ИСЕЉАВАЊЕ СРБА СА КОСОВА 60-ИХ ГОДИНА (Игор Вукадиновић)

Главни разлози за масовно исељавање Срба са Косова и Метохије након Брионског пленума 1966. године били су угрожена безбедност и отпуштање са посла. Током јула и августа 1966. године Министарство спољних послова Албаније је у више наврата добило информације да је у току политички и безбедносно мотивисано исељавање Срба са Косова, а у септембру 1966. године оно је о томе обавестило и Енвера Хоџу.[1] У поверљивом извештају о ситуацији на Косову и Метохији од 28. фебруара 1967. године достављеном партијском врху Албаније наведено је: „Наставља се са отпуштањима Срба и Црногораца и запошљавањем Албанаца на њихова места. У овом правцу делује Фадиљ Хоџа“.[2] Петар Стамболић и Драги Стаменковић су у разговору са Брозом 20. марта 1967. године скренули пажњу на то да се под изговором „поправљања националне структуре“ Срби отпуштају са посла и да се појавио проблем одласка српских и црногорских кадрова из покрајине.[3]

Министар спољних послова Албаније Нести Насе је 3. јануара 1968. године обавестио Централни комитет Партије рада Албаније да покрајинске власти на Косову раде на исељавању српских кадрова са Косова, како би Албанци могли да заузму што више позиција у државној администрацији и предузећима. У истом извештају наведена је појава масовног исељавања Срба из покрајине: „Последњих месеци шездесет српских породица из Пећи, углавном сељака и интелектуалаца, одселило се у Србију, а у Приштини свакодневно наилазимо на сељане Србе који продају куће и земљу и одлазе у Србију“.[4]

Броз је пажљивим прећуткивањем овог проблема и спречавањем да он постане тема партијских пленума дао одлучујући допринос његовој ескалацији.

Током 1968. године партијски врх Србије је обавештен да је 215 стручњака напустило комбинат „Трепча“, махом Срба и Црногораца и да се радило о људима који су били носиоци производног програма. Истрагом је утврђено да су они напустили посао јер су били изложени национално мотивисаном шиканирању, физичким насртајима Албанаца, претњама пиштољем, саботирањем посла, а неки су добијали и претећа писма да „науче албански језик или да се селе“.[5] По признању Председништва ССРН Косова 1969. године, пракса отпуштања Срба са посла и политички притисак довели су до тога да је „одређен број стручних кадрова напустио радне колективе и одселио се ван Покрајине“.[6]

На Четрнаестој седници ЦК Савеза комуниста Србије 1968. године Добрица Ћосић је поручио да се у Србији „раширило уверење о осећању угрожености код Срба и Црногораца, о притисцима за исељавање, о систематском потискивању са руководећих места Срба и Црногораца, о тежњама стручњака да напусте Косово и Метохију“ и позвао да се ове тврдње провере и да то буде предмет одговорне расправе на Централном комитету СКС.[7] Историчар Јован Марјановић је замерио албанским комунистима што се баве периферним питањима, док се игнорише појава „да се због тешке националне атмосфере са Косова и Метохије повлачи део староседалачког српског и црногорског живља, нарочито интелигенције“.[8] Остали српски комунисти на седници су оштро осудили излагања Ћосића и Марјановића. Kатарина Патрногић и Душан Мугоша су тврдњу да постоји исељавање приписали „деловању националистичких и реакционарних снага у Србији“. Патрногић је оптужила Ћосића и Марјановића да „лажу“ и потом саопштила „статистичке податке“ према којима се са Косова и Метохије годишње исељавало 9.000 Албанаца и свега 1.000 Срба и Црногораца. [9] У наредном периоду констатовање исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије проглашавано је за „српску националистичку пропаганду“.

Фадиљ Хоџа и Тито

Размере исељавања су постале изражене у различитим сферама економског, културног и друштвеног живота покрајине. У току 1968/1969. године први пут после рата број ученика основних школа који су наставу похађали на српском језику почео је да се смањује, а до смањења је дошло и међу ученицима који су на српском језику похађали средње школе у Покрајини.[10] Поред пољопривредника, Косово су почели да напуштају образовани и виђенији Срби, лекари и професори.[11]

Почетком седамдесетих година поједини српски функционери у покрајини који су покушали да отворе овај проблем наишли су на снажан отпор албанских руководилаца, и недостатак подршке осталих српских функционера. Приликом посете Јосипа Броза Косову 1971. године, Павле Јовићевић је на састанку политичког актива Савеза комуниста ситуацију у Покрајини означио као „никада гору“ од завршетка рата. То је поткрепио конкретним подацима о исељавању Срба и Црногораца.[12] Цица Патрногић је оптужила Јовићевића да „не говори истину“ и да на Косову постоје само природне миграције, а да о притисцима „не може бити ни речи“. Након завршетка састанка политичког актива, покрајински секретар за информације Миле Лазић скренуо је пажњу присутним новинарима да не пишу о „иступању Павла Јовићевића“.[13] На тај начин, поред забране писања о исељавању Срба из покрајине, српској штампи је било забрањено и да преноси изјаве функционера који су спомињали исељавање.

Патријарх Герман је 1969. у писму Јосипу Брозу навео да се српска црква и верници у покрајини суочавају са терором и насиљем.

У Градском комитету Савеза комуниста Приштине је 1971. године дошло до националне поделе по питању тумачења миграција. Српски комунисти су препознали овај проблем и његове узроке, док су албански комунисти наставили да инсистирају на економском карактеру миграција и негирају политичке факторе у овом процесу. Епилог спора био је да су Јово Шотра и Милош Секуловић, као покретачи теме исељавања Срба и бујања албанског шовинизма, избачени из Савеза комуниста.[14]

Пошто су у целом периоду социјалистичке Југославије трајале несугласице око тога да ли је исељавање Срба и Црногораца са Косова представљало „економско мигрирање“, што је био званичан став СКЈ, или се радило о политичким миграцијама под притиском, САНУ је 1985. године иницирала анкетирање исељених лица са циљем утврђивања карактера и узрока миграција. Руководилац пројекта Марина Благојевић је након истраживања које је обухватало 500 домаћинстава са 3418 чланова, дошла до закључка да су миграције Срба са Косова прве доминантно етничке миграције у социјалистичкој Југославији. Мање од 25% испитиваних исељеника дали су одговоре који су указивали на економски мотив за миграције, док су одговори осталих исељеника указивали да су миграције имале политички, идентитетски и национални карактер.[15] Сведочанства највећег броја исељених Срба указују да је главни мотив за исељавање са Косова и Метохије био политички притисак Албанаца, под окриљем партијско-државне политике на том простору.[16]

Иако су органи Управе државне безбедности већ почетком шездесетих година идентификовали случајеве исељавања српског становништва услед политичког притиска, преломан моменат за даљи положај косовскометохијских Срба означава Брионски пленум, о чему сведоче и бројна казивања исељених Срба: „Одмах после смењивања Ранковића настао је хаос“; „До Брионског пленума је било добро, а после је почело раздвајање“; „После смењивања Ранковића, Албанци су просто подивљали“, „Зло је на Косову почело после 1966. године“; „После смене 1966. систематски су смењивали са руководећих места све Србе“; „1967–1968. године мењала се национална структура руководећих људи“.[17]

Кампању коју су покренули органи власти убрзо је прихватило локално албанског становништво, што се одразило на погоршање положаја Срба: „Било је веома опасно и ризично бити Србин, увек је постојала опасност да вас на улици и без разлога претуку“. „Нисмо смели да се шетамо ко људи.  Изазивали су свађу на сваком месту. Кући смо долазили кад сунце залази“. „То се не може описати, свакодневни напади на Србе, паљевине, експлозије по граду, нико не сме да сачека ноћ ван куће“, „Нико од нас није био сигуран у своју физичку безбедност“.[18]

Покрајинско руководство, предвођено Фадиљом Хоџом и Вели Девом, сакривало је стварне размере бујања албанског национализма, а у разговорима са југословенским и српским политичким врхом истицана су „позитивна друштвена кретања након Брионског пленума“. На састанку у Београду 24. октобра 1968. године Јосип Броз је одао признање покрајинским руководиоцима за „супротстављање национaлизму, шовинизму и реакционарним снагама“.[19]

Сведочанства највећег броја исељених Срба указују да је главни мотив за исељавање са Косова и Метохије био политички притисак Албанаца, под окриљем партијско-државне политике на том простору.

Права атмосфера националних односа у Покрајини дошла је до изражаја 27. новембра 1968. године са избијањем насилних албанских демонстрација. Једна група исељеника издвојила је ове демонстрације као прекретницу у безбедносном положају Срба: „После демонстрација није било слободе, смеш да се крећеш само дању“; „Најгоре је било 1968. у Подујеву, Приштини и Урошевцу. Нападали су девојке и силовали их“; „Односи су се погоршали од 1968. године. Албанци су се понашали кабадахијски, а Срби сваким даном бивали све мањи. Ми смо се склањали и попуштали, надајући се да ћемо се једног дана иселити и тако су деца васпитавана“.[20] Отежавајућа околност за Србе који су трпели терор била је што полиција није увек стајала у њихову заштиту, а виновници терора су најчешће остајали некажњени. Полиција би након случајева терора састављала записнике, али су пријаве најчешће „нестајале“ у фиокама судија.[21]

Према подацима Српске православне цркве, од 1966. до 1971. године са Косова и Метохије се иселило око 35.000 Срба.[22] У истом периоду, Албанци на Косову и Метохији су забележили позитиван миграциони салдо.[23] 

Партијски и државни органи у покрајини су од почетка располагали подацима о исељавању српског становништва и одласку српских и црногорских кадрова из Покрајине, али су на партијским састанцима заташкавали овај процес и тако омогућили његов несметан наставак. Чланови ЦК Савеза комуниста Србије су почетком 1969. године добили информације да је ситуација на Косову и Метохији „све напетија“ и да су код Срба „повећане тежње и намере за бежањем и исељавањем са Космета“.[24]

Српски патријарх Герман је 1969. у писму Јосипу Брозу навео да се српска црква и верници у покрајини суочавају са терором и насиљем, који су интензивирани претходне године. Патријарх је напоменуо да раније жалбе Синода СПЦ надлежним републичким органима и Савезном извршном већу нису наишле на адекватну реакцију и да насиље „узима све теже облике“, наводећи да се ради о физичким нападима и наношењу тешких телесних повреда монасима и монахињама, скрнављењу надгробних споменика, уништавању усева и шума.[25]

Броз је упутио учтив одговор патријарху, изразио своје жаљење због тих поступака и поручио да ће „учинити све да се спрече изгреди и незаконити поступци“.[26] Међутим, у Закључцима са Осме седнице Председништва Савеза комуниста Југославије 1970. године, која је била посвећена Косову, ниједан од проблема које је патријарх отворио у писму није био ни споменут.[27]

Без обзира на то што је одлазак Срба и Црногораца са Косова и Метохије до краја шездесетих година постао очигледан проблем, републички и савезни органи одбијали су да га констатују. Отварање ове теме је у наредном периоду остало у статусу „закулисне теорије српских националиста“, а покушај Добрице Ћосића и Јована Марјановића да се ова тема отвори у Централном комитету Савеза комуниста Србије осуђен је од свих осталих чланова Централног комитета. Бројна писма о исељавању и жалбе због насиља и егзодуса Срба и Црногораца са Косова и Метохије стизала су на адресу Јосипа Броза, пошто су њихови аутори били свесни да је Броз имао могућност да једним наступом у јавности или на партијској седници наметне ово питање савезним, републичким и покрајинским властима. Њихова надања остала су узалудна. Броз је пажљивим прећуткивањем овог проблема и спречавањем да он постане тема партијских пленума дао одлучујући допринос његовој ескалацији. Процеси угрожавања безбедности Срба и њиховог исељавања са Косова и Метохије настављени су седамдесетих и осамдесетих година, а Савез комуниста Југославије је јавно констатовао овај проблем тек након Брозове смрти и демонстрација у Приштини 1981. године.[28]


Приређено на основу књиге: Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969), Београд: Балканолошки институт, 2021.

Featured image: Црква Светог Ђорђа у Призрену шездесетих (Wikipedia)


[1] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Mbi gjendjen politike ne Jugosllabvi, n.a. 14, 38, 40.

[2] AQSH, f. 14, APSTR, v. 1967, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 28. II 1967, n.a. 2.

[3] АС, Ђ-2, ЦК СКС, к. 7, Централни комитета Савеза комуниста Србије: Белешке, информације, Белешка о разговору председника Републике Јосипа Броза Тита са друговима Е. Кардељом, К. Поповићем, М. Тодоровиће, Д. Радосављевићем, Д. Стаменковићем и Владом Поповићем у вези предстојеће посете Косову и Метохији, вођеним 20. 3. 1967. године, 9–14.

[4] AQSH, 14, APSTR, v. 1968, DREJTORIA E JASHTME, d. 318.1, n.a. 2.

[5] М. Гаталовић, Бурна времена, 282.

[6] АЈ, 142 (II), ССРНЈ, ф. 318, ПК ССРН Косова 1969, Седница Председништва ПК ССРН Косова 5. 12. 1969, 24.

[7] АС, Ђ-2, ф. 4, Централни комитет Савеза комуниста Србије – материјали са пленарних седница 1968, Четрнаеста пленарна седница Централног комитета СКС, одржана 29. маја 1968. године, 97.

[8] Исто, 79.

[9] Исто, 196.

[10] АЈ, 319, ф. 31, Анализа друштвеног плана САП Косова 1965-1970. Други део: Остварени развој образовања и културе у САП Косову и основне пројекције развоја до 1975. године, 7; Privredni i društveni razvoj SAP Kosova 1947 – 1972, 125.

[11] М. Ђоковић, Косметски досије, 14; М. Чупић, Отета земља, 82–84; Бошко Бојовић, Косово и Западни Балкан. Питање регионалне стабилности и европске безбедности, Београд 2014, 20, 21

[12] Миле Кордић, Ој Косово, Београд 1988, 49, 50.

[13] Према опису Кордића, на активу нико од бројних српских покрајинских функционера није подржао говор Јовићевића о исељавању, док је Катарина Патрногић добила снажан аплауз. Након актива, у Клубу новинара у Приштини, исти српски функционери су у приватним разговорима изражавали дивљење према Јовићевићу, док су о Патрногић говорили „све најгоре“. Видети: М. Кордић, Ој Косово,  51.

[14] М. Чупић, Отета земља, 79, 80.

[15] Marina Blagojević, „Iseljavanje Srba sa Kosova: trauma i /ili katarza“, u Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, 245.

[16] Исто, 246; Darko Hudelist, Kosovo – bitka bez iluzija, Zagreb 1989, 105–108.

[17] Р. Петровић, М. Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Резултати анкете спроведене 1985–1986. године, 133; М. Ђоковић, Косметски досије, 10.

[18] Р. Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије, 130; М. Ђоковић, Косметски досије, 10.

[19] АЈ, 837, КПР, II–2/364, Пријем делегације Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију, Београд, 24. 10. 1968, Забелешка о разговору председника Тита са члановима делегације Покрајинског комитета СК Космета, 20.

[20] Р. Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије, 131.

[21] „Koreni kontrarevolucije na Kosovu. Srpska imanja pojeftinjuju“, Zum Reporter, 805, 17. 12. 1981, 40.

[22] Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 42.

[23] Nacionalni sastav stanovništva SFR Jugoslavije. Podaci po naseljima i opštinama, 11; Demografske promene Kosova u periodu 1948–2006, prir. Kadri Sojeva, Sanije Uka, Priština 2008, 7, 13.

[24] Z. Vuković, Od deformacija SDB do Maspoka i liberalizma, 272.

[25] Душан Батаковић, Косово и Метохија. Историја и идеологија, Београд 2007, 359, 360.

[26] Исто, 360.

[27] АЈ, 507, ЦК СКЈ, Председништво, III/144, Стенографске белешке са Осме седнице Председништва Савеза комуниста Југославије, 22. 4. 1970. Закључци Председништва СКЈ о актуелним, друштвеним, економским и политичким питањима развоја Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово.

[28] Према неким проценама, око 150.000 Срба се иселило са Косова и Метохије у периоду 1961–1981. Опширније видети: Р. Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Резултати анкете спроведене 1985 – 1986. године, 136–140; A. Dragnich, S. Todorovich, The Saga of Kosovo. Focus on Serbian-Albanian relations, 158; Stevan Pavlowitch, „St Guy’s and the Bastille“, Косовски зборник – The Kosovo collection, Сиднеј 1989, 117; Изолда Хенри, Прикривање геноцида на Косову, ур. Србољуб Милетић, Милан Рубљов Тодоровић, Грачаница – Београд 2007, 76.

Игор Вукадиновић је научни сарадник на Балканолошком институту САНУ. Докторску дисертацију на тему „Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969)“ одбранио је 2020. на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Његово поље интересовања су савремена српска и балканска историја, са посебним акцентом на комунистичку епоху и аутономију Косова и Метохије. За монографију Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969), добио је награду Матице Српске за историју „Иларион Руварац“ за 2021. годину.

СЛУЧАЈ `ГОЛУБЊАЧА`. СРПСКА ТЕМА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ТЕАТРУ (Слободан Селинић)

Забрана представе „Голубњача“ према драми Јована Радуловића, а у режији Дејана Мијача, у Новом Саду, покренула је питања односа режима и уметности, као и односа покрајинске и републичке власти. Реч је о делу чија је радња смештена у далматинску Загору (Далматинско Косово). Описане су трауме српске заједнице у Хрватској због масакра усташа над Србима.

Пре него што је „Голубњача“ доспела на сцену Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду, спречено је њено одржавање у позоришту „Бошко Буха“ у Београду. Програмски савет овог позоришта је, наиме, 21. децембра 1981. преиначио одлуку Уметничког колегијума који је уврстио „Голубњачу“ у репертоар позоришта. Чланови колегијума на челу са Добрилом Матић нису успели да одбране представу од оптужби, у којима је предњачила Весна Веснишник Бабић, да је представа националистички обојена.[1]

Премијера је одржана 10. октобра 1982. у Српском народном позоришту у Новом Саду. За два месеца играња (десет представа) реаговања публике и критике ничим нису наговештавала политички обрачун са овим делом. У петнаестак критичких приказа у штампи, на радију и телевизији (Дневник, ТВ Нови Сад, Политика, НИН, Вјесник, Данас…) даване су само повољне критике, уметничко остварење је вредновано највишом оценом, а политичке конотације нису уочаване.[2]

Представу је гледало и више српских политичара (Деретић, Цветићанин, Милинчевић, Галовић и Иван Стамболић) и они су стекли позитивне утиске. Сматрали су да представа не само да није националистичка већ је „у битним својим значењима и антинационалистичка“.[3] Дража Марковић није крио да му се није свиђала драма Голубњача, али није видео разлог за забрану.[4]

Јован Радуловић (Wikipedia, CC BY-SA 4.0)

Супротан став имали су покрајински и градски партијски функционери у Новом Саду. Градски комитет Новог Сада је реаговао средином новембра 1982. године, месец дана после премијере, оценом да је представа била атак на међунационалне односе и то са позиција великосрпског национализма. Из угла покрајинске власти, основна порука дела била је да је раздор започет усташким клањем трајао и даље, да је вера у братство, јединство и заједништво била лаж и заблуда, а да је једина константа била мржња коју нису могли да победе ни проток времена ни учитељи ни првоборци ни комунисти. Закључено је да је у драми коришћена свака прилика за истицање националне самосвести и подгревање мржње Срба и Хрвата инсистирањем на континуитету мржње која нема краја и којој не могу да се супротставе ни социјалистичке снаге (борци, учитељи), који су у делу представљени „карикатурално режимски и дезавуисано“.[5]      

Настојања да се односи Срба и Хрвата граде са позиција братства и јединства су у представи, према мишљењу покрајинских политичара, карикирана „до историјског шарлатанства“. Насупрот њима, црква је осликана као „најорганизованија снага“ која се издваја својом постојаношћу. Тиме је представа, према тој оцени, ширила поруку да братоубилачки рат нема краја, а да су приче о братству и јединству „народа и народности“ биле пука „парола, лаж и обмана“. Актери драме су оптужени за „подгревање и разбуктавање“ националне мржње и обезвређивање тековина НОБ-а и „достигнућа наше социјалистичке изградње“.[6]

Конкретно, уметницима је замерено да су Светосавски ручак и опело над Голубњачом имали „наглашени свечани тон“ и да су били у „функцији националне конфронтације, подгревања националне мржње и ревитализације ’српске’ свести“. У представи су уочени и „романтично-национални идеали“ о Великој Србији, Косову и Видовдану. Партијским цензорима је сметало што је у представи приказан дечак Србин који бије дечака Хрвата пред јамом у коју су двадесет година раније усташе бацале заклане Србе. Сцена из представе у којој су пред јамом ђаци Срби и Хрвати, под заставом са петокраком, вређали једни друге, а потом узвикивали пароле о братству и јединству, доживљена је као слика „искарикиране полуимбецилне игре младих са очитом алузијом према будућности и садашњости“. На негативан начин је оцењен и лик Блиједог Дамјана, првоборца изгубљеног и неприлагођеног времену у коме живи. То што он у представи жели да на светосавској прослави седи уз владику „да би уз гусле отпевао јадиковку над судбином Срба“, исказујући са свештеницима бригу за очување спомена на Голубњачу, доживљено је као обезвређивање тековина НОБ-а, деградирање лика борца, револуционара и комунисте.[7]

Обрачун са представом је препуштен основној партијској организацији у СНП-у и управи позоришта, а са више инстанце је усмераван обавезујућим политичким и идеолошким мишљењем. Међутим, обрачун није текао глатко. На састанку основне организације СК „Драма“ побијена је оцена ГК Новог Сада закључком да представа није садржала „негативне идејно-политичке ефекте“.[8]

Овај отпор је ГК окарактерисао као резултат организованог деловања опозиционих снага и решио да одговори „брзо и ефикасно“. Председништво ГК Новог Сада је 7. децембра извршило нови притисак на комунисте, али и све запослене у Драмском центру у Српском народном позоришту. Одлучено је да се задатак коначног обрачуна са представом повери збору радних људи Драмског центра, чији би састанак био под контролом чланова партије.[9] Овај скуп је 13. децембра 1982. обуставио даље извођење „Голубњаче“.[10]

Србија се поново налазила под јаким притиском не само из Војводине, већ и из других делова земље (БиХ и Хрватска) и федерације, да забрани представу, али је то њено руководство одбило.

Одлучујући се да почне коначан обрачун са представом, Председништво ГК Новог Сада је одлучило и да у јавности отвори „најшири фронт идејно-политичке акције“. Писац Богдан Чиплић је у Дневнику децембра 1982. оценио да је реч о „шовинистичкој диверзији“, која „ни тренутак више“ не сме остати на сцени и да је похвала њој „ординарна политичка лаж“. Чиплић је писао о „великосрпском шовинизму“ и „агресивном великосрпском национализму“ који је „сав набрекао од егоизма и искључивости“.[11]

Широм земље се распламсао спор у јавности око представе и њене забране. Подела је била лако уочљива: гласила у Војводини су осуђивала представу, а бранили су је новинари и уметници централне Србије, док је у другим деловима земље било различитих гледања. Зоран Глушчевић је закључио: „Са наше драмске позорнице нисам прочитао племенитије, хуманије и универзалније охрабрење исказано тако једноставним и магичним средствима сценско-ритуалне симболике“.[12] У одбрану представе стало је Удружење драмских писаца Србије. На трибини удружења 23. децембра 1982. једногласно је захтевано враћање представе на сцену.[13] Дејан Мијач је у више интервјуа тврдио да у представи није било национализма и да је увек био велики друштвени ризик када „добра представа открива истину“.[14] Одлуку о забрани је оштро критиковао Јошко Челан у Nedjeljnoj Dalmaciji 2. јануара 1983, сматрајући представу „потпуно исправном“ и одбацујући оптужбе о српском национализму.[15] Представу је, међутим, критиковао Душан Пленча, такође, у Nedjeljnoj Dalmaciji осуђујући је за злонамерно манипулисање историјским догађајима. Записао је да је Радуловић борби народа Книнске крајине супротставио „видовданску изокренуту митоманију, светосавски култ и међунационалну мржњу“. Замерио му је да није имао довољно слуха за злочине четника и да је минимализовао „геноцид Ђујићевих’ орлова’“.[16]

„Са наше драмске позорнице нисам прочитао племенитије, хуманије и универзалније охрабрење исказано тако једноставним и магичним средствима сценско-ритуалне симболике“

Подршка представи у јавности је политички још више мобилисала покрајинско и новосадско партијско руководство. Она су сматрала да је забрана искоришћена за повампирење „великосрпског национализма“ и дезавуисање улоге Савеза комуниста и тековина револуције. Покрајинско руководство је одлучило да од ЦК СКС захтева састанак два руководства. Србија се поново налазила под јаким притиском не само из Војводине, већ и из других делова земље (БиХ и Хрватска) и федерације, да забрани представу, али је то њено руководство одбило, ограничивши своју акцију на сузбијање кампање против покрајинског руководства и притисак на културне раднике да не дође до бојкота Стеријиног позорја.[17]

Представници ЦК СКС и ГК Београда нису делили политичку оцену покрајинске партије о „Голубњачи“. Заложили су се за „хладнокрвнију систематизацију“ и „даље промишљено политичко деловање, које подразумева смиривање кампање у штампи“. Чланови ЦК СКС и ГК СК Београда су оцењивали да представа јесте „тешка, мучна и сурова (…) колико и људи и времена о којима говори. Представа говори о злу, а не проповеда зло; она говори о мржњи, али не проповеда мржњу“. Иако је руководство СР Србије такође у више наврата спутавало слободу уметничког стваралаштва, не презајући ни од кривичних санкција, овога пута су делили лекције покрајинским руководиоцима у Новом Саду да је требало „пустити да представа живи“. Сматрали су да уметници не могу ћутати о „великим темама историје“, поредећи „Голубњачу“ са Ковачићевом „Јамом“, јер су оба дела будила „непријатне асоцијације“.[18]


Приређено на основу књиге: Слободан Селинић, Србија 1980–1986. Политичка историја од Тита до Милошевића, Београд: Институт за новију историју Србије 2021.


[1] Архив Србије (АС), ђ2, ЦК СКС, к. 433, 1986, Материјали са 122. седнице ПЦК СКС, 27. марта 1986.

[2] Јован Ћирилов је у Политици писао да у југословенском позоришту више није било табуа. Без негативних реакција је прошло и приказивање у Студентском културном центру у Београду. После тога су се о представи похвално изразила Слободна Далмација и мариборска Вечер. Bela knjiga – 1984, 40, 41; Николић, Српска књижевност и политика, 140; ИАБ, Ф. Драже Марковића, к. 1, „Бела књига“

[3] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 435, 1982–1984, Значајне информације, Информација о неким аспектима идејно-политичке ситуације; Белешке, Белешка о разговору код друга Чкребића.

[4] ИАБ, Ф. Драже Марковића, к. 9, Дневничке белешке 1983. године, 24, 25.

[5] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Информација о појавама и активностима у вези представе; Прилог II.

[6] Исто.

[7] Исто

[8] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Информација.

[9] Bela knjiga – 1984, 39, 41; АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Градски комитет СК, Председништво, број 371/82

[10] С, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Информација; АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Прилог IV, Саопштење збора радника Драмског центра СНП.

[11] Радуловић, Случај „Голубњача“, 129–132; АС, ђ2, ЦК СКС, к. 407, Савез комуниста Војводине, Градски комитет СК, Председништво, број 371/82; АС, ђ2, ЦКСКС, к. 435, 1982–1984, Значајне информације, Информација о неким аспектима идејно-политичке ситуације; Белешке, Белешка о разговору код друга Чкребића; Ђукић, Како се догодио вођа, 40, 43.

[12] „’Голубњача’ или искушење кроз жртву и апотеозу“, Књижевне новине, 27. 1. 1983, 32, 33.

[13] Политика, 24. Децембар 1982.

[14] ИАБ, Ф. Драже Марковића, к. 1, „Бела књига“.

[15] „Промашени поступак“, Политика, 6. јануар 1983, 10.

[16] „Mitomanija i njene oblande“, Nedjeljna Dalmacija, 27. 2. 1983, 11.

[17] Чкребић, Поглед искоса, 230.

[18] АС, ђ2, ЦК СКС, к. 435, 1982–1984, Значајне информације, Информација о неким аспектима идејно-политичке ситуације; Белешке, Белешка о разговору код друга Чкребића.

АУСТРОУГАРСКИ КОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС О БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ (Јована Остојић)

Ослањајући се на домете еволуционистичке теорије, тачније прогресивизма, европске колонијалне силе правдале су своје империјалне претензије на прекоокеанске територије, али и унутар самог европског континента. Из ове прогресивистичке концепције, произашла је категорија цивилизације, коју нужно прати и њена негација – варварство. Колонијална експанзија Аустро-Угарске, према ријечима Клеменса Рутнера, има своја три полазишта, најприје: стратешко, економско, територијално (Ruthner 2).  Са друге стране, Владимир Ћоровић, у својој књизи Босна и Херцеговина, у неколико наврата истиче колонијалну природу аустроугарске управе, која се дала препознати на економском, социокултурном, политичком, демографском, образовном и научном плану (Ћоровић 80, 83). Узевши ово у обзир, налазимо да је оправдано користити термине колонизовани и колонизатор, па самим тим и колонија, јер како наводи Гајатри Спивак, њихово коришћење захтјева испуњеност одређених услова, или макар оног једног који се односи на ситуацију у којој се једна страна земља успоставља као владар, доносећи своје законе, свој систем образовања и усмјеравајући процес производње према властитим интересима (Spivak 6), што можемо препознати у случају Босне и Херцеговине.             

Имагинарно освајање простора прожето је западњачким дискурсом о Балкану, и подразумијева, у овом случају: оријентализам, балканизам и егзотизацију Босне. У студији Центар и периферија у Аустро-Угарској, Стијн Вервает полази од претпоставке да је аустроугарска политика суштински повезана са симболичком/културном репрезентацијом Другог унутар фикцијских, етнографских, новинских текстова тог времена, надовезујући се на Давида Спура и његову тезу да је писац први и најбитнији колонизатор, онај који осваја простор свијести помоћу искључивих и отуђујућих структура репрезентације (Vervaet 101). Дискурзивно конструисана категорија Другог подразумијева да онај који има моћ, посједује и знање, те самим тим производи и истину. Иако, путописна књижевност сама по себи полаже право на вјеродостојност, бар она њена компонента која је чини својеврсним водичем, Марија Тодорова износи тезу о томе да путописна књижевност, ипак, и ствара и представља свијет, односно и ствара и измишља стварност (Todorova 235). У складу са тим посматрамо и путопис Милене Мразовић[1] Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцеговачким жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште, који је објављен непосредно након анексије, године 1908, на њемачком језику, те можемо рећи да је у самом тренутку симболично оправдава. Илустрације које су приложене у путопису указују на метод консолидације моћи кроз стварање својеврсног изложбеног комплекса, путем кога се читаоцима (реципијентима) приказују колонизоване земаље као егзотичне, оријенталне (слике ношњи, свакодневице, кућа и осталих помоћних објеката), али ипак на прагу тога да постану суштински дио Двојне монархије (слике жељезнице, станица, тунела, мостова). У вези са овим, симболичном се чини илустрација на самој корици књиге, која приказује у првом плану мушкарца обученог у традиционалну муслиманску ношњу са фесом на глави, на натовареном коњу (као на одласку), на узвишењу са кога посматра воз, у даљини, који излази из тунела. Оправданост оваквог тумачења можемо наћи унутар самог текста, па ће ауторка иронично рећи: Дивљење Грцима је у Стрмици знатно попустило откад се изградила жељезница. Шта је неки тамо мостић спрам грађевина које у непрестаном низу опасују долину! (Мразовић 155). Како Стијн Вервает наводи, колонијални дискурс Аустро-Угарске може се препознати у свом двоструком одређењу – и као Саидов оријентализам, али и као балканизам Марије Тодорове, јер с једне стране одржава представу о оријенталном, егзотичном Истоку, а са друге уздиже цивилизаторску мисију Аустро-Угарске (Vervaet 28). Балканистички дискурс, сложен и динамичан, који посредује ауторка кроз путопис, битан је из два разлога: из потребе за стварањем нове историје, која негира отоманско насљеђе, у оној мјери у којем га препознаје са друге стране границе, али и за успостављање везе између средњовјековног и античког европског насљеђа, којим се Босна и Херцеговина приказује као неоспорни дио европске политичке и културне историје.  Хоми Баба то објашњава као стратегију представљања ауторитета помоћу артефакта архгаичног (Baba 75)[2]. Стога, симболично, крај западне цивилизације завршава се жељезницом, након које почиње Оријент (територије још увијек под управом Отоманском царства): Једна велика, модерна жељезница која се завршава обичном стазом! Не може се оштрије исказати супротност између Оријента и Окцидента на Балкану. Супротност, у којој се крије јамац будућност. До сада је странац овамо долазио увијек као рушилац; сада први пут долази као неко ко даје. На неком другом мјесту изградња жељезнице можда се може сматрати сувопарним пословним догађајем; овдје у источној Босни она је дјело поравнавајуће праведности у историји човјека (Мразовић 216).            

Брисање историје“ као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније.

Производња културне разлике мора претпоставити постојање културне надмоћи; која је у вези са политичком, економском, државном моћи; али и настојањем Аустроугарске да конструише позитивну слику о себи. За њу је у том тренутку припајање нове територије било непоходно ради повратка на културну и политичку позорницу Европе. У Босни и Херцеговини Аустроугарска је нашла свог културно и економски заосталог Другог. Концепт имагинативне, текстуалне колонизације, може се стога препознати, како наводи Вервает, као потреба доминантне културе да ступи у дијалог са самом собом (Vervaet 106). Ако бисмо за потврду ове тезе узели, као диспозиционе поставке, одлике и функцију самог жанра путописа, уочили бисмо да поред симболичне колонизације путем текста, у овом путопису-водичу можемо препознати и пресипитивање константи сопственог идентитетског одређења. Путописна књижевност, која се развила из византијских духовних водича проскинитариона, представљала је маркирање и мапирање мјеста на путовању према Светој земљи, те на тај начин била користан водич за ходочаснике. Путовање босанском источном жељезницом, по својим идејним карактеристикама (наговјештеним у самом поднаслову – водич), прије се може повезати са првобитним обликом овог жанра (водича), него каснијим путописима. Путопис је намјењен потенцијалним туристима, јер садржи информације о путу, смјештају, природним љепотама, историјске информације о градовима и насељеним мјестима. Изградња жељезнице повезана је са цивилизаторском и просвјетитељском мисијом –  којом се уписује и уграђује култура у некултурни пејзаж, а путовање истом, представља својеврсни вид духовног путовања, током којег се преобликује Други, али и потврђује сопствени духовни и културни идентитет. Ауторка запажа да се сва трагичност прошлости несвјесно се изражава у овим људима; у свему што их окружује. Тамо још понеки римски плуг с куком обрађује тло, онамо још ради ваљалица као у преисторијско вријеме. Још је овај крај недоступан модерној култури. Али, већ су ту назнаке добре воље, марљивости, прије свега. Брат који је научио читати, поучава у самотној колиби мале сестре и омладина која сада одраста са жељезницом другачије ће размишљти од страих који с натовареним коњима пролазе кроз усјеке (Мразовић 215).   

***

Имагинарно освајање путем текста подразумијева развој различитих језичких и стилских стратегија (којим се културно и географско приближава колонија), стога је оправдано говорити о специфичним реторичким фигурама и специфичној употреби језика унутар колонијалног дискурса. Будући да смо раније говорили о улози жељезнице у процесу колонизације, у овом поглављу, неопходно је објаснити њену текстну функцију. Према Аристотеловој дефиницији, коју наводи Роберт Јанг, метафора јесте исказивање онога што неки предмет јесте, исказивањем онога што није (Jang 150). Коришћење метафоре нужно је да бисмо створили тзв. превод, тачније колонијалну копију оригинала, како Јанг објашњава (Исто). Стога можемо рећи да жељезница као метафора, најприје показује да Босна није модерна (или цивилизована) земља, напротив. Отуда и често приказивање модернизацијског процеса као агонског, у којем жељезна конструкција, то техничко чудо улази у немилосрдну борбу са босанском природом. Овдје се може препознати и метонимијска употреба исте, јер се процес колонизације замјењује својом једном компонентом – модернизацијом; такође, отпор људи према истој, замјењује се приказивањем борбе некултурног пејзажа и жељезнице: Заправо, овдје се пруга састоји само од дугих тунела и камених насипа који их повезују, и која каткад, ослањајући се на жељезни костур, премошћује дубоке провалије скупљајући се у кратке међуспојнице. Јер, зловољна десна обала коначно прекида своју игру и непрестано се, у својој отреситој самоодбрани баца Прачи на пут са позамашним комадима брда, које тек ваља пробити, и притишће ријеку у оштрим угловима на другу страну стјеновите обале (Мразовић 91). Вербална апропријација као језичко-стилска стратегија тиче се спецфичне употребе језичких знакова (у процесу стварања колонијалне копије) и односи се на уписивање властитих знакова у босански пејзаж. Ова тенденција се не везује само за топонимију (гребен Витеза-Karolinensattle), већ и за успостављање природних веза између Босне и Аустрије – алпски обронци, визуелна сличност планинских врхова, присност коју ствара црногорична шума, подсјећајући на њемачке, тамни тророги Тмор двојник Watzmanna, сличност дијела Рзава са горњом долином Мурице у Штајерској.

Специфична употреба језика примјетна је и у одабиру глаголских облика којима се описује жељезна конструкција, јер она: осваја, обујмљује, хвата се у коштац са непријатељем, исправља, пробија, премошћује, граби, пробада, или одузима гротескним прождрљивим пријетећим клисуринама славу о неосвојивости итд. Оријентализам као дискурс, кориштен у производњи епистемолошких и онтолошких дистинкција између Истока и Запада, препознаје се у дијеловима у којима ауторка говори о култури живљења, о људским односима, поимању времена, односу према религији – јер у теократском Оријенту религија је основа свих обичаја; о отоманском насљеђу – осебујној босанско-оријенталној скали тонова – севдалинкама, ношњама; црној кафи – напитку који само Оријент умије направити. Или, у наговјештавању незавидног положаја у којем се налазе жене: У овој самотињи која подсјећа на Алпе смјестило се неколико раштрканих муслиманских насеља, која у свом спокоју дјелују као да су одумрла. Врата су затворена, нико не одговара на позиве ако мушкарци нису код куће. И на хришћанским имањима примјећујемо да смо на Оријенту, јер жене нису присутне. Дјевојке бјеже преко ограде кад у близини примијете неког странца (Мразовић 183).

Железничка станица Добој, почетком 20. века (Wikipedia)

Мистификујући историју и природу, истичући сурове јужнословенске обичаје жртвовања, и примитивну културу живљења, ауторка ствара својеврсни бајковити топос. Кроз романтизоване приче о средњовјековним јунацима, замковима, борбама које су се водиле у босанским шумама и пећинама, јунацима новије историје, ауторка даје ново рухо овдашњим легендама и топосима, стварајући један метанаратив, којим се оне приближавају витешким легендама и романтизованим причама из европског средњег вијека. Међу њима се истичу приче – за које се може рећи да су по својим формалним и наративним одликама самосталне и независне од главног тока путописа – о Старини Новаку, проклетој Јерини, браћи Соколовић, Дрини – дјевојци по којој је Дрина добила име, варошици Рудо коју је однијела поплава, прича о страдању на Косову, о Марку Краљевићу, итд. А пропо још увијек, метафорично, живе прошлости на овом простору, ауторка наводи да су куће направљене уз примјетну дозу дјечије наивности, али и становите одважности, на чудноват начин су неуништиве и трајне […] Само кукурузњаци који почивају на коцима нескривено одају ову технику плетења, коју је фолклорист R. Meringer назвао преисторијском и која изражава мишљење да на индогерманском тлу нема једноставнијих кућа од ових исплетених босанских. Соба је угурана у то здање као кутија и садржи једини украс кућа, лијепу босанску фуруну, пећ од иловаче, на којој, у простору за огњиште, ватра куља на најстаринскији начин: но, то се никако не може свести на турске обичаје, него на то да су Босанци умногоме заостали на првобитној културној степеници, на којој су се некоћ налазили сродни европски народи (Мразовић 84).  

Брисање историје као важна компонентна колонијалног дискурса заузима значајно мјесто унутар овог текста. Разумијевајући важност историјског памћења, у контексту конституисања идентитета, колонијалне силе настоје присвојити историју колоније. Брисање историје повезано је са аустроугарском стратегијом негације отоманског насљеђа и уписивање босанскохерцеговачке историје у заједничку европску насљедну линију. Тако на неколико мјеста, жељезница пробија степениште средњовјековног локалитета Варошишта, или „брише“ стопе Краљевића Марка у стијени изнад Дрине. Наглашава се боравак средњовјековних путујућих дружина из Европе на тлу Босне и Херцеговине, или боравак Аустријанаца након проширења територије послије аустријско-турских ратова. На овај начин ствара се својеврсни хипертекст, или квазинаучни наратив којим се историјски утемељује право на територију, али и ствара еволуционистички дискурс о култури у БиХ, која се својим античким насљеђем везује за европску цивилизацију, али се вишевјековном османском управом од тог насљеђа одвојила.  Најбољу илустрацију ове, идеолошки и политички мотивисане поруке, можемо препознати у слици чувене ћуприје на Дрини у Вишеграду: Жељезница је прекинула вјековну и блиставу владавину ћуприје, одузела јој значење и испратила је у прошлост. Још она стоји ту поносито, као некада, али ипак више нема ту важност. Но, зато је Вишеград као цјелина добио на значају. Стара турска ћуприја је преко ноћи послана у историју, а град са жељезницом је тај којему припада будућност  (Мразовић 192).

Сматрамо да је битно нагласити и ауторкино запажање о вези античких рапсода и извођача наших епских пјесама, будући да је истраживачки рад Алберта Лорда и Милмана Перија, који су у потрази за одговором на хомерско питање дошли на ове просторе, везан за тридесете године 20. вијека. Описујући црквени збор на дан прославе Светог Ђорђа, она каже: Старији тога дана у озбиљним, опрезним говорима подијеле са осталима своја размишљања и савјете; омладина пјева о двије ствари које оријенталац није у стању раздвојити: о „Богу и отаџбини“ и плеше у колу старих Атињана око гробова који су украшени шареним марамицама како би развеселили народ у жалости. У једном углу сједи гуслар, рапсод, а звукови које производи брујећи су пратили пјевање јуначких пјесама, епско представљање догађаја које само пјевач спашава од заборава. Много тога од обичаја Срба води директно у класичну Грчку, па иако је велика античка филозофија живота помијешана са много празновјерја, опет је уљепшава ова једноставна поезија (Мразовић 117). Овом присвајању историје може се придодати и патерналистички став колонијалне силе према својој копији, јер се аустријска влада приказује као покровитељска, благонаклона, те се симболично над окриљем свих здања налази натпис Франц Јозеф, као pater familias. На тај начин, метафорички, босанскохерцеговачко становништво улази у велику породицу нација на челу са аустроугарским царем (Vervaet 123) – том изгубљеном очинском фигуром.

Користећи се дометима постколонијалне критике, читање овог путописа било је искључиво засновано на препознавању језичких и дискурзивних стратегија којима се симболички кроз књижевни текст посредовала колонијална политика. Употребљавајући различите реторичке фигуре у опису, држећи иронијску дистанцу према свом предмету испитивања, инкорпорирајући Себе, али истовремено и апсорбујући Другог, ауторка показује на који начин се може (свјесно, или несвјесно) користити моћ писане ријечи у политичке сврхе.


