BOG PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA (USPON RELIGIOZNOSTI U BEOGRADU U PRVOJ POLOVINI OSAMDESETIH)

O Velikom petku i Uskrsu 1984. godine pričalo se dugo i ozbiljno. Masovne posete pravoslavnim crkvama zabrinule su tada domaću političku klasu i pokrenule lavinu istraživanja ove nove, za mnoge krajnje neprijatne, novosti. Usledio je dugi čas anatomije, na kojem su mediji i sociolozi secirali srpsko društvo tragajući za neuhvatljivim metafizičkim sastojcima, koji su tog maja poterali hiljade Beograđana, posebno mlade generacije, u porte prestoničkih crkava.

Živopisni test Rajka Đurđevića obogaćen je tek jednom fotografijom, ali i to je bilo dovoljno da čitaoci Duge steknu precizan utisak o tome šta se događalo tada i tamo, odnosno na Uskrs 1984. godine u beogradskim pravoslavnim crkvama i ispred njih.

U Đurđevićevoj reportaži govori se o hiljadama “uglavnom mladih ljudi”, koje su tada “u tišini prošle kroz beogradske crkve, pored simbola Hristovog raspeća”. Reka vernika, čitamo dalje u tekstu, slivala se niz ulicu Sedmog jula (danas Kralja Petra), prema Sabornoj crkvi. Iz Pariske i nekih sporednih ulica, ka Sabornoj crkvi kretali su se parovi, porodice, “kompaktne grupe”. Iz taksija, piše Đurđević, “ispred samog ulaza crkve izlaze četiri devojke”. One ne podsećaju na mirosnice, ali u rukama drže upaljene sveće. Blizu se parkira i jedan autobus, pun grčkih studenata. Kroz masu prolazi patrijarh German, blagosilja vernike. Slične scene odigravale su se i ispred crkve Svetog Marka, Ruske pravoslavne crkve i nekih drugih pravoslavnih hramova u Beogradu. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)

Potvrdu Đurđevićevih opisa nalazimo i u NIN-u. U tekstu Slobodanke Ast obeležavanje Uskrsa i Velikog petka u Beogradu upoređivani su sa događajima na prepoznatljivim laičkim svetilištima srpske prestonice te godine: “Neki lucidni posmatrači zaključili su da su ove godine najposećenije tačke na beogradskoj mapi bile stadion Crvene zvezde, Centar Sava u kome mesecima Dženifer Bilz izvodi Flešdens, Saborna crkva na Veliki petak uoči Uskrsa i Trg Marksa i Engelsa 25. maja, za vreme velike rok-fešte.” Publika je bila jedna te ista – mladi. “Sve se, naravno, uklapa u gradsku ikonografiju”, konstatuje novinarka NIN-a, a zatim pita: “Ali otkud toliko mladih u Sabornoj crkvi na Veliki petak?” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)

Znatno kompleksnija pitanja postavio je u svojoj reportaži Rajko Đurđević: “U poslednje tri godine zapažena je sve veća posećenost mladih crkvama, posebno u vreme Božića i Uskrsa. Bilo je reči o toj temi i na omladinskim sastancima, tribinama, skupovima. Odgonet je ostao daleko od zagonetki zašto mladi dolaze u crkvu. Da li mladi danas češće odlaze u crkvu od svojih dedova? U slici večerašnje posete, tvrde neki, ima i predznakova snobovskog iskazivanja (…) Odakle povraćaj metafizici? Da li mladost jednu nevericu zamenjuje drugom? (…) Kriza smisla, kriza autoriteta starijih, kriza racionaliteta. Zašto staza traganja vodi prema crkvi?”

Đurđević, zatim, reč prepušta samim akterima. Tanja, učenica usmerenog obrazivanja, postala je vernica u 17. godini: “Učim mikrobiologiju, i što više čitam, sve više verujem u Boga. (…) Kažu, mi smo postali od kišne gliste, ili od arheopteriksa, neke odvratne i dlakave ptičurine. Ima kandže i hrani se leptirima. Tako kaže nastavnica, a ne zna da objasni da li je tada zaista bilo leptira.” Tanja je iz ateističke porodice, roditelji lekari. Iznenadili se njenom odlukom da se krsti.

Branka, studentkinja sociologije, govori o nemogućnosti “sirovog ateističkog koncepta prevladavanja religije.” Pet devojaka između 17 i 20 godina sedi na trotoaru ispred Saborne crkve. Sve ćerke vojnih lica. Jedna od njih – Đurđeviću: “Nemoj da pišeš nista. Obesiće otac i mene i novinu. Tata je vojno lice i nema smisla za tako nešto.” Druga kaže “da bi lik Boga nacrtala u liku deteta, još neiskvarenog životom.”

