DOVIĐENJA, DRAGI PRIJATELJU: PESME BORIVOJA VEZMARA

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.
STRELCI IZ SNA

Stvaram samom sebi svoju javnost,
nekakva stvorenja od krvi i zraka
baš poput vas i mene.

Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,
svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku
kandže,
svoje snove u kojima vas sanjaju
kao da ste stvarni.

Njima govorim stihove,
na mestu koje će već jednom zauvek svak
napustiti.


HIDŽAMA

Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,
i da se njome čisti
zatrovana krv, koža, creva, 
niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera, 
ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,
čak i dah,

i da to može potrajati, 
to lečenje,
kroz čitav jedan život, proževši njegovu

larvu, gusenicu,
leptira,

sve dokle ne istrune,
i prosuvši se u reku, ili tek
u kišni kanal,

oslobodi
u beskraj.
RASPRAVA O DUŠI

Prijateljica mi ispriča moru
koju dožive u ranu zoru.
Na vetru škripa prozora, vrata
probudila je u četri sata.
Osetila je u tom mraku
da joj je duša u stomaku.

- Stomaku, veliš? Otkud tamo?
Želudac vari mrtve tvari! 
Nije li duši u telu kuća,
u disanju, u krošnji pluća? -

- Ma to su zablude, u dahu nije!
Po mudrostima stare Indije
u stomaku je,i dok prati
varenje hrane, ona pati,
i slično telu kad se porađa
kroz patnju duša se oslobođa.-

- Mudro zboriš pametna ženo
no nek mi bude oprošteno -
možda je ipak, naspram dogme
duša u dijafragmi, bogme,
a ja u zabludi držim do toga
da ona luta u snu boga.


DADIJA

Sedim u kolima na parkingu Medik Grupe
i čekam.
Na mesendžer pristižu poruke.
- Gde si druže stari? 
Kako si? Šta ima? -
Vidim - kroz maglu od dima 
cigarete, profilnu sliku. Dadija Brčaninović iz Banovića!
Dadija!? O, kud li tolike godine prolete?
Dadija, momak delija,
ko od šale zapevao bi na svaku notu -
jedini međ nama koji se raduje životu!
JNA. Kasarna. Rutina. Večite tugovanke
zbog devojaka i majki - uskoro će, nismo to tad znali,
sav naš svet da se zapali.
- Šta ima kod tebe, Dadija?
- Radim u rudniku, inače je fino,
živim sa gospođom i sinom.

- Dakle, skoro ko kadija?-

-Dva puta sam se ženio, bio u Švici,
imam svoj stan i tako dalje, 
drago mi je da si mi se javio.

- Dadija, nikad te ne bih zaboravio.
DOVIĐENjA, DRAGI PRIJATELjU

– Može li kod vas da se kupi
„Sistematika i filogenija viših biljaka”?
(autori su Tatić i Blečić),
i može li odmah,
a ako ne,
kada?
– O, kako da ne može!
Može istog trena,
takoreć – odmah sada!
Na usluzi smo i ja i žena.
– Hvala!
Javljam se za četvrt sata –
još sam na obodu grada!
– Mi smo u podrumu, u Dositejevoj:
zelena zgrada
(ona od četiri sprata!)
– Mislite, čuvena
Kula od karata?
– Hahaha, da!
Na interfonu –
stan broj dva!
Neko će već da vam otvori vrata –
supruga,
ili ja!
– Odlično! Vi ili ona,
ništa ne menja!
– E pa onda –
DOVIĐENjA,
DRAGI PRIJATELjU,
doviđenja!




PULS

Ti si moj puls
sat moga tela
sa zupčanicima utkanim napola u meso
napola u san

svakim udarom
svakim novim odjekom
spajamo se
i odvajamo

(udari sve su jači
a odjeci sve duži)


VARENJE PLASTIKE

Kad se malo bolje zagledam
u ovu peglu sa koje se puši 
rastopljena plastika,
vidim kako čini isto ono 
što i stroj nebeski
sa našim telima čini:
sa jedne strane, na izbočinu 
valjka parče cevi se nasadi,
dok se drugo parče na suprotnom valjku
u finu rupu umetne, a zatim

obe strane se pritisnu
i zadrže u stisku 
sve dokle ne krene dim-

odmah potom
trzajima žustrim
delovi se istrgnu
iz svojih još usijanih ležišta
i jedno se u drugo
nabije.
(hlađenjem
zauvek ostaćemo
u istom telu sliveni).
JUTARNJI PRIZORI


Verujem ti isto kao što verujem
da ovaj jutarnji zvuk dolazi
od oblaka po kom se prelamaju
vetar i svetlost dok se u njega utiskuje 
kao u obraz božiji 
stopalo deteta.

I ne verujem ti jednako kao što ne verujem
da je ova senka ispod lišća što u lokvi od ulja pluta kišnim kanalom slika neba koje se spustilo u tvoje oko.

Zato verujem da si i u jutarnjem zvuku
i u oblaku po kom se prelamaju vetar i svetlost
i u lokvi od ulja koja pluta kišnim kanalom

zato verujem da si i nebu samom 
u oku 

jednako koliko i ne verujem 
da si ma gde.


STELA

Kao dete kad izlazi golo
iz šuštavog penušanja
i ti izlaziš, Stela
sa vetrom u oku

na vrtešci
sa tebe kaplje
osinji med

Tebi samoj
niko ne treba.

Znam
nedokučivi
gleda nas

i celiva.


NIČIJI OTAC

Nestajem iz svega -
kao pepeo ispod snega.

Da, bio sam tu. U najgorem slučaju
upamćen manje po dobru, ponajviše po zlu.

Ničiji otac nisam bio -
nikoga nisam dva puta rodio,

ni ubio,
u snu.
Borivoj Vezmar

MORSKA SO JE JEDINA DOBRA NA MOJE RANE: POEZIJA KATARINE SARIĆ


Katarina Sarić (10. 03.1976), živi i stvara između rodne Budve i Beograda.
Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću diplomirala je filosofiju, a potom jezik i južnoslovenske književnosti. Na Fakultetu političkih nauka Podgorici završava postdiplomske studije iz socijalne politike i socijalnog rada.
Piše društveno angažovanu poeziju, prozu i esejistiku. Književnica je, poetska provokatorka i performans umjetnica.
Autorka je trinaest samostalnih izdanja, zastupljena je u brojnim koautorskim delima, antologijama, zbornicima, na svim važnijim regionalnim portalima.
O njenoj su poeziji i prozi napisani naučni radovi. Djela su joj nagrađivana, prevođena i objavljivana u regionu, ali i na svjetskoj literarnoj sceni:
“Seks i provincija” kolumna, Diogen, 2014. godine,
“Književnost i jezik u funkciji promovisanja univerzalnih vrijednosti i identitetskih komponenti crnogorskog društva ” Filozofski fakultet Nikšić, 2017. godine,
“Minervinim tragom” – antologija crnogorskog ženskog proznog stvaralaštva, 2018. godine i “Minervinim tragom” antologija poetskog stvaralaštva crnogorskih književnica, 2021. godine, “FKCJ”, “Personalni karusel – šizofrena zbirka” JU Narodna biblioteka Budva, 2018. godine.
Ciklusom ženski aktivne poezije, osvojila je drugo mjesto na konkursu “Paf-poezija -Arto”, Podgorica, 2019.
U prevodu na engleski jezik:
“The Baffler” USA, “Balkan poetry today” UK, “The Wagon” Chennai, India, “ Praktik a magazine of contemporary writing”, “Epoque press”, Brighton i Cheltenham UK. World Literature Today, 2020.
Makedonski: “Revija Branuvanja” 2014. i “Sovremenost” 2019. Romski: “Savorre amen sam e Devleske čhave” 2017. “Ašunen RRomalen” 2018. Bengalski, “Atunis poetry”.
Na makedonski jezik joj se prevodi poetska zbirka “Smrt madam Bovari” nastala iz performansa izvedenih u makedonskom internacionalnom teatru (Macedonian Center International Theater Institute), 2020. godine. Istoimena zbirka, ušla je u uži konkurs Poetikum izdavaštva, 2021. godine.
Izbor iz političko-erotske poezije objavljuje u specijalnoj izdavačkoj kući za avangardna i ekscentrična djela svjetskih umjetnika “Black Scat Books” California.
Uvrštena je izborom iz socijalne poezije u ediciju “Artifact Nouveau” kao materijal za čitanje na seminarima i kursevima Delta Koledža, Kalifornija za 2019. godine i World Literature Today, 2020. (work in progress).








ČETIRI MJENE

JESEN MI JE

Ušećeriti se pod jezikom
raspekmeziti
samo još jednom
da je
na dlanu
nečijem mekšijem
pa s mrvicama vrapcima
Lišće gaziti
još jednom
Iskovati cokule iz betona živoga
dnom
Jesen mi je
Boli me
Iskrvarim na dušeku svaku
Moje su obije strane kreveta
natopljene
presflake stisnute među nogama
udavim od grljenja sve plišane jastuke
Više se i ne sjećam da li si ikad bio tu
Da li smo se gađali jastucima
Da li sam to bila ja
grizla proštepanu ivicu čaršafa
Da li smo to bili mi
ljuštili 
mandarine 
od posteljine rukama umazanim 
- suprim mmmm …
Mirisala je soba na naftalin 
i lavandu
namjerno sam gurnula petoparku
u ćošak
zalijepila žvaku 
pod prozorsku dasku
da nam se mili vraćati
S uma silazimo
klizimo
jedno s drugoga 
dok se komšiluk žali na škripu starog kreveta
a onaj brkati 
preko puta 
kune:
- Vrat š’ nje slomio dabogda!
Svima im je pusta kuća ostala
dvorišta u živice zarasla
I niko više ne peče rakiju 
i ne kuva kavu
dočekuje i ispraća
Svuda tende i kovane kapije
psi čuvari i alarmi
protiv sunca
protiv ljudi
zaštita
Kako smo pristali
da poliježemo u ove kutije za sardine
visoka faktora
a da ne mine
ni tragosti 
žalosti
za onima jutrima protegnutim
tijelima raspojasanim
golim
Hladno je
Hladno mi je
Pretrnula sam zadnju vodu
izazvala prerano krvarenje djevice od 11 ljeta
i svi su se smijali na bazenu
Ta potmula upala jajnika još ne jenjava
i nije neka šteta
velika
tek
život bačen psima
odbrojava u kapsulama
a onaj metalni smijeh u ušima odzvanja
kovačev mijeh
Jesen mi je
Boli me
Doba umiranja


ZUBATO PROLJEĆE  

Mrzim proljeće 
Proljeće ima zube 
i svi nervozno trube 
preko ulice
i glasne su ptice 
i svi se utrkuju ko će prije 
da zauzme mjesta na sunčanoj strani kafane 
Ljube
se djeca na peronima
Ja bih da ne osvane
da odmah pretrčim iz zime u ljeto
čemu ionako sve to 
guštarenje 
pretvaranje
hoću da svi odu
hoću u vodu 
morska so je jedina dobra na moje rane
majka uvijek kaže da sam od bijele vrane 
iz osinjaka osa
da bi se i šarka otrovala da me ujede 
Ja bi nekog od prije ovog vremena od rana i šala neslana 
moga lajanja i njihova povlačenja
jačanja i tlačanja 
Od prije ove bijede
da me opere
ko ciganče grdno izriba
gola i bosa
od naslaga i gliba
(a bila sam tako mazna)
prije svih ovih zločina i kazna
prava plišana medvjedica
prije nego je otpočela hibernacija
pećina i studa 
Okupacija
brendiranih lica i društvenih žica 
Prije no me sva pogan i svo zlo te je moglo snašlo 
(bila sam tako nježna)
Bilo pa prošlo

SPAR

Ova kasna sparna avgustovska popodneva
 i vlažna posteljina na koju padaju kosi zraci sunca kroz poluspuštene roletne
 praveći trake zlatne zebre -
podsjećaju na lijena odmarališta pored puta 
krčme koje nudile su prenoćište bez prijave i takse na spratu iznad 
na bidone vode
 poređane na balkone uz zemljane saksije –

Podsjećaju i na memljive studentske sobe
 stranice džepnih romana 
duž kojih se protežu Nane, Kolete i Mone
 i njihovi ljubavnici koji se najprije briju da istupe žilet 
a onda im ga dodaju u kadi punoj mirišljave pjene 

Na glatke noge, satenske papuče, mušeme i spavaćice od tila 
na lake pregradne zidove i teške gvozdene krevete 
iza kojih se čuo svaki šum i povlačenje vode –

Podsjećaju na razgovore uz hladno bijelo pjenušavo, meki sir i grožđe
 koje smo lijeno dohvatali s loze iznad glava
 i jeli ga tako neopranog
 raspravljajući punih usta o uticaju Simon na francuske strukturaliste 
koji je neosporno morala ostaviti barem u onolikoj mjeri u kojoj je Sartr na filosofiju egzistencijalizma 

- kao da je to najvažnije pitanje na svijetu
ako izuzmemo smrt intelektu
miris lokvanja i kreketanje žaba 
opet smo u biti na početku 


MIHOLJ

Kad dođe ono vrijeme
kojemu se sabire i oduzima
a uvijek nekako s miholjem
dođe
Kad prezrijeva grožđe
i prska voda na usta
a stari vraćaju na kamena kućišta
Ko bi mu ga znao tad za išta
Pa pomiješam žito s kukoljem
i ne znam tad kako sam uopšte živa
kako uspjela i kako promašila
baš svaki koš 
ćorava kokoš
Kako sam mogla voljeti
i tebe i njega
i ovoga i onoga
ponavljati
uvijek one iste
male slatke riječi
vezivati se za sitnice koje svaka na jednu liče
i sve su obećane i sve medene
da se umre
do naredne
Zar ljubav može biti ako nije do groba
Ili smo samo potrošna roba
svi 
mi
bez razlike
Kako sam mogla ređati slike
igrati se staklenim perlama
nervima
čerupati naživo 
udove
razvaljivati pa slagati se iznova 
od prstiju do tjemena
od tebe do njega
do naredna
Blago onima 
koji od kuće i ognjišta dalje
vidjeli nisu 
nikada ništa
do on nju i ona njega
i onaj komadić obradiva dvorišta
na prisojnoj strani
sve je
i svega
Kad dođe ono vrijeme da životu položim račun
privežem čun
za obalu
a uvijek nekako s miholjem 
dođe
da zamami
Ja umiješam žito s kukoljem
pa skokom daljem
Katarina Sarić

KAKO JE CRNA TRAVA DOBILA IME: POEZIJA JELENE GAVRILOVIĆ


Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”.
Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”).
Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine.
Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku.
Održala jeviše zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević.
Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).




TUŽBALICA JEDNOG DŽIDOVCA

(ili kako je Crna Trava dobila ime)
Ilena
Žena iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika
Rođena između nakovnja i kravljih koža
I rogova
Zagledala se u mene, Džidovca, pustahiju
Što napasa stada od Gradišta
Do Karpata
I prevali po pet stotina milja džidovskih
Za jednog dana
I postade mi žena, Ilena,
Pripadnica plemena kovača i sedlara
I dolazih na njene sise kao na pojilište
Svakog sumraka
Dok sam vraćao stada sa Karpata
Do Čemernika
I teško dizah grivu svoju iz tih voda
Nabujalih
Spreman i glavu izgubiti ako treba
I reče mi Ilena, moja žena, jednog dana
Dok sam vadio glogov kolac iz nje
Omašćen
Odvešće te Latini u vojnu, videh u drobu,
Veliki ćeš ratnik biti, stalno u pohodu
A ja, žena iz naroda kovača i sedlara
Umem da čekam samo u sedlu
Jahaću i biću jahana, kako me volja,
A opet, samo ću tebe čekati, Džide,
I kad god mi dođeš, biću tvoja
I pristah na takvu pogodbu sa svojom ženom
Ilenom, jer i ne beše druge,
Omrsih se njenim međunožjem pre no pođoh
U vojnu
Zarih joj glogov kolac još jednom
U utrobu
I reče mi, po ko zna koji put, da mi je ud
Kao u konja ciganskog, kradenog
Od Tračana
I pusti me niz Carski drum, da odjezdim
Na nogama
Džidovci hodaju brže od svakog
Konja
Jedu, spavaju i ljubav vode u hodu
I za svaku su bitku i trku
Pogibljenu orni
I vele da su besmrtni
Sve dok hodaju, uspravni
Samo ne smeju pasti nit kost lomiti
Jer iz jednog su komada, ko hrastovi,
Istesani
I čekala me žena moja, Ilena,
Iz plemena kovača i sedlara
U sedlu rođena, u sedlu me čekala
Sa kolcem drugih jahača 
U utrobi
I gorča mi beše pomisao na tuđina
Što se napaja na pojilištu njenih sisa
Od svih rana i kopalja Dukljana
I Slavena
A opet, osetih i tajnu nasladu
Jer znadoh da tako čekaju žene
Poput Ilene
I da su takve žene odista verne
I za mene, Džidovca, beše prekasno
Da se okanem Ilene
Jer ljubav njena beše jača od vina
Sa opojnim travama
Iz Luga Vilina
Od kojih se duboko spava
No, svejedno je kleh i psovah na putu
Kući, iz vojne, kunuh joj kosu
Od kovilja, usta njena
I sise - pojilišta ciganskih konja
Od tada se to mesto zove
Čarna trava, po mojim kletvama
Od tad se i reka što tamo teče
Zove Čemerna
I ne zna povratnik iz dugih pohoda
Od čega većma krvari, od ljutih rana
Od gorkih misli ili od sećanja
Tek, udubljenog tako u snatrenja o Ileni
svojoj ženi, iz plemena kovača
I sedlara, ispod Čemernika
A pre no što se ova planina čarna
Tako nazvala
Saplete me jedan hrast, čvornovat,
Moj smutljivi brat,
Poklekoh, padoh, polomih kost
Bedrenu
To beše mi smrt,
Posle svih premiranja na nogama
Ne stigoh da napasem svog džidana
Međ njenim gorobiljem toga dana
NI da se napojim još jednom
Poslednji put, njenim sisama
Neka si prokleta, travo crna, za sva vremena
I ti, planino, stara i zadrta, budi čemerna
I ti reko što ne toliš žeđ i rane
Ne spiraš, budi čemerna,
I vi, vile milostive, ime promenite
svom lugu zabludelom
u nešto tavno
I neka su proklete vaše paprati čemerne
Još jednom velim
Kad me ne odvedoše do moje žene
Ilene, celog
Već skončavam u ovoj travi černoj
Presamićen
I zapetljan u vlasi Čumine
Kao da se klanjam nekom bogu
Tuđem, kog prezirem
Što ne priliči jednom Džidu
Hrastostasnom
Mesto će se ovo od sada zvati
Trava Crna
U kojoj Džid jedan, povratnik iz Latina
Polomi kost bedrenu
Maštajući o Ileni, svojoj ženi
Što ga čeka na tuđi kolac nabodena
Verna, kako to samo može biti žena
Iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika.




KAD JE DŽID VIDEO DANUBIJUS 

Oni spavahu i buđahu se
Spavahu i buđahu se
A ja sve vreme bejah na nogama
U negvama, budan i uspravan
I svanu im mnogo dana
Dok meni ne smrče ovaj jedan
Jer, mala je u njih snaga
Noge im k'o trske lomne
A onda dođosmo pred reku široku
Tu se bogovi, svega mi,
Valjahu i gore ravnahu
Strašna to beše reka
K'o kad lelek u duši umine
I sve čemerno na dno potone
Naoko mirna, a iznutra ključala
I ne mogaše je preći ona živinčad
Na tanušnim svojim trskama
No ih nosile struje nizvodno
I virovi vukli na dno
Tek neko na me pogleda,
Džida, sveg u negvama,
Te gurnuše mene u vodu
Stradam li - nije štete
Možda se nemani rečne nasite
Te puste druge preko
I zagazih - ne imadoh kud
I koliko god da odmicah lakata 
Voda mi beše do članaka
Jer se Džid u vrbaku rađa
I odmah u reci progleda
U samim je njeg'vim kostima
Tajna vodenog hodanja
Dovukoh skelu do obale
I već mi ponovo staviše okove
Dok se živinčad ona gurala
I sve burad kojekakvu kotrljala
A ja tek osetim - san me svladava
Svrši se i moj dan jedan
Nakon mnoštva njihovih dana
No, ja ga na nogama prespavah
K'o konji njini, uspravni,
I u snu vidim - luk kameni
Od jedne do druge obale
Izvijen, ko žena Džidovka
Kad dojkama poji junaka
I živinčad vrvi odasvud
I kola njina, i psi, i konji,
I stoka,
Roblje i vojska
Mramorne ploče, obelisci,
Sve se to vuče po kaldrmi
I svaka mi reč mala beše
Da nazovem ovo čudo
Jer gradih mostove i ćuprije
Za života svoga džidovskoga
Najedoh se leba neimarskoga
Al' ovakvo što ne videh
K'o što ne videh ni ovakve reke
Što teče i ni za šta ne mari
Kroz livadu, u plavoj magli
"Danubijus, Danubijus..."
Mrmljahu Latini,
Tračani, Greci,
I neki narod divlji - 
Vuci,
Kao da izgovarahu bajalicu
Osta mi ta reč u uhu
K'o ime nekog Suđaj-boga
Kroz koga teče sva mudrost sveta
I sav talog u njega se sliva
I ne dade mi više ni sna ni mira
Misao o onome luku
K'o da me sam Danubijus stavi na kušnju
Da sagradim preko njeg' kaldrmu
U plavoj magli izlivenu
Svu od žila i kostiju
Međ' nebom i zemljom raspetu
K'o Džidovka jedra kad dojkama
Poji žednog junaka.

DŽID I ČUMA

Šta da ti dadnem, Čumo,
Da odeš iz našeg luga?
Da ti dadnem veo
Dukljanske neveste,
Zlatom izvežen, biserom
Ohridskim ukrašen,
Da sakriješ rugobu svoju?
Da ti dadnem đerdan sa vrata
Latinske gospoje,
Kad se nagneš nad kladencem
Da se ozari voda,
Da zaboravi tvoju avetinjsku njušku?
Da ti dadnem bosiok pod jastukom
Žene Džidovke,
Da sanjaš kako imaš srce,
I da čuješ kako srce rida,
I da vidiš kako se smrt prikrada,
Po ono što ti je za to srce priraslo,
Srce koje nemaš,
I da čuješ kako živo srce puca u grudima
I mrtvo je, a jednako krvari,
Ko prst odsečen?
Da ti dadnem nanogvice sa članaka
Tračanskih dodola,
Da sama sebe preplašiš kad se šunjaš
Noću?
Da ti dadnem frulu ilirsku
Šuplju, kao kosti grlice
Da svezuješ i razvezuješ vetrove
I đavle?
Da ti dadnem sivca pegavog
Od Skita kradenog
Sumnjičavog, al kadrog
Da pronađe put kroz najdublji čestar,
I dovede te tamo gde mu šapneš na uho,
Pa bio to i tamni vilajet,
Kukulel,
Od svih strašniji?
Da ti donesem krzno drekavca,
Odranog na našem groblju,
Orošeno u gorobilju,
U noći mlađaka,
Da nas ostaviš na miru?
Da ukradem, što se krasti ne sme,
Krik kukureka
Kod kumira moga askurđela,
Časnoga Džida,
Hrastostasa,
Da otvaraš i zatvaraš uši
Kome ti je volja?
Da ti dadnem kikot pod dunjom
Medarke iz našeg sela
Da se umiliš najzad kom,
Da ne budeš više pusta
i baksuzna?
Šta da ti dadem, Čumo, 
Da odeš iz našeg luga?“

A Čuma reče:
„Otkrij mi u čemu je snaga džidovska,
Koja to guja tu tajnu čuva,
Ili ptica plahorepa,
Jesu l’ vam kosti od hrasta
Il kamena,
Je li vam krv ko u ljudi
I zverinja?
I kako to da koliko god da vas morim
I za petu ujedam,
Vi sa iznova plodite,
I bez konja jezdite?
I dah svoj kad vam dunem u nosnice
Na nogama mrete;
Reci mi, Džide, u čemu je snaga džidovska,
I, kunem se, svih mi strava čumovskih,
I noćnih utvara,
Vlasiju mi zakukuljenih
U kojima tabori 
Duša utopljenih piruju
Bez stanka,
Kužnoga mi daha,
Tuk na luk,
Luk na tuk,
Napustiću Vilin lug...!“

I ode Džidan, mrk
I turoban,
K’o oblak gradonosni nad Čukom
Ajduklijom,
Jer, Čuma vazda ište što se iskati ne sme
A uzima i ne pita,
I žanje što nije sejala,
I nema tog međaša
Ni zabrana,
Ni kletve džidovske
Il vilinske,
Put da joj sputa,
No se mora istutnjati
I isterati svoje,
Te otići dalje.




KUMOVA SLAMA

Znaš li ti, kume,
Da će bežati iz naše šume
Kao od Čume?
Da će čuka ova opusteti
Kao loza obrana, kost oglodana
Da neće biti ni vašara ni svetkovina
Ni razloga da se čovek popne na vrh
Da se livada ova više neće meriti ni otkosima
Ni prkosima
Da se neće više meriti bilo čim
Zelenim
Zlatnim
Nebeskim
I ljudskim
Da će reka odustati od toka
Suza od oka
A ti i ja, kume,
Predugo smo već u ovoj pečalbi
Zaboravio nas je put
Zaboravila nas je čežnja za povratkom
Zaboravile su nas kleke i mlečike
Na drumu do kuće
Kuda ćemo mi sada, kume,
Kada su svi pobegli iz naše šume
Kao od Čume
Znaš li ti, kume, da sam ja sve ovo video
U snu, još davno,
Zato mi se i na vraća na našu čuku
Nekad smo za ove bakrenjake
Kupovali konje i pašnjake
Za ženidbu prstenje
A sada možemo samo tragom one 
Posuvraćene reke
Odrođene suze
Uvek je jalovo vraćati se uzvodno
Ehej, Čumo,
Lepo sam sanjao kako mi češljaš kosu
I samo sam te molio da to činiš blago
Kao kad provlačiš vile između nevena
Da zaboravim da mi nisi ni sestra ni žena
A ipak je u tebe više gorkih
Milina
No u ovim vremenima
Što zatiru semena.

LJUBAVNA PESMA DŽIDA

Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha
Što poprimi miris bosiljka
Da ga upletem u svoj perčin
Džidovski
Da se ne zna više koje su vlasi tvoje,
A koje moje,
Da ga držim međ zubima
Dok mi vade handžar iz bedara
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si mlekom majčinim zakleta da se kloniš Džidova
Što gaze k'o krdo veprova
Te dugo boluje trava,
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha,
Što poprimi miris bosiljka,
Pa traži što ti je srcu drago,
Samo mi perčin ne diraj,
Mokar od pelin-rosa
K'o da je pasao međ tvojim nedrima
Pa da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si i zmijskome caru obećana,
Uzeće te, i bez tog pramena iza uha,
Nije to sprema svadbena
Ni konac za zlatni vez
Nit ikome išta znači
Do Džidu jednom, da ga drži međ zubima,
Dok mu vade handžar iz bedara.

SUSRET DŽIDA I MONAHA

A dva bukača nekakvog kukavnog
boga zađoše u našu šumu
htedoh ih ubiti sekirom
jer krenuh da nasečem hrastovih
grana za potpalu
al behu nekako kao smlaćeni kišom
i vetrom
kao dva gačca-mladca
iz gnezda ispala
te šćućurena jedno uz drugo
čekajući da ih rastrgnu divlji psi
il vukovi
a što ubijati sekirom nešto
što možeš oboriti čvrgom
pomislih ja
te namerih proći pokraj njih
no jedan preda me isturi nekakve ukrštene letve
na kojima je visio taj njihov, kako rekoše,
mladenac božji, Hrast ili Rast,
a meni bi mrsko i da slušam o tome
jer kakav bi to bog dopustio da mu sin
tako skonča
za deblo obešen
pa još od hrastova roda
i ja se klanjam Hrastu, rekoh im,
jer je u njemu duša višnjega boga
džidovskoga
Hrastana
što grmi kad govori
no njegovi su sinovi gromovi
što prže pogledom ove vaše kukavne
bogove
koje ni vi sami ne umeste sačuvati
no pustiste da ih bauci za drvo prikuju
i nad vašim mekuštvom likuju
jadni li ste i vi i vaši bogovi
tako prozborismo
no mi docnije, kad otidoh od njih već
duboko u šumu
svojom rabotom, ne bi jasno
kako se mi to sporazumesmo
kad ja jazik tuđina, istočnjaka
i Latina ne razumem
kao da smo doista graktali jezikom
vrana i gavranova
il sve to beše samo u mojim mislima
kad gačac onaj, što drhtaše, mokar
dok mu se crna odora uz kožu prilepila
preda me isturi
onog nakaznog boga
i povika: Hrast! Hrast!
eh, jadan li si i ti i taj tvoj Hrast
mišljah jednako, dok obarah debelu granu
povećeg hrasta u čestaru
I moljah se svome Džid-Hrastu
da mi oprosti što mu sečem udove
za potpalu
da nahranim decu džidovsku u selu
sutradan, kad se vraćah iz lova
s veprom na leđima
opazih onu dvojicu ubogih gačaca
obešene o drvo
naopačke
vrane im oči kljuvaše
biće da su nabasali na nekog nakrivo
nasađenog Džidana
kojem se manje žurilo no meni
I da je jedan od njih jednako onako drčno
isturio
onu šaku jada prikovanu za drvo
i graknuo piskavo: "Hrast, Hrast!"
a gde ćeš ti ružiti Džid-Hrasta
i živ ostati, u šumi džidovskoj
u Lugu Vilinom
pa, ako te Džid kakav, dokon,
sekirom ne smakne
onako, od šale
vile će ti doći glave
i njihove trave mirišljave
Što s nogu obaraju
i Džidane
hrastolike
a kako neće dve vrane kukavne
što nose bogove
za drvo prikovane?

DŽIDAN I TUĐINKA, ILI VEŠTIČJE JAJE
 
Voljah je
Jer beše malena
Te je mogah staviti pod mišku
I nositi tako, kao jaje veštičje
I voljah je
Jer beše bela, belja od žena džidovskih
I jer joj je put bila meka
I svilena, kao u laneta
Nedonoščeta
Kojem se deca u selu raduju
Kad ga pronađu na utrini
A ti znaš da neće dugo poživeti
I da će se radost dečja okrenuti u plač
Koliko sutra
I voljah je
Jer šaptaše kad govori
Kao da mi je izok* u uhu zarobljen
Pa zriče, kumi, pesmom me podmićuje
Da ga pustim na slobodu
I voljah je
Jer umeše da mi zaspi na prsima
Kao rana umirena travama
I znaš da ti nema spasa, da je rana ljuta,
I da je mast ona samo bol zavarala
Al opet ti lepo što ćeš zaspati slatko
I voljah je
Jer joj mišice behu tanke
Ne kao u žena džidovskih, čvornovate i okoštale
Kao hrastove grane
I ne pušćah je da radi sa stokom
Ni da čupa drveće iz korenja
Da krči i kopa
I ne dozvolih da se vlažna mahovina
Na njenim dlanovima skori
I da utihnu praporci u njenom glasu
I da joj se leđa poviju
I plahe njuške njenih dojki snužde
I izviju do zemlje
kao u žena džidovskih
Što doje u hodu 
I voljah je
Što znadijaše oko moga muškog džidan-kolca
Svojim vražjim prstima
iako beše toliko malena
Da ga ne mogah nikad u nju zariti do kraja
Plaših se, probošću je
Kao što deca probadaju leptire šilom
No, uprkos tome, što sam vazda bio žedan
Njenoga dna
I što sva beše pusta i nerodna
Zavuče mi se pod kožu
Kao otrovni trn
I ne hte mi roditi sina
Džidana
Nikada
Ma koliko da sam je kumio
I svakakve joj rezbarije pravio
I gizdave kolajne iz Latina donosio
No, ubi plod u svojoj utrobi
Od moga semena
Nekim prokletim travama
Kako je već vile-zatiračice savetovahu
Jer, kako reče, ne hte da rodi
Grdobu
S glavom čvornovatom, džidovskom
Takvom da ne znaš je li čovek
Ili drvo
I to joj ne mogah oprostiti
No joj zarih svog džidana glogovog 
Pastuvskog, do dna
Kao što se zariva kolac u drekavca
Ne pisnu
Bi baš kao sa onim lanetom
Nedonošćetom:
Uđeš izjutra u štalu
 A ono leži, sklupčano,
I čudom se čudiš
Kako nešto tako do juče
Jogunasto
Svileno
Može biti tako nepomično
A sve osećaš lepo
Ispod miške
Kako ta njuška i dalje rije
I rije
Kao da ćeš zauvek 
Da si proklet
Nositi sa sobom
To veštičje jaje.

*izok – staroslovenski naziv za cvrčka.

KAKO NESTAJU DŽIDOVI

Ruke u bršljen sakrismo
Bedra u paprati
Noge u korenje
Srce u semenje
Misli u nevene
Glas u gromove
Jedrost - u potoke
A čemer - u trave
Černe
Kletobilje
Tako odlaze Džidovi
Ne kao jeleni
Pred šumskim požarom
Ni kao zečevi
Ne kao zveri pred lovačkom
Hajkom
Ne kao duše čedomorki
U srce šume
U čestare
U vučje jazbine
U medveđe pećine
U kumire porušene
U grobne tišine
U tmuše i tmine Stare planine
U mlečike
U svilovine
U lepljive suze bukovine
Pohranismo spomen džidovski
Vele, iščezoše Džidovi
Ale im seme zatrle
Istrebiše ih Latini
Proteraše ih bogovi tuđi
Namrgođeni
Samoživi
Ne veruj šta trabunjaju, pobratime
Ne nestadoše Džidovi
Samo postaše – hrastovi. 




KLETVA DŽIDOVKE

A šta ćeš ti u Latine
Pusto ti seme, Džidane
Da gaziš drumove njine
Da služiš tuđine
Za kakve srebrenjake
I dukate
Da mi doneseš kolajne njine
I staviš mi ih na gola nedra
Ja bih te prezrela
Da me odeneš u purpurne aljine
I šalvare
Mene
Omoriku 
Što ne savija kolena
Dok hoda
Ja bih te proklela
Čujem
Ima tamo neka reka, tolka
Da je samo Džid pregaziti može
Da ne ukvasi mošnice
Alava reka što guta soptvene sprudove
Što danas rodi, sutra proždere
I otkida komade obale ko od šale
Te se vazda s njome trvu i bore
Bedeme grade
A sad bi i mostove, Džidane,
Eeej, pusta zamlato,
Ne znaš ti da će tebe, živog, uzidati
U tu ćupriju
Pa ni to nije šteta,
Zlo je ono što dolazi posle
Ne vidiš ti ko će sve preći sa one strane
Po tvome telu 
Deblu okresanom
Po tvome rodu nerođenom
Po tvojoj Travi Crnoj
Po tvojoj gori sagoreloj
Ne vidiš ti ko nam sve dolazi otud
Da nas gazi i pregazi
Zatre u korenu
Džidane, dzindzove,
Zamlato,
Sve ja to videh u snu
Dok si ti sanjao svoje dukate
Puste
Nije meni što će Džid drugi moju kosu
Od vrbovog pruća da plete
I što će drugi iz moga vrela piti
No što će Trava Crna ogorčiti
Od došljaka
Nagizdanih, kržljavih
Gujinog poroda
Što ne ume po vodi da hoda
Ni most da gradi
Bez Džida moga
Bestraga mu glava.
Jelena Gavrilović

SANJATI U BEZDANU: POEZIJA ANE MAGDE


Neka infitezimalna hladnoća isijava iz pesma Ane Magde. Njena poetika beznađa, davnašnji ekskluzivitet ukletih pesnika – skladnu formu našla je u reaktuelizovanom vezanom stihu: njihova zapretena tkiva kidaju se pod mlazevima čiste tragičke energije koja se rasula apokaliptičnim dekorima srušenih pojavnih i imaginarnih svetova. Onih naseljenih bićima palim ko zna iz kakvih daljina pravo pred naše širom otvorene oči. Ukoliko nije direktno proistekla iz zakonomernosti sveta i civilizacije koja entropiju prevodi u progres, laž u istinu, licemerje u suštinu međuljudskih odnosa, onda je sasvim izvesno Izvor pronašla u jednom dubinskom osećaju za opštu prolaznost i propadljivost svega u šta je čovek verovao i za šta se žrtvovao. Čovek sam, ogoljen je do krajnosti a sva njegova naličija kao da su izložena u nekom džinovskom infernalnom ogledalu u kom se mogu nazreti neki negdašnji vrtovi sada nastanjeni prilikama uteklim iz bestijarijuma Novice Tadića. Poezija koju piše Ana Magda,
za nežne i osetljive, podseća nas da postoji i jedan drugačiji pogled na svet i nas same razapete u njemu, u kom uteha može biti još samo mudrost iz davnina: „Pakao je prazan. Svi đavoli su ovde“.
Ognjen Petrović

Ana Magda rođena je 27. novembra 1988. godine u Beogradu. Studira Arheologiju na Filozofskom fakultetu. Objavila je knjige pesama: Neuspela ili Kula od Karata, Pepeo davnih, 2012. godine za Književnu omladinu Srbije i Ogledala Demijurga, 2018. godine. Štampala je zbirke priča: Priče iz beznađa (Čigoja štampa, 2014), Papagaj o odžačarima (Prosveta, 2017) i romane Utroba greha i jedna mačka (Čigoja štampa, 2014) i Buretom protiv Golijata (Prosveta, 2017). Nagrade: Pegaz, treće mesto za zbirku Pepeo davnih, Mihael Babinka, 2013, treće mesto za poeziju, Joan Flora 2013, drugo mesto za poeziju, Zlatno slovo za zbirku priča Priče iz beznađa, Visoko internacionalno priznanje Akademije Ivo Andrić za roman Utroba greha i jedna mačka. Objavljuje u periodici . Živi u Beogradu.
Kraj

Ne dodiruj me smrti, ja ne pripadam ni tebi;
Za ljubav je kasno. Grad sravnjenih zidina stoji,
znam da ne možeš reći, očaj pred nama sedi,
ja sam ničije dete što se života boji.

Isprepletano umire cveće. Sablasna se belina dere,
bezglava svetina ide nogama kljakavim na zrak;
naša je ljubav gnjila i dan za danom ždere.
Mladost je gotova davno. Opojni čeka nas mrak.

U celoj ovoj teskobi, groza kušaće gluve,
pa će ko luda biti, belog, ispraznog lika.
Ti ne škrgući zubima. Na prašini obleću muve.
Tužna svetina palaca ušima namesto jezika.

Putuj ljubavi. Žitna se polja crne,
Bezubi starci idu; na vrućini mori ih glad.
Sve ovo previše boli i nekad podmuklo trne;
Čak i kad crnilo prođe, moj si zanavek  jad.





Žrtveni ples

Putevi su božji raščerečeno stenje,
gde tabane bose oštri kamen cepa,
tu se kruti pajac sav podivljao penje,
sa njim hoda rulja, nakaradna, slepa.

Protežu se pipci  od ljigave građe,
pajaca sa žice iz lutkarske drame,
što počinkom svojim Harlekina nađe,
usred crne špilje gde prognani čame.

A Harlekin bedni, molovanog lika,
tvrdokornu rulju sasvim smerno mami,
dok skakuće sputan, ali lišen krika,
da bi plesao gordo u žrtvenoj jami.





Igra


Igrajte se deco, srcima što pište
i ponizno klize, ko dah mrtvog tela,
te raspetih nogu na crno bojište,
dolaze i ćute, zaprljanog čela.

Loptajte se časno, uzdrhtalih ruku,
sa perikom stvora, strašila na žici,
što izrazom bolnim oslikava muku,
te poniru tupi, ućutkani krici.

Zaplešite čeda, iznuđenih snova,
zarad boljke stare i minulog sjaja,
zapečene usne bednoga kulova,
na oluji drhću pred kapijom Raja.

Igrajte se deco, dušama što zjape,
pred paklenim ognjem kao vapaj mira,
što umoran liže povređene šape,
kao pas kom pastir uspavanku svira.



San


U bezdanu sanjam, izjeda nas beda,
gde se nižu oči sa pogrebnih slika,
u tome me mraku preka neman gleda,
kroz vilinske kose istrgnutih kika.

Javlja mi se biće iz ukletih snova,
pozornica jada odsečenih ruku,
iznad zdenca tajnog, leti šumska sova,
demonska se krila, cepaju uz buku.

I kužne me šake, preko noći mame,
da zaigram laka i lišena glasa,
u vilinskom kolu osuđeni čame,
ja pred njima stojim i nema mi spasa.

Potkrada me demon; usne su mu crne,
isukani zubi blistaju u tami,
ispred njega pomno bele trče srne,
kopitama vuku po krvavoj jami.

Ja kroz snove hodam i beda me grabi,
iskrivljena lica preko zdenca lete,
blatnjavih telesa ljudi kleče slabi,
sve đavolske sluge i vilinsko dete.



Nestalne  želje


Volim te, kažem u ponoru jada,
što potire klice iz otetih želja,
mojim srcem očaj u praznini vlada,
uzdignut u biti đavolskog veselja.

Nestalni me snovi u noćima grebu,
kandžama od mreže paukove tkane,
promrzle mi usne od te jeze zebu,
demonske su reči pod jezikom slane.

Javljam ti se noći jednog drugog grada,
gde je sjajne zvezde, crni bezdan ždrao,
u duši mi nemoć svog minulog jada,
što je veštom rukom nit Suđaja krao.

Volim te, kažem u kolevci tame,
uljuljkanih čeda i raspetih ruku,
svoju glavu spuštam zloduhu na rame,
a tebi me snovi prikriveni vuku.




Ćutanje


Ćutim. Noć je ispredena od muke,
njene kaplje su grozne, gluve čuju se note,
crni pajaci plešu i mršave okreću ruke,
iskasapljeni u tami izokrenute lepote.

Bedniče, ne sudi! Ti si lišen glasa,
sa zavese krika, strgnute su strune;
Ja te volim, kažem, jer mi nema spasa,
usnuli me zloduh celim bićem kune.

Mi smo na gubitku,  pojele su nas želje,
što ih poput vaški grozni demon trebi;
On ih kao mlinar posred  pakla  melje,
kako  naši snovi preživeli ne bi.




Uskrsnuće bede


Vaznete su želje darivane bedi,
sa trpeze carske i božijeg mira;
na bedemu zlatnom preki čovek sedi,
uspavanku tužnu umrlima svira.

Zaklinjem te noći u pepelu snova,
gde ponoru tela klovnova sa žice,
što raspeta leže povrh gnjilog rova,
oči su im tupe iskljucale ptice.

Pepelištem hodam ispod trulih zvona,
što se čuju tiha ko bat dečjih nogu,
ispijenih lica iz bednih kolona,
što onako slaba podilaze Bogu.

Još te tražim nado, moja klico bede,
u krčagu noći kojim zloduh struji,
uskrsnute želje bledi pajac jede,
polumrtvi okot u košnici zuji.



Nemilica


Bože, ima li te? Sasušeni jezici zbore.
Tu se prognanici kreću kao bezubi kojoti;
U šiblju bol  je tup i dželati svetinu dvore,
a  sutrašnjicu beda, u blatu uporno koti.

Ne mogu ti reći o gradu divova,
gde crvljive šarke sasvim otvorene crvče,
one su kosturske glave bacile s krovova,
i  bez vapaja stale, pa nastavile da krče.

Raščerečena je snaga i milost ne traži,
u nemilici puca, a bagra klizi kroz grad;
upitaju li te da li živiš, ti bangave spodobe slaži,
jer oni bauljaju i ćute dok  truli prenose jad.

Ćuti! Ti nikad ne veruj u suze klovnova,
oni  se batrgaju i plešu, sasvim lišeni časti,
kao kad u šiblju odjeknu krici veprova,
što se ni  ne vide u krvi, između krzna i masti.



Besmisao 



Nema te u crnom besmislu života,
što pipcima svojim očajno mlatara,
u mislima punim minulih grozota,
što ih gnjilom šakom ludi neimar stvara.

On pokreće građu iz usnule drame,
pajaca sa žice na kamenom sudu;
u nedrima pustim izgnanici čame,
među sobom složno poznali su Judu.

Nema te u vučjoj uzdanici strave,
brloga gde nemir modra grla veže;
izgnanici pomno krv crvenu slave,
kricima što bedni sa jezika beže.

U jazbini noći protežu se spone,
odsečenih glava pajaca sa žice,
u besmislu bednom strgnute kolone,
ja uzalud tražim tvoje bledo lice.
Ana Magda

„СУВИШНИ ЧОВЕК“ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: ИСТОРИОГРАФСКИ ПОГЛЕД НА ПРИМЕР ИЗ РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

„Сувишни човек” је књижевни лик који се у руској писаној речи појавио двадесетих година деветнаестог века. Кроз дела најзначајнијих руских уметника – најпре писаца, а потом и других – био је изграђиван и разграђиван током наредна два столећа. „Дијагнозу сувишности” добио је од књижевне критике, па је немали број уметника од краја 19. века посегао за покушајем његовог “излечења”. Андреј Тарковски је, примера ради, био један од таквих. Премда “сувишни човек” није био креација само једног аутора, можемо га, ипак, разумети као јединствену појаву или бар као својеврсну “књижевну фугу”. Та могућност се заснива на чињеници да је сваки наредни књижевни лик који се током 19. века рађао, једним својим делом проистицао из књижевног претходника (Косановић 2013, 198). Отуда “сувишни људи” представљају мета-феномен руске књижевности који је током свог двовековног постојања напустио строго књижевне оквире.

Оњегин

Најчешће се мисли да је први “сувишни човек” био Пушкинов Евгеније Оњегин, што је тек делимично тачно. Пушкин је Оњегина развио из главног лика дела Александра Грибоједова Невоље због памети – Чацког (Грибоједов: 1956). Разлика између Чацког и Оњегина била је у томе што се Грибоједовљев јунак у делу постепено развијао у оно што је тек касније било препознато као “сувишни човек” (лик на крају дела постаје свестан своје друштвене “дијагнозе”), док је Оњегин од почетка Пушкиновог дела био свестан своје “сувишности” (Hamren 2011: 26-27).

Списак “сувишних људи” који се у руској књижевности појављују током 19. века, није једноставно саставити јер постоје различита мишљења о дефиницији њихове “сувишности”. Уколико се узме веома узак (али прецизно дефинисан) критеријум – да је “сувишни човек” био културни хибрид који је настао у Санкт Петерсбургу као продукт укрштања источне, руске културе, и западног, европског образовања, те да је његов основни проблем – проблем окрњеног чисто руског идентитета, онда се на тај списак могу ставити имена Грибоједовљевог Чацког, Пушкиновог Оњегина, Љермонтовљевог Печорина, или Ставрогина Достојевског. Са друге стране, “сувишни људи” су током свог књижевног развоја испољили низ типичних и обједињујућих карактеристика на основу којих се могу категорисати као “сувишни људи”, иако се код њих не види (или се тек посредно види) узрок њихове сувишности. Тај шири критеријум омогућује да се на списак “сувишних људи” додају и Тургењевљеви Базаров и Руђин, Гончаровљев Обломов или Степан Трофимирович Достојевског.

Историографско интересовање за тему “сувишног човека” заснива се на чињеници да је “сувишни човек” произашао из друштвеног амбијента деветнаестовековне Русије.

Љермонтов у свом роману Јунак нашег доба (1839) каже: “Јунак нашег доба је, уважена господо, доиста лик, али не једног човека: то је слика која представља све пороке наше генерације у пуном њиховом развоју (Љермонтов 1966: 20).

Тургењев о Руђину каже: “Реците, молим вас – настави капетан обраћајући се мени – ето, ви сте, изгледа, недавно били у престоници: зар је сва омладина тамо таква. Одговорио сам да има много људи који говоре исто тако; да има вероватно и таквих који говоре истину; да, уосталом, разочарање као и свака мода, почне у горњим слојевима друштва, спусти се у доње у којима се после изгуби и да они који се стварно и највише досађују, сад настоје да сакрију ту несрећу као неки порок.” (Тургењев 1977: 53).

Руски критичари Доброљубов и Белински (Белински 1948: 50, 155–156) сматрали су да је „сувишност“ књижевног лика произлазила из социјалних услова, а не из личне слабости јунака (Милошевић 1966: 7). Разлог више да се осврнемо на „сувишног човека“ може бити и то што се такав тип личности, иако бојажљиво, почео развијати и у српској деветнаествековној књижевности – код Бранка Радичевића у спеву Безимена или Без имена (Косановић 2013: 195–201), али је могуће претпоставити да се такав тип личности и у случају српске културе могао развити на основу стварних историјских ликова, а свакакао на оном њеном географском простору који је највише био изложен културним утицајима са Запада (погледати могући пример у: Димитријевић 2011: 49–69).

Разумети „сувишног човека“ значило би разумети кључ културолошке борбе која је била вођена на релацији исток– запад у руској култури, и већ самим тим „сувишни човек“ (као књижевни одраз једног феномена из руске друштвене реалности) постаје феномен вредан историографске пажње. “Сувишни човек” је, додирнут западним културним идиомом, почео да “издаје” традиционалне руске вредности – поверење у православље и “мајку Русију”, упућујући, тако, изазов “руској души”. У славенофилском дискурсу био је схватан као опасна културолошка појава, представљајући за књижевност и критику више проблем него инспирацију. Нека савремена истраживања упућују на његову позиционираност “између два света” (између цара и народа, Запада и Истока), и да у њему, услед његове “граничности” (а у складу са веровањима из руског фолклора) обитавају “нечисте силе” (Hamren 2011:23). Због тога је контакт са “сувишним човеком” обично био деструктиван. Таква теза додатно може бити ојачана теоријским оквиром који је у књизи Чисто и опасно поставила Мери Даглас (Mary Daglas) – да су “чисте” оне појаве које структуру сачињавају и ојачавају, док су “граничне” појаве нечисте и имају потенцијал да структуру угрозе (Daglas 2001). У том смислу “излечење” сувишности (као културолошке и психолошке нецеловитости) код “сувишног човека”, сводило би се на покушаје да се он врати у окриље чистог руског културолошког идиома (али шта би то тачно било?) и да, на тај начин, од располућене, постане целовита личност. Другим речима, “сувишног човека” је са “границе” требало поново привести “центру”. Само дубље разматрање питања шта тачно значи бити Рус, потенцијално помаже стабилизацији његовог идентитета.

Какве су карактеристике “сувишног човека”?

Обломов

Креатори “сувишног човека” (као и они који су касније покушали да га врате у “здраве руске снаге”) су очигледно сматрали да се “историјски квар” догодио у личности мушкарца, или да су, бар, последице друштвених процеса и поремећаја теже погађале мушкарце (или, бар, да су они први били на удару), те да је мушкарца требало тематизовати и помоћи му да се ослободи сопствене друштвене нефункционалности (Љермонтов 1966: 10; Гончаров 1964:19). Према нашим, савременим, критеријумима, деветнаестовековни “сувишни човек” или “јунак нашег (односно њиховог) доба” је био релативно млад човек: Григорије Александрович Печорин је имао између 23 и 30 година (Љермонтов 1966: 65), Димитрије Николајевич Руђин 35 година (Тургењев 1977: 45), Обломов 32–33 године (Гончаров 1964: 19), а Оњегин: „Зар повратка ми више није? / Зар тридесета скоро ми је?“ (Пушкин 2014: VI / XLIV).

Важни аспекти личности “сувишног човека” су његов физички изглед и друштвени статус. Љермонтов о Печорину каже:

“Био је то сјај сличан сјају глатког челика, блештав али хладан; његов кратак али проницљив и тежак поглед остављао је утисак доста непријатан, некаквог нескромног питања и изгледао би и дрзак да није био тако равнодушан и миран… [или] … да, био је веома чудан и свакако богат: колико је имао разних скупоцених стварчица“ (Љермонтов 1966: 27, 66).

Тургењев овако описује Руђина:

“У салон уђе човек од неких тридесет и пет година, висок, мало погрбљен, с коврџавом косом, црномањаст, с неправилним лицем, са влажним сјајем у живим, тамноплавим очима, с правим, широким носем и лепо оцртаним уснама. Одело на њему није било ново, али му је стајало као саливено (Тургењев 1977: 37).

Гончаров о Обломову каже:

“То је био човек са своје тридесет и две до тридесет и три године, средњег раста, пријатног изгледа, угасито сивих очију, али без икакве одређене идеје, без икакве прибраности у цртама лица. Мисао је ходала по његовом лицу као слободна птица… Кад што се његов поглед помрачавао изразом неког умора или чаме, али ни умор ни чама нису могли ни за тренутак отерати с његова лица ону благост која беше главни и основни израз не само лица него и све душе, а душа се врло отворено и јасно огледала у његовим очима, у осмеху, у сваком покрету главе, руке (Гончаров 1964: 190).

Печорин

Оњегин: “Већ ошишан по новој моди / одевен као dandy шета / у француском је он пун знања: / говори, плеше подједнако; / мазурку игра врло лако / и сасвим природно се клања. / Шта ћете више? Свет се слаже: / Драг је и умом располаже”.(Пушкин 2014: IV)

“Сувишног човека” околина опажа као чудака: (Печорин: „Да, био је веома чудан…“; Оњегин: „И да ли се још чудак прави / Мрско је то код људи умних / глас притворног чудака стећи / ил’ глас шашавка каквог јадног“), остављали су снажан утисак и о њима се говоркало са стране: „Шта је тај Обломов?“ „То је… спахија, Штолцов пријатељ“ „А!“ – Одговори онај први значајно – „а шта он ту ради?“ „Dieu sait“ – одговори онај други и обојица одоше на своја места (Гончаров 1964: 467).

„Сувишном човеку“ би се, на основу анализе његовог књижевног лика, могао приписати низ наизглед негативних карактерних црта. Он је неспособан да поднесе жртву (Печорин: „Моја љубав никоме није донела среће јер ништа нисам хтео да жртвујем за оне које сам волео; волео сам ради себе, ради свог властитог задовољства“, или: „Ми нисмо више способни за велике жртве за добро човечанства, па чак ни за своју сопствену срећу“). Код њега изостаје борбеност, он нема снаге за преузимање ризика, његова свест је напола развијена, он није друштвен и колективност му је страна, неодговоран је, али зато лепо говори (Лежњов о Руђину: „…нема спора, он говори речито, али његова речитост није руска“), мало дела (најбоље изражено кроз Обломовљеву успаваност) и носи се високопарно. Непосвећен је, не воли физички рад и несклон је промени идентитета. „Сувишни човек“ има страх од брака, љубави, обавеза и, мада показује вољу – због малодушности не успева да у дело спроведе реформе на свом поседу или да га организује.

