевима друштва, и последњи траг свести о функционалности манира, односно, о важности куртоазног понашања – које не укида већ само одлаже, за прави моменат, неку оштру и једноставну експресију истине. А без те комуницирајуће дистанце, коју омогућава тек само и искључиво манир, руши се и сам темељ функционисања живота у једној заједничкој држави.

Можда се то све догађа зато што управо овде, у Србији, јесте место где се туку две – најопречније замисливе – струје:

  • једна која води посувраћењу последњих оаза грађанског слоја – изатканих од једном већ интериоризованих страних утицаја, који се више никад не могу разлучити од оног „сопственог” – у уистину више непостојеће и зато симулирано биће националне прошлости
  • друга која – признавањем фактицитета прекида који се догодио у односу на прошлост – иде ка будућности, и то без обзира на то од којих је друштвених слојева потекла.
Zelena devojka na sprudu – Pina Belvisi

А те две струје, приликом судара, стварају најневероватније комбинације; јер, на овом поднебљу не опстаје више никакав фиксни, већ установљен идентитет него само идентитет-у-изборавању, идентитет одложен за будућност – или могућ тек у будућности. (да ли је то, можда, прави идентитет онога што би било српско???).

А тешко је, свакако, погледати у огледало (односно странца-по-рођењу, наводног изрода) у коме се огледа та неизвесност уписана у један самоидентитет, то само недостајање једног обједињавајућег начела у народу, та распарчаност јавног мнења услед које је једина могућност за овдашњу културу да преживи – да буде ”бачена” у светскост.

Јер, нити праћење диктата неке личности (као незаобилазног услова за сложност једног колективитета) нити архаична идентификација са територијом (пра-разлог његове поделе), нису одлика ове клице што је положена у место раскршћа – тј. овог изданка ветрова.

Посесивност је облик замаскиране ксенофобије за коју још не постоји храброст да буде призната.

Salvador Dali – Lighthouse of Alexandria

Посесивност је у нашем времену клопка, јер не нуди никакву заштиту већ пропаст ономе који јој се приклони. Јер монструм ње саме махнита управо онда када осети да му време измиче, да му истиче онај рок у коме је он сам имао још неког смисла (као део једне традиције, оквир колективног опстанка) – а по чијем истеку он може бити још само облик личне патологије, дакле, управо онај феномен који је раширен на овим просторима у запањујућим размерама!

Ту стоји дилема: – хоћемо ли радије поштовати неку личност или одређен закон; тек ако се – као на западу – до краја поштује закон, заједнички живот почиње да функционише; али при том остаје нерешено питање због чега је један закон закон, односно због чега би он био за нас нужно праведан. Највише по том питању, па тек онда и по свему осталом, Србија заиста стоји на средини између истока и запада.

Једини начин да преиспитамо неки закон јесте да преиспитамо личност/традицију која га је прва донела/изнела, односно да расветлимо онај скривени разлог за његово доношење: – да ли је он, закон, наиме донет зато да би нас саме, као потенцијалне чиниоце друштва, у било ком смислу подредио традицији /владарској личности/, или пак стога да би нам оставио избор за једну апсолутну – бесповратну еманципацију?

Ако је у питању ово друго, онда је личност преношења неке традиције морала да нестане, да ”абдицира”, да би наместо ње наступио закон /владавина права/, – и отуд свако ко прихвата закон /разуме право/ заправо понавља/тумачи овај гест прапрвобитне или трансценденталне личности /тј. симболички се облачи у њено рухо/. Међутим, сви они који су склонији оном првом, овај могући гест трансценденталне личности не тумаче као гест племенитости него као израз њене слабости, те као прилику да управо они сами – сасвим мегаломански – заузму њено место; те и да не дозволе да они малобројнији, који спрам овога супротно мисле, измакну њиховом видокругу.

Потреба за сагледавањем тог једног сасвим посебног зла, рођеног на овој територији, јесте од много ширег значаја – него ли да је она то само за нас саме!

Србија није самој себи локалан већ универзалан проблем, јер управо на њеној територији, на којој се туку две несводиво опречне струје, треба да се проломи бит промене.

Zoo vrt u šaci – Alexander Maozyagin

Зоран Ђинђић је, у извесном смислу, био двоструко несхваћен: – како овде тако и напољу.

  • с једне стране, он се обукао (свесно или несвесно) у рухо лидерске личности да би уочену тенденцију у народу за слепим и аутоматизираним праћењем вође довео до њене последње консеквенце – до њеног суочења са својим властитим парадоксом.
  • с друге стране, он је желео (свесно или несвесно) промену на локалитету Србије искључиво због њене повезаности с променом на светском нивоу, то јест, због њене условљености нечим далекимчији би уједно и она сама била услов.

Његова осујећена намера да оствари своје идеје на локалном плану настанила се трајно при њеном одјеку у универзалноме.

.

ОДСУТНОСТ  ПРИЈАТЕЉСТВА

Неке од последица источног деспотизма, испољене на нашим просторима:

Подвостручена, у-себи-недоследна потчињеност некој родитељској личности – имагинарној или стварној – ствара радикалну неспособност за пријатељство.

Уместо да се слави избор пријатеља по слободној духовној сродности, улази се у један депримирајући однос (ипак емотивне) размене, и то с особама о којима се – с становишта тог претпостављеног ауторитета – нема позитивно мишљење! И то све зато јер се од њих (будући да су ван друштвене матице а уједно без права на самобитност) може нешто (есенцијално) исцрпљивати, све док они по пукој сили тог дужничког односа не пређу под власт тог над-Ја.

An abstract owl-figure with reflective book

Зашто ови добровољни потчињеници то себи чине? Да би се приближили центру једног непостојећег знања, празној љуштури оног културног наслеђа које је већ давно “прелетело” у други облик.Чудовишна подела, не на полове, већ на оне који знају и оне који не знају, мада сви ослушкују неки позадински шум, тачније сви су чули нешто о томе о чему је реч. Откуда то?

/Јован Чекић: “Пресецање хаоса”/

Можда – отуда што се једној намерно занемареној маси сервира привид о занавек датом месту саборности.

Све стамене особе, које су кадре да се психолошки држе на одстојању спрам владајуће матрице, уместо да буду награђене раскрченим јавним простором сусретања сличних (где би се кристалисао услов њиховог институционалног опстанка), упућују се на следећу уцењену ситуацију: или храна за чопорско над-Ја, или друштвена изолација.

Тек њиховим ланчаним изласком у јавност истргао би се простор свемоћи од фантомског самодржца, митског квазистаратеља, понирућег духовног канибала. А тек затим би се отворио простор пријатељства – који је дар изнедрен из крила самотника.

.

НЕПРЕОБРАЖЕНА ЛАЖ

– последица самозатварања једне етно-симболистичке залихе –

Срби су се – у једном запањујућем проценту своје популације – заглавили у процеп између фактографске истине и креативне лажи. Ту је препознатљив један позитивно зачет когнитивно друштвени процес који је, под дејством неповољних околности, прекинут на полу-фази.

Постоје два краја одмотавајућег клупка истине:

Навика стриктног држања уз презентно-чињеничку истину долази од једне дисциплине која је споља – ауторитетом правне државе – наметнута. Иако последње откривена истина никада не одговара у потпуности својој првој, од случајних чињеница склопљеној тек антиципативној слици, она је незамењива ради проналажења средстава властите експресије у неком неупоредиво ширем контексту. Међутим, порив за трагањем за целом, динамичко процесуалним истином јесте порив који долази – апсолутно неусловљен – изнутра, из самог појединца. Али, он – као једна херојска тежња са неизвесним крајем – захтева извесну потпору: открића малих угаоних момената што чуће унутар великог мозаика истине – као средства расвете наличја преовлађујућег мишљења /упор. средства пресабирања релевантних чињеница/.

Leteće jedrilice i leteći puževi – Susanne Weigand

Тек би овај прогнани – јер од шире јавности затајен – дух инвенције разгрнуо тамно-вилајетску копрену српског народа-у-изолацији и поново успоставио хоризонт његове самоартикуалације. Тиме би и сама потиснута етно-симболистичка залиха Срба (лишавана, увек изнова, елите која би је уз корак времена претумачивала) стекла стратегију од обарања у пред-време митске свеједноте – која махнито усисава све своје суседне светове. Та се залиха више не би (– као препуштена турбо-фолк култури, у чији се покров завила само из громног страха од свог потпуног пребрисавања с лица земље –) провлачила кроз подземне канале друштва; него би – напротив – пронашла свој крајњи излаз исликавањем на екран једне сасвим туђинске визуре!

У том смислу Србија је место изокренућа визуре европске савести, или, тачније, њеног скренућа у авантуру расветљавања властитог јој најскривенијег ћошка.


A Fire-Bird Woman – Remedios Varo

Дакле: порив за лагањем лежи у једној паничној потреби да се одмах потре претња властите несхваћености из опозиционе перспективе – на начин потпуног искључивања исте из скале могућих светова, кроз коју сваки пут пролази наш ум пре него што утврди територију сопства и сопственог. А то све доводи до крајње суморног стања: затварања сазнајног хоризонта, односно, владавине духа скућености.

Управо услед таквог искључивања локално апсолутизованог себе из ланца далеких поредби, бива – на овим просторима – поремећен појам о достојанству: непрепознавање мерила сопствене стамености у спремности на манир самопреиспитивања: пут обарања у неизвесно, где се трајно релативизује принцип нечије урођене моћи а апсолутизује њена умреженост, или општа цивилизацијска префињеност.

У Србији је још увек недосегнут идеал самопреиспитивања, односно логика далеко-заобилазног самопотврђивања.

Текст је први пут објављен на P.U.L.S.E. – https://pulse.rs/klopka-prisvajanja/

ЈА ТЕБЕ МРЗИМ

ЈЕДНА ПЕСМА МАДЕЛИНЕ САНДВИК (ЈЕЛЕНА ВУКАНОВИЋ)

ЈА ТЕБЕ МРЗИМ

Када смо свиње и овце доводили

на плац

а оне скичале, рекао си, ништа за то.

Нема нечастивих сила.

Четири овна на четири угла.

Чак ти је и сенка на темељ пала.

Ноћу нам је неко обешену ракију пио.

Није умро обележен концем.

Никакву заштиту нисмо имали.

Када си трпао злато у темељ куће

рекла сам ти:

не можемо служити богу и богатству.

Мрежа ми се на очи навукла.

Не могу те се заситити.

ВЕРТИКАЛНА ПОЕЗИЈА РОБЕРТА ХУАРОЗА (ROBERT JUARROZ)

Роберто Хуароз је аргентински песник (1925 – 1995). Познат је по књизи поезије Вертикална поезија где испитује границе језика и његов суштински смисао за човека. Ова метапоезија умногоме је инспирисана идејама Мартина Хајдегера. Свака је песма нумерисана, без наслова. У питању је стремљење ка узвишеноме, поетска, а самиме тиме и онтолошка вертикала. Стремљење од циља битније, као што је путовање од дестинације. Октавио Паз и Хулио Кортасар били су задивљени овом поезијом. Паз је казао да су Хуарозове песме
изненађујуће вербалне кристализације, језик сведен на куглу светлости.
Песник апсолутних тренутака.

Избор из ,,Вертикалне поезије’’

37

Док чиниш било шта,

неко умире.

A Dream Of Butterflies, Charles Burchfield

Док гланцаш ципеле,

док мрзиш,

док јој пишеш истанчано писмо,

истинској љубави, или не истинској.

И ако можеш доћи до тога да не чиниш ништа,

неко би умирао,

покушавајући узалуд да обједини све углове,

покушавајући узалуд да не зури непомично у зид.

И ако би ти умирао,

неко још би умирао,

упркос твојој исправној жељи

да умреш један минут достојанствено.

Зато, ако те питају за свет,

одговори једноставно: неко умире.

Из Прве Вертикалне поезије, 1958.

26

Звоно је испуњено ветром,

иако не звони.

Птица је испуњена летом,

иако је мирна.

Небо је испуњено облацима,

иако је само.

Реч је испуњена гласом

иако је нико не изговара.

Свака је ствар испуњена бежањем,

иако нема путева.

Све ствари хрле

ка своме присуству.

Из Шесте Вертикалне поезије, 1975.

September Wind, Charles Burchfield

61

Посматрам једно дрво.

Ти гледаш удаљена било коју ствар.

Али ја знам да када не бих гледао ово дрво

ти би га гледала за мене

и ти знаш да када не би гледала то што гледаш

ја бих гледао за тебе.

Више нам није довољно

да гледамо засебно.

Успели смо

да ако једно од нас фали,

други гледа

оно што би један требало да види.

Само нам је потребно сада

да ујединимо један поглед који гледа за обоје

оно што бисмо заједно морали видети

када више не будемо нигде.

Из Шесте Вертикалне поезије, 1975.

13

Средиште љубави

не подудара се увек

са средиштем живота.

Оба средишта

траже се онда

као две животиње усплахирене

али готово никада се не налазе,

јер је решење истобивања друго:

родити се заједно.

Родити се заједно,

како би требало да се роде и умру

сви љубавници.

Из ОсмеВертикалнепоезије, 1984.

19

Не да ми да усним

могућност да се нећу затећи када се пробудим.

Али још ме више узнемирава

могућност да тебе нећу затећи.

Не да ми да усним

могућност да ће нас заменити

док спавам.

Али много више ме узнемирава могућност

да се нећемо препознати када се пробудим.

Не да ми да усним

могућност да након буђења

ништа неће одговарати ничему,

чак ни ти мени.

Али много више ме узнемирава

могућност да нам обома обришу прошлост

и да ти и ја никада нисмо постојали.

(За Лауру, поново)

Из ЈеданаестеВертикалнепоезије, 1988.

25

Волели смо заједно толико ствари

да их је тешко волети одвојено.

Чини се да су се удаљиле изненада

или као да је љубав била мрав

пењући се по стрминама неба.

Проживели смо заједно толико понора

да без тебе све се чини плитко,

орбита претворности које клизе,

напетост без продужетака,

надзор над телима без присуства.

Ходали смо толико не померајући се

да се путеви сада надвисују

као склоништа бескорисна.

Покрет и непомичност су се поделили

као степени две температуре.

Изгубили смо заједно толико ничега

да навика опстаје и враћа се

и сада је све победа ништавила.

Време постаје не-време

јер га више не мислиш.

Заједно смо толико ћутали и говорили

да су чак између говора и ћутње две издаје,

две супрстанције без оправдања,

две замене.

Тражили смо све,

пронашли смо све,

напустили смо све.

Једино нам нису оставили времена

да пронађемо око твоје смрти,

па макар било само да га напустимо.

Из Четврте Вертикалне поезије, 1969.

Превела Јелена Вукановић

AKO, RIZIKUJUĆI DUŠU ILI GLAVU ILI MIR, DOĐEŠ DO ISTINE DO KOJE JE VEĆ NEKO DOŠAO, TO ĆE BITI NOVA ISTINA („SKICA ZA SLIKU SVETA“)

RASTKO TEJIN, FRAGMENTI


Pisac nakon koga će se mnogi zapitati. Sa sigurnošću mogu kazati da ovakav vid iznošenja ,,malih’’ istina nije u srpskoj književnosti viđen još od Andrićevih ,,Znakova pored puta’’, ali bih išla dalje, uporedivši ove fragmente sa Paskalovim ,,Mislima’’, a najvažnije: sa celokupnim Sioranom, premda najviše sa ,,Silogizmima gorčine’’.
Svoje stavove iznosi sigurno, bez velikih uzbuđenja, a naizgled i bez napora, ali te misli pulsiraju, jer se do njih i ne bi moglo doći bez velikih unutarnjih potresa. Naziv fragmenata, vrlo vešto odabran, podseća me na nekog Boga koji počinje da stvara svet, ili suprotno, koji ga završava, svodeći krajnje račune. Zato osećam veliko poverenje prema ovim zapisima, premda potekoše iz ruke čoveka, a ne Boga, čoveka koji pokušava da nam skicira svet, tačnije da nam ga predoči, ,,uprosti’’ i prikaže kostur i osnove na kojima počiva. Ipak, ne svet, već njegov odraz u nama ili naš odraz u svetu – manifestaciju, sliku, podnivo, a onda i skicu svoga podražavanja tog sveta, skicu svoje umetničke delatnosti vešto nam podmeće. Ove istine i nisu konačne, već sve odnose neposredno iznova preispituju a neretko i izvrću: ropstvo/slobodu, ćutanje/govorenje, poraz/pobedu, ljubav/mržnju, život/smrt. Zapažanja su mu neverovatno maštovita i pronicljiva, a sukob u čoveku nastao iz nemogućnosti da izmiri suprotnosti – maestralno utišan i umiren, iako ne u celosti rešen, razume se. Iz naporne , ali nadahnute samorefleksije nastala je ova Skica gde se kao subjekti, možemo donekle smiriti u sumnji.
,,Odbaci sliku i oseti bol. Povratak životu je povratak iskustvu umiranja.’’
Najsladostrastniji poziv na život, zato jer smrt kompletira svakog čoveka. Skica-slika-Svet, gde bi se trebalo (makar povremeno) odreći naše predstave o svetu i ideje da smo uopšte u njemu na jedini nam zamislivi način. Upravo bol, apsurdni bol zbog nemogućnosti totalne samospoznaje – postaje najprihvatljiviji medijum, šansa za prihvatanje snažnih smrtnih upliva u život, mogućnost za darivanje jednog sočnog života alavoj smrti.


Jelena Vukanović

Rastko Tejin (67), detektiv u penziji, rodom iz K., sa prebivalištem u B. Piše poeziju i (fragmentarnu) prozu. Tvorac je dela: Skica za sliku Sveta, Beleške oca Metafrasta, Splet, I smrt se vraća da isključi ringlu, Hodočašće u Ništa

SKICA ZA SLIKU SVETA

Ćutanje je konačni cilj svega napisanog.

Sve mlađa deca vode sve odraslije razgovore.

Odustah od ideje da sam dobar i, odjednom – Bog, taj veliki Bog, dobi dovoljno mesta na svetu!

Imamo snage još samo za surovost. Nežnost ne bismo preživeli.

Neko je sposoban da voli sebe samo zaobilazno, trudeći se oko svoje slike.

Propao sam kao čovek i sad vredim samo onoliko koliko dajem. Sad vredim samo kao božanstvo.

Slobodne da stvaramo, ono što stvorimo nas zarobljava, potpuno.

Poraz po poraz: sloboda.

Rastko Tejin sa zvezdanom prašinom

Sve to što sad traži nas, cele hoće li nadživeti sebe?

Da iza prostote može da stoji Premudrost. A da iza teoretisanja i spekulacija, umivenih i razigranih, može da stoji zatucanost. Eto, kakvi paradoksi.

… treba mi da čak i navike budu stalno ponavljajuća novost.

Odbaci sliku i oseti bol. Povratak životu je povratak iskustvu umiranja.

