Feljton u „Danu“: Komunističko osvajanje vlasti na Balkanu – Olivera Dragišić


„…Završnica Drugog svjetskog rata predstavlja još uvijek nedovoljno istraženu temu, posebno u domenu sociolingvistike koja bi istoričarima mogla pružiti korisna znanja. Poznato je pravilo da pridjevi sužavaju značenja imenica koje određuju. U tom smislu gotovo da sumanuto zvuči staljinistička kovanica „narodna demokratija” u kojoj riječ narod sužava riječ demokratija. Takva vrsta paradoksa se u istoriografiji rješava kontekstualizacijom. Za razumijevanje pojma „narodne demokratije” potrebno je znati da je u poslijeratnim socijalističkim sistemima riječ narod postepeno bila redefinisana i sužavana. Nova vlast je narodom smatrala samo onaj dio nacije koji je podržavao njihovu vlast, dok je drugi dio nacije bio proglašen „narodnim neprijateljem”. Lojalni dio nacije (narod po komunističkom shvatanju te riječi) je, pored raznih drugih – uglavnom materijalnih privilegija, dobio i pravo da putem „narodnih sudova” sudi onom dijelu nacije koji nije podržavao novu vlast. Tako je riječ narod bila svedena na komunistima odani dio nacije, često i fizičkom eliminacijom nelojalnih građana. Otuda je narod (u suženom, komunističkom značenju te riječi) kao privilegovani dio nacije, mogao putem „narodnih sudova” i drugih mehanizama, neometano da sužava i demokratiju. Riječ demokratija je u posmatranim državama do kraja 1947. godine bila svedena na mjeru „istočne demokratije”, što znači da je nije ni bilo. O tome kako je nova vlast doživljavala pojam demokratije može posvjedočiti niz govora i članaka izrečenih „sa najvišeg mjesta”. Tito u jednom od svojih govora, štampanom kasnije u djelu Josip Broz Tito. Govori i članci, I (Naprijed – Zagreb, 1959, s. 326) kaže: „Ovdje je demokratija narodnog tipa u kojoj slobodu imaju oni koji su se borili za slobodu”.

Poslijeratna epoha obilovala je paradoksima. Ali prije ukazivanja na neke od njih, potrebno je osvrnuti se na razliku u značenju riječi revizija i revizionizam. Revizija je riječ koja pripada regularnom istoriografskom istraživačkom postupku i podrazumijeva mijenjanje poznatih znanja u odnosu na nova saznanja, dok je revizionizam, kao i svaki „izam”, ideološka kategorija koja teži da se u istoriografski posao umiješa i usmjeri znanja u određenom ideološkom pravcu. Otuda ukazivanje na paradokse ne bi trebalo da bude konotirano sa revizionizmom. Primjera radi, činjenica da su u rumunskoj strukturi vlasti, usled raznih taktika kojima je partija pribjegavala, u jednoj fazi komunisti vlast dijelili sa Legionarima, fašistima, problematizuje ekskluzivno antifašistički karakter komunističke borbe za vlast, kao i smisao i funkciju poslijeratnih struktura vlasti.

LINKOVI ZA FELJTON (12)

Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu 1968-1980, Petar Dragišić

Петар Драгишић, Ко је пуцао у Југославију? Југословенска политичка емиграција на Западу 1968-1980, Интистут за новију историју Србије, Београд, 2019.

Књига се може купити код издавача: Институт за новију историју Србије

На Amazon

У продајним објектима Delfi књижаре

Преко Knjizara.com

Преко Kupindo

Фељтон у црногорском дневном листу Дан

Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Šta smo znali o Italiji. Pogledi iz Beograda na Italiju 1955-1978, Petar Dragišić

Петар Драгишић, Шта смо знали о Италији, Институт за новију историју Србије, Београд: 2019.