[1] Милена Мразовић-Преиндлсбергер је прва жена новинар у БиХ, сарађивала је са низом часописа који су излазили на њемачком говорном подручју, а након смрти власника и уредника часописа и издавачке куће Bosnichen Post, за кога је била вјерена, постала је уредник и власник истих. Такође, Милена је први женски члан антрополошког друштва Хабсбуршке монархије у Бечу и један од оснивача Земаљског музеја у Сарајеву. Поред овога бавила се и писањем и сакупљачким радом. Објавила је збирку прича из народног живота муслимана „Селам“, затим „Bosnisches Skizzenbuch“, збирку народних приповједака из босанско-муслиманског живота „Bosnisches Volksmaerchen“, „Grabesfenster“ приповијетку из првих дана окупације Сарајева, и путопис „Bosnische Ostbahn.

[2] Интересантним се чини поређење њемачког новинара, ратног дописника Хајнриха Ренера, који долази у Босну и Херцеговину 1878. са аустрогарском војском. Он Босну назива Трновом Ружицом, алудирајући на бајку о стољетном сну у који пада зачарана принцеза, из којег је буди принц, у овом случају Аустро-Угарска (Vervaet  98, 99).


Литература:

  • Baba, Homi. Smeštanje kulture. Beogradski krug: Beograd, 2004
  • Vervaet, Stijn. Centar i periferija u Austro-Ugarskoj. Synopsis: Sarajevo, 2013
  • Јang, Robert Dž. S. Postkolonijalizam – sasvim kratak uvod. Službeni glasnik: Beograd. 2013.
  • Мразовић-Прајндлсбергер, Милена. Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанскохерцговачким државним жељезничким линијама Сарајево–Увац и Међеђа–Вардиште. Просвјета: Сарајево, 2017.
  • Ruthner, Clemens. Habsburg’s Little Orient – A Post/Colonial Reading of Austrian and German Cultural Narratives on Bosnia-Herzegovina, 1878-1918 https://www.scribd.com/document/332168794/Clemens-Ruthner-Habsburg-s-Little-Orient-A-Post-Colonial-Reading-of-Austrian-and-German-Cultural-Narratives-on-Bosnia-Herzegovina-1878-1918   Приступ  29. нов. 2018.
  • Spivak, Gayatri C. Other Asias. https://english.hku.hk/courses/WorldingPacificHKU2011/GayatriSpivak.pdf Приступ 29.11.2018.
  • Todorova. Marija. Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006
  • Ћоровић, Владимир. Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга, 1925

Јована Остојић је рођена у Рудом (1994). Основне и мастер студије Српске књижевности завршила је на Филолошком факултету у Београду. Дипломски рад „Авангардне пјесничке тенденције у часопису Босанска вила (1911-1914)“ награђен је као најбољи дипломски рад одбрањен у 2017. години, који додјељује Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима наградом из фонда Радмиле Поповић. Објавила збирку прозе и поезије „Разлиставања“. 

БОСНА ПОСЛЕ САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА. О ХИСТЕРИЈИ И РЕПРЕСИЈИ (Ања Николић)

Једну од највидљивијих непосредних реакција на Сарајевски атентат представљале су антисрпске демонстрације у Босни и Херцеговини. Коста Херман, сива еминенција културног живота Босне и Херцеговине,  је по сазнању да се атентат догодио, узвикнуо да стотине вешала не би платила драгоцене главе које су изгубљене.[1] Тиме је у једном повику изрекао жељу и намере највиших кругова Монархије. У Загребу су антисрпски протести одржани већ на Видовдан. Дан по атентату организоване су демонстрације и на територији Босне и Херцеговине. Било је јасно да се напади координишу из центра империје.[2] У градској већници у Сарајеву осмишљен је проглас којим се захтевало од сарајевског грађанства да изађе на улице и иступи против учињеног.[3]

Током првих демонстрација маса се окупила око нове католичке катедрале у аустријском центру Сарајева. Војска и полиција су биле ту и организовале окупљене. Певало се у славу цара и носиле су се његове слике. Убрзо се маса раширила по сарајевским улицама, уништавајући све српско на шта се наишло.[4] На удару се нашла и резиденција српског митрополита Евгенија Летице, који је, иначе, био склон сарадњи с властима. Уједно је и страдала школа познате добротворке мис Ирби, али и хотел Европа који је био у власништву Глигорија Јефтановића.[5] Демонстрације су се прошириле и на друге босанскохерцеговачке градове и такође су биле координисане између управе и локалних првака.[6] Тек у понеким местима су оваква дешавања спречавана. То је углавном била заслуга локалног становништва, које је стало на пут масама које су рушиле све пред собом.

После физичког угрожавања српских живота и имовине, Монархија је кренула и у формално-правно легализовање свог односа према православном становништву. Од почетка јула уведени су преки судови, а нешто раније је уведено и ванредно стање. Паралелно је текло обрачунавање са штампом и то не само српском, већ и оном муслиманском, која је била просрпски оријентисана. Мере, и даље незваничне, нису биле уперене само против штампе. На удару се, тако, нашло и  муслиманско културно-просветно друштво Гајрет, као и истоимени лист.

У склопу формализација свих одлука из Босне и Херцеговине је у центар империје стигао захтев да се уведу ванредне мере. Недуго за овим стигао је и захтев да се распусти Сабор.[7] Војни врхови су преузели вођење политике. Сви захтеви земаљског поглавара су усвојени 2. јула 1914. године. У Босни и Херцеговини заведен је војни режим. Увођењем преких судова настављен је прогон српског становништва.

У склопу припрема за рат са Србијом, а из страха од устанка унутар Босне и Херцеговине, приступило се организовању шуцкора. Владимир Дедијер износи податак да је у ове јединице био укључен „градски и сеоски олош“, којем је дозвољено да се обрачуна са српским становништвом.[8] Процена је да су овакве трупе бројале око 11 хиљада људи.[9] Били су у потпуности под војном влашћу и Земаљска влада није имала никакву контролу над њима. Овакву „територијалну одбрану“ чинили су углавном појединци из састава друге и треће резерве. Било каква гласина о немирима доводила је до формирања ових јединица. Поред основне намере која је подразумевала контролу српског елемента унутар Босне и Херцеговине, ове јединице су штитиле све војне објекте, железницу, поштански и телеграфски саобраћај.[10]

Паралелно су основане и шуцвер формације чији је задатак био да помажу полицији. Подела оружја оваквим јединицама ишла је преко полицијских станица.[11] Предвиђено деловање ових јединица имало је елементе истребљења Срба на одређеном подручју. На пример, Поћорек је планирао да ове трупе прате покрете војске, посебно преко Дрине. Наступајући за војском, овако организоване, оне би наставиле са протеривањем српског становништва и са освојених крајева. Идеје да се измени етничка слика поднебља око Дрине су свакако старије од Поћорека, али и од Калаја. Тиме би се насилно остварила идеја коју Калај није успео да постигне. У склопу такве замисли у октобру је Земаљска влада донела одлуку да се конфискује имовина свих лица која без дозволе владе бораве у иностранству, ако су под сумњом да раде против Монархије. Породице тих људи су бивале протеране. Преко пет хиљада породица изгубило је дом на тај начин.[12]

Оскар Поћорек

Војску су пратили и шуцкори. Наиме, после продора, а потом и повлачења српске војске са територије Босне и Херцеговине шуцкори су махом извршавали смртне казне над Србима који су осуђени због помагања српској и црногорској војсци.[13] Поћорек је ове јединице сматрао „наоружаним народом“, иако у њиховом организовању није било ничега спонтаног. С обзиром на млаку реакцију муслиманског становништва на ултиматум, Поћорек је неретко користио шуцкоре против Срба баш да би у потпуности завадио две конфесионалне групе. У томе није био без подршке саборских политичара, посебно Шериф-бега Арнаутовића.

У склопу ове прве фазе империјалне политике, коју можемо сматрати обрачуном са националним покретом или сукобом са поданицима, Монархија је на свом колонијалном поседу прибегла и узимању талаца, као и интернацији и формирању логора. Заведене ванредне мере омогућиле су властима да суспендују сва права, па су тако могле несметано да спроводе истраге и да улазе у домове осумњичених. Успостављено је праћење сумњивих лица, где се као битан фактор показала много раније успостављена мрежа доушника.

Када је Аустроугарска предала Србији ултиматум, све ове мере су појачане. И пре ултиматума, од тренутка атентата, спровођена су масовна хапшења. Подаци престају да буду прецизни, али је претпоставка да је у тих месец дана ухапшено око пет хиљада Срба. Они највиђенији су после ултиматума претворени у таоце, како би се спречила и сама помисао на побуну. У ноћи по предаји ултиматума ухапшени су Јефтановић, Грђић и Њежић, којем није заборављена саборска сарадња са Петром Кочићем. У Мостару су ухапшени Атанасије Шола, Урош Круљ, Ристо Радуловић и Светозар Ћоровић. Треба нагласити да су посебно на удару били делови Босне и Херцеговине који су се наслањали на српску и црногорску границу.[14]

Системски приступ узимању талаца је био јасан од самог почетка. После хапшења политичара и културних радника на ред су дошли учитељи и свештеници. Војне власти су раније послале наредбу да се по општинама формирају спискови сумњивих.[15] Споменута мрежа доушника је одлично радила, а људи су на спискове бивали стављени из најразличитијих разлога – од напуштања места боравка до тога да су означени као сумњиви.[16]

Идеје да се измени етничка слика поднебља око Дрине су свакако старије од Поћорека, али и од Калаја.

Савременик ових догађаја, Перо Слијепчевић детаљно описује догађаје који су „обезглавили“ српску елиту. Према њему, слободе су нестале чим је извршен атентат. Највиђенији су били притворени одмах, а ултиматум је довео до тога да дође до „затварања у масама“. После затварања следиле су депортације у унутрашњост Монархије, подаље од фронта. У интернацију је послат понајвише српски свет и неки „напреднији муслимани“.[17]

На удару се посебно нашло српско свештенство. Остао је писани траг у званичном листу Bosnische post о томе како су доживљавани српски свештеници и учитељи. У фебруару 1915. године, Стјепан Саркотић који је заменио Поћорека, пише како су српски свештеници и учитељи затровали душу и дух народа.[18]

Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине

Месецима пре изласка овог текста, српско свештенство је хапшено, узимано за таоце и слато у интернацију. Почетак хапшења и прогона можемо видети већ током јула 1914. године.[19] Хапшења су добила толике размере, да је у одређеним парохијама уништен црквени живот. Земаљска влада је упркос таквим размерама хапшења захтевала да се настави са вођењем матичних књига, иако понегде није било лица која су могла да упишу новорођене у књиге.[20] Прва погубљења српских свештеника наступила су пре званичне објаве рата. Парох из Осјечана, Ђорђе Петровић, је мучен и убијен пошто је његов брат приступио српским комитама.[21] До краја 1914. године наставило се са систематским уништавањем српског свештенства. У атмосфери прогона ухапшен је и брат Петра Кочића, јеромонах у манастиру Моштаница. До 1918. године он ће бити у различитим логорима. Билински помиње да је у Требињу постојала „алеја вешала“.[22] Прва вешала у тој ужасној алеји постављена су испред православне цркве. Размере страдања описује и пећки митрополит Гаврило Дожић. По српском ослобођењу Фоче, он је посетио ово место. Забележио је да су аустроугарске власти ухапсиле или убиле све виђеније Србе из области које су биле ослобођене. По његовим речима, дочекале су га породице убијених, молећи га да одржи опела јер у том крају више није било свештеника који су могли то да учине.[23]

Хапшења и интернације добили су свој законски оквир крајем августа 1914. године. Тада је утврђено да је потребно да се политички сумњиви становници Босне и Херцеговине шаљу у логор Арад.[24] Први логори на европском тлу били су намењени, између осталих, и неподобним Србима. Опет је Дунавска монархија показала сличност са империјама те епохе, угледавши се на Британце који су деценију раније Буре затварали у логоре.[25] Број ухапшених брзо је превазишао обим логора успостављеног у Араду, па су власти биле приморане да оснивају нове логоре.

Ниједно место у Босни и Херцеговини насељено Србима, није избегло хапшења и интернације.[26] После продирања аустријских и бугарских трупа у Србију у јесен 1915. године био је формиран логор у Добоју.[27] Од децембра 1915. године до јула 1917. године кроз овај логор прошло је преко 45 хиљада људи. Од тог броја, готово трећину су чинили жене и деца, чији су мужеви и очеви осумњичени да су приступили српској војсци.[28] Арад, Добој и Жегар нису били једини логори. Поред ових, становништво Босне и Херцеговине интернирано је и у Коморан, Шопроњек, Кечкемет, Туроњ, као и у многе друге логоре који су никли на територији Хабзбуршке монархије. Тако су хапшења, која су обележила почетак рата, подигнута на ниво системског прогона једног народа.


Адаптирано поглавље докторске дисертације: Ања Николић, Аустроугарска Босна и Херцеговина и британски Египат : управа, политика, култура : (1908-1918) : докторска дисертација (2022)

Featured image: Sarajevo oko 1900.

Ања Николић

[1] В. Ћоровић, Црна књига патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914-1918, Београд-Нови Сад 2015, 43.

[2] А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908-1918, Београд 1981, 31.

[3] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 25.

[4] Ђорђе Микић даје преглед ових првих демонстрација готово од улице до улице како су текли. Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 26-33.

[5] В. Ћоровић, Црна књига, 50.

[6] ABiH, ZMF 830/1914.

[7] H. Kapidžić, „Austrougarska politika u Bosni i Hercegovini i jugoslovensko pitanje za vrijeme Prvog svjetskog rata“, Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom, 202.

[8] V. Dedijer, Sarajevo 1914, II, 40; Ћоровић их карактерише као „најгори олош муслиманског и католичког пролетаријата“ – В. Ћоровић, Црна књига, 64.

[9] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 71.

[10] Z. Šehić, U smrt za cara i domovinu! Bosanci i Hercegovci u vojnoj organizaciji Habsburške monarhije 1878-1918, Sarajevo 2007, 86.

[11] М. Екмечић, Ратни циљеви Србије, Београд 1973, 175.

[12] П. Слијепчевић, Историјске и политичке теме, Бања Лука – Београд 2013, 23.

[13] Z. Šehić, U smrt za cara i domovinu, 86.

[14] Д. Мастиловић, Између српства и југословенства: српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославије, Бања Лука 2012, 140-141.

[15] Овај „феномен“ није својствен само за поднебље Босне и Херцеговине, већ га је Монархија користила и у италијанским областима под контролом Беча – В. Мориц, „Смрт у логорима“, у: Прљави рат Хабзбурга. Истраживање о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, ур. Х. Лајдингер, В. Мориц, К. Мозер, В. Дорник, Нови Сад – Београд 2016, 121.

[16] Д. Берић, „Народна интелигенција – свештеници и учитељи на велеиздајничким процесима у Босни и Херцеговини 1914–1918“, Зборник Матице српске за историју 35 (1987), 51-52.

[17] П. Слијепчевић, „Босна и Херцеговина у Светском Рату“, Напор Босне и Херцеговине, 222.

[18] Bosnische post, 14. februar 1915.

[19] Б. Милошевић, „Прогон православног свештенства Босанске крајине у Првом свјетском рату“, Српске студије 4 (2013), 305-306.

[20] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini 1914–1918, 98.

[21] Б. Милошевић, Српска православна црква и свештенство у Босни и Херцеговини у Првом свјетском рату, Андрићград – Вишеград 2016, 86; Милошевић даје исцрпан опис хапшења српских свештеника по читавој територији Босне и Херцеговине – Исто, 86-99.

[22] Bosna i Hercegovina u Uspomenama Leona Bilinskog, 100. У Требињу је обешен и свештеник Видак Парежанин. Остало је забележно да су му последње речи биле упућене против Аустрије, слављењу Србије и краља Петра – Р. Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, 178. Билински, иако не спомиње имена, пише да се трудио код цара да се Парежаниновој удовици не укида пензија – Bosna i Hercegovina u Uspomenama Leona Bilinskog, 101.Његове молбе, уколико их је било, нису помогле пошто на основу писања њеног сина Ратка знамо да је одведена у логор Жегар код Бихаћа, где се налазила и мајка Недељка Чабриновића – Р. Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, 189-190.

[23] Р. Радић, М. Исић, Српска црква у Великом рату, Гацко – Београд 2014, 26-27; Р. Радић, Живот у временима: патријарх Гаврило (Дожић) (1881-1950), Београд 2011, 144.

[24] Опис логора у Араду даје Владимир Ћоровић у Црној књизи. Логораши су се налазили у претрпаним војним касарнама, без најосновнијих потрепштина. Храњени су једном дневно. Убрзо су почеле да се шире болести и умирање је било масовно. Иако су међу интерниранима били и свештеници, било им је забрањено да мртвима одрже опело. Ристо Радуловић, неуморни борац за српске интересе и уредник Народа умро је у овом логору 1915. године. У тузланском затвору је добио туберкулозу од које је умро у Араду – В. Ћоровић, Црна књига…, 88-92. Од октобра 1915. године су интернирани у Араду насилно одвођени на фронт да се боре у трупама Двојне монархије.

[25] М. Екемчић, Дуго кретање између клања и орања, 345.

[26] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 86.

[27] О овом логору види више код: С. Терзић, „Аустроугарски логор за Србе у Добоју 1915-1917“, Глас САНУ Одељење историјских наука 16 (2012), 409-421;

[28] В. Мориц, „Смрт у логорима“, 120.

OD RAJSKOG VRTA DO KEMBELOVE SUPE (DANIJELA JOVANOVIĆ)

Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda: Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović, Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radovei književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.
Ove godine iz štampe je izašla njena nova knjiga Od rajskog vrta do Kembelove supe. Prilozi za istoriju hrane i ishrane (Filip Višnjić, 2022) čije delove ovde predstavljamo.

Iz knjige Danijele Jovanović Od rajskog vrta do Kembelove supe, Prilozi za istoriju hrane i ishrane, Filip Višnjić, Beograd, 2022.

[…]

Kada se govori o kulturi hrane u Rimu, potrebno je reći nešto više o tzv. Apicijevom kuvaru. Ko je tačno bio autor kuvara, nije poznato. Prezime Apicije je nosilo više poznatih gastronoma u carskom Rimu. Kao jedan od mogućih autora pominje se M. Gabij Apcije za kojeg se govorilo da je veoma uživao u hrani, da je širio kulinarske ideje i da je sâm bio autor više recepata za pripremu jela. Po pričama (o tome govore i Seneka i Marcijal), M. Gabij Apcije je izvršio samoubistvo onda kada mu je ostalo toliko malo sredstava te je proračunao da više neće moći da se hrani onako kako je navikao. Naravno, autentičnost te priče je pod velikim znakom pitanja, dok autorstvo samog kuvara nikada nije utvrđeno. Jedino je sigurno da Apcijev kuvar potiče iz perioda carstva i da je to najstariji sačuvani kuvar na svetu.

Sam kuvar se sastoji iz 10 knjiga koje, sem recepata za pripremu hrane i pića, sadrže i niz saveta vezanih za očuvanje namirnica, kao i medicinske savete poput recepta za pripremu začinjenih soli koje leče najrazličitije bolesti. Zanimljiv je i recept za kuvani krastavac u kojem se savetuje da se krastavac skuva u supi ili u vinskom sosu jer su krastavci spremljeni na taj način lakši za varenje. Posebnu knjigu kuvara čine recepti za pripremu povrća. Ono što posebno pada u oči kada su ovi recepti u pitanju, jeste iskorišćavanje svih delova povrća u potpunosti. Takođe, uvek se preporučuje da se voda u kojoj se kuvalo neko povrće iskoristi za dalje kuvanje, da se ne baca. Kako je prevodilac na engleski i autor komentara, J. D. Veling, lepo primetio: “Apciju nije bila potrebna moderna nauka da mu ukaže na značaj mineralnih soli provrća.”

Sedmu knjigu, naslovljenu Raskošna jela, sačinjavaju, za današnje pojmove, prilično čudnovati recepti. Među njima se nalazi i više recepata kako da se na najbolji način pripremi materica krmače, obavezno je bilo da krmača bude sterilna. Takođe, tu je i recept za pripremu džigerice od svinja koje su bile hranjene smokvama. Na prvi pogled, recept je uobičajen, ničeg posebno interesantnog ili neobičnog nema u njemu. Međutim, objašnjenje kako su svinje od kojih se dobijala džigerica bile gajenje, u najmanju ruku je neobično. Naime, svinje su prvo bile izgladnjivanje, a zatim bi bile hranjene samo suvim smokvama i davana im je medovača da piju koliko žele. Svinje bi ubrzo umirale usled problema sa varenjem zbog bubrenja smokvi u stomaku. Džigerica takvih svinja je bila uvećana poput džigerice kljukanih gusaka i, verovatno, ukusnija.

[…]

Otprilike u isto vreme kad i alkohol, Evropom počinje da se širi upotreba kafe, čaja i čokolade. Pitanje porekla kafe još uvek nije razrešeno. Postoji etiopska provincija po imenu Kaffa, takođe, u južnom Jemenu se nalazi lučki grad Mokka kako se zove i poznata vrsta kafe. Francuski pisac iz 19. veka, Anri Mirže, u svom čuvenom romanu „Boemi“ navodi da je kafa rodom iz Male Azije, što je, čini se, bilo uvreženo shvatanje tog doba verovatno zbog toga jer je kafa u Evropu stigla iz Turske. On još dodaje da je kafu tamo negde u Maloj Aziji slučajno otkrila jedna koza, što je isto tako bilo opšte mišljenje – naime, verovalo se da lišće kafe čini koze razdražljivim. Čini se da se u vreme Miržea, u kafeima u Parizu, kafa često mešala sa cikorijom jer na jednom mestu u Boemima, on duhovito kaže: „sumnjam da je ovde cikorija izvršila preljubu sa mokom.“

[…]

Velikom uspehu kafe je doprinelo otvaranje kafea što je bila nova, u potpunosti građanska pojava, koja je prilično uticala na formiranje novog identiteta gradskog čoveka. U početku su Jermeni, obučeni kao Turci, raznosili kafu po Parizu. U 18. veku, u Parizu je postojalo 600 do 700 kafea. U Londonu je prvi otvoren 1652. godine, u Hamburgu 1671.

[…]

Od sredine 18. veka kafa postaje dostupnija i širim slojevima pošto su Evropljani u kolonijama počeli da je sade, prvenstveno na Javi, Reunionu, Martiniku, Jamajci, Santo Domingu, itd. tako da su danas najveći proizvođači kafe zapravo zemlje gde je kafa kao biljka uljez. Čini se da to na najbolji način pokazuje kako je kolonijalna politika Evrope, podstaknuta prehrambenim potrebama, uticala čak i na pejzaže mnogih delova sveta. Zapravo, ne samo na izmenu pejzaža već i na promene čitavih ekosistema, a u nekim slučajevima je izmeštanje novih biljnih kultura imalo veoma drastične posledice poput početka uzgoja šećerne trske na Karibima i u Brazilu, koji je dao veliki podsticaj trgovini robljem. Upravo sa početkom uzgoja šećerne trske u ovom delu sveta je započela atlantska tgovina robljem tokom čijeg je trajanja prebačeno oko jedanaest miliona robova iz Afrike u Novi svet. Oko tri četvrtine robova je bila zaposleno upravo u proizvodnji šećera koji je postao jedan od glavnih proizvoda atlantske trgovine.

[…]

Kada se govori o uspehu kafe, valja reći da je ona izvršila veliki uticaj na gotovo sve sfere ljudskog života, kao i na sve oblike njegovog delovanja pa čak i na njegovo delovanje u okviru onoga što je poznato kao visoka umetnost. Poznata je Bahova Kantata o kafi (Schweight stille, plauder nicht), zapravo, u pitanju je kratka komična opera napisana 1732. koja na zabavan način govori o zavisnosti od kafe. Ona prikazuje oca koji na svaki način pokušava da odvikne ćerku od pijenja kafe, naravno, uzaludno. Pretpostavlja se da je ovo Bahovo svetovno delo bilo satiričan odgovor na mišljenja onih u pruskom društvu koji su kafu smatrali opasnom pojavom.

Fridrih II Veliki (1740-1786) je preduzeo niz mera kako bi ograničio konzumaciju kafe u Pruskoj. Prvo je uveo visoke takse kojim se oprezivala kafa, a koja se u Prusku uvozila iz francuskih kolonija te je najveći deo novca od prodaje kafe odlazio stranim uvoznicima. Potom je 1781. uveo državni monopol na uvoz kafe, odnosno uvoz kafe je tada prešao u ruke državne Prekomorske trgovačke kompanije pod čijom se kontrolom već nalazio uvoz duvana. Pošto je cena kafe bila visoka, to je uticalo da se pojave krijumčari sirove kafe tako da se kafa svuda prodavala na crnom tržištu. Kako bi se izborio sa preprodavcima kafe, Fridrih Veliki je unajmljivao ljude koji su išli ulicama gradova i, mirišući, pokušavali da otkriju gde se prži kafa. (Mora se priznati da, kada se pomisli na ove pruske državne službenike, prvo pada na pamet jedna prilično nedostojna reč – njuškala.) Međutim, sve te mere su bile bez uspeha i 1783. Fridrih Veliki je bio prinuđen da smanji cenu kafe.

[…]

Još malo ćemo se zadržati kod putopisa Pjer Leskalopjea zbog njegovih zapažanja koja zavređuju da budu pomenuta jer bacaju drugačije svetlo na naše sadašnje predstave o životu ljudi tog vremena na našem prostoru. Nakon dolaska u manastir Mileševa, navodi da su od monaha dobili da poljube „veliku kost od ruke svetog Save“ i da i „Jevreji i Turci ljube tu kost s istim poštovanjem kao i hrišćani, a kaluđerima daju i veću milostinju [nego hrišćani].“ Dodaje i da su prenoćili u tom manastiru i da su im monasi za večeru izneli čorbu na ulju sa prazilukom, malo ribe i crni hleb.

[…]

Konstantin Jireček (1854-1918), austrougarski i češki slavista, istoričar i diplomata koji je prvi put posetio Beograd i Šumadiju 1874, za putnike koji svraćaju u drumske mehane kaže „da nije potrebno da se silazi s konja ili s kola. Čim putnik stigne, istrči jedan momak i donese tzv. slatko. To je voće gusto ukuvano sa šećerom; trešnje, oraščići, lubenice, najčešće ruže. Uzima se kašičicom a posle toga se pije voda.“

Ovaj opis K. Jirečeka nam saopštava mnogo toga: koje sve vrste slatka su se pravile u Srbiji toga doba, da je slatko bilo izuzetno rasprostranjeno, i da su tadašnje drumske kafane bile svojevrsne preteče današnjih drive-through restorana brze hrane, dakle restorana koji omogućavaju svojim mušterijama da kupe hranu, a da ne izađu iz automobila, odnosno, u slučaju Srbije iz devetnaestog veka, da siđu s konja. Čini se da je savremeni čovek malo toga zaista novog u stanju da izmisli i pored duboke uverenosti u revolucionarnost svakog od svojih izuma.

[…]

Pijaca ispred Kapetan-Mišinog zdanja je dvadesetak godina kasnije ostala nepromenjena. Seljaci su i dalje na ponjavama prodavali voće i povrće. Robu su dopremali na taljigama, lakim konjskim kolima ili volovskim zapregama. Paralelno sa Siminom ulicom, bile su drvene barake s mesarama u dva reda, a između njih se nalazio širi prostor gde se u koritima držala riba. Tu su bile smeštene i zemunske piljarice koje su svoju robu izlagale na tezgama. Zemunske piljarice su donosile i švapski sir za knedle, kao i somborski sir, dok su ponekad švercovale i teleće meso jer su u Srbiji krajem 19. veka nije klala telad. Meso je u celim komadima visilo na čengelama, kupac bi tražio da mu se odseče komad. Riba se prodavala živa, cela, iz velikih korita. Samo se som sekao na komade, po želji. Kupci na pijaci su i dalje bili muškarci i žene, sem gospođa iz tzv. boljih kuća koje su na pijacu slale svoje služavke.

Beograđani su se snabdevali mesom i na druge načine. Žive piliće su raznosili seljaci iz okoline, kao i Romkinje. Pošto su prodavci pernate živine stizali jutrarnjim vozom iz Mladenovca u Beograd, taj voz je bio prozvan pilićar. Gotovo svaka kuća u Beograd je imala kavez za piliće u dvorištu.

[…]

U Beogradu, u prvoj deceniji 20. veka, najčuveniji vašar se održavao 8. maja na Markovdan, kod crkve Sv. Marka, što je bila slava Palilulaca. Tada su se na platou crkve Sv. Marka tri dana pekli volovi, ovnovi i jagnjad. Valjevski seljaci koji su donosili rakiju na vašar, odsedali su u mehani „Valjevo“ koja se nalazi na mestu današnje zgrade Češke ambasade, gde su ostavljali volovsku i konjsku zapregu. Inače je prostor današnje ulice Kralja Aleksandra, nekadašnjeg Carigradskog druma, u prvoj deceniji 20. veka bio prepun kafana naročito pogodnih za smeštaj stočnih zaprega, jer su u taj deo grada često dolazili seljaci pošto se stočna pijaca nalazila kod današnje zgrade Tehničkog fakulteta. Meni u tim kafanama je bio prilično raznovrstan, služili su crevca, škembiće, roštilj, proju s čvarcima, ribu… Naseljeni deo Carigradskog druma se pružao samo do Smederevskog Đerma gde se nalazila trošarina. Kafana „Lipov lad“ koja i danas postoji na istom mestu, malo iznad Smederevskog Đerma, bilo je omiljeno izletište Beograđana naročito u letnjim mesecima zbog svežine jer nije bilo naselja u njenoj okolini. Uz nju, čuvena je bila i „Cvetkova mehana“, po kojoj je današnja pijaca dobila ime, u kojoj se služilo dobro vino, prvi mladi jaganjci i prva mlada crevca te Beograđani nisu žalili da idu „čak do Cvetka“.

Između trošarine na Smederevskom Đermu i „Cvetkove mehane“ nije bilo naselja sem nekoliko dućana, tzv. kozara gde prodavalo jeftinije meso, uglavnom kozije, ali i ovčije, teleće i svinjsko. Meso je bilo jeftinije jer su seljaci i kasapini krišom klali stoku i prodavali ga u tim dućanima, da ne bi plaćali trošarinu i „arendu.“

[…]

Hleb je bio okrugao, u obliku vekni se pojavio tek kasnije mada je i pre Prvog svetskog rata postojala u centru Beograda Gruberova pekara koja je prodavala „fino“ pecivo i hleb u veknama. Postojao je „veliki“ i „mali“ hleb, od dva i jednog kilograma, beli i crni, i uvek se kupovao „taze“ pošto su furundžinice barem dva puta dnevno pekle hleb.

Hleb se uglavnom kupovao na „raboš“ što je podrazumevalo da pekar i mušterija imaju dva jednaka štapića i kad mušterija dođe da kupi hleb, pekar zaseče recku na oba štapića. Na kraju meseca ili nedelje, mušterija je plaćala za hlebove tako što bi se izbrojale recke. Da hleb uvek bude iste težine, vodila se stroga kontrola.

[…]

Zemunska pijaca

Mnoge furundžinice, naročito one koje su se nalazile blizu škola, prodavale su lepinje, pogače i simit. Simit je, u stvari, bio đevrek koji je stigao sa Turcima na Balkan. Pecivo je isto, ali je sama reč pretrpela izvesne izmene, naime, u turskom jeziku simit označava okruglo pecivo koje je kod nas poznato kao đevrek, dok sama reč đevrek (gevrek) zapravo znači hrskav.

Furundžinice su vršile i uslužno pečenje pa su se u njima, naročito za praznike, pekli jaganjci i prasići, ali i punjene paprike, podvarak, đuveč i sl. ostalim danima.

Furune, kao i peći po kućama, ložene su isključivo drvima, ugalj se u ovom periodu uopšte nije koristio. Za zimu su se koristile bukove cepanice. Albanci su raznosili i cepali drva po kućama. Drva su uglavnom stizala iz Bosne „dereglijama“, velikim drvenim lađama bez ikakvog pogona. Nizvodno su samo puštane da plove, da ih nosi struja, dok su ih uzvodno vukli konji i ljudi na dugom konopcu. „Dereglije“ su bile građene od hrastovine i pramci su im bili obrađeni u ukrase u obliku puža.

U pekarama koje su uglavnom držali Nemci, moglo se kupiti „luksuzno“ pecivo: puter-kifle, zemičke ili kajzerice, perece posute solju, veknice za sendviče… Pecivo se raznosilo i po ulicama, raznosači iz „boljih“ pekara su uvek na sebi imali bele kecelje, a često i kapu, dok prodavci furundžinica na sebi nisu imali nikakvu uniformu.

Od uličnih prodavaca hrane bilo je i onih koji su prodavali gibanicu u dubokoj tepsiji ispod koje je tinjao žar tako da je gibanica ostajala topla. Kore gibanice su bile debele i pravile su se od crnog brašna, bile su punjene sirom i jajima, i prelivane sa puno masti. Kupovale su se na parče.

Postojali su i ulični prodavci škembića. Škembići su se raznosili u velikim kao doboš sudovima, ispod kojih se nalazio žar. Sud je bio povezan kaišem koji je išao prodavcu preko ramena. Pošto mu se sud oslanjao na stomak, prodavac je morao da ide zavaljen unazad. Škembići su se najviše služili kao meze uz pivo, pred kafanama.

Leti su bozandžije prodavale bozu na ulicama koju su raznosili u drvenim kantama okovanim sjajnim mesingom. Nosili su su i ibrik sa vodom kojom su ispirali dve čaše koje su visile sa strane.

Sladoled ili „doldurma“ (tur. dondurma) se prodavao sa kolica na dva točka. Sladoled je bio smešten u dve kante, u jednoj se obavezno nalazio sladoled od vanile, dok je u drugoj uglavnom bio sladoled od čokolade.

Leti su beogradske ulice obilazile i bostandžije. Kupovina lubenica je bila isključivo muški posao.

Po ulicama se prodavao i kikiriki, slani badem, semenke, braon jaja pečena u pepelu koja su se jela s biberom, šećerleme, alve, ušećerni susam, orasi i voće.

U jesen se na ulicama kupovao kuvani i pečeni kukuruz, dok se zimi peklo kestenje. Zimi je ulice obilazio i salebžija koje je raznosio salep u bakarnoj, bokastoj kanti ispod koje je bila žar kako bi salep ostajao vruć. Pio se iz malih šolja uz gotovo obavezan dodatak „isiota“ što je zapravo bio đumbir.

Uz pekare i furundžinice, postojale su i buregdžinice gde se jeo burek sa sirom, mesom, spanaćem, jajima, prazan, sa višnjama i drugim sezonskim voćem. Burek sa jajima i sa voćem se obavezno posipao šećerom u prahu.

[…]

„Bio sam kod Starog. Kaže da se moramo bolje hraniti. Ovaj ječam prosto klija čoveku iz trbuha.“ Pšenični hleb je bio toliko redak da se smatrao kolačem: „Proslavili smo Božić: prase, podvarak i pšenični hleb! Sladak kao kolač.“ Ova zabeleška V. Dedijera od 7. janura 1942. je zanimljiva i zbog povoda proslave. Sledećeg dana, još jedna zanimljivost u dnevniku: „S nama su i 12 Italijana – zarobljenika iz bitke kod Gaočića. Deca su im donela dve mačke – ispekli su ih na ražnju.“

КОНТРОВЕРЗЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ. ПОВОДОМ КЊИГЕ МИРОСЛАВА ЈОВАНОВИЋА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Службеном гласнику недавно је објављена књига Мирослава Јовановића Језик и друштвена историја. Против Вука, у уредништву Борисава Челиковића. На промоцији књиге у Гласниковом кафеу у Немањиној 16, присуствовали су представници медија, а о књизи су говорили уредник, историчар Борисав Челиковић, др Милош Тимотијевић, музејски саветник Народног музеја у Чачку и др Оливера Драгишић, научни сарадник Института за новију историју Србије.

Језик и друштвена историја. Против Вука, Мирослав Јовановић, Уредник: Борисав Челиковић, Службени гласник: Београд 2022.

У Службеном гласнику су, захваљујући ентузијазму уредника Борисава Челиковића и слуху за важне публикације Петра Арбутине, по други пут издате две књиге професора Мирослава Јовановића, сада обједињене под насловом Језик и друштвена историја. Против Вука. Прва од две књиге, Језик и друштвена историја, објављена је пре двадесет година (2002), а друга, хрестоматија провокативног наслова Против Вука, пре осамнаест година (2004). Упркос чињеници да је њихов тираж тих година у рекордном року био продат, рецепција у виду осврта, приказа или даљих могућих праваца истраживања је изостала. Ово Гласниково издање друга је шанса да се јавно проговори о резултатима Јовановићевих сазнања. Садржај ове књиге није усмерен “против Вука” (како то један део наслова сугерише), већ је том синтагмом описан садржај хрестоматије у којој су на савремени српски језик преведени текстови Вукових опонената. Неке од тих текстова први пут читамо после више од двеста година, што нам даје за право да и Вуку ставимо неке примедбе.

Мирослав Јовановић

Вукова језичка реформа која представља последицу сложене расправе у још сложенијим друштвеним и политичким околностима, била је један је од два најважнија догађаја у културном животу деветнаестовековних Срба. Дуги важан догађај био је расправа о методи коју су крајем 19. века водили позитивисти на челу са Иларионом Руварцем против романтичара Пантелије-Панте Срећковића. Победа Вуковог правца у домену језика, са једне стране, и каснија победа Руварчевог правца у историографији, са друге стране, сусреле су се у личностима попут Стојана Новаковића или Љубе Стојановића, чиме је био трасиран даљи научни стил, али и однос ка српском културном наслеђу (до данас).

Зашто Вукова реформа у нашем друштву заслужује сталну проблематизацију и због чега је ова књига вредна шире пажње?

Најпре, Вукову реформу није могуће оспорити, нити је могуће негирати њене последице, нити то треба чинити, нити је то била тема и замисао ове књиге. Шта више, искључива критика Вуковог наслеђа била би у супротности са намером аутора који се залагао за пажљиво истраживање и стицање поузданог знања о расправи и околностима у којима се она одвијала, а потом и за проширење подручја културне баштине у коју би, после више од два века, коначно требало уврстити стваралаштво које је остало иза Вукових опонената.

Аутор је проблему Вукове реформе приступио из различитих дискурса и интерпретативних углова, но преломни тренутак у књизи представља резултат проистекао из Јовановићеве методологије. Први корак који сваки историчар треба да направи током процеса истраживања своди се на покушај отклона од језика самих извора. Аутор је одбацио митологизован и апологетски регистар Вукових тумача и настављача који су сложен феномен свели на три речи: борба, рат и револуција (за српски језик). Умето ратоборних термина који ствари радикализују и изоштравају до крајњих супротности, у књизи се сукоб доследно назива полемиком. Тиме је постављен нови, знатно флексибилнији и отворенији оквир за сагледава садржаја расправе, обезбеђујући истовремено њеним учесницима равноправан статус који су још током саме расправе изгубили. Јер, тамо где је реч о рату у исходу може бити само победника и поражених, што даље води ка позитивној митологизацији победника, односно негативној митологизацији поражене стране. Тако је Вук постао борац за свету ствар, Месија, Дон Кихот и миљеник историје (суда времена), док су његови опоненти окарактерисани као незналице, неизлечиви болесници, тврдоглави, страшни, неморални, неучтиви, људи ослобођени стида, зналци-кукавице, рушиоци мутне и нејасне мисли, зависни и завидни људи који “преврћу вером”, па чак и као бућоглаве сове! Кербери мита о Вуковој борби за језик и нацију (попут Александра Белића или Миодрага Поповића, па до Иве Андрића), у својим су делима одбацили и најнеопходнију дозу научног скептицизма, западајући чак у романтизам, па и у патетику. У књизи нису расветљени мотиви таквог поимања ствари и то би могао бити један правац даљих истраживања.

Мики Манојловић у серији о Вуку Караџићу стиже у Беч

Победом Вукове реформе из српског културног наслеђа искључена је култура 480 књига које су настале током 18. века, на различитим варијантама српског језика (диглосија, триглосија, три језичка стила) током барока и предромантизма. Искључен је, дакле, читав сегмент наше културе који данас не умемо да прочитамо, нити да разумемо, нити да набројимо бар неке од аутора тих дела, нити да упамтимо називе бар неких од књига. А ту би, рецимо, спадали први речници, први романи, први уџбеници и граматике језика, први женски и дечји часописи као и они који су упућивали на начин уређивања дома, затим критике Вуковог превода Новог Завета и разне друге теме из економије, права, машинства, ратарства, теологије. У питању је култура српског грађанства из Аустроугарске, формирана у необичним и динамичним политичким и друштвеним околностима 18. века.

Посматрајући ствари из унутрашњег, српског угла, према Јовановићевом мишљењу, језичка реформа је била последица нагомиланих проблема са којима се српски човек суочавао на размеђи два века. И не само на размеђи два века, већ и на размеђи два света, аустроугарског и турског, протежући се својим постојањем и језиком од Одесе до Трста и од Будима, Пеште и Беча до Солуна. Територијалну, односно хоризонталну распрострањеност српског друштва и разноликост српског језика, оптерећивала је и све снажнија вертикална, сталешка раслојеност. У том смислу некакав српски koine био је преко потребан и расправа о језику, односно о културном моделу за који ће се Срби трајно определити, представљала је логичан расплет таквих околности. Али не и спонтан процес.

Вођен руком и идејом аустрославизма Јернеја Копитара, Вук се залагао за издизање народног на ниво обједињујућег, књижевног српског језика, док су његови опоненти углавном заговарали варијанту језика која је представљала мешавину народног и рускословенског језика. Предност њиховог предлога била је у томе што би таквим српским језиком могао бити обухваћен шири и сложенији стратум српског друштва и што њиме не би биле изгубљене димензије и елементи културе српског грађанства које се за ту варијанту и залагало. Без обзира на чињеницу што су и Вукови опоненти међу собом водили жестоку расправу која је понекад бивала значајнија од расправе коју су водили против Вука, свих осамнаест учесника полемике осуђено је на потоње “искључивање” из нашег националног сећања. Савременим језиком речено, Вукови опоненти, чији се предлог није уклапао у Копиатарове језичке империјалне концепте, постали су жртве оновремене “кенсл културе”.

Вукови подржаваоци волели су да истичу његово знање и упућеност, као и праведност које су га током расправе красиле, што је имплицитно значило да његови противници то све нису били, а посебно је била хваљена Вукова “неписменост” (одсуство његовог високог формалног образовања). Јовановић поставља питање како је и зашто било могуће да Александар Белић или Миодраг Поповић омаловажавају високо образовање Вукових противника који су одреда били школовани на европским универзитетима (петнаест од осамнаест учесника расправе), а многи од њих су школовање завршили “на два предмета” што би, у ствари, значило на два факултета. У својим књигама Мирослав Јовановић не полази од себе у сагледавању проблема из историографског угла, већ набраја и своје претходнике попут Меше Селимовића или Милке Ивић и других који су давно пре њега приметили да око Вука има нек “квар” и који су такође били потакнути да тај аспект наше културе преиспитају и поставе на чвршће темеље.

Како је Мирослав Јовановић, професор опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду, дошао на тему националне историје новог века? По среди је неколико фактора, од којих никако не треба искључити његову широку истраживачку знатижељу и ерудицију, потом и смисао за идеју и поседовање научне интуиције, али свакако да је његово “заглављивање” на нововековној националној теми произашло из других поља његовог научног интересовања. Широј јавности познат је као истраживач руске, балканске и српске историје, а посебно руско-српских политичких и културних веза. Руско-српски културни трансфер најнепосредније је био остварен између два светска рата, на простору тадашње Југославије када су у њу стигле руске избеглице. Осврћући се на тај део његовог истраживања, Горан Милорадовић, приметио је да је Јовановић вођен интересовањем за ранијим, историјски удаљенијим руско-српским везама, дошао до теме утицаја рускословенског језика, руских учитеља и уџбеника на српски језик и културу у Аустроугарској током 18. века (овде). Појава рускословенског језика одражавала је директан утицај руске политике на Србе (донекле толерисан у Бечу), али је уједно представљала и снажан културни дисконтинуитет у историји развоја српског језика и културе који је условио појаву триглосије (употребу три врсте језика) међу Србима, што је додатно усложило ионако сложене ствари у оквиру српског културног подручја. Из те теме, морао је стићи и до Вукове реформе, а од реформе даље ка суштини проблема – нашем односу према нашој речи и култури. Јер, суштина ове књиге није сама Вукова реформа и њена процена са становишта културног развоја или културне политике. Њен фокус је померен ка потоњем инжињерингу сећања на саму расправу, њене победнике и губитнике, ка механизму производње мита о значају Вукове реформе и ставу да се Вук и његово дело изједначавају са српском културом. Тај став није нетачан, али није ни тачан, нити је потпун. Српска култура одувек је била шира од Вуковог, а посебно од Копитаровог концепта.

