„Nepristojna ponuda“ američkih bankara Jugoslaviji 1982. godine

U proleće 1982. godine jedan crnogorski bankar sastao se u Njujorku sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke. Razgovor u Njujorku je pokazao da su na vrhu ove finansijske imperije (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje galopirajućom jugoslovenskom krizom.

Kakvu su poruku Rokfeler i ostali faktori „koji su oblikovali budućnost sveta“ preko Vlade Radovića poslali Jugoslaviji i kako je Beograd reagovao na „nepristojnu ponudu“ njujorške finansijske elite?

Baš sve je početkom osamdesetih godina krenulo nizbrdo. Jugoslovenska federacija suočila se sa nizom problema koji su domaćoj i međunarodnoj javnosti pokazali neodrživost Titovog eksperimenta. Igrom istorije nevolje koje su Jugoslaviju snašle bile su ne samo brojne, već su se i vremenski podudarile, a eskalirale su gotovo neposredno po smrti čoveka koji ju je personifikovao. Ekonomsko zaostajanje najočitije je demonstrirano visokim spoljnim dugom, koji je dostigao 20 milijardi dolara i čije je servisiranje enormno opterećivalo jugoslovensku ekonomiju. Snažna kriza likvidnosti brukala je Jugoslaviju pred svetom i slala signale o mogućem bankrotu izvikanog socijalističkog modela. Cenu nespretno i neodgovorno vođene jugoslovenske privrede (iracionalno zaduživanje, „promašene investicije“ i sl.) plaćali su pre svega njeni građani. Devalvacija, visoka inflacija, oštre mere štednje, oborili su životni standard i poljuljali autoritet Brozovih sukcesora. Nestašice uvoznih proizvoda i sirovina (poput kafe i goriva), kao i učestali štrajkovi, najavljivali su još teže dane.

Nije Jugoslavija bila jedina država koja se u to vreme borila sa bremenom nagomilanih dugova. Setimo se samo tadašnje Poljske ili Rumunije. Međutim, Jugoslaviji su sreću kvarile i neke druge okolnosti. Ekonomski kolaps pratili su, naime, i nepovoljni trendovi međunacionalnih odnosa. Kontrarevolucija na Kosovu, koja je bila zaustavljena tek krajnjim naporima republičkog i saveznog represivnog aparata, predstavljala je pravu probu građanskog rata, a domaćoj i međunarodnoj javnosti poslala je poruku da je jugoslovensko društvo ne samo u krizi, već i pred konačnim slomom.

Redovi za gorivo su obeležili sivu svakodnevicu Jugoslavije početkom osamdesetih

Verovatno su bar neke od ovih tema prolazile kroz glavu Vlade Radovića, predstavnika Investicione banke iz Titograda, dok se u Njujorku jednog martovskog dana 1982. godine češljao i brijao pred sastanak sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke, jednog od najuticajnijih finansijskih instituta tog vremena. Ne znamo na koji je način Radović došao do ovog elitnog kruga i teško možemo da objasnimo zašto su ljudi koji „su oblikovali budućnost sveta“ odlučili da baš preko ovog crnogorskog bankara prenesu najvažnije političke poruke jugoslovenskom rukovodstvu. Danas to nije ni važno. Znamo, međutim, da se od Radovića tražilo da sa sadržajem razgovora upozna čelne ljude režima u Beogradu, pa se tako u najvišim krugovima jugoslovenske prestonice brzo pronela informacija o čudnom susretu Vlade Radovića sa dvojicom uticajnih njujorških bankara. Radović je, naime, o sadržaju razgovora obavestio Savezni sekretarijat za finansije, koji je zatim ovu osetljivu informaciju preneo jugoslovenskom premijeru (igrom slučaja takođe crnogorskom kadru) Veselinu Đuranoviću. Tim povodom hitno je održana prvo sednica najvišeg tela za nadzor bezbednosti zemlje – Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, a zatim i sednica Predsedništva SFRJ.

Tako se pred najuticajnijim ljudima Jugoslavije u proleće 1982. godine našla koncizna beleška koju je o razgovoru sa dvojicom potpredsednika Chase Manhattan banke – Čarlsom Šrederom (Charles Schroeder) i Rodžerom Robinsonom (Roger Robinson), sastavio Vlada Radović, a koja se danas nalazi u fondu „Predsedništvo SFRJ“, u Arhivu Jugoslavije.

Radović je već na početku ovog izveštaja naveo da su njegovi američki sagovornici pokazali skepsu u pogledu nastojanja Beograda da dobije sindiciran zajam, što su pripisali nepovoljnom stanju na međunarodnom tržištu kapitala, usled, pored ostalog, već pomenute krize likvidnosti u Rumuniji i Poljskoj. Polazeći od te premise Šreder i Robinson su, ističući da su oni „pravi prijatelji Jugoslavije“, preporučili da umesto izlaska na tržište Jugoslavija „zagrize metak“ i upotrebi devizne rezerve za premošćavanje akutnih finansijskih šupljina. Na tržište je, nastavio je dvojac Chase Manhattan banke, trebalo izaći najranije u jesen 1982. godine.

Razgovor u Njujorku se ubrzo preneo na teren politike, pokazujući da su na vrhu Chase Manhattan banke (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje jugoslovenskom krizom. Razradu ovih scenarija Radovićevi sagovornici pravdali su svojim „dugogodišnjim i tradicionalnim prijateljstvom prema Jugoslaviji“. Ukratko, radilo se o solidnoj finansijskoj ponudi Jugoslaviji, koja je trebalo da spreči da kriza u Jugoslaviji otvori vrata jačanju sovjetskog uticaja u SFRJ i time poremeti osetljivi geopolitički ekvilibrijum u Beogradu: „Smatraju da Jugoslavija pripada Zapadu, a ne Istočnom bloku … i upravo zbog toga zajedno sa prijateljima koji su na visokim pozicijama u State Departmentu i NATO-u, uz znanje g. Rockefellera, razrađuju red poteza u slučaju da Jugoslavija, i pored uspjeha u zavođenju reda u kući na ekonomskom planu, dođe u situaciju da događaji van njenog uticaja zaprijete da ugroze njen integritet i njenu nezavisnu politiku (sa Istoka, naravno)… Imaju u vidu eventualnu vanrednu geopolitički krizu širih razmjera u kojoj mnoge stvari ne bi zavisile od same Jugoslavije. Osjećaju dužnost i odgovornost da priskoče u pomoć (NATO, State Department, banke na čelu sa Chase Manhattan, dakle one snage koje „shape the future of the world“) koja bi uzela oblik i finansijskih sredstava pod povoljnim uslovima (red veličina 1,5 milijardi $), što bi bilo dovoljno snažnoj privredi, kao što je jugoslovenska, da prevaziđe eventualne tekuće probleme u platnom bilansu.“

„Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo
da se polako distancira od pokreta

nesvrstavanja,
jer joj tu ne leži suštinski interes,

već da se približi Evropskoj
ekonomskoj zajednici,
gde joj je pravo mjesto“.

Ovu ponudu Šreder i Robinson dopunili su i traženjem protivusluge. Ukratko, od Beograda se očekivalo da sprovede takve kadrovske rezove, koji bi Jugoslaviju skrenuli sa kursa neutralnosti i nesvrstavanja i odlučnije je približili Zapadu. Preporučili su da se na ključna mesta u saveznoj administraciji dovedu „najsposobniji i najmoderniji ljudi“, a da na vrhu piramide bude Stane Dolanc. Osim toga, naglasili su da bi podržali i „modernističke elemente u JNA da igraju mnogo važniju ulogu u tekućim poslovima“, što su obrazložili svojom procenom „da naši (jugoslovenski – P.D.) najsposobniji generali gledaju blagonaklono na približavanje Jugoslavije Zapadnoj Evropi i SAD“. Ove personalne promene trebalo je da olakšaju geopolitični zaokret Jugoslavije prema Zapadu: „Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo da se polako distancira od pokreta nesvrstavanja, jer joj tu ne leži suštinski interes, već da se približi Evropskoj ekonomskoj zajednici, gde joj je pravo mjesto“.

Početkom maja 1982. godine o Radovićevom razgovoru sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke diskutovano je prvo na Savetu za zaštitu ustavnog poretka, a zatim na sednici Predsedništva SFRJ, pri čemu su oba puta iznete slične (negativne) percepcije ponude iz Radovićevog izveštaja. Prema ocenama Saveta za zaštitu ustavnog poretka, ideje koje su u razgovoru sa Radovićem izneli Čarls Šreder i Rodžer Robinson, nisu predstavljale samo stav američkog finansijskog kapitala, već se radilo o preovlađujućem stavu Vašingtona prema Jugoslaviji. Podvučeno je da je suština te linije procena SAD da akutna jugoslovenska kriza likvidnosti predstavlja pogodan povod da se na Jugoslaviju izvrši pritisak radi „dobijanja određenih političkih koncesija od SFRJ koje bi, objektivno, vodile ka gubljenju političke i ekonomske samostalnosti naše zemlje i napuštanju nesvrstane politike.“ Krajnji cilj je, prema oceni Saveta, trebalo da bude uvlačenje Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu i njeno vezivanje za NATO. Navedena su i saznanja Saveznog sekretarijata za inostrane poslove da Stejt dipartment takve stavove usaglašava sa evropskim partnerima, pre svega sa SR Nemačkom. Kao signal da su takve teze prešle Atlantik ocenjen je nastup neimenovanog predstavnika jedne zapadnonemačke kompanije, koji je Jugoslaviji preporučio „preorijentaciju ukupne politike“ i okretanje Zapadu, koji bi zatim Jugoslaviji pružio „neophodnu pomoć“.

Polazeći od premise da bi nesposobnost Jugoslavije da servisira svoje finansijske obaveze ozbiljno ugrozila bezbednost zemlje i njen uhodani spoljnopolitički kurs članovi Saveta za zaštitu ustavnog poretka su podvukli potrebu uvođenja mera (uključujući i one restriktivne) za konsolidaciju spoljne likvidnosti SFRJ. Zaključeno je i da sadržaj razgovora Radovića sa njujorškim bankarima treba shvatiti „kao vrlo ozbiljno upozorenje“

Identični stavovi čuli su se i na sednici Predsedništva SFRJ, održanoj dva dana posle sednice Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Predsednik Saveznog izvršnog veća Veselin Đuranović je, referišući se na belešku Vlade Radovića o sastanku u Njujorku, ocenio „da na Zapadu računaju sa našim (jugoslovenskim – P.D.) teškoćama (…) i sada pokušavaju da raznim pritiscima iznude odgovarajuće ustupke.“

Šef jugoslovenske diplomatije Josip Vrhovec uneo je malo optimizma tvrdnjom da prema procenama SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove) „koncepcija vršenja pritiska na Jugoslaviju“ još uvek nije odnela prevagu u privrednim i političkim krugovima u SAD. Vrhovec je time ostalim članovima Predsedništva SFRJ indirektno sugerisao da predlozi koje su u razgovoru sa Vladom Radovićem izneli funkcioneri Chase Manhattan banke nisu predstavljali jedinstven stav američkih elita prema SFRJ. Otuda je Vrhovec konstatovao da će Amerikanci prema Jugoslaviji zauzeti fleksibilniju liniju, te da stoga jugoslovenske „političke šanse“ nisu male.

Diskusija na sednici Predsedništva SFRJ je pokazala da jugoslovensko rukovodstvo nije bilo spremno na bilo kakve političke koncesije u zamenu za inostranu finansijsku podršku. Umesto toga, predloženo je donošenje stabilizacionih mera u cilju obezbeđivanja spoljne likvidnosti zemlje. Opredeljenost jugoslovenskog državnog vrha za održanje Titovog spoljnopolitičkog nasleđa lapidarno je sažeo Draža Marković, podsetivši da je Broz povodom sličnih pritisaka javno isticao da Jugoslavija neće odstupati od svoje „politike nezavisnosti i samostalnosti“.

„Postavlja se pitanje zbog čega ne bismo i sada pokazali svetu da se i bez Tita ponašamo na način kako je on to činio. Naravno, ostaje za procenu da li, kada i ko to da učini.“ – Draža Marković

*****

Događaji koji su usledili posle „nepristojne ponude“ Chase Manhattan banke, koja je bila brižljivo skrivana od jugoslovenske i svetske javnosti, pokazali su da je jugoslovensko rukovodstvo odbacilo ideje ove finansijske instutucije o radikalnoj promeni spoljnopolitičkog kursa kao uslova za svežu finansijsku injekciju. Umesto bilateralne kombinacije sa Chase Manhattan bankom, Jugoslavija je spas potražila na drugi način. U akciji više međunarodnih finansijskih instituta (na prvom mestu MMF-a) i većeg broja zapadnih komercijalnih banaka Jugoslavija je ubrzo bila podržana paketom od nekoliko milijardi dolara, preko novih kredita i reprograma duga.

Jugoslavija je tako pokazala nespremnost da trguje svojom političkom autonomijom na međunarodnoj sceni u zamenu za pomoć Chase Manhattan banke, ali je morala da prihvati ustupke na drugom terenu. Stand-by aranžman sa MMF-om podrazumevao je nastavak stezanja kaiša, suočivši jugoslovensko stanovništvo sa traumatičnim krajem nežne socijalističke bajke.

Kao što Jugoslavija nije imala drugu opciju, bez mogućnosti izbora bile su i vodeće političke i finansijske ustanove Zapada. Stejt dipartment i državni podsekretar (nešto pre toga i američki ambasador u Beogradu) Lorens Iglberger pokazali su veliko interesovanje da se Jugoslavija, kao i 1948. godine, „održi na površini“. Za razliku od Chase Manhattan banke, oni Jugoslaviji nisu postavljali teške političke uslove, strahujući da bi se u slučaju okretanja leđa Jugoslaviji, Beograd približio Istoku (preko transakcija na bazi kliringa, barter aranžmana i sl.).