Prozračno je trajnije, baš zato što je uvek na ivici nestajanja.

Cilj rada je nerad.

Aktuelno je prerušena prošlost. Samo je večnost savremena.

Jedina prava nagrada je učešće u lepoti.

Mnogo toga ne staje u oblik, a ipak se na obliku, sve više, insistira.

Kada su stvari previše jasne, nećeš ih razumeti.

Ranjena sujeta je šansa, jer sve ranjeno može i da umre.

Svako se nasađuje na sopstvene pojmove o čoveku. Čovek, onaj drugi, jedva da ima veze s tim.

Drži dobronamernu distancu prema ljudima, da bi bio bliži onome što su oni, stvarno.

Visoko mišljenje o sebi ne znači i samopouzdanje, naprotiv: znaš, negde duboko, da će te onaj ko si umislio da si izdati kad ti najviše treba, reći ti: ,,ne postojim’’.

Sitni promašaji ga odvedoše na stranputicu i on završi u krupnim pitanjima.

Doživeh u sebi, u mašti, potpuno, i tako pokvarih moguće.

Što manje grabiš od života, to više ostavljaš Proviđenju da ti pokloni.

Smiri se, šta god ružno da kažu o tebi, istina je uvek mnogo gora.

Caru carevo, a to je sumnja. Bogu Božije, a to je poverenje. Teško pokolenju koje daje obrnuto.

Ljubakanje je veći neprijatelj Ljubavi, negó mržnja.

U ljubav se ide ćutke, kao u rat ili u manastir.

Postojanje je neminovnost i treba ga ignorisati. Treba živeti za ono što postojanje nije dónelo.

Ako, rizikujući dušu ili glavu ili mir, dođeš do istine do koje je već neko došao, to će biti nova istina.

Nijedno znanje koje ti dopušta da se osećaš ugodno što ga poseduješ nije dovršeno.

Ja sam tvoj san, ti moj i neću se iznenaditi ako si ništa. Možda postojimo, dođi.

Plaši se da sazna Istinu, da mu Istina ne bi pokvarila planove. ,,Životne’’. Kao da je život moguć bez Istine.

Прошла времена, презент и футур у дневничким белешкама Драгана Крстића

Драган Крстић (1929-2006) је био српски психолог, рођен у Београду у којем је живео, радио и у којем је умро. Био је аутор низа значајних радова из домена психологије – Психолошки речник (1988) и Психолошке белешке (1992), те низа истраживања из области филма, језика, издаваштва, архитектуре, развојне психологије… Тек неки међу његовим пријатељима су знали да је Драган Крстић био и спортски пилот, а нико, па ни супруга, да је од 1960-1988. године водио дневник.
Крстић је био кетмен. Његова укљученост у социјалистичку структуру власти преко низа академских институција у којима је радио омогућавала му је увид у механизме функционисања тадашњег режима. Утиске о ономе што је видео и према чему се односио са пуним неповерењем је бележио у дневник (Психолошке белешке. Покушај психолошке хронике I-VI, Балканија: Нови Сад). Захваљујући тој околности данас је могуће читати једну интимну историју односа према структури власти, која је настајала у распону од готово тридесет година.

4.7.1975

Драган Крстић

Пошто сам на једном семинару говорио о анализи садржаја комуникације, разговарао сам са једним професором који у оквиру Центра за усавршавање на Филолошком факултету треба да уради дипломски рад, жели баш тиме да се бави. Запослен је у Ваљеву у затвору за тешке малолетне преступнике, и предложио сам му да изврши статистичку анализу речника и синтаксе у писменим радовима младих затвореника. Иако сам га упозорио да је посао временски дуг и по операцијама заметан, прихватио је тему. И сам је запазио неке одлике речника малолетних преступника и радознао је да их јасније класификује и донекле квантификује. Каже да се у синтакси може приметити да млади затвореници мало користе садашње време, претежно користећи прошло и будуће. Пошто ради у репресивном апарату, нисам хтео да га излажем накнадним искушењима и да отварам питање колико је то стварно специфична одлика затвореника, а колико уопште одлика југословенске, нарочито српске популације. Уосталом, и читав идeолошки систем више ради са прошлим и будућим, него садашњим временом.

Сваки затворен систем мора да изађе из тескобе затворености, а у језику се то једино може бекством у прошлост или будућност, док је садашњост менталне, физичке или било какве затворености неподношљивa. Комунистичка идеологија се јавља као имитација религијских општих образаца у којој је садашњост тегобна, па се преко ње мора брзо прећи, као да је то нешто сасвим пролазно и успутно. У синтакси ће се то одразити у ређој употреби садашњег времена. Прошлост је била грешна, али и испуњена подвижништвом које изводи на пут спасења. И једно и друго мора бити добро описано, са честом употребом прошлих времена. Комунистичка идеологија много користи прошло време у коме описује све грехове бивших власти, као и подвиге комуниста, који су се супротстављали тој грешности многих људи, и најзад кроз мучеништво извели становништво на прави пут спасења. Најзад, ту је и будућност, рај на земљи, безгрешно друштво, једно наилазеће озарено време, које се мора често спомињати да би својом динамиком привлачности утицало на људе да се придруже или подреде комунистичкој идеологији. Кријумчарење тог библијског обрасца у свест људи комунисти су остваривали различитим психолошким путевима, зависно од развојне фазе у којој су се нашли. Пре него што дођу на власт они се користе снагом језичког логоса и свој долазак на власт најављују метафором Библије, само са спуштањем основног људског егзистенцијалног обрасца из његове трансцедентне равни у овоземаљску раван, што им и даје велику психолошку динамику у условима кризе људског веровања. После њиховог доласка на власт, психолошки услови се битно мењају. Парадоксално је да комунистичка власт заиста реализује и заоштрава библијски концепт о тегобној садашњости, која постаје мучна и неподношљива, па је сви, и народ и комунисти, избегавају и не спомињу што се изражава у сразмерно реткој употреби садашњег времена. Тада и народ почиње другачије психолошки да користи прошло и будуће време. То није употреба којом се кријумчари есхатолошки концепт егзистенције, већ обично, некад и панично, бекство из садашњости. Оно што видимо код малолетних затвореника, или што бисмо видели у било којој тамници, само је екстремни случај општих односа који сада владају у Србији.

Висока учесталост јављања прошлих времена у нашем садашњем говору садржи у себи важне одлике које такође ваља запазити. Наиме, српски језик располаже развијеном и јасном структуром неколико прошлих времена, која су сада готово заборављена. У употреби је преостало, практично, уопштено, најмање диференцијално прошло време и примедба о високој учесталости прошлих времена у нашем говору стварно се односи на ту врсту глобалног саопштавања прошлости. Био сам – нема више бих, бејах, бивао сам, бејах био. Оно што се дешава са нашим говором (мишљењем) донекле је замагљено чињеницом да и у другим језицима постоји разликовање више прошлих времена и да је и у њима дошло до извесне редукције употребе разноврсних прошлих времена, као и њихово свођење на неко прошло време које одговара нашем општем прошлом времену (перфекту). То је проблем такозване економизације говора, са придавањем многобројних и разноврсних (не много дивергентних) значења (у облику “гроздова”) речима које су кратке и “економичне” у говору. Исто је и са редукцијом граматичких правила употребом такође економичних граматичких облика, који не захтевају много енергије ни у поруци, ни у пријему и обради порука (највише у енглеском, али и француском и немачком, донекле и руском језику-говору). Међутим, та редукција “великих језика” важи углавном за усмени говор, док су у писаном језику сви граматички облици сачувани (нарочито у француском), изузев површних текстова свакодневице, или намерно “скраћеног” говора агенцијских вести. Иако не постоје упоредна истраживања преко којих би се могао упоредити степен економизације и редукције говора у различитим језицима, уверен сам да је редукција нашег говора знатно већа, да је психолошки другачија и да је само делимично условљена економизацијом граматичких облика. Усмени говор је флуидан и тешко се пореди, али зато се те разлике могу јасније видети у писаном говору. Довољно је само бацити поглед на неки наш писани текст, чак и онај са најозбиљнијим језичким претензијама и одмах приметити да је употребљен готово искључиво перфекат. То је у другим језицима просто незамисливо, али и у нашим ранијим текстовима.

Не бих хтео да преузмем улогу судије и да беспоговорним закључивањем пресецам иначе увек отворена језичка питања, па с тога не осуђујем оно што се дешава са нашим усменим и писаним говором јер он је одређен огромним инерционим моментима који су, уосталом, захватили и мој говор. Не желим ни да осудим искључиво комунистичку идеологију и владавину јер слични процеси редукције су, очигледно, започели још раније, у међуратном периоду нашег говорног понашања. Оно што се догађа у језику и говору далеко је фундаменталније од једне идеологије, ма колико дубоке, библијско-архетипске слојеве личности она захватала. Тек у том контексту примећујем да је редукција условљена и тешким психолошким притиском садашњости, из које произилази и амбивалентан или нејасан однос према прошлости. У тој прошлости све је измешано, и добро и зло, и достојанство и понижење, и грижа савести због злоупотребе прошлости и понос због њених достигнућа – свакојаке супротности су у њој садржане, нарочито ове скорашње, комунистичке, са много свирепости и превара. Једни делови прошлости се прихватају, други одбијају, нешто у њој психолошки функционише као нада, друго као проклетство – ништа од тога између себе није јасно раздвојено, не постоји граница, ни временска, ни било каква друга која би ту прошлост диференцијално размеђила. Из таквог психолошког односа према прошлости не може да произађе ни њено јасно и танано граматичко разликовање, па се са њом поступа грубо, начелом све или ништа.

19.12.1973.

(…) Где су се изгубила сва она прошла времена у српском језику, која су до недавно постојала у непосредном говору и још увек се срећу код старијих људи? У текућем говору изгубило се пређашње свршено и несвршено време и остало је само једноставно прошло време. (…) чини се да је цео тај “временски” квар језика најближи коренима поремећаја саме потенције језика, редуковане заједно са редукцијом саме егзистенције.

У мојој кући су се говорила сва времена и сећам се да сам прве потешкоће имао на факултету, и то баш на студијама психологије. На вежбама, када је требало давати исказе и водити протоколе замерали су ми што кажем “осетих” или “бејах осетио” и захтевали су да кажем “осетио сам”. Нико није хтео да разуме разлику између неког тренутног осећаја (осетих), осећаја који је претходио нечему (бејах осетио), или осећаја који је у прошлости трајао неко време (осећах – ни то нису допуштали да уђе у протокол) и захтевали су редуковано, недиференцијално, једноставно и, ваљда, економично, “осетио сам”. Моји напори да тачно опишем доживљаје понекад су сматрани егзибиционизмом што је стварно било у складу са егзибиционизмом психологизирања, док је стварни проблем остао запостављен. Другачије граматичке природе, али сличног структуралног поремећаја било је и изостављање глаголских прилога и радних придева који су се некада такође далеко више примењивали него сада. И са њима сам имао много мука у протоколима о самопосматрању, јер је све то некако изгледало анахроно. (…) Свака промена у језику означава и промену односа према реалности и ишчезавање прошлих времена из употребе указује на опасне промене у нашој психолошкој грађи. (…) Губљење прошлости у диктатурама је додатно, условљено и њеним потискивањем, не зна се да ли више институционалним или самим индивидуалним психолошким притиском у страху од те исте прошлости која опомиње. (…)

Срби, а са њима и многи у Југославији, пре свега не верују више у свој језик, а верују у све друге, претпостављајући да ти други носе истину и логос, а да сопствени води омашају односа с реалношћу. (…) Сви ти лажни односи према реалности и то у њеним најважнијим аспектима морали су створити велико осећање несигурности спрам свога језика, као и страхопоштовања према другим, успешнијим, који су ваљаније дефинисали стварност.

LJUBAVI, KRAVO U PAPUČAMA, MAJKO… – beskrajna čitanja Ognjena Petrovića

Ljubavi, kravo u papučama, majko…
To su reči koje imaju magnetsku moć.

Reči koje umiru da bi se vratile u najbrojnijem jatu, i one reči, koje se zaustaviti ne mogu, kada jednom, iz jezgra – poteknu. Reči koje osećaju sopstvenu težinu oslobođene jesu svakog tereta. Sa pričom sve umire i ništa izvan priče ne postoji, a elitna čitanja zauvek bivaju isprana iz lepe svesti. Puno kiše, kao kod Lasla Krasnohorkaija. Ostaju jedino beskrajna čitanja svih života u tišini i otkrivanje suštine alhemijskih čudesa što ih samo literatura oblikuje.

Ova je proza fluidna i pisac u trenutku dok piše, doživljava literarne talase i šumove. Ni manje ni više no opčinjenost rečima, ali sudbinskim, onim koje su u stanju da u t i č u. Nema zaustavljanja, teku poput vode ka večnosti, i ne izlaze iz ušiju. Šum talasa što ne štede nikoga, pa ni ljubav, kravu u papučama, majku… prinosim takve reči kao školjku uhu, i sećam se nekadašnjeg mora i sveopšte bujnosti. Kada me je mati naljutila, zamolila sam Ognjena da je ubije, i to je predivno učinio u ,,Tri laka kadra za B“ gde jedno prefinjeno biće izbija kroz tunele i šume svesti ne bi li izašlo predivno i pročišćeno. Ovaj spis čitam i kao svojevrsni palimpsest na jednu novelu nepoznatog autora ,,Povratak, kiša“ gde korenje majčino alhemijom biva iščupano iz srca kosmosa. Sve su to ljute, usporene i vragolaste Lolite.

U ,,Podnevu sa Marlom Singer“ pripovedač čini nešto još čudnije: ostavlja kći da mu održava tekst dok se on ,,jebe“, jadna ona, na ivicama održava priču, strpljivo čekajući da se sadržaj izlije u najsavršeniju formu. Ništa nije važno dok se… piše.

Jelena Vukanović


Ognjen Petrović (1981) je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014).
Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.

Tri laka kadra za B.

Svet je pun gada – mora da je pomislila, dok su je moji mlaki veštičji prsti polagano gurali niže. A ruke! Njene ruke, poput štapova zašivenih u telo lutke padale su dole, u prašinu, dok sam gledala, i gledala i gledala – to mekano samo-što-ne-eksplodira-lice, pljuvačku, kako prska… Kao nikada pre osetih neku čudnu bliskost među nama. Veliku poput ispucalog kapilara u uglu oka i dovoljno prostranu da u nju stanu moje reči:

ljubavi

kravo u papučama

majko

2.

U najstrožoj tajnosti majku smo sahranili u sumrak, na jednom skrovitom mestu u šumi iznad grada.

Njeno deformisano lice nestalo je ispod gomile kamenja koje smo pažljivo bacali preko. Otac nije očitao molitvu: ona nije verovala u život posle smrti, a mi nismo smeli ni da se nadamo da je ona sada, možda, na nekom gorem mestu.

Pognutih glava stajali smo neko vreme, onda je otac naredio: nikada o ovome ni sa kim neću razgovarati.

O majčinom kamenju kog se čitavog života plašila poput mojih slika u svim spaljenim albumima, o nerazumljivom jeziku na kom je buncala u svojim poslednjim trenucima, o svešteniku koji je nasmejan izjurio iz njene sobe te noći, o tome kako nas je srećno pogledao i rekao:

– Sada je gotovo, sada vam ni Bog neće pomoći.

Obećala sam da ću ćutati. Polako smo krenuli nazad, spuštali smo se zavojitim, strmim stazama, hodali smo brzo i ćutke.

Do prvog naselja stigli smo pred zoru. Videli smo kako našu kuću na obodu brda guta proždirući plamen a miroljubiva naša zajednica, svi bližnji, naša nasmejana deca, sačekali su nas mržnjom, izlivima ljubavi, nikada zaslužene. O kako su buktale njihove reči poput kamenica hitnutih ka nama! Pre nego što će ga dotući, otac je naredio da bežim i da se ovamo ne vraćam nikada više.

Ne sećam se kako sam se probila kroz prsten razjarenih ljudi.

U šumi se niko nije usudio da me sledi. Iscrpljena, spavala sam šest dana, a sedmog dana odlučila sam da se nastanim u jednoj pećini na istočnoj strani, u samom srcu šume, do kojeg se moglo doći samo kroz najgušće zapretena stabla.

Povremeno obiđem usamljen grob u nigdini.

Primećujem da je boja kamenja na humci postepeno poprimila boju majčinog lica u času kada me je zauvek napuštala. Otada tragam za najlepšim belucima i srećna sam kada pronađem neki za koji sam sigurna da će joj poput sivog, praznog neba do pucanja poslednje kosti, pritisnuti grudi.

A s proleća, kada su dani posebno vedri, ponekad se popnem na najvišu tačku i sa visa posmatram to naselje kako se rasprostire ispod mojih nogu.

Znam da polako umire, i da će, kada i poslednji oblik života u njemu nestane, sve bliži biti čas mog konačnog povratka u svet.

3.

Male plastične boce sa sokovima spakovane su u kuhinji po veličini i crvenim markerom označene slovima od A do S.

Ne znam da li hladni spokoj plastičnih boca u ovom trenutku poput virusa prodire u mene.

Ne znam da li njihova neutralna statičnost predstavlja neki, meni nepoznat, od davnina upisan znak.

Ne znam da li mi šaku desne ruke protresa nezaustavljivi tremor dok polako posežem ka njma.

Znam ja, međutim, druge stvari.

Ponedeljak je, devet sati. Probudila sam se na 40 stepeni geografske širine i 20 stepeni geografske dužine. Na radiju kažu: Ušli smo u period Punog Meseca u znaku Jarca, vreme koje obnavlja našu vezu sa svetlošću u nama. Pomislila sam: To objašnjava mnogo toga. Kuvam sebi kafu, zatim prolazim kroz prazne sobe, prazan hodnik, praznu kuću, otvaram vrata, zatim još jedna, izlazim napolje: održavam ravnotežu.

Jutro je i drveće u zadnjem dvorištu guta proždirući plamen zore.

Na trenutak tamno, na trenutak crveno, nebo pucketa kao sitna keramika a rasuta moja mati, sva pretvorena u miris kiše, pljušti po mrkim krovovima koji sijaju bezdušno na iznenadnom pljusku.

