Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu 1968-1980, Petar Dragišić

Link za prvi nastavak feljtona:
https://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2019-09-24&rubrika=Feljton&clanak=713864&najdatum=2019-09-23&fbclid=IwAR0XCs9DV7LHJvJLnTa0FDE8Wit-gr7_BycCnhyE1bhZsaeoQV-3ka_HmWY

Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Šta smo znali o Italiji. Pogledi iz Beograda na Italiju 1955-1978, Petar Dragišić

Link za prvi nastavak feljtona:
https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=747330&najdatum=2020-06-08&datum=2020-06-11&fbclid=IwAR0A1um5vJOxNMnYHKL5in_jFgE3D-aVhZgYYdazP7YwHKhF_DQM7K0WfDU

Медитеран какав је некад био („Медитерански светионик“ Зорана Живковића)

О нужности пловидбе може се полемисати, али писање заиста јесте неопходно. Нису нам познати морепловски капацитети Зорана Живковића, али се он у писање сасвим разуме. Аутор студије Медитерански светионик (Нови Сад/Подгорица 2019) је прошао различите животне станице, да би се обогаћен искуствима прикупљеним из литературе, те животним лекцијама са средоземних викола и страда, латио тастатуре и исписао близу 500 страница текста о српским литерарним перцепцијама медитеранског света.

У уводном делу студије аутор броделовски скицира средоземни простор – његову географију, флору, мирисе, укусе, по нешто историје. Основни део Медитеранског светионика – Живковићева амбициозна имаголошка анализа – открива приличну заступљеност медитеранских тема у различитим жанровима српске књижевности 19. и 20. века. Гро простора српска литература је посвећивала, разуме се, оним средоземним просторима са којима је интеракција Срба кроз историју била најнепосреднија и најинтензивнија – Апенинском полуострву и српским порцијама Медитерана – Боки Которској и Далмацији.

Позивајући се на једно старије истраживање аутор износи податак да су од 1799. до 1972. године публиковане чак 84 српске путописне форме о Италији. Италијанске градове описивали су, између осталих, Доситеј, Јоаким Вујић, Његош, Љубомир Ненадовић, Марко Цар, Црњански, Винавер. Српски путописни записи о Италији откривају посебну одушевљеност Напуљем, али и Римом, Венецијом и Фиренцом. У Живковићевој књизи налазимо више панегиричких цитата о кампанијској метрополи, при чему је акценат стављан на хедонистичке нијансе наполитанске свакодневице – на буку, лепоту, песму и драму. Према Винаверу, Напуљ је у себи носио тајну “вечите младости”. За Његоша, Рим је био “величанствен”, док је Љубомир Ненадовић, позивајући се на друге путописце, Фиренцу називао “рајем Италије”, а Италију “рајем Европе”.

Дугачак низ ода Италији прекидан је спорадичним, упадљиво мање позитивним перцепцијама италијанске “другости”. У Живковићевој књизи анализирана су два таква погледа – оба на Венецију и оба са црногорског/бокељског “светионика”. Млетачка искуства војводе Драшка неупоредива су са усхићеним (па неретко и кичастим) хвалоспевима Италији у делима већине српских путописаца, с обзиром да се ова споредна фигура Горског вијенца својски наругала Венецији и млетачким обичајима. Стилски другачије је негативне перцепције Бокеља према њиховој јадранској матушки изразио Стјепан Митров Љубиша. Његов Кањош Мацедоновић није био ни најмање задивљен чудима Венеције, а у сторији о борби Кањоша са Фурланом прилично се јасно сигнализирала морална супериорност Паштровића у односу на њихове млетачке патроне.

У другој половини књиге Живковић сецира дела која су тематизовала стварност на словенској страни Јадрана. Посебна пажња поклоњена је стваралаштву Симе Матавуља, Иве Ћипика и Владана Деснице. У више наврата аутор у овом делу књиге уочава снажне антагонизме поменутог простора (Срби-Хрвати, тј. православци-католици/урбано-рурално), истичући, међутим, жилаве капацитете средоземног света да такве дихотомије уљуди и примири. У овој тези и видимо поенту Живковићеве књиге. На више места у књизи аутор, наиме, подвлачи дефиницију Медитерана као простора “јединства различитости”. На пример: “Нигде противречја разних врста нису тако очигледна као на Медитерану. Јер, Медитеран је заправо у својој суштини мозаичка слика разних противречности, које у свом тоталитету, на том великом медитеранском платну из разних даљина и перспектива, знају чак да делују прикладно и хармонично.” Или: “… на Медитерану се одувек живот одвијао као збир нужних компромиса. И где на крају, и поред свега, све тако бројне разлике и различитости, ипак опстају у једној медитеранској јединствености без јединства”.