Novu vladu čekala je teška borba za izlazak iz dužničke krize – premijerka Milka Planinc i savezni sekretar za narodnu odbranu, admiral flote Branko Mamula

Ponuda Chase Manhattan banke, izneta u razgovoru Šredera i Robinsona sa Vladom Radovićem, pokazala je da su se na Zapadu početkom osamdesetih godina konstituisale dve linije prema Jugoslaviji. Prva je bila radikalna i polazila je od ideje da je nastupio trenutak da se posrnula nesvrstana Jugoslavija „ponudom koja se ne odbija“ konačno pretera zapadno od Gvozdene zavese. Drugi kurs prema Jugoslaviji je bio znatno konzervativniji, počivajući na strahovanjima da bi, lišen dostupne pomoći na Zapadu, Beograd mogao da se okrene Moskvi, čime bi se anuliralo sve što je posle 1948. godine Zapad politički i materijalno investirao u jugoslovensku emancipaciju od SSSR-a i socijalističkog lagera.

U izboru između ova dva (bez)izlaza jugoslovensko rukovodstvo nije imalo dileme. Samo par godina posle Titove smrti njegovi zbunjeni i višestrukom krizom zastrašeni epigoni nisu mogli ni da pomisle na raskid sa ključnim pravcima njegove spoljnopolitičke doktrine. Posle Radovićevog konspirativnog razgovora u Njujorku Jugoslavija je poživela tek jednu deceniju. Da li bi prihvatanje „nepristojne političke ponude“ Chase Manhattan banke i „ljudi koji su oblikovali budućnost sveta“ dovelo do drugačijeg ishoda? To nikad nećemo saznati.

Ponuda Chase Manhattan banke Beogradu, tako, nije promenila tok istorije socijalističke Jugoslavije, ali je po ko zna koji put na videlo iznela snažnu spregu sveta velikog novca i visoke politike. Ipak, ponekad i ponegde ti „savezi elita“ (kao u slučaju kojim se ovaj tekst bavi) nisu dovoljno jaki da proizvedu opipljivije rezultate. U proleće 1982. godine inercija Titovog nasleđa pokazala se kao dovoljno visoka prepreka.

Petar Dragišić

Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu 1968-1980, Petar Dragišić

Link za prvi nastavak feljtona:
https://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2019-09-24&rubrika=Feljton&clanak=713864&najdatum=2019-09-23&fbclid=IwAR0XCs9DV7LHJvJLnTa0FDE8Wit-gr7_BycCnhyE1bhZsaeoQV-3ka_HmWY

Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Šta smo znali o Italiji. Pogledi iz Beograda na Italiju 1955-1978, Petar Dragišić

Link za prvi nastavak feljtona:
https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=747330&najdatum=2020-06-08&datum=2020-06-11&fbclid=IwAR0A1um5vJOxNMnYHKL5in_jFgE3D-aVhZgYYdazP7YwHKhF_DQM7K0WfDU

„Oni koji su izdali narodna nadanja moraće da idu. Mirno, bez opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.“ – Intervju Mila Đukanovića iz 1989. godine

Kako je Milo Đukanović (26), diplomirani ekonomista i član CK SKJ, u razgovoru sa Ratkom Kneževićem za DUGU, (br. 391, februar-mart 1989), ispraćao staru političku klasu.
Izvodi iz intervjua pod naslovom „Pet fotelja ne čine sistem“ najmlađe zvezde antibirokratske revolucije u Crnoj Gori, datog pre više od tri decenije.

Ovo je vreme rušenja dogmi, vreme velikog otrežnjenja. Stepen ideološke indoktrinacije je visok i nje nisu pošteđene ni mlađe generacije, recimo mi (…) Sa ljudskog stanovišta, imam razumijevanja prema svim pripadnicima jednog starog političkog koncepta, koji pred kraj svoje karijere, u bitno izmijenjenim uslovima političkog rada ne mogu da nađu sebe. Na razumijem ih sa političkog i moralnog aspekta, kad neće da shvate da u ovoj fazi društvenog razvitka, koju obeležavaju, može se slobodno reći, promene karaktera tektonskih poremećaja, oni nisu u stanju da drže korak i da će svojim usiljenim zadržavanjem u toj radikalno novoj političkoj orijentaciji usporavati i ugroziti proces neophodnih društvenih reformi. Zato i mislim da je vrijeme da dobar dio onih sa namnoženim mandatima u političkim i drugim organima odu na zasluženi odmor, a „nek zastavu nosi svaka nova smena“.

Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.
Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka.
Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara
i poražena politika nije galantno prepuštala
svoje pozicije i priznavala poraz.

Kad je Crna Gora u pitanju, po mom mišljenju, potrebno je razlučiti neposredan povod, odnosno tu kap koja je prelila čašu žuči crnogorskog naroda prvih dana nove godine, od suštinski dubljih uzroka minulih događaja. U nju su stali i do očaja doveden socijalni status ogromne većine radnih ljudi i građana i razočarenje indolentnošću jugoslovenskog i crnogorskog političkog vrha u odnosu na Kosovo, i neslaganje sa sve izraženijim političkim trvenjima među rukovodstvima, i ogorčenje neautoritativnošću i do gubljenja identiteta nesamostalnošću crnogorskog političkog i državnog vrha. Dugo je akumulirana kritična doza nezadovoljstva jednom politikom, koja je evidentno bila jalova i odnarođena.

Silovitim ulaskom naroda u politiku taj donedavno rezervat za posvećene ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze. Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz, a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.

(…)

Moraće, dakle, sada, kada se stvari postavljaju s glave na nogu, oni drugovi iza kojih umesto rezultata stoje maratonske biografije, koji su, što bi Njegoš rekao, „izdali narodno nadanje“, silaziti sa scene. Mirno, po prirodi stvari, bez stodnevnog opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.

Silovitim ulaskom naroda u politiku
taj donedavno rezervat za posvećene
ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski
vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska
dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja
su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na
snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze.
Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj
Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz,
a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću
takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.

Neposredan povod januarskih događaja u Crnoj Gori bila je tuča, da ne upotrebljavam tu nabrzinu smišljenu sintagmu o hitnim merama. Ja u toj bezumnoj odluci vidim potvrdu svoje dijagnoze o dubokom dugogodišnjem jazu u Crnoj Gori između naroda i rukovodstva. Jer ko bi, sem onog ko se toliko birokratski otuđio i osilio, mogao do te mere potceniti karakterni sklop crnogorskog naroda, da mu priredi batinanja, i posle svega, da mirno sedi u fotelji čekajući zaborav za tu sramotu.

Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara i poražena politika nije galantno prepuštala svoje pozicije i priznavala poraz. Zar oproštajno slovo pojedinih njenih aktera ne zvuči upozoravajuće, da ne kažem preteće: istorija ća navodno dokazati da su oni ipak bili u pravu. Tako to i biva. Kada ponestane argumenata za politički dijalog, pa shvate da moraju otići, onda makar mnogi od njih žele brzu kompromitaciju svojih naslednika da bi iz te činjenice crpli dokaze za svoju nevinost. No, kada bismo se mogli u potpunosti koncentrisati na izradu projekta budućnosti, mi se i ne bismo plašili suda istorije.

  (…)

Kada je program u pitanju, napravićemo ga brzo i kvalitetno. Samo, bez nervoze. Za sve ove godine, a bilo ih je tridesetak, niko nije ni pitao za program. Mandati su uglavnom blanko dobijani i tako trošeni.

(…) Narod je zakoračio na političku scenu i uspostavio stalnu demokratsku kontrolu vođenja politike. Ta kontrola, doduše, još nije institucionalizovana, ali je i ovakva i te kako potrebna, jer više uzurpacije vlasti neće moći da bude. Politika mora postati prohodnom i protočnom za stalno nove ljude i ideje, upotrebljive, blagodetne. Odzvonilo je doživotnim profesionalnim političkim karijerama i vlastohlepcima. Neka to bude javni posao, kojim ćemo se pomalo svi baviti, jer je dosta sudbine naše prepuštano samo izabranim vođama. Umesto profesionalne a diletantske, zasnujmo politiku kompetentnu, a deprofesionalnu, do granice optimalnosti. Crna Gora nikad u svom posleratnom razvoju nije bila u težoj društveno-ekonomskoj i socijalnoj situaciji. Danas je potrebno podmetnuti leđa za Crnu Goru. To moraju učiniti, pre svega, oni koji je doživljavaju kao svoju sudbinu, ali i svi drugi koji osećaju patriotsku obavezu da svojim znanjem i iskustvom  doprinesu stabilizaciji prilika u Republici i intenziviranju njenog razvoja.

Muk, mrtva tišina, zanemeli ljudi – Rudarska tragedija u Aleksincu 1989.

Povodom Dana rudara prisećamo se i tragičnih događaja iz osamdesetih godina, kada je više od 150 rudara u tri velike nesreće u srpskim rudnicima izgubilo živote. Najpre su 1983. godine u nesreći u Aleksinačkim rudnicima nastradala 34 radnika, da bi 1984. godine u rudniku Rembas poginulo više od trideset rudara. Pet godina kasnije, 17. novembra 1989. godine, usledila još veća tragedija, kada je u Aleksincu stradalo čak 90 rudara.

U prvom izveštaju (od 18. novembra) Politike o tragediji u jami „Morava“ u Aleksincu još uvek se nagađalo o sudbini rudara prve smene posle požara na transportnoj mehanizaciji. Konstatovalo se, pesimistički, da je u pitanju bila „velika tragedija“, da oko rudnika tumaraju „zanemeli ljudi“, da vladaju „muk i mrtva tišina“. Naknadna informacija ovog beogradskog dnevnika (isto od 18. novembra) potvrdila je pesimistička predviđanja iz prvog teksta. Prenosimo deo ovog konciznog i jezivog izveštaja.

Više od devedeset rudara izgubilo je život juče popodne, u severnom reviru jame Morava Aleksinačkih rudnika, ugušivši se posle požara koji je u transportnom hodniku, na koti 445 izbio u 11 časova i 59 minuta. U zvaničnom saopštenju se kaže : „Od produkata požara došlo je do gušenja, odnosno trovanja zaposlenih u proizvodnom reviru“.

Zvanično saopštenje ne može da opiše užas rudarske smrti i stravu leleka koji, u trenutku dok ovo javljamo, odjekuje u aleksinačkoj noći. Ako se zvanično saopštenje prevede na jezik života – u ovom slučaju na jezik smrti – može se zaključiti da se paljenje instalacija i transportnih uređaja – čiji se uzroci ispituju – pretvorilo u veliki požar koji se munjevito širio onemogućivši rudarima severnog revira izlazak iz jame, sa dubine od 622 metra.

Rudari su, tako, u stvari sačekali najužasniju moguću smrt, od otrovnih gasova i gušenja, nemoćni da bilo šta učine, nemajući kuda da pobegnu (…) Spasioci, koji su odmah stigli na lice mesta, takođe su bili nemoćni da pruže bilo kakvu pomoć rudarima. Oni su konstatovali da u severnom reviru, po zlu čuvene jame Morava, više nema živih rudara. Iz prve smene iz jame su bezbedno izašla 73 rudara, od 168, koliko ih je u jamu ušlo (…) U trenutku dok ovo izdanje Politike odlazi u štampu spasilačke ekipe i vatrogasci ulažu ogromne napore da ugase razbesneli požar i probiju se do mesta tragedije. Na žalost, tek tada će se znati i konačna brojka poginulih u Aleksinačkim rudnicima (…) Oko rudnika, u širokom krugu, jer je pristup ulazu u jamu zabranjen, stoje ljudi, starci, žene i deca, kao da čekaju da se mrtvi rudari vrate.

Inače, spasilačkim ekipama rudnika uglja Aleksinac odmah su pristigle u pomoć ekipe članova četa za spasavanje iz rudnika Soko, Rembas, Bogovina i Ibarskih rudnika, a na putu su, dok ovo javljamo, spasilačke ekipe iz Bora, Titove Mitrovice i Zenice. Pomoć su ponudili i drugi rudari iz SR Srbije i Bosne i Hercegovine. Rudnik su odmah po saznanju za tragediju posetili predsednik Predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva CK SK Srbije dr Bogdan Trifunović, savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin, republički sekretar za unutrašnje poslove Radmilo Bogdanović (…)

Прошла времена, презент и футур у дневничким белешкама Драгана Крстића

Драган Крстић (1929-2006) је био српски психолог, рођен у Београду у којем је живео, радио и у којем је умро. Био је аутор низа значајних радова из домена психологије – Психолошки речник (1988) и Психолошке белешке (1992), те низа истраживања из области филма, језика, издаваштва, архитектуре, развојне психологије… Тек неки међу његовим пријатељима су знали да је Драган Крстић био и спортски пилот, а нико, па ни супруга, да је од 1960-1988. године водио дневник.
Крстић је био кетмен. Његова укљученост у социјалистичку структуру власти преко низа академских институција у којима је радио омогућавала му је увид у механизме функционисања тадашњег режима. Утиске о ономе што је видео и према чему се односио са пуним неповерењем је бележио у дневник (Психолошке белешке. Покушај психолошке хронике I-VI, Балканија: Нови Сад). Захваљујући тој околности данас је могуће читати једну интимну историју односа према структури власти, која је настајала у распону од готово тридесет година.