Duga čitanja

Delimično po Lalumijeru

Desilo mi se jednom, ne tako davno da bih pamtila baš svaki detalj, ali ne baš ni juče, da bih sve zaboravila, da sam završila na jednom čitanju poezije, da, dobro ste čuli, poezije, kao i obično, sedela sam pognuta nad nepreglednom, za neki sitan novac ponuđenom crnom rupom znanja, sve što sam na ovom svetu želela da saznam ticalo se mojih prethodnih života, svake šarene inkarnacije, redosleda u kojima sam menjala oblike, svetove i epohe, tada je – dobro se sećam – zasvetleo narandžasti pravougaonik na displeju telefona i moram odmah priznati da sam se uplašila, baš uplašila, nisam naime znala ko bi se to mene mogao setiti u ovom sumračnom decembarskom predvečerju, sećam se i da sam pomislila – možeš se i u pećinu zavući i tamo će te pronaći – pa sam bojažljivo otvorila program strepeći šta ću to otkriti u poruci adresiranoj baš na mene, čitanje poezije, pisao je organizator čitanja, kratak razgovor sa moderatorima, u pauzi između čitanja ili posle čitanja, to me je uplašilo, baš uplašilo, istog trenutka vratila sam se u neko davno prošlo vreme, osetila sam miris spaljenih arheoloških nalazišta sa belim kostima reči pohranjenim u njima, svih mesta na koja sam žurila: da postojim, da budem prisutna, da ne nedostajem, crvenih draperija u domovima kulture koje su me zatrpavale uporno i dugo, ali sam se – sve mrtvija i tiša – vraćala, iznova vraćala kao svako što se vraća sa željom da me ubiju još jednom, samo odlučnije, i pisala sam, ne vredi da lažem, jer tako je jednostavno bilo kada me neko, u mimohodu, upita – odgovoriti: pišem – zatim uzleteti poput kirina sa nečijeg torzoa, uzdići se iznad trgova i gradskih tornjeva, svih staklenih bašti, preleteti iznad glava praznovernih, penjati se, uporno, dugo, ka platformi neba, sedela sam tako, kažem, dobro se sećam, čitav sat, možda i dva, posmatrala sam razmilela slova pred očima, osećala sam kako mi se kostreše dlačice na kosi pa sam odgovorila potvrdno, ako me pitate – zašto – ja ne bih umela da vam odgovorim, ne bih umela da kažem ništa osim fraze da se u životu, katkada, logika koju ćete slediti, njeni obrisi, konture, naznačenja – ne naziru, odmah sam, naravno, poželela da napišem nešto o ovom neverovatnom pozivu, samo kako, nisam znala, tih dana moja priča je umirala bezglasno pateći u sebi, kada bih joj tiho rekla – ti odlaziš – samo bi me nemo pogledala, nedeljama unazad činilo se da sve umire oko nas, stablo u dvorištu iza kuće, citrus u saksijama, neretko sam u skrovitim kutovima, tamo gde je mrak postajao još mračniji, nailazila na mrtog goluba ili mačku prekrivenu zgusnutim rojevima muva, nisam tada mislila da u tome ima nekog posebnog značenja – onog sa kojim se možete venčati – stvari su naprosto dešavale, i ne, ništa mogla nisam zapisati, noću bih slušala kako moja priča umire, poželela bih tada nešto da učinim, samo šta, nisam znala, kada bih ljutito rekla kako se sve završava pa i jedan veličanstven vek, raspršen u govoru, u ubeđenju da je sve moguće, čak i da sanjam ono što mi se događa, moja priča bi sklapala oči, dok joj se se telo povijalo i padalo u sebe samo – znala sam da u njenom biću tinja tužni plamen koji ne umem ugasiti, il ne smem, sasvim svejedno, tek povremeno mislila bih o onom neverovatnom pozivu, bilo je dana, želela sam da se pripremim dobro, baš dobro, ali baš tada se sunce – koje je nedeljama pre – sijalo poput dobro naštimovane pozorišne rekvizite povuklo iza kišne zavese koja je pala, onako kako uvek padne, nametljivo i podlo, činilo se da je čitav svet progutala voda, nekoliko dugih dana provela sam u brižljivom odabiru odeće, svaku boju sam, naravno, morala uskladiti sa senkama stihova koje ću na čitanju usmrtiti, ali nikako nisam uspevala da odaberem cipele, one najpogodnije za skok iznad provalije između onih koji ćute i onih koji govore, nikako nisam mogla da napravim taj korak i odlučim, to me je proganjalo, nije mi dalo mira, noću bih se budila zadihana i znojava, proklinjući perfidne igre prevrtljivog vremena, na sam dan čitanja – pomislila sam – kako je sve to, naravno, izvan mojih moći – pa sam sela na autobus i krenula, napolju je baš sve bilo onako kako pamtim, siva predgrađa, stabla gola poput vešala na ulici i parku kroz koji sam prolazila, naježena bedra zgrada, ljudi i njihova lica boje voštanica koja se tope, koja kaplju isprskana mlazevima uličnih svetiljki, lako sam pronašla visoku zgradu u kojoj ću čitati – kao svaka lomača – sijala je u mraku nižih zgrada i kuća u čije se meso usecala, polako sam se pela stepeništem, sve do poslednjeg sprata, do sale sa pogledom na potopljeni donji grad, sve ljude unutra sam odmah prepoznala, bilo je ljudi koji su me odmah prepoznali, trebalo je da čitam u grupi od pet pesnika i jedne pesnikinje, pitala sam se da li ću se u narednom nekom životu sećati ovoga, svake savršene kadence, svih sinkopa u završnim registrima, bore na naspramnom zidu, paučine među prstima, svi smo se lepo smestili i najzad je krenulo, to čitanje, čitali smo po rasporedu sedenja, kada je na mene došao red – nakašljala sam se, i počela, čitala sam osećajući kako stihovi nezaustavljivo otiču kao menstrualna krv iz mene u tamnim potočićima, kako se dave, čitala sam brže, čitala sam još brže, pitala sam se – hoće li ako sada naglo zaćutim – ja progovoriti opet, a kada je bilo gotovo, ništa nisam videla ispred sebe osim kiše crvenih, bridećih dlanova, podnadulih strofa što su plutale, spokojne kao ostrva razuđena dokle pogled doseže, bilo je lepo znati da u budućnosti ništa više ne smem očekivati od sebe, otpila sam malo vode, veče se nastavljalo kao što se sve nastavljalo, odgovarala sam sa merom na postavljena i nepostavljena pitanja, moderatori su bili oprezni, pitali su kako a ne zašto pišete, dok sam govorila iz mene je sve nestajalo, svaki minut uzidan u bivše i buduće moje sudbine, u njihovo razmimoilaženje, ipak je sve trajalo dugo, isuviše dugo, organizator me je tada pozvao na kafu – nisam znala šta da mislim o tome pa nisam mislila ništa, na brzinu sam, međutim, smislila alibi, pretvorila se u neku užurbanu Pepeljugu, pa sam izašla napolje, na kišu koja je već spirala svaku sekvencu pamćenja iz moje moždane kore, gazila sam po vodi koja je nemilosrdno proticala, vratila sam se istim putem kojim sam došla, dekori oko mene tonuli su neprimetno, sve je oticalo ka donjim svetovima, kada sam se vratila bila sam umorna i pospana – sutradan nisam ni pomislila na svoje čitanje, jer pamtim selektivno i ono što je bilo juče odmah zaboravljam, dani su se nizali, svaki dan bio je replika replike prethodnog dana, a jedne noći u kojoj sam, pažljivo, nokturno kodiran u nemogući jezik – prevodila u šum vetra u ragastovu, probudili su me – sova u prozoru, osećaj hladnih prstiju u stomaku – i znala sam da je moja priča izdahnula, odmah sam ustala i znala da će sada sve teći onako kako mora, u najzabačenijem delu dvorišta, tamo gde svetlost nikada ne dopire – iskopala sam jednu rupu, u najtužnijoj uspomeni pronašla sam belo platno, pa sam umotala moju priču u to belo platno, pa sam samo stajala i stajala i stajala, nisam se usuđivala da dodirnem moju priču, otrčala sam u radnu sobu, otvorila program, mislila sam da prvi put napišem nešto o vodi, kako uvek nosi nešto, o belim rečima koje ne oksidiraju preko noći, i tada, tada sam ih videla, svoje bivše živote, sudbine koje su se tu, pred mojim očima, u nepomičnosti dotakle, o kako sam jasno samo videla: vlati trave po kojima je, vekovima pljuštalo iz sive praznine neba, safir što je goreo na kraljevskom porfiru, sive prerije i sva pusta mesta po kojima sam trčala slobodna i prepuštena sebi, svako sam svoje lice ugledala, pravilnost, prevoj, mermernu hladoću, prepoznala sam u trenu, u trenu se pojavila – moja prva hromirana reč, pa još jedna, i još jedna, čitave rečenice počele su da se pojavljuju ispod mojih prstiju, ono što izlazi iz duše, bojažljive, spore, zatečene poput tek rođenog kada prvi put ugleda svet, nisam ustuknula unazad, posegla sam rukom ka njima, pomilovala ih i nazvala: istinom, i znala sam, nekako sam znala šta će dalje biti, znala sam da me za svega nekoliko minuta čeka još jedno čitanje, još jedno dugo čitanje, moje najduže čitanje ikad.

MESEC DANA NESTAJANJA

I dan

Mostom koji se u poluluku nadnosi nad masnim sastavima šina, elegantno ograđenim žičanim ogradama sa uvek korisnim obaveštenjem o visokom naponu u njima, M. je danas prošla sedam puta.

Svaki put usporila bi hod, klizeći pored dva visoka silosa lokalne fabrike hleba iz koje se u svako doba dana mogla čuti buka mlinova, zaglušujuća, neprekidna buka, buka koja je potirala svaki drugi zvuk, pa i njeno disanje samo.

Desno i levo, kao ugašene oči, zjapila su razvaljena okna zatvorenih fabričkih hala, odmah pored jedne trgovine, bircuza R. i puta što je vijugao kraj razređenog šumarka na čijim su se obodima mogle videti sasvim ogoljene toplovodne cevi.

Na pravom putu katkada bi brzo prošla tamna silueta čoveka ili ređe psa.

Iste siluete videla je dvadeset sedam godina ranije, kada su čitav razred poveli u obilazak najznačajnijeg, lokalnog privrednog resursa i kada se spuštajući vrh patike preko uzanih lestvi popela na sam vrh silosa. Najpre je, toga se dobro seća, šakama morala da prekrije oči – čitava površina po kojoj je pažljivo gazila – bila je posuta bleštavo belim peskom i upozorili su ih da pažljivo priđu zaštitnoj ogradi i pogledaju, prvi put, panoramu grada. Sam grad isprva nije videla već bele i kudeljaste oblake što su, bliski – tako joj se tada učinilo – toliko da su se rukom mogli dodirnuti, plutali na prozirnom svodu, čija je purpurna boja pljusnula obojivši sve: i tlocrt grada i obrise modrih brda i planina koji su treperili, kako često ume da kaže – negde na kraju, na samim rubovima slike.

Tek kada se boja povukla a slika pred njenim očima postala iznova bistra i jasna, tada je videla. Grad i most i čoveka na mostu. Stajao je na sredini mosta, sa rukama u džepovima jakne, pored ograde, zagledan u vijugavu kompoziciju teretnih vagona koji su tutnjali ispod: i sigurno je spazio, figuru u bistrom plavetnilu, visoko gore, koja mu maše, i sigurno je, jer takav je red, i on podigao ruku, ali to već ne zna, ne može da tvrdi, jer su je grubo povukli nazad baš kada mu je pošla u susret, kada je zakoračila lako – širom odručivši ruke kao da će da poleti. Кada je posle nekog vremena ponovo provirila preko ograde, čoveka tamo više nije bilo.

Sada više nije sigurna da li je to bio čovek ili možda žena ili čak dečak, visok i poguren, što se tog dana zatekao na mostu.

Od svih stvari na ovom svetu to bi najviše volela da zna i zato se koncentriše, napreže, pokušava da se seti a žaljenje zato što ne može pouzdano da zna, da bude sigurna, da tvrdi, usporava njen hod, zatim rotira njeno telo za čitavih 360 stepeni i ona, evo već osmi put prelazi preko mosta.

II dan

Čitav dan provodi u krevetu. San nikako ne dolazi. A onda kada je umor na vrhuncu, očni kapci se sami spuštaju; ona se okrene na bok i zaspi.

III dan

Veruje da nikada ne sanja.

„Кada zaspim, kao da propadnem u neku belo okrečenu sobu”, rezignirano kaže.

I kada joj objasnim da ne postoji biće sa pokvarenom REM fazom i da se tih slika kojih nije svesna i koje teku kao neprekidni bioskop u njenoj glavi, može setiti danas, koliko sutra a možda i nikad, M. samo ljutito odmahne rukom.

Danas ne želi da razgovara, ne želi da se raspravlja.

Po stisnutim usnama, po očima koje odsutno prelaze preko predmeta i stvari rasutih po sobi, mogu da zaključim da je umorna.

I da zapravo želi da je ostavim na miru.

IV dan

Tek probuđena, opružena letargično preko kreveta, pokrivena čaršavom preko ključnih mesta, leži ravnodušno prepuštena protoku vremena. Zapalila je cigaretu, dugačku, tanku cigaretu sa karamelisanim vrhom, „ovde se ništa ne dešava”, govori, „kao u snu, nikada se ništa ne dešava i ne znam, stvarno ne znam, šta ja to radim ovde”. Miris duvanske arome je jak i na trenutak, zbog oštrog mirisa na trenutak moram da zatvorim oči: kada ih ponovo otvorim čitav prostor sobe je premrežen dimnom arabeskom i mogu samo da pretpostavim da bi, kada bih otvorio prozor, unutra hrupio svež vazduh februarskog jutra i možda, nepovezan razgovor slučajnih prolaznika, uličnih prodavaca, kao i huk koji proizvodi grad sam. Možda bih, na trenutak uspeo da je prekinem i upitam nešto o tom neodređeom „ovde”, ali ništa ne govorim, već udobno skutren u privilegovanom položaju nemog posmatrača registrujem kako se okreće na bok, „trebalo bi da sam negde drugde”, slušam kako priča, „sa nekim drugim, ali evo, kako pola jutra ležim u ovom krevetu i mislim kako bi dobro bilo da se jednom nešto desi, ali, kad bolje razmislim, ne znam šta”.

Onda se pridiže na laktove u krevetu i vešto gasi cigaretu u pepeljari. Dimna zavesa se već povukla, raspršila se, a onaj oštar miris sada postoji samo u naznakama i u mom pamćenju. Sada sam u nedoumici da li da ipak nešto kažem, „ali ne”, prekida moje dvoumljenje njen rezonantni glas, „ništa se nikada neće desiti i opet ćemo sačekati noć, a noć je, znaš li to, cediljka i ne znam hoće li nas propustiti”.

V dan

„Prozori su oči”, kaže M., „oči koje gledaju.”

Sklupčana kraj prozorskog rama kažiprstom prelazi preko izbrazdane površi stakla na kojoj blista geometrija što ju je prvi, pravi ovogodišnji mraz rasuo bez reda i oblika koji se može prepoznati: nedovršene arabeske potpuno su zamaglile sliku iza slike – ulicu, drvored, simetrično parkirane automobile i niz zgrada građenih u jedinstveno monotom ključu, dakle, slike koje postoje, koje su stvarne, koje pamti i koje sada ne može da vidi.

I setim se, ko zna zbog čega – to ne mogu znati – delova rečenice koju sam nekada, negde pročitao: … i vidi prozor u daljini … neko u prozoru sanja o tebi.

„Prozori su oči”, kaže ona tiho, „koje gledaju a ne vide ništa.”

VI dan

Danas je zatičem na terasi: osušila je rublje i pakuje ga u glomaznu korpu od pruća. Napolju je mraz i ogolele krošnje njišu se na vetru, poput vešala. Sa naježenih bedara okolnih fasada svetlucaju tanjiri televizijskih antena i pravilno raspoređeni sanduci klimatizacionih uređaja. Dva dečaka, vratova uvučenih u kragne jakni, sporo se probijaju kroz opis, prilaze putem koji vijuga do zgrade. Jedan od njih, onaj viši, spazi je i na trenutak, M i dečak netremice zure jedno u drugo.

Dečakove se usne iskrive u osmeh. I ona jasno vidi dva niza bleštavo belih zuba kroz koji se pomalja dečakov ružičasti jezik.

VIII dan

M. stoji pred izlogom butika u centru.

Izlog je novogodišnji, ulašten, blistav. Niz tela silikonskih lutki (jednoj nedostaje desna ruka, drugoj glava, trećoj desna noga), isprskanih grimiznom kišom led sijalica, leprša raznobojni asesoar letnje odeće: čitava gama drečavih boja eksplodira joj pravo u lice.

Slučajni prolaznik, ako takav uopšte postoji, sigurno bi ustuknuo pred prizorom, ili bi se pravio da ne primećuje M. i njene muke, ako su to posredi bile muke. Ma koliko kroz pet sekundi ubedio bi sebe da je ta prilika neodređenih godina, obučena u lepršavu, zelenu haljinu, sa kosom čiji se pramenovi na vetru besno propinju poput razgnevljenih pijavica – posledica ranojutarnjeg umora, najobičniji privid i ništa više.

Ali, takvog prolaznika nema.

Pet je, možda čak i četiri ujutro, sviće usporeno, kao da će nakon mraka doći još crnji, još dublji mrak, semafori blinkaju (njihove crvene, zelene i žute razrogačene oči), odnekud se čuje poslednji, umirući rifovi poznate rok pesme, možda iz neke niske (poput otrovne pečurke nikle) kuće, možda iz kakvog skrivenog all night kluba, nekoliko letargičnih džukaca lenjo kaska prema haustoru, a na zgradama što su opkolile trg i butik i M. već trepere prva svetla.

Visoko, gore, u nedokučivim prozorima, svetla se pale i gase, naizmenično dolazi svetlost, pa tama i opet svetlost i tama, trepere odašiljući u difuzno svetlo praskozorja Morzeovu azbuku grada.

A tamo gde je maločas stajala M. – svetli sasvim ogoljeno prazno mesto.

IX dan

Zvuk koji čujem nalikuje hrskavom, pucketavom zvuku koraka u snegu: mrak je gust i kroz njega ne razabiram ništa sem mestimičnog svetlucanja hladnih politura razbacanih predmeta i stvari. Sada je možda najbolje da se udaljim jer toliko toga ne znam: ne znam čak ni koje je vreme, da li je noć ni dan, da li sam budan ili spavam, ni kome upućuje reči slobodna sam, ja sam slobodna, ne bez izveznog uzbuđenja, ne bez straha.

X dan

„Кilometri belog peska i nepregledne peščane plaže”, oduševljeno kliče hologram mladolike voditeljke razliven preko televizijskog ekrana.

Кerol Lombard ili Džin Harlou: M. ne može da odluči na koju od njih dve voditeljka liči.

Glas koji hologram proizvodi najviše joj smeta da odabere.

„Pre bi priličio”, kaže ona, „pokvarenom gramofonu a ne jednoj besmrtnici”.

