Историчарима ни данас није до краја јасно зашто је руководство Србије крајем 1959. године одлучило да се општина Лешак, која се до тада налазила на територији краљевачког среза припоји општини Лепосавић и тако из „уже Србије“ премести на Косово, односно Аутономну косовскометохијску област. Општини Лешак су, читамо у Закону о изменама и допунама закона о подручјима срезова и општина у Народној републици Србији из јуна 1957. године припадала 23 насељена места, међу којима и рудник олово-цинкане руде Бело брдо.[1] Припајање Лешка Лепосавићу значило је да је територија Косова била увећана за око 200 квадратних километара на рачун уже Србије.
Као инспиратори овог потеза наводе се Петар Стамболић и/или Слободан Пенезић Крцун.[2] Ипак, формалну одлуку својим потписима су оверили Воја Лековић, потпредседник Народне скупштине Србије и ондашњи српски премијер, Милош Минић. Они су, наиме, потписали Указ о проглашењу Закона о подручјима општина и срезова у НР Србији, 26. Новембра 1959. године, у којем је територија општине Лешак наведена као део косовске општине Лепосавић.[3]
У свом мемоарском делу високи српски и југословенски функционер седамдесетих и осамдесетих година (премијер Србије, председник скупштине Србије, председник ЦК СК Србије, председник Председништва Србије,члан Председништва ЦК СКЈ) Душан Чкребић критички се осврнуо на ову одлуку, наводећи да њени прави мотиви ни њему нису били познати: „Историјски није објашњено какви су то релевантни разлози били и по чијем је налогу 1959. године територија која је била ван састава аутономне области Косова и Метохије, где су Срби били већинско становништво (…) припојена Косову. Неки помињу Петра Стамболића, а други Слободана Пенезића Крцуна. Не могу да верујем да је то могло бити везано за једног човека и да не постоји писани траг о овој одлуци. Шта је заправо права истина, за сада се још не зна.“[4] Чкребић даље пише да је 2002. године отишао у Архив Србије, али тамо није могао да пронађе записник седнице највишег партијског тела Савеза комуниста Србије о случају Лешак.[5] Оно што је неоспорно, јесте чињеница да се крајем 1959. године територија Косова увећала правцем долине Ибра, све до Јариња.
Примио их је човек чијег се имена не сећају, али памте његове речи: ‘Све је завршено и све окончано. Остаје само да се грађанима објасни да је то за њихово добро.’
Осим у Чкребићевим мемоарима, нека сведочења о овој локалној драми пронашли смо у једном тексту Предрага Живанчевића у часопису ТВ Новости, из августа 1990. године.
У тексту под насловом Сви Стамболићеви дугови, Живанчевић цитира сећање пензионисаног правника Бошка Радосављевића, који је те 1959. године био председник Општинског комитета Социјалистичког савеза радног народа у Лешку. Радосављевић прича: „Током 1959. године извршена је административно-територијална реорганизација срезова и општина у Србији. Радило се то и раније, па је општина Лешак до 1953. године припадала Студеничком срезу, а од 1953. до 1959. срезу Краљево. Онда су нам саопштили ‘одозго’ да треба укинуту општине Баљевац и Лешак, а ова места, са околним селима, припојити општини Рашка. Међутим, новембра исте године из среза је стигло писмо са поруком да Лешак са околином треба припојити Лепосавићу, а то је практично значило припајање Косову и Метохији. Био је то гром из ведра неба, будући да смо грађане уверавали да ће се општина припојити Рашкој. Позвали су нас у Краљево, где смо били примљени код тадашњег председника Среског одбора Петра Веловића и секретара Среског комитета Радета Борисављевића. На овом састанку речено нам је да народу морамо објаснити потребу припајања Лешка општини Лепосавић. Кад сам на састанку Среског одбора упозорио да се ради о обмани грађана, Борисављевић ми је љутито одговорио да ‘нема шта да се бунимо, пошто је све одлучено горе, у Београду.’ После тога поново су сазивани зборови, али без изјашњавања за припајање покрајини Косово.“[6]
Новинар београдског часописа пише даље, да су Радосављевић и секретар Општинског комитета Савеза комуниста Србије Миломир Богдановић, тим поводом покушали да интервенишу код београдских власти, односно да су затражили пријем код Слободана Пенезића Крцуна. То им, међутим, није пошло за руком: „Нису стигли до Пенезића. Примио их је човек чијег се имена не сећају, али памте његове речи: ‘Све је завршено и све окончано. Остаје само да се грађанима објасни да је то за њихово добро.’“ Известан отпор према овој одлуци Београда је, према наводима у Живанчевићевом тексту у ТВ Новостима, пружио и председник Среског одбора у Краљеву, Петар Веловић, и то на састанку са Пенезићем. Веловић је касније сведочио да је „све одлучено на нивоу влада Србије и Косова, а на захтев Душана Мугоше“, тада секретара Обласног комитета Савеза комуниста Србије за Косово.[7]
Одлука није промењена, па је Лешак остао на Косову. Од „уже Србије“ одвојен је и „технички“. Телефонске везе су усмерене ка Приштини, а локални телевизијски репетитор био је окренут ка предајнику на Косову (Голеш), тако да се београдска телевизија у Лешку могла тек отежано пратити. Припајање Лешка Косову пратило је и увођење двојезичних натписа.[8]
Према незадовољницима су предузимане репресивне мере. У Живанчевићевом тексту се помиње случај Косте Ћирковића, који је због противљења овој одлуци (о чему је писао и Титу) био избачен из партијског Општинског комитета. У тексту ТВ Новости налазимо и део текста једне петиције локалних Срба, из марта 1987. године, у којем се наводе облици притиска на противнике одлуке из 1959. године: „(…) нежна убеђивања, избацивање из СК, отпуштање са посла, различите прозивке, притисци и други опробани видови загорчавања живота.“[9]
[1] Поред Белог брда, општини Лешак припадала су и следећа насељена места: Баре, Планиници, Белуће, Бербериште, Бистрица, Јариње, Борова, Врачево, Гувниште, Доњи Крњин, Земаница, Исево, Лешак, Миоковиће, Остраће, Постење, Поткомње, Гулије, Рватска, Требиће, Ћирковиће и Црнатово. „Закон о изменама и допунама закона о подручјима срезова и општина у Народној републици Србији“, Службени гласник Народне Републике Србије, 22. јун 1957. О питању припајања Лешка Лепосавићу видети и у: Момир Гаталовић, Косово и Метохија у државној политици Југославије 1958-1965, Београд 2016; Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945-1969), Београд 2021.
[2] Гаталовић, 83; Душан Чкребић, Живот, политика, коментари, Београд 2008.
[3] Закон о подручјима општина и срезова у Народној републици Србији, Службени гласник Народне Републике Србије, 12. децембар 1959.
Понекад је могуће на само неколика страна објаснити најсложеније и најделикатније појаве. То потврђује и чланак италијанског слависте Серђа Бонаце (Sergio Bonazza), који је објављен 1988. године, на немачком језику, у италијанском часопису Europa orientalis. Лапидаран је већ и сам наслов чланка и јасно указује на тему којом се Бонаца ту бави: “Vuk Stef. Karadzic und der Austroslavismus“. Реч је, дакле, о политичкој позадини Вукове реформе, односно њеној употреби у аустријској стратегији супротстављању руском утицају на балканском и средњоевропском простору.
Важно је напоменути да се Бонаца у свом раду у значајној мери позива на једну књигу Алексе Ивића, из 1926. године, односно да је много тога што италијански научник наводи морало бити познато код нас. Ипак, сматрамо да је важно укратко представити главне тезе Бонациног чланка.
Аутор чланак почиње кратким дефинисањем идеје аустрославизма. У његовој суштини, истиче Бонаца, лежи настојање Беча да се као центар словенства наметне Аустрија, а не Русија. То је, даље, подразумевало да се национална еманципација Словена одвија под окриљем хабсбуршке круне. За нашу тему важна је Бонацина констатација да је Јернеј Копитар, бечки тутор Вука Караџића, био најважнији заговорник пројекта аустрославизма, сматрајући ову идеју аустријском политичком неопходношћу.
Јернеј Копитар
Аутор чланка основе Копитеревог аустрославизма налази у његова два чланка: “Faustin Prohdzka und Joseph Zlobicky” и “Patriotische Phantasien eines Slaven”, објављена 1810. године. Ту проналазимо не само језгро концепта аустрославизма, већ и замишљену улогу Срба у том подухвату. Копитар ту пласира идеју о Бечу као центру словенства, са јасним антируским нијансама. Истиче, наиме, потребу Беча да се бави старословенским језиком, да брига о њему не би дошла у “покварене руке Руса”, дајући управо српском фактору посебно место у овом амбиоциозном концепту. Иако је признавао озбиљну духовну приврженост Срба Русима и зависност Срба од руских културних утицаја, посебно на нивоу писма, Копитар је, читамо у Бонацином чланку, сматрао да је српску књижевност могуће уздићи до позиције у којој би она постала “опасан ривал руској књижевности”. У овим текстовима Копитар је уочио и главни проблем. Срби нису имали граматику, речник, нити прикупљену збирку народних песама.
Изводећи закључак из поменутих Копитаревих теза италијански слависта примећује да је српско питање “од почетка било кључно питање аустрославизма”, те да је , према Копитару, суштински проблем био чињеница да Срби нису имали модеран књижевни језик, те да су уместо тога користили црквенословенски, и то у руској ортографији.
Бонаца примећује Копитареву пасионирану посвећеност Доситеју и његовом делу и у томе види неку врсту поруке Србима: Крените истим путем! Аутор чланка сматра да је Копитар циљано тражио образованог Србина, који би обавио предвиђене лексичке и литерарне задатке, који су требало да ударе темељ српској књижевности: израда српског речника, граматике и критичко прикупљање народних песама. “Открио је Вука”, закључује италијански слависта, “зато што га је тражио.”
Копитар је, читамо даље у чланку, давао предност народној књижевности, зато што у њој није било старословенског, којег је требало избећи. Сврха речника је била да се говорни језик успостави као књижевни. Сам Копитар директно је говорио о правој сврси успостављања модерног књижевног српског језика: уклањање баријера међу “Србима различитих вера” и елиминисање руског утицаја на њих.
Ствари су се покренуле 1813. године, када су се Вук и Копитар упознали. Већ наредне године Вук је објавио прву књигу српских народних песама и граматику. Пар година касније, штампани су други том народних песама и речник. Копитар је касније истицао своју улогу у настанку речника и политичку сврху овог подухвата: “Подстакао сам га (Вука -П.Д) да изради и један речник и на тај начин у потпуности утемељи књижевну реформу, која би била од користи католичкој већини у Аустрији, али и поткопала русоманију ових шизматичких Илира.”
Копитар је био задовољан урађеним. О прикупљеним песмама писао је: “Ова узорна поезија у Вуковој ортографији је својом класичном унутрашњом вредношћу потпуно погодна да српској књижевности, која је до сада била под руским утицајем, пружи једно национално, за Аустрију знатно повољније језгро.”
Бонаца пише о забринутости Руса због велике литерарне реформе у Србији, у чему се видео потенцијал за слабљење веза Срба и Руса. Ову руску позицију италијански слависта аргументује ставом Николаја Греча, уредника часописа Син отечества, који је истицао да је нова српска ортографија раскинула везе између српског и руског језика.
Извори које је Бонаца користио и цитирао упућују на закључак да Вук није био упознат са пројектом аустрославизма и политичком суштином реформе коју је спроводио. Сам Копитар је касније сведочио да политички аспект овог подухвата Вуку или није био познат, или је према томе био равнодушан. Копитар му је појашњавао да се ту “пре свега ради о томе да се Србима понуди нешто чисто српско”, приметивши да је спроводећи књижевну и језичку реформу Вук “нехотично и несвесно радио у корист Аустрије”, односно удаљио Србе од Руса.
Копитар је био задовољан постигнутим. Истицао је, читамо у Бонацином чланку, да се реформом поставио темељ српској књижевности, која ће се даље слободно развијати, захваљујући њеној сопственој животности. Уочавао је два позитивна исхода и њих прецизно дефинисао: Срби добијају књижевност на “вољеном матерњем језику”, а реформа “у политичком погледу користи Аустрији, тиме што аустријске и турске Србе одвлачи од Русије”.
Бонацин чланак даје довољно основа за неколико закључака. Он показује да Копитар није био Вуков сарадник на спровођењу језичке реформе, већ њен прави творац. Затим, да је читава реформа имала јасну политичку функцију у тадашњем аустро-руском ривалитету. Намеће се аналогија са сличним процесима који су се крајем 19. века одвијали у Босни и међу Албанцима. Да ли је Копитар био претеча Калаја и Талоција (о томе видети ОВДЕ и ОВДЕ), односно да ли је први аустријски експеримент управљања процесом стварања балканских нација спроведен на Србима?
На крају, поставља се и питање аутентичности многих сегмената културе Срба, али и других народа, на ничијој земљи између великих сила. Шта је од тога производ унутрашње динамике, а шта тек ехо сусрета и сукоба околних гигантских култура?
Пуна библиографска јединица анализираног чланка: Sergio Bonazza, “V. S. Karadžić und der Austroslavismus”, EUROPA ORIENTALIS VII (1988), 361-371.
Одлука Шведске акедемије о додели награде за књижевност 2019. године Петеру Хандкеу и Олги Токарчук била је један од најоспораванијих избора овог форума. Разуме се, не због Олге Токарчук. Хандкеов изненадни улазак/повратак у мејнстрим изненадио је све, па и њега самог. Овај корушки Аустријанац постао је деведесетих година прошлог века препознатљив не само у свету лектире, већ и у ванкњижевној јавности. Радило се, подсетимо, пре свега о његовим ангажованим наступима у годинама ратова за југословенско наслеђе. Па и после тога.
Везивање за српски фактор током деведесетих и почетком овог века Хандке је платио нарушеном репутацијом на Западу, можда највише управо у немачком говорном простору. Тако је 2006. године, на пример, Хандке остао без награде Хајнрих Хајне коју додељује град Дизелдорф, после отпора локалних политичких елита. Но то је била тек предигра за знатно већи скандал петнаестак година касније.
Ипак, прве реакције на одлуку Шведске акедемије у Немачкој биле су подељене. Тако је ондашња немачка министарка културе Моника Грутерс лауреата назвала “једним од најважнијих савремених аутора немачког говорног простора”, који је, и ту већ налазимо суптилну најаву заплета, ношен својом “склоношћу ка провокацији”, рушио неке табуе. О томе Грутерс даље није говорила, дајући шлагворт знатно конкретнијим нападима на награђеног аутора.[1] Моника Грутерс није била једини представник немачке високе политике који је поздравио одлуку Шведске академије. Учинио је то и тадашњи шеф немачке дипломатије Хајко Мас, који је на друштвеној мрежи Твитер упутио честитке Олги Токарчук и Петеру Хандкеу. Похвала Хандкеу стигла је и из покрајинске владе Рајнланд-Фалца, и то од саме председнице владе Малу Драјер.[2]
Из света политике било је и потпуно супротних реакција. На већ поменути иступ Хајка Маса реаговао је један други немачки дипломата, по рангу испод Маса, али по утицају крајње значајан. Реч је о Волфгану Ишингеру, прекаљеном дипломати, шефу Минхенске безбедносне конференције и, што је за нашу тему најважније, човеку који је пре петнаестак година играо важну улогу у преговорима о статусу Косова. Ишингер је, наиме, подсетио Маса да је 1999. године Немачка учествовала у рату против СР Југославије, пребацујући шефу дипломатије да честитком Хандкеу слави “апологету диктатора”, односно Слободана Милошевића.[3]
Ишингеров иступ почетком октобра 2019. године није представљао тек усамљени глас противљења награђивању Петер Хандкеа. Радило се тек о почетку кампање која се претворила у серију удараца на личност (не и на дело) овог контроверзног аутора. У средишту пажње било је српско питање. Важно је напоменути да су у овој расправи учествовали и многи људи из “света културе”. То и јесте чудна чињеница, с обзиром на то да се радило о прворазредној политичкој теми, при чему су литерарни и естетски домети Хандкеовог стваралаштва били у потпуности занемарени. Уметници и “културни и јавни радници” на Западу проговорили су језиком политике, тако да се Хандкеова контроверза у јесен 2019. године претворила у врућу политичку дебату.
Списак оптужби против Петера Хандкеа, који је у јесен 2019. године немилосрдно испуњавао странице немачке штампе није био дуг. Радило се искључиво о његовој подршци српској страни током југословенских ратова деведесетих година. Фокус је, при том, био на рату у Босни, односно Хандкеовим иступима у јавности у којима је он нападао етаблиране табу-теме рата од 1992. до 1995. године. У први план је најчешће стављан његов став о случају Сребреница.
До децембра 2019. године напади на Хандкеа у Немачкој имали су форму кампање, у којој су коментатори често скидали рукавице, спуштајући неретко регистар дебате на необично низак ниво. Почетком децембра Тагесцајтунг је корушког писца назвао “кретеном” и “сероњом”, пребацујући му “ругање жртвама најтежих злочина у постфашистичкој Европи”, односно негирање злочина. Тврдило се, даље, да је “нобилирање” таквог човека ништа друго до темељна увреда оних који су Сребреницу преживели.[4]
Денис Шек: “Политичка коректност је добила снажан шамар!”
Почетком децембра 2019. године Каролине Фечер, уредница и ауторка Тагесшпигла напала је одлуку о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу и самог Хандкеа, па отишла и корак даље, уочивши у томе и симптом распрострањених политичких и друштвених заблуда. У томе се, сматрала је Фечер, крио изазов самој демократији. Погледајмо, дакле, ток мисли који је Каролине Фечер довео до таквог закључка. Хандкеове тезе о “могућим злочинима” и његово, као је оценила, удварање Слободану Милошевићу, нису биле тек израз “његове емоционалне драме, већ и симптом свеобухватније политичке заблуде”. У томе је Фечер видела сабласти идентитетске политике, које су угрожавале саму демократију.[5]
Одлука Шведске академије била је, дакле, према ауторки Тагесшпигла, симптом ширих друштвених трендова. Радило се, читамо даље у тексту, о изразу скептицизма према демократији, који је постао етаблиран једнакао као и гунђање против просветитељства или слављење “архаичних ауторитета”. Отуда је додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, закључује Каролине Фечер, представљала “сеизмограф епохе.[6] Истог месеца Тагесшпигл је још једном ставио под лупу Хандкеове интерпретације југословенских ратова. Пребацивало му се константно фаворизовање српске стране и неспремност да се трага за равнотежом. Конкретно, спорна је, тврдило се, била Хандкеова дефиниција догађања у Сребреници у лето 1995. године као “осветничког масакра”, односно његово инсистирање на предисторији Сребренице. С тим у вези, на терет му је стављена и теза о “масакру муслиманских војника у Сребреници”, из чега аутор текста изводи закључак да је Хандке Сребреницу тумачио као ратни догађај у којем нису страдали и цивили.[7]
Нису читава Немачка и немачки говорни простор учествовали у овој својеврсној кампањи против Петера Хандкеа и одлуке Шведске академије. Гласови неслагања с тим вредновањима Хандкеа и његовог дела нису били ретки. Тако су се напади на Хандкеа сударили са солидним блоком бранилаца.
У утицајном часопису посвећеном темама из области културе – Перлентаухер – Лотар Штрук, уредник онлајн часописа Сјај и беда (Glanz und Elend) и добар познавалац Хандкеовог живота и дела, енергично је у чланку “Монструозна подметања” одговорио на нападе на Хандкеа. Читаву анти-хандкеовску кампању он је окарактерисао као “дифамацију једног литерарног дела и покушај уништења једне личности”. Штрук не побија наводе о Хандкеовим критикама Хашког трибунала, али инсистира на томе да Хандке није био против процесуирања ратних злочина – истина на другачији начин: “Суд да – али не такав. Процес да – али не та таквој основи”.[8]
Одлуку Шведске академије поздравио је и немачки писац Еуген Руге, а немачки медији известили су и да је око 120 аустријских писаца, преводилаца и других стваралаца у једном отвореном писму публикованом новембра 2019. године изразило протест због кампање која се тада водила против Петера Хандкеа. Таква критика, стајало је у писму, састојала се само од мржње, зависти и подметања, изродивши се на крају у својеврсну ”антихандкеовску пропаганду”.[9]
Неки су у одлуци Шведске академије видели један пораз актуелног модела контролисане комуникације. Књижевни критичар Денис Шек: “Политичка коректност је добила снажан шамар!”[10]
*****
У немачкој јавности су се, видимо, поводом доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу ископали дубоки ровови. Присталице и противници лауреата јавно су испаљивали аргументе, подучавали публику историји, сећали се најтрауматичнијих епизода југословенских ратова деведесетих, посезали и за инвективама. Једни друге нису убедили, па је у јесен 2019. године Петер Хандке остао контроверзна и спорна фигура.
То је отворило још једно поље расправе. Ако око личности Хандкеа није било могуће доћи до консензуса, поставило се питање да ли је могуће ту тему ставити у фиоку и концентрисати се на стваралаштво аустријског писца. Суштина овог нивоа дебате било је расправљање о могућности раздвајања писца од његовог дела. Полемисало се, дакле, о томе како вредновати књиге политички некоректног аутора. Ни ту није било консензуса.
Тим питањем се у Шпиглу детаљно бавила немачка списатељица (пољског порекла) Маргарете Штоковски поредећи случај Хандке са другим проминентним личностима, које су, због ових или оних ствари, дошли у сукоб с друштвеним укусом. Подсећајући да је питање линије раздвајања уметника и његовог дела стара тема Штоковски наставља: “Ипак, питање раздвајања уметника од њихових дела поставља се непрестано. Како третирати филмове чији је продуцент силовао жене? Или филмове чији је главни глумац тукао своју партнерку? Или музику, ако се претпостави да је певач злостављао децу? Или: Да ли неко ко саосећа са ратним злочинцима треба да добије Нобелову награду? Ова питања се често формулишу са „сме ли се?“: Да ли вам је и даље дозвољено да гледате филмове Романа Поланског, Харвија Вајнштајна или Вудија Алена? Можете ли да играте уз Мајкла Џексона, да слушате Р. Келија, да се смејете шалама Луј Си Кеја? Може ли се Петер Хандке једноставно сматрати великим писцем? Наравно да можете, гледано чисто правно. Питање је да ли на конзумирање уметности, њену рецепцију, њено вредновање могу утицати сазнања о одређеним стварима о људима који су је створили.”[11]
“Раздвајање аутора и дела је грађански инструмент који штити уметнике од политичког прогона и ствара простор у којем је могуће рећи ствари које друштво можда не жели да чује, али би их можда требало чути, а да аутор за то не буде сматран одговорним.”
Штоковски у наставку текста сугерише немогућност успостављања прецизних граница између уметника и његовог дела. Какве би то биле границе и ко би их поставио, запитала се, те текст закључила реторичким питањем, које је јасно рефлектовало њен став, став о немогућности одвајања уметничког дела од његовог ствараоца, којег је сматрала политички неподобним. Индикативна је и паралела са Хитлером. Тиме је Штоковски индиректно оспорила легитимност Нобелове награде за Петера Хандкеа: “Да ли би људи који инсистирају на стриктном раздвајању уметника и дела окачили Хитлерову слику на свој зид, ако би то заиста била добра слика? А ако не би, да ли би то урадили само из страха од прогона, или из унутрашњег уверења да сопствене естетске потребе не могу увек бити једино валидно мерило за оцењивање уметности?”[12]
Штоковски није била усамљена у ставу о несврсисходности повлачења границе између уметника и уметничког дела. У Зуддојче цајтунгу такву тезу бранио је и Феликс Штефан, један од уредника овог дневника. Штефан, заправо, истиче неопходност одвојених перцепција ствараоца и предмета стварања, наводећи и конкретну сврху таквог поступка: “Раздвајање аутора и дела је грађански инструмент који штити уметнике од политичког прогона и ствара простор у којем је могуће рећи ствари које друштво можда не жели да чује, али би их можда требало чути, а да аутор за то не буде сматран одговорним.”[13]
Ипак, Штефан ову тезу убрзо и релативизује, констатујући да таква амбиција не важи и у случају Петера Хандкеа, барем не у очима, каже, “жртава ратних злочинаца које он узима у заштиту”. На том месту аутор пореди Хандкеов ангажман на југословенским просторима са Селиновим антисемитизмом. Одлука о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу породицама и суседима жртава у Сребреници и Вишеграду шаље, сматра Феликс Штефан, следећу поруку: ваши мртви, ваше протеривање и ваш живот у егзилу нама мање значе од аутономије прозе Петера Хандкеа.[14]
У часопису Цајт критичар Кристоф Шредер се запитао да ли ли Хандкеова одбрана “растурача Југославије (ту мисли на Милошевића и српско руководство деведесетих)” поништавају његово књижевно дело. Шредер пореди проблематичност покушаја одвајања уметника од његовог опуса са новијим проблемима јавних личности ухваћених у различитим непочинствима: случајевима Била Козбија (сексуално злостављање), Мајкла Џексона (педофилија) и Романа Поланског (силовање). Затим, ипак, одлучује да се врати на поље литературе и поставља питање, да ли се дела антисемитских аутора, Селина или Езре Паунда, могу читати и оцењивати по чисто естетским критеријумима.[15]
Шредер се у свом тексту позива и на мишљење писца Јана Бранда, према којем Нобелова награда вреднује и дело и личност, односно друштвени ангажман, уметника. Ту наводи примере Гинтера Граса и Хајнриха Бела. Отуда Бранд није имао разумевања за одлуку о додели Нобелове награде аустријском аутору: “Нарочито када је у питању Нобелова награда ради се не само о књижевности, већ и о ставу. Неки други, попут Хајнриха Бела или Гинтера Граса, су добили награду пре свега зато што су били друштвено и политички ангажовани. Мислим да је погрешно и неприкладно раздвајати те две ствари (дело и аутора – П.Д) као да немају никакве везе једно с другим.”[16]
На сајту Литературкритик Марио Визман указао је, неколико месеци после доделе Нобелове награде за књижевност за 2019. годину, на аргументе оба интелектуална фронта у спору око улоге друштвеног ангажмана аутора у вредновању његовог дела. Разуме се, радило се о случају Хандке. Прва групација, пише Визман, раздвајање личности аутора од дела, односно раздвајање уметности и политике, види као застарело и неодговорно схватање уметности. За остале, свако питање о личности аутора или одговорности уметности представља атак на уметничку слободу. И један и други табор, истиче се у коментару, као да су одавно одустали од неког компромиса. Визман даје реч обема странама.[17]
Ребека Керде, шведска књижевна критичарка и чланица Нобеловог комитета, сматрала је логичном јасну поделу писац-дело, реферишући се управо на случај Хандке: “Тиме што додељујемо награду Хандкеу потврђујемо да сврха књижевности није да потврди и репродукује оно што друштвени мејнстрим сматра морално исправним.” Визман одмах изности своје резерве према овој “школи мишљења”, истичући да је ту реч о l’art pour l’art аргументацији, те да такав став Ребеке Керде имплицира ослобађање уметности од сваке врсте друштвене одговорности. Из тога би следило да књижевност, као чисто језичка вештина, може бити и неморална, под условом да је естетски вредна.[18]
У чланку се износе и ставови другог табора. Цитира се мишљење уреднице књижевне рубрике у Зуддојче цајтунгу, Мари Шмит, која је као непримерено одбацила покушаје одстрањивање личности аутора из оцене уметничког дела. Визман наводи да је један од аргумената стране која је пледирала за укључивање уметника у евалуацију дела сам тестамент Алфред Нобела, у којем је предвиђено да се награда додељује за допринос човечанству. Из тога се изводио закључак да се не ради о чисто књижевној награди, те да се сагласно вољи самог Нобела морају заједно оцењивати и дело и његов творац. То би значило, пише даље Визман, да је Нобелов жири при оцени Хандкеовог опуса у виду морао да има и његове политичке иступе на југословенским просторима, односно његову подршку српским актерима рата.[19]
Алфред Нобел
Визман чланак финализује тезом да награда по себи укида баријеру између уметника и дела и оправдава његове потезе у неуметничкој сфери живота: “Када се Хандке рукује са шведским краљем на сцени Стокхолмског Концертхауса, он је као личност у центру пажње (…) На тај начин се легитимишу и његове политичке и моралне девијације.“[20]
Сви изнети аргументи Визмана наводе на закључак да у овој дебати обе стране греше. Неприкладно је, сматра Визман, укључити личност аутора у процену вредности његовог дела. С друге стране, било би неодговорно, пише даље у чланку, приликом додељивања књижевних награда у виду имати само естетске критеријуме. Ту, дакле, Визман прави оштру разлику између читалачке рецепције књижевног дела и награђивања: “Једно је размишљати о књижевном делу и естетски га оцењивати, а друга ствар је доделити писцу неку високу награду.” Ту тезу Визман у закључку текста додатно појашњава: “Тако се, може доћи до закључка да Хандке није требало да добије Нобелову награду за књижевност. Тиме је он награђен и као личност и уздигнут до моралног узора, што он није. Међутим, то не значи да је раздвајање аутора и дела само по себи погрешно.”[21]
*****
Представили смо само мали део велике дебате о Хандкеу, вођене у Немачкој поводом доделе Нобелове награде за књижевност 2019. године. На крају, још један утисак. Представници уметничке сцене, писци, критичари, преводиоци оставили су по страни естетске критеријуме и проговорили језиком дирекне политике. Без метафора, алегорија, семантичких зачкољица. Спољног посматрача овог спора који долази изван света литературе, попут аутора овог текста, такав “профани” регистар морао је да зачуди. То ипак није нова ствар. Тако се “читао” и нешто старији нобеловац Харолд Пинтер, који се судећи по нападима на њега, попут Хандкеа “оклизнуо” и на југословенским ратовима, односно на подршци српском фактору.[22] Питамо се, дакле, откуд толико политике у књижевној критици, или књижевне критике у политици? И љутње, уопште? Да ли то сигнализира теже друштвене потресе? Свет уметности често (злослутно) најављује будућност.
Скраћена верзија чланка: Петар Драгишић, Хандкеова контроверза. Немачка јавност о додели Нобелове награде за књижевност 2019. године, у Хандке у Србији 2. Зборник радова, ур. Душко Паунковић, УКПС, Београд 2022, 212-233.
Featured image: monique-snijder-u-_njtrzwcg-unsplash
[22] На пример: “Johann Hari: Pinter does not deserve the Nobel Prize”, Independent, 6. decembar 2005 (https://www.independent.co.uk/voices/commentators/johann-hari/johann-hari-pinter-does-not-deserve-the-nobel-prize-518299.html).“Када је српски национализам – који је подстицао и неговао Милошевић – почео да пустоши Балкан 1990-их, Пинтеров одговор је био једноставан: за шта год да су владе САД и Велике Британије, ја сам против. Блер и Клинтон осуђују Милошевића? У реду, пријави ме за одбрану Милошевића. Комисија у којој Пинтер седи не тражи само да се Милошевићу омогући правично суђење, већ и да он буде пуштен на слободу јер није крив. Назива га: „Најјачим стубом мира и стабилности на овим просторима“.
О Првом светском рату се у време социјализма, не случајно, није причало много. Политика селективног историјског памћења није допуштала да сећање на политички неподобне тријумфе српске војске 1914-1918 засени и релативизује Револуцију и Народно-ослободилачку борбу 1941-1945. Извесни дисконтунуитет представљао је спектакл Жике Митровића „Марш на Дрину“ снимљен 1964. године, педесет година после Церске битке, као и обнова споменика на Текеришу, те исте 1964. године. Радило се, то знамо, о својеврсном тестаменту српског премијера Слободана Пенезића (о томе смо писали ОВДЕ), који је крајем те године и страдао у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали. После се наставило по старом. И то је трајало – док је трајало.
Осамдесете су донеле велике промене контекста. Пузајућа, али не и неприметна, декомунизација Србије, променила је и парадигме историјског памћења. Смицале су се и завесе са великих победа 1914. године. Представа Колубарска битка, тиражне књиге, текстови у штампи, у јавност су вратили народ и војводе. Повод за ренесансу сећања на Мишића и његово тактичко ремек-дело у позну јесен 1914. године било је обележавање 70 година пробоја Солунског фронта. За кратко време, те 1988. године подигнута су чак три споменика Живојину Мишићу –у Ваљеву и Београду (рад Дринке Радовановић), па затим у Мионици, Мишићевом завичају и месту на којем је он и преузео команду Прве армије. Отуда је споменик у Мионици носио и најснажнију симболику.
А почело је како је једино могло. Предлог за подизање споменика је, писало је фебруара 1987. године у НИН-у, потекао је од Социјалистичког савеза радног народа. Скупштина општине Мионица прихватила је иницијативу ССРН-а, па формирала Одбор за подизање споменика. Ствари нису ишле глатко, с обзиром на оскудна средства мионичке општине. Она се зато за помоћ обратила грађанима, односно „поштоваоцима личности и дела војводе Живојина Мишића“, при чему су се посебно очекивали прилози људи из Мишићевог завичаја. Сличан позив упућен је и правним лицима, тј. „радним организацијама“ и „друштвено-политичким организацијама“.
Илустрована политика, 6. децембар 1988.
Проблем је био и кратак рок, с обзиром да се постављање споменика планирало за крај 1988. године. На конкурс се јавило више вајара, а Одбор је одлучио да се споменик излије у бронзи, на коњу, и то „у препознатљивом лику, да не би било забуне, као у сличним случајевима“.
И започеле су уплате. НИН је писао о сељаку који је продао јуне, па половину новца приложио за израду споменика.[1] Грађани су, извештавала је Политика, сакупили око 135 милиона динара. Прилоге су давали и радници „на привременом раду у иностранству“. Помогла је и привреда. РТБ Бор је донирао бронзу за ливење споменика, Електроисток је извео инсталације на тргу у Мионици, а значајне суме приложили су Беобанка, Инвестбанка , Центропром, Фабрика каблова Светозарево…[2]
На крају је све урађено према плану. Споменик је био завршен у предвиђеном року и постављен у Мионици 1. децембра 1988. године. Из репортаже Илустроване политике сазнајемо детаље о сложеној операцији превоза споменика од Београда до Мионице. Ту налазимо и основне информације о самом споменику. Израдио га је Ото Лого, а у бронзи излила београдска уметничка ливница „Пластика“. Висок је преко шест метара и тежак скоро две тоне.
Предложено је да се споменик за камион фиксира ланцима, али се томе успротивио возач камиона, Милисав Гаџић из Мионице: „Зар Мишића да возимо везаног кроз Србију?!“ Сложише се и остали, па су ланци замењени „белим, свиленим ватрогасним конопцима“.
Транспорт је био технички захтевна ствар. Споменик је подигнут на платформу шлепера, који је до Мионице возио тек 30 на сат. Страховало се да споменик не падне с камиона, па се тражило креативно решење. Предложено је да се споменик за камион фиксира ланцима, али се томе успротивио возач камиона, Милисав Гаџић из Мионице: „Зар Мишића да возимо везаног кроз Србију?!“ Сложише се и остали, па су ланци замењени „белим, свиленим ватрогасним конопцима“.
Поворка се постројила. Напред плави стојадин Секретаријата унутрашњих послова Ваљево. За управљачем саобраћајац Драган Марковић. Позади возило београдске милиције.
И кренуло се. Ђуре Ђаковића, па Француска… Илустрована пише о аплаузима грађана на улицама Београда, са прозора приватних станова и државних зграда. Фоторепортер Илустроване овековечио је и тренутак проласка поворке поред споменика Кнезу Михајлу. „Импозантна слика, сусрет наше историје“, каже текстописац.
НИН, 22. фебруар 1987.
