Поред избацивања Бугарске из рата путем разних „мирнијих решења“, Западни савезници су 1943. године све интензивније размишљали о примени радикалнијих планова. Уочи Московске конференције (18. октобар – 30. октобар/1. новембар) код Винстона Черчила и начелника штабова уобличила се идеја о бомбардовању Бугарске. Расправљало се и о томе треба ли Бугаре унапред опоменути или им запретити бомбардовањем ако се не повуку из Грчке и Југославије. Черчил је раније, 19. августа, предочио начелницима штабова да је против тога: „Он Бугаре познаје већ 30 година…То је зао народ којем ваља очитати строгу лекцију…Најважнији је први ударац и он држи како Софију ваља што пре засути бомбама“.[1]
Још раније, током конференције у Казабланци јануара 1943. године, Рузвелт и Черчил предвидели су операцију „Поинт Бланк“ („Point Blank“). Здружени начелници штабова одобрили су операцију маја 1943. године. Издвојено је 76 локалитета које је требало бомбардовати и подељени су према редоследу утицаја на шест група.[2] Дана 4. јуна 1943. стигао је специјални извештај из Бугарске којег су послали британски агенти. Обавештајци су јављали о стању око Пловдива и о немачком коришћењу бугарских аеродрома. Дати су и подаци о железничкој мрежи кроз Бугарску. Скренута је пажња и на фабрике, померање војних јединица, социјалне разлике и идеолошке тенденције код становништва, на злочине Бугара над јеврејским становништвом итд. Чинило се да је извештај рађен ради евентуалног припремања за напад на немачког савезника.[3]
Припреме за бомбардовање Бугарске започете су крајем јула 1943. године. Током августа је у извиђачке сврхе извршено 16 летова изнад бугарске територије. Сви савезнички авиони полетали су са афричке обале, касније из Јужне Италије и изнад Пелопонеза и Јадранског мора, затим заокретали на исток летећи између Охридског и Преспанског језера и дуж железничке пруге Охрид – Кичево – Тетово, па улазили у северозападне области Бугарске. Један од савезничких авиона сукобио се 1. августа 1943. са бугарским борбеним авионима, а затим је неколико авиона који су се враћали са бомбардовања нафтних платформи у Плоештију оборено од стране бугарских пилота.[4]
Британци су у зиму 1943/1944 све више помишљали да сателитске земље интензивним бомбардовањима приморају на предају, или да барем наведу Немце да те земље окупирају. Како су се планови савезничке операције „Оверлорд“ („Overlord“) (искрцавање у западној Европи) све више назирали, тако је ова операција била све важнија. Испрва су начелници штабова препоручивали бомбардовање редоследом Бугарска, Мађарска, Румунија, али до је до краја јануара 1944. била је бомбардована само Бугарска. Од бугарске владе се, како је турски министар иностраних послова саопштио бугарском посланику у Анкари крајем децембра 1943. године, тражила „безусловна капитулација“.[5] Неки службеници Форин Офиса сматрали су да ће бомбардовање довести до тога да сателитске земље отпадну од Немачке, али их Александар Кадоган (Alexander Cadogan), стални подсекретар за иностране послове, фебруара 1944. процењивао да се ниједан сателит не жели безусловно предати док му савезници не пруже заштиту бољу од оне коју су пружили Италији. Када је операција „Оверлорд“ започела, 6. јуна 1944, Британце сателити нису више озбиљно занимали. До краја септембра Совјетски Савез је војно овладао сателитима, а тиме је преузео и политичку иницијативу. Англо-совјетски спорови око сателита у јесен и зиму 1944. били су почетак политичке битке за послератни утицај, у којој су Британци ређали пораз за поразом.[6]
Бомбардовање Софије је започело 14. новембра 1943. године. О томе је у свом дневнику оставио запис Хенри Маргенту (Henry Margenthau), амерички министар финансија: „14. новембар (1943): 91 апарат Мичел у пратњи 49 Лајтнинга изручили су са средње висине 141 тону бомби на железнички чвор у Софији. Знатна железничка активност у време напада. Циљ је био покривен. Шест непријатељских авиона је срушено, изгубљен је један ловац.“[7] То прво бомбардовање Софије 14. новембра 1943, извршено као „опомена“, није постигло жељени циљ, јер се део бугарске владе још чвршће везао за Немце, који су обећали да ће појачати противваздушну одбрану Софије са око 100 најмодернијих ловачких авиона.[8] Бомбардовање је поновљено 24. новембра 1943. године. Бугарска штампа пренела је изјаву председника владе Добрија Божилова пред Народним собрањем који је осудио „англо-америчке терористичке нападе на Софију“. Председник бугарске владе подвукао је да су у нападу „убијени и рањени недужни и немоћни људи, као и да су разорене стамбене зграде. Поред Божилова, нарочито оштар био је и директор листа „Слово“, посланик Кожухаров.[9]
Први следећи велики напад на бугарску престоницу десио се 10. децембра 1943. године. Око 120 савезничких авиона кренуло је ка бугарској престоници, али је због отпора бугарских ваздухопловаца и противваздушне одбране до Софије успело да дође свега 40 авиона. Остали савезнички авиони су се вратили, а неколико њих је оборено. Приликом овог бомбардовања погинуло је 11, а рањено је 40 особа. Следећи велики напад десио се 20. децембра када је разрушено 113 зграда, при чему су погинуле 64 особе.[10] Према неким проценама, у Софији је било уништено 85% индустријског дела вароши.