4.7.1975

Драган Крстић

Пошто сам на једном семинару говорио о анализи садржаја комуникације, разговарао сам са једним професором који у оквиру Центра за усавршавање на Филолошком факултету треба да уради дипломски рад, жели баш тиме да се бави. Запослен је у Ваљеву у затвору за тешке малолетне преступнике, и предложио сам му да изврши статистичку анализу речника и синтаксе у писменим радовима младих затвореника. Иако сам га упозорио да је посао временски дуг и по операцијама заметан, прихватио је тему. И сам је запазио неке одлике речника малолетних преступника и радознао је да их јасније класификује и донекле квантификује. Каже да се у синтакси може приметити да млади затвореници мало користе садашње време, претежно користећи прошло и будуће. Пошто ради у репресивном апарату, нисам хтео да га излажем накнадним искушењима и да отварам питање колико је то стварно специфична одлика затвореника, а колико уопште одлика југословенске, нарочито српске популације. Уосталом, и читав идeолошки систем више ради са прошлим и будућим, него садашњим временом.

Сваки затворен систем мора да изађе из тескобе затворености, а у језику се то једино може бекством у прошлост или будућност, док је садашњост менталне, физичке или било какве затворености неподношљивa. Комунистичка идеологија се јавља као имитација религијских општих образаца у којој је садашњост тегобна, па се преко ње мора брзо прећи, као да је то нешто сасвим пролазно и успутно. У синтакси ће се то одразити у ређој употреби садашњег времена. Прошлост је била грешна, али и испуњена подвижништвом које изводи на пут спасења. И једно и друго мора бити добро описано, са честом употребом прошлих времена. Комунистичка идеологија много користи прошло време у коме описује све грехове бивших власти, као и подвиге комуниста, који су се супротстављали тој грешности многих људи, и најзад кроз мучеништво извели становништво на прави пут спасења. Најзад, ту је и будућност, рај на земљи, безгрешно друштво, једно наилазеће озарено време, које се мора често спомињати да би својом динамиком привлачности утицало на људе да се придруже или подреде комунистичкој идеологији. Кријумчарење тог библијског обрасца у свест људи комунисти су остваривали различитим психолошким путевима, зависно од развојне фазе у којој су се нашли. Пре него што дођу на власт они се користе снагом језичког логоса и свој долазак на власт најављују метафором Библије, само са спуштањем основног људског егзистенцијалног обрасца из његове трансцедентне равни у овоземаљску раван, што им и даје велику психолошку динамику у условима кризе људског веровања. После њиховог доласка на власт, психолошки услови се битно мењају. Парадоксално је да комунистичка власт заиста реализује и заоштрава библијски концепт о тегобној садашњости, која постаје мучна и неподношљива, па је сви, и народ и комунисти, избегавају и не спомињу што се изражава у сразмерно реткој употреби садашњег времена. Тада и народ почиње другачије психолошки да користи прошло и будуће време. То није употреба којом се кријумчари есхатолошки концепт егзистенције, већ обично, некад и панично, бекство из садашњости. Оно што видимо код малолетних затвореника, или што бисмо видели у било којој тамници, само је екстремни случај општих односа који сада владају у Србији.

Висока учесталост јављања прошлих времена у нашем садашњем говору садржи у себи важне одлике које такође ваља запазити. Наиме, српски језик располаже развијеном и јасном структуром неколико прошлих времена, која су сада готово заборављена. У употреби је преостало, практично, уопштено, најмање диференцијално прошло време и примедба о високој учесталости прошлих времена у нашем говору стварно се односи на ту врсту глобалног саопштавања прошлости. Био сам – нема више бих, бејах, бивао сам, бејах био. Оно што се дешава са нашим говором (мишљењем) донекле је замагљено чињеницом да и у другим језицима постоји разликовање више прошлих времена и да је и у њима дошло до извесне редукције употребе разноврсних прошлих времена, као и њихово свођење на неко прошло време које одговара нашем општем прошлом времену (перфекту). То је проблем такозване економизације говора, са придавањем многобројних и разноврсних (не много дивергентних) значења (у облику “гроздова”) речима које су кратке и “економичне” у говору. Исто је и са редукцијом граматичких правила употребом такође економичних граматичких облика, који не захтевају много енергије ни у поруци, ни у пријему и обради порука (највише у енглеском, али и француском и немачком, донекле и руском језику-говору). Међутим, та редукција “великих језика” важи углавном за усмени говор, док су у писаном језику сви граматички облици сачувани (нарочито у француском), изузев површних текстова свакодневице, или намерно “скраћеног” говора агенцијских вести. Иако не постоје упоредна истраживања преко којих би се могао упоредити степен економизације и редукције говора у различитим језицима, уверен сам да је редукција нашег говора знатно већа, да је психолошки другачија и да је само делимично условљена економизацијом граматичких облика. Усмени говор је флуидан и тешко се пореди, али зато се те разлике могу јасније видети у писаном говору. Довољно је само бацити поглед на неки наш писани текст, чак и онај са најозбиљнијим језичким претензијама и одмах приметити да је употребљен готово искључиво перфекат. То је у другим језицима просто незамисливо, али и у нашим ранијим текстовима.

Не бих хтео да преузмем улогу судије и да беспоговорним закључивањем пресецам иначе увек отворена језичка питања, па с тога не осуђујем оно што се дешава са нашим усменим и писаним говором јер он је одређен огромним инерционим моментима који су, уосталом, захватили и мој говор. Не желим ни да осудим искључиво комунистичку идеологију и владавину јер слични процеси редукције су, очигледно, започели још раније, у међуратном периоду нашег говорног понашања. Оно што се догађа у језику и говору далеко је фундаменталније од једне идеологије, ма колико дубоке, библијско-архетипске слојеве личности она захватала. Тек у том контексту примећујем да је редукција условљена и тешким психолошким притиском садашњости, из које произилази и амбивалентан или нејасан однос према прошлости. У тој прошлости све је измешано, и добро и зло, и достојанство и понижење, и грижа савести због злоупотребе прошлости и понос због њених достигнућа – свакојаке супротности су у њој садржане, нарочито ове скорашње, комунистичке, са много свирепости и превара. Једни делови прошлости се прихватају, други одбијају, нешто у њој психолошки функционише као нада, друго као проклетство – ништа од тога између себе није јасно раздвојено, не постоји граница, ни временска, ни било каква друга која би ту прошлост диференцијално размеђила. Из таквог психолошког односа према прошлости не може да произађе ни њено јасно и танано граматичко разликовање, па се са њом поступа грубо, начелом све или ништа.

19.12.1973.

(…) Где су се изгубила сва она прошла времена у српском језику, која су до недавно постојала у непосредном говору и још увек се срећу код старијих људи? У текућем говору изгубило се пређашње свршено и несвршено време и остало је само једноставно прошло време. (…) чини се да је цео тај “временски” квар језика најближи коренима поремећаја саме потенције језика, редуковане заједно са редукцијом саме егзистенције.

У мојој кући су се говорила сва времена и сећам се да сам прве потешкоће имао на факултету, и то баш на студијама психологије. На вежбама, када је требало давати исказе и водити протоколе замерали су ми што кажем “осетих” или “бејах осетио” и захтевали су да кажем “осетио сам”. Нико није хтео да разуме разлику између неког тренутног осећаја (осетих), осећаја који је претходио нечему (бејах осетио), или осећаја који је у прошлости трајао неко време (осећах – ни то нису допуштали да уђе у протокол) и захтевали су редуковано, недиференцијално, једноставно и, ваљда, економично, “осетио сам”. Моји напори да тачно опишем доживљаје понекад су сматрани егзибиционизмом што је стварно било у складу са егзибиционизмом психологизирања, док је стварни проблем остао запостављен. Другачије граматичке природе, али сличног структуралног поремећаја било је и изостављање глаголских прилога и радних придева који су се некада такође далеко више примењивали него сада. И са њима сам имао много мука у протоколима о самопосматрању, јер је све то некако изгледало анахроно. (…) Свака промена у језику означава и промену односа према реалности и ишчезавање прошлих времена из употребе указује на опасне промене у нашој психолошкој грађи. (…) Губљење прошлости у диктатурама је додатно, условљено и њеним потискивањем, не зна се да ли више институционалним или самим индивидуалним психолошким притиском у страху од те исте прошлости која опомиње. (…)

Срби, а са њима и многи у Југославији, пре свега не верују више у свој језик, а верују у све друге, претпостављајући да ти други носе истину и логос, а да сопствени води омашају односа с реалношћу. (…) Сви ти лажни односи према реалности и то у њеним најважнијим аспектима морали су створити велико осећање несигурности спрам свога језика, као и страхопоштовања према другим, успешнијим, који су ваљаније дефинисали стварност.

Медитеран какав је некад био („Медитерански светионик“ Зорана Живковића)

О нужности пловидбе може се полемисати, али писање заиста јесте неопходно. Нису нам познати морепловски капацитети Зорана Живковића, али се он у писање сасвим разуме. Аутор студије Медитерански светионик (Нови Сад/Подгорица 2019) је прошао различите животне станице, да би се обогаћен искуствима прикупљеним из литературе, те животним лекцијама са средоземних викола и страда, латио тастатуре и исписао близу 500 страница текста о српским литерарним перцепцијама медитеранског света.

У уводном делу студије аутор броделовски скицира средоземни простор – његову географију, флору, мирисе, укусе, по нешто историје. Основни део Медитеранског светионика – Живковићева амбициозна имаголошка анализа – открива приличну заступљеност медитеранских тема у различитим жанровима српске књижевности 19. и 20. века. Гро простора српска литература је посвећивала, разуме се, оним средоземним просторима са којима је интеракција Срба кроз историју била најнепосреднија и најинтензивнија – Апенинском полуострву и српским порцијама Медитерана – Боки Которској и Далмацији.

Позивајући се на једно старије истраживање аутор износи податак да су од 1799. до 1972. године публиковане чак 84 српске путописне форме о Италији. Италијанске градове описивали су, између осталих, Доситеј, Јоаким Вујић, Његош, Љубомир Ненадовић, Марко Цар, Црњански, Винавер. Српски путописни записи о Италији откривају посебну одушевљеност Напуљем, али и Римом, Венецијом и Фиренцом. У Живковићевој књизи налазимо више панегиричких цитата о кампанијској метрополи, при чему је акценат стављан на хедонистичке нијансе наполитанске свакодневице – на буку, лепоту, песму и драму. Према Винаверу, Напуљ је у себи носио тајну “вечите младости”. За Његоша, Рим је био “величанствен”, док је Љубомир Ненадовић, позивајући се на друге путописце, Фиренцу називао “рајем Италије”, а Италију “рајем Европе”.

Дугачак низ ода Италији прекидан је спорадичним, упадљиво мање позитивним перцепцијама италијанске “другости”. У Живковићевој књизи анализирана су два таква погледа – оба на Венецију и оба са црногорског/бокељског “светионика”. Млетачка искуства војводе Драшка неупоредива су са усхићеним (па неретко и кичастим) хвалоспевима Италији у делима већине српских путописаца, с обзиром да се ова споредна фигура Горског вијенца својски наругала Венецији и млетачким обичајима. Стилски другачије је негативне перцепције Бокеља према њиховој јадранској матушки изразио Стјепан Митров Љубиша. Његов Кањош Мацедоновић није био ни најмање задивљен чудима Венеције, а у сторији о борби Кањоша са Фурланом прилично се јасно сигнализирала морална супериорност Паштровића у односу на њихове млетачке патроне.

У другој половини књиге Живковић сецира дела која су тематизовала стварност на словенској страни Јадрана. Посебна пажња поклоњена је стваралаштву Симе Матавуља, Иве Ћипика и Владана Деснице. У више наврата аутор у овом делу књиге уочава снажне антагонизме поменутог простора (Срби-Хрвати, тј. православци-католици/урбано-рурално), истичући, међутим, жилаве капацитете средоземног света да такве дихотомије уљуди и примири. У овој тези и видимо поенту Живковићеве књиге. На више места у књизи аутор, наиме, подвлачи дефиницију Медитерана као простора “јединства различитости”. На пример: “Нигде противречја разних врста нису тако очигледна као на Медитерану. Јер, Медитеран је заправо у својој суштини мозаичка слика разних противречности, које у свом тоталитету, на том великом медитеранском платну из разних даљина и перспектива, знају чак да делују прикладно и хармонично.” Или: “… на Медитерану се одувек живот одвијао као збир нужних компромиса. И где на крају, и поред свега, све тако бројне разлике и различитости, ипак опстају у једној медитеранској јединствености без јединства”.

Своју студију Живковић, међутим, не финишира са превише оптимизма. Констатује немогућност данашњег медитеранског света, загледаног у своју “златну прошлост”, да ухвати корак са глобалним савременим процесима. Оптерећен непрегледним наслагама историје, Медитеран је у 21. век ушао као далека периферија постмодерног (и не нужно лепшег) света. Геополитички маргинализовано, Средоземље је сведено тек на једно од попришта ривалитета нових, ваневропских империја. На Медитерану се више не репродукују новац, моћ, или идеје које мењају свет. Његове прастаре конзервиране структуре ипак имају немерљиву савремену вредност. Овај гигантски музеј на отвореном представља, тако, оазу или референтну тачку за све оне који, каже аутор Медитеранског светионика, “ескапистички желе да у садашњости виде слике прошлих времена”. У сваком случају, носталгичним житељима савременог и долазећег осиромашеног света, жељним класичних идеја и проверене префињене естетике, ће сачувани и разлупани споменици и небројене књиге (укључујући и Живковићеву, боје магнолије) помоћи да се обавесте о оном Медитерану – послужимо се слоганом из једне не тако давне пропагандне кампање – “as it once was”.