Затим Славија, па Немањина, Слободана Пенезића Крцуна (Савска данас), Булевар Војводе Мишића, Баново брдо, Ибарска, све до Љига и Мионице. Фоторепортер Илустроване политике је овековечио и групу деце која су код Љига посматрала поворку са Мишићевим спомеником.
Свечаност поводом откривања споменика одржана је 1. децембра. Према оцени репортера Илустроване политике, на тргу у Мионици окупило се више хиљада људи.[3] Споменик је открио генерал-пуковник Стеван Мирковић, начелник генералштаба Оружаних снага СФРЈ, а у делегацији политичара био је и председник Председништва СР Србије, Петар Грачанин. У свом говору Мирковић је, поред осталог, нагласио да су Подгорина и Колубара „дуго чекале да војвода Мишић заузме своје место на овом тргу“.[4] Није рекао због чега.
Пред нама је поново једна од најважнијих књига наше историографије. Овај легат сарајевског професора Томислава Краљачића је дело у којем пише све, својеврсни кључ за дешифровање најопаснијих балканских тајни и упутство за разумевање живота који смо живели, који живимо и који ћемо живети. Иако први пут објављена пре више од три деценије, она је актуелнија и потребнија него онда када је настајала. Краљачић је родом из Црне Горе, завршио је Учитељску школу у Сремским Карловцима, а затим се, после неколико година потуцања по школама у беспућима централне и источне Босне, домогао Филозофског факултета у Сарајеву, на којем је почетком осамдесетих и докторирао са темом Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903). Неколико година касније ова теза је са непромењеним насловом била објављена. Краљачић је публиковање своје књиге тек мало надживео. Избегао је у лето 1992. године из ратног Сарајева, радио годину дана на Историјском институту у Београду, па умро септембра 1993. године.
Књига Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903) доживела је три издања. Последње 2017. године (Catena mundi).
Сада о књизи.
КОНТЕКСТ
Пре своје минуциозне анализе Калајевог поретка у Босни и Херцеговини Краљачић детаљно образлаже међународне факторе окупације Босне после Берлинског конгреса, односно мотиве Беча за отпочињање ове балканске авантуре. Према Краљачићу, улазак Аустроугарске у Босну је, с једне стране, требало да спречи њено будуће уједињење са Србијом и Црном Гором. Оваква синтеза створила би у централном делу Балкана својеверсни Пијемонт који би привлачно деловао на остале Јужне Словене у Хабзбуршкој монархији, доводећи у питање њену целовитост. Осим тога, ова акција је била и у фунцији обуздавање руског утицаја на Балкану. Ондашњи шеф аустријске дипломатије, Ђула Андраши, сматрао је да би стварање такве словенске државе ојачало руске позиције на Балкану. Јачање словенских и православних позиција виђено је, дакле, у Бечу као потенцијал руске превласти на Балканском полуострву, па је та идеја водила аустријску политику не само у Босни, већ и другим деловима Полуострва. У мемоару шефа аустријског генералштаба Бека, наглашена је намера да Монархија искористи “грчке, албанске и муслиманске елементе” против “јужнословенских”. Аустроугарску крајем деветнаестог века на Балкану, дакле, није занимала само Босна. Истовремено се ишло и на албански фактор, у чијој се еманципацији такође видело средство за супротстављање српском, и посредно, руском утицају. О томе смо већ писали у анализи књиге Душана Фундића (ОВДЕ).
Тако су крајем деветнаестог века синхронизивано отпочели пројекти формирања босанске и албанске нације. Њима је руководио труст мозгова у Бечу, предвођен генијалним инжењерима балканских душа – Лајошем Талоцијем и Бенјамином Калајем. Овај тим је деловао кратко, али ефикасно, па је за собом оставио две нове нације и отворио читав низ криза, које до данас дестабилизују овај део Европе.
Калај самосталност Босне није сматрао одрживом, сматрајући колонијални статус њеном судбином. Тако разумемо један његов говор, у којем је, поред осталог, рекао: “Ова земља и овај народ ипак су осјећали, што показује историја, да ту специјалну индивидуалност могу одржати само онда, ако се на неког много моћнијег ослоне. Некада је то био византијски цар, потом угарски краљ, затим султан и сада је то аустријски цар.”
КОЛОНИЈА И ЊЕН ИДЕНТИТЕТ
Основна полуга Калајеве политике у Босни и Херцеговини требало је да буде синтетичка босанска нација. Отуда је овај пројекат представљао централни стуб његове босанске стратегије. Босанска нација није виђена као заједница босанских муслимана, већ као целина која би обухватила и босанске Србе и Хрвате, односно заједница све три вере. У ту сврху Калај је предузео низ мера за слабљење српског идентита у Босни, али је прижељкивао и постепену конверзију босанских муслимана у католичанство. Тежио је, пише Краљачић, вестернизацији Босне, односно имплементирању западних идеја, које би “могле бити домаће у једној источној средини”. У исламу је видео “сметњу бошњаштву”, чињеницу која није својствена бошњачком бићу и везује га за османско наслеђе. Мост ка католичанству требало је, сматрао је Калај, да представља еманципација муслиманских жена.
Бењамин Калај
Ипак, деисламизација босанских муслимана није била први циљ Калајеве управе, већ пре план за неку даљу будућност. Приоритет је био десрбизација Босне, односно пацификовање Срба, њихово уклапање у босанску “замишљену заједницу”, као и одстрањивање преосталих српских елемената из идентитета босанских муслимана. У ту сврху аустријска окупациона администрација предузимала је различите мере, пре свега у области безбедности, просвете и културе.
Окупациони режим енергично је настојао да онемогући муслиманско-српско приближавање, које је, истиче аутор, било посматрано као потенцијално највећа претња успостављању окупационог режима у Босни, и оријентише муслимане према Хрватима. Краљачић цитира део из царске инструкције команданту аустријских окупационих трупа: “Затим Вам се препоручије да доведете мислимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спријечите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом , које треба да се најоштрије надзире (…)” У такве намере уклапала се и тежња аустријског окупационог режима да се муслиманима наметне латиница, односно да се потисну два писма којима су се они до тада служили: арапско писмо и ћирилица.
Одвајање Босне и Херцеговине од српског утицаја било је и физичке природе. Краљачић пише да су окупационе власти успоставиле “енергичне мјере надзора над црногорском и србијанском границом, које ће довести до готово потпуног затварања саобраћаја између Босне и Херцеговине и ових земаља.” Није се, међутим, стало на томе. Осим људи заустављане су и идеје. Дрину је тешко прелазила српска штампа, а забрањиване су и политички неподобне књиге штампане у Србији. Краљачић наводи неколико примера. Књиге Српска историја (Михајло Јовић) и Историја српског народа (Љ. Ковачевић/Љ.Јовановић) су биле проскрибоване јер су у њима “традиције српског царства Немањића тенденциозно приказане”. Због “агресивног и тенденциозног садржаја” забрањене су и књиге Панте Срећковића Српска историја са сликама и Историја српског народа, а забрањена је била и Историја Срба Милана Убавкића.
Нови босански човек изграђиван је пре свега у школском систему. О дидактичким намерама окупационог режима најбоље сведоче школски уџбеници. Према Краљачићу, циљ наставе географије био је изграђивање “осећаја везаности Босне и Херцеговине за Аустро-Угарску”, односно изграђивање “поданичког менталитета”. Програмом наставе историје, којег је саставио Лајош Талоци предвиђено је наглашавање историјског права Аустро-Угарске на Босну, при чему је окупација требало да буде приказана као чин који “треба да обезбиједи мир и равноправност свих конфесија”. У уџбенику за трећи и четврти разред основне школе Босна је приказана као посебан ентитет у којем живи босански народ, састављен од људи три конфесије. На њеним границама насељени су Срби и Хрвати. Уџбеник је подвлачио богумилско порекло муслимана. Критикујући један уџбеник историје за средње школе, Талоци је инсистирао на елиминисању средњовековних митова, у којима је видео “квасац за хетерогена национална схатања”.
У разбијању митских представа о српској историји у настави посегло се и за српском критичком историографијом. О томе Краљачић пише: “Интересантно је да режим уноси у школу и нека дјела српске критичке историографије која је сматрао погодним за разбијање извјесних традиционалних и романтичарских схватања на којима је храњен српски национални покрет (…) Тако је, на пример, Кучера (цивилни адлатус Хуго Кучера – П.Д) тражио од Калаја овлашћење да Земаљска влада набави за потребе школе одговарајући број примјерака Монтенегрине, чији је аутор био оснивач српске критичке историјске школе Иларион Руварац. Овај захтев Кучера је мотивисао тиме што су у споменутом дјелу ‘легенде које су изаткане о јуначком народу Црне Горе разорене непартијском оштрином историчара’. Можда је и то дјело утицало да се Руварац нашао међу владиним кандидатима за мјесто бањалучког митрополита.”
Тешкоће у етаблирању босанске нације подстакле су окупациони режим на размишљање о плану Б, односно подршци хрватском фактору у Босни, насупрот Србима, безнадежно оријентисаним према Истоку. Док се у Србима видела конкретна претња, прозападни Хрвати виђени су као безопасни по интересе Монархије. Краљачић цитира једно Калајево писмо из 1902. године: “Посматра ли се питање са тог становишта, мора се доћи до увјерења да хрватске тежње, ако се буду исправно усмјеравале, неће никада постати опасне за нашу монархију, напротив, значиће за исту појачање, али са српским аспирацијама стоји управо супротно.”
Из тог разлога прижељкивало се приближавање Хрвата и муслимана на, тврди Краљачић, “политичкој и хрватској националној основи”. У контролисаном листу Освит објављен је 1899. године приказ једне књиге тројице чешких аутора у којој се констатовало да ће се, ако буду морали да се определе, босански муслимани окренути Хрватима јер су са њима “одвајкада добри пријатељи” и зато што “једино Хрвати могу мухамеданску своју браћу повести у коло европејске културе”.
ЗАКЉУЧАК
Калајева епоха трајала је кратко, али су њени плодови надживели њеног предводника и монархију коју је он представљао. Констатујемо да су обе варијанте решења муслиманског националног питања (политичка босанска нација или повезивање босанских муслимана с хрватским фактором) имале барем три заједничке компоненте – покушај маргинализовања српског фактора у Босни и Херцеговини, темељно антагонизовање босанских муслимана са геополитички непоузданим Србима, као и чврсто везивање Босне за германски/западни брод. До данас те чињенице представљају црвену нит босанске стварности. Опредељење великог броја босанских муслимана у Другом светском рату за Трећи Рајх и НДХ (о томе смо писали ОВДЕ) само је, дакле, гласни ехо Калајевог идентитетског инжењеринга. Чак и површни посматрачи босанских прилика препознаће виталност Калајевог наслеђа и у данашње време.
Featured image: Nordlager bei Mostar während des Bosnienfeldzugs 1878, Gemälde von Alexander Ritter von Bensa und Adolf Obermüller (Wikipedia)
Већ осамдесетих година, у последњој деценији социјалистичке Југославије, у Србији су се заљуљали основни елементи наратива о Другом светском рату. У књижевности, театру , па и историографији (Веселин Ђуретић), све отвореније се дебатовало о белим мрљама југословенске историје 1941-1945. Из разглављеног ормана су неповратно испадали костури који су представљали снажан изазов ригидно чуваној званичној верзији Другог светског рата на југословенским просторима. До јавности су, тако, долазиле нове интерпретације судбине Срба у НДХ, партизанско-четничких конфронтација, левих скретања, бескрупулозних савезничких поигравања југословенским актерима, мартовских преговора, послератне репресије. Нове представе о Другом светском рату нису се пробијале без отпора. Забрана Голубњаче, те топли зец за књиге Веселина Ђуретића и Норе Белоф/Nora Beloff (Titos Flawless Legacy) показали су вољу тада већ увелико декадентног система да се одупре јавним и непријатним преиспитивањима својих политичких и идејних брљотина.
Почетком деведесетих се пуно тога променило. Крах комунизма и распад Југославије срушили су многе баријере на путу детабуизације Другог светског рата у Југославији, па су тако некомунистичке интерпретације полако улазиле и у главне токове. Можда је овај процес најочигледније демонстриран документарном серијом Радио-телевизије Србије Југославија у рату 1941-1945, чије су епизоде финализоване 1991. године, у време када је на просторима бивше Југославије већ увелико беснео један нови рат.
Неке “иновације” су биле готово револуционарне. Тако смо, на пример, први пут на државној телевизији могли да, поред победника, видимо и преживеле актере “поражених снага”, односно припаднике покрета Драже Михаиловића, али и само пар година раније проскрибоване Веселина Ђуретића и Нору Белоф. У пројекту су учествовали и бројни историчари из Београда, Загреба, Сарајева, али и Берлина, Москве, Лондона, Рима.
Три деценије после снимања серије нестварно делује чињеница да је читава генерација српских историчара тада готово јединствено гледала на беле мрље из рата 1941-1945. Данас је такав консензус немогућ, па се чини да се Други светски рат овде поново води, или барем да смо у некој врсти (да искористимо данас курентан термин) “замрзнутог конфликта”.
О серији Југославија у рату 1941-1945 разговарамо са једним од аутора, њеним косценаристом Божидаром Зечевићем.
Господине Зечевићу, серија Југославија у рату 1941-1945 је представљала значајан искорак у ревизији наратива о Другом светском рату. Ко је и како дошао на идеју да се крене у реализацију тог пројекта? Како је на Југославију у рату реаговао политички врх Србије? У којој се мери радило о политички осетљивом подухвату, с обзиром да до тада у Србији није дошло до потпуне деконструкције комунистичког/партизанског наслеђа?
То је још била стара Југославија где је Милошевић играо главну улогу, као што знате, и у то време почетком деведесетих, крајем осамдесетих, он је тек био дошао и упињао се свим снагама да настави путем којим је ишао Тито. Он је хтео да буде мали Тито и да се полако развије у неког великог Тита, још увек са тим југословенским идејама. Ја мислим да он као млађи руководилац није имао никакве српске идеје, да је то била иста стара југословенска прича. То се још осећало. Али он у томе не само да се није сналазио, него није ни покушао да се снађе. Он је мислио да ће та Југославија вечито трајати. И кад су сви отишли, то је био тај последњи конгрес партије кад је она звезда – такав је био онај плакат, сећам се, једна звезда која се губи – кад се та звезда потпуно губила и кад су сви отишли, он је и даље остао Југословен. И тај рат је почео тако што је он Југославију бранио.
Како је тај амбијент утицао на вас да дођете на идеју да снимите серију?
Нас тројица заправо (Божидар Николић, Милан Кундаковић и ја) смо тада радили у документарном програму РТС-а. Документарни програм РТС-а био је страшно упарложен као и сав РТС. Није било ничега ту што је било занимљиво. Идеја је потекла од Бранка Петрановића, који је био душа целог пројекта. Он је био у том тренутку званични историчар за савремену историју у тадашњој Југославији и није био задовољан како ми гледамо на прошлост Другог светског рата. Говорио је да је то све конзервативно, да је то све СУБНОР узео под своје, да ту нема никакве историје. Он је страшно веровао у моћ телевизије.
Предлог Бранка Петрановића дошао је као велики изазов. „Стварно, доста више овога, ово је досадно, лажно, све је ужасно, хајде да радимо нешто велико, лепо. Да радимо „1941-1945“ на сасвим нов вачин, па шта испадне!” Било смо свесни тога да још увек живимо у комунизму, да је то и даље народноослободилачка борба, да је то и даље политички врло склиско. „Хајде да правимо нешто сасвим друго, хајде да видимо да ли можемо ми да гледамо на те битне и важне године у нашој историји на други начин“. Ништа није гледано како треба, све је то било лажно. Ми смо били свесни тога да је то било лажно, да је то огромна једна лаж која је била таложена годинама и која се претворила у један чисти петрификат, у скамењену једну структуру која је, таква каква је, предавана на универзитетима, по школама, по музејима. Ти споменици су стајали на сваком кораку једне лажне историје, једне историје која се није догодила, једне идеолошке измишљотине која је требало да буде тековина оних који су преузели власт тј. преотели власт. Телевизија је била та која је могла да разбије тај табу.
Најава емитовања серије у „Политици“, (8. децембар 1991)
Ми смо имали генералног директора телевизије – променило се неколико – али ни један није имао бољи приступ Милошевићу од Милорада Вучелића, који је иначе радио са мном у СКЦ-у и знали смо се добро. Он је знао каква је наша амбиција, да та серија буде отклон од идеолошког петрификата, да то буде нешто сасвим друго. Да то није историја НОБ-а, нити историја икакве револуције, него да ће ту учествовати и четници и усташе и Енглези и Немци и Руси и Американци, да ће свако имати свој угао и да ће ту заиста главни бити наш историчар Петрановић, али да ми хоћемо да прикажемо разне тачке гледишта, да хоћемо да проширимо нашу тему у нешто што је права историја. “Знате шта, то је фантастична идеја, то се мени јако допада, али, овај, разговараћу где треба, па ћу да вам кажем”. И после неког времена он је дошао и рекао је: “Рекао је шеф (Милошевић) да му покажете једну епизоду. Нађите неку најосетљивију, рецимо о четницима.” И дали смо му ту епизоду.
То је било 1989/90. године. Тада је пао Берлински зид и све је већ ишло ка једном извеснијем крају. Дакле, могли смо да радимо шта смо хтели, имали смо отворена врата генералног директора телевизије. Рекао је: “Ова тројица раде велику ствар” на колегијуму и “ја стојим иза тога” и то је било доста. Имали смо прилично отворен буџет.
Упечатљиви су ваши интервјуи у Лондону. На екранима смо видели више оперативаца СОЕ који су током рата из Каира и Барија спроводили британску стратегију на југословенском простору. Било је ту шифраната СОЕ али и битнијих фигура попут Базила Дејвидсона. Како сте успоставили те контакте и да ли су поменути лако пристали на разговор о својој улози у балканским догађајима? Да ли сте покушали да дођете до Фицроја Меклејна?
С Меклејном сам успоставио добру везу и направио сам филм о њему. То је било 1970. године, а ово о чему сад причамо догађало се 1990. Значи, 20 година пре тога сам ја направио филм, ишао код Меклејна и направио један сладак мали филм са којим сам дипломирао, то је био мој дипломски филм, звао се Генерал од Лох Фајна. Дакле, сер Фицроја сам знао добро, али сам одлучио да га не ставим у серију. У време када смо правили серију он се већ сврстао уз Туђманов режим, а, осим тога, његову верзију смо већ знали – у свему је подржавао наратив до тада званичне историографија и могао је само то да преприча. Ја сам пре тога у Дуги објавио један велики текст о Лизовој (Мајкл Лиз – Michael Lees) верзији историје Другог светског рата на овим просторима и на то је Меклејн реаговао бурно. Меклејн је, иначе, био директни извршитељ операције RATWEEK, током које су вршена бомбардовања градова у Србији 1944. године. У међувремену сам и упознао Мајкла Лиза. Он је током рата био код Драже, а Меклејн је био код Тита, иако су припадали истој војсци и служили истог краља. Они су били два света; као да си узео једног субноровог партизана и једног Дражиног четника и оставио их саме у соби. Е то су били њих двојица. Мислим да се они никад нису ни упознали. Ја сам их спојио у својој машти, у својој драми Британски гамбит.
“Ја сам то радио не као руски плаћеник, него као комуниста који је хтео да се четници задаве и да победи Тито”. Па, реко`, “је л` сте то написали? Каже: “Нисам написао, не би ни објавили, могу то вама да кажем.” “Па хоћете то да кажете у камеру?” – “Хоћу.” И каже ми то.
Како сте успоставили контакт с Мајклом Лизом?
До њега сам дошао тако што је он објавио књигу The Rape of Serbia: The British Role in Tito’s Grab for Power 1943-1944, коју сам ја прочитао, и он је у Београду имао промоцију те књиге. Ја сам отишао на промоцију и упознао сам се с Мајклом. Рекао сам ко сам и рекао сам да радим једну серију, да хоћу да направим с њим један велики интервју за Дугу. И направим тај интервју и он ми исприча ствари од којих ја паднем у несвест. И он је био прва моја и главна веза са СОЕ (Special Operations Executive – британска тајна служба која је деловала током 2. светског рата). СОЕ је имала обавештајни карактер али је имала још можда и важнију компоненту: суверзивно-диверзантску. Јер МИ5 и МИ6 се нису бавиле диверзијама; они су били чисти обавештајци, шпијуни. Они су радили са информацијама. Они се нису тукли, а ови, СОЕ, богами јесу. СОЕ је имала врло јак тај југословенски део у коме је радио, између осталих, и Мајкл Лиз, као и његова жена, која ми је јако помогла, Гвен, која је била шифранткиња у штабу СОЕ у Каиру.
У серији је упадљив изостанак сведочења сличних актера из друге две савезничке престонице – Москве и Вашингтона? Да ли је било покушаја да се дође и до обавештајних ветерана ОСС-а и совјетских служби?
Совјетских не. Али дошао сам до америчких. Међутим касније. Завршио сам већ серију, али касније сам радио једну серију која никад није емитована и која можда никад неће ни бити приказана, а боља је од ове о којој причамо. То је серија о суђењу Дражи Михаиловићу у 12 епизода. Бомбона. Мој понос. Најбоље што сам знао и умео. Што се тиче Русије, тамо нисам био. Ишао је Божа и добио је два званична Руса, преко неког историјског института, нека два историчара који ту говоре потпуно безначајне ствари.
Зечевићеви британски саговорници – део листе
Које бисте британске саговорнике још издвојили?
Питера Калвокорезија (Peter Calvocoressi), на пример. Он је био један од шефова у Блечли парку (Bletchley Park –британска централа за дешифровање немачких комуникација). Отишао сам код њега у Бат (Батх). Он ме је примио и ручао сам код њега. Калвокорези ме упутио на Џин Хауард (Gene Howard). Она је била једна дивна бака, можда и лепа жена кад је била млада, која је била надлежна за Југославију у Блечли парку и дневно је слушала све немачке депеше са југословенског простора. Причала је да је лаж и комплетна измишљотина да су се против Немаца борили партизани, док су да су четници стајали по страни или сарађивали са Немцима. Тврдила је да то не следи из комуникације коју је она контролисала. Ти транскрипти никада нису били објављени. С Џин Хауард сам урадио интервју за Дугу и ту је она рекла да је прислушкивала Немце све време. Мајка јој је била Немица и она је немачки говорила као енглески. Тако је и дошла ту. Она је била задужена за простор бивше Југославије и каже да апсолутно не може да се сети да је била једна или две депеше где су се помињали партизани. То ми је и сам Каловокорези рекао током поменутог ручка у Бату, али није желео да то и јавно каже, већ ме је упутио на Џин Хауард, која није била под заклетвом. Черчил је то знао, али је то прећутао у Техерану 1943. године.
Да ли је, по Вама, Меклејн био главни Черчилов извор за овај простор?
Меклејн… Не извор! Обрнуто! Извор је Черчил, а Меклејн је извршитељ!
Али извештач са терена?
Ма није он био на терену уопште, био је шест недеља укупно у Југославији. После је долазио још једанпут, када је рат већ био готов. Он је тада је био шеф савезничке мисије. Није он био никакав обавештајни извор, већ извршилац Черчилове воље и Черчилов најповерљивији човек на Балкану.
Који су били Ваши остали британски саговорници?
На пример, Мајкл Фут (Michael Foot), историчар. Две дебеле историје СОЕ је написао. И сам је био агент СОЕ. Он је једини тражио паре од свих саговорника.
Ми смо били свесни тога да је то било лажно, да је то огромна једна лаж која је била таложена годинама и која се претворила у један чисти петрификат, у скамењену једну структуру која је, таква каква је, предавана на универзитетима, по школама, по музејима.
Колико сте му платили?
Не могу да се сетим… Знам да је плаћено доста, а од њега нисмо добили богзна шта. Он је био државни историчар СОЕ. Дакле главни подаци су код Фута, али нама је био најслабији извор. Међутим, Џулијен Ејмери (Julian Amerу) је био фантастичан (извор). Он је био син Лиа Ејмерија (Leo Amery). Он је био члан Черчилове владе, министар за Индију, и он је са Черчилом био врло близак. За време Првог светског рата је био у мисији у Солуну и говорио је перфектно српски и он је, ако сте нашли то, одржао велики говор на српском кад је био 27. март на радиу Лондон. Велики углед је имао у Србији. Дакле преко BBC-a је Лио Емери држао више говора на српском и то је јако одјекнуло. А његов син, Џулијен Ејмери, који је завршио све могуће школе на Кембриџу и не знам ни ја шта све није радио, био је врло талентован дипломата и на мене је оставио снажан утисак и био ми је извор докле год је био жив. Он се дружио са пуно наших људи. Његов интимус је био Стеван Павловић, наш историчар из Саутемптона.
Недавно је умро…
То је био диван човек. Он је био пријатељ овога Џулијана Ејмерија и био је син Косте Павловића, син оног министра двора краља Петра Другог. Много нам је помогао у овој серији. У серији говори и он на неколико места. Дакле, Џулијен Ејмери нам је откривао разне специјалитете, ко је кога волео, ко кога није волео, и он је добро говорио српски. У његовој кући у Лондону се верио краљ Петар. Он се и са Титом знао добро. Уопште, један прави извор. Мајкл Лиз је био главни извор за СОЕ на терену. За СОЕ централу ми је главни извор био Фут, а Ејмери ми је био извор за ове више сфере.
А Базил Дејвидсон?
Дејвидсон је био велика личност. Прва личност у балканској СОЕ. Једно време је био шеф балканске секције СОЕ. Господин један, комуњара, фантастичан тип, ја сам га упознао 89, 90-е. Има теорија о томе да је постојала кртица у штабу СОЕ у Каиру, да је то био онај поручник, па мајор, члан оне групе Филбија (Kim Philby)… Клагман (James Klugmann). Он је наводно био агент комунистички. Отворени комуниста, који је све време рата радио за Русе у балканској секцији СОЕ. Дејвидсон ми је рекао: “Којешта, ја сам му био шеф и сви смо знали да је руски агент и да је намерно ту постављен. Знао сам да је Клагман руски агент, али он није имао приступ никавим информацијама, он је био техничко лице и није могао утицати ни на шта. Ја сам утицао, ја сам био тај који је подржавао Тита”.
И жена Мајкла Лиза, која је радила са њим, ми је причала да је Дејвидсон правио дневне карте, да је заставице убадао погрешно; да су партизани освојили Крушевац, рецимо, а они нису. Он је то намерно радио да би створио утисак о томе како Тито држи нека места у Србији. Рекао ми је: “Ја сам то радио не као руски плаћеник, него као комуниста који је хтео да се четници задаве и да победи Тито”. Па, реко`, “је л` сте то написали? Каже: “Нисам написао, не би ни објавили, могу то вама да кажем.” “Па хоћете то да кажете у камеру?” – “Хоћу.” И каже ми то. Да ли је то ушло у серију или није, не знам. Био је прави енглески аристократа. Онако како се то замишља. Он ми је отворио очи око многих ствари.
Интервјуисан је и низ домаћих актера, укључујући и оне “најтеже категорије”, попут Темпа, Ђиласа, Велебита. У којој су мери они били искрени и отворени у разговорима и да ли су нека питања остала без одговора?
Мене су, наравно, интересовали Мартовски преговори, то ми је била тема “број један”, али о томе ништа од Ђиласа нисам сазнао. Није хтео да говори. Друго што ме је занимало је била његова улога у оним бацањима у јаме и левим скретањима. Он је одговорио како је то нетачно, како он тамо физички уопште није био. Добро је да се Ђилас појавио у серији, мада није рекао ништа што већ нисмо знали.
А Темпо и Велебит?
Темпо је сјајно говорио. Код њега смо седели два дана на најлепшој тераси. У Режевићима, између Будве и Петровца. Доста нам је ствари рекао. Оно што је мени после било фантастично је како нисмо имали појма о 27. марту 1941. године и како он, као човек који је био надлежан за Србију, није знао ништа о томе. Пробудио се ујутру и видео људе који вичу “Живео краљ!” и “Боље гроб него роб?” А Велебит је велика прича. То је такав превејанко. Кад ти говори нешто изгледа као да ти говори из срца и душе. Намазан свим фарбама.
Колико дуго и на који начин сте се припремали за тај серијал и која “лектира” је утицала на вас?
Почели смо да радимо с Бранком и он је рекао: “Ја ћу да вам предложим један број историчара. И не само историчара него и сведока”. Ја сам у том трилингу (с Николићем и Кундаковићем) био задужен за филмски материјал. Пре тога сам био управник Музеја Кинотеке и пуно времена сам проводио у Архиву Кинотеке гледајући те старе филмове, јер сам имао приступ свему. Могао сам да гледам шта сам хтео и ја сам то и радио. Имао сам тај фонд Кинотеке из Другог светског рата у малом прсту. Зато сам ја, по струци драматург, био врло склон и историји. Ја сам и данас склонији историји него било чему другом. И даље сам драматург, и даље се бавим критиком, пишем сценарија, режирам, све је то у реду, али ја сам и историчар. Какав историчар? Нисам ја студирао историју, па да могу да кажем да сам историчар. Ја сам историчар у оном смислу како је то Крлежа дефинисао. Он је тврдио да је добар писац у ствари само историчар и да је он као посматрач живота и протока времена вреднији од неког професионалног историчара. Историчар сакупља чињенице и увиђа односе међу њима. Писац је нешто много шире. Писац је оно што је Балзак, што је Флобер, он даје дух времену, промишља једно време…
Није без основа теза да је Рихард Николаус фон Куденхове-Калерги (1894-1972) отац европских политичких и економских интеграција. Већ самим својим сложеним пореклом (отац – аустријски дипломата и аристократа, мајка – ћерка јапанског трговца) гроф Куденхове-Калерги се квалификовао за бављење мултинационалним подухватима. Овај аустријски филозоф је своје мисли о интеграцији европских држава формулисао још у својим двадесетим годинама и представио их јавности само неколико година по завршетку Првог светског рата. Већ новембра 1922. године он се у новинском чланку Пан-Европа. Један предлог (Paneuropa. Ein Vorschlag) изјаснио за политичко и економско уједињење европских земаља, да би годину дана касније то детаљније образложио у књизи Паневропа.
Калерги је и политичким активизмом промовисао своје паневропске тезе; најпре у оквиру Паневропске уније, коју је основао почетком двадесетих година, а после Другог светског рата као лидер Европске уније парламентараца. За пионира европских интеграција сматрали су га многи, попут Ота фон Хабсбурга (звао га је пророком Европе) или Черчила, који га је поменуо у свом чувеном говору у Цириху 1946. године, у којем је пледирао за европско уједињење.
Куденхове-Калерги
Какве је била Калергијева визија уједињене Европа? У већ поменутој књизи Пан-Европа он се заложио за уједињење континенталне Европе. У њеном саставу, дакле, не би било Енглеске, али ни Русије. Сматрао је да је уједињење континенталне Европе једини начин да се тај простор одупре војној сили Русије/Совјетског Савеза и финансијској моћи САД. Ипак, Калерги је више страховао од колоса са истока, па је своју Пан-Европу пре свега видео као одговор на ту претњу и шансу за обуздавање московске империје. Присећао се историје античке Грчке, односно чињенице да су међусобни сукоби грчких полиса олакшали продор македонским завојевачима. Поигравајући се аналогијама, нагађао је да иста судбина може да задеси и Европу, коју би угрозио неки нови Филип II, који би овог пута дошао – са истока.
Калерги није видео никакву могућност индивидуалног супротстављања европских држава Русији. Отуда је, по њему, једино решење било европско уједињење чија би сврха била онемогућавање даљег руског напредовања ка западу. Калерги се посебно прибојавао проруске оријентације Немачке, па је апеловао на смиривање француско-немачког ривалства, које је Немце пречесто гурало у загрљај Москве.
Иако је у Русији видео политичког непријатеља Европе, Калерги је подвлачио неопходност тесне економске сарадње с њом. Није, међутим, објаснио како би и докле такав оксиморонски однос у пракси био могућ.
Све то пише у књизи Richard N. Coudenhove-Kalergi, Pan-Europa, Pan-Europa-Verlag, Wien 1923, а ми читамо и преводимо данас, скоро век касније.
“Русија је – ако занемаримо кратку границу према Турској – једини копнени сусед Пан-Европе. Једној организованој и индустријализованој Русији ниједна европска држава у војном погледу не би била равна. На тај начин Русија већ самим својим постојањем врши стални притисак на европске државе. Овај притисак ће расти пошто европски природни прираштај не може да прати руски.
Читаво европско питање претвара се у руски проблем. Основни циљ европске политике мора бити спречавање руске инвазије. Да би се то спречило постоји само једно средство: уједињење Европе. Историја Европу ставља пред избор – или формирање државног савеза уз превазилажење националних непријатељстава или ће Европа постати плен Русије.(…)
Светски рат се завршио распадом централних сила. Европски зид према Русији се сломио. Уместо средњоевропских војних монархија данас је на сцени пола туцета средњих и малих држава и једна демилитаризована велика земља. Ниједна од ових држава није довољно јака да се на дужи рок одупире руском притиску. Пољска и Румунија су преслабе да у овом веку преузму ону улогу коју су у прошлом веку играле Аустрија и Пруска – улогу европске граничне заштите према Русији.
Чим се Русија опорави од своје унутрашње катастрофе неће моћи ни Пољска, ни Румунија, ни Чехословачка да зауставе њен марш ка Западу, а то ће још мање моћи разоружане Мађарска, Аустрија и Немачка. Руској сили, тако, остаје отворен пут до Рајне, Алпа и Јадранског мора. Јасно је, међутим, да би ова граница била само пролазна етапа и да би Русија после једног примирја освојила Западну Европу на исти начин као простор Средње Европе. Тако би Европа доживела судбину Старе Грчке.
Колико је ова опасност непосредна говори чињеница да је Русија током прошле деценије два пута покушала да прошири своју хегемонију на Европу: први пут током Светског рата, а други пут у време Револуције. Да је 1915. године цар Николај II, освојио Берлин и Беч он би диктирао мир и Европа би лежала под његовим ногама. Чешка и јужнословенска држава биле би руске вазалне земље, а половина Европе ушла би у руску сферу утицаја.
Да је 1919. године Карл Либкнехт победио у Немачкој, она би приступила московској држави. Италија и Балкан би следили тај пример, као и Мађарска. Лењин би, тако, постао господар Европе. Између 1915. и 1919. године у Русији се све променило, али је само њена жеља за експанзијом остала непромењена. То није везано за неку партију или личност. (…)
Јединствен циљ свих Европљана, без обзира на њихове партије или нације, требало би да буде спречавање руске инвазије. Победа црвене Русије не би означила само пораз европске буржоазије, већ (…) и пораз европске социјалдемократије. Победа беле Русије не би била од користи ниједној партији или класи. Европски народи би доживели исту ону судбину коју је руски део Пољске морао да преживи током једног века. Био би згажен не само социјализам, већ и либерализам и Европа би се културолошко-политички вратила у доба Филипа II. (…)
Једина паметна европска политика је помирљив курс према Русији, али уз осигурање за сваку евентуалност. До овог осигурања може се доћи само солидарном гаранцијом свих европских држава границе између Русије и Европе, односно пан-европским дефанзивним савезом против руске опасности. (…) Овај пан-европски пакт био би у исто време израз државничке мудрости и правде, јер би сваки руски напад на Варшаву, Лавов или Букурешт био индиректно усмерен против Берлина, Беча и Париза. Немачка и Италија би на Дњестру бранили не толико страну, колико сопствену границу. Било би неправедно, немогуће и претерано очекивати од Пољске и Румуније да оне саме преузму заштиту Европе од једне империје која је тридесет пута већа од њих две заједно. (…)
Друга претпоставка делотворне заштите источне границе је јединство европских држава. Вечни породични сукоби европских народа слабе њихову одбрану од Русије. Сваки европски рат Русији би понудио добродошлу прилику за интервенцију. (…)
Трећу опасност за Европу чини проруска оријентација неколико европских држава, пре свега Немачке. Данас је Немачка политички ближа Русији, него западним државима. (…) Један велики део немачке јавности се нада да би се савезом са Русијом поништио Версајски уговор и да би поново дошло до поделе Пољске. Ова проруска оријентација Немачке представља једну од највећих опасности по будућност Европе, зато што би прикључивањем Немачке руској сфери Рајна постала граничка река Европе. Остатак Европе би, у том случају, представљао један торзо, упућен на то да буде англосаксонски протекторат. Тиме би паневеропска идеја била заувек сахрањена.