Napokon odustaje, i sada mi govori kako zamišlja sebe kako bosim stopalima gazi po vruštećem pesku i baš u trenutku u kom tabani počinju da je bole, zakoračuje u vodu. Кorača po klizavom dnu dok se milioni slanih molekula penju preko njenih listova, kolena, butina, preko stomaka i grudi. Jednim snažnim trzajem se odbacuje napred – ka horizontu, čiji se rubovi povijaju na uglovima poput odlepljenog panoa izgorelog po ivicama, naspram kog postoji kao mrlja, potom kao tačka koja se u opštem poredku stvari, smeštenom negde između dve vrste beline koje se potiru, više ne može prepoznati.

Propagandni blok o Maldivima se završio i sada puštaju muzički intermeco. M. ljutito frkne: „Кerol Lombard, ipak! I tako mi je ona lepša!” Uzima daljinski uređaj i gasi televizor: u sobi namah zavlada tišina kakva postoji još samo, možda, na okeanskom dnu.

I onda spazi, na staklenoj podlozi tv ekrana, odraz mlade žene sa nestalnim izrazom na licu: na tren radosnim, na tren sasvim tužnim.

XI dan

A onda, sasvim neočekivano, M. me pita: „Šta je ovo?”

Sedimo u bašti kafea Ethernal. Napolju je toplo vreme i ljudi oko nas promiču kao nabujala reka, obilaze nas kao matica hridi. Кažem da mi se dopada poređenje, a zatim izgovaram: „to je život.” Onda ustajemo, i polako, korak po korak ulazimo u masu, masa nas gura, nosi napred, onda skrećemo, izbijamo na put koji vodi van grada.

I mostom koji se u poluluku nadnosi nad masnim sastavima šina, elegantno ograđenim žičanim ogradama sa uvek korisnim obaveštenjem o visokom naponu u njima, danas prolazimo samo jednom: i svaki put usporimo hod pored dva visoka silosa lokalne fabrike hleba, iz kojih se u svako doba dana mogla čuti zaglušujuća buka mlinova koja je potirala svaki drugi zvuk, pa i zvuk našeg disanja samog…

PODNE SA MARLOM SINGER

Devojčica, osam godina, stoji sama na puteljku, koji vijugajući pored bungalova, prateći obod mrkog smrekovog šumarka, izbija na plažu. Odlično je vidim sa terase; njenu poderanu haljinicu i oguljena kolena. Diše sitno i isprekidano, zvuk njenog disanja meša se sa zvucima šumorenja lišća na palmama, tihe muzike koja pada lagano, kao veče, i zveckanja čaša kad god bismo ih Marla i ja dohvatili i kucnuli se, gledajući se u oči.

Suton se spuštao usporeno. Čuli smo udaljene glasove sa obale na kojoj je, kada smo maločas prošli njenom krivudavom linijom, kvaseći stopala, nekoliko čamaca bilo spremno za isplovljavanje. U konobi, osam nas, nije bilo gostiju. Bio je to najbolji deo dana da se sedi na terasi i pije pivo, jer nije bilo turista, galame, piske njihove razularene dece. Kako je samo prijatno sedeti na terasi i ispijati u ovo doba dana, rekoh, bolje je nego ujutro, a u podne se ne može sedeti zbog sunca. Marla mi šeretski namignu: Tada je ionako prerano za piće.

Sedeli smo tako već satima i moram reći da je Marla odlično podnosila žestinu koju su nam neprekidno donosili. Odmah mi je bilo jasno da pred sobom imam redak primerak koji me je naterao da se četiri puta zamalo onesvestim. Sve na njoj podsećalo me je na Marlu Singer: način na koji je otpijala, manirom umirućeg u pustinji, kako se osmehivala žmirkajući, kako se dugo koncentrisala pazeći da se ne rasprše labave konstrukcije rečenica koje je izgovarala, ležernost kojom je pripaljivala ne hajući, cigaretu za cigaretom.

Otkud ona tu, pitao sam se, šta li ona uopšte radi tu?

Lako sam, naime, mogao da je zamislim kako zamiče u suteren sa nekim hobom na Menhetnu ili kako, dok joj se krupne, sjajne kapi znoja slivaju niz vrat, stopira na putu 55. Ali, ovde ne. Teško sam je mogao smestiti u okoliš kojim svaki čas promakne neko sa slamnatim šeširom na glavi i foto-aparatom u ruci i slika, slika, slika.

Tog dana jebali smo se četiri puta: dva puta u njenoj hotelskoj sobi i jednom u smrekovom šumarku preko puta. Četvrti put odradili smo to u ovoj konobi i to me je, zašto da krijem, poprilično iscrpelo. Vrata nisu mogla da se zatvore, pa sam desnom nogom morao da ih pridržavam, dok sam na levu prebacio gotovo celokupnu sopstvenu težinu, ali i Marlinu; taj poduhvat bio je ekstremno naporan budući da se ona neprekidno bacala desno i levo i grizla me po vratu, obrazima i ramenima. Na kraju, shvatio sam da sam obliven znojem, a moja fina havajska košulja bila je unakažena mrkim, vlažnim arabeskama.

Tada sam se setio da je nisam pitao za ime. Ona reče: Možeš da me zoveš kako god hoćeš. Treba li reći da sam osetio žaljenje što mi se ovo dešava baš sada, kada je gotovo kasno za još jednu vrtoglavicu, za oštri ponovljeni start sa vrstom žene koja je po prirodi bila predodređena za izumiranje? Treba. Zato i kažem.

Odlučio sam da je zovem Marla Singer. Činilo se da joj se ime dopalao, baš dopalo. Doputovala je poslovno: sa namerom da fotografiše nekoliko upečatljivih lokaliteta na Ostrvu i napravi kratak razgovor sa lokalcima za bedni (njene reči) list za koji je honorarno radila. Poželeo sam da joj budem od koristi na još neki način, pa sam odmah ponudio svoje usluge. Nema problema, rekao sam. Rado ću odgovoriti na svako tvoje pitanje.

Marla je nehajno spustila ruku u tašnu: na stolu se pojavio diktafon. Neću ti postavljati pitanja, rekla je. Treba samo da kažeš nekoliko rečenica o tome kako ti se dopada Ostrvo, i kako svakome preporučuješ da letuje ovde, zaključila je Marla i uključila snimanje. Onda je otpila jedan dobar gutljaj vešto jezikom zahvativši blistavu penu sa rubova čaše. Ostatak ću sama izmisliti, zaključila je.

Dovršio sam svoje pivo i onda joj rekoh sve o tome kako obožavam ravnodušne završnice večeri i dana, feribote i pećine; rekao sam kako mi je fascinantno da sedim na terasi konobe sa ženom koja podseća na Marlu Singer; rekao sam nešto o lišću palmi koje su nas opkoljavale sa svih strana; o tihoj domorodačkoj muzici koja mi uvek izaziva nekontrolisane konvulzije po čitavom telu; o svojoj havajskoj košulji i čamcu koji sam iznajmljivao tragajući za najudaljenijim pećinama; rekao sam još i kako mi izgleda da ću koliko sutra sve ovo zaboraviti i da mi je već dosta priče jer su mi usta već sasvim suva i da sve što želim jeste novo pivo i ovu cigaretu koju sam prinosio usnama.

Odlično, kazala je Marla i dodala mi upaljač. Mrak se neprimetno spustio i spoljnja rasveta izduživala je senke raspršujući ih po Marlinom licu. Brujeći, jedan moped projurio je putem i zamalo oborio onu devojčicu: trgla se i odskočila unazad, njeno je lice potamnelo, poprimvši boju kamenja o koje se nesmotreno spotakla. Istog trenutka se kroz vazduh prolomio njen otegnut, zavijajući plač, nalik stotinama uključenih sirena. Jedno perfektno veče upravo je bilo okončano.

Da popijemo nešto kod tebe? – upitao sam, ne mareći za verovatnoću pozitivnog ishoda. Ne preteruj, rekla je Marla. Da platimo.

Izvadio sam iz džepa svežanj izgužvanih novčanica i oteturao se do šanka. Konobarica, nezgrapna brineta sa ugašenim očima u kojima se, kao otisak u pesku, videla beznadežna razočaranost u život, pogledala me, kao kroz polupane prozore, nekim tugaljivim pogledom. Onda je odjurila i prišla devojčici: raskrečenih nogu, sedela je u prašini dok joj je čitavo telo potresao moćni, nezaustavljivi plač. Spustio sam onaj izgužvani svežanj na šank, prisetivši se kako moram zamoliti Marlu da me fotografiše. Zamislio sam svoj lice u nekom bedekeru i ispod kratak tekst: O.P. svima preporučuje da posete njegovo Ostrvo.

Na terasi, međutim, Marle više nije bilo. Videh samo niz praznih stolica i mesnato lišće palmi kako se njiše na vetru. Polako sam izbio na puteljak: konobarica je već sasvim umirila devojčicu čije se oči, kada me je ugledala, šire. Brzo ustaje i grabi me za ruku. I šta sam drugo mogao da kažem, osim:

Hajdemo, kćeri, vreme je da pođemo kući.

ka predgrađu

kao poderana gogenova platna

gernika

ili apstrahovan eden

predgrađe se udaljavajući približava

bez tačke oslonca

u rasipanju

ogrebotina zaustavljen kadar

kišom natopljen gvaš

run and hide

potrčati tek kada barmen

u ragastovu ugleda profil senke

ne primećivati letnji pljusak

motel sa razglednice

viku upravnika

tamo gde žamor nikada ne dopire

zaključati vrata

sijati u uglu sobe

jače nego zaboravljen stalaktit

gambit

zaboravljena perika na stolu

svežanj ključeva

kostim koji se suši

to je sve što smo pronašli

u donjim svetovima

sada je sezona monsuna

kapi u vazduh

brišu sloj po sloj šminke

spustimo se tamo gde pogled

nikada ne doseže

još više ubeđeni u najpovoljniji ishod

Crossroads

neko je uklonio putokaze

pogrešno obeleženo mesto

prešao sam sporo

uzmičući ka najcrvenijoj

boji peska

kaskade

grad je tinjajući požar

ulica se u kaskadama

uzdiže i pada

kaži: zar bi opet –

iz početka

šetao ispod palmi

bio nekažnjen?

sunrise motel

bilo je podnošljivo čekati te u motelu

svet I dalje liči

na odraz

na mojim naočarima za sunce

seti se kako sam danima želeo

da se mržnja

raširi po mom telu kao laukom

umesto nerava zgrčenih pesnicom

sada osećam

samo pucketanje sinapsi

elektricitet dok hodamo po pesku

sve tragove našeg postojanja

ipak ćeš ostaviti

na recepciji

neka ih nose pod ovo zalazeće sunce

samo ljudi u zamračenim sobama

imaju pravo da nam se podsmehnu

najzad

mi odlazimo

ruku pod ruku

hodamo pod vodom

slučajno

prozirna platforma neba

trg zasvođen platanima

oldtajmeri boje rđe

prodavnica ogledala

devojka koja čita knjigu

u baru prekoputa:

mogli smo se svakog trenutka

pojaviti u sledećoj rečenici

izgledalo bi da smo tamo sasvim slučajno

JAPANSKA CARICA I NIŠTAVNOST FIZIČKE LEPOTE – TACHIBANA NO KACHIKO

Tachibana no Kachiko, japanska carica, umrla je u 64.godini. Njen testament je sve šokirao. Zahtevala je da joj se telo obuče u jednostavnu odeću i da bude bačeno na ulicu gde će ga proždrati vrane i divlji psi. Telo je bilo obučeno u prostu ,,katabiru“ – beli kimono, zato se raskršće gde je ležala zove Katabira no Tsuji – The Crossroad of Corpses, i postoji i dan danas; Pamti se kao jedna od najlepših žena Japana, ali za razliku od drugih dama – bila je budista uverena da njen izgled ne predstavlja apsolutno ništa i ostavila je svetu sopstvenu smrt kao lekciju. Osnovala je Danrin-ji hram, verovatno prvi japanski zen hram. Htela je iskoristiti svoj položaj i podučavati učenike budizmu, ali je nosila jednu ,,kletvu“ – prelepo lice – zbog kog je umesto zainteresovanih učenika neretko dobijala ljubavna pisma i nepristojne ponude. Njen poslednji čin nije prošao nezapaženo. Započet je novi tip budističkog slikarstva – Kyjuaizu (九相図; The Nine Signs). Ove slike predstavljaju prikaze prelepih žena u devet faza raspadanja. Slike su bile izuzetno realne i sigurno viđene u pravim grobovima, kada je telo već bilo u fazi raspadanja. Katabira no Tsuji uključena je u Takehara Shunsen’s Yokai Catalog, the Ehon Hyaku Monogatari (絵本百物語; Picture Book of a Hundred Stories).

Priredila Madeline Sandvik

UMESTO TVOGA ILI LICA BOGA JA GRLIM STRMINE BEZDANA – Poezija Zorana Antonijevića

,,Umesto tvoga ili lica boga, ja grlim strmine bezdana“ je stih koji htedoh da ispišem po svome kućnom zidu. Ipak ne, osta da mi odzvanja u glavi. U ateljeu zajedničkog prijatelja, jedan je učenik Zorana stao slikati kao da je zver, a mene kao baba da sam. Vrlo vešto, ipak. Može se nekima i ova poezija beznadežnom činiti, ali paradoksalno, oštrinom svojom – umiruje, baš kao i pojava njegova. Ti završeci, puni su slatkih uboda noža, slatkih smrti. Britke rečenice, poput sečiva ulaze u telo i golicaju. Sve je stopljeno, postoji težnja da se sa što manje izražajnih sredstava nešto kaže, ali pesnik ne odoleva uvek takvoj sažetosti.

I šta počeh govoriti, učenik je na kraju Zorana oslobodio svega zverskog, a mene, razume se, podmladio, jer bezdani podmlađuju i biće neretko izlazi čisto, kao tek rođeno da je.

Zašto poezijom umiruje? Jer temama za čovečanstvo gnusnim, poput smrti – pristupa kao dete koje bi da se igra. To dete ne može prihvatiti neprijateljstvo jelena i vuka, neprijateljstvo života i smrti, jer to nipošto nije standardni odnos prema stvarima i uopšte, prema svetinjama: deci, ognjištu, crkvi. Demistifikujući svetinje progovara da mnogo toga ispitano nije i da je put ka razumevanju složeniji od negiranja. Deca ne znaju za smrt kakvu mi znamo i kolo bi zaigrala oko raskomadane lešine. Na koncu, zašto da ne?

Toliko mamljivo, da bih se i sama na ovakvu poetsku omču rado vešala.

,,U ovo se ne dira!“ to ne postoji kod Zorana Antonijevića. Iz zadaha truleži, on izlazi – u havajskoj košulji! U ovim pesmama ima pastoralne idiličnosti, samo pomerene i izvrnute. Pesnikov moral i ljubav rezervisani su za viša bića, a ne za aveti što obitavaju ulicama i dušama. Čovek kome je za dlaku izmaklo više biće ili bog, grli strmine bezdana. To je večni, a ne privremeni čin, i ne liči li na jadnog Sizifa? Da, baš za dlaku. Moglo je drugačije biti, da ne bi tog predivnog izmaka.

Jelena Vukanović

Zoran Antonijević rođen je 1979. u Smederevskoj Palanci. Živi u Mladenovcu.
Objavio zbirke pesama: „Snovi oblačara“, „Sabor senki“, „Srce obavijeno zmijom“, „Crna kuća“, „Bela kuća“, zbirku haiku poezije „Cvrkut u magli“.
Poezija je za njega samo jedan jezik kojim komunicira sa vidljivim i nevidljivim svetom.

Gnezdo od slomljenih čaša

Sedimo za crnim stolovima

u kavezima od korova.

Opijamo se sećanjima na nebo.

Tonemo u virovima očiju

obeskriljenih prijatelja,

živih temelja senovitog grada.

Duša se bori da što duže zadrži

poslednji delić večeri

u susretu sa buktinjom

što nam kosti otapa

u srči praskozorja.

Staza

Ne idi u divljinu.

Staza presvučena senkama

mnogookih krošnji

tunel je reptilove utrobe.

Ne idi tamo

ako u sebi nemaš otrova

izgnaničkog jeda.

Ako u sebi imaš svet,

čoveka, ženu il’ dete,

samo prođi, produži dalje,

ne stupaj na mrke stepenike

na obodima puteva

ovozemaljske sreće.

Smerno hodaj

ka toplom ognjištu,

il’ srcu što te u mekom gnezdu čeka.

Ne idi za mnom.

Mene mame druga svetla

što se žalcem beru

na cilju mog hoda,

u proplancima skamenjenim.

Na ivici

Iz tunela bez izlaza

pred svaki sumrak

urlik senke oboji ulice.

Među neonskim zidovima

cvile žrtve ljubavi,

dave se u staklenim utrobama.

Mahniti spasitelj

baca mamce utehe,

kuke za srca.

Slatka reč anđela

gorak je prkos

blaženoj samoći.

Umesto tvoga

ili lica boga,

ja grlim

strmine bezdana.

Vesnik smrti

Od kako sam rođen

tminom se hranim.

Iz očiju

mi izvire

mrtva nada.

Tumaram svetom

sadim drveće

sa koga omče

zovu nesrećnike.

Mraz

Pahulje oplele

srce neba.

U kristalnom oblaku

ogleda se

mesečev očnjak.

Nemirni san

izlazi iz spavača.

Senoviti lovac goni

zvezdani treptaj.

Na crnoj pari

zgasle Žar – ptice

beli vukovi

greju čeljad.

Rosa

U rosi mlade deteline

jedan oblak cveta.

U rosi mlade deteline

šarene se odrazi livade

dok zvuk frule nemuštima

prepričava snove pastira.

U toj kapi spava Mesec

i zvezdana duša

noćnog leptira

nemog svedoka bratimljenja

između vuka i jelena.

U drhtavoj suzi

nebo ljubi zemlju

kada zver u čoveku

zaplače.

Pesnik praha i kraha – Borivoj Vezmar

Borivoj Vezmar pesnik je praha i kraha. On alhemijski spaja protivrečnosti u jedno da se tu više kontrast ne oseća. Osim ako se uđe u seciranje struktura. Što pravom misliocu ne pada na um. Bogu hvala na njegovim nesrećama i izletima kojih nije bilo, jer da ih je bilo – ne bi ovakvih spisa nastalo. Njegova angažovanost je potpuno nepretenciozna. To je jedan unutarnji krik koji odgovara sveopštem: bez interesa. Slušajući takav krik on osluškuje krik čovečanstva – bez interesa, ponovo. Neprestana poetska vertikala preti svemu razornome. Za njega su ovo pakleni dani. Njegov silazak u ambis je uvek izdizanje.

Jelena Vukanović


Borivoj Vezmar je rođen 1971. godine u Pakracu.
Piše poeziju.
Objavljene su mu četiri knjige pesama.
Objavljivao je pesme i u periodici.
Radi u biblioteci.

ČEKAM TE DA SIĐEŠ

Meni su pakao ovi dani. Zaista.