Своју студију Живковић, међутим, не финишира са превише оптимизма. Констатује немогућност данашњег медитеранског света, загледаног у своју “златну прошлост”, да ухвати корак са глобалним савременим процесима. Оптерећен непрегледним наслагама историје, Медитеран је у 21. век ушао као далека периферија постмодерног (и не нужно лепшег) света. Геополитички маргинализовано, Средоземље је сведено тек на једно од попришта ривалитета нових, ваневропских империја. На Медитерану се више не репродукују новац, моћ, или идеје које мењају свет. Његове прастаре конзервиране структуре ипак имају немерљиву савремену вредност. Овај гигантски музеј на отвореном представља, тако, оазу или референтну тачку за све оне који, каже аутор Медитеранског светионика, “ескапистички желе да у садашњости виде слике прошлих времена”. У сваком случају, носталгичним житељима савременог и долазећег осиромашеног света, жељним класичних идеја и проверене префињене естетике, ће сачувани и разлупани споменици и небројене књиге (укључујући и Живковићеву, боје магнолије) помоћи да се обавесте о оном Медитерану – послужимо се слоганом из једне не тако давне пропагандне кампање – “as it once was”.

(Петар Драгишић)

Зидари туђе среће. Београдска штампа о економском емигрирању из Југославије у Западну Европу крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, Београд 2019 (Петар Драгишић)

Вишеструка криза југословенског система шездесетих година имала је и политичке, али и врло изражене економске нијансе. Југословенско друштво је у том периоду било суочено са кризом у односима њених република и народа, који се може свести на конфликт између централистичких и (кон)федералистичких концепција. То је време Осмог конгреса, Брионског пленума, албанских демонстрација за Косову и у Македонији, уставних амандмана. Југославија у овом драматичном раздобљу улази у доба нестабилности које је најавило њену несрећну судбину почетком деведесетих година. 

Истовремено, шездесете су и време преиспитивања економских концепата југословенског експеримента. Привредна реформа уносиће елементе тржишне економије у југословенску социјалистичку, самоуправну економију. Но, проблеми су се тиме само заоштрили. Некомпатибилност југословенског система и реформских мера покварили су све релевантне параметре југословенске привреде. Једна од последица овог реформског покушаја био је и поремећај на југословенском тржишту рада, односно отпуштања радника и затварање „привредних субјеката“ за запошљавање новопридошле генерације радника. 

Према расположивим изворима, редуковање могућности проналажења посла у Југославији, као и трагање за већом зарадом, у односу на ону која се остваривала у социјалистичкој Југославији, произвели су масовни миграциони талас, који ће у Западну Европу у веома кратком периоду (до почетка седамдесетих година) однети готово милион југословенских радника. Ова драстична демографска појава није представљала последицу искључиво југословенских привредних аномалија, већ је била узрокована и силама које су деловале из другог правца – из најразвијенијих економија северозападне Европе, чије потребе нису могле да задовоље домаћи ресурси радне снаге. Масовно емигрирање југословенске радне снаге довешће крајем шездесетих и почетком седамдесетих година до формирања великих заједница југословенских радника, пре свега у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској и Шведској. 

Југословенска држава није желела да овај процес економске емиграције протиче изван контроле режима. Настојећи да ову појаву доведе у склад са својим економским интересима југословенске власти су донеле више правних аката у циљу дефинисања процедура за запошљавање радника из Југославије. Томе је, осим тога, требало да служи серија билатералних споразума са земљама које су прихватиле највећи број југословенских радника. У пракси се, међутим, испоставило да овај вид управљања миграционим кретањима из Југославије није био нарочито ефикасан. Показало се, наиме, да је велики број радника до запослења у иностранству долазио „другим путем“, односно, заобилазећи за то предвиђене институције. Тако је и квалификациона структура југословенске економске емиграције изгледала другачије од југословенских намера, с обзиром на приличан удео квалификоване и стручне радне снаге у гастарбајтерској популацији. Ипак, режим у Београду није спутавао емиграциони талас из Југославије, видећи у том процесу прилику за збрињавање вишкова радне снаге – пратеће појаве привредне реформе. Југословенске власти нису скривале ове намере од домаће јавности. О њима се јавно изјашњавао и југословенски партијски и државни лидер Јосип Броз Тито. 