Узрок немачке русофилије је француски притисак. Немачко-руски савез ће јачати како буду расле напетости између Немачке и Француске. Тако од европских сила, пре свега од Француске, зависи да ли ће Немачка бити сачувана за Европу, или ће од ње бити одбачена.”
Калергијеви апели за уједињењем Европе у циљу парирања евентуалној руској експанзији нису искључивали тесну економску сарадњу „Пан-Европе“ и Русије. Он је истицао, наиме, да осим што Русија за Европу представља претњу, Европа истовремено у великој мери зависи од ње, односно од њених житарица. Примећивао је и зависност Русије од увоза индустријских производа из Европе, посебно пољопривредних машина и саобраћајне инфраструктуре. Зато би, прибојавао се Калерги, непријатељство Русије и Европе оштетило обе стране, а корист донео трећем играчу овог светског преферанса – америчкој индустрији. У трци са енглеском, америчком и јапанском економијом за позиције у руској привреди Европа није смела да дозволи, сматрао је гроф Калерги, да “европска политика оптерети њену економију”. Подвлачио је да су обе стране, и Русија и Европа, потребне једна другој да би се економски подигле. У ту сврху он је предлагао својеврсно привремено (макар једну деценију дуго) замрзавање политичког сукоба Руса и Европљана, односно да обе стране у својим односима приоритет дају економским, а не спорним политичким питањима.
На папиру, ова калкулација грофа Калергија – гледати се с Русијом преко нишана уз истовремену тесну економску сарадњу са њом – изгледа сасвим просто. У пракси, она је представљала неизвестан ход по жици, утопијску идеју, чијој неодрживости управо ових недеља сведочимо.
Пронашли смо две занимљиве књиге, штампане у Бечу и Берлину ратне 1915. године. Аутори обе књиге су украјинског порекла, али су деловали на немачком говорном простору. И Еуген Левицки (Eugen Lewicky) и Владимир Кушнир (Wladimir Kuschnir) јасно су и без остатка решење украјинског питања посматрали из угла интереса Беча и Берлина. Укратко, Русију је требало трајно потиснути из Украјине, чиме би се постигла равнотежа сила на европском континенту. У таквој равнотежи Левицки је видео шансе за озбиљан немачки бенефит. Истицао је да се Русија може ослабити једино избацивањем из Украјине, а ослабљена Русија била је предуслов политичке и привредне експанзије Рајха ка истоку.
Оба аутора виде тесну везу између судбина Украјине и Балкана. Аустроугарска, тврди Левицки, своје интересе на Балкану може реализовати само потискивањем Русије са југоистока Европе, а о исходу те битке одлучује се у Кијеву и на обалама Црног мора. Кушнир то формулише у виду слогана: “Решење украјинског питања значи и решење балканског проблема.“
Тако се мислило и писало 1915. године.
Доносимо преводе делова књига:
Wladimir Kuschnir, Die Ukraine und ihre Bedeutung im gegenwärtigen Krieg mit Russland, Wien 1915.
Eugen Lewicky, Ukraine, Ukrainer und die Interessen Deutschlands, Berlin 1915.
Превод: Петар Драгишић
Eugen Lewicky, Ukraine, Ukrainer und die Interessen Deutschlands, Berlin 1915 /Украјина, Украјинци и интереси Немачке/
Прелазим на други део мог излагања – на разматрање политичког значаја Украјине и украјинског питања у садашњем рату. (…) Украјина се са својом црницом убраја не само у најплодније крајеве Русије, већ и целе земаљске кугле. Велика богатства која леже у украјинском тлу због свеукупне неразвијености Русије нису ни изблиза довољно експлоатисана. Ипак, и поред тога, Украјина представља истинску житницу Русије. Читава 33 процента пољопривредне производње Руског царства долазe из руске Украјине. Својим пољопривредним производима Украјина не снабдева само целу Русију, већ се велики део тога извози преко Одесе и Николајева. На северу, дуж границе, и на југу, на Кавказу, леже велике шуме, које далеко надилазе потребе земље. Осим тога, свуда има хмеља и шећерне репе, посебно на северу и северозападу, као и кукуруза и вина, у јужној Украјини.
Други велики извор украјинског богатства чине неисцрпне залихе различитих минерала. Рудници угља у јужној Украјини најзначајнији су у целој Русији. Они се налазе у такозваном Доњецком басену. Према службеним подацима из 1912. године, из тих рудника извлачено је 1,196 милијарди пуда (стара руска мера -16,38 kg – прим.прев), што је чинило 3/4 укупне производње угља у Русији.
(…)
Географска позиција украјинског простора добија на политичком значају чињеницом да он лежи на Црном мору. Запоседањем Украјине Русија је стигла до Црног мора и Балкана, па је тако московска држава Ивана III дошла до статуса велике европске силе у време Петра I и Катарине II. (…)
Ако се сада за тренутак удаљимо од општих размишљања и позабавимо политичким питањима у вези са актуелним Светским ратом, закључујемо да су европске централне силе – Аустроугарска и Немачка – посебно заинтересоване за решење украјинског питања. Аустроугарска с обзиром на њену балканску политику и њену улогу у словенском свету, а Немачки Рајх из више разлога, који ће касније бити наведени.
(…)
Аустрија је применила различите политичке системе да би решила балканско питање у складу са својим тежњама и виталним интересима, али није увиђала да решење за постизање тог циља није могуће тражити само на простору Балкана. Реч је о томе да се Балкан састоји од много националности, националних држава, конфесија, и да с обзиром на конкуренцију Русије Дунавској монархији никада није успело да овлада овим различитим елементима. Генерално, Аустроугарска је настојала да своје циљеве на Балкану оствари на два начина: прво, путем слободне конкуренције, а друго, договорном поделом сфера обе силе. Ниједна од ове две методе, а нека трећа тешко да је могућа, није успела. Покушај споразумевања са Русијом се за Аустроугарску показао као лимитиран и директно штетан, док је метод слободног ширења на крају довео до балканског савеза под вођством Русије и садашњег Светског рата. Сваком разумном политичару је, отуда, јасно да све док Русија има непосредан приступ Балкану аустроугарски циљеви неће моћи да се реализују. Другим речима, приступ Русије Балкану се мора пресећи, односно њој се једном заувек мора одузети могућност политичког утицаја и интрига, уколико се жели да се Балкан ослободи за остваривање аустроугарских тежњи. Зато Дунавска монархија мора да тражи решење на неком другом простору, и то на територији Украјине, у правцу Кијева и Црног мора, јер се само на тај начин може једном засвагда окончати експанзионистичка политика руског колоса и његов марш ка Балкану и Цариграду. Осим тога, тиме ће Аустроугарска добити, уз Балкан, један нови, неупоредиво значајнији привредни и трговински простор.
Сад прелазим на Немачку!
Немачка је за украјинско питање заинтересована и посредно и непосредно. Посредно, јер се у овом случају ради о њеном савезнику и зато што Немачка, као средњоевропска сила не може да дозволи да њен савезник ослаби на истоку. Ствар је тако јасна да се свако даље образложење чини сувишним.
Немачка је и непосредно заинтересована за решење украјинског питања и то мора детаљно да се образложи. Непосредни интерес Немачке за судбину украјинских територија Русије лежи најпре у вези са добицима и могућношћу даљих добитака у Азији. За Немачку то има посебан политички и привредни значај. (…) Потискивање Русије са Црног мора и прекидање њених империјалистичких планова је, како видимо, у непосредном интересу Немачке, која, извесно, не сме да допусти сопствено потпуно искључивање из источног света, зарад будућности своје индустрије и политичке моћи. У вези с тим, руским маршем ка Балкану и Цариграду није угрожена само Немачка, већ и много других држава, чија би моћ, или чак директна егзистенција тиме били доведени у питање. Последице евентуалног остварења руских планова је већ у свом Портфолиу (збирка дипломатских аката) препознао Дејвид Еркарт, и сасвим је довољно његове потпуно тачне тезе овде навести: “Освајање Константинопоља би Русији обезбедило превласт над целим Отоманским царством и руском цару омогућило готово неограничену доминацију у централној Азији. Грчка и остале балканске државе би постале алат у руским рукама, а руска власт би се од османске престонице протегла до Персије и све до предворја Индије.”
Ако чак и занемаримо немачку азијску политику – што свакако не би било оправдано – Немачка би и иначе била заинтересована за решење украјинског питања зато што се ту ради о будућности ње као велике силе. У садашњој ситуацији немачка светска политика је угрожена са две стране. На западу Енглеска настоји да пресече немачке трговинске путеве на светским морима. То на исти начин на истоку, али на континенталном простору, ради Русија. Тако Немачка, према ставовима својих главних непријатеља, мора да буде блокирана, да би се као таква морала задовољити тек статусом континенталне државе и скромном улогом у светској политици. Слабљење Русије је, из горе неведених разлога, од посебног значаја за немачку политику, па Немачка мора тежити томе да се трајно ослободи руске опасности на истоку. (…)
Од руске опасности не може се заштитити подизањем неког несигурног граничног бедема. Уколико је намера да се успешно сузбије руска претња потребно је применити друга средства. Одвајањем украјинских области од Русије била би сасвим извесно уклоњена претећа руска превласт. Штавише, то се и може постићи само на тај начин. После свега наведеног о значају Украјине за данашњу Русију то није неопходно образлагати. (…)
Гледано из тог угла, украјинско питање је од пресудног значаја и за европске силе које су тренутно у другим комбинацијама изван Двојног савеза (Немачки Рајх и Аустроугарска – прим. прев), или за оне државе које сада оклевају. Балканске државе, Италија, с обзиром на њене интересе на Медитерану, па чак и силе које су при садашњој међународној коњуктури у савезу са Русијом, вишеструко су заинтересоване за то да “руско дрвеће не расте до неба”, већ, штавише, да се руском империјализму постави чврста брана. С тим у вези, украјинско питање прераста у крајње значајан међународни посао, у проблем чије брзо решење представља неопходност за поновно постизање међународне равнотеже и осигурање трајног мира.
Wladimir Kuschnir, Die Ukraine und ihre Bedeutung im gegenwärtigen Krieg mit Russland, Wien 1915 /Украјина и њен значај у садашњем рату са Русијом/
Ако се Украјина посматра као географска и етнографска целина и једна од природе благословена земља разуме се њена позиција међународног политичког фактора. Од најдавнијих времена су Црно море и басен Дњепра играли велику улогу у историји. Још је персијска експанзија била усмерена ка Црном мору. Стари Грци су својим колонијама покривали северну обалу овог мора у узимали жито са Дњепра. Хеленистичке државе и римско царство, као и њихови источни и западни наследници, су ту тражили позиције за своју трговину и политику.
Са севера су ту дошли Нормани, који су око Дњепра основали моћну рутенску државну творевину, трагајући за старим чвориштима привредног и културног живота. Из чињенице да је држала Црно море старорутенска држава је црпла своју економску снагу и духовну културу. То је било златно доба старорутенске државе, о чему сведоче трговински уговори кијевских кнежева са Грцима.
Упади азијатских номада све су више потискивали украјинско становништво од Црног мора, ширећи се и рушећи стари цивилизацијски мост између Азије и Европе. Због унутрашњих слабости Пољаци нису успели да досегну Црно море, циљ народа старих цивилизација. Украјински козаци, упркос честом овладавању Црним морем, нису успели да на дужи рок одрже своју државност. То је успело тек московској држави у лакој дипломатској игри, чиме се полудивља државна творевина уздигла до невиђене моћи, ушла у сферу светске политике и добила снагу за увођење империјалистичке политике.
Још је Петар Велики у својим сновима себе видео као господара Дарданела, а легенда о његовом тестаменту указује на то којим намерама је од тада надахнута руска политика. Без поседовања Црног Мора Русија никад не би постала европска држава, нити би Европа икада чула за панславизам. Европа је знала шта ради када је Русији понудила протокол о гаранцијама опстанка Турске.
То је, међутим, била тек палијативна мера, која није могла да спречи да се Европа поново нађе у рату. Тек би потискивање Русије с Црног мора довело до успоставе политичке равнотеже на нашем континенту, али и отворило перспективе оживљавања велике културе суседне Азије. Дивећи се Бизмарковом предвиђању великих политичких процеса читамо код Едуарда фон Хартмана о његовој идеји обнове старе кијевске државе. Ова Бизмаркова идеја вредна је костију украјинских војника! Пред овом идејом проблем Балкана изгледа сићушно, јер решење украјинског питања значи и решење балканског проблема.
Агонија Совјетског Савеза касних осамдесетих довела је до наглог урушавања не само СССР-а, већ и целог источног лагера. Ланчано рушење социјалистичких режима у Европи најавило је распад Варшавског пакта и отворило простор за противудар ривалског блока. САД и Северноатлантски пакт су се определили да брзо капитализују нову реалност на простору Источне Европе, а прилику за то дало је већ немачко уједињење, односно присаједињење Источне Немачке СР Немачкој и њен улазак у НАТО сферу.
Зелено светло за такво решење, односно за прво ширење НАТО-а према истоку, морала је да да Москва. Испрва је Москва показала резерве према идеји да нова, увећана Немачка, чином уједињења, по аутоматизму остане у НАТО, чиме би се у северноатлантској зони нашла и новоприсаједињена Источна Немачка. Ондашњи шеф совјетске дипломатије Едуард Шеварнадзе је у једном свом иступу, маја 1990. године, понудио креативно решење, односно раздвајање процеса немачког уједињења од договора о спољнополитичкој оријентацији уједињене Немачке. Другим речима, према тадашњим интерпретацијама, Москва је предложила да после немачког уједињења решење међународног статуса нове Немачке остане замрзнуто питање, уз одржање постојећег стања: “(…) Ако су и дали одрешене руке Немцима да се уједине, Совјети нису ни помислили да дигну руке од права која имају четири силе победнице Другог светског рата. Та права би остала и над уједињеном Немачком, још коју годину, док се не регулишу спољна питања немачког уједињења и успостави нови систем европске безбедности и стабилности. То би, поред осталог, значило да би совјетске трупе остале тамо где се и сада налазе (Источна Немачка) и да би се фактички један део уједињене Немачке нашао у НАТО (Западна Немачка), а један део у Варшавском пакту.“[1]
У Бону није било ентузијазма за овај совјетски предлог, који после уједињења Немачкој не би обезбедио спољнополитички суверенитет. Негодовало се и због временске неодређености тог провизорног стања. Отуда је канцелар Кол затражио консултације са Вашингтоном.[2]
Хелмут Кол и Џорџ Буш старији (Wikipedia)
Совјетски армијски врх одлучно је одбацивао чланство уједињене Немачке у Северноатлантском пакту, истичући да би такав исход немачког уједињења пореметио геополитички еквилибријум у Европи. У разговору са војним руководиоцима земаља Варшавског пакта почетком маја 1990. године, совјетски министар одбране, маршал Дмитриј Јазов, је подвукао да је само на “узајамно прихватљивој основи могућа постепена трансформација Варшавског и Северноатлантског пакта у (…) инструменте политичке сарадње.” У вези са немачким питањем Јазов је био још конкретнији: “Само у таквим оквирима може се решавати и питање уједињења Немачке. Њено чланство у НАТО-у довело би до нарушавања постојеће равнотеже снага, а тиме и до дестабилизације ситуације у Европи. Управо из тих разлога је та варијанта неприхватљива.”[3]
Овакав став врха совјетске армије још је лапидарније, неколико недеља касније, првог дана рада партијске конференције Русије, изразио генерал Алберт Макашов, командант волшко-уралског војног округа. У свом извештају из Москве, дописник Политике Ристо Бајалски концизно је интерпертирао Макашовљеву критику дефанзивно оријентисаног дела совјетског политичког врха: “Његова је аргументација за овај напад била: Варшавски пакт се распао, НАТО се појачава, Јапан постаје сила на Далеком истоку, уједињена Немачка ће бити у НАТО-у, а совјетска војска се без боја повлачи из земаља у којима су црвеноармејци гинули у прошлом рату. Напао је генерал и неколико истакнутих јавних личности, народних депутата, који тврде да нико неће напасти СССР. ‘Те су речи безумне’ – рекао је генерал.”[4]
Бајалски је истакао и да је говор Макашова изазвао највише реакција на конференцији руских комуниста, као и да су реакције биле крајње опречне. На самој конференцији генерал је доживео овације. Прекидан је аплаузима чак 11 пута, при чему је највећу подршку добио од присутних официра-партијаца. Ипак, део естаблишмента оштро је напао Макашовљеве тезе, и то преко једног ауторског текста у листу Известија, у којем се тражила његова смена.[5]
Напао је генерал и неколико истакнутих јавних личности, народних депутата, који тврде да нико неће напасти СССР. ‘Те су речи безумне’ – рекао је генерал.
Негодовање војних кругова у Москви поводом очекиваних уступака Горбачова НАТО-у навела су Брисел и Вашингтон да ублажавањем реторике дају подршку оним круговима у Москви који су били склони тешким компромисима са Северноатлантским пактом. На самиту НАТО-а у Лондону, почетком јула 1990. године, шефови држава/влада Атлантског пакта су усвојили декларацију којом су Совјетима поручили да они “ни у каквим околностима неће бити први који ће употребити силу”. Интерпретирајући овај документ један лондонски дневник закључио је у наслову да “Русија више није непријатељ”. НАТО је изразио и спремност за уништење 1400 артиљеријских пројектила са нуклеарним пуњењем, под условом да то уради и друга страна, односно СССР. Ова реторика била је праћена и позивом Горбачову да посети седиште НАТО-а у Бриселу.[6]
Американци нису скривали шта је права намера овог “пружања руке пријатељства” Москви – подршка Горбачову да учини уступке НАТО-у и смекша антиатлантске сентименте у совјетској армији. То је признао и сам Џорџ Буш, истакавши да декларација лондонског самита НАТО “значи корак у сусрет потребама Михаила Горбачова”. Декларација се, према оцени дописника Политике из Њујорка обраћала “свима који су у Москви изражавали скепсу, пре свега совјетском војном врху”, поручујући им “да нема разлога за сумњу и стрепњу”: “НАТО се мења, прилагођава се историјским променама (…) Нема никаквих злих намера. Напротив. Жарко жели да приведе крају преговоре о разоружању, да учврсти разумевање и сарадњу”. Истицало се да је декларација делом била инспирисана управо жељом да се помогне Горбачову у светлу напада на Горбачовљев курс на горе поменутој московској партијској конференцији и гласина о могућем војном удару и свргавању Горбачова.[7] Такав покушај заиста ће и уследити, али годину дана касније. Мислимо, наравно, на пропали августовски пуч групе око Крјучкова и генерала Јазова.
Неколико дана касније, веза Горбачова и Брисела додатно је продубљена. Генерални секретар НАТО, Манфред Вернер, посетио је Москву и Михаилу Горбачову уручио лондонски документ и позив да посети седиште НАТО-а у Бриселу, што је овај и прихватио. На прес-конференцији Вернер је покушао да развеје сумње у намере Брисела: “Ми не сматрамо више Совјетски Савез за противника, већ за партнера за будућност (…) Ваша земља представља саставни део нове Европе и никакав европски савез није замислив без Совјетског Савеза.”[8]
Осокољен подршком Брисела и Вашингтона Горбачов је преломио и дао зелено светло за уједињење Немачке у оквиру НАТО-а, односно за проширење Северноатлантског пакта на територију Источне Немачке. Само неколико дана после посете Манфреда Вернера Москви СССР је посетио немачки канцелар Хелмут Кол. Он је боравио у Москви, али га је Горбачов одвео и у свој завичај – Ставропољ. Договорено је да ће уједињена Немачка моћи да оствари свој пуни суверенитет и буде члан Северноатлантског пакта. Прецизирано је и да ће совјетска војска на територији Источне Немачке остати још 3-4 године, те да за то време на том простору неће бити размештене НАТО структуре, већ само оне јединице Бундесвера које су биле изван НАТО система.[9] На конференцији за штампу канцелар Кол је навео да је посета СССР-у представљала “најважнија 24 сата у његовом животу”, али и индиректно најавио противуслугу, односно економску помоћ Москви, под условом да се СССР оријентише на тржишну привреду. Кол је то опредељење појаснио интересом Запада за успех Перестројке.[10]
Задовољство нису крили ни остали западни фактори. У коментару Ројтерса оцењено је да је прихватање Горбачова да уједињена Немачка уђе у НАТО представљало “важну дипломатску победу Вашингтона и његових савезника, с обзиром да се Москва донедавно противила тој идеји”. Британски шеф дипломатије Даглас Херд је потез Горбачова видео као последицу декларације НАТО-а у Лондону, а милански дневник Corriere della Sera је свој коментар насловио, како би се данас рекло, кликбејт реченицом: “Пао је последњи јалтски зид”.
Пристанак Горбачова на ширење НАТО-а на територију бивше Источне Немачке и њено присаједињење СР Немачкој представљало је први продор НАТО-а на простор источног блока. Дан када је 3. октобра 1990. године процес немачког уједињења коначно био финализован био је и дан почетка дугог процеса укључивања територија бившег Варшавског уговора у НАТО сферу.
„Совјетима се не би смело допустити да у часу највеће слабости остваре оно што им није пошло за руком кад су били најјачи – денуклеаризација Европе, неутрализација Немачке и повлачење америчких трупа са старог континента.„
Детант, до којег је довела совјетска Перестројка, није омамио победника Хладног рата. Размишљало се прагматично и вукли су се брзи потези, као да се слутило да оваква шанса неће бескрајно трајати. Један од кључних креатора америчке геополитике последње две деценије Хладног рата, Хенри Кисинџер, није доводио у питање потребу одржања Северноатлантског пакта, без обзира на крах његовог ривала – Совјетског Савеза. У интервјуу за западнонемачки Welt am Sonntag, у пролеће 1990. године, Кисинџер је критиковао идеју појединих кругова у Западној Европи о заједничком европском систему безбедности, који би заменио два хладноратовска војна блока. Овај ветеран Хладног рата нагласио је да само НАТО и америчко војно присуство у Европи могу да гарантују безбедност у Европи. Као потенцијалну опасност Кисинџер је идентификовао уједињену Немачку, у случају да она “заплови националистичким курсом” и неки реформисани, ојачани, Совјетски Савез: “Кисинџеров закључак: Совјетима се не би смело допустити да у часу највеће слабости остваре оно што им није пошло за руком кад су били најјачи – денуклеаризација Европе, неутрализација Немачке и повлачење америчких трупа са старог континента. Он зна да огромна совјетска армија бива све слабија (национални сукоби, технолошко заостајање), али са јаким идеолошким набојем и наслеђем опомиње да би Совјети тек могли да постану опасни за Запад. Са успехом Перестројке нова снага Совјетског Савеза могла би да буде исто тако неугодна као у време царева или комесара.”[11]
Хенри Кисинџер (Wikipedia)
Кисинџерова предвиђања могуће ренесансе на простору СССР-а/Русије су се показала као тачна. Ипак, до те снаге Совјетски Савез није дошао. Као ни Русија Јељцинове епохе. Реч је о процесу који се одвија сада, пред нашим очима и чије домете на можемо да предвидимо. То и излази из домена историчара. Можемо, међутим, да констатујемо да је процес ширења НАТО-а на исток започео на простору Источне Немачке, а да је коначну одлуку о почетку повлачења Москва донела у касно пролеће или рано лето 1990. године. Тиме су постављени темељи за укључивање највећег дела бившег Варшавског пакта у северноатлантски блок.
Featured image: Gorbachev&Bush Helsinki Summit (Wikipedia)
[1] “Москва кочи уједињење”, Политика, 9. мај 1990.
[2] “Москва кочи уједињење”, Политика, 9. мај 1990.
[3] “Москва кочи уједињење”, Политика, 9. мај 1990.
Inspirisani aferom Đoković, kanadski reditelj Norman Džuison i američki pisac/scenarista Vilijem Herison napravili su pre skoro 50 godina distopijsku dramu, čiji je kontekst bizarno surova gladijatorska igra – Rolerbol (Rollerball/1975). Taj kontekst je tek pozornica za predstavljanje znatno brutalnijih istina. Stara istorija je završena. Transnacionalne korporacije zamenile su države. Posle korporacijskih ratova usledili su mir, blagostanje i tehnološka lepota.
Glavni čovek igre je Džonatan I (Džejms Kan). U areni ga je nemoguće zaustaviti, ali korporacija iznenada traži njegovo povlačenje iz igre. Zašto? On to ne saznaje, ali uporno odbija da napusti Rolerbol. Počinju pritisci. Iz razgovora Džonatana sa funkcionerom korporacije (Bartolomju) saznajemo detalje o post-državnom, korporacijskom svetu, odnosno o korporacijskoj oligarhiji koja upravlja svim detaljima života.
Bartolomju: “Tako da sad imamo glavešine i njihove rukovodioce: transport, hrana, komunikacija, stanovi, luksuz, energija. Nekoliko nas donosi odluke na globalnom nivou za opšte dobro.”
Za nevolju, u opšte dobro nije uračunata slobodna volja. Funkcioner kaže, dalje: “Korporativno društvo se stara o svemu. Sve što traže od nekoga, ili su ikad tražili od nekoga, je da se ne meša u odluke rukovodilaca.”
U traganju za razlozima želje oligarhije da prekine njegovu karijeru Džonatan se obraća prijatelju koji ima kontakte u vrhovima korporacije. Njegova saznanja ne sežu dalje od utiska da se vrh korporacije plaši Džonatana. Iste večeri Bartolomju upozorava Džonatana da “nijedan igrač nije veći od same igre.”
Naporima korporacije da se eliminiše glavni igrač priključuje se i Džonatanova bišva žena, Ela. Zastaćemo kod njihovog razgovora. Kroz ovaj epizodni lik autori filma nam saopštavaju poziciju konformističke/konzumerističke mase. S druge strane, Džonatan pokazuje osnove društvene svesti.
Džonatan: Mnogo sam razmišljao i gledao. Kao da su ljudi pre mnogo vremena imali izbor između posedovanja svih tih lepih stvari i slobode. Naravno, izabrali su komfor.”
Ela: “Ali komfor je sloboda. Uvek je bila. Cela istorija civilizacije je borba protiv siromaštva.”
Džonatan: “To nije to. Nikad nije bilo tako. Te privilegije nas samo potkupljuju.”
Uskoro pada presuda. Na svojevrsnom “zum mitingu” vrha kupole odlučuje se da se Džonatan izbaci iz igre.
Bartolomju saopštava razlog progona:
“Igra je kreirana da demonstrira uzaludnost individualnog truda. Pustimo da igra sama uradi svoj posao. Korporacija Energija je uradila sve što je mogla. Ako se šampion protivi smislu zbog kojeg je igra kreirana onda on mora da izgubi.”
Do kraja filma igra nije uradila svoj posao. Uprkos promeni pravila, čiji je cilj ubistvo Džonatana na samom terenu, ovaj uspeva da preživi (samo on), pa i pobedi na finalnoj utakmici/klanici.
screenshots Rollerball 1975
To je i kraj filma.
Međutim, da li nam Džuison i Herison poručuju da je Džonatan pobedio korporaciju? Svakako ne. Film se završava njegovom Pirovom pobedom, a nama je potrebno tek malo svesti da predvidimo pravi epilog. Kad su se kamere pogasile Džonatan je izgubio. Svakako je ubijen. Autori su nas toga poštedeli. Tu je, uostalom, i razlika između filma i života. Možemo da utulimo kamere i reflektore dok je sve još podnošljivo.
Gde Rolerbol još odstupa od života? Recimo, konformista post-državnog doba (u filmu) ima upitnu ekološku svest. Dokoni građani vreme prekraćuju spaljivanjem četinara!
Featured image: mix: Screenshot (Rollerball) + wikipedia/Novak Đoković CC BY-SA 2.0
Пре неколико дана у Београду је умро претпоследњи председник Председништва СФРЈ Борисав Јовић. Крај његовог мандата поклопио се са почетком оружаних сукоба у Хрватској, који су најавили деценију ратова за југословенско наслеђе. Јовић није случајно ушао у свет велике политике. Из привреде он је (по казни, после сукоба са носиоцима децентрализације у савезној администрацији) средином седамдесетих сео на једну од најважнијих столица југословенске дипломатије. Место амбасадора у Риму је тада, у доба високих тензија и скандала у Италији, било идеално место за брушење политичког инстинкта. Његови дипломатски извештаји показивали су да је, мада новајлија у свету елитне дипломатије, Јовић брзо упознао криптични свет италијанске политике и скривене хладноратовске силе које су се сударале над Апенинским полуострвом.
Мислимо да су ова италијанска искуства помогла Јовићу да боље разуме и механизме југословенске кризе, чији је био учесник и сведок. Неколико година после свог мандата у председништву СФРЈ Јовић је своја виђења југословенске кризе у форми дневника објавио (1995. године) у издању Политике. Наредне године књига је поново штампана, али као ауторско издање, с обзиром да је Јовић у међувремену пао у немилост Слободана Милошевића и/или Мирјане Марковић , па је пут његове књиге до читалаца био на различите начине опструиран. Но, то сада није тема.
Пред нама је књига Последњи дани СФРЈ, управо то ауторско издање. Историчарима распада Југославије ово је добро познат материјал. Ипак, значај овог извора и недавна Јовићева смрт повод су за још једно читање овог дневника. У анализи Јовићевог дневника трагали смо за одговором на питање каквим је информацијама о спољнополитичком контексту распада Југославије располагао државни и војни врх СФРЈ и како је процењиван утицај тада великих глобалних промена на ток југословенске кризе. Чини нам се да су већ детаљи које ћемо навести довољни да пољуљају уврежени став да крајем осамдесетих и почетком деведесетих власти у Београду нису биле свесне значаја пада Берлинског зида и слома Совјетског Савеза, те последица које ће нови поредак имати по будућност Југославије и српског фактора. Напротив.
Финална, деструктивна фаза Перестројке са страхом је осматрана из Београда. Јовић је средином септембра 1989. године у свој дневник уписао детаље састанка са савезним секретаром за народу одбрану Вељком Кадијевићем, који му је пренео утиске са пута у СССР. Кадијевић је тада изнео бојазан да ће свеопшта криза у Совјетском Савезу у крајњем ефекту дестабилизовати и Југославију: „Говори ми утиске. Стање у СССР је веома конфузно. Горбачов ослабљен. Војска је незадовољна својом позицијом (…) Унутар земље расте хаос и незадовољство. Међунационални сукоби се увећавају. Прибалтичке земље се одвајају. Блок се распао. Једном речју, све је неизвесно. Вељко је забринут чак и за нашу безбедност ако би дошло до ретроградних процеса у СССР.“
Два месеца касније, 18. новембра Јовић се опет осврнуо на тешку кризу у Совјетском Савезу. Дајући у свом дневнику пресек ситуације у СССР-у, он је изнео процену да ће совјетски пад значајно угрозити српске позиције и указао на потребу да се предухитри претећа изолација: „За нашу земљу увек је била важна улога СССР-а и његов положај на међународној политичкој сцени (…) Горбачов губи популарност међу радницима којима се такође укидају неке привилегије (снабдевање предузећа месом, стабилне плате за невелики рад и сл.) препуштају се тржишту без робе и инфлацији. Реална опасност су масовни раднички протести. (…) У војном врху расте незадовољство. Нису очекивали да ће војска и војна производња доћи под удар перестројке. Незадовољни су падом стандарда и угледа у друштву. (…) Горбачов контролише државни и партијски апарат, али уз све наведене тешкоће сада је више у ситуацији да гаси пожаре него што стварно управља земљом. (…) Очигледно, врење у СССР је велико, а будућност неизвесна. На кога ћемо се ослонити ако ток ствари буде водио даљем слабљењу СССР-а и апсолутној доминацији САД? Наша позиција ће бити све тежа, зато бисмо се морали благовремено побринути за преломне одлуке да не западнемо у ћорсокак усамљености и изолације.“
Даљи развој догађаја убрзо је потврдио предвиђања Кадијевића и Јовића да ће слом СССР-а ослабити позиције Београда. Ипак, трагање за изласком из спољнополитичке изолације, што је Јовић у свом дневнику најавио, све до краја деведесетих није дало никакав резултат.
Са страхом и скепсом Јовић је коментарисао и пад Берлинског зида. У свом дневнику запитао се: „Каква ли је наша судбина? Да ли ће се историја поновити?“, али је оставио места и за трачак оптимизма, указујући на постојање таквих кругова у Западној Немачкој, „који би желели да граде (…) стабилне и узајамно корисне односе са СССР-ом и свим источноевропским земљама.“ Надовезујући се на то, Јовић је оценио да је „у нашем интересу да се одазовемо стремљењима тих кругова“.
На кога ћемо се ослонити ако ток ствари буде водио даљем слабљењу СССР-а и апсолутној доминацији САД? Наша позиција ће бити све тежа,зато бисмо се морали благовременопобринути за преломне одлуке, да не западнемо у ћорсокак усамљености и изолације.
На самом крају 1989. године Борисав Јовић је још једном под лупу ставио Михаила Горбачова, али овог пута његову спољну политику. До Београда је, наиме, из кинеских извора дошла информација да су на епохалном самиту на Малти Буш и Горбачов договорили да се све промене у Источној Европи, укључујући и увођење политичког плурализма третирају као унутрашње ствари земаља источног блока. Горбачов је заузврат тражио да оне остану у Варшавском уговору. Кинези су ову трговину оценили као Горбачовљеву „издају“ Источне Европе. Надовезујући се на ове кинеске процене Јовић је отишао још даље, предвиђајући да ће останак источноевропских држава у Варшавском пакту бити само привремено стање. Разуме се, и ова Јовићева предикција се убрзо потврдила: „Наравно да су Американци мудрији од Горбачова: земље ИЕ (Источне Европе – П.Д) ће остати у Варшавском уговору док не уведу вишепартијски систем и не обаве слободне изборе, на којима ће комунисти изгубити. После тога ће оне саме одлучити шта ће да раде и неће питати Горбачова.“
Самоелиминација Совјетског Савеза са светске сцене и настанак униполарног света потврдили су страхове руководства у Београду. У Јовићев кабинет сливале су се информације о све тврђем ставу Запада према српском фактору. Крајем марта 1990. године Кадијевић је упознао Јовића са војним оценама позиције САД према југословенској кризи: „Војска (ЈНА – П.Д) оцењује да су САД, после посете Иглбергера (заменик државног секретара САД – П.Д) Југославији коначно одлучиле да сруше српско руководство, као, по њиховој оцени, једино комунистичко у Југославији. Критична тачка преко које га желе рушити је Косово, људска права албанске мањине, кршење грађанских права и сл. Даје се предност рушењу комуниста са власти у Југославији над питањем њеног интегритета. Дакле, ако не успеју да сруше комунизам интегрално, иду на разбијање Југославије, „освајајући“ део по део. Овакав свој заокрет у односу на интегритет Југославије заснивају на смањеној опасности од совјетског интереса за излаз на Јадранско море. Американци су присутни у свим значајнијим југословенским институцијама, укључујући СДБ и само Председништво СФРЈ. Преко тога се информишу и делују.“
Потврда одустајања Запада од подршке опстанку Југославије августа исте године дошла је и од аустријског амбасадора у Београду Паула Лајфера. Овај искусни аустријски дипломата (каријеру почео у Москви) обавестио је Београд да „Југославија за Запад више не представља стратешку компоненту, за коју се треба залагати у смислу целовитости“. Он је, даље оценио да је Југославија пред распадом, а да ће се притисак Запада вршити на терену људских права. Ипак, Лајфер је и за Србију предвидео одређену надокнаду, истакавши да је једина перспектива Македоније прикључење Србији, чиме би се Скопље одупрло „албанизацији своје територије“. Процењујући Лајферове тезе Јовић је закључио да „ток догађаја клизи ка распаду земље уз инострани благослов“.