(Петар Драгишић)

„Јадни латински!“ Класичар и песник – Пјер Паоло Пазолини

Пјер Паоло Пазолини је био италијански романописац, есејиста, учитељ, педагог, драматург, сценариста, синеаста, глумац, политичар, сликар, новинар, лингвиста, класичар и песник. Био је и хомосексуалац, верник, агностик, атеиста, побуњеник, а можда и анархиста. Волео је и фудбал. Родио се 5. марта 1922. године у Болоњи, а његово убиство 2. новембра 1975. године у једном званичном судском спису описано је на следећи начин:

“Када је пронађено његово тело, Пазолини је лежао потрбушке, с једном крвавом руком одмакнутом, а другом скривеном испод тела. Коса умрљана крвљу падала му је на огуљено и повређено чело. Лице деформисано од подбулости било је црно од модрица и рана. Руке и шаке такође су биле модроцрвене и црвене од крви. Прсти леве шаке преломљени и одсечени. Лева страна вилице поломљена. Спљоштен нос окренут надесно. Уши одсечене на пола, а лево ишчупано из корена. Ране по раменима, грудима, слабинама, са траговима гума сопственог аутомобила којим је прегажен. Једна грозна повреда између врата и потиљка. Десет поломљених ребара, поломљен грудни кош. Јетра повређена на два места. Срце које се распукло.” (из поговора Јасмине Ливаде, у: Pjer Paolo Pazolini, Amado mio kome prethode grešna dela, Narodna knjiga: Beograd, 1984)

Пазолини није био “миран момак” – до смрти су против њега била покренута 33 судска поступка. Оптужбе су биле разне: од завођења малолетника, до прогона његових уметничких дела. Разне су и многобројне интерпретације могућих мотива његовог убиства: према некима је у питању био обрачун Пазолинија и његовог љубавника, али истрага која је била поведена после његовог убиства и током које је учињен немали број пропуста отворила је простор за сумње да је Пазолини био убијен из политичких разлога. Важан тренутак Пазолинијевог сукоба са друштвом у којем је живео, стварао и у којем су његов филмски израз и књижевни глас постајали све иритантнији, представљао је текст Cos’è questo golpe? Io so, објављен новембра 1974. године у миланском дневнику Corriere della Sera. У њему је Пазолини упозорио јавност да су му позната имена одговорних за серију терористичких напада који су тих “оловних година” потресали Италију.

Пазолинијев недовршен и постхумно објављен роман “Петролио” открио је његово интересовање за још једну белу мрљу савремене италијанске историје – за смрт председника италијанске нафтне империје ЕНИ, Енрика Матеиа. Матеиева смрт у авионској несрећи у Ломбардији 1962. године изазвала је лавину спекулација о његовом могућем убиству јер је овај контроверзни моћник рушио ригидне хладноратовске баријере, пледирао за италијанску енергетску еманципацију и оспоравао монопол седам нафташких сестара, чиме је на себе навукао гнев утицајних људи из света међународне политике, угљоводоника и великог новца. Отуда и долази претпоставка по којој је Пазолинијево занимање за ову тему италијанске политике довело до његовог трагичног краја новембра 1975. године. Убиством Пазолинија била је послата порука да се путем побуне више није могло ићи некажњено.

Елементи набоја који је Пазолини произвео у италијанском друштву, као и сегменти његове сложене личности, већ су истраживани и анализирани у многим текстовима, али један аспект његовог деловања остаје у сенци – његово залагање за очување латинског језика у оквиру италијанског школског система. Није искључено да је управо тај сегмент Пазолинијеве борбе погађао у нерв систем који се у Италији постепено учвршћивао од краја Другог светског рата. Пазолини је, бранећи латински језик, указивао на немогућност помирења две културне матрице које су се у Италији у другој половини 20. века сударале и искључивале: прва је била она која је почивала на античком, класичном и хришћанском наслеђу, а чију су срж чинили латински, али и старогрчки језик, док је друга, њој супротстављена, била она која се успостављала од краја Другог светског рата, а која је италијанско друштво обликовала према моделима неокапиталистичких и конзумеристичких вредности и естетике.

Послератне промене Пазолинију нису давале мира, и са њима се носио теже него са фашистичким наслеђем. Једна од тих промена га је посебно иритирала: био је сведок суштинских реформи образовног система у Италији које су од почетка шездесетих година значајно маргинализовале наставу латинског језика у италијанском школском систему. Од половине 19. века до 1923. године латински је у италијанским петогодишњим гимназијама, коју су похађала деца од десете до четрнаесте године, био заступљен чак више од италијанског језика. То је значило да је на недељном нивоу, на пример, у трећој години гимназије било предвиђено девет часова латинског језика наспрам шест часова италијанског језика, док је у четвртој и петој години био предвиђен једнак број часова за италијански и старогрчки језик (у концепту образовања у којем су у школама били предавани латински, старогрчки и италијански језик, историја са географијом, аритметика, гимнастика са војном обуком и веронаука). Образовна реформа која је уследила са Мусолинијевим освајањем власти и која је на снази била до 1940. године и даље је прописивала мањи број часова италијанског језика од латинског језика у петогодишњим италијанским гимназијама (с тим што је уместо веронауке био уведен један страни језик).

Марија Калас као Медеја и Пазолини

Кључне промене отпочеле су 1963. године, када је у новоформираној трогодишњој средњој школи “scuola media unificata“ латински језик прво био сведен на статус факултативног предмета, да би 1977. године латински и коначно нестао из ове средњошколске форме, која се данас назива Scuola secondaria di primo grado. Шездесетих година прошлог века, у време Другог ватиканског концила, латински је доживео пораз и у католичкој цркви, пошто је у литургијама уступио место “живом”, дакле, италијанском језику.

У таквим околностима, непосредно пред нову реформу школског програма која је на снагу ступила почетком 1963. године, Пазолини је записао кратак текст под насловом “Јадни латински” (децембар 1962). У њему се Пазолини залагао за опстанак латинског језика у школском систему, али само под условом да и сам школски систем буде радикално промењен, јер је, како је мислио, начин на који се тада латински предавао у школама представљао увреду за традицију. Пазолини је, међутим, куцао на “затворена врата”: отварање католика-демохришћана према левици (социјалистима) почетком шездесетих година имало је за последицу социјалистички оријентисану школску реформу. Резултат је био већ поменута “scuola media unificata“, којом је латински језик био отеран на маргину, што је, уз подизање старосне границе обавезног школства на четрнаест година, представљало значајан корак ка демократизацији и прагматизацији знања у Италији.

Силвана Мангано и Пазолини

“Школски латински језик” који се до почетка 60-их година још био задржао у најелементарнијим формама, Пазолини је називао “малограђанским латинским”, “академским латинским” (удаљеним од живота), дакле – “криминалним!”. Такав латински је, по његовом мишљењу, био последица начина на који су у школама били предавани књижевност, историја и науке. Упоредо са тим, на северу Италије је, како је забележио, “неокапитализам” својом модернизацијом мењао класичне форме живота до њихове непрепознатљивости. Тај неокапитализам за собом није остављао ништа, каже Пазолини, осим економске добробити и масовне културе. Требало је, познавањем латинског језика, упознавати и волети сопствену прошлост, градити заједничке слике о прошлој стварности и бити свестан да је такав вид образовања уједно био и облик борбе против “спекулативности неокапитализма” који, како Пазолини каже – “не поштује и не зна ништа”. “Јадни латински” (ниво на који је учење латинског језика коначно био сведен) јесте, према Пазолинијевом мишљењу, био средство упознавања италијанске историје, али на онај начин који је одговарао новим временима и структурама власти.

Едип

Другим речима, представе и слике прошлости које су генерације Италијана усвајале и којe су чиниле основу њихове националне културе (али и основе европске културе), почеле су да ишчезавају са нестајањем латинског језика из образовног система. На њихово место су почеле да долазе осакаћене полупредставе о историји које је Пазолини сматрао малограђанским и скандалозним, а које су све више биле усклађиване са рађањем потрошачког, демократизованог и вестернизованог италијанског друштва. Схвативши да Италијани губе своју прошлост, Пазолини је почео своју борбу: оживљавање италијанских и европских представа из заједничке “афричке”, античке, класичне и хришћанске прошлости кроз филмске слике. Отуда у његовом филмском опусу значајно место заузимају филмови као што су Јеванђеље по Матеју (1964), Краљ Едип (1967), Теорема (1968), Медеја (1969), Декамерон (1961), Кентерберијске приче (1972), Цвет хиљаду и једне ноћи (1974). Његова филмска интерпретација Медеје (коју је тумачила Марија Калас у божанственим костимима Пјера Тосија) опомињала је савременике да би им се, у сусрету са “новим светом”, могла догодити трагедија слична Медејиној која се усудила да напусти свој стари свет.

Борећи се за опстанак класичног наслеђа Пазолини је снажан акценат стављао на старе језике. Видео их је, не као артефакте давних епоха, већ као језике побуне против конзумеристичке малограђанске заједнице у којој је, силом прилика, морао да живи. У овом кратком монологу у Сабаудији из 1974. године Пазолини је своју критику савременог света радикализовао до тезе да је конзумеристичко неокапиталистичко друштво по својој деструктивној моћи превазишло свог идејног претходника – фашизам. Фашистички систем је, према његовом мишљењу, персонификовала криминална олигархија која је, за разлику од потоњег послератног поретка, имала тек лимитиране капацитете за рушење традиционалних стилова и естетике.

Оливера Драгишић/Петар Драгишић

Шћепан Мали, Београд 1957 (Глигор Станојевић)

Како то изгледа кад једна метропола пропада, давећи се у остацима свог богатства и луксуза, а шта се за то време догађа на рубовима империје? Сјајна дигресија Глигора Станојевића у књизи о Шћепану Малом о декаденцији Млетачке Републике у 18. веку. Било актуелно тада, а можда се догађа и данас.

“Док је Османска империја стењала под теретом анархије, дотле се Млетачка република, као гранична страна држава, која је граничила са Црном Гором и била у многоструком односу с народом Црне Горе, налазила у економској и политичкој кризи. Пожаревачким миром 1718. године Република је завршила своје ратовање против Турске. Иако је Република из овог рата изашла као побједник, чак са извјесним територијалним проширењем, Пожаревачки мир значио је ликвидацију њеног господства на Леванту. Од почетка XVIII вијека почиње лагани, али сигурни економски пад Републике. Заснивајући своју трговину више на посредничкој трговачкој улози са заосталим источним земљама и богатећи се на заосталости тих народа, Венеција је морала да уступи мјесто другим поморским државама Запада, које су развиле своје производне снаге. Од тридесетих година XVIII вијека Венецији озбиљно конкуришу Француска и Енглеска и у оној роби за коју су Млечани сматрали да имају монополистички положај на турским тржиштима.

Држећи се чврсто својих застарјелих политичких установа, Република је у знатној мјери онемогућила развијање производних снага, како у метрополи, тако и у провинцијама. Млетачке провинције на Јадрану у току XVIII вијека, из деценије у деценију, све више сиромаше. Али у самој Венецији, гдје се вијековима сливало богатство, живот је текао широком животном ријеком. Никада се раније у Венецији није тако раскошно живјело. Безбрижно се уживало у данашњици, са сигурним увјерењем у сутрашњицу. Салони, елеганција, корупција, забаве, позоришта, концерти, празници, љубав, жене, карневали, то је била свакидашња слика високог друштва у Венецији. То схватање владајуће класе лаког и безбрижног живота преносило се и на доње слојеве, који су у друштвеном животу Венеције имали ону исту улогу коју су играли у старим комедијама. Та гомила вилана, факина и баркариола траћила је вријеме по крчмама, пијацама, молу и пристаништу, а своје радости налазила у игри фурланских кола и пјевању ноћних серенада.

Рад је био готово презрен; радило се врло мало. Omo studioso, magro moroso, каже млетачка пословица из тога времена. Радило се у празним часовима између забава или у крчми. Такав раскошан живот горњих друштвених слојева није био познат у осталим градовима Италије. Само се француско племство могло такмичити са Венецијом. Ко је у Венецији усред таквог срећног живота знао и хтио да зна да у њиховим провинцијама на Јадрану влада биједа? О томе су знали сенат и инквизитори, зато што су по своме бирократском положају то морали знати. Али они су сматрали да су довољно урадили за срећу и благостање својих поданика ако издају наређење да некога објесе или окују у галији. Такав је био антипод живота метрополе и провинције. Слабост Венеције била је видна и за Црногорце. У европској констелацији, како је владика Василије тачно уочио, Република је била држава “која се не може сравнат ни с најмањом потенцом у Европи, а камо ли с онијем великијем империјам христијанским.”

Зидари туђе среће. Београдска штампа о економском емигрирању из Југославије у Западну Европу крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, Београд 2019 (Петар Драгишић)

Вишеструка криза југословенског система шездесетих година имала је и политичке, али и врло изражене економске нијансе. Југословенско друштво је у том периоду било суочено са кризом у односима њених република и народа, који се може свести на конфликт између централистичких и (кон)федералистичких концепција. То је време Осмог конгреса, Брионског пленума, албанских демонстрација за Косову и у Македонији, уставних амандмана. Југославија у овом драматичном раздобљу улази у доба нестабилности које је најавило њену несрећну судбину почетком деведесетих година. 

Истовремено, шездесете су и време преиспитивања економских концепата југословенског експеримента. Привредна реформа уносиће елементе тржишне економије у југословенску социјалистичку, самоуправну економију. Но, проблеми су се тиме само заоштрили. Некомпатибилност југословенског система и реформских мера покварили су све релевантне параметре југословенске привреде. Једна од последица овог реформског покушаја био је и поремећај на југословенском тржишту рада, односно отпуштања радника и затварање „привредних субјеката“ за запошљавање новопридошле генерације радника. 