Осим делимичног растерећења тржишта рада велики талас југословенске гастарбајтерске емиграције доносио је југословенској привреди још један конкретан бенефит. Радило се о високим износима дознака југословенских радника у иностранству, које су у години Титове смрти достигле четири милијарде долара. Тиме су се Југословени у иностранству показали као драгоцен извор девиза за југословенску привреду. 

Поред интензивнијег емигрирања квалификоване радне снаге, што је представљало нежељену последицу емигрантског таласа шездесетих и седамдесетих година, југословенске власти је узнемиравао и потенцијални утицај политичке емиграције из Југославије на југословенске раднике у Западној Европи, што је доживљавано као озбиљна претња југословенским интересима. Свесне те опасности, југословенске власти су предузимале мере, поред осталог, пропагандног карактера, у циљу снажења про-југословенске и марксистичке оријентације југословенских радника у иностранству и њихових породица. Масовност гастарбајтерске емиграције из Југославије крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када је ова појава била на свом врхунцу, није могла да буде игнорисана од југословенских медија. Београдска штампа није скривала од својих читалаца да реке Југословена напуштају земљу у потрази за послом у иностранству. О феномену одласка на рад у иностранство писало се интензивно, при чему су тематизовани различити аспекти гастарбајтерске проблематике. Изношени су статистички подаци, писано је о основама југословенске емигрантске стратегије, разлозима емигрирања, односно о циљевима које су Југословени на привременом раду у иностранству настојали да реализују животом и радом изван Југославије. 

Београдске дневне новине и часописи се нису супротстављали економском емигрирању из Југославије, што је јасно рефлектовало став југословенских власти о делимично очекиваном позитивном ефекту одливања дела радне снаге у иностранство. У анализираним текстовима проналазимо, међутим, став о штетности емигрирања квалификованих и висококвалификованих кадрова, потребних југословенској привреди. Радило се о ставу који је у потпуности био одраз званичног југословенског курса према запошљавању југословенских држављана у иностранству. 

Штампа је писала и о факторима који су емигранте из Југославије вукли ка Западу, односно Западној Европи. У први план су стављани незапосленост у Југославији, као и могућност веће зараде. Као кључни конкретан циљ гастарбајтера истакнуто је решење стамбеног питања – изградња, или куповина куће, или стана. Новине у југословенској престоници су регистровале и потенцијални значај гастарбајтерског новца за југословенску економију. Указивано је на тешкоће домаћих банака да привуку још више гастарбајтерске штедње и наглашавана озбиљна конкуренција иностраних банака у борби за гастарбајтерски новац.  

У анализираним текстовима проналазимо доста детаља о југословeнcкој емиграционој политици. Истиче се, што је и био јасан став југословенског режима, амбивалентан став према питању емигрирања југословенске радне снаге, при чему се са одобравањем гледало на одлазак неквалификованих радника, док се наглашавала потреба заустављања одлива квалификованих и стручних кадрова. Фокусирано је и деловање југословенских институција у бризи о југословенским радницима у иностранству, при чему је критикована непропорционалност југословенске конзуларне мреже растућим заједницама Југословена у Западној Европи. У штампи смо проналазили и осуде недовољне бриге о информисању Југословена на раду у иностранству. Критиковано је и запошљавање југословенских радника „другим путем“, односно заобилажење процедура предвиђених југословенским нормама и билатералним споразумима Југославије са земљама пријема. 