Као још једну потврду западне незаинтересованости за очување интегритета Југославије Јовић је новембра 1990. године цитирао изјаву Лоренса Иглбергера да „САД неће окренути леђа Словенији уколико она одлучи да се одвоји.“ Британска дипломатија је, према информацијама Јовића, била уздржанија. Допуштана је могућност да се поједини народи изјасне против останка у Југославији, али је постојала и бојазан да би распад земље изазвао „ширу балканску кризу“. У Лондону је посебно указивано на деликатност српско-хрватског раздвајања.
Јануара 1991. године у Београд је стигао још један доказ америчког одустајања од Југославије, односно наговештај америчке интервенције у случају акције ЈНА у Хрватској. Радило се о отвореној претњи санкцијама Београду, што је и реализовано наредне године: „Начелник за ИЕЗ (источноевропске земље – П.Д) у Стејт департменту (СД) Џ. Свајхарт, одржао је 28.1. брифинг о ситуацији у Југославији за функционере спољнополитичких служби Представничког дома и Сената. Поред осталог, рекао је да у СД нема више оптимизма у погледу опстанка Југославије као јединствене државне целине (…) Свајхарт је оценио да се Хрватска предвођена ХДЗ определила за самосталност (…) На крају је закључио да је опасност од интервенције ЈНА и даље присутна. Било каква интервенција ЈНА против Хрватске сигурно води у грађански рат. САД не могу да прихвате војну акцију или војни режим у Југославији. Уколико до тога дође, Југославија ће бити суочена са међународним бојкотом и санкцијама.“
Ова информација није одударала од јавног саопштења Стејт дипартмента из децембра 1990.године да ће се САД „снажно успротивити свакој употреби силе или застрашивања које би блокирало демократске промене или довело до успостављања недемократског јединства Југославије“.
Децембра 1990. године Јовић је за „политику разбијања Југославије“ из „идеолошких и стратешких интереса“ оптужио поред Сједињених Држава и СР Немачку и Мађарску. Месец дана раније он је те оптужбе у експлицитној форми изнео и у неформалном разговору са канцеларом Колом на маргинама састанка КЕБС-а у Паризу. Колово негирање („гледа ме у очи и не трепће“) Јовића није разуверило.
Суочен са све одлучнијом оријентацијом Запада ка подршци дисолуцији Југославије и сузбијању српских интереса на југословенском простору двојац Јовић-Кадијевић покушао је да спас пронађе у Москви. Јула 1991. године у телефонском разговору са маршалом Јазовим, совјетским министром одбране, Кадијевић је поставио два питања: да ли СССР може заштитити ЈНА у случају војне интервенције запада и да ли Москва Југославији може лиферовати дефицитарно наоружање? На оба питања одговорено је негативно.
Овај податак из Јовићевог дневника можемо разумети као финалну потврду његових страховања из 1989. године. Његова кошмарна предвиђања да ће крај хладноратовског света српску позицију довести у својеврсни ћорсокак су се брзо обистинила. У новој униполарној архитектури није било места ни за Југославију, а ни прилике за јачање српског фактора. Преостало је да се до краја деведесетих на терену одигра игра, чији је исход био унапред дефинисан.
Featured image Wikimedia/Media centar CC BY-SA 3.0
У две бугарске књиге пронашли смо више информација о стању у Независној држави Хрватској, а део извода из изабраних докумената превели смо на српски. Из Дневника бугарског ратног премијера Богдана Филова преносимо пасус у којем налазимо Павелићево признање о убиству 400 хиљада Срба у НДХ до пролећа 1942. године и плану да се побије још толико преосталих Срба.
Друга књига представља збирку докумената о везама Бугарске и НДХ коју је 2004. године објавио бугарски државни архив. Из ове збирке превели смо неколико страна на којима налазимо изјаве челних људи усташког режима о терору над Србима, политици НДХ према муслиманском фактору, али и екстравагантна размишљања Ивана Ванче Михаилова, који се током рата налазио у Хрватској, о могућим начинима елиминације српског фактора на Балкану.
Читаоцима посебно скрећемо пажњу на бугарске анализе успеха усташког режима да обезбеди лојалност босанских муслимана, што је, према једном од цитираних извора, главом платило око 300 хиљада босанских Срба.
Сурови папири о суровим временима.
Из књиге: Богдан Филов, Дневник, София 1990.
Среда, 22. април 1942.
По подне сам примио Дочу Христова1, који је такође био с нашим депутатима у Загребу (…) Према Христову, господар ситуације у Хрватској је суштински био маршал Кватерник. Довољно би било да удари шаком о сто и да сви крену за њим. Иначе је био веома веран Павелићу и подржавао је његов ауторитет. Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором (…) Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се вероватно обрачунати на исти начин.
Из књиге: България и независимата хърватска държава (1941–1944). Дипломатически документи, София 2004.
Извештај Јордана Мечкарова2 Ивану Попову3 о оснивању и идејама усташког покрета и унутрашњој и спољној политици хрватске владе
Загреб, 23. јул 1941.
Један од првих задатака новог режима је успостављање реда и консолидовање државе. Међутим, спољнополитички задаци државе су прилично ометали успоставу реда. У земљи се још увек осећа несигурност и изградња нове државе, колико год ишла брзим темпом, спутана је различитим и великим препрекама.
Богдан Филов
За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. “Уништавање српства”, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, “сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.” На моје питање, како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: “Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.”
Да ли ће садашње хрватско руководство успети у тој намери остаје да се види, с обзиром да Срби демонстрирају прилично јак отпор, па су чак пре неколико дана убили једног од поглавникових најближих сарадника, Мију Бабића, који је учествовао у завери за убиство краља Александра.
Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о политици хрватске владе према српском становништву и о односима усташке и македонске организације
Загреб, 24. јул 1941.
После предаја акредитива имао сам неколико разговора са министрима такозване четворке (Анте Павелић – поглавник, Миле Будак – министар просвете, Славко Кватерник – министар војске, Артуковић – министар унутрашњих послова), која управља Независном државом Хрватском. У свим сусретима и разговорима ова четворица су показала ванредну љубазност и пријатељска осећања према нашој држави и бугарском народу (…)
Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: “Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.”
Андрија Артуковић
Код нас ће српство, директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова (…) бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен.
У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних “саботера”, најчешће Срба.
У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке-муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они с поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.
(…)
Људи из усташке револуционарне организације, који су били у вези са ВМРО-ом, попут Будака и Артуковића, истичу да је наше – хрватско-бугарско – искрено савезништво започело атентатом у Марсељу, када су убијени краљ Александар и министар Барту.
Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о муслиманском становништву НДХ
Загреб, 15. август 1941.
Господине министре,
У границама НДХ су, после Хрвата и Срба, муслимани трећи најкомпактнији фактор (…) За разлику од наших Помака, они се не сматрају Турцима. У хрватској држави они немају статус националне мањине и не дозвољавау да буду третирани као Турци, већ се сматрају готово чистокрвним Хрватима, који су насилним путем исламизовани.
Заиста, овдашњи муслимани се по језику, крви и историји суштински разликују од Турака у јужним крајевима бивше Југославије.
У условима непомирљивог хрватско-српског непријатељства муслиманима је припала важна улога. Они су нека врста привилегованих грађана нове државе, којој су апсолутно лојални. Посредством лидера, у којима се спаја оријентална флексибилност и лукавост са политичком превртљивошћу и умешношћу средњоевропског човека, формираног у некадашњој Аустроугарској, они су потпуно укључени у власт.
“Увек уз власт”, била је девиза муслимана у тим крајевима, што много подсећа на наше Турке, независно од тога ко представља ту власт. Те њихове особине, уз изборне калкулације, омогућавале су им да буду на цени у Бечу и Будимпешти пре европског (Првог светског – прим.прев.) рата, да подржавају политички баланс и буду веза међу партијама бивше југословенске државе, да у владама – од Пашићеве до Цветковићеве – увек имају своје представнике, а да и овде, у Независној држави Хрватској, буду крем државе и усташког покрета, у којем имају важне кадрове.
Да би ојачали статус у новој држави муслимани не пропуштају да напомену да су били жртве претходног режима, наравно са Хрватима (…) Сада се подвлаче јаке везе између Хрвата католика и Хрвата муслимана, који су заједно страдали под југословeнским јармом.
Штавише, цитирају се антрополошка истраживања угледних научника, попут Ваисбаха (Augustin Weisbach – прим. прев.), Глика (Leopold Glück – прим. прев.) и других, да би се доказала велика разлика између босанских Срба, с једне, и Хрвата католика и Хрвата муслимана, с друге стране. Језичка идентичност муслимана и Хрвата (јекавица) се супротставља српском наречју (екавица) итд.
Најзад, као озбиљан аргумент у прилог истоветности менталитета муслимана и католика сматрају се симпатије српског народа према западним демократијама и бољшевицима, док су се муслимани, заједно са хрватским католицима борили против великосрпске идеје, отворено подржавајући силе Осовине.
(…)
Засада су муслимани лојални. Узимају стоку, продавнице, куће, имања, и уопште све што је остало иза побуњених и прогоњених босанских Срба, а у државној хијерархији долазе на челна места.
Извештај П. Лунгова4 Г. Серафимову о сусрету Ивана Михаилова са представником Немачке телеграфске агенције Х. Грунертом
Загреб, 9. март 1944.
Грунерт је, затим, поставио питање решења српског проблема. Немачки новинар, који је дуго живео са Србима, зна њихов језик, и добро их је упознао, сматра да су они непоправљиви; само њихово уништење као фактора на Балкану може да спасе овај део Европе од потреса. У вези са овим питањем Михаилов је одговорио: “Срби су као некакав пијан или луд човек у породици, чији скандали онемогућују мир. Нисмо за њихово физичко уништење, мада има неких горљивих усташа који сматрају да треба побити што је више могуће Срба. Међутим, ми сматрамо да се Срби морају притегнути и дисциплиновати, односно да буду (посебно нове генерације) изнова духовно формирани кроз процес образовања и васпитања. Разуме се, могло би се организовати и њихово пресељење на друге континенте (као што су се већ стотине хиљада Срба иселиле у Америку), и то оних који би представљали вишак радне снаге у Шумадији, када се у њој буду нагомилале избеглице. Наравно, то би било идеално решење проблема. Фактички, српско питање ће бити решено у констелацији сила (пре свега, после садашњег рата) које представљају једини реалан фактор у политици. Назависно од тога, Србима се мора признати борбеност и амбиција. Ми Бугари смо изгубили много због наше претеране толеранције и вере да ће праведна ствар победити већ самом чињеницом да је праведна.”
Извештај В. Сеизова5 о стању у НДХ и партизанском покрету
Београд, 14. април 1944.
Пред распад Југославије становништво Босне и Херцеговине се састојало од око 1.000.000 Срба, 900.000 муслимана и 600.000 Хрвата. И Срби и Хрвати су само са муслиманима могли са имају апсолутну већину. Зато су и једни и други покушали да придобију муслимане. Према српским тезама, муслимани су Срби, а по Хрватима, они су Хрвати. У стварности, муслимани говоре чисти српско-хрватски језик, али се њихове масе не осећају ни као Срби, ни као Хрвати. Они немају одређену националну свест, а уместо тога их карактерише религиозни фанатизам (…)
После прикљјучења Аустроугарској почело је успостављање духовних веза Хрвата и муслимана. Муслимани су примили хрватско писмо и хрватски књижевни језик, који се у извесном дијалектолошком смислу разликује од српског. Велики део муслимана образован је на хрватском универзитету. Код све већег дела муслиманске интелигенције формира се хрватска национална свест. Под утицајем српске пропаганде поједини муслимански интелектуалци изјаснили су се као Срби, али је њих знатно мање од оних који се осећају као Хрвати.
Миле Будак
У Југославији је Београд муслимане у теорији третирао као Србе, али су на терену српски чиновници са њима поступали као са Турцима (…) Уопште, Срби су у Југославији од себе одбацили муслимане, док су Хрвати били тактичнији и искренији у третирању муслимана као Хрвата. Тако се продужило културно гравитирање муслимана према Загребу. За разлику од Срба, Хрвати су испољавали пуну религиозну толеранцију у односу према муслиманима.
У НДХ су муслимани добили иста права као и католици. У неким стварима су имали и више привилегија. Хрватски заменик председника владе је муслиман, бивши шеф муслиманске партије Џафер Куленовић. Има и других министара муслимана, као и много високих чиновника. (…) Муслимани су стали на страну хрватске државе и учествовали у гушењу српског устанка. Распалио се стари религиозни фанатизам између муслимана и Срба и наступио је нечувени међусобни покољ, у којем су, према хрватском министру унутрашњих послова Младену Лорковићу, муслимани имали око 100.000, а Срби око 300.000 жртава. Тако се између Срба и муслимана створила дубока и непремостива провалија.
Пре око годину дана, под утицајем слабљења вере муслимана у победу Немачке они су масовно почели да приступају Титовој организацији, у којој, како се претпоставља, већ има десетине хиљада муслимана. Опште је мишљење да је главни разлог за масовни прелаз муслимана на партизанску страну страх од српске освете у случају победе српских савезника. Срби се јавно заклињу да неће поштедети ниједног муслимана.
Приредио и превео Петар Драгишић
1 Народни посланик, а од 1943. године министар унутрашњих послова Бугарске
Душан Фундић, Аустроугарска и настанак Албаније (1896-1914), Балканолошки институт/Clio, Beograd 2021.
Одличну књигу је написао Душан Фундић. После Теодоре Толеве (Утицај Аустроугарске на стварање албанске нације 1896-1908) добили смо још једну научно фундирану (nomen est omen) монографију о хабзбуршкој роли у етаблирању Албаније и Албанаца. Фундићева књига почива на јаком истраживачком темељу, односно на документима Аустријског државног архива у којем је аутор читао папире аустроугарског министарства спољних послова.
О чему се ради?
Фундић је своју тезу поставио на самом почетку књиге, а затим је још неколико пута провукао кроз текст. Аутор уочава снажну подршку Беча албанској еманципацији крајем 19. и почетком 20. века и то доводи у везу са кључним елементима аустријске балканске политике тог времена. Читаву аустријску игру око Албаније и Албанаца Фундић посматра у функцији такмичења Беча са друга два претендента на остатке османског наслеђа на Балкану – Русијом и Италијом. Стварање албанске државе је, каже Фундић, у Бечу било перципирано као противтежа регионалном утицају Србије и Црне Горе, иза којих је, сматрали су Аустријанци, стајала Русија. Аутор цитира исказ аустријског вицеконзула у Призрену о потреби придобијања “симпатија албанских муслимана” против “словенства”. Осим тога, уочљив је био и страх од италијанског запоседања албанске обале чиме би се “угушили поморски путеви Аустроугарске”.
Како би се ојачала и убрзала албанска хомогенизација Беч је прибегао офанзивној културној акцији у којој је Фундић уочио основне векторе: “укључивање албанских муслимана у делокруг спољне политике Аустроугарске”, интензивнија комуникација аустроугарских конзулата са албанским лидерима, новчана подршка предводницима северног албанског простора, материјална помоћ албанским школама, посебно оним католичким на северу, рад на стандардизацији албанског језика, помоћ у издавању књига на албанском језику.
У даљем тексту Фундић подробније описује практичну примену албанске политике Беча. У књизи налазимо детаље о аустријском залагању за конституисање јединственог албанског писма, раду на отварању албанских школа, штампању уџбеника, школовању Албанаца у Аустрији (пре свега католика, али и муслимана), субвенционисању књига о албанским темама, стипендирању албанских ђака и студената (укључујући и децу Исе Бољетинија).
Аустријска дипломатско-културолошка иницијатива није била ограничена на простор данашње Албаније. Аутор подвлачи и интерес Беча за акције у Косовском вилајету, што је, поред осталог демонстрирано отварањем конзулата у Призрену, Скопљу и Митровици од 1870. до 1904. године. Управо је у Митровици на најексплицитнији начин потврђено да је аустријска албанска стратегија утицала на опредељења локалних Албанаца. Док је тамошњи руски конзул, Григориј Шчербина, страдао у једној албанској побуни, дотле су, читамо у књизи, локални Албанци аустријском конзулу “приредили пријатељски дочек, видећи у њему противтежу руском конзулу и могућем српском напредовању”.
Посебна пажња у књизи поклоњена је развоју аустријске албанологије, чији је зачетник био Јохан Георг фон Хан, аустријски конзул у Јањини. Утицајни хабзбуршки балканолози – Константин Јиречек, Лајош Талоци и Милан Шуфлај – су, тврди Фундић дефинисали албански историјски простор од Бара, Охрида и Призрена до Валоне, истичући илирске корене албанског етноса. Они су, истовремено, негирали основаност српских претензија на делове данашње Албаније.
Константин Јиречек
Важно место Фундић је у финалном делу своје монографије посветио аустријској подршци конституисању албанске државе од 1912. до 1914. године. Покушај снажнијег утицаја Беча на албанске послове видимо у драми око избора владара албанске државе у настајању. Чак и ту уочавамо утицај аустријске интелектуалне дубоке државе, будући да ће идеја о постављењу протестантског владара (тај услов је задовољио Вилхелм фон Вид) потећи управо од Лајоша Талоција. Он је, наиме, истиче Душан Фундић, пошао од тезе да би баш владар за Албанце атипичног конфесионалног идентитета могао да помири верску хетерогеност Албанаца. Ипак, Видов положај у новоствореној албанској држави није био одржив, с обзиром на интерне и спољне (Италија) отпоре и опструкције. За Беч то више није било ни важно, будући да је одлазак фон Вида из Албаније коинцидирао са уласком Аустроугарске у Велики рат и њеним брисањем са балканских и средњоевропских мапа.
Лајош Талоци
Многе ствари су, међутим, опстале. Крајем 19. и почетком 20. века у бечким библиотекама и професорским кабинетима велики хабзбуршки балканолози су као од шале правили народе и језике. Генијални бечки опсенари ће тако отворити Пандорину кутију територијалних и идентитетских спорова, због којих се на Балкану још читав век после краха Хабзбурговаца живело и страдало.
Континуитете налазимо и на другим местима. Фундић је као једну од својих кључних теза подвукао да је снажна аустријска подршка конституисању Албаније и Албанаца била мотивисана тежњом Монархије да блокира даље напредовање словенског елемента на Балкану (Србија и Црна Гора) и тиме посредно ослаби руски продор ка овом делу европског Римленда. Поигравајући се аналогијама запитаћамо се и нису ли стратегије сила које данас контролишу албански фактор базиране на истом геополитичком мотиву?
Мада је Аустроугарска у деценијама којима се Фундићева књига бави темељно спонзорисала албанску етничку и политичку хомогенизацију, таква подршка имала је своје лимите. У време Балканских ратова Беч се, наиме, противио стварању Велике Албаније, дајући предност распарчаном Балкану, са малим државним ентитетима, којима би Монархија лакше управљала. Фундић каже: “Монархија није имала намеру да нова држава обухвати све Албанце, чиме би настала Велика Албанија, од које су страховале балканске државе. На Балканском полуострву, према стратешким замислима Беча, није било места ни за какву велику државу, већ само за систем држава зависних од Монархије.”
Чињеница да аустријска подршка албанском националном буђењу није укључивала и подршку потпуном обједињавању албанског етничког простора инспирише нас да се и на том месту поиграмо аналогијама. Питаћемо се, дакле, да ли водећи западни играчи као пожељан епилог албанског питања данас виде стварање Велике Албаније, или ће се, следећи хабзбуршку логику, предност дати распарчаном, лако управљивом, Балкану, на којем потпуна етничка хомогенизација неће бити дозвољена ни Србима, али ни Албанцима? На ово питање, сем фразе – “остаје да се види”, не нудимо никакав одговор.
U svojim memoarima Joška Fišer (šef nemačke diplomatije 1998-2005) važno mesto posvetio je NATO-ratu protiv SR Jugoslavije 1999. godine, stavljajući u fokus diplomatsku pozadinu tog lokalnog svetskog rata. Kao posebno značajni čine nam se segmenti Fišerove knjige u kojima se autor bavio ruskom ulogom u finalu ove velike krize.
S obzirom na svoju aktivnu ulogu u diplomatskim borbama za svaki balkanski kamen Fišer nam je ostavio svedočanstva iz prve ruke o dramatičnim nesuglasicama u ruskom establišmentu, odnosno o nemogućnosti da se uspostavi jedinstvena ruska linija prema pitanju Kosova i mesta Rusije na Balkanu. Ova sukobljena gledišta personifikovali su Boris Jeljcin i njegov specijalni izaslanik Viktor Černomirdin, s jedne, i pojedini krugovi u ruskom ministarstvu spoljnih poslova, ruskoj vojsci i Dumi, s druge strane. U ovom „alternativnom“ taboru su, prema navodima u Fišerovoj knjizi, posebno istaknutu rolu igrali šef ruske diplomatije, Igor Ivanov i general Leonid Ivašov. Ruski predsednik je, primećivao je Fišer, priželjkivao brzo okončanje rata, makar i po cenu „prihvatanja zapadnih pozicija“. Ivanov je, međutim, čitamo u Fišerovoj knjizi, insistirao na potrebi očuvanja teritorijalnog integriteta Jugoslavije i prisustvu srpskih snaga na Kosovu po okončanju rata, izražavajući istovremeno skepsu prema ulozi Haškog tribunala.
Pažljivi čitalac će, između redova (to Fišer stvarno nije rekao), pretpostaviti da je zapadna odluka da se uloga egzekutora u pregovorima sa Miloševićem poveri „Trojci“ (Stroub Talbot – SAD; Marti Ahtisari – EU; Viktor Černomirdin – Rusija), a ne G-8, nad kojim je lebdela senka upravo Igora Ivanova, bila uspešan taktički manevar namenjen isključivanju tvrdih ljudi u ruskom establišmentu iz pregovaračkog procesa. Ipak, neposredno po potpisivanju vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu druga strana je uzvratila udarac. Na Kosovo su, bez znanja ključnih političkih struktura u Moskvi, banuli ruski vojnici, što je izazvalo kratku krizu u odnosima Rusije i zapadnih sila. Ove tenzije su bile brzo umirene, pa je na prvi pogled sve bilo tek bura u čaši vode. Ipak, stvar je bila mnogo veća. Ova afera je signalizirala svu žestinu sukoba prozapadnog i antizapadnog bloka u Moskvi, što je okončano epohalnom smenom u Kremlju poslednjeg dana 1999. godine, koja je utrla put konstituisanju znatno tvrđe ruske politike prema Zapadu.
Akcija malog kontingenta ruske vojske na Kosovu sredinom juna 1999. godine na samom terenu, na Kosovu, nije proizvela bilo kakve opipljive posledice, odnosno nije došlo do uspostave ruskog sektora na Kosovu. Dve decenije posle toga lako nam je da konstatujemo da se, međutim, radilo o suštinski istorijskom događaju. Bilo je to svojevrsno opelo Jeljcinovoj balkanskoj politici i najava novog kursa njegovog mladog naslednika. Razume se, Fišer to tada nije mogao da zna.
Donosimo prevod dela memoara Joške Fišera: Die rot-grünen Jahre. Deutsche Außenpolitik – vom Kosovo bis zum 11. September, Kiepenheuer&Witsch 2007.
Kad sam okončao svoj govor (u Bundestagu – P.D) i dok sam se praćen aplauzima poslanika koalicionih frakcija vraćao na svoje mesto na klupi za članove vlade dobio sam cveće od dvojice poslanika moje frakcije.
Poslanik frakcije CDU/CSU, Karl Lamers, koji je govorio neposredno posle mene, brzo me je vratio u realnost. Pročitao je informaciju AFP-a objavljenu u 11:11, u kojoj je stajalo: “Prema navodima nezavisne jugoslovenske novinske agencije BETA u petak su prve ruske jedinice budućih međunarodnih mirovnih trupa za Kosovo umarširale u Jugoslaviju. Prema navodima Bete, granicu je, dolazeći iz Bosne, prešao jedan kontingent vojnika (…) Moskovski pregovori između SAD i Rusije o modalitetima ruskog učešća u KFOR-u su u međuvremenu prekinuti na neodređeno vreme. Ovo je izvestila ruska novinska agencija Interfaks, pozivajući se na vođu ruske delegacije generala Leonida Ivašova. Ivašov je prethodno najavio da će Rusija možda obrazovati sopstveni sektor na Kosovu bez dogovora sa SAD.”
Lamers je nastavio: „Daj Bože da ove vesti suštinski nisu tačne, jer bi inače sve što ste Vi, gospodine ministre, upravo rekli bilo ishitreno.“
Čovek je bio potpuno u pravu, jer vesti jesu bile tačne. Sve zapadne vlade su bile potpuno iznenađene razvojem događaja. Zamolio sam saradnike koji su sedeli iza vladine klupe da odmah utvrde činjenice koristeći sve nama dostupne izvore (…)
Ruski marš kroz Srbiju bio je potpuno iznenađujuća akcija i odigrala se bez bilo kakve prethodne najave. Najpre je, još tokom trajanja debate u Bundestagu nastupilo izvesno olakšanje kada su agencije javile iz Moskve da su ruske trupe zastale na administrativnoj granici sa Kosovom. Ipak, pokušao sam, što je pre moguće, da stupim u kontakt sa Igorom Ivanovim. Oko 15:20 sam ga dobio na telefon, pa me je on izvestio o novim problemima u vezi sa stacioniranjem međunarodnih snaga na Kosovu. Rekao je da se Talbot (Stroub Talbot – P.D) vratio u Moskvu, te da će se oni za desetak minuta sastati. Naveo je da su Amerikanci napravili pet sektora, u kojima bi mogla da učestvuje i Rusija, te da to za njegovu vladu nije prihvatljivo. Zaključio je da se brzo mora naći neko rešenje. Upozorio sam ga na mogućnost jedne vojne kompeticije i izjasno se u prilog brzog rešenja, koje je on trebalo da definiše da Struobom Talbotom.
Očigledno je da je planirano da Kosovo bude podeljeno na NATO-sektor i ruski sektor, što bi dovelo do političke podele provincije.
Pratili smo celo popodne i veče CNN, i ono što smo tu videli je otvoreno protivurečilo onome što mi je Ivanov u jednom drugom razgovoru te večeri rekao, naime da ruske trupe neće ući na Kosovo i da je to sve bilo jedan nesporazum. Medlin Olbrajt je dobila iste te informacije od ruskog šefa diplomatije. Ostao sam još dugo sa svojim saradnicima u kabinetu. CNN je prikazao kako je 200 ruskih padobranaca na njihovom maršu ka Prištini iz pravca Bosne bilo pozdravljano u Srbiji. Oko 23:00 sam otišao kući i zaspao, da bi me samo nekoliko sati kasnije zamenik šefa mog kabineta pozvao telefonom i probudio.
Oko 2:00 ujutru ruske trupe su, pozdravljane od strane Srba, došle do Prištine i, nasuprot uveravanjima Igora Ivanova, zauzele aerodrom Priština. Odmah sam telefonirao Medlin Olbrajt, koja se nalazila u avionu, vraćajući se iz Makedonije, ali ni ona nije imala detaljnije informacije o tome. Otuda nam nije preostalo ništa osim da se uzdamo u Strouba Talbota u Moskvi. NATO-trupe će, uključujući i nemačke jedinice, u svakom slučaju za nekoliko sati ući na teritoriju Kosova i doći do prištinskog aerodroma.
Stroub Talbot
Nekolicina ruskih padobranaca nije mogla da predstavlja istinski izazov za NATO. Bilo ih je premalo, a njihovo naoružanje suviše slabo. Zauzimanje aerodroma nije moglo da se drugačije protumači sem kao očekivanje pojačanja iz Rusije vazdušnim putem. To je moglo veoma brzo da dovede do krajnje opasne direktne konfrontacije sa SAD i NATO. Situacija nije obećavala ništa dobro. Sada se sve svelo na krizni menadžment SAD, jer su samo Amerikanci raspolagali mogućnostima, silom i iskustvom da Moskvu zaplaše i podstaknu na jedno valjano rešenje.
Kosovski rat je doveo do dramatičnog zaokreta u odnosima Rusije i SAD. Tadašnji ruski premijer Primakov se nalazio na putu ka SAD, kada ge je sustigla vest o početku rata na Kosovu. On je odmah zatim u vazdušnom prostoru Islanda okrenuo svoj avion i vratio se u Moskvu. Ista sudbina je 11. juna zadesila Stroba Talbota. Zamenik državnog sekretara i njegova delegacija su već bili i vazduhu, na letu od Moskve ka Briselu, kada su negde iznad Belorusije bili informisani iz Vašingtona o novonastaloj situaciji i instruirani da se bez odlaganja vrate u Moskvu.
U svojim memoarima Stroub Talbot je opisao višečasovne pregovore u ruskom ministarstvu spoljnih poslova i jednu dugu noć u ruskom ministarstvu odbrane. Njegov opis je krajnje vredan, zato što je tu upečatljivo prikazano da je tih dana i noći u Moskvi nastupila situacija koja je bila na granici pobune najviših predstavnika ruskih vojnih vlasti protiv političkog vođstva. Očigledno da politički deo vlasti ili nije ništa znao, ili je imao tek ograničena saznanja o onome što je najuži krug generala u ruskom generalštabu planirao sa ruskim trupama stacioniranim u Bosni, koje su se nalazile na putu prema Kosovu, kakve su naredbe izdate i šta je dogovoreno sa srpskim generalima u slučaju povlačenja srpskih bezbednosnih snaga sa Kosova. Očigledno je da je planirano da Kosovo bude podeljeno na NATO-sektor i ruski sektor, što bi dovelo do političke podele provincije. I sam se, u jednom razgovoru sa Igorom Ivanovim, vođenim tih sati, nisam mogao oteti jakom utisku da političko vođstvo u Moskvi više nije jedini gospodar situacije.
Igor Ivanov
Stvar je postala još opasnija kada je došla potvrda vesti da je ruska vlada tražila dozvolu preleta aviona Antonov za transport trupa od vlada Mađarske, Rumunije i Bugarske. Postojala je namera da se 10.000 vojnika vazdušnim putem prebaci na Kosovo ili u Bosnu, odakle bi se kopnenim putem uputili ka Kosovu. Ukrajina je već odobrila prelet, ali su ostale vlade takav zahtev nepokolebljivo odbile.
Šta, međutim, ako ruski avioni ipak polete? Da li bi Amerikanci ili NATO u tom slučaju sprečili njihovo sletanje? Ili bi oborili avione u vazduhu? To je najavljivalo dramu sa nesagledivim posledicama. U svojim memoarima Stroub Talbot je tu situaciju prokomentarisao sledećim rečima: „Izgubio sam dosta sna zbog Rusije prethodnih šest i po godina, ali tada sam prvi put imao prave noćne more.“ On nije bio jedini koga su te noći opsedali košmari.
Nasuprot prvim informacijama ruski avioni nisu napustili svoje baze. Tako je, na kraju, izbegnuta mogućnost dramatične vojne konfrontacije Rusije i SAD. Nestabilna politička situacija u Rusiji se tada pokazala kao činjenica od visokog rizika i ponovo su ovu krizu relaksirali specijalni odnosi dve super-sile i njihovi uhodani, tokom decenija Hladnog rata izgrađivani mehanizmi. U tim časovima preteće konfrontacije sa Rusijom na Kosovu Evropa nije mogla da uradi gotovo ništa, zato što su joj falili, a i danas joj nedostaju, sposobnosti i mehanizmi za tako nešto.
I sam se, u jednom razgovoru sa Igorom Ivanovim, vođenim tih sati, nisam mogao oteti jakom utisku da političko vođstvo u Moskvi više nije jedini gospodar situacije.
NATO je sa svojom vojskom sada bio na Kosovu, ali je uprkos telefonskom razgovoru predsednika Klintona i Jeljcina stanje ostalo i dalje napeto, s obzirom na to da pitanje ruskog vojnog prisustva na Kosovu još uvek nije bilo rešeno. Tek su direktni pregovori između šefova diplomatije i ministara odbrane dve zemlje u Helsinkiju 16. i 17. juna i pritisak na ruskog predsednika da se neposredno pred samit G-8 dođe do sporazuma omogućili prodor u pregovorima. Rusija nije dobila svoj poseban sektor, a komandna struktura je definisana kao u Bosni, odnosno ruske trupe nisu bile podređene NATO-u već su se koordinisale sa komandom KFOR-a posredstvom jednog američkog generala, koji takođe nije bio podređen NATO-u. Time je kosovski rat bio konačno rešen.
Neposredno po okončanju Drugog svetskog rata svrstavanje Jugoslavije uz svet istočno od Gvozdene zavese uvelo je Titov režim u snažnu konfrontaciju sa vodećim silama Zapada – Velikom Britanijom i SAD. Ambiciozni establišment u Beogradu tih je godina vodio teške borbe za pozicije u ovom delu Evrope protiv dojučerašnjih zapadnih saveznika. Ipak, snažni anglo-američki blok uspešno je osujetio pokušaje širenja jugoslovenskog uticaja u Grčkoj, Italiji (Julijska Krajina) i Austriji (Koruška). Ovo rivalstvo imalo je i svoje vojne aspekte. Česti upadi američke vojne avijacije u jugoslovenski vazdušni prostor pokazivali su domaćoj i inostranoj javnosti svu snagu tenzija između Beograda i Vašingtona.
Isfrustriran američkim uspešnim blokiranjem njegovih ambicija u regionu, Broz je u svojim javnim nastupima neselektivnim rečima oštro kritikovao hladnoratovsku strategiju Vašingtona, ali i političke i društvene prilike u samoj Americi.
Stvari su se primetno izmenile posle otpočinjanja sukoba Jugoslavije sa SSSR-om, 1948. godine, kada je Beograd, suočen sa pritiscima Moskve, bio prinuđen da naglo koriguje odnose sa SAD. Posle normalizacije odnosa sa Moskvom, sredinom pedesetih, Tito se nije vraćao na kurs otvorene konfrontacije sa Amerikancima. Ipak, interna dokumenta jugoslovenskog rukovodstva otkrivaju da je jugoslovenski lider sve do svoje smrti gajio snažno nepoverenje prema Vašingtonu. U javnosti, Broz se, međutim, uzdržavao od tako eksplicitnih kritika SAD, kakve je iznosio tokom prvih posleratnih godina.
Citati koje ovde donosimo deo su dva Brozova govora i jednog autorskog članka i izgovoreni/napisani su u periodu 1946-1948.
Nesputan formalnim obrazovanjem, Broz je govorio bez stila i ukrasa. Njegov gotovo uličarski registar hirurški je precizan, pa njegove poruke čitaoce ne ostavljaju u dilemama. Oštro su kritikovani pojedini aspekti američke demokratije, politika SAD u Evropi, kao i evropska kompradorska klasa.
Šta je Maršalov plan? Maršalov plan je plan za spasavanje američke finansijske oligarhije od krize koja joj se neizbježno i sve više približava. O čemu se, dakle, radi? Američki finansijeri hoće da nametnu evropskim zemljama svoju robu. Oni hoće da Evropa bude tržište za njihove proizvode i izvor za gomilanje njihovih profita. Zato u Evropi fabrike ne smiju raditi bez njihovog odobrenja i bez usklađivanja s Maršalovim planom.
Maršalov plan ne znači davanje pomoći francuskom narodu, ne znači davanje pomoći italijanskom narodu ili kome drugom narodu, već znači pomoć američkim finansijerima da ne dođu u onakvu katastrofu u kakvu su došli 1929. godine.