Са промоције књиге у Службеном гласнику: Милош Тимотијевић, Оливера Драгишић, Борисав Челиковић

Посматрајући унутрашње поље феномена, Јовановић проблем своди на склоност Срба (посебно њене елите и интелигенције) ка митотворству. Закључак је тачан, али и непотпун јер је и сам аутор приметио да су мит о Вуку експлоатисале разне политичке елите, од Пашићевих радикала, преко заступника интегралног југословенства, а потом и бранилаца Титовог “братства и јединства”. Културни модел који је том реформом постављен и који су у другој половини 19. века коначно и Србијанци прихватили, негује се и пажљиво (без значајнијих преиспитивања) чува и данас. И најповршнија анализа историје Вукове језичке реформе наводи нас на помисао о њеном коинцидирању са идејом југословенства, као и да проблем није био само унутрашње српске природе. Могуће је да у овом тренутку на савременом српском језику настају и такви истраживачки радови који преиспитују статус ћирилице у последња два века или који се баве ширим спољним политичким контекстом Вукове делатности, али док та дела не угледамо у излозима наших књижара или их не позајмимо са рафова наших библиотека, остаје нам да запазимо да је у 19. веку Аустроугарска империја водила снажну културну политику на Балкану. Та културна политика најочигледније је била спровођена кроз политике језика и креирања нација као што је то био случај са Калајевим режимом у Босни (овде) или са стварањем албанске нације и кроз креирање албанског језика (овде). У том смислу ништа мање нису важни ни подухвати стварања украјинске или белоруске нације и културног инжењеринга који је на тим просторима спроведен. Вукова језичка реформа не може се посматрати као изоловани случај, а Бечки договор из 1850. године може се сматрати првим кораком ка стварању будуће Југославије.

О последицама: у Београду је пре две године на углу Палмотићеве и Улице Џорџа Вашингтона подигнут споменик Јернеју Копитару као израз срдачних српско-словеначких дипломатских и свих других веза. У Словенији је, за узврат, са истим образложењем подигнут споменик Вуку Караџићу. То је очигледна последица или незнања или несвести или спиновања суштине Вуковог наслеђа у Срба, јер како је могуће да се једна тако сложена политичка и културолошка појава која је представљала тек део шире аустроугарске културне политике сада сведе на српско-словеначку ствар? Копитар јесте био Словенац, Вук јесте био Србин, али обојица су спроводила политичку вољу Беча у културама својих народа, уз две напомене: Вуков и Копитаров однос је пигмалионски и Копитарова политика неким случајем није заживела баш у Соловенији. Је ли нам промакло да је и у Бечу, као и код нас, било обележено 200 година од рођења Вука? Зашто то Аустријанци обележавају, шта је њима Вук? Је ли нам исто тако промакло да је аустријска ОРФ телевизија била копродуцент једне од најпопуларнијих домаћих серија о Вуку Караџићу?

Споменик Јернеју Копитару у Београду

Најзад, јасно је шта смо изгубили Вуковом реформом (осамнаестовековну српску грађанску културу 480 књига), али шта смо добили? Вука од оправданих критика чува његово истински велико дело. Определивши се за народну културу (из које су, опет многи српски крајеви испали, југ Србије рецимо, али то је судбина сваке стандардизације), Вук је сасвим сигурно, из нехата, сачувао неке важне елементе народне културе, необичне елементе њене епике и њених изванредних певачких способности и неочекиваног богатстава. Ако следимо сазнања до којих је у својим истраживањима дошао Александр Лома, изложена у књизи Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике (Београд: 2002) суочићемо се са необичним али узбудљивим сазнањем да народни језик у својој дубини баштини тако старе културне обрасце, старије од Рамајане (овде). У том смислу Вуков учинак није лош. Осим тога, Вукова језичка реформа за последицу има и то да елементарно образовани Србин може разумети језик високо образованих представника свога рода. Средњошколац може читати и разумети Политикин Културни додатак, што често није случај у другим културама. Средње образовани Немци понекад не могу разумети високи стил њихових врсних интелектуалаца. Српска култура је у том смислу компактнија и упућенији смо једни на друге, али није ли то уједно и мана коју смо добили Вуковом језичком реформом? Јер, целокупна српска култура остала је заглављена на нижим нивоима својих потенцијала. Питања су, како ствари стоје, веома сложена и бесконачно занимљива.

Ко се определи да прочита ову пребогату и врло инспиративну књигу, имаће и то задовољство да кроз Хрестоматију стекне непосредан увид у садржај неких од 480 заборављених дела јер се професорка Татјана Суботин потрудила да нам ту литературу приближи преводом низа дела на савремени српски језик. Кога занима шири рад, личност и наслеђе Мирослава Јовановића, о томе се може обавестити из исцрпног поговора Милоша Тимотијевића, музејског саветника Народног музеја у Чачку.

О промоцији књиге погледати још на сајту Службеног гласника (овде).

ПОДИЗАЊЕ СПОМЕНИКА ЖИВОЈИНУ МИШИЋУ У МИОНИЦИ 1988.(Петар Драгишић)

О Првом светском рату се у време социјализма, не случајно, није причало много. Политика селективног историјског памћења није допуштала да сећање на политички неподобне тријумфе српске војске 1914-1918 засени и релативизује Револуцију и Народно-ослободилачку борбу 1941-1945. Извесни дисконтунуитет представљао је спектакл Жике Митровића „Марш на Дрину“ снимљен 1964. године, педесет година после Церске битке, као и обнова споменика на Текеришу, те исте 1964. године. Радило се, то знамо, о својеврсном тестаменту српског премијера Слободана Пенезића (о томе смо писали ОВДЕ), који је крајем те године и страдао у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали. После се наставило по старом. И то је трајало – док је трајало.

Осамдесете су донеле велике промене контекста. Пузајућа, али не и неприметна, декомунизација Србије, променила је и парадигме историјског памћења. Смицале су се и завесе са великих победа 1914. године. Представа Колубарска битка, тиражне књиге, текстови у штампи, у јавност су вратили народ и војводе. Повод за ренесансу сећања на Мишића и његово тактичко ремек-дело у позну јесен 1914. године било је обележавање 70 година пробоја Солунског фронта. За кратко време, те 1988. године подигнута су чак три споменика Живојину Мишићу –у Ваљеву и Београду (рад Дринке Радовановић), па затим у Мионици, Мишићевом завичају и месту на којем је он и преузео команду Прве армије. Отуда је споменик у Мионици носио и најснажнију симболику.

А почело је како је једино могло. Предлог за подизање споменика је, писало је фебруара 1987. године у НИН-у,  потекао је од Социјалистичког савеза радног народа. Скупштина општине Мионица прихватила је иницијативу ССРН-а, па формирала Одбор за подизање споменика. Ствари нису ишле глатко, с обзиром на оскудна средства мионичке општине. Она се зато за помоћ обратила грађанима, односно „поштоваоцима личности и дела војводе Живојина Мишића“, при чему су се посебно очекивали прилози људи из Мишићевог завичаја. Сличан позив упућен је и правним лицима, тј. „радним организацијама“ и „друштвено-политичким организацијама“.

Илустрована политика, 6. децембар 1988.

Проблем је био и кратак рок, с обзиром да се постављање споменика планирало за крај 1988. године. На конкурс се јавило више вајара, а Одбор је одлучио да се споменик излије у бронзи, на коњу, и то „у препознатљивом лику, да не би било забуне, као у сличним случајевима“.   

И започеле су уплате. НИН је писао о сељаку који је продао јуне, па половину новца приложио за израду споменика.[1] Грађани су, извештавала је Политика, сакупили око 135 милиона динара. Прилоге су давали и радници „на привременом раду у иностранству“. Помогла је и привреда. РТБ Бор је донирао бронзу за ливење споменика, Електроисток је извео инсталације на тргу у Мионици, а значајне суме приложили су Беобанка, Инвестбанка , Центропром, Фабрика каблова Светозарево…[2]

На крају је све урађено према плану. Споменик је био завршен у предвиђеном року и постављен у Мионици 1. децембра 1988. године. Из репортаже Илустроване политике сазнајемо детаље о сложеној операцији превоза споменика од Београда до Мионице. Ту налазимо и основне информације о самом споменику. Израдио га је Ото Лого, а у бронзи излила београдска уметничка ливница „Пластика“. Висок је преко шест метара и тежак скоро две тоне.

Предложено је да се споменик за камион фиксира ланцима, али се томе успротивио возач камиона, Милисав Гаџић из Мионице: „Зар Мишића да возимо везаног кроз Србију?!“ Сложише се и остали, па су ланци замењени „белим, свиленим ватрогасним конопцима“.

Транспорт је био технички захтевна ствар. Споменик је подигнут на платформу шлепера, који је до Мионице возио тек 30 на сат. Страховало се да споменик не падне с камиона, па се тражило креативно решење. Предложено је да се споменик за камион фиксира ланцима, али се томе успротивио возач камиона, Милисав Гаџић из Мионице: „Зар Мишића да возимо везаног кроз Србију?!“ Сложише се и остали, па су ланци замењени „белим, свиленим ватрогасним конопцима“.

Поворка се постројила. Напред плави стојадин Секретаријата унутрашњих послова Ваљево. За управљачем саобраћајац Драган Марковић. Позади возило београдске милиције.

И кренуло се. Ђуре Ђаковића, па Француска… Илустрована пише о аплаузима грађана на улицама Београда, са прозора приватних станова и државних зграда. Фоторепортер Илустроване овековечио је и тренутак проласка поворке поред споменика Кнезу Михајлу. „Импозантна слика, сусрет наше историје“, каже текстописац.

НИН, 22. фебруар 1987.

Затим Славија, па Немањина, Слободана Пенезића Крцуна (Савска данас), Булевар Војводе Мишића, Баново брдо, Ибарска, све до Љига и Мионице. Фоторепортер Илустроване политике је овековечио и групу деце која су код Љига посматрала поворку са Мишићевим спомеником.

Свечаност поводом откривања споменика одржана је 1. децембра. Према оцени репортера Илустроване политике, на тргу у Мионици окупило се више хиљада људи.[3] Споменик је открио генерал-пуковник Стеван Мирковић, начелник генералштаба Оружаних снага СФРЈ, а у делегацији политичара био је и председник Председништва СР Србије, Петар Грачанин. У свом говору Мирковић је, поред осталог, нагласио да су Подгорина и Колубара „дуго чекале да војвода Мишић заузме своје место на овом тргу“.[4] Није рекао због чега.


[1] „Народни војвода“, НИН, 22. фебруар 1987.

[2] „Споменик војводи Мишићу у Мионици“, Политика 1. децембар  1987.

[3] „И ви сте Срби. Од кога бежите?!“, Илустрована политика, 6. децембар 1988.

[4] „Непобедив је народ који је одлучан да се бори за своју слободу“, Политика, 2. децембар 1988.

СРПСКИ И ХРВАТСКИ КОНЦЕПТ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ УЈЕДИЊЕЊА (Горан Милорадовић)

Српски устанци 1804. и 1815. године подстакли су наде балканских народа за ослобођење од османске власти. Историчар Васа Богданов написао је да „од свих покрета на Славенском Југу у XIX ст.[олећу] изван Србије највише се ослањао на резултате српских устанака Илирски покрет.“[1] Подвиг побуњене раје су као пример наводиле тако различите личности као што су Светозар Милетић, Франо Супило и хрватски публициста Имбро Ткалац.[2] И Мирослав Крлежа је увиђао и признавао значај српских буна.[3] Међутим, та промена у средишту Балкана подстакла је надметање разних државотворних пројеката међу Јужним Словенима. Неке од тих тежњи су још у 19. веку биле реализоване као самосталне државе (Србија, Црна Гора, Бугарска), а неке су на тај статус претендовале (Хрватска, Српска Војводина).

С једне стране трајало је надметање Бугарске и Србије око престижа, територија и становништва. С друге стране јавила се тежња за надметањем Хрватске са Србијом и Црном Гором, из истих разлога. С треће стране међусобно су се надметале Србија и Црна Гора око улоге центра уједињења Срба и тога којa ће династија владати. Те две српске државе су делиле мотивацијску паролу „обнове Душановог царства“, али не и идеје Начертанија Илије Гарашанина.[4] Услед развоја догађаја на Балкану, како опажа Крлежа, неминовно је било да се у Хабсбуршкој монархији јави „појачана идиосинкразија спрам било какве самосталне српске политике пашалука, која се полако претвара у славјаносербски и илирски магнет већега стила.“[5] Поставши предводница обнове словенске државности на Балкану Србија је постала и мета оних које је то угрожавало.

Током 19. века формирале су се две конкурентске идеологије усмерене на стварање националних држава Срба и Хрвата на Балкану: српско Начертаније написано је 1844. године, док се идеологија Хрватског државног права постепено формирала током педесетих и шездесетих година 19. века.[6] У писани политички програм, верификован руком Анте Старчевића, правашка идеологија уобличена је 1894. године[7] – педесет година после Начертанија. Територијалне претензије та два концепта су се умногоме преклапале. У неизвесним околностима Првог светског рата порасла је могућност настанка заједничке државе Срба и Хрвата као компромисног решења и одбране од амбиција суседних држава. Оно је у датим околностима имало јасне предности, али је садржало и потенцијалне претње, услед постојања двеју супротстављених идеологија.

Илија Гарашанин

Конкурентски однос два политичка средишта су, поред осталог, показале и полемике српских и хрватских интелектуалаца и политичара.[8] Спор око језика покренуо је чланак Вука Караџића Срби сви и свуда, штампан 1849. године.[9] У том тексту он је изнео схватање да су сви штокавци Срби трију вера.[10] Караџић је Хрватима сматрао само чакавце, а кајкавце је сматрао Словенцима. Најистакнутији полемичари са хрватске стране били су илирци Богослав Шулек[11] и Анте Старчевић.[12] Иако није знао за постојање Начертанија, Старчевић је свој политички програм развио као његово директно оспоравање, побијајући тезе српских аутора изношене у штампи и поричући постојање српске нације и њеног имена. Вођа праваша се залагао да се језгро државног уједињења Јужних Словена (без Бугара) формира око Загреба као политичког и културног центра Велике Хрватске.[13] Према њему, „међу Мацедониом и Немачком, међу Дунајем и адриатичким морем“[14] живе само Хрвати трију вера. 

Донекле другачијим путем кретала се Народна странка бискупа Штросмајера. Праваш Еразмо Барчић је приметио да Штросмајерова активност на пољу културе „ствара један од увјета за окупљање балканских земаља око Хрватске.“[15] Али, културни процеси били су спорији од политичких збивања. Док су Хрвати били безнадежно потчињени Пешти и Бечу, Срби су грабили напред. Зато је пораз Србије у рату с Бугарском 1885. године у Загребу изазвао олакшање и радост. Бискуп Штросмајер је у писму канонику Фрањи Рачком тај догађај коментарисао речима: „Луди су Срби мислили, кад сатару помоћу вјечитих непријатеља Славјанства државну идеју хрватску, под којом братску заштиту нађоше и кроз стољећа је уживаху, и кад сатру добри бугарски народ, ето им готово Душаново царство! А сад Бог би дао да прогледају: морали би видјети, да гроб који другом копају, самима себи најпрво приправљају. Уопће та идеја ускрснућа Душанова царства луда је идеја и пука опсјена.“[16] Обе опозиционе хрватске политике, и Странке права и Народне странке, виделе су Хрватску као „Пијемонт“ уједињења на словенском југу, али су пут до реализације те улоге замишљале различито.

Средином 19. века српска изградња националне државе показала се успешнијом него хрватска: постојале су две аутономне српске кнежевине у саставу Османске царевине, а током револуције 1848/49. године накратко се појавила и Српска Војводина.[17] Међутим, главни проблем српско-хрватских односа налазио се нешто јужније. Када је на Берлинском конгресу 1878. године призната независност Србије и Црне Горе, Хабсбуршка монархија је добила право да окупира Босну и Херцеговину. Хрватски сабор је 28. септембра 1878. године тражио од Беча да обе покрајине припоји Хрватској. Томе се супротставила најпре Будимпешта, а потом и цар Франц Јозеф.[18] Тиме је обележена централна зона српско-хрватског спора, који се тада водио углавном путем штампе.

Праваш Еразмо Барчић је приметио да Штросмајерова активност на пољу културе „ствара један од увјета за окупљање балканских земаља око Хрватске.“ (…) Правашки лист Слобода писао је 1884. године „Да неодвисна, слободна и циелокупна Хрватска на темељу свога државног права буде точка около које би се имала прикупљати сва племена живућа између Балкана и Егеја…“

Правашки лист Слобода писао је 1884. године „Да неодвисна, слободна и циелокупна Хрватска на темељу свога државног права буде точка около које би се имала прикупљати сва племена живућа између Балкана и Егеја, је програм странке права, која својом главом признаје дичнога Антуна Старчевића, чијем несебичном патриотизму, обсежном знању и златној значајности сватко се мора клањати“.[19] С друге стране, загребачки лист Србобран и Српска самостална странка су као „Пијемонт“ српске нације видели Србију.[20] На прелазу векова политички односи Срба и Хрвата су се даље заоштравали. Један од кулминационих момената наступио је 1902. године, када се најпре у београдском Српском књижевном гласнику, а потом и у загребачком Србобрану, студент Николa Стојановић објавио чланак „Срби и Хрвати“.[21] У том тексту он пориче постојање хрватске нације, за Загреб каже да не може постати „Пијемонт“ и закључује да су Хрвати на путу да се претопе у српску нацију. Чланком се оспорава правашка идеологија и речима „до истраге наше или ваше“[22] најављује сукоб два државна пројекта. Тај текст је послужио као повод за вишедневни погром Срба у Загребу, који су предводили чланови Чисте странке права и који је заустављен увођењем преког суда 3. септембра 1902. године.[23]

            Улога коју је Београд себи наменио види се и по томе што је у Србији од 1911. до 1915. године излазио политички дневник речитог назива – Пијемонт.[24] Било је то време полета и ентузијазма. Коалиција балканских држава је у Првом балканском рату протерала Османску царевину из већине њених европских покрајина. Србија је увећала своју територију за 82%, а број становника за око 55%. Добила је заједничку границу са Црном Гором, која је увећала своју територију за 62% и дуплирала становништво. Нестао је коридор између Босне и Солуна успостављен на Берлинском конгресу 1878. године, а који је био елемент геостратешких планова Централних сила. Успеси Србије у Балканским ратовима подигли су њен углед, нарочито међу Словенима у Аустроугарској. На такав развој догађаја Двојна монархија је одговорила агресијом у лето 1914. године. После првих месеци успешног ратовања, српска влада је 7. децембра 1914. године донела Нишку декларацију, којом је прокламовала борбу „за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца“.[25]

            Међутим, у јесен 1914. године није се могло наслутити како ће изгледати Балкан после рата, ни где ће се простирати границе држава. Хрватски политички емигранти нису били спокојни у вези са политиком Србије према Јужним Словенима у Хабсбуршкој монархији. Пред полазак Франа Супила у Петроград Анте Трумбић му је 27. новембра 1914. године послао писмо у коме каже: „ако дођеш до закључка да они [тј. Срби и Руси] нису увјерени ни одлучни за нашу мисао, те ако се буде шарати да Србија добије Босну, макар и са комадом Далмације, ако не свом, а остало да се жртвује, онда ћемо морат да иступимо, те да најприје Русији и Србији кажемо да ми то нећемо и да ми, како нам се онемогућује стварање народног јединства, радит ћемо за ослобођење нашега народа у двијема групама, хрватској и српској, да ће Хрватска захваћати и Далмацију, ваљда цјеловиту, да неће ни сва Босна изостати из те скупине, да ће Србија добити један пенџер на Јадранском мору може бити и не у Далмацији. Ово би за нас била политика нужде које би се морали прихватити, аколи видимо да Русија и Србија немају великог смисла за словенство него да словенство схваћају уско у смислу православства.“[26] Био је то алтернативни спољнополитички програм, који се могао реализовати само – против Србије.

Анте Трумбић

Успешно ратовање српске војске током 1914. године повећало је предност Београда у односу на Загреб. Али, пораз и окупација Србије крајем 1915. године омогућили су Анти Трумбићу да три месеца касније у LʼEcho de Paris напише како „[н]ема више слободних Срба, а ни таквих Срба, Хрвата и Словенаца, које би тек требало ослободити.“[27] Изгледало је да је предност Београда у односу на Загреб анулирана. Према писању новинара и радикала Милана Ђорђевића, окупација Србије изазвала је радост у Југословенском одбору, а неки његови чланови су тим поводом приредили и весеље, верујући да је отворен пут њиховим комбинацијама. Франо Супило, наводно, није одолео да за Нову 1916. годину  дође у српско посланство у Лондону и радосно узвикне: „сад смо равни!“[28] У таквим околностима председник Југословенског одбора Анте Трумбић предао је марта 1916. године француској влади Накнадни мемоар, у коме тврди да „Хрватска са својим главним градом Загребом представља поглавито културно средиште Југословена Аустро-Угарске; она неодољиво привлачи све Хрвате, и оне, који живе ван Хрватске. Ево зашто је поглавити увјет уједињењу Југословена, да Хрватска уђе у Југословенску државу. Постане ли Хрватска срчиком југословенског окупљања, остале ће југословенске земље као неизбеживе посљедице тога, ступити у њезину колотечину.“[29] Међутим, за вођење „пијемонтске“ политике потребно је располагати војном силом, макар и минималном.

Према писању новинара и радикала Милана Ђорђевића, окупација Србије изазвала је радост у Југословенском одбору, а неки његови чланови су тим поводом приредили и весеље, верујући да је отворен пут њиховим комбинацијама. Франо Супило, наводно, није одолео да за Нову 1916. годину  дође у српско посланство у Лондону и радосно узвикне: „сад смо равни!“

Током Првог светског рата било је неколико покушаја формирања војних јединица које би биле под контролом Трумбића и Југословенског одбора. Идеја о стварању добровољачке „Јадранске легије“ од Далматинаца емиграната у Америци јавила се у Југословенском одбору већ 1915. године.[30] Резултати су били слаби – сакупило се више Чеха него Хрвата и Словенаца заједно.[31] Марта 1917. године, у присуству Стојана Протића, Југословенски одбор је донео одлуку да оснује своје добровољачке оружане снаге под називом „Југословенска легија“.[32] Али, на Крфској конференцији 15. јуна–20. јула 1917. године Никола Пашић је рекао да резултати рада на сакупљању добровољаца не одговарају трошковима и уложеном труду.[33] Члан Југословенског одбора Франко Поточњак писао је да су се Хрвати и Словенци заробљени у Русији већином груписали насупрот Срба и да има „Хрвата у вези са Супилом и агент-провокатера, дјејствујући код руске владе створити: заробљенички хрватски корпус и пропагирати идентично независну Хрватску са Словеначком.“[34] Пред полазак из Русије на Солунски фронт добровољачке ешалоне чинило је 13.066 људи: Срба – 12.313 (94,24%); Хрвата – 348 (2,66%); Словенаца 86 (0,66%); Чеха 121 (0,93%); Словака – 17 (0,13%); осталих – 181 (1,38%).[35] На страни Антанте и Србије хтели су да ратују углавном Срби.[36]

Други правац Трумбићеве политике ишао је за тим да се промени статус Југословенског одбора и да се, на неки начин, изједначи са статусом Српске владе, у чему је имао подршку србијанске опозиције.[37] Трумбић је септембра 1917. године писао Мићи Мичићу да је, позивајући се на Крфску декларацију, предложио Пашићу да у Америку пошаљу заједничку мисију српске владе и Југословенског одбора. Међутим, „Пашић је опазио да то не може бити, јер да је Србија држава а ми смо само приватни одбор и то у Аустрији с којом Америка није у рату. Ово недемократско схваћање није ми ишло и мислим да не може да вриједи за Америку.“[38] Трумбићево настојање било је у складу с његовим говором на Крфској конференцији, према коме је у његовој „концепцији јужнославенског интереса очуван доминантан положај Хрватске у сједињавању јужнославенских земаља из састава Аустро-Угарске са Србијом и Црном Гором у заједничку државу.“[39] Одатле логично следи да је „изградња Србије као стожерне нације на славенском југу постало […] темељно питање Југославенског одбора у Лондону.“[40] Пашићев чврст став према Југословенском одбору није омео Трумбића да јула 1918. године затражи помоћ Српске владе за формирање посебне јединице од заробљених Јужних Словена која би се борила на Западном фронту. Предлог није добио подршку ни Србије ни Антанте, па су француска и америчка влада добровољце и даље слале под српску команду.[41] Наредни Трумбићев покушај да промени ток догађаја одиграо се октобра 1918. године, када је Ники Гршковићу послао инструкције да издејствује окупацију хрватских и словеначких земаља америчким трупама, да би се спречио приступ италијанској и српској војсци.[42] Ни тај маневар није дао резултата. 

Из дана у дан високе амбиције о Хрватској као „срчики“ неке веће државе узмицале су пред новим чињеницама. Формирана је Краљевина СХС, са главним градом Београдом и владајућом династијом Карађорђевића. Осврћући се на тај период, Крлежа је 1935. године написао: „На хрватском хисторијском путу јавила се за посљедњих петнаест година нова конкуренција: појава самосталне, младе, побједоносне српске државности, која је на бази побједа 1912–1913–1914–1918 с јаким моралним увјерењем у своје побједничко, брегалничко и кајмакчаланско државно Право, дотјерала у рјешавању ових заплетених питања до потпуног апсурда.“[43] „Заплетена питања“ чини историја националне еманципације и изградње модерне државности Срба и Хрвата, а најважнија реч у наведеном одломку није „апсурд“ него – „конкуренција“.

(скраћена верзија чланка: „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења, у: Крај Великог рата: пут ка новој Европи, Београд 2020, 151–181.)

Шира верзија чланка овде


[1] V. Bogdanov, „Jugoslavija“, Enciklopedija Jugoslavije (EJ), 5, Jugos-Mak, Leksikografski zavod Federativne Narodne Republike Jugoslavije (LZ FNRJ), Zagreb 1962, 107.

[2] Исто.

[3] M. Krleža, „O stopedesetogodišnjici ustanka“, Eseji V, Zora, Zagreb 1966, 205–235.

[4] О Начертанију су писали: М. Вукићевић, „Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу 1944. год.“, Дело, XXXVIII, (1906), 321–336; Д. Страњаковић, „ʻНачертанијеʼ Илије Гарашанина“, Гласник Историјског друштва у Новом Саду,IV, 1931, 3; исти, Како је постало Гарашаниново „Начертаније“, Споменик, Том 91, бр. 70 (1939), 63–115;N. Stančić, „Problem ʻNačertanijaʼ Ilije Garašanina u našoj historiografiji“, Historijski zbornik, XXI–XXII, 1968–1969, 179–196; В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Народна књига, Београд 1982, 126–152; Мекензи, Дејвид, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Београд: Просвета, 1987, 60–83; Екмечић, Милорад, Стварање Југославије 1790–1918, 1, Београд: Просвета 1989, 460–484; Р. Љушић, Књига о Начертанију, Белетра, Београд 2004; P. Žurek, „Nova interpretacija geneze Načertanija: srbocentrizam Hotela Lambert i Hrvati“, Scrinia Slavonica, 6 (2006), 629–648; Vrkatić, Lazar, Pojam i biće srpske nacije, Novi Sad: Mediterran Publishing, USEE, 2009, 113–123; К. Никифоров, „Начертание“ Илии Гарашанина и внешняя политика Сербии: в 1842–1853 гг., Индрик, Москва 2015; Начертаније Илије Гарашанина: програм спољашње и националне политике Србије на концу 1844. године, (приредио Д. Батаковић), Мала библиотека/Ethos, Београд 2016; Антоњи Цетнарович, Тајна дипломатија Адама Јежија Чарториског на Балкану: Отел Ламбер и српска криза 1840–1844., Београд: Славистичко друштво Србије, 2017, и др.

[5] M. Krleža, „O stopedesetogodišnjici ustanka“, 227.

[6] Према: J. Turkalj, Pravaški pokret 1878.–1887., Hrvatski institut za povijest, Zagreb 2009, 9–10.

[7] О правашком програму видети: M. Gross, Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret, Golden marketing, Zagreb 2000, 780–783; S. Matković, Čista stranka prava 1895.–1903., Dom i svijet, Zagreb, 2001, 39–55.

[8] В. Новак, Вук и Хрвати, Научно дело, Београд 1967, 337–392; M. Gross, Izvorno pravaštvo, 53–60.

[9] В. С. Караџић, „Срби сви и свуда“, у: Црна Гора и Бока Которска, Просвета, Београд 1975, 111–134.

[10] Караџић је, обраћајући се ради дистрибуције другог издања Српског рјечника бискупу Штросмајеру (8. X 1951) и бану Јелачићу (3. XII 1951), писао о „народу нашем без разлике вјерозакона“. Они су му срдачно одговорили, радујући се због користи „нашем народу“ (Штросмајер 2. XI 1951, Јелачић 4. II 1952). Видети: В. С. Караџић, Преписка IX (1951–1952), Просвета, Београд 1995, 219–220, 262, 311–312, 449.

[11] Поред осталог, написао је и програм народног препорода међу Јужним Словенима: Šta naměravaju Iliri (1844); Naše pravice. Izbor zakonah, poveljah i spisah znamenitih za državno pravo kraljevine dalmatinsko-hrvatsko-slavonske od g. 1202–1868. (1868); Němačko-hrvatski rěčnik, I–II, 1860, и др. J. Šidak, Lj. Jonke, S. Horvatić, „Šulek, Bogoslav“, EJ, 8, Srbija–Ž, Jugoslavenski leksikografski zavod (JLZ), Zagreb 1971, 273–274.

[12] Видети: A. Starčević, Ime Serb, Slovi Karla Albrechta, Zagreb 1868; M. Starčević, Dr. Ante Starčević i Srbi, Matica Hrvatska, Zagreb 1936, 94–98; Ž. Holjevac, „Jezik i nacija u hrvatskim i srpskim nacionalnim ideologijama: Starčevićeva polemika iz 1852. godine“, Migracijske teme,15, 3, (1999), 296–297.

[13] L.V. Südland, [I. Pilar], Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja, Matica hrvatska, Zagreb 1943, 242, 294.

[14] A. Starčević, „Bi-li k slavstvu ili ka Hrvatstvu?“, Djela III, Odbor kluba Stranke prava, Zagreb 1894, 42. Видети и: Ф. Шишић, Југословенска мисао: историја идеје југословенског народног уједињења од 1790–1918, Балкански институт, Београд 1937, 123–126.

[15] M. Gross, „Osnovni problemi pravaške politike 1878–1887“, Historijski zbornik, god. XV, 1962, 85. Барчић је касније пришао Народној странци, а потом српско-хрватској коалицији.

[16] Навдено према: G. Grbešić, „Od ilirskoga pokreta i jugoslavenske ideje do neuralgičnih točaka u hrvatsko-srpskim odnosima u 20. stoljeću.“, Diacovensia, 21, (2013), 1, 93.

[17] О претензијама на Војводину: М. Радојевић, „Српско-хрватски спор око Војводине 1918–1941“, Историја 20. века, бр. 2, 1996, 39–73; Ч. Попов и Ј. Попов, Аутономија Војводине – српско питање, Кровови, Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци 2000; В. Крестић, „Великохрватске претензије на Војводину“, Зборник о Србима у Хрватској 11, (уредник В. Крестић) САНУ, Београд 2017, 7–28.

[18] R.W. Seton-Watson, The Southern Slav Question and the Habsburg Monarchy, Constable & Co. Ltd, London 1911,96–97; M. Gross, Povijest pravaške ideologije, Zagreb 1973, 209–210.

[19] Sloboda 9, 17.V 1884. Наведено према: M.Gross, Povijest pravaške ideologije… 225–226.

[20] M. Artuković, Ideologija srpsko-hrvatskih sporova (Srbobran 1884–1902), Naprijed, Zagreb, 1991, 251–253.

[21] Н. С[тојановић], „Срби и Хрвати“, Србобран, бр. 168–169, 22–23.VIII 1902; исти, Срби и Хрвати. Друго издање с поговором, Српска штампарија дра Светозара Милетића, Нови Сад 1902, 8.

[22] У питању је парафраза Његошевог стиха „до истраге турске али наше“. П. Петровић Његош, Горски вијанац, Просвета/Нолит/Завод за уџбенике, Београд 1981, 42.

[23] S. Matković, Čista stranka prava 1895.–1903., Hrvatski institut za povijest/Dom i svijet, Zagreb 2001, 141–160.

[24] Пијемонт – гласило организације Уједињење или смрт (Црна рука). Први директор листа био је Љубомир Јовановић Чупа (1877–1913). Кругови око српске владе полазили су од тога да су, на основу језика, Срби и Хрвати један народ, али су истицали и хрватску индивидуалност, док Пијемонт то углавном није радио. Према: М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, 110.

[25] „Izjava kr. srpske vlade u Nerodnoj Skupštini“, у: F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine SHS, 10.

[26] Цитирано према: Д. Јанковић, Србија и југословенско питање 1914–1915. године, ИСИ/НИП Експорт-прес, Београд 1973, 466–467. Курзиви Трумбићеви.

[27] Чланак А. Трумбића је објављен у LʼEcho de Paris, 20. марта 1916. Наведено према: М. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914–1918, Свесловенска књижара, Београд 1922, 36.

[28] М. Ђорђевић, н.д., 39.

[29] „Naknadni memoar Jugoslovenskog odbora predan francuskoj vladi.“, у: F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine SHS, 55.

[30] Видети: F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine SHS, 15–20, 46; А. Митровић, н.д., 508–509; I. Hrstić, „Položaj dobrovoljaca iz iseljeništva u srbijanskoj vojsci prema dokumentima iz ostavštine dr. Ante Trumbića (1914.–1918.)“, Društvena istraživanja, god. 21 (2012), br. 1 (115), 239–258.

[31] Н. Стојановић, Младост једног поколења (Успомене 1880–1920): Дневник од године 1914. до 1918., Историјски институт, Београд 2015, 180–181.

[33] М. Ђорђевић, н.д., 111.

[32] А. Митровић, Србија у Првом светском рату, СКЗ, Београд 1984, 508–509.

[34] F. Potočnjak, Iz emigracije II, M. Breyer, Zagreb 1919, 51.

[35] Југословенски добровољачки корпус у Русији: прилог историји добровољачког покрета (1914–1918), (редакција: И. Јовановић, С. Рајковић и В. Рибар), Војно дело, Београд 1954, 184. Добровољци са Запада нису могли суштински да промене ову слику, јер их је било знатно мање, а и они су махом били Срби.

[36] О разлозима неуспеха стварања национално мешовитих јединица видети: Jугословенски добровољци у Русиjи 1914–1918, (приредио Н. Поповић), Удружење добровољаца 1912–1918, Београд 1977; Армия без государства.От сербского к югославянскому добровольческому корпусу в России во время Первой мировой войны. Сборник  документов. Сборник документов, (приредили: Я.  Вишняков, А. Тимофеев, Г. Милорадович), МГИМО, Москва 2014; Г. Милорадовић, „Велики и мали. Деловање хрватске Странке права у Руској царевини до Октобарске револуције“, Србија и руска револуција 1917. Нове теме и изазови. Тематски зборник радова, Институт за новију историју Србије, Београд 2017, 313–346.

[37] М. Радојевић, „Демократска странка и југословенска идеја“, Историја 20. века, бр. 2,1995, 11.

[38] Народна библиотека Србије (НБС), Фонд млађих књижевних рукописа и архивалија (ФМКРА), П1318/8. Анте Трумбић из Париза Мићи Мичићу у Лондон, 12. IX 1917.

[39] G. Vlajčić, „Trumbićeva koncepcija južnoslavenskog interesa“, Naše teme, 3–4, 1990, Zagreb, 952.

[40] I. Pederin, „Stadler, Pilar i Jugoslavenski odbor u Londonu 1917/1918. (Prema spisima ministarstva c. k. kuće i vanjskih poslova u Beču)“, Croatica Christiana Periodica, 55 (2005), 164.

[41] М. Ђорђевић, н.д., 112–115. Опширније у: Г. Милорадовић, „Бројно стање српске војске на Солунском фронту 1916–1918. године и војно-политичка подршка руске империје Краљевини Србији“, зборник радова, Русија/СССР и државност Србије/Југославије, Историјски институт, Београд 2018, 229–236.

[42] А. Л. Шемякин, „Первая мировая война. Рождение Югославии“, Югославия в XX веке. Очерки политической истории, Индрик, Москва 2011, 202–203.

[43] M. Krleža, „Teze za jednu diskusiju iz godine 1935“, Deset Krvavih godina, Zora, Zagreb 1957, 567–568. Текст је први пут објављен у: Nova misao, 7, 1953, 3–81.

АУСТРОУГАРСКА СТРАТЕГИЈА У БОСНИ. О КЊИЗИ ТОМИСЛАВА КРАЉАЧИЋА (Петар Драгишић)

Пред нама је поново једна од најважнијих књига наше историографије. Овај легат сарајевског професора Томислава Краљачића је дело у којем пише све, својеврсни кључ за дешифровање најопаснијих балканских тајни и упутство за разумевање живота који смо живели, који живимо и који ћемо живети. Иако први пут објављена пре више од три деценије, она је актуелнија и потребнија него онда када је настајала. Краљачић је родом из Црне Горе, завршио је Учитељску школу у Сремским Карловцима, а затим се, после неколико година потуцања по школама у беспућима централне и источне Босне, домогао Филозофског факултета у Сарајеву, на којем је почетком осамдесетих и докторирао са темом Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903). Неколико година касније ова теза је са непромењеним насловом била објављена. Краљачић је публиковање своје књиге тек мало надживео. Избегао је у лето 1992. године из ратног Сарајева, радио годину дана на Историјском институту у Београду, па умро септембра 1993. године.

Књига Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903) доживела је три издања. Последње 2017. године (Catena mundi).

Сада о књизи.

КОНТЕКСТ

Пре своје минуциозне анализе Калајевог поретка у Босни и Херцеговини Краљачић детаљно образлаже међународне факторе окупације Босне после Берлинског конгреса, односно мотиве Беча за отпочињање ове балканске авантуре. Према Краљачићу, улазак Аустроугарске у Босну је, с једне стране, требало да спречи њено будуће уједињење са Србијом и Црном Гором. Оваква синтеза створила би у централном делу Балкана својеверсни Пијемонт који би привлачно оделовао на остале Јужне Словене у Хабзбуршкој монархији, доводећи у питање њену целовитост. Осим тога, ова акција је била и у фунцији обуздавање руског утицаја на Балкану. Ондашњи шеф аустријске дипломатије, Ђула Андраши, сматрао је да би стварање такве словенске државе ојачало руске позиције на Балкану. Јачање словенских и православних позиција виђено је, дакле, у Бечу као потенцијал руске превласти на Балканском полуострву, па је та идеја водила аустријску политику не само у Босни, већ и другим деловима Полуострва. У мемоару шефа аустријског генералштаба Бека, наглашена је намера да Монархија искористи “грчке, албанске и муслиманске елементе” против “јужнословенских”. Аустроугарску крајем деветнаестог века на Балкану, дакле, није занимала само Босна. Истовремено се ишло и на албански фактор, у чијој се еманципацији такође видело средство за супротстављање српском, и посредно, руском утицају. О томе смо већ писали у анализи књиге Душана Фундића (ОВДЕ).

Тако су крајем деветнаестог века синхронизивано отпочели пројекти формирања босанске и албанске нације. Њима је руководио труст мозгова у Бечу, предвођен генијалним инжењерима балканских душа – Лајошем Талоцијем и Бенјамином Калајем. Овај тим је деловао кратко, али ефикасно, па је за собом оставио две нове нације и отворио читав низ криза, које до данас дестабилизују овај део Европе.

Калај самосталност Босне није сматрао одрживом, сматрајући колонијални статус њеном судбином. Тако разумемо један његов говор, у којем је, поред осталог, рекао: “Ова земља и овај народ ипак су осјећали, што показује историја, да ту специјалну индивидуалност могу одржати само онда, ако се на неког много моћнијег ослоне. Некада је то био византијски цар, потом угарски краљ, затим султан и сада је то аустријски цар.”

КОЛОНИЈА И ЊЕН ИДЕНТИТЕТ

Основна полуга Калајеве политике у Босни и Херцеговини требало је да буде синтетичка босанска нација. Отуда је овај пројекат представљао централни стуб његове босанске стратегије. Босанска нација није виђена као заједница босанских муслимана, већ као целина која би обухватила и босанске Србе и Хрвате, односно заједница све три вере. У ту сврху Калај је предузео низ мера за слабљење српског идентита у Босни, али је прижељкивао и постепену конверзију босанских муслимана у католичанство. Тежио је, пише Краљачић, вестернизацији Босне, односно имплементирању западних идеја, које би “могле бити домаће у једној источној средини”. У исламу је видео “сметњу бошњаштву”, чињеницу која није својствена бошњачком бићу и везује га за османско наслеђе. Мост ка католичанству требало је, сматрао је Калај, да представља еманципација муслиманских жена.

Бењамин Калај

Ипак, деисламизација босанских муслимана није била први циљ Калајеве управе, већ пре план за неку даљу будућност. Приоритет је био десрбизација Босне, односно пацификовање Срба, њихово уклапање у босанску “замишљену заједницу”, као и одстрањивање преосталих српских елемената из идентитета босанских муслимана. У ту сврху аустријска окупациона администрација предузимала је различите мере, пре свега у области безбедности, просвете и културе.

Окупациони режим енергично је настојао да онемогући муслиманско-српско приближавање, које је, истиче аутор, било посматрано као потенцијално највећа претња успостављању окупационог режима у Босни, и оријентише муслимане према Хрватима. Краљачић цитира део из царске инструкције команданту аустријских окупационих трупа: “Затим Вам се препоручије да доведете мислимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спријечите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом , које треба да се најоштрије надзире (…)” У такве намере уклапала се и тежња аустријског окупационог режима да се муслиманима наметне латиница, односно да се потисну два писма којима су се они до тада служили: арапско писмо и ћирилица.

Одвајање Босне и Херцеговине од српског утицаја било је и физичке природе. Краљачић пише да су окупационе власти успоставиле “енергичне мјере надзора над црногорском и србијанском границом, које ће довести до готово потпуног затварања саобраћаја између Босне и Херцеговине и ових земаља.” Није се, међутим, стало на томе. Осим људи заустављане су и идеје. Дрину је тешко прелазила српска штампа, а забрањиване су и политички неподобне књиге штампане у Србији. Краљачић наводи неколико примера. Књиге Српска историја (Михајло Јовић) и Историја српског народа (Љ. Ковачевић/Љ.Јовановић) су биле проскрибоване јер су у њима “традиције српског царства Немањића тенденциозно приказане”. Због “агресивног и тенденциозног садржаја” забрањене су и књиге Панте Срећковића Српска историја са сликама и Историја српског народа, а забрањена је била и Историја Срба Милана Убавкића.