Ипак, он није негативан карактер и на његов потенцијал за преображај у способну, ведру и функционалну личност указују женски ликови који их прате. Без обзира на то што уз књижевни лик „сувишног човека“ често иде епитет „хладан“ (Печоринов сјај био је сличан сјају глатког челика – „блештав али хладан“, „хладан к’о гвожђе“, „зло је што је хладан као лед“; Обломов се „хладио брже него што се загревао“; Оњегин је имао „ум заједљив, брз и хладан“), он је ипак показивао знаке топлине и слабости. Никола Милошевић је приметио да је Печоринова искреност увек била уперена против њега самог, док се из контекста види да „јунак нашег доба“ плаче због тога што је још сачувао способност да осећа и пати (Милошевић 1966: 8).

“Дуго сам лежао непомично и горко плакао не покушавајући да задржим сузе и јецаје; мислио сам да ће ми груди пући; сва моја чврстина, сва хладнокрвност – нестали су као дим, душа ми је изгубила сву снагу, разум је заћутао и, да ме је неко тог тренутка видео, окренуо би се с презиром… Радовао сам се што могу да плачем (Љермонтов 1966: 168).

Унутрашња структура личности „сувишног човека“ била је у нескладу са спољним светом, из чега су произлазила разочарања у морал и друштвену правду: “Постао сам завидљив. Био сам спреман да волим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам научио да мрзим. Моја једнолика младост прошла је у борби са самим собом и са светом; плашећи се подсмеха сакривао сам у дну срца своја најдубља осећања и она су тако умрла”. (Љермонтов 1966: 127). Слично је било и са Руђином: „Руђина је гризло кајање“ или је сам Руђин примећивао: „Скептицизам се увек одликовао неплодношћу и слабошћу“ (Тургењев 1977: 43, 118). Ни Обломов није био изгубљен у потпуности: “Ви мислите да за мисао не треба и срца? Варате се; мисао се оплођава љубављу. Пружите руку пропалом човеку да га подигнете или горко плачите над њим кад пропада, а немојте се подсмевати. Љубите га, гледајте у њему самога себе и поступајте са њим као са самим собом” (Гончаров 1964: 41). Оњегин је такође показивао потенцијал за преображајем: “Ал’ је писмо од Татјане / успело живо да га троне. / На сопственом суду строгом / Кривицу своју је признаво / и осуђиво се у многом: / пре свега није имо право / што се са страшћу нежном, чедном / поиграо дан пре наједном (Пушкин 2014: VI /X).

Без обзира што је од почетка био свестан своје “сувишности“, „Сувишни човек“ није изналазио могућности да из ње изађе. На том путу стајали су му, како његово половично, позападњачено образовање насађено на домаћи, руски културни образац, тако и неспособност околине у којој је живео и у којој се кретао – да таквог човека разуме и прихвати. Један од најважнијих аспеката личности „сувишног човека“, на који је потребно указати, јесте његов однос према жени, односно његова одбојност према трајном везивању за једну жену, а посебно према институцији брака. Печорин је изричит: “…Али реч женидба има нада мном чаробну моћ: ма како страсно волео неку жену, ако ми она само стави до знања да треба да се оженим њом – збогом љубави! Моје срце се претвара у камен и ништа га више не може загрејати. Спреман сам на све жртве, сем на ову; двадесет пута ћу ставити на коцку свој живот, чак и част, али нећу да продам своју слободу…” (Љермонтов 1966: 145). Руђин изгледа несамоуверено: “Љубав није за мене, ја нисам за њу. Жена која воли има права да тражи од човека све, а ја не могу да дам све. Уз то, допасти се, то је привилегија младића. Ја сам већ стар. Зар бих могао да заносим туђе главе? Хвала Богу, ако своју одржим на раменима…” (Тургењев 1977, 102). Обломов је био присталица пристојног размака: “Уосталом, он се никад није дао да га заробе лепотице, никада није био њихов роб, па чак ни врло ревностан обожавалац већ и због тога што човек има велике главобоље док се не спријатељи са њима”. Оњегин је, поред осталог, био нерасположен према матерама и теткама: “Коме сад неће да досаде / заклетве, молбе сваког дана / „писамца“ на десет страна / претње, лажи, страх и наде, / обмане, сузе, претње, сплетке, / мужеви, матере и тетке? / Ал’ нисам створен ја за срећу / Где муж иако зна јој цену, / судбину куне, своју, њену, / и вазда ћути сам суморан / љутит и хладно љубоморан? (Пушкин 2014: IV / XIV). Осим неспособности да се остваре у брачном животу, „сувишни људи“ нису имали ни смисла, ни порива за вођењем и уређивањем имања. Са неуспешним настојањима да свој посед организује, реформише и тиме повећа приходе који су се из године у годину, услед запуштености имања, осипали, најдуже и најбезуспешније се носио Обломов. Чак и када му је у вођењу тих послова суштински помогао његов пријатељ из детињства, Немац Штолц (Stolz) (по својим карактеристикама Обломовљева супротност), постигнути ниво реформи Обломов није успео да одржи. Сличан Обломову био је и Оњегин, који је планирао реформе на свом имању, али никада није нашао снаге да их и спроведе у дело. Ништа мање малодушни у послу нису били ни Печорин и Руђин.

Образовање „сувишног човека“ је недовршено. Он је, по правилу, одгојен на властелинском имању у руском духу, дадиље су му биле Рускиње, али је његово касније формално образовање било „западњачко“, обично се каже да је „…био студент у Немачкој“, док је други значајни културолошки модел, који је на њих утицао, долазио из енглеске књижевности (енглески и немачки романтизам). Руђин је читао Гетеа (Goethe), Хофмана (Hoffmann), Бетинина писма, Новалиса (Novalis): “…Руђин је био сав утонуо у немачку поезију, немачку романтику и филозофију и повуче је за собом у те узвишене пределе” (Тургењев 1977: 80). Оњегин је био сличан Чајлду Харолду (Childe Harold): “Ко Чајлд Харолд – и Евгеније / ленствује већ од раног јутра […] / с две кугле игра билијара”. Како је изгледало образовање „сувишног човека“ најбоље илуструје пример Обломова, којег критикује пријатељ Штолц: “Па како си се затворио са учитељем математике и хтео на сваки начин да докучиш зашто ти је потребно да знаш кругове и квадрате, па си на половини бацио, а ниси докучио? Почео си учити енглески… и ниси доучио. А кад сам ја планирао да идем у иностранство и кад сам те позвао да завршиш у Немачкој универзитете, ти си скочио, загрлио ме и пружио руку свечано: „Твој сам, Андреја, свуд ћу с тобом“ – ово су све твоје речи. Ти си увек помало био глумац. Па шта би, Иља? Ја сам два пута одлазио на страну; после оног нашег мудровања седео сам мирно у ђачким клупама у Бону, Јени, у Ерлангену, потом сам проучио Европу као своје имање…” (Гончаров 1964: 189).

„Сувишни човек“ није био способан да се жртвује и био је недовршено биће – Обломов: “Ја ћу и даље остати оно недовршено биће какво сам и досад био… Прва препрека и ја ћу се сав расути”. […] “Да сам бар своју љубав принео на жртву своме будућем раду, своме позиву, али ја сам се просто поплашио одговорности која би пала на мене…” „Сувишни човек“ се ослања на разум, потрошио је „духовну топлину“, а воља му је слаба (Љермонтов 1966: 173, 182). Он је у сталним припремама „да нешто уради“ (Тургењев 1977: 145) и његов говор је празнословље („Речи, све саме речи! Рада није било!“ или: „Ствар је у томе што речи Руђинове остају само речи, а никада не прелазе у дело – а међутим, баш те речи могу да узбуне и упропасте срце“). „Сувишном човеку“ је досадно – „Досађивао сам се!“, каже дословно Печорин. „Па шта ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики, па и мени самом је већ прилично досадно“. Воли да противуречи – Печорин: „Имам урођену страст да противуречим: читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противуречности срцу или разуму. Присуство одушевљеног човека обавија ме богојављенским мразом…“. Он је успаван: „Но шта је? Зеваш Евгеније? / Навика Ленски“, или: „Ал’ размажен животом сјајним / и навикама својим трајним / очаран једним не задуго / разочаран у нешто друго / мучен и жељом и успехом – / морао је вечно он да руши / роптање гласа у својој души / и зебње да дави смехом“, или: „Ја сам као човек који зева на забави и који не иде да спава само зато што његова кола још нису стигла“, док је Обломов најуспаванији човек епохе.

„Сувишни људи“ су лењи, немају јасан циљ којем стреме и налазе се у таквом стању духа које је, као што Пушкин за Оњегина каже, слично енглеском „сплину“, у ствари руска „чамотиња“ била је у питању, док се, у случају српског јунака, код Бранка Радичевића, та особина препознаје као „залудност“ (Косановић 2013: 195–204). Посебно је важан однос „сувишног човека“ према прошлости. Чини се да су ти јунаци робови своје прошлости, са којом немају снаге да се суоче и с њом изборе. Печорин каже: „Нема на свету човека над којим прошлост има такву власт као нада мном.“ Обломов и његов сан главни су симболи немогућности јунака да се изборе са прошлим временима, у којима ништа не би желели да мењају. Таква особина их је инхибирала и приближавала друштвеној појави „керенштине“ – понашање појединца или друштвено понашање у чијем је средишту немогућност реаговања на промене (Крстић 2018: 136, 162, 364, 366, 468, 270).

Једна од основних карактеристика „сувишног човека“ као књижевног лика јесте његова потреба за путовањем (Арп 2020). Њихова путовања нису само физичка, већ и метафоричка, она имају одређену спољашњу, физичку динамику, али и унутрашњу, током које (романтичарски) путник доживљава извесне промене. Други мотив јесте мотив природе, који се увек јавља као одраз стања духа и емоција „путника“. Оњегин на свом путовању бежи од самог себе после убиства Ленског, Печорина затичемо на путовању, а Обломов нам нуди посебан вид путовања – сан.

Значи: “сувишни човек” је у руској књижевности био одраз историјске реалности у којој су се почели појављивати и такви људи чији је чисто руски идентитет био измењен западним искуством, доживљајем Запада, или западним образовањем. Они су били у процесу “повратка са Запада” или у процесу “повратка на Исток” и руско друштво читав један век није знало шта да ради са таквим, потенцијално опасним људима. Њихову “сувишност” открили су славенофили. Сматрали су да “сувишног човека” његове “сувишности” може ослободити најпре “руска жена” (Оњегинова Татјана је оличење такве жене), а потом и повратак руској православној религиозности – у центру таквог спасења стајала би њихова поново стечена могућност жртвовања.

“Сувишни човек” – изазивач културног модела који се сматра чисто руским – само је повод да се о истој теми размишља над српским случајем (тим пре што су трагови “сувишних људи” већ примећени и у нашој деветнаестовековној књижевности). Питање би гласило: на који начин је западно искуство утицало, изграђивало, модификовало, потврђивало или деградирало српски идентет? Колико је српској националној историји западноевропски културни образац био “на ползу”? Који су још културни модели (османски, медитерански…) формирали још увек недовољно истражен и недефинисан шумадијски идентитет и може ли нам анализа наше књижевности и ликова који се у њој развијају у таквим (историографским) проценама помоћи?

Оливера Драгишић


Избор из извора и литературе:

Грибоједов, Александар. 1956. Невоље због памети: комедија у четири чина, Београд: Просвета.

Гончаров, Иван. 1964. Обломов, Београд.

Љермонтов, Михаил. 1966. Јунак нашег доба, Београд: Нолит.

Пушкин, Александар. 2014. Евгеније Оњегин, Београд: Завод за уџбенике.

Тургењев, Иван. 1977. Руђин, Нови Сад.

Тургењев, И. С., „Дневник сувишног човека“, Приповетке. Изабрана дела у десет књига, Нови Сад: Матица српска.

Арп, Ана. 2012. Јунак њиховог доба. Анализа односа путника и природе у књижевности и сликарству романтизма, https://anaarpart.com/2012/01/21/546/ 9. 11. 2020.

Daglas Meri. 2001. Čisto i opasno: analiza pojmova prljavštine i
tabua
, Beograd: Biblioteka XX vek.


Димитријевић, Весна. 2011. „Преписка Триве Милитара са Лазаром и Душаном Дунђерским или О васпитању“, Годишњак за друштвену историју, XVIII/1 2011, 49–69.

Hamren, Kelly. 2011. The Eternal Stranger: The Superfluous Man in Nineteenth-Century Russian Literature, A Thesis Submitted to The Faculty of the School of Communication in Candidacy for the Degree of Master of Arts in English, 4. May 2011, Liberty: University School of Communication Master of Arts in English.

Косановић, Богдан. 2013. „Тип ’сувишног човека’ у Бранка Радичевића и Александра Пушкина“, у: Бранко Радичевић. Зборник радова, Нови Сад: Друштво књижевника Војводине

Крстић, Драган. 2015. Психолошке белешке. Покушаји
психолошке хронике II
, 1968–73, Нови Сад: Балканија.

„МАЛА УТОПИЈА“ ДИМИТРИЈА МИТРИНОВИЋА: НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ О „ВИДОВЊАЦИМА“

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

Гвидо Ван Хенгел, о чијој књизи Радуловић пише, писац је и историчар, доцент на Факултету примењене науке у Хагу на којем предаје Европске политике. Студирао је савремену историју у Гронингену, Београду и Јени, а докторирао је 2016. године с дисертацијом о младобосанцима. Његова књига Дани Гаврила Принципа објављена је 2014. године (De dagen van Gavrilo Princip). Са Борисом Станићем (сликар и уметник из Панчева) радио је графички роман Атентат, објављен 2015. године у Србији. Његова књига Видовњаци написана је 2018. године (De zieners) и говори о утопијским интелектуалцима у периоду између 1910. и 1939. године.

ВИДОВЊАЧКА МРЕЖА – прилог интелектуалној историји

На корици књиге Видовњаци, Гвида ван Хенгела, налази се силуета с полуцилиндром, али без лица. Читаоци упознати са Димитријем Митриновићем наслутиће лик херцеговачко-лондонског учитеља – па ипак, одсуство лица изазива питање које је актуелно и данас, 68 година након Митриновићеве смрти и више студија о њему: ко је он био?

Димитрије Митриновић

Гвидо Ван Хенгел, предавач на Универзитету у Хагу, одговору на то питање посветио је књигу (холандски изворник 2018). Она је групни портрет интелектуалаца и уметника који су деловали од периода уочи Првог светског рата до краја Другог, у чијем су центру Митриновић, холандски писац Фредерик ван Еден (1860-1932) и немачки Ерих Гуткинд (1877-1965). За другу двојицу се код нас зна понајвише преко Mитриновића. И мада ће српског читаоца вероватно највише занимати Митриновић, и друга два видовњака, која сад поближе упознајемо, нису мање занимљиви. Око тројца, који представља три дела Европе, круже друга имена, познатија, попут Кандинског и Бубера, и многа мање позната. У европском културном пејзажу Европе Ван Хенгел идентификује профиле које одређује као видовњаке, због обузетости визијама будућности и радом на њиховом остварењу. Књига је историјска реконструкција њихових контаката и повест њихових идеја. Хронолошки се прате сусрети, преписка, договори, оснивање група, кружока, часописа, грозничава размена мишљења, кретања кроз Немачку, Холандију, Енглеску, све до САД. Упоредо се читаоцу представља ферментирање замисли о будућности Европе које треба остварити кроз рад савеза истомишљеника. Све што се даје у књизи као историјска залеђина и чиме су се елите бавиле – идеје либерализма, комунизма, фашизма, економских реформи и европске сарадње – добија код видовњака другу, алтернативну верзију.

Ван Хенгелова књига писана је питким језиком, али због тога није ништа мање истраживачка. Доноси се мноштво нових података из архива, попут Митриновићевог архива у Бредфорду и Ван Еденове грађе у Амстердаму, те из интервјуа с људима, као што су деца Митриновићевих ученика. Испоставља се да историографски, биографски део истраживања још увек нуди непознате углове и открива се низ фасцинантних имена с којима је Митриновић био у контакту. Да подсетимо: Митриновић је још између два рата у домаћој култури постао неко ко се «изгубио». После 1945. године та репутација била је учвршћена. Пионирска студија Предрага Палавестре из 1977. године вратила је Митриновића српској култури (не без отпора тада) и данас стоји као референтно дело. Али и од изласка студије прошло је преко четири деценије. Пораст интересовања за Митриновића код нас последњих година опет није био лишен искривљених представа. У том смислу време је за нов истраживачки допринос.

Ван Хенгел улази у питања која су раније остајала по страни. Рецимо, чиме се Митриновић бавио, од чега је живео? Или у питање односа унутар групе ученика, нарочито емотивних веза. Један детаљ, врло речит, јесте да је Митриновић ученицима задавао вежбу названу „неговање независности“. Овај наизглед безазлени израз значио је да он одређује ко ће с ким провести ноћ. Отуда се аутор пита и да ли је Митриновић био вођа култа. Све те теме отварају се објективним тоном.

Ипак, ово није само књига о Митриновићу већ о ширем струјању. На први би се поглед могло учинити да Ван Хенгел даје приказ једне генерације (мада је Ван Еден старији) или епохе. Али најбоље би било описати «видовњаке» као мрежу, што сам Ван Еден каже у једном писму: «Ми ткамо фину мрежу преко читавог света. Туце људи у стању је да промени судбину човечанства». Реч је о интелектуалним мрежама које се још од хуманизма преплићу у европском свету. Укључењем концепта мреже и овог конкретног network-a, нисмо само добили портрет једне групе, већ прилог интелектуалној историји обогаћен новом димензијом. Шта је онда заједничка црта тог видовњаштва? Ван Хенгел је види у замисли „малих утопија“ које наспрам великих не теже стварању државних уређења, већ полазе од људског деловања и настављају да живе у наредним генерацијама као приче.

Отуда аутор на крају и поставља питање какво је наслеђе малоутопијског пројекта, односно има ли га данас уопште. Нису се ови планови само сударали са током историје. Оно што видимо кроз повест мреже, како израња из пажљиво упоређиваних извора, јесте да су са осећајем рада на заједничком пројекту међу самим видовњацима избијала размимоилажења и сукоби. У тим унутрашњим тензијама лежи изгледа и амбивалентост и крхкост саме замисли видовњачких утопија.

Гвидо Ван Хенгел о својој књизи пише овде.

Преузето из Политике (06.03.2021).

НОВИ БОГОВИ: БОРИС НАД

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

„Нови богови“ (Прометеј, Нови Сад 2020) је назив књиге необичних прича и структуре кроз коју нас аутор кроз мит, историју, псеудоисторију, сан и сећање од најудаљенијих епоха и простора доводи до савремених светова. Овде доносимо избор из збирке прича чије се пуно значење ипак отвара тек у целовитом ишчитавању дела.

ЛАВОВИ С КАЛЕМЕГДАНА

Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.

Калемегдански лав

Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски Замак који се окреће, који је исто што и боравиште Краља рибара и тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.

Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава, заточеног у кавезу, који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба кад је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.

Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, када сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с когa ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.

Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.

То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.

Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

ОРАО

Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци…“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.

Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред.

Орао, птица која се уздиже до највиших небеских висина, симбол је светих димензија империје. Слично голубици, симболу Светог Духа у хришћанској традицији, или крилатом арханђелу Михаилу, он повезује највише уранске области Неба са Земљом. Овај последњи до нас долази преко персијске митологије и њених човеколиких птичјих бића. Златне заставе са црним двоглавим орлом наследиће Римско-немачко, баш као и Руско царство, или монашке заједнице на планини Атос.

И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало много више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.

Mогућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате самом човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у сваком човеку. Другим речима, човек (било који човек) може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица…

Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.

ТАЈНА ГРАЛА

Замак који се окреће

Има један замак који се налази на острву у далеком мору или на брду у мрачној шуми. Онај ко га тражи неће га наћи. Онај ко га налази доспева пред његове капије брзином птице у лету.

Зидине су му снажне и глатке; војске су пoд њима немоћне. Његове бедеме оплакује тајновита река, са његових моћних кула стрелци одапињу стреле таквом снагом да никакав оклоп ни штит од њих не пружа заштиту. Други опет дувају у рогове а ужасни лавови, везани гвозденим ланцима, ричу с таквом силином да се чини да ће дрвеће ишчупати из корена. Кад му путник приђе довољно близу, открива да је то замак који се окреће брже и од најбржег ветра.

У њему су нагомилана небројена блага али у њему столује болесни краљ кога зову Краљем рибара. Има једно копље које крвари и једна посуда чији су благослови ситост и бесмртност. Јунак који продре у замак биће гост на баснословној краљевској гозби. Али, кад тајанствене жене прођу поред њега с копљем које крвари и посудом или пехаром – пехаром који је сам Грал – витез ће пропустити да постави питање. Због тога ће се следеђег јутра пробудити на пустој земљи, замак ће нестати а патње болесног краља и његовог краљевства биће настављене.

У неким другим верзијама исте приче, витез се следећег дана буди у пустом замку. Он добија још једну прилику, играјући партију шаха с невидљивим противником; његове фигуре су од сребра, противникове од злата, и он губи ову игру, јер поново пропушта да постави питање о посуди и копљу које крвари. Неке индиције дозвољавају претпоставку да је његов невидљиви противник у тој шаховској партији жена.

Његова је кривица што је тиме пропуштена прилика за обнову. Да је изговорио питање које му је лежало на уснама, чини би спале са занемоћалог краља а пуста земља би процветала. Суво дрво би олистало. Грешка коју је починио је непоправљива – Грал се или више неће појавити, или ће можда опет појавити једног дана пред њим, кад то буде заслужио својим подвизима или патњама, или ће се појавити пред неким новим изабраником среће и судбине. Јунак се повлачи у аскезу, пустињачки живот, или наставља своја бесциљна лутања опустошеном земљом.

ПУТОВАЊЕ НА ИСТОК

Пси на улици. Улица је прашњава, с обе стране подижу се бедне колибе саздане од блата. Пролазници су ретки, одевени у дугачке хаљине. Место, које оклевам да назовем градом, утонуло је у поспаност и чамотињу – или то само тако изгледа гледано очима западњака. Неки мудрац, Учитељ, пребира по већ исписаним листовима. Он је имам који подучава о Изрекама и скривеној мудрости Курана.

Миграције 2015. године

То је Исток, онај древни, с којег је скинут вео чаробности. Да ли такав Исток још може изнедрити краљеве и чаробњаке, моћне војске, чуда и пророке? Имам говори о препороду и доласку Даџала, о последњим временима у које смо, како се верује, већ ступили. Помиње џамију Омајада у Дамаску, у којој се, испред Исиног минарета (Иса је Исус), сваког јутра простире црвени тепих. Овде се, додаје, чува једна светиња: глава самог Јована Крститеља. Исток и Запад: њихови путеви се укрштају у Дамаску, у Сирији и на читавом Блиском истоку – али надасве у Дамаску. Дамаск је тајно средиште света. Недалеко од града налази се Пећина прве крви у којој је, петнаестог дана месеца нисана, Каин убио Авеља. Предзнаци који се множе наговештавају одлучне догађаје. Можда долазак Махдија – Спасиоца? Шта се заиста дешава у скривеном срцу Азије? Народи се и данас, обузети дубоким немиром, покрећу са истока на запад. Моћан покрет који најављује невреме, који и јесте невреме, олуја која се нагло приближава. Све овде, међутим, одаје утисак напуштености. Чак и деца, која притрчавају у гомилама. Прљаво посуђе је разбацано по земљи. Једна жена у димијама, надземаљске лепоте, немарним кораком прелази трг и зауставља се пред бунаром. Потом све стаје. Мујезин запева с минарета. Време је молитве. Душе тону у побожну тишину. То је тренутак унутрашњег сабирања; час побожности и понизности пред свемогућим богом. Алах је свемоћан и милостив. Крајолик се раствара у вечерњој светлости. Сунце се утапа на западу.

Шухраварди (шеик Ишрак) тврди да је Запад „земља бунара изгнанства“. Запад није само граница света, већ и граница постојања; она која одваја биће од не-бића. На почетку свог духовног живота, ма где живео, учи овај шеик, човек се увек налази на Западу – духовном Западу на онтолошкој карти света. То је место налик гробу; тамница мртве плоти, место исцрпљености зрака бића.

Шухраварди је написао Причу о западном отуђењу. Он учи да је исконска домовина душе Исток, а да је сама душа светлост. Али то није Дамаск, ни Багдад, ни било које место у земаљском свету. У њу сваки човек, како налаже Куран, треба „да се врати“. Како да се тамо запутимо? Не можемо се вратити у Египат, каже шеик, ако у њему већ нисмо боравили.

Мудри имам, који је распустио своје ученике не желећи да их више подучава, рођен је у месту у коме је умро Шухраварди; он у томе види тајну везу. То је древни град Алеп, на северу Сирије.

Његове речи се на концу претварају у шапат.

Пут духовног буђења почиње напуштањем „западних пећина изгнанства“. Да бисмо за то буђење смогли снаге, морамо поћи управо са Запада.

Духовни препород сваког човека, његов најпречи задатак заправо је путовање са духовног Запада на духовни Исток. Дуго путовање назад ка истинској отаџбини, отаџбини духа, повратак ка исходишту – у земљу светлости. Повратак искони. Исток је вечност, Запад време и ентропија. Ми смо одвише снажно везани за време, и отуда смо постали слепи за вечност.

Свој наук учитељ Шухраварди је платио главом: погубио га је владар којег је покушавао да просветли године 1190. после Христа, односно године 568. по Хиџри.

ПУТОВАЊЕ НА ЗАПАД. ПОГРЕБНА КОЛА, ГРОБНИЦА КРАЉА

Аридај, о коме круже разне гласине, па и она да је био малоуман, прихвати се тог посла.

Александров саркофаг у Истанбулу

Он нареди да се за ту прилику изради ковчег од кованог злата, у који положише леш краља и обложише га таблама од меког злата. Простор у лесу испунише зачинима да се не би осећао непријатан мирис леша, те га покрише поклопцем и пурпурним покровом, на који положише краљево оружје.

Ковчег подигоше на мртвачка кола, на врху којих беше златан свод, широк четири и дуг шест метара, кога је покривало драго камење. Испод њега, опет, беше златни венац, са рељефним главама јарца. Испод њих висили су обручи од злата, те гроздови звона, како би их људи издалека чули.

Златни стубови су подупирали висок свод. С унутрашње стране су се простирале златне мреже, о које беху окачене златне табле; једна од њих приказивала је Александра на бојним колима, са жезлом у руци, на другој се видела војска слонова са својим индијским гоничима, на трећој коњица у бојним редовима, спремна на јуриш, а на четвртој бродовље пред битку.

На улазу у комору, кажу, седела су два златна лава која су погледом стрељала сваког ко би се усудио ући, а изнад коморе, под отвореним небом, вијорила се пурпурна царска застава, украшена златним маслиновим венцем, кога су обасјавали сунчеви зраци. Он је сијао тако јако да се његово блистање поредило са сјајем муње.

Точкови погребних кола беху оковани гвожђем, а вукле су их шездесет четири мазге, и пратили македонски војници и безбројне занатлије.

Припреме за то потрајале су читаве две године. У Вавилону се тог дана окупи небројено мноштво; многи међу њима беху пристигли издалека како би испратили мртвог краља.

Најзад кренуше путем који је из Вавилона водио у Мезопотамију, потом кроз Сирију и у Лидију, али због непроходних путева не могаше наставити ка македонској престоници Аргу. Скренуше ка Египту, где првосвештеник у Мемфису одби да краљево мртво тело прими у град пошто „сваки град у коме се нађе његово тело похарају ратови“, те им саветова да га оставе „у граду који је сам подигао“.

Ту се умеша Птолемеј Сотер, који наложи да се у Александрији мртвом краљу подигне велелепни маузолеј; назван је Сома, а саздан у Брухију, у грчкој четврти, те опасан моћним и непробојним бедемима.

Маузолеј беше саграђен од грчког и египатског мермера. Посетиће га и Цезар и Марко Аурелије, и многи други, војсковође и краљеви. Из великог дворишта, оивиченог ступовима, степениште је водило у просторију за оплакивање, а затим у дубоку гробницу. Тамо је, уз гроб, почивала скулптура Александра, и то у својој природној величини.

БАЛКАН

Зачарана земља је с три стране окружена морем.

Авала

Путеви воде кроз уске кланце, потом шумама бора или храста, дивљим и густим као Херцинска. Народи су безбројни, језици и наречја неразумљиви, имена немогућа за памћење. Много пре Византије, овде су се појавили римски стегови; једног дана народи су покорени, освајања довршена, али никад у потпуности и за стално. Сингидунум је припао Вучици, када су, после исцрпљујућег рата пуног преокрета, дугог један и по век, келтски Скордисци положили оружје пред легијама. Беше то отприлике у доба кад је разапет Христ.

Све то није променило ствари у њиховој суштини. Шта су пастири у својим скромним колибама, са својим стадима, раштрканим по сиротињским пашњацима, марили за моћни Сенат и римско право? Да ли су уопште исправно разумели чињеницу да су од сада припадали империји, најсилнијој на свету и да је цезар у Риму постао бог?

Александар Македонски, као и јунаци Хомерове Илијаде, Ахилеј или Агамемнон, Ајант Мали и Ајант Велики или Спартанац Менелај, беху, наравно, Балканци.

Од Спарте до Милоша Обилића и Карађорђа, од Термопила до Косова поља или Буне на дахије – од битке до битке – живот се на Балкану не мења ни за јоту. Цивилизације су овде само узгредан производ; јунаци и њихове чете а не армије промењивих империја су његова истинска војна сила и његова част. Тако се овде живело од памтивека, успомене су хајдуке надживеле у песмама, што се певају уз гусле.

Исти агон, каже Геземан, покреће старе хомеровске и српске јунаке, ове потоње све до дубоко у XIX век.

***

Један енглески путописац бележи како су се у Шумадији читава села пред турским одредима повлачила у шуме и у планине, са целокупном својом имовином која се састојала само од стоке и оног што се могло понети у рукама. Упоришта Османлија беху у градовима, а тако владаху и Млечани у приморју и залеђу. Другде на Балкану живот се настављао са својим херојским заплетима и у хомерским димензијама. Буне које су дизали хајдуци и харамбаше, попут Стојана Јанковића и Георгија Црног Петровића, само су позне Илијаде, са двобојима и опсадама градова, тим чудније што се одвијају у сасвим различито, историјско доба. Кључ за ту повест је агон.

Неког Француза озлоједила је, можда с правом, уображеност Црногораца, и он рече да, када би се Црногорцима „одузело све оно што други народи за њихове потребе производе, остали би и без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци“, те да „нико од простих Француза нема толико неразложног народног поноса колико га има један њихов козар“.

Али Геземан примећује да тај црногорски козар „није нипошто човек из народа по европском схватању. Његов понос није никако без разлога, јер он је испунио закон живота, он је, као оне личности из Киплинговог романа, обрао плод свога живота: част коју доноси испуњени агон“.

***

Тамо где престају горе, престаје Балкан. Почиње други свет, у коме је важније изгледати него бити. Није искључено да је Балкану време као крв истекло у неповрат.

Они који га нису разумели, имали су право да га се стиде, као недостојни синови својеглавог оца.

О њему су странци писали студије, пуне подсмеха и поруге.

Ретки су они који су му одали пошту. Све је мање данас оних који га воле и који му праштају, и којима је позната тајна његове свирепости.

Стихови које је записао Бранимир Штулић стижу од нас као позни одјек из велике давнине:

Бијес је твоја пјесма, Ахилејев инат бесмртан и страшан, Лоше успомене Ахајцима наносе, Красним јунацима подземље огади, А смрт и пустош даривајући скупа, Не да се госте птице и псине, ех, већ да божја воља буде испуњена“.

Ко то може разумети?

АМЕРИКА (UNITED STATES)

То је нека врста модерног ходочашћа.

У сивом, прљавом, неонском полумраку пролазиш огромним булеваром. Ту, у непосредној близини, лежи Бела кућа, са својом куполом, стерилним, увек влажним травњаком, белом оградом и гомилама дискретних стражара; место за прес-конференције америчких председника, државних секретара и њихових портпарола. Место готово мистично, узнемирујуће, центар светске моћи, загонетно као пророчиште у Делфима… Силуета Конгресне библиотеке, налик на светилиште у Абу Симбелу, над којом се надноси Абрахам Линколн, црна сенка саздана од камена. Оци-оснивачи. Египат, нека врста модерног Египта, или можда Вавилона и, у исто време, обећана земља, Канан.

Модерни Израел, који се клања Мамону и Златном Телету, колико и свом једином богу – Јахвеу. Сумрачно светло, сунце на заласку, или можда неко волшебно свитање, што свему виђеном даје халуцинантан, сабластан, малтене чудовишан изглед.

Завијање полицијских сирена, електрична пражњења у атмосфери, жмиркава светла, пространи булевари, семафори… Нафтна поља, крв змајева… Супермаркети, тржни центри, мана која пада с неба и увек чаробно, рајско изобиље… Ноћ се утапа у златном сјају. Милозвучна музика. Америка, са својим Мекдоналдсима, Кипом слободе, са Мики Маусом, бомбардерима и носачима авиона. Рекорди, хигијена и спорт, у пластичним кутијама. Њујорк, смрдљиве луке и тесне улице, облакодери, застоји у саобраћају, аеродроми, жути такси. Ујак Сем, који право у тебе упире прстом. Демократија за све, без изузетка – за црне и беле робове, за редове и војсковође, за пастире и за фараоне. Пластични Христ и госпел. Банке, најмоћније на свету, и Вол стрит. Његово величанство долар. ТВ проповедници, који преносе поруку о наступајућем Судњем дану и вазнесењу праведних – rapture – и о рату који ће се водити на Крају времена. Хостију овде замењује хамбургер; свето вино причешћа, Христову крв – кока-кола. И ти си, као и било који други становник планете, позван да учествујеш у њеним мистеријама. То је сасвим нова есхатологија, нова Благовест. Америка се сада обраћа читавом човечанству.

Америка, земља прогнаних.

Америка, земља слободних, земља могућности и обећања. И, исто тако, земља мртвих – мистична Атлантида, чудесно изроњена са дна океана, са својим даровима и својим фантазмама: Волт Дизни и „Рат звезда“. Холивуд. Овде си ти потпуни странац. Лица са билборда. Рекламе, ТВ шоу. Сипљиве груди бизона. Индијанске сенке, гробља, војничка гробља, са хиљадама и хиљадама истоветних, белих крстова. Две куле, које се руше у пламену. Ратници-киборзи, опремљени незамисливим оружјима, носачи авиона, насукани у топлим морима, негде надомак персијских обала… Експлозије, злокобне печурке што се издижу над Пацификом. Империја, која то није желела да буде, толико различита од свих других, са заставом ноћи; историја, тако другачија од свега што је икад видело човечанство. Добро и Зло. Ђаво и Бог, у кога Америка верује. Сила која је одлучила да покори свет и поведе последњи од свих, рат против рата. То је коначни обрачун, Армагедон. Свети Рат за Крај света.

И џихад.

То је сада на помолу. Америко, твој сан ће најзад бити остварен.

Ураган који си сама покренула сада се надноси над твојим небом. А желела си само слободу. And justice for all.

Америко, сама против свих.

Чудесна земљо, усамљено острво на западу света. Хиљаде миља празних путева, црвене планине Неваде или Аризоне. Топло, крваво небо Југа. Отров из пустиње. Добоши и ватре у ноћи. Влажни сумрак. Виски бар. Америко, опседнута моралом, вером у Бога, Добром и Злом, ти си само неспоразум. Ти си неспоразум историје и вере, вере у Бога, вере у историју и њен смисао, тачка кривог срастања. Твоје лице је у исто време невина маска Добра и маска чистог Зла. Ти немаш душу, нити би је икад могла имати. Ти си свирепа у својој тежњи ка Добру и бескрајно осећајна док прихваташ Зло. Добро и Зло, у твом случају, не значе ништа.

Отуда, ти никад ниси била слаба и никад нећеш бити снажна. Ти ниси империја, ти ниси део историје. Ти си аномалија, аномалија у вечитој окрутности историје. Зато ниси победник и не можеш да будеш поражена. Такозване моралне вредности су твоја слабост. Све док будеш тежила моралу и Добру, рађаћеш Зло; док будеш тежила јединству, рађаћеш раздор, рађаћеш смрт. Твоји идеали су твоје зло. Твоје моралне вредности су твоје проклетство, твоја зла коб, твоје распадање је твој живот и последња прилика за човечанство, или бар оно што од њега буде остало, оног тренутка када твоја смрт буде више него извесна.

Америко, заставо слободе! Покушај да схватиш. Твоја слобода није за тебе, већ слобода за друге. За оне који ће се уздићи на твом лешу, за оне који ће се наситити твојим месом, за оне који ће гасити жеђ твојом крвљу. Управо зато ти мораш пасти. Твоја смрт јесте слобода – слобода за тебе и слобода за друге. Ти, уствари, већ и јеси мртва, и зато савршено слободна. Поверовала си једном да живиш ван времена и историје, и утолико ће буђење из твог сна, сна који и није живот, и који није начин живота, већ само начин умирања, бити крвавије, болније и теже.

Ти умиреш – ти, заправо, већ и јеси мртва, још не знајући то.

Нема буђења из твог сна о слободи, као што нема буђења из смрти или дубоке коме.

Борис Над

Поезију Бориса Нада можете читати овде.

BEAT GENERATION & UNDERGROUND: NEVINA LIRSKA UMETNOST – Dragan Uzelac

Dragan Uzelac je rođen 30. marta 1968. u Apatinu, u Vojvodini. Saradnik je mnogih internet magazina za kulturu i umetnost (PULSE, XXZ portal, Čupava keleraba, Vitraž, Helly Cherry, Kultiviši se, Kulturni heroj(NS), hrvatski časopis KVAKA, Impuls portal – Banja Luka). Sanjar, ali agronom po struci, koji je svet biljaka i fotosinteze zamenio igranjem rečima – logos sintezom. Svoj spisateljski put započeo je u listu somborske biblioteke „Novi pokret“ 1997. godine, tekstom o Dušanu Kovačeviću.
Njegove tekstove možete čitati na draganuzelac.blogspot.com.

SVET BITNIKA i UNDERGROUNDA: nevina, lirska umetnost…

Bitnici su bili zbunjena deca američke srednje klase, koja su se bavila filozofijom i umetnošću. Kao čitava jedna buntovnička- beat generation, postavili su u središte svog života jedno nomadsko pleme, koje je putovalo između Berklija, Denvera, univerziteta ,, Kolumbija“, sa povremenim izletima u Meksiko. Pravo središte njihovog okupljanja je bio San Francisko, gde su osnovali vlastitu zajednicu (komunu) u trošnom primorskom predgrađu North Beach. Zapadna Venecija (Venice west) u Kaliforniji postala je utočište pobunjenika, boema, nekonformista i svih onih iščašenih i uvrnutih mladih ljudi koji su odbacili zakone i vrednosti potrošačkog društva, mladih ljudi van kolotečine.

„Nakon Drugog svetskog rata u Francuskoj se razvija umetničko-boemska subkulturna scena inspirisana egzistencijalističkom filozofijom, nadrealizmom i psihoanalizom. Individualizam i humanizam prepliću se s misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, šansona s džezom, istok sa zapadom, a tuga se leči alkoholom i zagrljajima. Stare forme ustupaju mesto novima, drugačijima i slobodnima, okviri postaju tesni, ograde opet treba rušiti…

U isto se vreme u Americi javlja čitav niz pisaca novog stila i novog pogleda na svet. Za prosečnog stanovnika SAD još od doba kolonizacije i izgradnje zemlje na delu je uverenje da predan rad i brz razvoj tehnike donose sva blaga ovozemaljska. I ponos. I moć koja uz to ide. Iz istog je razloga besmisleno razbijati glavu suvišnim problemima i komplikovati sebi život. Sve se da ubrzati, pojenostaviti i umnožiti. I zaista, bilo je tako. Zemlja je postala jako moćna. No, svo materijalno bogatstvo može nestati u trenu. Ratovi su to potvrdili. I prirodne katastrofe. Ipak, oči su mnogih zatvorene, a um zakočen. To se ljudsko mnoštvo još uvek sporazumeva s uobičajenih desetak rečenica, štedi i grbači, a uveče sluša radio prenose bejzbol utakmica i podriguje dok ispija pivo iz limenki.

Bratija koja je zauzela opozicioni stav prema takvom društvu i sve individue naklonjene umetnosti koje su bežale od stvarnosti i lažnog sjaja mase nazvane su BITNICIMA. Svojevoljno su prihvatili neizvesnost i gubitništvo“.

Romeo Garma: „O egzistencijalistima i bitnicima“

Značajne ličnosti među bitnicima bili su umetnici – pesnici i pisci Alan Ginzberg (autor kultne revolucionarne poeme „Urlik“, između ostalih), Džek Keruak (koji je stvorio poseban stil pisanja i ključni roman epohe „Na putu“, impresiju o novom životnom stilu, večnog pokreta i sagledavanja života iz različitih, nekonvencionalnih uglova), Korso, Ferlingeti, Meklur, Snajder, Vejlen, Hanke, Kesidi, Viljem Barouz (ekscentrik i zavisnik, autor brutalnog romana „Goli ručak“…)

Na zapadnoj, pacifičkoj obali bezgranično su eksperimentisali sa drogama, zapisujući utiske i iskustva. Ginzberg: „To je struja priključena u samu sebe, da ima žice, postala bi paukova mreža“. Rozental: „Heroin je nova noć u ovom novom dobu… kokain je iznenadni sunčev blesak na uzburkanom moru… trava je pozorište!“…

Takođe, bitnici su slikali tehnikom „akcionog slikarstva“, izučavali su istočnjačke religije, čeznuli za povratkom u vreme Indijanaca, u džezu su stvorili vlastiti „cool jazz“ stil, i prvi su praktikovali javno čitanje poezije uz džez. Veoma rano su uspostavili suštinsku nezavisnost kada je pesnik Lorens Ferlingeti otvorio vlastitu radnju i izdavačku kuću u San Francisku. Firma se zvala „City lights“ (Svetlosti velegrada) i dao je na korišćenje bitnicima.

Smatrali su, poput dvojice velikih, tragičnih umetnika i junaka – pesnika Dilana Tomasa i džez saksofoniste Čarlija Bird Parkera, da je jedina odbrana od sveta koji srlja ka propasti – čin stvaranja tj. nevina, lirska umetnost. Tragali su za duhovnim vrednostima, gledali na sebe kao odmetnike, nalik na prve hrišćane koji su i sami živeli po rupama i skrivenim katakombama. Jednostavno, želeli su da se vrate primitivnim korenima i izvorištu iskrene vere.

Bili su u stalnoj potrazi za punijim osećanjem života, za povišenom svešću – marihuana je bila vrhunska stvar, ,,čudesna“ biljka na putu potrage. Džez, dionizijski, bio je njihova muzika, muzika koju su stvorili ljudi bez mnogo formalnog muzičkog obrazovanja, samim tim bili spremni da se oslobode i praše spontano…

Pobuna protiv bilo kakvog autoriteta, cinizam, oporost i izbor siromaštva po volji, u društvu gde je siromaštvo bilo greh, a bogatstvo vrlina, činilo ih je autentičnima u svetu buntovništva, undergrounda i usamljenih marginalaca, polusveta, svih onih prezrenih „pustinjaka“ lepote, istine i pravde radi…

Bili su i ostali deo opšte protivteže, dubokih korena pobune još od najiskrenijih i najsurovijih ranohrišćanskih dana (kada se bunt kažnjavao smrću), opšteg otpora đavoljem svetu podlosti, dvoličnosti, nasilja, laži, eksploatacije, vere u Moloha i Mamona, genocida nad Indijancima i svima koji su se hrabro usprotivili , sveta bezdušne sarkastičnosti u kome se gladnima umesto hrane kao pomoć šalju tablete za apetit, svetu lažnih proroka gde je sve samo plod praznog deklarisanja i još praznijih reči… bez ikakvih suštinskih plodova i dela… hiljadama i hiljadama godina, u krug, u nedogled, bez blagoslova, lepote, samo sa pustim srcem od kamena.

Kenneth Lecch: „Youthquake“ ( fragmenti…)

… Koreni beat generacije leže baš u njenom nedostatku korena, u njenom osećanju otuđenosti od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, njenom nedostatku interesovanja za industrijski i tehnološki progres, u njenom nedostatku poverenja u razum, crkvu ili političke partije. Bitnici nisu oštro odbacivali društvo; oni su tvrdili da više nije ostalo ništa od društva što bi se moglo odbaciti. Filozofski posmatrano, glavni uticaj na bitnike imao je egzistencijalizam, mada, za razliku od francuskih egzistencijalista (Pariz je posle rata bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam – među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra), bitnik nije bio zaokupljen problemom izbora – on je jednostavno odlučio i dobrovoljno izabrao bedu. Nesputani, slobodni seks bio je u centru bitničke filozofije… Bitnik, u svom izgnanstvu od ispravnog društva, bio je prvenstveno zaokupljen problemom traženja identiteta, spasenja, revolucije koja počinje u svakom čoveku. Tako su bitnici iz pedesetih godina 20. veka krenuli putem odvajanja – ,,dobrovoljnog sopstvenog otuđenja od kulta porodice, novca i svih njihovih oblika i načina“. Oni su odabrali dobrovoljno siromaštvo, jazz je bio njihova glavna muzička hrana, a marihuana njihova droga svesti. U stvari, upravo je sa bit generacijom marihuana postala popularna droga kod američke omladine. Lawrence Lipton je pisao o tome sledeće: ,, Trava se pušila dodavanjem iz ruke u ruku u krug, i to ne zbog ekonomičnosti, već kao društveni ritual. Magični krug je zatvoren kad cela grupa dostigne vrhunac. Onda se poveravaju jedni drugima, priča se o ličnim problemima tako otvoreno kako se u normalnim okolnostima teško postiže, muzika se sluša zaneseno i koncentrisano, poezija se čita na glas tako da se vizuelni i akustični efekti maksimalno potenciraju. Eros se oseća u magičnom krugu marihuane kao jedan ujedinjujući princip ljudskih odnosa mnogo snažnije nego u bilo kojoj drugoj situaciji, osim, možda u uzajamnom metafizičkom orgazmu, Magični krug je, u stvari, simbol i priprema za metafički orgazam“.

Bez sumnje, najpoznatije delo bitničke ere je roman Jack Kerouaca – „On teh road“ (Džek Keruak – Na putu), čiji je uticaj bio značajan. Keruak piše o „odrpanim bitnicima Amerike, o novoj bit generaciji kojoj je i sam počeo polako da se pridružuje“, i video je sebe „kao proroka koji je sišao na zemlju da bi doneo crnu Reč…“. Kerouakove likove okružuje proročka divljina – sveto cveće koje je lebdelo u vazduhu bila su, u stvari, sva ta umorna lica u praskozorje američke ere džeza. U romanu „Subterraneous“ – (Ljudi iz podzemlja) ovako opisuje bitnike iz San Franciska: „Oni su bitnici, ali nisu pozeri, inteligentni su, ali ne oveštali, to su vraški intelektualci koji znaju sve o pesniku Ezri Paundu, ali se ne prave važni, niti mnogo pričaju o tome, vrlo su tihi i vrlo slični Hristu„.

Koliko su bili važni ovi prvi američki bitnici u pojavi društvenog protesta mladih i njihove kulture suprotstavljanja? Predstava koju je javnost imala o bitniku bila je slika dugokosog, prljavog delikventa koji je stalno drogiran, pod uticajem Zena, koji najviše vremena koristi pišući sablažnjivu poeziju i vozeći se nesmotreno širom Amerike. Smatralo se da je Greenwich Village u Njujorku mesto odakle je počela da se širi beat filozofija, mada je jasno da to nije tačno. Zapravo, beat nije književni pravac i Keruak je samo jedan od malog broja pisaca koje je beat dao. Niti su bitnici bili delikventi, već pre mladi Amerikanci srednje klase koji su okrenuli leđa nasilju i bogatstvu.

Jedan poznati američki pacifista komentarisao je 1960. godine: „Ako se društvo plaši beat-a, to je zato što se on ne može shvatiti u okviru sadašnjih materijalnih vrednosti. Samo on, a ne crkva – koja već dugo pravi kompromis sa sistemom – rekao je jasno NE. Ne, neće se boriti u ratovima Amerike. Ne, neće se oblačiti pristojno, jer ne želi poštovanje društva… I zaista čudno, ali ispada da je maloletni kriminalac sa dosijeom punim nasilja i krađa zapravo konformista, dok je bitnik koji nikoga ne ubija i vrlo retko krade pravi buntovnik, loše odeveni i zbunjeni potencijalni revolucionar, koji je potekao iz ugojene, važne američke srednje klase“.

Ili, kao što jedan drugi posmatrač reče „maloletni delikvent ili kriminalac je, prosto konformista u žurbi“. Bitnik odbija konformističke vrednosti do kraja. Bitnici i maloletni delikventi su malo dalji rođaci. Imaju iste neprijatelje, što predstavljaju tanku nit koja ih ponekad spaja u privremeni savez. I jedan i drugi su otpadnici od zakona, govore sopstveni jezik i podsmevaju se konformistima, ali među bitnicima maloletni delikvent se smatra konformistom, hipi konformistom, doduše, ali konformistom. U suštini, pokret bitnika je bio religiozni pokret, potreba za duhovnim vrednostima mimo institucionalnog okvira američke crkve. Lipton je to ovako naglašavao: „Sve je to deo onoga što Carl Jung naziva potraga modernog čoveka za svojom dušom. Ova potreba za duhovnim nije potreba samo beat generacije: u ovim vodama je gospodin Sheen već godinama. Međutim, ono što bitnici traže nije duhovni mir, niti pozitivan stav, kao ni izmirenje sa tradicijom ili crkvom. To je nešto dublje u ljudskoj psihi što seže daleko u istoriju mističnog iskustva, dalje i više od onoga što nam današnja crkva može ponuditi. Cilj je, naravno, celovitost, lično spasenje, jednom rečju – blaženstvo“.

Ta potraga za duhovnim javljala se kod određenog broja otuđenih mladih ljudi kao faza koja prethodi razvijanju kulta droge. Ali, širenje droge postalo je centar ove vrste duhovnog traženja i ostaje, zato, značajan faktor razumevanja njegovog cilja i razvoja …

On the road again & underground mission:

„Nisu samo mašine i novac ti koji predstavljaju Moloha. Moloh je i sam razum. Ono što Amerika zove zdravim razumom je ludilo, a nepobediva oprema američke moći i prava nije ništa bolja od tolikih ludnica“.

Kada je davne 1955. godine pesnik Alan Ginzberg na poetskoj večeri u „Galeriji“ u Nort Biču, uz bokal sa burgundcem odrecitovao pesmu „Urlik“, napisanu dve nedelje ranije, desilo se nešto sasvim novo, buntovno, provokativno i sasvim drugačije, desilo se začeće jednog jedinstvenog i kontrakulturnog radikalnog pokreta bitnika. Publika, koju su sačinjavale poetske i buntovne duše poput pisaca Džeka Keruaka, Gerija Snajdera, Lorensa Ferlingetija i Majkla Meklura, shvatala je rađanje jedne nove revolucionarne ideje, Urlika koji je odbacivao mnoge opšteprihvaćene stavove društva.

Bit generacija (beat generation) predstavljala je prvi, udarni talas nadolazeće oluje pobunjene američke omladine (tzv. „baby boom“, poratne generacije), nespremne za „lepote izazova“ rata u Vijetnamu i dotadašnje vrednosti društva, generacije koja se gnušala komformizma, materijalizma i njihovog prećutnog idolopokloničkog prihvatanja. U Engleskoj su to bili Gnevni mladi ljudi, dok su ih u SAD krstili kao „Nove Varvare“. I Bit generacija i Gnevni mladi ljudi sociološki su predstavljali fenomen koji je sa sobom doneo obogaćeni i životniji literarni izraz. Povrh svega, bili su nosioci moralne revolucije koja će transformisati čoveka „od bića istorije do bića iskustva“, kako su to već ranije protumačili egzistencijalisti poput Kamija, Sartra ili Martina Hajdegera. I oni, i njihovi prethodnici filozofi prihvatili su život kao kontinuirani nemir i čoveka kao biće žedno smisla. Kredo Bit generacije je bio jednostavan i direktan: „Jedini način da se živi u slozi sa životom na ovoj planeti koja srlja u propast je suočiti se sa stvarnošću onakvom kakva je, sa svim trenucima agonije i radosti“.

Bit generacija donela je jednu novu temu: usamljenog čoveka, lišenog iluzija, koji stoji u mračnoj ponoći svog postojanja, a njihova najveća zasluga je u tome što su u vreme duhovnog mraka skrenuli pažnju čovečanstva na jedini izvor nade jednog iscrpljenog sveta: čovekovo srce koje kuca. Bitnici su odbacivali prošlost i budućnost koncentrišući se na sadašnjost, odbacivali svaku moguću kontrolu prirode, događaja i ljudi, istupili iz takmičarske arene trke za novcem i besmislene, iscrpljujuće borbe, ne želeći ništa, a ipak, interesujući se za sve, pobunili se protiv organizovane vlasti i sa gnušanjem odbacili ziheraški stav većine i njihovo čvrsto držanje za kolotečinu, iluzije i tobožnje moralne vrednosti. Bit generacija izvukla se iz besmisla „Trke pacova“ koja je uništavala ono najdragocenije u čoveku – njegovu svest, kreativnost i emocije.

„Postoje mnogi elementi kontinuiteta između nas i sadašnjeg trenutka – to su droga, muzika, interes za Istok, bavljenje Vitmenom, Toroom, ponovno otkrivanje Zemlje i Tela… Srce pokreta predstavlja povratak prirodi i revolt protiv mašine“.