Maršalov plan znači: uvoziti u Evropu dolare u malim količinama, a izvoziti ih u velikim količinama. On znači osvojiti za američki kapital fabrike u zemljama kojima se “pruža pomoć”, dirigovati proizvodnju i, razumije se, odnositi glavni profit. To znači, spriječiti u tim zemljama onu proizvodnju koju Amerika ima kod sebe. Jednom riječju, to znači imperijalističku politiku najgore vrste, to znači zavladati i vladati političkim i ekonomskim životom pojedinih naroda u Evropi. To vam je drugovi Maršalov plan.
(…)
Ima jedna vrsta ljudi u Evropi – kao što ih, razumije se, ima i van Evrope – koji su u službi tih američkih finansijskih magnata. To su takozvani desni socijalisti. Ja vam, drugovi, o vođama tih socijalista neću govoriti, jer ih vi vrlo dobro znate. To su sluge američkih reakcionara i magnata, sluge slabo plaćene, ali koje dobro služe. To su izdajnici radničke klase. Pomoću tih slugu američki finansijeri hoće da zasjednu na leđa evropskim narodima, a u prvom redu radnom narodu Evrope. Takve blagodeti Maršalovog plana mi smo odbili od prvog dana, jer smo znali šta to znači.
Nemojte vjerovati, drugovi i drugarice, da američka reakcija daje dolare zbog lijepih očiju Bluma, Šumana, de Gasperija, ili koga drugog. Ona njih ne voli. Ona daje novac radi same sebe. Američki finansijski magnati hoće da se spasu od neminovne krize koja im se približava i zato to čine. Nemojte vjerovati da američki imperijalisti uvode svoje ratne brodove u talijanske i druge luke zato da uljepšaju te luke. Ne, oni na taj način hoće u prvom redu da kod izbora podupru reakciju i da izvrše prinudu: hoćete li pristati ili nećete? To je njihov cilj. To je osnovna svrha Maršalovog plana: porobiti zemlje Evrope. Mi to ropstvo nećemo, jer smo ga se otresli jednom zauvijek i mi žalimo one narode koji su, blagodareći izdaji, podvrgnuti takvom napadu američke finansijske oligarhije. Američki finansijski magnati zapravo su glavni podstrekači na rat.
(…)
Ko stvara baze u Africi? Ne mi, nego oni, američka reakcija. Danas, kada je rat završen, i kada nema Nijemaca, oni stvaraju svoje baze. Ko stvara baze u Grčkoj? Ne mi, nego oni. Ko u Španiji i Portugaliji kupuje zemlju za baze? Ne mi, nego oni: američka reakcija. Ko stvara oko miroljubivih zemalja jedan obruč koji prijeti ratom? Ne mi, nego oni.
Govor udarnicima, novatorima i racionalizatorima Srbije (februar 1948)
(…) Uzmimo npr. Ameriku, odakle nam razni reakcionari, ponekad s prijetnjom, nude svoju demokratiju, svoje četiri slobode, koje ustvari kod njih postoje samo za izvoz, a u zemlji se skoro i ne upotrebljavaju. U toj državi još i sada reakcionari linčuju Crnce, tamo, u toj demokratiji, štrajkbreherstvo je ozakonjeno, a štrajkovi se razbijaju najgrubljom, najamničkom oružanom silom. Radnici se izbacuju iz preduzeća na ulice, ne hiljadama već stotinama hiljada i milionima, ako više nisu potrebni za stvaranje profita poslodavcima.
Tako se postupa s radnicima i u drugim zemljama gdje vlada demokratija zapadnog tipa. U toj demokratiji su veliki finansijski špekulanti upropašćivali na hiljade farmera, oduzimajući im, često i nasilno, zemlju u bescjenje, bilo u cilju izgradnje raznih objekata, bilo u cilju kapitalističkog načina obrađivanja.
(…)
Govori se o slobodnoj štampi u Americi i drugim zemljama sa sličnom demokratijom. A kakva je to sloboda štampe, npr. u Americi? Sva važnija štampa se nalazi u rukama raznih finansijskih društava koja diktiraju štampi da piše onako kako njima odgovara, odnosno – kako odgovara finasijskoj oligariji, reakciji uopšte. Ona dozvoljavaju ponekad da se napiše i neki članak s nijansama istine, ali samo ako to njima nosi profit, ako je senzacija – a senzacija nosi profit. Pisanje raznih kleveta, kontradiktornih neistina, potpuno je u toj demokratiji moralno i svakodnevno.
J. B. Tito, članak u Komunistu, 1. oktobar 1946.
Ko je na ulicama Atine ubijao borce koji su se borili protiv Hitlera i hitlerovske klike? Engleske trupe. A kad se pokazalo da one ne mogu postići ono što hoće, onda su došli Amerikanci sa svojim dolarima. I oni se otvoreno miješaju. Trumanova doktrina ne znači ništa drugo, nego stvaranje strateških baza u Evropi i na drugim tačkama svijeta za okruživanje Sovjetskog Saveza i drugih istinski demokratskih država na Istoku. To znači ta Trumanova doktrina, doktrina porobljavanja drugih naroda; to znači ta demokratija o kojoj oni pričaju. Laž je ta demokratija, laž u koju su se uvjerili svi narodi svijeta.
Govor na Osnivačkom kongresu Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata (1947)
Preuzeto iz: Josip Broz Tito, Govori i članci (tom 2 i 3), Zagreb 1959.
Nemački govorni prostor je bio i ostao neobično škrt na proizvođenju svetskih zvezda masovne kulture. Romi Šnajder (Rosemarie Magdalena Albach) izuzetak je koji potvrđuje pravilo. Međutim, i ova Bečlijka se do vrha u svojoj branši popela tek kada je početkom šezdesetih svoju karijeru nastavila u Francuskoj. Usledili su veliki uspesi, saradnja sa maestrima režije (Lukinom Viskontijem, Orsonom Velsom, Otom Premingerom, Žakom Dereom, Klodom Soteom) i glume (Alenom Delonom, Mišelom Pikolijem, Žan-Lujem Trentinjanom).
Uspeh u filmskoj industriji pratili su životni ponori, propale eskapade. U Francuskoj se ova srednjoevropska buržujka slabo uklopila u štimung pariske ulične aristokratije. Alen Delon je ostavio, oženio Natali. Zatim razvod od Harija Majena, koji se ubrzo potom obesio. Pa još jedan razvod 1981. godine. Danijel Biasini je pobegao u Ameriku, a za Romi je tek počinjala prava tragedija. Posle bizarne smrti njenog četrnaestogodišnjeg sina Davida dalje se nije moglo. Umrla je 29. maja 1982. godine. Zvanično – od infarkta.
Toliko o životu. Ovde se prisećamo njene kolosalne karijere i visoke estetike jedne prošle epohe. U svom dnevniku „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“ (Ja, Romi. Dnevnik jednog života) Šnajder nije puno pisala o svojim velikim rolama. O mnogima tek po koju rečenicu. Izuzetak je velika digresija o saradnji sa Lukinom Viskontijem i njenom pozorišnom debiju u Parizu 1961. godine. Radilo se o prelomnom trenutku njene karijere, nedeljama u kojima je provincijska glumica iz Beča izrasla u veliku zvezdu francuskog i svetskog filma.
Donosimo prevod dela dnevnika Romi Šnajder: „Ich, Romy. Tagebuch eines Lebens“. Langen Müller: München 2007.
Dok je snimao na Iskiji Alen (Delon) je otputovao u Rim. Iz Rima me je pozvao pomirljivim glasom: “Molim te. Dođi u Rim. Moraš da upoznaš Lukina. On mi je važan.”
Do kraja života neću da zaboravim kako sam upoznala Lukina. On je za mene uradio više od bilo koga. Vidim sebe u dvorani njegove luksuzne vile u Via Salaria, blokiranu skroz glupim klinačkim stidom. Krećem sa Alenom prema Lukinu. On sedi u salonu, u jednoj velikoj kožnoj fotelji pored kamina i posmatra me, kao da je hteo da kaže: “A, da… Alenova mala, pokazaću joj…
On je jedan od najlepših muškaraca koje sam upoznala. Već tokom prvih petnaest minuta, tokom neobaveznog odmeravanja snaga, već sam bila opčinjena njim. Međutim, on je pokazao otvoreni otpor prema meni. Primećujem: verovatno je ljubomoran. Alen je njegov štićenik i on hoće da od njega napravi nešto. Ne trpi nikoga ko bi Alena mogao da odvoji.
I tada, kao i danas, puno se govorilo o odnosu Alena i Viskontija. Ali mislim da u tom odnosu nije bilo ničega osim sledećeg: Lukino je voleo Alena zato što je osetio da u njemu ima materijala za velikog glumca. Želeo je da taj materijal oblikuje tiranski i sa isključivošću.
Tada je planirao da producira u Parizu jedan komad sa Alenom.
Tri ili četiri večeri zaredom sedeli smo nas troje kod Viskontija. Činilo se da Lukinov otpor prema meni nestaje. Veoma me je radovalo to. Sada mi je izgledao tačno onako fascinantno, kakvim ga je Alen opisivao. Četvrte večeri opet je na meniju bila kraljevska večera. Ovaj čovek plave krvi iznad svega je voleo luksuz. Pričali smo o komadu kojeg je Lukino želeo da postavi: Šteta što je bludnica, Džona Forda.
Tada sam imala dugu, crnu kosu, sa razdeljkom. Izgledala sam malo starinski. Možda je baš to Lukinu dalo ideju, jer se komad događao u Engleskoj u doba renesanse.
Viskonti me je posmatrao ispitivački: “Kako bi bilo, Romina, kada bi ti igrala kao Alenova partnerka u ovom komadu? Ti bi bila idealna za ulogu.”
Nasmejala sam se: “Gospode, nikad u životu nisam stajala na bini.” (…) Apsurdna ideja. Pokušala sam da Viskontiju objasnim, koliko je apsurdna bila. Devojka bez ikakvog iskustva na bini treba da nastupi u engleskom pozorišnom komadu, na francuskom jeziku, sa italijanskim rediteljem. Kritičari će me rasturiti (…) “Ne znam francuski, ne znam da se krećem na bini – to bi bilo umetničko samoubistvo.”
“Znači nemaš hrabrosti, Romina? (…) Poslaću te u Pariz, Romina, da upoznaš jezik teatra. To je prvo. A kada savladaš jezik počinjemo sa probama.” (…)
Kod gospođe Gijo u Parizu uzimala sam časove fonetike i dikcije. Počele smo od početka, kao da ne znam ni reč francuskog. Učila me je danima i noćima. (…) U isto vreme radila sam sa glumcima i režiserom Rajmonom Žeromom na mom francuskom. Sa njim sam vežbala i dijaloge iz predstave.
(…)
Niko nije verovao u mene i moje šanse. Po Parizu se govorkalo: Naravno da ona samo Alenu za ovo može da zahvali. Kako bi inače Viskonti došao na ideju da jednu malu glupu Bečlijku, bez pozorišnog iskustva uzme za ovu veliku žensku ulogu?
Svi su bili u pravu – samo ja ne.
To sam mogla da shvatim posle prvih proba. Očigledno sam se upustila u posao koji je nadilazio moj talent. Užasno je bilo sećanje na prvu probu u Théâtre de Paris.
Alen i ja smo jurili Ferarijem kroz Pariz. Svuda crvena svetla. Sa zakašnjenjem od deset minuta došli smo u pozorište. Svi su bili tu i čekali su. Crème de la crème pariskog teatra. Njih 30. (…) Niko nije rekao ni reč. Dočekalo nas je ledeno ćutanje. Aha, mladi ljudi iz sveta filma, koje ne zanima da na važan posao stignu na vreme. Zna se šta je to. Bezobrazluk. I Viskonti nas je gledao razjareno. Nemo.
Kod Viskontija se četiri nedelje probe odvijaju samo za stolom. Glumci sede oko stola (Alen i ja što je moguće dalje jedno od drugog) i čitaju glasno uloge. Kada je došao red na mene, iz mene nije mogla da izađe nijedna reč. Čulo se samo kreštanje i zamuckivanje. Osećala sam se kao učenica koja nije naučila pesmicu i bila odmah izbačena iz škole. Nešto slično nikada nisam doživela. Na smrt sam se izblamirala. Ostali su preko toga prešli ćuteći, kao da ništa drugo i nisu očekivali. (…)
Od očaja, u susret novim porazima, nisam mogla da spavam. Danima i noćima sam razmišljala o svojoj zameni, devojci koju je Viskonti predvideo kao zamenu za mene. Mislila sam: negde tamo sedi neka zaista talentovana glumica koja čeka zvonjavu telefona i Viskontijev glas, koji govori: “Dođite gospođice! Kao što smo i očekivali, Romi je zakazala…”
(…)
Nikada u životu neću zaboraviti onaj dan, kada sam prvi put doživela veliku avanturu, osećaj da postajem glumica. (…) Dole na parketu velikog teatra 1350 praznih mesta – a samo jedno mesto u petom redu je tih nedelja početkom 1961. godine bilo zauzeto. Na režijskom pultu Lukino Viskonti. Sada više ne prijatelj, već hladni, stručni posmatrač, čije ćutanje može sve da izrazi: prezir, razočarenje, bes.
(…)
Na prvu pravu probu – četiri nedelje smo probali samo za stolom – došla sam u pantalonama. Viskonti je, međutim, insistirao da obučem haljinu sa fišbajnom. Ona je trebalo da mi pomogle da se osećam kao Anabela. (…) Ali sada mi uopšte nije pomagala. Hodala sam po bini, koja kao da je bila kilometarski duga. Nisam znala šta da radim sa rukama, šakama. One su beskorisno visile na meni, izgledale su nepotrebno i nespretno. Nosila sam visoke štikle i trebalo je da napravim nekoliko gracioznih plesnih koraka po bini. Pa jel mogu to? Savladala sam tu tehniku!
Ma ni traga od toga! Izgledam sebi kao slonče! Sigurno se svi hvataju za glavu.
(…)
Viskonti je tokom proba, prilikom jednog pada sa stepenica, povredio koleno. Od tada se kretao uz pomoć štapa.
Sada je sedeo dole i posmatrao me, oslanjajući se šakama na štap. U velikoj sceni ludila u komadu moj ludi smeh prelazio je u glupo cviljenje. Nisam mogla da prevaziđem blokadu.
Viskonti govori malo, tek jedno te isto: „Ne čujem te.“
Znam da me je čuo. To je bila njegova taktika. Hteo je da me muči – da izvuče sve iz mene. Išao je sve dalje. Posle jedne duge rečenice, koju je trebalo da izgovorim na italijanskom, naslonio se na stolicu koja je stajala iza njega i smejao se. Viskonti mi se smejao! Tonula sam u bezdan.
(…)
Tokom redovne pauze poslao je sve ostale glumce kući. Ostali smo samo moj drugi partner Danijel Sorano i ja. Bila sam toliko umorna da nisam mogla da popijem ni šampanjac, koji me je inače uvek oraspoloživao. Taj strašan osećaj niže vrednosti.
Popodne sam radila sama sa Viskontijem, asistentom režije Džerijem Mekom i Danijelom. Stalno sam iznova kretala od početka. Viskonti je ćutao. Deset, dvadeset puta slušao je moje zamuckivanje.
Odjednom se nešto pokrenulo u meni. I dalje se precizno sećam tog osećaja. Pritisak u mojoj glavi je nestao, napunila sam pluća vazduhom, promenila sam se iznutra i spolja. U jednoj sekundi sam prestala da budem Romi Šnajder i postala sam Anabela.
Uzvikujem rečenice, pevam pesmu punum glasom, krećem se kao Anabela. Posle pesme opet govorim, bez prekida. Izgovaram ceo dijalog, sama sam na svetu. Ne zanima me režiser, partner, teatar.
Slobodna sam.
Onda je došao kraj.
Sedim na centru bine. Na podu. Padam i vrištim bez kontrole.
„Prekidamo“, kaže Viskonti. Ćopa po bini, naginje se prema meni, stavlja mi ruku na rame: „Nije loše Romina…“
U svojoj, 2018. godine objavljenoj knjizi Zašto liberalizam propada, poznati američki politikolog Patrik Dž. Denin (Patrick J. Deneen) je izneo dubinsku kritiku ovog društvenog ustrojstva, predviđajući njegov skori krah. Pokušavajući da gleda još dalje, Denin je ukazivao na perspektive postliberalnog sveta, ističući dva moguća ishoda. Prvi bi podrazumevao “liberokratski despotizam”, odnosno “nasilno nametanje liberalnog poretka” od strane ljudi koji “u dubini duše preziru demokratiju”. Taj novi svet bio bi kontrolisan od strane snažnog državnog aparata, koji bi građane “sve više podvrgavao nadzoru i kontroli”. Drugi izlaz bio bi populistički odgovor na “gnev i strah postliberalnog građanstva”. Sa svoje strane, Denin je ponudio i treći put, u čijoj bi osnovi bilo prevazilaženje ideologija, kao i nepristajanje na povratak u “predliberalno stanje”. To bi, u osnovi, značilo priznavanje dobrih praksi liberalizma uz odbacivanje razloga njegove propasti. Suštinski, to bi značilo zalaganje za “stvarnu ljudsku slobodu u vidu opšteg, građanskog i pojedinačnog vladanja samim sobom, a ne za njen surogat, koji u sebi spaja sistematsko razvlašćivanje sa iluzijom autonomije u obliku potrošačke i seksualne raspuštenosti”. Urednici serijala, u okviru kojeg je Deninova studija objavljena, Džejms Hanter i Džon Oven, Denina nazivaju radikalnim kritičarem liberalizma, zbog činjenice da on ne pledira za reformisanje, već za njegovo ukidanje. Iz dva razloga oni podvlače destruktivnost Deninove knjige – zbog njegovog opredeljenja da postojeće društvene anomalije posmatra kao posledicu liberalnih principa, te zbog neuklapanja ovog pogleda u levo-desnu binarnost. U tekstu koji ovde donosimo Patrik Denin se obrušio na deformisanje liberalnog univerzitetskog obrazovanja, u kojem ideju slobode zamenjuje ideja napretka. O tome Denin ne misli ništa dobro.
Dakle:
“Cilj samosaznanja jeste sticanje svesti o pravilnom korišćenju slobode, pre svega, o vladanju prohtevima koji te čine nezasitim. U srcu slobodnih nauka u ovoj starijoj tradiciji nalazi se upućivanje u značenje ljudskosti, pre svega, u načinu postizanja slobode ne samo od spoljašnjih ograničenja već, pre svega, od tiranije unutrašnjih prohteva i želja. “Stara nauka” stajala je u službi mučnog i teškog zadatka utvrđivanja onog što je dopušteno i onog što je zabranjeno, onog što predstavlja najbolju upotrebu slobode i onog što naše postupke čini rđavim. Svaka nova generacija morala je da se uputi u velika dela naše tradicije, u epove, velike tragedije i komedije, u razmišljanja filozofa i teologa, u otkrivenu reč Božju; morala je da čita knjige koje nas uče kako da pravilno koristimo svoju slobodu. Biti slobodan bila je nauka, nešto što nam ne pružaju priroda i instinkt, već usavršavanje i obrazovanje. A duša slobodnih nauka bile su društvene nauke, učenje kako da budemo ljudi.
Propadanje slobodnih nauka u ovoj naciji (američkoj – P.D) usledilo je ubrzo po redefinisanju slobode, po čemu se ona više nije shvatala na hrišćanski način kao vladanje samim sobom, već kao odsustvo ograničavanja naših želja. Ako je cilj slobodnih nauka bilo sticanje znanja o vladanju samim sobom, onda se on više nije poklapao sa ciljevima savremenog vaspitanja i obrazovanja. Davnašnji zahtev da se uče klasični jezici i stiče sposobnost čitanja starih tekstova, da se upoznaje Biblija i tumačenje svetih spisa povuklo se pred studijama u osnovi kojih se nalaze individualni ukus i preferencije. Slobodne nauke se sve više zamenjuju sa sistemom NTIM, u kojem se spajaju ono što je zadržano od antičkih slobodnih nauka – prirodna nauka i informatika – i njihova primena, tehnologija i inženjerstvo, pored sve većih zahteva za znanjem koje olakšava pravljenje karijere u svetu biznisa i finansija.
Američki univerzitet se polako menja i na njemu se umesto stare počinje da predaje nova nauka. U XIX veku sve više univerziteta počinje da deluje po uzoru na nemačke univerzitete, da se deli na specijalizovane discipline i stavlja naglasak na obrazovanje diplomiranih studenata – kroz sticanje stručnog znanja – kao i da se naglašava prioritet otkrića i sticanja novih znanja. Religiozna podloga polako se uklanja sa univerziteta; društvene nauke i dalje ostaju u središtu slobodnih nauka, ali njima više ne upravlja sveobuhvatna vizija koju pruža religiozna tradicija i njena vizija i vjeruju (…) Sredinom XX veka obnovljeni naglasak na naučno obrazovanje i tehnološke inovacije – uz podršku države koja pomaže “korisne veštine i nauke” – dodatno je uticao na promenu prioriteta na univerzitetu.
Umesto usađivanja vrline, mi nailazimo samo na naglaša- vanja na istraživanju stavljenom u službu progresa – pre svega, onog progresa koji doprinosi ostvarivanju davnašnje težnje da se priroda potčini ljudskoj volji.
Slobodno obrazovanje počinje da se smatra irelevantnim za razvoj moderne slobode, posebno kad se ta sloboda stavi u kontekst vojne moći, nauke i tehnologije, i proširenja kapitalističkog tržišta na svaki deo zemaljske kugle. Klark Ker, rektor Kalifornijskog univetziteta, u svom predavanju održanom 1963. godine, i kasnije objavljenim pod naslovom “Korist od univerziteta”, proglasio je smrt ideje univerziteta. Umesto obrazovanja zasnovanog na teološkoj i religioznoj viziji i usmerenog na vaspitavanje onog što je najbolje u čoveku, došlo je do uspona onog što on naziva multiverzitet, a to je (…) organizacija usmerena na sticanje znanja stavljenog u službu vojnih i industrijskih potreba nacije. On ističe da “multiverzitet” ima centralnu ulogu u industrijalizovanju nacije, u spektakularnom rastu produktivnosti čiji rezultati služe suštinskom proširenju ljudskog života i sticanju globalne vojne i naučne nadmoći. Cilj ovog novog “multiverziteta” jeste unapređenje bejkonovskog projekta čovekove vladavine nad svetom.
Rezultat pomenute redefinicije cijeva univerziteta jeste zahtev da se fakulteti stave u službu novog imperativa nauke, a to je sticanje novog znanja: fakultetsko obrazovanje u prvi plan stavlja stvaranje originalnih dela, a status fakulteta zavisi od objavljivanja takvih dela, sa jedne strane, i njihovog prihvatanja od strane relevantnih eksperata, zaduženih za potvrdu originalnosti i produktivnosti takvih dela, sa druge. Na fakultetima se stvara tržište unajmljivanja i regrutovanja radne snage (…)
Struktura univerziteta preusmerava se na inovaciju i stvaranje “novog znanja”. Glavni cilj obrazovanja postaje progres, a ne vaspitanje za slobodu, zasnovano na dubokim vezama sa prošlošću. Možemo da utvrdimo postojanje suprotnosti između cilja Teksaškog univerziteta, zapisanog na njegovom pečatu u doba osnivanja i misije tog istog univerziteta, formulisane nedavno i postavljene na njegovom sajtu. Ispod slike pečata – na kojem se nalazi obavezna fraza o posvećenosti “izvrsnosti” obrazovanja, nalazimo formulaciju njegovog savremenog cilja. Današnja misija tog univerziteta jeste “unapređenje društva kroz istraživanje, stvaralačko delovanje, teorijsko traganje i razvoj novog znanja”. U ovoj preformulisanoj misiji univerziteta naglasak je stavljen na naučno istraživanje i, pre svega, na stvaranje “novog znanja”, a ne na “odnegovan duh koji vodi do vrlina”. Umesto usađivanja vrline, mi nailazimo samo na naglašavanja na istraživanju stavljenom u službu progresa – pre svega, onog progresa koji doprinosi ostvarivanju davnašnje težnje da se priroda potčini ljudskoj volji (…)
Usred svoje slobode, studenti sve više osećaju da nemaju drugog izbora do da se u potpunosti posvete sticanju praktičnog znanja i da izbegavaju one predmete koji mogu da ih odvrate od pokoravanja zahtevima tržišta (…)
Oni od kojih se očekuje da brane ulogu koju društvene nauke imaju unutar slobodnih nauka, članovi profesorskog staleža, sa jedne strane tuguju zbog ove propasti, a s druge krive političare i “neoliberalizam”. Oni ne uviđaju da je odnos prema društvenim naukama pre izraz liberalnog poretka, nego nekog otpora prema njemu. Profesori slobodnih nauka ne samo što se ne bore protiv vladajućih liberalnih tendencija, već ih i ne osporavaju. Uzrok tome leži u opštoj nesposobnosti da se utvrdi izvor sila postrojenih protiv slobodnih nauka.”
Patrik Dž. Denin, Zašto liberalizam propada, Albatros Plus, Beograd 2019, 116-122.
„Ako totalitarizam postane opštesvetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće da postoji.“
Sredinom 1941. godine Džordž Orvel je sa puno pesimizma predviđao svetsku ekspanziju totalitarnih sistema i crne dane književnosti. Neke od njegovih projekcija budućnost nije verifikovala, ali se opšta linija teksta, nažalost, danas ne može osporiti.
(Govor na BBC-u, objavljen u “Listeneru”, 19. juna 1941) Iz knjige George Orwell, Zašto pišem i drugi eseji, Naprijed (Zagreb 1977)
Na početku svog prvog govora rekao sam da ovo nije doba kritike. Ovo je doba borbe, a ne ravnodušnosti, doba u kojem je posebno teško vidjeti književnu vrijednost u knjizi s čijim se zaključcima ne slažete. Politika – politika u najopćenitijem smislu – preplavila je književnost do mjere koja izlazi iz granica normale, a to je dovjelo do naše svijesti borbu koja se uvijek odvija između pojedinca i zajednice. Kada razmatrate teškoće pisanja poštene, nepristrasne kritike u vremenu poput našeg, počinjete shvaćati prirodu opsanosti što se nadvija nad čitavom književnošću doba koje nadolazi.
Živimo u doba u kojem nezavisni pojedinac prestaje imati iluziju da je nezavisan. U svemu što smo rekli o književnosti i naročito u svemu što smo rekli o kritici, instinktivno smo nezavisnost pojedinca uzeli kao postojeću činjenicu. Čitava moderna evropska književnost – govorim o književnosti proteklih četiri stotine godina – izgrađene je na konceptu intelektualnog poštenja, ili ako vam je milije, na Shakespearovoj maksimi : “Prema samom sebi budi iskren”. Prva stvar koju tražimo od pisca jeste da ne laže, da kaže što zaista misli i osjeća. Najgora stvar koju možemo reći o umjetničkom djelu jeste da je neiskreno. A to još više vrijedi za kritiku nego za stvaralačku književnost, u kojoj izvjesna količina izvještačenosti i neprirodnosti, pa čak i izvjesna količina očevidnog slijepila ne smetaju tako dugo dok je pisac u osnovi iskren. Moderna književnost je u biti stvar pojednica. Ona je ili iskren izraz onoga što jedan čovjek misli i osjeća, ili nije ništa.
Kako rekoh, to gledište uzimamo kao gotovu stvar, pa ipak, čim tu misao uobličite u riječi shvatite kako je književnost ugrožena. Jer ovo je doba totalitarne države koja ne dopušta i vjerojatno ne može dopustiti pojedincu bilo kakvu slobodu. Kada spomenete totalitarizam, odmah pomislite na Njemačku, Rusiju, Italiju, ali mislim da se moramo suočiti s mogućnošću da taj fenomen postane općesvjetski. Očito je da razdoblje slobodnog kapitalizma dolazi kraju, i da jedna država za drugom uvodi centraliziranu ekonomiju koju možete zvati socijalizmom ili državnim kapitalizmom, kako više volite. Time prestaje ekonomska sloboda pojedinca, a u velikoj mjeri i njegova sloboda da radi što voli, da sam izabere svoj posao i da se slobodno kreće gdje želi. Sve donedavno implikacije toga nisu se predvidjele. Nikada se nije u potpunosti shvatilo da će nestajanje ekonomske slobode imati ikakvog odraza na intelektualnu slobodu. O socijalizmu se uvijek mislilo kao o nekoj vrsti moraliziranog kapitalizma. Država će brinuti za vaš ekonomski život i osloboditi vas straha od siromaštva, nezaposlenosti i tome slično, ali neće imati potrebe da se miješa u vaš privatni intelektualni život. Umjetnost će moći cvjetati kao u doba liberalnog kapitalizma, pa još i više, jer umjetnik više neće biti pod ekonomskom prinudom.
Džordž Orvel
Sada, na osnovu postojećih činjenica, morate priznati da su te ideje iznevjerene. Totalitarizam je ukinuo slobodu misli do mjere nepoznate bilo kojem prijašnjem dobu. Važno je primjetiti da kontrola misli ne postoji samo u negativnom već i u pozitivnom smislu. Ne samo da vam zabranjuju izraziti – čak i zamisliti – izvjesne ideje, već vam diktitaju što morate misliti, stvaraju vas za jednu ideologiju, pokušavaju vladati vašim emocionalnim životom i uspostaviti sustav rukovođenja. U najvećoj mogućoj mjeri totalitarizam vas izolira od ostalog svijeta, zatvara vas u umjetni univerzum u kojem nemate mjerila za uspoređivanje. Totalitarna država nastoji, po svaku cijenu, kontrolirati misli i osjećaje svojih podanika barem u istoj mjeri u kojoj kontrolira njihove postupke.
Za nas ovdje važno je slijedeće pitanje: može li književnost preživjeti u takvoj atmosferi? Mislim da se mora kratko odgovoriti da ne može. Ako totalitarizam postane općesvjetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće postojati. I neće biti dovoljno reći – kako bi u prvi mah moglo izgledati prihvatljivo – da će nestati samo književnost postrenesansne Evrope.
Postoji nekoliko bitnih razlika između totalitarizma i svih ortodoksnih sistema prošlosti, bilo u Evropi, bilo na Istoku. Najvažnije je da se ortodoksni sistemi prošlosti nisu mijenjali ili barem nisu mijenjali tako brzo. U srednjovjekovnoj Evropi crkva je diktirala što morate vjerovati, ali vam je barem dopuštala da zadržite ista vjerovanja od rođenja do smrti. Nije vam govorila da u jednu stvar vjerujete u ponedjeljak, a u drugu u utorak. Isto se, u većoj ili manjoj mjeri, odnosi i na kršćanina, hindusa, budistu ili muslimana danas. Na određen način njegove misli su ograničene, ali on čitav svoj život proživljava unutar istog sustava misli. Njegovi osjećaji nisu pod pritiskom.
Kod totalitarizma je upravo suprotno. Posebnost totalitarne države je da kontrolira misli, ali da ih ne utvrđuje. Ona uspostavlja neosporne dogme i mijenja ih iz dana u dan. Njoj trebaju dogme, jer joj je potrebna apsolutna poslušnost podanika, ali ne može izbjeći njihove promjene koje su uzrokovane potrebama politike sile. Proglašava se nepogrešivom, ali istodobno napada sam koncept objektivne istine. Uzmimo grub, očigledan primjer – svaki Nijemac morao je do rujna 1939. gledati na ruski boljševizam sa strahom i odbojnošću, a nakon rujna 1939. morao ga je promatrati sa udivljenjem i simpatijama. Ako Rusija i Njemačka zarate, što se može dogoditi u sljedećih nekoliko godina, dogodit će se druga, jednako snažna promjena. Emocionalni život Njemaca, njegove ljubavi i mržnje moraju se, prema potrebi, promjeniti preko noći. Mislim da ne treba ukazivati na djelovanje svega toga na književnost. Jer pisanje je u velikoj mjeri pitanje osjećaja koji se ne mogu kontrolirati izvana. Lako se praznim riječima prikloniti ortodoksnom sustavu datog trenutka, ali pisanje od bilo kakvog značaja moguće je jedino onda kada čovjek osjeća istinu onoga što govori; bez toga, stvaralački poticaj ne postoji. Sve činjenice koje znamo nagovještavaju da su iznenadne emocionalne promjene koje totalitarizam zahtjeva od svojih sljedbenika psihološki nemoguće. To je glavni razlog zašto vjerujem da, ukoliko totalitarizam pobjedi u čitavom svijetu, književnost kakvu smo do tada poznavali, više neće postojati. U stvari, do sada je totalitarizam imao takav utjecaj. U Italiji je književnost osakaćena, dok je u Njemačkoj praktično prestala postojati. Najkarakterističnija aktivnost nacista je paljenje knjiga. Čak ni u Rusiji književna renesansa koju smo nekada očekivali nije se dogodila, a pisci koji su najviše obećavali pokazali su izrazitu sklonost prema samoubojstvu, ili su nestali u zatvoru.
Prije sam rekao da liberalni kapitalizam očigledno ide svom kraju, i možda je stoga izgledalo da tvrdim kako je sloboda misli neizbježno mrtva. Ali ne vjerujem da je tako i jednostavno bih u zaključku rekao kako vjerujem da nada u spas književnosti leži u onim zemljama u kojima je liberalizam pustio najdublje korijene – u nevojničkim zemljama, u Zapadnoj Evropi, i obje Amerike, Indiji i Kini. Vjerujem – što ne mora biti više od pobožne nade – da će iako dolazi vrijeme kolektivizirane ekonomije, te zemlje znati stvoriti oblik socijalizma koji nije totalitaran, u kojem će sloboda misli uspjeti preživjeti nestajanje ekonomskog individualizma. To je, u svakom slučaju, jedina nada za koju se može uhvatiti svatko tko se brine za književnost. Tko god osjeća vrijednost književnosti, tko god vidi središnju ulogu koju ona ima u razvoju ljudske povijesti, mora također vidjeti da je suprotstavljanje totalitarizmu pitanje života ili smrti, bez obzira da li nam je nametnut izvana ili iznutra.
На данашњи дан, пре сто година, умро је војвода Живојин Мишић. Један од највећих војних стратега Првог светског рата, поникао је са обала речице Рибнице, из подножја првих планина на које се наилази када се од Београда крене путем Ваљева – Маљена и Сувобора. У својим „Успоменама“ које су, уистину, имале невероватан пут до својих читалаца, оставио је драгоцена антрополошко-етнолошка (по стилу можда и броделовска?) запажања о својој земљи, о свом родном месту, о елити и њеном одвајању од народа, о односима између мушкараца и жена и много чему другом из друштвеног и политичког живота Срба с почетка 20. века.
Село Струганик и његови становници
На 25 километара југоисточно од Ваљева, у срезу колубарском, на размеђи реке Копљанице и западне притоке реке Рибнице, налази се село Струганик. На домак Маљена и Сувобора земљиште је испреламано многим вртачама и оскудно је водом. То је разлог због кога је село раштркано по појединим падинама заклоњеним од опаког северца и кошаве, који често дувају у овом брдовитом пределу, а куће грађене у близини ма и најмањег изворчића воде. Као и свуда у брдовитим пределима Србије, становници овог малог села одувек су тежили за груписањем својих земљишних поседа око својих домова. Некако је у природи становника овог краја да у близини своје куће не трпе ни најбољег суседа са имањем. Оно што је његово желео је да му је све на оку. Не воли разбацаност и тумарање до свог удаљеног поседа, макар и добрим путевима. Сваки од њих је неуморан радник само ако му је имање груписано да га може лако надгледати и без сметње обрађивати.