Ове повремене критике појединих аспеката односа југословенских власти према проблематици гастарбајтерске емиграције из Југославије не можемо тумачити као фронтални напад на курс државе према овом проблему. Штампу у Југославији су представљала информативна гласила режимских (државних или партијских) установа, па на страницама југословенских новина и часописа нећемо наићи на тонове који би озбиљније одударали од ставова политичке класе. Питање економске емиграције ту свакако није представљало изузетак. Штампа, дакле, није нападала феномен гастарбајтерске емиграције, нити генерални курс режима у Југославији према овом деликатном питању. 

Разуме се, београдске новине и часописи, као уосталом и медији у осталим југословенским републикама, „пропустили“ су да масовну емиграцију из Југославије виде и прикажу као колосални доказ краха југословенског економског, и не само економског експеримента. Критике појединих аспеката односа државе према проблему гастарбајтерског емигрирања из Југославије шездесетих и седамдесетих година тако видимо не као напад на режим и његову оријентацију у процесу извоза радне снаге, већ као „другарску критику“, односно покушај да се појава, чија се неопходност не доводи у питање, унапреди и боље усагласи са интересима југословенске заједнице.

У анализираним новинским текстовима у периоду од краја шездесетих до почетка седамдесетих година, у значајној мери је портретисан сам гастарбајтер. Писано је о стандарду Југословена на привременом раду у иностранству, условима становања, могућностима зараде и уштеде. Овде је, за разлику од текстова о политици државе према питању економског емигрирања, штампа имала већи маневарски простор у извештавању и коментарисању. Значајан простор дат је управо материјалним резултатима гастарбајтерских авантура. У репортажама и чланцима објављеним у испитиваном периоду проналазимо бројне податке о висини зарада југословенских гастарбајтера у маркама, шилинзима, француским и швајцарским францима, шведским крунама. Ове вредности су понекад бивале појашњаване конвертовањем у динаре, али и спорадичним навођењем одређених цена у земљама пријема, што донекле данашњем читаоцу може да појасни реалну висину зараде Југословена у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској, Шведској. У штампи проналазимо и бројне исказе самих гастарбајтера о могућностима уштеде зарађеног новца и начину његовог трошења. Из њих сазнајемо да је приоритет даван решењу стамбеног питања, односно изградњи или адаптацији кућа у Југославији. Гастарбајтер се приказује, што је одговарало стереотипним представама о овој популацији, и као особа склона агресивном репрезентовању сопственог успеха, изградњом велике куће или куповином аутомобила, што је популацију у завичају требало да увери у величину успеха његове гастарбајтерске авантуре. 

Значајан простор је београдска штампа крајем шездесетих и почетком седамдесетих година посвећивала и условима становања Југословена на привременом раду у иностранству. Сазнања о овом аспекту гастарбајтерског живота новинари београдских штампаних гласила остваривали су на најнепосреднији начин – обиласком приватних станова југословенских грађана на раду у иностранству, али много чешће посетама баракама намењеним колективном смештају југословенских и осталих иностраних радника. У бруталним описима ових објеката – барака, преовлађују тамни тонови. Ове приче приказују гастарбајтера као човека који живи на граници људског достојанства, или и испод ње. Радило се о јефтином смештају, који је радницима био једина опција у покушају да уштеде део зараде. 

У анализираним новинским чланцима срећемо се и са темом носталгије. Често је ова тема третирана са пуно патоса и, чини нам се, свесно или несвесно у функцији јачања југословенског патриотизма. Третирано је и питање слободног времена гастарбајтера, при чему су приказани неки од начина борбе југословенских миграната, неинтегрисаних у друштва земаља у којима су радили, са доколицом. Она се ублажавала, не у контакту са домаћим становништвом, већ у кругу сународника, у кафанама југословенских власника, у клубовима југословенских радника, на железничким станицама, или, на пример, код Reichsbrücke у Бечу. 

Значајан број чланака посвећених југословенској економској емиграцији фокусирао је успехе и неуспехе гастарбајтера. Штампа је у различитим формама представљала судбине појединих миграната, чија су се искуства кретала од бајковитог успеха или приличног успеха, до разочараности и пораза. Појединац је могао да дође до значајне зараде, али и да се суочи са немогућношћу реализовања постављених циљева, односно са свешћу да читав подухват није имао смисла. Неки су неуспеси били тотални, кулминирајући губитком живота. На раду, изван посла, или у „обрачуну са самим собом“. 