Drugom polovinom šezdesetih sve veći broj Amerikanaca gleda na američko društvo kao na jednu surovu, bezličnu mašinu koja će ih progutati ukoliko se oni toga ne oslobode. Nova kultura koja se stvarala nije bila elitistička, već uzbudljiva, nepredvidiva i nemoguća za kontrolisanje. Ona je ponudila novi, alternativni način života. Ona je ponudila underground pokret kao žestoku vrstu odgovora i otpora na dotadašnje mrtvilo stare kulture i odgovore na potisnute tabue poput pitanja droge i politike.

„Revolucija mora prekinuti sa prošlošću, i izvući svoju poetiku iz budućnosti… Naš program je kulturna revolucija kroz totalni napad na kulturu, koji koristi sva sredstva, svu energiju i sve medije koji mogu da dođu u naše kolektivne ruke… naša kultura, naša umetnost, muzika, novine, knjige, posteri, naša odeća, naši domovi, način na koji hodamo i govorimo, način na koji raste naša kosa, način na koji

pušimo i vodimo ljubav i jedemo i spavamo – sve to predstavlja jednu jedinu poruku – a poruka je SLOBODA“.

U periodu između 1965. i 1968. godine izgledalo je kao da je usred rata u Vijetnamu čitava američka nacija poludela – vodeći rat sa azijskim seljacima, sa sopstvenim crnačkim stanovništvom u getima i sopstvenom belom decom… Zemlja se cepala nadvoje… Usred straha od atomskog rata sa SSSR-om (koji je tokom kubanske krize početkom šezdesetih visio u vazduhu) i totalnog uništenja stvorila se nepoverljivost prema tehnologiji, njenim neslućenim zlim potencijalima i putevima u apokaliptični ćorsokak. U godinama polarizacije kontrakultura mladih se ujedinila sa moćnom bitničkom prethodnicom i rađajućim beskompromisnim underground pokretom, uvidevši zajedničkog neprijatelja u kapitalizmu ili Sistemu ili Svinjskoj Naciji glupih i proždrljivih. Bilo je to doba velikog rata protiv svega onoga što je pomenuti bit pesnik Ginzberg nazvao Molohom. Koledži nisu bili ništa drugo do „usrane škole za srednju klasu“ bez identiteta, koje je najbolje dolazilo do izražaja u američkim predgrađima, u onim pravilnim nizovima lepo raspoređenih, dobrostojećih domova sa travnjacima i televizorom u svakoj sobi, u kojima svako gleda istu stvar, i u isto vreme misli isto.

Stvaranje kontrakulture bilo je, između ostalog, pobuna onih koji su odbijali da prihvate opšteprihvaćen stav da ljudi troše proizvode i stoga moraju da rade da bi stekli privilegiju Konzumiranja sveg tog „sranja“ koji oni ionako nisu želeli, kao što su frižideri, televizori, nova luksuzna kola… Pobunu su podigli svi oni koji nisu želeli postati zatvorenici sistema rada-proizvodnje-potrošnje-rada-proizvodnje-potrošnje… i sve tako u nedogled besmisla…

„Ruka na tvom penisu moralnija je – i zabavnija od prsta na orozu“.

Ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, novembra 1963., čoveka koji je probudio velike nade i doneo novu, neverovatnu količinu optimistične energije označilo je početak jedne kulturne i političke revolucije. Dolazak omraženog, konzervativnog predsednika Lindona Džonsona na čelo SAD poslužilo je kao katalizator za radikalizaciju kulturnih stanovišta velikog broja Amerikanaca, a posebno mladih ljudi sitih rata u Vijetnamu, rasizma, licemerja, regrutacije i američke stupidne samodopadljivosti. Pobunjeni mladi ljudi pravili su sve vrste eksperimenata u alternativnim i radikalnim životnim stavovima i stilovima, nudeći kao odgovor programe za buduće humanije svetsko društvo. Bilo je to ,“heseovsko“ Tajanstveno Magično putovanje, čudestan trip, čiji je krajnji cilj bio „pretvaranje celog sveta u umetničko delo“.

Rađanje i uticaj underground pokreta:

Kako zvanična istorija kaže, rođen je sredinom šezdesetih godina 20. veka u urbanim centrima Amerike i Britanije, manifestujući se kao novi pokret u muzici, književnosti, slikarstvu, stripu i drugim oblicima stvaralaštva. U osnovi usmeren ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti, underground je bezazlene i ružičaste, našminkane i za opšteusrećiteljsku namenu naslikane slike sveta zamenio novim i svežim pogledima mladih ljudi.

Niotkud, na opšte zaprepašćenje i zgražanje Sistema, na svetlost dana su izašle dotadašnje tabu teme-politika, droge, seks… Najprisutnija je bila ideja i želja za političkim i društvenim promenama, kao i alternativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti. Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog vremena nazvan je psihodelija.

Nastao na marginama prebogatog zapadnjačkog društva, izronivši iz katakombi burnih šezdesetih u vreme ekonomskog uspona nakon svetskih ratova, malograđanske zadovoljštine uvijene i ušuškane u materijalno blagostanje i prećutno pristajanje na profitabilne ratove u tamo nekom Vijetnamu i tako to, na saglasnosti da Sistem i samoproklamovana elita može da radi šta joj se prohte dok ne dira naš mali uljuljkani svet oivičen mrtvilom tupog samozadovoljstva, bio je i ostao kontrast zvaničnom blještavilu pozornice vladara i podanika. Bio je i ostao trag svetlosti na kraju tunela, tračak nade, glas koji pokušava da nadjača zaglušujuću, besmislenu buku većine koja neprestano laprda ne rekavši ništa i ne slušajući nikog osim vlastite tuposti i praznine.

Vremenom, postao je put povratka ka ukaljanom i zaboravljenom izvorištu svih pravih stvari i vrednosti, glas razuma koji iznova pokušava da uskladi misli, reči i dela, vraćajući im istinsko značenje, kreativnost i progresivnu delotvornost. Suštinski antikomercijalan, antisistemski, nezavisan, autentičan, alternativan, nepotkupljiv i kreativan stvarao je neki novi, vlastiti put, meandrirajući kroz pustinju ispraznog etabliranog stvaralaštva i ustajale žabokrečine komercijale utonule u opšte mrtvilo. Razbijajući šablone, zadate koordinate, podobnost i opšte prihvatljivosti isijavao je duboke kreativne porive i samosvest koji su dugo tavorili unutar buntovnih pojedinaca željnih promena i pomaka ka nečemu što ne zahteva pljeskanje većine, lažne osmehe i komercijalni efekat. Underground je postajao ogledalo u čijem odrazu nije bilo mesta za iskrivljene slike sveta, iskonstruisana sranja ulepšane stvarnosti i lažne nade, zasnovanih na licemerju i podobnosti.

Trn u oku sistema, činjenica koja uznemirava, nelagodnost nemirne savesti, poziv u nezgodno vreme… zov divljine, čudesno proleće u decembru, ono iskonsko u čoveku što se buni potaknuto unutrašnjim glasom i iskonskom željom za svetlošću, mimohod na poprištu lošeg zadaha i truleži što vonja kroz vreme, reč prvog i poslednjeg, izazov, bunt, sudba, ostvarenje davno datog obećanja, novi početak…

Underground, povratak korenima i zaboravljenom izvorištu pravih stvari, ogoljeni je akt poznog modernizma i šezdesetosmaških stremljenja, rušilačko-kreativna odiseja proključala iz zabranjenih i naizgled zaboravljenih ponora nagomilanog nezadovoljstva predodređenih, namerom zapostavljenih i poniženih, sudbom odabranih pojedinaca… Uzvraćen udarac ili okrenut drugi obraz, ljubav usmerena ka neprijateljima života i istine, gorčina istresena do kraja…

Paralelno sa promenama u celokupnom američkom društvu tokom šezdesetih, dolazi i do radikalnih promena u novinarstvu. Reagujući na burne promene, ono postepeno zauzima radikalan, odmetnički stav. Baveći se rock kulturom i muzikom, koji tih godina postaju mnogo kreativniji i angažovaniji, časopis ,,Rolling stone“ postaje jedan od najsenzacionalnijih i najuspešnijih medijskih avantura underground pokreta. Lansirao ga je u San Francisku, novembra 1967. godine, novinar Ian Wenner. Bio je to beskompromisan, nadahnut i maštovit način prezentacije rock kulture. Šok koji je izazvao objavljivanjem originalnog omota albuma Džona Lenona – „Dve device“, na kojem on i Joko Ono poziraju potpuno goli, bio je tih godina više nego revolucionaran… „Rolling stone“ i ostala underground štampa prikazivale su rock and roll tih godina u svoj njegovoj kompleksnosti – kao jedan od vizionarskih pogleda na društvo i svet. Bilo je to vreme tzv. „esid roka“ (acid rock), nastalog pod uticajem kulture droga, pre svih „kiseline“ – LSD. Bilo je to vreme kompleksne promene u svesti jedne generacije, koja je započela sredinom šezdesetih sa studentskim protestima, radikalnom politikom, drogama i seksualnim slobodama, stvorivši jedinstven front pobune i jedan radikalni alternativni pokret.

Underground pokret je „ukinuo“ rad, u njegovoj štampi nije bilo oglasa za nezaposlene. Underground je transformisao Rad u Igru, kao vrstu slobode i zadovoljstva. Rad se obavlja zabave radi, kao razonoda, opsesija, hobi ili umetnička forma – nije više bilo prisile i krute obaveze materijalizma. Ista filozofija je važila i za ostale oblike underground stvaralaštva, pre svega za jedan od njegovih legendarnih, radikalni pozorišni izdanak – čuveni „Living theatar“…

Generacija koja se „jednog jutra probudila i počela da protestuje“ promenila je, makar u jednom istorijskom trenutku, tok politike i učinila jedno konzervativno i agresivno, militantno američko društvo makar malo humanijim i drugačijim. Kao i svaka revolucija, na kraju je „pojela“ svoju najbolju i najsmeliju decu, ali… Jedina moguća lepota je u samom „sizifovskom“ putu i pokušaju – sve ostalo, ono trajno, dolazi iznutra i postepeno.

Dragan Uzelac

Džordž Orvel – Književnost i totalitarizam

Ako totalitarizam postane opštesvetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće da postoji.“

Sredinom 1941. godine Džordž Orvel je sa puno pesimizma predviđao svetsku ekspanziju totalitarnih sistema i crne dane književnosti. Neke od njegovih projekcija budućnost nije verifikovala, ali se opšta linija teksta, nažalost, danas ne može osporiti.

(Govor na BBC-u, objavljen u “Listeneru”, 19. juna 1941)
Iz knjige George Orwell, Zašto pišem i drugi eseji, Naprijed (Zagreb 1977)

Na početku svog prvog govora rekao sam da ovo nije doba kritike. Ovo je doba borbe, a ne ravnodušnosti, doba u kojem je posebno teško vidjeti književnu vrijednost u knjizi s čijim se zaključcima ne slažete. Politika – politika u najopćenitijem smislu – preplavila je književnost do mjere koja izlazi iz granica normale, a to je dovjelo do naše svijesti borbu koja se uvijek odvija između pojedinca i zajednice. Kada razmatrate teškoće pisanja poštene, nepristrasne kritike u vremenu poput našeg, počinjete shvaćati prirodu opsanosti što se nadvija nad čitavom književnošću doba koje nadolazi.

Živimo u doba u kojem nezavisni pojedinac prestaje imati iluziju da je nezavisan. U svemu što smo rekli o književnosti i naročito u svemu što smo rekli o kritici, instinktivno smo nezavisnost pojedinca uzeli kao postojeću činjenicu. Čitava moderna evropska književnost – govorim o književnosti proteklih četiri stotine godina – izgrađene je na konceptu intelektualnog poštenja, ili ako vam je milije, na Shakespearovoj maksimi : “Prema samom sebi budi iskren”. Prva stvar koju tražimo od pisca jeste da ne laže, da kaže što zaista misli i osjeća. Najgora stvar koju možemo reći o umjetničkom djelu jeste da je neiskreno. A to još više vrijedi za kritiku nego za stvaralačku književnost, u kojoj izvjesna količina izvještačenosti i neprirodnosti, pa čak i izvjesna količina očevidnog slijepila ne smetaju tako dugo dok je pisac u osnovi iskren. Moderna književnost je u biti stvar pojednica. Ona je ili iskren izraz onoga što jedan čovjek misli i osjeća, ili nije ništa.

Kako rekoh, to gledište uzimamo kao gotovu stvar, pa ipak, čim tu misao uobličite u riječi shvatite kako je književnost ugrožena. Jer ovo je doba totalitarne države koja ne dopušta i vjerojatno ne može dopustiti pojedincu bilo kakvu slobodu. Kada spomenete totalitarizam, odmah pomislite na Njemačku, Rusiju, Italiju, ali mislim da se moramo suočiti s mogućnošću da taj fenomen postane općesvjetski. Očito je da razdoblje slobodnog kapitalizma dolazi kraju, i da jedna država za drugom uvodi centraliziranu ekonomiju koju možete zvati socijalizmom ili državnim kapitalizmom, kako više volite. Time prestaje ekonomska sloboda pojedinca, a u velikoj mjeri i njegova sloboda da radi što voli, da sam izabere svoj posao i da se slobodno kreće gdje želi. Sve donedavno implikacije toga nisu se predvidjele. Nikada se nije u potpunosti shvatilo da će nestajanje ekonomske slobode imati ikakvog odraza na intelektualnu slobodu. O socijalizmu se uvijek mislilo kao o nekoj vrsti moraliziranog kapitalizma. Država će brinuti za vaš ekonomski život i osloboditi vas straha od siromaštva, nezaposlenosti i tome slično, ali neće imati potrebe da se miješa u vaš privatni intelektualni život. Umjetnost će moći cvjetati kao u doba liberalnog kapitalizma, pa još i više, jer umjetnik više neće biti pod ekonomskom prinudom.

Džordž Orvel
Džordž Orvel

Sada, na osnovu postojećih činjenica, morate priznati da su te ideje iznevjerene. Totalitarizam je ukinuo slobodu misli do mjere nepoznate bilo kojem prijašnjem dobu. Važno je primjetiti da kontrola misli ne postoji samo u negativnom već i u pozitivnom smislu. Ne samo da vam zabranjuju izraziti – čak i zamisliti – izvjesne ideje, već vam diktitaju što morate misliti, stvaraju vas za jednu ideologiju, pokušavaju vladati vašim emocionalnim životom i uspostaviti sustav rukovođenja. U najvećoj mogućoj mjeri totalitarizam vas izolira od ostalog svijeta, zatvara vas u umjetni univerzum u kojem nemate mjerila za uspoređivanje. Totalitarna država nastoji, po svaku cijenu, kontrolirati misli i osjećaje svojih podanika barem u istoj mjeri u kojoj kontrolira njihove postupke.

Za nas ovdje važno je slijedeće pitanje: može li književnost preživjeti u takvoj atmosferi? Mislim da se mora kratko odgovoriti da ne može. Ako totalitarizam postane općesvjetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće postojati. I neće biti dovoljno reći – kako bi u prvi mah moglo izgledati prihvatljivo – da će nestati samo književnost postrenesansne Evrope.

Postoji nekoliko bitnih razlika između totalitarizma i svih ortodoksnih sistema prošlosti, bilo u Evropi, bilo na Istoku. Najvažnije je da se ortodoksni sistemi prošlosti nisu mijenjali ili barem nisu mijenjali tako brzo. U srednjovjekovnoj Evropi crkva je diktirala što morate vjerovati, ali vam je barem dopuštala da zadržite ista vjerovanja od rođenja do smrti. Nije vam govorila da u jednu stvar vjerujete u ponedjeljak, a u drugu u utorak. Isto se, u većoj ili manjoj mjeri, odnosi i na kršćanina, hindusa, budistu ili muslimana danas. Na određen način njegove misli su ograničene, ali on čitav svoj život proživljava unutar istog sustava misli. Njegovi osjećaji nisu pod pritiskom.

Kod totalitarizma je upravo suprotno. Posebnost totalitarne države je da kontrolira misli, ali da ih ne utvrđuje. Ona uspostavlja neosporne dogme i mijenja ih iz dana u dan. Njoj trebaju dogme, jer joj je potrebna apsolutna poslušnost podanika, ali ne može izbjeći njihove promjene koje su uzrokovane potrebama politike sile. Proglašava se nepogrešivom, ali istodobno napada sam koncept objektivne istine. Uzmimo grub, očigledan primjer – svaki Nijemac morao je do rujna 1939. gledati na ruski boljševizam sa strahom i odbojnošću, a nakon rujna 1939. morao ga je promatrati sa udivljenjem i simpatijama. Ako Rusija i Njemačka zarate, što se može dogoditi u sljedećih nekoliko godina, dogodit će se druga, jednako snažna promjena. Emocionalni život Njemaca, njegove ljubavi i mržnje moraju se, prema potrebi, promjeniti preko noći. Mislim da ne treba ukazivati na djelovanje svega toga na književnost. Jer pisanje je u velikoj mjeri pitanje osjećaja koji se ne mogu kontrolirati izvana. Lako se praznim riječima prikloniti ortodoksnom sustavu datog trenutka, ali pisanje od bilo kakvog značaja moguće je jedino onda kada čovjek osjeća istinu onoga što govori; bez toga, stvaralački poticaj ne postoji. Sve činjenice koje znamo nagovještavaju da su iznenadne emocionalne promjene koje totalitarizam zahtjeva od svojih sljedbenika psihološki nemoguće. To je glavni razlog zašto vjerujem da, ukoliko totalitarizam pobjedi u čitavom svijetu, književnost kakvu smo do tada poznavali, više neće postojati. U stvari, do sada je totalitarizam imao takav utjecaj. U Italiji je književnost osakaćena, dok je u Njemačkoj praktično prestala postojati. Najkarakterističnija aktivnost nacista je paljenje knjiga. Čak ni u Rusiji književna renesansa koju smo nekada očekivali nije se dogodila, a pisci koji su najviše obećavali pokazali su izrazitu sklonost prema samoubojstvu, ili su nestali u zatvoru.

Prije sam rekao da liberalni kapitalizam očigledno ide svom kraju, i možda je stoga izgledalo da tvrdim kako je sloboda misli neizbježno mrtva. Ali ne vjerujem da je tako i jednostavno bih u zaključku rekao kako vjerujem da nada u spas književnosti leži u onim zemljama u kojima je liberalizam pustio najdublje korijene – u nevojničkim zemljama, u Zapadnoj Evropi, i obje Amerike, Indiji i Kini. Vjerujem – što ne mora biti više od pobožne nade – da će iako dolazi vrijeme kolektivizirane ekonomije, te zemlje znati stvoriti oblik socijalizma koji nije totalitaran, u kojem će sloboda misli uspjeti preživjeti nestajanje ekonomskog individualizma. To je, u svakom slučaju, jedina nada za koju se može uhvatiti svatko tko se brine za književnost. Tko god osjeća vrijednost književnosti, tko god vidi središnju ulogu koju ona ima u razvoju ljudske povijesti, mora također vidjeti da je suprotstavljanje totalitarizmu pitanje života ili smrti, bez obzira da li nam je nametnut izvana ili iznutra.

Priredio: Petar Dragišić

КАКО САМ ПРЕВОДИО МИШЕЛА УЕЛБЕКА: ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Рођендан великог и контроверзног писца, Мишела Уелбека, који пуни – не зна се тачно колико година – згодан је повод да се поново говори, како о његовом делу, тако и о превођењу његове прозе и поезије на српски језик. О томе како је преводио Уелбека, за Магазин ОКО пише Владимир Д. Јанковић, а Stella polare преноси његов текст у којем су „преводилачке муке“ контекстуализоване на несвакидашњи начин.

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.

УЕЛБЕК ДО ТОКИЈА: СРЕЋАН РОЂЕНДАН, МЛАДИ ДРУЖЕ

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш. С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Мишел Уелбек

Уелбек долази у БГ. Биће гост Крокодила од 7. до 9. јуна“, написао ми је Иван Бевц у СМС-у од првог или другог фебруара Лета Господњег 2019, не могу тачно да се сетим да ли је тај судбоносни дан био први или други у месецу кад се мачке, наводно, јебу више него обично. Одговорио сам му: „Одлично. Драго ми је због тога. Слагао бих те, ипак, кад бих рекао да једва чекам да га упознам.“

Не желим да упознам тог човека, истина је. Кад волите некога не због тога што он јесте, и какав јесте, него због тога што ради – природно је да вас спопадне мука на саму помисао да с тим човеком још треба и да се рукујете, да се погледате с њим у очи, да размените неку реч макар и у више очију, а камоли у само четири. Који ће ми мачак Уелбек? Само ми је он још фалио.

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је ’56, или ’58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш.

С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Замерићу Уелбеку, наравно, што је у исцрпном опису једног прокријумчареног снимка групе Deep Purple, потанко залазећи у нијансе те, вероватно безвезне, верзије песме Child In Time, заборавио да помене Ричија Блекмора. Све је поменуо, добро, скоро све, тројицу је поменуо, није се сетио ни басисте Роџера Гловера. Али њему је у жижи био Џон Лорд, истакао је и Гилана, а дужну и заслужену почаст одао је и бубњару Ијану Пејсу (ми смо га, од детињства, звали Јан Пејс, као што смо и Гилана звали Јан Гилан, али онда су нас лектори напречац научили да се то име изговара Ијан, а не Јан, па смо се променили, сад ту негде, скоро).

Али Блекмора није поменуо. То ће остати мост у пламену. Између мене и тог човека што је рођен на Реиниону 1956. или 1958. године, свеједно, паметно је одлучио да сакрије генералије.

У почетку беше – гађење

Имам ја много штошта да замерим Мишелу Уелбеку, али нарочито то што је одлучио да се врати у свет. Није ли његово пустињаштво, одабрано у зрелим годинама, било избор вредан поштовања? Опет, ко сам ја да му судим што је одлучио да се уљуди и врати међу људе? Зар смем да будем толико суров? Па, можда и смем, шта ме брига.

Приликом добијања Гонкурове награде за роман Карта и територија 2010.

Први мој сусрет с писањем Мишела Уелбека био је, као што се може претпоставити, директна заслуга првог човека поменутог у овом тексту, утицајног београдског посластичара Ивана Бевца. Иван, иначе издавач, и то оснивач и челник једне од најбољих издавачких кућа које је Србија икад имала, рекао ми је једног дана: „Хајде, узми преведи овај Ланзароте, то су ти неки Уелбекови есеји и приче, видећеш, ја сам направио избор, да објавимо то.“

Превео сам то, нормално, ја сам професионалац, све преводим, не питам. Имам памћење одлично, скоро изванредно, не баш као Мухарем Баздуљ, али ту сам негде, трећи-четврти на табели, а опет: све што има везе с књижевношћу заборављам спонтано и благотворно, аутоматски тако рећи, не морам ни да се трудим. Па ипак, нисам заборавио утисак који је у мени оставило преводилачко читање и исписивање проклете збирке Ланзароте и други текстови: овај Уелбек је гад, одвратан тип, мука ми је од овога, дабогда се у фебруару претворио у крхку мачку која лута по буњиштима тог његовог немилосрдног света.

Уговор о ћутању

Прошло је неко време, кад ми се Иван обратио с интригантном понудом: мајсторе, хоћеш да преведеш нови Уелбеков роман, није још ни у Француској изашао, ми ћемо да га објавимо одмах после Француза, ствар је ексклузивна? Успут је додао да морамо да потпишемо да нећемо нигде објавити ни словце из те нове Уелбекове књиге и да ћемо у пуној тајности држати то на чему радимо све док дело не буде објављено.

Увек сам био слаб на мистерије. Никоме ништа нисам рекао. Хеленска школа, Елеузина и остало. Нема везе. Примио сам се. Иван ми је послао оригинал романа под насловом Soumission, који сам ја одмах превео као Потчињавање, и наслов Потчињавање стајао је до самог краја рада на том преводу. Тек тада сам Потчињавање превео у Покоравање, а и данас се питам да ли је то био паметан потез, или погрешан потез, или нешто треће.

Покоравање је преведено у децембру 2014. године, управо од 28. новембра до 30. децембра 2014. Преведено је махом на лаптопу у кухињи стана у Сплитској улици број 17, у Шумицама, где смо живели као подстанари. Имао сам и пи-си, у соби, али сам Покоравање преводио на том лаптопу, леђима окренут прозору који није добро дихтовао па смо га подгуркивали каменчином у облику шкољке која је по нечему личила на масивну верзију оне шкољке којом су дечаци из Голдинговог Господара мува стицали право гласа, на лаптопу који је, као и сваки лаптоп, морао нон-стоп да буде укључен у струју; одговарало ми је тако, не само због неке мађије, него зато што сам у то време био провалио неке порно сајтове, па је једини начин да изборим интиму био тај да се окренем према сателитима и шпијунима, а даље од очију укућана. Успут сам преводио и ту књигу у којој муслимани на власт долазе путем избора, далеко од бојних поља, далеко од смешне представе о бици код Поатјеа, уприличеној 732. године, која је заправо више била чарка између арабљанских извидница са Пиринејског полуострва и франачких предстража с европског псеудоконтинента него битка заиста достојна помена у сваком уџбенику историје.

Било како било, та тајанствена књига, заогрнута мистичним велом уговора о ћутању, имала је у себи нешто посебно. Шта је било то нешто посебно? Одговор на ово питање може се поделити на два сегмента. Први: то што у овој књизи пише и сам сам имао прилике да видим, својим очима, у Паризу, приликом боравка у том граду у јуну исте (2014) године. Други: допала ми се та књига. Не, у ствари, допао ми се тај човек што то пише.

Покоравање је у Француској изашло на Божић, седмог јануара 2015. године. Истога дана проливено је много крви у Паризу. Уелбекова карикатура нашла се на насловној страници назови-хумористичког листа чија је редакција управо тог дана упућена Вишњем на истину. Наш, то јест мој превод, угледаће светлост дана у врло кратком року. Ту смо негде, што се брзине објављивања тиче, били Немци, Италијани и ми. Силе Полуосовине. Изем ти силе без Балкана.

Спиритуални чобанин

Оно што ми се код Уелбека допало није то што код њега на власт, демократским путем, долазе они који су стварно већина, па ни то што су код њега све жене приказане у својој пуној женствености – дакле, нежно, тужно и немоћно. Не, мени се код Уелбека свидело то што он Париз гледа и зна исто онако како га гледам и знам ја. Сва места која он описује, у Покоравању, али и у осталим делима, управо су она места на која сам и ја, као дошљак са југоистока париског континента, забасавао вођен својим интересовањима, интуицијом и нејасном жудњом. Уелбек, ако нисте знали, није само најтиражнији и најпознатији француски писац, он је, ако мене питате, најбољи париски писац нашег доба. Јер, кад је о Паризу реч, Уелбек се не фолира. Он капира стратешки значај одређених важних и лепих пунктова у том граду. Не држи се, као његов друг Бегбеде, Шеснаестог, Осмог и Првог арондисмана. Није, као огромна већина оних што стасавају у Латинском кварту или поред Луксембуршког парка, смисаоно везан за Леву обалу Сене и снобовски успаничен кад ту реку треба прећи. Није, дакле, од оних с Леве обале који се не стиде да признају да су на Десној били три или четири пута у животу. Не. Уелбек познаје Париз онако како га познајем ја. То ми се свидело код тог човека.

У Уелбековим бившим кретањима пронашао сам своја бивша кретања, и то ме је охрабрило, понизило и обрадовало. Плас д’Итали, центар југоисточног Париза, моја фиксна тачка, ексцентрична и небулозна за већину „правих“ познавалаца овог града, постала је, тако, истински репер, као и Арен де Лутес, римска арена усред Петог арондисмана. Ла Фурш, Плас де Клиши, Менилмонтан, као и свемирски, непариски ентитети у срцу Петнаестог арондисмана које Уелбек помиње – за мене су били ново, поновно откривање мог Париза. Само је фалило да помене и Улицу Еванжил, или Улицу Мусоргски, у већ полуградској, новоградској атмосфери источног Осамнаестог арондисмана, где хитате забринути док не изађете на Кримску улицу и улијете се у спасоносну вреву Деветнаестог арондисмана, као ћелавац коме је неко отео чешаљ из руке и тиме га лишио тешке недоумице да ли да загребе по голој глави – само је, дакле, то недостајало да помислим како је тај човек што то пише у ствари мој некадашњи сапутник, моје некадашње друго ја.

Него, да се вратим хронологији. О Покоравању се, ионако, много и писало и причало, премда је ова књига значајна и по нечему што армија уелбековаца, састављена углавном од људи који не разумеју свог духовног команданта, али га тим упорније и безобзирније следе, махом није хтела или умела да прихвати. После две деценије ношења разних бесмислених етикета, Уелбек, који није ни мизантроп ни мрзитељ љубави ни окорели циник, свима је јасно демонстрирао и своју религиозност, важан елемент онога што се назива „феноменом Уелбек“. Да, рећи за Уелбека да је атеиста исто је као кад бисмо рекли да су Пижон Петровић и Пикси Стојковић били велики играчи Партизана. Нема то, дакле, благе везе са животом. Као и у многим љубавима, и у љубави претежне масе Уелбекових следбеника до изражаја је дошао насушан порив за слепилом, па чак ни експлицитна пишчева изјава дата уживо на телевизији није била довољна да десетине хиљада самопрокламованих безбожника прихвати сазнање да је њихов спиритуални чобанин – дубоко религиозан човек.

Поменух повратак хронологији, а никако да јој се вратим. Прошло је, дакле, неко време, и пред мене је постављен нови задатак: да преведем два на српски већ преведена Уелбекова романа, први и други: Проширење подручја борбе и Елементарне честице. Нисам их читао у изворним српским преводима, као што, иначе, до дана данашњег нисам прочитао ниједну Уелбекову књигу осим оних које сам превео. Да то одмах да разјасним: нисам прочитао ни Платформу ни Могућност острва ни Карту и територију. Ни у оригиналу ни у преводу. Нити сам прочитао, нити намеравам да прочитам.

Фактор среће

Проширење подручја борбе (Extension du domaine de la lutte), делце којим се песник и есејиста Уелбек први пут огласио као (потенцијални) романсијер, доживео сам као еклатантан пример да је у књижевности, поред свега осталог, важно имати и среће. Добро, писање је живот; ако је у животу важно имати среће, природно је да се ни у писању без ње ништа не може постићи, али ипак – имати толико среће колико је Уелбек имао с Проширењем екстремно је ретка појава која заслужује дивљење. Та наврат-нанос склепана дневничка структура, с последњом трећином која се губи у формално-садржинској почетничкој магли, ипак је људима успела да представи оно што људи и желе да сазнају кад читају неку књигу: човека. Да се не заваравамо: не читамо ми Злочин и казну ни због секире ни због бабе ни због тога што замишљамо шта је све Лужин радио Дуњи, не читамо ми Ану Карењину зато што се надамо да ће Александар Карењин упасти у собу док брката протагонисткиња орално задовољава вољеног официра, већ та дела читамо да бисмо видели ко је и какав је тај Достојевски, односно ко је и какав је тај Толстој. Читаоца превасходно занима личност писца, пишчево биће, и у потрази за пишчевим бићем – потрази, узгред, нужно јаловој, потрази у којој је сваки прави траг неизбежно и погрешан – он срља кроз ту словну шуму налик дрвосечи који је заденуо секиру за појас јер га дрвеће више и не интересује, већ занесен граби ка планини која се, с времена на време, помаља иза голих или олисталих крошњи. Управо је то и спасло Уелбеков романескни првенац – то што читалац у књизи тражи писца. Јер, у Проширењу, ако и не може много да се нађе, свакако има шта да се тражи, а то је једино и важно.

На уметничком бијеналу „Манифеста 11“ у Цириху 2016, испред својих рендгенских снимака

На ред су дошле Елементарне честице, које су код нас већ биле преведене под тим насловом, што и јесте верно пренет наслов оригинала. Мени се, међутим, много допао енглески превод: Atomised. Енглези су, додуше, једини људи на свету који не морају да се праве да су то што јесу: они ће се према једном озбиљном страном књижевном делу вазда понети нехајно и релаксирано, као да је реч о некаквом филму. Рекох да ми се тај енглески наслов допао, мада књизи, на први поглед, намеће крути научнофантастични ореол, што самом Уелбеку сигурно није сметало (кудикамо су сериознији изгледи да му је засметао енглески превод његовог Проширења, које је у англофони свет стигло под блентавим насловом Whatever). Он, уосталом, и јесте првенствено научник, па ако несумњиво научна синтагма Елементарне честице (Les particules élémentaires) одише, ипак, напупелим поетским потенцијалом, латинско-англосаксонски одрешито Atomised спроводи базичну идеју на истраживачки, микроскопски колосек којим Уелбек, као мрки, наглуви скретничар, хода погнуте главе, инстинктивно уверен да нема тог воза који би могао да га однесе или залепи за прагове.

Честице су, већ, веома озбиљно књижевно дело, велика и важна књига која је, за Уелбека, стигла у прави час. Познато је да је у свим областима уметничког стваралаштва, како са креативног, тако и с комерцијалног становишта, друго дело пресудно. Била прва књига (плоча, изложба) одлична или тек довољно добра, од друге зависи да ли ће стваралац оснажити или изгубити мотивацију за даљи рад. Е, Уелбека је, кроз ту атомизовану литерарну структуру и те како имало шта да мотивише. Са Честицама је он постао велики писац, што ће у дугим потоњим годинама успети да остане, пре свега захваљујући својој рационалности и прагматичности, које, уз религиозност и романтичност, односно љубавност, такође улазе у ред занемарених или игнорисаних одлика овог аутора.

Мишко против Бернара

Како је то преводити неку књигу која је на ваш језик већ преведена? Из мог угла, исто као преводити неку, рецимо, сасвим нову, која није преведена. Потпуно исто, рекао бих, иако сам и сâм свестан да, говорећи то, не говорим баш истину и само истину. То јест да помало лажем. Ево због чега: постоји могућност да се, рецимо, изворни преводилац предметног дела, ако, рецимо, још бивствује у овоземаљском контексту, острасти па и наједи због онога што сте ви урадили, свестан, истина, да ви, као професионалац, свакако нисте сами и на своју руку узели да „преправљате“ његов, изворни превод, већ сте добили ту књигу да преведете у склопу редовних радних задатака. Колегијална острашћеност не може бити ни угодна ни изазовна; тако се нађете у позицији у којој се књижевни преводилац, за разлику од писца, објективно ретко налази: да неко у старту не воли то што сте урадили.

Пепељушко-калимеровска закукавања типа „мене нико не воли“ и „али то је неправда“ мени, реално, нису страна. Волим да се жалим, и у самоодбрани и у самонападу. 

Писаћу ја мало касније и о мукама с Уелбековим александринцима и осмерцима – уз већ поменуте занемарене или игнорисане одлике овог аутора свакако не смемо да заборавимо и његову старомодност и конзервативност, а Уелбек је вероватно најстаромоднији и најконзервативнији истакнути писац данашњице – али да се мало задржим на тим Државним непријатељима, односно, како би тачније гласио превод оригинала, Јавним непријатељима, тј. Непријатељима јавног мнења (Les ennemis publics). Е, то је књига која се чита са уживањем, барем оно што је писао Уелбек, али то је, на срећу, било сасвим довољно, јер Уелбеку је пошло за тастатуром да ублажи, па и неутралише мучнину и смарачину које доносе букачке контемплације искомплексираног Бернар-Анри Левија. Баш с уживањем, дакле; ја сам се спорадично осећао као на стадиону у врло добрим, одличним и најбољим данима Црвене звезде, и повремено бих чак и победнички заурлао, као кад је Сребренко Репчић минхенском Бајерну дао трећи гол оног ноћног децембарског поподнева 1979, кад смо, у сам освит другог полувремена, повели три-нула и кад сам се ја, као једанаестогодишњи син познатог спортског новинара, из новинарске ложе бацио у горње редове навијача иако сам алкохол почео да пијем много касније, тек у другој половини осамдесетих.

Репчић је био фаца, као што су фаце били и Здравко Боровница и Цвијетин Благојевић и, уопште, бар ми звездаши у фацама нисмо оскудевали, хоћу рећи: одмалена сам навикао на непосредно присуство великих фаца у свом животу, тако да и на Уелбеково присуство могу да гледам с једном антипровинцијалном, ишлифованом смиреношћу. Па ипак, иако сам као четворогодишњак с Цолетом Јанковићем ишао на пикнике где ме је учио како се правилно држи цигара, односно да је филтер то што се ставља у уста, иако ме је Трифке Михајловић у свом белом BMW-у „2002″ возао по мојој родној Чубури и успут ми објашњавао која је риба добра, а која није ни за к, иако сам, дакле, у животу видео и како Милош Шестић кеца волове за две главе више од њега, и како Дуле Савић потапа Острво оним васионским дроп-киком у 88. минуту утакмице против Арсенала на Хајберију, а и како стидљиви Славољуб Муслин, с пуно херца, херојски сахрањује Херту усред Берлина – нисам могао да изигравам аристократу док сам, преводилачко-читалачки, присуствовао тој блиставој победи људског над нељудским, довитљивог над глупим, занимљивог над досадним. Говорим, разуме се, о Уелбековој победи над оним надобудним медиокритетом с којим се дописивао. Mоју калимеровску душу преплавила је благодет спознаје да правда ипак побеђује, макар и у прошлости: ма, нека све свима, у здравље им било, само кад Мишко кара Бернара!

Ја сам одрастао

Долазим сад до Уелбекове књиге која је мени убедљиво најдража, свестан, притом, да наступам као члан неке рок групе: увек је најновији албум и најбољи, и ми ћемо од срца, подстакнути најблагороднијим мотивима, тиранисати публику новим песмама, које публика, нормално, не зна, а онда ћемо, помало мргодно, одрндати и неколико старих хитова, јер ипак ми свирамо за народ, за људе који су ту дошли својевољно и још нам за то платили; не свирамо, дакле, ни у подруму ни у гаражи ни на интерном часу у музичкој школи.

Свестан, како нагласих, свега тога, поновићу да је мени најдража Уелбекова књига управо Серотонин, који је светлост дана угледао почетком 2019. године. И око Серотонина сам имао мало колатералних тензија, овога пута с мојим другом посластичаром. Пошто сам готов превод предао у ноћи са 21. на 22. децембар лета Господњег 2018,  питао сам Ивана да ли бисмо Серотонин могли да објавимо као својевремено Покоравање, дакле одмах после Француза, у најкраћем року. Јер, могло је да се стигне. Издавач је, међутим, из неких разлога био уздржан, дипломатски оставши при одлуци да књигу не пушта пре краја фебруара, односно почетка марта. Ја сам се био мало заинатио, дипломатски заинатио, јер кад разговарате с утицајним посластичарима морате бити дипломатични, нарочито кад не разумете одлуке које они доносе.

У међувремену је, авај, и Уелбек добио Легију части. Макрон га легионизовао. Уелбек, зачудо или не зачудо, није одбио угледно признање Француске Републике. „Мишел Улебек Легија“, тако га је прозвао један мој друг с Душановца, начитан човек (он је, рецимо, за разлику од мене, прочитао и Карту и територију), Бодлер без трапавих албатроских ногу и По без четрнаестогодишње рођаке-наложнице, али један од најбољих саговорника које сам у животу имао. Било како било, ни Легија части није успела да баци сенку на моју љубав према Серотонину, најдражој ми Уелбековој књизи, делу у којем је овај писац успео да искорачи у онострано не служећи се ни Сведенборговим ни Дантеовим средствима. А опет, ја вам кажем да је тако: са овим и оваквим Серотонином, у којем ће многи наши аналитични савременици пронаћи и недостатке и, можда, донекле офуцане шаблоне, Уелбек се придружио екипи овострано-оностраних писаца, писаца који, износећи своје биће на трпезу за којом седе они благословени, нишчи духом, они што их не разумеју – отварају прозоре наших скучених овоземаљских домова, прозоре наших тела у којима се пале, горе, букте, тињају и гасе се вечита деца, нехотично, а добровољно упрегнута у јарам злог сна о понижавајућем лучном току који извире ни из чега да би се ни у шта и вратио.

Зашто је Серотонин најбољи? Па због онога о чему смо раније причали. Због човека. Мишел Уелбек није савршен човек, нити ће стићи да се усаврши, а понекад се чини да можда и није човек (такав исти недоумичан утисак, истина, имамо и кад сретнемо анђела – ја л’ је човек, ја л’ није). Шта значи то – одрасти? Знамо ми, мање-више сви (нарочито ми мушкарци), ону гласовиту реченицу која је, у бенигнијој варијанти, пропраћена ускличником, а у подмуклој, опаснијој, трима тачкама: „Одрасти већ једном!“ Или: „Одрасти већ једном…“

Сви стрепимо од те реченице, а нарочито од потенцијалне неминовности датог императива: шта ако једног дана стварно будем морао да одрастем? Уелбек на то питање себи, а и нама, пошто то од њега изискује хумилизујућа вокација на коју га је кисмет упутио, кроз Серотонин проговара: Ја сам одрастао. Једино што је поуздано добро око тог одрастања јесте то што се не сећам тескобе која је одрастању претходила.

Српски песник Миодраг Павловић, који је, дубоко зашавши у осму деценију живота, похабане одежде, али с младићком скрушеношћу, негде 2005. седео поред мене код Минке, у Лагуни, чекајући да га прими Дејан, рекао је да је старост, да је бити стар: „благослов и одговорност“. Уелбек још није стар човек, или то бар кажем ја, који сам дванаест (а можда и само десет) година млађи од њега. Али то и јесте сврха учења: учити од некога с ким живите. А ја живим с Уелбеком последњих, рецимо, седам година, од Ланзаротеа. Ми смо цимери. Подносимо се, иако уопште не разговарамо. Уелбек је Серотонином, на начин антериорни, што би Французи рекли, дотакао Павловићеву мисао о благослову и одговорности.

На извору ужитка

Стижем и до оног дела о којем сам највише желео да пишем, а о којем ћу вероватно писати најблеђе. Дело је Не мирим се (Non réconcilié), и реч је о Уелбековој личној песничкој антологији, којом је аутор обухватио свој поетски опус од 1991. до 2013. године: та поезија је свакако лепша, а можда и боља у француском оригиналу него у српском преводу. То је чињеница коју сам дужан да предочим свим читаоцима. Препевавање поезије, нарочито масивно, количински импозантно, значи не оно кад узмете да препевате једну песму или неки циклушчић песама, него овако, кад узмете и препевате целу једну антологију од, шта ја знам, 120, 130, 140 песама, и то песама које пише један старомодан аутор, традиционалиста који цени риму и метрику и који тек спорадично, ваљда кад му понестане енергије, прибегава тзв. слободном стиху – препевавање, дакле, неспорно јесте полигон за исказивање личног мајсторства, за разне бравуре, за готово перманентан, а и насилан контакт с вишим силама које кроз тебе протурају решења за немогуће ситуације. Иоле меродаван читалац ту одмах схвата да има посла с личношћу препевавача, вероватно малчице више него с персоном онога ко је то спевавао у оригиналу. Ту ћу вам отворено рећи: препевавање такве, озбиљне, праве поезије једна је узвишена, полуолимпска мастурбација, али ипак мастурбација.

Препевавање поезије је сексуално само утолико што се на крају пролије семе; понекад раскошно семе, понекад натегнуто семе, понекад семе које оплоди више њива него оно оригиналско семе, да, све то стоји. Али у препевавању поезије нема стварног контакта с другим бићем. Препевавач је на извору ужитка, али објекат његове пожуде није неко тело него само, евентуално, слика или, најчешће, обрис. Препевавач је сâм, неизоставно самљи од онога ко је песму написао на свом језику; његова самоћа је рогобатна, рекох: полуолимпска, јер има ли гротескније самоће од оне у којој постајемо велики или показујемо своју величину?

Уелбекова лична песничка антологија Не мирим се морала би, ценим, и у својој франкенштајнској, српској верзији да постане и остане књига коју ће сви који држе до овог писца радо чувати на својим полицама и прелиставати је понекад, онако, кад се за полицу маше као што се маше за преграду у вратима фрижидера где стоје бруфени, аспирини и сирупи за искашљавање. На таблетицу, на кашичицу. То поезија и јесте, лек од којег очекујемо инстант-решење.

Уелбек је, као песник, имао и има легионарску дужност и привилегију: да његова поезија не буде оцењивана као смисао његовог опуса, него као један облик његовог ексцентричног испољавања. Иако у његовом односу према поезији, па ни у тој поезији као таквој, нема ничег ни ексцентричног ни егоцентричног . То је права поезија. И све оно што је он створио као прозаиста служи на част тој поезији, као што та поезија служи на част њему, као романсијеру кога су сензационалисти прогласили пророком, порнографом, атеистом и човекомрсцем, што Уелбек не само да никада није био, него никад не би могао ни да постане, све и да му тако нешто падне на памет.

ПС: Мишел Уелбек није дошао у Београд. Али ми му данас честитамо рођендан, макар се он на нас и наљутио због тога.

Владимир Д. Јанковић

Текст је првобитно објављен на: oko.rts.rs (https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4272842/uelbekov-65.-rodjendan.html).

О Уелбеку смо, поред осталог, са Јанковићем разговарали и прошле године у интервјуу који можете поново читати овде .

МИ ПЛОВИМО КА ИТАКИ: ПОЕЗИЈА БОРИСА НАДА

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

Пред вама је седам песама овог аутора из његове недавно објављење збирке поезије Аргонаути (Поетикум, 2021).
БОЈНО ПОЉЕ

 Онај који убија
 Не убија.
 Његов мач сече сени.
 Већ у зору сви су
 Били мртви.

 Онај који напушта
 Пространо бојно поље
 Не живи,
 Јер је већ у зору
 Био мртав.
 Онај који умире

 Расечен оштрим гвожђем,
 Не умире,
 Јер нико не може
 Умрети двапут.

 Онај који лежи на самрти
 Устаје
 Кад зачује бојну трубу;
 Јер зна да нико никад
 Није умро.


МЕМОРИЈА

Случај и древна начела
Даће ти судбину и име 
Сенке на зиду,
Музика без времена.

Нејасне космогоније,
Све оно што не бележи историја
 – Шапат богова, и
 Заборав.


ХИМНА (КРВ)

Наше вино је пролеће,
Наш Бог је Крв.

 Ударци добоша,
 Звона која одјекују у ноћи,
 Дођимо и окупимо се овде –
 Наша свечаност почиње
 У блиставу поноћ.

 И подигнимо своје чаше,
 И своја срца
 Високо, још више:

 Наше вино је пролеће,
 Вино, опојно и лако,
 Што умире,
 У сунчани
 Час.

 Наш Бог је Крв.
 Наше вино је пролеће.


ИТАКА

 Ми пловимо ка Итаки. Од обале до обале, од звезде до
 звезде. Од времена до времена, од једне до друге
 негостољубиве земље, ка изгубљеним краљевствима.
 Кроз хаос и кроз анархију, у којој више нема ни оног
 доле ни оног горе. Кроз болест и помрачење. Кроз
 међувреме у којем више ништа није блиско ни далеко.
 Кроз заблуду и кроз грешку. Кроз дугу ноћ и кратки дан.
 Кроз рат који још није слобода и кроз мир, који није
 спокој. Од Златног века до Гвозденог века, од Христа до
 Антихриста. Од почетка до самог краја. Неки то зову
 прогресом, напретком, али то је напредовање у смрти,
 јер ми умиремо сваког дана, идући од зоре Златног
 доба ка потпуном помрачењу, у дубокој ноћи Гвозденог
 доба.
 Ми пловимо ка дивљини. Кроз рушевине градова и
 цивилизација. Кроз малодушност и кроз страх. Кроз сан
 и обећање другог почињања. Кроз радост и кроз
 потмулу бол. Кроз живот који нас спутава и кроз смрт,
 која ослобађа. Кроз лед и кроз ноћ. Ка звезданим
 пожарима, од Гвозденог ка Златном добу, од
 Антихриста ка Другом доласку.
 Наш језик је рушевина Знања, наше речи шупаљ одјек.
 Наше мисли су мутно сећање. Немоћне су да искажу
 истину. Немоћне су да искажу ко смо и куда идемо, ми,
 људи гвоздене расе, заточени у Гвозденом веку.
 Немоћне су да изразе неизрециво.


ФРАГМЕНТИ

 Шта је историја
 ако не сан који је
 уснио неки бог с лицем од хладног
 белог
 мермера?
 *
 Градови, подигнути на стени
 и завитлани право увис,
 у стрма и сурова
 небеса.
 *
 Дуге, бескрајне поворке,
 у бескрајној равници.
 Пепео. Прашина.
 Оклопи
 И снови.
 *
 Осунчане обале.
 Пешчане обале.
 Зелени градови
 на зеленој,
 панично усталасаној,
 површини мора.
 
 *
 Планинске стазе подрхтавају. Куле се руше. Тврђаве
 падају. Ватра се шири, све брже и брже, из самог
 средишта шарене слике, захватајући бедеме каменог
 града, прождирући литице и пешчане пустиње…
 *
 Ноћне приказе. Фосили рептила, с крилима змаја и
 главом немани, које су очи незнанца једном угледале у
 камену. Древни рудници још увек крију благо,
 закопано; оружја искована рукама патуљака за богове,
 за битку која ће се водити на самом крају света…


РУКЕ

 Долази обично у предвечерје. Састајете се кришом, у
 потаји, њен пољубац је овлашан
 Одавно више није млада.
 
Изгледа ти као да одлазиш за њом далеко, мрачном
улицом, путем без повратка.
 
Пратиш је погнуте главе.

Квари ритам твојих корака. У ходу често застаје.

Слуша шта јој говориш, и топло се смеје.

Има очи детета. Дрхти под капутом.

Прича ти онда полако о свему, и никад не помиње
децу.

Попићете неколико пића, и онда опет потонути заједно
 у ноћ, стојећи на палуби брода под црним једрима. Док
 јој придржаваш капут, подижеш јој с врата праменове
 црне косе. Мирише на кожу, топлу под тушем. Прате те
 злобни погледи полу-дама, са шминком разливеном
 испод тамних очију.

 Има звонак смех и топле руке. Своје меке прсте
 провлачи кроз твоју косу и допушта ти да главу дуго
 држиш у њеном крилу. У теби понекад без разлога
 изазива тугу. 
 
 Поред ње се осећаш као развлашћени краљ, као
 краљевић без наследства.
 Каже да од тебе не очекује ништа; ти ионако немаш
 много да јој даш. Џепови су ти празни. Нећеш имати ни
 за такси. Палиш јој последњу цигарету. Не можеш је
 оставити.

 Да ли је то срећа? О томе не знаш ништа. Једне ноћи
 ћете, то знаш, нестати у хладном срцу неона.

 Бориш се против тога.


ИРАН

Црно знамење, црне мараме.
 Кохорте ратника у црним хаљинама.
 Сев челика, витез који јаше пољем, трпећи подсмех
 врапца.

Чобани и њихова стада, раштркана по висоравнима.
 Њихови синови стећи ће славу у биткама. Похрлиће
 пустињама и незнаним земљама преко високих гора
 као оно јато од тридесет птица Симурга што летеше без
 предаха све до краја света.
 
Љутити цар је бичевао море, војске су следиле његов
 миг, али тада већ беше касно; царство се осипало,
 испод дневних догађаја јасно се назирало надируће
 расуо. Интриге и прељубе зацарише дворовима.
 Наложнице, курве кнежева, завладаше славним
 градовима и покрајинама. Владаше свирепо, у разврату
 и крви.

 Тако заборавише на Заратустру и на свештенике који се
 клањаху ватри.
 
Заборавише на орла и на змију, и на свете и
 староставне књиге, у којима се борише Ормузд и
 Ахриман, светлост и тмина.
 
 На речи Ахура Мазде, оштре попут стрела, и саткане од
 пламена.
 
То потраја неких хиљаду година. Све док једног дана из
 пустиње не изронише поклоници једног другог
 пророка, под полумесецом и зеленим барјацима, а
 Иран не пригрли његову веру у једног, свемогућег и
 невидљивог, бога.
 
О, ишчезла славо древне расе! Бедеми и просјаци, црна
 тамо столећа. Зидине и царства, усамљене тврђаве,
 које круни ветар, оштри мачеви и жута прашино година.
 
Ти ћеш устати у новом руху.


 

Између два Ништа ја, Нешто, постојим: песме Владимира Д. Јанковића





Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године.
Објавио је четири књиге поезије („Песме“, „Дрскост“, „Одбрана Данајаца“ и „Даг“), књигу кратких прича „Београд за упућене” и више од шест стотина песама, есеја, кратких прича и записа по штампи, периодици и на интернету. Аутор је више од 280 књижевних превода, што с француског, што са енглеског језика, од тога око 110 романа. Превео је дела Мишела Уелбека, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Мишела Турнијеа, Амели Нотомб, Лејле Слимани, Виржини Депент, Џозефа О’Конора…
Редовно објављује есеје, приказе књига, кратке записе и песме у културним додацима београдских листова „Политика“ и „Блиц“.
Од јануара 2018. године на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. У том својству осмислио је, организовао и водио циклус трибина „Хандке у Србији“
Живи у Београду.
 ОДА НЕЗНАНОЈ ЈУНАКИЊИ
 

 Одједном све наде у тебе полажем,
 Мада никад нехајан и не би наш тон.
 У цркви мог срца оживела си звон.
 У крв си ми ушла: само то ти кажем.
 
 
 Угледам те одмах, издалека машем,
 Машеш и ти, видим: дишеш тек напола.
 Обукла се лепо, а кô да си гола.
 Небо жижу збија у путање наше.
 
 
 Прилазиш ми као зденцу у пустињи,
 Урањам, сав дрхтав, у твој поглед сињи;
 О, кад не би лепа мени била тако!
 
 
 Милујем ти шаку, јастучиће снежне,
 И прстиће слатке, и ноктиће нежне –
 Над твојом лепотом и слеп би проплакô.
 

 

 МРЗОВОЉНА ПЕСМА
 
 
 Дојади ми гдекад мој унутрашњи свет,
 Где опако коље ка своду се пружа;
 Саму себе трњем избушила ружа.
 Месец, не сунце, иште бео сунцокрет.
 
 
 У оази песак сув, у голети густиш,
 Поларна ноћ блиста, сур екваторски дан.
 На јари се кожа јежи, снег кô угаљ вран.
 Кад видиш да идем, ти наду напусти.
 