Струганичани уопште не воле мешавину и врло нерадо трпе туђинца у својој близини. Такмиче се у раду и обрађивању имања. Виде ли у некога нешто добро и боље, упињу се свим силама, не само да га достигну, већ да га у том послу и престигну. Гоњени таквом тежњом, они су уопште немилостиви према својим укућанима, терајући и јурећи све на рад. Од овога нису поштеђене ни жене, девојке, па чак ни деца млађа од 10 година. Чим деца наврше шест година старости, она су чувари оваца, коза, говеда и свиња, а мало старији мушкарци већ су водичи волова при орању, влачењу, превлачењу обраних усева, довлачењу дрва, итд. Због оваквих потреба, Струганичани нерадо дају децу у школу. У прилог оваквих њихових схватања и поступака с дечацима иде и та околност што су им црква и школа удаљене од села, у једном кршевитом склопу реке Рибнице. Кад већ на основу законских прописа морају децу упућивати у основну школу, они једва чекају да је деца заврше како би им била од помоћи у њиховим пољским радовима. Није никакво чудо што је до сада само један једини становник тог села могао да умакне отуда и да продужи даље, више школовање.
У раније време отићи до Ваљева за њих је био догађај, а о одласку у Београд или коју другу варош да и не говорим. Мало је било мушкараца тога времена који су Београд познавали, а о њиховим женама, правим мученицама, не треба ни да говоримо. Жене и одрасле девојке не само да су заједно с мушкарцима подносиле све тежачке пољске радове, сем косидбе, већ су у задрузи биле без икаквог права. Сваки мушкарац је имао права да се врло осорљиво понаша према њима, па чак и да их који пут и опаучи, што је разуме се, пролазило без икаквог протеста. Ниједан Струганичанин за живу главу у друштву неће ословити своју жену њеним именом, као ни жена свога мужа. Оне су за мужеве “она”, а мужеви за жене “он”.
*
Наши стари владаоци добро су познавали душу народа. Зар би Карађорђе или Милош могли да владају масама и у најкритичнијим тренуцима да нису одлично познавали свој народ!? Данас, међутим, треба завршити неку школу у Паризу, Берлину или Бечу, донети отуда неку диплому, натући из моде цвикер и одмах тражити место у неком посланству или министараству спољних послова. Народ је за њих нешто што је недостојно њихове пажње. Сви додири наших школованих дипломата с народом сводили су се само на излет до каквог збора, на коме су ови докторчићи развијали неке из иностранства пренете теорије, које често нису имале ничега заједничког са животом и потребама нашег, уистину, благородног народа. Своју одвратност према овим апостолима туђих мода и обичаја наш народ је изражавао у свим приликама на њему својствен начин – ироничним погледима и подгуркивањем лактова. То доктори страних универзитета нису умели да виде.
Наши вредни и бистри сељаци без икаквих су страначких претензија, и ништа лакше него владати њима, само треба живети међу њима и познавати њихову душу. Они од државе ништа не траже, већ само правну, личну и имовинску безбедност. Радо примају практичне поуке о хигијенском животу, калемљењу воћака, савременијем обрађивању и унапређивању својих имања итд. Они, дакле, траже и воле оно што им наши докторчићи и универзитетлије, школоване на страни, не умеју да дају. Не треба се много мучити да се ово докаже, већ само пажљиво разгледати колико се ових високо образованих младића на страним универзитетима налази на дужностима наставника, професора или народних учитеља у забаченим крајевима наше лепе отаџбине. Има ретких и сјајних изузетака, али се и они у току своје каријере, будући да далеко изостају иза оних с великим претензијама, на крају разочарају и постану индиферентни према свему. На тај начин народ трајно остаје без добрих и високо образованих наставника и учитеља. Познавати свој народ значи паметно њиме управљати – то треба да знају наши управљачи.
O Velikom petku i Uskrsu 1984. godine pričalo se dugo i ozbiljno. Masovne posete pravoslavnim crkvama zabrinule su tada domaću političku klasu i pokrenule lavinu istraživanja ove nove, za mnoge krajnje neprijatne, novosti. Usledio je dugi čas anatomije, na kojem su mediji i sociolozi secirali srpsko društvo tragajući za neuhvatljivim metafizičkim sastojcima, koji su tog maja poterali hiljade Beograđana, posebno mlade generacije, u porte prestoničkih crkava.
Živopisni test Rajka Đurđevića obogaćen je tek jednom fotografijom, ali i to je bilo dovoljno da čitaoci Duge steknu precizan utisak o tome šta se događalo tada i tamo, odnosno na Uskrs 1984. godine u beogradskim pravoslavnim crkvama i ispred njih.
U Đurđevićevoj reportaži govori se o hiljadama “uglavnom mladih ljudi”, koje su tada “u tišini prošle kroz beogradske crkve, pored simbola Hristovog raspeća”. Reka vernika, čitamo dalje u tekstu, slivala se niz ulicu Sedmog jula (danas Kralja Petra), prema Sabornoj crkvi. Iz Pariske i nekih sporednih ulica, ka Sabornoj crkvi kretali su se parovi, porodice, “kompaktne grupe”. Iz taksija, piše Đurđević, “ispred samog ulaza crkve izlaze četiri devojke”. One ne podsećaju na mirosnice, ali u rukama drže upaljene sveće. Blizu se parkira i jedan autobus, pun grčkih studenata. Kroz masu prolazi patrijarh German, blagosilja vernike. Slične scene odigravale su se i ispred crkve Svetog Marka, Ruske pravoslavne crkve i nekih drugih pravoslavnih hramova u Beogradu. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)
Potvrdu Đurđevićevih opisa nalazimo i u NIN-u. U tekstu Slobodanke Ast obeležavanje Uskrsa i Velikog petka u Beogradu upoređivani su sa događajima na prepoznatljivim laičkim svetilištima srpske prestonice te godine: “Neki lucidni posmatrači zaključili su da su ove godine najposećenije tačke na beogradskoj mapi bile stadion Crvene zvezde, Centar Sava u kome mesecima Dženifer Bilz izvodi Flešdens, Saborna crkva na Veliki petak uoči Uskrsa i Trg Marksa i Engelsa 25. maja, za vreme velike rok-fešte.” Publika je bila jedna te ista – mladi. “Sve se, naravno, uklapa u gradsku ikonografiju”, konstatuje novinarka NIN-a, a zatim pita: “Ali otkud toliko mladih u Sabornoj crkvi na Veliki petak?” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)
Znatno kompleksnija pitanja postavio je u svojoj reportaži Rajko Đurđević: “U poslednje tri godine zapažena je sve veća posećenost mladih crkvama, posebno u vreme Božića i Uskrsa. Bilo je reči o toj temi i na omladinskim sastancima, tribinama, skupovima. Odgonet je ostao daleko od zagonetki zašto mladi dolaze u crkvu. Da li mladi danas češće odlaze u crkvu od svojih dedova? U slici večerašnje posete, tvrde neki, ima i predznakova snobovskog iskazivanja (…) Odakle povraćaj metafizici? Da li mladost jednu nevericu zamenjuje drugom? (…) Kriza smisla, kriza autoriteta starijih, kriza racionaliteta. Zašto staza traganja vodi prema crkvi?”
Đurđević, zatim, reč prepušta samim akterima. Tanja, učenica usmerenog obrazivanja, postala je vernica u 17. godini: “Učim mikrobiologiju, i što više čitam, sve više verujem u Boga. (…) Kažu, mi smo postali od kišne gliste, ili od arheopteriksa, neke odvratne i dlakave ptičurine. Ima kandže i hrani se leptirima. Tako kaže nastavnica, a ne zna da objasni da li je tada zaista bilo leptira.” Tanja je iz ateističke porodice, roditelji lekari. Iznenadili se njenom odlukom da se krsti.
Branka, studentkinja sociologije, govori o nemogućnosti “sirovog ateističkog koncepta prevladavanja religije.” Pet devojaka između 17 i 20 godina sedi na trotoaru ispred Saborne crkve. Sve ćerke vojnih lica. Jedna od njih – Đurđeviću: “Nemoj da pišeš nista. Obesiće otac i mene i novinu. Tata je vojno lice i nema smisla za tako nešto.” Druga kaže “da bi lik Boga nacrtala u liku deteta, još neiskvarenog životom.”
Diktafon zatim preuzimaju stariji. Ratko Božović (sociolog): “Bekstvo mladih u misticizam, u inat, posledica je neostvarenog u realitetu. (…) Pazite, potreba da se menja svet svojih očeva je stara stvar. Dedovi su sad prihvatljiviji od očeva. Očevi su u velikoj blizini, ali nisu ponudili realizaciju ideala.” Za psihijatra Jovana Strikovića u pitanju su “mali protesti protiv svega u svetu”, a u tome je video i reakciju na kampanje vlasti protiv religije i verskih zajednica: “Mi smo u našem društvu naglo prekinuli sa teizmom, to je greška. Sećanje se buni!”. Otuda, konstatovao je Striković u razgovoru sa Rajkom Đurđevićem, i vraćanje omladine arhetipskoj praksi. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)
„Sistem nekih vrednosti je destruiran i to nije teško dokazati. Kriza smisla, kriza autoriteta starijih, kriza racionaliteta. Zašto staza traganja vodi prema crkvi?“ (Duga, maj 1984)
Marta 1984. godine o istoj temi glasno je u razgovoru sa Slavenkom Drakulić za NIN razmišljao i sociolog religije iz Zadra, Ivan Maštruko. On je porast religioznosti među mladima pripisao tada ekstenzivnoj društvenoj krizi i svojevrsnoj pobuni mladih generacija. Prema njegovoj hipotezi, deo mladih je tada u Hristu video “Če Gevaru svog doba”, pri čemu je religija dobijala funkciju “kontrakulture”, ali i “antisocijalizma”, koji je proizilazio iz nezaposlenosti i “besperspektivnosti”. (“Politizacija religije”, NIN, 11. mart 1984)
Isti beogradski nedeljnik je jula 1984. godine preneo i delove velikog istraživanja religioznosti mladih, koje su sproveli beogradski Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje i Institut društvenih nauka. Prema ovom ispitivanju 9 procenata mladih je odgovorilo da veruje u Boga, 65% da ne veruje, 15% je bilo neodlučno, dok 11% nije želelo da se izjasni. Podaci o određenim religijskim praksama signalizirali su, međutim, intenzivnije koketiranje mladih sa religijom, u odnosu na raniju deceniju. Te 1984. godine 57% ispitanih je odgovorilo da nikada ne ide u crkvu, dok je desetak godina pre toga identičan odgovor dalo čak 88 procenata anketiranih. Oni koji su anketarima otkrili da posećuju crkve naveli su čitav spektar pobuda: radi “molitve i učešća u obredima” (10%), “traženja utehe” (6%), želje da “nađu prijatelje” (4%), “želje da čuju sveštenika” (5%), iz “estetskih razloga” (privlačnost sakralnih prostora, muzike), ali i iz inata i prkosa (3%). U tekstu NIN-a se spekulisalo i o uticaju harizmatičnih sveštenika na opredeljenje mladih, pri čemu su se posebno apostrofirale “oratorske sposobnosti” Amfilohija Radovića, o čijoj smo popularnosti početkom osamdesetih već pisali (ovde). Na pitanje, da li biste se u slučaju nevolje za pomoć obratili svešteniku potvrdno je odgovorilo čak 43% ispitanika, dok je 36% dalo negativan odgovor. Beogradski nedeljnik je čitaocima sugerisao i da su mnogi mladi Beograđani te 1984. godine crkvu tek otkrivali. Oni, pisao je Dragan Jovanović, to i nisu krili: “Raspitivali su se kako se krsti, koliko dana se za Uskrs posti, šta je iza ikonostasa…” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)
„Kažu, mi smo postali od kišne gliste, ili od arheopteriksa, neke odvratne i dlakave ptičurine. Ima kandže i hrani se leptirima. Tako kaže nastavnica, a ne zna da objasni da li je tada zaista bilo leptira.“
Kao poseban faktor koji je mlade odvlačio u crkve navedena je i sama aktivnost SPC, koja je znatno bolje, u poređenju sa birokratizovanim državnim i partijskim aparatom, znala da se obrati mladoj populaciji: “Sveštenici organizuju dopunsku nastavu, zbrinjavaju mlade nezbrinute, pružaju ruku zaostaloj deci i hendikepiranima, onima od kojih gotovo svi – od mesnih zajednica pa nadalje – dižu ruke. Dok se nadležni i zainteresovani u Beogradu mesecima svađaju oko lokacije za stacionar namenjen lečenju narkomana, crkva uzima mlade narkomane pod ruku i vodi ih u svoj dom.” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)
Septembra 1984. godine Stevan Nikšić je za NIN razgovarao sa sociologom Sergejem Flereom, koji je, poput svog kolege Maštruka, ondašnji uspon religioznosti pripisao krizi, koja je, po njemu, zaustavila trend “sekularizacije i ateizacije” društva. Primetio je, međutim, i da je buđenje religioznosti u Beogradu, snažnije nego u drugim srpskim gradovima, poput Novog Sada ili Niša. To je obrazložio tezom da je u velikim centrima sila konformizma slabija, te da su u njima društveni konflikti izraženiji nego u manjim sredinama. (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)
Izvesnu potvrdu ovih saznanja iz 1984. godine (atipičnost beogradske urbane religioznosti), nalazimo i u knjizi istoričara Miloša Timotijevića, objavljenoj više od dve decenije kasnije. Ispitujući verske sentimente u čačanskom kraju, Timotijević je zaključio da je učešće u verskim ritualima sredinom osamdesetih godina bilo značajno intenzivnije u seoskim sredinama, nego u samom Čačku. Osim toga, u Čačku je, zaključuje Timotijević, religioznost bila snažnija među nižim socijalnim stratumima. (Miloš Timotijević, Vek sumnje. Religioznost u čačanskom kraju 1886-2008, Čačak 2009, str. 192)
Slični su bili i rezultati istraživanja niškog sociologa Dragoljuba Đorđevića, koji je krajem leta 1984. godine u Dugi konstatovao da prosečan vernik tog kraja, za razliku od beogradskog slučaja, nije bio ni mlad, ni urban. Foto-robot religiozne osobe niškog regiona nije živeo u gradu, bavio se poljoprivredom, imao preko 55 godina, bio ženskog pola (domaćica), slabog materijalnog statusa, bez školske spreme i politički pasivan. (“Slavu slavi, crkvu obilazi”, Duga, 25. avgust-6. septembar 1984)
Mikrofon je dat i “protivničkoj strani” – samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Istina, “pod kontrolisanim uslovima”, budući da je za mišljenje pitan prota Mihailo Smiljanić, predsednik Udruženja sveštenika Srbije i funkcioner Republičke konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda. Uspon religioznosti Smiljanić je krajem 1986. godine u razgovoru sa Vanjom Bulićem video kao bežanje od stvarnosti, odnosno od nevolja “u koje smo upali”. Okretanje mladih religiji i crkvi on je obrazložio delovanjem više faktora – pobožnosti, ali i inata i pomodarstva. Konstatovao je snažan porast interesovanja za studije teologije. Brucoši teologije dolazili su, isticao je prota Smiljanić, iz radničkog, službeničkog i seljačkog miljea. Bilo je i “drastičnijih” primera: “Poznavao sam sekretara partijske organizacije, koji je želeo da njegov sin studira tehniku. Posle mesec dana dete je pobeglo u manastir Dečane. Nikakve veze pre toga nije imao sa teologijom, a sada je jedan od mojih najboljih studenata.”
Sve više mladih želelo je da se krsti, što je Smiljanić pripisivao i uticaju novog konteksta: “Nedavno je bila jedna devojčica, kćerka prosvetnih radnika. Kaže da su većina drugarica u razredu krštene, pa neće da bude crna ovca.” (“Petokraka na slavskom kolaču”, Duga, 27. decembar 1986-9. januar 1987)
Savremenici su, kako vidimo, nepogrešivo opažali velike promene u društvenoj orijentaciji svojih potomaka osamdesetih godina. Ipak, o krajnjim dometima ovih kretanja moglo je samo da se spekuliše. Već pomenuti Sergej Flere, ocenio je u intervjuu za NIN, da se radilo “o previranju u društvenoj svesti, za koje ne možemo sa izvesnošću reći, kakav će mu biti ishod, ali je izvesno da će krizne pojave ostaviti dugotrajne posledice na pogled na svet mladih generacija.” (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)
Ova neprecizna konstatacija u osnovi je bila tačna. Posledice su bile dugotrajne. Događao se tektonski prelom i počinjala je nova epoha. Revolucionarnim generacijama nije preostalo ništa drugo, nego da sa užasom, ili bar nemo, posmatraju kako se svet njihovih idejnih i teorijskih paradigmi nepovratno ruši.
Brojne organizacije političkih emigranata iz Jugoslavije su predstavljale izvor neprestanih potresa inače nestabilnog jugoslovenskog sistema. U ovom neobjavljenom ratu koji se vodio u Jugoslaviji, ali i izvan nje, stradalo se na obe strane, a pobedio je onaj ko se u ovom svetskom ratu Jugoslavije sa samom sobom kretao u susret događajima.
Prvi dan leta 1972. godine počeo je sasvim redovno. Šef jugoslovenske države odmarao se na Brionima, kapetan vojne policije Miloš Popović započeo je svakodnevne aktivnosti negde u Bosni, dok je vozač “Autoprevoza” iz Dravograda, Franc Nabernik, bio u svom kamionu, na putu Maribor-Dravograd. U ovu svakodnevicu nije se uklapalo jedino kretanje 19 uniformisanih ljudi koji su se tog prepodneva oprezno približavali austrijsko-jugoslovenskoj granici, a zatim u podne 21. juna kod graničnog kamena XIV/52 i ušli na teritoriju Jugoslavije. Prvo iskustvo sa ovom grupom imao je upravo već pomenuti Nabernik, kojeg je grupa gerilaca otela narednog dana oko 22 časa. Njegovim vozilom grupa “Feniks” je nastavila put prema Bosni, tačnije ka Bugojnu. Tako je, potpuno neprimećeno, 19 diverzanata Hrvatskog revolucionarnog bratstva (HRB), tada najradikalnije organizacije hrvatskih političkih emigranata, upalo na teritoriju centralne jugoslovenske republike.
Jugoslovenska policija (Služba javne bezbednosti) i komisija Komande graničnih jedinica JNA su već 21. juna konstatovali ilegalni prelazak austrijsko-jugoslovenske granice. Stvari su postale jasne tek tri dana kasnije, kada je Nabernik, kojeg je grupa prethodno oslobodila, preko svog preduzeća o celom slučaju obavestio stanicu milicije u Dravogradu. Već sledećeg dana Služba državne bezbednosti SR Bosne i Hercegovine utvrdila je prisustvo ove grupe, posle čega je pokrenuta masovna i dramatična potera u kojoj je učestvovalo oko 3000 pripadnika vojne policije, teritorijalne odbrane i rezervnog sastava milicije. Već prvi vatreni kontakt jugoslovenskih bezbednosnih snaga i diverzanata HRB-a pokazao je svu složenost situacije. Nedaleko od Prozora grupa “Feniks” je napala jednu četu vojne policije, pa su pale i prve žrtve ovog čudnog rata. U borbi je, naime poginuo komandir čete, kapetan Miloš Popović, dok su dva vojnika bila ranjena. Stradao je i jedan HRB-ovac. Potera se nastavila, a agonija jugoslovenskih bezbednosnih institucija potrajala je još oko četiri nedelje, kada je grupa konačno likvidirana. Od 19 ubačenih gerilaca ubijeno je njih 15, dok su preostala četvorica procesuirana pred vojnim sudom u Sarajevu (trojica osuđena na smrt, jedan na 20 godina zatvora). Na strani jugoslovenskih snaga žrtava je bilo tek nešto manje – 13.
Deo naoružanja grupe Feniks
Iako su hrvatske emigrantske organizacije i ranijih godina izvršile više ozbiljnih operacija u samoj Jugoslaviji i u inostranstvu (poput ubistava službenika jugoslovenskog predstavništva u Bad Godesbergu Momčila Popovića, šefa konzularne kancelarije SFRJ u Štutgartu Save Milovanovića, ambasadora Rolovića u Štokholmu, bombaškog napada u bioskopu “20. oktobar”, detonacije u garderobi železničke stanice u Beogradu), akcija grupe Feniks je predstavljala daleko ozbiljniji izazov jugoslovenskim bezbednosnim službama. Otuda je Beograd bez odlaganja pokrenuo agresivnu kampanju istraživanja pozadine ove operacije i priprema za protivudar.
Podaci koji su dolazili do jugoslovenskih bezbednosnih službi ukazivali su na određenu povezanost jugoslovenskih emigrantskih grupa (Hrvata, Srba, Albanaca) sa vodećim obaveštajnim sistemima Zapada. Prema procenama Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, Zapad nije video alternativu tadašnjem jugoslovenskom rukovodstvu, ali se primećivalo da je jugoslovenska politička emigracija bila posmatrana kao rezervna opcija u slučaju eventualnog okretanja Jugoslavije Moskvi. Potvrdu snažne zainteresovanosti SAD za održanjem neutralne pozicije SFRJ jugoslovenske vlasti su početkom sedamdesetih godina, pored ostalog, nalazile i u upozorenju jednog visokog američkog vojnog zvaničnika, da je jedan od zadataka Šeste flote SAD upravo odvraćanje Jugoslavije od moguće orijentacije u pravcu Moskve. U Beogradu se primećivalo da je NATO početkom sedamdesetih godina težište svojih strategija prebacio na južnoevropsko vojište, a nelagodu je izazvala i odluka Pentagona da upravo jednog generala jugoslovenskog porekla, Edvarda Ratkovića, imenuje za načelnika obaveštajnog organa Komande združenih snaga SAD u Evropi. Procene Beograda o vezama jugoslovenskih emigrantskih grupa i pojedinih zapadnih centara navele su visoke predstavnike jugoslovenskog režima da otvoreno protestuju kod niza zapadnih vlada. Tako je, na primer, u nedeljama posle operacije Feniks šef jugoslovenske diplomatije Mirko Tepavac u dva razgovora sa američkim državnim sekretarom Vilijemom Rodžersom oštro kritikovao, kako je isticao, tolerantan odnos američkih vlasti prema jugoslovenskoj političkoj emigraciji.
Iako su u fokusu jugoslovenskih bezbednosnih službi bile veze zapadnih centara sa jugoslovenskom političkom emigracijom, pojedine informacije ukazivale su i na pokušaje ekstremne hrvatske emigracije da uspostavi kontakte i istočno od Gvozdene zavese. Takve inicijative dolazile su i sa samih vrhova hrvatske emigracije. Određene veze sa Sovjetima, doduše, po svemu sudeći, na nižem nivou, održavao je Branko Jelić, lider Hrvatskog narodnog odbora i važna ličnost hrvatskog emigrantskog miljea, dok je Moskvi bio sklon i ustaški veteran i vođa Hrvatskog narodnog odpora, Maks Luburić. Do Beograda je stigla i informacija o pokušajima već pomenutog Hrvatskog revolucionarnog bratstva da uspostavi kontakte sa Sovjetima.
Branko Jelić
Dostupni izvori ne pokazuju da su uspostavljene ozbiljnije veze Moskve i hrvatske emigracije. Ipak, kada je početkom osamdesetih vođa Hrvatskog narodnog vijeća i zvezda u usponu egzil-Hrvata, Mate Meštrović, boravio u Bugarskoj i tamo bio priman na neuobičajeno visokom nivou, nije odbacivao mogućnost da su za takav kontroverzan potez Bugari dobili zeleno svetlo Moskve. Nade izvesnih krugova u hrvatskoj emigraciji da se uz podršku SSSR-a može stići do restauracije NDH bile su poznate i izvan obaveštajnog miljea. Krajem 1974. godine berlinski Die Welt pisao je o stavu pojedinih hrvatskih emigranata da je jugoslovenska federacija proizvod “zapadnog imperijalizma”, te da Hrvatima nezavisnost može podariti samo Moskva. U svojoj knjizi Mate Meštrović je spekulisao da Sovjeti nisu imali tako drastične namere, ali da su na taj način “nepouzdanim jugoslovenskim komunistima” diskretno sugerisali da Moskva u jugoslovenskoj trci ima još jednog konja.
Radikalizacija jugoslovenskih (hrvatskih, ali i srpskih) političkih emigranata krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina uznemiravala je jugoslovensko rukovodstvo, a ova strahovanja uvećavana su signalima o mogućim inostranim aspektima emigrantskih poduhvata. Otuda je posle operacije Feniks politička emigracija bila na dnevnom redu brojnih sastanaka najviših rukovodilaca jugoslovenske federacije. Izgovarale su se i teške reči. Govorilo se o ratu, žrtvama, komplotima velikih centara moći. A zatim su usledili i konkretni odgovori. Još tokom trajanja obračuna sa grupom Feniks Komisija Predsedništva SFRJ za usklađivanje rada organa koji vrše poslove državne bezbednosti podvukla je potrebu da se “operativno uđe u emigrantske sredine u inostranstvu, primenjujući sve mere i metode”.
Nasuprot uvreženim shvatanjima o svemoći jugoslovenskog obaveštajnog sistema neki izvori upućuju na sasvim drugačije zaključke. Tako je, krajem 1973. godine, u jednom dokumentu upućenom Predsedništvu SFRJ savezna Služba državne bezbednosti lamentirala nad sopstvenom nemoći u borbi sa političkom emigracijom. Navedeno je, pored ostalog, da DB nije raspolagala “kvalitetnim izvorima i pozicijama” u “žarištima” emigracije. Ipak, kapaciteti jugoslovenskih tajnih službi bili su dovoljni da se emigraciji nanesu određeni udari, pri čemu se pribegavalo i najradikalnijim sredstvima.
Atentati na prvake hrvatske i srpske emigracije izvođeni su i pre operacije Feniks. Pomenućemo likvidacije Geze Paštija, Marijana Šimundića, Josipa Senića, Nahida Kulenovića, Maksa Luburića, Branka Jelića, Andrije Lončarića, Save Čubrilovića, Ratka Obradovića. Novi talas ubistava hrvatskih i srpskih političkih emigranata uslediće posle upada Feniksovaca u Jugoslaviju. Tada su likvidirani Stjepan Ševo, Ilija Vučić, Stipe Mikulić, Bruno Bušić (Hrvati), Bora Blagojević, Petar Valić, Miodrag Bošković, Dragiša Kašiković, Dušan Sedlar (Srbi). Osamdesetih godina usledili su slični udari i na albansku političku emigraciju.
Posebno su surove bile likvidacije stožernika HRB-a iz Štutgarta, Stjepana Ševa i prvaka srpske emigrantske zajednice u SAD, Dragiše Kašikovića. Ševo je 1972. godine ubijen u autu, nedaleko od Venecije, a atentator je osim Ševa usmrtio i njegovu suprugu, kao i njegovu devetogodišnju poćerku Rozmari Bahorić. Čudnom igrom slučaja slična situacija dogodila se i pet godina kasnije, kada je u Čikagu ubijen Dragiša Kašiković. Tom prilikom je stradala i njegova devetogodišnja poćerka Ivanka Milošević, koju je egzekutor izmasakrirao hladnim oružjem.
U dostupnim materijalima beogradskih arhiva direktnih indicija da su ovi atentati delo jugoslovenske tajne policije, kako se to u emigraciji tvrdilo, nema. Ipak, jedan dokument iz avgusta 1975. godine indirektno upućuje na takav zaključak. Radilo se o iskazu ondašnjeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove, Franje Herljevića, na sastanku čelnih ljudi jugoslovenske policije i Josipa Broza Tita. Herljević je, naime, tom prilikom istakao: “Služba je izvela niz akcija koje su imale za rezultat izazivanje sukoba, neslaganje i međusobne obračune u nekim najopasnijim organizacijama i grupama, kao i među teroristima. U nastalim obračunima izgubilo je živote 12 poznatih zločinaca iz reda ustaških i četničkih ekstremista, a dvojica su teže telesno povređena.” Prvi čovek jugoslovenske policije ocenio je da su pomenute operacije u redove emigrantskih grupa unele “uznemirenost i strah”, a najavio je i nove slične “akcije i kombinacije” DB-a. Ovaj Herljevićev iskaz uklapao se i u izveštavanje ondašnjih jugoslovenskih medija, koji su ubistva emigranata pripisivali isključivo međusobnim konfrontacijama u emigrantskom svetu. Jugoslovenski sekretar za unutrašnje poslove je ovim formulacijama priznao odgovornost jugoslovenske tajne policije za brojne likvidacije prvaka srpske i hrvatske emigracije, ali je i izbegao da kompromituje svoju službu priznanjem da je jugoslovenski režim neposredno ubijao političke emigrante.
NIN (septembar 1972) – pitanje bez pravog odgovora
Brozova reakcija na pomenutom sastanku otkrivala je njegovo neskriveno zadovoljstvo podacima iz izlaganja prvog čoveka jugoslovenske policije. Ocenio je da je reč o “velikim uspesima” i obećao jugoslovenskim bezbednosnim službama najmoderniju tehničku opremu: “Ako nema dovoljno sredstava u budžetu, neka vlada da vanredna sredstva.” Ukazao je na potrebu popravljanja imidža “službe unutrašnjih poslova”, koju je nazvao “oružjem naše radničke klase i Saveza komunista”. Zadovoljstvo je pokazao i sekretar Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ Stane Dolanc, koji je, reagujući na Herljevićeve reči, posebno pohvalio akcije DB-a u inostranstvu: “Veliki je uspeh službe i u tome što je uspela da svoju aktivnost prenese preko granice”.
U publicistici i memoarskim publikacijama (Bože Vukušić, Božidar Spasić, Marko Lopušina, Antun Duhaček…) jugoslovenska tajna policija se direktno dovodi u vezu sa ubistvima emigranata. U knjigama Vukušića i Spasića ističe se da su ovakve operacije izvođene uz znanje i odobrenje samog vrha jugoslovenske države (SUP, Savet za zaštitu ustavnog poretka, Predsednik Republike).
*****
Likvidacije političkih emigranata nastavile su se i osamdesetih godina. Radilo se, međutim, tek o malim Pirovim pobedama jugoslovenskog režima u iscrpljujućoj borbi protiv političke emigracije. Jugoslovenske vlasti nisu, dakle, uspele da unište emigraciju, ali ni da spasu sopstvenu državu. Iako je neprestano bila pod snažnim pritiskom, emigracija je svoju snagu crpla pre svega sa izvora, odnosno iz same Jugoslavije. Neregulisano nacionalno pitanje u SFRJ mutilo je međunacionalne i međurepubličke odnose u samoj Jugoslaviji, što je, dalje, neprestano radikalizovalo i hrabrilo nezadovoljnike u emigraciji. Tenzije u Jugoslaviji od druge polovine šezdesetih godina su i domaćoj i inostranoj javnosti nagovestile sumornu budućnost ovog propalog multietničkog pokušaja. U dalekom Karkahenteu Maks Luburić je pred svoju smrt sa zadovoljstvom mogao da konstatuje da je Jugoslavija “idejno pala”. Emigranti koji su preživeli rat sa jugoslovenskom tajnom policijom su početkom devedesetih u te reči mogli i da se lično uvere.
Petar Dragišić
(Tekst predstavlja koncizan sažetak knjige: Petar Dragišić, Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu od kraja šezdesetih godina do smrti Josipa Broza Tita prema jugoslovenskim izvorima, Beograd 2019)
Последњег дана новембра из живота се у сећање преселио један од савремених српских писаца најснажније међународне репутације – Бранимир Шћепановић (1937-2020). На пут ка Булатовићу, Андрићу, Кишу, Stellapolarebooks га испраћа одломцима из његовог најпознатијег дела.
Заправо, тек сада, он читавим својим бићем схвати: ако се већ помирио с мишљу да му нема спаса, не сме му бити свеједно како ће умрети; не сме дозволити да под ногама оних острвљених људи, у болу и сузама, понижен као пас – буде лишен чак и једине утехе да је сам одабрао место, час и начин свога краја; не сме никоме пружити могућност да упрља последњи тренутак његовог живота; мора сачувати достојанство своје смрти; мора бити потпуно сам да би се смирен, спокојан, чиста ума и чиста срца, опростио са васколиким светом; из тог немилостивог и чудесног света, који никад ваљано није ни упознао – мора отићи с љубављу, а не с мржњом! Мислећи о свему томе, трчао је све брже, јер снагу није црпао из оног малопређашњег ината, већ из најдубљег и најлепшег очајања што га је икад осетио.
[…]
Ипак се питао да ли би, у случају да се предомисли и одлучи да живи колико му је и суђено, та чудна законитост важила и за њега: да ли би му преостало време, као и свака патња, изгледало заиста дуже, или би му, напротив, пред сазнањем да се све брже отапа и смањује као комадић леда на врелом длану – минуло учас као последња илузија. Свеједно, хтео је бар да израчуна колико му стварног времена још остаје. Рачунао је полако, претварајући дане у сате, сате у минуте, а на крају је све то помножио и закључио да ће му, ако буде живео још деведесет дана, остати још 2160 сати или 129.600 минута, у шта није убрајао данашњи дан, који је, по свему судећи, већ био страћен. Учини му се, зато, да то и није тако мало, наравно под условом да сваки од тих тренутака проживи пуним дахом, као да му сваки заиста пружа и једину могућност да последњи пут у свом животу осети нешто лепо и учини нешто значајно.
[…]
Једним погледом, враћеним унатраг, у прошлост, покушавао је да се ухвати за нешто што би му сад дало снаге и воље да издржи. Али, узалуд се напрезао: није имао сина који ће продужити његову крв; није имао жену која ће за њим заплакати; није имао чак ни после петнаест година упорног истраживања ону хемијску формулу која би сачувала траг о његовом постојању! Учини му се, одједном, да иза себе оставља само пустош и празнину из које није у стању да дозове ниједан призор, ниједно лице, ниједан глас, никакав мирис, ништа од свега онога што би га сад уверило да је стварно и живео. С рукама испруженим ка тој љубичастој даљини коју није могао ни погледом да домаши – он неочекивано загрца: гутао је своје сузе, измешане са знојем и отежале од жутог полена што је, осипајући се са изгаженог цвећа, лебдео над њим, у висини, као рој усијаних мушица. Али, у том тужном часу свог преображаја, ни сам није знао да ли да плаче зато што му се у животу све било измакло и прохујало мимо њега, као да није умео или није хтео да живи, или се тим изненадним, неконтролисаним плачем, у ствари, већ мирио са сазнањем да у тих преосталих и тричавих 2160 сати неће успети да надокнади ништа од свега онога што је за минулих тридесет седам година пропустио да доживи.
[…]
Док је тражио одговор на сва та питања, читав живот му се – из сопствене смрти у коју је био загледан као у тамно огледало – одједном, са застрашујућом јасноћом одрази, и попут једва измакнуте слике, погрешних линија и неусаглашених боја, заигра пред очима, откривајући му неочекивано да је смисао људског постојања, пре свега, садржан у љубави и лепоти, дакле у свему ономе чега на тој већ избледелој и ружној слици његовог живота није ни било. Узбуђен открићем те чудесне и једноставне тајне која му је увек измицала, учини му се да се читав предео око њега нагло мења: зубати и црни врхови планине постајали су све прозрачнији и већ су се, попут расточених сенки, утапали у паперјасти, намрешкани свод неба; оштра травуљина, која му је до малопре саплитала ноге, била је све мекша и све плавља; читава та усталасана висораван већ му је личила на море! Међутим, није био зачуђен том свеопштом променом. Знао је да се сад у њему све прелама друкчије, јер је већ био у стању да у свему пронађе ону скривену лепоту света којем је припадао и да према свему што му је припадало осети љубав. И већ је веровао да ће успети да превари своју судбину. Зато је, ваљда, и трчао све брже, свестан да га у тој бесомучној јурњави више не одржава ни страх ни очајање, већ само та устрептала мисао о могућности стварног спасења, мисао од које се све више заносио и посртао, осећајући како му се у грудима шири неки пламени талас и почиње да му изгара читаво тело наглом и необјашњивом жудњом за морем!