Нови босански човек изграђиван је пре свега у школском систему. О дидактичким намерама окупационог режима најбоље сведоче школски уџбеници. Према Краљачићу, циљ наставе географије био је изграђивање “осећаја везаности Босне и Херцеговине за Аустро-Угарску”, односно изграђивање “поданичког менталитета”. Програмом наставе историје, којег је саставио Лајош Талоци предвиђено је наглашавање историјског права Аустро-Угарске на Босну, при чему је окупација требало да буде приказана као чин који “треба да обезбиједи мир и равноправност свих конфесија”. У уџбенику за трећи и четврти разред основне школе Босна је приказана као посебан ентитет у којем живи босански народ, састављен од људи три конфесије. На њеним границама насељени су Срби и Хрвати. Уџбеник је подвлачио богумилско порекло муслимана. Критикујући један уџбеник историје за средње школе, Талоци је инсистирао на елиминисању средњовековних митова, у којима је видео “квасац за хетерогена национална схатања”.

У разбијању митских представа о српској историји у настави посегло се и за српском критичком историографијом. О томе Краљачић пише: “Интересантно је да режим уноси у школу и нека дјела српске критичке историографије која је сматрао погодним за разбијање извјесних традиционалних и романтичарских схватања на којима је храњен српски национални покрет (…) Тако је, на пример, Кучера (цивилни адлатус Хуго Кучера – П.Д) тражио од Калаја овлашћење да Земаљска влада набави за потребе школе одговарајући број примјерака Монтенегрине, чији је аутор био оснивач српске критичке историјске школе Иларион Руварац. Овај захтев Кучера је мотивисао тиме што су у споменутом дјелу ‘легенде које су изаткане о јуначком народу Црне Горе разорене непартијском оштрином историчара’. Можда је и то дјело утицало да се Руварац нашао међу владиним кандидатима за мјесто бањалучког митрополита.”

Тешкоће у етаблирању босанске нације подстакле су окупациони режим на размишљање о плану Б, односно подршци хрватском фактору у Босни, насупрот Србима, безнадежно оријентисаним према Истоку. Док се у Србима видела конкретна претња, прозападни Хрвати виђени су као безопасни по интересе Монархије. Краљачић цитира једно Калајево писмо из 1902. године: “Посматра ли се питање са тог становишта, мора се доћи до увјерења да хрватске тежње, ако се буду исправно усмјеравале, неће никада постати опасне за нашу монархију, напротив, значиће за исту појачање, али са српским аспирацијама стоји управо супротно.”

Из тог разлога прижељкивало се приближавање Хрвата и муслимана на, тврди Краљачић, “политичкој и хрватској националној основи”. У контролисаном листу Освит објављен је 1899. године приказ једне књиге тројице чешких аутора у којој се констатовало да ће се, ако буду морали да се определе, босански муслимани окренути Хрватима јер су са њима “одвајкада добри пријатељи” и зато што “једино Хрвати могу мухамеданску своју браћу повести у коло европејске културе”.

ЗАКЉУЧАК

Калајева епоха трајала је кратко, али су њени плодови надживели њеног предводника и монархију коју је он представљао. Констатујемо да су обе варијанте решења муслиманског националног питања (политичка босанска нација или повезивање босанских муслимана с хрватским фактором) имале барем три заједничке компоненте – покушај маргинализовања српског фактора у Босни и Херцеговини, темељно антагонизовање босанских муслимана са геополитички непоузданим Србима, као и чврсто везивање Босне за германски/западни брод. До данас те чињенице представљају црвену нит босанске стварности. Опредељење великог броја босанских муслимана у Другом светском рату за Трећи Рајх и НДХ (о томе смо писали ОВДЕ) само је, дакле, гласни ехо Калајевог идентитетског инжењеринга. Чак и површни посматрачи босанских прилика препознаће виталност Калајевог наслеђа и у данашње време.

Featured image: Nordlager bei Mostar während des Bosnienfeldzugs 1878, Gemälde von Alexander Ritter von Bensa und Adolf Obermüller (Wikipedia)

ГОЛИ OТОК, ЊЕГОВЕ ЖРТВЕ И ЊЕГОВИ ТВОРЦИ (Горан Милорадовић)

Мрежа концентрационих логора за политичке противнике, која је постојала у социјалистичкој Југославији, а од којих је најпознатији Голи оток, један је од важних историјских феномена који још увек није у потпуности истражен. С једне стране, ти логори су остали у сенци совјетског ГУЛАГ-а, а с друге – Запад није имао интереса да отвара то питање и тиме слаби Јосипа Броза Тита, чији режим је био важан део система безбедности у Европи током Хладног рата. У међувремену, Југославија је нестала са политичке мапе света, а последњи преостали актери догађаја из средине XX века полако силазе са историјске позорнице. У време док су ти логори постојали били су прворазредна државна тајна. После гашења мреже логора 1956. године, на власти је и даље био режим који их је успоставио, а службена документа о тој теми су се и даље налазила у поседу Управе државне безбедности (УДБ).[1] Ипак, средином осамдесетих година XX века почињу да се појављују књиге и новински чланци који се баве том осетљивом темом. Од затварања логора до данас ни један научник није детаљно истражио тај феномен, а прве, неповезане и непроверене податке о Голом отоку, изнео је историчар Владимир Дедијер.[2] Више од тога није се ни могло очекивати, јер је међународна политичка констелација, која је довела до одлуке о формирању логора, постојала до распуштања Варшавског пакта. Југославији су деведесете године XX века донеле распад и грађански рат, тако да су историјска истраживања умногоме била запостављена.

Прошло је преко пола века од оснивања тог злогласног логора и већина логораша и њихових чувара више није међу живима. Упркос томе, мишљења о њему су и даље подељена, а дубока нетрпељивост, која је владала између логораша и њихових иследника, оставила је траг на виђења и тумачења те теме. Није тешко разумети зашто је то тако. Један од организатора логора је касније говорио: „Био сам цар, цар царева, шахиншах, бог богова и све то заједно, а ако баш инсистирате на том ‘главни’, онда ћу вам открити: био сам главни за Голи оток и све логоре за изолацију политичких губаваца. Био сам господар живота и смрти, али то нисам злоупотребио. Био сам Бог Саваот. Тако је морало бити. Алтернативе није било. Понављам да ту неограничену власт нисам злоупотребио. Спасавао сам државу од помахниталих бандита. Ни брата нисам поштедео. Кад је окренуо леђа партији, престао је да ми буде брат.“[3] Рекло би се да је „главни“ уживао у значају улоге која му је запала. Сасвим је другачије било виђење једног бившег логораша са Голог: „Све је то ужасан подлачки злочин којег се титоизам никад неће опрати. Ти подлаци су пролили толико крви да би њоме сваког јутра могли да се умивају и да перу зубе, а неки од њих, као Јово Капичић Капа, као недавно умрли Веселин Булатовић и још живи Бранко Дамњановић, и још неки, имају је на души толико да би њоме могли да напуне своје кућне базене, па да у томе ради одржавања кондиције пливају.“[4] Тако, или врло слично, на ту тему су гледали и други учесници тих догађаја.

*   *   *

Крајем четрдесетих година у Југославији је формирана мрежа логора ради изолације комуниста и других њених грађана који су подржали резолуцију донету на Другом саветовању Коминформа у Букурешту 19–23. јуна 1948. године.[5] У том документу, чији пуни назив гласи Резолуција Информационог бироа комунистичких партија о стању у Комунистичкој партији Југославије, оштро је критикована КПЈ, а Тито, Кардељ, Ђилас и Ранковић су директно оптужени да воде политику супротну идеологији марксизма-лењинизма и непријатељску према Совјетском Савезу. Дискусије и изјашњавања у вези са Резолуцијом довели су до политичког подвајања унутар КПЈ, што се брзо пренело и на стуктуре безбедности и цело друштво. На покретање сукоба између југословенских и свих других комуниста, а онда и унутар КПЈ, пресудно је утицао међународни контекст. Када су топови заћутали, отпочео је процес раздвајања европских држава у два геополитичка блока, који су се све више међусобно супротстављали. Југославија је, из геостратешких разлога, своје место нашла у склопу западног система безбедности, иако је била социјалистичка држава. Због тога је неки аутори називају „аномалијом“ Хладног рата. Да би Југославија остала компактна и ван совјетског утицаја, у њој су стаљинистички методи репресије коришћени против комуниста лојалних Стаљину, а концентрациони логори су били једна од првих и најважнијих предузетих мера.

О мрежи логора и затвора за просовјетске опоненате у Југославији још увек се недовољно зна. Политичка осетљивост те теме довела је до недоступности већине докумената током низа деценија.[6] Велико је питање да ли су неки важни извори уопште и сачувани. Одавно постоје тврдње бившег управника Голог отока, Анте Раштегорца, у вези са бројем логораша на Голом отоку: „Права се цифра не може утврдити, јер су документи уништени.“[7] Не треба сумњати у његову обавештеност о тој теми. За спискове голооточана из Црне Горе слично се тврди у документу Министарства унутрашњих послова Црне Горе из 1992. године: „Мањкавост у постојећој документацији (својевремено уништавање, подвојеност, некомплетност и сл.) основни је разлог непотпуности података презентираних у списковима.“[8] Да је уништавања докумената заиста било, индиректно потврђује и чињеница да су органи УДБ-е, покушавајући да поново комплетирају и систематизују податке о ибеовцима, „крајем 1963. године“ организовали „анкету“, уместо да се потпуно ослоне на своју архиву.[9] Да је грађа сачувана, „анкета“ из 1963. године не би била потребна.

Уништавање грађе је вероватно било последица промене политике према СССР-у од 1955. године, што значи да је део првобитне документације могао бити уништен већ непосредно после затварања Голог отока, 1956. године. Разлог за тај поступак вероватно лежи у чињеници да су документа о логорима, поред осталог, садржала и доказе о обиму и жестини репресије, који су касније, у случају неког непредвиђеног развоја догађаја, могли бити искоришћени против органа УДБ-е или појединих политичара. Средином 1950-их година нико није могао да предвиди колико далеко ће се ићи у побољшању односа Београда и Москве, али је јасно било да је тај процес отпочео. Да ли ће заокрет у спољној политици у једном тренутку изискивати и кажњавање одговорних за прогон ибеоваца  – није се тада могло знати. Осим тога, на основу документације могао се доказати велики број неоправданих хапшења, што би било показатељ неефикасности служби безбедности и панике која је захватила режим Јосипа Броза Тита. Прикупљање и уништавање, а потом реконструисање списка кажњених информбироваца пратило је осцилације у односима Југославије и СССР-а. 

Велика експонираност теме Голог отока у јавности донекле засењује остале логоре из исте мреже. Поред тог, најпознатијег и највећег, југословенску мрежу за изолацију политичких противника чинили су и логори на острвима Свети Гргур, Угљан, Раб, Вис, Корчула и Рам (на Дунаву); као и логори и затвори на копну: Сисак, Вареш, Петроварадин, Билећа, Забела, Зеница, Стара Градишка, Сремска Митровица, Бањица, београдска Главњача, Лепоглава и Пожаревац. О тим локацијама зна се још мање него о Голом отоку, јер се све одвијало углавном ван правних институција и мимо правних стандарда, као партијско-полицијски подухват. Људи су у логоре често слати административном одлуком, без претходне истраге и регуларног суђења, просто – превенције ради. „Кривица“ је био њихов стварни или претпостављени политички став, а хапшени су због сумње да су спремни на „издају“. Међутим, врло мали број њих је заиста покушао да се политички организује у опозиционе групе, да агитује против власти, да се с оружјем одметне у планине или да илегално напусти Југославију. Почетком 1949. године амбасада СССР у Београду јављала је Москви о немогућности ма каквог легалног рада против „Титове клике“, јер су опозиционе групе разједињене и пуне провокатора. Касније је у историографији констатовано да су дељење летака и индивидуална усмена пропаганда у корист СССР-а и Коминформа у очима совјетских дипломата били преувеличани као масовно испољавање опозиционог расположења.[10] То није могло да сруши режим, али је изазвало паничан и бруталан одговор. 

Основни узрок масовне изолације политичких противника била је потреба да се Југославија политички одвоји од Совјетског Савеза, а разлог изузетне бруталности која је том приликом испољена лежи у карактеру конкретних особа које су логорима управљале, као и у страху вођства државе за своју судбину у околностима сукоба са СССР-ом. Едвард Кардељ је, док се још трагало за локацијом логора, у једном тренутку рекао: „Ако ми не створимо такав логор, Стаљин ће претворити читаву Југославију у један страшан логор.“[11] У врху КПЈ сматрало се да је одлука о изолацији политичких противника потпуно легитимна, па је министар спољних послова Кaрдељ чак хтео да предложи Уједињеним нацијама (УН) да у Декларацију о људским правима унесу амандман по коме „Свака држава има право, у случају нужде, да у интересу чувања реда и поретка, управним поступком лиши слободе на неодређено време све грађане који угрожавају њену независност на подстрек неке стране силе.“[12] Подношење тог предлога је спречено присебношћу шефа југословенске делегације у УН, Алеша Беблера.

Шта се логорима хтело постићи?

Представник власти, генерал државне безбедности Јово Капичић Капа је, у говору који је одржао логорашима јула 1949. године, тврдио да Голи оток, у ствари, није логор, него „васпитно-поправно радилиште“, у коме партија онима који су јој „забили нож у леђа“ „великодушно пружа руку“, јер је одлучила да их „преваспита“.[13]

Два изузетно важна, али још увек нерешена питања су: колики је укупно људи било изоловано у тој мрежи логора и затвора, као и колики је укупан број регистрованих коминформоваца, без обзира на то да ли су били затварани или не? Одређени бројеви, за које се тврдило да представљају број логораша на Голом отоку и Светом Гргуру, први пут су објављени 1985. године, у Историји Савеза комуниста Југославије (СКЈ), али без навођења извора.[14] Ти подаци се углавном подударају са подацима који су, такође без навођења извора, касније објављени у неким другим књигама.[15] То, међутим, само по себи, не значи да су ти бројеви тачни. Сумњу ствара, пре свега, њихово нејасно порекло. Поред тога, важно је приметити да у различитим књигама постоје неподударности броја логораша на Голом отоку.[16] То упозорава на могућност да нису увек коришћени идентични извори, или да су спискови мењани. Тако су, током времена, објављени подаци да је на Голом отоку било укупно 16.312[17], или 16.288[18], или 16.731[19], или 16.012[20] логораша, док се на списку који доносимо у овој књизи налази 16.289[21] имена „кажњеника ДКР и осуђеника по ИБ-у“.[22] Да су аутори Историје СКЈ, као и Драган Марковић и Радован Радоњић црпли податке са истог извора, показује податак о 55.663 регистрована информбировца у периоду од 1948. до 1963. године, који се појављује у њиховим књигама.[23] Разлика се, дакле, јавља само када је реч о броју логораша, па на то питање треба обратити посебну пажњу.

Зашто је објављивање података о Голом отоку и другим логорима текло тим неформалним и тешко проверивим путевима?

Голи оток (©Stella polare)

У трагањи за одговором треба имати у виду околности које су владале у Југославији осамдесетих година прошлог века, када су ти подаци објављени први пут. Био је то период кризе система и покушаја друштвених и политичких промена после смрти Јосипа Броза. Постепено је опадала моћ Савеза комуниста и репресивног апарата. Криза се највише испољавала у привредној и политичкој сфери, а снажно се осећала и у управљачким структурама. Културна продукција постала је поље опозиционог деловања. Нарастао је национализам, а легитимитет једино дозвољене идеологије све више се крунио. Изгледа да су неки делови власти сматрали да би у новонасталим околностима било мудро партију растеретити бар дела одговорности за злочине које је починила у прошлости. А један велики злочин, који је дубоко поделио и трауматизовао друштво Југославије, била је управо масовна репресија која је у периоду после 1948. године систематски вршена над члановима партије и другим грађанима који су приликом сукоба са СССР-ом подржали совјетску страну, или макар испољили разумевање за њене аргументе. Та политика је дугорочно оптеретила односе Југославије и Совјетског Савеза. У околностима слабљења Југославије јавила се потреба да се односи са Москвом поправе, па су обим и жестина репресије према просовјетски (тј. русофилски) расположеним грађанима смањени. Један од начина ублажавања неправде учињене према ибеовцима било је дозирано изношење података о њиховом страдању.

Пошто тада у Југославији, као и у другим државама, нису постојали услови да научници приступе архиву Управе државне безбедности, осетљиви подаци су пуштани у јавност на мање формалан начин: одређеним особама, за које се сматрало да поверење неће злоупотребити, на располагање су стављене информације о броју и структури логораша. Због тога ни у једној од наведених књига нема архивске сигнатуре нити неке друге ознаке која би указивала на порекло информација о изолирцима са Голог отока. То значи да су током постојања Југославије поједини аутори били у повлашћеном положају, па су могли доћи до података који су осталим историчарима били недоступни. Али, то је уједно и један од разлога зашто су те бројке изазивале подозрење стручне јавности и бивших логораша. Ипак, најкасније 1985. године, када су у Историји СКЈ објављени званични подаци о броју голооточана, за које се ауторитетом институције која их објављује сугерисало да су поуздани и дефинитивни, негде је некаква одлука о томе морала бити донета. И та одлука је била политичка, а не полицијска, јер је масовна репресија проистекла из политичког спора чији значај је превазилазио границе Југославије.

Такав однос према чињеницама о Голом отоку трајао је све док је постојала Југославија. После њеног распада државни органи Црне Горе показали су спремност да јавност упознају са делом докумената о жртвама Титовог режима. На захтев Удружења биших логораша „Голи оток“ Министарство унутрашњих послова Црне Горе доставило им је 1992. године спискове голооточких логораша из Црне Горе, и они су тада први пут објављени.[24] То су, међутим, били само подаци за простор једне републике, не и целе Југославије. При том, према истраживању удружења „Голи оток“, ти спискови су били непотпуни, јер доносе податке о свега 3.462 људи, док је Удружење сакупило податке за још 743 особе из Црне Горе, што чини укупно 4.205 логораша.[25] Разлика између броја логораша на службеном списку и оних које је евидентирало Удружење „Голи оток“ износи 17,67%, што није занемариво. У поузданост те допуне тешко је сумњати – Црна Гора је мала земља и било је могуће утврдити порекло скоро сваког логораша. Ако је неко робијао на Голом отоку, његови земљаци су могли тачно знати из ког је он места и из које фамилије. Све то потврђује сумњу да су спискови били мењани и прочишћавани пре него што су 1985. године подаци које садрже пуштени у јавност.

Провера спискова, коју је 1992. године урадило удружење „Голи оток“, указује на могућност да је и у другим републикама Југославије, а не само у Црној Гори, могло бити неевидентираних логораша, или оних чија су имена временом, из неких разлога, уклоњена са спискова. Провером је утврђено да на списку нема професора Универзитета у Сарајеву, Александра В. Соловјева и његове супруге Наталије, а поуздано се зна да су били ухапшени 1949. године.[26] Тај податак је познат већини учесника научне конференције одржане на Правном факултету у Београду, посвећене А. В. Соловјеву.[27] Према налазима истраживача Алексеја Арсењева, на списку који објављујемо недостају имена најмање 20 руских емиграната у Југославији, за које се поуздано зна да су били затварани у време сукоба око Информбироа.[28] Бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац, рекао је 1982. године Владимиру Дедијеру да је у том логору на основу административних казни било затворено око 18.000 логораша, а на основу пресуда војних и цивилних судова још око 13.000. Дакле, укупно 31–32.000 људи.[29] Поред тога, постоји још један податак, по коме је било „кажњено“ 31.142 члана КПЈ.[30] Обе те бројке су скоро двоструко веће од броја кажњеника на списку који објављујемо у овој књизи – 16.090, као и од свих других бројева заточеника на Голом отоку, који су до сада били објављени. Очито, режим је нерадо износио прецизне податке о кажњеним информбировцима. Моша Пијаде је јуна 1953. године у Народној скупштини саопштио да је од 1948. године до тада било ухапшено 172 хиљаде људи, од којих су 140 хиљада били политички кривци и противници економских мера КПЈ.[31] Пијаде је број кажњених присталица Коминформа дао збирно са бројем разних других кажњеника, тако да је њихов број и даље остајао у сенци и могао се, у случају потребе, оспоравати.

Може ли се, онда, уопште утврдити колико је укупно коминформоваца било затворено у мрежи логора и затвора у Југославији?

Голи оток (©Stella polare)

Када је реч о укупном броју кажњених лишавањем слободе, он не може бити мањи од 16.090, колико је поименце наведено у списку који објављујемо. Али, треба имати у виду да је тај списак настао реконструкцијом уништених и редукцијом сувишних података, што значи да је стварни укупни број затвореника био већи. Приликом трагања за укупним бројем логораша не сме се губити из вида да је чистка била процес, током кога се тај број стално мењао – неки су хапшени, неки пуштани, неки су умрли, неки били премештени на дуго место, неки су ухапшени по други пут, итд. Поред тога, постојала је и једна основна тежња: периферни логори у саставу те мреже су гашени и затвори пражњени, а затвореници су пребацивани на најбезбеднију локацију, далеко на западу Југославије – на Голи оток. Тако је тај логор на свом врхунцу нарастао до комплекса од четири целине: „стара жица“, „нова жица“, „Петрова рупа“ и „женски логор“. До 1951. године Голи оток је досегао капацитет од око 12.000 људи[32], од којих нису сви све време провели ту, него је некима то била тек крајња дестинација. Било је, наравно, и оних, који су свој рок у потпуности одробијали негде другде. Најзад, као што то доказује и списак који објављујемо, неки су хапшени и после распуштања логора на Голом отоку 1956. године, све до 1961. године. Таквих је током тих пет година било око 400, па није био неопходан логор за њихово чување.[33] Према данас доступној грађи, може се закључити да је кроз Голи оток и остале логоре и затворе прошло знатно више од 16.090 људи.

Али, колико више?   

Пошто потпуно поузданих и верификованих података нема, треба се окренути постављању хипотезе и индиректном извођењу закључака. Као први путоказ послужиће чињеница да је Александар Ранковић на Четвртом пленуму ЦК КПЈ, 3–4. јуна 1951. године саопштио да је током 1949. било чак 47% неутемељених хапшења.[34] Не постоје подаци колико је било таквих хапшења током читавог периода 1948–1961. година, али их је могло бити и раније и касније. Генерал УДБ-е Јово Капичић тврдио је да је на Голом отоку била „трећина невиних“, позивајући се при томе баш на Ранковића.[35] Вероватно је имао у виду укупан број логораша и робијаша у периоду 1948–1961. године, на које се односи списак који објављујемо. С обзиром да је документ имао оперативну намену, вероватно се на њему не налазе имена неосновано кажњених, јер није било потребе да она и даље стоје у евиденцији. Поред тога, имена једног броја логораша нема јер „анкетом нису обухваћени умрли на издржавању казне (око 400), умрли по изласку на слободу (око 500), затим протерани и они који су сами отишли из земље (белогардејци, страни држављани, оптанти, и сл.), побегли на Запад или у ИЕ земље, легално исељени економски емигранти, известан број лица који је судски рехабилитован и скунут са евиденције, итд.“[36] Сви наведени елементи помажу утврђивање броја ибеоваца-логораша. Ако се верификованом броју од 16.090 кажњеника, који су остали у евиденцији и после 1963. године, дода она „трећина“ неоправдано изолованих, као и они који су касније из разних других разлога брисани са списка (умрли, емигрирали[37], рехабилитовани и др.), онда се знатно приближавамо броју који је Дедијеру саопштио Раштегорац: 31–32.000. То, за сада, треба сматрати приближним бројем ибеоваца који су прошли кроз југословенске логоре и затворе. Накнадно формирани, скраћени и прочишћени списак, довршен је 1963. године и служио је за даље праћење просовјетске опозиције. Тим скраћивањем попис кажњеника остао је без дела података важних историчарима, али је повећао своју оперативну вредност.

Ипак, нешто се може констатовати и на основу других доступних извора. Према документу, за који се сматра да је „последња Удбина велика систематизација овог предмета“, на простору Југославије било је укупно 30.113 на разне начине кажњених присталица Информбироа, од којих је на издржавању казне умрло око 400.[38] Међутим, осуђеника пред војним и цивилним судовима и кажњеника друштвено корисним радом и том документу избројано је свега 14.510. Остали су били кажњени на друге начине. Број од 30.113 или 30.112 „кажњених“ помињу и други аутори, а неки наводе назив и сигнатуру документа у коме се тај податак налази: „Осврт на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија. Савезни секретаријат за унутрашње послове Београд, јун 1964“, Архив Републике Словеније (АРС, Архив УДБ, 213-1-1).[39] Исти подаци се налазе и у другом документу из истог архива, насловљеном „Преглед бивших, осуђиваних и кажњаваних присталица ИБ“ (АРС, 1931, 1051), који је Момчило Митровић објавио скупа са „Освртом на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија“.[40] Осим те две анализе, у истој књизи је објављен и један документ без наслова, настао крајем 1969. године као допуна и актуелизација претходна два.[41]

Поред осталих података, у анализи из 1964. године налази се и класификација најважнијих кажњеника. По њој, међу 30.507 евидентираних ибеоваца, било је чак 17.362 учесника Народноослободилачког покрета (НОП), од којих је већина била на руководећим положајима и уживала ауторитет у народу. Избројано је и 9 учесника Октобарске револуције; 233 предратна члана КПЈ; 25 бораца шпанског грађанског рата; 1.307 носилаца „Споменице 1941“; 1.291 учесник НОР од 1941, али без „Споменице“; 4.598 учесник НОР од 1942. и 1943; 10.166 осталих учесника НОР; 587 ратних војних инвалида; 765 секретара основних партијских организација; 16 чланова ЦК република; 8 чланова ЦК КПЈ; 3.908 официра (609 потпоручника, 713 поручника, 981 капетан, 301 мајор, 112 потпуковника, 37 пуковника, 6 генерала); 448 подофицира; 1.521 официр и службеник УДБ и МУП; 939 руководилаца у представничким органима и државној управи; 1.915 студената; 1.768 факултетски образованих; 382 лица слободних професија; 203 новинара; 170 судија и тужилаца, итд.[42] Тај пресек, без обзира што је непотпун и што се поједине категорије у њему преклапају, ипак показује дубину и ширину чистке која је спроведена поводом раскола партије због Информбироа. Иако је међу тим особама било и неоправдано кажњених, и даље се ради о великом броју неистомишљеника који су се налазили на позицијама моћи и имали значајан друштвени и политички утицај и углед. Не треба заборавити ни двојицу чланова Политбироа ЦК КПЈ, Андрију Хебранга и Сретена Жујовића Црног, који нису били на Голом отоку, али су пали с власти и били ухапшени поводом Информбироа и претње коју су чинили за позицију самог Јосипа Броза.[43]

Као што је већ речено, превенција просовјетске опозиције није увек подразумевала затварање у логор. Било је и других мера. Различити аутори наводе податке по којима је укупно било 54.000[44]; или 55.663[45]; или 59.596[46]; или, чак, 61.000[47] регистрованих коминформоваца. То приближно одговара податку, по коме се око 55 хиљада чланова КПЈ (тј. око 12%) и око 52 хиљаде кандидата за чланове партије „солидарисало са ставовима Коминформа“.[48] Те особе су због својих политичких убеђења биле искључене из партије, смењене са функција, отпуштене из државне службе, или евидентиране као непоуздане, после чега се на њихово кретање, комуникацију и понашање пазило. Наведени бројеви обухватају оне који су били осуђени и изоловани, као и оне који нису били затварани, али су на неки други начин били прогањани и, можда, праћени. На питање броја присталица Информбироа одређено светло баца документ из 1964. године, по коме је укупно било 30.507 таквих особа.[49] То није број логораша, јер укључује и оне који су кажњени на друге начине (прекршајно, сменом са положаја, пензионисањем и сл.), оне који су били хапшени и убрзо пуштани без казне (4.076 људи), оне који су били кажњени избацивањем из КПЈ (9.918 чланова), као и све оне који су били евидентирани као коминформовци после „нормализације односа“ са СССР-ом (394 човека).[50] Поред тога, тих 30.507 особа не треба сматрати коначним бројем жртава репресије због Информбироа, јер је и до њега УДБ-а дошла накнадно, путем анализе преостале документације и „анкете“ спроведене крајем 1963. године, када су многи ибеовци већ били умрли, емигрирали, или су рехабилитовани, па стога нису укључени у нову евиденцију. Укупан број свих директних жртава у том таласу репресије, а не само логораша, треба тражити у распону бројева 54.000 и 61.000. Ту нису урачунати они који су трпели индиректно, јер су били чланови њихових породица, пријатељи или колеге с посла, а којих је могло бити и вишеструко више.

На основу до сада сакупљених података, може се закључити да се у Архиву Србије чува реконструисани списак ибеоваца који су прошли кроз изолацију, тј. документ који је састављен накнадно.[51] Да је списак састављен накнадно индиректни доказ је и то што за поједине особе нема свих података, за неке чак ничег осим имена и презимена! Разне непотпуности, недоследности и погрешке узроковане су непостојањем поузданих података приликом састављања регистра, јер је изворна документација била уништена и јер су чињене омашке приликом састављања регистра. Оне се данас не могу исправити на систематичан начин, већ једино појединачно и делимично. Те нетачности, међутим, не могу да промене укупну слику: у маси од преко 16.000 хиљада имена, приликом извођења процентног рачуна, те грешке могу да утичу само на другу или трећу децималу.

Али, ту се јавља ново важно питање: Како и због чега је дошло до тога да УДБ-а реконструише списак осуђиваних и кажњених ибеоваца?

Било је то бурно време. Најпре је после приближавања Југославије СССР-у и затварања логора 1956. године одлучено да велики део документације буде уништен. Упркос „помирењу“, репресија је, смањеним интензитетом и обимом, трајала и у каснијем пероду, а почетком шездесетих година јавила се потреба за систематизовањем података о информбировцима. Због тога се у документу из 1964. године закључује: „Залажући се за свестрану сарадњу са Совјетским Савезом и другим социјалистичким земљама, што је у нашем дубоком интересу, неопходно је истовремено предузимати све потребне мере у циљу јачања самозаштите и унутрашње стабилности нашег друштва.“[52] У складу са тим схватањима, поново је пречешљана преостала документација и формиран је нови списак, али су том приликом редукована имена оних који више нису сматрани опасним. У ту сврху је током 1963. године састављен попис кажњених због ИБ, који је потом служио као једно од средстава за њихово праћење. Крајем 1963. године организована је „анкета“, да би се на основу ње урадиле допуне и провере опште слике, па је на основу свих тако сакупљених података направљена анализа теме по разним аспектима, укључујући и проблем рехабилитације бивших кажњеника.[53] То значи да је до 1963. године списак кажњених информбироваца са око 31.000–32.000 скраћен на нешто више од 16.000 особа, док је број укупно регистрованих са око 60.000 преполовљен на нешто преко 30.000. Поред практичних разлога за редукцију списка, треба имати у виду и да је политички било опортуно да у јавности фигурирају што мање бројке жртава партијске чистке коју је спровео југословенски режим, па је таква једна бројка пласирана у јавност 1985. године.[54] Тиме је та мучна епизода јавно призната, па више нико није мога рећи да је прикривена или игнорисана, али су зато њене размере за јавност – преполовљене. Истовремено, жестина и маштовитост репресије, као и имена најодговорнијих особа – наредбодаваца и иследника – и даље су упорно прећуткивани.

Зашто се све то морало десити, и то на такав начин?

Треба имати у виду, пре свега, време и околности у којима се то догађало. Вођство Југославије добро је знало шта их чека уколико падну с власти и њихова места заузму њима слични људи лојални Стаљину. Милован Ђилас је касније, када више није био на власти, покушао да објасни брутално поступање у логорима за које је делимично и сам био одговоран: „Тако поступати нисмо морали. Такво поступање је потицало из наше идеолошке искључивости, из наших властитих лењинистичких и стаљинистичких структура, а делом и из наших националних, балканских одмазда.“[55] Стицајем околности, други један пажљиви посматрач, отправник послова америчке амбасаде у Београду Џон Кебот (John Cabot), прозрео је карактер те власти и наслутио шта се спрема у Југославији: „Сукоби интереса са Русијом су неизбежни, а снажни национализам у овој земљи могао би да одигра одлучујућу улогу у случају неке акутне ситуације.“[56] Када се то заиста и догодило, испољиле су се добро познате особине стаљинизма: „Комунизам у Југославији (како сам закључио у Русији) није политичко уверење, он је вера. Његове присталице су потпуно искрене у спровођењу партијске линије и то се не сме заборавити. То није лицемерје, како се обично сматра. Као нова вера комунизам је пун фанатизма и елана, исто као што су то били хришћанство и ислам на свом почетку. То је субверзивно, рушилачко учење, као што је било рано хришћанство. […] Комунизам има велике слабости: утемељујући своју доктрину на материјализму и сматрајући да циљ оправдава средства ма каква она била, он гази спонтану тежњу човечанства за слободом (додајмо томе и поигравање са другом великом жељом – сигурношћу). Једна вера, која учи да је у циљу њеног ширења све дозвољено, која сваку људску делатност тумачи циничним мотивима и одбацује морал који је заједнички свим постојећим верама, мора садржати клицу своје пропасти.“[57] Кад се то има у виду, не треба да чуде ужаси које су југословенски комунисти починили на Голом отоку и другде, кажњавајући своје дојучерашње другове и спасавајући своју кожу.

Ко је за то био одговоран?

Петрова рупа (©Stella polare)

Kасније, када су у јавност продрли подаци у нељудском третману логораша, сви они који су некада доносили одлуке, или макар били у врху власти, порицали су своју одговорност, па чак и обавештеност. Генерал Коча Поповић, који је тада био начелник генералштаба, тврдио је да он о Голом отоку није ништа знао, иако је у том логору било затворено најмање 3.908 официра његове војске! По његовом мишљењу ни Светозар Вукмановић Темпо није био упућен, иако је био члан Политбироа КПЈ![58] Још је теже поверовати у необавештеност и невиност Јосипа Броза Тита, Александра Ранковића, Милована Ђиласа, Едварда Кардеља, Ивана Крајачића или Владимира Бакарића, који су чинили најужи прстен власти и без чијег знања се у држави ништа важно није могло одлучити. Разлога за „прање руку“ било је много, јер у тим логорима и затворима бруталности, па и садизма, није недостајало. Данас то више нико не пориче. Према сећању генерала УДБ-е Јова Капичића, а он је последњи који би преувеличавао лоше стање затвореника, „Стара Градишка је била пакао, затвор као из филмова страве и ужаса. У односу на тај логор, Аушвиц је био хотел! Исцрпљени и болесни, избезумљени затвореници су лежали у смећу и смраду… Разбацане кибле са изметом, прљавштина…“[59] Међутим, све се морало десити баш на такав начин, јер осим стаљинистичке теорије и праксе, чија искључивост је довела до појаве логора у многим земљама, други покретач репресије био је егзистенцијални страх властодржаца.

Одлука о оснивању те мреже логора морала је бити донета у најужем руководству партије и државе, које су чинили Јосип Броз Тито, чланови Политбироа КПЈ и врх полиције. Ниже инстанце су могле једино давати предлоге и извршавати наређења. Нико од наведених није преузео одговорност за те мере, али је јасно да су, у околностима сукоба са Совјетима, били спремни не само на репресију, него и на врло широку превенцију сваког облика опозиционог понашања. Питање „ко је аутор идеје о Голом отоку?“ до данас није добило јасан одговор. Наводно, прву информацију о постојању мермерног острва у Јадранском мору Титу је донео његов стари пријатељ Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугустинчића.[60] Неки подаци воде до Едварда Кардеља као инспиратора и Ивана Крајачића, шефа УДБ-е за Хрватску, као налазача локације.[61] Таква идеја је у полицијским круговима постојала одавно. Како је већ објашњено, још почетком двадесетих година ХХ века министри унутрашњих дела Светозар Прибићевић и Милорад Драшковић носили су се мишљу да се неко од пустих јадранских острва одреди за изолацију комуниста.[62] Документи о тим плановима сачувани су до данас и могли су бити доступни Ивану Крајачићу. „Комедијант случај“ хтео је да у Југославији тек доласком комуниста на власт идеје краљевских министара полиције добију праву прилику за реализацију. Формирањем тих логора третман затвореника, махом комуниста, драматично је заоштрен у односу на стање у логорима и затворима какво је било у време„старог, ненародног режима“.

Данас, са временске дистанце, много је лакше уочити да је развој догађаја на међународној сцени условио настанак и карактер мреже логора за сузбијање просовјетске опозиције у Југославији. Подела утицајних сфера међу победницима Другог светског рата и окретање Југославије Западу покренули су процес масовне изолације и друге облике прогона чланова партије и свих других грађана осумњичених за наклоњеност Совјетима. За оне који су имали највећи политички углед и управљачко и организационо искуство постојао је посебан „логор у логору“. У бившем каменолому на Голом отоку, у најдубљој изолацији, робијали су некадашњи руководиоци државних институција, високи официри, професори и партијски функционери. Неки од њих су били грађани СССР-а југословенског порекла, и на њих је вршен посебно снажан притисак. Та локација званично се звала радилиште „Р–101“, а по Петру Комненићу, бившем партизанском команданти у председнику Народне скупштине НР Црне Горе, који је био један од познатијих логораша у њој, касније је названа „Петрова рупа“.[63] Вероватно се сматрало да би неки од тих нарочито чуваних и малтретираних изолираца у случају совјетске окупације Југославије могли постати чланови просовјетске марионетске владе.

Драматична 1948. година, током које су у јавност избиле годинама нагомилаване несугласице и размимоилажења између југословенских и совјетских комуниста, не може се објаснити ван контекста који чини отпочињање Хладног рата. Када је Винстон Черчил у свом познатом говору у Фултону у Сједињеним Државама, 5. марта 1946. године, прогласио спуштање „гвоздене завесе“ преко европског континента, Београд се налазио источно од те линије поделе.[64] Почетком педесетих година, исти град и држава којом се из њега владало налазили су се западно од „гвоздене завесе“. Процес мењања међународне позиције Југославије, која је током првих послератних година прешла пут од совјетског до америчког сателита, крунисан је приступањем те државе Балканском пакту (савезу са Турском и Грчком), чиме је Југославија 1953. године и формално постала део НАТО система безбедности.[65] Карактеристично је да западна дипломатија, обично добро обавештена о политичким кретањима и кршењима људских права у социјалистичким државама, није критиковала Јосипа Броза Тита и његове сараднике због окрутних метода којима је уништавао просовјетску опозицију. Стабилност Југославије и очување њене нове међународне позиције могли су да оправдају сваки поступак њених властодржаца. Такво стање, у блажем или оштријем виду, трајало је до пропасти те државе.

Галерија: Конфликт Југославије и ИБ-а у совјетским и југословенским карикатурама

(Текст је део предговора за књигу Заточеници Голог отока, Архив Србије/Институт за савремену историју, Београд 2016.)

Featured image: Goli otok (©Stella polare)


[1]              Почетком друге деценије XXI века почело је пребацивање тих докумената у Архив Србије, где се налазе и спискови логораша. Најпотпунији од тих спискова је објављен: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[2]              Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948, I–III, Beograd 1979; исти, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita III, Београд 1984. Дедијер био близак врху власти и податке је прикупљао разговарајући са припадницима управљачке структуре, који су имали јаке разлоге за пристрасност, па и неискреност.

[3]              П. Вучетић, Голијада…, стр. 39. Аутор не наводи име „главног“. 

[4]              Глигоријевић, Мило, „Гађење над политиком“, (интервју са бившим логорашем на Голом отоку Драгославом Михаиловићем), НИН, бр. 2414, 4. април 1997, стр. 39.

[5]              Пуни назив те организације гласи: Информациони биро комунистичких и радничких партија (користе се и краћи синоними: Информбиро, ИБ и Коминформ). Окупљала је источноевропске комунистичке партије и била је наставак рада Комунистичке интернационале (Трећа интернационала или Коминтерна), која је током Другог светског рата угашена. Информбиро је деловао од 1947. до 1956. године. У српској и југословенској историографији уобичајени назив за присталице политике Информбироа је информбировац или ибеовац, док је у страној литератури чешћи израз Коминформ и коминформовац.

[6]              Први документи о логорима објављени су 1979. године, у збирци: Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948

[7]              V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 478.

[8]              Одговор министра Николе Пејаковића на захтев Удружења „Голи оток“, бр. 10274/1, од 28. октобра 1992, објављен у: Стојановић, Милинко, Свједочанства голооточких злочина. Друга књига голооточке трилогије, Београд 1993, стр. 203–204.

[9]              M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57.

[10]             Москва и Восточная Европа. Становление политических режимов советскго типа 1949—1953 гг. Очерки истории, (отв. редактор А.Ф.Носкова), Москва 2002, стр. 355, 357–358.

[11]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464.

[12]             Исто, стр. 466.

[13]             Stojanović, Milinko, Goli otok. Anatomija zločina. Prva knjiga golootočke trilogije, Beograd 1991, стр. 93.

[14]             Историја Савеза комуниста Jугославије, Београд 1985, стр. 371. Аутори књиге су: Јанко Плетерски, Данило Кецић, Мирољуб Васић, Перо Дамјановић, Фабијан Трго, Перо Морача, Бранко Петрановић, Душан Биланџић и Станислав Стојановић.

[15]             D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 17; R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75, 77.

[16]             На непоузданост извора и њихових тумачења указују нека новија истраживања. У Словенији је могло бити између 1.000 и 2.275 информбироваца, зависно од критеријума који се примене. Упоредити: Krebelj, Jana, Informbirojevstvo na Slovenskem – struktura in delovanje informbirojevcev ter reakcija oblasti v letih 1948. do 1956., Magistrsko delo, Univerza na primorskem, Fakulteta za humanistične študije, Koper 2010, стр. 70–75; Gabrič, Aleš, „Informbirojevstvo na Slovenskem“, Prispevki za novejšo zgodovino XXXIII, 1993, стр. 173.

[17]             Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[18]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 77.

[19]             D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 17.

[20]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 61.

[21]             Међутим, с обзиром да се 194 имена јавља два или три пута, јер су неки робијали и више пута, списак сведочи о највише 16.090 појединаца, док 16.289 представља број казни које су евидентиране на попису. Али, ни тај број није савим поуздан, јер нису сви чије се име два пута помиње два пута и робијали – понекад су, грешком, дуплирани подаци. Поред свих тих резерви, када је реч о броју кажњених у даљем тексту ће се користити број 16.090, а када је реч о броју казни 16.289, јер друге бројеве немамо.

[22]             Та формулација стоји на насловној страни копије списка који овде објављујемо, а која се налази у Хрватском државном архиву у Загребу, са ознаком N-3975 од 2. VII 1963. Скраћеница ДКР значи: друштвено користан рад. Не каже се ништа о локацијама на којима су они издржавали казне. На примерку списка из Архива Србије стоји наслов: „Регистар осуђиваних лица по ИБ“.

[23]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75; D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 15.

[24]             М. Стојановић, Свједочанства голооточких злочина… стр. 199–354.

[25]             Исто, стр. 355–362.

[26]  Бондарева, Елена, Pax Rossica. Русская государственность в трудах историков зарубежья, Москва 2012, стр. 227

[27]             Видети програм: 125 година од рођења Александра Васиљевича Соловјева 18–19.09. 2015, Београд 2015.

[28]             Тај податак је А. Тимофејеву саопштио А. Арсењев.

[29]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 478. Дедијер доноси и податак из кинеског листа Женмин жибао, од 30. септембра 1963. године, по коме је између 1948–1955. године било ухапшено 30.000 чланова КП Југославије.

[30]             D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића, коју је, како је тврдио, поседовао. 

[31]               Видети: Москва и Восточная Европа... стр. 214–215. Противници економских мера били су сељаци који су одбијали да уђу у задруге, а политички кривци били су ибеовци, али и сви други противници КПЈ.

[32]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 479. Податак је изнео бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац.

[33]             Видети уводну студију Мирослава Јовановића и Алексеја Тимофејева: Табела 5; Графикон 1.

[34]             Bekić, Darko, Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi sa velikim silama 1949–1955, Zagreb 1988, стр. 47.