Ни у једном од анализираних текстова нисмо пронашли прецизно дефинисан одговор на питање да ли се емигрирање исплатило или не. Од таквих генералних оцена су се новинари београдских штампаних гласила у потпуности уздржали. Навођени су многобројни примери позитивних и негативних исхода. Ако бисмо из њих извели некакву средњу вредност, можемо констатовати да је у београдској штампи крајем шездесетих и почетком седамдесетих година гастарбајтерска пустоловина перципирана као реална могућност остваривања одређених материјалних потреба. Читаоцу је, међутим, бројним сликама гастарбајтерске свакодневице упућивана порука, да се до тог циља долазило тешко, преко великих одрицања, блата, трулих дасака по радничким баракама. Гастарбајтер је, тако, по правилу виђен као мученик, а тек понекад и као (материјално) остварен човек. Градио је друштво капиталистичког благостања, али је оно остајало изван његовог домашаја. 

Шта смо знали о Италији? Погледи из Београда на Италију 1955-1978 (Петар Драгишић)

Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.

То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.

У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући

глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.

После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.

Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су

у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.

Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.

Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена

ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.

Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.

А.Ю. Тимофеев, О. Драгишич, Д. Тасич, Война после войны. Движение сопротивления на Балканах 1945—1953 гг, Москва: Вече, 2020 (2019).

Приказ књиге:
https://istorex.ru/uDrive/file/1601/674abf9835e35029030904610219baf0/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%8F%20%D0%AD%D0%BA%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%20%E2%84%962%20%2823%29%202020.pdf

В издательском доме «Вече», одном из старейших частных исторических российских издательств (основано в 1991 г.), в серии «Военные тайны XX века», которую само издательство оценивает как свою ведущую серию по военной истории, вышло монографическое исследование о малоизвестном феномене резкой вспышки повстанчества в первом послевоенном десятилетии на Балканах. Речь идет о русско-сербском коллективе исследователей из нескольких исследовательских центров. А. Ю. Тимофеев является профессором истории в Университете Белграда (Сербия), О. Драгишич – старшим научным сотрудником в Институте новейшей истории Сербии (Сербия), а Д. Тасич – научным сотрудником Университета Градец-Кралове (Чехия).  Результаты исследования  были рекомендованы к печати решением Ученого совета Института Славяноведения РАН. Рецензентами книги выступили ученые из Белграда и Москвы: ведущий научный сотрудник Института современной истории (Сербия) Г. Милорадович, доцент Университета обороны (Сербия) подполковник Д. Денда, профессор МГИМО (У) МИД России Я. В. Вишняков, старший научный сотрудник Института Славяноведения РАН  Б. С. Новосельцев. Перевод исследования на русский язык был выполнен старшим научным сотрудником Института славяноведения РАН А. А. Силкиным при финансовой поддержке РФФИ.

Компаративное исследование проблем Балканского полуострова соответствует отечественной историографической традиции, и в силу этого общий подход авторов выглядит органичным в рамках российской исторической науки. Предмет исследования авторов шире коммерческого названия книги. Авторам удалось рассмотреть весь комплекс формирования, организации, развития и ликвидации повстанческих выступлений в странах Балканского региона. В то же время авторы проанализировали  процесс становления и укрепления противоповстанческих органов, а также динамику подавления повстанческих выступлений в разных типах балканских стран: в странах под советским управлением, под западным контролем и в государстве, обладавшем определенной самостоятельностью. 

Нижней хронологической границей исследования стало освобождение Балкан от немецкой оккупации осенью 1944 г. Верхняя граница фактически определена исследователями более условно и в определенной мере была связана с ослаблением накала Холодной войны после смерти И. В .Сталина в 1953 г., вскоре после которой был закончен перемирием опосредованный вооруженный конфликт США  и СССР в рамках Корейской войны. В Балканском регионе в результате этих событий произошло улучшение дипломатических отношений между СССР и прозападными правительствами Греции и Югославии, а конкуренция между блоками на несколько десятилетий была трансформирована в культурную, экономическую и дипломатическую плоскость, с отказом от прямых действий.