Према расположивим изворима, редуковање могућности проналажења посла у Југославији, као и трагање за већом зарадом, у односу на ону која се остваривала у социјалистичкој Југославији, произвели су масовни миграциони талас, који ће у Западну Европу у веома кратком периоду (до почетка седамдесетих година) однети готово милион југословенских радника. Ова драстична демографска појава није представљала последицу искључиво југословенских привредних аномалија, већ је била узрокована и силама које су деловале из другог правца – из најразвијенијих економија северозападне Европе, чије потребе нису могле да задовоље домаћи ресурси радне снаге. Масовно емигрирање југословенске радне снаге довешће крајем шездесетих и почетком седамдесетих година до формирања великих заједница југословенских радника, пре свега у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској и Шведској. 

Југословенска држава није желела да овај процес економске емиграције протиче изван контроле режима. Настојећи да ову појаву доведе у склад са својим економским интересима југословенске власти су донеле више правних аката у циљу дефинисања процедура за запошљавање радника из Југославије. Томе је, осим тога, требало да служи серија билатералних споразума са земљама које су прихватиле највећи број југословенских радника. У пракси се, међутим, испоставило да овај вид управљања миграционим кретањима из Југославије није био нарочито ефикасан. Показало се, наиме, да је велики број радника до запослења у иностранству долазио „другим путем“, односно, заобилазећи за то предвиђене институције. Тако је и квалификациона структура југословенске економске емиграције изгледала другачије од југословенских намера, с обзиром на приличан удео квалификоване и стручне радне снаге у гастарбајтерској популацији. Ипак, режим у Београду није спутавао емиграциони талас из Југославије, видећи у том процесу прилику за збрињавање вишкова радне снаге – пратеће појаве привредне реформе. Југословенске власти нису скривале ове намере од домаће јавности. О њима се јавно изјашњавао и југословенски партијски и државни лидер Јосип Броз Тито. 

Осим делимичног растерећења тржишта рада велики талас југословенске гастарбајтерске емиграције доносио је југословенској привреди још један конкретан бенефит. Радило се о високим износима дознака југословенских радника у иностранству, које су у години Титове смрти достигле четири милијарде долара. Тиме су се Југословени у иностранству показали као драгоцен извор девиза за југословенску привреду. 

Поред интензивнијег емигрирања квалификоване радне снаге, што је представљало нежељену последицу емигрантског таласа шездесетих и седамдесетих година, југословенске власти је узнемиравао и потенцијални утицај политичке емиграције из Југославије на југословенске раднике у Западној Европи, што је доживљавано као озбиљна претња југословенским интересима. Свесне те опасности, југословенске власти су предузимале мере, поред осталог, пропагандног карактера, у циљу снажења про-југословенске и марксистичке оријентације југословенских радника у иностранству и њихових породица. Масовност гастарбајтерске емиграције из Југославије крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када је ова појава била на свом врхунцу, није могла да буде игнорисана од југословенских медија. Београдска штампа није скривала од својих читалаца да реке Југословена напуштају земљу у потрази за послом у иностранству. О феномену одласка на рад у иностранство писало се интензивно, при чему су тематизовани различити аспекти гастарбајтерске проблематике. Изношени су статистички подаци, писано је о основама југословенске емигрантске стратегије, разлозима емигрирања, односно о циљевима које су Југословени на привременом раду у иностранству настојали да реализују животом и радом изван Југославије. 

Београдске дневне новине и часописи се нису супротстављали економском емигрирању из Југославије, што је јасно рефлектовало став југословенских власти о делимично очекиваном позитивном ефекту одливања дела радне снаге у иностранство. У анализираним текстовима проналазимо, међутим, став о штетности емигрирања квалификованих и висококвалификованих кадрова, потребних југословенској привреди. Радило се о ставу који је у потпуности био одраз званичног југословенског курса према запошљавању југословенских држављана у иностранству. 

Штампа је писала и о факторима који су емигранте из Југославије вукли ка Западу, односно Западној Европи. У први план су стављани незапосленост у Југославији, као и могућност веће зараде. Као кључни конкретан циљ гастарбајтера истакнуто је решење стамбеног питања – изградња, или куповина куће, или стана. Новине у југословенској престоници су регистровале и потенцијални значај гастарбајтерског новца за југословенску економију. Указивано је на тешкоће домаћих банака да привуку још више гастарбајтерске штедње и наглашавана озбиљна конкуренција иностраних банака у борби за гастарбајтерски новац.  

У анализираним текстовима проналазимо доста детаља о југословeнcкој емиграционој политици. Истиче се, што је и био јасан став југословенског режима, амбивалентан став према питању емигрирања југословенске радне снаге, при чему се са одобравањем гледало на одлазак неквалификованих радника, док се наглашавала потреба заустављања одлива квалификованих и стручних кадрова. Фокусирано је и деловање југословенских институција у бризи о југословенским радницима у иностранству, при чему је критикована непропорционалност југословенске конзуларне мреже растућим заједницама Југословена у Западној Европи. У штампи смо проналазили и осуде недовољне бриге о информисању Југословена на раду у иностранству. Критиковано је и запошљавање југословенских радника „другим путем“, односно заобилажење процедура предвиђених југословенским нормама и билатералним споразумима Југославије са земљама пријема. 

Ове повремене критике појединих аспеката односа југословенских власти према проблематици гастарбајтерске емиграције из Југославије не можемо тумачити као фронтални напад на курс државе према овом проблему. Штампу у Југославији су представљала информативна гласила режимских (државних или партијских) установа, па на страницама југословенских новина и часописа нећемо наићи на тонове који би озбиљније одударали од ставова политичке класе. Питање економске емиграције ту свакако није представљало изузетак. Штампа, дакле, није нападала феномен гастарбајтерске емиграције, нити генерални курс режима у Југославији према овом деликатном питању. 

Разуме се, београдске новине и часописи, као уосталом и медији у осталим југословенским републикама, „пропустили“ су да масовну емиграцију из Југославије виде и прикажу као колосални доказ краха југословенског економског, и не само економског експеримента. Критике појединих аспеката односа државе према проблему гастарбајтерског емигрирања из Југославије шездесетих и седамдесетих година тако видимо не као напад на режим и његову оријентацију у процесу извоза радне снаге, већ као „другарску критику“, односно покушај да се појава, чија се неопходност не доводи у питање, унапреди и боље усагласи са интересима југословенске заједнице.

У анализираним новинским текстовима у периоду од краја шездесетих до почетка седамдесетих година, у значајној мери је портретисан сам гастарбајтер. Писано је о стандарду Југословена на привременом раду у иностранству, условима становања, могућностима зараде и уштеде. Овде је, за разлику од текстова о политици државе према питању економског емигрирања, штампа имала већи маневарски простор у извештавању и коментарисању. Значајан простор дат је управо материјалним резултатима гастарбајтерских авантура. У репортажама и чланцима објављеним у испитиваном периоду проналазимо бројне податке о висини зарада југословенских гастарбајтера у маркама, шилинзима, француским и швајцарским францима, шведским крунама. Ове вредности су понекад бивале појашњаване конвертовањем у динаре, али и спорадичним навођењем одређених цена у земљама пријема, што донекле данашњем читаоцу може да појасни реалну висину зараде Југословена у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској, Шведској. У штампи проналазимо и бројне исказе самих гастарбајтера о могућностима уштеде зарађеног новца и начину његовог трошења. Из њих сазнајемо да је приоритет даван решењу стамбеног питања, односно изградњи или адаптацији кућа у Југославији. Гастарбајтер се приказује, што је одговарало стереотипним представама о овој популацији, и као особа склона агресивном репрезентовању сопственог успеха, изградњом велике куће или куповином аутомобила, што је популацију у завичају требало да увери у величину успеха његове гастарбајтерске авантуре. 

Значајан простор је београдска штампа крајем шездесетих и почетком седамдесетих година посвећивала и условима становања Југословена на привременом раду у иностранству. Сазнања о овом аспекту гастарбајтерског живота новинари београдских штампаних гласила остваривали су на најнепосреднији начин – обиласком приватних станова југословенских грађана на раду у иностранству, али много чешће посетама баракама намењеним колективном смештају југословенских и осталих иностраних радника. У бруталним описима ових објеката – барака, преовлађују тамни тонови. Ове приче приказују гастарбајтера као човека који живи на граници људског достојанства, или и испод ње. Радило се о јефтином смештају, који је радницима био једина опција у покушају да уштеде део зараде. 

У анализираним новинским чланцима срећемо се и са темом носталгије. Често је ова тема третирана са пуно патоса и, чини нам се, свесно или несвесно у функцији јачања југословенског патриотизма. Третирано је и питање слободног времена гастарбајтера, при чему су приказани неки од начина борбе југословенских миграната, неинтегрисаних у друштва земаља у којима су радили, са доколицом. Она се ублажавала, не у контакту са домаћим становништвом, већ у кругу сународника, у кафанама југословенских власника, у клубовима југословенских радника, на железничким станицама, или, на пример, код Reichsbrücke у Бечу. 

Значајан број чланака посвећених југословенској економској емиграцији фокусирао је успехе и неуспехе гастарбајтера. Штампа је у различитим формама представљала судбине појединих миграната, чија су се искуства кретала од бајковитог успеха или приличног успеха, до разочараности и пораза. Појединац је могао да дође до значајне зараде, али и да се суочи са немогућношћу реализовања постављених циљева, односно са свешћу да читав подухват није имао смисла. Неки су неуспеси били тотални, кулминирајући губитком живота. На раду, изван посла, или у „обрачуну са самим собом“. 

Ни у једном од анализираних текстова нисмо пронашли прецизно дефинисан одговор на питање да ли се емигрирање исплатило или не. Од таквих генералних оцена су се новинари београдских штампаних гласила у потпуности уздржали. Навођени су многобројни примери позитивних и негативних исхода. Ако бисмо из њих извели некакву средњу вредност, можемо констатовати да је у београдској штампи крајем шездесетих и почетком седамдесетих година гастарбајтерска пустоловина перципирана као реална могућност остваривања одређених материјалних потреба. Читаоцу је, међутим, бројним сликама гастарбајтерске свакодневице упућивана порука, да се до тог циља долазило тешко, преко великих одрицања, блата, трулих дасака по радничким баракама. Гастарбајтер је, тако, по правилу виђен као мученик, а тек понекад и као (материјално) остварен човек. Градио је друштво капиталистичког благостања, али је оно остајало изван његовог домашаја. 

Велика француска ћутаоница у филму „Базен“ Жака Дереа

У Француској је током септембра 1968. године био снимљен гламурозни играни филм Базен у режији Жака Дереа. Главне улоге су биле поверене Алену Делону, Роми Шнајдер и Морису Ронеу, док се у споредној роли појављује и млада Џејн Биркин. У ствари, Базен је био филм који су Жак Дере и Ален Делон правили заједно. То је био први од њихових девет заједничких филмова и једини који Делон није продуцирао. Чињеници да је Делон први пут учествовао у режирању једног филма као што је Базен није поклањана специјална пажња. Међутим, управо је она могла бити од кључног значаја за успех и разумевање филма у чијој се позадини одвијао скандал који је дубоко потресао француску јавност, француски политички врх, југословенско емигрантско подземље у Паризу и француску мафију. “Афера Марковић” умало није коштала Алена Делона угледа и каријере.

Током снимања филма на оближњем сметлишту било је пронађено мртво тело Делоновог “човека”, југословенског емигранта Стевице Марковића са којим је Делон већ дуже време имао напет однос и несугласице. Журналистика никада није успела да сазна о каквој се тачно врсти “напетости” радило. Истрага која је уследила и током које су биле изнете претпоставке да су Марковићево убиство наручили Ален Делон и његов кум Франсоа Маркантони, “capo” корзиканске мафије, никада није добила судски епилог. Афера је ипак допринела широком интересовању за све личности које су у њу биле умешане. Један од врсних познавалаца југословенског емигрантског подземља у Европи, новинар Душан Савковић, дуго је и темељно истраживао “случај Марковић”, а како француско судство пресуду никада није изрекло, Савковић је своја сазнања о Марковићевом убиству могао да презентује само у форми романа Горила I и II. У књизи Загрљај Париза исти аутор описује процес новинарске истраге и, поред мноштва интересантних детаља, скреће пажњу и на чињеницу да је Делон платио превод романа Горила и да се носио мишљу да по њему сними филм. И тај податак није неважан: Делон је очигледно имао афинитет ка филмској тематизацији догађаја у којима је и сам учествовао. То незнатно појачава тезу коју у овом тексту износимо – да је Делон и у филму Базен играо самог себе, без обзира на чињеницу што је филм настао на основу новеле Жана-Емануела Колина која је била написана непосредно пред снимање филма, под псеудонимом.

Базен се жанровски најчешће описује као психолошки трилер: Маријана (Роми Шнајдер) и њен партнер Жан Пол (Ален Делон) проводе одмор у луксузној вили свог пријатеља која се налази на француској ривијери. Њихов однос је нестабилан, Жан Пол није сигуран у Маријанин однос према њему из чега се међу љубавницима развија блага напетост. Она ескалира када им у госте дође некадашњи Маријанин љубавник и пријатељ Жана Пола, Хари (Морис Роне) који са собом доводи своју младу кћерку Пенелопу (Џејн Биркин). Хари је надобудни, самоуверени тип, који не сумња у своју способност да сваког тренутка Маријану поново може имати. Тако се и понаша. И Жану Полу се тако чини јер ни Маријана не изгледа равнодушно према бившем љубавнику. Осујећен и љубоморан, понижен понашањем своје папртнерке и њеног бившег љубавника, Жан Пол заводи младу Харијеву кћи. Од тог тренутка напетост је све израженија међу ликовима, а Жан Пол ту ситуацију разрешава убиством (дављењем) пијаног Харија у базену. Обрт настаје када Маријана, током полицијске истраге, стане на страну свог партнера Жана Пола прикривајући његов злочин. Кључни доказ убиства, гардеробу убијеног, Маријана и Жан Пол скривају у подруму виле. Жена, која је била casus belli сукоба два мушкарца остаје некажњена, стаје на страну свог партнера убице, а злочин остаје неразјашњен и вођен као “несрећан случај”. Из филма није јасно каква је будућност њихове везе.