 
 Рођен јесам, али нико не зна када,
 Још се мање зна кад смрт ће да ме свлада,
 Између два Ништа ја, Нешто, постојим.
 
 
 Под небеском капом као вашка милим,
 Врло нежно режим, врло грубо цвилим,
 И да скратим причу: с пута ми се склони.
 
 
 
 
 ВАГОН ЗА ЧАЧАК

Из песме знадох: пут веома дугачак.
Умих се, из уста испрах укус горак.
На станицу кренух спремно, хитар корак.
Бусен зелен с Авале иде у Чачак.

У вагону сâм сам, нигде живе душе,
Пун сам струје, цептим, ватрица се пири.
Чекам да отправник пиштаљком ме смири;
Горљив на прозору, презирем свет смушен.

Али писка нема, ни локомотиве,
Тај је вагон жртва жеље саможиве;
Точкови рђави, зарасли у траву.

„Чачак не постоји, шта је теби, сине“,
Радница ми пружна вели са висине,
„Ил’ ти срце пуче, ил’ изгуби главу.“
 
 

  КУЋНИ СОНЕТ
 
 Враћам се кући, уморан сам, изгледа;
 Стајем на тачку-зарез кô да је тачка.
 А с тачком се римује још само „мачка“.
 И ту си ти, отвараш свет што ми се не дâ.
 
 
 По свим местима, као пас, тражим мир,
 Ту бестидну реч коју млади презиру,
 То кад се султан збуњен клања везиру –
 Кад у души расте расцветан већ чир.
 
 
 Руке перем, долазиш у купатило,
 Гледаш ме, очима питаш: шта је било,
 Ја ти кажем: ништа, дошао сам кући;
 
 
 Дечјом ми ручицом локне с чела склањаш
 Посивелога, што тек се теби клања:
 Замало нестадох теби путујући.
 
 
 
 ХИРОШИМА
 
 Ах, разорила си ме кô Енола Геј,
 Млада си, можда не знаш шта речи значе.
 А ја кажем: није доста, удри јаче –
 Све поднећу кад сам луд, само пичи „плеј“.
 
 
 Чекам те, сажежен, јаблан јаром строшен,
 Ал’ чим ми пошаљеш слику бомбардера,
 Већ мастило цури из запеклог пера,
 Нисам још с тлом сравњен, нисам још покошен.
 
 
 Ходај иза мене, сенко од сна лепша,
 Магарче до зеленог неће да крепша,
 Све стих да га изда и реч да га прода.
 
 
 И кад лажеш ти ми истину говориш,
 „Бићу увек с тобом“, то ми промрмори –  
 Преведи ме жеднога преко свих вода.
 
 
 

 КАЗАН
 
 Лед. Минус три. Ватрогасци – негде гори.
 На места идем сад где сам те чекао.
 Не знам шта рекох, шта нисам рекао.
 Колосек. Точак је брз, кораци спори.
 
 
 Гладан сам, леђа савија ми немоћ зла,
 Опет овуд ходам, претим змајевима,
 Тешка ми душа у твојим крајевима,
 Легао бих радо да ме смрт затрпа,
 
 
 Да код твог безлисног Злокобног олтара
 Стргну све са мене и узму ми пара,
 Оно што сам стекô да нахраним уста
 
 
 Бића што су болна и што беху жртве
 Наше игре страшне, љубавне и мртве –
 Иза тебе оста васиона пуста.
 
 
 

 МАНИФЕСТ АНАТЕМИСАНИХ
 
 
 Не признајемо ни лаж ни истину!
 Ни гротло ни свод!
 Не признајемо шуму ни чистину!
 Ни пучину ни брод!
 
 
 Не признајемо безвлашће и власт,
 Ни очај ни срећу!
 Не једемо ни посно ни маст,
 Не кажемо ни „хоћу“ ни „нећу“!
 
 
 Над кућицом без крова
 Распињемо копрену,
 И одричу нас се сви!
 
 
 Али борба је ова
 За жеђ благословену,
 И у њој горимо ми! 
Владимир Д. Јанковић

Osam pesnika: retke ptice za Bojana

Niko ne voli rođendane kao Bojan, rekla mi je Jasmina, njegova mati. Došla sam na ideju da Bojanu poklonim pesmu za rođendan, a onda mi se pridružiše i drugi, sjajni pesnici. Hvala Tomislavu Marinkoviću, Borivoju Vezmaru, Šabanu Šarenkapiću, Isidori Bobić, Nenadu Petroviću, Ognjenu Petroviću, Tugomiru Matiću, Zoranu Antonijeviću. Neke su pesme napisane ranije, neke specijalno za ovaj dan. Samo jezik poezije dopire do nebesa, zato šaljem retke ptice da pošalju mu darove ove zemno-nebeske! Sigurna sam da će i on nas odozgo pogledati!
Srećan rođendan Bojanu Kovačeviću!
Jelena Vukanović

NEODVOJIVI

Čak i kad se razdvajamo

na dve strane,

odlazeći u mesta

beskrajno udaljena i pusta,

naši koraci su uporni

i nastavljaju da slede

neku zamišljenu

putanju

između nas.

NIKO

U tvojoj sobi sumrak noktima

tiho nagriza stvari.

Koraci ispod prozora,

bez putokaza, nalaze prolaz

u nevidljivi život.

Dok vrtiš neposlušan uvojak kose,

na sličan način i svet se premotava.

Neko ponovo ulazi u tvoju dušu

s koferom punim isplakanih metafora.

Ljubav peče kao zeleni plamičci koprive.

Tihi trenuci caruju,

smeši se mesec nad gradom

i budno motri na omađijani svet.

Ti ne primećuješ to. Čitaš.

,,Ah, kako očajanje u pesmi

može da prija“, kažeš.

Ja sam Niko.

I sve ti ovo govorim da upamtiš:

moraš sama otkriti formulu koja poništava bol.

Oslušni vetrić u lišću pored prozora.

To sam ja.

Poslušaj tišinu dok između zidova raste noć.

Neko je u njoj i sluša tvoje disanje.

Tomislav Marinković

IZVAN SUZA

Zvuk tvoga glasa

tvoj miris

raste u meni

i nestaje.

Šuštanje u zavesama,

senke na staklima

ništa ne govore

Trećinu provodeći u ljubavi

trećinu u smrti

trećinu sam sa sobom

bilo gde i nigde

u ma kom telu

u ma čijem imenu.

Tvoje rašiveno dugme

ne nosi nikakvu poruku.

Nema znakova

onostranog iako

ti si ovde

sav.

Hladan i suv

izvan suza.

Borivoj Vezmar

NEBESKE VISINE

Propeo se na krstninu prvu

Na banderu iznad

Mahale

Utačkao se na nebu

Mahalci ga podjaruju:

Podstrekuju ga

I jarmače

A on hoće

I neće da se ubije

Al kad pade –

Njegov mu otac uganjajuć

Roba ženu u kuću –

Veli:

Vala te neka

I od sebe ti bilo

Sine – ti svoje nebeske

Prije mene dosegnu visine

(1981-2021)

Šaban Šarenkapić

ANAPHORA

Na ovoj obali, dužoj od naše

ljubavi za jednu večnost,

srešće se talas i hrid

kada se oglasi zvono na crkvi.

Ali ništa se neće promeniti:

ostrvo biće puno ježeva i ptica,

srce prepuno trnja i slobode.

A mi ćemo se sretati zauvek,

u jednom jedinom, prezrelom danu,

ubranom sa drveta masline.

Isidora Bobić

KASNIJE, ŽIVOT

Ceo život živeti rođenje.

Ceo život gledati rođenjem.

Živeti život kroz

nepostojeću smrt.

Nenad Petrović

SKICA ZA PEJZAŽ SA PTICAMA I DALEKOVODIMA

Ponesi uzorak vegetacije,

vazduh u bočicama,

recital prolećnih ptica

na dalekovodima, srpanj i sve

tračnice

u pjesmi, najtoplije žarulje

na cesti, polumjesec

i naš brijeg ogoljen vjetrom

u ovoj zvučnoj

kutiji ponesi,

ponesi i vjeruj:

tako ću uvijek znati gdje si.

Ognjen Petrović

KOCKICE

Ponekad se kockice slože same

pa ni nestanak ne izgleda strašno

više kao mekan jastuk

trag usne na rubu neispijene čaše

IZA SPUŠTENIH VJEĐA

I na kraju

ostaje samo tvoj svijet

razmiče se tama

iza spuštenih vjeđa

prepliće huk vjetra

sa pjesmom zrikavaca

sa udahom

sa izdahom

Tugomir Matić

LEPTIRU…

Leptiru,

nemoj reći nikome

gde je soba od mesečine.

Ona je utočište naše

gde sedimo

za istim stolom

i ispijamo hladne vatre

sa zidova plamenih.

NEROĐENI

Da li u meni

ima dovoljno reči,

tebi za žrtvu nem da ostanem,

da li ćeš Nerođeni ispričan biti tada

u rečima za pesme nove

u kojima se gnezdiš uvek

poput nove reči u meni

što samoj sebi nedostaje,

od neizrecivosti pati.

TVOJ POGLED

Na dnu okeana

neprestano izgovaram reč

koju niko osim tebe ne razume.

Perje palih anđela

starije od morskoga dna,

sraslo je u njega,

postalo postelja

u kojoj ležim obasjan

tvojim zracima.

Od njihove toplote

moja reč ključa,

iz dubine morske nosi me

ka oblacima vrelim

pravo ispred tvoga oka

u čijoj dubini

reč moja anđele koti.

DRVO VASELJENE

Tvoj šapat

se pretvorio u maglu

koja je s jutrom popila

sunčevu svetlost

i spustila se na tle.

Sedim u središtu divljine

čije je oblike magla poprimila.

Zagledan u nju ne trepćem.

Puštam je u sebe

da vatru u utrobi mojoj nahrani.

Iz vatre niče drvo vaseljene,

cvetaju mu ogledala

u predvorja zvezda

čiji zidovi dišu

a dah im daje Tvoje ime

koje šapću grane

dok svemir grle.

Zoran Antonijević

DEVICA MARIJA I ZEC BELI

Moja je Utroba nevina.

Ja rodih jednog Boga, koji je rodio mene:

reč – kojom te iz bezdana ćutnje vadim,

reč kojom ću te u bezdan ćutnje dati i

uspavati.

Ti ćeš izaći iz mene nov i čuditi se proleću.

Ti ćeš pitati možeš li zeca belog da povedeš sa sobom u leto,

u jesen,

u zimu.

Na proleće – nemoj da mi ga nisi doneo!…

Livade su beskrajno duge, tvoj zec ovde može naučiti

mnogo toga o ciklusima.

Ovde te on može roditi.

Jelena Vukanović

POEZIJA Željka Majstorovića

Gost Jelene Vukanović

,,Smatram da čovek ne bi trebao da živi od svoje umetnosti. Možda trenutno to deluje idealistički, ali verujem da će ljudi živeti u svetu takvom u kome će intelektualna svojina biti opšte dobro, kao voda i zrak…’’

Željko Majstorović (1954-205…)
 MEĐU TRAVAMA sam
 omiljen nakupac
 mirisa.
  
 Pticama
 ne dozvoljam
 sletanje na šešir -
 za njih je ljubav
 pogubna
 ovisnost.
  
 Uredno odlažem
 dane u ogledalo
  
 i smejem se, smejem se
 onima što stalno
 optužuju život
  
 jureći senku
 pobede. 
 SAT
  
 Moj otac odavno
 ne utiskuje stopala u zemlju
 i sve je manje senki
 vezanih za njega.
  
 Jedino sat
 bez njegove ruke
 još živo kuca
  
 i meri sada
 moje vreme. 


 PIRAMIDE
  
 Ako već je znan
 broj grčenja srca,
  
 ne žuri:
  
 oni koje ćemo ljubiti
 obdareni su strpljenjem
 kao semenke
 donešene vetrom
 u procep kamena.
  
 Neka teku vode
 nepotkupljivi mudraci,
  
 ti polako obiđi
 gnezda u krošnjama,
 pomiluj prestrašene
 zveri
  
 i grli napuštenu decu
 u svratištima.
  
 Obiđi mesta
 gde niko ne svraća
 posle odlaska,
  
 i vodi ljubav
 na svim meridijanima.
  
 U povratku
 pomeri put
 da te nanese
 kroz pustinju
  
 i ostavi po cvet
 u dnu piramida
  
 za duše
 koje je pojeo
 kamen.



 ŽENA SA PTIČIJIM REBRIMA
  
  Hod podešava sa srcem,
       a ono kleca
 kao magare u planini
 čije će noge ostati na putu
 do gospodareve želje.
  
 Ptičija rebra
 izdržati neće nemir
 goluba u krletci.
  
 Predugo je čekanje.
  
 Njegovo lice
razlaže se kao oblak
 na  povetarcu...

i on
 od istog naboja
 lagano umire  ubačen u sliku
 sa čijeg se rama boja ljušti.
  
 A tek je avgust.
 Bože.

O D L A Z A K

Cena koju  plaćaš
ne zavisi od izbora
koliko od boje ravnodušnosti
s kojom ćeš ostati
ili poći na put.

Ono što te tamo čeka,
ili ovo što ćeš gajiti ovde 
ostaneš li –
i dalje će gristi sumnja
ako veruješ
u neminovnost srastanja:

ni Svet ni ti
nećete pristati na san
bez potiranja
.

BRZOJAV

Oprostite što Vas uznemiravam
Katarina Bjelogrleva,
po svim parametrima medicine
ja klizim prema ludilu.


Nasuprot bezbrojnim logikama
moj strah od priviđanja
pobeđuje.


Onog oktobra kada ste otišli
recite:
jeste li odneli svoje crvene čizmice,

ili one istinski vise
na plafonu moje jednosobne kuće?


Javite mi molim Vas Katarina
da bar znam na koju stranu koračam.


Vaš Grigorije Jakovljevič Perelman*


P.S.


Iako  proleće uveliko miriše
čuvajte Vaša kolena od hladnoće
– i vertovitih pogleda


uvek su moguće neprijatnosti
u maju.

(*G.J.Perelman (1966.) ruski matematičar slavan po rešavanju Poenkareove hipoteze )

Željko Majstorović

JELKE – Vetrokaz Atlantide: Katarina Ristić Aglaja

Katarina Ristić Aglaja je rođena u Beogradu 1968. godine.

Autor koji reinterpretira – postmodernim jezikom (diskursom) drevne kosmološke i kosmosociološke mitove vezane za najstarije doba matrifokalne kulture. Žanrovski raspon ide od filozofsko-esejističke proze do kraćih i dužih formi neosimbolističke proze i mitopoezije; takođe, istorijsko-fiktivne novele ezoterijsko kriminalističke tematike, vezane za drevne svitke i pseudotekst (njegove hiperrealne efekte – hipertekst). Objavljuje svoje art blogove pri elektronskim magazinima P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, i dr.

Katarina Ristić Aglaja je objavila knjige Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварањаПут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетикаКула ветрова – Потрага за параметром зла (šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Objavljivala je parcijalne prevode na PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvencionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Tekst JELKE – Vetrokaz Atlantide prvobitno je objavljen u časopisu KУЛТ.
Kaspar David Fridrih (1774-1814), Auttewalder Grund, 1825

Jele što nose kape male

Obučene u duge halje

Kao astrolozi

Zdrave svoje sestre pale

Lađe koje Rajna prevozi.

Sedam veština kad svladaju

Najstarije tad jele znaju

One su sve poeta

Da namenjene su da sjaju

Blistavije od svih planeta.

(Apoliner: Jele)

Planinske jelke su fantomska sopstva, kakva izviru iz zamka Snežne Kraljice – Njene samovoljno odbegle uvrtloženo-čipkaste haljine. Svaka od tih jelki podjednako je živ lik (samosvesna odora) pramajke – iako je strahovito ono bezlično njihove brojnosti. Ipak, jedinstven im rub planinske haljine (gotička čipka – “okamenjena muzika”* /Gete) upućuje na mnoge (tek izvedene, presitno akcentualne) razlike: njihov skupni cilj je da jelka-majka oličavanja planinskog vrha (himerična ličnost zamka), kroz svoje posmrtno umnožavanje (– ono što u beskraj ponavlja spletove vetrom-upletenih-grana –) izspovrne jelku-kćer; odnosno: – tačno izmeren ugao nagiba jednog stabla, sa čežnjivo ispruženom granom prema luci podnožja – gde bi upravo tim veslom poslednje-izvagane volje (tamne i sumnjive ličnosti planine) htela da uplovi; i time oslobodi ostale svetove tiranije prikaze zamka – koja tek treba da nadođe (kao kruna razlike među sličnim jelkama) na samome rubu opšteg stropoštavanja u ponor.

A gde se još – sem na rubu porinuća krajnje tačke zapada u podnožje – može sagledati volja davno izronelog vrhunca planine? U samom preseku čestara ovih jelki – koji je tropskim prašumama sličan. A to je moguće samo u ono vreme kada inače nesagledljiv čestar, što grčevito sliva svetlosno predivo vrha sveosmatranja u korito podnožja (isti ugao nagiba čine Velika Kola) biva (toj ogromnosti nasuprot) prekriven (prekratkotrajnim) injem. Jer ukosi zvezdani snop se poput uvis bačenog buketauzdiže nad njime – tečnim mirisom svog svetlucanja (maglina iz srca Mača-i-Trapeza Oriona). Bezmerna je savest duha planine u toj pažnji tačno-akcentualnog očuvanja svakog (za rast nečije pojedinstvenosti bitnog) detalja.

Kaspar David Fridrih , Waltzmann

Tek tu se (na toj slanoj sipkosti) očitava (za oko prebrza) logika vulkanskog previranja, odnosno prašumskog proždiranja jedne pružene grane susednom, kao i povratno sprežna isplata (vulkanom progutanog) pra-dara (u sebi utvrđenom) pra-darivaocu – kome se tad (razbarušenjem) zamenjuju (inače pravilno očešljani) smerovi zalelujanog granja. Svojom produženom rukom on lako pronalazi dostojne susede. Dakle: svakom šumskom susedu zasebna haljina slutnje: milionito zrcalni, neukrotivo vrludav pododeljak čestara sveobuhvatnog. Jer ta sipkost planinskih suza jeste prauslov jednog najnepredvidljivije-skrenutog toka stvari.

Međutim, nasuprot tom dobro preusmerenom adventu (što potkopava sveopštu podređenost jednom vrhu) postoji i onaj zloćudni, što je u službi tog vrha; sve dok ovaj ne preraste svoju tamnu zemnost i dospe do zvezde koja ga je dozvala – zato da iz sopstvene nedozivljive samoće nadogradi jedno zdanje kakvo prima u sebe čitava jata drugih zvezda! A ipak pri tom zadržava sopstvenu plavozelenu atmosferu. I taj zloćudni advent, na vršku svog zmijskog talasanja, biva zapleteno-vraćen nazad u dno čestara, odakle neprekinuto biva vučen okolnim granjem ka neprozirnoj dubini šume. Tek tu se ono utvrđuje kao zrela jelkaokosnica oprečnih strujanja, što izviru iz dubine zemljišta, a čemu nasuprot stoji mlada jelka: s jednom (nadole) ukoso pruženom granom (polugom) koja (povezivanjem sa svojom susetkom) dobija brojna vesla (jednake metlaste grane) što opet duboko zaplovljuju u šumu, odviše neprozirnu i naizgled usisavajuću – ; Ali, kako začuđujuće ponad toga (na malo većoj visini) stoje jelke koje elegantno upućuju putnika na predaju njoj kao besputnoj! I evo, već na sledećoj stanici jednagromna jelka, na ukazanoj čistini sred čestara, tiranski podjednako zakovrčava sopstveno granje, i privodi ga vrhu svog stabla – koji ih protivtežno vraća unazad, potiskuje nadole. Sve se vraća u unutrašnjost jedne haljine, šuma je rasklopila put nizbrdo u dol. Ali, to je šuma koja je strminom ograđena od mogućnosti silaska, i svi izrazi granja povlače se u unutrašnjost vlastitih krošnji – otkrivajući pri tom mesto preseka gde grane izlaze iz stabala, i gde se očitava razmena putokaza.

Kaspar David Fridrih, A walk at Dusk

Nebriga gornjeg jelkoreda tek je ovim nadaleko predviđenim ishodom razjašnjena, a vrhuni u po dve iz-čestara-isplovele jelke: – one koje mnogostruko, a ne samo jednom, zamenjuju smerove granja – sve do tačke mogućeg potapanja. Ipak, i taj se uznos sopstava proteže na ceo ciklus, te uz doradu detalja kreće iznova, sve do samog ruba okliznuća u podnožje, obeleženog jedinom strmom liticom: izraz poslednjeg protivljenja samodovoljnog duha planine, što ostaje pri svojemu, i uprkos padu: kao neprobojno hladna gromada opomene (za palo ljudstvo) da se pad s vrha dogodio radi nadogradnje onoga što se samim sobom uspinje na vrh, i tamo u hladnoj atmosferi ostaje. Jer, osnovno je doći do mesta razlučenja dva zauvek razilazna (kosa) smera, što dvostruko-zamenjeno tvore hibridnu jelku – beočug što izranja sa svakim novim zaokretom šume.

***

Sunčani Vrhovi

Jugozapadna školjka predela zavija sve do mesta jedne nevine žrtve – odakle oslobađa skriveno dvojstvo (polaritet) unutar rupe prodisalog (odcepljenog) središta. Otud, sve jelke koje se dugo zadržavanim talasom podzemne snage samodovoljno opredeljivahu za pokret uspona, behu u-sebi-razdeljeno (spojeno-korenski) blizanačke; to jest, sred zamaha sprežnog im ubrzanja bezmalo sadelatne jedna drugoj – što se postepeno širilo i na atmosfere ostalih jelki-u-usponu. Usled toga se – iz okvira njihovog blizanačkog sudelovanja – stvarahu čitavi buketi dobro-raščešljanih posebnosti stabala! I oni tad obično sazdavahu vratnice ili središnji prolaz putnikovog zavirivanja u dno jednog dela šume, koji jednu jelku /predstavnika uzete žrtve/ obaraše – putem neme upitne povorke, kakva razvija/povlači za sobom svetli zaostatak atmosfere odveć iznenadne smrti. Otud mnogi dragoceni sklopovi jelki, što ka ovoj povorci /nezaborava prvog pitanja/ slutnjom prednjače, izvijaju svoju /k jugozapadu okrenutu/ granu – poput struje utapanja prvobitne čežnje i smelog pitanja vrha, u dno zaborava. I taj se sled pozivne bune širi uzlazno, sve do ukoso skrenutog, za pad amortizujućeg rukavca celog opisanog jelkoreda.

Otud i jedna usputna jelka-vaga, što kao da meri podzemno zagubljeno blago, ili srce pokojnika.

Šupljina tog konačnoodcepljenog središta udoline naslućuje se preko pregiba njega-okružujuće putanje uspinjanja: – zavojite putanje koje su (na tačkama međusobnih ukrštaja, uhvaćene u ramu posmatračeve slutnje daljine) uvek bile praćene dugačkim lancem indigo-planina, ili usekom talasno-narastajuće borbe nebeskih plamenova; ali su pri tome bile i zamračene oblacima u vidu kitova, što plove usred zelene zone sutonaodseva žara tragičkog fitilja pramajke (jelke planinskog vrha).

A na rubu svakog zavoja doline Sunčevog zapadanja, ističe se po jedna rastajuća a zapadu okomita, svetlosno propuštajuća jelka – odmereno ugaonog, ili, pak, rastajućeg pamćenja spram one zvezde predvečeri što je dugo bila sputana tegom/čepom središta; zatvorena pod poklopcem podzemlja jer prejaka da odmah bude viđena – sem po odblescima koje šuma kupi i u znanju svog čestara zadržava.

* * *

Kaspar David Fridrih, Zimska šuma

Nadaleko pružen crnoljubičasti talas (ili kit) izneo je na svojim plećima (kao Atlant) najviše zdanje Atlantide (hram Sunca): – belu stenovitu kupu vrha, koja je izvrnut otisak dna potonulog ostrva (iščezlog zapadnog carstva). Tada je poslednje-vrtložni glib te stene – naglim zakočenjem sile pobunjenog dna, iz koga je i sama bila otrgnuta – okomito fiksiran naspram produžetka one iste talasaste struje koja ga je blago iznela na površinu; te koja nastavlja da teče. I ta ugrađena okosnica ostade zauvek pod istim uglom da stoji: poput kopče ugrađene između podzemne i nadzemne strane zinute školjke predvulkanskog vremena.

A šta se zbiva na ovome toku paralelnoj (istočnoj) traci preistorijske (postvulkanske) šume? Nije li sama školjka pradrevnog okeana vulkanska čeljust zmaja, što rađa jednosmerno vreme (talas izronjavajućeg kita)?

Neka samozadovoljna jer mirisnim semenkama bremenita stabla, iznenada obuzima oprez u daljem rasemenjavanju – kao usled strepnje da će ždrelo podzemlja progutati njihove darove; čak i one čuvane u samom srcu vlastitog stabla, dotad blaženo nagnutog na jednu ili drugu stranu vazdušnog strujanja – što s vrha zmijoliko vodi u korito podnožja! A sada se ta stabla iskrivljuju za nemoguć dohvat stene, što se u vidu kupe iznenada izdiže; da bi tek zatim (– slutnjom jednog odjeka, o nešto šuplje i sabito na severozapadu, o šta se zov mnogo kasnije odbio –) u vlastite krošnje unele dah jedne dvosmerno samopokretne ravnoteže! I to dah što zrijuće im semenje šarenih šišarki preobražava u zimske ukrase zastojnog časa ponoći: primer jelke-kićenice neurušenih, skladno obešenih grana. A kao preduslov svega toga, jelka-vaga – surogat žrtvovanog samoniklog zdanja udoline – pokroviteljski njiše rasplet daljinom slućenih triju stabala (“ta tri stabla”*/ Marsel Prust).

Ali ne može takva – spletenim korenjem obrubljena dolina – njihovu jedinstvenu srž posisati… Kidaju se redom konci između udružene plovidbe njihovog granja, ali se najdragocenije-pokidana nit (jedna jedina – za pravac jedrenja cele klizne šume neophodna) usisava narednim čestarom, i to sred pokušaja skupnog mu uzleta! Tek zatim se ta nit – uporedo povorci s vrha silazećih živih stabala – sprovodi u neprozirno dno šume: mesto raskršća gde se prvi put otvorila školjka porekla (čeljust zmaja), i gde ovo drvo (potopljeni jarbol, svitac najcrnje šume, bivši vetrokaz vrha) preusmerava puteve; crta nov raspored na neispisanoj strani jednog lista, položenoj na dno iscrpenih vremena.

Kaspar David Fridrih, Drvo

Upravo se tu događa ubrzanje šumske plovidbe koja tek na svom vrhuncu usporava – daje privid usporenosti, oduženosti svog krajnje-zaokretnog pokreta. Tu se odvajaju dva toka: jedan nadzemno-nizvodni /koji sledi za Atlantovom rukom, uporedo, kitovim repom što obujmljuje uzvišenu kamenu kupu/; drugi podzemno-uzvodni, koji se tek na upotpunjenom luku plovidbe od prvog razilazi te ide uza besputnu ivicu vrtloga. A u tom ponoru upravo nedostajuća tačka vodenog središta dovodi do njihovog razmimoilaženja (kao nadzemnog i podzemnog). Jer on je razjapljena čeljust negdašnjeg vulkana što guta srce Suncostojnog klatna. Tako ceo ovaj drugi tok odlazi u domen stranputice – gde mu se brišu čak i sopstveni tragovi: a otvara se žuto-glinena pustoš slutnje Mesečevog izlaska, ponad predela koji je i sam blizak kraterskom tlu.

A u napuštenom delu vodotoka šume (– što teče od jugozapadne ka severoistočnoj strani sveta, prestajući da prati zavoje Atlantove ruke, i postajući paralelan čistoj goleti kupe –) živi jeza: oprez od strmog joj nagiba stropoštavanja u provaliju – na čijem dnu vreba jedna s vrha te vulkan-planine odvaljena glava: razjapljena čeljust zaspale zveri Zemljinog središta.

Ceo taj deo šume ostaje zapreten u grču poslednjeg otpora svoje mahnito pružene grane, što se u upornome preklinjanju za izlaz ipak oslobađa – kada se približi vrhu one jelkopadne struje što zaposeda dvosmerno strujno kolo (kopču podzemnog i nadzemnog). Tako najzad ceo tok šume dobija za znamen jedno podmorsko (upor. dolinsko) drvo – ogolelo ali neopterećeno davnom ličnošću vrha planine. I to drvo (projekcijom vlastite senke) potapa veliku golu kupu, tako da ova – ponesena svojim vrtložnim potiskom ka drugome (istočno pomerenom) mestu – opet izlazi na površinu: kao beočug večnog vraćanja – na prvo-bitno mesto o-sebi-upitne poslednje osame.

Iako je prispećem jelkopada u ovu dolinu sva raskoš zvezdanog semenja izgubljena, njena plodna lava nastavlja da teče (iz pomenute zmajske čeljusti) put juga. Tako stiže do najvišeg jugozapadnog vrha; – zida koji određuje mesto njene akumulacije: zarad njenog iscrpljivanja organskim zdanjem uzlebdele visoravni zapada, kojom vlada džin lažnog uskrsnuća! Ali tome se – na jugoistočnoj strani zida – suprotstavlja daljinom smanjena, ali dubinom ispisana prekretnica istok-zapad, krajnje-zaokretni kontra-urez: jer tu se Sunčeva kazaljka vraća unazad/ulevo – zakačena o vrh samog podneva.

(Da li na tom kontra-urezu, kao tablici morem lave odnesenoj, piše kakvo beše carstvo Atlantsko – od pretpočetka linearnog vremena?). Da bi se to saznalo, mora se sići u uho oticanja ove lave, stvrdnute u pejzaž preistorijske otegnutosti pokreta; tamo gde Sunčeva kazaljka zastaje nad klobucima ohlađenog podzemlja, i pravi (onome prvom odgovarajuće) kose vertikalne ureze, nalik pločama za ispisivanje, koje su ipak odronske (sutonski spirajuće), plus (podnevno putujući) oblak pare; onaj koji ih još svaku posebno sadrži, i zato pronalazi lepezu svih svojih izbrisanih slojeva (natpisa) – na natkriljujućoj ih, poput ptice, visećoj steni: šupljoj glavi brojnih odjeka – odakle ističu žute kapi s zračnog klatna Sunčanog časovnika: – šiljata kapa sutonje svetlosti, izdanak kore mrtvog sunca.

Povratak u uho vremenâ

Kaspar David Fridrih, Owl on a Grave

Sputan je hod Sunčevog klatna, jer uvire lava podzemnog pamćenja u vulkan njenog porekla: – suvišak koji se nije preradio za nadzemno bivstvovanje kratkotrajnom alhemijom sutona.

Polovi ovog klatna se – prilikom zavojitog spusta u kratersko dno Mesečevog krajolika – zamenjuju među sobom /skraćujući noć i provaljujući njegov ključni čas u senku srca dana/. Tek kada dotakne obratno-ekranski usek bregova, ovo klatno se ubrzava; ali obrnutim smerom: od večeri ka zori.

Pri tom, samo srce istog /od gore viđenog/ prizora ostaje isto, premda primaknuto oku posmatrača /do stupnja opčinjenosti bezvremenošću/; tu je i ono podmorski drhtavo, ogolelo belo šiblje: obeležje prepotopskog vremena.

Na još jednom punom krugu spuštanja rastavlja se i samo srce prizora na – u odnosu na polaznu gornju perspektivu – dva krila: levo/prepokriveno i desno/prepokrivajuće. A u samoj koštici (koja je do tad bila prepokrivena) ne ostaje ništa drugo do izmeren prazan prostor za kombinacije senki zidova (najdonjih) bregova, čiji naglo istrujali dah (rep izgonjenog vremena) ulazi u jednu uskovitlanu krošnju – koja se nalazi na naspramnoj/prepokrivajućoj strani viših planinskih lukova – i u njoj ostaje: u vidu grozo-čežnje, koja se (budući neispunjiva nijednom daljinom, i stoga žedna eterske dubine) okreće pitanju-o-sebi; o tome šta je (kao zdanje posred promaje) u njenom rastu pokreće. I ona se seća toga da je ista jedna krošnja (premda znatno manja) stajala na putu ispraćaja podmorske ruševine (u vidu samoniklog organskog grada) – ukazujući na novi (gromadno ispovrnut) materijal za njegovu ponovljenu izradu (što se zbiva samo u ogledalu). I to kao sažetak mnogih (nesvodivih) stakala podzemlja, čiji slani cvetnjak raste – bez šunjajućeg pokoravanja jednoj jedinoj ruci nadzemlja: kruni jelkinog vrha; himeričkoj ličnosti planine, ili, zloduhu podzemlja unutar dnevno obnevidelog predela. Jer, on raste kao ogledalom savladan vakuum u noći prvog stvaranja; barjak jednakosti: san o večno-noćnom proširivanju skutova jelki.

Apendiks:

Tipovi planinskih jelki:

Katarina Ristić Aglaja
  • Spojena stabla dobro-raščešljanih grana.
  • Specifičan nagib nekog pojedinačnog stabla određuje/bira granu (dostojnog) daljinskog kontakta, i određuje joj za-objekt-čežnje dohvatni ugao stremljenja.
  • Ona stabla koja tu specifičnost nemaju, ne pronalaze svog dvojnika (blizanca) nego robuju opštem toku. Ali, one na taj način balansiraju tenziju između vrha i dola – po cenu da su raspolućene u sebi samima, to jest, dvolične jer daju privid prevlasti vrha nad dolom.
  • Opšti tok je ipak takav da daje prednost skutima jelke spram njenog vrha – obrušenje gromade s vrha u dolinu (okean). Tu jelke (što su bolje od tipičnih a lošije od specifičnih) svojim razbarušenim granama (koje se bore kao metle s odronom) izražavaju radost zbog najave silaska: na taj način što na rubovima ponora čilo podižu skutove.
  • Pravilno usmeren adventivni koren, plus jedna (s druge strane) netaknuta (uzlazno-smerna) grana, što upućuje na strmi put: čestarom skrivenu čistinu zamka.

БОЈАН СТАНИШИЋ: ФОТОГРАФИЈА КАО ОДЈЕК ПРОШЛОСТИ

Бојан Станишић је рођен у Београду 1983. године где је завршио основну и средњу школу, а затим и дипломирао на Високој школи за пословну економију и предузетништво. По струци је дипломирани економиста са радним искуством у области информационо-комуникационих технологија.
Писањем је почео да се бави у средњој школи. Пише приче, есеје, сатире и поезијu.

ФОТОГРАФИЈА КАО ОДЈЕК ПРОШЛОСТИ

Кроз читаву људску историју та је потреба непрестано расла – потреба да се унутрашње изједначи и стави у трајну и непомућену равнотежу са спољашњим, и да се један отргнути комад света што је сав саткан од вечите промене и преображаја трајно пренесе на какву чврсту подлогу или материјал што ће се кроз време сачувати од пропадања и заборава.

Бојан Станишић

Фотографија је еволуција и револуција човека и уметности. Еволуција, стога, што је имала свој континуитет и развојни ток кроз све време постојања и трајања ликовног израза као облика и форме уметничког изражавања, а револуција, зато, што је током дугих историјских циклуса и техничко-технолошког напретка, преко савременог доба и примењене уметности, достигла највиши степен свога развоја.

Фотографија је реалност и реализам, светлост и сенка у својим бесконачним испољавањима. Кроз њу се постиже оно највише што човек, кроз уметност и опажање природе и света у себи, у одређеном тренутку може дати. Она је одјек, не само прошлог времена које је имало свој сопствени развојни пут кроз историју уметности, већ и домет људског духа који непрестано тежи да кроз развој и напредак постигне оно трајно и непомућено савршенство за које, још од самог освита људске историје, дубоко верује да га је могуће достићи.

Реалност у фотографији је оно што човек доживљава као стварно наспрам своје природе и карактера у тренутку док опажа спољашњи свет, док је реализам верна представа тога спољашњег збивања које се кроз објектив трајно урезује на материјалну подлогу, и стога је фотографија крајњи домет та два света која се између себе, кроз човека, вечито прожимају и преплићу; његов унутрашњи свет, сав саткан од идеја и маште, и његова тежња ка савршеном, вечном и непролазном, кроз примењену уметност достижу највиши облик свога испољавања.

Они допуњују један другог и тако достижу пуноћу реалности и реализма, спољашњег и унутрашњег, духовног и материјалног између човека и света који га окружује; они хране један другог и тако дају смисао његовој тежњи да достигне оно највише што се може досегнути кроз технологију и уметност – савршенство дубоког личног, емотивног, психолошког и духовног доживљаја кроз савршенство њиховог приказа на материјалном плану.

У тој заједничкој тачки у којој се прошлост спаја са уметношћу и технологијом стоји фотографија као највиша форма примењене уметности и, уједно, највиши степен реалности и реализма које је човек, до данас, кроз напор свога властитог духа и тежње ка савршенству у јединству спољашњег са унутрашњим, достигао.

Уметност је човеков напор да постигне трајно и непомућено јединство и хармонију између света у себи и света око себе, спољашњег са унутрашњим и духовног са материјалним, а као резултат тога напора стоји фотографија, као најдубљи одјек прошлости која пулсира у нама.

БЕСКРАЈНИ САН

Корачам, наизглед смислено и са јасним циљем пред собом

иако знам да на томе путу ничег више нема,

и да је све оно што се пружа пред мојим погледом

дато само у фрагментима једног далеког и нејасног сна

којег већ одавно неко ново и друкчије небо прекрива…

ТОЧАК ЖИВОТА

На неком вишем и сложенијем плану људске егзистенције на којем се обавља коначно и трајно изједначавање свих узрока и последица човекове патње, духовног страдања и физичког пропадања, све историје овога света, личне и националне, већ унапред су уобличене и претворене у један свеобухватан космички догађај у којем је свака акција већ унапред срачуната и стављена у тачан и правилан однос према циљу и смислу његовог живота.

Откривање паралелних светова: Афричкa књижевност у Југославији

Текст представља прилагођени одељак из дисертације београдског историчара Немање Радоњића (Институт за новију историју Србије). У њему је испитана веза између политичког контекста (југословенска политика несврстаности) и присуства афричке књижевности у југословенској култури. Немања (1989, Kрушевац) завршио је основне и мастер студије историје на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је на теми Слика Африке у Југославији (1945-1991).

У лето 1935. у Шибеник, приобални град на економској и друштвеној периферији краљевине Југославије, вратио се са докторских студија лингвистике у Паризу локални момак, Петар Губерина. Са собом је, као госта на летњем распусту, повео једног колегу, пријатеља, који је био више него необичан посетилац, и више него нова појава у Шибенику, Југославији. У питању је био Еме Сезер (Aimé Césaire), сиромашни црни студент са Мартиника, острва на Карибима, француске колоније. Путеви ове двојице интелектуалаца укрстили су се у једној студентској мензи у Паризу, а њихово пријатељство је продубило међусобно разумевање положаја  припадника потлачених народа у културном, географском, економском и политичком смислу. Приликом једног од њихових излета на локалној плажи Мартинска, Сезер, даровити песник, загледан у Јадран, носталгичан за својим домом, и повезујући пејзаж али и назив имена Мартинска са својим родним Мартиником,  почеће да саставља једну од најчувенијих песама  покрета црнаштва : Cahier d’un retour au pays natal (Дневник повратка у домовину). У следећим годинама ова песма доживеће неколико издања, инспирисаће бројне ауторе широм Црног Атлантика (Black Atlantic), од Кариба у Америци до Златне Обале у Африци. Међу издањима најчувеније ће бити оно из 1956, у руху чувеног париског црначког издавачаPrésence Africaine, a писац предговора француског издања и преводилац српскохрватског издања биће управо Петар Губерина, тада већ југословенски академик.


Eме Сезер и Петар Губерина у Паризу 1934/1935

Читавих четрдесет година после догађаја на обали Јадрана, средином седамдесетих, један Југословен стајао је на афричкој обали Атлантика. У питању је био песник и амбасадор Југославије у Сенегалу Ацо Шопов. Инспирисан својим боравком у овој динамичној западноафричкој земљи, чији је председник Леополд Седар Сенгор био наследник Сезера на трону првог песника покрета црнаштва, Шопов ће написати збирку песама коју ће назвати Песна на црната жена. Критичар Политике, Милан Ђурчинов, посебно ће истаћи песму која се нашла у овој збирци, под називом Загледан у океан. Ђурчинов је писао да је Шопов успешно заобишао „прост егзотизам“ и „вулгарни еротизам“ и са истанчаним сензибилитетом за Другог писао о Африци. Што је још важније, радило се о практично јединој југословенској песми која је тематизовала афричко ропство и трансатлантску трговину робљем.  По завршетку мандата, 1975,  у потезу који је синтетизовао југословенску јавну дипломатију и постојеће личне везе у књижевном свету, амбасадор Шопов позвао је председника Сенгора да  посети Југославију и том приликом прими највишу песничку награду на манифестацији Струшке вечери поезије; награду коју су тих година добили и Десанка Максимовић те Пабло Неруда. Ове две деконтекстуализоване слике странаца на туђој обали који географску и имлицитно културну удаљеност преброђују песничким сентиментом чине само мајушни део изненађујуће динамичне и живе размене између афричке и југословенске књижевности, нарочито у хладноратовском свету.

            Дуго су о Африци писали други, те се за право знање о континенту трагало у европским библиотекама, а за „аутентични“ доживљај континента читали су се пустоловни романи који су често контрастирали европске јунаке и афричку сценографију. Европско образовање помогло је афричким ауторима да се пробију са колонијалне периферије. Будући председник Анголе Агостињо Нето (Agostinho Neto) био је члан интелектуалног кружока у Лисабону, где је студирао, а будући председник Танзаније Џулијус Њерере (Julius Nyerere) био је успешни преводилац Шекспира. Нешто пре Другог светског рата стекли су се услови да сазри нова генерација афричких писаца те су се искристализовале форме које ће постати доминантне у афричкој књижевности и шире гледано, уметности писања. То су биле најпре поезија и реторика, затим драма и позоришни комад, а уз то и роман. Афричка књижевност друге половине двадесетог века одражавала је највећим делом оно искуство које ће касније бити прозвано постколонијалним, те је често за своје теме имала империјално освајање, ослобођење, колонијализам,  радничке, герилске, затворске, приче из гета (ghetto), слама (slum) и бидонвила (bidonville), приче жена, избеглица и потлачених, приче појединаца и група које су долазиле са различитих маргина.

Несумњиво, у Југославију је афричка књижевност најпре долазила у њеним метрополским преводима, али је још пре тога слика Африке долазила из европске књижевности. Педесете године означиће прелом у коме ће се директном везом са Африком, чему је погодовала изузетан феномен формирања нових веза између Југославије и Африке који се данас највише препознаје у активности Покрета несврстаних земаља, почети промена рецепције афричке књижевности у Југославији и тиме слике Африке у овој европској земљи. Социјалистички интернационализам, активна мирољубива коегзистенција, доследни антиколонијализам и антирасизам, као и стварање несврстане политичке, економске али и културне мреже омогућили су циркулисање посве другачијих слика и изградњу солидарности народа Југославије са народима Африке, Азије и Латинске Америке, као и упознавање њихових традиционалних и националних култура.

            Добар пример за опстајуће слике Африке у Југославији у домену књижевности, а базиране на колонијалним обрасцима представља појава првог послератног превода Тарзана Едгара Рајса Бароуза (Edgar Rice Burroughs) 1952. На југословенске савременике овај роман, који је већ и пре Другог светског рата био трансмедијски феноменен доступан и у виду стрипа и на филмском платну, оставио је jaк утисак јер је представљао прву могућност да се у дечијој машти формира слика Африке. Била је то Африка непроходне џунгле, горила, и хибридних, измишљених врста животиња, жртвених олтара, „добрих“ и „лоших“ белаца; сва из сенки викторијанске маште. Сличан утисак остављало је класично дело епохе империјализма Срце таме, Џозефа Конрада (Joseph Conrad), написано почетком 20. века, а  чији се српскохрватски превод појавио 1957. Међутим, већ 1952. појавила се и прва збирка афричке прозе у Југославији, у чијем предговору је преводилац Мирко Паут, поменуо и име Ричарда Рајта (Richard Wright), афроамеричког писца и активисте, што показује веома рани утицај панафричке и постколонијалне мисли на југословенске културне раднике. Истовремено, аутентични афрички роман схваћен је као једна достојна форма за превод у Југославији. Тако је средином педесетих преведен анти-апартхејд роман Плачи вољена земљо Јужноафриканца Алана Патона (Alan Paton), а такође и роман Нигеријца Амоса Тутуоле (Amos Tutuola) Пијач палмина вина, чији је утицај на вредновање афричке књижевности уопште био огроман. Дакле, паралелно са световима најмрачније Африке из Тарзана и Срца Таме, појављује се и свет политички ангажованог романа, односно савремене Африке у броби против колонијализма и расизма. Африку из викторијанске маште, смењује Африка савремене стварности.

            Преводи афричке књижевности потом су објављивани широм југословенске државе, одржавајући константну линију комуникације између југословенске и афричке књижевности. Taко је, на пример, роман Камара Леја (Kamara Laye) L’enfant noir, преведен само три године по оригиналу 1956. као Црно дете, а његовој опстајућој популарности код југословенске публике сведочи и то да је касније преведен и на словеначки односно македонски (1962 Црното момче, 1980, Черни отрок). Преводило се са енглеског, француског, арапског, португалског, а преводи су настајали у просеку десетак година од оригинала. Познатија дела врло често су објављивана код удружених издавача, односно најпознатијих издавачких кућа у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Београду и објављивана су у великим тиражима.  Југословенски књижевни преводиоци, па чак и неколицина обласних специјалиста за поље Африке били су на прамцу упознавања афричког Другог. Aфриканисти који су изашли из школе др Петра Губерине, попут др Бисерке Цвјетичанин, која је докторирала на теми Роман и афричка збиља, или др Наде Швоб-Ђокић, која је докторирала на теми Развој у афричкој књижевности, били су кључни актери ове сарадње јер су својим зналачким предговорима, поговорима, и уређивањем давали афричком роману потребан књижевно-историјски оквир.

            Овај културни феномен донео је потпуну маргинализацију изванафричких, западноевропских романа који су често са собом носили сенку колонијализма и старих образаца кроз које се гледао читав континент. Ради илустрације износимо чињеницу да је роман Moja Aфрика (Out of Africa), Данкиње Карен Бликсен (Karen Blixen) из 1937., преведен у Југославији тек пошто је истоимени филм из 1985. овенчан Оскарима и досегао широку популарност у Југославији, нарочито после премијере у Загребу којој је присуствовао режисер, Сидни Полак. Међутим, како филм, тако и роман дочекан је у Југославији и критичким тоном. То не треба да чуди, јер је југословенска публика некoлико година пре тога, управо у Загребу, „разграбила“ роман Османa Sembena (Ousmane Sembène), сенегалског филмског пионира, који је загребачка Стварност продавала под оригиналним именом на Волоф језику Banty mam Yall,  а који је нудио посве другачију визију континента.  Поред тога, специфично за Југославију, будући да је била социјалистичка држава са јаким политичким везама на глобалном Југу, а истовремено имала специфичан систем „цензуре без цензуре“, видимо да су активно превођени и романи који су оштро критиковали нову афричку пост-колонијалну политичку елиту као клептократску, крволочну и опортунистичку, а са којом је југословенска политичка елита уско сарађивала. Тако је у два издања објављен чувени роман Кенијца Нгуги Ва Тионг’o (Ngũgĩ wa Thiong’o) Blood Petals из 1977 (Крвави цветни листи, Крваве латице 1980).

            Поред романа, у Југославији је високо вреднована афричка поезија. У складу са постулатима тога времена и сарадњом преко мреже Покрета несврстаних земаља  давано је на значају националним књижевностима. Тако су издате књиге попут Савремена јужноафричка поезија, Савремена поезија Кеније, Танзаније, Уганде, Савремена поезија Сенегала итд. Поговоре и предговоре овим збиркама писали су како поменути обласни специјалисти тако и афрички песници, па се често у тим текстовима наглашавала сличност која је тражена у међународној солидарности са потлаченима, или пак у области менталитета и песничког сентимента. Неке од тада преведених песама, попут јужноафричке анти-апартхејд поезије, ушле су и у наставни програм књижевности у средњим школама, где ће се задржати и после распада Југославије.

 Најпревођенији афрички песник у Југославији био је Сенгор, па његове песме, или његов утицај, можемо наћи и у цитатима политичара, путописаца, песника и прозних писаца. Заинтересовани Југословени могли су да пронађу Сенгорове песме у специјализованим часописима као што су била Поља, а од 1963-1981 и у посебним збиркама или преводима које су издавали Напријед, Младо покољење, Нова Македонија, Рад, Багдала, Инситут за земље у развоју. Када се вратио из Дакра у Југославију 1975, Шопов је приредио једну збирку Сенгорове поезије (Поезија, Скопје: Нова Македонија, 1975) те је у предговору парафразирао чувени текст Жан Пол Сартра из његовог увода у афричку поезију (Црни Орфеј), рекавши да је Сенгор „Хомер, Данте и Вергилије Африке.“

Издања „Багдале“ из Библиотеке несврстаних

У периоду хладног рата и деколонизације, који се умногоме временски преклапао, са првим афричким државама које су се ослобађале европске контроле од Либије (1951) све до Намибије (1990) афрички писци били су веома политички ангажовани. Нарочито је период педесетих и шездесетих, период интензивне антиколонијалне борбе али и теоријског обликовања афричке интелигенције, донео плодне писце и велике радове о националној, економској и културној еманципацији. Како „англофони критичари објективне колонијалне стварности“ како их је називао постколонијални теоретичар Роберт Јанг, тако и „франкофони критичари субјективне колонијалне стварности“ формирали су карактеристичан израз, израз који је у Југославији спремно дочекан, израз чија је основа било противљење експлоатацији, а на који су јако утицали марксизам и идеје афричке дијаспоре у Америци. Трактати, есеји и студије највећих афричких идеолога нису толико превођене колико су читани у оригиналу, од стране едуковане и заинтересоване југословенске публике коју су чинили политичари, људи из сфере културе, филозофи, политиколози, писци, путници и преводиоци.

Узмимо случај Франца Фанона (Franz Fanon), joш једног рођеног Мартиниканца, свршеног клиничког психијатра из француских школа, натурализованог Алжирца, филозофа опште, афричке револуције. Његове идеје о штетној мимикрији потлачених, односно потреби колонизованих да се револуционарним насиљем психолошки прочисте и ослободе не само физичке, већ и менталне колонизације, нису свуда једнако добро прихватане. Државе Источног блока почеле су преферирати везе са формираним марксистичко-лењинистичким антиколонијалним борцима и скупинама које су обећавале једну јаснију друштвену револуцију, а истовремено нису биле опасне за државни социјализам. У Југославији Фанонове идеје налазимо у циркулацији већ средином педесетих. Здравко Печар и Веда Загорац, помни посматрачи, помагачи и хроничари алжирске револуције сусретали су се са њим у Тунису, тада бази алжирских бораца. Одатле, Фанонове идеје полако су продирале у Југославију да би се најпре појавио превод на словеначки његове књиге Les Damnes de la Terre као Упор преклетих, да би се 1973. појавио у класичном издању које је приредила Вера Вратуша Ђунић под називом Презрени на свијету. Пар година касније Вера Вратуша, која је и докторирала на теми филозофије револуције Фанона, приредиће веће одломке из Фанонових других утицајних дела Социологија револуције, За афричку револуцију и Црно тело, беле маске. Ипак, упућени Југословени цитирају Фанона на француском и осамдесетих, што показује колико су оригинална Фанонова дела остала утицајна на већ формирану културну елиту током тих тридесет година.

Идеје оружане револуције морала је пратити револуција у књижевности, као природан део националне и културне еманципације. Управо ту симбиозу истицао је Амилкар Кабрал (Amilcar Cabral), вођа покрета за ослобођење Гвинеје Бисао. Овај, неколико пута тајни гост Југославије, којом приликом се сусретао са руководиоцима и где му је обећавана и пружана помоћ у оружју, опреми, лековима, добио је и „глас“ преко превода његовог трактата Култура и национално ослобођење објављеном 1978. у новосадском месечнику Поља. Ипак, Југославија је изабрала једну другу личност да преко ње изгради култ антиколонијалног борца, песника и ратника, који ће представити Африканца као човека способног и за револуционарну борбу и за стварање високе уметности. У питању је, наравно, др Агостињо Нето, вођа анголског покрета за ослобођење МПЛА. Нето је у Југославији био више пута, будући да је његов покрет у једном тренутку био највећи реципијент војне помоћи Југославије у Африци, али се посебно истиче његов боравак из 1968. Тада је анголски вођа био гост председника Тита, што му је давало политички легитимитет; Социјалистичког савеза радног народа Југославије преко кога је добијао помоћ; а потом је на Октобарским сусретима у Београду промовисао српскохрватски превод своје књиге песама Очију без суза.Овакви боравци афричких писаца у Југославији нису били реткост и изузетак већ правило.

Југословени су такође путовали и путовањима одржавали јаке и понекад личне везе са афричким писцима. Тако је Петар Губерина са поносом истицао да је био једини представник социјалистичких земаља на чувеном Првом конгресу Црних уметника и писаца, а који је одржан на Сорбони у Паризу 19-22. септембра 1956. Овај монументални догађај у афричкој културној историји био је кључна тачка афричког повезивања и почетак једне афричке културне ренесансе,а Губерина се тада нашао раме уз раме са великанима афричке мисли попут В.Е.Б. Ду Бојса, Ричарда Рајта, Франца Фанона, Ленгстона Хјуза, и свог старог пријатеља Еме Сезера. Порука коју је Губерина упутио конгресу, забележена у записнику овог скупа, истовремено је лична али одражава став југословенске културне јавности, будући да је Губерина био представник Савеза књижевника Југославије:

„Морална порука љубави свих раса и свих земаља у којима већ вековима живите сједињује се са вашом естетском поруком и чини с њом једну посебну заједницу у којој живот црних маса распршених по свету као и ваших уметничких дела говоре исти језик: језик афричке традиције и њеног цветања у посебним условима вашег рада и вашег живота усред пустоши која постаје припитомљена у вашим рукама.