Естественным выбором авторов стало написание обширного введения о положении дел  на Балканах в годы Второй мировой войны. Был дан обзор военных действий, характера оккупации балканских стран в зонах Германии и ее союзников (Италии, Албании, Венгрии, Болгарии и Хорватии), а также процесс развития движения антифашистского Сопротивления. В рамках развития антифашистского движения Сопротивления  возникло два неравноценных по значению, но заметных направления – более многочисленное и активное просоветское движение коммунистов-партизан, а также более осторожные и склонные к сбережению народа от мести оккупантов пробританские (позднее проамериканские) движения антикоммунистического характера, имевшие различные названия у сербов, греков и албанцев. При этом авторы рассматривают события, условно разделяя их на происходившее на западе (в Югославии) и на востоке Балканского полуострова (Болгария, Греция, Албания). С географической точки зрения, согласиться с таким разделением сложно. Лишь обратив внимание на интенсивность, многогранность и жестокость гражданской войны и борьбы против оккупантов в Югославии, можно понять причину этого структурного решения исследователей. Любопытным дополнением вводной главы является повышенное внимание авторов к «глобальным интересам» крупных игроков (СССР, Германии, США и Англии) на Балканах в годы Второй мировой войны. Особенно интересным представляется вопрос о планах обороны и «активных действий» Красной армии на Балканах в (1944–1945 гг.), в рамках которого исследователям, базируясь на редких документах ЦА МО РФ, удалось обнаружить и реконструировать планы советского руководства по подготовке к отражению предполагаемого удара союзников в южный фланг советских войск в 1944–1945 г.,  а также планы по контрударам в направлении Салоник и Царьграда. Советские планы были связаны с опорой на местное повстанческое движение в Греции. В то же время, активизация антисоветской деятельности англо-американцев напрямую связывалась советским военным командованием с ростом повстанческих выступлений в населенных мусульманами приграничных с Грецией и Турцией районах Болгарии. Авторы сделали обоснованный вывод о том, что гражданская война периода оккупации между движениями антифашистского сопротивления разного толка, а также конкуренция между супердержавами в регионе, заронили те семена, из которых и выросло кровавое послевоенное десятилетие нестабильности и повстанчества.

В следующей главе авторы начали свой анализ с динамики формирования силовых структур в титовской Югославии. После краткого введения о структуре государственного аппарата были детально рассмотрены особенности развития вооруженных сил и органов государственной безопасности новой Югославии, сформировавшихся из различных структур аппарата коммунистических партизанских отрядов в годы Второй мировой войны. Авторы не преминули отметить особую роль советского влияния на развитие структур политической полиции, контрразведки и внутренних войск. В то же время авторы не забывали и о роли иностранного влияния на активизирование повстанцев в традиционно спокойных приграничных областях. Все же наиболее многочисленным и активным движением антикоммунистического движения сопротивления было движение четников, которое в 1944-1947 гг., по оценкам местных органов правопорядка, превосходило по численности и размаху повстанческие выступления в Польше или на Украине. Интересно, что повстанческие проявления среди македонцев и славян-мусульман в Югославии в послевоенные годы были крайне незначительными. Авторы объясняют это рядом причин, самой важной из которых они считают ослабление традиционных иностранных покровителей этих движений в то время (Болгарии и Турции). Концом активной фазы повстанчества в Югославии стал разрыв между Сталином и Тито в 1948 г. В результате этого явления часть повстанцев вышла через намеренно оставленные коридоры на границах на Запад. Оставшиеся были деморализованы происходившими переменами. Несмотря на пропаганду, советская сторона не предприняла реальных шагов по  организации просоветского повстанчества в Югославии, в силу чего незамедлительно подавлялись отдельные повстанческие группы коммунистов-антититоистов, хотя и имели место в Сербии, Черногории и Боснии в 1949–1950 гг.