У сценарију филма садржани су и неки историјски догађаји. Убиство Стевице Марковића је на видело изнело чудан однос између њега, Алена Делона и Делонове супруге Натали. Радило се о својеврсном љубавном троуглу у којем су Марковић и Натали већ неко време пре његовог убиства били у вези. Такав однос између Марковића и Натали потврдили су многи саговорници из документарног серијала “Лепи и мртви” (Миломира Марића). Савковић у свом роману инсинуира да би однос Делоновог телохранитеља Марковића и његове жене Натали могао бити тек један од разлога нарученог убиства. Други је могао долазити из Марковићевог настојања да се по сваку цену и на бруталан начин домогне “високог друштва” Француске, мотивисано страхом емигранта од друштвене маргине француске престонице, као и његовом незајажљивом жељом за новцем. Служећи се уценама (претња фотографијама са оргија на којима је наводно присуствовала Помпидуова супруга у време предизборне кампање за председничке изборе, за које никада није установљено да ли су заиста постојале) Марковић је прекршио правило ћутања обавезујуће за друштво којем је желео да припада, а чију је окосницу чинила спрега мафије и државне структуре власти. Показавши своју бескрупулозност, Марковић је по ту структуру постао озбиљан и неконтролисани “играч”. Због тога је, али и због везе са Натали, Марковић из “друштвене игре” био избачен тако што је био убачен у најлонску амбалажу Маркантонијевог душека, а потом био бачен на градско сметлиште.

Необично је колико уверљиво су Делон, Роми Шнајдер и Роне (који су Делона одреда бранили пред судом као сведоци, припадајући истовремено кругу његових сталних пријатеља из високог друштва) одиграли тешке улоге из којих није на први поглед једноставно схватити у чему се напетост међу ликовима тачно састоји. Одређена недореченост у филму појачава драму. Чини се да су улоге тако уверљиво могли одиграти једино инсајдери, учесници стварних догађаја, као људи који су страхоту љубоморе, освете, страсти и убиства доживели на сопственој кожи или који су бар били навођени искуством једног од њих. Како би могло изгледати убиство пријатеља који се почео преметати у непријатеља и супарника, агресивног и насртљивог типа, могао је добро знати једино Делон. Сценарио је пружао велике могућности да Делон одигра једну од својих највећих улога, али и да утиче на глуму својих колега.

Ипак, хронологија догађаја омета претпоставку да би у Базену Делон, Шнајдер и Роне могли тумачити Делона, Натали и Стевицу Марковића. Како би иначе било могуће да се у филму интерпретира убиство Стевице Марковића које ће се тек десити током снимања филма? Има нечег чудног, некакве коинциденције у радњи филма и заплету који се Делону дешавао у приватном животу. Није могуће да је филм антиципирао убиство? Смешно је и помислити да је Делон филмом најављивао убиство које је, како се верује, сам наручио. Још чудније је што је исте године био снимљен и други култни филм у којем је обрађена слична тема: супруг који припада елити француског друштва из љубоморе убија љубавника своје супруге који иначе по статусу не припада високом друштву, а жена која је била разлог убиства остаје некажњена иако је, прикривајући мужев злочин, постала саучесник у убиству свог љубавника. Реч је о филму Неверна жена, Клода Шаброла (1968/9). Морис Роне у оба филма игра љубавника. Одакле су такви садржаји и заплети стигли у француски филм?

У позадини Нверне жене и Базена који су остварили снажан утицај на моду, али и на естетику филма (чувени су костими које Роми Шнајдер носи у Базену, а које је креирао познати креатор Андре Куреж) смрдела су три југословенска леша, од којих је Стевица Марковић био последњи. Марковићевом убиству претходило је убиство његовог пријатеља Милоша Милошевића. Милош је такође био југословенски емигрант који се Делону приближио још у време Делоновог боравка у Београду током снимања филма о Марку Полу. Од тада су Делон и Милошевић постали интимуси, а њихов однос је интригирао колико њихове савременике, толико и оне који су се касније бавили Милошевим убиством које се такође приписивало Делону. Веза између Делона и Милоша описивана је као хомосексуална у којој је Делон обожавао Милоша, као пословна у којој је Милош био Делонов телохранитељ, као сложена јер је Милош био прва права велика, а можда и једина љубав Натали Делон још пре него што је постала госпођа Делон, као супарнички јер је и Милош имао амбиција да постане глумац и добро му је кренуло у Америци. Милош Милошевић је био убијен као љубавник супруге остарелог америчког глумца Микија Рунија, а ту услугу су Рунију наводно учинили Делон (такође личним разлозима мотивисан да се ослободи доминације Милошевића) и његов кум Маркантони који су се баш у време Милошевићевог убиства затекли у Америци. Делон је платио Милошевићеву сахрану и пренос његовог ковчега у Београд (сам чин подећа на мафијашки стил какав обичан свет може да види само у филмовима о мафији), а да је имао чудан, можда патолошки, однос према Милошевићу сведочи управо то што је Делон Милошеве ствари чувао у свом подруму.

На Милошево Место у Аленовом животу је дошао Стевица Марковић, по препоруци свога друга. Сместио се и на место љубавника Делонове жене која је са Аленом имала све напетији однос с обзиром да се већ шушкало о Делоновој умешаности у Милошевићево убиство. После снимања Базена, поготово после Марковићевог убиства, Делон и Натали су се растали.

Ако филмови Базен и Неверна жена не говоре о троуглу Делон-Натали-Стевица Марковић, онда су сасвим сигурно могли бити инспирисани љубавним троуглом Делон-Натали-Милош Милошевић, а убиство Стевице Марковића је током симања филма Базен додатно оптеретило ионако сложене односе међу супружницима. Према таквој интерпретацији, Морис Роне је у оба филма могао тумачити лик Милоша Милошевића. Новела на основу које је снимљен Базен је настала између убиства Милоша Милошевића и снимања филма Базен. Ако и оба филма не говоре директно и конкретно о Делоновом приватном животу, онда она одражавају стање ствари у елитном друштву Француске које је очигледно већ дуже време тонуло у чудне односе, везе, перверзије, изопачења, страсти, воајерства, бескрупулозности и убиства. Можда убиства два пријатеља, Стевице Марковића и Милоша Милошевића, нису били инциденти у француском елитно-подземном миљеу. И други филмови у којима је касније играо Ален Делон, а неке од њих и продуцирао, види се велико познавање државног и друштвеног система изнутра. То је свакако била позиција коју је Делон могао имати у Француској и са које је могао правити филмове “великог заплета”.

У Француској је мафија била тесно повезана са државном структуром. То није био случај са Југославијом у којој је структура власти настајала уз помоћ совјетских тенкова, савезничких договора и партизанских акција. Југословенски емигранти попут Марковића, Милошевића и других који су хтели “нешто више од живота” и који су се због тога упутили у Париз, се нису снашли у судару са “француским системом” који их није пуштао у своју “унутрашњост”. Када су Југословени пред јавност умало изнели прљав веш француског друштвеног крема и тиме угрозили постојеће савезе и спреге, били су брутално одстрањени. Њихова писма сведоче о страху који су осетили пред сопствену смрт, а тај страх је долазио од сусрета са њима непознатим начином деловања који је био својствен превасходно мафији. Чак су и потоње истраге, саслушања, покушаји да се налогодавци убистава пронађу и осуде били обустављени чиме је свима стављено до знања да је систем остао недодирљив.

Базен на специфичан начин чува истину о француском високом друштву. Неверна жена такође. То су филмови који су настајали у готово реалном времену, упоредо са догађајима на које су се реферисали. Због тога њихови римејкови нису толико добри јер су контексти њиховог снимања били другачији. Француска публика је Базен и Неверну жену добро прихватила и разумела управо због дозе реалности која је у њима, са више или мање намере, ипак била забележена.

Шта смо знали о Италији? Погледи из Београда на Италију 1955-1978 (Петар Драгишић)

Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.

То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.

У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући

глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.

После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.

Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су

у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.

Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.

Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена

ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.

Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.

А.Ю. Тимофеев, О. Драгишич, Д. Тасич, Война после войны. Движение сопротивления на Балканах 1945—1953 гг, Москва: Вече, 2020 (2019).

Приказ књиге:
https://istorex.ru/uDrive/file/1601/674abf9835e35029030904610219baf0/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%8F%20%D0%AD%D0%BA%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%20%E2%84%962%20%2823%29%202020.pdf

В издательском доме «Вече», одном из старейших частных исторических российских издательств (основано в 1991 г.), в серии «Военные тайны XX века», которую само издательство оценивает как свою ведущую серию по военной истории, вышло монографическое исследование о малоизвестном феномене резкой вспышки повстанчества в первом послевоенном десятилетии на Балканах. Речь идет о русско-сербском коллективе исследователей из нескольких исследовательских центров. А. Ю. Тимофеев является профессором истории в Университете Белграда (Сербия), О. Драгишич – старшим научным сотрудником в Институте новейшей истории Сербии (Сербия), а Д. Тасич – научным сотрудником Университета Градец-Кралове (Чехия).  Результаты исследования  были рекомендованы к печати решением Ученого совета Института Славяноведения РАН. Рецензентами книги выступили ученые из Белграда и Москвы: ведущий научный сотрудник Института современной истории (Сербия) Г. Милорадович, доцент Университета обороны (Сербия) подполковник Д. Денда, профессор МГИМО (У) МИД России Я. В. Вишняков, старший научный сотрудник Института Славяноведения РАН  Б. С. Новосельцев. Перевод исследования на русский язык был выполнен старшим научным сотрудником Института славяноведения РАН А. А. Силкиным при финансовой поддержке РФФИ.

Компаративное исследование проблем Балканского полуострова соответствует отечественной историографической традиции, и в силу этого общий подход авторов выглядит органичным в рамках российской исторической науки. Предмет исследования авторов шире коммерческого названия книги. Авторам удалось рассмотреть весь комплекс формирования, организации, развития и ликвидации повстанческих выступлений в странах Балканского региона. В то же время авторы проанализировали  процесс становления и укрепления противоповстанческих органов, а также динамику подавления повстанческих выступлений в разных типах балканских стран: в странах под советским управлением, под западным контролем и в государстве, обладавшем определенной самостоятельностью. 

Нижней хронологической границей исследования стало освобождение Балкан от немецкой оккупации осенью 1944 г. Верхняя граница фактически определена исследователями более условно и в определенной мере была связана с ослаблением накала Холодной войны после смерти И. В .Сталина в 1953 г., вскоре после которой был закончен перемирием опосредованный вооруженный конфликт США  и СССР в рамках Корейской войны. В Балканском регионе в результате этих событий произошло улучшение дипломатических отношений между СССР и прозападными правительствами Греции и Югославии, а конкуренция между блоками на несколько десятилетий была трансформирована в культурную, экономическую и дипломатическую плоскость, с отказом от прямых действий.

Естественным выбором авторов стало написание обширного введения о положении дел  на Балканах в годы Второй мировой войны. Был дан обзор военных действий, характера оккупации балканских стран в зонах Германии и ее союзников (Италии, Албании, Венгрии, Болгарии и Хорватии), а также процесс развития движения антифашистского Сопротивления. В рамках развития антифашистского движения Сопротивления  возникло два неравноценных по значению, но заметных направления – более многочисленное и активное просоветское движение коммунистов-партизан, а также более осторожные и склонные к сбережению народа от мести оккупантов пробританские (позднее проамериканские) движения антикоммунистического характера, имевшие различные названия у сербов, греков и албанцев. При этом авторы рассматривают события, условно разделяя их на происходившее на западе (в Югославии) и на востоке Балканского полуострова (Болгария, Греция, Албания). С географической точки зрения, согласиться с таким разделением сложно. Лишь обратив внимание на интенсивность, многогранность и жестокость гражданской войны и борьбы против оккупантов в Югославии, можно понять причину этого структурного решения исследователей. Любопытным дополнением вводной главы является повышенное внимание авторов к «глобальным интересам» крупных игроков (СССР, Германии, США и Англии) на Балканах в годы Второй мировой войны. Особенно интересным представляется вопрос о планах обороны и «активных действий» Красной армии на Балканах в (1944–1945 гг.), в рамках которого исследователям, базируясь на редких документах ЦА МО РФ, удалось обнаружить и реконструировать планы советского руководства по подготовке к отражению предполагаемого удара союзников в южный фланг советских войск в 1944–1945 г.,  а также планы по контрударам в направлении Салоник и Царьграда. Советские планы были связаны с опорой на местное повстанческое движение в Греции. В то же время, активизация антисоветской деятельности англо-американцев напрямую связывалась советским военным командованием с ростом повстанческих выступлений в населенных мусульманами приграничных с Грецией и Турцией районах Болгарии. Авторы сделали обоснованный вывод о том, что гражданская война периода оккупации между движениями антифашистского сопротивления разного толка, а также конкуренция между супердержавами в регионе, заронили те семена, из которых и выросло кровавое послевоенное десятилетие нестабильности и повстанчества.