U ćelijama svih ponedeljaka zatočen 

Čekam te da siđeš ispod zavesa,

iz devičanske crkve, iz trnja i svećnjaka

što tinjaju porinuti u debele magle

kojima si opasana jastucima punim 

baruta i lišća.

Čekam da mi doneseš

Materijal –

ventile, zglobove, kapi skupljene sa dna tela, 

rebra i svetlost po njima rasutu,

dah svoj iznutra, gorući, živi, 

ničim taknut!

Da poneseš tragove androgina,

anđela, bičeva kojima su ti leđa šibali

(a znam da nema tih vrata

koja već nisu zazidana),

i da ti se dopušta sići jedino još

kroz igru zraka i senki,

zatvorenoj u šapat prstiju –

da to što otuda iznosiš

oslobađa

i ubija.

STRELCI IZ SNA

Stvaram samom sebi svoju javnost,

nekakva stvorenja od krvi i zraka

baš poput vas i mene.

Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,

svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku

kandže,

svoje snove u kojima vas sanjaju

kao da ste stvarni.

Njima govorim stihove,

na mestu koje će već jednom zauvek svak

napustiti.

HIDŽAMA

Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,

i da se njome čisti

zatrovana krv, koža, creva,

niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera,

ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,

čak i dah,

i da to može potrajati, to lečenje,

kroz čitav jedan život, proževši njegovu

larvu, gusenicu,

leptira,

sve dokle ne istrune,

i prosuvši se u reku, ili tek

u kišni kanal,

oslobodi

svoj beskraj.

DVERI

Subotnje jutro:

iz podruma antikvarnice

izlazeći pevuši

akademik – prvoakademik.

Za njim će

jedan od najglavnijih simbolista

na svetu,

a za jednim od najglavnijih simbolista

i direktor televizije,

najrazbarušenije.

Za direktorom će lenjo

i klupski trener,

a za trenerom

glavati mačak.

Za mačkom šmizla,

noseći teoriju

neodređenog čega.

Za šmizlom,

dve memljive iscepane sveske veoma retkog starog časopisa,

pa figurina plemenskog vrača,

pa polomljeni nogar,

pa mokra pepeljara,

pa napokon, i dama, u koje je lice

kipući čajnik.

BUDI PREDSEDNIK NIČEGA

Čini ono što drugima godi.

Skrivaj se i maskiraj.

Budi poput mene

nekad miš,

a nekad lasica.

Laži.

Budi predsednik udruženja

mrtvih silogizama.

Budi čizma!

Sijaj u izlogu!

KALIKO

Odnekud iz guste paprati

sa ničije zemlje

duboko u noći

ušunja se u najtišoj senci.

Uvek po strani

ne iz straha.

Ne voli da se mazi.

Ne trpi dodire ljudi

ni drugih mačaka.

Svoja drukčija

sama.

Njena čista duša

luta

između sna i sveta.

VLAGA

„Jer kad nešto promenom napušta svoje međe,

postaje smrt onoga što je bilo ranije.“

Lukrecije Kar “ O prirodi stvari“

Kad postanem biljka

prijaće mi ova vlaga.

Umesto što se znojim

i borim za dah

cvetaću

uspinjući se ka nebu.

KULA

Ništa ne znam o ovoj kuli.

Raspeta je između zemlje i oblaka.

Sve kroz nju sada zvoni

i vraća se –

bat naših koraka

odjekuje

u njenom nečujnom

rasponu –

i drobi.

ZAPIS O IZLETU

Prekrasan beše današnji izlet

na koji ne odosmo.

Na ulasku u šumu koje nema

svukosmo sa nas tela kročeći pod krošnje

gde sunce Postojećeg zamače.

Nečujnim smehom smo se smejali

ležeći na prozirnim travama

što ih nije nosilo tle:

sa temenima bez temena

na licima bez lica

u očima bez očiju,

prateći oblake bez obrisa

kroz sami vetar i zrak.

Dodirujući se onde gde bi se

prsti granali da smo ih imali,

ljubeći se na mestima gde bi nekada

usne tekle, dozivajući se stihovima

ispod potonulih zelenih zvona,

prisutni u svem onom

što ne biva,

i biva.

Песме о нама су песме Радмиле Петровић

Радмила Петровић је песникиња која има двaдесет четири године.
Она је феминисткиња какву одавно нисмо имали.
Рођена је у Ужицу, а одрасла је у Ступчевићима код Ариља као “треће-женско на селу”.
Прву песму написала је у средњој школи.
Са седамнаест година прочитала је прву књигу.
Упркос томе што “њена мама зна шта се дешава у градовима”, одлази у Београд да тамо пише и студира. Завршила је Економски факултет.
Излази “по књижевним вечерима” на којима чита своју и слуша поезију других песника.
Пише о селу које је напустила указујући на његову неистражену и неосвешћену историју, антропологију, културу, психологију.
Њена нежност и женственост тешко подносе терет предачког наслеђа.
У својој поезији је заљубљена у “мушкарца даму” који има девојку.


Радмила је као лауреат 42. Лимских вечери поезије објавила збирку песама “Мирис земље” (Дом Културе “Пиво Караматијевић”, Прибој 2014), а као победник 22. Поетског конкурса “Десанка Максимовић” збирку “Целулозни рокенрол” (СКЗ и Ваљевска гимназија, Ваљево, 2015). Збирку поезије “Моја мама зна шта се дешава у градовима” објавила је 2020. године (Београд ППМ: Енклава). Полазница је неколико радионица креативног писања, а о њеној поезији су њене колеге рекле и ово: “Поезија Радмиле Петровић је погрешно усмерена противваздушна одбрана, уместо у небо гађа у груди. То је такође отпор траве, посебно лети, нежност која на чупање узвраћа ожиљцима налик на трагове жилета. Журка прекинута лаконским рафалом, ко жив, ко мртав, али сви рањени. (Владан Кречковић)


Радмила ретко псује у својој поезији, али се код једне њене “песничке псовке” вреди дуже задржати:

“и даље ме питају о теби, то боли
много више него
кад су ме у школи питали
које слово не знам да кажем.
па пичка вам материна реците ви
оно што не знате, мислила сам.”


Stella polare преноси неколико песама девојке са “перорезом у џепу”.

Економија жудње

знаш каква је била моја баба,
чувала је децу по Херцег Новом,
он млатио мистријом
по зидовима у комшилуку
па се удала.

зиме су биле дуге,
кубици дрва се погорели.
она је палила ватре,
он тресао чункове о њену главу.


ја сад где год да одем
кажем нисам оданде.
припадам пољани, тамо где су
комшије одавно закопале мућак
са наше стране међе,
али не и људима који су је населили.


у нижим разредима сам сањала
како ме јуре да ме кољу,
у вишим четворку из математике.
на факултету нисам дизала буне.


ноћу чујем топљење глечера на северу,
клизишта како затрпавају Америку.
тако им и треба!
говоре људи из мог села.


груди су ми и данас
као некад оцена из математике.
Петровић, мршава двојка,
рекла би наставница док дели задатке.


и даље ме питају о теби, то боли
много више него
кад су ме у школи питали
које слово не знам да кажем.
па пичка вам материна реците ви
оно што не знате, мислила сам.


бићеш богат
како си се одувек и понашао,
а нисам ти рекла
одувек сам маштала да кренеш ка мени
онде где и буржуји крећу празних руку.


увек сам желела
да дођеш
у загрљај.

Ако љубав, онда шта?

нисам знала да ли да верујем
у Бога.
по селу се причало
има нешто!


нешто,
што није дало да научим
како се вози бицикл.


кад си смотана!
ругала се сестра.


то су чини!
деда је говорио,
то су чини.


мрзе нас
јер смо бољи.
пази на шта стајеш.


година је била тешка.
кућа неомалтерисана.
подови стодваесосмице трули.


осим у деди,
ни у чему нисмо били бољи
од комшилука.


и зашто сад није овде
да ми на косу
стави венац од ивањског цвећа
на дланове поспе воду са три извора


и скине ми твоје чини
шашаве.

Моја лоза има дар да вам скрати линију живота

мој деда је знао више него што мислите.
рекао је човеку
дабогда плакао кад будеш најсрећнији.
син му је погинуо на венчању
свога брата.


деду није требало љутити.


могла бих се оградити од породице
која у кругу од хиљаду метара
није причала са комшијама,
од стричева који су ломили вилице
својим најбољим друговима,
од тетака које се нису удале
јер нису могле ни са ким.


зато носим перорез у џепу
јер знам да могу доћи на наплату
све те главе, вилице и срца.


могла бих се оградити
мада сам свесна
да постоји црта
коју би неко могао да пређе
и моја рука постала би стричева,
ноге би узеле татин корак,
а усне проклеле дединим речима.


могла бих се оградити,
али одрасла сам на селу и видела
ако у пролеће посадиш грашак
на тој њиви у лето неће бити парадајза.

Четири пољупца да спасимо свет

упознајте га.


када пали цигарету
изгледа као кућа
коју су мачке напустиле.


у љубав се залетао
као стршљен у светло стакло прозора.
мислио је узима,
а односиле су део по део.


једини начин да се састави
јесте да се изгради поново.


нек се јави нека која уме.


ја немам ексклузивне хаљине,
немам хаљине уопште.
често грицнем живац испод нокта,
држим лактове на столу.


што значи,
нисам ти ја нека дама.
а он то заслужује.


ако си ти та жена,
ако си носила најлепше хаљине,
прикладан мејк ап,
јела дагње исправно,
свидела се његовом тати


и кад заспи,
ако није цео,
реци му нек се јави.
одвела бих га у три пичке материне
и тамо љубила.

Откад те волим не осећам се безбедно

телефон је вратио сат
аутоматски,
јесен је.
твоја девојка проучава
како се гледамо.


има добру грађу.
лепа је.
вероватно се буди нашминкана,
али остариће.


ти имаш факултет,
добро плаћен посао
и размишљаш шта ћеш бити у животу.
имаш њу,
а не знаш с ким ћеш
дочекати старост.


ја сам ти пријатељ
док не научим да плетем
џемпер и чарапе
јер зиме су оштре тамо где ћу те повести,
а у пролеће цветају каћуни
и бесправно изграђени објекти.


јесен је
и шта ме брига за твоју девојку.
знам ону коју ћеш оженити.
срчана је
и зове се радмила

Медитеран какав је некад био („Медитерански светионик“ Зорана Живковића)

О нужности пловидбе може се полемисати, али писање заиста јесте неопходно. Нису нам познати морепловски капацитети Зорана Живковића, али се он у писање сасвим разуме. Аутор студије Медитерански светионик (Нови Сад/Подгорица 2019) је прошао различите животне станице, да би се обогаћен искуствима прикупљеним из литературе, те животним лекцијама са средоземних викола и страда, латио тастатуре и исписао близу 500 страница текста о српским литерарним перцепцијама медитеранског света.

У уводном делу студије аутор броделовски скицира средоземни простор – његову географију, флору, мирисе, укусе, по нешто историје. Основни део Медитеранског светионика – Живковићева амбициозна имаголошка анализа – открива приличну заступљеност медитеранских тема у различитим жанровима српске књижевности 19. и 20. века. Гро простора српска литература је посвећивала, разуме се, оним средоземним просторима са којима је интеракција Срба кроз историју била најнепосреднија и најинтензивнија – Апенинском полуострву и српским порцијама Медитерана – Боки Которској и Далмацији.

Позивајући се на једно старије истраживање аутор износи податак да су од 1799. до 1972. године публиковане чак 84 српске путописне форме о Италији. Италијанске градове описивали су, између осталих, Доситеј, Јоаким Вујић, Његош, Љубомир Ненадовић, Марко Цар, Црњански, Винавер. Српски путописни записи о Италији откривају посебну одушевљеност Напуљем, али и Римом, Венецијом и Фиренцом. У Живковићевој књизи налазимо више панегиричких цитата о кампанијској метрополи, при чему је акценат стављан на хедонистичке нијансе наполитанске свакодневице – на буку, лепоту, песму и драму. Према Винаверу, Напуљ је у себи носио тајну “вечите младости”. За Његоша, Рим је био “величанствен”, док је Љубомир Ненадовић, позивајући се на друге путописце, Фиренцу називао “рајем Италије”, а Италију “рајем Европе”.

Дугачак низ ода Италији прекидан је спорадичним, упадљиво мање позитивним перцепцијама италијанске “другости”. У Живковићевој књизи анализирана су два таква погледа – оба на Венецију и оба са црногорског/бокељског “светионика”. Млетачка искуства војводе Драшка неупоредива су са усхићеним (па неретко и кичастим) хвалоспевима Италији у делима већине српских путописаца, с обзиром да се ова споредна фигура Горског вијенца својски наругала Венецији и млетачким обичајима. Стилски другачије је негативне перцепције Бокеља према њиховој јадранској матушки изразио Стјепан Митров Љубиша. Његов Кањош Мацедоновић није био ни најмање задивљен чудима Венеције, а у сторији о борби Кањоша са Фурланом прилично се јасно сигнализирала морална супериорност Паштровића у односу на њихове млетачке патроне.

У другој половини књиге Живковић сецира дела која су тематизовала стварност на словенској страни Јадрана. Посебна пажња поклоњена је стваралаштву Симе Матавуља, Иве Ћипика и Владана Деснице. У више наврата аутор у овом делу књиге уочава снажне антагонизме поменутог простора (Срби-Хрвати, тј. православци-католици/урбано-рурално), истичући, међутим, жилаве капацитете средоземног света да такве дихотомије уљуди и примири. У овој тези и видимо поенту Живковићеве књиге. На више места у књизи аутор, наиме, подвлачи дефиницију Медитерана као простора “јединства различитости”. На пример: “Нигде противречја разних врста нису тако очигледна као на Медитерану. Јер, Медитеран је заправо у својој суштини мозаичка слика разних противречности, које у свом тоталитету, на том великом медитеранском платну из разних даљина и перспектива, знају чак да делују прикладно и хармонично.” Или: “… на Медитерану се одувек живот одвијао као збир нужних компромиса. И где на крају, и поред свега, све тако бројне разлике и различитости, ипак опстају у једној медитеранској јединствености без јединства”.

Своју студију Живковић, међутим, не финишира са превише оптимизма. Констатује немогућност данашњег медитеранског света, загледаног у своју “златну прошлост”, да ухвати корак са глобалним савременим процесима. Оптерећен непрегледним наслагама историје, Медитеран је у 21. век ушао као далека периферија постмодерног (и не нужно лепшег) света. Геополитички маргинализовано, Средоземље је сведено тек на једно од попришта ривалитета нових, ваневропских империја. На Медитерану се више не репродукују новац, моћ, или идеје које мењају свет. Његове прастаре конзервиране структуре ипак имају немерљиву савремену вредност. Овај гигантски музеј на отвореном представља, тако, оазу или референтну тачку за све оне који, каже аутор Медитеранског светионика, “ескапистички желе да у садашњости виде слике прошлих времена”. У сваком случају, носталгичним житељима савременог и долазећег осиромашеног света, жељним класичних идеја и проверене префињене естетике, ће сачувани и разлупани споменици и небројене књиге (укључујући и Живковићеву, боје магнолије) помоћи да се обавесте о оном Медитерану – послужимо се слоганом из једне не тако давне пропагандне кампање – “as it once was”.

(Петар Драгишић)

„…TO nikada ne meša orhideje i karanfile, nikada!“ (Jezički svet Jelene Vukanović)

Jednom dotaknuti jezičkim svetom Jelene Vukanović, može se desiti da se iz njega više ne iskobeljate. Njenim poetskim i proznim prostranstvima vladaju On, Ona, Bog i Jezik. Može i obrnutim redom – ali uvek iz pesnikinjine nežne, ženstvene i jezički neobuzdane perspektive.
Jelena Vukanović je rođenja 17.2.1994. u Peći. Završila je Gimnaziju u Mladenovcu i apsolvent je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri Srpska književnost sa južnoslovenskim književnostima, sa španskim kao drugim jezikom. Objavljivala je eseje na temu Gombrovičeve ,,Pornografije’’ i ,,Brodogradilišta’’ Juan Carlosa Onettija u književnom časopisu ,,Rez’’. Njene priče su objavljivane u zbornicima „Prozor u dvorište“ i „Karneval u suterenu – nova mladenovačka kratka priča“ (Litera – Mladenovac).
U pesmi „Oteto“ napisala je:
„… niti jedan kutak nema da je prazan,
ako jeste, to cvetovi žele da buknu.“
Stella polare njenim cvetovima ustupa prazan kutak.

NARCIS

Nemoj se kajati, bedniče bedni,

radije se seti koliko si hteo i goreo

pa htedni da izgoriš opet –

mesto što lažeš starcima da bi preneli bogu

jer si negde čuo da on voli pokajnike više od –

pravednika.

Ne voli, ne voli, i ne voli.

I deci lažeš.

Znaš ti vrlo dobro kome ćeš da lažeš.

Idi, greši, u tom zlatnom kaputiću, izdanku svetla,

ne obaziri se na starce podvodače –

što po pola sa bogom dele to telo tvoje

raspredajući o duhu koji tobož bez forme može biti –

Nikome ti ništa nisi učinio.

Ko je uvređen, sebe je uvredio.

A taj Narcis golemi neka se u vodi udavi,

u podzemlju neka gleda lice svoje,

neće više u čoveku!

VRPCA

Pisana reč posrednik je između dva glasa što misle da od šale mogu reći psovku ili izjaviti ljubav.

Ne mogu!

Ne bi prazno bilo, da mogu.

Umeće se među tela, tela što misle da se mogu tek tako uvući u praznine i izaći neokrnjeni, isti.

Pa i komšija sa tuđe njive dođe krvav.

Pisana reč ne dopušta to ruglo, ona je dovikivanje

preko ograde, i ne dopušta svojatanje jezičko.

Zato onaj koji piše zna da mora krvavu vrpcu preseć’

ako misli nešto istinsko da kaže.

MAZGA

Ti i ja smo poput mazgi, poslednji u generaciji.

(I.B. Singer, Ludak)

Neću nastavljati! A ovakve pozivaju opet.

Poslednja ću trska svoje generacije biti.

Vetar će me odneti, u izmet pseći ću se uliti,

sa pola snage – živeću, u svemu.

I opet ću, verovali vi ili ne,

bez obzira što ništa nisam dao,

oživeti u krvavome kremu porodilje

koja jedva čeka da mi metne kragnicu i gurne me u ovaj

sramni život!

VODA KOJA TEČE

Naravno da zavisi i od mene ovo osećanje

koje me spaja sa

Svime. Sve. Kakva reč.

Nisam zaboravila. Jedino je to odlika moje moralnosti.

I ja sam Sve. Još jednom ću privići telo

da se kreće kao voda na ovom smešnom kopnu –

doneću običaje svoje, rukopisne knjige, nakit –

Sve.

Vodo moja, noseći te, neću se prilagoditi.

Ko kaže da ne možemo poneti u dubine naše

apsolutnu niskost i pomešati je, magijski.