[35]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 133.

[36]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 58.

[37]             На пример, Александар и Наталија Соловјеви су легално емигрирали у Швајцарску 1952. године, убрзо по пуштању на слободу. Видети: Е. Бондарева, Pax Rossicaстр. 227.

[38]            Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje… стр. 274; M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57.

[39]             Видети: Pučnik, Jože, Iz arhivov slovenske politične policije: UDBA, OZNA, VOS, [Ljubljana 1996], стр. 221; Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji… стр. 274.

[40]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57–115. Документ је из 1964. године, видети стр. 88.

[41]             Исто, стр. 115–132.

[42]             Исто, стр. 62–64; такође и: Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje… стр. 275.

[43]             Đilas, Milovan, Vlast, London 1983, 79; I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 120–124.

[44]             I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 148. Банац се позива на: Bilić, Jure, „Otvoreno i kritički – ne samo o ʻkriznimʼ situacijama“, u: Jugoslavija, samoupravljanje, svijet – danas, (A. Gavranović ur.), Zagreb 1976, стр. 95.

[45]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75. Исто и: D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 15.

[46]             D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се и за овај податак позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића која се налазила у његовом поседу.

[47]             Митровић, Момчило, „Два писма кажњених ʻдруштвено-корисним радомʼ 1949. године“, Годишњак за друштвену историју, 2/1995, стр. 260.

[48]             Москва и Восточная Европа... стр. 214, 352–353.

[49]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57–58.

[50]             Исто, стр. 58.

[51]             Видети: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[52]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 132.

[53]             Исто, стр.  92–115.

[54]             Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[55]             M. Đilas, Vlast… стр. 189.

[56]             „The Chargé in Yugoslavia (Cabot) to the Secretary of State, Belgrade, July 7, 1947, confidental No. 1063“, Foreign relations of the United States, 1947, Vol. IV, Washington 1972, стр. 821.

[57]            Исто, стр. 817–818.

[58]             Nenadović, Aleksandar, Razgovori s Kočom, Zagreb 1989, стр. 105–106.

[59]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 131.

[60]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 129.

[61]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464–465.

[62]             Г. Милорадовић, Карантин за идеје… стр. 207–208.

[63]             Опширније: М. Stojanović, Goli otok. Anatomija zločina… стр. 56–57, 353–389.

[64]             The Speeches of Winston Churchill, (ed. David Cannadine), London 1990, стр. 295–308.

[65]             О карактеру друштвеног и државног уређења и спољној политици социјалистичке Југославије опширније: G. Miloradović, „ʻTrojanski konj imperijalizmaʼ…“ стр. 91–108.

ФАЛСИФИКАТИ “УЖИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ“ (Немања Девић)

(само за сладокусце са великим стрпљењем)

За стварање историјске свести о Другом светском рату и партизанском покрету у Југославији филм је представљао једно од главних оруђа. “Битка на Неретви“ и “Битка на Сутјесци“ утицали су на креирање свести о пресудним ратним догађајима из 1943. више неголи томови књига, мемоаристике и грађе, исто као што су “Валтер брани Сарајево“ и “Отписани“ креирали слику урбане гериле која као таква, што по континуитету, што по интензитету активности, никада није постојала. За представљање Србије у 1941, како споља тако и изнутра, кључно место имао је филм “Ужичка република“ Жике Митровића из 1974. После екранизоване српске епопеје из 1914, коју је наменски снимао 1964, Митровић је десет година касније очигледно био ангажован да представи њен други наставак – народноослободилачку борби и револуцију српског народа. Политичка подршка, буџет, сјајан избор улога, али и вешто коришћење српских ослободилачких традиција и њихово уплитање у револуционарни рат који је повела КПЈ, допринели су великом успеху филма. А након тога – и стварању историјске свести једне генерације, коју је и деценијама касније тешко променити.

1. На филму комунисти преузимају иницијативу у Априлском рату и самоорганизују се за одбрану од немачког окупатора.
Стварност: Ужички комунисти до максимума су бојкотовали и дезорганизовали одбрану града, а у првим месецима окупације ставили су се Немцима на располагање. Домаћи љотићевци су са резигнацијом констатовали како су “комунисти успели да загосподаре најважнијим местима код немачких власти“ и тако и њима одузели могућност да се политички боље позиционирају. Међу њима су, инфилтрирани у српске власти под окупацијом, остали и неки од касније високих партијских функционера, попут Добривоја Баје Видића и Слободана Пенезића Крцуна.

2. Ужички комунисти приказани су од почетка окупације као активни и борбени. У првој борби на филму усмрте два жандарма и читав вод Немаца.
Стварност: Комунистичке оружане акције у Србији умножиле су се тек у другој половини јула 1941. Ужички одред био је у првој фази устанка, до августа, један од најнеактивнијих партизанских одреда у Србији, због чега га је партијско руководство оштро критиковало. Прве акције биле су махом мање диверзије и ликвидације локалних “петоколонаша“. И сам партизански оружани отпор 7. јула почео је убиством два жандарма, не и Немаца којих тада није ни било у Белој Цркви и околини.

3. Партизански комесар/командант Бора (Борис Бузанчић) након прве акције у вербалном двобоју побеђује председника општине (носиоца старих власти), након чега се цело село сврстава на страну партизана.
Стварност: једна од првих акција ужичких јесте била убиство председника сеоске општине (Божа Крџића) у околини Ариља, који је супротстављање партизанима уистину платио главом. Али прве партизанске ликвидације више су шириле страх и огорчење према њиховим јединицама, неголи што су им подизали углед.

4. Пуковник Дража Михаиловић је приказан као војни лидер, строг и визионар, настављач четничких традиција, чувар поретка и заклети противник “демократије и парламентаризма“. У једном каснијем кадру, он је безобзирни чизмаш који пали цигарету о кандило. Језгро његовог покрета, сачињено од предратних официра и политичара, од првих дана устанка, у једној прилично комфорној атмосфери, са чистим и опегланим оделима и у изобиљу ића и пића, одмах доноси политичку платформу, у којој се истиче да је њихов програм у првом плану “програм борбе против комуниста“ (што износи Драгиша Васић); неки риђи квази-Палошевић залаже се већ тада за “четничку диктатуру над монархијом“ (?!) и да “држава мора бити у рукама четника“, филмска инсинуација на Стевана Мољевића износи платформу изградње Велике Југославије “и у њој етнички чисту Велику Србију“. Сабор четника завршава се уз море алкохола, песму “Дрма ми се на шубари цвеће“ и познату сцену лупања пијаног четничког кабадахије главом у сто…

Стварност: За почетак доста једноставнија. Михаиловић се није позивао на континуитет са четништвом, нити је 1941. имао било какву политичку платформу (што се показало као једна од његових инферирорности пред комунистима). Заправо се ради о алузији на Башки конгрес, до ког је дошло тек у јануару 1944. Михаиловић је био убеђени демократа и легалиста, како 1941. тако и 1946. и веровао је да се судбина и Југославије и српског народа решава на слободним изборима. Напослетку, Мољевићев план био је лични и никада није постао део званичне политике Равногорског покрета, који се на конгресу у селу Ба определио за федералистички уређену Краљевину Југославију – а политичка платформа тада је уместо националистичког добила снажан социјалдемократски печат.

5. Четнички команданти на терену, које тумаче Раде Шербеџија (мајор Барац – уствари Јован Дерок) и Богољуб Петровић (капетан Ђорђевић – уствари Вучко Игњатовић) гласно говоре и бусају се у јуначка прса, док се уздржавају од напада на Немце. Супротно, партизани и даље носе ослободилачку борбу на својим плећима, па иако тражећи помоћ од четника, први град ослобађају сами. Борба почиње вештим партизанским маневром, а завршава се уз 20-ак мртвих и исто толико заробљених Немаца, те њиховом касарном у пламену. Четници улазе кукавички у ослобођени град, тек по завршеној крвавој борби, и траже да се власт у њему подели, а чим им то пође за руком они се у недостатку ратног искуства међусобно измлате у кафани, све уз гађање слике свог врховног команданта краља Петра флашом вина или ракије…
Стварност: Први градић у који су партизани “несметано продрли“, без опаљеног метка, како пише “првоборац“ (касније комунистички генерал) Никола Љубичић била је Бајина Башта и то се одиграло ноћу 18/19. августа 1941. Љубичић додаје да је “циљ акције била Пореска управа, у којој се, према добивеним обавјештењима, налазила већа сума готовог новца“ – и напад је уродио плодом, будући да су партизани у овој акцији запленили око 670.000 динара. Пре сванућа већ су напустили град. Три дана касније, 22. августа, на кратко су упали и у Ариље, који је бранила мања жандармеријска посада; у борби су тада погинула два партизана и два жандарма. Ниједан Немац није погинуо у овим борбама. Први већи град који су устаничке јединице заузеле од Немаца и задржале га дуже време била је Лозница (31. августа) – али њу су ослободили четници потпуковника Веселина Мисите, без помоћи партизана. У тој борби Мисита је са неколико својих сабораца јуначки погинуо, а четници су заробили око 90 немачких војника, што је означило прекретницу у дотадашњем устанку против окупатора.

Капетан Јован Дероко


6. Тачно на почетку другог сата филма, партизани силовитим јуришом истерују Немце из Ужица, које ће постати центар партизанске слободне територије. Борба је крвава, уз велике губитке на обе стране, а поред десетина мртвих, уз повлачење у нереду, Немци трпе губитке од неколико уништених тенкова и оклопних возила.
Стварност: Ово је заправо комплетно измишљена епизода, јер се око Ужица нису ни водиле борбе. Град је уистину током септембра славио два ослобођења: најпре су, по изласку Немаца у оквиру њиховог тактичког прегруписавања у западној Србији, 21. септембра у Ужице ушли четнички одреди Косте Пећанца и успоставили своју управу. У наредним данима у граду је владала велика напетост, јер се очекивао долазак партизана и отпор четника који им не би олако препустили град. Заиста, партизани Ужичког одреда су се убрзо приближили граду, али је конфликт за прво време избегнут: две стране су приступиле преговорима не би ли се избегло „проливање братске крви“. Коначни резултат преговора био је да су четници попустили притиску чаршије („да видимо шта хоће та наша деца“) чији су многи угледнији грађани имали синове у партизанима. Поподне 24. септембра партизани су ушли у Ужице, које их је одушевљено поздравило. Немачки обавештајни органи регистровали су и један непознат детаљ: да су се у посредовање око предаје власти између четника Косте Пећанца и партизана укључили и четници Драже Михаиловића, који су олакшали да власт у Ужицу „склизне“ у руке комуниста…

7. Кроз читав филм провлачи се љубавна прича партизанског комесара/команданта Боре (у улози Бузанчића обједињене су неколике судбине, отприлике и Петра Стамболића и Бранка Крсмановића и Милинка Кушића и Душана Јерковића, можда и још понеког) и руководиоца агитпропа Наде (Божидарка Фрајт). Њихова љубав је платонска и чиста, ограничена ригидном пролетерском сексуалном етиком.
Стварност: будући да се у партизанским одредима од првих дана нашао значајан број жена, комунисти на терену јесу водили рачуна о мушко-женским односима. Међутим, ова правила понашања кршена су на много места. По сећању Владана Бојанића, у Мачванском НОП одреду више руководилаца започело је ванбрачне везе са млађим партизанкама, а око партизанске болнице створило се нешто што је појединцима личило да је „права мала јавна кућа, само што се није плаћало“. И покрајинско повереништво партије у Нишу критички се односило према чињеници да је већина политичких руководилаца себи нашла дружбенице већ у првом периоду војевања. Милован Ђилас је изнео још једно мање романтично запажање, везано за највише партијске функционере – да су их у Ужицу „пратиле младе и згодашне секретарице, упадљиво интимније с њима него што је то сам посао налагао“. Најистакнутији је био пример самог Тита, који се саживео са безмало 30 година млађом секретарицом, студенткињом Даворјанком Пауновић. Како је закључио још један „пуританац“ међу партизанским командантима у Србији, Павле Јакшић, „партизански сурови сексуални аскетизам међу борцима није, очевидно, био у складу с хедонизмом у високим штабовима.“

Screenshot: Užička republika


8. Једна од најпотреснијих сцена јесте смрт партизанског омладинца Даче, уз кадар његове ожалошћене мајке (Ружица Сокић) и оца (Иван Јагодић) који га мртвог носи на рукама. Како се касније сазнаје из једног разговора, њега су из заседе, мучки, тог октобра 1941. убили четници пуковника Михаиловића. Тај моменат је представљен и као један од кључних када партизани увиђају четничку издају и окрећу се против њих. “И не само њега. Сваког дана убијете по неког, мучки, иза леђа“, додаје Бранко Коцкица, вероватно у улози Миодрага Миловановића Лунета.

Стварност: Током септембра и октобра 1941. у широј зони Ужица партизани и четници имали су неколико оружаних сукоба. У тим сукобима, број жртава је био следећи: након конфликта око успостављања команде у Пожеги (22. септембра) партизани су поред разоружавања већег броја четника једног од њих и стрељали, у сукобима код Косјерића око власти у тој вароши било је неколико погинулих и рањених – и то на обе стране, 28. септембра у сукобу у селу Рожанство (Златибор) погинуо је један партизан и један сарадник четника (Радомир Мићић, солунац, носилац Карађорђеве звезде), 4. октобра дошло је до већег сукоба у Пожеги, али по свему судећи без људских жртава (четници су заробили па пустили на слободу већи број партизана), 23. октобра дошло је до једног инцидента у Чајетини, али он присебношћу локалних команданата са обе стране није прерастао у борбу. Изван овога, није било појединачних убистава партизана од стране војно-четничких одреда нити напада на њих у ужичком крају.

9. Једна од упечатљивих сцена је и приредба партизана у Ужицу – сви који су гледали филм памте бар сцену где Неда Арнерић (а за њом и читава сала) певају песму “Са Овчара и Каблара“.
Стварност: Можда најпрепознатљивија партизанска песма до данашњих дана, која је потекла у Србији, јесте „Са Овчара и Каблара“. Најчешће се (погрешно) сматра да је настала у време „Ужичке републике“ и да говори о угледу Јосипа Броза. Међутим, како извори говоре, песма је у тим крајевима била популарна још у 19. веку и у време ратова за ослобођење од Турака, када су и српски добровољци из поробљених области певали: „Српски кнеже прими наске у редове србијанске“. Касније је књаз једноставно замењен „другом Титом“. Измењена песма се заиста певала међу партизанима у западној Србији, мада постоји и четничка верзија са другачијим наставком. Владимир Дедијер је описује као „рам-песму“, једну од оних коју су партизани преправили и убацивањем нових имена и догађаја у постојеће стихове и мелодије само начинили своју верзију. Приредба је, с друге стране, највероватније прекомпонована прослава Октобарске револуције у Ужицу, за коју су се комунисти хвалили да је, после Москве и Кујбишева, била највеличанственија у целом свету. Ужице је уочи 7. новембра 1941. заиста личило на неки градић у СССР-у: зидови централних здања били су покривени транспарентима и плакатима са револуционарним паролама, а градом су доминирале слике Стаљина и совјетских војсковођа, све са великим славолуком са петокраком звездом на тргу, чије се сијалице тих дана нису гасиле ни дању ни ноћу. За разлику од такве иконографије, на филму је представљен велики мурал на коме су равноправно осликани Стаљин и Черчил…

Screenshot: Užička republika


10. Филм се дотиче преговора у Брајићима који су водила вођства два покрета отпора 26. октобра 1941. са циљем успостављања боље координације и сарадње у борби против окупатора. По овом филму, Михаиловић је свих 12 Титових предлога одбио, изузев тачке о заједничкој подели плена. Ипак, Тито му је великодушно понудио оружје из Ужица. Бранко Коцкица ће на то изговорити антологијску реченицу: “Зар оваквима наше оружје?“
Стварност: Делегација Врховног штаба партизанских одреда, састава Јосип Броз, Сретен Жујовић и Митар Бакић, обрела се 26. октобра у Брајићима. Били су ово пети по реду званични преговори између комунистичког и равногорског штаба (а други уз присуство двојице главних команданата) и у свакој прилици партизански преговарачки тим се мењао. Из команде војно-четничких одреда, комунисти су за саговорнике имали уигран тандем: пуковника Михаиловића, Драгишу Васића, потпуковника Драгослава Павловића и два нова лица, поручника Јакшу Ђелевића и капетана Милорада Митића. Како је Ђелевић описао, разговор је започео у пријатељском тону, где је један од четника из Михаиловићеве пратње понудио госте куваном ракијом, док је Броз присутним четницима поделио по паклу цигарета. Даље се дискутовало о заједничким акцијама, подели плена, као и о питању „дивљих“ одреда који су посебно реметили односе две војске. Од Брозових 12 предлога за решавање несугласица, Михаиловић је одбацио четири, који су се тицали успостављања заједничког штаба у којем би се он потчинио Титу, укључивања политичких комесара у састав војно-четничких одреда и легализовања народноослободилачких одбора као нових органа власти. Иако је опет изостало потписивање званичног документа, две стране споразумеле су се око наставка борбе против окупатора, уз даље мобилисање људства на терену по принципу слободног избора команде и заједничку поделу ратног плена. Прецизирано је и да „војске остану где јесу, да се избегавају сукоби, а да се даље акције координирају“ и да се у сваком месту створе мешовити судови за све кривце и преступнике из оба покрета. Коначно, уговорено је да партизански Врховни штаб остане у Ужицу као центру своје зоне одговорности, а да Команда четничких одреда у исту сврху дође у Пожегу. Ту би свака страна имала своју управу, док би у осталим градовима остала заједничка. Сарадња у градовима требало је да омогући да фабрика оружја у Ужицу део производње преусмери и према четничким одредима; требало је да четници добију 12.000 пушака са одговарајућим контигентом муниције (приближно половину произведену у Ужицу), а да средства заплењена од партизана у трезору Народне банке буду усмерена ван војних снага, на избеглице и друге унесрећене грађане, док би два главна штаба задржала свега по пет милиона динара. Вероватно због усаглашавања око ове важне тачке, Михаиловић је, иако противник револуционарних органа власти, на крају прихватио да партизани неометано формирају НОО у местима која су била под њиховом контролом.
Мада су комунисти и ове преговоре оценили као пропале, по закључцима усменог споразума може се рећи да су они отишли и корак даље од претходног у погледу конкретног дефинисања акције, поделе одговорности и координисања дејстава. Склопљен на ивици оштрице и у данима када су тензије међу четницима и партизанима расле, споразум у Брајићима је ипак представљао вољу да се настави сарадња и спрече сукоби између две војске. Као знак добре воље према равногорцима, Броз је наредио да се одмах после преговора Михаиловићевим људима из Ужица упути 500 пушака са муницијом. Да ће, ипак, бити тешко спровести у живот свако слово усменог споразума, први је имао прилике да се увери Михаиловић, и то одмах по одласку партизанске делегације из Брајића. Самовољни четнички командант у Пожеги, капетан Вучко Игњатовић, припремио је заседу за партизанско руководство на реци Скрапеж, где је намеравао да их ликвидира. Аутомобил у којем се кретао Јосип Броз са сарадницима био је заустављен и само се чекало одобрење Михаиловића, са којим је успостављена телефонска веза, да се убиство и изврши. Михаиловић за тако нешто није хтео ни да чује; оштро је укорио Игњатовића позивајући га на официрску заклетву. „Од тога дана однос Драже према Игњатовићу није се никада поправио“, пише З. Вучковић, официр из блиског Михаиловићевог окружења. И сведоци ових догађаја из штаба капетана Игњатовића говоре да је подела међу четничким официрима од тада била све видљивија: „Чича нам дође као Керенски, штити агентуру!“, био је закључак неких од њих.

11. Током преговора Михаиловића и Броза у Брајићима, појављује се, не први пут у филму, и британски представник при устаничким снагама у Србији, капетан Двејн Тирел Хадсон. Михаиловић му забрањује да буде присутан на преговорима како би онемогућио да дође до јединственог антиосовинског фронта у Југославији, али и како би спречио да овај пошаље реалан извештај с терена у Лондон. На основу споразума говори му пак да је комунисте “превео жедне преко воде“.
Стварност: Хадсон, 31-годишњи рударски инжењер, био је врло искусан официр СОЕ, дуго пре рата радио је у Србији на пословима из своје струке, паралелно обављајући и сложене обавештајне задатке. Убеђени суверениста, Михаиловић је сматрао да су преговори комуниста и равногораца “унутрашње питање једне земље“, у које британски обавештајац нема права да се меша, некмоли да у њима има улогу посредника. Зато му је и ускратио могућност присуства на преговорима у Брајићима. Тај потез ће га скупо стајати и већ од 1941. унеће једну дозу неповерења између Михаиловића и Британаца.

12. Док комесар/командант Бора и његов ударник Миша пролазе преко четничких положаја према Ужицу, око себе виде распојасане четнике који пију, веселе се и салећу жене. “Њих бре треба све до једног…“, каже млади Миша. “Да не претерујеш?“, пита комесар, а борац, комуницирајући са њим на равној нози, одсечно додаје: “Не! Издвојио бих само оног Радована, он је поштен. И још понеког. А све друго…“ Комесар му одговара палећи цигарету: “Е видиш, да није тих Радована…“, инсинуирајући да би они одавно рашчистили са четницима.

Стварност: Приближно јесте била оваква крајем октобра 1941. И то је једна од ретких поштено приказаних историјских епизода у овом филму. Комунисти су за грађански рат били спремни знатно пре новембра 1941, они су револуционарну перспективу неговали и заоштравали још од 1919. Окупација и ванредно стање 1941. представљали су за њих историјску прекретницу, прилику да досањају вишегодишње револуционарне снове. Разговор комесара и борца заправо подсећа на нешто ранији опис разговора са Брозом који је пренео Милош Минић: “Рекли смо Титу да ми мислимо да би најбоље било за нашу даљу успешну борбу против окупатора ако бисмо предузели благовремено акцију да разбијемо четничку организацију, док смо далеко надмоћнији од четника. Тако бисмо онемогућили, у ствари, најопаснију петоколонашку организацију, далеко опаснију и од Недићеве државе и Љотићевих и Пећанчевих банди. (…) Тито је нас стрпљиво слушао. Био је и сам опседнут утисцима и размишљањима о разговорима у Струганику. А онда је рекао приближно следеће: ’Ви грешите. Кад бисмо ми то учинили, то би била тешка политичка погрешка са несагледивим последицама’. Не мисли ни он много друкчије о Дражи и о њиховој неискрености у разговорима које смо водили, о томе да треба према њима бити опрезан да не би дошло до изненађења. Али Дража је окупио доста официра и подофицира и људи са села и из града, а још много више патриотски расположених људи верује да ће он повести борбу против окупатора. Све док је тако, кад бисмо ми поступили како ви мислите, ми бисмо били осуђени од народа да смо изазвали братоубилачки рат.“ Суштински, Броз у септембру 1941. није мислио да не треба напасти Михаиловића, веровао је само да за то треба причекати погоднији тренутак. О томе јасно пише Минић, то потврђују у мемоарима и Родољуб Чолаковић и Павле Јакшић.

13. У оквиру Народноослободилачког одбора (НОО) у Ужицу заступљени су и представници предратних грађанских партија – комунисти су око себе окупили све родољубе без обзира на њихова политичка убеђења. Само до прве низбрдице, јер се испоставило да су уствари сви они прикривени непријатељски агенти (а шта би друго па била српска буржоазија?!).
Стварност: Револуционарне власти и НОО су готово увек били састављени само од представника КПЈ и њених присталица, евентуално уз елемент земљорадничке левице. „Грађанске странке нису пружале никакво поверење руководиоцима и организаторима народног устанка. (…) Ниједан од грађанских политичара није се појавио у тадањим народноослободилачким одборима или на јавним трибинама. Било је јасно да револуција овде нема чак ни сапутнике“, пише један партизански комесар из ужичког краја у сећању на 1941. По Венцеславу Глишићу, у ужичком крају један број одборника јесте отпао од НОО и у октобру, пошто су одбили да учествују у осудама на смрт личности које су окарактерисане као „народни непријатељи“.

14. Пошто представници странака напусте НОО, бивају кажњени тако што су извиждани и избачени из сале. Нико их не туче и не хапси, а намеће се закључак да су упркос свом издајничком раду без последица преживели шпијунажу у корист непријатеља.
Стварност: Неки од кључних момената из живота “Ужичке републике“, који су однели и највише живота у граду Ужица, једноставно нису приказани у овом филму. Пре свега, није приказана експлозија у трезору Народне банке у Ужицу 22. новембра (погинуло 111 особа) до које је дошло несрећним случајем, а затим ни једном речју није дат ни наговештај обрачуна партизанског одељења за борбу против пете колоне (претеча Озне) против тзв. народних непријатеља. Хапшењима, мучењима и ликвидацијама у Ужицу руководили су Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун, а број жртава никада није утврђен. По слому устанка вршена је ексхумација убијених у самом граду Ужицу и нађени су посмртни остаци 69 убијених цивила, од чега су код многих били видљиви трагови мучења. Међу њима су били и партијски дисидент Живојин Павловић и чувени српски ратни сликар Михаило Миловановић. И сам Пенезић оставио је кратко сећање на те дане: „Све дотадашње директиве биле су усмене, да треба ликвидирати најпознатије петоколонаше и шпијуне. […] Партизани су са свих страна доводили једног по једног. Сутрадан су довели и среског начелника Алексића, кога су ухватили негде у Мокрој Гори и једног његовог полицијског писара. Мој сусрет са Алексићем завршио се на неколико шамара. Сам нисам могао да верујем да ће тај велики противник комуниста, овако лако пасти у руке. То ме је одмах преломило да не треба много размишљати и да треба стрељати. Изабрао сам неколико најоданијих и мени познатих партизана, да их чува, и почео сам водити истрагу. То заправо и нису биле истраге, већ политички дијалози и оптужбе. Онолико колико су мене у два три маха саслушавали и једном, баш поменути начелник и његов писар.“

15. Један од већих четничких злочина који је приказан у филму је и стрељање партизанских рањеника и болничара, првог дана грађанског рата.
Стварност: Над партизанском болницом јесте почињен злочин, додуше не у области Ужица, већ Чачка. Хронологија је, ипак, била нешто другачија и њу је детаљно разрадио историчар Горан Давидовић. Након сукоба у Ужицу, од 3. новембра, партизанске снаге започеле су хапшења и разоружавања четника у Чачку и околини. Преузели су контролу и над до тада заједничком болницом у Горњој Горевници, где су четничког команданта, резервног мајора Војина Ратковића и његове сараднике спровели као заробљенике у Чачак, а једног четничког курира који се ту затекао стрељали. Овај догађај није уведен у официјелне хронике НОБ-а. Само дан касније уследила је и оштра реакција равногораца: опколили су болницу и заробили целу њену посаду и обезбеђење (укупно 11 партизана) и одвели их са собом, према Равној гори и логору који је успостављен у селу Брајићи. Ноћу 5/6. новембра њих 10 је стрељано у овом селу, међу убијеним партизанима био је и учитељ Стојан Кораксић, отац потоњег (и до данас) познатог карикатуристе Коракса.

Споменик на Кадињачи (Wikipedia, CC BY-SA 3.0)


16. Поход четника на Ужице, започео 1. новембра 1941, приказан је као масовна акција, наређена од команде на Равној гори и уз максималну кооперативност локалних команданата. Није до краја јасно у договору с ким је овај напад припремљен: да ли са Немцима или пак уз прећутну сагласност Енглеза. Борбе су окончане битком на Трешњици, у којој су четници имали више стотина избачених из строја, а читав подухват приказан је њиховим паничним бекством, приликом ког газе и преко својих мртвих и преко своје војничке заставе, коју кукавички остављају на бојном пољу.
Стварност: Напад на Ужице 1-2. новембра 1941. извели су самостално локални четнички команданти из ужичког краја (под командом капетана Вучка Игњатовића), без икаквог одобрења пуковника Михаиловића. То је био највећи дотадашњи четничко-партизански сукоб, али не и први. Игњатовићеве јединице су у овом судару релативно лако потучене од спремнијих партизанских снага и натеране на повлачење ка Пожеги. На попришту борбе остала су 24 мртва партизана и вероватно нешто више мртвих четника (најмање 16 мртвих, али можда и до 40), али то је било знатно мање од касније конструкције која је настала из једног Титовог говора, који је помињао “пуно поље мртвих“. По свему судећи, већи губици четника забележени су 3. новембра приликом борби у Пожеги. По Титовом наређењу сукоб тада није локализован, већ се кренуло у коначни обрачун и гоњење војно-четничких одреда све до њиховог штаба на Равној гори. Сукоб је заустављен након низа крвавих борби (Јован Марјановић наводи чак 1.500 избачених из строја на обе стране) уз притисак савезничких сила, а као што је мало познато у историографији две стране су 20. новембра постигле примирје и договориле наставак сарадње и заједничко кажњавање криваца за сукобе.

17. “Пуцај другарице“, са Недом Арнерић у главној улози, један је од најпознатијих кадрова и реплика из овог филма. Он симболизује почетак политичке еманципације жена и њихову равноправност са партизанским борцима, којом ће после рата извојевати и своје политичке слободе.
Стварност: Комунисти након 1945. јесу много допринели еманципацији жена, али је 1941. фокус њиховог рада био далеко од тог поља. Током 1941. у партизане је према истраживањима Босе Цветић ступило 287 жена из Србије, што је број који више ни изблиза није достигнут све до јесени 1944. Београдска комунистичка организација обраћала се у једном прогласу августа 1941. „мајкама, женама, вереницама и сестрама“, које је требало да буду „достојне традиције мајке Југовића“. Њихов циљ је био да се, у првом реду, боре за ослобођење земље, потом и за испуњење револуционарних циљева, најпосле за побољшање личног и општег положаја жене у друштву. Задаци који су им били давани у првим месецима борбе говорили су да се и у партизанској команди задржала традиционална схватања и подела на „мушке и женске послове“. Прве партизанке су у одредима кувале, прале веш, чистиле, ушивале. Санитет, као врло сложена и одговорна установа, који се током рата развијао, био је доживљаван као понижавајући, „женски посао“. Требало је да прође времена па да буду прихваћене равноправно као борци (после њиховог масовнијег ангажовања и мобилизације у борачки састав у СССР-у 1942); саборци су их дуго гледали са чуђењем и подсмехом. Партизанке ће као борци постати важан елемент унутар партизанске војске током њеног боравка у НДХ; током устанка у Србији, изузев предратних комунисткиња, изузетно ретко су распоређиване на борачке дужности.

18. У филму је детаљно приказан сусрет пуковника Драже Михаиловића са Немцима у селу Дивци 11. новембра 1941. Као исход ових разговора представљен је споразум по ком четници добијају оружје и муницију од Немаца и надаље као њихова побочница учествују у нападима на “Ужичку републику“.
Стварност: У јеку грађанског рата, уз притисак својих људи из београдске организације, пуковника Бранислава Пантића и мајора Ненада Митровића, Михаиловић се 11. новембра 1941. у селу Дивци јесте састао са немачким официрима. Како закључују К. Николић и Б. Димитријевић, „насупрот комунистичким интерпретацијама, Михаиловићеви мотиви за покретање преговора са немачким војним органима били су егзистенцијални: због спасавања народа. Они су реализовани на почетку грађанског рата, па су добили и антикомунистичку конотацију. Ипак, суштину су им одредили Немци: они су тражили само безусловну капитулацију.“ У таквим оквирима је текао Михаиловићев сусрет са немачким официрима, који му није донео ништа друго сем компромитовања. У разговорима који су трајали сат и по, он је покушао да иступи са одређеним условима за свој покрет и за народ у Србији, али је за Немце идеја о предаји „бандита“ била и прва и последња тачка. У вези са овим сусретом важне су две чињенице, које се ређе појављују у литератури о Равногорском покрету, а на које је још 1979. указао и Јован Марјановић: иницијатива за разговоре са немачке стране потекла је из Абвера (од Георга Кисела и Јозефа Матла), њихове војне службе којој овакви контакти са герилцима нису били страни. (Годину и по дана касније, у марту 1943, управо једном таквом линијом Немци ће комуницирати и са вођством партизанског покрета, што ће довести и до познатих Мартовских преговора). С друге стране, сва три представника Команде војно-четничких одреда на преговорима у Дивцима, поред Михаиловића, страдала су у наредних неколико месеци управо од Немаца: мајор Александар Мишић заробљен је у децембру 1941. и стрељан у Ваљеву, Ненад Митровић је стрељан у Београду, а Бранислав Пантић интерниран у логор у Немачкој, где је задржан све до краја рата.

19. Четнички злочини у грађанском рату су прилично апострофирани. Они овде пале села и сатиру читаве породице, поготово немоћне жене и децу. Посебно су упечатљиве сцене тестерисања сељака и одвођења сељака у цркву, заједно са Немцима, где су потом спаљени.
Стварност: Партизани су у првој фази грађанског рата у Србији (до пред крај 1941) усмртили знатно више цивила у односу на Михаиловићеве четнике. Једино тако брутално уморство цивила – уз тестерисање екстремитета, везује се за смрт председника општине Дивци Велисава Петровића, али оно се приписује партизанима, не четницима. Иако је потврђено мучење наведеног лица, нису приложени јасни докази да је Петровић заиста тестерисан и лако може бити да се радило о пропаганди коју је пласирало “Ново време“ и квислиншка штампа. Касније су послужили за инспирацију комунистима… Најбезочнија лаж је да четници заједно са Немцима пале у цркви свој народ. Српски народ је на читавом свом етничком простору у више наврата мученички пострадао у својим храмовима, а у октобру 1942. у селу Крива Река, сељаци су силом затворени у свој храм Светих апостола Петра и Павла од припадника немачке 7. СС дивизије Принц Еуген. Спаљени су – њих преко 70 – оптужени од Немаца да су присталице и помагачи покрета Драже Михаиловића…

20. Погибија мајора Косте Барца (Шербеџија) који тумачи лик Јована Дерока, везује се за учешће четника у завршном нападу на “Ужичку републику“. Прилазећи немачким командантима, који му директно командују у овој операцији (он их и ословљава са “хер командант“), Барац-Дерок гине 29. новембра 1941. од непознатог пројектила, испаљеног можда са партизанске а можда (нехотично) и са немачке стране.
Стварност: Поручник Јован Дерок, јунак из периода опсаде Краљева, погинуо је знатно раније и на другој локацији: 8. новембра 1941. у селу Ракова код Чачка. Дерок је приликом борби са партизанима био рањен и заробљен, а сведочанство о његовом убиству крај реке Чемернице дао је један од егзекутора: “Пре него што смо опалили пушке, капетан Дерок нам је рекао: ’Немојте браћо да ме убијете’. (…) После овога сва тројица смо опалили пушке, и капетана Дерока на месту убили. Када смо извршили ово, Ристановић је узео пушку капетана Дерока, а затим смо се сва тројица вратили у штаб чете. Када смо улазили у кућу, Ристановић је рекао партизанима: ’Убисмо ону џукелу Дерока’, док су му неки од партизана одговарали: ’Алал ти вера’.“ Један мање острашћени партизански командант из Чачка, Ђоко Миловановић, записао је тада у свом дневнику да је убијен један од последњих равногораца који је “мирио страсне четнике и партизане“…

Screenshot: Užička republika

21. Кроз цео филм провлачи се љубавна прича партизанског команданта Луке (Аљоша Вучковић) и Наде (Божидарка Фрајт). Обоје гину јуначки у првим данима грађанског рата: док Лука бива смртно рањен у борби са немачким оклопним јединицама, а потом умире са Надиним пољупцем на уснама, њу мучки, из заседе, убијају четници док држи збор женама и мајкама против грађанског рата. Последње њене речи женама су: “Изборите се саме за своју судбину!“ А већ неколико кадрова касније, убијена је и она и група недужних жена, крај којих остаје да плаче ратно сироче…

Стварност: Командант Лука је инспирисан стварном судбином поручника ЈВ Слободана Секулића, који се од првих дана устанка придружио партизанима. У октобру 1941. налазио се на дужности команданата једног батаљона Ужичког НОП одреда. Међутим, он није рањен у борби са четницима, већ с “реакцијом“ крај Пожеге – и није подлегао одмах, већ је као рањеник био остављен и препуштен на милост и немилост Немцима на Златибору, тако и заробљен и онда стрељан у мају 1942. на Јајинцима. Нада би пак могла да буде нека алузија на Митру Митровић – прву жену министарку у партизанској влади (ГНОО) у Ужицу. Бивша супруга Милована Ђиласа и једна од најватренијих заговорника грађанског рата још у првим данима устанка, Митра Митровић је ипак преживела рат. Живела је све до 2001. Данас јој у родној Пожеги, занемарујући другу страну медаље и историјску истину о њеном делу, неке нове антифашисткиње сликају весели шарени мурал.

22. Партизанско повлачење из Ужица 29. новембра представљено је као добро организовано, поступно, са јасно изграђеном тактиком одбране. Према овом приказу, Немци на Кадињачи уз велике губитке у људству и техници пробијају партизанске линије и на једвите јаде освајају град (артиљеријски двобој подсећа на сцене из “Марша на Дрину“ истог аутора). Пред њима, у збег креће скоро цело Ужице, а међу последњима у заштитници и Тито. Мит о партизанским Термопилима је створен.

Стварност: Мајор Југословенске војске Бранко Пољанац, који је крајем октобра стигао у Врховни штаб у Ужице, израдио је за партизанске одреде неколико упутстава из војне вештине, међу којима је посебно значајно за наступајуће дане било оно под насловом „Како се држи – брани слободна територија“. Увиђајући значај тог документа, потписао га је лично Јосип Броз. Међутим, када је крајем новембра наступила немачка офанзива, по Брозовој заповести се радило супротно препорукама, што је у великој мери допринело растројству партизана. Јосип Броз је одбио идеју да се отпор Немцима пружи на Црнокоси, сматрајући да већа опасност долази од немачке групе „Запад“ која је наступала од Љубовије и наредио је одбрану на превоју Кадињача. У партизанском штабу у Ужицу након 20. новембра владала је паника, а руководство није било јединствено ни око питања како се супротставити окупатору. Брозу се изгледа једини јавно супротставио председник ГНОО, „револуционарне српске владе“, Драгојло Дудић Чича. Он је био песимиста по питању могућности отпора и фронталне борбе и предлагао је нешто слично што и Дража Михаиловић – осипање у герилу и наставак борбе као и пре формирања слободне територије. Нешто тиши, међу војним командантима, био је Коча Поповић. Узалуд су чињени и напори да се 28. новембра у Ужицу и Чачку пронађе додатно оружје и изврши општа мобилизација војноспособних мушкараца. Вести које су из агитпропа пласирали као доказ спремности – да градовима прети „зверско клање“ од немачких казнених експедиција, али да су комунисти спремни „ако то устреба, и да читав град иселимо“ – само су појачале панику међу становништвом. Последња ноћ у слободном Ужицу искоришћена је за обрачун комуниста са „народним непријатељима“: 28/29. новембра из затвора их је изведено и стрељано око 40.

Закључак о борбама 29. новембра
у дневнику немачке команде био је
кратак и победоносан: „Освојени Ужице
и Пожега. Непријатељ је имао 572 мртва,
85 рањених и 224 заробљена.
Сопствени губици – два мртва
и два рањена.

Партизанску престоницу бранили су 29. новембра Раднички батаљон Ужичког одреда, ојачан са две чете Посавског и једном четом Другог шумадијског одреда. Команданту одреда, учитељу Душану Јерковићу, остало је да сам осмисли како ће са 300 партизана и једним топом зауставити немачку борбену групацију од 2.600 људи са тенковима и батеријом топова. Како је то протумачио Љубомир Симовић, испоставило се да „је један промрзли и лоше наоружани пекар стајао према осам искусних, истренираних и одлично наоружаних војника“. Уочивши издалека партизанске положаје, немачка команда најпре их је уз подршку артиљерије ухватила у клешта, а потом уз сву надмоћност принудила на борбе у окружењу. Борба на Кадињачи трајала је од 13 до 14.30 часова, а за то време изгинули су борци Радничког батаљона и добар део њихових сабораца из других јединица. Са њима су листом пострадали и њихови команданти: Душан Јерковић, командант Радничког батаљона Андрија Ђуровић, комесар Посавског одреда Бора Марковић, комесар Орашке чете Раде Марковић и други. Био је ово јединствен пример у Србији где су се партизански команданти скупа са својим војницима борили заиста до последњег метка и последњег даха. Ипак, њихову борбу не можемо да тумачимо као „саможртвовање“, јер добар део њих није тачно ни знао куда иде и са каквом се силом суочава. Пре ће бити да се радило о њиховом жртвовању од стране Врховног штаба, услед опште панике и недостатка војног искуства. Друга тачка отпора, код Пониковице, била је сломљена још једноставније, и Немцима су сви путеви за Ужице били отворени. Они су очекивали борбе у граду, па су испред пешадијских пропустили тенковске јединице. Међутим, отпора више нигде није било. Око 16 часова после подне немачка застава се победоносно завијорила на звонику ужичке цркве. Закључак о борбама 29. новембра у дневнику немачке команде био је кратак и победоносан: „Освојени Ужице и Пожега. Непријатељ је имао 572 мртва, 85 рањених и 224 заробљена. Сопствени губици – два мртва и два рањена.“ Чланови Врховног штаба и партизанске команде нашли су се у паничном бекству; Брозу је требало времена да те ноћи пронађе саборце. У партизанској мемоаристици није изнесено пуно детаља о томе како је изгледао партизански бег из Ужица после 67 дана власти над градом. „И град нас је мукло испраћао – нико није отворио прозор да домахне руком – ни они који су нас волели и жалили нису се усудили да закукају за нама“, јетко је приметио Милован Ђилас. Венцеслав Глишић повлачење описује са две речи: „дезорганизација и хаос“. Гојко Николиш је био у прилици да приликом одступања забележи и непријатне коментаре озлојеђених Ужичана: „’Завадише нас с Нијемцима и побјегоше, дабогда не повратили се више.’ Тешко ми је. Тако, дакле, изгледа ’осека’ устанка. Сад ће и зец дизати ногу на нас.“

Коначно, и сам термин “Ужичка република“ није егзистирао у ратно време, поготово не међу партизанима 1941. Као такав први пут се јавио у квислиншкој штампи и био је пежоративан; партизанско вођство из тактичких разлога није нипошто могло да посегне за таквим називом. Броз и Кардељ су у надолазећем таласу устаничких активности 17. новембра упозоравали ПК за Црну Гору да нипошто не проглашавају „некакве републике или уставе“. Међутим, тај термин се 1942. појавио и у совјетској штампи, а после рата, када је република заиста проглашена, био је општеприхваћен и у историографији и у јавном говору. Па и на филму…

ПРИСТАЈЕМ НА СВЕ – ИСТОРИЈА ГРУПЕ ЈУЖНИ ВЕТАР: СКУП НА ИНСТИТУТУ ЗА ЕВРОПСКЕ СТУДИЈЕ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

У Београду је, на Институту за европске студије, у организацији Мише Ђурковића, одржана дуго најављивана и с нестрпљењем очекивана трибина о једној од највећих и најуспешнијих музичких издавачких кућа и група у некадашњој Југославији и Србији – о Јужном ветру. О учесницима и темама можете се детаљније обавестити овде, а наредне године у ово доба могли бисмо имати и то задовољство да у форми књиге или зборника радова натенане ишчитамо све о чему се на овом скупу посвећено говорило и с пажњом слушало. Ретки су научни сусрети на којима су сви говорници подједнако интересантни и иновативни, а још ређи они који су по својим закључцима интригантни и значајни.