В следующей главе авторы начали свой анализ с динамики формирования силовых структур в титовской Югославии. После краткого введения о структуре государственного аппарата были детально рассмотрены особенности развития вооруженных сил и органов государственной безопасности новой Югославии, сформировавшихся из различных структур аппарата коммунистических партизанских отрядов в годы Второй мировой войны. Авторы не преминули отметить особую роль советского влияния на развитие структур политической полиции, контрразведки и внутренних войск. В то же время авторы не забывали и о роли иностранного влияния на активизирование повстанцев в традиционно спокойных приграничных областях. Все же наиболее многочисленным и активным движением антикоммунистического движения сопротивления было движение четников, которое в 1944-1947 гг., по оценкам местных органов правопорядка, превосходило по численности и размаху повстанческие выступления в Польше или на Украине. Интересно, что повстанческие проявления среди македонцев и славян-мусульман в Югославии в послевоенные годы были крайне незначительными. Авторы объясняют это рядом причин, самой важной из которых они считают ослабление традиционных иностранных покровителей этих движений в то время (Болгарии и Турции). Концом активной фазы повстанчества в Югославии стал разрыв между Сталином и Тито в 1948 г. В результате этого явления часть повстанцев вышла через намеренно оставленные коридоры на границах на Запад. Оставшиеся были деморализованы происходившими переменами. Несмотря на пропаганду, советская сторона не предприняла реальных шагов по  организации просоветского повстанчества в Югославии, в силу чего незамедлительно подавлялись отдельные повстанческие группы коммунистов-антититоистов, хотя и имели место в Сербии, Черногории и Боснии в 1949–1950 гг.

В третьей главе  речь идет о феномене горянского движения сопротивления. В силу уже упоминавшихся причин, турецкая активность в поддержке славян-мусульман в Болгарии также была с 1945 г. крайне ограниченной, в результате чего антикоммунистическое повстанчество в Болгарии было более типичным для титульной нации. Численность повстанческих выступлений и политического бандитизма в Болгарии была намного более низкой, чем в Югославии. Авторы подробно рассмотрели манипуляции современных болгарских исследований, направленных на то, чтобы искусственно преувеличить роль и значение горян в послевоенной истории Болгарии. В Югославии речь шла о десятках отрядов (банд) с сотнями повстанцев в каждом горном районе страны в 1944–1947 г.. В Болгарии на пике движения местному МВД были поименно известны почти все отряды. На пике численность горянского движения одномоментно не превосходила десятка повстанческих групп на всю страну, с обычной численностью крупного отряда менее  одного-двух десятков повстанцев.   Авторы подробно рассмотрели эволюцию болгарского карательного аппарата и меры, предпринимавшиеся государством для борьбы с повстанцами. Отдельное внимание авторы уделили влиянию иностранных разведывательных структур на повстанческое движение в послевоенной Болгарии, и особенно на преемственность, которая образовалась между немецкими организаторами болгарского повстанчества в 1945 г. и их преемниками в среде англо-американцев.

В следующей главе авторы продолжают свое исследование тактики повстанцев, а также антипартизанских действий на примере Румынии. Сделан вывод о том, что советские военные ни в виде технических специалистов (авиация, артиллерия, радиосвязь), ни в виде инструкторов или штабных офицеров не привлекались на широкой основе для местных противоповстанческих операций. Это разительным образом отличалось от происходившего в Греции, где англичане (а потом и американцы) изначально взяли на себя роль руководства и спонсорства в местных противоповстанческих операциях, а в критические моменты не чурались и прямого участия в боевых действиях. Румынская, как и болгарская историография пытается увеличить численность и значимость местного повстанчества. С этой целью румынские исследователи оперируют сконструированным ими собирательным термином Румынское антикоммунистическое движение сопротивления, в которое объединяют как повстанцев, так и подпольщиков, саботажников и других осужденных по политическим статьям. Также румынские исследователи очень неохотно говорят о присутствии в общей массе осужденных дутых и сфальсифицированных дел, неизбежных в сталинской традиции ведения следствия. Ещё одним важным выводом является прямая  преемственность между немецкими и англо-американскими организаторами повстанчества на территории Румынии. Важным фактором в разобщенности местного повстанчества стала многонациональность страны. В то же время авторы отметили, что как и в Болгарии и Югославии, участники Румынского движения антикоммунистического сопротивления в большинстве своем принадлежали именно к титульной нации.

Партизанская война в послевоенной Греции (1946–1949), также как и частые повстанческие выступления греческих левых активистов в более спокойные годы (1944–1945, 1950–1951), стали предметом заключительной главы исследования. С опорой на работы греческих авторов и мемуары участников событий с обеих сторон конфликта, а также на огромный массив американских отчетов и обзоров, составленных в годы войны и после ее окончания, авторы детально реконструируют ход войны и историю развития ДАГ. Особое внимание, как и во всем исследовании, авторы обращают на вклад иностранной помощи в формировании ДАГ. Не забывают авторы и о роли англо-американцев в формировании греческих структур безопасности, изначально слабых и почти разбитых греческими коммунистами, а в дальнейшем все более накачанных силами, средствами, продовольственными пайками и техникой. Авторы дискутируют и с устоявшейся в югославской историографии роли о том, что якобы уход Тито на Запад не повлиял на поражение ДАГ. Исследователи также обратили внимание на негативное влияние на развитие стратегии ДАГ опоры на национальные меньшинства, в ущерб вниманию к общенациональным интересам, и гибельность для повстанцев перехода к тактике оборончества.

Авторы заключили свой труд рядом важных выводов, опираюшихся на промежуточные выводы о статистической картине повстанчества на Балканах в первом послевоенном десятилетии, о проблемах формирования и организации повстанческого движения. На протяжении всего исследования авторы не упускали из виду эволюцию органов противоповстанческих операций, на развитие их тактических приемов. Исследователи особо указали на роль  взаимоотношений между повстанцами и широкими крестьянскими массами, от укрепления которых зависел рост и усиление повстанцев. Разрыв связей между народными массами и повстанцами стал главной целью успешных противоповстанческих мероприятий. Авторы подробно рассмотрели роль иностранного фактора в формировании повстанчества – ограниченность возможности непосредственной координации деятельности повстанцев, важность подготовки кадров организаторов повстанческого движения, значимость последовательной идеологической поддержки и реальности целей, а также обреченность повстанчества, слишком тесно связанного с иностранным государством (в силу невозможности самостоятельной борьбы за интересы местного населения и превращения таких повстанческих движений в марионетки с неминуемо падающим авторитетом). Вместо сводной историографии, каждая глава имеет отдельные историографические экскурсы в рамках всего исследования. В конце труда помещен внушительный список литературы и источников, который включает 10 архивов, 63 опубликованных сборника источников и мемуаров, а также 447 изученных авторами исследований на английском, немецком, румынском, болгарском, русском, словенском, сербо-хорватском и греческом языках. Исследователям удалось справиться с поистине колоссальным объемом информации и дать читателю целостную и лапидарную картину важного феномена, до недавнего времени неизвестного отечественным военным историкам. Авторам удалось удержаться от пристрастности по отношению к отдельным балканским народам. Несколько менее успешной была их попытка дистанцироваться от двух противостоявших сил Холодной войны, одна из которых явно вызывает у них бóльшие симпатии. В то же время это не помешало авторам сохранить объективность в рассмотрении взлетов и падений повстанческо-партизанского движения на всей территории Балкан, вне зависимости от того, на какой территории оно происходило. 

Субверзиван и снажан: документарни филм „Специјални влакови“

Редитељ и косценариста филмова Живот са стрицем и Представа Хамлета у Мрдуши Доњој, Крсто Папић, режирао је 1972. године и један мање познат документарни филм – Специјални влакови. Тема филма је одлазак Југословена на рад у Западну Немачку. Сцене су снимљене у Загребу, у самом возу и на станици у Минхену. Обухваћен је и пријем радника по доласку у СР Немачку. Скраћена верзија која се може погледати на јутјубу траје 14.13 минута и краћа је за око минут ипо непријатног садржаја. Специјални влакови је језив и безобразан филм.

Одлазак око милион људи почетком 70-их година прошлог века из Југославије у западну Европу (углавном у Западну Немачку) је представљало сусрет “два интереса”: са једне стране гастарбајтерског интереса за зарадом, а са друге стране глади западноевропских послодаваца за јефтином радном снагом. Ти елементи сусрета два ентитета, гастарбајтера и западноевропских послодаваца, чинили су их квалитативно ближим јер је њихова сарадња била мотивисана обостраном жељом за материјалним бољитком. Услед тога су обе стране морале пристати на извесне компромисе. Индустријски високо развијени Запад је морао да трпи придошлице из другог културолошког, политичког и идеолошког миљеа, док су гастарбајтери жељу за “бољим животом” плаћали пристанком на друштвени статус грађана “другог реда”.

Каква је то била држава коју је крајем 60-их и почетком 70-их година напустило милион грађана? До средине 60-их година југословенски естаблишент је спровео низ привредних експеримената који нису имали позитиван ефекат на економију социјалистичке Југославије. Привредна реформа из 1965. године је представљала извесно кокетирање социјалистичког самоуправног система са принципима тржишне економије, однсно покушај обликовања југословенског система према обрасцима капитализма. Како није био нарочито успешан, експеримент је радикализовао ионако пренапрегнут економски систем. У покушају да одрже ниво плата, “југословенски привредни субјекти” су обуставили запошљавање нових и отпустили део запослених радника. На затворена врата југословенских предузећа је куцало све више послератних бејби-бумера и значајно увећан број радно активних људи.

У таквој ситуацији решење је било у отварању граница и одливу дела радне снаге. Југославија се са својих 4.2% економских миграната налазила на самом врху европских извозника радне снаге, заузимајући друго место иза Португала (5.7%), али надмашујући трећу по рангу Италију (3.4%). Југословенски режим не само да је на тај начин решио проблем вишка радника већ је и профитирао захваљујући значајним дознакама емиграната. Процес одласка на стотине хиљада људи никако није био спонтан и неорганизован, на против: био је уређен билатералним уговорима и организацијом бироа који су се бавили одабиром и транспортом радника. Злуради би рекли да “риба од главе смрди” јер се на челу организованог транспорта југословенских радника налазио “Стари” мигрант – Јосип Броз Тито. Можда је баш због тога из филма исечена секвенца у којој интервјуисани емигрант несвесно трауму одласка из земље повезује са Титом. У својој изјави (коју морамо парафразирати јер нецензурисану верзију филма не можемо пронаћи на интернету) човек изговара несувислу реченицу: “Хвала другу Титу што нам је омогућио да одемо”.

Филм Специјални влакови у ствари говори о трговини људима која се одвијала између два света, два интереса, често и легално. Први минути филма показују како се вршио одабир људи који су могли да напусте земљу. Људи изгледају као стока на сточној пијаци у чији се квалитет меса и костију пажљиво загледало да на Запад не би стигли покварени зуби и неспособна телеса. Потом камера бележи ужас плача, трауме и страха “срећних добитника” који су ушли у воз. Трећи део филма сведочи о сусрету емиграната са развијеним Западом у којем им организатор посла каже да их више неће прозивати по именима, већ по бројевима. Атмосфера, стил и ниво организације подсећају на оне у концентрационим и радним логорима. Посебан утисак оставља организатор транспорта са југословенске стране који својим изгледом подсећа на макроа или спроводника прљавих послова подземља.

Најснажнији утисак, међутим, оставља чињеница да нецензурисане верзије филма нема на интернету. Зашто?

Филм Крсте Папића „Специјални влакови“

Југославија и Бугарска – хроника неуспешног пријатељства

Југославија и Бугарска 1944-1980.

Хроника неуспешног пријатељства, 

Београд: Stella polare, 2019.

Монографија Југославија и Бугарска 1944-1980. Хроника неуспешног пријатељства (2019), прва је књига која односе две суседне земље, Југославије и Бугарске, прати од краја Другог светског рата до 1980. године, односно до смрти југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Преглед односа Бугарске и Југославије последица је дугогодишњег интересовања аутора за ту тему. Истраживање је углавном засновано на необјављеној архивској грађи и обимној домаћој и страној литератури. Састоји се из два дела: монографски уобличеног хронолошког прегледа односа две земље и од прилога у којем је приређен избор најважнијих докумената којима се подупиру основне тезе књиге.

 Шта књига ново доноси?

Насупрот уобичајеном схватању југословенско-бугарских односа као билатералних, извори су показали да се динамика односа две суседне земље мора посматрати као последица међусобних утицаја најмање четири центра – Софије, Београда, Москве и Скопља. Бугарска спољна политичка стратегија према Југославији, односно према СФР Македонији, је била мотивисана, не само традиционалним бугарским аспирацијама према тој балканској области, већ и јадранском политиком СССР-а, односно тежњама Москве да се преко македонске територије приближи Медитерану.

 У Југославији је офанзивну политику према Бугарској заступало пре свега мекедонско руководство чији су национални интереси југословенску федерацију перманентно гурали у дубљи конфликт са Бугарском. Са протоком времена, све снажнијом дефрагментацијом федерације и приближавањем Титове смрти, неспособност централних југословенских власти да контролишу амбиције македонског руководства према Бугарској, постајала је све израженија. Та теза појачава теорије о слабости централног југословенског руководства, самог Тита, као и оне о све снажнијем политичком изражају њених националних руководстава. Стереотип о монолитности југословенске федерације и Титовој свемоћи, не само у унутрашњој, већ и у спољној политици, је доведен у питање.

Бугарско-југословенске дипломатске односе “краси” и једна специфичност из домена културе, пре свега науке и уметности. Током не тако бројних сусрета бугарског и југословенског руководства на највишим нивоима, много пута се, за разлику од југословенских билатералних односа са другим државама, расправљало о књижевности, историографији, уметности, научним конгресима, речницима и дефиницијама у њима. Култура је била специфичан полигон размене порука између држава и представљала је претходницу и последицу политичких одлука. Специфично је да је расправу са бугарским председником Живковим о култури водило македонско руководство. Титов глас се у тим дебатама не чује, а и онда када би се огласио имао је умирујући или посреднички карактер (може ли се замислити супротна ситуација у којој неки руководилац из Пиринског краја Титу “држи слово” о његовој политици у домену културе у Бугарској?). С обзиром на такву особеност комуникације између македонског и бугарског руководства у домену културне политике (политике у култури), може се поставити теза о национално освешћеном, активном и снажном македонском руководству над којим је Тито постепено губио контролу што је пренапрегнуте односе Југославије и Бугарске чинило још напетијим.