В третьей главе  речь идет о феномене горянского движения сопротивления. В силу уже упоминавшихся причин, турецкая активность в поддержке славян-мусульман в Болгарии также была с 1945 г. крайне ограниченной, в результате чего антикоммунистическое повстанчество в Болгарии было более типичным для титульной нации. Численность повстанческих выступлений и политического бандитизма в Болгарии была намного более низкой, чем в Югославии. Авторы подробно рассмотрели манипуляции современных болгарских исследований, направленных на то, чтобы искусственно преувеличить роль и значение горян в послевоенной истории Болгарии. В Югославии речь шла о десятках отрядов (банд) с сотнями повстанцев в каждом горном районе страны в 1944–1947 г.. В Болгарии на пике движения местному МВД были поименно известны почти все отряды. На пике численность горянского движения одномоментно не превосходила десятка повстанческих групп на всю страну, с обычной численностью крупного отряда менее  одного-двух десятков повстанцев.   Авторы подробно рассмотрели эволюцию болгарского карательного аппарата и меры, предпринимавшиеся государством для борьбы с повстанцами. Отдельное внимание авторы уделили влиянию иностранных разведывательных структур на повстанческое движение в послевоенной Болгарии, и особенно на преемственность, которая образовалась между немецкими организаторами болгарского повстанчества в 1945 г. и их преемниками в среде англо-американцев.

В следующей главе авторы продолжают свое исследование тактики повстанцев, а также антипартизанских действий на примере Румынии. Сделан вывод о том, что советские военные ни в виде технических специалистов (авиация, артиллерия, радиосвязь), ни в виде инструкторов или штабных офицеров не привлекались на широкой основе для местных противоповстанческих операций. Это разительным образом отличалось от происходившего в Греции, где англичане (а потом и американцы) изначально взяли на себя роль руководства и спонсорства в местных противоповстанческих операциях, а в критические моменты не чурались и прямого участия в боевых действиях. Румынская, как и болгарская историография пытается увеличить численность и значимость местного повстанчества. С этой целью румынские исследователи оперируют сконструированным ими собирательным термином Румынское антикоммунистическое движение сопротивления, в которое объединяют как повстанцев, так и подпольщиков, саботажников и других осужденных по политическим статьям. Также румынские исследователи очень неохотно говорят о присутствии в общей массе осужденных дутых и сфальсифицированных дел, неизбежных в сталинской традиции ведения следствия. Ещё одним важным выводом является прямая  преемственность между немецкими и англо-американскими организаторами повстанчества на территории Румынии. Важным фактором в разобщенности местного повстанчества стала многонациональность страны. В то же время авторы отметили, что как и в Болгарии и Югославии, участники Румынского движения антикоммунистического сопротивления в большинстве своем принадлежали именно к титульной нации.

Партизанская война в послевоенной Греции (1946–1949), также как и частые повстанческие выступления греческих левых активистов в более спокойные годы (1944–1945, 1950–1951), стали предметом заключительной главы исследования. С опорой на работы греческих авторов и мемуары участников событий с обеих сторон конфликта, а также на огромный массив американских отчетов и обзоров, составленных в годы войны и после ее окончания, авторы детально реконструируют ход войны и историю развития ДАГ. Особое внимание, как и во всем исследовании, авторы обращают на вклад иностранной помощи в формировании ДАГ. Не забывают авторы и о роли англо-американцев в формировании греческих структур безопасности, изначально слабых и почти разбитых греческими коммунистами, а в дальнейшем все более накачанных силами, средствами, продовольственными пайками и техникой. Авторы дискутируют и с устоявшейся в югославской историографии роли о том, что якобы уход Тито на Запад не повлиял на поражение ДАГ. Исследователи также обратили внимание на негативное влияние на развитие стратегии ДАГ опоры на национальные меньшинства, в ущерб вниманию к общенациональным интересам, и гибельность для повстанцев перехода к тактике оборончества.