И шта је тамо, поред осталог, могло да се чује? За некога ко је с Јужним ветром упознат онолико колико је имао прилике да у аутобусу или на свадбама чује њихове највеће хитове – све је било интересантно. У ствари, Јужни ветар је са своје две главне фазе постојања – пре и после распада Југославије, представљао музички, естетски и културолошки феномен. Од 1980. године, када су били основани, са својим најважнијим певачима Драганом Мирковић, Милетом Китићем, Синаном Сакићем, Шемсом Суљаковић, Кемалом Маловчићем, Јужни ветар је остварио огроман утицај на народну и новокомпоновану музику (све до Расте и Цобија). Слушање њихове музике, њено баштињење и свако бављење Јужним ветром повезано је са оријенталним традицијама српског и других југословенских народа. Оријентални звук који је основна одлика њихове музике уједно је и средишње питање и објашњење њиховог огромног успеха.

Гласине да је, попут Лепе Брене (последње Југословенке), и Јужни ветар био државни, односно партијски “пројекат”, оповргавају се чињеницом да ни једном речи нису били поменути у грађи партијских органа, односно у свој грађи државних институција и архива, што је најнепосреднији доказ да се држава и партија њима нису бавиле. Бар не на тај начин. По среди је било нешто друго: као и Горан Бреговић који је успевао да окупи милионску публику на својим наступима и да јој, ако то жели, пренесе одређену идеју, и Јужни ветар је структури власти успео да се наметне својом популарношћу као могући медијатор одређених идеолошких и политичких порука. Могло би се чак рећи да су се структуре власти Јужним ветром највише бавиле у тренутку његовог, условно говорећи – пада. Са доласком Милошевића на власт, ратни амбијент је са репертоара скинуо Јужни ветар и Брену (“нећемо овде Техеран!”), а на место Драгане Мирковић и Шемсе дошле су ништа мање популарне, али “српскије певачице”, Цеца и Весна Змијанац, певајући “Београд” и “Идем преко земље Србије”.

На скупу се чуло (Александар Раковић) да су извори новокомпоноване музике у коју спада и оно што је радио Јужни ветар далеки и дубоки – инспирисла их је кафанска и народна музика које су после Другог светског рата биле сматране субверзивним музичким изразима јер су долазиле из народа и јер су подгревале народне сентименте које је партија планирала да контролише и потчини идеологији братства и јединства. Партија је уништавала плоче српске изворне музике, напоредо са италијанском и немачком музиком које је сматрала “окупаторском”. Веома рано је у Југославији, у партији, почело протежирање џеза и свега другог “док се не пронађе адекватан израз југословенске идеологије у музици”. У томе су се мало и губили, било је сулудих идеја: половином педесетих година Мирко Тепавац је “фолклоризам” прогласио субверзивним, а Оскар Давичо је сматрао да је човек који ту музику слуша морао бити “на нивоу средњег века” – толико назадан! Радикализми у предлозима како се обрачунати са “фолклоризмом” су ишли дотле да се на партијским састанцима могло чути како у кафане треба послати оперске певаче, шпанску музику и “музику степе”! Поред кафанских разговора, партија је желела да контролише и креира и кафанску музику, штимунг, атмосферу. Није у томе имала претераног успеха јер је склоност народа ка народној музици било немогуће негирати и пренебрегнути. Ипак, радио-програми су били под чврстом контролом цензора и то у циљу потискивања народне музике афирмацијом такозване забавне музике (у шта су спадали џез и рок музика). Па узалуд: Београдски сабор и Сарајвска Илиџа, најпознајтији фестивали народне музике, толико су били популарни да су плоче певача који су на њима наступали биле продаване у милионским тиражима. Тиражи су били неумољиви показатељ народног укуса: продавало се све што би се произвело, док је тираж “озбиљне” (класичне) музике досезао око 500 продатих примерака плоча. Плоче класичне музике у Југотону су биле финансиране управо новцем зарађеним на продаји новокомпоноване музике, тако да је сваки покушаје музичке елите да се побуни против тренда – падао на пољу финансијске неисплативости. Са проласком времена, расла је и куповна моћ становништва Југославије, али тај тренд је пратио и тренд пораста броја грамофона на селу што је дало нови замајац на тржишту новокомпоноване, народне музике. У Југославији је седамдесетих година радило десет дискографских кућа у четири републике, а против њихове делатности доследно и упорно глас је дизао партијски лист Младост. Опет безуспешно. На радио-програме су, под притиском јавности, почели да продиру Цуне, Силвана, Тозовац и други (Шабан се, као богати идол с маргине, класификован у тежак шунд, најдуже пробијао до Радио-Београда). Аутори листа Младост су процењивали да је Шумадија била бастион новокомпоноване музике, да је њен просечни слушалац имао између 35 и 45 година и да је то профил човека који се “није снашао на асфалту”, који је био “усамљен у граду” или је био гастарбајтер. Из тога мора бити јасно да је такав слушалац имао једно ухо развијено за музику свога села, а друго за музику града у који је стигао. Међутим, треће ухо, оно за класичну музику, никако се није развијало.

Партијски однос према новокомпонованој музици је био сегрегационистички у неку руку, док је то тако могло, јер је народ захтевао више своје музике на телевизији и радију и том се прохтеву у једном тренутку морало удовољити. У крајњем исходу, Југославија је била социјалистичка земља, земља сељака и радника, а они су имали свој укус. Било је ипак и оних гласова међу образованим музичарима, чак и међу онима “са друге стране” који су рано умели да процене и осете вредност новокомпоноване музике. Упркос својој популарности, Јужни ветар ипак никада није постао културолошки узор, то је био Погорелић, а Драгана Мирковић и Синан Сакић су били звезде.

За етномузикологе (и обожаваоце ове групе) велика је срећа да постоји јутјуб, те да се музика Јужног ветра бесомучно може преслушавати и анализирати на дугачким плејлистама. И та стручна етномузиколошка запажања (Јасмина Милојевић) кажу да Јужни ветар има потенцијал да се сврста у музику глобалних размера и вредности (World music / 2.0). Анализе су заиста занимљиве: ако се, на пример, слуша “најсрпскија” певачица Јужног ветра, Драгана Мирковић, чија би каријера уједно могла бити пројектни и тимски задатак неког ширег истраживања, примећује се да у њеној музици има српске “двојке” (за коју је Босанац рекао да је сад и она “углађена и покатоличена”), има хармонике, а да су стихови пасторални (песма Кроз шљивике и ливаде је проглашена најлепшом југословенском песмом). Све је, дакле, у реду са њеном музиком, али каденце (начин на који завршава) и мелирање смештају је у амбијент оријенталног призвука. Мелирање (пуштање гласа) је код “најсрпскије певачице” био њен избор, док је Шемса певала на екавици и избегавала тај мелодијски украс у својим извођењима. Шемса своја вокална извођења завршава на српски начин, али јој је глас био оријенталан (зар се то не може рећи и за глас Драгане Мирковић у којем ме је одувек привлачило нешто “назално” и нежно, можда је управо то оријентално?).

Миле Бас је учинио нешто ново са ритмом њихове музике – увео је “седам осмина” и “једанаест осимна” (седам осмина је “увезено” од Бугара преко радио-Софије који се у Југославији слушао) као и промене ритма, у Јужном ветру синтисајзер постаје оријентални инструмент (ако народ хоће синтисајзер, онда је то народни инструмент!), националне мањине су кроз њих доживеле своју афирмацију. Јужни ветар одудара од сваког опонашања било чега, од преузимања било које матрице, он је учинио мелтинг ритмова и стилова Балкана и Истока и увео је ритам машину уз хармонику.

Наравно, када кажемо Јужни ветар у глави нам, као да нас је гром стрефио, звони Шемсино “Пристајем на све/само кажи” или милозвучност Драганиних песама, док Синан Сакић има посебан статус међу познаваоцима и љубитељима ове музике. Миша Ђурковић каже да је то, поред осталог, и због тога што је певао у белој кошуљи и зато што се о љубави у његовим песмама пева на конзервативан начин, нема голотиње и бруталности. Он је мит. Он је чудо. У њега се не дира. Његови концерти на Ташу су догађаји, а међу њима је посебно важан последњи који је одржао. Синан је човек великог и необичног животног искуства које је опевао и из којег је певао. Он је постао поштовалац Саи Бабе. Он је патио због сина. Издржавао шеторо деце. Уз Бреговића први проговорио о дроги као стимулансу. Уз Ацу Лукаса једини прави рокер (одрастао је на Хендриксу и свирао је бубњеве, Миле Перић може посведочити да га је у Мионици видео како после концерта за свој грош свира бубњеве). Он је певач бриљантне дикције (јер је из Вуковог краја, из Тршића), али оно што је посебно – у његовој музици звони песма дервиша оличена у мушким хоровима као што је то случај у песми Не тражи је сине, која је и једина песма у ритму марша (па јасно, љубав је борба, љубав је рат, у рат се креће корачницом, логично).

И на крају (а краја не може бити јер је поље огромно,а учесника скупа има пуно) – је ли Јужни ветар српска група? И одакле то сад питање долази? Учесници скупа су сагласни око тога да Јужни ветар јесте српска група, не само због тога што је Шумадија била проглешена “бастионом” њиховог стваралаштва, већ и због тога што у ретроспективи та група индиректно позива на преиспитивање нашег наслеђа и опомиње да постоје историјске епохе и времена у којима се одричемо својих оријенталних наслага у народној култури. Отуда Јужни ветар може бити и један методолошки индикатор када се промишља о историји Југославије и о нашој националној историји после њеног расапада, о концепту српства уопште. Али то је тек једна од тема коју је овај несвакидашњи скуп покренуо, а на сва питања и тезе које су овде нужно остале недоречене, одговоре ћемо добити у зборнику радова следећег пролећа (на крилима Јужног ветра!)

Пс. Да, Немања Девић је одржао мини концерт на скупу.

ПУТИНОВА ПРВА ПОНУДА НЕМАЧКОЈ И ЕВРОПИ (Петар Драгишић)

“Један баш топао дан пред коначни крај лета. Берлин, 25. септембра 2001. године. Пред Рајхстагом уобичајено комешање фоторепортера и новинара, знатижељних људи који су формирали дуги шпалир и пуно уредно поређаних црних лимузина. У згради Рајхстага су парламентарне фракције испуниле пленарну салу. С напетом пажњом чека се говорник који ће опчинити све. Посланици су сведоци историјског тренутка. Гост из иностранства Немачкој упућује понуду свеобухватне сарадње. Уједињену Европу он види као гаранцију коначног превазилажења отровног национализма. Тај ко говори је Владимир В. Путин, председник Руске федерације.”

Овако је неколико година касније, у својим мемоарима Одлуке. Мој живот у политици (Entscheidungen. Mein Leben in der Politik, Ullstein Taschenbuch 2007), једну од најбитнијих Путинових посета Немачкој видео тадашњи канцелар Герхард Шредер. Ни тада, а ни касније, Шредер није скривао велики респект према руском председнику, па су његови каснији (после изборног пораза 2005. године) ангажмани за Газпром и Росњефт били логичан наставак њиховог пријатељства.

Руски председник је тог 25. септембра добио прилику да се директно обрати немачким посланицима. Говорио је око пола сата на немачком језику и домаћинима представио своју визију Европе од Урала до Атлантика и план стварања осовине Москва-Берлин.[1] Често се у анализама Путинових стратегија у први план истиче његов иступ на Безбедносној конференцији у Минхену фебруара 2007. године. Овај Берлински говор је готово заборављен, а управо у њему налазимо јасне обрисе Путинове европске и светске политике у почетној фази његове председничке биографије.

Западу је Путин тада пребацио игнорисање Москве приликом доношења одлука од глобалног значаја, уз истовремено позивање да Русија учествује у њиховом спровођењу: “Координациони органи, који су до данас успостављени, Русији не дају реалне могућности да учествује у доношењу одлука. Данас се одлуке понекад доносе без нас, а онда нас накнадно замоле да их потврдимо (…) Још се каже да је без Русије немогуће реализовати такве одлуке. Питамо се, да ли је то нормално, да ли је то право партнерство?”

Путин у Бундестагу, септембар 2001.

Такав однос према Русији Путин је приписао преживелим идејним хладноратовским атавизмима, не скривајући разочараност због опстанка европских подела, чиме је, између редова, критиковао искључење Русије из европских послова: “Још донедавно чинило се да ће се наш континент претворити у праву заједничку кућу, у којој се Европљани неће делити на источне и западне, на северне и јужне. Линије поделе су, међутим, опстале, и то зато што се нисмо до краја ослободили многих стереотипа и иделошких клишеа из периода Хладног рата. Данас морамо коначно јасно да кажемо: Хладни рат је прошлост.”

Прекидан честим аплаузима, Путин је нагласио, и то је можда била његова најсубверзивнија порука тог дана, да је перспектива Европе пре у сарадњи са Русијом него са САД: “Нико не оспорава велику важност односа Европе са САД, али ја сам мишљења да Европа своју репутацију моћног и независног центра светске политике може на дуже стазе да учврсти само сједињавањем својих капацитета са руским људским, територијалним и природним ресурсима, односно са природним, културним и одбрамбеним потенцијалима Русије.”

Крешчендо Путиновог наступа у Бундестагу представљала је његова порука Немцима, чиме је руски председник јасно подвукао да је он руско-немачко партнерство видео као окосницу уједињене Европе. Током овог вишеминутног ласкања Немачкој Путин је понудио такву интерпретацију историје руско-немачких односа из које су упадљиво изостављене крваве епизоде, које је он еуфемистички назвао “болним странама” заједничке историје. Уместо тога, у говору је наглашен утицај Немаца на развој Русије: трговаца, интелигенције, војника, политичара. Посегнуто је и за најтежим адутом: Катарином Великом – најпознатијом Немицом у руској историји. Хвалио је руске преводе немачких писаца, поменувши Пастернаков превод “Фауста”. Индиректно је поручио да Русија у Европи нема никог ближег од Немачке и подвукао дистанцу у односу на Вашингтон: “Између Русије и Америке су океани. Између Русије и Немачке је једна велика историја.”

Тада, у Берлину, Путин је куцао на отворена врата. У већ поменутим мемоарима канцелар Шредер је без остатка подржао Путинову иницијативу за јачање партнерства Русије са Немачком и ЕУ: “Тежња Москве ка јасној европској перспективи је од користи и за Европу и треба да јој изађемо у сусрет да би се та амбиција преточила у привредне и културне везе. Када један визионарски руски председник све уложи у то да те везе постану нераскидиве, у обостраном интересу, онда би требало да прихватимо ту понуду.”

У циљу јачања односа с Москвом немачки канцелар је позивао на напуштање “фантазија” о опкољавању Русије, односно на пружање безбедносних гаранција Русима. Указивао је на потребу превазилажења старих страхова од колоса с Истока. Русија није медвед који само чека да неког поједе, тврдио је Шредер у својим мемоарима. Посебно је важно, наставио је немачки канцелар, елиминисати отпоре приближавању Европе и Русије у прибалтичким државама и Пољској, традиционално несклоним (послужимо се еуфемизмом) руском фактору. Према Шредеру, радило се о анахроним осећањима: “Могу да разумем страховања од превелике блискости Русије и Немачке, с обзиром на трауматичну заједничку европску историју. Ипак, у 21. веку такви страхови су лишени основа.”

Немачки канцелар је сматрао да Немачку на партнерство с Москвом обавезује и својеврсна историјска одговорност према Русији. Када је маја 2005. године посетио Русију, Шредер је, са тадашњом сурпугом Дорис, посетио немачко војничко гробље код Москве, присетивши се милиона руских, али и немачких жртава “Хитлеровог криминалног режима”. Међу њима је био и његов отац, који је октобра 1944. године страдао код Клужа (Румунија) у тешким борбама са трупама Црвене армије. У својим мемоарима Шредер пише да се на долазеће генерације неће преносити кривица за догађаје из Другог светског рата, али да ће оне бити у обавези да се тога сећају и да за недела из прошлости плаћају потребну цену. И то посебно у односу према Русији: “Ми, Немци, имамо посебну одговорност, која проистиче из наше историје, не само према Пољској и осталим европским земљама, већ управо према Русији. Та свест мора да обликује наш однос према Русији (…)”

Чини се да је Путин тада настојао да растерети Немце осећаја историјске кривице, сматрајући, свакако, да би то олакшало приближавање Москве и Берлина. Томе је, поред осталог, требало да послужи сусрет руских и немачких ветерана Другог светског рата, али и Шредерово присуство војној паради у Москви 9. маја 2005. године, где је на почасној трибини стајао поред председника сила победница.

*****

Тако се почетком 21. века размишљало у Москви, али и у Берлину. У наредним деценијама историчари ће трагати за узроцима потоњег неуспеха идеје о приближавању Русије и Немачке (Европе). Последице видимо и осећамо већ данас.


[1] https://www.bundestag.de/parlament/geschichte/gastredner/putin/putin_wort-244966


Featured image: Wikipedia; Vladimir Putin in Germany 9-10 April 2002-1.jpg/Kremlin.ru; CC BY 4.0

ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ (ПРИКАЗ КЊИГЕ – ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ

У чему је посебност Босне и Херцеговине и зашто се баш овде десио низ догађаја од светског значаја? На основу чега се формирала позиција Русије о судбини Босне и Херцеговине? Тим питањима бави се темељна студија младе руске историчарке Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ („Индрик“, Москва, 2019). Основу књиге представља магистарска дисертација, одбрањена на Московском државном универзитету (2016). Ксенија Мељчакова (1989) специјализовала се за историју Босне и Херцеговине и ради у Институту за славистику Руске академије наука.

Тема Босне и Херцеговине, по Мељчаковој, у руској историографији недовољно је разрађена. Руско-босански односи у другој половини 19. века су ретко посебно проучавани. Кључни период 1856−1875, од отварања руског конзулата у Сарајеву до устанка у Херцеговини (почетка Велике источне кризе), није био систематски покривен.

Књига „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ сумира достигнућа претходних истраживача, узима у обзир широк опсег референтне литературе. Мељчакова је у књигу укључила обимну грађу из руских и српских архива. Суочила се с тим да је, по свој прилици, један део сачуване преписке шифрован, а да за њега није сачуван кључ.

Ксенија Мељчакова

Књига се састоји од пет поглавља. Прво поглавље „Руски императорски конзулати у Босни и Херцеговини 1856−1875“ говори о отварању првих руских дипломатских представништава – у Сарајеву (1856) и Мостару (1858). После пораза у Кримском рату Русија је изгубила статус искључиве покровитељице хришћанског становишта у Турској, који је имала од Кучук-Кајнарџијског мира (1774). Први руски конзул у Сарајеву био је млади научник, словенофил Александар Гиљфердинг (1831−1872). Иако се на положају задржао мање од годину дана (23. 5. 1857 – фебруар 1858), управо он је поставио смернице за даље дипломатско деловање, а написао је и утицајни путопис „Босна, Херцеговина и Стара Србија“ (1858, превод на српски 1859), који и данас важи за „једино комплексно етнографско истраживање региона“ (Мељчакова). Гиљфердинг сматра да је „једино што повезује Русију и становништво Босне, Херцеговине и Старе Србије − заједничка православна вера“. Основна карактеристика Босне и Херцеговине је подељеност становништва, не само конфесионална и етничка, већ и социјална. У другом поглављу „Босанско питање и руско друштво педесетих-седамдесетих година деветнаестог века“ разматра се помоћ руских добротворних друштава Босни и Херцеговини и писање руске штампе о босанским проблемима у том периоду. У трећем поглављу обрађена је помоћ православној цркви и просвети у Босни и Херцеговини. Руска помоћ углавном се одвија по линији цркве и просвете, односно за потребе цркве и школства као најнужније. Мељчакова, међутим, примећује и бележи и недостатке и пропусте, како са руске стране, тако и са локалне, које отежавају међусобну сарадњу. Тако, на пример, сарајевски конзул Ј. Р. Шчулепников и његов секретар А. Н. Кудрјавцев (наследио Шчулепникова на положају) нису знали српски. Посебну пажњу Мељчакова посвећује истакнутим личностима на пољу руско-босанских веза: А. Гиљфердингу, бечком протојереју М. Рајевском, грофици А. Д. Блудовој, Сави Косановићу, Стаки Скендеровој, Васи Пелагићу и другима. Четврто поглавље говори о босанском питању у руско-српским односима, а пето о руским плановима у вези са Босном и Херцеговином у контексту политике Османске империје и Хабзбуршке монархије. Ауторка констатује да је Босна и Херцеговина, осим у периоду владавине Михаила Обреновића (1860−1868), углавном била препуштена сама себи. Руске дипломате су сматрале да се Босна и Херцеговина не може сама ослободити од турске власти и стога су предност давали друштвеној еволуцији. Расположења у руском друштву су често била радикалнија, пре свега у словенофилским круговима, и она су, преко пропаганде и добротворних акција, вршила притисак на власт.

Књига Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“, заснована на богатој чињеничној грађи, суштински употпуњује наша знања о овом периоду.

Информација о књизи је први пут објављена у Културном додатку Политике.

Зорислав Паунковић

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ


Текст објављујемо поводом другог издања зборника „Руси о Србији и Србима” који је ове године поново штампан у Русији – овде.


Прилично незапажено у нашој јавности, па чак и стручној, прошла је књига за коју се то не би очекивало. Реч је о изузетном делу трајне вредности, чије је крајње домете тешко проценити. То је зборник текстова руских аутора који су писали о Србима и Србији у периоду од 1860. до 1914. године. У обимну књигу од скоро седамсто страница под насловом „Руси о Србији и Србима”, у издању петербуршког издавача „Алетеја”, уврштено је четрдесет аутора. Изабрани период покрива постојање Србије као независне државе, а у зборник, који је и својеврсна антологија, укључена су махом сведочанства из прве руке, односно, текстови чији се аутори јављају с лица места. Међу ауторима су и велика и позната имена руске културе и историје – Лав Троцки, словенофил Иван Аксаков, писац и публициста Глеб Успенски, слависти Владимир Ламански, Павел Ровински и Платон Кулаковски, новинари Владимир Гиљаровски и Александар Амфитеатров. То су, дакле, путописи и извештаји о Србији које су оставили руски путници и посетиоци у овом периоду. Међу њима су такође и научници, дипломате, војници и лекари – учесници у рату 1876. године, друштвени радници и политичари, али и туристи. Пошто се тада мање путовало и на путовање се није кретало без доброг разлога, аутори текстова у зборнику су, без изузетка, особе с високом квалификацијом, широким видицима и врло развијеном моћи запажања. Текстови су, по правилу, солидно написана литерарна дела, а као историјски извор су од непроцењиве важности. Осим једног, сви прилози у књизи објављени су у тадашњим новинама, часописима и књигама или касније.

Зборник је истовремено и ауторски пројекат познатог руског историчара средње генерације Андреја Шемјакина, аутора књига о Николи Пашићу и Николају Рајевском (преведеним и код нас). Као научника који проучава менталитет традиционалног српског друштва, Шемјакина занима како су се у Србији одвијали процеси модернизације у овом периоду. Због тога су прилози у зборнику одабрани тако да различите стране народног живота (село, град, двор, војска, свештенство, просвета, привреда итд.) приказују из тог угла. Приређивач констатује да, за разлику од бројних дела западних путописаца о Србима, текстови руских аутора углавном нису познати код нас, нису преведени, нити су коришћени у историографији. Шемјакинов пројекат је полемички усмерен према правцу и закључцима националне српске историографије, и пре свега једног броја млађих домаћих историчара (Р. Љушић, Д. Батаковић, М. Протић и други), за које он сматра да идеализују степен и природу развијености Србије у разматраном периоду. Док се код нас као аксиом узима схватање о европској природи српског друштва у његовој новијој историји, Шемјакин, на основу чињеничне грађе, показује да то није сасвим тако. Србија је у овом периоду за Шемјакина – идеална лабораторија за проучавање модернизацијских процеса у традиционалном друштву.

Како су Србију видели ови благонаклони али непристрасни и заинтересовани посматрачи? Србија је „сељачко царство” (Ј. Мартинов), или, како је приметио често цитирани у зборнику енглески дипломата Херберт Вивијан, „рај за сиромашне”. Треба истаћи свежину доживљаја руских посетилаца, од којих се већина среће са Србијом први пут. Тачност њихових појединачних запажања потврђују други извори, као и текстови других руских путника у зборнику. Они углавном описују Србију и српско друштво као нешто друго у односу на оно што им је познато, у Русији и иностранству. Са изненађењем, рецимо, констатују да у Србији нема сиромашних, да српски сељак више личи на сиромашног руског спахију, и док се у Русији од гладних сељака прикупља помоћ за Србију, у Србији се сваки дан једе месо.

Српско друштво је друштво једнаких, у њему нема изразите социјалне неједнакости. Оно није ни структурирано, јер огромну већину чине сељаци. Градско становништво личи на сеоско и одржава снажне везе са селом. Индустрија скоро да не постоји, и у рукама је странаца. Превладава натурална привреда. Начин живота је традиционалан. У исто време, осећа се велика зависност од суседне Аустрије. Упркос променама, такво стање одржало се до почетка Првог светског рата.

Шемјакин замера новијој српској историографији да је политичку историју поистоветила с друштвеном, док прецизнија анализа показује да је политички развој у Србији ишао испред друштвеног и да политичке форме нису одражавале стварно стање друштва. Због поменутих карактеристика српског друштва преузимање модерних европских образаца није могло преко ноћи донети резултате, и за Шемјакина се у овом случају ради о модернизацијским процесима, а не о завршеном процесу, као код поменутих домаћих аутора. Преузимање готових форми често није пратио одговарајући садржај, тако да се српска ситуација може описати као „модернизација без модерности” (Л. Перовић). Шемјакин се залаже за нову методологију проучавања, која би укључила и приступ други о нама и довела до сагледавања стварног стања. Али и без обзира на Шемјакинов специјални угао посматрања, прилози који чине зборник су од прворазредног значаја и заслужују нашу пуну пажњу. У припреми је и други том „Руса о Србији и Србима”, у који ће ући архивска, дакле претежно непозната грађа из истог периода.

Modernizacija bez modernosti. Objavljeno pod naslovom „Modernizacija seljačkog carstva”, „Politika“, Kulturni dodatak, 18.8.2007, s. 9.

Зорислав Паунковић

КАДРОВАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ КОМУНИСТА. ПОЖЕЉНИ И НЕПОЖЕЉНИ НАЦИОНАЛИЗМИ (Игор Вукадиновић)

Политички земљотрес у виду искључивања Југославије из Источног блока лако је могао да доведе до преиспитивања југословенске политике према Албанцима у Србији, као и према идеји аутономије Косова и Метохије. У време заседања Информбироа у Букурешту од 20. до 28. јуна 1948. године и прогона југословенских држављана из Албаније који је уследио, Статут Аутономне косовско-метохијске области још увек није био потврђен у Скупштини Народне Републике Србије, тако да правна генеза аутономије није била у потпуности завршена. Сећање на Други светски рат било је свеже, а Косовом и Метохијом су слободно шетали припадници фашистичког државног апарата Велике Албаније, док су српски међуратни колонисти углавном били присилно исељени из области.

Режими суседних земаља источног блока су искористили сукоб Југославије са Совјетским Савезом да значајно ослабе положај српске националне мањине у својим државама. Jугословенска власт је према албанској, бугарској, румунској и мађарској националној мањини заузела другачији приступ. Појава Албаније као декларисаног непријатеља Jугославије није поколебала Јосипа Броза у ставу да Албанци у Србији треба да задрже територијалну аутономију са широким овлашћењима.[1]

Период који је уследио обележен је бројним изазовима за аутономију Косова и Метохије, које ће њене власти, уз подршку српског и југословенског партијског врха, успешно пребродити. Непријатељство Албаније, шпијунске афере, признавање турске националне мањине и исељавање у Турску, политичко-административна реорганизација и уставне промене представљали су неке од тих изазова. Ипак, аутономија Косова и Метохије у овом периоду није умањена или укинута, него је ојачана. Eкономске инвестиције су повећане, а политичка и друштвена структура АКМО (Аутономна косовско-метохијске област), заснована на отвореном или прикривеном албанском национализму, очувана.

На почетку информбировске кризе, косовскометохијски Албанци суочили су се са додатним проблемом. Неколико недеља пред објаву Резолуције ИБ-а, у Тирани је одржан састанак министра унутрашњих послова Албаније Кочи Дзодзеа и шефа Удбе на Косову и Метохији Спасоја Ђаковића, делегираног од стране МУП-а Југославије. Тема састанка била је делатност балиста у пограничним крајевима две земље, а Кочи Дзодзе се распитивао и о водећим косовскометохијским кадровима, а нарочито о Фадиљу Хоџи.[2]

Фадиљ Хоџа

Пошто је Ђаковић рекао да је Фадиљово држање добро, Дзодзе му је саопштио следеће: „Енвер је добио свежањ извештаја од њега у којима оптужује партијску организацију Косова и Метохије, наглашавајући своје велико незадовољство радом уопште, а посебно великим бројем ухапшених и стрељаних. Да ли Обласни комитет и ОЗНА за Космет знају да се ти извештаји шаљу Енверу?“[3] Потом је Дзодзе показао Ђаковићу поменуте извештаје.

Изненађени Ђаковић је одлучио да о овом сазнању најпре обавести секретара обласног комитета Ђоку Пајковића. Након тога, Пајковић је позвао Фадиља Хоџу, који је, у Ђаковићевом присуству, признао да је тајно слао извештаје Енверу Хоџи. Са целим случајем су упознати одговорни у МУП-у Југославије. Фадиљ Хоџа у мемоарима није коментарисао писане жалбе Тирани које је Дзодзе показао Ђаковићу, али је признао да се усмено жалио Енверу Хоџи приликом њиховог сусрета у Тирани 1945. године. Фадиљ је у мемоарима навео да је по повратку из Тиране Пајковићу и Ђаковићу објаснио да је са премијером Албаније разматрао све аспекте послератног живота на Косову и Метохији, укључујући и „тешкоће“ са којима се сусретало обласно руководство.[4]

У разговору са албанским историчаром Агимом Зогајем у априлу 1994. године, који је 2002. године објављен у листу „Зери“, Фадиљ Хоџа је изјавио да је Енверу Хоџи скренуо пажњу на лош положај Албанаца на Косову, на то да је употреба албанске заставе забрањена, да је велики број Албанаца убијен под оптужбом за сарадњу са окупатором и да је онемогућено уједињење Косова са Албанијом, што је био његов циљ током рата.[5] Енвер Хоџа је у књизи „Титоисти“ навео да му се Фадиљ Хоџа приликом њиховог разговора у згради владе у Тирани 1945. године жалио на „тешко стање које је на Косову постојало, на ситуацију прогона, репресалија и терора над Албанцима, која је владала у покрајини“. Фадиљ Хоџа му је тада, наводно поручио и следеће: „Не видимо нити постоји нека разлика у односу на прошлост, на време када смо патили под краљевском Југославијом“.[6]

Петар Стамболић је имао информације да је због жалби упућених Енверу Хоџи, Фадиљ Хоџа био „партијски кажњен“ од стране КПЈ, не наводећи тачан облик казне.[7] Остало је неразјашњено на који начин је Хоџа био „кажњен“, пошто је 25. октобра 1948. године водио треће редовно заседање Другог сазива Обласног народног одбора, на којем је изабран и за председника радног председништва за вођење наредног, Четвртог заседања ОНО, 28. марта 1949. године.[8]

Током деветнаест година постојања Аутономне косовско-метохијске области, од 1945. до 1963. године, Фадиљ Хоџа се налазио на челу њене извршне власти, као председник извршног одбора АКМО 1945–1953, односно председник Извршног већа АКМО 1953–1963. године. Преко ове позиције, Хоџа је остваривао одлучујућу улогу у политичком животу области. Петар Стамболић је сматрао да је Фадиљ Хоџа био „предиспониран да буде мек према албанском национализму“, и да сноси одговорност за стварање антисрпског расположења и прогон српских кадрова из покрајине шездесетих година.[9] Главни начин на који је Хоџа заступао албанске интересе било је интегрисање албанских националиста у партију, државни апарат и просветни систем АКМО. Функционери из скадарско-ђаковичке групе били су политички заштитници ових лица, која би са положаја евентуално била уклоњена ако би безбедносни органи открили њихову умешаност у ратне злочине или учешће у националистичким организацијама.

Слабост српских комуниста у врху КПЈ постаје очигледна уколико се третман Фадиља Хоџе, који је прошао без последица због упућивања тајних жалби Тирани, упореди са третманом најутицајнијих Срба у КП Хрватске две године касније. Министар правосуђа Хрватске Душан Бркић, министар индустрије и члан Политбироа ЦК КП Хрватске Раде Жигић и министар шумарства и дрвне индустрије Станко Опачић су крајем четрдесетих година почели да изражавају незадовољство чињеницом да се српски крајеви у Лици, Кордуну и Банији, који су у рату дали највећи допринос партизанском покрету, систематски запостављају и заобилазе у инвестицијама и индустријализацији земље. Хрватско руководство и Удба су брижљиво припремили њихову политичку ликвидацију, која је извршена током августа и септембра 1950. године. Три министра су оптужена да су „ибеовци“, након чега су ухапшени и послати на Голи оток.[10] На седници владе на којој се хрватски политички врх обрачунао са српском министарском тројком био је и Александар Ранковић, који је дао пуну подршку политичкој ликвидацији водећих српских комуниста у Хрватској.[11] Обрачун из 1950. године запечатио је економску, културну и демографску судбину српских срезова у Хрватској.[12]

И поред личне верности Александра Ранковића Јосипу Брозу, као и привржености Милована Ђиласа националној политици партије из међуратног периода, Броз је водио рачуна да у највишем партијском телу, које је одлучивало о најосетљивијим питањима (до 1952. године Политичком бироу ЦК КПЈ, а од 1952. године извршном комитету ЦК СКЈ), хрватски и словеначки комунисти чине натполовичну већину, чиме се превентивно спречавала могућност већег српског утицаја на партијску политику. У Политбироу изабраном на Петом конгресу ЦК КПЈ 1948, Хрвати и Словенци чинили су пет од девет чланова овог тела, а у Извршном комитету ЦК СКЈ изабраном на Шестом конгресу 1952. године седам од тринаест чланова. На Шестом конгресу изабран је и Секретаријат извршног комитета ЦК СКЈ од шест чланова – два Хрвата (Броз и Гошњак), два Словенца (Кардељ и Кидрич) и по један Србин и Црногорац (Ранковић и Ђилас).


Поглавље из књиге: Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945-1969), Београд: Балканолошки институт САНУ 2022.

Featured image: Balisti u Prizrenu 1944.

Редакцијски наслов


[1] У програму СКЈ из 1957, југословенски комунисти су се похвалили чињеницом да се сукоб са информбироом 1948. ни на који начин није негативно одразио на положај националних мањина из суседних земаља у Југославији. Опширније видети: VII kongres Saveza komunista Jugoslavije. Ljubljana 22–26. aprila 1958. Stenografske beleške, Beograd 1958, 1056, 1057.

[2] Да је у недељама пре изласка резолуције Информбироа дошло до састанка Спасоја Ђаковића и Кочи Дзодзеа у Тирани, потврђује и писмо које је 15. маја Александар Ранковић преко официра Удбе у Тирани Сафета Филиповића послао Кочију Дзодзеу, као и телеграм који је Дзодзе истог дана послао Ранковићу. Писмо и телеграм чувају се у архиву Министарства унутрашњих послова Албаније, а објављени су у зборнику докумената о југословенско-албанским односима 1996. Видети: Marredheniet shqiptarojugosllave 1945–1948, ur. Ndreçi Plasari, Luan Malltezi, Tiranë 1996, 485–489.

[3] Цитирано према: S. Đaković, Fadilj Hodža i Enver Hodža sličnosti i razlike, 198.

[4] V. Surroi, Fadil Hoxha në veten e pare, 186, 187.

[5] „Fadil Hoxha, prill 1994: Tito dhe Kardeli thanë: Çka ju duhet republika!? Kujdes
prej Serbisë…!“, 8. 2. 2019, https://telegrafi.com/fadil-hoxha-prill-1994-tito-dhe-
kardeli-thane-cka-ju-duhet-republika-kujdes-prej-serbise/ (приступљено 3. мар-
та 2020).

[6] Enver Hoxha, Titoisti, 116, 117.

[7] V. Glišić, Susreti i razgovori. Prilozi za biografiju Petra Stambolića, 129.

[8] Narodni odbor AKMO 1943–1953, 308, 326.

[9] V. Glišić, Susreti i razgovori. Prilozi za biografiju Petra Stambolića, 129.

[10] На тај начин, хрватски врх је пронашао спољнополитички алиби за обрачун на националној основи. Martin Previšić, „Pad Stanka Opačića Ćanice – od Korduna do logora i natrag“, Istorija 20. veka, br. 2 (2019), 177–194; P. Jakšić, Nad uspomenama I, 523; Е. Мирковић, Благоје Нешковић, 219

[11] Савезна Удба под руководством ранковића није смела да се меша у послове Удбе Хрватске на челу са Стевом Крајачићем, тако да је Хрватска од почетка комунистичке владавине у Југославији заузимала изузетан безбедносно-обавештајни статус. Видети: Б. Димитријевић, Ранковић. Други човек, 143.

[12] Карактеристична економска политика комунистичке хрватске према српским крајевима резултирала је феноменом да, иако је 1991. у хрватској живело 581.663 Срба, који су чинили преко 12% становништва, ни у једном од двадесет насељених места са преко 20.000 становника Срби нису чинили већину. О економском запостављању српских крајева у хрватској видети: Mile Bjelajac, „Proizvođenje novih nacija, novih manjina i teritorijalna pitanja (koncept konkurentske države na tlu Srbije)“, u Nacije, država i dijaspora na prostoru bivše Jugoslavije, Sremska Kamenica 2010, 130–131.

СТОЈАДИНОВИЋ И ПАВЕЛИЋ. ЈЕДНА ЕМИГРАНТСКА ЗАГОНЕТКА (Бојан Симић)

Милан Стојадиновић провео је у изгнанству на острву Маурицијус у Индијском океану непуних седам година, од априла 1941. до марта 1948 године. Одмах након завршетка Другог светског рата британске власти су разматрале шта да чине са Стојадиновићем и како да га се најлакше ослободе. Средином 1946. године му је од стране острвских власти саопштено да је слободан човек.

Потом су искрсле тешкоће, административне, али и политичке. Августа (Стојадиновићева супруга) се пребацила у Бразил и почела активно да ради на пресељењу у ту земљу. Након тога као опција појавила се и Аргентина. У Аргентини су на добијању визе за Стојадиновића и његову породицу активно радили некадашњи дужносник НДХ доктор Бранко Бензон и Еугенио Монти (Eugenio Monti de Valsassina), који су били повезани са аргентинским државним апаратом, као и са самим председником републике Хуаном Пероном. Међутим, у случај су се умешале САД тражећи да се Стојадиновићу не дозволи улазак у Аргентину и Бразил. Вашингтон се позивао на акт потписан у Мексику непосредно после окончања Другог светског рата, који је забрањивао пријем нацистичких злочинаца и њихових сарадника у Западну хемисферу.[1]         

Након одређених консултација, 7. јуна 1947. године донета је одлука да се првобитно одобрене визе опозову, што је значило да су прихваћени аргументи које је изнела америчка амбасада.[2] Ипак, два месеца касније донета је званична одлука да се Стојадиновићу дозволи улазак у Аргентину, о чему је формално одлучио аргентински министар спољних послова Брамуља, што упућује на закључак да је лично Перон у овом случају имао последњу реч.[3]

Стојадиновић се у Буенос Ајрес искрцао почетком априла 1948. године. Том приликом срео се са породицом свог брата Драгомира Стојадиновића, његовом супругом Косаром и сином Михаилом.[4]

Стојадиновић с породицом (извор: Милан Стојадиновић, Заточеник његовог британског величанства)

У првом периоду након усељавања у Аргентину Стојадиновић се није јавно ангажовао против ФНРЈ, а од активности емиграције се ограђивао, што су и службеници Посланства ФНРЈ констатовали пре него што су у лето 1952. године започели разговоре с њим.[5]

Некадашњи поглавник НДХ, Анте Павелић, стигао је у Аргентину неколико месеци након Стојадиновића. У Буенос Ајрес је пристигао 6. новембра 1948. године италијанским бродом Сестријере, са лажним пасошем добијеним од Крунослава Драгановића, који је издао Међународни црвени крст, бр. 74369, у Риму, 5. јула 1948, на име Арањош Пал (Aranyos Pal).[6]

*****

Након прекида контакта са представницима ФНРЈ, Стојадиновић је отпочео са пропагирањем разбијања Југославије и стварања самосталне Србије. На сличном путу био је и хрватски лист Избор из Буенос Ајреса. Тај часопис, близак Павелићу, је средином 1954. године објавио један разговор са бившим поглавником о будућности Хрватске у светлу нових дешавања у свету. Уредник листа Јосип Субашић писао је о кризи Титовог режима у Југославији и о томе како би се могло десити да Савезници потраже алтернативу која би могла гарантовати ред и мир у том делу Европе. Предуслов свему томе он је видео у решавању српско-хрватског спора, а за то је поред Павелића, кога је видео као неспорног представника хрватског народа, био потребан и неко ко ће представљати Србе. Логично, избор је пао на најпознатијег Србина који је тада живео у Аргентини.

Стојадиновић је у разговору Субашићем, који је вођен у његовом дому 29. Јула 1954. године, изјавио да су Срби и Хрвати живели „стотинама година у посебним државама“ и да би тако требало да буде и у будућности. Изразио је наду у могућност добросуседске сарадње када се буде решило државно питање. Избор је представио Стојадиновића у позитивном тону. Тако је у Стојадиновићевој краткој биографији наведено како за време његове владе „нису били вршени прогони Хрвата, како се то раније практицирало“, а да су се „многи“ Хрвати који су до тада били у емиграцији вратили у домовину. Наведен је и пример Милета Будака. Из оваквог представљања једног српског политичара могло се закључити да интервју није случајно направљен и да иза свега стоји нешто више. И сам некадашњи председник владе на крају интервјуа је рекао да се нада да ово није њихов последњи сусрет и да је његов дом отворен за добре и праве Хрвате.[7]

Почетком новембра 1954. године Стојадиновић је дао још један интервју на ову тему и то аргентинском листу El Mundo Argentino, у којем је казао да његова ранија изјава има за циљ „смирење духова међу нашим народима и уколико је то могуће, предати забораву узајамне увреде и непријатељства“. У наставку разговора са уредником листа рекао је и следеће: „Др Павелић и ја мислимо исто. Обојица смо националисти и сматрамо међународни комунизам заједничким непријатељем наших народа“. Закључак је био да Срби и Хрвати не треба да се боре међусобно, већ да концентришу све снаге према поменутом непријатељу.[8]

Против идеје о споразуму са Павелићем иступили су бројни српски емигрантски листови. Доброслав Јевђевић је констатовао да ко пружа руку Павелићу, тај  легитимизује његове злочине; Стеван Тривунац је говорио да се „хрватским усташким одродима прикључују српски реакционари“ и да угрожавају „заједнички дом“ -Југославију, а љотићевска Искра да се ради о сусрету „две назадности“, односно о сусрету „фашистичког шегрта и калфе“.[9] Став Српске заставе био је да су усташки злочини током Другог светског рата стравични и неоспорни, али да је мирно разграничење боља алтернатива од „рата до истребљења“.

Треба напоменути да су разговори које је Павелић водио са Стојадиновићем довели до осипања у усташким редовима. Вјекослав Лубурић Макс је у свом листу Дрина напао свог некадашњег вођу због разговора и договора са Стојадиновићем, „једним од највећих крвника хрватског народа“. На овај текст одговорила је Хрватска изјавом Вјекослава Вранчића, у којој се каже да државне границе може мењати само „суверени хрватски народ“, а да ни он нити било ко други од Хрвата у Буенос Ајресу није са Стојадиновићем водио преговоре везане за питање граница.[10]

На овом месту ћемо се осврнути и анализирати сам случај тзв. споразума Стојадиновић–Павелић. Није спорно да су се њих двојица посећивала током 1954. године, о чему сведоче фотографије објављене у емигрантској штампи. Такође, обојица су се јавно изјаснила за то да Срби и Хрвати треба да живе у две одвојене државе након рушења поретка у Југославији. Јасно је и да су разговарали о идеји чија је суштина била мирно разграничење између два народа. Спорно је да ли је споразум стварно постојао и шта је у њему писало. Према тврдњама очевидаца, некакав документ је постојао, али шта је садржао остаје непознато.