Књига се може купити у Институту за новију историју Србије, преко интернет књижаре Корисна књига, преко интернет књижаре Knjizara. com

Фељтон у црногорском дневном листу Дан

Тешко је једним предзнаком оценити историју Италије у периоду од краја Другог светског рата до драматичних промена у Eвропи крајем осамдесетих година и краја епохе Хладног рата. Реч је о времену велике динамике, екстремних амплитуда, успеха и неуспеха. Просечан читалац историјске литературе било коју синтезу италијанске историје тог доба може да доживи као узбудљив трилер, са невероватним расплетима и непредвидивим епилогом. Заиста, не можемо се отети утиску да се ради о епохи коју су одликовале позитивне и негативне приче, ремек-дела и скандали, чуда и несреће, велики успеси и трагични падови.

То је време у којем један, на крају рата, изгладнели народ, са каквим се сусрећемо у Малапартеовој „Кожи”, великом брзином поправља животни стандард и достиже народе најразвијенијих земаља западне Eвропе. Италијанско привредно чудо педесетих и шездесетих година прошлог века представљало је и у светским оквирима упечатљив историјски феномен. Ова, на крају рата економски девастирана земља, у деценијама које су уследиле остварила је радикалан напредак у читавом низу привредних сектора, попут енергетике (ENI), хемијске индустрије (Montedison), аутомобилске индустрије (FIAT, Pirelli), електроиндустрије (Olivetti, Candi, Zanussi), те прехрамбене и модне индустрије. Made in Italy је постао симбол робе високог квалитета широм света. Италија постаје и снажна туристичка сила, што је позитивно утицало на италијански платни биланс, али и на побољшање перцепција ове државе у свету.

У периоду Хладног рата Италија је и земља која је захваљујући глобалном политичком контексту и добром прилагођавању истом дошла до значајног међународног статуса. Од земље која је у Други светски рат ушла на губитничкој страни, Италија је нестварном брзином узнапредовала до снажне међународне позиције у свету који су креирале силе победнице. Она је од пионирских етапа западноевропских интеграција њихов незаобилазни део и покровитељ. Од оснивања је члан Заједнице за угаљ и челик, односно, касније, Eвропске економске заједнице. Италија је, такође у периоду Хладног рата (као и касније) играла ванредно важну улогу на јужном крилу Северноатлантског пакта, чији је члан била од оснивања тог војног савеза (1949. године). Пред крај периода којим се ова књига бави Италија постаје и чланица најексклузивнијег политичко-привредног клуба западног света – G7. У овом периоду је енергично тражила и налазила своје „место под сунцем”, тамо где јој је то из политичких и привредних разлога било најважније – на Медитерану и на Блиском истоку. Истовремено, италијанске дипломате, њени привредници и магнати, вешто су користили међународну, хладноратовску динамику, ширећи свој утицај и иза Гвоздене завесе, на простору совјетске интересне сфере.

После Другог светског рата Aпенинско полуостврво је постигло највише домете и на пољу културе. То је било време маестара и поета – Гутуза, Де Кирика, Пазолинија, Моравије, Томазија ди Лампедузе. Италијанска масовна култура, посебно у сфери кинематографије и музике, само деценију после рата, почела је снажно да мења међународни имиџ Италије. Десетине њених глумаца и поп-певача ширило је италијански soft powеr широм земаљске кугле, креирајући глобалну перцепцију Италије као земље слатког живота и гламурозне забаве.

Ова велика достигнућа имала су и своје ништа мање упечатљиво наличје. Италија је у периоду од краја Другог светског рата до слома комунизма и земља великих политичких потреса и нестабилности. Од пада Мусолинија и састављања Бадољовог кабинета, који је окончао рат са антихитлеровском коалицијом, до убиства Aлда Мора (чиме се ова монографија завршава), италијанске владе су у просеку трајале мање од годину дана. Трагање за формулом која би онемогућила улазак италијанске комунистичке партије (Partito Comunista Italiano – PCI) у зону власти, производило је најразличитије политичке комбинације у форми центризма или центро-левице (centro-sinistra). Ипак, избацивање моћне комунистичке партије из политичке арене онемогућавало је политичку стабилност и заоштравало динамику политичких борби у Риму. Најрадикалнију манифестацију високих политичких тензија представљали су насиље на улицама италијанских градова, политичка убиства, терористички напади. Гинули су радници, синдикалци, новинари, политичари, полицајци, судије, уметници. Они који су у политичким конфликтима били на погрешној страни, или само на погрешном месту. Таласи терора и политичког насиља од Болцана до Сицилије однели су у хладноратовској фази италијанске историје на стотине живота. За одговорима на питање које су силе стајале иза ових насилних аката историчари, публицисти, новинари, потомци жртава трагаће и у наредним деценијама, уз сасвим реалну претпоставку да их никада неће наћи.