Diktafon zatim preuzimaju stariji. Ratko Božović (sociolog): “Bekstvo mladih u misticizam, u inat, posledica je neostvarenog u realitetu. (…) Pazite, potreba da se menja svet svojih očeva je stara stvar. Dedovi su sad prihvatljiviji od očeva. Očevi su u velikoj blizini, ali nisu ponudili realizaciju ideala.” Za psihijatra Jovana Strikovića u pitanju su “mali protesti protiv svega u svetu”, a u tome je video i reakciju na kampanje vlasti protiv religije i verskih zajednica: “Mi smo u našem društvu naglo prekinuli sa teizmom, to je greška. Sećanje se buni!”. Otuda, konstatovao je Striković u razgovoru sa Rajkom Đurđevićem, i vraćanje omladine arhetipskoj praksi. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)

„Sistem nekih vrednosti je destruiran i
to nije teško dokazati. Kriza smisla,
kriza autoriteta starijih, kriza
racionaliteta. Zašto staza traganja
vodi prema crkvi?“
(Duga, maj 1984)

Marta 1984. godine o istoj temi glasno je u razgovoru sa Slavenkom Drakulić za NIN razmišljao i sociolog religije iz Zadra, Ivan Maštruko. On je porast religioznosti među mladima pripisao tada ekstenzivnoj društvenoj krizi i svojevrsnoj pobuni mladih generacija. Prema njegovoj hipotezi, deo mladih je tada u Hristu video “Če Gevaru svog doba”, pri čemu je religija dobijala funkciju “kontrakulture”, ali i “antisocijalizma”, koji je proizilazio iz nezaposlenosti i “besperspektivnosti”. (“Politizacija religije”, NIN, 11. mart 1984)

Isti beogradski nedeljnik je jula 1984. godine preneo i delove velikog istraživanja religioznosti mladih, koje su sproveli beogradski Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje i Institut društvenih nauka. Prema ovom ispitivanju 9 procenata mladih je odgovorilo da veruje u Boga, 65% da ne veruje, 15% je bilo neodlučno, dok 11% nije želelo da se izjasni. Podaci o određenim religijskim praksama signalizirali su, međutim, intenzivnije koketiranje mladih sa religijom, u odnosu na raniju deceniju. Te 1984. godine 57% ispitanih je odgovorilo da nikada ne ide u crkvu, dok je desetak godina pre toga identičan odgovor dalo čak 88 procenata anketiranih. Oni koji su anketarima otkrili da posećuju crkve naveli su čitav spektar pobuda: radi “molitve i učešća u obredima” (10%), “traženja utehe” (6%), želje da “nađu prijatelje” (4%), “želje da čuju sveštenika” (5%), iz “estetskih razloga” (privlačnost sakralnih prostora, muzike), ali i iz inata i prkosa (3%). U tekstu NIN-a se spekulisalo i o uticaju harizmatičnih sveštenika na opredeljenje mladih, pri čemu su se posebno apostrofirale “oratorske sposobnosti” Amfilohija Radovića, o čijoj smo popularnosti početkom osamdesetih već pisali (ovde). Na pitanje, da li biste se u slučaju nevolje za pomoć obratili svešteniku potvrdno je odgovorilo čak 43% ispitanika, dok je 36% dalo negativan odgovor. Beogradski nedeljnik je čitaocima sugerisao i da su mnogi mladi Beograđani te 1984. godine crkvu tek otkrivali. Oni, pisao je Dragan Jovanović, to i nisu krili: “Raspitivali su se kako se krsti, koliko dana se za Uskrs posti, šta je iza ikonostasa…” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)

„Kažu, mi smo postali od kišne gliste,
ili od arheopteriksa, neke odvratne
i dlakave ptičurine. Ima kandže i
hrani se leptirima. Tako kaže
nastavnica, a ne zna da objasni
da li je tada zaista bilo leptira.“

Kao poseban faktor koji je mlade odvlačio u crkve navedena je i sama aktivnost SPC, koja je znatno bolje, u poređenju sa birokratizovanim državnim i partijskim aparatom, znala da se obrati mladoj populaciji: “Sveštenici organizuju dopunsku nastavu, zbrinjavaju mlade nezbrinute, pružaju ruku zaostaloj deci i hendikepiranima, onima od kojih gotovo svi – od mesnih zajednica pa nadalje – dižu ruke. Dok se nadležni i zainteresovani u Beogradu mesecima svađaju oko lokacije za stacionar namenjen lečenju narkomana, crkva uzima mlade narkomane pod ruku i vodi ih u svoj dom.” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)