Iz usta mi samo iz tog razloga teče opasnost.

Ne daj bože nikom da prokrvarim.

U tebe imam poverenje –

ali zaboga ne poverenje da nećeš reći nikome

kako sam jedva čekala konopce i kamenje, kosmičke

džepove, nego poverenje da ćemo izlaziti živi kroz

vreme i da će sve ponovo biti senzualno.

Mrtve da ispraćamo slasno!

U uši si mi ulazila. Nozdrve. Rupice.

Nisi sa ovoga sveta! Ali ulaziš u mene povremeno

ČIM te mogu opisati.

To je krajnost zbog koje volim što me nosiš.

Šta mi samo govoriš:

počni saditi cveće posvećeno

i doživećeš čudo –

čudo deset puta veće od onoga čuda!

Kažeš: pretvaraj se da si prodavačica tepiha i

posveti se tome u celosti!

Zbog toga ćeš gore moći da radiš svašta! Nezamislivo!

Na kraljevo džinovsko krilo.

Sačuvaćeš mu i Glavu i Krunu!

Psa onog zagrli! I gore telesne haljine oblačiš

koje poželi ti duša!

A neće poželeti nikada!

Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora.

To su plodonosne suze onih koji su večno osetili

lepotu življenja dok sam ih gušila.

Ta su slova svetinja.

Čuvaj ih i kombinuj najbolje što umeš

i od mene dobijaš na poklon – matematiku!

A najvažnije od svega je da delaš kao Sve.

Pa će se i zlo iz đavoljih mošnica iscediti.

Idi dole! Nema sramote! Korali! Konopci!

Donesi Jeziku kamenje Virdžinije Vulf!

***

Ljubav o kakvoj sanjam

najbliža je

Paklu

Čežnje.

CIVILIZACIJA?

Neću okolišati.

Novcem ućutkivati neprijatelja,

već cu mu zubima izvaditi džigericu i plesati sa

mesom u ustima.

Biću fer, neću mučiti, neću pretiti tužbama, neću na točak straha

vezati neprijatelja i gledati kako mu se srce cepa

od pogane strave.

Ako budem jači, to ću pošteno uraditi.

Ako budeš jači, to mi uradi.

Sa tobom se neću gledati po sudovima,

ti i ja, kao dve životinje dostojne,

ne dopustimo da nam sudi svinja u odelu!

Do pobede!

RAĐANJE

Ranije bih slutila:

Dogodiće mi se nešto loše,

prognaće me.

Progonstvo mi beše najveći strah.

Sada ne.

Ova je zemlja odavno tuđa.

I ja nemam niti jedan ar da izgubim.

Trebalo bi da se drugi boje osobe koja ništa nema da

izgubi.

Trebalo bi da se boje one koja nije odredila

krevetac za spokoj i pokoj

zato što se iz minute u minutu rađa.

REČI

Ne poznaješ reči.

Izvan jezika pevaš

i misliš da lepo pevaš,

a ti jadan, grakćeš.

Samog sebe mešaš sa slavujem.

O, da se samo udvojiti možeš pa da čuješ:

Gra, gra, gra…

Zvuk kosilice i otvaranje teške kapije

teraju te nešto da izustiš, ali:

ne poznaješ reči.

Kažeš kako nisu potrebne,

da je ćutanje zlato.

Reči su ti uništile život,

pa eto koliko nisu važne.

Nije bilo udaraca u tvome životu,

niti saobraćajnih nesreća.

Modrica nemaš.

Bilo je jedino reči, takvih reči koje te nateraše da ćutiš

ali ne jer si nešto važno razumeo,

ne jer živiš u zlatu tišine,

ne jer si se napokon ušuškao u krajnosti –

već jer više nema tih reči koje te mogu vratiti živog

i pokretnog, meni, pokretnoj i živoj.

Ti si svoj život, i ne primetivši, uništio – u Jeziku.

Možeš odmoriti noge.

Aljoša Cvjetićanin

Porodične priče za Laku noć

Umesto predgovora

Ove novele pisala sam da bih Bogu skrenula pažnju na jednu kuću obavijenu maglom, kuću u kojoj se strašne stvari zbivaju. Možda su takve sve kuće, ali mome oku ne može promaći niti jedan detalj, i kako nema malog nasilja, ja sam iskoristila sav potencijal mikro sveta za dar onome koji ume da vidi i koji zna da (pre) uveliča. Problem se mora uvek i isključivo rešavati u jeziku, a ove aveti su iz jezika izašle, ali po svaku cenu će utkane u Jezik biti, pa makar i kao pokušaji. Makar i kao majmuni. Ovde se vidi jasno koliko ti junaci žderu, mumlaju, zveckaju tanjirima samo da ne bi išta progovorili, a neki od njih Rečnike prodaju i svojataju. Ja sam se rvala sa njima, posmatrala ih, i nisam dopustila da stvore Haos. Jedini ,,haos’’ koji je pretio ovim spisima beše Eros, ali isključivo onaj koji je iz mene izvirao. Dešavalo se da nisam mogla pisati od tih slatkastih napada, iako prave erotike nema, oni se toliko zalaufaju kada požele da vole ili da ih neko voli, toliko su čudni kada ubijaju!… Ja svoje junake sakatim, majka završava na podu, otac u podrumu, brat odlazi u Japan ili izvršava samoubistvo. Nikada nisam znala kako će se koja priča završiti, niti sam išta ispravljala, nikada. Pisala bih u bunilu i najvećoj logofiličnoj vatri. Nameravala sam oca da poštedim ,,lapota’’ u istoimenoj noveli, ali dve rečenice na samom kraju su mu presudile, i hop – sin ga je mlatnuo sekirom, nenadano, podelivši ga na pola, a njegova dečica uzeše jedno jednu polovinu glave, drugo – drugu. Hm! To beše iznenađenje i za mene. Možda to i nije adekvatno rešenje, ali čovek bi izgoreo da to nije učinio. Dakle, nema ispravljanja. U pisanju, negujem Prevenciju. Pre tog svetog čina se pripremiti – čitanjem, muzikom, valjanom ishranom, suzama, pa čak i svojevrsnom askezom. Ne posle, ne! Po izmetu se da videti kako se ko neguje i hrani, isto tako se na osnovu mojih novela da videti kako se to i čime hranim.

,,Razlika u znanju’’ najdraži mi je koncept – jer se kroz procep jedne realnosti uliva još jedna, druga, treća… i to meni nije poznato samo kao piscu, nego i kao čoveku. Oni koji su podvukli ravnu liniju, ne znaju koliko se toga zbiva ispod ili iznad njihovih odluka.

Ovi ljudi – ne mogu da se pronađu u Vremenu, jer su se razjedinili u Jeziku. Zato se jedino mogu voleti dok žvaću za trpezom ili dok se ujedine protiv nekoga. Najveći poraz njihov dogodio se u noveli ,,Nesporazum’’ gde sukobi isključivo nastaju u govoru, i u ogranku jezička umiru jer ne znaju više značenje niti jedne reči. Tako strašan pakao, rekao bi Juan Carlos Onetti.

Aljoša Cvjetićanin

NA VREME IH SECITE

Očekivasmo bebicu. Na kakve sam samo testove išao, na ispitivanja razna, ishranu promenio, prestao sa vožnjom bicikla, brojao spermatozoide i računao na njih, molio im se kao gospodu bogu da me ne iznevere, i pored toga, neprestano su mi otkazivali poslušnost, meni, ratniku. Neće me, ne bira me, a tako bih dobar otac bio, znao sam tada, milovao bih dušicu svoju, govorio bih joj, kada dobije prvu mesečnicu, da je u nju ušla žena ali da neće preplaviti detence u njoj, govorio bih joj dušo moja, leptirice moja, krv sam prolio dok te nisam dobio, i šta ćemo sada, hoćemo li da poljubimo svaki delić tvoga tela, mojega tela koje se nastavilo u tebi i koje ćeš nastaviti u drugima… hoćemo li se voleti, ti i ja ikada? Zašto se ne ugnezdiš, pitao sam se, zašto ptičice letiš bez prestanka, bez znanja i života, čezneš li za sigurnim gnezdom?

Počeo sam spremati kuću. Kupio sam veliki televizor i mnoštvo igrački, da beba može da se zabavlja. Čak sam i trambolinu ubacio u kuću, kada malo poraste, da skakuće. Za potencijalnog dečačića kupio sam avion i autić na struju. Žena je govorila da je pritiskam, da ne može ovako da zatrudni (!) da se ja ponašam već kao da imamo jato dece u kući. A kako drugačije, kako nego da zamišljam, da prizovem, kako nego da kupim svu opremu, jer neće ni jedno dete izabrati neodgovorne roditelje, mislio sam. Odnose imasmo po tri puta dnevno, ona je želela najčešće zguza da joj uvaljujem, ali deca se tako ne prave, čitao sam. Najbolja je poza misionarska, razume se. Ona bi znala u besu reći da mi više ne može lice gledati, ali sam zahtevao da me gleda: mene, oca njenog deteta. Gledaj oca svoga deteta, ponavljao sam joj kao mantru, gledaj oca svoga deteta… Pristao sam par puta od pozadi metnuvši ogledalo ispred – da može gledati oca svoga deteta. Otac njenog deteta joj je duboko ubacivao božanske klice u matericu, primi seme ovo zemljo plodna, cvet prolećni neka iz tebe oživi, u tebe će se i vratiti, i ti ćeš zemljo bogatija biti… Zvaćemo je Jelena, rekoh ženi. Jelena znači: sjajna, blistava. Sujeverna žena kazala mi je da ne valja unapred deci davati imena. Jelena, Jelena, pucaću iz puške kada se budeš rodila, organizovaću veliko slavlje u kafani, vikaću da sam postao čovek, i ja, moja Jelena, ti nikada nećeš plakati, pored budućeg čoveka. Ti ćeš ličiti na mene, i ti ćeš postati žena, prava žena, ja ću ti pomoći u tome, da i ti vidiš Sunce, pa opet u zemlju, kad te se nagleda Sunce, i kada se ti nagledaš, Sunca.

Jedne večeri je žena došla umorna sa posla i besno mi rekla da napravim dete sa nekom drugom ženturačom. Reči koje mi je izgovarala! Ometala je dolazak naše bebice, normalno da nas neće odabrati posle reči: Briga me je i za tebe i za dete, nije dete svrha postojanja! Nije dete svrha našeg postojanja, tako je rekla, a šta je, a šta je svrha, izbezumio sam se. E sad ću da ti zarobim seme, reče i poče da se skida, da me mahnito hvata za udove i cepa. Jebalo te dete, vikala je dok sam je probadao. Izgledaše u nečemu rešena, odlučna do srži, spremna da se inati i da taj inat istera do kraja. Bila je to destruktivna sila ali me je omamila i vodila do ostrva gde se deca jednako inate gledajući seksualne odnose i govore: NE!

Sećam se koliko sam uzbuđen bio jer se ona u samog đavola bila pretvorila. Hvataju se deca za glavu uda, vikala je, nazivajući me lošim pecarošem, moja je mreža za razliku od štapa, dobra! I baš te večeri mislim da sam upecao ribicu i pažljivo je u mrežu metnuo te mi sada čekamo da ribica mrežu rasplete ili… pokida.

Ne znam šta se dogodilo sa mojom suprugom kada je zahtevala kasnije da odemo na obližnju deponiju da mi nešto tobož, pokaže. Izašli smo iz automobila a ona je počela dodirivati smeće i otpatke. Trudna sam, kazala je mirno. T r u d na ?! Samo što pao nisam na ove reči svečane! Da, i stade mi otkopčavati pantalone, na deponiji. Ne! povikah Ne, ne ovde, a i trudna si, du-šo!

Nakon toga nije mi se više htela davati ni u krevetu, ljuta jer nisam ispoštovao nekakve paradokse. Zaista, čudna je moja žena uvek bila zato što nikada nije mogla osetiti bilo šta a da tome ne suprostavi nešto krajnje, suprotno. Znam da mi je najlepšu vest na svetu ciljano saopštila na – deponiji, htevši da kaže: Evo ti, evo ti, trudna sam, a naše dete će na kraju završiti međ smećem, kao i svi mi. Raduj se. To je za nju bio jedini način da uopšte razume u svesti kako će doneti život, to joj beše preko potrebno.

Tokom trudnoće sam bio i više no brižan i pažljiv, samo što joj i eliksire mladosti nisam donosio, a ona me je sve više i više prezirala, čak sam mogao steći utisak da me ucenjuje, govoreći u sebi kako je nešto moje u njoj te da dobro pripazim kako se ponašam. Zaista se beše izmenila moja supruga, podmsevala mi se i rugala ne propuštajući priliku da me unizi što nasamo, što pred prijateljima. Umela je drsko reći Znate li koliko je njemu trebalo da MI napravi dete? Dolazilo mi je da ubijem u tim trenucima, ali nisam zaboravljao da je žena mog života zarobljena u njenoj utrobi, pa bih se uvek fino sabrao. Ona je čak išla tako daleko da me je terala da stavljam prst u grlo i povraćam zajedno sa njom, da ja vidim kakve su to muke… To behu njene reči. Pa ništa strašno, nije mi teško za svoje dete i da povraćam, prkosno sam joj odgovarao, da shvati kako je loša žena i majka. Njoj je verovatno muka, sada, jer ne može zguza, mislio sam. Ludača i bludnica, ne postoji dalje.

Par dana pre no se porodila još se čudnije ponašala govorivši mi da ona nije zaslužila ovakav kraj, da umre zbog deteta. Smatrao sam je veoma sebičnom zbog takvih misli jer u njenome srcu ne beše prostora ni za kakvo žrtvovanje, ali ženska intuicija?…

*

Proveli smo tek sedam meseci i tri dana, a ona uveče oseti nadnaravne bolove. Vrištala je i cikala, mislio sam da je ovo još jedna predstava u nizu onih koje mi je priređivala mesecima, ali sam je brže bolje odvezao do najbliže bolnice. Doktor je bio siguran da se žena samo uzbudila, da boluje od trudničke histerije, i da nije vreme porođaju. Tako nam i reče: Ja, gospodo, ne odstupam od pravila. Decu porađam najmanje sa osam meseci i dvadeset i devet dana, a najviše sa devet meseci i jedan dan. Deci ne opraštam nestrpljenje i lenjost. Evo, baš je jedno htelo vani nakon devet meseci i pet dana, i ja odlučno odbih da intervenišem. Zar se kasni na sopstveno rođenje? Pet dana! Gospodo?! Šta to meni govori osim da se tom detetu ne živi? Hajd’ onda nazad u tamu!

Ali mome detetu se živi, doktore! rekao sam mu.

Sve u svoje vreme! Možda se meni sada umire, pa šta? To se dete još sa majkom povezalo nije! Postoje nivoi! To bi bilo kao da ja hoću pisati, a ne znam azbuku! Ne može!

Meni ništa drugo ne ostade no da suprugu porodim s a m! Doktor mi dade nekakav priručnik za porađanje, da ne bude kako nije želeo da pomogne, i ode da večera. Guraj, guraj, guraj! Hajde još malo, hrabrio sam Sofiju. Pridružiše mi se i hitni slučajevi u holu, svi u glas pevasmo: Guraj! Guraj! Guraj! Moja supruga je sve redom psovala, i mene, crk’o dabogda, vikala je, crk’o

U tom trenutku doktor posla obezbeđenje da nas iznesu ispred bolnice jer pravismo nesnosnu buku. Pacijenti iz hola odmah ozdraviše videvši kako se Sofija znoji i muči pa izađoše ispred da zajedno sa mnom rečima poguraju najsvečaniji trenutak u životu jednog bračnog para.

Iz naduvene rupe, posle gotovo sat vremena muke izađe ogromno stvorenje, skoro pa moje veličine, obliveno masnom krvlju. Starci me počeše čačkati i pitati šta je ovo, pa šta je ovo, kao da sam ja znao bolje od njih, bio sam, u najmanju ruku, preneražen. Sofija izdahnu, to sam zaboravio reći, puče kao balon na sve strane, prethodno me pogledavši užarenim, narandžastim očima mržnje. Skoro da sam bebu ispustio iz ruku da mi pacijenti ne pomogoše da je pridržim. Bila je za jedno dete ogromna, ali polu-šuplja. Ženina rupa tako velika da se zreo čovek u nju sakriti mogao i jedva da se nešto skupila nakon ove tragične smrti! Materica iskoči, morao sam je vraćati dublje u rupu.

Zamolih očajno pacijente da mi pomognu da ćerkicu odvedem kući, na šta se oni uvrediše i pokupiše, bolesni, pa još i da tegle, kaza najstariji. Vratiše se u čekaonicu jer je doktor sigurno završio sa obedom pa može nekog od njih prozvati. Pustio sam suzu nakon što me napustiše. Zaista Sofija nije zaslužila da završi ovako razvaljena, na pločniku, ispred bolnice. Krivicu osetih pred njom. Do maločas sam je prezirao, ali pošto je tek umrla, ja se zastideh i svojih ružnih misli o njoj. Šta je čovek. Sveukupnost i svesagledivost dobije tek nakon što mu neko umre. Ili je i to varka. Vratiću se po ženu kasnije, mislio sam, i pođoh sa ćerkom kući. Osetih veliki teret, pa još i kad me zveknu šakom po obrazu! Nije to bila mala, nevina ručica, već ručerda, veličine i snage jednog stasitog muškarca. Silno me je zabolelo, ali još me je više bolelo što je za moju kći milovanje, za mene je bol i udaranje. Kako ćemo živeti, kako naći jezik zajednički, kada ovo moje stvorenje pravi nesnosnu buku, plače i vrišti više od ljudi kojima su klinovi pod nokte zabijeni. Evo našeg bračnog kreveta, rekoh kćeri, ovde smo te mama i ja pravili, Jelena, ali nešto smo loše učinili čim si nam takva ispala. Vidi, tu me je tvoja mama mrzela, možda se deca ne smeju praviti u mržnji, i po svaku cenu. Zato ćemo ti i ja, lutkice, ovde čuda praviti…

Spustih je na krevet. Budi dobra, ja se sada moram po tvoju majku vratiti. Moramo joj lepu sahranu napraviti, moram mislima stupiti sa njom u kontakt, na neki se način izviniti, draga moja devojčice. Uzeh sa sobom iz fioke dnevnik svoje supruge i izađoh. Nikada joj za života nisam gledao u spise jer me ženske stvari ne zanimaju, a ona je znala skupljati ljubavne pesme, pa i sama ih pisati. Nikada me nije zanimalo u tome da učestvujem, da to vidim. Možda me je i zbog toga mrzela, sada kada razmislim.