Европа 20. века, као и остале земље са свих континената које су пропатиле као и ваше током своје прошлости – уз њих и моја земља која се увек налазила на страни оних који пате – цене вашу поруку и разумеју је.

Читав свет који иде ка ослобођењу и борби против угњетавања не може подржати ропство држава,људских душа. Црни писци и уметници окупљени на конгресу, нека моја порука служи за ширење ваше поруке.“

Чак и када је три године касније поново био југословенски представник на Другом конгресу Црних писаца и песника, одржаном у Риму од 26.3. до 1.4.1959, Губерина је истицао првенство Југословена у препознавању потребе за солидарношћу са афричким писцима, првенство у односу на „беле“ и „блоковске“ земље. Губерини се највише у сећање урезао тренутак када је Франц Фанон, тада већ тешко болестан од леукемије, успео на бину и позвао афричке писце да ступе у револуционарну борбу против колонијализма.

Да ови потези нису били само драз личног афинитета индивидуалаца или само борба за статус у високо-компетитивном хладноратовском свету несврстане, социјалистичке Југославије, говоре и касније посете афричких књижевника Југославији. Књиге оба лаурета Нобелове награде за књижевност у периоду до 1991, а који су били Африканци, и то Нигеријца Воле Сојенке (Wole Soyinka) Тумачи I-II; и Египћанина Нагиба Махфуза (Naguib Mahfouz): Mирамар, Сокакот Мидак, Сага о бедницима преведене су у Југославији. Сојенка је у Југославији боравио два пута, једном посетивши Пулу и Загреб, а други пут као гост београдског Сајма књига и издавачке куће Багдала из Крушевца, која је од седамдесетих издавала поезију народа Африке, Азије и Латинске Америке у едицији Библиотека несврстаних. Сајам књига је 1979. посетио и чувени нигеријски писац Чинуа Ачебе (Chinua Achebe), а након тога је одржао и запажено предавање о афричкој књижевности на Београдском универзитету. Стога, појава афричког писца је де-егзотизована и њима је призната самосвојоност и једнакост у књижевном смислу, те није могуће говорити о патернализму или културној суперматији у случају Југославије и Африке.

Jугословенска интелигенција афричку књижевност прихватала је на линији прихватања других култура по Леу Штросу (Leo Stross) “oнако како је она саму себе схватала“. У Југославији се под афричком књижевношћу подразумевала црначка књижевност у земљама испод Сахаре, без Етиопије. Ово није било чисто географско одређење, наиме, преводиоци и експерти за књижевност прихватали су ову поделу коју је сама афричка интелигенција наметала, поделу на црнаштво  и арабизам. Постојале су, заиста одређене разлике и у стилу, па чувени историчар Албер Хурани у својој Историји арапских народа, тврди да су савремени арапски писци фаворизовали роман и кратку причу. Др Бисерка Цвјетичанин објаснила је ову поделу уз употребу различитих термина имагинарне географије који су тих године циркулисали Југославијом:

„Афричка књижевност обухваћа књижевно стваралаштво у Африци јужно од Сахаре у тзв. Црној Африци. Арапски свијет Африке повијесно и цивилизацијски припада исламским култрама Блиског и Средњег истока.“

            У том смислу су се и профилисали преводиоци и приређивачи па су црначку књижевност преводили и приређивали Бисерка Цјетичанин, Нада Швоб Ђокић, Даша Шашић, Момчило и Ана Селић, док су арапску књижевност преводили оријенталисти попут Рада Божовића и Дарка Танасковића.  Сви они учинили су да се у социјалистичкој, несврстаној Југославији чују афрички гласови (African voices) који су директно, без посредовања Париза, Лондона, Лисабона, говорили о себи и својим животима и афричкој стварности. Тиме су и помогли да дође до темељније деколонизације знања и до својеврсног „социјалистичког постколонијализма“, феномена о коме је у случају Пољске писао Адам Кола, компаративиста из Торуна.

            Период 1950-1991 јесте био врхунац контаката између простора који су насељавали Јужни Словени и простора Африке. Подупрети јаким политичким везама преко Покрета несврстаних земаља коме су до краја хладног рата припадале све афричке земље, а где је Југославија имала битну улогу, писци и преводиоци Африке и Југославије створили су специфичне културне мостове. Ти мостови били су тако важни да су прилично помогли у претварању слике Африке из далеког, дивљег и заосталог места, на који се „гледало из угла егзотике и фолклора“ у слику једног континента динамичних, вибрантних и разноликих националних култура, способних за културну продукцију која завређује пажњу и високо поштовање. У југословенском приступу афричкој књижевности, стога, нестало је егзотизације „Црне Африке“ и оријентализације „Арапске Африке“, а у њеној анализи појавиле су се прве назнаке постколонијалне теорије дискурса.

            Овај закључак можемо додатно потврдити ако погледамо ситуацију на пост-југословенском простору последњих 30 година. После распада Југославије, нестале су и велике издавачке куће, нестало је подршке за издавачке подухвате који су још једном оцењени као „егзотични“ или „непрофитабилни“. Међутим, са успоном проблематике положаја Балкана као пост-социјалистичког, али и и полу-периферног на прагу политичког признања у Европској унија, и са све чешћом појавом питања економског,културног али и политичког колонијализма или полу-колонијализма којем су подређене балканске земље, јавило се обновљено интересовање за афричке ауторе из периода пост-колонијализма.

Немања Радоњић

            Управо у годинама када су се појавила питања односа западноевропских држава према онима на истоку континента, када су мигранти из блискоисточних и афричких земаља почели да прелазе медитеранску и балканску границу и поново пропитују успешност и досег деколонизације у самим европским државама, мање издавачке куће у Београду и Новом Саду и другим градовима почеле су наново да издају афричке ауторе.

            Taко је Фанонове Црна тела, беле маске,  издао 2015. Меditerran publishing из Новог Сада, док је Презрене на свету  2017. издао Факултет за медије и комуникације из Београда који је пре тога 2015. издао Сезерову Расправа о колонијализму. Такође, мала издавачка кућа Darma books, 2019/2020. објавила је неке старе преводе (Тиого, Крваве латице) и нове (Ачебе, Свет који нестаје, Жене у рату).

            Време социјалистичке, несврстане Југославије можемо посматрати као својеврстан изузетак у културним контактима Африке и простора који насељавају јужнословенски народи. Никада пре није било толико доступно прочитати афричке романе, поезију, политичке трактате, и никада они нису били тако зналачки обрађени и приређени као у тих четрдесет година. Радило се о међусобном откривању, паралелних светова културе који су се, као што је то и правило, тим контактима неизмерно и трајно обогатили.

Немања Радоњић

БОРИС РИЖИЈ (1974-2001): КАКО СМО ЛЕПО МИ ЛОШЕ ЖИВЕЛИ

“Сви су мислили да сам боксер – а ја сам био поета, поета.”

Борис Рижиј (1974-2001) био је један од најталентованијих руских песника друге половине 20. века. Рођен је у Чељабинску, у породици рударског инжењера која се 1980. године преселила у Свердловск, у фабрички округ. Прве стихове је написао са четрнаест година, када је понео и титулу шампиона града у боксу за млађе јуниоре. Студије на рударском факултету је уписао 1991. године, када се и оженио, а потом добио и сина. По завршетку основних студија је уписао постдипломске студије, а 2000. године је стекао звање млађег научног сарадника. Објавио је осамнаест научних радова из области рударства и геологије. У Санкт Петерсбургу је објавио књиге песама И све такво (2000) и Љубав (2000). Наредне године се убио – вешањем у родитељском дому. Постхумно је објављена збирка песама На хладном ветру (2001).

Неки сматрају да узрок његове смрти треба тражити у последици вртоглавог песничког успеха. Други мисле да га је сустигло “незадрживо пространство руске свакодневице пред којим је лирска душа била немоћна.”

Рижиј је написао 1300 песама, јер није могао да их не напише.
Био је песник Перестројке и друшвено-политичке транзиције коју је руско друштво доживело на прелазу два века.
У његовој поезији има предграђа, жаргона, неба, музике, смрти, љубави, патње, Русије, пријатеља, Блока, Јесењина, Волге и Бога.

Избор из поезије Бориса Рижија је 2011. године (поводом десетогодишњице песникове смрти) објавио Фонд “Принцеза Оливера”, у преводу Светислава Травице. Збирка песама носи назив У Русији се растаје заувек.

“Као враћам се и под бомбама страдам.
Снег и земљу експлозија буди.
И убијен, у сиво блато падам…
А, ти ме пробуди, пробуди.“

1.

Са длана, циганко, хоћеш ли умети

Изгатати ми судбину клету?

Циганка рече: ти ћеш умрети,

Такви дуго не живе на свету.

Биће ти туђи син и женица,

Другови ће непријатељи постати.

Питаш се шта ће те убити? Кривица.

Ал` ти је никоме немој дати.

Зашто сам крив? Јер си жив! –

Смешка се и глада ме у очи.

Са пијаце трешти познати мотив

И просијавају се небеса у ноћи.

2.

Тих бајословних година је знало

Пиво нам ваздухом постати,

И ко ваздух је умело нестати,

Али се понекад поново јављало.

Пред радњом сваке вечери клете

Стајали смо, тихо причали весели:

“Како смо лепо ми лоше живели”,

Пушећи на верту цигарете.

И сав у привлачности некој,

Премда је сачињен грубо,

на пар корака од нас далеко,

Живот се одражавао тупо.

И само ће небо можда хтети

Да гледа упорно и нежно

Оне што се односе неопрезно

Према дивном глаголу “живети”.

3.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга,

По небу и по гори пут води клизав,

Као омађијан стојим на крају, и шта онда,

Не знам ни како, ни шта ће бити, не знам.

Над реком што се по татарски зове Обва

проживех два месеца, можда ће и више бити,

али, не због тога што живот бих свој снова

започео, што би прошло вредело продужити.

Бура је беснела тамо где се у Каму

сливала Обва, а нешто даље текла Волга.

Као Пушкин са сељанима насамо

пушио сам, расположења безбрижна и горка.

А на оном остављеном превоју што се плави

као у јефтиној песми где душа је цвилила –

те, жена напустила – пријатељи издали,

те, пријатељи издали – жена напустила.

И касно ноћу у кревету, у помрчини,

мислим како је лета мање сваког дана

и схватам све јасније да нису криви

ни једни ни други. Песма је отпевана.

Свитало је. Грмели су Камази и ЗИЛ-и,

теглиле се лењо натоварене барже,

и већ смо на почетку септембра били.

И небо парајући стајале су страже

бреза и јела у самртном спокоју.

Прихватам, без усхићења великога,

од свих димензија туге – било коју.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга.

4.

Кад шеташ се ноћу каналом

Куда желиш, мислиш: живота је мало

Да би се до тужног краја могло доћи.

Град твој спава. Ни са ким пут тај проћи.

Тако спава да ти се чини неизбежном

Свака срећа. Трба само опрезно

Корачати, да нико се не пробуди.

Господе, како спавају ови људи!

Како бих желео да крај тог бршљана

Седнем и заспим обгрливши колена.

Страшно је и мислити у тај нежни час

Каква ће још бол да пробуди нас.

5.

До јутра се дружили са Блоком.

Говорили опако, жестоко.

И залетао се у прозоре снег

Са неба плавог као море.

Ово је Рижиј Борја, са ожиљком што је.

Онај – Дозморов Олег –

филолог, развратник, Дељвиг,

наизглед умница, скандалист,

женскарош, пијаница, дете лудо.

Боже, какво је само чудо

Блок, како је драг, како је чист.

Говорили, пили, певали неке ствари.

Стоп, ма, ко смо ми у ствари?

Да позовемо девојку коју?

Две лепотице невиђене

у чисте хаљине обучене,

две Московљанке, мајку ти твоју.

И до смрти неће избледети та слика,

како су стајала два песника

Пред отвореним прозорима:

јутро, младост и умор, зна се.

А са свитањем будила се

читава огромна домовина.

6.

Орфеј

И модри се галеб у ваздуху преврнуо…

И бело се једро на небу отворило…

Ти си плакала и, гле, ја сам се осврнуо.

У твојим сузама свет је боравио

И као бисер се расуо и распао

И са тобом сам заувек остао

И са морем се црним занавек опростио.

Галебе, сребрни, замахни крилом смело,

Затрпај последње звезде ко плугом.

Опрости за оне које памтимо невесело,

Које смо љубили свим срцем и тугом.

Сурово је све то и жестоко за мене.

Хладан је ум. Срце нема опомена.

Ми се ничега не сећамо дуго.

Памтим те косе и та рамена плачна…

Знам, све ће од сада другачије бити.

Постадох сенка, а реч моја сумрачна

Утихнуће, тишина ће је скрити.

Хтедох са тобом на светлост изаћи –

Беше кратак пут, ал` је живот краћи

И цењен мање од грчког плача.

7.

Елегија за Елу

Jедне јесени школске – време очајно,

Просто је хладноћа по кожи милила,

Наши су се погледи срели случајно.

На анђела си мени личила.

Комсомолске су шумиле масе,

По гаражама су пушили пионири.

После задњег часа, зна се

Да нађемо се на сквер смо јурили.

У белој блузици, са лицем детињим,

Слушала си важне речи педагога.

Ја слушао нисам, желећи да погодим,

Анђеле, шта у теби има земаљкога.

И док намештах ципеле, пред свима,

Нисам могао видети то, што гледало је,

Мојим школским плавим очима,

Бог – твоје очи небеско плаве боје.

Је ли знао – да ћу након четири године

вратити се са праксе, на лето.

И да ћу свакако доћи до страшне истине –

Да тебе више нема. Како је просто све то.

Прићи ћу прозору. И шта ћу сазнати?

Само то да свет се није изменио

Од Москве до – Бог свети ће га знати.

Сви живе. Нико се није устрелио.

А победоносно се небо заледило.

Уз зид се спуштам на под бетона,

Да би се заувек у потиљак забило

Сећање, ударајући у бетон монотоно.

На анђела си ти личила.

Како си само умрети смела!

Ела – јецам. Боже, каква је била.

У плафон гледам и плачем. Ела.

8.

Мени је град овај до безумља мио. –

У њему сам тебе заволео, себи опростио.

Сву ноћ смо шетали, а кад је разданило,

Магла је пала. Загрлити те тако сам хтео

Али као да руке подићи нисам смео,

Боље рећи, као да их и није било.

Као да су се улице те и мостови

Наједном раздвојили. Град, ја и ти

Измешали се, као пара са паром,

Ево, уместо речи гомила облака

Из мојих уста. И моја реч је лака

Испуњена час срећом, час кошмаром.

Ево ружичастог – ја тебе желим,

Ево и плвог – гле, полетећу, велим,

Ево и сивог – заједно преко света

Летимо, тамо где нико нас чекати неће.

Тја, осим, можда, саме среће,

Обрачунате за, рецимо, двеста лета.

…Ево, ружичастог – ја тебе волим.

Ево и плавог – ја тебе молим,

Воли ме, макар са муком, доврага, –

Ено и црног, ко црног ће да спречи, –

Не, не знам шта бих хтео рећи.

Па, ипак, не остављај ме, драга.

10.

У Русији се растаје заувек.

Град је од града толико далек

да од муке

ја задрхтим “збогом” шапнувши,

руком својом случајно такнувши,

њене руке.

Дуга је у животу свака стаза.

Шта је руски Бог, ја бих да сазнам.

“Наравно ја

ћу се вратити.” Нећу се вратити никада.

У Русији никоме нема повратка.

“Душо моја

доћи ћу.” Макар за хиљаду година.

Каква ситница, каква туга наивна –

ми се заувек

праштамо. “Не дај да суза слети”.

Да, доћи нећу. Очигледно ћу и умрети

много пре.

У Русији се растаје заувек.

Додај парченце леда тек

већ хладним стиховима.

…И воз ће низ падину слетети,

…И авиони ће, до звезда долетети,

и изгорети на њима.

УСТА ПУНА ЗЕМЉЕ – СЕЋАЊЕ НА БРАНИМИРА ШЋЕПАНОВИЋА (ЦИТАТ)

Последњег дана новембра из живота се у сећање преселио један од савремених српских писаца најснажније међународне репутације – Бранимир Шћепановић (1937-2020). На пут ка Булатовићу, Андрићу, Кишу, Stellapolarebooks га испраћа одломцима из његовог најпознатијег дела.

Заправо, тек сада, он читавим својим бићем схвати: ако се већ помирио с мишљу да му нема спаса, не сме му бити свеједно како ће умрети; не сме дозволити да под ногама оних острвљених људи, у болу и сузама, понижен као пас – буде лишен чак и једине утехе да је сам одабрао место, час и начин свога краја; не сме никоме пружити могућност да упрља последњи тренутак његовог живота; мора сачувати достојанство своје смрти; мора бити потпуно сам да би се смирен, спокојан, чиста ума и чиста срца, опростио са васколиким светом; из тог немилостивог и чудесног света, који никад ваљано није ни упознао – мора отићи с љубављу, а не с мржњом! Мислећи о свему томе, трчао је све брже, јер снагу није црпао из оног малопређашњег ината, већ из најдубљег и најлепшег очајања што га је икад осетио.

[…]

Ипак се питао да ли би, у случају да се предомисли и одлучи да живи колико му је и суђено, та чудна законитост важила и за њега: да ли би му преостало време, као и свака патња, изгледало заиста дуже, или би му, напротив, пред сазнањем да се све брже отапа и смањује као комадић леда на врелом длану – минуло учас као последња илузија. Свеједно, хтео је бар да израчуна колико му стварног времена још остаје. Рачунао је полако, претварајући дане у сате, сате у минуте, а на крају је све то помножио и закључио да ће му, ако буде живео још деведесет дана, остати још 2160 сати или 129.600 минута, у шта није убрајао данашњи дан, који је, по свему судећи, већ био страћен. Учини му се, зато, да то и није тако мало, наравно под условом да сваки од тих тренутака проживи пуним дахом, као да му сваки заиста пружа и једину могућност да последњи пут у свом животу осети нешто лепо и учини нешто значајно.

[…]

Једним погледом, враћеним унатраг, у прошлост, покушавао је да се ухвати за нешто што би му сад дало снаге и воље да издржи. Али, узалуд се напрезао: није имао сина који ће продужити његову крв; није имао жену која ће за њим заплакати; није имао чак ни после петнаест година упорног истраживања ону хемијску формулу која би сачувала траг о његовом постојању! Учини му се, одједном, да иза себе оставља само пустош и празнину из које није у стању да дозове ниједан призор, ниједно лице, ниједан глас, никакав мирис, ништа од свега онога што би га сад уверило да је стварно и живео. С рукама испруженим ка тој љубичастој даљини коју није могао ни погледом да домаши – он неочекивано загрца: гутао је своје сузе, измешане са знојем и отежале од жутог полена што је, осипајући се са изгаженог цвећа, лебдео над њим, у висини, као рој усијаних мушица. Али, у том тужном часу свог преображаја, ни сам није знао да ли да плаче зато што му се у животу све било измакло и прохујало мимо њега, као да није умео или није хтео да живи, или се тим изненадним, неконтролисаним плачем, у ствари, већ мирио са сазнањем да у тих преосталих и тричавих 2160 сати неће успети да надокнади ништа од свега онога што је за минулих тридесет седам година пропустио да доживи.

[…]

Док је тражио одговор на сва та питања, читав живот му се – из сопствене смрти у коју је био загледан као у тамно огледало – одједном, са застрашујућом јасноћом одрази, и попут једва измакнуте слике, погрешних линија и неусаглашених боја, заигра пред очима, откривајући му неочекивано да је смисао људског постојања, пре свега, садржан у љубави и лепоти, дакле у свему ономе чега на тој већ избледелој и ружној слици његовог живота није ни било. Узбуђен открићем те чудесне и једноставне тајне која му је увек измицала, учини му се да се читав предео око њега нагло мења: зубати и црни врхови планине постајали су све прозрачнији и већ су се, попут расточених сенки, утапали у паперјасти, намрешкани свод неба; оштра травуљина, која му је до малопре саплитала ноге, била је све мекша и све плавља; читава та усталасана висораван већ му је личила на море! Међутим, није био зачуђен том свеопштом променом. Знао је да се сад у њему све прелама друкчије, јер је већ био у стању да у свему пронађе ону скривену лепоту света којем је припадао и да према свему што му је припадало осети љубав. И већ је веровао да ће успети да превари своју судбину. Зато је, ваљда, и трчао све брже, свестан да га у тој бесомучној јурњави више не одржава ни страх ни очајање, већ само та устрептала мисао о могућности стварног спасења, мисао од које се све више заносио и посртао, осећајући како му се у грудима шири неки пламени талас и почиње да му изгара читаво тело наглом и необјашњивом жудњом за морем!

[…]

У ствари, био је сигуран да већ стоји на оном високом и белом врху Прекорнице према којем је, уплашен од људи, бежао још оне пусте ноћи свога детињства и да најзад, одатле, као да стоји на крову света, може једним јединим погледом да обухвати читав свој живот и у њему све оно што је било и што ће тек бити […] Певао је, али зачуђен што не може да препозна сопствени глас. Онда с ужасом схвати да то, у ствари, кроз његова уста устима – пуним земље – лелече из своје тмине прадеда Јоксим. Злослутно оглашавајући да га коначна смрт тек сада стиже, с последњим потомком коме, ето, више нема спаса! “Али ја сам спасен”, помисли он, “ја сам заиста побегао!” И обузет мишљу да што пре устане, једва се помаче. Међутим, од тог јединог покрета она чудесна слика васколиког света коју је дотле гледао – нагло се просу као да је била од прашине, тако да све оно што се налазило доле, бешумно суну у висину, а све оно одозго му се одједном сручи у широм отворене и запрепашћене очи.

ОДАЗИВАЊЕ ПЛАВИШТИМА: ИНТЕРВЈУ СА АНОМ АРП

Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А., чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава девет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у девет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности
уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих,
тако и туђих духовних и физичких путовања.

Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за
собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике,
фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма Персефони, Хербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке
(за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”).

Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге.

Где си замишљена, што увек мораш

уз мене ићи, у та времена, где си светлости?

Ана Арп

1) На бесконачном интернет простору и у блогосфери коју насељава мноштво домена
посвећених култури и књижевности, твој изванредан електронски часопис постоји већ
девет година. У чему је смисао или у чему је задовољство уређивања часописа који не
доноси профит, а који, истовремено, захтева издвајање времена и висок степен
посвећености?


Ја, једноставно, волим то што радим. Гориво мог ентузијазма и радозналости је доста јако. Волим да поништавам време кроз аналогије и кроз сагледавање прошлости са позиције садашњости којој припадам и којом сам условљена. Уметност је у том смислу изузетан дар.
Тачно, ја сам уложила у свој часопис огроман рад, време, огромну количину емоција и
бескрајно много сумње. Пасија значи и страст и страдање. Ја схватам уметност доста озбиљно и мислим да на неком стадијуму стварања или обожавања она може да постанe опасна. Њена моћ је јака, а као свака моћ – лако се преокрене. Хегел ју није случајно ставио до религије у својој тријади апсолутног духа.
Рад доноси задовољство али и исцрпљује. Све ово, на крају дана, када посетилац сајта разгледа садржај, он не види. Оно што је битно јесте да он у садржају пронађе смисао и обећање лепоте. Међутим, има и оних који огромну количину мог знања и рада присвајају за себе copy-paste методом. То је она друга страна искуства, кентауровска иронија занесених ентузијазмом дељења и даривања: кентаур зна имена свих звезда и сазвежђа али не види камен пред собом па се спотакне и падне у провалију.


2) Низ текстова на сајту посвећен је деветнаестовековном романтичарском путнику и путовању. Двадесети и двадесетпрви век су од релативно статичне Европе направили “континент у покрету”. Правци и интензитети кретања људи су измењени услед светских ратова, као и из економских разлога. Самим тим су се искуство и појмови путника и путовања морали мењати. Ко су и какви су, по твом мишљењу, путници 20. и 21. века? У чему су слични, а по чему се разликују од романтичарских путника и њихових искустава?


Наше време је доста ствари либерализовало у односу на велика путовања 18. и 19. века. Пре свега класно и родно. Некада су путовали, зарад образовања или уживања, само богати, и углавном, самостално, мушкарци. Данас је ситуација сасвим другачија. Такође, путовања су данас сигурнија и бржа. Технологија је изузетно напредовала и то је променило ток и облик путовања.
Осим тих спољних разлика – које су допринеле масовном туризму – нема неких већих разлика јер и данас постоје путници у оном егзистенцијалном смислу, путници који путују зарад самоспознаје, екстазе, упознавања других људи, доживљаја историје.

Путници нису више само богати. Средња класа ушла је на велика врата у историју путовања током 19. века и променила је много тога.


3) У причи Пчеле (Јабуке) потенцирала си неколико тема међу којима се истичу лепота и благовремена срећа. Колико су ти појмови важни у нашим животима?


Ти појмови су изузетно важни и сматрам да са појмова треба да пређу у искуство. У нешто сасвим опипљиво што срасте са нама, као маховина уз кору. Лепота и срећа су увек у потенцијалу, налик сенки коју покушавамо да згазимо. Као деца сви смо то покушавали, и баш зато што смо били деца, веровали смо да је то могуће.


4) “У почетку беше пијук птице” је реченица којом почиње поговор у твојој књизи Три мита о путовању иза Сунца – звук дакле, и слика дворишта, уместо речи. Када су слике и звуци почели да се премећу у речи? Можеш ли се сетити тренутка када си
схватила да је писање постало твој позив или твој начин постојања? Како је изгледала та спознаја?


Ја сам писала од када сам научила да пишем али тај свој “позив”, како Ви кажете, нисам
освестила дуго. Имала сам мноштво свезака и кутија исписаног папира али никад себе нисам
сматрала писцем све до тренутка – његову необичност ни сада не могу да разумем – када сам у мају 2011. прочитала Црну књигу Орхана Памука. Склопивши странице дуго сам књигу
држала у крилу и прекрштених руку гледала кроз прозор моје тадашње собе док је зрак сунца приањао уз завесу. Тада сам схватила да сам ја писац. Није било, до тада, речи о порицању или потискивању, или о некој врсти аутоцензуре. Не, ја сам то радила као мрав или пчела, моји омиљени уметници. Једноставно радиш и ствараш. Ружа је ружа, без зашто.


5) Да ли је на Филолошком факултету (једино) могуће научити читање и писање? Коју димензију или коју “технику више” студент филолошког факултета стекне, па њом и располаже, за разлику од писаца и читалаца који у тој високој институцији нису стицали формално образовање?


Не. Доживљај читања и занат писања су ствар, пре свега, егзистенцијалног искуства, а онда, свакако, и рада. Под њим се подразумева количина прочитаног, односно количина урађеног/написаног.
Институција је добра јер намеће обавезу и намеће канон. И обавеза и канон изазивају отпор у појединцу али мислим да су у формативном периоду живота изузетно битни. Мислим да је изузетно битно да у једном периоду свог живота појединац ради оно што не жели. То је веома важна духовна вежба и доводи его у баланс. Зато је сваки факултет, а у овом случају Филолошки, битан. Ја сам волела предавања и градиво, али то не значи да ми је било лако да прођем кроз својеврсну војску која је трајала, у мом случају, пет година. Факултет те учи дисциплини и самосавлађивању.
Дуго сам радила другу смену и исцрпљена после десет сати проведених на послу чекала сам аутобус на Бранковом мосту. На крову зграде прекопута био је банер на коме је неки фудбалер рекламирао ручни сат. Мото на банеру је гласио: Да би прекршио правила прво мораш да их савладаш. Сваки пут бих се сетила мог вољеног факултета, моје катедре на другом спрату, увек тихог, кружног, ходника чији су ме зидови пастелне боје чинили спокојном.

6) Описујући потопљено дрвеће у реци у поговору књиге Три мита о путовању иза Сунца (…“Попут нагих младића Сунца, заробљених да неми проводе у води дане и
ноћи, која је била до њиховог пупка…”), али и читајући Дедалове собе у којима
спорадично у ходницима искрсавају предмети, стекла сам утисак да је на твоје
писање, поред осталог, могла утицати и уметност Ђорђа де Кирика. Међутим, на
списку оних стваралаца који су те инспирисали (од песме “Мајдан” групе Block Out до Фридриха Хелдерлина), Де Кириковог имена – нема. Ипак, твој текст Ђорђо де Кирико и досадна поднева детињства упућује на могућу везу. Колико су досада (празнина која је прати и која личи на Де Кирикове слике), а посебно “досадна поднева детињства” одредили твоје књижевне теме?


Досада има изузетан креативни потенцијал. Досада може бити недостатак обавеза, а може бити и нешто много озбиљнија: недостатак смисла. Ова друга врста досаде код појединих се неком алхемијом преобрази у стваралачки импулс јер, чини се, само је на тај начин ту егзистенцијалну кугу могуће савладати. Иконографски и по атмосфери моје одрастање јесте подсећало на слике Ђорђа де Кирика. Ипак, де Кирико није био присутан у мојој првој књизи. Њему сам посветила посебан есеј који је, заправо, есеј о мени и мојим сећањима, не толико о његовом сликарству. О самом де Кирику ко жели може све да сазна из неких књига или из самог сликарства. Но, креативно читање де Кирика је оно што мене интересује. Ту се враћам на аналогије.

7) “Када једном се усудиш / отворених очију да рониш / иза Сунца стићи ћеш” – кажу
твоји стихови из прве књиге Писма Персефони, а потом и “Очекиваћеш преображаје”. Шта на том путу сазнања који води “иза Сунца”, на том путу преображаја, мора бити жртвовано? Колико “кошта” nosce te ipsum?


Мора бити жртвовано много тога. Ту се враћам на одговор на Ваше прво питање. Мора бити жртвован его, време, рад, очекивања. Самоћа је неизбежна и претешка. То није за сваког.
Мене је одувек било страх да роним отворених очију, односно да отворим очи у води. Иза Сунца је слика, односно метафора која нема фиксирано значење, ја остављам креативном потенцијалу читаоца, у који верујем, који желим да подстакнем и који, на крају крајева, коначно довршава моју књигу, да сам замисли, разуме, осети, види шта је то иза сунца. Једна од неопходних особина је да напустиш страх од непознатог, од чињенице да ти со може нагристи очи.


8) „Уосталом, мене је увек занимао сукоб, како се нешто формира у односу на препреку. Борба снажи дух, тако се постаје прави, истински путник” – твоје су речи из поговора у књизи Три мита о путовању иза Сунца. Са каквим си се препрекама суочавали изграђујући часопис и пишући књиге, односно како су те препреке на том путу формирале?


Препреке су, пре свега биле, “проза прилика” – чињеница да не могу да седим, пишем, мислим, дружим се и путујем. Чињеница да годинама ниједан викенд нигде нисам изашла или отпутовала. Препрека је била недостатак времена а, касније, и снаге. Морала сам да радим, а припадам уништеној и несрећној генерацији која је 2000. године имала 15 година. Мислим да нам треба један озбиљан генерацијски дијалог и свођење рачуна. Шта је једна генерација имала, а шта је оставила у наслеђе наредној. То ја зовем веома важним друштвеним унутрашњим дијалогом.
У најнељудскијим условима какви се могу замислити у овом делу света (који не истичем квалитативно, али који не могу да поредим са афричким или азијским земљама, по природи ствари, већ са земљама које су ми много ближе) требало је и радити и писати и постојати. Верујте ми: о марксизму причају они који никад терор дивљег капитализма и транзиције нису осетили на својој кожи. О комунизму причају искључиво они који апсолутно никада нису радили у некој фирми, нарочито не у канцеларији, тој микро слици саме државе и друштва, који никада нису примили плату 22. у месецу (а требало је првог).
Они који осете ту врсту неправде, уопште они који нешто у животу искусе, они не причају, они не постају тако одлучни у својим ставовима, они не деле у тако тоталитарном маниру свет на Да и Не. Они постају скептици, они постају уморни, постају циници, постају нихилисти, постају згађени. Рђа презира почиње да им нагриза душу. То су, заправо, људи из подземља. Видиш да ништа није решење и да је све, не релативно на начин старог скептицизма, већ страшно. Страшно. Без оног префикса блиставо. Само страшно.
У тим околностима требало је мислити о уметности. У околностима када сте приморани да два сата дневно користите (при)градски превоз током којих видите и прошлост и садашњост своје земље. Онда осам сати (најмање) радите са људима који вам јасно кажу шта је будућност.
И насупрот томе: моја соба, моје књиге (не наслеђене већ купљене од мог новца, од моје плате – индивидуалном вољом и радом класу је могуће превазићи!), музика, фотографије са путовања. То је та жеђ за лепотом коју стално помињем. Она извире из бруталне стварности којом смо окружени а не из етикете (која је еуфемизам за псовку) „елитизам”. Наши савременици, професори софисти су политичким конструктом прогласили речи “лепота”, “инспирација”, “сањарење”, “пејзаж” (то могу бити политички конструкти, и често јесу, али нису само то, не можете их једино свести на конструкт који је у служби злоупотребе), све те глупости које лупетају лажни пророци чије је јемство за интелект чињеница да их нико не разуме док говоре и пишу. Е, то је политичка злоупотреба моћи и знања, то је перфидна политичка доминација, то је та ништавна прича о “концепту”, “дискурсу”, “пракси” која потчињене треба да и даље држи у потчињености. И концепт и дискурс и пракса су релевантни појмови али њихова злоупотреба, која је ту да софистички прикрије суштину а истакне појаву, је проблематична. Пун је универзитет таквих. Моје писање и мој приступ далеко су од тога.
Током писања, дакле, на оба фронта, и на универзитетском и на свакодневном, имала сам само и искључиво препреке. Међутим, ја припадам психолошком типу који на препреку
изненада добија још јачи начет воље и одлучности.

9) Која је следећа “дестинација” Ане Арп? Хоће ли бити сапутника?

Следећа дестинација је трећа књига. Мислим да ће бити – када је реч о приступу – нешто
потпуно ново. Ипак, различитост није сама себи циљ. У наредних годину дана чека ме и рад на ономе што је суштина сваке књиге, на самом садржају. Једва чекам да вам покажем шта сам урадила!

Оливера Драгишић

ПИСМА ДВА: ПУШКИН НАТАЛИЈИ ГОНЧАРОВОЈ И ЏЕК ЛОНДОН АНИ СТРАНСКИ

Два љубавна писма, једно које је Пушкин написао Наталији Гончаровој 1830. године и, друго, Џека Лондона написано Ани Странски, превела је Виолета Бјелогрлић. Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.

Пушкин – Наталији Гончаровој Москва, 1830.

Виолета Бјелогрлић

Данас је ‒ годишњица оног дана када сам Вас први пут видео; тај дан је у мом животу. Што више мислим, јаче се уверавам да се моје постојање не може одвојити од Вашег: створен сам да Вас волим и пратим; све моје друге бриге су ‒ једна заблуда и лудило. Далеко од Вас, ја сам непоколебљиво прогоњен жаљењем због среће у којој нисам имао времена да уживам. Пре или касније, свеједно ћу све одбацити и пасти Вам пред ноге. Још једино помисао на дан кад ћу имати комадић земље у… може да ми наведе осмех на усне и оживи ме усред тешке туге. Тамо ћу моћи да лутам око Ваше куће, да Вас срећем, да Вас пратим.

Џек Лондон ‒ Ани Странски

Драга Ана: Да ли сам рекао да се сви људи могу поделити на врсте? Ако сам то рекао, дозволи ми да разјасним ‒ не сви. Ти излазиш из оквира, не могу да те сместим ни у једну врсту, не могу да те прозрем никако. Могу се похвалити да од десет људи могу предвидети понашање девет. Судећи по речима и поступцима, могу погодити срчани ритам девет људи од десет. Али десети је мистерија за мене, и очајан сам јер је то изнад мене. Ти си тај десети. Да ли је икада било да две ћутљиве душе које су тако различите тако могу да се приближе једна другој? Наравно, често се осећамо исто, али чак и када осећамо нешто на различите начине, увек се разумемо, иако немамо заједнички језик. Не требају нам речи изговорене наглас. Ми смо превише нејасни и мистериозни за то. Мора да се Бог смеје кад гледа наше немуште представе. Једини поглед на здрав разум у свему овоме је да обоје имамо бујан темперамент који је довољно огроман да бисмо били схватљиви. Истина, често разумемо једно друго, али неухватљивим погледима, нејасним наговештајима, као да нас привиђења, док ми сумњамо, воде ка свом виђењу истине. Ипак, не усуђујем се веровати да си ти та десета особа чије понашање не могу предвидети. Да ли ме сада тешко разумети? Не знам, вероватно јесте. Не могу наћи заједничку основу. Огроман темперамент ‒ то оно што нам омогућава да будемо заједно. На тренутак је у нашим срцима избила сама вечност и привукли смо једно друго, упркос чињеници да смо толико различити. Осмехујем се кад из тебе избија усхићење? Тај осмех који се може и опростити – и не, то је завидан осмех. Двадесет пет година сам живео у депресивном стању. Научио сам да се не дивим. То је врста лекције коју је немогуће заборавити. Почињем да заборављам, али то је мало. У најбољем случају, надам се да ћу заборавити све, или скоро све, пре него што умрем. Већ се могу радовати, учим мало по мало, радујем се ситницама, али не могу се радовати ономе што је у мени, мојим најдубљим мислима, не могу, не могу. Да ли се изражавам нејасно? Чујеш ли мој глас? Бојим се да не. На свету постоји много лицемерних позера. Ја сам најуспешнији од њих.

SMRT JE SVETLA NIJANSA SIVE: NENAD PETROVIĆ


Nenad Petrović je rođen 1983. godine u Mladenovcu. Živi u Beogradu. Piše pesme od 2008. godine. Objavljivao je kratke priče u Ninu i Politici, zbornicima, panoramama i pregledima poezije. Bio je učesnik Pesničenja, Poezina, Pet minuta pažnje. Objavio knjige pesama: Pčelarenje u tihom predelu (2017) i Štrčanja i druge pesme (2019) za Presing iz Mladenovca.

JESENJI VETAR JE TAKO TIH

Koliko ljudi napolju… I sve ih boli, svi su u bolu. Kad još zahladi, a ti ljudi odu svojim kućama i zatvore se, tada ni moj prozor neće biti često odškrinut. Neću čuti zvukove koje prave ljudi – oni podsećaju na bol. Slušaću jesenji vetar. Slušaću jesenji vetar. On je tako tih.

Nenad Petrović

LJUBAVNICI

Došla je jesenja noć. Uplašena tama plače po ulicama i drhti između zgrada i kuća. Strahovito se muči. U ovoj noći otvaram prozor, mrak ulazi, ljubi mi ruke, noge, telo, glavu. Dodiruje u tišini moje usne. Nežno i polako. Tako je vlažno. Ljubi me dugo. Celu noć, do sunca. Ujutro odlazi, ali tragovi bliskosti su ostali. Druge volim ovim iskustvom, a tama svake noći pohodi drugi prozor. Koliko nesebične ljubavi.

RANA JESEN KOD NAS

Ovo nebo oblači jesenje tmurno odelo – postaje hladno. I ovo nebo plačucka za toplim vetrom, pada kiša. Vetrovi struje vazduhom poruku – beži unutra. A unutra, kreveti se nadaju zagrljajima, poljupcima i dugim zimskim ušuškavanjima. Jesen nas voli, jesen radi za nas. U jesen pečemo papriku i imamo kestenje. Vatra pucketa. Tako je kod nas.

OVAKVE NOĆI

U ovoj noći mrak je uplašen. Uplašen do te mere da ječi vetrom, a ti zvuci uguravaju strah spolja kroz otvoren prozor, ovde kod mene. Strah nadire, osvaja sobu, bubri. Ječanje se pretvara u tihi plač, počinje kišica da sipi. Sipi postojano i to traje. Duge su ovo noći, ali dolazi jutro sa olakšanjem – razvedrava se i razdanjuje. Može da bude lep dan – a meni se tako spava.

SVEDENA PLANETA

Sivi vetar hladno zavija u krošnjama, pod tmurnim oblacima. Sam u anesteziji i bez osećaja – tako je hladno da sam ništa i ne osećam. Smrt je svetla nijansa sive. Pada mrak i donosi živu boju – crnu. Ima nade dok je obojeno.

GODIŠNJE DOBA JESENJE

Noći će biti hladne i mrtve. Jesen boji u anesteziju, u sivo. Nećemo osećati bol jer anestezija dolazi da da nadu u život bez bola. Jesen je medicinska sestra koja lupa injekcije sa anestezijama. Ona zgodna sestra, stručna. Deverika u Savi će da miruje, srndać u Košutnjaku da spava, a mi ljudi ćemo biti po toplim stanovima duže nego letos. Možda neko i zagrli nekog, šta ćeš – mnogo smo blizu jedni drugima.

JESENJI STRAHOVI

Uhvatio me gadan strah. Ščepao. Nikako da se osmehnem, kao protivteža strahu. Kao da mi moja duša beži od mene. Sva sreća, napolju je hladno pa sam zatvorio prozore i vrata. Ako mi duša napusti telo makar neće izleteti kroz prozor, ali ko da je juri po sobi…

RAD NA BUNARU I ODMOR POSLE

Izlazak iz bunara tame na svetlosnu površinu. Sad ćemo da se osušimo, pojedemo nešto dok sediš sa nama i pričamo zavijeni u ćebe kako je skroz dole duboko. Svetlost na površini u sreći mrda nogama i rukama – pleše u ritmu nade. Nikad više u taj bunar! Nikad više ni u jedan! Hoćemo prostranstvo i svetao pokret. Tu ima vazduha. Promeniti profesiju. Ne biti bunardžija.

Dostojevski i jedna teorija zavere (citat: Zli dusi/Бесы/Demons)

Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…

Gospodin Šigaljev je više nego snažno zaokupljen svojim zadatkom, a uz to je suviše skroman. Meni je njegova knjiga poznata. On, kao konačno rešenje pitanja, predlaže podelu čovečanstva na dva nejednaka dela. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i neograničeno pravo nad devet ostalih desetina. Ovi moraju izgubiti ličnost i pretvoriti se u neku vrstu stada i, uz neograničenu pokornost, postići, nizom preobražaja, prvobitnu neporočnost, nešto poput prvobitnog raja, premda će, uostalom morati da rade. Mere koje autor predlaže za oduzimanje slobode od devet desetina čovečanstva zaista su izvanredne, zasnovane na prirodnim činjenicama, i veoma su logične.

[…]

Kod njega je dobro u knjizi – nastavi Verhovenski – ono o špijunstvu. Kod njega svaki član organizacije motri na drugog i obavezan je da potkazuje. Svako pripada svima, a svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki. U krajnjim slučajevima kleveta i ubistvo, ali, što je glavno, jednakost. Na prvom mestu, spušta se nivo obrazovanosti, nauka i talenata. Visoki nivo nauka i talenata dostupan je samo najsposobnijima, nisu nam potrebni izuzetno sposobni! Izuzetno sposobni ne mogu ne biti despoti i uvek su više nanosili štetu nego što su koristili; njih proganjanju ili kažnjavaju. Ciceronu se odseca jezik, Koperniku se oči vade, Šekspir se kamenuje – to je šigaljevština! Robovi moraju biti jednaki: bez despotizma još nije bilo ni slobode, ni jednakosti, a u stadu mora vladati jednakost, i eto šigaljevštine! Ha-ha-ha, vama je to čudno! Ja sam za šigaljevštinu!

[…]

Slušajte Stavrogine: brda poravnati, to je dobra misao, nije smešna. Ja sam za Šigaljeva! Nije potrebno obrazovanje, dosta je bilo nauke! I bez nauke biće dovoljno materijala za hiljadu godina, ali valja se pripremiti na pokornost! U svetu jedino to nedostaje: pokornost. Žudnja za obrazovanjem već je aristokratska žudnja. Tek što se stekne nešto porodice ili ljubav, već se javlja i želja za svojinom. Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Sve ćemo svesti na isti imenitelj, potpuna jednakost. “Zanat smo svoj naučili, i pošteni smo ljudi, nama ništa drugo nije potrebno” – to su nedavno engleski radnici odgovorili. Neophodno je samo ono što je nužno – to je sada deviza zemaljske kugle. Ali potrebni su i grčevi; za to ćemo se pobrinuti mi, upravljači. Robovi moraju imati upravljače. Potpuna pokornost, potpuna bezličnost, ali jedanput u trideset godina Šigaljev pušta u pogon i grč, i svi odjednom stanu jedni druge jesti, i tako do izvesne granice, jedino da ne bi bilo dosadno. Dosada je aristokratsko osećenje; u šigaljevštini neće biti želje. Želja i patnja su za nas, a za robove šigaljevština.

[…]

Slušajte, mi ćemo najpre stvoriti metež – govorio je Verhovenski strašno užurbano, svaki čas hvatajući Stavrogina za levi rukav. – Ja sam vam već rekao: mi ćemo prodreti u sam narod. Znate li da smo mi već sada strahovito jaki? Nisu naši samo oni koji kolju i pale, i pucaju iz klasičnog oružja, ili ujedaju. Takvi samo smetaju. Ja bez discipline ništa ne podrazumevam. Ta ja sam varalica, a ne socijalist, ha-ha! Slušajte, ja sam ih sve prebrojao: nastavnik koji se sa decom ruga njihovom bogu i njihovoj kolevci, već je naš. Advokat koji obrazovanog ubicu brani time što je ubica prosvećeniji od svojih žrtava i, da bi novac izvukao, morao je da ubija, već je naš. Đaci koji ubijaju seljaka da bi proverili kakvo je to osećanje, naši su. Porotnici koji proglašavaju nevinima sve zlikovce redom, naši su. Državni tužilac koji se na sudu plaši da nije dovoljno liberalan, naš je, naš, naš. Funkcioneri u upravi, književnici, o naših je mnogo, strahovito mnogo, ni oni sami toga nisu svesni! S druge strane, pokornost đaka i budalica stigla je do najviše tačke […] Kada sam otišao – besnela je Litreova teza da je zločin ludilo; kada sam došao – zločin više nije ludilo, nego upravo sam zdravi razum, gotovo dužnost, u najmanju ruku plemeniti protest.

[…]

Slušajte, lično sam video dete od šest godina koje je pijanu majku vodilo kući, a ova ga grdila ružnim rečima. Vi mislite da se tome veselim? Kada u naše ruke dođe, mi ćemo je, po svoj prilici, i izlečiti… ako zatreba, mi ćemo je na četrdeset godina u pustinju prognati… Ali danas je potrebno imati jedan ili dva naraštaja što su se odala razvratu; razvratu nečuvenom, gadnom, kada se čovek pretvara u gnusno, plašljivo, okrutno, samoživo đubre – eto, to nam je potrebno.

[…]

Eh da samo ima dovoljno vremena! Jedino je zlo što nema više vremena. Mi ćemo proklamovati rušenje… zašto, zašto je ipak ta ideja tako zanosna!Ali treba koščice malo razgibati. Mi ćemo razbuktati požare… Mi ćemo raširiti legende… Za to će biti od koristi svaka šugava „družina“. Ja ću vam baš u tim družinama naći takve dobrovoljce koji će na svaki pucanj poći, pa će još i zahvalni biti na dobijenoj počasti. E pa, i počeće metež! Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…

Нађох те као прсти који нађу рррррр

Песме Милице Тасић


Милица Тасић је рођена 1. септембра 1989. године у Врању. Апсолвент је на београдском Филолошком факултету, на групи Српски језик и књижевност. Пише углавном љубавну поезију, али и прозне текстове. Аутор је неколико есеја и критичких осврта. Највише њених песама објављено је у Поезији суштине. Неке песме су јој преведене на руски језик и објављене у часопису Нови поглед. Њена прва збирка песама носи назив Паун на недрима (2019).

***

Милица Тасић

… Нађох те

Као прсти који нађу

Рррррр…

Зрак у ноћи трепери,

Не знају шта с њим.

Да усидрим блуну,

Софицу да укћерим,

Знам,

Била би шала овог света,

Било би…

Зрак само – додир, и поглед,

Зар зене две…

А мило све,

Моје под тиском,

То миље сада што зре,

И лишће, о, лишће…

Зар мени само сме?

И куда да лутам

Кад не знам што чиним,

Милица Тасић

Шта тиха ми тка?

Хеј,

Заборави песму,

Луну,

И утајни лучу сна…

И кад мимоиђемо светом,

Моримо у шаци,

У соби линија – подстанар,

Међу прсте невиности

Зрак тај би…

Устајни луну,

Блуну,

Устани моћи сна!

***

Како да ти убогим речима

(по)кажем колико ми је стало…

И да не знам шта се све у мени збива,

Кô рањеник што крпи и ушива,

Тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,

Речи жеље… жеже ме… па тихо казује,

Кô да шапће једно само:

……………………………………..

У ходу, онако, у јуришу лаганом

Милица Тасић

….љубичастим трагом …

Кад тихо осипа у мору драж…

…знаком који склизава

Са литица сумње, врхом планине

Са сребрном звездом

Тек зрном – васкрслим,

Јединим сведоком моје љубичасте.

Па бела луда платна бојим,

Не што нису нежна пена,

Но што своје боје тој

Невиности желим,

Сву чистоту за хербаријум мом милом,

Радост сваке да сачува од мене,

И на уснама – јагодом на пола –

Сву моју чежњу…

Мелеме за немире,

Детелину за срећу тражим,

Да кап капне, па и остане,

Срце биљем занавек да залечим…

Ал’ душа ти моја ненаучено казује

Да волим све што никад нећеш знати,

Јер никада се нећеш моћи сав угледати,

Ти, најлепша биљко, лотосе у логосу,

Сувише све… на прагу под сунцем…

У мокра два кестена на облацима

Што лутајући траже Твој лик

И на њему благ осмех

На далеком белом острву

За нас.

Милица Тасић

ДАН СВЕТОГ НИКОЛАЈА

Росуљом смеђих очију

Пала сам на влажне мушке усне,

На Зеленом венцу,

Радосног једног дана.

Волела сам га маглом,

На празник светог Николаја.

НОВОГОДИШЊА ПЕСМА

Лиј зорно ноћи

Пред прошлим даном

Остави безбојно

Да прва боја буде моја крв

Последњу тачку

Црвени кловн изводи

Да прозуби бол

Кроз бео осмех

Пада дубоко туга,

Где ме нема

Дубоко на црно крило

Белог дана пада

Пада мила земљица

Затресу небо,

Шум плави паде

Око ме боли

Умири! Умиру…

Умиру сузе!

Не односи кишу,

Безока утваро!

На кичму ћу се попети,

На кичму времена

Док везује пертле,

Сенко!

Да кроз две невидеће рупе

Испусти тугу

Као млеко

Лиј ноћи прошлим…

Кроз бео осмех

Кловн опело ми држи.

ДАНАШЊА

Милица Тасић

Сушта,

Опрости,

Не умем те.

Згазите кукољ,

Одушену у ватру,

Па запалите

-Данак у пупољку.

Онда голо

-Поново.

Душ добро утабан,

Да шкрипе ципеле.

Кћери својој ходи,

Сушта,

Треба земљи кап,

Ал’ траг узми у лет,

Тамо,

У покоји бели цвет,

Усвојена,

Неспокојем

Не умем те…

Америчка ноћ: Вања Водопија (О књизи Огњена Петровића „Јесен у вртоглавици“)

АМЕРИЧКА НОЋ1

Кривотворити излазе. Удвостручити лажна врата.

Едмон Жабес

Сумњичави смо већ на самом почетку. Почетни стих уводне песме првог циклуса (Савршен злочин): Није било места за скривање” за нас је већ знак да је у Јесени у вртоглавици све сакривено: од злочина до субјекта који је утабао трагове у језику. То што је некоме свеједно/како гласно одјекује/ход смртника” само прикрива обичаје који нису ништа мање репресивнији од оних које је ауторитет озаконио: присутни не морају да буду тихи, али се од њих ипак очекује да ћуте док одлажу своје душе. Сасвим огољена празна места” не крију само то да она никада нису била неутрална, већ и да је то још мање језик који их је означио. Хоризонт Другог је затамњенији него икада у свету који се урушавао пред Бенвенистом: када би сваки говорник располагао посебним индикативом да изрази субјективност имали бисмо језика колико и субјеката и комуникација би била немогућа. Али, та чињеница у исто време сакрива то да комуникација није могућа ни онда када су установљени знаци распознавања: кроз целу збирку се провлачи напетост између (Ја и Ти) субјеката који се удаљавају у мери у којој се приближавају једни другима: „опет се све окончало брзо/стишавањем/потпуним стакатом/животима који се/упркос виђеном, нису ни дотакли”. Замагљено је насиље које се одиграло међу њима. Мотив злочина као да је наметнуо преовлађујући говор у перфекту како би лирски субјекат овладао представом о ономе што се догодило. Форме отуђења крију његову одговорност у свету објеката. Утисак о њима је увек сведено саопштен: „Кулисе су шкрипале./Сенке се повлачиле у дубље сенке”. Црвене завесе које су га затрпавале је само један у низу стихова у којима визуелност није „прогутала” звук. Па ипак, imago крије материјалност језика. Двотачке најчешће отварају простор за иронични преокрет, поенту или сажето дескриптивно набрајање. Текст је премрежен цитатима („оригиналним”, лажним, аутоцитатима). У курзиву су се нашли и најтривијалнији искази попут: сасвим старе жене”, или све се ово једном већ догодило”, да би аутор разголитио оркестратора који укида разлику не само између „анонимног” и „ауторског”, већ и између „спонтаног” и оног чија је мудрост одувек црпена из песникове накнадне памети. Међутим, тамо где цитати откривају у којој мери је субјекат обликован културом крију се њене границе без којих бисмо можда и поверовали у причу о његовим универзалним патњама. Оне сакривају извесност да ниједна реч у Јесени у вртоглавици више није недужна: од именице и неба до корова који је никао у башти.