После бомбардовања Софије 20. децембра 1943. године преко 35.000 становника напустило је град. Возови су били препуни. Употребљена су сва превозна средства за евакуацију становништва. Већина је бежала у оближња села. На аеродрому у Карлову, поред 30 немачких месершмита, налазио се и велики број најбржих француских авиона (Девоатен Д-520). Тим авионима стигао је и известан број француских инструктора. Авиони су били веома тешки за руковање, па бугарски пилоти нису били у стању да их користе.[11]
Током 4. јануара извршен је нови напад у којем је убијено 46, а рањено 37 лица, а посебно интензивно бомбардовање бугарске престонице одиграло се шест дана касније. Николај Котев је записао да је у ваздушним борбама које су уследиле оборено 12 америчких бомбардера и 6 ловаца. Из различитих разлога на аеродроме око Фође и Бриндизија није се вратио 31 савезнички авион. Бугарска страна изгубила је само два војника, али је истом приликом погинуло 750 грађана, док је 700 цивила било рањено. Осим тога, разрушено је преко 400 објеката, док су 472 зграде биле неупотребљиве за становање.[12]
Било је више сведочанстава о бомбардовању Софије јануара 1944. године. Југословенски Генерални конзулат послао је 10. фебруара 1944. Министарству иностраних послова сведочење једног чешког повереника, који је 1. фебруара из Прага, преко Београда и Софије, допутовао за Цариград. У његовом кратком излагању описане су прилике у југословенској и бугарској престоници, а ми ћемо се овде задржати на његовом опису Софије после савезничког бомбардовања: „…Бугарска престоница после бомбардовања пружа страшан призор. Она је настрадала много више него Београд. У Софији су не само порушене поједине зграде, или групе зграда, већ су читаве улице претворене у рушевине. Службено се рачуна да је погинуло 3.000 лица. Међутим тачан број жртава сазнаће се тек кроз неколико месеци, кад рушевине буду рашчишћене. Варош је остала пуста, без воде и осветљења. У њој сада има свега 20.000 – 30.000 душа. Виђају се само полицајци и војна лица. Они су на великој опрези од напада од стране врло ретких цивилних пролазника, који морају носити легитимацију на грудима, а после 19 часова више не смеју бити на улици“.[13]
Након паузе у бомбардовању која је трајала отприлике месец дана, због покушаја да Савезници нађу заједничко решење за бугарски случај, бомбардовања су настављена. Два велика ваздушна напада извршена су 16. марта 1944. године. У првом нападу је страдало 12 људи, док је у другом живот изгубило 19 особа. Бомбардовање је углавном извршено у градским квартовима: Лозенец, Хаџи Димитар, Три Кладенци и др. Разрушено је 45 зграда, а делимично је разрушено 13 зграда. Уз то, на неколико места је покидана електрична мрежа.[14] Између 18. и 19. марта поново је бомбардована Софија, а том приликом гађани су и други циљеви у околини већих бугарских градова. Слично је било и 24. марта 1944. године. Бугарска престоница бомбардована је још два пута током марта месеца. Прво 29. марта када је погинуло 11 људи и 30. марта када је страдало 139 особа. Наредно веће бомбардовање задесило је бугарску престоницу 17. априла када је погинула 51 особа. Последња бомбардовања бугарске територије десила су се 12. и 28. јуна 1944. када је гађан аеродром Карлово.