Sofije ne beše na pločniku, gde sam je ostavio! Glupo sam je dozivao, Sofija, Sofija, pitao za nju u bolnici, u okolini, niko je živi nije video. Jedna baba reče da idem opet da pitam doktora, on zna, ali je sestra klepi po njušci rekavši mi da je baba dementna. Ne razumem šta se ovde dešava, da se nije povampirila? Nasumice otvorih dnevnik. Pisalo je: Anastas me uopšte ne voli. Zar on misli da je svrha postojanja roditi dete koje će rasti u mržnji, kažem u mržnji jer ja zbog njega uopšte ljubavi za to dete nemam, nimalo ljubavi!

Dalje: Danas sam te prevarila, Anastase, da, trudna sam se tucala, da samu sebe isprljam, samu sebe i ovo lažno, sveto stanje! Moj mi je dragi ljubavnik sipao seme po stomaku. Stomaku koji ti, lažno ljubiš!

Gospode! Sada mi već ne beše toliko čudna nesreća koja nas je zadesila. Ova se žena kurvala za vreme trudnoće, umesto da je zadovoljim – ja!

Osećam da se on raduje samo detetu koje nosim, a meni nikako – ne. Osećam se kao čovek čiju garderobu obožavaju, a njega preziru. Zato, proklinjem svoje dete. Mrzim dete koje nosim u utrobi i svake noći se borim da ga ne probodem, nožem. To ne činim jer ne želim osetiti ono duboko što nas povezuje, u smrti. Čim budem rodila, baciću je Anastasu i napustiti grad. To me dvoje videti neće! Želim tim nesposobnim bićima da se na svakom koraku spotiču, da nemaju mira i sna, ovo je najoštrija kletva – majčinska, srž-kletva, kletva oživljene posude! Ha!

Ima li gore no kad majka prokune, mislio sam. Pa, nema, samome sebi odgovaram. Sada mi je sve jasno. Dete je obolelo zbog njenih, zbog majčinskih kletvi, a možda i zbog moga nemara prema Sofiji. Očigledno je ona bila izrazito senzualno i željno biće, a ja sam joj to na neki način uskratio. Ipak, koja žena je još u trudnoći željna toga, i koja se žena još u trudnoći kurva?! Poludeo sam zbog te pomisli. Da, možda je naša Jelena ovakva jer se ona kurvala, ko zna čemu je sebe sve izlagala i u kakve se poze upuštala!… Prokletstvo, prokletstvo. Ali ja ću pronaći način da izlečim Jelenu jer je ona moje blago u strašnome svetu, moja suza radosnica. Kao mahnit sam otrčao do kuće, pa u podrum, izvadio pušku i pucao više puta, pucao za moju kći – detelinu u ukletome svetu… Sve sam u kafani častio, tri ture za svakog gosta, napio sam se kao letva, reči bezočne su šetale po smrdljivoj prostoriji: Anastas bogami ima da časti troduplo, čujem dete mu je tri puta veće od običnog deteta, čuvaj Anastase novac, troje dece ćeš ti u jednome od sada hraniti… Anastase, koliko će muškaraca biti dovoljno tvojoj kćeri, kad poraste, koliko kurčeva… jedan crni plus dva bela, ha-ha-ha, Anastase… Idioti, budale! Dosta! Nikoga nisam udario. Ja ću pomoći svojoj kćeri. Ja sam snažniji od svih njih, pa mi je u skladu sa time bog veći izazov dao! Biću dostojanstven! Nikoga ne volim više od nje. Moje blago među blatom! Idioti! Ne čujem ja vas!…

*

U kući sam imao šta videti! Na bračnom krevetu – poveće govno. Cela je soba zasmrdela. Prvi put osetih auru svoje kćeri. Pijan bejah i očajan. Plakao sam i drao se na dete, pokušavajući da nadjačam dreku.

Sutradan sam kupio velike pelene, one staračke, i svakodnevno sam ih menjao bebi. Iz dana u dan je sve više rasla, da je za tri meseca za glavu od mene veća bila! Setio sam se žene. Ona bi možda znala šta da učinimo, ali ta ista žena nas je ovako proklela, ona nije smela to učiniti sopstvenom detetu! Za mene ako, ali detetu… Molio sam bebicu da ne raste više, pevao sam joj uspavanke, čak sam od jedne babe uzeo nekakve magijske spise i pokušavao da sastavim formulu za smanjivanje, ali, bože, bože, nalazio sam jedino formule za rast, jer svi roditelji žele da im dete poraste – razume se, do neke predviđene i normalne veličine. Zato sam reči: rasti kao breza, rasti kao topola, rasti i bez mleka i bez majčinoga soka, rasti brže no što prođe godina, menjao u: smanji se kao puž, budi manja od crva i od makovoga zrna, kao Kvazimodo… Ništa uspelo nije. Ama baš ništa. Ne znam kako nisam ranije, ali setih se sada onog doktora i odlučih da odem do ordinacije, pa makar po kakav priručnik. Sve dadilje u selu odbijale su da brinu o ovako bolesnom detetu, ni moje visoke ponude ih nisu namamile a ja sam bio prinuđen da napustim posao u fabrici ne bih li stalno nadgledao Jelenu pošto bih zaticao užasan nered pri povratku u dom.

Žurio sam da stignem u oridnaciju, i zadihan, bez najave, polu-pijan zakucah kod doktora. Prekinuo sam ga u sred ručka. Doktor me se beše odmah setio. Stadoh ga očajno moliti da mi da neki savet, da mi pomogne da izlečim ćerkicu, koja se, skoro do plafona popela.

Jednostavno, vrlo je jednostavno, poče doktor, žvaćući hranu u ustima, odsecite joj noge!

To predlažete?‼ začudih se ja kako se toga nisam setio ranije. Ali, ja to ne znam da radim! Nisam doktor!

Ima ko zna, reče.

Zaista? Učinili biste mi to? Spasili ste me! Snažno ga zagrlih, a doktor se izmiče. Ustade i reče:

Ali, to morate da platite. I to mnogo da platite, jer se operacija, razume se, neće ovde, u bolnici, odigrati.

Meni je ostalo dosta ušteđevine, a pored toga, i novac od ženine sahrane je bio neiskorišćen, jer njenog tela nigde ne beše. Sada pomislih, kako je možda to dobro, jer se veliki novac baca na sahrane, a telo, trune li pa trune.

Operaciju dogovorismo za sedamnaesti februar. Napokon sam, te noći, mirno zaspao, ali me negde oko dva ujutro probudi plač devojčice koji beše plač odraslog čoveka i vriska dok ga režu. Još samo tri dana do operacije, pomislih kroza san.

Ali, sutradan je bebina glava već dodirivala plafon! Sve to beše nepodnošljivo za mene. Povrediće se, umreće ako nešto hitno ne preduzmem! Pozvah odmah doktora zamolivši ga da operaciju izvrši danas. Doktor je pristao, uz malo povećanje cene. I ja sam pristao, ne beše mi druge.

Ne brinite, kada budemo odsekli noge, manje će jesti, tiše plakati, ili gotovo uopšte neće plakati, biće kao sva normalna deca, ubedi me njegova prijateljska ruka na mome bolnom ramenu.

*

Ćerkicu je doktor uspavao i počeo sa zahvatom. Bilo mi je mrsko gledati. Izađoh van. Ja sam uvek razuman čovek bio, i čitao sam da se razum i razboritost čovekova najbolje pokazuje u teškim, nezavidnim situacijama, kao što je bila ova.

Nakon pola sata ušao sam u sobu. Tišina, na patosu dve odsečene noge i malo krvi.

Gotovo, reče doktor. Šta ćemo sa nogama?

Pa, nema ih više, zbunih se.

Ma… mislim, trebaju li vam?

A to… ne.

Ne smeta Vam da ih ja odnesem?

O, nikako, nikako. Samo izvolite.

I tako doktor ode sa malim bogatstvom u evrima i dvoje pari nogu. Dete je još uvek spavalo, naizgled mirno, a bez nogu. Posle duže vremena upalih televizor, da se malo razonodim, umirim, i stadoh gledati reklamu o podizanju plafona.

I ja bih mogao podići plafon u kući! Divna ideja!

Dete zaurlika, tako da se moje čitavo biće naježi.

Лаура Бети говори Пазолинијеву песму „Мерилин“ (1962)

(Из збирке песама „Пут и небо“, превод Гордана Суботић)

Мерилин

Од света древног и оног сутра

Остадоше само лепота и ти,

убога сестрице моја млађа,

она што трчи за сенама старије браће,

да би им слична била, смеје се с њима и плаче,

шалове њихове око врата меће,

кришом им додирује књиге и ножиће,

ти си, сестрице млађа,

понизно носила лепоту своју,

душа твоја кћери скромнога света

ни слутила није колико је мила,

у супротном, лепа не би ни била.

И нестаде, као златна прашина.

Свет те је научио.

И твоју лепоту за се приграбио.

Из неуког древног света,

из окрутнога сутра,

остаде само лепота што стидела се није

малених груди сестрице моје,

трбуха што голотињу олако открива.

Стога и јесте лепота била, као у

љупке Циганчице, просјакиње мрке пути,

као у трговачких кћери

у Мајамију ил` Риму лепотом овенчаних.

И нестде, као голубица од злата.

Свет те је научио,

и твоја лепота не беше више лепа.

Ал` ти и даље девојчица оста,

луцкаста као старина, окрутна као сутра,

а између тебе и лепоте твоје што уграби је моћ

прострле се сва тупост и суровост данашњег доба.

Увек је треперила у теби, као осмејак кроза сузе,

бесрамно пасивна, непристојно послушна.

Послушност много проплаканих суза иште.

Препуштања другима,

превише осмеха ведрих што за њихову милост моле.

И нестаде, као бела сенка злата.

Лепота твоја што преживе древно доба,

за којом будућност жуди, а садашњост

је чува, извргну се, тако, у зло.

Напокон осврнуше се старија браћа,

прекинуше начас демонске игре своје,

запиташе се, из разоноде немилосрдне

пренути: “Зар нам је збиља Мерилин,

мала Мерилин, пут показала?”

Сад управо ти, сестрице малена,

ником више ниси важна, сиротице, с осмехом својим,

управо ти си остављена пред вратима света

препуштеног удесу кобном.

Бог или југ? “Записи”, Бања Лука: Арт принт, 2018 (Никола Париповић)

Пред вама су “Записи” младог писца из Бања Луке. Записи су кратка и необична форма или стил изражавања Николе Париповића. Личе на закључке изведене из тема над којима је аутор дуго мислио. Њихова вредност је у томе што својом необичношћу и оштрином коју им управо кратка форма даје изазивају на полемику. Или на отварање нових путева. Духовитост која понекад из “Записа” бљесне није претенциозна као она коју налазимо у афоризмима. Нема сарказма, нити ироније. Из “Записа” избија необична самоувереност. 

Око чега бисте ви полемисали са Николом Париповићем?

Преносимо неколико “записа”:

Нема површног дјетета. Површност је вјештина коју човјек у заносу комуникације савлађује годинама.

*

У дјетињству је све – ново. “Ево, све чиним новим”. Откровење, 21:5.

*

Зашто није досадно у друштву дјеце и животиња? Зато што они живе своју судбину. Одрасли људи се траже.

*

Мањина се тражи. Већина никада није ни посумњала да је изгубљена.

*

Пролазећи кроз шуму, бићеш задивљен, зачуђен или поједен. Пролазећи кроз град, бићеш растројен.

*

Да је Бог Жена, човјечанство би одавно било угушено Мајчином видљивом свеприсутношћу.

*

Бог се скрива у примраку, а ђаво иза бљештавила.

*

Стрпљивост је садашњост бременита плодом будућности.

*

Љепота једног тренутка је пројава вјечности у том тренутку.

*

Њежност је осјећање за тананост другог бића.

*

Смирење је агрегатно стање љубави.

*

Слобода је Ја које одлучује. Судбина је Ти које ме сусреће.

*

Човјек је оно чему се диви.

*

Кад већ немамо дар ћутања, боље се расипати у ћаскањима неголи тонути у анализе.

*

Постоје два пута: досађивати се или гријешити. Само што је досада послије почињеног гријеха много дубља.

*

Досада у самоћи: тешка.

Досада у друштву: неподношљива.

*

Само онај који зна за добре осаме – имаће плодоносне сусрете.

*

Копајући по другим језицима, налазим неостварене могућности српског језика.

*

У књижевности намијењеној дјеци нагласак треба да буде на трагизму, будући да само поука изведена из трагичног осјећања може да освијести човјекољубиво осјећање.

*

Сви текстови осим Јеванђеља истрошени су цитирањем. Али су се и хришћани истрошили цитирајући.

*

Понижење слова: од јеванђелиста до журналиста.

*

Умјесто да читање претвори у оруђе за преображај јединога свијета који му је Бог дао, он је читајући стварао своје паралелне, лажне свјетове.

*

Читање је један неприродан подухват, али често неопходан за ублажавање човјековог стања у космосу.

*

Читајући праве књиге, можемо заборавити све идеје и ликове, али њихов дух остаје у нама и ништа га не може одузети.

*

Читајући Миљковића, човјек се разболијева. Коначни исход читалачког опијања његовом патетиком ума јесте очајање. Он је најопаснији српски пјесник.

*

Досада, а не Бог, главна је тема руске класике. Бог се ту рађа међу људима из досаде свакодневног живота.

*

Код Буњина је трагизам често загушен мелодрамским тоном. Зато он није писац Чеховљевог реда.

*

Примјер Борхеса: учити староисландски, а остати потпуно равнодушан према судбини стварног човјека.

*

Стилиста нема времена за истину: Флобер.

Истинољубац нема времена за стил: Достојевски.

*

Кованице Лазе Костића нису плод генијалности, како мисле неки учењаци, него тешких неуроза.

*

Све почиње не од разоговора, већ од чуда.

*

Да ли је “руска туга” чежња за Богом или за југом?

Како Бугари пишу фикцију? (Иво Сл. Николов)

Зараза је део шире идеје о Васељени коју аутор дорађује и развија кроз своје приче и роман. Окосницу прича чине “Људи-храмови” чији је задатак да спасавају душе људи које су се затекле у мрачним местима постојања и да им пруже могућност продужавања пута.

Зараза

Светлост!?

Ишчезла је услед догоревања свеће у њеним рукама… Није се сећала када се то догодило, али је још увек осећала топли восак по кожи. Остаде јој само нада. Стизала је, да би продужавала даље. Није знала ни ко је, ни где је. Изгубила је осећај за време. Имала је магловито сећање на пад. Пораз.

Сетила се подземних ходника. Били су тамни, камени. Хладни као мртваци. Осећала их је рукама и босим ногама. Сваки пут другачији, сваки пут јој наносише бол. Дрхтећи, помери се милиметар унапред. Дизала се полако, веома полако. Спорије од хиљадугодишње корњаче чији је оклоп подупирао планету. Испитивала је милиметре стопалом ноге на којем је остала без прстију, потом и другим. Истраживање настави рукама. Испружене, али близу тела, повијене у лактовима, препипавале су простор у висину. Прсти су јој били скупљени у песницу – бар они који су јој преостали. Сваку непажњу плаћала је телом. У почетку је зарастало. Али не задуго, нити у потпуности. Зараза. Била је вођена болом. Због тога је пред собом проверавала сваки милиметар, после чега би удахнула и дозволила себи да коракне.

Можда је грешила. Толико је већ времена прошло да су је сва чула издала. Но, мрак као да је био другачији, загушљив и опседајућ. Раније је могла да види предмете као силуете. Сада је о томе могла само да машта. Као да се вратила у време пре Великог праска. Од вида и слуха није било вајде. Једино се тишина могла надметати са тамом која је окруживала. Обе су биле тако излуђујуће. Гласови у глави су одавно ишчезли, а још давније се појавили. Због тога није ходала. Чак и не помисли на трчање!

Учини нови мали корак.

Хладноћа је згрчи.

Тренутак касније бол потпали цело њено измучено биће. Згазила је у нешто, нешто мрачно. И не толико мокро, колико лепљиво. Овог пута не повуче ногу из локве. То би била друга грешка. Научила је лекцију. Зато сачека. Сачека да се привикне на бол. Тада пребаци равнотежу са ноге на ногу. Бол не престаде. Никада и није престајала, већ се гомилала негде дубоко у њој. Осећај је био шизофрен. Са једне стране, унутра јој је бивало све теже. Али, са друге, нову бол је све лакше превазилазила. Изгледа да је почела да се навикава. Престаде да мисли и учини следећи корак. Овог пута бола није било. И шта има од њега…

Знала је да се креће по старој згради. Ходала је стотинама година. Десетинама година је већ самовала. Нико се није заустављао да би је посетио. Нико није проверавао како је. Није их осуђивала. Више. Прво је вриштала од беса, после из беспомоћности. На крају се умири. Помири се да никада неће напустити границе тих зидина. Пролазила је кроз просторије као кроз неки прошли живот. Тада је била арогантна, са пореклом и образовањем. Из досаде се ничим није бавила, сматрајући себе јединственом. Трагала је за непоновљивом свакодневицом. Заинтересовала се за митове. Изучавала их је са таквом страшћу да је почела да доказује њихову недоследност. Негде реалну, а негде измишљену. Није признавала пораз. И проширила је истину по свету, своју истину. Јединствену истину. Сакупила је много артефаката које је носила са собом да би је подсећали на успехе. И славу!

Следећи изазов је била њена сизифова скала. Погрешила је у процени. Уђе с високо подигнутом главом у једноспратну високу зграду чију сврху нико није знао. Замка кликну и она остаде унутра. Разне људе је дозивала у помоћ, а они би јој одговарали из лова на обећано злато. Нико ко би ушао није успевао да је пронађе. Нити је успевао да дочека сунце следећег јутра. Чак им ни тела никада не би била откривена. Временом су се они који су некога могли да спасу удаљавали, док потпуно не би ишчезли… После тога би пробала све друго чега би се сетила. Запалила је зграду, али ништа није горело. Почеше да јој горе плућа под кожом, па је ватру морала да угаси. Ноктима је зидове гребала као луда, али када би се пробудила из сна, зидови би опет били цели. Њене руке нису биле у таквом стању. Није успела да стигне до крова. На рачун тога разби врата и скочи кроз њих, само да би дупетом треснула у исту просторију. Поломи кости које ионако нису зарастале. Сваки удах је опомињао на њихово постојање. Падала је са прозора првог, другог и трећег спрата, са северног, јужног, западног и источног зида, али би увек као перо падала у салу с огњиштем. Тамо је све и почело. Проклете симболе је угледала још кад је стигла. Тада јој ништа нису говорили. Сада још мање. Уосталом, тада нису имали значење. А сад је било касно. Зато узе крпу и поче да их трља пре него што се ту настанила. Није успела. Утиснуше јој се по кожи и почеше да јој испијају енергију, били су гладни. Много гладни. Где год да су се после тога појављивали, симболи су се утискивали на зидове, на такнину, у кожу… Она постаде зараза.