У четвртој песми првог циклуса жене уоквирене у прозорима најпре као да немају више значења него што је језик у могућности да денотира; недвосмислене у улогама које им је наметнуо симболички поредак; да би у једној од наредних строфа проговориле езоповски: крошње којима ћемо приписати женске атрибуте иронично добацују мушком пролазнику: „како је добро док се хода, док се мисли да можда постоји и пут. Међутим, овај стих као и највећи број стихова у збирци има два краја: ако слобода не познаје пут коме је циљ одредио правац кретања, онда женска иронија ради у мушку корист сугеришући му да је његова слобода увек била друго име за беспуће. А да би она била могућа неопходно је да „женска област“ остане непокретна. Помирљиви посматрач је искорачио из предграђа тако као да се ништа није догодило. Језик му је најповерљивији саучесник: он тежи ка прози; упркос разноврсним поступцима онеобичавања, ништа му не ремети прегледност нарације; он је потчињен перспективи у којој статични женски субјекат може да га види како ишчезава на хоризонту убеђен у извесност мушког „проклетства“. Међутим, Јесен у вртоглавици је исувише двосмислена „прича” да бисмо је свели на непроменљиве драмске супротности оличене у улогама које су поверене мушкарцу и неприступачној жени. Напредујући кроз збирку смисао поменуте песме се наједном мења са сазнањем да је ипак реч о женама које припадају вишој класи. То потврђују и стихови о досадним патрицијским свечаностима које су је предуго задржале, и доконим богаташким кћерима, о градићу који личи на бајку, и кратком погледу са терасе на улицу којом је често пролазио:тада нам и високи прозори иду у корист неочекиване радне хипотезе; као и карикирање једног романтичарског општег места: ако је смрт увек ишла уз лепе жене, овога пута је прате лепа предграђа у којима је мушкарац поново остао „беспомоћан” пред женском тајном. Међутим, лабави концепт збирке релативизује „доследност” значења у појединачној песми. Кроз „причу” се не провлачи увек једна те иста жена, већ низ представа о роду које лирски субјекат непрестано производи. Његово опажање је изразито селективно: он није класно освешћен јер би онда приметио свет који је можда у исто време издалека загледан у њега. Сугерисане социјалне разлике су установљене унутар једне те исте класе, иначе им се путеви никада не би укрштали. Свака друштвеност која би повезала међусобно удаљене светове отворила би пут ка грађанском кичу. Женска тајанственост учвршћује табу историје: у другој песми наредног циклуса (Верзије) жена је поново заробљена у кући: „у изношеној тоалети/на трансгалактичком путу/кухиња-дневна соба-задње/двориште“. Она очекује од мушкарца да је изведе: „куда ме вечерас/водиш, Сет?“ А он чита Сива предграђа. Њихов микросвет као да виртуелно репродукује односе којима је једном давно успостављена подела рада. Жена у песми је можда ослобођена бриге за потомством, али се и даље као сабласт креће простором који јој је вековима ограничавао кретање. Када је у једној од наредних строфа изненада нестала, мушкарац се само почешао по умашћеној коси, тражећи уточиште у геометријским апстракцијама.Иза жене више није остао ни траг постојања, јер је овде била тек плод мушке фантазије која је произведена тако да би и од најусамљенијег мушкарца начинила инструмент друштвене контроле. Његова позиција крије грађанина који је своју приватност изабрао за разлику од субјеката којима је тај исти простор наметнут; у производњи, или у породичном окружењу. Његова доминација је готово апсолутна: грађанин може да контролише јавни простор када је онај приватни већ окупирао „усамљени“ лирски субјекат да би у име те исте поделе2 „интимност“ потлачених могла да буде деполитизована. Политичка коректност је, у међувремену, маскирала своје либералне уцене: све већа присутност жена из средњих и виших класа у јавном простору крије то да су оне, бурдијеовски речено, и у њему тек естетски објекти размене на тржишту који одговарајућим изгледом доприносе увећању „симболичког капитала“. Лирски субјекат у Јесени у вртоглавици се не може сагледати другачије него у том амбигвитету: традиционалне маскулине визије од којих не бежи, смењују оне према којима заузима критички отклон; најексплицитније у Верзији бр. 4 где жена постаје објекат спектакуларизације: Људи су је пажљиво/посматрали/у журби/подешавајући фото-апарате.”То што је мушки субјекат у овој збирци повлашћени dramatis personae, то не значи да би та околност требала да га ућутка; и да учини да буде задовољан својом позицијом, само зато што су другима додељене још лошије карте. Он није дужан да говори у њихово име, јер је покровитељство најрафиниранија форма доминације. Али га то, напротив, не ослобађа одговорности у језику у коме су наталожени сви њени облици. Левица је претежно сведена на прикладност елите: „борба“ за родну равноправност крије борбу међу класама, јер не постоји бољи начин да се победници сакрију од оних од којих зависе. Како збирка напредује тако се наши јунаци из песме у песму спуштају све ниже: спрат ниже”, „ниже/до последње улице у низу, два степеника ниже“… И када тако сагледамо простор у збирци изразито снажан ефекат постиже један визуелни парадокс који сугерише да се и са „најдубљег“ дна свет и даље може посматрати одозго: „били су у праву/мислила је/ са последњег спрата/ свет је још само један/ несносно ружан градић”. Њена мисао крије истину о самодовољности једне класе у којој разочарања светом постају привилегије знања: осећање апсурда, сплин, мисли о пролазности, добровољна изолација. Очајање сакрива могућност избора: не чуди што собе у мотелима нису гледале на исцеђена нафтна поља јер би непријатност таквог призора могла да узнемири протагонисте са сазнањем да можда и њихова привилегована малодушност зависи од нечије експлоатације. „Све што је видела/био је у жуто обојен зид/са рупама у фасади/и покретним театром унутра. Јунаци збирке непрестано подижу кулисе око себе да би могли да се изгубе међу њима. У међупросторима у којима је све сакривено аветима посредовања, и најнепријатнија егзистенцијална стрепња подлеже фетишизацији. Биће крије битак тамо где битак крије границе језика. Онтолошки статус жене је поново доведен у питање: „тек касније, пратећи вијугаве/стопице по снегу/схватила је: свој одраз/у празничним излозима/више није могла/да види“. У Верзијама говор у трећем лицу сакрива то да је лирски субјекат у првом лицу такође larvatus prodeo. Измењен фокус, међутим, не прати ни промена интонативног регистра. Тежња према „објективизацији” крије омнипотенцију субјекта; као и унутрашња фокализација која би и читаоце требало да учини „свезнајућима”. Уз неколико мање убедљивих стихова квалитет рукописа је углавном уједначен. Лирско стишавање је манир којим се излази готово из сваке песме. Слике се стишавају и у хиперболи: „стрпљиво је сачекала долазак измаглице/гледајући убилачку куглу сунца/како се гаси.

Све време нам се у збирци даје до знања да су догађаји у њој инсценирани. Међутим, предочене кулисе су увек ту да сакрију кулисе које се већ налазе иза њих. Виртуалност Сцене крије виртуалност њиховог свакодневног живота: „Улазак у град је личио на улазак/у расходовани театар“, али су ипак „кулисе шкрипале.“ „Возио сам целе ноћи као статиста/кроз дуги кадар“. Аутор је убедљив у сликама које нас запљускују са свих страна хетеротопијски. Његов поступак је близак скоковитој монтажи на филму: „Све после тече онако/како мора: он има времена/за цигарету на тераси/она за скидање шминке/туш, поновно рођење. Из собе, на концу излазе/на прстима, тихо.Jump cut је оштри рез начињен усред континуираног снимка. Брисањем прелазних сцена постиже се ефекат зачудности унутар баналних сцена као што су нпр. време проведено у купатилу или соби. Жан Л. Годар који је био најприврженији „елипсама“ и чији је филмски израз с временом постајао све радикалнији, своје филмове је називао „критичким есејима“ у којима је непрестано разграђивао филмски језик. Наративни филм је сматрао буржоаским изразом. Читав Француски нови талас је претрпео снажан утицај Брехта који је из истих разлога одбацивао класичну европску драму. Задатак Епског позоришта је био да разбије илузионизам традиционалног комада који је, по мишљењу његовог оснивача, успављивао критичку свест гледалаца саосећањем, страхом, катарзом. Са друге стране, у његовом поступку се прелама утицај совјетске авангарде у којој се ипак формалистичко средство онеобичавања разликује од verfremdunga не само у погледу разлика које су инхерентне театру и књижевности, већ и у односу према самом медију репрезентације: „док је Шкловски говорио о ’разоткривању средстава’ уметности као показатељу саморефлексивности као особини која ову дефинише, Брехт је говорио о ’разоткривању друштвене мреже узрочности и последичности’“3. И то је уједно и оса расцепа у Јесени у вртоглавици која ипак није књига снимања, нити драмски комад, већ књига поезије чији је медиј подређен другачијим законитостима. У њој изостаје критичка дистанца према самом језику као спремишту идеологије који је у Јесени у вртоглавици остао нетакнут, па се са елементима зачудног и завршава свака сличност са Француским новим таласом. Лирски субјекат је суверен у игри прерушавања: „појавићеш се онда/када нико/не буде могао да те види”, али му исто тако недостаје свест о томе у којој мери га језик превазилази тиме што га у исто време и крије и раскринкава.

Ни ноћ у којој „живе“ наши јунаци није права ноћ; већ симулакрум чијом деконструкцијом бисмо се поново суочили са наличјем које се не разликује од ње. Ноћ се завршила/зато што је симфонијском/оркестру понестало леда/на длановима/у џеповима капута. Сваки стих превазилази сумње „параноидног” читаоца који се увек налази пред ланчаним низом илузија… Пред светом који никада не би нестао до краја, а чија је путања оцртана једино у том нестајању. Неразлучива је граница између сабласти у свету и сабласти у језику: у 12. песми трећег циклуса (Као када се обраћате деци) говор мртвог крије то да је он већ био мртав и пре него што је прекинут његов „биолошки” живот. Овде присуствујемо неочекиваном обрту, јер иако нисмо знали ништа о детаљима злочина, били смо убеђени да га је починио мушкарац. Али, то је можда био само још један његов начин се сакрије. Све време нас је заводио говором о предумишљају, и кривици, да би на крају проговорио са свом моралном супериорношћу жртве: „никада и нисам мислио/да можете посведочити. Међутим, ово је виртуелно убиство, а не злочин из страсти, зар не? У тренутку када смо проказали мушког субјекта као оперетског аутсајдера, сусрећемо се са наизглед субверзивним местом у збирци: ликвидација мушкарца би, у ствари, могла да буде ликвидација наметнуте представе о жени која га је прогонила још од самог почетка, и која је за њега представљала тек манекена другости. Па ипак, колика је то утеха за ону која је задала/завршни ударац уколико се његова представа о њој може окончати једино са његовом смрћу? Смрћу мушкарца кога је надживео систем обичајности са свим својим граматичким нормама? Ми бисмо били задовољни и са појединцем који би се изменио, и зато смо могућност за субверзију видели у другачијем „сценарију” по коме би политички некоректан лирски субјекат до краја испратио своје нагоне, и сишао са позорнице као убица, јер би то био адекватнији начин да се ослободи представе о жени; а аутор би већ пронашао начин како да нам поново изневери очекивање. Последњи стихови сугеришу савезништво са читаоцима који су били стрпљиви пред загонетком: протагонисти охрабрују једно друго и кажу да је време да протерају лаковерне за које смо, на први поглед, били уверени да једино од њих зависи опстанак јунака; па макар нам он био представљен и као згађеност над животом.

Прихватилисмо игру која нас је можда учинила сукривцима јер нисмо сасвим потценили интенцију аутора. Читали смо песме по редоследу који је он замислио, учествујући у конструкцији фаталности на чијем крају нас је дочекала film noir femme која је могла да нас дочека и на било којем другом месту да смо текст третирали искључиво као суму фрагмената. За нас је свака „ситница” важна, па био то и најелементарнији илокуцијски чин који сведочи о намери аутора да уопште напише књигу поезије. Хировито читање би нам сакрило шта се све крије иза најочигледнијих поступака. Да нисмо били прерушени у Изерове4 путнике који жуде за кохеренцијом, крећући се путем којим се кретао лирски субјекат, не бисмо уочили његов прећутни интерес: след који прати измену перспективе је сакрио глас који је од прве до последње песме остао исти; сакривајући притом и произвољност циклизације. Фрустрацију је смењивало изненађење сваки пут када би лиричар изиграо приповедача, али само зато да би изнова потврдио његову надмоћ. Несагледиви су простори које крије осумњичена поезија: тамо где реченица крије симултаност мисли и опажања, безнађе крије нагон за самоодржањем. Жена која је лирског субјекта посматрала нетремице је, исто тако, сакрила могућност да га је све време посматрао и неко други.

1 Америчка ноћ је филмски израз који се односи на снимање ноћних сцена по дану. У пре-дигиталном времену, жељени ефекат се најчешће постизао смањењем отвора бленде или специјалним филтерима.

2 Жак Рансијер је лажну бинарност човека (приватног) и грађанина (јавног) осветлио на примеру Олимп де Гуж која је у својој Декларацији о правима жене и грађанке (1791) наметнуту грађанску логику окренула против ње саме: „жена има право да се попне на губилиште; требало би да има право и да се попне за говорницу“. Њена мисао јасно указује на то да и голи живот може да има политичка обележја.

3 Питер Брукер, Кључне речи у Брехтовој позоришној теорији и пракси; часопис Поља бр. 514, новембар-децембар 2018.

4 Волфганг Изер је био немачки књижевни теоретичар; припадник такозване школе естетике рецепције. Најпознатији је по књигама: Имплицитни читалац (1972), и Чин читања (1976).

ИПАК, НЕ!(кратки дневник трудноће) – Растко Тејин

ИПАК, НЕ!

(кратки дневник трудноће)

R&Z

Али, црвена светлост дома где се не враћа,

И крепко тело још звучно од химни и покрета

Побркаће ме код начела и каљача

Побркати – ха, дивоте! – и отуђити од света!

Р. Петровић

НЕГДЕ ОКО ЧЕТВРТОГ МЕСЕЦА:

Полако почињем да гледам на све то као на игру.

И мој пупак све више личи на дугменце. Можда се, ако притиснем то дугменце, нешто и деси, можда би беба могла да искочи на уста. То је смешно, али и слатко: беба искочи напоље, ја је нунам, храним је, после је опет прогутам, она преспава и сутра… хоп! Јово-наново! Па зар не раде, ако размислимо, нешто слично и кенгури?

Али, Пепи ми на то каже: не буди смешна. Пепи је строга, али правична.

Говори ми:

„Вага је покривена Сунцем. Запамти. А Сунце представља живот у опадању, подручје где се односи, посебно мушко-женски, страшно компликују.“

„У ком смислу?“

„У смислу кармичког дуга. Сатурн те обремењује многим препрекама за однос њега и тебе… А ту је и твоја комбинација с асцендентом Рака… А његов асцедент?“

И Пепи ме гледа испод својих исцртаних обрва, испод наслага сиво-црне маскаре. Од свега тога ме подилази језа.

„Па, немам појма“, кажем.

„А, па и то“, негде испод шминке је, ваљда, израз сестринског саучешћа, „А немаш појма ни о тренутку зачећа…“

„Шта да радим, Пепи?“

„Терај га да понавља: када, у ово време, авај! , Сидпа Бардо освиће над тобом, имајући на уму само једну одлуку…

„А, ако нећу то?“, прекидам је, брже-боље.

„Онда…“

Пепи застаје.

„Онда можемо, напросто, да пробамо да прегурамо све то. Заједно.“

И Пепи се не брани кад јој узимам руке у своје руке и кад љубим њене хладне прсте и сво то хладно камење на њеном прстењу, препуно мојих малих одраза.

ПОЧЕТАК ПЕТОГ МЕСЕЦА:

Не знам зашто, уопште, људи говоре о месецима!

Треба да питају: хоћеш ли се распући, на крају, или: је ли твоја глава још увек пуна олова?

Овако: сви они личе на секунданте, а не пријатеље.

Мама није ништа боља. Мама пази на моју чистоћу, оставља и мале жабице од бронзе и лажних рубина по ћошковима стана. Води рачуна о кућном и космичком реду.

Али, она ме тера и да пишем.

„Не знаш колико је тешко, мама!“, одговарам јој, „Не знаш колико је тешко писати о крпицама и торбицама, сад, кад се дешава све то у мени!“

„А ако буде девојчица?“, пита ме она, „Хоћеш ли да трпиш исте изговоре од ње?“

Но, мама не зна да, уместо блога, повремено пишем ово. A чак и ако се и ово (не знам како бих га назвала, ако не „ово“) некад нађе на блогу, мами је само битно да је, у међувремену, прашина са лап-топа пребрисана.

ДОКТОРКА СКОВРАН-СТРИЖЕКОВСКИ И ЈА:

(Ушла сам, још једном, и још једном сам осетила да та просторија, пуна књига, с глатким подом без прекривача, с тврдим и тешким столом, с меком лежаљком тапацираном у мркој кожи, с тешким завесама кроз које једва да пролази нешто светла… да је баш таква просторија оно што недостаје мом стану. Макар да једна мала, мајушна врата, макар један скривени пролаз у зиду, с унутрашње стране плакара, не толико тамне боје, наравно, воде до нечег таквог… Јер, још нисам била ни села, а већ сам се осетила као добра девојчица. А треба ми да се, с времена на време, осетим као добра девојчица, да бих после могла, мирне душе, да се вратим напоље и да наставим да радим све то што радим. Но, за сада је, ваљда, довољно и „ово“. Докторки би се, кад бих јој показала „ово“ , свидела одсечна једноставност навођења. Као стенограм.)

С-С: „Јесмо ли почели?“

ЈА: „Почели смо. Али, нисам објавила ништа.“

С-С: „Зашто?“

(Докторка Сковран-Стрижековски извија обрве.)

ЈА: „Страх ме је.“

(Докторка Сковран-Стрижековски ћути. Чека.)

ЈА: „Па, да не изгубим све те дивне људе, који дају коментаре, који поштују то што радим. Тако мало људи поштује то што радимо, докторка…“

С-С: (Докторка клима главом, не као да се слаже, већ као да увиђа зашто ја тако мислим.) „Поштовање ти је сада важније него пре?“

ЈА: „Да знате да јесте. Осећам се као неки проводник. Као да, ето тако, живот само кружи кроз мене.“

С-С: „А ти не би да кружи?“

ЈА: „Па не бих. Волела бих да живот иде право. И да ја идем право. С њим.“

(Докторка Сковран-Стрижековски, наравно, чупа листић из блокчета с воденим жигом фармацеутске компаније, чији ми је најбољи производ преписала још раније. Довлачи листић испред мене и одсечно и бучно преко њега треска графитном оловком.)

С-С: „Нацртај ми један правилни круг!“

(И ја цртам не баш правилан круг, слободном руком и показујем јој га.)

С-С: „Хм, пa круг није баш правилан, али довољно… А сад, хајде, нацртај праву линију.“

(Цртам праву линију и докторка је, изгледа, много задовољнија оним што види.)

С-С: „Ето. Свака тачка, нужно, води у другу тачку.“

ЈА: „Шта то говори, докторка?“

(Мислим да ми глас мало подрхтава. Ни не знам да ли ми се плаче или бих да, напросто, праснем у смех.)

С-С: „Говори да се ти плашиш довршености коју са собом носи улога мајке.“

ЈА: „Шта да радим?“

С-С: „Пиши. Настави да пишеш.“

(Остатак…)

(…је био сасвим пријатан разговор о томе како се Тончићка бори с „довршеношћу“, а како Пепи, већ годинама, одбија да се бори с тим. Хтела сам да упитам докторку и за гласове, али разговор је био, стварно, сувише пријатан. Не чујем, наравно, никакве гласове, али можда се и та повремена померања у стомаку, у неку руку, рачунају као гласови. Не знам. И ево, пишем. Стенограмски стил се све више отима контроли, али пишем.)

ГРАД ИМА СВЕ МАЊЕ МЕСТА ЗА МЕНЕ:

Срећом, морала сам да пишким. Пишкење и јесте главни аргумент, нас трудница.

Иначе би Пепи тражила да јој држим страну. Суза се синоћ, као и увек смешкала, Бланка се трудила да све претвори у забаву… И ја бих, у некој другој прилици, ћутећи мудро, препустила Пепики завршницу, па Тончићка, у том односу снага, не би имала шансе.

Овако, да ли због бола у ногама, да ли зато што ме је у леђима страшно пробадало, учини ми се, по први пут у животу, да Пепи прича којешта. Можда и то што Пепин избор да се, од свих удобних места у мом стану, смести баш подно мојих ногу, на коленима, при чему се њена танка свилена, хаљина пуна врана и лотуса, некако чудно рацветала унаоколо, можда је баш и то, кажем, имало утицаја на целу ствар. А Тончићка је седела на ивици кауча, као и увек право, с извијеним крстима и истуреним грудима, високо дигнуте браде и косе забачене на једну страну… Личила је на ратницу. Била је пијана, као и све ми, али држала се добро.

Сигуран сам да Пепи зна место из Тибетанске књиге мртвих, које објашњава мој осећај. Али, и то што Тончићка не чита такве књиге, одједном ју је подигло у мојим очима. Тончићка је, овог пута, читала нешто о друштвеним лествицама.

„Што си више на друштвеној лествици, то теже остварујеш друштвене обавезе. Оне најпростије.“

Пепи је то схватила лично.

„Научи нас, драга, како се то друштвене обавезе поклапају са слободом.“

И погледала ме је, али ја њу нисам. Рекла сам нешто глупо и пустила сам да ме Бланкин пијани кикот надјача.

Отишла сам, кажем, да пишким и учинило ми се да их, онакве какве су биле пред одлазак у град, тако уигране, раздрагане и моје, нећу видети више никад.

И то није био једини разлог зашто ми се учинило да штрчим.

МОЈ СТРАХ И ШТА МАМА КАЖЕ НА ТО:

Обично седимо тако, мама изувена, са стопалима под задњицом, на једном крају кауча, ја на другом, раскречена, главом далеко забаченом на мали, велурски јастук. Мама, подглављена лактом о наслон кауча, пиљи у мене и, пре него што ми преда цигарету, повлачи и сама неколико дубоких, самоубилачких удаха. Отресамо пепео, час ја-час она, у масивну, округлу пикслу од дебелог стакла, око чије је основе обмотана бронзана змија У-Р-О-Б-О-Р-О-С (мамин поклон) .

Е, пре пар месеци је ту слику почео да квари неко трећи. Неко безимен и безобличан, нечујан и невидљив, неко ко, ни не питајући ме за дозволу, већ дуже време, ето тако, стасава у мени.

„Ништа што једна широка мајица не може да реши…“, рекла је мама и ја сам се смирила.

Узвратиле смо му, дакле, мама и ја, ћутањем и својим правилима игре. Између нас је остала та бела празнина на пространом каучу и дивљи, али спори ковитлац исто тако својеглавог дима.

Али, данас се на ниском, стакленом столу испред маме и мене, тик уз пикслу-Уроборос, нашло и неколико пазл-прстенова. Ти прстенови би, са својим вијугама и преплитањем, са кривудањем које гамиже у бесконачном кругу, могли да буду путоказ само до једне особе.

Мама је, у сређивању, била исувише детаљна.

„Наћи ћемо га, не брини“, покушала је, опет, „Ако је он…“

Не гледам је док јој, кроз копрену, плаху али довољну, пружам нову дозу.

„Ако је он, мама, ја ћу да се убијем.“

„То са зечијом усном не значи ништа. Је ли ти Пепи радила наталну карту?“

„Јесте.“

„И?“

„Дуг и срећан живот“, кажем, с досадом, док и гледам како ме пипци тог тако лаког, тако слободног дима наткриљују, лагано.

„Ето видиш. Он јесте радио неке послове за твог оца и отац ће морати да прочепрка на своју руку. Али, нама и требају само резултати.“

Окрећем се, напокон ка њој и видим њену руку која се, док мамино лице остаје иза, пробија кроз густи, загушљиви вео. Мама личи на пророчицу, на нешто као (што би Тончићка рекла) „сибилу која је изгубила омфал“. Мама остаје, полако, без ичег новог да каже.

„Не могу…“, одговарам и одмахујем, а мама повлачи драгоцене остатке сумпорних сагоретина, па спушта опушак у пикслу-Уробороса. Гњечи опушак, немилосрдно, па и то као да личи на неко жртвовање.

„Зашто, ако га мрзиш, тражиш од њега услуге?“, питам је.

„Мрзим само оно што је код њега бескорисно. Јесте ли пиле, синоћ?“

„Нисмо“, лажем и, да бих прекратила причу о томе, подижем своје тело, своје све теже бреме и одлазим, вукући се тромо, иза шанка. Мама треба да зна све о мом здравом животу, мислим, па отварам фрижидер, вадим неко охлађене јабуке, поморанџе, правилног облика и глатких кора, и спуштам их, поред соковника, на шанк. Узимам нож, узимам и даску, вршим последње припреме… Све да мама не посумња.

„То локање те је и довело дотле…“, каже она, тихо као да не говори мени, али ипак довољно гласно да чујем. И ја више немам избора. Притискам дугме и рибице у мом великом акваријуму се, мислим, свака понаособ, тржу на изненадни звук, док јабуке и поморанџе, њихови остаци, прскају иза ограде од плексигласа и кидају се и расплињавају у неку чудну, болесно-крваву течност. Наслађујем се… Чини ми се, на тренутак, да се и оно, у мени, наслађује.

„Кад имаш заказано-о!“, дерња се мама, преко бездушног звука секача. Нагињем се преко шанка и, док се правим се да не чујем, грчим се у лицу.

„Заказано-о!“

„Била сам јуче…“, кажем, себи у браду. И одмахујем.

„Код доктора Дуке-е, кад идеш!?“, наставља мама, не обазирући се, по свом старом добром обичају, на препреке.

Али, и мама је морала да оде. И можда никад неће сазнати за ово. А треба ли „ово“ да се настави, кад већ тражи толико лажи?

Питам то, тек да бих питала. Јер, ја не знам да ли докторка Сковран-Стрижековски схвата, али „ово“ као да сам, хтела-не хтела, све мање ја.

СУТРАДАН, КОД ДОКТОРА:

С мојих размакнутих бутина висе таласи стрија. Протресам их, тако да доктор не примети, кратким трзајима ногу, и гледам како се то отромбољено месиште мрешка, одсутно. Доктор се, уосталом, бави којечиме, ваљда прегледа спекулуме и ја чујем како гума навучених рукавица пуца о његове зглобове.

Све је баш како треба, али нас двоје једва да у томе учествујемо. Ја, можда, само очима и још једним малим, веселим делом нашег заједничког срца. Оно, унутра, не може да види како се моја кожа мрешка, не може да види ту игру, али можда може да, кроз видик који сам му ја отворила, осмотри ординацију, да преброји спекулуме, ишчита називе на бочицама, види да ли застор кабине за свлачење и облачење можда нема рупицу или је прозиран и може да ме упозори на време. А може и да види икону жене, зацрњене, жене оивиченог лица и умотане као беба, жене која не зна и жене која зна, може да је види и да, такође, задрхти, скрене поглед и почне да се и оно забавља нечим, можда лелујањем плаценте или, не знам, блоботањем плодове воде.

Доктор, крупан средовечни тип подбулог лица, један од оних за које поуздано знаш да се кући, с другарима, шале на рачун твоје интиме, привлачи столицу и ја чујем како точкићи хукте, скоро бешумно, ка мени. И он, доктор, као да ће управо да уследи нешто мрсно, некакво бахаћење, ради којег се треба завалити добро и препустити се, заседа у ту крхку столицу. Шкљоца, онда, малом лампицом везаном каблом за високи сталак, уперује је између мојих бутина, нагиње се, потура главу и чкиљи… Дајемо му времена, он ионако не сматра да треба ишта да подели с нама, он ионако сматра да је ту сам и да не би требало да га „ишта омета“.

„Занимљиво…“, каже, најзад.

„Добар начин да се гледа на то“, кажем ја.

Доктор се тек тад присећа мојих очију, уста, главе, мозга… Подиже обрве, знатижељно, као да је то још „занимљивије“ од оног доле. Ја га, сада, гледам у очи, видим пламичке који му играју по стаклима наочара. Он ми каже:

„Били смо у праву у погледу ‘серклажа’.“

Каже:

„Можда чак и превише добра процена с наше стране.“

Да, доктор говори ми кад треба да изнесе своје мишљење или оно што се тиче њега. Баш као мама.

„Шта значи превише добра процена?“, питам.

Доктор опет шкљоца лампицом и пламичци ишчезавају. Устаје, свлачећи рукавице у ходу, враћа лампицу на сталак и одлази до стола. Седа, забацујући пешеве свог чистог (превише чистог) мантила, прекршта ноге у коленима, дохвата оловку и отвара картон… Све сама рутина и ја мислим, разочарано: колико само припреме, колико књига за тако кратко буљење у једно сасвим дружељубиво међуножје…

Ипак…

„Били сте необично отворени у прва три месеца трудноће. Ствар је била на ивици ‘серклажа’, заправо. Али, сад…“

Погледа ме, погледају се и њих двоје. Доктору је, изгледа, нешто чудно код моје истрајности, док лежим. Опет сам забацила главу.

„Можете да се обучете“, каже.

И ја подижем, тешко, као да су туђе, једну па другу ногу, скидам их с држача и, пазећи да се не скотрљам с лежаљке (јер, очигледно је да тo могућe) напипавам некако ножним прстима своје плитке еспадриле. Угуравам, на једвите јаде, унутра своја отекла стопала, подижем нас, обоје и, подгурујући рукама слабине, устајем. Пролазим поред доктора који, зането, премишљајући се, злокобно, око онога што ће да напише у картону, глади браду, одлазим иза паравана и узимам своје гаћице. Трудим се да не гледам на њу, жену на зиду, трудим се да избегнем њене шпијунске очи које су ту инсталирали попови. Излазим, намерно, из кабине и док, опет с тешком муком се пресамићујући преко његовог огромног, округлог дома, његовог стакленог звона, с тешком муком успевајући да се не сручим на патос и не откотрљам се ка витрини, навлачим гаћице на један па други дирек од својих ногу.

„Али, сад…?“, понављам и осећам и задиркивање у свом гласу. То мора да је допринос њега, унутра. Нагоним доктора да се прене и доктор се окреће, преко рамена, лагано и, скинувши наочаре, загриза њихову дршку. Посматра ме како повлачим гаћице нагоре и подвлачим их под своју танку сукњу. Између нас, између мене и доктора, је његово немо, округло, савршено присуство. И доктор удише дубоко и, враћајући, с досадом, наочаре на нос, заклапа картон и баца оловку преко. Доктор устаје.

„Али сад“, каже, „Као да је ствар отишла у супротном смеру. Као да сте пар милиметара затворенији него што би то било нормално у свом периоду трудноће. Ја не знам…“

Доктор, тако увежбано, отвара малу витрину изнад лежаљке за ултра-звук, вади оданде кутијицу с пастом, скида поклопац и захвата повећи грумен провидне, слузаве масе.

„Па шта ћемо да радимо?“, питам, а обоје, и оно и ја, смејемо се. Доктор слеже раменима. Као да зна.

„Чекаћемо. Ви јесте мало крупније структуре тела, жене такве грађе су, у принципу, склоније пренесеној трудноћи. Требало би да мало повећате физичку активност. Лезите, подаврните блузу изнад пупка, знате већ…“

И опет ми доктор даје механички знак главом.

„Ми бисмо то прескочили“, кажем и уједам се за језик. Он, доктор, застаје с једним дланом отвореним и са светлуцавим грудвом желатина на врховима прстију, с једним рукавом подврнутим и сроланим. Доктор је напокон ометен. Окреће се ка мени, полако, као да је пре тога сачекао нечију потврду да је то све стварност.

„Зар не желите да знате пол?“, пита.

„Откуд вам да оно има пол?“

„Молим?“

Накашљавам се, спуштам длан на стомак.

„Откуд да ме занима пол?“

„Па, обично… И ваша мајка је платила.“

„Нека то буде претплата за следећи преглед.“

„Јесте ли ви добро?“, пита, као да би нешто да наговести.

„Па, понекад… Понекад се осећам као да сам туђа свему овоме. Као да тело све ради мимо мене. Не знам…“

И доктор се враћа на старо:

„Полиморфне ерупције су честе у вашем стању. И много тога чудног, да вам не набрајам. Зато и кажемо: друго стање.“

Доктор има један те исти смешак, повлађујући и као уморан, за сваку пацијенткињу. Ја се, док вода из малог лавабоа цурка и докторов један длан шљапкаво трља о други, шуњам до чивилука, скидам оданде своју виндјакну и хватам се за кваку.

„Али све је то безопасно“, добацује доктор, преко цуркања воде. Одједном, дозива ме:

„Станите!“

Ја се трзам. Гледам га како извлачи руке из пешкира, како у једном кораку прилази столу, дохвата мој здравствени картон и полази ка мени. Прилази ми и, у његовим очима, принетим моме лицу, одједном сева неко поверење. Одједном моје срце игра превише живо, превише раздрагано и одваја се од притајеног, разводњеног куцања оног у стомаку. Требало би питати, пробати, па можда је сад последња прилика. Ионако оно унутра нема избора, ионако мора да ме користи као возило. Ја њега не морам да трпим. Ја њега не могу да издам. Узимам књижицу, као омамљена, и загледам се доктору у очи.

„А докторе… Ако је случајно… Отац детета… Имао неки као дефект, да ли то значи да и дете…“

И опцртавам тај круг око својих уста, широко. Доктор ћути, загледа ме дубоко, као да не размишља о мом питању, него о мени и томе шта ми је у глави.

„Какав дефект?“, пита, најзад.

„Па тако… Као усну. Горњу. Да је личила на зечију?“

„Па јел то урођен дефект или стечен у, шта ти ја знам, саобраћајној несрећи?“

Затечена сам. Гледам поред доктора, преко његовог темена, гледам у два смешна, издигнута држача за ноге…Видим и њу, жену на зиду, ушушкану у мантију.

„Па не знам“, кажем.

„Ах, питајте га“, говори доктор и сад се он хвата за кваку. Осетила сам како је оно, унутра, заиграло кад је доктор крајем мантила помиловао стомак. Оно се, унутра, љутнуло.

„Уосталом, кад вам није сметало код мужа, неће вам сметати ни код детета. Следећи!“

Напољу је било неколико жена, али је после мене ушла једна, чинило се, студенткиња, с малом диоптријом, у блејзеру и, све у свему, сасвим пристојна.

Али, ми смо помислили како су такве најгоре. Помислили смо како границе могу да буду растегљиве и како се многи бездани отварају тамо, у докторовој ординацији. Да. Тако смо помислили. Тамо у ординацији, отварају се многи, многи бездани.

ШЕСТИ МЕСЕЦ, НА КЕЈУ:

Активност.

Активност.

Активност.

Прсти су ми толико дебели да их тастери не препознају. Тек из трећег покушаја сам успела да напишем „активност“.

Дошли смо са кеја, нахранили рибице, направили себи још један сок и опет се завалили на каучу. Пушило нам се и недостајала нам је мама. Али, активност нас није сломила. Пожелели смо само да још више срастемо, да се, још више, прибијемо једно уз друго.

Нисмо могли да потрчимо. Посматрали смо веселе џогере како шпартају дуж стаза на кеју. С лева-надесно, с десна-налево… Имали смо дукс са капуљачом, и капуљача нам је била набијена на чело, имали смо и патике и тренерку. Али, само смо стајали, тако, у прикрајку, с рукама у џеповима дукса, међу колима на паркингу или смо тобоже читали имена на споменику пилотима и мора да су нас неки пролазници загледали, мора да су бацали погледе на наше велико, махунасто испупчење.

Да ли смо били сумњиви?

Да ли се неко од пролазника и, посебно, пролазница запитао у каквом смо ми то дослуху?

Не, можда су само њихова деца, мали заметци људи са окицама из којих ће се, током година, све што вреди, причице и бајке, расути, све док не остану ти што их гурају, те што их гурају, само су она, кажем, нешто желела да кажу о нама. Али, нису знала како. Нису имала коме. Дукс је добар заклон, знали смо то, права мимикрија за неког ко хоће да буде ходајућа махуна, ко хоће да буде још само једна од многих набубрелих чаурица што се тетурају путевима. И ми смо ишли, тако, ивицом шеталишта, ивицом травњака, газили смо, нашим телaшцем, травицу, крили поглед испод капуљаче, испод капуљаче смо били сигурни, били смо скроз, скроз сами.

„Беба!“, врискала су дечица, прозирала нас.

„Тек ће бити беба!“, умиривале су их мајке, очеви.

А ми смо се, унутра, испод дукса, смејали. И кад нам је све то досадило, кренули смо са шеталишта према станици на супротној страни од великог, ружног хотела. Знали смо да ће нас и тамо загледати, знали смо да ће нам честитати (честитати, ‘еј, зато што постојимо, шта?) погледима, речима, да ће нам се, том округлом величанству нама, склањати с пута, остављати пред нама празна седишта, гуркати нас уз степениште и све то зато што очекују од нас не знам шта, иако ми не желимо не знам шта, желимо само да нас пусте на миру и да будемо овако заокругљени, сродни и овако своји на своме.

„Јача активност!“, зачули смо, одједном, иза леђа. Мислим и да је једно од нас поскочило. Можда и обоје. Оно се љутило, ја сам се препала.

„Стари добри доктор Дука!“, рекао је глас ње, госпође. Окренула сам се, преко рамена, питала:

„Шта с њим?“

Она, Тончићка, поскакивала је на својим витким ногама, светлуцали су, на мирном сунцу, њени листови, чврсти, избријани, вирили испод ногавица кратких хеланки, весело су се на њеним бутинама бацакали мишићи. Тончићка се горе закопчала до грла, дршка рајсфешлуса њене тренерке је, као медаљон на огрлици кучета, ландарала весело, коса јој је била зализана, смерно, и скупљена у реп, али доле… Доле је Тончићка морала да буде права, утегнута, морала је да нам, свима, каже: ево, ово су те ноге поскакуше, ево, ово су ти плодни бокови, стегна и стомачић…

„Све из уџбеника!“

Била је зајапурена, Тончићка, живот јој се црвенео у образима, дахтала је радосно и предано, повукла је, чак, и рајсфешлус надоле и показала нам је свој поносити врат, своју грудну кост и удубљење, цакласте од зноја. Заврнула је ивицу капуљаче, цокила нас у наш дебели, дрхтави образ. Узела нас је под руку, онда, помазила нас другом руком, прешла дланом преко напетог памука дукса. По-магала нам је да одемо до станице. А, како је знала да идемо до станице? Тек, капуљачу нам је завртала стално, и скакућући око нас, час с леве, час с наше десне стране, убризгавала нам је, дувкајући, шапате у уво. Прибијала се уз наш набубрели бок. Глас јој је био све тиши.

„Твоје тело је твој пријатељ… Чак… ја морам да ти кажем… То са лежањем, тамо, у онаквом положају, уопште није наивно…“

Ми смо климали главом. Унутра, испод капуљаче.

„Боли, али то није само бол“, говорила је она, „Окситоцин те обузме. Знаш за окситоцин, доктор Дука то не крије?“

„Од мене је сакрио“, рекли смо јој.

„Уф! И, после тога, дојење. Дојење је та-ако добро…“

И затворила је очи, одмахивала главом, убеђена да ништа не може да дочара то са дојењем. Однекуд је из ње, пошто су њена лепе, пуне усне сада била стиснуте, допирло једно распуштено: „М-м-м-м!“

„Где су сад твоји потомци?“, питали смо је. Одједном је то, кад су се капци опет подигли, био неки други поглед. Поћутала је, па и она питала, брижно:

„Имаш ли ти мајку? Немаш мужа, али имаш мајку?“

„Моја мајка је жена која и дан данас ради“, рекла сам, „Уосталом, нико није био спреман на ово.“

„То је лепо, али… Сви се они промене, кад осете то мало телце… Или ту топлу, округлу главицу на свом рамену… Одједном сви они као да имају неки призив, дужност, шта ли. Постају робови. Не можеш да, м-м-м, не задрхтиш на такву моћ.“

Пућила се још много до станице. Због нечег се стално трљала о наше набрекле мишице и бок. Просто нас је довукла до „печурке“ и гурнула нас, повлачећи нам се уљудно иза леђа, између рекламног паноа и стакленог зида надстрешнице. На рекламном паноу се скакачица у даљ замрзла између старта и доскока, али Тончићка није имала времена за то.

„Јел’ си читала Растка Петровића?“, питала нас је, паметница, док смо чекали.

„Не“, рекли смо јој, искрено.

„Не? Свашта. Па шта си читала, кад си се решила да пишеш? Читај Растка.“

„Хоћу. Кад стигнем. У наредних годину-две тешко.“

„Треба више да се дружиш са мном. Пусти Пепи, пусти малу Бланку. Пепи је окривила звезде за све. Лако је причати о звездама.“

Један пензионер и две шипарице су благонаклоно загледали наш стомак. Тончићка је, не обазирући се ни на кога и ни на шта километрима унаоколо, брбљала све док аутобус није стао, благонаклоно, а врата се благонаклоно отворила и унутра нас сачекали нови погледи, такође благонаклони и раштркани по седиштима.

„Ја још понекад одем до Ботокса!“, довикнула нам је Тончићка, а врата су благонаклоно сасекла путању њене реченице.

Кући, отворила сам фрижидер. Све је било ту, унутра, заклано, убрано, исецкано, испасирано, конзервирано, исцеђено, спремно. Играло си се шареним етикетама и светлуцавим, ватросталним фолијама. Осетила сам то.

Све у свему сам те осећала.

„Морамо да нас нахранимо“, рекла сам, наглас.

„Морамо да нас до-бро нахранимо.“

ШЕСТИ МЕСЕЦ, МАМА:

„Ево, овако можемо.“

Звучало је, кад мама каже, као да су могли да бирају. Али, није изгледало тако. Ту се нешто дешавало, нешто што није зависило ни од кога од присутних, што нико од присутних као да није ни желео, али дешавало се толико неумитно да сам ја помислила: сигурно уживају… И припишкило ми се.

„Јел’ ти пишеш, уопште?“, питала је мама.

„Пишем, пишем…“, рекла сам и наставила да буљим. Не знам шта је мама мислила у том тренутку, не знам ни шта је хтела с оним, само сам наставила да гледам те самосталне контракције, то таласасто поигравање усмина, као неодлучност да ли да се прадавни, зарасли процеп напокон отвори или не.

„Да знаш какве сам ‘кенгуре’ видела у Лари. И колица. Толико тога има, треба да пишеш.“

Погледала сам је. Мислим да је мој поглед питао: како можеш о тим будалаштинама сада, како и ти не видиш исто што и ја?

Јер тамо, само су руке, женске, маникиране и са и без рукавица, беспомоћно обигравале око препона и подгузњака жене чије се лице није видело, јер лице, као и та гомила руку, било неважно, јер је и оно, то лице, трпело и повиновало се свему што треба да се деси. Могла сам да замислим како се, поружнело, ознојено, кревељи и гужва, како се, борајући се, предаје и, одричући се бриге за себе само, поништава свој, какав-такав, утицај.

То мора да је било због Тончићке! Зашто је морала да брбља? Зашто се уопште појавила, онда?

Мамин цакласти, плаво-жути нокат с цирконом, орловски закривљен, цакнуо је по површини екрана. Убоо је незнанку негде по унутрашњости бутина.

„Ту, иза, је бубица“, рекла је мама, „Причали смо, могуће је и са више од једне камере. Дотична је ставила мужа пред свршен чин, па је све на крају ишло глатко… А ти немаш мужа.“

„Добро“, рекла сам, а ни не знам на шта се то односило. Нешто ме голицало око препона, милело горе, пријатност ми је, обливајући ми груди, преплављивала све до врата. Чинило ми се као да ће, од сувишка, та пријатност, на крају, да избије на брадавице.

Окситоцин, мислила сам. То мора да је то.

Али, све се, кад би се скупило тамо, унутра, код тебе, претварало у мучнину. И постојало је само то, та пријатност и та мучнина. Бола није било. Сви су, увек, чак и мама, говорили о болу порођаја, али он ми је сада измицао. Глупа, глупа Тончићка.

„То ће бити сензација. Блог ће ти бити најпосећенији у-у-у… Европи. У овом делу Европе.“

Било је већ прекасно да ми мама било шта објашњава. Знала сам, на неки чудан начин, више од ње. Јер, ја сам била тамо, на столу. Ја сам дрхтала, целим телом, моја се снага трошила на то таласање, на напето поигравање ивица процепа, моја вена је, као црвена, сува грана, искочила на набрчканом месу између препона. Моје су се шаке грчиле око чаршава на којем ми је лежала задњица, моји су дланови, не би ли, на неки волшебан начин, убрзали све то, одгуривали задњицу уназад и ми смо, оно и ја, ускоро, удруженим снагама наших мишића, нашег крвотока, свих унутрашњих органа, костију и коже, наше воље и наше безвољности, ужурбаних женских руку око нас, окситоцина и епидурала, Пепиних звезда, мужевљевог семена, свих благослова и проклетстава у Космосу, почели да се отварамо. Заобљена, нежна површина, тако слична нама и, опет, тако туђа, тако нова, безобзирно је, клизећи незаустављиво напред, напињала ивице пукотине. Руке у гуменим рукавицама пружиле су се, пословно и као нељудски, за оним што је, све брже и брже, откривајући своју облост, мекоћу, обложеност крвљу и којекаквим ензимима, испадало напоље. Руке су халапљиво прихватиле… тебе… о, створење, прихватиле су те и привукле к себи. Сад нас је само та врпца, та црволика, љигава врпца везивала, још. А ускоро ни она…

„Мораш још једном. Још један јачи напор“, крештале су, око мене, жене. Мама је ћутала, побожно или сузбијајући гађење.

И ја сам, тамо, направила још неколико грчевитих напора. Постељица се, напрсла и као издувана, уз још један титрај голицаве пријатности, измигољила напоље. Крв је бризнула, расипнички.

Мало затим су руке у гуменим рукавицама, хладно, пословно, без имало поштовања, превирале по беживотној љиги.

“ ‘Оћеш цигарету?“, питала је мама.

И ти си јој, с пуним правом, узвратило, тад. Знам да си то било ти. Само не знам да ли сам прво ја потрчала, па си ме ти подржало или је све потекло од тебе и твог праведног гнева? Образи, ионако пренабрекли, надули су ми се као код жабе. Трима прстима сам затворила уста, плашила сам се да ти не испаднеш на ту страну. Пођох, гегајући се, ка ве-цеу.

„Где ћеш?“, питала је мама, тако глупо, тако немоћна да схвати…

Ја сам испред себе видела само препреке, само преграде и врата. Већ сам била унутра, кад ми се рука машила за светлом. Раскречила сам се и обгрлила шољу. Онда сам пала на колена.

Пар минута касније, мама је провиривала иза врата. Питала је да ли сам добро. Нисам се обазирала на смрад и на ругобу онога што се, у најгрђим бојама и облицима, просуло по зидовима од емајла. Клечала сам, тако, и загледала све то, у шољи.

„Добро је“, понављала сам, исцрпљено и олакшано.

„Добро је…“

ШЕСТИ МЕСЕЦ, ПОСЕТА И ПЕПИ КОЈА СЕ ЉУТИ:

Суза је мало зрикава и ми смо, хвала Богу, то прећуткивале међу собом.

Сад ми се баш свиђа што је зрикава. Она ме љуби у слепоочницу и ја јој верујем. Љубим и ја њу у заглађено, риђе теме. Она мирише, саосећајно, моје раскрупњале груди.

Бланка, онако дрско лепа, са косом скраћеном и одлучно зализаном, одбија да стане. Прво је, једно пола сата, устајала и седала, седала и, опет, устајала, загледала је мој соковник, отварала и затварала крила у кухињи, окретала, пре него што је пљунула жваку у њу, пред собом мамину пикслу-Уробороса… Онда се (макар, привремено) , ваљда зато што и рибице, као и она, не умеју да стану, зауставила код акваријума. Мала плава неонка је повлачила своју тугаљиву линију дуж њеног непокорног профила, откривала нешто непознато на Бланки. Можда и премошћавала раздаљине између ње, Бланке, и рибица. У том тренутку сам је мрзела.

„Благо њима!“, набрајала је, „Тишина, мехурићи, палмице, песак, мали замак на дну…“

Као да је све то преводила у живот, као да је све то у акваријуму расло пред њом и стварно почињало, на њену свемогућу реч, да личи на свет вредан поштовања.

„Како знаш које су мушке?“

„Нема мушких…“, рекла сам, сажаљиво. Суза је прислонила уво на мој стомак.

„Јел’ се помера?“, питала је.

Само сам климнула, наставила да загледам преломљени Бланкин струк, жилав као код змије, бескичмен. Осећала сам се храбро, победнички, са Сузином топлом главом под мојим дланом.

„Женке су трбушастије…“, рекла сам, кроз зубе, „Али, мрешћење је гадан процес, потребан је посебан акваријум, потребно је и пратити ситуацију… Родитељи могу да поједу бебе.“

Подигла је поглед. Погледала је моје чело, негде изнад чела, предомислила се на пола пута од бесловесног ока јапанке, до мог, изазивачког.

„Коса ти је опала, мало“, исцерила се.

„Ти твоју и даље сечеш?“

„Да. Не дам се.“

Суза нас је, мислим, осмотрила обе. Једном, па други пут… Бланка је напокон пришла каучу, села на рукохват, глатко, како само она зна, прекрстила ноге. Имале је плитке патике без пертли, танке, беле панталоне, имала је плавичасту кошуљу са, за њу чудним, троугластим карнерима. Напољу јесте било топло, али то није изговор за Бланку. Она је била мој замишљени циљ, око ње сам плела све своје препоруке. Веровале смо једна другој, између нас је, као завет, стајала жеља да улепшамо свет. А сад? Није ме ништа питала о ономе унутра. Питала је:

„А што ти Пепи више не долази?“

„Претпостављам да ћеш ми рећи…“, рекла сам.

„Откуд ја знам?“

„Па, знаш да више не долази.“

„Шта је вама двема?“, запиштао је Сузин глас и ја сам је опет, да би је умирила, помиловала по коси. Притисла сам јој, чак, и мало јаче, главу на стомак. Суза ми је била послушна.

„Каже да ти идеш линијом мањег отпора, да имаш премало храбрости за нешто више од оне твоје докторке.“

Све то она каже, помислила сам.

„Е, па не идем“, рекла сам, „Код Сковран-Стрижековски већ месец дана. Поручи јој…“

„Ја је не ви-ђам!“, рекла је и само што није, заједно са својим гласом, поскочила с рукохвата. Али, истрајала је, та грација: рука, танка и као упредена, подупирала ју је и даље.

„Знаш да се она увек мало гадила тих наших места. А тек сад…“

„Тончићка се, чујем, не гади. Дише пуним плућима.“

„Пих. Тончићка…“

И исплазила се, по први пут је од кад је знам, допустила је себи нешто тако. И њено лице се, за тренутак, гадно изобличило и мени се учини и да је оно, унутра, заиграло на то. Али, Суза се није померила. Нити рекла било шта.

„Јел’ се ти тако запустиш, само кад долазиш код мене?“, питала сам, тек да бих се ухватила за нешто обично. Бланка је, не знам зашто, усмерила свој прћасти носић ка карнираном рукаву. Али брзо се вратила задатој пози.

„Не. Запуштена сам од кад си ти запустила блог. И не само блог.“

Благо је, врхом својих недопустивих, плавих мокасина, задигла нефиксирану, стаклену плочу мог стола и распорена, розикаста фолија од чоколадице, пар згужваних, влажних марамица, заиграли су као ситне зверчице. Очекивала је да јој нешто приговорим, али нисам. Нисам.

„Стварно, малена! Недостаје нам твој блогић!“, рекла је Суза и подарила ми још један од својих зрикавих, молећивих погледа. Спустила сам јој, сестрински, мајчински, длан на образ, опходила јој једним миловањем целу ту округлу главу с обликом и бојом ране брескве (тако бих написала и на блогу) и риђе власи су се још дуго, дуго, као морске траве, вукле за мојим прстима.

„Не дам мами да долази, више?“, рекла сам, само.

„Не?“

Бланка се озбиљно заинтересовала, нарушила позу, чак.

„А што?“, питала је.

„Тако. Трује ме. Трује нас, свим и свачим.“

„Зар она не ради на томе да нађе оца?“, питала је Суза, изненада.

„Каже да ради. Али… Нама не треба нико.“

Суза и ја смо се згледале, тако, још неко време, нежно, искошених глава. Бланка би се и накашљала, али ипак је била моје дело. Само је дубоко уздахнула, зато, скоро неприметно се протегла и устала.

„Е, па ја бих се урадила, можда бих нешто и попила, али ово, свакако, није место за то…“

„Бланка-а…!“, прекорила ју је моја Суза, али наши погледи су и даље били једно. Били су један поглед с два краја.

„Па добро“, слегла сам раменима, „Идите.“

Још дубље сам се упиљила у њу, рекла јој, оно јој је, изнутра, рекло, с љубављу која не трпи поговоре:

„Иди.“

И Суза се подигла с мог стомака, одузета, лења и сањива, пошла за скакутавом Бланком.

После сам, у архиви, пребирала по Бланкиним фотографијама. Кажипрст, мој дебели кажипрст, погађао је добро. Бланка са зеленим и златним маскарама, с дречавим лаковима на ноктима у облику врхова копаља, с карминима из ужарених дубина спектра, Бланка са закрпама и у беспрекорној политури кепера, у сомоту, у џинсу, у преврнутој кожи антилопа, у вештачим и природним крзнима, Бланка, претрпана и раскривена… одлазила је у ништа.

Поставила сам, уместо свега тога, неку смешну слику крмаче на тренажном бициклу. Поглед крмаче, што је израњао из прегојеног руменила, био је пун нетакнутог живота и нимало одбојан. И тај поглед… Неодољиво је подсећао на Сузин поглед.

Написала сам испод и питање:

Како вам се, миле моје, свиђа мој најновији правац развоја?

КРАЈ ШЕСТОГ МЕСЕЦА И ЗБОГОМ РИБИЦЕ:

После сам и додала, некако:

Има нечег сувишног у великој, стакленој посуди с водом. Кад се стан сређује, треба пазити да се процеси који се у њему одвијају не разводње. Сетите се да „фенг-шуи“ не допушта више од једног срца.

Да, покушала сам, поново. Сузе ради. Али, то није било довољно, никако није било довољно.