Да ли је споразум потписан или није и даље је дилема, али две конкретне чињенице указују на то да није. Као прво, документ није никада објављен нити пронађен. Као друго, важан траг је текст Марка Синовчића из 1961. године, настао на основу разговора са Јосипом Субашићем, који је присуствовао састанку на којем је споразум требало да буде потписан. По тој верзији, Стојадиновић и Павелић су се нашли у Стојадиновићевом дому у Буенос Ајресу. Наводно је бивши председник владе желео да самом чину да што свечанији тон и да обезбеди присуство представника српске и хрватске емиграције. Ипак, до потписивања није дошло, из недовољно јасних разлога, а две копије текста споразума су остале код Стојадиновића и Субашића. Сведочење уредника Хрватске Звонимира Фржопа говори о томе да је споразум требало да буде објављен. Наиме, њему је речено да резервише одређени простор у следећем броју листа, али материјал за објављивање никада није добио. Наводно је требало да истоветан садржај буде публикован и у Српској застави.[11]

Миша Ђурковић у својој анализи наводи три могућа објашњења зашто је и како дошло до споразума између Стојадиновића и Павелића. Прво, које назива „Удбино“, јесте да се радило по задатку страних служби, пре свега Италије и Аргентине, а против
власти нове Југославије. На ово тумачење указивали су и листови у којима је вест о помирењу прво и објављена. Стојадиновићеви договори са Павелићем могли су се тумачити и као вид притиска на власти ФНРЈ да пусте Драгомира Стојадиновића (брата Милана Стојадиновића) из затвора у Југославији и пошаљу га у Аргентину по задатку да „смирује и контролише Милана“. Треће тумачење које Ђурковић наводи јесте да је Стојадиновић можда радио у договору са Удбом на дискредитацији Павелића међу хрватским емигрантима, не би ли тиме купио „слободу за Драгог“.[12]

Образложење да је Стојадиновић радио по налогу Удбе у циљу дискредитације Павелића чини се, на основу постојеће грађе, најмање вероватним, јер су представници Удбе касније убеђивали Драгомира Стојадиновића – да он „никада не би био слободан“, да је у обзир узимано држање његовог брата. Такође, током 1957. године Драгомир Стојадиновић је наводио да се Милан Стојадиновић „опекао на две ствари, Трст и Павелића“, што указује да на том пољу није радио по жељама представника ФНРЈ.[13] Да је Милан Стојадиновић том приликом деловао по налогу аргентинске полиције уопште се не помиње у извештају Министарства унутрашњих послова 1960. године, у коме се говори о Стојадиновићевој активности у Аргентини.[14] Дакле, можемо закључити да је најближе истини образложење да су разговори с Павелићем бар делом представљали покушај да се изврши притисак на власти ФНРЈ за пуштање Драгомира Стојадиновића у Аргентину. Наравно, уз ограђивање да се ради о тумачењу до сада познатих извора. За додатно разјашњавање ситуације посебно би било од значаја анализирати да ли је у свему томе било утицаја италијанског фактора, због заинтересованости те земље да ослаби позицију ФНРЈ у јеку Тршћанске кризе, као и због веза које је Стојадиновић имао са Италијанима и пре Другог светског рата, али и касније у Аргентини.

Битно је рећи и неколико речи о питању граница, односно да ли је стварно било конкретног договора о разграничењу између Србије и Хрватске након рушења режима у Југославији. Границе нису помињане ни у једној од званичних изјава двојице актера. Говорило се о принципу мирног разлаза, као и да би сва питања требало да реше законита народна представништва две земље. О томе нам сведоче како њихове директне изјаве тако и посредне које су пренели њихови саговорници.[15]

Верзија о конкретним граничним решењима потиче од хрватског свештеника Ђуре Балоковића, који је наводно на свом пропутовању кроз Аргентину одвојено разговорао са Стојадиновићем и Павелићем. Оно што му је о овим разговорима из 1954. године испричао Балоковић током 1965, записао је Винко Николић, уредник Хрватске ревије и објавио 1967. године у књизи Pred vratima domovine: susret sa hrvatskom emigracijom 1965. Привремена граница је, тако, требало да буде успостављена рекама Босном и Неретвом, где би све западно у Босни и Херцеговини припало Хрватској, а источно Србији. То је, у крајњем, значило да би Бања Лука била хрватска, а Сарајево и Дубровник део нове српске државе. Тадашње границе република Србије и Хрватске није требало да буду измењене. Наводно је било замишљено да се формира и једна комисија која би се старала о размени становништва и добара. Сличну верзију Балоковић је наводно чуо и од Павелића, али је он предвиђао могућност плебисцита грађана Дубровника за коју од новоформираних држава би желели да се определе.[16]

Ова верзија догађаја је проблематична и стога што нема никавку прецизнију временску одредницу када су та два разговора одржана. Из свега наведеног можемо рећи да је прича свештеника Балоковића у вези са границама, коју је записао Николић, с једне стране непроверљива, а с друге стране нема потврду у другим изворима нити изјавама. Што се тиче Николића, занимљиво је рећи да је његово изручење од Аргентине ФНРЈ преко свог посланства у Буенос Ајресу тражила током 1947. године, дакле још раније него Павелићево.[17]

Да је питање граница озбиљније разматрано демантовао је и сам Стојадиновић у разговору са доктором Бранком Пешељем, вођеним фебруара 1960. године. Тада је рекао да о границама није било говора, него само о принципима, и да он као наследник Николе Пашића никад не би пристао да Босна и Херцеговина припадне Хрватској. Његов саговорник остао је убеђен у његове тврдње, што је касније и објавио у канадском недељнику Хрватски глас. Ни ова Стојадиновићева изјава, међутим, не може се узети без резерве јер је дата у периоду када је Павелић већ био мртав, па није било другог сведока који би могао томе противречити.[18]

Постоји и једно сведочанство, додуше из друге руке, како је изгледао тај „историјски сусрет“ Стојадиновића и Павелића. Запис о томе оставио је чувени италијански новинар Индро Монтанели. У чланку објављеном годину дана касније у листу Corriere della Sera, Монтанели даје занимљиву и упечатљиву слику. С једне стране Павелић, емотиван и убеђен да чини један корак од којег зависи судбина народа, а с друге стране Стојадиновић, који је описан као уздржан, па чак и незаинтересован. Италијански новинар бележи како је Стојадиновић, док је Павелић сузних очију говорио о помирењу два народа након свих сукоба и жртава, „кришом листао берзански ценовник и скицирао оловком на маргини, неке брзе операције преношења“. Деловало је да је некадашњи премијер дошао да одради посао из интереса које Монтанели и присутни на састанку нису могли докучити.[19]



Текст је приређен на основу књиге: Бојан Симић, Стојадиновић у Аргентини, Београд: Институт за европске студије/Фондација „Светозар Милетић” 2022.

Featured image: Стојадиновић, Павелић и Вјекослав Вранчић у Павелићевом врту 1955. године (Извор: Хрватска ревија)


[1] Archivo Histórico de Cancillería, Ministerio de Relaciones Exteriores y Culto, Buenos Aires, Argentina (MRE), DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Вербална нота Амбасаде САД у Аргентини од 30. 4. 1947.

[2] MRE, DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Одговор Министарства иностраних послова Аргентине упућен Амбасади САД у Буенос Ајресу од 7. 6. 1947.

[3] MRE, DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Допис Министарства иностраних послова и вера од 20. 10. 1947.

[4] Стојадиновић, Заточеник његовог британског величанства, 188–189.

[5] АБ, БИА, 70900415/91–1, „Стојадиновић др Милан, његово држање иза рата и наш план акције у вези тога“, од 12. 8. 1952. Ти преговори су, према доступним документима, трајали до октобра 1953. године.

[6] ДАМСП, ПА, 1951, Аргентина, ф. 3, д. 32, с. 45959, 1–6.

[7] Izbor, br. 10, srpanj 1954, 8. Такође: Krizman, Pavelić u bjekstvu, 262–264.

[8] Српска застава, 25. 12. 1954, 3.

[9] Krizman, Pavelić u bjekstvu, 269–271. Стојадиновића је фашистичким шегртом назвао још пре Другог светског рата Димитрије Љотић у својој брошури „Порука фашистичком шегрту“ из 1937.

[10] Цитирано према: Krizman, Pavelić u bjekstvu, 342, 349.

[11] Hrvatska misao, svezak 23, broj 26, 1961, 61–62.

[12] Ђурковић, Увод: Енигма Милан Стојадиновић, 25.

[13] ИАБ, БИА, 70900415/107–1, Забелешка о разговору са Драгомиром Стојадиновићем, од 26. 5. 1957.

[14] Archivo General del Poder Judicial de la Nación, Buenos Aires (AGPJN), Dossier 11.358, Policia Federal, Letra N0 46.183 од 22. фебруара 1960.

[15] Hrvatska revija, godina XXXIX, svezak 3 (155), rujan 1989, 553–554; Krizman, Pavelić u bjekstvu, 281.

[16] Vinko Nikolić, Pred vratima domovine: susret s hrvatskom emigracijom 1965, knj. 2: Dojmovi i razgovori, (Pariz–Minhen: Knjižnica Hrvatske revije, 1976), 217–221.

[17] ДАМСП, ПА, 1947, Аргентина, ф. 9, д. 26, с. 420383, „Издавање ратних  злочинаца“.

[18] Симић, Југославија и Аргентина, 207–209.

[19] Corriere della Sera, 23. 7. 1955.



КНИН И ПОСЛЕ ЊЕГА – ЗАПИСИ (БИЉАНА КОВАЧЕВИЋ)

Биљана Ковачевић је професор српског језика и књижевности у гимназији и интегративни психотерапеут/филозофски саветник. Пише прозу и кратке лирске записе. Објављивала је своје текстове за неколико штампаних и електронских медија. Живи и ради у Београду.

ЗАПИСИ

Својевремено сам купила књигу необичног наслова „Како да говоримо о књигама које нисмо читали“ и до данас ‒ ето парадокса! ‒ нисам стигла да је прочитам. Не знам, онда, да ли бих могла да говорим о тој књизи или некој другој коју нисам читала, на пример, о оној око које се ових дана дигла прашина, јер је незаслужено добила награду, кажу. Неко је рекао да је ордење сувишно, једнима није потребно, а другима не припада. И збиља, тако је одувек било погледамо ли далекозором у прошлост, писци о којима се говорило како не треба, а били су велики, постали су још већи након неколико деценија тамновања, док су ови што су ловорове венце јефтино купили, пострадали за својим писаћим столом, ороз није морао да се повуче. Не треба, дакле, галамити. Међутим, требало би знати да је литература увек у снажној спрези са друштвеним приликама и да о њој озбиљно могу да говоре једино они са дугим читалачким стажом и озбиљним образовањем, компетентни и ретки, док осталима може да буде снажно надахнуће и прилика за катарзу, о њој, таквој, може се имати суд, али не вредносни суд, јер он тражи ширину која се не да захватити у лету. Због тога ми се чини да је прича о књижевним наградама увек прича о нашој свакодневици, иако се то на први поглед не чини. Када је пре сто година Милош Црњански почео да објављује поезију у књижевним листовима, многи су негодовали и нису желели да читају такве егзибиције у стиху и називали су га шарлатаном. Они који су слутили о каквом је гласу реч, мада за то још нису имали доказе, замолили би га да напише текст или објашњење, а он би тако написао нову песму, само у прози. Црњански се поигравао језиком све време и осећао је како пулсира живот у страшном двадесетом веку, па је ломио реченицу онако како су други његову стварност ломили или каква је она на крају постала, изломљена и цела. Ти који у Лирици Итаке нису чули дух новог времена, нису разумели ново време, јер можда нису хтели да се приближе страшној патњи, чувајући себе од бола. Тако је немилосрдна критика упућена Црњанском била критика упућена једном времену у којем ништа није било како треба, где се све могло видети на слици Пикаса, људска глава је у левом углу, удови одвојени доле десно, човек располућен, као да га нема. Зато ми се чини да су препирке о новом хибридном роману који је добио награду можда разговори о тренутку у којем живимо, а који, у ствари, нема много везе са књижевношћу, пре ће бити да књижевност има везе с њим. Ако се читаоци буне што је такав роман којештарија из ког одзвањају псовке и улични говор, где писац или приповедач ‒ ко би то могао знати ‒ говори о траумама из детињства, а да се не задржи ни трен на оном месту откуд сва бол потиче, па прелази преко лирских записа брзо, да ране не би прокрвариле, и ако ‒ коначно ‒ у овом необичном роману ничег важног и смисленог нема, значи ли то да је тако са свима нама, да ни ми смисао не налазимо, да нас љути празнина у коју смо загледани, а коју овај писац својим делом потврђује? Рекла бих да смо мало читали, зато лоше пишемо. Или ‒ обесмислили смо све, зато лоше живимо.

***

Возим се данас кући, размишљам о својим речима изговореним пред другима, никако ружним, али можда грубим или без такта, после којих ми пријатељи кажу да сам пренаглила, као да је могло мање силно или блаже или шта ме се све то тиче, а ја загледана у неке тамне облаке у даљини сетим се свог краја, ови што не знају географију кажу да сам из Босне, а нисам, то је Далмација, призовем љути крш и све што је природа обукла лепо, ево и сад су ми те слике пред очима, и схватим колико нас географија одређује, колико нас наша земља поји и ваздух неком снагом испуњава, да нам се често чини да смо ништавни мимо оног места где смо рођени, јер смо свугде често несхваћени, наше речи другачије звуче, морамо да их одмеримо, да се какви вишкови не би погрешно схватили, а у нашем крају вишкова ‒ нема, свака је реч на месту, јер је мисао тамо где треба да буде, са њом и човек који ту мисао у својој глави кроји и онда ‒ само бих свима да покажем одакле сам, ништа да не кажем, да покажем свој камен и своју буру, оне путељке што воде до далеких кућа иза којих се осети мирис мора и његове пучине, па да се разумеју моје речи које не могу да буду благе, јер живот је тамо где су моји корени ‒ груб, и предиван.

***

У нашој книнској авлији у пролеће све би озеленело, трава би нарасла после првих киша и тулипани би процветали као у строју, црвени и жути, били су дивови које други нису смели да дирну, камоли уберу на Цвети, обичај је био да се купамо у цвећу. Бака би потопила латице у лонац, посула бокалом млаке воде, да одстоји и да се у недељу умијемо. Чинило се да живот будимо тог јутра, сећам се колико сам се као дете радовала овој води и цвећу, бака се веселила са нама, заборавила би на ратове у детињству и како је изгубила оца док је још била мала. Неко чудо се догађало, а ми, опијени мирисом, препуштали смо му се и уживали, чекали смо Ускрс. Пре неколико дана, тринаестог априла, било је тачно десет година од бакине смрти. Нисам бројала, мислила сам да је умрла пре који дан, као да је још увек ту, сетила сам се да је био Велики петак кад је у болници заклопила очи и рекла овом свету збогом, доста се намучила, знала сам да је отишла да се одмори. Свих тих дана, сећам се, киша је лила као из кабла, неко чудно је време било, можда су и снег били најавили, носила сам њене ствари у кесама из болнице испод кишобрана, да не покиснем, и нисам плакала, киша је земљу натапала да из ње никну тулипани и да дође празник. Сахрањена је на ускршњи понедељак и од свих дана у низу једино је тих неколико сати док смо били на гробљу киша престала да пада и сунце је грануло. Била сам захвална Богу на овом дару, на прилици да је испратимо у светлост, да њене очи пођу у сусрет својима који су је тамо чекали. Сањала сам је пре неколико ноћи, вратиле смо се у Книн, шетале се главном улицом, потом зашле у авлију, било је тмурно време, није личило на пролеће, окренула сам се и ‒ она више није била ту. Тражила сам је, учинило ми се да сам је на трен изгубила, поглéдала у сваки део пространог дворишта, старе кутије биле су разбацане свукуд, неки оронули кош висио је са спољашњих врата, али нико да се јави. Стајала сам на средини авлије, сама. Није било ни једног тулипана. Облаци се нису размицали. Била сам непомична. Чекала сам Ускрс.

***

Кажем свом стрицу Марку пре десетак година, кад сам се вратила са венчања и свог првог кумства, да можда ускоро треба и ја да се удам, време је, а он ми одговори благо ‒ Треба да се удаш кад је теби време, а не кад је другима време. Да је жив, сутра, на Богојављење, напунио би 87 година. Мој родни Книн памти га као отменог господина који је управљао великом фабриком скоро тридесет година, а захваљујући којој су многе породице живеле и имале круха на трпези. Они који су волели да се веселе и карте играју, често су били виђени у његовом друштву, у којем се димило, ваздух се ножем могао сећи. Онда се кашљало, некад од радости, покаткад од плућа што стисну, па би да не пусте. А пуштале су, јер се живело, чак и кад лекари нису тако мислили. Памтим необичан разговор једног угледног кардиолога из Сремске Каменице са мојим стрицем. Било је то, ако се добро сећам, на почетку деведесетих, после два или три озбиљна срчана застоја, након којих је било извесно, лекар је говорио, како стриц неће поживети ни две године. Овај мудрац у белом мантилу преминуо је за то време, а стриц Марко после двадесет година. Волео је да слаже пасијанс за столом у дневном боравку, на којем су увек стајали транзистор и чашица ракије. Пажљиво је слушао вести, у време кад још нису биле оволико прљаве и погане, а ракијом би опрао горак укус свега што га је окруживало, од чега није могао побећи међу књиге које није престајао да чита. Зато је ваљда добро и људе читао, али би их прво саслушао, упркос томе што је снаге понестајало, видело се то у његовом крхком и слабашном телу, које се гасило са годинама, мада је био висок и крупан човек. Данас, после скоро десет година од његове смрти, осећам да ме нико није тако пажљиво слушао и учио мудростима којих онда нисам била сасвим свесна, али које се данас пројаве, напоје ми душу у збрканој пустињи. Дан или два пре него што је напустио овај свет, држала сам га за руку у болници, није више могао да говори, пољубила га у чело, говорећи му не збогом, већ довиђења, сигурна да се сели тамо где копрена не прекрива светлост и где благе речи теку у млазевима, одакле у тренуцима неспокоја, кад је ваљда најпотребније, дође снага, због чега, као вечерас, поред упаљене свеће, заплачем и будем тужна. Потом будем радосна, јер сећање на њега не чили, неће никад. Његове су ме речи васпитале, а његов ће живот ‒ док сам жива ‒ бити пример великог живота, у којем није како други кажу, већ како ми кажемо, у којем се воли и страда по својој вољи и у којем су други људи саговорници и сапатници, не богови. Бог је један и вечерас се јави.

***

Пре петнаестак година, кад сам први пут отишла у Книн после Олује, попела сам се на тврђаву – са које се и данас застава вијори – и крадомице, док су пријатељи шетали около и уживали у погледу на град, згазила платно које је ветар под моје ноге нанео, осмехујући се дрско, као да то чиним мимо своје воље, а за неки виши циљ, мени непознат. Нико ме није видео. Кад сам о томе причала другима, једни су се смејали, други мој гест наградили лепим речима, а трећи се питали – шта ће ми то, могао ме је неко видети. Знала сам да ме нико неће видети, јер на оној книнској стрмини није било живе душе, а требало ми је да видим себе како се у том тренутку, на ветрометини и са осећањем понижења, јер сам у своме граду гост, подсмевам једном народу који мом није дозволио да живи и који га је, а да се није окренуо, отерао попут псета. Ништа се после овог није променило и неће, јер заставе су платно које се вијори ако је ветар наумио да се шета. Али питам се – зашто се онда у великим градовима налазе на брду које наткриљује град? Зашто једнима сметају, а други се њима поносе – ако су то обичне крпе на чијим се рубовима више и не назире ко их је скројио. Данас, ето, нисам желела да их газим. Данас сам гледала високо у небо.

***

Дете сам, слушам, док је весела галама, да свака кућа једну торбу има, у случају да се бежи брзо, ако гранате испуне небо, да све буде на истом месту – динари, накит и слике из албума. Никад не видех да је тако било, ту торбу ионако нико нема, мада се брзо полази из Книна. Једног јутра, небо је бакарно, а војску – кажу – познају по траговима. Из руке дршка пада, плачем, помишљам на рат и да се драма збива. Мајка дрхти и говори да није. – Само си ружно сањала.

***

Посљедњих мјесеци, што вријеме одмиче све више, често гледам слике старога Книна и људи који су некада тамо живјели и успијем, не буде ми тешко, да замислим како је било корачати тим маленим градом средином прошлога вијека док су старе госпође на глави носиле мараме, а преко руке боршу у којој би носиле кући спизу за свога мужа или га чекале на раскрсници гдје се у подне чуо жамор веселих пролазника, суботом, на примјер, кад се није радило, а веселило се под сунцем небеским, ваљда зато што се живјело и што је свега било, а мало је требало за ситне радости које су бојиле сваки педаљ пута дуж дрвореда којим су трчала дјеца, као с оне разгледнице што је стајала у витрини и дуго мирисала на дуње и смиље. Боже, како је лијепо кад оживи у мени дух тога времена, не знам ни сама шта се догоди, па осјетим мирис липе у авлији и чујем шкрипу капије, улази неко ко ми је драг, а све је моје, не могу се надисати милине – што сам у оном кутку свијета чији језик једино разумијем.

***

Војници у белом марширају главном улицом, пристигли одасвуд хрле према тргу не би ли се поклонили прошлости и подвигу. Вичу, грме, кô да је олуја. И само тог дана град је њихов. Свих других – он је наш, постиђен и већ стар, на усуканој калдрми код борића, пут водопада и Топоља, према Булиној страни и Врпољу, срамежљиво нешто говори, а чини се да јечи. Хоћу ли продисати? И хоће ли вас поново – бити?! (Книн, август 2020)

***

Кад дођеш у било који град, а тај град је пустињом постао и видиш људе који се веселе, јер весели су после туге и бола, радују се кад виде звезду у бескрајном плавом кругу, немој на њих палицом и грубо, немој их газити и кињити. Знаш да постоје, да живе тихо, да су обневидели од мрака и да ником не сметају, чак и кад се смеју, а смеју се ретко. Пусти их да буду где јесу, јер другачије не знају, а морају бити, да би били, сакрили к(т)о су, а то су што видиш, ево, ту. Склупчани у своју кожу, храпаве су им усне од тешког смиља које беру поред цесте. Не видиш то. Да видиш, знао би да их одавно више нема. (Книн, август 2019)

***

Сећам се – било је пре 23 године на јесен у Новом Саду, у једној основној школи, у учионици учитељице чије сам име заборавила, али чијих се речи сећам. Након часа музичког на ком смо помињали клавире и друге несличне инструменте, пришла сам учитељици и у чудном јој жару рекла како сам у Книну имала клавир и како је он био леп и како сам на њему свирала. Она ме је погледала благо, не усудим се рећи сажаљиво, мада сам већ и заборавила како је тачно било и рекла – Дивно! А јесте ли га понели овамо? Клавир?! – помислила сам у себи. Како клавир да понесем кад је велики, кабаст, не стаје у торбу у којој се већ налази глава?! Нисмо – рекла сам наглас и тихо отишла на своје место. И нисмо никад после о клавиру разговарале, јер убрзо потом нисам више била ученица драге учитељице. Али јесам разговарала са собом дуго и често о томе зашто клавир нисмо понели кад већ ништа друго нисмо. Како то да га нисмо некако могли изнети, могао је држати свако са своје стране по део, било нас је толико да свако ухвати један део клавира. Нисмо га понели. Нити смо до данас разумели зашто је клавир требало носити кад је већ био на добром месту, у мојој соби, у мојој кући. И сад нешто размишљам… Можда се на крају и не треба ничег сећати. Кад нешто постане део сећања, онда га више нигде другде нема. Ја бих да Книна буде. И да се све тамо врати. Клавир је можда неко сачувао. (1995–2018)

***

Дошла сам бајсом, немам обичај. У дворишту расте висока липа, ниске су јој гране. Испод једне крошње рецитовали смо Santa Maria della Salute. Топло је, бетон је, и пријатно је. Лето је, иако би требало да је тек пролеће. Тек видех да је скоро подне. Ушла сам. Имала сам посла нека. И неважна. Сређивала сам своје стари, одустна, увек таква кад сам најприсутнија. Да не видиш. А видео си у мојој коси липу. Пришао. Ниси ме питао. Брао си цветове у њој. Пустила сам те. Близу да будеш. Најближе што си икад био. Рекао си – види колико се уплело. Чула сам – колико смо се уплели. Колико се уплићемо. И кад нисмо ту. И кад нас нема. Отишао си. И ја сам. Отишла. А с места се нисам померила.

***

Путујући брдовитом Шумадијом, заволела сам ову плодну земљу и њене добре људе, колеге су ми постали драги пријатељи и пожелела сам да останем, да не одем, не напустим тло којег се многи одричу, а које – ето радости – може моје да буде.

***

Какав је неко са пријатељима, такав је у вези. Какав је у вези, такав је на улици. Какав је на улици, такав је на послу. Какав је на послу, такав је са децом. Какав је са децом, такав је у своја четири зида. Какав је у четири зида – такав је.

***

Ови што диљем света утишавају Чајковског и спаљују Достојевског и Толстоја ваљда мисле да су уметност ноте и слова, па кад се униште, тад завек нестану, али, авај ‒ рукописи не горе, господо драга, нисте читали Булгакова, јер да јесте, знали бисте и да ђаво дође само тамо где га зову, а да мајстори који пишу, све и да их стотину пута ометете, поћи ће месецу, можда Богу, земља им је мала.

***

Смејали сте се вицу – као и ја – о Црногорки која испраћа сина у Америку и сузе рони, а комшиница је теши речима: Хајде, јадна, што плачеш, вратиће се он, па не иде у Београд! Добро, врате се Београђани својим кућама, понекад, углавном лети, па се раскошно приморје претвори у српску престоницу на води и тад синтагма Београд на води добије смисао. Али нешто друго нема смисла – зашто се уопште из Црне Горе иде? Није Црна Гора велика, мада је брдовита и стрма, у пречнику тек неколико сати, дâ се то све брзо видети – доле море, горе планине, у средини крш, успут шума, понеко безимено језеро и градови смештени како је коме згодно било, а до којих се и не мора стићи, јер путокази понешто и сакрију, а табли је мало. Није Црна Гора велика, ко мери строго и круто се држи рецки на своме метру, нема ње ни за зуб ако ћемо поредити с другима, великима, с онима који су засенили свет и никуд више не гледају. Није Црна Гора велика. Али је – предивна. Видела сам њену дугу обалу, њено плаво, пространо, поносно море које понегде умиљато и љупко међу брда зађе, па би да га питаш – куда ћеш?!, а оно, не брини, зна, ђаво је то, па се изненадиш на каквом месту постоји и какво је чудо у природи направио. Видела сам како је пењати се од мора, било ми је жао, мислила сам да моје очи навлаче мрену, напуштају рај, шта би више да гледају, сем што морају да ходају, корачају, кући да стигну. Нема се у шта више гледати кад мора нема. Али – не. Има брда, има љутог крша, има камена који постојан бива као и човек на земљи и не да се, а све би да га смакне. Онуда само треба једном проћи, па знати да је Бог милостив. Леп је и Жабљак на који упути једна старија, фина жена, чудећи се симпатично што се тамо већ није било. А није, драга госпођо, није, јер увек бисмо да видимо туђе, а не своје, и радије се дивимо ономе што немамо, а не ономе што је наше. Све су то наши људи, једни и исти, добри, зашто не би били?! Истим језиком говоримо, једнако се крстимо и свима нам је кич музика која трешти, а Владо фин и може проћи. Што, па као да се на магистрали не стоји као на Бранковом и не звижди у ****** као кад неко на Славији пресече пут?! Није ли кртола кромпир, а вино – вино?! Није ли… ?! Јесте, увек јесте. Нека ми опросте они чије мишљење и не ценим нарочито по овом питању, али Црна Гора је – наше горе лист. Зато је селидба у Републику Србију – само незнатно померање у своме, као што су приморски градови само копна запљуснута водом. Зато у Црној Гори нема измештања из свога, ради одмора. Овде се човек попут мене врати своме, скоро као на извору. А мој извор је који километар даље, горе, на северу.

***

Каже се да су пре пола века леворуки морали да пишу десном руком. Мени је свеједно којом руком неко пише. Важно ми је само да пише – ћирилицом. (Чујем уздахе!) Ћирилица је српско писмо. Писмо је део језика. А језик је чувар идентитета једнога народа. Како то знамо? Лако. Кад год су освајани простори на којима су живели Срби, прво је забрањивана – ћирилица. Случајно? Неће бити. Лукави су освајачи. Знају оно што ми још нисмо научили – да ако желиш неког да покориш, мораш му сломити дух. И слажем се – јаки и могу слабе да тлаче. Али је најсветија човекова дужност да се брани. Јер одбрана је „с животом скопчана“. Зато – ваљда – ружа трње има. (Сутра је Свети Сава, сетих се!)

***

Паркирам ауто пет минута у месту. Желим да буде под конац. Раван као и суседни. Напред, па назад. Пет минута. Болест. Перфекционизам. Затегнем све под конац. Наместим како треба. Још једно савршенство догоди се у космосу. Ја – срећна. Излазим из кола. Приметим како је други, у ствари, крив. Како је сад и мој крив. Како је све… … Криво. Ког сам ђавола пет минута…?! Пустим кола. Нека стоје тако. На путу за даље размишљам – колико се често управљамо према кривима. И колико се често из тог лима никад и не изађе.

***

Питају ме шта мислим о Андрићграду. Била си тамо – кажу – неколико пута. Не чини ли ти се да и не пристаје великом писцу? Не би Андрић – можда – волео да је толико камена донесено ради њега. И биста његова, сокаци калдрмисани, неколико великих зграда… Није то он. Нека и није, због њега је. Вишеградска касаба је оживела због тог градића. А тај градић подигнут је у славу смисла. Некога је дирнуло дело великог писца. Нису ме питали шта мислим о Сајма књига, о стасалим новим литератама и о прашку за прање веша који се делио уз наслове. И нека нису! Не знам о томе ништа. Знам само да ове године нисам била на Сајму први пут после двадесет година.

***

Чуда ли?! Уђем ли у катедралу, неку, било коју, смештену у срцу града, осетим ─ моћ. Туђу. Градитеља. Изумитеља. Човека пред човеком. Моћ. И изађем ускомешаних осећања ─ како заволети оно пред чим сопствена снага утихне?! Уђем ли у манастир, неки, било који, смештен у далекој гори, осетим ─ мир. Свој. У себи. Са собом. Мир. Остала бих дуго на том месту. Јер су осећања на месту. Чудно је. И догађа се често.

***

Док смо прилазили разрованом аеродрому ‒ многи ни не знају да су тамо градилиште и неред ‒ наш гост из Немачке успео је да се снађе и домогне горњег спрата, потом изађе из зграде и брзо ускочи у ауто који је једва стао у међупростор између ивице пута што води ка излазу и реке аутомобила којој није јасно куда ће, путем или на небо. Наочит и елоквентан, будући економиста комуницирао је са нама на неколико језика, а социјално интелигентан, вешто се сналазио у свакој ситуацији, онда кад треба да говори и онда кад треба да ћути. Рекао ми је да није читао Шекспира и Гетеа, понеки одломак можда, али се слабо сећа ако је тако било, јер школски програм у Немачкој другачије је врсте, оријентисан углавном ка споља, мало ка унутра. Млади људи уче се да се снађу у животу, да га сагледају рационално и економично, да не расиспају своје снаге на питања која почињу речју зашто, још мање да уверавају како је нешто ‒ зато. На крају дана ‒ закључио је ‒ људи су мање-више исти, гладни или сити, жељни сна и новог почетка, ако га има. Дух склон филозофичности ‒ макар у себи ‒ критикује оваква начела, али их помало и усваја, јер увиђа да је живот потребно уредити тако да се много не троши, не би ли што дуже трајао и био на корист онима који га узму под своје окриље. Зато смо на Божић пошли у Храм Светог Саве, једни да нахране душу, а други да виде архитектонску раскош, можда да у њеној лепоти уживају и да јој се диве. Задржали смо се тамо, шетали укруг, застајкивали, потом поново пружили корак и онда, после сат времена, изашли, да бисмо госта питали: какви су његови утисци? Нисам много марила за одговор, јер Исусове очи мотриле су нас са високе куполе кад смо изашли и његову снагу осећала сам кад смо се од светилишта одмакли, али ипак, требало је неко питање да се постави, јер долазак на оваква места буди тишину и дијалог, осети се благост која би са неким да се подели. Каже ми мој добри гост како му је драго што смо до Храма отишли, јер је, обилазећи католичке катедрале, видео таму, таква места покаткад уливају страх, као да је намера градитеља била да се посетилац уразуми и можда уплаши, не би ли и порез ревносно плаћао и водио рачуна о својој одори, сасвим је мало помена о души, а овде ‒ све је светло, такве су боје и зидови, као да се верник позива слободно да уђе и Богу се помоли. Нисам желела другим питањима да кварим овај тренутак, за мене свечан, у којем млади Европејац ‒ поборник екологије и добрих животних навика, што о Фаусту и Хамлету углавном не зна ништа, а обећао је да ће их читати, такође, одлучни атеиста ‒ препознаје смисао православља и одваја га од других религија једним погледом и у њему ‒ православљу ‒ види светлост и слободу. Несвестан снаге својих речи, мој гост, брат од ујака, висок и наочит момак, леп, изрекао је једноставним језиком лепоту и уверио ме да је истина увек јасна и светла, а да је не види само онај који ‒ логично ‒ пребива у мраку. * Јуче је отпутовао и данас ми пише како га радује што у Београду пада снег.

Биљана Ковачевић



ОТАЦ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ О РУСКОМ ПИТАЊУ. ПОРЕКЛО ПРОБЛЕМА (Петар Драгишић)

Није без основа теза да је Рихард Николаус фон Куденхове-Калерги (1894-1972) отац европских политичких и економских интеграција. Већ самим својим сложеним пореклом (отац – аустријски дипломата и аристократа, мајка – ћерка јапанског трговца) гроф Куденхове-Калерги се квалификовао за бављење мултинационалним подухватима. Овај аустријски филозоф је своје мисли о интеграцији европских држава формулисао још у својим двадесетим годинама и представио их јавности само неколико година по завршетку Првог светског рата. Већ новембра 1922. године он се у новинском чланку Пан-Европа. Један предлог (Paneuropa. Ein Vorschlag) изјаснио за политичко и економско уједињење европских земаља, да би годину дана касније то детаљније образложио у књизи Паневропа.

Калерги је и политичким активизмом промовисао своје паневропске тезе; најпре у оквиру Паневропске уније, коју је основао почетком двадесетих година, а после Другог светског рата као лидер Европске уније парламентараца. За пионира европских интеграција сматрали су га многи, попут Ота фон Хабсбурга (звао га је пророком Европе) или Черчила, који га је поменуо у свом чувеном говору у Цириху 1946. године, у којем је пледирао за европско уједињење.

Куденхове-Калерги

Какве је била Калергијева визија уједињене Европа? У већ поменутој књизи Пан-Европа он се заложио за уједињење континенталне Европе. У њеном саставу, дакле, не би било Енглеске, али ни Русије. Сматрао је да је уједињење континенталне Европе једини начин да се тај простор одупре војној сили Русије/Совјетског Савеза и финансијској моћи САД. Ипак, Калерги је више страховао од колоса са истока, па је своју Пан-Европу пре свега видео као одговор на ту претњу и шансу за обуздавање московске империје. Присећао се историје античке Грчке, односно чињенице да су међусобни сукоби грчких полиса олакшали продор македонским завојевачима. Поигравајући се аналогијама, нагађао је да иста судбина може да задеси и Европу, коју би угрозио неки нови Филип II, који би овог пута дошао – са истока.

Калерги није видео никакву могућност индивидуалног супротстављања европских држава Русији. Отуда је, по њему, једино решење било европско уједињење чија би сврха била онемогућавање даљег руског напредовања ка западу. Калерги се посебно прибојавао проруске оријентације Немачке, па је апеловао на смиривање француско-немачког ривалства, које је Немце пречесто гурало у загрљај Москве.

Иако је у Русији видео политичког непријатеља Европе, Калерги је подвлачио неопходност тесне економске сарадње с њом. Није, међутим, објаснио како би и докле такав оксиморонски однос у пракси био могућ.

Све то пише у књизи Richard N. Coudenhove-Kalergi, Pan-Europa, Pan-Europa-Verlag, Wien 1923, а ми читамо и преводимо данас, скоро век касније.


“Русија је – ако занемаримо кратку границу према Турској – једини копнени сусед Пан-Европе. Једној организованој и индустријализованој Русији ниједна европска држава у војном погледу не би била равна. На тај начин Русија већ самим својим постојањем врши стални притисак на европске државе. Овај притисак ће расти пошто европски природни прираштај не може да прати руски.

Читаво европско питање претвара се у руски проблем. Основни циљ европске политике мора бити спречавање руске инвазије. Да би се то спречило постоји само једно средство: уједињење Европе. Историја Европу ставља пред избор – или формирање државног савеза уз превазилажење националних непријатељстава или ће Европа постати плен Русије.(…)

Светски рат се завршио распадом централних сила. Европски зид према Русији се сломио. Уместо средњоевропских војних монархија данас је на сцени пола туцета средњих и малих држава и једна демилитаризована велика земља. Ниједна од ових држава није довољно јака да се на дужи рок одупире руском притиску. Пољска и Румунија су преслабе да у овом веку преузму ону улогу коју су у прошлом веку играле Аустрија и Пруска – улогу европске граничне заштите према Русији.

Чим се Русија опорави од своје унутрашње катастрофе неће моћи ни Пољска, ни Румунија, ни Чехословачка да зауставе њен марш ка Западу, а то ће још мање моћи разоружане Мађарска, Аустрија и Немачка. Руској сили, тако, остаје отворен пут до Рајне, Алпа и Јадранског мора. Јасно је, међутим, да би ова граница била само пролазна етапа и да би Русија после једног примирја освојила Западну Европу на исти начин као простор Средње Европе. Тако би Европа доживела судбину Старе Грчке.

Колико је ова опасност непосредна говори чињеница да је Русија током прошле деценије два пута покушала да прошири своју хегемонију на Европу: први пут током Светског рата, а други пут у време Револуције. Да је 1915. године цар Николај II, освојио Берлин и Беч он би диктирао мир и Европа би лежала под његовим ногама. Чешка и јужнословенска држава биле би руске вазалне земље, а половина Европе ушла би у руску сферу утицаја.

Да је 1919. године Карл Либкнехт победио у Немачкој, она би приступила московској држави. Италија и Балкан би следили тај пример, као и Мађарска. Лењин би, тако, постао господар Европе. Између 1915. и 1919. године у Русији се све променило, али је само њена жеља за експанзијом остала непромењена. То није везано за неку партију или личност. (…)

Јединствен циљ свих Европљана, без обзира на њихове партије или нације, требало би да буде спречавање руске инвазије. Победа црвене Русије не би означила само пораз европске буржоазије, већ (…) и пораз европске социјалдемократије. Победа беле Русије не би била од користи ниједној партији или класи. Европски народи би доживели исту ону судбину коју је руски део Пољске морао да преживи током једног века. Био би згажен не само социјализам, већ и либерализам и Европа би се културолошко-политички вратила у доба Филипа II. (…)

Једина паметна европска политика је помирљив курс према Русији, али уз осигурање за сваку евентуалност. До овог осигурања може се доћи само солидарном гаранцијом свих европских држава границе између Русије и Европе, односно пан-европским дефанзивним савезом против руске опасности. (…) Овај пан-европски пакт био би у исто време израз државничке мудрости и правде, јер би сваки руски напад на Варшаву, Лавов или Букурешт био индиректно усмерен против Берлина, Беча и Париза. Немачка и Италија би на Дњестру бранили не толико страну, колико сопствену границу. Било би неправедно, немогуће и претерано очекивати од Пољске и Румуније да оне саме преузму заштиту Европе од једне империје која је тридесет пута већа од њих две заједно. (…)

Друга претпоставка делотворне заштите источне границе је јединство европских држава. Вечни породични сукоби европских народа слабе њихову одбрану од Русије. Сваки европски рат Русији би понудио добродошлу прилику за интервенцију. (…)

Трећу опасност за Европу чини проруска оријентација неколико европских држава, пре свега Немачке. Данас је Немачка политички ближа Русији, него западним државима. (…) Један велики део немачке јавности се нада да би се савезом са Русијом поништио Версајски уговор и да би поново дошло до поделе Пољске. Ова проруска оријентација Немачке представља једну од највећих опасности по будућност Европе, зато што би прикључивањем Немачке руској сфери Рајна постала граничка река Европе. Остатак Европе би, у том случају, представљао један торзо, упућен на то да буде англосаксонски протекторат. Тиме би паневеропска идеја била заувек сахрањена.

Узрок немачке русофилије је француски притисак. Немачко-руски савез ће јачати како буду расле напетости између Немачке и Француске. Тако од европских сила, пре свега од Француске, зависи да ли ће Немачка бити сачувана за Европу, или ће од ње бити одбачена.”



Калергијеви апели за уједињењем Европе у циљу парирања евентуалној руској експанзији нису искључивали тесну економску сарадњу „Пан-Европе“ и Русије. Он је истицао, наиме, да осим што Русија за Европу представља претњу, Европа истовремено у великој мери зависи од ње, односно од њених житарица. Примећивао је и зависност Русије од увоза индустријских производа из Европе, посебно пољопривредних машина и саобраћајне инфраструктуре. Зато би, прибојавао се Калерги, непријатељство Русије и Европе оштетило обе стране, а корист донео трећем играчу овог светског преферанса – америчкој индустрији. У трци са енглеском, америчком и јапанском економијом за позиције у руској привреди Европа није смела да дозволи, сматрао је гроф Калерги, да “европска политика оптерети њену економију”. Подвлачио је да су обе стране, и Русија и Европа, потребне једна другој да би се економски подигле. У ту сврху он је предлагао својеврсно привремено (макар једну деценију дуго) замрзавање политичког сукоба Руса и Европљана, односно да обе стране у својим односима приоритет дају економским, а не спорним политичким питањима.

На папиру, ова калкулација грофа Калергија – гледати се с Русијом преко нишана уз истовремену тесну економску сарадњу са њом – изгледа сасвим просто. У пракси, она је представљала неизвестан ход по жици, утопијску идеју, чијој неодрживости управо ових недеља сведочимо.

ПРЕД ТРАНШЕЈОМ. РЕВОЛУЦИЈА И КУЛТУРА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1944–1947. ГОДИНЕ (ГОРАН МИЛОРАДОВИЋ)

Током четрдесет и пет година социјалистичке Југославије јавно се могло говорити једино о злочинима снага поражених у Другом светском рату. Међутим, падом берлинског зида и сломом европског социјализма пале су и многе инхибиције. У јавности су се почели појављивати људи спремни да кажу нешто од тој болној теми, па чак и они најћутљивији, од којих то нико не би очекивао. Један остарели Титов партизан, уморан и мучен несаницом, одлучио је да своју душу олакша пред филмском камером: „Тога дана, разумеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свесно свој задатак. […] Кад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“[1]

Каква је веза те исповести, међу хиљадама сличних, али неизговорених исповести, са културом у Југославији?