Авторы заключили свой труд рядом важных выводов, опираюшихся на промежуточные выводы о статистической картине повстанчества на Балканах в первом послевоенном десятилетии, о проблемах формирования и организации повстанческого движения. На протяжении всего исследования авторы не упускали из виду эволюцию органов противоповстанческих операций, на развитие их тактических приемов. Исследователи особо указали на роль  взаимоотношений между повстанцами и широкими крестьянскими массами, от укрепления которых зависел рост и усиление повстанцев. Разрыв связей между народными массами и повстанцами стал главной целью успешных противоповстанческих мероприятий. Авторы подробно рассмотрели роль иностранного фактора в формировании повстанчества – ограниченность возможности непосредственной координации деятельности повстанцев, важность подготовки кадров организаторов повстанческого движения, значимость последовательной идеологической поддержки и реальности целей, а также обреченность повстанчества, слишком тесно связанного с иностранным государством (в силу невозможности самостоятельной борьбы за интересы местного населения и превращения таких повстанческих движений в марионетки с неминуемо падающим авторитетом). Вместо сводной историографии, каждая глава имеет отдельные историографические экскурсы в рамках всего исследования. В конце труда помещен внушительный список литературы и источников, который включает 10 архивов, 63 опубликованных сборника источников и мемуаров, а также 447 изученных авторами исследований на английском, немецком, румынском, болгарском, русском, словенском, сербо-хорватском и греческом языках. Исследователям удалось справиться с поистине колоссальным объемом информации и дать читателю целостную и лапидарную картину важного феномена, до недавнего времени неизвестного отечественным военным историкам. Авторам удалось удержаться от пристрастности по отношению к отдельным балканским народам. Несколько менее успешной была их попытка дистанцироваться от двух противостоявших сил Холодной войны, одна из которых явно вызывает у них бóльшие симпатии. В то же время это не помешало авторам сохранить объективность в рассмотрении взлетов и падений повстанческо-партизанского движения на всей территории Балкан, вне зависимости от того, на какой территории оно происходило. 

Југославија и Бугарска – хроника неуспешног пријатељства

Југославија и Бугарска 1944-1980.

Хроника неуспешног пријатељства, 

Београд: Stella polare, 2019.

Монографија Југославија и Бугарска 1944-1980. Хроника неуспешног пријатељства (2019), прва је књига која односе две суседне земље, Југославије и Бугарске, прати од краја Другог светског рата до 1980. године, односно до смрти југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Преглед односа Бугарске и Југославије последица је дугогодишњег интересовања аутора за ту тему. Истраживање је углавном засновано на необјављеној архивској грађи и обимној домаћој и страној литератури. Састоји се из два дела: монографски уобличеног хронолошког прегледа односа две земље и од прилога у којем је приређен избор најважнијих докумената којима се подупиру основне тезе књиге.

 Шта књига ново доноси?

Насупрот уобичајеном схватању југословенско-бугарских односа као билатералних, извори су показали да се динамика односа две суседне земље мора посматрати као последица међусобних утицаја најмање четири центра – Софије, Београда, Москве и Скопља. Бугарска спољна политичка стратегија према Југославији, односно према СФР Македонији, је била мотивисана, не само традиционалним бугарским аспирацијама према тој балканској области, већ и јадранском политиком СССР-а, односно тежњама Москве да се преко македонске територије приближи Медитерану.

 У Југославији је офанзивну политику према Бугарској заступало пре свега мекедонско руководство чији су национални интереси југословенску федерацију перманентно гурали у дубљи конфликт са Бугарском. Са протоком времена, све снажнијом дефрагментацијом федерације и приближавањем Титове смрти, неспособност централних југословенских власти да контролишу амбиције македонског руководства према Бугарској, постајала је све израженија. Та теза појачава теорије о слабости централног југословенског руководства, самог Тита, као и оне о све снажнијем политичком изражају њених националних руководстава. Стереотип о монолитности југословенске федерације и Титовој свемоћи, не само у унутрашњој, већ и у спољној политици, је доведен у питање.

Бугарско-југословенске дипломатске односе “краси” и једна специфичност из домена културе, пре свега науке и уметности. Током не тако бројних сусрета бугарског и југословенског руководства на највишим нивоима, много пута се, за разлику од југословенских билатералних односа са другим државама, расправљало о књижевности, историографији, уметности, научним конгресима, речницима и дефиницијама у њима. Култура је била специфичан полигон размене порука између држава и представљала је претходницу и последицу политичких одлука. Специфично је да је расправу са бугарским председником Живковим о култури водило македонско руководство. Титов глас се у тим дебатама не чује, а и онда када би се огласио имао је умирујући или посреднички карактер (може ли се замислити супротна ситуација у којој неки руководилац из Пиринског краја Титу “држи слово” о његовој политици у домену културе у Бугарској?). С обзиром на такву особеност комуникације између македонског и бугарског руководства у домену културне политике (политике у култури), може се поставити теза о национално освешћеном, активном и снажном македонском руководству над којим је Тито постепено губио контролу што је пренапрегнуте односе Југославије и Бугарске чинило још напетијим.