[…]
У ствари, био је сигуран да већ стоји на оном високом и белом врху Прекорнице према којем је, уплашен од људи, бежао још оне пусте ноћи свога детињства и да најзад, одатле, као да стоји на крову света, може једним јединим погледом да обухвати читав свој живот и у њему све оно што је било и што ће тек бити […] Певао је, али зачуђен што не може да препозна сопствени глас. Онда с ужасом схвати да то, у ствари, кроз његова уста устима – пуним земље – лелече из своје тмине прадеда Јоксим. Злослутно оглашавајући да га коначна смрт тек сада стиже, с последњим потомком коме, ето, више нема спаса! “Али ја сам спасен”, помисли он, “ја сам заиста побегао!” И обузет мишљу да што пре устане, једва се помаче. Међутим, од тог јединог покрета она чудесна слика васколиког света коју је дотле гледао – нагло се просу као да је била од прашине, тако да све оно што се налазило доле, бешумно суну у висину, а све оно одозго му се одједном сручи у широм отворене и запрепашћене очи.
Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…
Gospodin Šigaljev je više nego snažno zaokupljen svojim zadatkom, a uz to je suviše skroman. Meni je njegova knjiga poznata. On, kao konačno rešenje pitanja, predlaže podelu čovečanstva na dva nejednaka dela. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i neograničeno pravo nad devet ostalih desetina. Ovi moraju izgubiti ličnost i pretvoriti se u neku vrstu stada i, uz neograničenu pokornost, postići, nizom preobražaja, prvobitnu neporočnost, nešto poput prvobitnog raja, premda će, uostalom morati da rade. Mere koje autor predlaže za oduzimanje slobode od devet desetina čovečanstva zaista su izvanredne, zasnovane na prirodnim činjenicama, i veoma su logične.
[…]
Kod njega je dobro u knjizi – nastavi Verhovenski – ono o špijunstvu. Kod njega svaki član organizacije motri na drugog i obavezan je da potkazuje. Svako pripada svima, a svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki. U krajnjim slučajevima kleveta i ubistvo, ali, što je glavno, jednakost. Na prvom mestu, spušta se nivo obrazovanosti, nauka i talenata. Visoki nivo nauka i talenata dostupan je samo najsposobnijima, nisu nam potrebni izuzetno sposobni! Izuzetno sposobni ne mogu ne biti despoti i uvek su više nanosili štetu nego što su koristili; njih proganjanju ili kažnjavaju. Ciceronu se odseca jezik, Koperniku se oči vade, Šekspir se kamenuje – to je šigaljevština! Robovi moraju biti jednaki: bez despotizma još nije bilo ni slobode, ni jednakosti, a u stadu mora vladati jednakost, i eto šigaljevštine! Ha-ha-ha, vama je to čudno! Ja sam za šigaljevštinu!
[…]
Slušajte Stavrogine: brda poravnati, to je dobra misao, nije smešna. Ja sam za Šigaljeva! Nije potrebno obrazovanje, dosta je bilo nauke! I bez nauke biće dovoljno materijala za hiljadu godina, ali valja se pripremiti na pokornost! U svetu jedino to nedostaje: pokornost. Žudnja za obrazovanjem već je aristokratska žudnja. Tek što se stekne nešto porodice ili ljubav, već se javlja i želja za svojinom. Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Sve ćemo svesti na isti imenitelj, potpuna jednakost. “Zanat smo svoj naučili, i pošteni smo ljudi, nama ništa drugo nije potrebno” – to su nedavno engleski radnici odgovorili. Neophodno je samo ono što je nužno – to je sada deviza zemaljske kugle. Ali potrebni su i grčevi; za to ćemo se pobrinuti mi, upravljači. Robovi moraju imati upravljače. Potpuna pokornost, potpuna bezličnost, ali jedanput u trideset godina Šigaljev pušta u pogon i grč, i svi odjednom stanu jedni druge jesti, i tako do izvesne granice, jedino da ne bi bilo dosadno. Dosada je aristokratsko osećenje; u šigaljevštini neće biti želje. Želja i patnja su za nas, a za robove šigaljevština.
[…]
Slušajte, mi ćemo najpre stvoriti metež – govorio je Verhovenski strašno užurbano, svaki čas hvatajući Stavrogina za levi rukav. – Ja sam vam već rekao: mi ćemo prodreti u sam narod. Znate li da smo mi već sada strahovito jaki? Nisu naši samo oni koji kolju i pale, i pucaju iz klasičnog oružja, ili ujedaju. Takvi samo smetaju. Ja bez discipline ništa ne podrazumevam. Ta ja sam varalica, a ne socijalist, ha-ha! Slušajte, ja sam ih sve prebrojao: nastavnik koji se sa decom ruga njihovom bogu i njihovoj kolevci, već je naš. Advokat koji obrazovanog ubicu brani time što je ubica prosvećeniji od svojih žrtava i, da bi novac izvukao, morao je da ubija, već je naš. Đaci koji ubijaju seljaka da bi proverili kakvo je to osećanje, naši su. Porotnici koji proglašavaju nevinima sve zlikovce redom, naši su. Državni tužilac koji se na sudu plaši da nije dovoljno liberalan, naš je, naš, naš. Funkcioneri u upravi, književnici, o naših je mnogo, strahovito mnogo, ni oni sami toga nisu svesni! S druge strane, pokornost đaka i budalica stigla je do najviše tačke […] Kada sam otišao – besnela je Litreova teza da je zločin ludilo; kada sam došao – zločin više nije ludilo, nego upravo sam zdravi razum, gotovo dužnost, u najmanju ruku plemeniti protest.
[…]
Slušajte, lično sam video dete od šest godina koje je pijanu majku vodilo kući, a ova ga grdila ružnim rečima. Vi mislite da se tome veselim? Kada u naše ruke dođe, mi ćemo je, po svoj prilici, i izlečiti… ako zatreba, mi ćemo je na četrdeset godina u pustinju prognati… Ali danas je potrebno imati jedan ili dva naraštaja što su se odala razvratu; razvratu nečuvenom, gadnom, kada se čovek pretvara u gnusno, plašljivo, okrutno, samoživo đubre – eto, to nam je potrebno.
[…]
Eh da samo ima dovoljno vremena! Jedino je zlo što nema više vremena. Mi ćemo proklamovati rušenje… zašto, zašto je ipak ta ideja tako zanosna!Ali treba koščice malo razgibati. Mi ćemo razbuktati požare… Mi ćemo raširiti legende… Za to će biti od koristi svaka šugava „družina“. Ja ću vam baš u tim družinama naći takve dobrovoljce koji će na svaki pucanj poći, pa će još i zahvalni biti na dobijenoj počasti. E pa, i počeće metež! Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…
Šta je tada sve popularniji pravoslavni teolog, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, govorio o odnosu crkve i države, nacionalizmu, ulozi crkve u političkim krizama… Razgovor je vođen u kontekstu sve upadljivije renesanse religioznosti (posebno među mladima) u Srbiji početkom osamdesetih, kojoj je sve teže odolevao i sam establišment. Samo godinu dana posle ovog intervjua, vlasti SR Srbije dale su “zeleno svetlo” za nastavak izgradnje hrama Svetog Save.
Dakle, Tijanić pitao – Amfilohije odgovarao.
Najpre Tijanić:
Proteklih meseci na nekoliko uzastopnih tribina o religiji u beogradskim salama bilo je teško naći praznu stolicu. Jedan od najčešćih među gostima na ovim razgovorima bio je dr Amfilohije Radović, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. To je, posle dužeg vremena, prvi “izlazak” nekog pravoslavnog teologa na neku vrstu pluralističkog okruglog stola, uobičajenog u Ljubljani, retkog u Zagrebu i sada učestalog u glavnom gradu.
Obrazovan i očigledno ubedljiv, dr Radović je po mnogima uspešno zastupao Srpsku pravoslavnu crkvu. Doduše, izvan crkve, njega smatraju zastupnikom “tvrde linije”, čiji su nosioci, bar kako kažu upućeni, grupa “grčkih đaka”, monaha-profesora sa Bogoslovije.
Neposredan povod za razgovor s njim jesu različiti “signali” koji stižu iz Srpske pravoslavne crkve. Jednom su to mišljenja koja je doskorašnji predavač apologetike vere na Bogosloviji, prof. Milin, sažeo u klerikalistički moto: “Srbin može živeti slobodno samo u zemlji gde se vlada po Jevanđelju”. Drugi put su to razumna izlaganja pravoslavnih episkopa o autonomiji “zemaljskih stvari” (…)
To su samo neki od razloga za razgovor sa dr Radovićem. Ali, osnovni je ipak što iz dela pravoslavnog klera sve češće dopiru glasovi o “specijalnoj ulozi i zadatku Srpske pravoslavne crkve unutar srpske nacije kao jedinog nosioca istorijskog pamćenja i čuvara nacionalnog identiteta”!
Šta to podrazumeva i kakve opasnosti nosi ovakav stav? (…) Ima li u SPC zastupnika teze da je vreme krize pogodno za ostvarivanje posebnih crkvenih ciljeva (…)?
Zatim Amfilohije. Prvo o tada aktuelnoj jugoslovenskoj krizi i odnosu crkve prema sekularnom/materijalističkom kontekstu:
Pitanje je moglo da se postavi i obratno. Da li je ovo društvo,onako kako se ono formira kod nas, i ne samo kod nas, izazvalo jednu od najradikalnijih kriza u dvehiljadegodišnjoj istoriji crkve? Ja mislim da jeste. Moderni sekularizovani čovek je svojim stavom i celim svojim pogledom na svet i čoveka izveo na “sud” i stavio pod znak pitanja, ne samo teorijski, nego i praktično, samu srž crkve i smisao i razlog njenog istorijskog postojanja. Po mom shvatanju taj “sud” je opasan za ono u crkvenim strukturama i shvatanjima što je ona prihvatila u svom hodu kroz vreme i prošle epohe (…) Sve ono što nije izvorno njeno, dobro je da iščezne, jer samo tako može da zasija iz nje ono što ona u stvari jeste i kakva bi trebalo da bude. Crkva, kada je u krizi, ona je na krstu. A to je njeno jedino i plodonosno mesto. (…)
Ako se, dakle, crkva ne boji krize u koju ju je bacila ova društvena ideologija, zašto bi se ovo društvo bojalo krize koju bi eventualno mogla da u njemu izazove crkva? Ako je kriza u crkvi bila odvajkada ne samo nešto što dolazi spolja, nego i nešto što se začinje u njoj samoj, ne važi li to pravilo i za društvo, za svako društvo, pa i ovo naše? Ovo naše društveno ustrojstvo, utemeljeno na materijalističkoj ideologiji, čitavo je u znaku horizontale, htelo bi i želelo da reši konačnu sudbinu čovekovu u okvirima gole imanentnosti. Crkva je, opet, u svojoj srži u znaku vertikale (…) Ona je uvek bila, a to je i danas, takva će biti i ubuduće, izazov svakom društvu (znači i ovom našem) i nezaobilazan izvor društvenih kriza; što je društvo horizontalnije, to će i taj izazov biti jači i “kriza” dublja. Tako će to biti sve dotle dok čovek bude postavljao pitanje svog večnog smisla i smisla svog istorijskog bistvovanja. (…)
Pa o nacionalizmu:
Što se tiče okupljanja “nacionalista” oko crkve, ne treba izgubiti iz vida da se oko nje isto tako okupljaju i socijalisti i internacionalisti, pa u poslednje vreme i mnogo omladine. Uostalom, ona se u jednoj svojoj molitvi naziva “bolnicom”, a bolnica je mesto gde se ljudi leče. I prvenstveno u crkvi treba da se leče od svake uskosti i samozatvorenosti, od svake samoživosti, bilo individualnog, bilo kolektivnog tipa. (…) Nacionalizam suženih vidika, onaj koji pojam nacije svodi na krv i jezik, koji lažnom nadmenošću i samozatvorenošću sebe obogotvorava, a druge narode isključuje i prezire, ako je kao takav neprijatelj društva, još je veći neprijatelj crkve i razoritelj njenog iskonskog prizivanja utemeljenog jednom za svagda Hristovim rečima: da svi ljudi jedno budu.
…pa o Crkvi kao političkom akteru:
Ako pravoslavlje posmatramo istorijski, ono nikada nije želelo da preuzme ulogu nekog političkog arbitra. Bilo je istorijskih perioda kada je ono to bilo, kod pojedinih naroda i na određenim mestima. No to nije njegov duh, nego istorijska nužda, koja je crkvu naterala da preuzme na sebe ulogu koja joj po njenoj dubljoj prirodi ne pripada. Da navedemo primer iz naše istorije: period turskog robovanja, seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem i Arsenijem IV Šakabentom, periodom mitropolita-vladara Crne Gore i sl. Međutim, čim bi dolazilo do normalizacije istorijskih i nacionalnih prilika, crkva se vraćala na svoju njivu i polje delanja, vraćala se svom duhovno-moralnom prizvanju, prepuštajući onima koji su za to pozvani da se bave političkim problemima (…)
U proleće 1982. godine jedan crnogorski bankar sastao se u Njujorku sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke. Razgovor u Njujorku je pokazao da su na vrhu ove finansijske imperije (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje galopirajućom jugoslovenskom krizom.
Kakvu su poruku Rokfeler i ostali faktori „koji su oblikovali budućnost sveta“ preko Vlade Radovića poslali Jugoslaviji i kako je Beograd reagovao na „nepristojnu ponudu“ njujorške finansijske elite?
Baš sve je početkom osamdesetih godina krenulo nizbrdo. Jugoslovenska federacija suočila se sa nizom problema koji su domaćoj i međunarodnoj javnosti pokazali neodrživost Titovog eksperimenta. Igrom istorije nevolje koje su Jugoslaviju snašle bile su ne samo brojne, već su se i vremenski podudarile, a eskalirale su gotovo neposredno po smrti čoveka koji ju je personifikovao. Ekonomsko zaostajanje najočitije je demonstrirano visokim spoljnim dugom, koji je dostigao 20 milijardi dolara i čije je servisiranje enormno opterećivalo jugoslovensku ekonomiju. Snažna kriza likvidnosti brukala je Jugoslaviju pred svetom i slala signale o mogućem bankrotu izvikanog socijalističkog modela. Cenu nespretno i neodgovorno vođene jugoslovenske privrede (iracionalno zaduživanje, „promašene investicije“ i sl.) plaćali su pre svega njeni građani. Devalvacija, visoka inflacija, oštre mere štednje, oborili su životni standard i poljuljali autoritet Brozovih sukcesora. Nestašice uvoznih proizvoda i sirovina (poput kafe i goriva), kao i učestali štrajkovi, najavljivali su još teže dane.
Nije Jugoslavija bila jedina država koja se u to vreme borila sa bremenom nagomilanih dugova. Setimo se samo tadašnje Poljske ili Rumunije. Međutim, Jugoslaviji su sreću kvarile i neke druge okolnosti. Ekonomski kolaps pratili su, naime, i nepovoljni trendovi međunacionalnih odnosa. Kontrarevolucija na Kosovu, koja je bila zaustavljena tek krajnjim naporima republičkog i saveznog represivnog aparata, predstavljala je pravu probu građanskog rata, a domaćoj i međunarodnoj javnosti poslala je poruku da je jugoslovensko društvo ne samo u krizi, već i pred konačnim slomom.
Redovi za gorivo su obeležili sivu svakodnevicu Jugoslavije početkom osamdesetih
Verovatno su bar neke od ovih tema prolazile kroz glavu Vlade Radovića, predstavnika Investicione banke iz Titograda, dok se u Njujorku jednog martovskog dana 1982. godine češljao i brijao pred sastanak sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke, jednog od najuticajnijih finansijskih instituta tog vremena. Ne znamo na koji je način Radović došao do ovog elitnog kruga i teško možemo da objasnimo zašto su ljudi koji „su oblikovali budućnost sveta“ odlučili da baš preko ovog crnogorskog bankara prenesu najvažnije političke poruke jugoslovenskom rukovodstvu. Danas to nije ni važno. Znamo, međutim, da se od Radovića tražilo da sa sadržajem razgovora upozna čelne ljude režima u Beogradu, pa se tako u najvišim krugovima jugoslovenske prestonice brzo pronela informacija o čudnom susretu Vlade Radovića sa dvojicom uticajnih njujorških bankara. Radović je, naime, o sadržaju razgovora obavestio Savezni sekretarijat za finansije, koji je zatim ovu osetljivu informaciju preneo jugoslovenskom premijeru (igrom slučaja takođe crnogorskom kadru) Veselinu Đuranoviću. Tim povodom hitno je održana prvo sednica najvišeg tela za nadzor bezbednosti zemlje – Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, a zatim i sednica Predsedništva SFRJ.
Tako se pred najuticajnijim ljudima Jugoslavije u proleće 1982. godine našla koncizna beleška koju je o razgovoru sa dvojicom potpredsednika Chase Manhattan banke – Čarlsom Šrederom (Charles Schroeder) i Rodžerom Robinsonom (Roger Robinson), sastavio Vlada Radović, a koja se danas nalazi u fondu „Predsedništvo SFRJ“, u Arhivu Jugoslavije.
Radović je već na početku ovog izveštaja naveo da su njegovi američki sagovornici pokazali skepsu u pogledu nastojanja Beograda da dobije sindiciran zajam, što su pripisali nepovoljnom stanju na međunarodnom tržištu kapitala, usled, pored ostalog, već pomenute krize likvidnosti u Rumuniji i Poljskoj. Polazeći od te premise Šreder i Robinson su, ističući da su oni „pravi prijatelji Jugoslavije“, preporučili da umesto izlaska na tržište Jugoslavija „zagrize metak“ i upotrebi devizne rezerve za premošćavanje akutnih finansijskih šupljina. Na tržište je, nastavio je dvojac Chase Manhattan banke, trebalo izaći najranije u jesen 1982. godine.
Razgovor u Njujorku se ubrzo preneo na teren politike, pokazujući da su na vrhu Chase Manhattan banke (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje jugoslovenskom krizom. Razradu ovih scenarija Radovićevi sagovornici pravdali su svojim „dugogodišnjim i tradicionalnim prijateljstvom prema Jugoslaviji“. Ukratko, radilo se o solidnoj finansijskoj ponudi Jugoslaviji, koja je trebalo da spreči da kriza u Jugoslaviji otvori vrata jačanju sovjetskog uticaja u SFRJ i time poremeti osetljivi geopolitički ekvilibrijum u Beogradu: „Smatraju da Jugoslavija pripada Zapadu, a ne Istočnom bloku … i upravo zbog toga zajedno sa prijateljima koji su na visokim pozicijama u State Departmentu i NATO-u, uz znanje g. Rockefellera, razrađuju red poteza u slučaju da Jugoslavija, i pored uspjeha u zavođenju reda u kući na ekonomskom planu, dođe u situaciju da događaji van njenog uticaja zaprijete da ugroze njen integritet i njenu nezavisnu politiku (sa Istoka, naravno)… Imaju u vidu eventualnu vanrednu geopolitički krizu širih razmjera u kojoj mnoge stvari ne bi zavisile od same Jugoslavije. Osjećaju dužnost i odgovornost da priskoče u pomoć (NATO, State Department, banke na čelu sa Chase Manhattan, dakle one snage koje „shape the future of the world“) koja bi uzela oblik i finansijskih sredstava pod povoljnim uslovima (red veličina 1,5 milijardi $), što bi bilo dovoljno snažnoj privredi, kao što je jugoslovenska, da prevaziđe eventualne tekuće probleme u platnom bilansu.“
„Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo da se polako distancira od pokreta nesvrstavanja, jer joj tu ne leži suštinski interes, već da se približi Evropskoj ekonomskoj zajednici, gde joj je pravo mjesto“.
Ovu ponudu Šreder i Robinson dopunili su i traženjem protivusluge. Ukratko, od Beograda se očekivalo da sprovede takve kadrovske rezove, koji bi Jugoslaviju skrenuli sa kursa neutralnosti i nesvrstavanja i odlučnije je približili Zapadu. Preporučili su da se na ključna mesta u saveznoj administraciji dovedu „najsposobniji i najmoderniji ljudi“, a da na vrhu piramide bude Stane Dolanc. Osim toga, naglasili su da bi podržali i „modernističke elemente u JNA da igraju mnogo važniju ulogu u tekućim poslovima“, što su obrazložili svojom procenom „da naši (jugoslovenski – P.D.) najsposobniji generali gledaju blagonaklono na približavanje Jugoslavije Zapadnoj Evropi i SAD“. Ove personalne promene trebalo je da olakšaju geopolitični zaokret Jugoslavije prema Zapadu: „Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo da se polako distancira od pokreta nesvrstavanja, jer joj tu ne leži suštinski interes, već da se približi Evropskoj ekonomskoj zajednici, gde joj je pravo mjesto“.
Početkom maja 1982. godine o Radovićevom razgovoru sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke diskutovano je prvo na Savetu za zaštitu ustavnog poretka, a zatim na sednici Predsedništva SFRJ, pri čemu su oba puta iznete slične (negativne) percepcije ponude iz Radovićevog izveštaja. Prema ocenama Saveta za zaštitu ustavnog poretka, ideje koje su u razgovoru sa Radovićem izneli Čarls Šreder i Rodžer Robinson, nisu predstavljale samo stav američkog finansijskog kapitala, već se radilo o preovlađujućem stavu Vašingtona prema Jugoslaviji. Podvučeno je da je suština te linije procena SAD da akutna jugoslovenska kriza likvidnosti predstavlja pogodan povod da se na Jugoslaviju izvrši pritisak radi „dobijanja određenih političkih koncesija od SFRJ koje bi, objektivno, vodile ka gubljenju političke i ekonomske samostalnosti naše zemlje i napuštanju nesvrstane politike.“ Krajnji cilj je, prema oceni Saveta, trebalo da bude uvlačenje Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu i njeno vezivanje za NATO. Navedena su i saznanja Saveznog sekretarijata za inostrane poslove da Stejt dipartment takve stavove usaglašava sa evropskim partnerima, pre svega sa SR Nemačkom. Kao signal da su takve teze prešle Atlantik ocenjen je nastup neimenovanog predstavnika jedne zapadnonemačke kompanije, koji je Jugoslaviji preporučio „preorijentaciju ukupne politike“ i okretanje Zapadu, koji bi zatim Jugoslaviji pružio „neophodnu pomoć“.
Polazeći od premise da bi nesposobnost Jugoslavije da servisira svoje finansijske obaveze ozbiljno ugrozila bezbednost zemlje i njen uhodani spoljnopolitički kurs članovi Saveta za zaštitu ustavnog poretka su podvukli potrebu uvođenja mera (uključujući i one restriktivne) za konsolidaciju spoljne likvidnosti SFRJ. Zaključeno je i da sadržaj razgovora Radovića sa njujorškim bankarima treba shvatiti „kao vrlo ozbiljno upozorenje“
Identični stavovi čuli su se i na sednici Predsedništva SFRJ, održanoj dva dana posle sednice Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Predsednik Saveznog izvršnog veća Veselin Đuranović je, referišući se na belešku Vlade Radovića o sastanku u Njujorku, ocenio „da na Zapadu računaju sa našim (jugoslovenskim – P.D.) teškoćama (…) i sada pokušavaju da raznim pritiscima iznude odgovarajuće ustupke.“
Šef jugoslovenske diplomatije Josip Vrhovec uneo je malo optimizma tvrdnjom da prema procenama SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove) „koncepcija vršenja pritiska na Jugoslaviju“ još uvek nije odnela prevagu u privrednim i političkim krugovima u SAD. Vrhovec je time ostalim članovima Predsedništva SFRJ indirektno sugerisao da predlozi koje su u razgovoru sa Vladom Radovićem izneli funkcioneri Chase Manhattan banke nisu predstavljali jedinstven stav američkih elita prema SFRJ. Otuda je Vrhovec konstatovao da će Amerikanci prema Jugoslaviji zauzeti fleksibilniju liniju, te da stoga jugoslovenske „političke šanse“ nisu male.
Diskusija na sednici Predsedništva SFRJ je pokazala da jugoslovensko rukovodstvo nije bilo spremno na bilo kakve političke koncesije u zamenu za inostranu finansijsku podršku. Umesto toga, predloženo je donošenje stabilizacionih mera u cilju obezbeđivanja spoljne likvidnosti zemlje. Opredeljenost jugoslovenskog državnog vrha za održanje Titovog spoljnopolitičkog nasleđa lapidarno je sažeo Draža Marković, podsetivši da je Broz povodom sličnih pritisaka javno isticao da Jugoslavija neće odstupati od svoje „politike nezavisnosti i samostalnosti“.
„Postavlja se pitanje zbog čega ne bismo i sada pokazali svetu da se i bez Tita ponašamo na način kako je on to činio. Naravno, ostaje za procenu da li, kada i ko to da učini.“ – Draža Marković
*****
Događaji koji su usledili posle „nepristojne ponude“ Chase Manhattan banke, koja je bila brižljivo skrivana od jugoslovenske i svetske javnosti, pokazali su da je jugoslovensko rukovodstvo odbacilo ideje ove finansijske instutucije o radikalnoj promeni spoljnopolitičkog kursa kao uslova za svežu finansijsku injekciju. Umesto bilateralne kombinacije sa Chase Manhattan bankom, Jugoslavija je spas potražila na drugi način. U akciji više međunarodnih finansijskih instituta (na prvom mestu MMF-a) i većeg broja zapadnih komercijalnih banaka Jugoslavija je ubrzo bila podržana paketom od nekoliko milijardi dolara, preko novih kredita i reprograma duga.
Jugoslavija je tako pokazala nespremnost da trguje svojom političkom autonomijom na međunarodnoj sceni u zamenu za pomoć Chase Manhattan banke, ali je morala da prihvati ustupke na drugom terenu. Stand-by aranžman sa MMF-om podrazumevao je nastavak stezanja kaiša, suočivši jugoslovensko stanovništvo sa traumatičnim krajem nežne socijalističke bajke.
Kao što Jugoslavija nije imala drugu opciju, bez mogućnosti izbora bile su i vodeće političke i finansijske ustanove Zapada. Stejt dipartment i državni podsekretar (nešto pre toga i američki ambasador u Beogradu) Lorens Iglberger pokazali su veliko interesovanje da se Jugoslavija, kao i 1948. godine, „održi na površini“. Za razliku od Chase Manhattan banke, oni Jugoslaviji nisu postavljali teške političke uslove, strahujući da bi se u slučaju okretanja leđa Jugoslaviji, Beograd približio Istoku (preko transakcija na bazi kliringa, barter aranžmana i sl.).
Novu vladu čekala je teška borba za izlazak iz dužničke krize – premijerka Milka Planinc i savezni sekretar za narodnu odbranu, admiral flote Branko Mamula
Ponuda Chase Manhattan banke, izneta u razgovoru Šredera i Robinsona sa Vladom Radovićem, pokazala je da su se na Zapadu početkom osamdesetih godina konstituisale dve linije prema Jugoslaviji. Prva je bila radikalna i polazila je od ideje da je nastupio trenutak da se posrnula nesvrstana Jugoslavija „ponudom koja se ne odbija“ konačno pretera zapadno od Gvozdene zavese. Drugi kurs prema Jugoslaviji je bio znatno konzervativniji, počivajući na strahovanjima da bi, lišen dostupne pomoći na Zapadu, Beograd mogao da se okrene Moskvi, čime bi se anuliralo sve što je posle 1948. godine Zapad politički i materijalno investirao u jugoslovensku emancipaciju od SSSR-a i socijalističkog lagera.
U izboru između ova dva (bez)izlaza jugoslovensko rukovodstvo nije imalo dileme. Samo par godina posle Titove smrti njegovi zbunjeni i višestrukom krizom zastrašeni epigoni nisu mogli ni da pomisle na raskid sa ključnim pravcima njegove spoljnopolitičke doktrine. Posle Radovićevog konspirativnog razgovora u Njujorku Jugoslavija je poživela tek jednu deceniju. Da li bi prihvatanje „nepristojne političke ponude“ Chase Manhattan banke i „ljudi koji su oblikovali budućnost sveta“ dovelo do drugačijeg ishoda? To nikad nećemo saznati.
Ponuda Chase Manhattan banke Beogradu, tako, nije promenila tok istorije socijalističke Jugoslavije, ali je po ko zna koji put na videlo iznela snažnu spregu sveta velikog novca i visoke politike. Ipak, ponekad i ponegde ti „savezi elita“ (kao u slučaju kojim se ovaj tekst bavi) nisu dovoljno jaki da proizvedu opipljivije rezultate. U proleće 1982. godine inercija Titovog nasleđa pokazala se kao dovoljno visoka prepreka.
Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.
То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.
У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.
После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.
Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.
Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.
Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена
ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.
Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.
Kako je Milo Đukanović (26), diplomirani ekonomista i član CK SKJ, u razgovoru sa Ratkom Kneževićem za DUGU, (br. 391, februar-mart 1989), ispraćao staru političku klasu. Izvodi iz intervjua pod naslovom „Pet fotelja ne čine sistem“ najmlađe zvezde antibirokratske revolucije u Crnoj Gori, datog pre više od tri decenije.
Ovo je vreme rušenja dogmi, vreme velikog otrežnjenja. Stepen ideološke indoktrinacije je visok i nje nisu pošteđene ni mlađe generacije, recimo mi (…) Sa ljudskog stanovišta, imam razumijevanja prema svim pripadnicima jednog starog političkog koncepta, koji pred kraj svoje karijere, u bitno izmijenjenim uslovima političkog rada ne mogu da nađu sebe. Na razumijem ih sa političkog i moralnog aspekta, kad neće da shvate da u ovoj fazi društvenog razvitka, koju obeležavaju, može se slobodno reći, promene karaktera tektonskih poremećaja, oni nisu u stanju da drže korak i da će svojim usiljenim zadržavanjem u toj radikalno novoj političkoj orijentaciji usporavati i ugroziti proces neophodnih društvenih reformi. Zato i mislim da je vrijeme da dobar dio onih sa namnoženim mandatima u političkim i drugim organima odu na zasluženi odmor, a „nek zastavu nosi svaka nova smena“.
Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen. Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara i poražena politika nije galantno prepuštala svoje pozicije i priznavala poraz.
Kad je Crna Gora u pitanju, po mom mišljenju, potrebno je razlučiti neposredan povod, odnosno tu kap koja je prelila čašu žuči crnogorskog naroda prvih dana nove godine, od suštinski dubljih uzroka minulih događaja. U nju su stali i do očaja doveden socijalni status ogromne većine radnih ljudi i građana i razočarenje indolentnošću jugoslovenskog i crnogorskog političkog vrha u odnosu na Kosovo, i neslaganje sa sve izraženijim političkim trvenjima među rukovodstvima, i ogorčenje neautoritativnošću i do gubljenja identiteta nesamostalnošću crnogorskog političkog i državnog vrha. Dugo je akumulirana kritična doza nezadovoljstva jednom politikom, koja je evidentno bila jalova i odnarođena.
Silovitim ulaskom naroda u politiku taj donedavno rezervat za posvećene ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze. Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz, a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.
(…)
Moraće, dakle, sada, kada se stvari postavljaju s glave na nogu, oni drugovi iza kojih umesto rezultata stoje maratonske biografije, koji su, što bi Njegoš rekao, „izdali narodno nadanje“, silaziti sa scene. Mirno, po prirodi stvari, bez stodnevnog opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.
Silovitim ulaskom naroda u politiku taj donedavno rezervat za posvećene ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze. Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz, a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.
Neposredan povod januarskih događaja u Crnoj Gori bila je tuča, da ne upotrebljavam tu nabrzinu smišljenu sintagmu o hitnim merama. Ja u toj bezumnoj odluci vidim potvrdu svoje dijagnoze o dubokom dugogodišnjem jazu u Crnoj Gori između naroda i rukovodstva. Jer ko bi, sem onog ko se toliko birokratski otuđio i osilio, mogao do te mere potceniti karakterni sklop crnogorskog naroda, da mu priredi batinanja, i posle svega, da mirno sedi u fotelji čekajući zaborav za tu sramotu.
Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara i poražena politika nije galantno prepuštala svoje pozicije i priznavala poraz. Zar oproštajno slovo pojedinih njenih aktera ne zvuči upozoravajuće, da ne kažem preteće: istorija ća navodno dokazati da su oni ipak bili u pravu. Tako to i biva. Kada ponestane argumenata za politički dijalog, pa shvate da moraju otići, onda makar mnogi od njih žele brzu kompromitaciju svojih naslednika da bi iz te činjenice crpli dokaze za svoju nevinost. No, kada bismo se mogli u potpunosti koncentrisati na izradu projekta budućnosti, mi se i ne bismo plašili suda istorije.
(…)
Kada je program u pitanju, napravićemo ga brzo i kvalitetno. Samo, bez nervoze. Za sve ove godine, a bilo ih je tridesetak, niko nije ni pitao za program. Mandati su uglavnom blanko dobijani i tako trošeni.
(…) Narod je zakoračio na političku scenu i uspostavio stalnu demokratsku kontrolu vođenja politike. Ta kontrola, doduše, još nije institucionalizovana, ali je i ovakva i te kako potrebna, jer više uzurpacije vlasti neće moći da bude. Politika mora postati prohodnom i protočnom za stalno nove ljude i ideje, upotrebljive, blagodetne. Odzvonilo je doživotnim profesionalnim političkim karijerama i vlastohlepcima. Neka to bude javni posao, kojim ćemo se pomalo svi baviti, jer je dosta sudbine naše prepuštano samo izabranim vođama. Umesto profesionalne a diletantske, zasnujmo politiku kompetentnu, a deprofesionalnu, do granice optimalnosti. Crna Gora nikad u svom posleratnom razvoju nije bila u težoj društveno-ekonomskoj i socijalnoj situaciji. Danas je potrebno podmetnuti leđa za Crnu Goru. To moraju učiniti, pre svega, oni koji je doživljavaju kao svoju sudbinu, ali i svi drugi koji osećaju patriotsku obavezu da svojim znanjem i iskustvom doprinesu stabilizaciji prilika u Republici i intenziviranju njenog razvoja.
Povodom Dana rudara prisećamo se i tragičnih događaja iz osamdesetih godina, kada je više od 150 rudara u tri velike nesreće u srpskim rudnicima izgubilo živote. Najpre su 1983. godine u nesreći u Aleksinačkim rudnicima nastradala 34 radnika, da bi 1984. godine u rudniku Rembas poginulo više od trideset rudara. Pet godina kasnije, 17. novembra 1989. godine, usledila još veća tragedija, kada je u Aleksincu stradalo čak 90 rudara.
U prvom izveštaju (od 18. novembra) Politike o tragediji u jami „Morava“ u Aleksincu još uvek se nagađalo o sudbini rudara prve smene posle požara na transportnoj mehanizaciji. Konstatovalo se, pesimistički, da je u pitanju bila „velika tragedija“, da oko rudnika tumaraju „zanemeli ljudi“, da vladaju „muk i mrtva tišina“. Naknadna informacija ovog beogradskog dnevnika (isto od 18. novembra) potvrdila je pesimistička predviđanja iz prvog teksta. Prenosimo deo ovog konciznog i jezivog izveštaja.
Više od devedeset rudara izgubilo je život juče popodne, u severnom reviru jame Morava Aleksinačkih rudnika, ugušivši se posle požara koji je u transportnom hodniku, na koti 445 izbio u 11 časova i 59 minuta. U zvaničnom saopštenju se kaže : „Od produkata požara došlo je do gušenja, odnosno trovanja zaposlenih u proizvodnom reviru“.