Николај Котев записао је у свом раду да је приликом савезничког бомбардовања Бугарске бачено 50.000 бомби различитог калибра (укључујући и запаљиве). Само у Софији било је преко 2.200 погинулих и рањених, преко 12.000 зграда и објеката је уништено, спаљено или оштећено, а материјална штета процењена је на две милијарде и 800 милиона лева.[15]
Због бомбардовања Софије, јавни и културни живот у бугарској престоници све до деветосептембарског преврата није могао да се врати у нормалу. Посланство НДХ у Софији јављало је Министарству иностраних послова 1. јуна 1944. о катастрофалном стању у овом граду: „Културни живот Софије посве је замро. Никакве казалиштне или концертне приредбе, никакви сликокази, изложбе или сличне приредбе се више не одржавају у Софији. По покрајини у мањим местима (јер су готово и сва већа места као Пловдив, Варна, Бургас и др. евакуирани) одржавају се казалишне представе појединих мањих скупина глумаца и чланова опере, а поједини уметници давају концерте. Но неког система у тим приредбама нема…“ Забележено је само неколико културних дешавања.[16]
[1] Elizabeth Barker, Britanska politika na Balkanu u II svjetskom ratu, Zagreb 1978, 206; Николай Котев, „Наякои неизяснени монети около англо-американската бомбардировчна офанзива срещу България (1943–1944 г.), Известия, том 48, (1989), 75‒77.
[2] Н. Котев, н. д., 75.
[3] Архив Југославије (АЈ), фонд 370, Посланство Краљевине Југославије у Турској, Цариград, Анкара, фасцикла 25, јединица описа 74, Special report – Bulgaria.
[4] Н. Котев, н. д., 79.
[5] Централен държавен архив (ЦДА), фонд 176к, Министерство на външните работи и изповеданията (МВРИ), опис 8, ахивна единица 1302, лист 52.
[6] E. Barker, n. d., 200, 202.
[7] Slobodan Nešović, Na žeravici. Pokušaj Bugarske da se povuče iz rata (1943‒1944), Beograd 1983, 21.
[8] Dušan Lukač, Treći Rajh i zemlje jugoistočne Evrope. Treći deo. 1941–1945, Beograd 1987, 693‒694; Marshall Lee Miller, Bulgaria during the Second Warld War, Stanford 1975.165‒166; Димитрије Кулић, Бугарска окупација Србије 1941–1944. Злочини геноцида Првог бугарског окупационог корпуса у Србији. Том други, Београд 1993, 656. О савезничком бомбардовању Софије видети још: „Англичаните и българските партизани“, в: България и Балканите през XX век: външна политика и публична дипломация, със Евгения Калинова, София 2021, 161‒166.
[9] „Председник бугарске владе одаје пошту жртвама терористичког напада“, Ново време, 26.11.1943, 1.
[10] Н. Котев, н. д., 83‒84, 87‒89, 99‒104.
[11] АЈ, фонд 103, Емигрантска влада Краљевине Југославије, 174‒609, v. d. načelnik političkog odeljenja Štabu odeljka Vrhovne komande, Kairo, 31. januar 1944, pov. br. 409.
[12] Н. Котев, н. д., 83‒84, 87‒89, 99‒104.
[13] АЈ, 103‒174‒609, Генерални конзул Министарству иностраних послова Политичком одељењу, Цариград, 10. фебруар 1944, пов. бр. 70; АЈ, 411‒5‒12, Генерални конзул Министарству иностраних послова Политичком одељењу, Вариград 10. фебруар 1944, пов. бр. 70.
[14] Държавен военноисторически архив, фонд 24, Оперативен отдел – (35420) 24190 опис 3, архивна единица 184, лист 81.
[15] Н. Котев, н. д., 83‒84, 87‒89, 99‒104.
[16] Видети: Poslanstvo NDH u Sofiji. Diplomatski izvještaji 1941–1945. Svezak 2, prir. Nada Kisić Kolanović, Zagreb 2003, 600‒625.
Борис Томанић је рођен у Београду 1990. године. Студије историје започео је 2009. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је дипломирао 2014. године на Одсеку за историју Југославије са тезом „Немачки ратни злочини почињени у Југославији на Нирнбершком процесу“. Неколико година касније, стекао је звање доктора историјских наука 2022. одбранивши дисертацију „Југославија и Бугарска 1941‒1945: Између сукоба и савеза“ на истом Универзитету (Филозофски факултет, Одсек за историју Југославије) .
Од 2016. до 2021. године радио је као спољни сарадник Музеја жртава геноцида у Београду. Од септембра 2017. до априла 2018. радио је у Архиву Југославије у Београду као архивиста за архивирање и обраду архивске грађе. Од 2018. године запослен је на Институту за савремену историју.
Добитник је награде за најбољи мастер рад на Катедри за историју Југославије 2016. године коју додељује Институт за савремену историју. Аутор је монографије „Горња Јасеница у Другом светском рату“. Аранђеловац и Топола 1941–1945“ и коаутор монографије „Орашачки срез у листу ʼНово време’ 1941‒1944“.
Stella polare 