Aфере које су пратиле политичко насиље с времена на време откривале су бројне аномалије ондашњег политичког система у Италији. Документи судских истрага, медијски коментари, мемоарска литература и бројни слични извори указивали су на завере тајних центара моћи (попут масонске ложе P2, или система Gladio), крупног капитала, те домаћих и страних обавештајних служби. Сматрало се да је стратегија затегнутости и насиља имала за циљ да спречи „лево скретање” Италије, односно да комунисти преузму власт чиме би се пореметила осетљива хладноратовска равнотежа на Медитерану.

Политичка динамика Италије свакако је снажно била одређена

ондашњим спољнополитичкм контекстом, односно чињеницом да су се по завршетку Другог светског рата на будућој граници Југославије и Италије сударила два супротстављена геополитичка и идеолошка блока. Италија се тако већ у мају 1945. године нашла на линији ватре, а кључни проблем је лежао у ванредној снази њене комунистичке партије. То ју је чинило мање компатибилном са политичко-идеолошким блоком у којем се по завршетку Другог светског рата нашла. Управо ова некомпатибилност доводила је до покушаја унутрашњих и спољних чинилаца да се на Aпенинском полуострву на сваки начин смањи утицај комунистичких, односно просовјетских фактора и тиме италијанска политика доведе у склад с њеном припадношћу западним политичким интеграцијама. Најекстремније последице ове борбе представљало је већ поменуто политичко насиље. У Италији после Другог светског рата насиље није било само политичке природе. Висок ниво организованог криминала односио је људске животе и угрожавао крхке институције на југу Италије. Криминал на Југу блокирао је покушаје модернизације државе и друштва, а развој мафијашких структура кулминирао је стварањем моћних кланова, који су постајали реални господари на терену.

Детонације и рафали на улицама италијанских градова нису били једини проблем са којим се суочавало италијанско друштво у хладноратовској фази своје историје. Привредни успон Италије није равномерно усрећио све регије Италије и све слојеве италијанског друштва. Губитници епохе италијанског привредног чуда излаз су налазили у појачаном емигрирању у развијеније земље западне Eвропе, или у многобројним штрајковима који су постали један од упечатљивих симбола италијанске економије. Губитника је било и на страни материјално имућних. Велики економски бум, тај, како ће Пазолини формулисати, прелазак са палеокапитализма на неокапитализам, доносио је осетно повећање животног стандарда, али и носио са собом бројне негативне колатералне последице, услед немогућности човека и друштва да се успешно прилагоде драматичним променама начина живота. На попришту борбе марксизма, католичанства и либералног капитализма остао је дестабилизовани човек. Отуђеност, крах породице, деформација мушко-женских односа, декаденција елите, етички вакуум потрошачке заједнице тематизовани су у бројним ремек-делима италијанских синеаста (Марка Ферерија, Пјера Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија, Федерика Фелинија) који су оштро нападали италијанску стварност и песимистички гледали на њену будућност. У једном од својих најзначајнијих остварења, „Црвена пустиња” (Il deserto rosso), Aнтониони нам представља силуете слуђених, дехуманизованих људи који збуњено тумарају беспућима грандиозних петролејских постројења ЕНИ-ја покрај Равене. Наличје највећег италијанског технолошког напретка (чији је ЕНИ упадљив симбол), како нам Aнтониони сугерише, јесте разорено друштво, крах међуљудске комуникације, индивидуални и колективни аутизам и човек који то више није.