Zvanično saopštenje ne može da opiše užas rudarske smrti i stravu leleka koji, u trenutku dok ovo javljamo, odjekuje u aleksinačkoj noći. Ako se zvanično saopštenje prevede na jezik života – u ovom slučaju na jezik smrti – može se zaključiti da se paljenje instalacija i transportnih uređaja – čiji se uzroci ispituju – pretvorilo u veliki požar koji se munjevito širio onemogućivši rudarima severnog revira izlazak iz jame, sa dubine od 622 metra.
Rudari su, tako, u stvari sačekali najužasniju moguću smrt, od otrovnih gasova i gušenja, nemoćni da bilo šta učine, nemajući kuda da pobegnu (…) Spasioci, koji su odmah stigli na lice mesta, takođe su bili nemoćni da pruže bilo kakvu pomoć rudarima. Oni su konstatovali da u severnom reviru, po zlu čuvene jame Morava, više nema živih rudara. Iz prve smene iz jame su bezbedno izašla 73 rudara, od 168, koliko ih je u jamu ušlo (…) U trenutku dok ovo izdanje Politike odlazi u štampu spasilačke ekipe i vatrogasci ulažu ogromne napore da ugase razbesneli požar i probiju se do mesta tragedije. Na žalost, tek tada će se znati i konačna brojka poginulih u Aleksinačkim rudnicima (…) Oko rudnika, u širokom krugu, jer je pristup ulazu u jamu zabranjen, stoje ljudi, starci, žene i deca, kao da čekaju da se mrtvi rudari vrate.
Inače, spasilačkim ekipama rudnika uglja Aleksinac odmah su pristigle u pomoć ekipe članova četa za spasavanje iz rudnika Soko, Rembas, Bogovina i Ibarskih rudnika, a na putu su, dok ovo javljamo, spasilačke ekipe iz Bora, Titove Mitrovice i Zenice. Pomoć su ponudili i drugi rudari iz SR Srbije i Bosne i Hercegovine. Rudnik su odmah po saznanju za tragediju posetili predsednik Predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva CK SK Srbije dr Bogdan Trifunović, savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin, republički sekretar za unutrašnje poslove Radmilo Bogdanović (…)
О нужности пловидбе може се полемисати, али писање заиста јесте неопходно. Нису нам познати морепловски капацитети Зорана Живковића, али се он у писање сасвим разуме. Аутор студије Медитерански светионик (Нови Сад/Подгорица 2019) је прошао различите животне станице, да би се обогаћен искуствима прикупљеним из литературе, те животним лекцијама са средоземних викола и страда, латио тастатуре и исписао близу 500 страница текста о српским литерарним перцепцијама медитеранског света.
У уводном делу студије аутор броделовски скицира средоземни простор – његову географију, флору, мирисе, укусе, по нешто историје. Основни део Медитеранског светионика – Живковићева амбициозна имаголошка анализа – открива приличну заступљеност медитеранских тема у различитим жанровима српске књижевности 19. и 20. века. Гро простора српска литература је посвећивала, разуме се, оним средоземним просторима са којима је интеракција Срба кроз историју била најнепосреднија и најинтензивнија – Апенинском полуострву и српским порцијама Медитерана – Боки Которској и Далмацији.
Позивајући се на једно старије истраживање аутор износи податак да су од 1799. до 1972. године публиковане чак 84 српске путописне форме о Италији. Италијанске градове описивали су, између осталих, Доситеј, Јоаким Вујић, Његош, Љубомир Ненадовић, Марко Цар, Црњански, Винавер. Српски путописни записи о Италији откривају посебну одушевљеност Напуљем, али и Римом, Венецијом и Фиренцом. У Живковићевој књизи налазимо више панегиричких цитата о кампанијској метрополи, при чему је акценат стављан на хедонистичке нијансе наполитанске свакодневице – на буку, лепоту, песму и драму. Према Винаверу, Напуљ је у себи носио тајну “вечите младости”. За Његоша, Рим је био “величанствен”, док је Љубомир Ненадовић, позивајући се на друге путописце, Фиренцу називао “рајем Италије”, а Италију “рајем Европе”.
Дугачак низ ода Италији прекидан је спорадичним, упадљиво мање позитивним перцепцијама италијанске “другости”. У Живковићевој књизи анализирана су два таква погледа – оба на Венецију и оба са црногорског/бокељског “светионика”. Млетачка искуства војводе Драшка неупоредива су са усхићеним (па неретко и кичастим) хвалоспевима Италији у делима већине српских путописаца, с обзиром да се ова споредна фигура Горског вијенца својски наругала Венецији и млетачким обичајима. Стилски другачије је негативне перцепције Бокеља према њиховој јадранској матушки изразио Стјепан Митров Љубиша. Његов Кањош Мацедоновић није био ни најмање задивљен чудима Венеције, а у сторији о борби Кањоша са Фурланом прилично се јасно сигнализирала морална супериорност Паштровића у односу на њихове млетачке патроне.
У другој половини књиге Живковић сецира дела која су тематизовала стварност на словенској страни Јадрана. Посебна пажња поклоњена је стваралаштву Симе Матавуља, Иве Ћипика и Владана Деснице. У више наврата аутор у овом делу књиге уочава снажне антагонизме поменутог простора (Срби-Хрвати, тј. православци-католици/урбано-рурално), истичући, међутим, жилаве капацитете средоземног света да такве дихотомије уљуди и примири. У овој тези и видимо поенту Живковићеве књиге. На више места у књизи аутор, наиме, подвлачи дефиницију Медитерана као простора “јединства различитости”. На пример: “Нигде противречја разних врста нису тако очигледна као на Медитерану. Јер, Медитеран је заправо у својој суштини мозаичка слика разних противречности, које у свом тоталитету, на том великом медитеранском платну из разних даљина и перспектива, знају чак да делују прикладно и хармонично.” Или: “… на Медитерану се одувек живот одвијао као збир нужних компромиса. И где на крају, и поред свега, све тако бројне разлике и различитости, ипак опстају у једној медитеранској јединствености без јединства”.
Своју студију Живковић, међутим, не финишира са превише оптимизма. Констатује немогућност данашњег медитеранског света, загледаног у своју “златну прошлост”, да ухвати корак са глобалним савременим процесима. Оптерећен непрегледним наслагама историје, Медитеран је у 21. век ушао као далека периферија постмодерног (и не нужно лепшег) света. Геополитички маргинализовано, Средоземље је сведено тек на једно од попришта ривалитета нових, ваневропских империја. На Медитерану се више не репродукују новац, моћ, или идеје које мењају свет. Његове прастаре конзервиране структуре ипак имају немерљиву савремену вредност. Овај гигантски музеј на отвореном представља, тако, оазу или референтну тачку за све оне који, каже аутор Медитеранског светионика, “ескапистички желе да у садашњости виде слике прошлих времена”. У сваком случају, носталгичним житељима савременог и долазећег осиромашеног света, жељним класичних идеја и проверене префињене естетике, ће сачувани и разлупани споменици и небројене књиге (укључујући и Живковићеву, боје магнолије) помоћи да се обавесте о оном Медитерану – послужимо се слоганом из једне не тако давне пропагандне кампање – “as it once was”.
Пјер Паоло Пазолини је био италијански романописац, есејиста, учитељ, педагог, драматург, сценариста, синеаста, глумац, политичар, сликар, новинар, лингвиста, класичар и песник. Био је и хомосексуалац, верник, агностик, атеиста, побуњеник, а можда и анархиста. Волео је и фудбал. Родио се 5. марта 1922. године у Болоњи, а његово убиство 2. новембра 1975. године у једном званичном судском спису описано је на следећи начин:
“Када је пронађено његово тело, Пазолини је лежао потрбушке, с једном крвавом руком одмакнутом, а другом скривеном испод тела. Коса умрљана крвљу падала му је на огуљено и повређено чело. Лице деформисано од подбулости било је црно од модрица и рана. Руке и шаке такође су биле модроцрвене и црвене од крви. Прсти леве шаке преломљени и одсечени. Лева страна вилице поломљена. Спљоштен нос окренут надесно. Уши одсечене на пола, а лево ишчупано из корена. Ране по раменима, грудима, слабинама, са траговима гума сопственог аутомобила којим је прегажен. Једна грозна повреда између врата и потиљка. Десет поломљених ребара, поломљен грудни кош. Јетра повређена на два места. Срце које се распукло.” (из поговора Јасмине Ливаде, у: Pjer Paolo Pazolini, Amado mio kome prethode grešna dela, Narodna knjiga: Beograd, 1984)
Пазолини није био “миран момак” – до смрти су против њега била покренута 33 судска поступка. Оптужбе су биле разне: од завођења малолетника, до прогона његових уметничких дела. Разне су и многобројне интерпретације могућих мотива његовог убиства: према некима је у питању био обрачун Пазолинија и његовог љубавника, али истрага која је била поведена после његовог убиства и током које је учињен немали број пропуста отворила је простор за сумње да је Пазолини био убијен из политичких разлога. Важан тренутак Пазолинијевог сукоба са друштвом у којем је живео, стварао и у којем су његов филмски израз и књижевни глас постајали све иритантнији, представљао је текст Cos’è questo golpe? Io so, објављен новембра 1974. године у миланском дневнику Corriere della Sera. У њему је Пазолини упозорио јавност да су му позната имена одговорних за серију терористичких напада који су тих “оловних година” потресали Италију.
Пазолинијев недовршен и постхумно објављен роман “Петролио” открио је његово интересовање за још једну белу мрљу савремене италијанске историје – за смрт председника италијанске нафтне империје ЕНИ, Енрика Матеиа. Матеиева смрт у авионској несрећи у Ломбардији 1962. године изазвала је лавину спекулација о његовом могућем убиству јер је овај контроверзни моћник рушио ригидне хладноратовске баријере, пледирао за италијанску енергетску еманципацију и оспоравао монопол седам нафташких сестара, чиме је на себе навукао гнев утицајних људи из света међународне политике, угљоводоника и великог новца. Отуда и долази претпоставка по којој је Пазолинијево занимање за ову тему италијанске политике довело до његовог трагичног краја новембра 1975. године. Убиством Пазолинија била је послата порука да се путем побуне више није могло ићи некажњено.
Елементи набоја који је Пазолини произвео у италијанском друштву, као и сегменти његове сложене личности, већ су истраживани и анализирани у многим текстовима, али један аспект његовог деловања остаје у сенци – његово залагање за очување латинског језика у оквиру италијанског школског система. Није искључено да је управо тај сегмент Пазолинијеве борбе погађао у нерв систем који се у Италији постепено учвршћивао од краја Другог светског рата. Пазолини је, бранећи латински језик, указивао на немогућност помирења две културне матрице које су се у Италији у другој половини 20. века сударале и искључивале: прва је била она која је почивала на античком, класичном и хришћанском наслеђу, а чију су срж чинили латински, али и старогрчки језик, док је друга, њој супротстављена, била она која се успостављала од краја Другог светског рата, а која је италијанско друштво обликовала према моделима неокапиталистичких и конзумеристичких вредности и естетике.
Послератне промене Пазолинију нису давале мира, и са њима се носио теже него са фашистичким наслеђем. Једна од тих промена га је посебно иритирала: био је сведок суштинских реформи образовног система у Италији које су од почетка шездесетих година значајно маргинализовале наставу латинског језика у италијанском школском систему. Од половине 19. века до 1923. године латински је у италијанским петогодишњим гимназијама, коју су похађала деца од десете до четрнаесте године, био заступљен чак више од италијанског језика. То је значило да је на недељном нивоу, на пример, у трећој години гимназије било предвиђено девет часова латинског језика наспрам шест часова италијанског језика, док је у четвртој и петој години био предвиђен једнак број часова за италијански и старогрчки језик (у концепту образовања у којем су у школама били предавани латински, старогрчки и италијански језик, историја са географијом, аритметика, гимнастика са војном обуком и веронаука). Образовна реформа која је уследила са Мусолинијевим освајањем власти и која је на снази била до 1940. године и даље је прописивала мањи број часова италијанског језика од латинског језика у петогодишњим италијанским гимназијама (с тим што је уместо веронауке био уведен један страни језик).
Марија Калас као Медеја и Пазолини
Кључне промене отпочеле су 1963. године, када је у новоформираној трогодишњој средњој школи “scuola media unificata“ латински језик прво био сведен на статус факултативног предмета, да би 1977. године латински и коначно нестао из ове средњошколске форме, која се данас назива Scuola secondaria di primo grado. Шездесетих година прошлог века, у време Другог ватиканског концила, латински је доживео пораз и у католичкој цркви, пошто је у литургијама уступио место “живом”, дакле, италијанском језику.
У таквим околностима, непосредно пред нову реформу школског програма која је на снагу ступила почетком 1963. године, Пазолини је записао кратак текст под насловом “Јадни латински” (децембар 1962). У њему се Пазолини залагао за опстанак латинског језика у школском систему, али само под условом да и сам школски систем буде радикално промењен, јер је, како је мислио, начин на који се тада латински предавао у школама представљао увреду за традицију. Пазолини је, међутим, куцао на “затворена врата”: отварање католика-демохришћана према левици (социјалистима) почетком шездесетих година имало је за последицу социјалистички оријентисану школску реформу. Резултат је био већ поменута “scuola media unificata“, којом је латински језик био отеран на маргину, што је, уз подизање старосне границе обавезног школства на четрнаест година, представљало значајан корак ка демократизацији и прагматизацији знања у Италији.
Силвана Мангано и Пазолини
“Школски латински језик” који се до почетка 60-их година још био задржао у најелементарнијим формама, Пазолини је називао “малограђанским латинским”, “академским латинским” (удаљеним од живота), дакле – “криминалним!”. Такав латински је, по његовом мишљењу, био последица начина на који су у школама били предавани књижевност, историја и науке. Упоредо са тим, на северу Италије је, како је забележио, “неокапитализам” својом модернизацијом мењао класичне форме живота до њихове непрепознатљивости. Тај неокапитализам за собом није остављао ништа, каже Пазолини, осим економске добробити и масовне културе. Требало је, познавањем латинског језика, упознавати и волети сопствену прошлост, градити заједничке слике о прошлој стварности и бити свестан да је такав вид образовања уједно био и облик борбе против “спекулативности неокапитализма” који, како Пазолини каже – “не поштује и не зна ништа”. “Јадни латински” (ниво на који је учење латинског језика коначно био сведен) јесте, према Пазолинијевом мишљењу, био средство упознавања италијанске историје, али на онај начин који је одговарао новим временима и структурама власти.
Едип
Другим речима, представе и слике прошлости које су генерације Италијана усвајале и којe су чиниле основу њихове националне културе (али и основе европске културе), почеле су да ишчезавају са нестајањем латинског језика из образовног система. На њихово место су почеле да долазе осакаћене полупредставе о историји које је Пазолини сматрао малограђанским и скандалозним, а које су све више биле усклађиване са рађањем потрошачког, демократизованог и вестернизованог италијанског друштва. Схвативши да Италијани губе своју прошлост, Пазолини је почео своју борбу: оживљавање италијанских и европских представа из заједничке “афричке”, античке, класичне и хришћанске прошлости кроз филмске слике. Отуда у његовом филмском опусу значајно место заузимају филмови као што су Јеванђеље по Матеју (1964), Краљ Едип (1967), Теорема (1968), Медеја (1969), Декамерон (1961), Кентерберијске приче (1972), Цвет хиљаду и једне ноћи (1974). Његова филмска интерпретација Медеје (коју је тумачила Марија Калас у божанственим костимима Пјера Тосија) опомињала је савременике да би им се, у сусрету са “новим светом”, могла догодити трагедија слична Медејиној која се усудила да напусти свој стари свет.
Борећи се за опстанак класичног наслеђа Пазолини је снажан акценат стављао на старе језике. Видео их је, не као артефакте давних епоха, већ као језике побуне против конзумеристичке малограђанске заједнице у којој је, силом прилика, морао да живи. У овом кратком монологу у Сабаудији из 1974. године Пазолини је своју критику савременог света радикализовао до тезе да је конзумеристичко неокапиталистичко друштво по својој деструктивној моћи превазишло свог идејног претходника – фашизам. Фашистички систем је, према његовом мишљењу, персонификовала криминална олигархија која је, за разлику од потоњег послератног поретка, имала тек лимитиране капацитете за рушење традиционалних стилова и естетике.
Како то изгледа кад једна метропола пропада, давећи се у остацима свог богатства и луксуза, а шта се за то време догађа на рубовима империје? Сјајна дигресија Глигора Станојевића у књизи о Шћепану Малом о декаденцији Млетачке Републике у 18. веку. Било актуелно тада, а можда се догађа и данас.
“Док је Османска империја стењала под теретом анархије, дотле се Млетачка република, као гранична страна држава, која је граничила са Црном Гором и била у многоструком односу с народом Црне Горе, налазила у економској и политичкој кризи. Пожаревачким миром 1718. године Република је завршила своје ратовање против Турске. Иако је Република из овог рата изашла као побједник, чак са извјесним територијалним проширењем, Пожаревачки мир значио је ликвидацију њеног господства на Леванту. Од почетка XVIII вијека почиње лагани, али сигурни економски пад Републике. Заснивајући своју трговину више на посредничкој трговачкој улози са заосталим источним земљама и богатећи се на заосталости тих народа, Венеција је морала да уступи мјесто другим поморским државама Запада, које су развиле своје производне снаге. Од тридесетих година XVIII вијека Венецији озбиљно конкуришу Француска и Енглеска и у оној роби за коју су Млечани сматрали да имају монополистички положај на турским тржиштима.
Држећи се чврсто својих застарјелих политичких установа, Република је у знатној мјери онемогућила развијање производних снага, како у метрополи, тако и у провинцијама. Млетачке провинције на Јадрану у току XVIII вијека, из деценије у деценију, све више сиромаше. Али у самој Венецији, гдје се вијековима сливало богатство, живот је текао широком животном ријеком. Никада се раније у Венецији није тако раскошно живјело. Безбрижно се уживало у данашњици, са сигурним увјерењем у сутрашњицу. Салони, елеганција, корупција, забаве, позоришта, концерти, празници, љубав, жене, карневали, то је била свакидашња слика високог друштва у Венецији. То схватање владајуће класе лаког и безбрижног живота преносило се и на доње слојеве, који су у друштвеном животу Венеције имали ону исту улогу коју су играли у старим комедијама. Та гомила вилана, факина и баркариола траћила је вријеме по крчмама, пијацама, молу и пристаништу, а своје радости налазила у игри фурланских кола и пјевању ноћних серенада.
Рад је био готово презрен; радило се врло мало. Omo studioso, magro moroso, каже млетачка пословица из тога времена. Радило се у празним часовима између забава или у крчми. Такав раскошан живот горњих друштвених слојева није био познат у осталим градовима Италије. Само се француско племство могло такмичити са Венецијом. Ко је у Венецији усред таквог срећног живота знао и хтио да зна да у њиховим провинцијама на Јадрану влада биједа? О томе су знали сенат и инквизитори, зато што су по своме бирократском положају то морали знати. Али они су сматрали да су довољно урадили за срећу и благостање својих поданика ако издају наређење да некога објесе или окују у галији. Такав је био антипод живота метрополе и провинције. Слабост Венеције била је видна и за Црногорце. У европској констелацији, како је владика Василије тачно уочио, Република је била држава “која се не може сравнат ни с најмањом потенцом у Европи, а камо ли с онијем великијем империјам христијанским.”
Колико сте пута у животу имали прилике да посматрате процес заљубљивања две особе, а да сами нисте били једна од њих? Почетком 80-их година прошлог века београдска чаршија била је заокупљена говоркањима о изненадној, снажној и скандалозној вези која се развила између омиљене Бергманове глумице (и његове бивше супруге) Лив Улман и југословенског, српског новинара Драгана Бабића. У то време Бабић је био аутор познатог и гледаног телевизијског формата, односно серијала интервјуа под називом То сам ја, а за једну од саговорница 1980. године изабрао је лепу нордијску глумицу. Необуздана страст, како је доста касније сам Бабић посведочио у емисији Док анђели спавају, рађала се постепено између саговорника током интервјуа. Неколико наредних година су били у вези. Лив Улман је почела да посећује Београд, а да је била радо виђена гошћа и на српским славама посведочиће дневничка белешка психолога Дарагана Крстића:
16.2.1981.
“Код једног пријатеља био сам на ручку, на слави Св. Трифуна, заједно са глумицом Лив Улман, која је дошла у пратњи једног нашег заједничког познаника. О вези лепе и славне глумице и интелигентног београдског новинара прича се доста, зачудо без оне пакости, или количине пакости која би се могла очекивати у оваквим случајевима. За столом нас је било десетак и сви који су се тамо нашли били су довољно образовани и видели довољно света да смо могли говорити опуштено, мислим да се и Улманова осећала пријатно и без зазора, није била на опрезу. Негде на почетку ћаскања пренео сам јој поздраве моје мајке, заиста је волела њене филмове, посебно са Бергманом, али и уопште је била склона нордијским културним творевинама, после Руса радо је читала и Кнута Хамсуна, Ибзена. Улманова се са шармом великог професионалца искрено обрадовала тим комплиментима, била је довољно искусна да је знала који глас треба чути, овај који је чула није био корумпиран никаквим интересима, такве гласове она ретко чује, мислим да је тако нешто и рекла.
Нисмо је много запиткивали, пустили смо је да говори кад хоће, и занимљиво је њено запажање да не пијемо много, да пијемо мање од Нордијаца у оваквим приликама, да пијемо пажљиво, не мешајући пића, што иначе раде њени Нордијци који су нестрпљиви да што пре уђу у пијанство, па мешају ракију и пиво, те се опију и пре обеда. Ми смо већ знали за те наше врлине, знали смо и за мане, али она је овде била исувише кратко да би их уочила, а ако је и видела понеку ману, била је учтива па је није споменула.” (Крстић, Драган, Психолошке белешке V 1978-1981, с. 312.)
Вишеструка криза југословенског система шездесетих година имала је и политичке, али и врло изражене економске нијансе. Југословенско друштво је у том периоду било суочено са кризом у односима њених република и народа, који се може свести на конфликт између централистичких и (кон)федералистичких концепција. То је време Осмог конгреса, Брионског пленума, албанских демонстрација за Косову и у Македонији, уставних амандмана. Југославија у овом драматичном раздобљу улази у доба нестабилности које је најавило њену несрећну судбину почетком деведесетих година.
Истовремено, шездесете су и време преиспитивања економских концепата југословенског експеримента. Привредна реформа уносиће елементе тржишне економије у југословенску социјалистичку, самоуправну економију. Но, проблеми су се тиме само заоштрили. Некомпатибилност југословенског система и реформских мера покварили су све релевантне параметре југословенске привреде. Једна од последица овог реформског покушаја био је и поремећај на југословенском тржишту рада, односно отпуштања радника и затварање „привредних субјеката“ за запошљавање новопридошле генерације радника.
Према расположивим изворима, редуковање могућности проналажења посла у Југославији, као и трагање за већом зарадом, у односу на ону која се остваривала у социјалистичкој Југославији, произвели су масовни миграциони талас, који ће у Западну Европу у веома кратком периоду (до почетка седамдесетих година) однети готово милион југословенских радника. Ова драстична демографска појава није представљала последицу искључиво југословенских привредних аномалија, већ је била узрокована и силама које су деловале из другог правца – из најразвијенијих економија северозападне Европе, чије потребе нису могле да задовоље домаћи ресурси радне снаге. Масовно емигрирање југословенске радне снаге довешће крајем шездесетих и почетком седамдесетих година до формирања великих заједница југословенских радника, пре свега у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској и Шведској.
Југословенска држава није желела да овај процес економске емиграције протиче изван контроле режима. Настојећи да ову појаву доведе у склад са својим економским интересима југословенске власти су донеле више правних аката у циљу дефинисања процедура за запошљавање радника из Југославије. Томе је, осим тога, требало да служи серија билатералних споразума са земљама које су прихватиле највећи број југословенских радника. У пракси се, међутим, испоставило да овај вид управљања миграционим кретањима из Југославије није био нарочито ефикасан. Показало се, наиме, да је велики број радника до запослења у иностранству долазио „другим путем“, односно, заобилазећи за то предвиђене институције. Тако је и квалификациона структура југословенске економске емиграције изгледала другачије од југословенских намера, с обзиром на приличан удео квалификоване и стручне радне снаге у гастарбајтерској популацији. Ипак, режим у Београду није спутавао емиграциони талас из Југославије, видећи у том процесу прилику за збрињавање вишкова радне снаге – пратеће појаве привредне реформе. Југословенске власти нису скривале ове намере од домаће јавности. О њима се јавно изјашњавао и југословенски партијски и државни лидер Јосип Броз Тито.
Осим делимичног растерећења тржишта рада велики талас југословенске гастарбајтерске емиграције доносио је југословенској привреди још један конкретан бенефит. Радило се о високим износима дознака југословенских радника у иностранству, које су у години Титове смрти достигле четири милијарде долара. Тиме су се Југословени у иностранству показали као драгоцен извор девиза за југословенску привреду.
Поред интензивнијег емигрирања квалификоване радне снаге, што је представљало нежељену последицу емигрантског таласа шездесетих и седамдесетих година, југословенске власти је узнемиравао и потенцијални утицај политичке емиграције из Југославије на југословенске раднике у Западној Европи, што је доживљавано као озбиљна претња југословенским интересима. Свесне те опасности, југословенске власти су предузимале мере, поред осталог, пропагандног карактера, у циљу снажења про-југословенске и марксистичке оријентације југословенских радника у иностранству и њихових породица. Масовност гастарбајтерске емиграције из Југославије крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када је ова појава била на свом врхунцу, није могла да буде игнорисана од југословенских медија. Београдска штампа није скривала од својих читалаца да реке Југословена напуштају земљу у потрази за послом у иностранству. О феномену одласка на рад у иностранство писало се интензивно, при чему су тематизовани различити аспекти гастарбајтерске проблематике. Изношени су статистички подаци, писано је о основама југословенске емигрантске стратегије, разлозима емигрирања, односно о циљевима које су Југословени на привременом раду у иностранству настојали да реализују животом и радом изван Југославије.
Београдске дневне новине и часописи се нису супротстављали економском емигрирању из Југославије, што је јасно рефлектовало став југословенских власти о делимично очекиваном позитивном ефекту одливања дела радне снаге у иностранство. У анализираним текстовима проналазимо, међутим, став о штетности емигрирања квалификованих и висококвалификованих кадрова, потребних југословенској привреди. Радило се о ставу који је у потпуности био одраз званичног југословенског курса према запошљавању југословенских држављана у иностранству.
Штампа је писала и о факторима који су емигранте из Југославије вукли ка Западу, односно Западној Европи. У први план су стављани незапосленост у Југославији, као и могућност веће зараде. Као кључни конкретан циљ гастарбајтера истакнуто је решење стамбеног питања – изградња, или куповина куће, или стана. Новине у југословенској престоници су регистровале и потенцијални значај гастарбајтерског новца за југословенску економију. Указивано је на тешкоће домаћих банака да привуку још више гастарбајтерске штедње и наглашавана озбиљна конкуренција иностраних банака у борби за гастарбајтерски новац.
У анализираним текстовима проналазимо доста детаља о југословeнcкој емиграционој политици. Истиче се, што је и био јасан став југословенског режима, амбивалентан став према питању емигрирања југословенске радне снаге, при чему се са одобравањем гледало на одлазак неквалификованих радника, док се наглашавала потреба заустављања одлива квалификованих и стручних кадрова. Фокусирано је и деловање југословенских институција у бризи о југословенским радницима у иностранству, при чему је критикована непропорционалност југословенске конзуларне мреже растућим заједницама Југословена у Западној Европи. У штампи смо проналазили и осуде недовољне бриге о информисању Југословена на раду у иностранству. Критиковано је и запошљавање југословенских радника „другим путем“, односно заобилажење процедура предвиђених југословенским нормама и билатералним споразумима Југославије са земљама пријема.
Ове повремене критике појединих аспеката односа југословенских власти према проблематици гастарбајтерске емиграције из Југославије не можемо тумачити као фронтални напад на курс државе према овом проблему. Штампу у Југославији су представљала информативна гласила режимских (државних или партијских) установа, па на страницама југословенских новина и часописа нећемо наићи на тонове који би озбиљније одударали од ставова политичке класе. Питање економске емиграције ту свакако није представљало изузетак. Штампа, дакле, није нападала феномен гастарбајтерске емиграције, нити генерални курс режима у Југославији према овом деликатном питању.
Разуме се, београдске новине и часописи, као уосталом и медији у осталим југословенским републикама, „пропустили“ су да масовну емиграцију из Југославије виде и прикажу као колосални доказ краха југословенског економског, и не само економског експеримента. Критике појединих аспеката односа државе према проблему гастарбајтерског емигрирања из Југославије шездесетих и седамдесетих година тако видимо не као напад на режим и његову оријентацију у процесу извоза радне снаге, већ као „другарску критику“, односно покушај да се појава, чија се неопходност не доводи у питање, унапреди и боље усагласи са интересима југословенске заједнице.
У анализираним новинским текстовима у периоду од краја шездесетих до почетка седамдесетих година, у значајној мери је портретисан сам гастарбајтер. Писано је о стандарду Југословена на привременом раду у иностранству, условима становања, могућностима зараде и уштеде. Овде је, за разлику од текстова о политици државе према питању економског емигрирања, штампа имала већи маневарски простор у извештавању и коментарисању. Значајан простор дат је управо материјалним резултатима гастарбајтерских авантура. У репортажама и чланцима објављеним у испитиваном периоду проналазимо бројне податке о висини зарада југословенских гастарбајтера у маркама, шилинзима, француским и швајцарским францима, шведским крунама. Ове вредности су понекад бивале појашњаване конвертовањем у динаре, али и спорадичним навођењем одређених цена у земљама пријема, што донекле данашњем читаоцу може да појасни реалну висину зараде Југословена у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској, Шведској. У штампи проналазимо и бројне исказе самих гастарбајтера о могућностима уштеде зарађеног новца и начину његовог трошења. Из њих сазнајемо да је приоритет даван решењу стамбеног питања, односно изградњи или адаптацији кућа у Југославији. Гастарбајтер се приказује, што је одговарало стереотипним представама о овој популацији, и као особа склона агресивном репрезентовању сопственог успеха, изградњом велике куће или куповином аутомобила, што је популацију у завичају требало да увери у величину успеха његове гастарбајтерске авантуре.
Значајан простор је београдска штампа крајем шездесетих и почетком седамдесетих година посвећивала и условима становања Југословена на привременом раду у иностранству. Сазнања о овом аспекту гастарбајтерског живота новинари београдских штампаних гласила остваривали су на најнепосреднији начин – обиласком приватних станова југословенских грађана на раду у иностранству, али много чешће посетама баракама намењеним колективном смештају југословенских и осталих иностраних радника. У бруталним описима ових објеката – барака, преовлађују тамни тонови. Ове приче приказују гастарбајтера као човека који живи на граници људског достојанства, или и испод ње. Радило се о јефтином смештају, који је радницима био једина опција у покушају да уштеде део зараде.
У анализираним новинским чланцима срећемо се и са темом носталгије. Често је ова тема третирана са пуно патоса и, чини нам се, свесно или несвесно у функцији јачања југословенског патриотизма. Третирано је и питање слободног времена гастарбајтера, при чему су приказани неки од начина борбе југословенских миграната, неинтегрисаних у друштва земаља у којима су радили, са доколицом. Она се ублажавала, не у контакту са домаћим становништвом, већ у кругу сународника, у кафанама југословенских власника, у клубовима југословенских радника, на железничким станицама, или, на пример, код Reichsbrücke у Бечу.
Значајан број чланака посвећених југословенској економској емиграцији фокусирао је успехе и неуспехе гастарбајтера. Штампа је у различитим формама представљала судбине појединих миграната, чија су се искуства кретала од бајковитог успеха или приличног успеха, до разочараности и пораза. Појединац је могао да дође до значајне зараде, али и да се суочи са немогућношћу реализовања постављених циљева, односно са свешћу да читав подухват није имао смисла. Неки су неуспеси били тотални, кулминирајући губитком живота. На раду, изван посла, или у „обрачуну са самим собом“.
Ни у једном од анализираних текстова нисмо пронашли прецизно дефинисан одговор на питање да ли се емигрирање исплатило или не. Од таквих генералних оцена су се новинари београдских штампаних гласила у потпуности уздржали. Навођени су многобројни примери позитивних и негативних исхода. Ако бисмо из њих извели некакву средњу вредност, можемо констатовати да је у београдској штампи крајем шездесетих и почетком седамдесетих година гастарбајтерска пустоловина перципирана као реална могућност остваривања одређених материјалних потреба. Читаоцу је, међутим, бројним сликама гастарбајтерске свакодневице упућивана порука, да се до тог циља долазило тешко, преко великих одрицања, блата, трулих дасака по радничким баракама. Гастарбајтер је, тако, по правилу виђен као мученик, а тек понекад и као (материјално) остварен човек. Градио је друштво капиталистичког благостања, али је оно остајало изван његовог домашаја.
Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.
То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.
У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући
глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.
После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.
Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су
у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.
Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.
Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена
ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.
Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.
Монографија Југославија и Бугарска 1944-1980. Хроника неуспешног пријатељства (2019), прва је књига која односе две суседне земље, Југославије и Бугарске, прати од краја Другог светског рата до 1980. године, односно до смрти југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Преглед односа Бугарске и Југославије последица је дугогодишњег интересовања аутора за ту тему. Истраживање је углавном засновано на необјављеној архивској грађи и обимној домаћој и страној литератури. Састоји се из два дела: монографски уобличеног хронолошког прегледа односа две земље и од прилога у којем је приређен избор најважнијих докумената којима се подупиру основне тезе књиге.
Шта књига ново доноси?
Насупрот уобичајеном схватању југословенско-бугарских односа као билатералних, извори су показали да се динамика односа две суседне земље мора посматрати као последица међусобних утицаја најмање четири центра – Софије, Београда, Москве и Скопља. Бугарска спољна политичка стратегија према Југославији, односно према СФР Македонији, је била мотивисана, не само традиционалним бугарским аспирацијама према тој балканској области, већ и јадранском политиком СССР-а, односно тежњама Москве да се преко македонске територије приближи Медитерану.
У Југославији је офанзивну политику према Бугарској заступало пре свега мекедонско руководство чији су национални интереси југословенску федерацију перманентно гурали у дубљи конфликт са Бугарском. Са протоком времена, све снажнијом дефрагментацијом федерације и приближавањем Титове смрти, неспособност централних југословенских власти да контролишу амбиције македонског руководства према Бугарској, постајала је све израженија. Та теза појачава теорије о слабости централног југословенског руководства, самог Тита, као и оне о све снажнијем политичком изражају њених националних руководстава. Стереотип о монолитности југословенске федерације и Титовој свемоћи, не само у унутрашњој, већ и у спољној политици, је доведен у питање.
Бугарско-југословенске дипломатске односе “краси” и једна специфичност из домена културе, пре свега науке и уметности. Током не тако бројних сусрета бугарског и југословенског руководства на највишим нивоима, много пута се, за разлику од југословенских билатералних односа са другим државама, расправљало о књижевности, историографији, уметности, научним конгресима, речницима и дефиницијама у њима. Култура је била специфичан полигон размене порука између држава и представљала је претходницу и последицу политичких одлука. Специфично је да је расправу са бугарским председником Живковим о култури водило македонско руководство. Титов глас се у тим дебатама не чује, а и онда када би се огласио имао је умирујући или посреднички карактер (може ли се замислити супротна ситуација у којој неки руководилац из Пиринског краја Титу “држи слово” о његовој политици у домену културе у Бугарској?). С обзиром на такву особеност комуникације између македонског и бугарског руководства у домену културне политике (политике у култури), може се поставити теза о национално освешћеном, активном и снажном македонском руководству над којим је Тито постепено губио контролу што је пренапрегнуте односе Југославије и Бугарске чинило још напетијим.
Stella polare 