Акваријум јесте био сувишан, неусклађен и то је требало решити на други начин. Устала сам, пратила сам линију свог погледа. Моја боса стопала, слепљена, испуцалих пета, налегала су на савршени паркет (избацила сам, пре акваријума, и округле „чупавце“) и картонска чаша од ђуса из „брзе хране“ је издахнула, подамном. Шутирала сам лево и десно све те омоте од наполитанки и пластичне флашице са још по две три капљице, враголасте, црвених, зелених, жутих напитака, газила сам неке од, сада презрених, крпица, од сада кљусавих ципела, корачала сам преко крцкавих зрна и мрвица од флипса… Да! Да ме је само видела мама! Да је могла да види лепљиве колутове од неподметнутих чаша на стаклу „нашег“ стола, дршке од тигања и кабаста данца од шерпица и фритеза како, као ухваћене на делу, вире из судопере.

Јесте, помислила сам, пошто сам се сетила кухиње! За акваријум постоји решење!

Да ли су ме рибице гледале исто као и Бланку? Сумњам. У тим ситним, као исколаченим очицама, није било промене. Aли, ја сам могла да је осетим у њиховом кретању, у трзајима и заокретима, у начину на који се светло плаве неонке прелива преко њихове злаћане крљушти. Осетила сам њихов страх. Ми смо га осетили.

Помислила сам: „Правац кухиња.“

Плин је зашиштао, пламичци су се исплазили, халапљиво. Тигањ сам извукла из разблудне гомиле и остатак посуђа се ускомешао, доле.

„Све је то кружење“, шапутала сам ономе, унутра, „Све су то бактерије и ензими и ионако се све, тамо или овде, распада, и тесто остаје тесто, месо остаје месо, бактерије припомажу споља и изнутра, разлажу и растварају, да бисмо појели, да бисмо повратили, да бисмо се родили или да бисмо умрли… Као ти, мало моје! Као ти!“

Пустила сам да прљава вода зацврчи заједно с уљем. Остало су, обично, радили стручњаци (мама их је плаћала, наравно) . Зато сам ја једва успела да нађем црево, пластично и круто, десет метара дугачко, смотано и злоћудно успавано горе, на великом ормару у предсобљу. Требало га је и смаћи одозго. Требало је попети се на хоклицу, приближити је довољно, а ипак не бити одбачен облином стомака, пренапетом и као гуменом, од чврсто пришрафљеног крила ормара… Требало је бити у равнотежи.

Гегала сам се, од купатила, од шоље, до акваријума, и мислим да је и код мене било нечег од шашавог базања мојих рибица. Ни оне ни ја нисмо знали куд и због чега тумарамо, оне кроз воду, ја кроз (још увек) уређену празнину стана. И за мене и за њих постојао је само један тренутак који личи на застајање, на усправљање. То је било наше мрешћење. Мрешћење је било наше време.

Стала сам поред ве-це шоље, обухватила врх црева уснама. Пластика је смрдела и задах из црева је заличио на продужетак мог даха. Згадило ми се али, Боже мој, то је било природно. Било је: ни добро ни лоше. Непцима сам осетила капљице које долазе и, ускоро, весело и с препознавањем, заблоботала је вода. Радовала сам се, оно се радовало са мном. Провирила сам у собу, погледала на акваријум, учинило ми се да ниво воде не опада. Само су оне, моје сестре, тако наивне и паметне, још увек усклађене са срцем дома, шајатиле између два варљива стакла.

НО, НО ЗА МАМУ:

Све ове године (а Боже, колико их је прошло) , пред очима сам, као животни циљ, имала Бланку. Али, то је била варка. Требало ми је нешто дубље, дубљи идеал, требао ми је, на пример, неко као докторка Сковран-Стрижековски.

Тако сам мислила малопре. Није, у том тренутку, било кајања, није било једа, само лепота „друге стране“, свуда око мене. Мами се није свидело ништа од мог преуређења. Још је са врата осмотрила мој нови рад: назвала сам га фронткат. Или катфронт, нисам још одлучила. „Гучи“ изрез је од сад иде напред, позади сам направила спој с леђима „Лагерлфелд“ ролке. Боје, љубичаста и мрка, нису баш сложене, али мама није ни стигла да приговори бојама…

„Шта је ово? Ш-та ово треба да представља?“

Докторка, ни обрвом. Чак ни оно њено, с придржавањем наочара. Нисам, уопште, знала откуд она код мене, али њен поглед ми је био много ближи, много је више личио на онај што су га имале рибице. Докторка је, изгледа, све је посматрала као рељефасти психо-тест, „роршахову мрљу“ која је, напрасно, добила трећу димензију.

„Мама!“, повикала сам, бодро, „Ово је задња фаза!“

„Задња фаза чега?“, питала је мама, а ја сам се кикотала и показивала руком на докторку. Докторка је ишчекивала, пустила је, искусно, маму да иде напред, али мама је застала, не знајући од кога, у ствари, треба да тражи одговор. Свака од њих је мој прилазак акваријуму, моје полагање све теже ручерде на његову ивицу, преко које је сад висио руб јастучнице недопуњен ватом за скидање шминке, моје прибијање, и неодвојиво и независно од мог округлог испупчења, уз стаклени сточић, урањање мог лица у светло неонке коју сам, пошто виси на сајли с прстенастим цревом, успела да поставим усправно… свака је, кажем, све то посматрала на свој начин. Мама је, наравно, из себе цедила прекор, она би ми се, на неки начин, и придружила можда, можда би њена, увек послушна, јагодица заиграла све брже, њене очи почеле да бацају варнице и можда би, од свог тог незадовољства, мама и експлодирала на крају, распукла се и њени ситни делови тела (бљак!) би се, заједно са њеном укосницом од глачане лапислазурије, њеним прстењем, лажним ноктима и лажним трепавицама, са сочивима с лажном бојом очију… разлетеле унаоколо и можда би, тако лепо, употпуниле мој амбијент. Али, докторка Сковран – Стрижековски, не! Она је, знам то, у глави увек имала шему! И сад као да је, благо, академски прибрано, померала своју мудру главу, померала је налево, надесно, пратила ме док ја сама, као у шине, не улегнем у ту шему, док не почнем да клизим по њој право ка докторкиним свемогућим закључцима и док, коначно, идући већ одавно утабаним стазама, не пропаднем. На крају, видело се да су докторкине очи, кад је докторка, шуткајући је разгаженим горњиштима ципела, одмерила прво пуцкаву, пластичну кутијицу од поједеног крема, па онда и мене, проницљиво зажмирила – да су те очи кажем, тамо, иза стакла, усредсређене само на оно што долази.

„Задња фаза њеног рада, мама!“, рекох ја, пригодно, „Прву смо прескочили. Ниси ме пустила да се онда, у чекаоници, мешам са другима и прескочили смо је. А истина, она, докторка, на државној клиници прима само јевтиније душе и одстрањује, тамо, све оно што се не уклапа, па их, ако имају среће, шаље у своју брендирану ординацијицу. И оне, душе, овакве као што је моја, код докторке могу да дођу обучене овако или онако, али тек кад их докторка обликује, кад им да кројеве по мери својих непогрешивих графикона, својих затворених и правих линија, види се да ли ће одећа и даље да стоји или да се отромбољи, да ли ће да се деформише или да, можда, спадне? А ово сад? Ово је трећа фаза, мама… Ово је фаза у којој душа више не може да опстане без мудрог докторкиног погледа.“

Докторка је све то слушала само као део сеaнсе. Гледала на све, као на симптом. Па како то нисмо раније видели, мало моје, како раније нисмо запазили какав је она геније!

„Пусти ме и сад, молим те…“, прекинула нас је и још мало накривила главу, услужно, „Пусти ме да будем креатор твоје душе.“

Ја сам само показала, враголастим маневром кажипрста, на пупак испод фронтката. И одговорила сам јој, бодро:

„Пустила бих вас ја, докторко, свакако… Али, сад… Имамо и један мали проблем…“

Скоро да сам, стварно, била спремна да, као дугме, притиснем пупак. Да те ослободим, тако. Мама, разуме се, није чула ништа од докторкиног и мог разговора, она је, већ дуже време, гледала преко шанка, ка кухињи, гледала је улепљене ивице рингли, y неопране зидове соковника, у неред.

„Морам да признам“, рекла је, „Оно с крмачом… Баш те осликава.“

Мама је њушкала. Кратки трзаји брадом и дрхтурење њених ноздрва били су недостојни њеног увек дорађеног лица. Мало затим, опет је обратила пажњу на мене, на нас.

„Где су рибице?“, питала је. Чак мислим и да је и коракнула ка нама, претећи. Ја сам, као свака добра мајка (а желела сам да она, мама, то увиди) прво пришла акваријуму-креветцу, прво сакрила њега, унутра, у испупчењу иза акваријума, иза сточића застртог мојој распараном хаљином од сомота па, прибијајући своје напупеле дојке уз тврду, хладну површину, обгрила зидове од стакла. Ја сам се већ била привикла на мирис нагорелог рибљег меса, разгрејаног хлора, на све што је што је долазило из тигања који сам заборавила на рингли, али могла сам да замислим шта је мама осећала, тад. Могла сам, иако је мирис маминог „диора“ сада, у мом новом амбијенту, заударао као мирис уљеза, да видим како ме гледају, обе, и да замислим шта је мама осећала, а шта је докторка мислила. Могла сам.

„Глупачо!“, рекла сам себи, тихо, тако да оно доле не чује. Знала сам, тигањ ме је одао. Пред мамом сам, пак, била јасна:

„Новац и просперитет, мама. Акваријум значи новац и просперитет. То смо испробали и то ради… Али, сада нам треба нешто боље, мама. Треба нам креветац, добар, ужом страном постављен уз зид, дужим странама слободан. Шта фенг-шуи каже о пљувању по новцу и просперитету?“

„Ти си болесна“, рекла је мама, „Болесна си, као и твој болесни отац. И није ни чудо што ће и твоје дете имати болесног оца. Такве као ти увек траже тлачитеља по мери, да преузме њихову судбину.“

„Болесна, мамице?“, питала сам и оно се испрсило испред маме. Оно је рекло мами: стоп.

„Али, зар је све ово могуће, онда? Зар је могуће да се у мени зри овако нешто, овакво… здравље, зар је могуће да осећам како је све ово, до сад, читав свет, било једно болесно ткиво, које треба, као демоде бикини, одбацити заувек. Свет је постељица, мама, у најбољем случају, постељица из које треба да се роди нешто ново?“

„Јеси, болесна си, душо“, рекла је докторка мирно, док ју је мама вукла ка излазу. Мама се стидела свега овога, али докторка се окренула ка њој и погледала је, сасвим разумно. Докторка није мењала тон. Као и увек:

„Али, то није нешто што се не може поправити.“

Мама је, упирући се ногама о патос, и даље вукла докторку за мишицу. Мамине ноге су одбацивале просуте и згажене омоте, амбалажу, хеланке и доње гаће, угажене, претворене у крпе, заплитале су јој се око чланака.

„То се не може поправити“, наставила је мама.

„Тако је, докторко!“, држала сам јој ја страну, „Како да поправите то? И да дате облик, нечему што неће облик?“

Докторка је климала главом, трудила се да разуме, трептала је и држала, да би ми доказала како сваку моју реч добро промишља у себи, очи склопљене по пар секунди. И како је одлазила, како је говорила, тако је тонула у мојим, у нашим очима.

„Оно ће се родити, драга. Родиће се и добиће облик и постаће нова душа. Онда ћемо и да порадимо на њему.“

„О, али то је већ четврта фаза, докторко!“, насмејала сам се, „Рано је да причате о четвртој фази.“

„Хај-демо одавде!“, процедила је, кроз зубе, мама. Погледала ме је стварно, по први пут, као нешто туђе. Докторка је каскала за мамом, каскала је свиме осим погледом, повучена снагом коју је мама, услед свог стида, показала напрасно. Ја сам, чисто да се нађе, на фронткат пришила и џепић. Ту сам их сместила, мале пазл-прстенове, што су се, онако светлуцави, натурали у мом драгом нереду.

„Ако га нађеш мама, понеси му ово“, рекла сам.

И замахнула сам. Прстење је такнуло о довратак и сваки се прстен, понаособ, као парче разбијеног стакла, разлетео у свом правцу.

„Лудачо!“, просиктала је мама и пала на колена. Почела је да пузи и да, у потрази за скривеним благом, пребира по мојим тужним крпицама.

„Па, можда ми их је ипак она купила“, помислила сам, док сам се, све забацујући главу, церекала, тако. И оно се, доле, церекало са мном.

Докторка није била изненађена.

СЕДМИ МЕСЕЦ И УДИШЕМО-ИЗДИШЕМО:

Мама је уплатила још много, много третмана. Мама је мислила на мене. И није рачунала да бољи део тек долази.

Ето, инструкторка је, јуче, изгледала лепо и сасвим бескорисно. На чудан начин је погледала Сузу.

„А она?“ питала је.

Суза се збунила, потражила је, немо, одговор од мене. Није умела да сакрије страх. Није знала ништа о ономе што нас чека и страх ју је вребао, наравно.

„Она само гледа“, рекла сам.

Taмо су, у сали, оне већ биле нанизане у три колоне, уз дугачки зид, раскречене и истуриле су своје већ отуђене стомаке.

„Ко ово води?“, питала ме је Суза, још пред улазом, „Ово није саграђено скоро?“

„Није“, рекла сам, „А могу да се кладим како се унутра труде да забораве на ове сиве зидове. Како је тамо све дречаво и углачано и како све мирише и ми ћемо се, кад уђемо, осећати као да смо у некој другој земљи, видећеш.“

Али, Суза није хтела да се клади. Заруменели су јој, само, углови усана, и гледала је негде испред мене. Знала сам да време ради за нас две.

Још на пулту, на улазу, није било никог. А већ је ходник, с једнобојним, светло-плавим зидовима и белим седиштима, личио на превару. Није се, разуме се, улагало много, чинило се да су они, инвеститори, ко год да су, спремни да, ако пригусти, побегну одакле су и дошли. Без губитака. Али, оно што је урађено, урађено је пажљиво, није било мрља и трагова нечистоће, био је ту један апарат за воду и неколико висећих полица с летцима… Све је било довољно уредно да се Сузине невине очи зацакле, а ја да се насмејем, победнички. Закасниле смо и празна седишта су нас, на чудан начин, подсећала на то чиме се све ово, хтели-не хтели, завршава. Слике с попречним пресецима фетуса по зидовима, на вратима, мирисале су на јаловост и побачаје.

„Ти покуцај“, рекла сам Сузи. И Суза је покуцала.

Инструкторка, достојанствена и витка мамица пред крај тридесетих, имала је већ намештен поглед, поглед који је, иако смо Суза и ја биле ту по први пут, говорио: опет вас две. Из неког разлога, мамица је била у тренерци и трикоу. Тек, учинила је све да се Суза не осети добродошлом. Поставила ју је тик иза врата, а мени показала главом на слободну струњачу. Поскакивала је док хода и прсила се, ширећи рамена. Стала је испред великог паноа, на коме су били уопштени цртежи „будућих мајки“, оваквих каква сам ја, какве су све те глупаче с обе моје стране, испред и иза мене… Ко зна колико их је још таквих, у овом тренутку, у граду, у земљи, на свету!

Али не, мамице! Ипак не!

Мамица је млатила рукама, спајала прсте, притискала је доњи део трбуха, подизала је глас заповедајући нам да „извршимо притисак на мокраћни мехур“, шетала лево-десно по сали и глупаче, десетине њих, померале су, сложно, прстиће на ногама, ка себи и од себе, један-два, један-два, напред и, опет, назад, играле су, весело, пругасте, кариране, и једнобојне чарапице и сокнице. Чуло се хучање и сиктање, шириле су се ноздрве и пућила послушна усташца и све окице, све раширене зенице биле су упрте у мамицу и њене кретње, сва увца била су начуљена да чују те наредбе и откривења.

С времена на време бих осмотрила и Сузу. Поглед ње, шћућурене уз врата, играо је, нестрпљиво, преко наших испупчених стомака, њена уста су треперила као пред осмех или пред вриштање. Нешто се дешавало у мојој Сузи. Знала сам то.

А онда сам ја питала: зашто? После свега тога.

Мамица је застала у тренутку. Чинило се, тад, као да је само то и чекала. Неке од мојих сапатница су још увек издисале, тај смешни хор се гасио, постепено. Мамица је подигла чело, подигла браду, њено лице је било чврсто и сувише изражајно да би постављало питање наглас.

„Зашто бисмо то радиле?“, поновила сам.

„Не разумем“, рекла је, напокон, мамица.

„Па, прича се да су жене некад биле у стању да роде богове“, почела сам, а да нисам имала појма откуд ми то. Вероватно од њега.

„Могле су да роде хероје, кажу, а чак су и нероткиње давале резултате вредне дивљења. Чему журба?“

Мамица је одмахивала главом. Механички, без икаквог саучешћа. Сапатнице су се макар кикотале, местимично. Суза је чекала.

„Ако немате да платите за следећи месец“, проговорила је мамица, „Молим вас, изађите. Како за вас, тако за све.“

Који тренутак касније, ја сам се гегала кроз ходник. Суза је држала за руку и хрлила испред мене. Неког је, сада, било за пултом, нека старија госпођа, чини ми се, али и она нас је испратила напоље као клијенткиње које захтевају тек мало више пажње, али не и љубазности.

Гледала сам како се Суза, док се смеје, пискаво и загрцнуто, сагиње и опет усправља и срце, наша два срца, играла су, дубоко, унутра. После овога, сигурна сам да је Сузина будућност уз мене. Да, Сузина будућност ће бити ограничена и усмерена свим тим утисцима од данас. Па данас је она, заједно са мном, доведена до ивице растанка с најбољим делом себе, она од данас зна све, баш све, о последицама. И има избор.

И Суза је, као да мисли исто, поскакивала и отварала, предамном, врата, пропуштала ме и није, од кикота, стизала, премда се видело да то силно жели, да се наудише ваздуха с мирисом бетона, гвожђа и смећа. Она је била та која жели, која стварно жели да зна шта иде после овога.

Она, Суза, све у свему, полако постаје јунак ове приче.

СУЗА, МОЈ САУЧЕСНИК:

„За месец дана, прсти ће ми бити толико дебели да нећу моћи да убадам тастере. Већ сад једва да и могу то. Требаће ми неко да пише. Нови блог изазваће праву малу револуцију, Сузо.“

Суза је, још увек, разгледала око себе, aли кад се пренула, кад је схватила да њој говорим, није издржала. Погледала ме је и рекла, сажаљиво:

„Не-ћеш бити толико дебела. Уосталом, порођај је близу…“

Да. Нежност према мени је не напушта.

„Слушај, Сузо“, рекох јој, „Ја немам намеру да се понашам као оне глупаче из школе. Немам намеру ништа да убрзавам. Ако ме и ти оставиш…“

„Нећу никад да те оставим. Чак ћу да натерам и Пепи да те разуме. И Бланку…“

„Добро, треба ми само да будеш ту и да пишеш оно што ти кажем. Научићу те и како да постављаш слике на блог. Требаће ми руке, кад оно преузме моје тело…“

„Ко, кад преузме твоје тело?“

„Сузо, мо-раш да схватиш! После онога у школи, мораш. Јер, и ја сам схватила, одавно. Ми смо другачије.“

„Наравно… Другачије смо.“

„Ово је први корак ка томе да ми жене укажемо на своју посебност. Разумеш?“

„Разумем.“

„Добро. Сад иди и купи ми један велики сендвич с печеницом. Ако ти нестане пара, плати од својих, даћу ти. Све ћемо да ти надокнадимо.“

„Важи.“

И отишла је. Разуме се. Али се осврнула, још пар пута, на стаклени креветац усред дневне собе, спотицала се о неред по патосу, заобилазила, као да су страна тела, прегажене комаде одеће. Сигурна сам да се она, још увек, гади на моје мирисе, сигурна сам да још увек не може да разлучи шта је у њој стварно њено, а чему више нема места на путу којим смо, заједно, кренуле.

Не криви је, говорило ми је оно, одоздо, Па она је тек ушла, с тобом, у земљу бајки.

СУЗА И ЈА РАДИМО:

Направиле смо неколико, на прилику, неповезаних фотографија делова мог (нашег, нашег, нашег!) тела и поређале их, по случајном распореду, на блогу. Угасиле смо светло, оставиле само неонку да описује плавичасте ивице око тих исечака, због чега су они, моје шаке, стопала, кривина стомака, изгледали некако своји, некако независни од целине и скроз, скроз увишени. Телефон који је Суза добила од родитеља ствара чуда.

Поставиле смо, испод слика, и питање: Погодите чији су, од неколико милијарди жена, ово делови тела?

ИЗНЕНАДНА ПОСЕТА:

Пепи је, данас, покушала да уђе у наше легло. Суза је то видела као прилику, можда да ме одврати, а можда и да докаже да ми је верна.

„Она нам се неће придружити“, рекла сам Сузи.

„Можда хоће“, одговорила је, лудица.

„С Пепиком је готово, веруј ми. Веруј нама.“

Причале смо полушапатом а с врата је, свако мало, допирала лупа Пепине песнице. Чула се и њена неувежбана вриска. Ни ја је нисам знала такву, али само је Сузу то могло да очара.

„Знам да си унутра“, дерњала се Пепи, оданде, „Стварно није лепо! Није лепо да нам то радиш, свима!“

„Видиш“, рекох Сузи, „Превише је, све то, прорачунато. Пепи је још гора од докторке, гора је и од Бланке и Тончићке. Чак и од маме… Мора да ју је мама и послала. Она, која не цени баш много Пепикине наталне карте, која је сматрала да ће ме дружење с Пепиком упропастити, знала је да сада, ипак, може да рачуна на Пепи.“

И Суза је погнула главу. Ућутала.

Пепи се, напољу, врло врзо помирила са судбином.

ЈОШ МАЛО О СУЗИ:

Стварно лепо живимо, ових дана. Нисам ни слутила да до тога може да дође. У једном тренутку је, на Сузино и моје весеље, на патосу засветлуцао и чип мамине банковне картице. То је, у ствари, татина банковна картица, али је код маме била још од времена алиментације, да би на крају, након мамине чврсте одлуке да преузме и случај своје ћерке, завршила код мене. Та картица је наше једино породично наслеђе.

Не верујем да ће мама икад доћи по њу. Чак и ако се сети да је, баш ова од неколико насложених у новчанику, код мене, срамота, а и порука коју јој је Пепи, вероватно, пренела држаће је подаље чак и од идеје да се врати овамо.

Тек, Суза ми купује све што пожелим. Пице на парче и округле пице, печена крилца и печене батачиће, воћне јогурте, воћне салате, слане, слатке и киселе занимације, паштете, кобасице и сушену панцету, купила би ми, чини ми се, кад бих јој то затражила, и непечено, тек одмрзнуто прасе. Суза се већ полако привикава и на „неред“, преслаже у себи осећања и мисли, горе постаје доле, схвата шта за жену значи ускладити се с унутрашњим. Схватила је, врло брзо, све што сам јој рекла о потреби да се да нови предзнак трендовима.

Додуше, још много шта јој није јасно: акваријум претворен у креветац, зашто нисам избацила пикслу-Уробороса… (чини ми се, сувернир с татиног и маминог свадбеног путовања у Мексико; мислим да је тата, на том путовању, и убио неког) . Не помаже ми то што за те ствари ни сама немам име. Али, Суза је особа од поверења, Суза је особа коју баш поверење и води у животу. Много тога је урађено показивањем свега овога, целог дневника, чак и оних делова у којима је, мање или више отворено, називам наивном. Суза, знам, полази од тога да ми је сестра, а кад неко такав и стигне да промисли о свему, већ кад обрати пажњу на замке које га вребају, касно је – дотична особа га поседује, целог. И кад је она, Суза у питању, ту моје мане могу да буду још и предност.

Она, наравно, и даље на то с пикслом и креветцем гледа као на баш грубе недоследности, тешко опростиве, али зар није и то знак да од свега очекује више него и ја, сама. Она ће, пре него ја, порадити на томе да грешке буду отклоњене, она ће, ако баш и не поради на томе, једва дочекати шансу да не направи нове. Она ће сама бити моја побуна. Mоја нова Бланка, такорећи.

Већ је савладала брзо куцање. Стално јој напомињем да треба да куца у првом лицу, као да ја говорим, а не она. Још увек не знам да ли овај дневник треба објавити на блогу, с обзиром на везе које тата има и на утицај који мама има на њега. Не, треба сачекати, свакако треба сачекати право време, до којег ће, ионако, њих двоје сами од себе да доведу.

А Суза ће, кажем, тада бити спремна.

ОДБРОЈАВАЊЕ И ШТА МОЈЕ ТЕЛО МИСЛИ О ТОМЕ:

Осматрам своје шаке, прсте на својим шакама. Све је мање размака међу њима, стапају се с надланицом у један полукруг и немогуће ми је да их, колико-толико, савијем. Немогуће ми је и да руке спустим и прибијем их уз слабине. Све говори о облагању, о стварању непробојне опне око оног унутра и, да нема свих тих снимака, да нема оних говоркања и графичких приказа из приручника, не бих ни могла да замислим тренутак кад се све то преокреће у порођај.

Једва и да могу да ходам. Чувам то за посебне прилике. Јер, ко зна? Суза ме котрља, најчешће, из ве-цеа у кухињу, из кухиње у трпезарију, према потреби, и за сад ме котрља окренуту на бок, али мислим да ћу крајем деветог месеца бити округла као лопта.

Не осећам стид пред Сузом. Само се надам да ћу све мање морати да јој диктирам, да нећу, уопште, морати да говорим, пошто су ми и образи све дебљи и уста ми све више урањају између њих и, тако стешњена, вире као малко зашиљени кљунић. Све време некако шушкам док причам и саму себе све слабије разумем. Не осећам стид, кажем, али не желим да, у дневнику, дође до грешака. Срећом, у Сузу имам све више поверења. Она, у задња два месеца и нема живота, осим оног кроз који је ја водим и мислим да ће, ускоро, по глави да јој се врзмају само идеје које сам ја, тамо, утурила, да ће изговарати моје реченице и у дневнику износити моја осећања (барем она о спољњем свету) , боље и искреније негo што бих их то и само обављала.

А ја? Чини ми се понекад, да се сви прозори око мене затварају, миц по миц, да сам у некаквој комори и да, ускоро, нећу имати избора него да обратим пажње на оног ко ми је једини, у тој комори, стварно близак али кога сам, месецима уназад, запостављала због свега што се видело иза прозора… Чини ми се да ћу, на крају, добровољно да склопим и очи и да ћу савладати страх од затвореног простора и од непознатог, страх, ако ћемо право, и од ружног, од безобличног и да ћу се спустити доле, у утробу утробе, и загрлити се с тим нечим, што расте у мени.

Осећам како тонем, како тонем и заокругљујем се.

Да, долазим ти, мало моје! Ту, где ћемо бити заједно.

Где ћемо и остати заједно.

Заувек.

ДЕВЕТИ МЕСЕЦ. ДОКОЛИЦА:

Девети месец пролази. Можда смо, што се мене тиче сво троје, Суза, ја и оно, већ добрано загазили и у десети, али ништа се битно не дешава. Чак се и досађујемо.

Суза се разгаћила и премешта се, лењо, са барске столице, за шанком, на којој, међу празним флашицама кваса и отворених кутија од вафла, шљашти екран лап-топа, на кауч, одакле мора да карирано ћебенце, топло и задојено мојим мирисима, гурне на страну, па заседа у улегнуће које је направила моја округлина. Забацује главу, коса јој пада преко наслона, и спушта своје босе табане на ивицу акваријума-креветца (што ме, помало, и нервира) и онда почиње да дува, нападно и да врти главом лево-десно и тражи у удаљеним деловима дневне собе, далеким од неонке, нешто што би могло да је забави. Донекле ме и изненађује. Свесна сам, наравно, свих слабости, свесна сам да је, у почетку, могла да сагори и да се све она брљања која је пребацивала мени сада изокрену у њену сумњу према свему што радимо, али ипак… Изненађује ме.

Ја сам се, иначе, пре пар дана случајно (кад сам хтела да дохватим шећерну таблу са слободне ивице стола) , спала с истог тог кауча и откотрљала се у ћошак према спаваћој соби. Осмотрила сам, уморно, испражњене, згњечене кутије од пластике и картона, то гробље артикала и наставила да, љуљкајући се тамо-‘вамо, на задњици, седим где сам се и затекла. Суза се, пошто се вратила из продавнице, спустила кесе на шанк, узела шећерну таблу и нахранила ме на лицу места. Мало се тога променило наредних дана. Потпуно сам се сјединила с амбијентом, крећем се мање од многих фолија и омота, од Сузе, свакако, због чега је њој досадно и све је мање вољна да то крије.

„А зашто ми не читаш?“, шушкају моја мала уста, још једини, ако не рачунамо та љуљушкања на најдубљој тачки мог тела, део мене који се помера.

„Да ти читам?“, подижу се Сузине обрве, увређено.

„Добро“, каже, ипак, и пресамићује се преко акваријума, не би ли поново дохватила књижицу Ратка Петровића што, затрпана отпацима и расклопљена на другој-трећој страници, стоји негде на ивици стола. Ако Тончићки нешто не може да се спочита, то је да у глави има наслове књига и имена писаца и рекла сам Сузи да, пошто се учлани у Библиотеку, донесе оданде неку књигу Ратка Петровића. Али Суза је, изгледа, донела најглупљу од свих књига, нешто о доживљајима неког старословенског бога и ја, пошто због каквог-таквог ауторитета над њом (а, још увек је потребан, о итекако!) не смем да јој кажем да престане, једва чекам да, после пар прочитаних реченица она сама спусти књигу на гола крила, да склопи очи и отпухне, уморно. Уосталом, читање није требало да буде мала школа дисциплине за њу, већ подсећање на заборављене тајне правописа и склопова реченица, а баш што се тога тиче је хистерично Ратково наклапање о авантурама неваљалог господина Перуна било чист промашај.

„Морам опет…“, рекла је Суза, изненада, па принела књигу ближе свом малом, пегавом носу. Почела је:

„Јер, дотле жене живљаху као зверице са ким стигну па кад им се нађе дете, однесу било коме од мужева својих уз говор: ‘Ево ти детета!’ А човек би само приредио гозбу за радост што га је снашла. По неколико дана и ноћи пило се из врло великих купа. Дешавало се кад се опију да, се жеље да и дете напоје медовином, у каквом га пуном котлу утопе.“

„Безобразна си!“, рекла сам јој, ваљда у шали, „А и то се неће десити. Не сада.“

Суза је склопила књигу, устала и опет пошла ка шанку.

„Можда је, ипак, боље да пишем“, рекла је.

И звучало је као да све зна.

КРАЈ ДЕВЕТОГ МЕСЕЦА И, НАРАВНО… :

Не разумем неколико ствари: где је Суза, кад планира да се врати и, најважније, зашто ја, сама, нисам била опрезнија?

„Патронажна сестра“, рекла је, и провирила.

„Суза није закључала…“, рекла сам ја. Подваљак, огроман и густ као пудинг, гушио ме је и требало ми је времена да повратим дах. Посматрала сам, беспомоћно, како се скраћује сенка, истегнута и изломљена преко ђубрета на поду. Патронажна сестра је заустила, ни не гледајући у мом правцу:

„Зар нисте ви…?“

Нисам ништа одговорила. Без питања је упалила светло и, пошто сам морала да затворим очи, запитах се како ли ми изгледа лице кад из меснатих дупљи не светлуцају зенице. Мора да сам личила на лутку пуњену песком. На кромпир.

„Па баш смо нарасли, јел’ да?“

Звучала је саосећајно. Ја почех почех да зовем, да пиштим, шушкаво, а очи су ми и даље биле склопљене.

„Сузо!“

„Ни-шта“, мазно је, у покушају да ме смири, говорила сестра. На страну то што уопште и није требало да буде ту, стварно је обављала свој посао беспрекорно.

„Овде имамо један приручник за дојење“, рече она и ја, иза капака, из нашег света, чух како лепршају пластифицирани листови хартије. Моји капци почеше да трепере и ускоро ми се, иза разливене маглине указа жена, мало повијена и већ пред пензијом, али и даље крупна и самоуверена у покретима и говору. Четвртаста, папирна кеса са сликом бебе и дршком од канапа била јој је обешена о руку и она је вадила, оданде, један по један комад промо-материјала, гомилајући га, немарно, у шаци, повећој, слободне руке.

„Имамо и једну портиклицу, па један јако леп календарчић, па звечкицу…“

Тек пошто је побројала све, стрпала прво кесу, а онда и остале стварчице на дно акваријума, пошто је рекла „Овде ћемо“ и „То вам шаље Министарство здравља„, осврнула се око себе.

„Ово би“, додала је, „Ако сазна, могло и да се не свиди Социјалној служби.“

„Јел’ то нека уцена?“, упитах, „Ко вас шаље?“

„Никако не смеш себи да дозволиш стрес, мала моја“, рече она, строго, „Сада ћу ти показати како се беба држи током дојења и кад треба обратити пажњу на фонтанелу.“

„Овде нема никакве бебе“, рекох.

„Нема?“

Застала је на тренутак, кратко и једва приметно, сви покрети су јој били срасли и пуни рутине, извадила је мали роковник из џепа мантила и одмах, без листања, пронашла страницу коју тражи. Сумњиво. Сумњиво ме је, испод ока и набравши чело, и погледала, као да вреба моје, њој унапред познате, одговоре:

„Ово је Липарска 16/16? Ваш термин је био прекјуче, јел’ тако?“

„Ако ви кажете… Није моје да се бавим тим глупостима. Ја не желим да се породим.“

„М, да“, мљацну она, „Ваша мајка је рекла да би могло да буде таквих проблема.“

„Бра-во!“, праснула сам.

„Ја не могу, наравно“, наставила је она, „Да вам причам о непостојећим фонтанелама, о непостојећим пупчаним ранама… Али, дужност ми је да вам кажем да такво ваше понашање веома шкоди детету.“

„Детету које нема фонтанеле и нема пупчане ране не може ништа да шкоди. Ви само одрађујете свој део посла, као што сте, уосталом, и признали.“

„Можда. Али, све то мора да има неке последице.“

„Хоћете ви да их изазовете?“

„Е-ех! Сад ви скачете себи у стомак. Мислим, кад би то било могуће…“, рече па поче, не насмејавши се својој шали, да одмерава раздаљину од зида уз који сам ја била прислоњена, до оног наспрамног, ка ве-цеу, при чему се, премда су правили буку док их је газила, није трудила да заобиђе отпатке. Завиривала је, као да је одмерава, у дубину акваријума, притискала и опипавала мекоћу кауча…

„Хм. Имате доста ходног простора, за нунање. Мој изричити став је да то с нунањем не би требало да траје дуго, можда месец или два. Акваријум би могао добро да послужи за одржавање чистоће новорођенчета, али под условом да се добро опере кључалом водом. Е, ту сад постоји још један проблем…“, рече и погледа ме, као да покушава да ме, целу, обухвати погледом.

„Ви сте потпуно округли. Не знам колике су шансе да се то промени у догледно време. Како се сада крећете?“

„Суза, моја другарица, котрља ме из једног у други крај собе, кад за тим има потребе.“

„То нам никако не игра. Детету су потребне и шетње. Постоји ли могућност да вас котрља уз и низ степенице?“

„Уз степенице, мало теже, мислим. А зашто ме све то питате?“

„Сами сте себи дали одговор, малопре. Кад сте пред пензијом, сви природни феномени су закаснели. Можете ви да се надимате до миле воље, да сматрате да ће вашем детету бити боље у вашем стомаку, али то, што се тиче мене и мог посла, неће променити ништа. Зато вам је боље да се опустите. Хоћете ли сад да одем?“

Одћутах, тренутак-два, па рекох:

„Била бих вам захвална.“

„Довиђења“, рече она.

„Збогом. И поздравите маму.“

Ипак сам осетила тугу. Нешто као тугу, боље. Јесте да ми је, кад Суза није ту, фалило какво-такво друштво, али није било то, ово се тицало осећаја да се с одласком ње, те жене, нешто завршило, а да сада почиње нешто друго. Не знам шта се тачно завршило, али осећај који ми је оно, изнутра, шаље не може да превари.

И зато: морамо, нас двоје, бити спремни на све.

МРАК ЈЕ ПАО ОДАВНО…

…али Суза, која се у међувремену вратила, баш не може да заспи. Седи на рукохвату кауча и игра се звечком из акваријума. Бучно жваће чипс из отворене кесе, коју држи у другој руци, и чудно, док млати њоме, загледа вршак звечке у облику цвета. Неонка се упиње да је осветли, али само плави одсјаји бљескају из мрака и избочине на звечки, на Сузином лицу, рамену и лакту, одвајају се од Сузе и живе неким својим животом. И тај звук, то одвратно мљацкање, као да долази ко зна одакле из собе и као да нема никакве везе са Сузом.

„Да ли се ти виђаш с неким?“, питам је.

„Што?“

„Због начина на који си ме, данас, оставила.“

„Аха-а, тако-о!“, церека се и баца звечку иза себе, на кауч. Како хода ка мени, тако светлуцају шљокице на њеној сукњи, на њеним пуначким образима. Не видим јој очи добро и то би, по свему, могла и да не буде Суза.

„Виђам се са старим друштвом“, каже, па додаје:

„Бланка опет има неког.“

„А ти, питам?“

„А ја опет немам. Хоћеш чипс?“

„Хоћу“, одговарам, гладно, и Суза ми, врхом кажипрста и палца приноси један хрскави листић и ја примећујем да су Сузини нокти оштрији него иначе и офарбани, по први пут, у дречаво-зелену боју. Да, мислим, то би могла и да не буде она. И кад се моја притешњена усташца отворе довољно да осетим тај оживљавајући, слани укус, Суза повлачи, хитро, руку уназад.

„Али, шта ће ти“, каже, неваљалица, и њене окице сијају другачијим сјајем, „Погледај се. Ако поједеш још само један мали комадић нечег, распући ћеш се.“

И онда почиње да се кикоће и да хода, газећи намерно један по један комад амбалаже, набадајући штиклама и плешући око разбацане одеће. Баца у накарминисана уста оне моје (баш моје) листиће чипса и крцка их, одвратно.

„Теби је неко нешто напричао“, добацујем јој, „Те калаштуре! Оне би да заувек живе као да се ништа не дешава. Као да у њима нема ничега.“

Суза се окреће, нагло, као шестар око игле, око једне своје штикле. Дерња се:

„А-ли! И у теби мора да има још нечега. Нечег што не знаш. Јер, да знаш, породила би се. Породила би се, као и све наше другарице које су имале термин кад и ти.“

„Сузо“, кажем, „Сад ми се већ чини да она патронажна сестра има везе с тобом.“

А она опет почиње да ми прилази, као да маршира, и да трпа, на сваком свом кораку, по један листић чипса у уста.

„Јер, знаш“, говори она, „Десети месец већ, полако, одмиче.“

„Де-сети месец…?“, кажем ја, изненађено, а она стаје тик изнад мене и просипа, весело, широким покретом руке, чипс на патос.

„Мора да постоји неки начин“ , каже ми, и надноси се надамном, „Неки корак… Хајде! Породи се.“

И одваја ме, умашћеним рукама, од зида и ја се лако, целом предњом округлином, премећем ка другом крају собе. Негде далеко, на периферији себе, на отуђеном дебелом месу, иза тканине фронтката коју, тек, памтим да ми је на леђима, осећам уску штиклу њене чизмице.

„По-ро-ди се-е!“, сикће она и одгурује ме.

Ја се, лако, прелако, котрљам. Котрљам се, метар-два, па застанем, сада с ногама које, скоро потпуно уроњене у задњицу, вире као два патрљка. Суза ми прилази с друге стране. Глава ми је негде између рамена, утонула у подваљак, безначајна.

„Немој, Сузо!“, молим је ја, пригушено, али она опет прислања своју потпетицу и свој ђон, овог пута на задњицу и одгурује ме, уз још једно, наредбодавно По-ро-ди-се! , назад, ка спаваћој соби. И ја се котрљам, котрљам, промашујем зид и упадам, отворивши масом свог округлог тела, отшкринута врата, у мрак спаваће собе. Ударам у нешто, у даску за пеглање можда, и она пада преко мене и сручују се непопеглане, набацане ролке и кошуље, пегла треска једном оштром ивицом о паркет и ја, после тога, због мрака који ме окружује, због рукава ролке који ми пада преко очију, због тога што сам се, ко зна колико пута, окренула око себе, не знам више где је горе а где доле. Чујем само оданде, из дневне собе Сузине кораке, чујем, опет, њено: „Породи се, већ једном!“ и онда успевам да, пошто сам се спонтано окренула на, како год, лево или десно раме, схватим да је Суза испред мене, на вратима, да, док је светло неонке отпозади, с потиљка, иза рамена и бедра, начиње, стоји и чека да престанем да се клатим.

„Осећаш ли ти како овде смрди?“, пита ме, на крају. Па продужује:

„Да ли бића слична теби могу да осете смрад?“

И ја је видим како полако одлази у страну и како нестаје, да ли негде у дневној соби, да ли негде на свету.

ОНИ КОЈИ БРИНУ:

„Ако нема детета, откуд звечка?“

„Поклон Министарства здравља„, кажем ја. Oн, униформисани, спушта звечку натраг, право на место и наставља да, ћутке, смишља неко ново питање.

Социјални радник стално гледа око себе, у смеће, у акваријум, па онда, као да у њој има списак свих ствари око себе, у свешчицу коју отворену, подврнуте корице, држи дрхтавом руком.

„Не разумем, шта је ово?“, пита.

„Концептални рад“, одговарам. Други, старији, полицајац мршти се, дерња:

„Одговарај лепо!“

Социјалац га, као да сабија ваздух према патосу, смирује дланом. Једна мала приправница с розе-фасциклом у недрима, чврсто прекрштених ручица преко фасцикле, каска за социјалцем и осматра сваки његов корак, а њено лице, њене стиснуте уснице и заигране очи испод стакала с малом диоптријом, ваљда зато што су и покрети социјалца тако недоречени и кратки, дају тек наговештај нечега што је осмех или гађење или презир према мени или шта већ.

„Сами сте овде?“, пита социјалац.

„Од ноћас“, кажем.

„Шта се десило ноћас?“

„Суза је отишла?“

„Ко је Суза?“

„Зашто је то битно?“

„Ако је ваша дружбеница, битно је.“

„Не знам шта је дружбеница“, одговарам, „Она ми је другарица. Била је…“

Приправница тек тад скреће поглед с надређеног, тек тад ме осмотри, с пажњом и с нечим што би могло да личи на сажаљење. Социјалац опет гледа у свеску, тражи, спуштајући наочаре ниже на носу, податке о Сузи. Старији, крупнији полицајац листа приручник патронажне сестре и само на трен, испод шапке, подиже поглед ка мени.

„Како јој је пуно име?“ , пита.

„Сузана. Или само Суза… Не знам.“

Онај млађи, нижи, румен од снаге и здравља и с језивим, зажареним погледом однекуд се створио поред мене и, могу и тако да кажем, изнад мене и гледао ме, стиснутих песница и стиснутих зуба. Сунцобран његове шапке ми се чинио великим као надстрешница.

„А презиме?“, питао је.

„Не-мам појма“, кажем.

„Шта кријеш испод?“

„Испод…?“

„Зашто си тако дебела?“, наставио је, а да нисам ни стигла да одговорим, „Шта и-маш ис-под!“

Већ док је то питао, додиривао ме је цеваницама, чини ми се. Али, тек код последњег Шта имаш испод, ја осетих како шпиц његове лаковане ципеле урања и напето месо, у задојени бок испод кога се, намах, и оно трзнуло, мрзовољно. Полетела сам, опет, према осталима и они, свако на свој незграпни начин, поскочише у страну. Приправница врисну, чак.

„Округла! Скроз!“, прасну старији полицајац и загледа се остале, тупо.

„Мо-лим вас!“, молећиво је завијао социјалац. Млађи је још увек фрктао, раширених ноздрва и гледао како полако, пошто сам се одбила од зида, и заротирала се, око неправилне осе, успоравам.

„Она нешто крије“, рекао је.

„То се нас не тиче“, одговори социјални радник, „Овде смо само да направимо увиђај око угрожености детета, а пошто детета нема, оно не може да буде угрожено.“

„Оно ће, пре или касније, да се роди!“, рече старији полицајац.

„Ни-ка-да!“, викнух ја, одлучно, а још увек сам се котрљала, лагано. Млађи представник закона је инсистирао:

„Пустите ме да је, још који пут, одаламим.“

„Да“, укључи се и старији, „Можда можемо нешто да убрзамо, око тога.“

„Схватате ли ви, људи Божији, да дете чак не може бити ни одузето, ако га нема!?“

„Али, има га. У стомаку је. Она га је непрописно отуђила од државе!“, рече млађи панур.

„И ко зна“, додао је старији, „Колико ће још да користи трудничке привилегије. Зар није речено да је у једанаестом месецу. Ја нисам стручњак, али нисам ни будала.“

Социјални радник, тек да ухватио дах, скину наочаре и поче да гланца стакла рукавом.

„Мора“, рече, „Да је дошло до неке грешке. Ово закон не предвиђа. Али, предвиђа састављање записника у ма којем случају. Саставићемо записник и предати га где треба и тиме ће наш посао овде бити завршен.“

И стари и искусни социјални радник врати наочаре на нос и даде један озбиљан и самоуверен знак приправници да је последње што је изговорио њена најважнија лекција за данас. Али старији полицајац се, непримерено грубо, као да истерује некога из кафане, раздра:

„Не дозвољавам да се саставља такав записник, чујеш! Пази, она одбија, она се заокруглила и скакуће, лево-десно, горе-доле, по кући и ми ту ништа не можемо! Ако дете није ту, има да се роди, да би се она прописно казнила! И да би се дете прописно одузело!“

„Слушајте“, праснуо је социјални радник и заклопио, дрчно, свеску, „Радите шта хоћете. Ја идем!“

Старији полицајац га шчепа за рукав.

„Ста-ни!“, просикта и овај, у неверици, осмотри велику шаку, чупавих надланица, која као да се прикачила за тканину, грубу, његовог капута. Он се, колико год могуће претећи, загледа полицајцу у очи.

„Да вам не пада на памет…“, рече.

„Морам да видим, још једном, како се котрља…“, крештао је весело, као неко полудивље дериште, млађи полицајац и, чак, идући претећим кораком ка мени, трљао своје ручерде. Одједном, приправница цикну:

„До-ста!“

Сви застадоше, тад. Постиђени полицајчић коракну уназад.

„Ако је не пустите на миру, има ко ће и за то да се побрине!“, рече приправница, у даху, и нешто севну иза тих малих, уских стакала. Млађи пандур ме тад по први пут одмери као да стварно у мени, у нама, види нешто необично. Ускоро, полако и као по нечујном споразуму, сво четворо кренуше ка излазу. Само се приправница у једном тренутку, каскајући ситно, врати, нагну се ка мени и шапну ми, уз мало муке да, на избоченој површини, пронађе моје слепљено уво:

„Помоћи ћу вам.“

Она чак одвоји једну руку од своје драге фасцикле и покуша да ме помази. Али, кад је схватила да не зна где тачно треба да ме помази, она застаде, начас, а онда се накашља и, све бржим и бржим кораком, одскакута напоље, за осталима.

ЈЕСЕН УВЕК ДОЛАЗИ ИЗНУТРА, ПРВО МИ ПРЕСУШИМО, ПА ОНДА ЛИШЋЕ…

Помоћ се свела на прави, мали рат.

„Колико само самохраних мајки данас мора да доживи ово! Колико?“

То је питала прва. Активисткиња невладине организације Домус.

„Јесте ли ви при свести“, питала је друга, заступница Брашовског одбора. „Каква самохрана мајка, она није уопште мајка, она је жртва недовољне превенције. Па, већ је у тринаестом месецу! Три-на-ес-ти, где сте то чули?“

„А шта је главна последица тога? Ово: нежељена трудноћа. И дете, виђено да одраста у окружењу које је, које је… бљак!“

Нисам стигла да кажем ништа о концептуалном раду и трендовима. Њих две су се трзале на сваку своју бучнију реч, диркале ме коленима и ја сам, препуна себе, котрљала полако, једва видно, од једне до друге.

„Пустимо дете и то да ли је жељено или нежељено“, настави заступница Одбора, кошчата девојка с кратком црном косом, која је свој посао, изгледа, схватала озбиљније од прве.

„Ова жена не ради нигде, а не може, због несавесности оца, да рачуна на алиментацију.“

„А чему алиментација, драга, ако детета и нема? И зашто да кривимо оца, ако он то уопште није?“

„За-то што некога морамо да окривимо, а сигурно нећемо ону која трпи последице и одузета јој је, чак, и могућност да живи од свог рада. Гледај, где да је приме на посао? Где, кажи ми?“

„Хм…“

Активисткиња Домуса клону лицем, раменима, свиме, али видело се у том погледу да она не ћути зато што нема шта да каже, већ зато што то што има, надаље, да каже превише грубо или превише дубоко да би га изразила речима. Зато погледа мене, погледа ме као ствар, и сву мржњу намењену супарници искали на мени, тој предуго уважаваној лопти поред својих ногу.

„Све је то последица недовољне упућености“, рече, презриво, „Погледај је… Она уопште и није жена.“

„То је тачно!“, зачу се одједном. Њих две се окренуше ка вратима. Окренула бих се и ја, али нисам знала како и нисам имала чиме.

„Ко сте ви?“, рече активисткиња Домуса, изгледа сувише, са својим ролкицом и беџом и уредно увезаном, равном косом, фина да би била обавештена о било чему. Чланица Одбора, пак, није питала ништа, она је, ваљда, ако не знала, оно наслућивала ко је на вратима. А жена која је управо, у пратњи сниматеља слике, сниматеља звука и једне новинарчице, нагиздане, ступила у моју дневну собу, одисала је неком нападном брижношћу према присутне. За мене, чак, понајмање. Једна добродушна госпођа старог кова, с мајчинским осмехом, у кишном мантилу и с великом, искрзаном кожном торбом, и која шири око себе неуспело забашурени мирис дувана…

„Колегиница и ја се знамо…“, и она показа на краткокосу из Одбора.

„Није ово за вас…“, додаде.

„Постоји и лепши начин да се то каже“, шкргутала је краткокоса.

„Веруј, мила, да ни ти нећеш хтети да будеш ту где је патња.“

„Зар Лига не покрива рак дојке…“

„Покривамо све женске болести“, рече госпођа и поче да, док ју је новинарчица посматрала с више наклоности, него што госпођина појава стварно заслужује, повлачи пешеве капута, да приљубљује потпетице и накашљава се. Сниматељ је расклапао и окретао утеге на стативу, онај с микрофоном и слушалицама ослушкивао нешто унутар своје главе, новинарчица је стајала, као укопана, уз прозор и трудила се да њен поглед ка жени буде усредсређен и пун интересовања.

„Откуд вам то да је ово болест?“, с искреном недоумицом питала је она из Домуса.

„Немогуће ју је запослити, немогуће јој је помоћи на начин на који се помаже женама интегрисаним у друштво… Шта ћете више?“

„То је баш лепо“, мрштила се краткокоса, „Како си сазнала за овај случај?“

„Како ти ниси сазнала све што треба, мила? Запитај се: да није можда Брашов предалеко…“

Сниматељ тад даде знак новинарки да ми приђе и да проба да ме докотрља иза представнице Лиге. Новинарка, сметена, ваљда, сваки пут кад треба да се посвети било чему што није слика о њој као новинарки, прену се и, одмах затим, повуче за собом и тонца, па обоје, како бих боље стала у кадар и употпунила госпођину замисао, почеше да ме котрљају лево-десно.

„А о којој се болести тачно ради?“, питала је активисткиња Домуса. Госпођа је одговарала као да проба још траје и није се ни окренула ка њима двема које су, шћућурене и беспомоћне, стајале уза зид:

„Не знамо још тачно…“

„Ха!“, викну краткокоса, подругљиво.

„…али, с обзиром на то шта је направила од стана, очигледно да је нешто психосоматски.“

Не знам зашто, али пристајала сам на све то, пристајала сам на макар неку болест. Па, тако би све могло и да добије смисао, коначно бих престала да будем добар материјал за докторку Сковран-Стрижековски.

И зато, кад је представница Лиге рекла „Почнимо“, ја пожелех да се мање клатим и да се оне две губитнице отпозади мало мање врпоље.

СВАКА ШАЛА, НА КРАЈУ, БУДЕ СМЕШНА САМО ПРОТУВАМА:

Ко све није свраћао.

Свраћао је, за почетак, један поп (не знам откуд овде и ко га је послао) , извирио из мрака, примакао се ситним рупицама на зиду од плексигласа, сабраним у правилни, кружни скуп, рупицама за које му је, очигледно, као и мени, требало мало времена да схвати да служе да кроз њих прича, па ми је, као по поруџбини, добацио:

„Требало је вратити страст тамо одакле је и потекла. То је све… И страст би постала нешто друго.“

„Где си био до сад, попе?“, питала сам и мислим, премда нисам то хтела, да ми се омакао прекор. Мојим малим устима, тим ситним, кржљавим отвором, јако је тешко овладати.

„Идем тамо где ме позову“, рекао је поп и, одмах затим, стварно кренуо тамо где га је, изгледа, позвао неко други.

„Требало је веровати у чуда, попе!“, довикнула сам му, а као да сам, у ствари, довикнула том густом, као гранит тврдом мраку, који се пружао свуда изван уског поља слабуњавог, жутог светла. Светло је избијало из малих сијалица којима је, с унутрашње стране, била опасана горња ивица коцке.

„А сад нас је чудо изненадило!“ викала сам, „Види, попе… Види како се чудо окренуло против нас!“

После тога (а „после“ нама, лоптама, не значи пуно, пошто за нас време другачије тече, свија се, као вртлог, око нас, али нек је то „после“ било пре или после или негде у „заувек“, заједно с доласком попа…) , појавио се тата.

Тата је изгледао потпуно исто као последњи пут кад сам га видела, и даље је волео да косу која, чак и тако наспрам мрака, једва да је мало поседела, зализује уназад, и даље је волео сакое светлијих боја, кошуље широких, отворених крагни које откривају његове простране и маљаве груди, волео је, као некад, дебеле, жуте ланце и наруквице, волео је, изгледа, што се више борао, све тамнији тен… Али, ништа од тога није помогло. Био ми је сасвим туђ.

„Тата је овде“, рекао је, ипак.

„А где је наш татица, татице?“, питала сам.