Septembra 1984. godine Stevan Nikšić je za NIN razgovarao sa sociologom Sergejem Flereom, koji je, poput svog kolege Maštruka, ondašnji uspon religioznosti pripisao krizi, koja je, po njemu, zaustavila trend “sekularizacije i ateizacije” društva. Primetio je, međutim, i da je buđenje religioznosti u Beogradu, snažnije nego u drugim srpskim gradovima, poput Novog Sada ili Niša. To je obrazložio tezom da je u velikim centrima sila konformizma slabija, te da su u njima društveni konflikti izraženiji nego u manjim sredinama. (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)

Izvesnu potvrdu ovih saznanja iz 1984. godine (atipičnost beogradske urbane religioznosti), nalazimo i u knjizi istoričara Miloša Timotijevića, objavljenoj više od dve decenije kasnije. Ispitujući verske sentimente u čačanskom kraju, Timotijević je zaključio da je učešće u verskim ritualima sredinom osamdesetih godina bilo značajno intenzivnije u seoskim sredinama, nego u samom Čačku. Osim toga, u Čačku je, zaključuje Timotijević, religioznost bila snažnija među nižim socijalnim stratumima. (Miloš Timotijević, Vek sumnje. Religioznost u čačanskom kraju 1886-2008, Čačak 2009, str. 192)

Slični su bili i rezultati istraživanja niškog sociologa Dragoljuba Đorđevića, koji je krajem leta 1984. godine u Dugi konstatovao da prosečan vernik tog kraja, za razliku od beogradskog slučaja, nije bio ni mlad, ni urban. Foto-robot religiozne osobe niškog regiona nije živeo u gradu, bavio se poljoprivredom, imao preko 55 godina, bio ženskog pola (domaćica), slabog materijalnog statusa, bez školske spreme i politički pasivan. (“Slavu slavi, crkvu obilazi”, Duga, 25. avgust-6. septembar 1984)

Mikrofon je dat i “protivničkoj strani” – samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Istina, “pod kontrolisanim uslovima”, budući da je za mišljenje pitan prota Mihailo Smiljanić, predsednik Udruženja sveštenika Srbije i funkcioner Republičke konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda. Uspon religioznosti Smiljanić je krajem 1986. godine u razgovoru sa Vanjom Bulićem video kao bežanje od stvarnosti, odnosno od nevolja “u koje smo upali”. Okretanje mladih religiji i crkvi on je obrazložio delovanjem više faktora – pobožnosti, ali i inata i pomodarstva. Konstatovao je snažan porast interesovanja za studije teologije. Brucoši teologije dolazili su, isticao je prota Smiljanić, iz radničkog, službeničkog i seljačkog miljea. Bilo je i “drastičnijih” primera: “Poznavao sam sekretara partijske organizacije, koji je želeo da njegov sin studira tehniku. Posle mesec dana dete je pobeglo u manastir Dečane. Nikakve veze pre toga nije imao sa teologijom, a sada je jedan od mojih najboljih studenata.”

Sve više mladih želelo je da se krsti, što je Smiljanić pripisivao i uticaju novog konteksta: “Nedavno je bila jedna devojčica, kćerka prosvetnih radnika. Kaže da su većina drugarica u razredu krštene, pa neće da bude crna ovca.” (“Petokraka na slavskom kolaču”, Duga, 27. decembar 1986-9. januar 1987)

Savremenici su, kako vidimo, nepogrešivo opažali velike promene u društvenoj orijentaciji svojih potomaka osamdesetih godina. Ipak, o krajnjim dometima ovih kretanja moglo je samo da se spekuliše. Već pomenuti Sergej Flere, ocenio je u intervjuu za NIN, da se radilo “o previranju u društvenoj svesti, za koje ne možemo sa izvesnošću reći, kakav će mu biti ishod, ali je izvesno da će krizne pojave ostaviti dugotrajne posledice na pogled na svet mladih generacija.” (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)

Ova neprecizna konstatacija u osnovi je bila tačna. Posledice su bile dugotrajne. Događao se tektonski prelom i počinjala je nova epoha. Revolucionarnim generacijama nije preostalo ništa drugo, nego da sa užasom, ili bar nemo, posmatraju kako se svet njihovih idejnih i teorijskih paradigmi nepovratno ruši.

Petar Dragišić