Три песника: Ахматова, Тарковски и српски народни песник

Песму Бој на Грахову (босанскоме) је забележио Владимир Красић и први пут објавио 1880. године у збирци Српске народне пјесме старијег и новијег времена (Панчево, 1880). У предговору збирке Красић описује како је записивао песме, од кога их је и када чуо: “Кад оно пре три године многа браћа Срби из Босне побјегоше испред турског мача у сусједне земље, добјегло је више породица и у овај крај. Неких 18 породица склонило се овдје, код Карловца, у стари дубовачки град; а више их се настанило у селу Крњаку и околним селима. Ја, пре двије године, намислих употребити ту прилику, да од ових наших несрећних гостију скупим што више народних умотворина, те се озбиљно и прихватих тога труднога посла”. Даље Красић наводи да му је највећи број “повећих песама” казивао народни певач Јово Микеша родом из Глинице, којем је отац хајдук те песме пренео. 

И тако нас за сваки “блок” песама Красић обавештава од кога их је чуо, све док не дође до песама “новијег времена”. За њих каже: “(…) Бој на Грахову босанском, Бој на Саници и Скуцаном ВакупуБој на Скуцаном Вакупу и Камен-градуБој на Оџаку, код Гламоча и Из усташког логора у Босни послао ми је један честит Србин и врло уважена личност из Далмације; ал` сам принуђен и његово и пјевачево име, док се заплети источни не размрсе, премучати; а за сад нека им је обојици као и свима, који ми пјесме казиваху, овдје изречена лијепа хвала” (XI). Народни певач, чије смо име могли сазнати, остао је непознат из политичких разлога. Да ли због последица Берлинског конгреса после којег се у Босни заводи Калајев режим? Да ли због националног, у датим околностима опасног потенцијала који је наведени комплекс песама могао имати међу савременим Србима? Каква ли би санкција евентуално чекала певача и преносиоца да се њихово име знало? Како је Ахматова дошла до песме и зашто се баш за њу одлучила?

Красићеву збирку песама није лако прочитати јер је за то потребан известан подвиг. Кобис (претраживач) каже да је књигу могуће наћи на четири места: у Народној библиотеци Србије, у Универзитетској библиотеци, у Матици српској и на Филозофском факултету у Новом Саду. Дакле, ако нисте из Београда или из Новог Сада, преостаје вам или не тако јефтина библиотечка позајмица, резервоар горива или аутобуска карта до престонице или да песму Бој на Грахову босанском прочитате на руском.  

Непознати српски народни песник

Бој на Грахову (босанскоме)

Пије вино Бабићу Голубе

у Тишковцу, у мјесту згодноме;

Покрај њега добри савјетници:

Поп-Илија и с њим Симо Чавка.

Када су се напојили вина,

онда рече Бабићу Голубе:

“Чујте, браћо, моји савјетници!

“Већ сте чули и добро познали,

“Погин`о је Курић Осман-беже,

“Љута гуја, српска крвопија;

“Много ј` јада раји задавао

“За четири пуне годинице,

“По Грахову купећи хараче;

“Скоро јесте Турчин погинуо,

“Погуби га Николица Буро,

“Десна му се посветила рука,

“Која уби душманина љута!

“Но ми сада, браћо и дружино,

“Да идемо сјутра на Грахово

“Ударити на турску паланку

“Ишћерати аскер и редифу

“И порушит` сву турску паланку,

“Из ње Турци често излијећу

“Сиротињу јадну под мач мећу”.

Кад то чули добри савјетници,

они њему тихо говорили:

“Бога теби српска поглавицо!

“То је добро и треба чинити.

“Нег` почуј нас, српска поглавицо!

“Код нас нема војске за Грахово

“Да на турску уд`римо паланку,

“Ишћерамо аскер и редифу;

“Јер се Турци јесу утврдили,

“Добре шанце они поградили,

“И Градину прихватили цркву,

“И око ње шанце поградили,

“Из њих хоће бранити паланку

“Јер је б`јела на висини црква

“Ка` Вортица тврда Камен-града,

“Пак ће много задавати јада –

“Нећеш моћи ништа учинити;

“Нег` ти пиши књиге шаровите,

“Пак их шаљи на четири стране,

“И позови чете свеколике,

“Нека дођу овђе у Тишковца,

“Онда ћемо моћи на Грахово

“Ударити на турску паланку,

“Ишћерати аскер и редифу.”

То је Голуб за добро примио,

те он стаде ситне књиге писат`:

Једну шаље Маринковић Стеви,

Другу шаље Каран-попу Ђоки,

Трећу шаље Милановић Виду,

А четврту Амелици Триви;

Пету шаље Тркуљи Мијајлу –

Књигу пише, у Тишковцу с`једи,

А у књигам` овако бесједи:

“Четовође моја браћо драга!

“У које вам доба књига дође,

“Сваки своју чету прикупите,

“У Тишковцу мени доведите,

“Јер нам ваља ићи на Грахово,

“Ударити на турску паланку,

“Из Грахова Турке ишћерати;

“Већ су доста починили јада

“Сиротиња много од њих страда

“Ваља браћо да их избавимо,

“Од Турака Грахово очистимо.”

По наредби кад књиге стигоше,

Војводе се на ноге дигоше,

Сваки своје прикупио друштво,

Те их воде у Тишковца равна,

Здраво дошли до Тишковца равна;

Добро их је Голуб дочекао,

Руке шири, у лице се љубе,

Питају се за мир и за здравље,

па одоше пити хладно вино.

Тог се дана Срби прикупише

и ту тавну ноћцу преноћише;

Кад сјутра бијел дан освану,

Отален се војска подигнула,

На засеок логор учинила,

И ту тавну ноћцу преноћила.

Кад је сјутра пола дана било,

Ударише свирке и борије,

Барјактари развише барјаке,

Војска пође сретно путовати,

Па још иде радо и весело,

Певајући и подвикујући;

Здраво војска на Стожишта дође,

Мало вр`јеме ту се одмарала,

А главари распоред чинише,

Куд ћ` који с војском ударити,

Са које ли стране нападати.

Распоредом за бој одредише:

С десне стране Милановић Вида

И са њиме Качавенда Марко;

А с лијеве Тркуља Мијајло,

На Градину да удари цркви,

И он први да заметне кавгу

И на Турке јуриш учинио,

одмах цркву јесте прихватио,

И око ње шанце заузео,

На поласку ватру оборио.

У то доба чете свеколике

На душмана сложно ударише

И велику ватру оборише.

Но их Турци л`јепо дочекаше,

Из шанчева бити започеше;

Бију Турци, Срби не измичу,

Већ се шанцем све ближе примичу;

Бој се бије, никад не престаје,

А Бабићу, војвода Голубе,

Јаше свога хата помамнога,

У десници голу сабљу носи,

А све лети од чете до чете,

И добре им он даје сав`јете:

“Сложно браћо и дружино драга!

“Бог је с нама срушићемо врага,

“Више нама неће чинит` јада,

“Само буд`те срца јуначкога,

“У том ће нам прије побећ` Турци!”

Кад је било око пола дана,

Тад повика Бабићу Голубе,

И дозива Милановић Вида

И овако њему говораше:

“Каран нам је у ватри великој,

“Тако исто Тркуља Мијајло,

“Јер су на њих навалили Турци;

“Нег` ти пошљи неколико друга,

“Нека иду њима у индата.”

Кад то зачу Милановић Виде,

Он дозива Трикића Илију

И овако њему говораше:

“Богом брате, Трикићу Илија!

“Узми наши до двијеста момака,

“Те ти хајде Мићи и Карану,

“На њих јесу навалили Турци,

“А ми ћемо овђе се држати

“И на Турке живље ударати”.

То Илија једва дочекао,

Те он узе до двјеста момака,

И отиде Мићи у индата.

Бој је трај`о браћо моја драга,

Без пристанка за два пуна дана:

Нити Срби Турке ишћераше,

Нити Турци Србе повратише;

А кад треће јутро освануло,

Те виђеше из паланке Турци,

Да ће Срби опет нападати,

У паланци ватру наложише

И око ње куће попалише,

побјегоше Ливну бијеломе.

Срби шанце турске прихватише,

А Турци им Ливну побјегоше.

Срби своју војску прегледаше,

Сваки своју војску избројише:

Десет Срба јесте погинуло,

И тридесет било рањеније,

међу њима тешко рањен био,

Славни Србин и добар тобџија

По имену Радосавић Ацо,

Код топова рана задобио,

Од те ране у Книну је умро,

Он је умро, а име остало,

Које ће се дуго спомињати.

Седамдесет Турак погинуло,

А рањени ни броја се не зна.

То је пјесма, браћо, од Грахова!

Арсениј Тарковски

Из збирке песама 

Бити то што јеси

1.

Сваки тренутак наших сусрета

славили смо као Богојављање

сами на овом свету

а Ти, храбрија и лакша си била

од птичјег крила

степенице си вртоглаво прескакала

и кроз влажни јоргован водила

у своје царство са друге стране огледала.

Када би пала ноћ

милост си била мени поклоњена –

кроз олтарска врата отворена

твоја нагост

у мраку је сијала

и полако се нагињала…

И будећи се говорио сам:

“Буди благословена”

знајући за смелост мог благослова

а ти си спавала

и плаветнилом васионе

капке да ти додирне

пружао се јоргован са стола;

и плаветнилом додирнути капци

били су мирни и рука топла;

а у кристалу су пулсирале реке

пушиле се планине, светлуцала мора

кристалну куглу

на длану си држала

на трону спавала

и Боже праведни:

била си моја. Пробудила си се и преобразила

свакодневни људски речник

и говор се напунио

звонком снагом

а реч “Ти” –

добила нови смисао

и значила: Царе

на свету се све променило

чак и обичне ствари:

лавор,

бокал –

док је између нас

као на стражи стајала

слојевита и тврда вода.

Повело нас је незнано куда

пред нама су се као опсене

размицали градови чудом саграђени

метвица нам се под ноге распростирала

и птицама је успут било са нама

и рибе су искакале из река

и небо нам се отворило пред очима

док је Судбина по трагу ишла за нама

као лудак

с бријачем у рукама.

2.

Јуче сам те чекао

од јутра

и као да су знали

да нећеш доћи…

Сећаш се какво је време било?

Скоро празнично…

Ишао сам без капута

а данас си дошла

и посебно тмуран дан

приредише за нас:

и кишу

и тако касни сат

и капљице што клизе

по хладним гранама…

ни речју да их зауставиш

ни марамицом да их отераш…

3.

Предосећањима не верујем

и предзнака се не плашим

ни клевете ни отров

избећи не желим:

нема смрти на свету

бесмртни су сви

и све је бесмртно…

Ни они у седамнаестој

ни они у седамдесетој

смрти не треба да се боје:

само јава и светлост

на том свету постоје.

Ни мрака нема, ни смрти, не…

Сви смо већ на обали мора –

од оних сам који извлаче мреже

кад бесмртност наступа клином:

Живите у кући и

срушити се неће тај дом.

Позваћу било које столеће

ући у њега и у њему

саградити дом:

Ево зашто су ваше жене и деца

са мном за истим столом

а сто заједнички и прадеди и унуку…

Будућност се збива у овај час

и ако подигнем руку

свих пет зрака остаће уз вас.

Сваки минули дан

кључном кости својом

као подупирачем сам подупирао:

геометарским ланцем време сам измерио

и кроз њега као кроз Урал прошао…

Век сам себи према висини одабрао:

ишли смо на југ

изнад степе прашину дизали

коров се димио

зрикавац мазио

потковице брком дирао

и прорицао: погибљом ми,

ко монах претио…

Судбину сам своју за седло привезао

и сада, у будућем неком времену

попут дечака – придижем се у стремену…

Мени је моја бесмртност довољна

да би ми крв из једног

у други текла век…

За постојане топлоте

сигуран кутак тек –

добровољно бих животом платио

кад ме летећа игла његова

као нит не би

по свету водила…

4.

Једно је тело у човека

као код усамљеника:

дозлогрдила је души

тајна опна с ушима

и очима величине петопарца

и кожа пуна ожиљака

на костур навучена…

Лети кроз рожњачу

у небеске висине

на леденој ушици

на птичјој двоколици

и чује кроз решетку свога затвора

чегртаљку шума и поља

трубу седам мора:

душа је грешна без тела

као тело без одеће –

ни мисли, ни дела

ни идеје, ни ретка –

без одгонетке загонетка:

ко ће назад да се врати

отплесавши на подијуму

на коме нема ко плесати?

И сањам другу душу

у другој одећи:

од бојажљивости до наде

гори претрчавајући

– као шпиритус –

пламеном без сенке

узмиче по земљи

остављајући за успомену

грозд јоргована на столу.

Дете!

Трчи!

Не јадикуј

над Еуридиком бедном

и штапићем по свету диригуј

обручу твом меденом…

Све док у одговор на сваки корак

макар и четвртином слуха

и весео и сув

шум земље ти допре до уха. 

Ана Ахматова

Пут

Један иде правим путем,
А други по кругу,
Да се врати родном дому,
Другарици или другу,
А ја идем (мене прати
Нека зла судбина)
Нити право, нити косо,
У никада и никуда,
Попут воза кад га с шина
Одвуче дубина.