„Тата се потрудио“ , одговорио је татица, „Али чак и за њега постоје границе. Такав је посао. А, на крају, да није тај, био би неко други, да није други, био би трећи… У времену које иде, имена и презимена неће значити ништа. Бодоваће се само учинак.“

И, мислећи, ваљда да показује на мој стомак, показао је на оно што је некад била моја глава.

„А то што су ме шутирали, татице?“, питала сам, још, „Што су ме котрљали и бацакали и играли се са мном? Јел и то била граница преко које ниси могао да пређеш?“

„Ах, па требало је да се Лига женске солидарности постара да све то не траје предуго?“

Лига!?“, дрекнула сам, „Лига ме је гурнула низ степенице и котрљала ме низ прљави асфалт, Лига ме је стрпала у контејнер камиона и пустила ме је да се, док ме возе тако, непричвршћену, тетурам и да трескам о зидове и онда ме је Лига довела овде и гурнула ме је у… у ово… и…“

Не знам зашто сам допустила да звучи као да се јадам.

„Треба да разумеш, малена“, рекао је татица, „Да је чак и за нас твој случај нешто ново. Лига губи интересовање, кад јој се стави до знања да је њена улога само посредничка. На Лиги је било да те допреми овде, нама, да би ми све што треба отпремили даље…“

„Све што треба, татице? Да бисте отпремили мене?“

„Ти ћеш увек бити татина девојчица“, рече татица, нежно, и чак мало накриви главу. А онда опет показа кажипрстом на неодређену тачку на мојој округлини:

„Али, то у теби неће. Но, тата ће се постарати да све буде безболно.“

„Не би ни рекао ‘безболно’ „, одговорила сам, „Да некакав бол није у игри.“

Татица је ћутао.

„Је ли ово мамино масло, татице?“

Морала сам да питам и то.

„Ми никада не идемо изван своје надлежности, малена“, рече татица, „Ко је икад успео да раскине свету тајну брака, ко је успео да се умеша у везе које су старије од свих наших служби? Твоја мајка и ја можемо бити и на странама две непријатељске војске, али ни то нас неће спречити да се, заједничким снагама, старамо о будућности своје девојчице.“

И, након (премда „након“, наравно, треба схватити условно) тих речи, потпуно излишних, татица је отишао. Изговорио се на посао који га чека.

Пепика је била исцрпнија. Журила је, штавише, да ми исприча све и, у тој, како би татица рекао, стародревној спонтаности, спонтаности која, мора бити, постаје допуштена тек кад смо већ окружени мраком и прозирним зидовима који буде нашу чежњу а све остало умртвљују, који буде макар наду да иза мрака има нечега, спонтаности која би, да нема изузетака попут мог, могла да се назове и типично женском – у свему томе се, изгледа, Пепика заборавила.

Дошла је без чалми и шљаштавих плочица о ушима, изгледала је, по њеним мерилима, као да је у жалости, али након почетних напомена о Бланки, о томе како, иако је трудна не одустаје од Ботокс, ботокса!, нити од Картијеа и како њих четири Бланка, Суза, Јелена Тончић и она, Пепи, сада чине једну складну целину, Пепи је, хтела-не хтела, морала да загази и дубље…

„Чак нам се и Љубица придружи понекад“, додала је.

„Љубица?“, питала сам.

„Љубица. Докторка. Од скора само Сковран. Другачије, од кад сам јој урадила наталну карту, гледа и на свој позив.“

Складна целина, хтела сам да додам. Али, питала сам:

„Јел’ Љубица сарађивала са мојим оцем, Пепи?“

„Па, наравно!“, рекла је Пепи и због њеног „наравно“ је, ваљда, требало да се осетим глупо, „Ти си, драга, злостављала своје дете. Дете мо-ра да се роди! Оног Дуку, Тончићкиног и твог, су одмах одбацили, он је имао сулуде теорије о теби као новом еволутивном линку, али Љубица Сковран… Знаш, да је твој блог покривао и науку могла би да укључиш и трендове које Љубица поставља: нешто о двосмерном утицају плода на мајку и мајке на плод…“

„То и нису тако нови трендови, Пепи.“

„Нису, рече Пепи и глас јој зазвуча грубље. Звучао је као да Пепи све доживљава лично.

„Нису, али су довољно нови за нас, овде. А и кад је Суза доставила твоје тајне записе твом оцу, све је ишло много лакше. Твоје понашање је, о тако лако, стављено ван закона. A гнев јавности!“

„Суза је то урадила?“

„Да-а“, и Пепи се нагну до самог зида и остави на њему магличасти трачак свог даха, „Ти си мислила да је она глупача, мислила си: Оно што се мени десило случајно, она је одувек то желелела потајно. Желела је да је неко напије тамо у Ботоксу! , и узме је… Али, доказала ти је, доказала је свима да није баш таква глупача каква си мислила да јесте, а?“

„Хтела сам да јој помогнем…“, рекох.

„Ти би увек да помажеш свима, зато што мислиш да си боља од свих. Ето, те крпе које имаш на себи, све то што радиш нама, својим родитељима, Љубици… Мислиш да не знам да је то због мене?“

„Због тебе, Пепи!?“

Да сам имала чиме, поскочила бих.

„Због мене, да“, настави она, „Толико могућности, дванаест знакова и ти изабереш да ти се дете не роди ни у једном. Али, зар ово није ћорсокак, драга? Зар није ћорсокак?“

Помислих у тренутку како то што Пепи прича и није толико бесмислено. Али, оно што је рекла после (или „после“) тога, сасекло је у зачетку сваку могућност да се кајем. Она је, на тренутак, можда зато што је помислила да баш толико и могу да поднесем пре него што се распукнем, можда зато што је спремала нешто ново, заћутала и почела, као да, стварно, има ичег унаоколо, да разгледа сав тај мрак око себе. А онда, изгледа, с неком новом одлучношћу, с неким сјајем у очима који је, тако у мраку, заличио на претњу, и те какву, усмеривши сав свој бес ка њој, погледала је ту бедну, у четвртасти инкубатор спаковану, лопту пред собом.

„А знаш ли докле то иде?“, питала је.

„Шта, Пепи?“

„Та Љубицина теорија… Иде дотле да све што си написала, све што си знаш и све што си наслутила, све што си рекла Сузи и што си јој прећутала… да све то, у ствари, ниси ти! Да је све то, у ствари, оно што живи у теби! Да је потпуно преузело твоје мисли, твоје речи и поступке и да нема нити ствари око тебе и у теби која би била твоја!“

„Зар ти верујеш у такве теорије, Пепи?“

„Верујем“, рекла је, пркосно.

Била је, изгледа, сасвим задовољна тиме. Нисам стигла да је питам, па ко је онда писао оно што треба да је писала Суза. Била сам, на неки начин, погођена, али само с једне своје стране. А време, кажем, нама, округлим бићима пролази сасвим другачије и ако смо погођени на југу, све што можемо је да се окренемо ка северу. То је све што можемо, али и то и није баш мала предност.

И окренувши се, истог тог тренутка, ка северу и оставивши Пепику на супротној хемисфери, угледала сам (кажем „угледала“, иако мислим да су ми глава и, на њој, очи остали баш тамо негде, а сад сам гледала ко зна којим делом себе) , по први пут, закривљени нос Човека на услузи; видела сам његову истурену браду и испупчени стомачић (налик на мој из ранијих дана) како, провирујући из мрака, иступају на уско поље светла коцке-инкубатора.

„Ко сте сад па ви?“ , питала сам.

„На то никад нико није имао добар одговор“, рекао је.

То је, иначе, било изречено течно, али се пробијало између хридина страног нагласка. Чудно је, све у свему, говорио тај Човек на услузи.

„А и оно“, додао је, „Што знамо о себи, најчешће учимо од оних који нас познају понајмање.“

„Чак и они знају више од мене“, рекла сам.

„Фирма“, одговорио је Човек на услузи, „Најтачније би било рећи да ме је одгајала Фирма.“

„Каква?“

„Најбоља могућа. То сте, верујем, већ чули, а јамчим вам да ни за једну другу то не важи као за ову.“

Већ пошто се појавио, пошто је проговорио, била сам сигурна да ме Човек на услузи никад неће оставити без одговора. И да у нити један одговор неће унети неки скривени или тешко разлучиви смисао. Била сам сигурна да је, за разлику од Пепи, он прави саговорник за мене, овакву.

„Зашто сте овде?“, питала сам. Све то ме је већ забављало.

„Због вас.“

„Зашто сам ја овде? И шта је, уопште, овде?“

„Одговор на прво питање“, започе Човек на услузи, „У вези је с чињеницом да сте показали тенденцију ка незаконитом присвајању извесних друштвених ресурса, због чега и, будући да облик ваше физичке девијације још увек не подразумева јасно одређене начине кажњавања или хоспитализације (што је, технички, исто) , одложени у спремиште за обрадиве јединке. Инкубатор у који сте смештени састављен је од монтажног скелета с пришрафљеним ел-профилима, и шест страница од плексигласа, од којих један садржи и перфорације за контакт с посетиоцима. Ваш абдомен је, ради постизања оптималне равнотеже према положају замишљених својстава ваше раније анатомије, уоквирен обручом од карбона, са осам клипова на унутрашњој страни, појачаних на врху левкастим матицама од индустријске гуме, а који је обруч за плафон причвршћен са четири јаке сајле од уплетених челичних нити, фи-три. О детаљима у вези с грејачима и контролом влажности ваздуха не бих дужио, рекао бих само да је процењено да је оптимална температура која, у условима промењених пренаталних одлика, јесте она између тридесет пет и тридесет осам и по степени Целзијусових.“

„Одговор на Ваше друго питање“ , настави, „Јесте: бивше постројење бивше фабрике на територији извесне државе, а сада у власништву Фирме. Ах да… Карбонски обруч који вас држи, није баш сасвим обруч. Кружна линија је отворена с једне стране.“

„Видим да је отворена“, рекох ја, „А знам и зашто је отворена… Али, ви нећете добити то што желите.“

„Варате се“, рече Човек на услузи, мирно, „Статистика је, готово, изричита по том питању. Ми ћемо спровести једну врсту, за ваш облик девијације, стандардизованих индукционих абортуса, који сад подразумева убризгавање соли потасијум хлорида и дигоксина (као и једног састојка чија састав наша Фирма, с добрим разлогом, крије од јавности) , шупљом, металном иглом, било где на вашем абдомену. Важно је да раствор дође до амниотичког окружења, а посредно, и до срца фетуса.“

„И шта се, онда, деси?“

„Онда, пошто, с обзиром на ваше стање, класична дилатација не долази у обзир, ласерски секачи ткива ослобађају плод који, према нашим прорачунима, има, отприлике, петнаест до седамнаест посто шанси да преживи. Јер, наш тајни састојак не само да добијеном организму повећава употребљивост на разним тржиштима рада, већ и поспешује његов природни нагон да, у прилично неповољним околностима доласка на свет, избори сопствени опстанак.“

„Има ли шансе да се све то избегне?“, питала сам, трудећи се, опет, да не звучим јадно.

„Шансе су вам биле одличне до средине деветог месеца вашег гравидитета. Већ десетим месецом трудноће без побачаја улазите у зону такозване био-социјалне инкопатибилности. Ваше тело престаје да буде употребљиво за било шта, изузев као, рекох вам, носилац људских ресурса. А будући да ваш поремећај није регистрован као иједан од расположивих инвалидитета, апсолутно је немогуће укључити вас у глобални систем помоћи и заштите који, као што знамо, без економске рентабилности, нема ни потпуно друштвено оправдање. Остаје само да искористимо оно најбоље од вас. И то, у оба расположива случаја, преживљавања плода и или не, и чинимо.“

И учини ми ее, одједном, да јд на његовом лицу, скоро потпуно уроњеном у мрак, заиграло нешто што личи на осмех.

„Јер“, настави он, „Разумите, десет месеци трудноће је поремећај, за које друштво, још увек, има стрпљења. Двадесет месеци трудноће је хир. Да се налазимо негде другде, у земљи с развијенијим системом инклузије, ко зна на који начин бисмо могли да употребимо феномен попут вашег и да и плоду и вама и читавом друштву учинимо живот много лепшим и, надасве, дуготрајнијим. Али, овде…?“

И његова глава је одмахивала, сваки пут по мало избијајући на видело једном својом, изгледа, рошавом страном. Нешто ме је ужасно, ужасно занимало у вези с том главом. Јер, да то није одударало од моје изненадне теорије, помислила бих да је он један од тих, да је баш Човек на услузи, некада давно, преживео једну од операција од којој је малочас говорио. Овако…

„А да вас питам још нешто?“, рекох.

„Свакако.“

„Да немате ви, којим случајем, зечију усну?“

„Зашто ме то питате?“

„Па, због ваше њушке. Зато сумњам у све те глупости, које су сувише глупе да би неко… да би, чак и елементарна друштвена корист допустила ваше постојање. Постојање неког као што сте ви може да буде или шала или неко болесно чудо! Пошто ја не верујем у чуда, пошто верујем само у истину или у шалу, онда сасвим поузданo знам да сте ви шала, груба шала, приређена мени, само да би ме неко натерао да се породим! Кад кажем неко, мислим на моју маму, на свог тату, на докторку Сковран-Стрижековски… мислим на све њих! Али, кажем вама, а и њима, кажем вам свима по последњи пут: не-ћу да се по-ро-дим! Нећу!“

То је „био“ један од оних тренутака кад човек бира између храбрости и беде. Да нисам то питала, да му нисам све тако сасула у лице, морала бих да признам себи како ме, све време, у „последње време“, држи једна помисао, кобна. Да ствар буде чуднија, ту помисао сам, стално, у свакој прилици, призивала, наслађивала се њоме, као џарањем ране. Морала бих да признам да ме они, мама и тата, Пепи и Суза, Бланка, заиста не воле. Морала бих да признам да докторка Сковран, доктор Дука, оне службенице невладиних организација, социјалних служби, новинари и сниматељи, да све је све њих, у ствари, баш брига за мене. Али, без обзира на све, то, баш ту могућност, овако заокругљена, стешњена међу зидовима, заробљена, нисам смела себи да допустим.

„Ево…“, рече тад, тихо, Човек на услузи. И његови дланови, шљампави дланови, пљеснуше један о други.

Горе, на високом плафону хангара се, уз тупи, штектави удар, упали рефлектор. Па онда, још један. Па још један. Десетине звонастих рефлектора, поређаних у равномерним редовима, постављеним паралелно, почеше да бацају јака светла на огромне непрегледне, редове коцки. Коцке су, прозирне, исте као моја коцка, у једнаким колонама налик на блокове неког мегалополиса, с малим, ходним размацима између њих, биле распоређене свуда око мене. Око нас. Жуто светло које је, као унутар фењера, горело унутар инкубатора, тек мутно наговештавајући присуство округлих, тихо дишућих бића, сада је, сатерано светлима свише, попримило неку сетну, сужањску нијансу. Видела сам (или „видео сам“ или „видело сам“) добро како, на столу од тврдих легура, одмах ту, до мене, притешњено обручом од карбона, премрежено мрким венама, мешкољи и дрхтури клобучасто телесо једног од њих.

Да! То смо били ми! Носиоци. Ни мушки ни женски. Ни остварени ни неподмирени. Јајолики народ, чије су рођење и смрт, ради употребе и ради среће милиона, сабијени у простору, у времену. Спаковани.

Сад могу само да се запитам: колико сам дуго овде? Колико сам дуго већ припадник округлог племена? Јер, ако је стварно онако како је рекла Пепи, ако сам стварно, као што тврди Човек на услузи, трудна већ двадесет месеци и ако је све ово, у моје име, написао неко други, онда и сам текст садржи све саме, веома чудне нелогичности! Онда све треба започети изнова, јасније одредити драмска чворишта, променити имена, па чак и пол ликовима, онда не треба допустити да се све заврши овако, заокружено и стрпано у једно од многих, по калупу прављених, спремишта.

Јер, ако је стварно тако, ако избегавши шему једне наталне карте, западаш у други, још гори, што би Пепика рекла, „ћорсокак“, ако нема никакве наде да ће се глупости избећи, ако чак и жеља да се глупости избегну води у највећу глупост, у Глупост над глупостима, онда се сасвим поуздано може рећи да је читава та ствар са зачећем, трудноћом и рођењем, да је сво мамино, татино, докторкино упињање да ме се отарасе, да је све то с писањем и брисањем и читањем, да је све то, дакле, заувек и бесповратно изгубљено.

SRCE NE VREDI DOK NE POLUDI: PESMA MARIJE ČUDINE

Za male, ljepe stvari htjela sam dati srce,

Marija Čudina

I već sam pošla k ljiljanima da ga izvade,

Ali sam srela starca, koji je ozbiljno rekao

Da srce ne vrijedi dok ne poludi.

Još mu vjerujem i vratila sam se natrag,

Da u svojoj maloj kući pod javorom čekam,

Kad ću čuti kako zvone neke čudne ruže

Od kojih će i moje srce u tamnom satu zaplakati.







Prvo pismo Leonida Šejke Mariji Čudini:

„Draga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem – svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? – ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.
Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je preda mnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.
Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. “Tko od nas nije zauvek stranac i sam.” Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam – jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.
Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ima nešto što mi je blisko. “Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja”… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.
O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.“

Природне међе на вештачким местима: пет песама Спасоја Јоксимовића

Спасоје Јоксимовић (Мајданпек, 1988) завршио је мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Објавио је збирке песама „Живот, по сунцу“, „Далеко од Јоханесбурга“, „Вече у Витанији“ и Municipium S.

ПРОВИДНЕ ШАКЕ

Светлост
Па шаке постају провидне
као картица дуван папира

Стварни занос наде
Вишак добара
уз божју бригу
о нахрањености птица

Подножја се крче од плодова
Покрети користе за сакупљање висине

Чија је запремина испуњена
нечим што преко границе
не ишчезава

ОСТАТАК

Туђа нас широка хировитост грли
Смањује се отпор на живот преко oбала

И моја вера у недостатак речи
У свему где нема тебе у остатку
костију

И кад нису у oклопу пустиње
којој је посвећена мапа

ПРИРОДНЕ МЕЂЕ НА ВЕШТАЧКИМ МЕСТИМА

Мало пространство
Слика електричне трасе кроз тајгу
Стазе лосова по ободу

Задебљања што личе на велике пределе
Могућност за спас

Као све оно што није
у нашој стварности

У малим размерама,
у односу на туђу бесконачност
Ипак
Садрже
Од наших ломова учесталих

Природне међе на вештачким местима
Претече и потомке ровова

Заклон
макар у једнини

НЕПОКРЕТНЕ ДИЛЕМЕ

Ризикујемо светло
за туђе светове
на чијим смо стазама ровити

Осим ако не утеши
непромењен изглед гребена

А тешко је грлити безличност
Иако у себи нема
тишине с истим одласцима
Видик докле досеже зима других

Где наопако стоје ожиљци урушавања
Непокретне дилеме
Док Дунав тече

Нови свет
у коме се много тога није променило

Али нас има једино
у миру наших портрета

У стварности собне кише нестварних

ПЛОВНА ЗЕМЉА

Тражиш логос топлине
У посекотини усред зеленила
Ипак нови почетак лета

Сенчење између обиља
облика

И кад је ниво воде увећан
Нема плодова лова
Колико пловидбе

Између ишчекивања невремена
И навиклог хода по киши

Круне те несавршене ситнице
Тачност сата
Обликује те по својим својствима

Спасоје Јоксимовић

КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА

КАТАРИНА РИСТИЋ АГЛАЈА

Катарина Ристић Аглаја, рођена у Београду 1968. године.

Аутор који реинтерпретира – постмодерним језиком (дискурсом) древне космолошке и космосоциолошке митове везане за најстарије доба матрифокалне културе. Жанровски распон иде од филозофско-есејистичке прозе до краћих и дужих форми неосимболистичке прозе и митопоезије; такође, до историјско-фиктивне новеле езотеријско криминалистичке тематике, везане за древне свитке и псеудотекст (његове хиперреалне ефекте – хипертекст). Објављује своје арт блогове при електронским магазинима P.U.L.S.E, HYPERBOREA, KУЛТ, и др.

Предраг Тодоровић: „Ауторкин приступ литерарном делу је вишеслојан, па с тога и вишезначан јер понире у митолошке пра-потке бића, а да притом досеже до новоотворене димензије новорођеног бића. Упутити се његовом стазом значи пре свега то да су сва упутства дата већ самим његовим штивом. Пажљивом читаоцу тако је омогућено да допре до језгра уједно крајносно индивидуалног и колективног архетипског полазишта. Ауторка због тога непрестано враћа читаоца, који – обујмљен авантуром лавиринтне рецепције дела напросто гута њен текст – на рад ходочитања; тачније, праћења оног магматичног тока њених реченица где се лава – као чист увид – слива у нутрину предложеног штива; одатле следи еруптивност силе финално-заокружене спознаје каква се најзад формира у круниште њеног смисла. Отуда је и пут те лаве пут Уробороса, стално присутан јер исходи из ухода. Управо због тога (што материју прима нису заокружили у себи) њена је литература многима херметична, а да је у својој суштини она тек херметизована (као могућ одслик таблица). Проналажењем жижне тачке у њеном тексту та се внутарња ватра коначно преображава у звезду-водиљу каква навештава управо ону искру духа која посвећеном читаоцу исцртава стрми пут ка Ананкиним сферама.“

Катарина Ристић Аглаја: „Теза о пореклу зла: ово долази не с дна овоземаљске еволуције већ с највише инстанце Ума – који је само услед властите пренапрегнутости прекинут у расту до тачке захватања бесконачности. А закрпе тог прекида, или места неопходних застоја отеловљују себе у планетарно-људско – геопатогено – зло; упоредо: земаљске патенте надживљења једне локално-свемирске смрти. Али они се сумарно активирају тек на крају људске повести – поништавајући претњу шупљине овог самодокинутог Ума.
Главна дилема прастарог човечанства (можда: још непосрнулих Атлантиђана) настаје око питања да ли ту одозго примљену мапу зла треба објавити или сакрити. Да ли спречити – њеним затајивањем, ради мањинске контроле – провалу зла из људске природе? Или ју је боље самом њеном објавом акцентовати – да би постала окидач планетарно-друштвеног преврата: управо оног који би ишао упоредо уз ток циљног самопреображавања све смртне материје.“

Катарина Ристић Аглаја је објавила књиге Мојрина Контроверза – Крилата Богиња у Времену пре стварања; Пут од Лемурије ка Хипербореји – неосимболистичка митопоетика; Кула ветрова – Потрага за параметром зла (шире о њеним делима видети на: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8). Објављивала је парцијалне преводе за PULSE WORLD EDITION и чланица је међународне мреже неконвенционалних издавача и аутора LAMBERT са седиштем у Дрездену.

КЛОПКА ПРИСВАЈАЊА: СОЦИОЛОГИЈА МЕНТАЛИТЕТА

Катарина Ристић Аглаја

Постоји известан монструм, који се увек изнова рађа у овдашњем менталитету, а који се зове – посесивност.

Неки посесивност не тумаче као добро и зло појединца, већ као одлику читавог једног народа или његове културе. Па ипак, и у том случају, та културна навика извлачи из појединца оно најгоре.

Идеја да се неко ко је у своме окружењу од рођења странац, напросто апсорбује – без жеље да се омогући пут развоја артикулације те страности, те и да се с њом истом до краја искомуницира, и то помоћу изграђиване моћи перцепирања границе између сопствених унутрашњих правила и правила те непознанице – јесте идеја која доводи до урушења и пропасти управо онога што сматрамо властитим.

Јер, без преиспитивања себе у зрцалу неке непознанице немогуће је освестити сопствена правила живљења/понашања/изражавања, односно цео властити културни образац, а тиме га није могуће ни обзнанити некоме ко нам као известан странац, у овом или оном својству, прилази.

Уместо радости, која би произилазила из те комуникације, тад наступа око супервизора – тј. подела на оне који су у њега смештени, и оне који су њиме обухваћени. Јер сама комуникација је уметност заобилажења, сушта супротност овде учесталом директном приступу: – насртању на средиште нечијег бића и његову најнеприступачнију интиму, све ради тога да се (под изговором бриге за то биће) властити само локални начин живљења наметне и лажно представи као свеопшти. Дакле: с једне стране, осуда туђег покушаја издвајања из једног уистину више непостојећег заједништва; и с друге, неприкосновена (сасвим затајена) позиција властитог самоиздвајања, које се (за разлику од првог случаја) не изводи на сопствени рачун већ на рачун осталих.

Atlantis i planeta Melanholia – Dmitry Kochanovich

Постојање оног што је властитој моћи разумевања недоступно, осуђено је – у таквим околностима – на ликвидацију. Јер ту је учињена следећа замена тезе: уместо да ми идемо у сусрет појавама и учинимо напор њиховог разјашњавања, ми чекамо да се појаве саме од себе учине транспарентнима – и то (само) у односу на нас! (Питање је: шта је са осталим световима и њиховим различитим дискурсима, којима ови исти подједнако припадају: – ту бива уништен и последњи њихов одјек у суседним световима, који их и чини вечитима!!). Дакле: под погледом једног паноптикума укида се полидимензионалност једне ствари/феномена, тј. она се своди на патент свог опстајања у само једном, изолованом свету (оскудном времену). Парадоксална последица ове усађене носталгије за једнообразном националном прошлошћу, јесте та да више нема ничег осим садашњег трена.

Присуство странца у овој средини (мислим на странца у било ком смислу) не може бити искоришћено као средство самопреиспитивања: – он може бити или одбачен или апсорбован.

Управо услед тога се губи, у свим слојевима друштва, и последњи траг свести о функционалности манира, односно, о важности куртоазног понашања – које не укида већ само одлаже, за прави моменат, неку оштру и једноставну експресију истине. А без те комуницирајуће дистанце, коју омогућава тек само и искључиво манир, руши се и сам темељ функционисања живота у једној заједничкој држави.

Можда се то све догађа зато што управо овде, у Србији, јесте место где се туку две – најопречније замисливе – струје:

  • једна која води посувраћењу последњих оаза грађанског слоја – изатканих од једном већ интериоризованих страних утицаја, који се више никад не могу разлучити од оног „сопственог” – у уистину више непостојеће и зато симулирано биће националне прошлости
  • друга која – признавањем фактицитета прекида који се догодио у односу на прошлост – иде ка будућности, и то без обзира на то од којих је друштвених слојева потекла.
Zelena devojka na sprudu – Pina Belvisi

А те две струје, приликом судара, стварају најневероватније комбинације; јер, на овом поднебљу не опстаје више никакав фиксни, већ установљен идентитет него само идентитет-у-изборавању, идентитет одложен за будућност – или могућ тек у будућности. (да ли је то, можда, прави идентитет онога што би било српско???).

А тешко је, свакако, погледати у огледало (односно странца-по-рођењу, наводног изрода) у коме се огледа та неизвесност уписана у један самоидентитет, то само недостајање једног обједињавајућег начела у народу, та распарчаност јавног мнења услед које је једина могућност за овдашњу културу да преживи – да буде ”бачена” у светскост.

Јер, нити праћење диктата неке личности (као незаобилазног услова за сложност једног колективитета) нити архаична идентификација са територијом (пра-разлог његове поделе), нису одлика ове клице што је положена у место раскршћа – тј. овог изданка ветрова.

Посесивност је облик замаскиране ксенофобије за коју још не постоји храброст да буде призната.

Salvador Dali – Lighthouse of Alexandria

Посесивност је у нашем времену клопка, јер не нуди никакву заштиту већ пропаст ономе који јој се приклони. Јер монструм ње саме махнита управо онда када осети да му време измиче, да му истиче онај рок у коме је он сам имао још неког смисла (као део једне традиције, оквир колективног опстанка) – а по чијем истеку он може бити још само облик личне патологије, дакле, управо онај феномен који је раширен на овим просторима у запањујућим размерама!

Ту стоји дилема: – хоћемо ли радије поштовати неку личност или одређен закон; тек ако се – као на западу – до краја поштује закон, заједнички живот почиње да функционише; али при том остаје нерешено питање због чега је један закон закон, односно због чега би он био за нас нужно праведан. Највише по том питању, па тек онда и по свему осталом, Србија заиста стоји на средини између истока и запада.

Једини начин да преиспитамо неки закон јесте да преиспитамо личност/традицију која га је прва донела/изнела, односно да расветлимо онај скривени разлог за његово доношење: – да ли је он, закон, наиме донет зато да би нас саме, као потенцијалне чиниоце друштва, у било ком смислу подредио традицији /владарској личности/, или пак стога да би нам оставио избор за једну апсолутну – бесповратну еманципацију?

Ако је у питању ово друго, онда је личност преношења неке традиције морала да нестане, да ”абдицира”, да би наместо ње наступио закон /владавина права/, – и отуд свако ко прихвата закон /разуме право/ заправо понавља/тумачи овај гест прапрвобитне или трансценденталне личности /тј. симболички се облачи у њено рухо/. Међутим, сви они који су склонији оном првом, овај могући гест трансценденталне личности не тумаче као гест племенитости него као израз њене слабости, те као прилику да управо они сами – сасвим мегаломански – заузму њено место; те и да не дозволе да они малобројнији, који спрам овога супротно мисле, измакну њиховом видокругу.

Потреба за сагледавањем тог једног сасвим посебног зла, рођеног на овој територији, јесте од много ширег значаја – него ли да је она то само за нас саме!

Србија није самој себи локалан већ универзалан проблем, јер управо на њеној територији, на којој се туку две несводиво опречне струје, треба да се проломи бит промене.

Zoo vrt u šaci – Alexander Maozyagin

Зоран Ђинђић је, у извесном смислу, био двоструко несхваћен: – како овде тако и напољу.

  • с једне стране, он се обукао (свесно или несвесно) у рухо лидерске личности да би уочену тенденцију у народу за слепим и аутоматизираним праћењем вође довео до њене последње консеквенце – до њеног суочења са својим властитим парадоксом.
  • с друге стране, он је желео (свесно или несвесно) промену на локалитету Србије искључиво због њене повезаности с променом на светском нивоу, то јест, због њене условљености нечим далекимчији би уједно и она сама била услов.

Његова осујећена намера да оствари своје идеје на локалном плану настанила се трајно при њеном одјеку у универзалноме.

.

ОДСУТНОСТ  ПРИЈАТЕЉСТВА

Неке од последица источног деспотизма, испољене на нашим просторима:

Подвостручена, у-себи-недоследна потчињеност некој родитељској личности – имагинарној или стварној – ствара радикалну неспособност за пријатељство.

Уместо да се слави избор пријатеља по слободној духовној сродности, улази се у један депримирајући однос (ипак емотивне) размене, и то с особама о којима се – с становишта тог претпостављеног ауторитета – нема позитивно мишљење! И то све зато јер се од њих (будући да су ван друштвене матице а уједно без права на самобитност) може нешто (есенцијално) исцрпљивати, све док они по пукој сили тог дужничког односа не пређу под власт тог над-Ја.

An abstract owl-figure with reflective book

Зашто ови добровољни потчињеници то себи чине? Да би се приближили центру једног непостојећег знања, празној љуштури оног културног наслеђа које је већ давно “прелетело” у други облик.Чудовишна подела, не на полове, већ на оне који знају и оне који не знају, мада сви ослушкују неки позадински шум, тачније сви су чули нешто о томе о чему је реч. Откуда то?

/Јован Чекић: “Пресецање хаоса”/

Можда – отуда што се једној намерно занемареној маси сервира привид о занавек датом месту саборности.

Све стамене особе, које су кадре да се психолошки држе на одстојању спрам владајуће матрице, уместо да буду награђене раскрченим јавним простором сусретања сличних (где би се кристалисао услов њиховог институционалног опстанка), упућују се на следећу уцењену ситуацију: или храна за чопорско над-Ја, или друштвена изолација.

Тек њиховим ланчаним изласком у јавност истргао би се простор свемоћи од фантомског самодржца, митског квазистаратеља, понирућег духовног канибала. А тек затим би се отворио простор пријатељства – који је дар изнедрен из крила самотника.

.

НЕПРЕОБРАЖЕНА ЛАЖ

– последица самозатварања једне етно-симболистичке залихе –

Срби су се – у једном запањујућем проценту своје популације – заглавили у процеп између фактографске истине и креативне лажи. Ту је препознатљив један позитивно зачет когнитивно друштвени процес који је, под дејством неповољних околности, прекинут на полу-фази.

Постоје два краја одмотавајућег клупка истине:

Навика стриктног држања уз презентно-чињеничку истину долази од једне дисциплине која је споља – ауторитетом правне државе – наметнута. Иако последње откривена истина никада не одговара у потпуности својој првој, од случајних чињеница склопљеној тек антиципативној слици, она је незамењива ради проналажења средстава властите експресије у неком неупоредиво ширем контексту. Међутим, порив за трагањем за целом, динамичко процесуалним истином јесте порив који долази – апсолутно неусловљен – изнутра, из самог појединца. Али, он – као једна херојска тежња са неизвесним крајем – захтева извесну потпору: открића малих угаоних момената што чуће унутар великог мозаика истине – као средства расвете наличја преовлађујућег мишљења /упор. средства пресабирања релевантних чињеница/.

Leteće jedrilice i leteći puževi – Susanne Weigand

Тек би овај прогнани – јер од шире јавности затајен – дух инвенције разгрнуо тамно-вилајетску копрену српског народа-у-изолацији и поново успоставио хоризонт његове самоартикуалације. Тиме би и сама потиснута етно-симболистичка залиха Срба (лишавана, увек изнова, елите која би је уз корак времена претумачивала) стекла стратегију од обарања у пред-време митске свеједноте – која махнито усисава све своје суседне светове. Та се залиха више не би (– као препуштена турбо-фолк култури, у чији се покров завила само из громног страха од свог потпуног пребрисавања с лица земље –) провлачила кроз подземне канале друштва; него би – напротив – пронашла свој крајњи излаз исликавањем на екран једне сасвим туђинске визуре!

У том смислу Србија је место изокренућа визуре европске савести, или, тачније, њеног скренућа у авантуру расветљавања властитог јој најскривенијег ћошка.


A Fire-Bird Woman – Remedios Varo

Дакле: порив за лагањем лежи у једној паничној потреби да се одмах потре претња властите несхваћености из опозиционе перспективе – на начин потпуног искључивања исте из скале могућих светова, кроз коју сваки пут пролази наш ум пре него што утврди територију сопства и сопственог. А то све доводи до крајње суморног стања: затварања сазнајног хоризонта, односно, владавине духа скућености.

Управо услед таквог искључивања локално апсолутизованог себе из ланца далеких поредби, бива – на овим просторима – поремећен појам о достојанству: непрепознавање мерила сопствене стамености у спремности на манир самопреиспитивања: пут обарања у неизвесно, где се трајно релативизује принцип нечије урођене моћи а апсолутизује њена умреженост, или општа цивилизацијска префињеност.

У Србији је још увек недосегнут идеал самопреиспитивања, односно логика далеко-заобилазног самопотврђивања.

Текст је први пут објављен на P.U.L.S.E. – https://pulse.rs/klopka-prisvajanja/

ЈА ТЕБЕ МРЗИМ

ЈЕДНА ПЕСМА МАДЕЛИНЕ САНДВИК (ЈЕЛЕНА ВУКАНОВИЋ)

ЈА ТЕБЕ МРЗИМ

Када смо свиње и овце доводили

на плац

а оне скичале, рекао си, ништа за то.

Нема нечастивих сила.

Четири овна на четири угла.

Чак ти је и сенка на темељ пала.

Ноћу нам је неко обешену ракију пио.

Није умро обележен концем.

Никакву заштиту нисмо имали.

Када си трпао злато у темељ куће

рекла сам ти:

не можемо служити богу и богатству.

Мрежа ми се на очи навукла.

Не могу те се заситити.

ВЕРТИКАЛНА ПОЕЗИЈА РОБЕРТА ХУАРОЗА (ROBERT JUARROZ)

Роберто Хуароз је аргентински песник (1925 – 1995). Познат је по књизи поезије Вертикална поезија где испитује границе језика и његов суштински смисао за човека. Ова метапоезија умногоме је инспирисана идејама Мартина Хајдегера. Свака је песма нумерисана, без наслова. У питању је стремљење ка узвишеноме, поетска, а самиме тиме и онтолошка вертикала. Стремљење од циља битније, као што је путовање од дестинације. Октавио Паз и Хулио Кортасар били су задивљени овом поезијом. Паз је казао да су Хуарозове песме
изненађујуће вербалне кристализације, језик сведен на куглу светлости.
Песник апсолутних тренутака.

Избор из ,,Вертикалне поезије’’

37

Док чиниш било шта,

неко умире.

A Dream Of Butterflies, Charles Burchfield

Док гланцаш ципеле,

док мрзиш,

док јој пишеш истанчано писмо,

истинској љубави, или не истинској.

И ако можеш доћи до тога да не чиниш ништа,

неко би умирао,

покушавајући узалуд да обједини све углове,

покушавајући узалуд да не зури непомично у зид.

И ако би ти умирао,

неко још би умирао,

упркос твојој исправној жељи

да умреш један минут достојанствено.

Зато, ако те питају за свет,

одговори једноставно: неко умире.

Из Прве Вертикалне поезије, 1958.

26

Звоно је испуњено ветром,

иако не звони.

Птица је испуњена летом,

иако је мирна.

Небо је испуњено облацима,

иако је само.

Реч је испуњена гласом

иако је нико не изговара.

Свака је ствар испуњена бежањем,

иако нема путева.

Све ствари хрле

ка своме присуству.

Из Шесте Вертикалне поезије, 1975.

September Wind, Charles Burchfield

61

Посматрам једно дрво.

Ти гледаш удаљена било коју ствар.

Али ја знам да када не бих гледао ово дрво

ти би га гледала за мене

и ти знаш да када не би гледала то што гледаш

ја бих гледао за тебе.

Више нам није довољно

да гледамо засебно.

Успели смо

да ако једно од нас фали,

други гледа

оно што би један требало да види.

Само нам је потребно сада

да ујединимо један поглед који гледа за обоје

оно што бисмо заједно морали видети

када више не будемо нигде.

Из Шесте Вертикалне поезије, 1975.

13

Средиште љубави

не подудара се увек

са средиштем живота.

Оба средишта

траже се онда

као две животиње усплахирене

али готово никада се не налазе,

јер је решење истобивања друго:

родити се заједно.

Родити се заједно,

како би требало да се роде и умру

сви љубавници.

Из ОсмеВертикалнепоезије, 1984.

19

Не да ми да усним

могућност да се нећу затећи када се пробудим.

Али још ме више узнемирава

могућност да тебе нећу затећи.

Не да ми да усним

могућност да ће нас заменити

док спавам.

Али много више ме узнемирава могућност

да се нећемо препознати када се пробудим.

Не да ми да усним

могућност да након буђења

ништа неће одговарати ничему,

чак ни ти мени.

Али много више ме узнемирава

могућност да нам обома обришу прошлост

и да ти и ја никада нисмо постојали.

(За Лауру, поново)

Из ЈеданаестеВертикалнепоезије, 1988.

25

Волели смо заједно толико ствари

да их је тешко волети одвојено.

Чини се да су се удаљиле изненада

или као да је љубав била мрав

пењући се по стрминама неба.

Проживели смо заједно толико понора

да без тебе све се чини плитко,

орбита претворности које клизе,

напетост без продужетака,

надзор над телима без присуства.

Ходали смо толико не померајући се

да се путеви сада надвисују

као склоништа бескорисна.

Покрет и непомичност су се поделили

као степени две температуре.

Изгубили смо заједно толико ничега

да навика опстаје и враћа се

и сада је све победа ништавила.

Време постаје не-време

јер га више не мислиш.

Заједно смо толико ћутали и говорили

да су чак између говора и ћутње две издаје,

две супрстанције без оправдања,

две замене.

Тражили смо све,

пронашли смо све,

напустили смо све.

Једино нам нису оставили времена

да пронађемо око твоје смрти,

па макар било само да га напустимо.

Из Четврте Вертикалне поезије, 1969.

Превела Јелена Вукановић

AKO, RIZIKUJUĆI DUŠU ILI GLAVU ILI MIR, DOĐEŠ DO ISTINE DO KOJE JE VEĆ NEKO DOŠAO, TO ĆE BITI NOVA ISTINA („SKICA ZA SLIKU SVETA“)

RASTKO TEJIN, FRAGMENTI


Pisac nakon koga će se mnogi zapitati. Sa sigurnošću mogu kazati da ovakav vid iznošenja ,,malih’’ istina nije u srpskoj književnosti viđen još od Andrićevih ,,Znakova pored puta’’, ali bih išla dalje, uporedivši ove fragmente sa Paskalovim ,,Mislima’’, a najvažnije: sa celokupnim Sioranom, premda najviše sa ,,Silogizmima gorčine’’.
Svoje stavove iznosi sigurno, bez velikih uzbuđenja, a naizgled i bez napora, ali te misli pulsiraju, jer se do njih i ne bi moglo doći bez velikih unutarnjih potresa. Naziv fragmenata, vrlo vešto odabran, podseća me na nekog Boga koji počinje da stvara svet, ili suprotno, koji ga završava, svodeći krajnje račune. Zato osećam veliko poverenje prema ovim zapisima, premda potekoše iz ruke čoveka, a ne Boga, čoveka koji pokušava da nam skicira svet, tačnije da nam ga predoči, ,,uprosti’’ i prikaže kostur i osnove na kojima počiva. Ipak, ne svet, već njegov odraz u nama ili naš odraz u svetu – manifestaciju, sliku, podnivo, a onda i skicu svoga podražavanja tog sveta, skicu svoje umetničke delatnosti vešto nam podmeće. Ove istine i nisu konačne, već sve odnose neposredno iznova preispituju a neretko i izvrću: ropstvo/slobodu, ćutanje/govorenje, poraz/pobedu, ljubav/mržnju, život/smrt. Zapažanja su mu neverovatno maštovita i pronicljiva, a sukob u čoveku nastao iz nemogućnosti da izmiri suprotnosti – maestralno utišan i umiren, iako ne u celosti rešen, razume se. Iz naporne , ali nadahnute samorefleksije nastala je ova Skica gde se kao subjekti, možemo donekle smiriti u sumnji.
,,Odbaci sliku i oseti bol. Povratak životu je povratak iskustvu umiranja.’’
Najsladostrastniji poziv na život, zato jer smrt kompletira svakog čoveka. Skica-slika-Svet, gde bi se trebalo (makar povremeno) odreći naše predstave o svetu i ideje da smo uopšte u njemu na jedini nam zamislivi način. Upravo bol, apsurdni bol zbog nemogućnosti totalne samospoznaje – postaje najprihvatljiviji medijum, šansa za prihvatanje snažnih smrtnih upliva u život, mogućnost za darivanje jednog sočnog života alavoj smrti.


Jelena Vukanović

Rastko Tejin (67), detektiv u penziji, rodom iz K., sa prebivalištem u B. Piše poeziju i (fragmentarnu) prozu. Tvorac je dela: Skica za sliku Sveta, Beleške oca Metafrasta, Splet, I smrt se vraća da isključi ringlu, Hodočašće u Ništa

SKICA ZA SLIKU SVETA

Ćutanje je konačni cilj svega napisanog.

Sve mlađa deca vode sve odraslije razgovore.

Odustah od ideje da sam dobar i, odjednom – Bog, taj veliki Bog, dobi dovoljno mesta na svetu!

Imamo snage još samo za surovost. Nežnost ne bismo preživeli.

Neko je sposoban da voli sebe samo zaobilazno, trudeći se oko svoje slike.

Propao sam kao čovek i sad vredim samo onoliko koliko dajem. Sad vredim samo kao božanstvo.

Slobodne da stvaramo, ono što stvorimo nas zarobljava, potpuno.

Poraz po poraz: sloboda.

Rastko Tejin sa zvezdanom prašinom

Sve to što sad traži nas, cele hoće li nadživeti sebe?

Da iza prostote može da stoji Premudrost. A da iza teoretisanja i spekulacija, umivenih i razigranih, može da stoji zatucanost. Eto, kakvi paradoksi.

… treba mi da čak i navike budu stalno ponavljajuća novost.

Odbaci sliku i oseti bol. Povratak životu je povratak iskustvu umiranja.

Prozračno je trajnije, baš zato što je uvek na ivici nestajanja.

Cilj rada je nerad.

Aktuelno je prerušena prošlost. Samo je večnost savremena.

Jedina prava nagrada je učešće u lepoti.

Mnogo toga ne staje u oblik, a ipak se na obliku, sve više, insistira.

Kada su stvari previše jasne, nećeš ih razumeti.

Ranjena sujeta je šansa, jer sve ranjeno može i da umre.

Svako se nasađuje na sopstvene pojmove o čoveku. Čovek, onaj drugi, jedva da ima veze s tim.

Drži dobronamernu distancu prema ljudima, da bi bio bliži onome što su oni, stvarno.

Visoko mišljenje o sebi ne znači i samopouzdanje, naprotiv: znaš, negde duboko, da će te onaj ko si umislio da si izdati kad ti najviše treba, reći ti: ,,ne postojim’’.

Sitni promašaji ga odvedoše na stranputicu i on završi u krupnim pitanjima.

Doživeh u sebi, u mašti, potpuno, i tako pokvarih moguće.

Što manje grabiš od života, to više ostavljaš Proviđenju da ti pokloni.

Smiri se, šta god ružno da kažu o tebi, istina je uvek mnogo gora.

Caru carevo, a to je sumnja. Bogu Božije, a to je poverenje. Teško pokolenju koje daje obrnuto.

Ljubakanje je veći neprijatelj Ljubavi, negó mržnja.

U ljubav se ide ćutke, kao u rat ili u manastir.

Postojanje je neminovnost i treba ga ignorisati. Treba živeti za ono što postojanje nije dónelo.

Ako, rizikujući dušu ili glavu ili mir, dođeš do istine do koje je već neko došao, to će biti nova istina.

Nijedno znanje koje ti dopušta da se osećaš ugodno što ga poseduješ nije dovršeno.

Ja sam tvoj san, ti moj i neću se iznenaditi ako si ništa. Možda postojimo, dođi.

Plaši se da sazna Istinu, da mu Istina ne bi pokvarila planove. ,,Životne’’. Kao da je život moguć bez Istine.

Прошла времена, презент и футур у дневничким белешкама Драгана Крстића

Драган Крстић (1929-2006) је био српски психолог, рођен у Београду у којем је живео, радио и у којем је умро. Био је аутор низа значајних радова из домена психологије – Психолошки речник (1988) и Психолошке белешке (1992), те низа истраживања из области филма, језика, издаваштва, архитектуре, развојне психологије… Тек неки међу његовим пријатељима су знали да је Драган Крстић био и спортски пилот, а нико, па ни супруга, да је од 1960-1988. године водио дневник.
Крстић је био кетмен. Његова укљученост у социјалистичку структуру власти преко низа академских институција у којима је радио омогућавала му је увид у механизме функционисања тадашњег режима. Утиске о ономе што је видео и према чему се односио са пуним неповерењем је бележио у дневник (Психолошке белешке. Покушај психолошке хронике I-VI, Балканија: Нови Сад). Захваљујући тој околности данас је могуће читати једну интимну историју односа према структури власти, која је настајала у распону од готово тридесет година.

4.7.1975

Драган Крстић

Пошто сам на једном семинару говорио о анализи садржаја комуникације, разговарао сам са једним професором који у оквиру Центра за усавршавање на Филолошком факултету треба да уради дипломски рад, жели баш тиме да се бави. Запослен је у Ваљеву у затвору за тешке малолетне преступнике, и предложио сам му да изврши статистичку анализу речника и синтаксе у писменим радовима младих затвореника. Иако сам га упозорио да је посао временски дуг и по операцијама заметан, прихватио је тему. И сам је запазио неке одлике речника малолетних преступника и радознао је да их јасније класификује и донекле квантификује. Каже да се у синтакси може приметити да млади затвореници мало користе садашње време, претежно користећи прошло и будуће. Пошто ради у репресивном апарату, нисам хтео да га излажем накнадним искушењима и да отварам питање колико је то стварно специфична одлика затвореника, а колико уопште одлика југословенске, нарочито српске популације. Уосталом, и читав идeолошки систем више ради са прошлим и будућим, него садашњим временом.

Сваки затворен систем мора да изађе из тескобе затворености, а у језику се то једино може бекством у прошлост или будућност, док је садашњост менталне, физичке или било какве затворености неподношљивa. Комунистичка идеологија се јавља као имитација религијских општих образаца у којој је садашњост тегобна, па се преко ње мора брзо прећи, као да је то нешто сасвим пролазно и успутно. У синтакси ће се то одразити у ређој употреби садашњег времена. Прошлост је била грешна, али и испуњена подвижништвом које изводи на пут спасења. И једно и друго мора бити добро описано, са честом употребом прошлих времена. Комунистичка идеологија много користи прошло време у коме описује све грехове бивших власти, као и подвиге комуниста, који су се супротстављали тој грешности многих људи, и најзад кроз мучеништво извели становништво на прави пут спасења. Најзад, ту је и будућност, рај на земљи, безгрешно друштво, једно наилазеће озарено време, које се мора често спомињати да би својом динамиком привлачности утицало на људе да се придруже или подреде комунистичкој идеологији. Кријумчарење тог библијског обрасца у свест људи комунисти су остваривали различитим психолошким путевима, зависно од развојне фазе у којој су се нашли. Пре него што дођу на власт они се користе снагом језичког логоса и свој долазак на власт најављују метафором Библије, само са спуштањем основног људског егзистенцијалног обрасца из његове трансцедентне равни у овоземаљску раван, што им и даје велику психолошку динамику у условима кризе људског веровања. После њиховог доласка на власт, психолошки услови се битно мењају. Парадоксално је да комунистичка власт заиста реализује и заоштрава библијски концепт о тегобној садашњости, која постаје мучна и неподношљива, па је сви, и народ и комунисти, избегавају и не спомињу што се изражава у сразмерно реткој употреби садашњег времена. Тада и народ почиње другачије психолошки да користи прошло и будуће време. То није употреба којом се кријумчари есхатолошки концепт егзистенције, већ обично, некад и панично, бекство из садашњости. Оно што видимо код малолетних затвореника, или што бисмо видели у било којој тамници, само је екстремни случај општих односа који сада владају у Србији.

Висока учесталост јављања прошлих времена у нашем садашњем говору садржи у себи важне одлике које такође ваља запазити. Наиме, српски језик располаже развијеном и јасном структуром неколико прошлих времена, која су сада готово заборављена. У употреби је преостало, практично, уопштено, најмање диференцијално прошло време и примедба о високој учесталости прошлих времена у нашем говору стварно се односи на ту врсту глобалног саопштавања прошлости. Био сам – нема више бих, бејах, бивао сам, бејах био. Оно што се дешава са нашим говором (мишљењем) донекле је замагљено чињеницом да и у другим језицима постоји разликовање више прошлих времена и да је и у њима дошло до извесне редукције употребе разноврсних прошлих времена, као и њихово свођење на неко прошло време које одговара нашем општем прошлом времену (перфекту). То је проблем такозване економизације говора, са придавањем многобројних и разноврсних (не много дивергентних) значења (у облику “гроздова”) речима које су кратке и “економичне” у говору. Исто је и са редукцијом граматичких правила употребом такође економичних граматичких облика, који не захтевају много енергије ни у поруци, ни у пријему и обради порука (највише у енглеском, али и француском и немачком, донекле и руском језику-говору). Међутим, та редукција “великих језика” важи углавном за усмени говор, док су у писаном језику сви граматички облици сачувани (нарочито у француском), изузев површних текстова свакодневице, или намерно “скраћеног” говора агенцијских вести. Иако не постоје упоредна истраживања преко којих би се могао упоредити степен економизације и редукције говора у различитим језицима, уверен сам да је редукција нашег говора знатно већа, да је психолошки другачија и да је само делимично условљена економизацијом граматичких облика. Усмени говор је флуидан и тешко се пореди, али зато се те разлике могу јасније видети у писаном говору. Довољно је само бацити поглед на неки наш писани текст, чак и онај са најозбиљнијим језичким претензијама и одмах приметити да је употребљен готово искључиво перфекат. То је у другим језицима просто незамисливо, али и у нашим ранијим текстовима.

Не бих хтео да преузмем улогу судије и да беспоговорним закључивањем пресецам иначе увек отворена језичка питања, па с тога не осуђујем оно што се дешава са нашим усменим и писаним говором јер он је одређен огромним инерционим моментима који су, уосталом, захватили и мој говор. Не желим ни да осудим искључиво комунистичку идеологију и владавину јер слични процеси редукције су, очигледно, започели још раније, у међуратном периоду нашег говорног понашања. Оно што се догађа у језику и говору далеко је фундаменталније од једне идеологије, ма колико дубоке, библијско-архетипске слојеве личности она захватала. Тек у том контексту примећујем да је редукција условљена и тешким психолошким притиском садашњости, из које произилази и амбивалентан или нејасан однос према прошлости. У тој прошлости све је измешано, и добро и зло, и достојанство и понижење, и грижа савести због злоупотребе прошлости и понос због њених достигнућа – свакојаке супротности су у њој садржане, нарочито ове скорашње, комунистичке, са много свирепости и превара. Једни делови прошлости се прихватају, други одбијају, нешто у њој психолошки функционише као нада, друго као проклетство – ништа од тога између себе није јасно раздвојено, не постоји граница, ни временска, ни било каква друга која би ту прошлост диференцијално размеђила. Из таквог психолошког односа према прошлости не може да произађе ни њено јасно и танано граматичко разликовање, па се са њом поступа грубо, начелом све или ништа.

19.12.1973.

(…) Где су се изгубила сва она прошла времена у српском језику, која су до недавно постојала у непосредном говору и још увек се срећу код старијих људи? У текућем говору изгубило се пређашње свршено и несвршено време и остало је само једноставно прошло време. (…) чини се да је цео тај “временски” квар језика најближи коренима поремећаја саме потенције језика, редуковане заједно са редукцијом саме егзистенције.

У мојој кући су се говорила сва времена и сећам се да сам прве потешкоће имао на факултету, и то баш на студијама психологије. На вежбама, када је требало давати исказе и водити протоколе замерали су ми што кажем “осетих” или “бејах осетио” и захтевали су да кажем “осетио сам”. Нико није хтео да разуме разлику између неког тренутног осећаја (осетих), осећаја који је претходио нечему (бејах осетио), или осећаја који је у прошлости трајао неко време (осећ