Оштра бол је тргну из заноса. Никада пре није имала такав грч. Грч је изгледао блажено. Инстиктивно се затрча, знајући да треба да се удаљи од тог ходника. Нешто громно се беше појавило и тражило је. Целу вечност је чекала да се то догоди али је сада страх савлада и не напусти је. Несвесно додирну кожу на месту где је последњи пут видела симболе огњишта. Али је то не умири – кожа беше ледена. Затрча се још јаче. Судари се са зидом, изубија се о пречке и разбацане предмете. Требало је да пронађе мрак да се сакрије. Упрегну сву снагу да стигне до мале нише под степеницама. Успела је да узме завој. Уто је лонац лупи по глави. Није се сетила да се раније налазио на тој висини… Важно је било да је стигла до нише. Баци се као мачка унутра.

Касније угледа ватрену тачку у удаљеном углићу на ниши испред себе. Чак не стиже ни да се зачуди. Тачка експлодира у огромну светлост и обгрли је. Ништа није могла да учини. Предала се.

Старац лица ишараног преживљеним вековима се усправи полако пред остацима старе зграде. Имао је шивену торбу и дрвену тољагу којом се подупирао. Отресе прашину са огртача и огрну се. Окрете се и поче се удаљавати од остатака. Уморан осмех му озари лице. Чекао га је дуг пут кроз Чистилиште. Важно да је успео. Могао је да пронађе и да у тело прикупи следећу изгубљену душу. Његов је живот био посвећен њиховом проналажењу и уздизању.

Био је један од малобројних, кроз векове опсталих, живих Манастира – Зараза опраштања!

Лотова жена: библијска прича и њене песничке интерпретације

Лотова жена је једна од ретких прича из Старог завета на коју Нови завет понекад опомиње. У питању је алегорија наше оданости Богу – када нас Он позове, дужни смо да оставимо све овоземаљско и да пођемом за Њим. Они који у себи не пронађу снаге и намерно или из слабости почине грех, ризикују да доживе судбину Лотове жене – муњом погођени, претвориће се у стуб соли. Како се без освртања одрећи Града у себи? Који део нас заувек остављамо у Содому када једном из њега кренемо? На причу о Лотовој жени осврћу се (!) они које је Бог позвао и који су пошли путем Његовог гласа. Опоменуле су се, тако, Ана Ахматова и Вислава Шимборска.

Прва књига Мојсијева, гл. 19.

  1. И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.
  2. Тада *пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња.
  3. И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.
  4. Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим и поста *слан камен.
  5. А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;
  6. И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равнини, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.

Јеванђеље по Луки, гл.17.

  1. *Јер као што муња сине с неба, и обасја све што је под небом, тако ће бити и Син Човечији у Дан свој.
  2. *Али му најприје треба много пострадати, и одбачен бити од рода свога.
  3. *И како бјеше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човечијега:
  4. Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби се.
  5. Слично као што бјеше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху;
  6. А у *дан кад изађе Лот из Содома, удари огањ и сумпор са неба и погуби све.
  7. Тако ће бити и у онај Дан када се појави Син Човечији.
  8. У онај *Дан ко буде на крову, а покућство његово у кући, нека не силази да га узме; а тако и онај у пољу, нека се на враћа натраг.
  9. *Сјећајте се жене Лотове.

Ана Ахматова

Лотова жена

“ Жена пак Лотова обазре се идући иза њега

и у слани се камен претвори”

За изаслаником бога је ишао,

Огроман, светао преко горе црне,

а немир женин, врео, нестишао,

још га је звао да се бар осврне.

“Погледај куле прекрасног Содома,

паркове где певах, дворе где сам прела,

Прозоре пусте високога дома,

где сам ти родила дете, где сам чела.”

Окренула се, и са смртном бољу

Завапише очи, са прозором срасле.

Тело се прозрачном крутило сољу

И ноге јој хитре за земљу прирасле.

Ову дивну жену оплакати ко ће?

У општем губитку њен удео шта је?

Само срце моје никад неће

Заборавит`: живот за поглед се даје.

Вислава Шимборска

Лотова жена

Осврнула сам се тобоже из радозналости

Али сем радозналости могла сам имати и других побуда.

Осврнула сам се из жалости за зделом од сребра.

Из непажње – везујући каишчиће сандале.

Да не бих више гледала у праведни врат

свога мужа Лота.

Из нагле сигурности да кад бих умрла

он не би чак ни застао.

Из непослушности покорних.

У ослушкивању потере.

Погођена тишином, у нади да се Бог предомислио.

Наше две кћерке већ су нестајале иза врха брежуљка

Осетила сам у себи старост. Сањивост.

Осврнула сам се спуштајући на земљу тоболац.

Осврнула сам се из плашње, на коју страну да ступим.

На моју срећу појавише се змије,

паукови, мишеви и младунчад супова.

Не више ни добро, ни зло – већ напросто све што је

живело, пузало, скакало у свукупној плашњи.

Осврнула сам се због усамљености.

Због стида што бежим кришом.

Из жеље да крикнем, да се вратим.

Или тек тада кад се дигао ветар,

развезао ми косу и задигао сукњу.

Чинило ми се да то виде они са зидина Содоме

и праскају у гласан смех, једном и још једном.

Осврнула сам се у гневу.

Да бих уживала у њиховој пропасти.

Осврнула сам се због свих наведених побуда.

Осврнула сам се без сопствене воље.

То се само камен окренуо, крцкајући подамном.

То ми је пукотина одједном пресекла пут.

На рубу је тапкао хрчак, усправљен на две ноге.

И тада обоје погледасмо унатраг.

Не, не. Ја сам трчала даље,

вукла се и узлетала,

све док се тама не стровали с неба,

а с њом усијан шљунак и мртве птице.

Више пута окренула сам се због понесталог даха.

Ко би то видео, помислио би да играм.

Није искључено да сам имала очи отворене,

могуће је да сам пала лицем окренута граду.

Три песника: Ахматова, Тарковски и српски народни песник

Песму Бој на Грахову (босанскоме) је забележио Владимир Красић и први пут објавио 1880. године у збирци Српске народне пјесме старијег и новијег времена (Панчево, 1880). У предговору збирке Красић описује како је записивао песме, од кога их је и када чуо: “Кад оно пре три године многа браћа Срби из Босне побјегоше испред турског мача у сусједне земље, добјегло је више породица и у овај крај. Неких 18 породица склонило се овдје, код Карловца, у стари дубовачки град; а више их се настанило у селу Крњаку и околним селима. Ја, пре двије године, намислих употребити ту прилику, да од ових наших несрећних гостију скупим што више народних умотворина, те се озбиљно и прихватих тога труднога посла”. Даље Красић наводи да му је највећи број “повећих песама” казивао народни певач Јово Микеша родом из Глинице, којем је отац хајдук те песме пренео. 

И тако нас за сваки “блок” песама Красић обавештава од кога их је чуо, све док не дође до песама “новијег времена”. За њих каже: “(…) Бој на Грахову босанском, Бој на Саници и Скуцаном ВакупуБој на Скуцаном Вакупу и Камен-градуБој на Оџаку, код Гламоча и Из усташког логора у Босни послао ми је један честит Србин и врло уважена личност из Далмације; ал` сам принуђен и његово и пјевачево име, док се заплети источни не размрсе, премучати; а за сад нека им је обојици као и свима, који ми пјесме казиваху, овдје изречена лијепа хвала” (XI). Народни певач, чије смо име могли сазнати, остао је непознат из политичких разлога. Да ли због последица Берлинског конгреса после којег се у Босни заводи Калајев режим? Да ли због националног, у датим околностима опасног потенцијала који је наведени комплекс песама могао имати међу савременим Србима? Каква ли би санкција евентуално чекала певача и преносиоца да се њихово име знало? Како је Ахматова дошла до песме и зашто се баш за њу одлучила?

Красићеву збирку песама није лако прочитати јер је за то потребан известан подвиг. Кобис (претраживач) каже да је књигу могуће наћи на четири места: у Народној библиотеци Србије, у Универзитетској библиотеци, у Матици српској и на Филозофском факултету у Новом Саду. Дакле, ако нисте из Београда или из Новог Сада, преостаје вам или не тако јефтина библиотечка позајмица, резервоар горива или аутобуска карта до престонице или да песму Бој на Грахову босанском прочитате на руском.  

Непознати српски народни песник

Бој на Грахову (босанскоме)

Пије вино Бабићу Голубе

у Тишковцу, у мјесту згодноме;

Покрај њега добри савјетници:

Поп-Илија и с њим Симо Чавка.

Када су се напојили вина,

онда рече Бабићу Голубе:

“Чујте, браћо, моји савјетници!

“Већ сте чули и добро познали,

“Погин`о је Курић Осман-беже,

“Љута гуја, српска крвопија;

“Много ј` јада раји задавао

“За четири пуне годинице,

“По Грахову купећи хараче;

“Скоро јесте Турчин погинуо,

“Погуби га Николица Буро,

“Десна му се посветила рука,

“Која уби душманина љута!

“Но ми сада, браћо и дружино,

“Да идемо сјутра на Грахово

“Ударити на турску паланку

“Ишћерати аскер и редифу

“И порушит` сву турску паланку,

“Из ње Турци често излијећу

“Сиротињу јадну под мач мећу”.

Кад то чули добри савјетници,

они њему тихо говорили:

“Бога теби српска поглавицо!

“То је добро и треба чинити.

“Нег` почуј нас, српска поглавицо!

“Код нас нема војске за Грахово

“Да на турску уд`римо паланку,

“Ишћерамо аскер и редифу;

“Јер се Турци јесу утврдили,

“Добре шанце они поградили,

“И Градину прихватили цркву,

“И око ње шанце поградили,

“Из њих хоће бранити паланку

“Јер је б`јела на висини црква

“Ка` Вортица тврда Камен-града,

“Пак ће много задавати јада –

“Нећеш моћи ништа учинити;

“Нег` ти пиши књиге шаровите,

“Пак их шаљи на четири стране,

“И позови чете свеколике,

“Нека дођу овђе у Тишковца,

“Онда ћемо моћи на Грахово

“Ударити на турску паланку,

“Ишћерати аскер и редифу.”

То је Голуб за добро примио,

те он стаде ситне књиге писат`:

Једну шаље Маринковић Стеви,

Другу шаље Каран-попу Ђоки,

Трећу шаље Милановић Виду,

А четврту Амелици Триви;

Пету шаље Тркуљи Мијајлу –

Књигу пише, у Тишковцу с`једи,

А у књигам` овако бесједи:

“Четовође моја браћо драга!

“У које вам доба књига дође,

“Сваки своју чету прикупите,

“У Тишковцу мени доведите,

“Јер нам ваља ићи на Грахово,

“Ударити на турску паланку,

“Из Грахова Турке ишћерати;

“Већ су доста починили јада

“Сиротиња много од њих страда

“Ваља браћо да их избавимо,

“Од Турака Грахово очистимо.”

По наредби кад књиге стигоше,

Војводе се на ноге дигоше,

Сваки своје прикупио друштво,

Те их воде у Тишковца равна,

Здраво дошли до Тишковца равна;

Добро их је Голуб дочекао,

Руке шири, у лице се љубе,

Питају се за мир и за здравље,

па одоше пити хладно вино.

Тог се дана Срби прикупише

и ту тавну ноћцу преноћише;

Кад сјутра бијел дан освану,

Отален се војска подигнула,

На засеок логор учинила,

И ту тавну ноћцу преноћила.

Кад је сјутра пола дана било,

Ударише свирке и борије,

Барјактари развише барјаке,

Војска пође сретно путовати,

Па још иде радо и весело,

Певајући и подвикујући;

Здраво војска на Стожишта дође,

Мало вр`јеме ту се одмарала,

А главари распоред чинише,

Куд ћ` који с војском ударити,

Са које ли стране нападати.

Распоредом за бој одредише:

С десне стране Милановић Вида

И са њиме Качавенда Марко;

А с лијеве Тркуља Мијајло,

На Градину да удари цркви,

И он први да заметне кавгу

И на Турке јуриш учинио,

одмах цркву јесте прихватио,

И око ње шанце заузео,

На поласку ватру оборио.

У то доба чете свеколике

На душмана сложно ударише

И велику ватру оборише.

Но их Турци л`јепо дочекаше,

Из шанчева бити започеше;

Бију Турци, Срби не измичу,

Већ се шанцем све ближе примичу;

Бој се бије, никад не престаје,

А Бабићу, војвода Голубе,

Јаше свога хата помамнога,

У десници голу сабљу носи,

А све лети од чете до чете,

И добре им он даје сав`јете:

“Сложно браћо и дружино драга!

“Бог је с нама срушићемо врага,

“Више нама неће чинит` јада,

“Само буд`те срца јуначкога,

“У том ће нам прије побећ` Турци!”

Кад је било око пола дана,

Тад повика Бабићу Голубе,

И дозива Милановић Вида

И овако њему говораше:

“Каран нам је у ватри великој,

“Тако исто Тркуља Мијајло,

“Јер су на њих навалили Турци;

“Нег` ти пошљи неколико друга,

“Нека иду њима у индата.”

Кад то зачу Милановић Виде,

Он дозива Трикића Илију

И овако њему говораше:

“Богом брате, Трикићу Илија!

“Узми наши до двијеста момака,

“Те ти хајде Мићи и Карану,

“На њих јесу навалили Турци,

“А ми ћемо овђе се држати

“И на Турке живље ударати”.

То Илија једва дочекао,

Те он узе до двјеста момака,

И отиде Мићи у индата.

Бој је трај`о браћо моја драга,

Без пристанка за два пуна дана:

Нити Срби Турке ишћераше,

Нити Турци Србе повратише;

А кад треће јутро освануло,

Те виђеше из паланке Турци,

Да ће Срби опет нападати,

У паланци ватру наложише

И око ње куће попалише,

побјегоше Ливну бијеломе.

Срби шанце турске прихватише,

А Турци им Ливну побјегоше.

Срби своју војску прегледаше,

Сваки своју војску избројише:

Десет Срба јесте погинуло,

И тридесет било рањеније,

међу њима тешко рањен био,

Славни Србин и добар тобџија

По имену Радосавић Ацо,

Код топова рана задобио,

Од те ране у Книну је умро,

Он је умро, а име остало,

Које ће се дуго спомињати.

Седамдесет Турак погинуло,

А рањени ни броја се не зна.

То је пјесма, браћо, од Грахова!

Арсениј Тарковски

Из збирке песама 

Бити то што јеси

1.

Сваки тренутак наших сусрета

славили смо као Богојављање

сами на овом свету

а Ти, храбрија и лакша си била

од птичјег крила

степенице си вртоглаво прескакала

и кроз влажни јоргован водила

у своје царство са друге стране огледала.

Када би пала ноћ

милост си била мени поклоњена –

кроз олтарска врата отворена

твоја нагост

у мраку је сијала

и полако се нагињала…

И будећи се говорио сам:

“Буди благословена”

знајући за смелост мог благослова

а ти си спавала

и плаветнилом васионе

капке да ти додирне

пружао се јоргован са стола;

и плаветнилом додирнути капци

били су мирни и рука топла;

а у кристалу су пулсирале реке

пушиле се планине, светлуцала мора

кристалну куглу

на длану си држала

на трону спавала

и Боже праведни:

била си моја. Пробудила си се и преобразила

свакодневни људски речник

и говор се напунио

звонком снагом

а реч “Ти” –

добила нови смисао

и значила: Царе

на свету се све променило

чак и обичне ствари:

лавор,

бокал –

док је између нас

као на стражи стајала

слојевита и тврда вода.

Повело нас је незнано куда

пред нама су се као опсене

размицали градови чудом саграђени

метвица нам се под ноге распростирала

и птицама је успут било са нама

и рибе су искакале из река

и небо нам се отворило пред очима

док је Судбина по трагу ишла за нама

као лудак

с бријачем у рукама.

2.

Јуче сам те чекао

од јутра

и као да су знали

да нећеш доћи…

Сећаш се какво је време било?

Скоро празнично…

Ишао сам без капута

а данас си дошла

и посебно тмуран дан

приредише за нас:

и кишу

и тако касни сат

и капљице што клизе

по хладним гранама…

ни речју да их зауставиш

ни марамицом да их отераш…

3.

Предосећањима не верујем

и предзнака се не плашим

ни клевете ни отров

избећи не желим:

нема смрти на свету

бесмртни су сви

и све је бесмртно…

Ни они у седамнаестој

ни они у седамдесетој

смрти не треба да се боје:

само јава и светлост

на том свету постоје.

Ни мрака нема, ни смрти, не…

Сви смо већ на обали мора –

од оних сам који извлаче мреже

кад бесмртност наступа клином:

Живите у кући и

срушити се неће тај дом.

Позваћу било које столеће

ући у њега и у њему

саградити дом:

Ево зашто су ваше жене и деца

са мном за истим столом

а сто заједнички и прадеди и унуку…

Будућност се збива у овај час

и ако подигнем руку

свих пет зрака остаће уз вас.

Сваки минули дан

кључном кости својом

као подупирачем сам подупирао:

геометарским ланцем време сам измерио

и кроз њега као кроз Урал прошао…

Век сам себи према висини одабрао:

ишли смо на југ

изнад степе прашину дизали

коров се димио

зрикавац мазио

потковице брком дирао

и прорицао: погибљом ми,

ко монах претио…

Судбину сам своју за седло привезао

и сада, у будућем неком времену

попут дечака – придижем се у стремену…

Мени је моја бесмртност довољна

да би ми крв из једног

у други текла век…

За постојане топлоте

сигуран кутак тек –

добровољно бих животом платио

кад ме летећа игла његова

као нит не би

по свету водила…

4.

Једно је тело у човека

као код усамљеника:

дозлогрдила је души

тајна опна с ушима

и очима величине петопарца

и кожа пуна ожиљака

на костур навучена…

Лети кроз рожњачу

у небеске висине

на леденој ушици

на птичјој двоколици

и чује кроз решетку свога затвора

чегртаљку шума и поља

трубу седам мора:

душа је грешна без тела

као тело без одеће –

ни мисли, ни дела

ни идеје, ни ретка –

без одгонетке загонетка:

ко ће назад да се врати

отплесавши на подијуму

на коме нема ко плесати?

И сањам другу душу

у другој одећи:

од бојажљивости до наде

гори претрчавајући

– као шпиритус –

пламеном без сенке

узмиче по земљи

остављајући за успомену

грозд јоргована на столу.

Дете!

Трчи!

Не јадикуј

над Еуридиком бедном

и штапићем по свету диригуј

обручу твом меденом…

Све док у одговор на сваки корак

макар и четвртином слуха

и весео и сув

шум земље ти допре до уха. 

Ана Ахматова

Пут

Један иде правим путем,
А други по кругу,
Да се врати родном дому,
Другарици или другу,
А ја идем (мене прати
Нека зла судбина)
Нити право, нити косо,
У никада и никуда,
Попут воза кад га с шина
Одвуче дубина.