УСТА ПУНА ЗЕМЉЕ – СЕЋАЊЕ НА БРАНИМИРА ШЋЕПАНОВИЋА (ЦИТАТ)

Последњег дана новембра из живота се у сећање преселио један од савремених српских писаца најснажније међународне репутације – Бранимир Шћепановић (1937-2020). На пут ка Булатовићу, Андрићу, Кишу, Stellapolarebooks га испраћа одломцима из његовог најпознатијег дела.

Заправо, тек сада, он читавим својим бићем схвати: ако се већ помирио с мишљу да му нема спаса, не сме му бити свеједно како ће умрети; не сме дозволити да под ногама оних острвљених људи, у болу и сузама, понижен као пас – буде лишен чак и једине утехе да је сам одабрао место, час и начин свога краја; не сме никоме пружити могућност да упрља последњи тренутак његовог живота; мора сачувати достојанство своје смрти; мора бити потпуно сам да би се смирен, спокојан, чиста ума и чиста срца, опростио са васколиким светом; из тог немилостивог и чудесног света, који никад ваљано није ни упознао – мора отићи с љубављу, а не с мржњом! Мислећи о свему томе, трчао је све брже, јер снагу није црпао из оног малопређашњег ината, већ из најдубљег и најлепшег очајања што га је икад осетио.

[…]

Ипак се питао да ли би, у случају да се предомисли и одлучи да живи колико му је и суђено, та чудна законитост важила и за њега: да ли би му преостало време, као и свака патња, изгледало заиста дуже, или би му, напротив, пред сазнањем да се све брже отапа и смањује као комадић леда на врелом длану – минуло учас као последња илузија. Свеједно, хтео је бар да израчуна колико му стварног времена још остаје. Рачунао је полако, претварајући дане у сате, сате у минуте, а на крају је све то помножио и закључио да ће му, ако буде живео још деведесет дана, остати још 2160 сати или 129.600 минута, у шта није убрајао данашњи дан, који је, по свему судећи, већ био страћен. Учини му се, зато, да то и није тако мало, наравно под условом да сваки од тих тренутака проживи пуним дахом, као да му сваки заиста пружа и једину могућност да последњи пут у свом животу осети нешто лепо и учини нешто значајно.

[…]

Једним погледом, враћеним унатраг, у прошлост, покушавао је да се ухвати за нешто што би му сад дало снаге и воље да издржи. Али, узалуд се напрезао: није имао сина који ће продужити његову крв; није имао жену која ће за њим заплакати; није имао чак ни после петнаест година упорног истраживања ону хемијску формулу која би сачувала траг о његовом постојању! Учини му се, одједном, да иза себе оставља само пустош и празнину из које није у стању да дозове ниједан призор, ниједно лице, ниједан глас, никакав мирис, ништа од свега онога што би га сад уверило да је стварно и живео. С рукама испруженим ка тој љубичастој даљини коју није могао ни погледом да домаши – он неочекивано загрца: гутао је своје сузе, измешане са знојем и отежале од жутог полена што је, осипајући се са изгаженог цвећа, лебдео над њим, у висини, као рој усијаних мушица. Али, у том тужном часу свог преображаја, ни сам није знао да ли да плаче зато што му се у животу све било измакло и прохујало мимо њега, као да није умео или није хтео да живи, или се тим изненадним, неконтролисаним плачем, у ствари, већ мирио са сазнањем да у тих преосталих и тричавих 2160 сати неће успети да надокнади ништа од свега онога што је за минулих тридесет седам година пропустио да доживи.

[…]

Док је тражио одговор на сва та питања, читав живот му се – из сопствене смрти у коју је био загледан као у тамно огледало – одједном, са застрашујућом јасноћом одрази, и попут једва измакнуте слике, погрешних линија и неусаглашених боја, заигра пред очима, откривајући му неочекивано да је смисао људског постојања, пре свега, садржан у љубави и лепоти, дакле у свему ономе чега на тој већ избледелој и ружној слици његовог живота није ни било. Узбуђен открићем те чудесне и једноставне тајне која му је увек измицала, учини му се да се читав предео око њега нагло мења: зубати и црни врхови планине постајали су све прозрачнији и већ су се, попут расточених сенки, утапали у паперјасти, намрешкани свод неба; оштра травуљина, која му је до малопре саплитала ноге, била је све мекша и све плавља; читава та усталасана висораван већ му је личила на море! Међутим, није био зачуђен том свеопштом променом. Знао је да се сад у њему све прелама друкчије, јер је већ био у стању да у свему пронађе ону скривену лепоту света којем је припадао и да према свему што му је припадало осети љубав. И већ је веровао да ће успети да превари своју судбину. Зато је, ваљда, и трчао све брже, свестан да га у тој бесомучној јурњави више не одржава ни страх ни очајање, већ само та устрептала мисао о могућности стварног спасења, мисао од које се све више заносио и посртао, осећајући како му се у грудима шири неки пламени талас и почиње да му изгара читаво тело наглом и необјашњивом жудњом за морем!

[…]

У ствари, био је сигуран да већ стоји на оном високом и белом врху Прекорнице према којем је, уплашен од људи, бежао још оне пусте ноћи свога детињства и да најзад, одатле, као да стоји на крову света, може једним јединим погледом да обухвати читав свој живот и у њему све оно што је било и што ће тек бити […] Певао је, али зачуђен што не може да препозна сопствени глас. Онда с ужасом схвати да то, у ствари, кроз његова уста устима – пуним земље – лелече из своје тмине прадеда Јоксим. Злослутно оглашавајући да га коначна смрт тек сада стиже, с последњим потомком коме, ето, више нема спаса! “Али ја сам спасен”, помисли он, “ја сам заиста побегао!” И обузет мишљу да што пре устане, једва се помаче. Међутим, од тог јединог покрета она чудесна слика васколиког света коју је дотле гледао – нагло се просу као да је била од прашине, тако да све оно што се налазило доле, бешумно суну у висину, а све оно одозго му се одједном сручи у широм отворене и запрепашћене очи.