Нови културни модел, који је стизао са новим типом власти, крчио је себи пут и тражио место у друштву као што је то чинио и на свим другим пољима: насиљем. Прве егзекуције припадника грађанског слоја, који су сматрани за „класне“ непријатеље, а међу којима је било интелектуалаца и уметника, извршене су у јесен 1941. године у Ужицу, непосредно пре повлачење партизана из града пред пристижућим немачким трупама. После тортуре и испитивања, 28. новембра је убијен и бивши комуниста Живојин Павловић, аутор књиге Биланс совјетског термидора, у којој је оштро критиковао Стаљинову политику тридесетих година.[2]

У истој групи Ужичана, под оптужбом да је „енглески шпијун“, стрељан је и академски сликар Михајло Миловановић, ратни сликар Врховне команде Српске војске у Првом светском рату. Када су месец дана касније немачке окупацине власти дозволиле откопавање масовне гробнице, нађено је око осамдесет лешева људи убијених с леђа, пуцњем у главу.[3]

Ужичка епизода је нарочито значајна јер представља матрицу збивања у многим другим градовима, а посебно 1944. и 1945. године, када су партизанске и совјетске јединице овладале целом земљом. Услед политичке штете коју је КПЈ претрпела због злочина које су њени припадници извршили почетком рата била је одложена „друга фаза револуције“, која је подразумевала суров обрачун са „класним непријатељем“, укључујући и масовна стрељања особа за које се претпостављало да су могући политички противници.[4]

Проскрипције културних стваралаца је још 1943. године отпочео бивши надреалиста, а током рата комесар Космајског партизанског одреда Ђорђе Јовановић, текстом у коме је тврдио да „[…] Издајник своје отаџбине не може да буде песник, музичар, сликар, нити било какав културни стваралац. […]“, и да „[…] Није […] довољно да један српски културни радник не буде на страни окупатора, већ је неопходно да се бори против њега. […]“.[5]

Станислав Краков (Wikipedia)

Поименце су поменути писци Светислав Стефановић, Владимир Велмар Јанковић, Никола Трајковић, Драгиша Васић, Станислав Краков и Десимир Благојевић; филозофи Владимир Вујић и Милош Ђурић; музичар Светомир Настасијевић; ликовни уметник Јосиф Мајзнер; управник Народног позоришта Јован Поповић и трупа кабареа Централа за хумор. Ђорђе Јовановић није превидео ни пасивност својих некадашњих књижевних и политичких истомошљеника: „[…] Књижевници [Душан] Матић и [Александар] Вучо и ‘научник’ Др Љуба Живковић својим држањем под фашистичком окупацијом оличавају неизбежну судбину данашњих ликвидатора, које ликвидирање борбе, коју су некада водили, доводи до издаје. […]“.[6] Није прошло много времена, и партизани су ушли у градове.

Својеврсна потврда оправданости и идеолошка верификација спроведених проскрипција дата је у реферату Радована Зоговића на Првом конгресу књижевника, 17. новембра 1946. године, који је именовао ствараоце, идејне и уметничке правце, који су, непосредно или посредно, служили окупатору. Он их дели у три категорије: 1) „фашисти“, „профашисти“ и „националисти“: Миле Будак, Светислав Стефановић, Владимир Велмар Јанковић, Мирко Јаворник, Тине Дебељак, Тодор Манојловић, Антон Мизетео, Драгиша Васић, Младен Ђуричић, Нарте Великоња; 2) „троцкисти“ и „троцкизери“: Мирко Кус Николајев, Савић Марковић Штедимлија, Веселин Брезнанац, Иван Софта и Бранко Л. Лазаревић; 3) „религиозни мистичари“, „млађи формалисти-декаденти“ и „старији апсолутни ларпурлартисти“: Антун Бонифачић, Сима Пандуровић, Љубо Визнер, Ђуро Виловић, Олинко Делорко.[7]

У оним случајевима када су писци и сликари били убијени власти су настојале да се и њихова дела уклоне из јавности. Божовићеве приповетке су после Другог светског рата први пут штампане 1990. године, док је прва изложба слика Бранка Поповића била организована тек септембра 1996. Године.[8] Прва ретроспективна изложба слика Михајла Миловановића организована је новембра 2001. године у Ужицу. Претходних деценија неке његове појединачне слике биле су доступне јавности, али је његово име или прећуткивано или су слике приписиване другим ауторима.[9]

Рекло би се да прави смисао тог и других сличних поступака није био толико у затирању њиховог дела због њега самог, већ пре због брисања сваког трага који је водио ка тим егзекуцијама и мрачним почецима режима. Дела убијених аутора стално су подсећала на датум и начин њихове смрти. Касније, у време нешто либералнијег односа Комунистичке партије према стваралаштву, истрајавало се на селективном „забораву“, јер би сазнање о тим крвавим чисткама бацила ружно и политички шкодљиво светло на Титов режим у време када је грађена фама о „социјализму са људским ликом“ и када се режим најтоплије препоручивао западном делу земљине кугле.

*****

За смртне казне и робију због „колаборације“ задужени су били војни судови.[10] Према доступним подацима, у Србији је од стране партизана стрељано мање од двадесет културних делатника, док ван Србије, колико је познато, нико из културне елите није био убијен.[11] Карактеристично је и опажање, изречено у то време на седници Јединственог народноослободилачког фронта Србије, да се „[…] за исту кривицу у Хрватској добија 12 година робије, а у Србији изгуби глава. […]“[12]

Прича за себе је пријатељ[13] Крлеже и Марка Ристића, Густав Крклец, који је 1944. године у Загребу, главном граду НДХ, у издању Хрватског издавалачког библиографског завода, штампао књигу песама под насловом Тамница времена (1939.–1941.) – да би читаоцу одмах било јасно које време аутор сматра „тамновањем“. По тематици то је претежно патриотска поезија, где се, поред осталог, може прочитати и: „[…] То није живот! Вјечно иза плота/жеђати жарко барем кап живота.//Без звиезда бити, без сунца, без сјаја,/суморан сужањ усред завичаја.//Гасити страсти, жудње, жеље живе,/кроз ноћи мртве и кроз дневе сиве.//Бити ко мрав на изгубљеној стази/по којој тежка, туђа нога гази.//И знати, да је само савјест чиста/ко оштар нож, што осветнички блиста. […]“.[14]  Неко ко је у тренутку када се Црвена армија примицала Балкану у Загребу објавио овакве стихове и од Павелића добио орден Томислава I реда[15], а притом се сматрало да је био „[…] усташки конзул у Земуну и издавао лист који се звао Граничар […]“[16] , морао је да има снажне заштитнике код нове власти да би прошао без озбиљнијих консеквенци. Крклеца је, највероватније, заштитио Крлежа, и то у толикој мери да је 1947. године, у оквиру књиге Изабране пјесме, поново штампао и Тамницу времена, за коју је Министарство просвјете НР Хрватске знало да је изашла „[…] као посебна књига за вријеме усташа у Загребу. […]“.[17] Није прошло много, а Крклец ја постао председник Матице хрватске (1950–1953), а потом Друштва књижевника Хрватске и Савеза књижевника Југославије.[18]

Густав Крклец (Wikipedia)

Упркос нестанку усташке државе 1945. године, неке културне институције у Хрватској су и после рата очувале свој кадровски континуитет са њом, што је нарочито било видно Србима из Хрватске. Један од најистакнутијих представника Срба у државним и партијским структурама НР Хрватске, генерал Раде Жигић, био је ухапшен октобра 1950. године и убијен марта 1954. године на Голом Отоку. Приликом саслушавања у вези ставова према резолуцији Информбироа он је говорио и о разлозима свог незадовољства послератним стањем српског народа у Хрватској, нагласивши да у оквиру Југославенске академије знаности и умјетнисти (ЈАЗУ) у Загребу има остатака „[…] изразито непријатељских елемената, који несметано раде против ове власти […]“.[19]

Жигић је посебно поменуо Крклеца и „познатог србофоба“, историчара књижевности Миховила Комбола, који је фебруара 1945. године био изјавио да Србе „[…] Треба до једног милиона потући, а остало има да се приклони нама. […]“, док је, према Жигићу, писац и послератни председник Друштва књижевника Хрватске, Славко Колар, током бомбардовања Београда 1941. године изјавио да „Треба бомбардовати док је и један тај гад жив.“[20] Колар је тек крајем 1951. године удаљен из Управе Савеза књижевника Југославије, када је изгубио и чланство у тој организацији.[21] Очито располажући подацима полицијске провенијенције, Жигић је тврдио да управо у ЈАЗУ има много „клерикално-усташких елемната“, које, по његовом мишљењу, „форсира“ угледни и утицајни секретар академије Бранимир Гушић.[22]

Осим њега, постојање шовинизма у оквиру чланства ЈАЗУ констатовао је и организациони секретар КП Хрватске и потпредседник владе НР Хрватске, такође Србин, Звонко Бркић, приметивши да се то огледа пре свега у погледу језика.[23] Када је 1950. основан Југославенски лексикографски завод (ЈЛЗ) у Загребу, а Крлежа постао његов директор, за свог помоћника и „десну руку“ узео је Мату Ујевића, који је у време НДХ био главни редактор Хрватске енциклопедије.[24]

Али, и ван ЈАЗУ, Лексикографског завода, Матице хрватске и ДКХ било је хрватских уметника који су деловали у време окупације, у оквиру институција НДХ, а прошли су са симболичним казнама. Рођак Влатка Мачека, пијаниста и композитор Иво Мачек, наступао је за време НДХ као солиста и у коморном саставу више пута, 10. априла 1943. године свирао је на прослави годишњице НДХ, потом и код немачког посланика Кашеа, а као солиста или пратилац гостовао је у Словачкој, Румунији и Рајху.[25] После рата Мачек је од Суда части био кажњен забраном јавног наступања у трајању од једног месеца, а потом је именован за доцента на државном конзерваторијуму у Загребу. Није прошло много, а Иво Мачек је постао председник Савеза музичких уметника Југославије, да би већ 1953. године предводио делегацију која је за време Конгреса музичких уметника посетила председника Тита.[26]

Диригент Борис Папандопуло је током окупације био директор Загребачке опере. Партизане је, наводно, помагао месечном новчаном помоћи, али је извршавао и све послове за усташки режим. Суд части га је после рата казнио са шест месеци забране наступања као диригента. Потом је постављен за директора опере у Ријеци.[27] Сплићанка, балерина Ана Хармош-Роје, била је 1941. године постављена за руководиоца у загребачком казалишту, 1943. је гостовала у Бечу, а током 1943–4. радила је као предавач берлинске државне балетске школе и, како су тврдили њени претпостављени у позоришту, „[…] вјеровала у дисциплину нацизма у стручном раду. […]“.[28] Од суда части Хрватског народног казалишта (ХНК) била је кажњена са месец дана забране јавног наступа, а почетком 1947. године је већ постала руководилац, прима балерина и балетски педагог.[29]

Чињеница да је Антун Аугустинчић пре рата направио споменике краљевима Петру I и Александру Карађорђевићу, а током рата бисту Анте Павелића, није умањила значај који је стекао као председник предратног Друштва пријатеља Совјетског Савеза, потпредседник АВНОЈ-а и аутор прве бисте Ј. Б. Тита, коју је направио током јесени 1943. године у Јајцу.[30] Остали хрватски уметници нису морали много да се брину докле год су се кретали у оквиру његовог примера, јер у домену ликовних уметности он је био ауторитет какав је Крлежа био у литератури. Уколико би ипак дошло до каквих проблема, интервенисала је „виша инстанца“, односно политички врх Хрватске. Крлежа је причао да је сликар Љубо Бабић „[…] Креирао […] новчанице Независне државе Хрватске и цртао неке амблеме, па је послије рата требало да буде стријељан. У Београду су стријељали стотињак интелектуалаца који су сурађивали с окупатором, па је требало то учинити и на овој страни. Међутим, Бабић заиста никада није био усташа, чинио је такођер услуге покрету. Стево Крајачић му је спасио главу. […][31]

Бабић вероватно није био усташа, као што ни они стрељани у Београду нису били ни недићевци, ни љотићевци, ни четници, али је „револуционарна правда“ ипак била подељена асиметрично.

Ту бу се, можда, још једном требало замислити над Крлежиним речима које су изговорене крајем 1947. године, приликом избора Ј. Б. Тита за почасног члана ЈАЗУ: „[…] Да није било далековидне политике Титове и његових сурадника, […] хрватски народ би се послије Другога свјетскога рата нашао у положају неразмјерно неповољнијем но што је био онај послије слома Аустрије год.[ине] 1918. Компромитиран пред свијетом квислиншком политиком једне клике пустолова и убојица, наш народ би се нашао послије покоља, на крају рата, освојен и поробљен оружјем свих оних међународних политичких фактора који су му одувијек порицали право на слободу и политичко самоодређење. […]“[32]

Победом комуниста у Југославији хрватска културна елита се избавила одговорности за недела НДХ у оквиру чијих институција је током рата градила каријере и неговала континуитет националне културе. Нова политичка елита социјалистичке Хрватске пружила је руку старијој, културној. Српска културна елита сматрана је од стране комуниста за део великосрпске хегемонистичке клике и у складу с тим третирана. На пољу културе се промена центра моћи у Југославији може јасније видети и лакше доказати него било где другде. Неке последице тог лома још увек нису до краја сагледане и оцењене.



[1] Ljubojev, Petar, Evropski film i društveno nasilje (Svet minulog kolektivizma), Novi Sad/Beograd 1994, str. 287 i 286 (у даљем тексту: P. Ljubojev, Evropski film…). Исказ једног од извршилаца стрељања наведен према документарном снимку објављеном у серији: Историја, мит и савременост, Телевизија Нови Сад, фебруар 1991.

[2] Видети: Гавриловић, Слободан, Живојин Павловић и Биланс совјетског термидора: Политичка вбиографија, Београд  2011.

[3] Шапоњић, З, „Повратак Михаила Миловановића“, u: Глас јавности br. 1161, god IV, 29. X 2001, стр. 17 (у даљем тексту: З. Шапоњић, Повратак Михаила Миловановића…). Тим податком се релативизује претходна тврдња егзекутора да је у Ужицу стрељано 400–500 људи. Могуће је да тада нису била откопана сва стратишта. Међутим, од тачног броја убијених за нашу тему су важнији изразито идеолошки критеријуми погубљења.

[4] О тим збивањима види: Dedijer, Vladimir, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita III, Beograd 1984, стр. 110, 131, 133.

[5] Jovanović, Đorđe, „Štuka-kultura“ u: Tešić. Gojko, Zli volšebnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917–1943., III, Beograd–Novi Sad 1983, стр. 484 i 486. Прво издање у: Glas JNOFS, II/1–2, 1943, стр. 4–6 (у даљем тексту: Đ. Jovanović, Štuka-kultura…).

[6] Đ. Jovanović, Štuka-kultura…,стр. 4–6.

[7] „Реферат књижевника Радована Зоговића: О нашој књижевности, њеном положају и њеним задацима данас“, у: Глас ЈНОФС, 18. XI 1946, стр. 4.

[8] Komlenović, Uroš, „Izložba kao parastos“, у: Vreme, 28. septembar 1996, стр. 52–55.

[9] З. Шапоњић, Повратак Михаила Миловановића…, стр. 17.

[10] Vodušek Starič, Jera, Kako su komunisti osvojili vlast 1944.–1946., Zagreb 2006, стр. 298–306 (u daljem tekstu: J. Vodušek Starič, Kako su komunisti); Radelić, Zdenko, Hrvatska u Jugoslaviji 1945.–1991. Od zajedništva do razlaza, Zagreb 2006, стр. 61–63 (у даљем тексту: Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji).

[11] Стрељано је, међутим, у Хрватској, од стране партизана, 38 од укупно 332 новинара акредитована при влади НДХ. Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji…,стр. 154.

[12] Митровић, Момчило, Изгубљене илузије. Прилози за друштвену историју Србије 1944–1952, Београд 1997, стр. 76.

[13] Тако га Крлежа назива у свом писму Марку Ристићу од 16. јуна 1941. Према: Р. Поповић, Крлежа и Срби…, стр. 56.

[14] Види: Krklec, Gustav, Tamnica vremena (1939.–1941.), Zagreb 1944, стр. 22. Наведена књига поштује правопис који је био уведен у НДХ.

[15] Mihajlović, Borislav Mihiz, Autobiografija – o drugima I, Novi Sad 2003, стр. 195. Наводно је током рата Крклец написао и једно писмо Дражи Михајловићу и дотурао хартију партизанима – „за сваки случај“.

[16] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje…, стр. 182. Да је Крклец био опуномоћени представник НДХ у Србији тврди се и у совјетском документу намењеном информисању њихове државне и партијске делегације пред пут у Београд 1955. године. Тај документ је објављен у: Милорадовић, Горан, „Jугословенска књижевна сцена четрдесетих и педесетих година ХХ века (Совјетска специјалистичка анализа)“, u: Годишњак за друштвену историју, X, св. 1–3, 2003, стр. 229–262.

[17] Архив Југославије (АЈ), 314, Ф9, 449. Министарство просвјете НР Хрватске Комитету за културу и уметност Владе ФНРЈ са Пов. бр. 2224, од 7. VI 1947.

[18] Види: Leksikon pisaca Jugoslavije, III, K–LJ, Novi Sad 1987, стр. 437.

[19] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje…, стр. 182.

[20] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje…, стр. 182–183.

[21] АЈ, 498, Ф12, стр. 16. Стенографске белешке са пленума Управе Савеза књижевника Југославије, 2. XИ 1951. у Сарајеву

[22] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje, стр. 182–183.

[23] T. Jakovina, Američki komunistički saveznik…, стр. 425.

[24] Čengić, Enes, S Krležom iz dana u dan, II, Zagreb 1985, стр. 88–89 (у даљем тексту: E. Čengić, S Krležom iz dana u dan…).

[25] АЈ, 314, Ф1, 393. Карактеристика Иве Мачека, издата од стране помоћника ректора Државног конзерваторија у Загребу Натка Девчића и шефа Музичког одсјека Министарства просвјете НР Хрватске Станка Врињанина. У документу стоји да је Иво био „нећак“ Влатка Мачека.

[26] D. P. „Muzička reprodukcija“, у: Vjesnik SSRNH 2551, god. XIV, 16. svibnja 1953, стр. 5. (интервју са Миланом Хорватом и Ивом Мачеком).

[27] АЈ, 314, Ф1, 393. Карактеристика Бориса Папандопула коју је Министарство просвете НР Хрватске упутило Комитету за културу и уметност Владе ФНРЈ, са пов. бр. 120, од 19. I 1948.

[28]  АЈ, 314, Ф1, 389. Карактеристика Ане Хармош-Роје коју је Хрватско народно казалиште упутило Министарству просвјете НР Хрватске, са пов. бр. 15, од 1. II 1947.

[29] АЈ, 314, Ф1, 389. Карактеристика Ане Хармош-Роје коју је Хрватско народно казалиште упутило Министарству просвјете НР Хрватске, са пов. бр. 15, од 1. II 1947.

[30]   Дипломатски архив Министарства спољних послова Србије (ДА СМИП), ПА, 1945, Ф30, Пов. бр. 3584. Кратка биографија А. Аугустинчића коју је крајем августа 1945. Министарство просвете Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) послало МИП-у ДФЈ поводом конкурса за Стаљинову награду; АЈ, 507, IX, 119/I-6, Аугустинчићева карактеристика на руском језику коју је А. Ранковић послао амбасадору В. Поповићу у Москву; Đilas, Milovan, Vlast, London 1983. стр. 58–59; Манојловић Пинтар, Олга: „’Тито је стена’. (Дис)континуитет владарских представљања у Југославији и Србији XX века“, у: Годишњак за друштвену историју XI, 2–3, 2004, стр. 86–100.

[31] E. Čengić, S Krležom iz dana u dan…, II, стр. 82.

[32] Malinar, Anđelko, Krleža o Titu, Sarajevo – Zagreb 1980, стр. 108–109. Текст предлога за избор маршала Тита за почасног члана ЈАЗУ написао је њен потпредседник Крлежа, а прочитао председник Андрија Штампар на свечаној седници 28. XII 1947.



Сажетак чланка: Горан Милорадовић, „Хегемонисти“ и „револуционари„: КПЈ/СКЈ и културна елита у Југославији средином 20. века, У: Историја 20. века 2 (2008), стр. 371-389.

Чланак се може у целини читати и овде.

Featured image: Партизани у ослобођеном Загребу (Wikipedia)

МАХАТМА ГАНДИ И СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ (НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ)

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

МАХАТМА ГАНДИ И СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ

У Београду се 15.11.1926. десио један скандал. Те вечери Рабиндранат Тагор наступао је на Универзитету. Гостовање песника у Краљевини СХС пропраћено је с великим интересовањем. Тагор се срео са Николајем Велимировићем, публици га је представио Павле Поповић, интервјуисао га је Станислав Винавер, а Ксенија Атанасијевић је имала прилике да му постави питање о феминизму. Бранимир Ћосић нацртао је портрет који је песник потписао. На предавању, како извештавају новине, сала je била препуна, а велик број људи остао је испред. У дугој жутој одори, Тагор није разочарао своју публику. Међутим, усред читања са галерије су се зачули звиждуци и повици „Доле Тагор, живео Ганди”; бацани су леци, на српском и енглеском, у којима је индијски нобеловац оптужен да се поклонио западној цивилизацији и да није подржао Гандија.i Перформанс су извели зенитисти на чијем су челу били Љубомир Мицић и његов брат Бранко Ве Пољански, те сликар Мирко Кујачић. У гласилу Зенит они су објаснили свој напад: Тагор је за њих „лажни пророк” и „путујући глумац”, очигледно издајник индијског духа, ког позивају да се по повратку у Индију поклони Гандију.ii Ђорђе Костић се 1972. присећа како је демонстрација завршила: «После узвика ‘Доле слуге британског империјализма!’ Тагора је скрштених руку на грудима посматрао публику, подигнуте главе, светачки леп. Публика се умирила, а Мицић и неколико других заћутали су, и само осећајући нелагодност која се прелила по сали… Тагора је почео да пева једну од својих песама и доживео је незапамћен успех“.iii Мирко Кујачић је након скоро шездесет година (1985) описао акцију овако: „Нас десетак је дошло и почели смо да вичемо међу осталим стварима: ’Доле, идите код вашег пријатеља Гандија, како вас није стид, шта ви овде изигравате а он је у затвору…’ и почели смо да бацамо летке.”iv

Зенитисти су се, што је и савременицима било јасно, ослонили на књигу Ромена Ролана о Гандију која је пренагласила разлике у Гандијевом и Тагоровом погледу на борбу за независност. Али занимљивије питање је зашто су стали на страну Гандија и шта уопште бучни авангардисти имају с проповедником ненасиља? Инцидент још и можемо разумети као део авангардне поетике и зенитистичког очекивања пропасти Запада. Међутим и Николај Велимировић – свакако различит од Мицића, ког је и критиковао због овог перформанса –више пута хвали Гандија, не као барбарогенија, разуме се, већ као узор хришћанима.v Да је Тагор код нас између два рата уживао популарност, познато је. Популарност коју је Ганди стекао код српске интелигенције, а за коју су Мицић и Велимировић само два примера, остала је неистражена.

О Гандијевој политичкој активности јављале су новине. Један чланак о њему из 1930. чак почиње: „Мислим да није потребно представити Махатму Гандиа”.vi Преведен је и његов чланак „Шта хоће Индија”.vii Часопис Женски покрет извештава о наступу Сарођини Наиду, песникиње и Гандијеве следбенице на скупу сифражеткиња у Берлину.viii Индијски хришћанин Шоран Синг је два пута као гост Хришћанске заједнице младих људи (YMCA) држао предавање о Гандију.ix Информативне и врло благонаклоне брошуре о Гандију објавили су учитељ Андреја Аждајић (1932) и публициста Душан Алексић (1932), а о путу Индије дипломата Владислав Савић, супруг песникиње Јеле Спиридоновић.x Са почетком Другог светског рата политичке разлике утичу и на писање о Индији и Гандију: левичарски чист Тридесет дана који је у Загребу уређивао В. Дедијер доноси проиндијске и просовјетске чланке, пробританско Човечанство брани колонијалну управу, док Немачки информациони биро објављује на српском књиге о Индији у едицији речитог имена „Енглеска без маске”.xi Преводом Нехруовог чланка читаоци су могли да се упознају и са ставом Конгреса о рату.xii Већ за време окупације, познати колаборациониста Данило Грегорић објавио је књигу Индија, чудни континент.

Међутим, излазили су и текстови другачији од политичких вести. У прилозима значајних имена међуратне културе Ганди је уздигнут до месијанске фигуре универзалног значаја. Већ у предговору за Алексићеву брошуру Радован Казимировић пише о „исполинској“ и „апостолској“ фигури Гандија ког види као јогина. Васа Стајић представља књигу Гандијевих чланака на француском, али увелико превазилази формат приказа. Ганди је за њега пророк и реформатор: „зрачење љубави… свеца Индије, плави данас васцели свет”. Појава Гандија је знак рађања нове религије у Индији која ће исцелити европски материјализам.xiii У другом прилогу, у Новој Европи, закључио је да је борба за сварађ заправо борба за „истину и слободу човечанства“.xiv Редакција часописа одлучила је да затражи одговор на Стајићев текст тако да се обратила Х. Вернију-Ловету, дугогодишњем вишем чиновнику Индијске цивилне службе и професору индијске историје на Оксфорду. Он је у одговору британску управу правдао тиме што прилике на потконтиненту не погодују самосталности и демократији.xv Павле Радосављевић, педагог и психолог, професор на Универзитету у Њујорку, пријатељ Тесле и Пупина, иначе врло заинтересован за хиндуизам, види у Гандију свеца, највећег човека данашњице, који испуњава истине хиндуизма и доноси поруке ненасиља и јединства за Србе, Словене и Европу: „Ганди је велик као и сам живот”… „он је читавом свету дао моћ уједињења”.xvi Владимир Велмар-Јанковић објавио је неколико одушевљених чланака о Гандију ког би величао, каже, као натчовека, само када би се тај „хистерични термин” могао применити на индијску душу, па чак закључује да Ганди више од неких хришћанских светаца заслужује назив богочовека.xvii На сличан начин помињу га Милош Ђурић (у закључку докторске тезе), Владимир Вујић и Ратко Парежанин.xviii Приметно је да су српски аутори лако усвојили почасни назив Махатма, некад као превод „велика душа“. То није тек преузимање по инерцији, већ став поштовања и стајања на страну Индијаца.xix Извори наших аутора су Роланова поменута биографија (која се појавила у Загребу у издању Стјепана Радића, али је франкофона интелигенција код Срба била упозната с изворником, како видимо по приказима) и преводи Гандијевих чланака на европске језике. Без обзира на одушевљење, прво српско издање Гандијеве књиге (избор из радова) појавиће се тек 1970.

Мање је познато да је једну од првих светских докторских теза о Гандију написао српски аутор. Реч је о компаратисти Милану Марковићу (1895-1976), ученику Богдана Поповић, доценту на упоредној књижевности, који је после Другог светског рата предавао славистику у Нансију. Теза Толстој и Ганди одбрањена је 1928. у Паризу пред комисијом који су чинили чувени компаратиста Фернан Балдансперже (ментор), Албер Фуше (стручњак за будистичку уметност) и компаратиста Пол Азар. Марковић говори о утицају Толстоја на Гандија, а код обојице препознаје наслеђе русоизма. Марковићева теза код нас није постала познатија (примерак који је поклонио Александру Белићу аутор овог чланка затекао је у Универзитетској библиотеци нерасечен), али је закључке свог истраживања представио у неколико чланака.xx Марковић није егзалтиран, већ аналитичан, па и критичан – Гандију замера, на пример његов став према савременој медицини и одбацивање вакцинације – те се у оном што види као судар Исток/Запад, сврстава се на страну Запада. (Ипак, то ни њега ни Гандија није поштедело ироничних коментара Велибора Глигорића-Марковићево предавање о индијском вођи назвао је «апостолством», а Гандију пребацио апологију рада, „што може допринети подржавању колонизаторских духова одоздо“).xxi Неки други били су још критичнији. Павле Јевтић, први српски индолог, вероватно је био најпозванији да српском читаоцу објасни шта се дешава у Индији. У више текстова о Гандију, које је објавио тридесетих, он признаје Гандију и целој Индији свако духовно првенство, истиче морални препород који покрет доноси целом човечанству, али је уздржан према политичким тежњама. Јевтић је био енглески ђак, докторирао је из индологије у Лондону, био је и индофил и англофил, тако да делује да се његова индофилија ограничила на индијску филозофију и религију, доприносећи стереотипној слици статичне спиритуалне Индије, а зауставила се пред живом Индијом која је гласно артикулисала своје политичке тежње супротне британскима.

На крају, поменимо нешто још мање познато – два сусрета Срба с Гандијем. У Времену је 1930. у неколико наставака изашао интервју с Гандијем који је водио Никола Богдановић.xxii Према сопственој изјави провео је у Индији две године и научио «индијски» језик (хинди или хиндустани). Није јасно да ли је аутор истоветан новинару Николи Богдановићу (1894?-1962), јер се у његовој доступној биографији у Српском биографском речнику не помиње боравак у Индији. Радован Казимировић у познатој књизи о магији и прорицању (1940) доноси фотографију једног јогина с коментаром да ју је из околине Калкуте 1923. донео Никола Богдановић, „испитивач тајанствених појава“.xxiii Богдановић је на Гандија случајно наишао 1925. на железничкој станици и замолио га је да му се придружи. Махатмина пратња била је уздржана када су схватили да странац говори и енглески и „индијски“, вероватно бојећи се провокације, али када им је показао пасош откравили су се. Ганди је Богдановићу објаснио индијске захтеве за самосталношћу, а додао и своје дивљење јунаштву и пожртвовању српског народа о ком је читао за време рата. Богдановић је остао импресиониран Гандијем: „Заиста, у њему има нечег мистичног, урођеног, моћног“.

Други сусрет је из периода после 1945. Већ у последњим месецима британске владавине група студената, као делегација Централног већа Народне омладине Југославије, обилазила је азијске колоније, па и Индију, где су боравили два месеца учествујући у антиколонијалним и радничким демонстрацијама. Гандија су срели селу у Хајмћару (Бангладеш), куда је отишао да би смиривао сукоб између муслимана и хиндуиста који је избио уочи независности и поделе на Индију и Пакистан. Према опширном извештају и путопису Рајка Томовића (вероватно је реч о будућем информатичару и академику који је и касније имао контакте с Индијом) стигли су увече, када је Ганди ишао на молитву, али нису могли да му приђу од полиције, тако да су посматрали како чита неколико молитви различитих вера. После их је примио на десетак минута и одговарао на њихова питања. На питање делегације шта мисли о улози омладине у борби за ослобођење, Ганди је упозорио да душа Индије није омладина, која је под страним утицајем, већ да је душа Индије у селу.xxiv

Идеализација Гандија долазила је од несумњивог утиска који је остављала његова личност, али стварање такве слике било је под утицајем историјског и културног контекста у ком је делала српска интелигенција. Наклоност за Гандија несумњиво одаје симпатије за борбу против туђинске власти. Код неких аутора Ганди се – често уз тада популарног Тагора или насупрот њему – видео као израз индијске традиције и као носилац светског преображаја. Винај Лал запажа да је Ганди у канон светске историје ушао као апостол ненасиља, док је његова критика Запада и материјализма у рецепцији остала пригушена.xxv Код српских аутора управо је ова критика наишла на јак одјек, заједно с ненасиљем. Шире гледано, српска рецепција није тако необична и треба је разумети у оквиру међуратног идејног контекста „кризе Запада“, којој је супротстављана нека од слика Истока. Међутим, ове опозиције Истока и Запада биле су у том периоду код српских писаца и повод за разматрање сопственог културног идентитета, што је приметно и у неким од наведених радова о Гандију. То је период кад се код једног круга српских интелектуалаца формира „словенско-индијски хуманизам“, како га је назвао Милош Ђурић, национални и универзалистички месијанизам с ликом свечовека у средишту и с јаким ослонцем на индијску мисао и идентификацију с Индијом као идеализованом земљом духа. Али, како видимо, постојали су и критичнији погледи, различитих идеолошких основа. Обим овог интересовања и варијетети представљају једно недовољно познато поглавље у националној културној историји, као и у светској рецепцији Гандија.

Скраћена верзија рада који је изашао у зборнику Индија и српска књижевност (Београд, Доситејева задужбина, 2021, уредио Немања Радуловић).


i “Нечувен скандал на предавању Рабиндраната Тагоре“, Време 17.11. 1926; Политика 17.11.1926.

ii «Отворено писмо Рабиндранат Тагори» Зенит 6. 43 (1926), без нумерације; „Тагоре и зенитистичке демонстрације“, исти број, стр.15-16.

iii Ђорђе Костић, До немогућег, Београд, Нолит, 1972, 26.

iv «Нова авангарда у старом закашњењу. Разговор с Мирком Кујачићем. Разговор водила Марта Вукотић». Овдје 17. 198 (1985), 27. На страну омашка у Кујачичевом присећању: 1926. Ганди није био у затвору.

v Николај Велимировић, Индијска писма“, Изабрана дела II, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 219; Мисионарска писма, Изабрана дела VIII, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 129-130. Први пут тридесетих година у наставцима; Братство 1931, у: Омилије, Изабрана дела IV, Ваљево, Глас Цркве, 1996, 344-34; „Христе, дођи у Азију“, Сабрана дела 10, Химелстир, 1983, 59-63.

vi Милан Марковић, „Махатма Ганди и његова акција у Индији“, Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 7-8.

vii Правда, 22.02.1930 (на првој страни!)

viii «Саројини Наиду», Женски покрет 11. 5-6 (1930), 3-4.

ix Време 25.01.1927; Време 21.03.1928.

x Владислав Савић, Куда иде Индија? Београд, Звезда, 1940.

xi Енглеска владавини у Индији Рајнхарда Франка (1940) и Положај радника у Индији Хермана Фрича (1941).

xii Пандит Неру, «Индија се бори за своју слободу», Избор најбољих савремених чланака, 5.7 (1940), 702-712.

xiii Васа Стајић, „Гандхи у својим чланцима, Летопис Матице српске 303 (1925), 132-142.

xiv Васа Стајић, «Порука Индије: Махатма Гандхи», Нова Европа 13. 2 (1925), 33-42.

xv Х.Верни Ловет, «Велика Британија у Индији», Нова Европа 13. 2 (1926), 49-55.

xvi Павле Радосављевић, „Индија, Хиндуизам и Ганди“, Летопис Матице српске 303 (1925), 15-22; 114-123; 304 (1925), 38-45.

xvii Владимир Велмар Јанковић, „Исток на Западу“, Мисао 16.3 (1924), 1240-1248; 16.4, 1406-1415; «Социјалне неједнакости у Индији», Правда (14.1.1927), 6. „Гандијева смрт“, Нови видици 1. 2 (1928), 78 -79. Један текст Велмар Јанковића, као и прилог Парежанина, настали су након што је стигла погрешна вест о Гандијевој смрти.

xviii Владимир Вујић, „На чему данас ваља удруживати људе“, Народна одбрана 7. 8 (1932), 115; Р.П. [Ратко Парежанин], «Махатма Ганди», Претеча. Светосавски број (1928), 71-72.

xix О значају употребе ове титуле говори што је, након што су Индијци добили више положаје у локалној власти, једна од заповести подређеним индијским и британским чиновницима у једној од области била да ће се Ганди у службеним дописима убудуће називати Махатма. (Ramachandra Guha, Gandhi. The Years that changed the World. 1914–1948, New York, Alfred A. Knopf, 2018, 509–510).

xx Милан Марковић, “Русо, Толстој и Ганди: три противника Запада“, Летопис Матице српске 324 (1930), 145-159; «Махатма Ганди и његова акција у Индији», Друштвена обнова 2.3 (18.1.1930), 7-8; 4 (25.1.1930), 7; 6 (9.2.1930), 5-6; 7 (16.2. 1930), 11-12.

xxi Велибор Глигорић, “Апостолство у нашој књижевности и филозофији“, Време 1.март 1932.

xxii „Мој сусрет са Гандијем», Време 6.05.1930; 8.05.1930; 9.05.1030; 10.05.1930; 11.05. 1930.

xxiii Радован Казимировић, Тајанствене појаве у нашем народу. Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу, Београд: Издање књижарнице Милорада П. Милановића, 1940 [фототипско издање: Београд: Арион, 1986], 159.

xxiv Рајко Томовић, „Белешке с пута по Индији“, Тридесет дана (1947, август-септембар), 89-131.

xxv Vinay Lal, „Gandhi’s West, the West’s Gandhi“, New Literary History 40 (2009), 307. Уп. и Robert Deliège, Gandhi, Paris, PUF, 1999, 99-100.

УКРАЈИНСКО И БАЛКАНСКО ПИТАЊЕ ПОЧЕТКОМ ХХ ВЕКА. ПОГЛЕДИ ИЗ БЕЧА И БЕРЛИНА (Петар Драгишић)

Пронашли смо две занимљиве књиге, штампане у Бечу и Берлину ратне 1915. године. Аутори обе књиге су украјинског порекла, али су деловали на немачком говорном простору. И Еуген Левицки (Eugen Lewicky) и Владимир Кушнир (Wladimir Kuschnir) јасно су и без остатка решење украјинског питања посматрали из угла интереса Беча и Берлина. Укратко, Русију је требало трајно потиснути из Украјине, чиме би се постигла равнотежа сила на европском континенту. У таквој равнотежи Левицки је видео шансе за озбиљан немачки бенефит. Истицао је да се Русија може ослабити једино избацивањем из Украјине, а ослабљена Русија била је предуслов политичке и привредне експанзије Рајха ка истоку.

Оба аутора виде тесну везу између судбина Украјине и Балкана. Аустроугарска, тврди Левицки, своје интересе на Балкану може реализовати само потискивањем Русије са југоистока Европе, а о исходу те битке одлучује се у Кијеву и на обалама Црног мора. Кушнир то формулише у виду слогана: “Решење украјинског питања значи и решење балканског проблема.“

Тако се мислило и писало 1915. године.

Доносимо преводе делова књига:

Wladimir Kuschnir, Die Ukraine und ihre Bedeutung im gegenwärtigen Krieg mit Russland, Wien 1915.

Eugen Lewicky, Ukraine, Ukrainer und die Interessen Deutschlands, Berlin 1915.

Превод: Петар Драгишић



Eugen Lewicky, Ukraine, Ukrainer und die Interessen Deutschlands, Berlin 1915 /Украјина, Украјинци и интереси Немачке/

Прелазим на други део мог излагања – на разматрање политичког значаја Украјине и украјинског питања у садашњем рату. (…) Украјина се са својом црницом убраја не само у најплодније крајеве Русије, већ и целе земаљске кугле. Велика богатства која леже у украјинском тлу због свеукупне неразвијености Русије нису ни изблиза довољно експлоатисана. Ипак, и поред тога, Украјина представља истинску житницу Русије. Читава 33 процента пољопривредне производње Руског царства долазe из руске Украјине. Својим пољопривредним производима Украјина не снабдева само целу Русију, већ се велики део тога извози преко Одесе и Николајева. На северу, дуж границе, и на југу, на Кавказу, леже велике шуме, које далеко надилазе потребе земље. Осим тога, свуда има хмеља и шећерне репе, посебно на северу и северозападу, као и кукуруза и вина, у јужној Украјини.

Други велики извор украјинског богатства чине неисцрпне залихе различитих минерала. Рудници угља у јужној Украјини најзначајнији су у целој Русији. Они се налазе у такозваном Доњецком басену. Према службеним подацима из 1912. године, из тих рудника извлачено је 1,196 милијарди пуда (стара руска мера -16,38 kg – прим.прев), што је чинило 3/4 укупне производње угља у Русији.

(…)

Географска позиција украјинског простора добија на политичком значају чињеницом да он лежи на Црном мору. Запоседањем Украјине Русија је стигла до Црног мора и Балкана, па је тако московска држава Ивана III дошла до статуса велике европске силе у време Петра I и Катарине II. (…)

Ако се сада за тренутак удаљимо од општих размишљања и позабавимо политичким питањима у вези са актуелним Светским ратом, закључујемо да су европске централне силе – Аустроугарска и Немачка – посебно заинтересоване за решење украјинског питања. Аустроугарска с обзиром на њену балканску политику и њену улогу у словенском свету, а Немачки Рајх из више разлога, који ће касније бити наведени.

(…)

Аустрија је применила различите политичке системе да би решила балканско питање у складу са својим тежњама и виталним интересима, али није увиђала да решење за постизање тог циља није могуће тражити само на простору Балкана. Реч је о томе да се Балкан састоји од много националности, националних држава, конфесија, и да с обзиром на конкуренцију Русије Дунавској монархији никада није успело да овлада овим различитим елементима. Генерално, Аустроугарска је настојала да своје циљеве на Балкану оствари на два начина: прво, путем слободне конкуренције, а друго, договорном поделом сфера обе силе. Ниједна од ове две методе, а нека трећа тешко да је могућа, није успела. Покушај споразумевања са Русијом се за Аустроугарску показао као лимитиран и директно штетан, док је метод слободног ширења на крају довео до балканског савеза под вођством Русије и садашњег Светског рата. Сваком разумном политичару је, отуда, јасно да све док Русија има непосредан приступ Балкану аустроугарски циљеви неће моћи да се реализују. Другим речима, приступ Русије Балкану се мора пресећи, односно њој се једном заувек мора одузети могућност политичког утицаја и интрига, уколико се жели да се Балкан ослободи за остваривање аустроугарских тежњи. Зато Дунавска монархија мора да тражи решење на неком другом простору, и то на територији Украјине, у правцу Кијева и Црног мора, јер се само на тај начин може једном засвагда окончати експанзионистичка политика руског колоса и његов марш ка Балкану и Цариграду. Осим тога, тиме ће Аустроугарска добити, уз Балкан, један нови, неупоредиво значајнији привредни и трговински простор.

Сад прелазим на Немачку!

Немачка је за украјинско питање заинтересована и посредно и непосредно. Посредно, јер се у овом случају ради о њеном савезнику и зато што Немачка, као средњоевропска сила не може да дозволи да њен савезник ослаби на истоку. Ствар је тако јасна да се свако даље образложење чини сувишним.

Немачка је и непосредно заинтересована за решење украјинског питања и то мора детаљно да се образложи. Непосредни интерес Немачке за судбину украјинских територија Русије лежи најпре у вези са добицима и могућношћу даљих добитака у Азији. За Немачку то има посебан политички и привредни значај. (…) Потискивање Русије са Црног мора и прекидање њених империјалистичких планова је, како видимо, у непосредном интересу Немачке, која, извесно, не сме да допусти сопствено потпуно искључивање из источног света, зарад будућности своје индустрије и политичке моћи. У вези с тим, руским маршем ка Балкану и Цариграду није угрожена само Немачка, већ и много других држава, чија би моћ, или чак директна егзистенција тиме били доведени у питање. Последице евентуалног остварења руских планова је већ у свом Портфолиу (збирка дипломатских аката) препознао Дејвид Еркарт, и сасвим је довољно његове потпуно тачне тезе овде навести: “Освајање Константинопоља би Русији обезбедило превласт над целим Отоманским царством и руском цару омогућило готово неограничену доминацију у централној Азији. Грчка и остале балканске државе би постале алат у руским рукама, а руска власт би се од османске престонице протегла до Персије и све до предворја Индије.”

Ако чак и занемаримо немачку азијску политику – што свакако не би било оправдано – Немачка би и иначе била заинтересована за решење украјинског питања зато што се ту ради о будућности ње као велике силе. У садашњој ситуацији немачка светска политика је угрожена са две стране. На западу Енглеска настоји да пресече немачке трговинске путеве на светским морима. То на исти начин на истоку, али на континенталном простору, ради Русија. Тако Немачка, према ставовима својих главних непријатеља, мора да буде блокирана, да би се као таква морала задовољити тек статусом континенталне државе и скромном улогом у светској политици. Слабљење Русије је, из горе неведених разлога, од посебног значаја за немачку политику, па Немачка мора тежити томе да се трајно ослободи руске опасности на истоку. (…)

Од руске опасности не може се заштитити подизањем неког несигурног граничног бедема. Уколико је намера да се успешно сузбије руска претња потребно је применити друга средства. Одвајањем украјинских области од Русије била би сасвим извесно уклоњена претећа руска превласт. Штавише, то се и може постићи само на тај начин. После свега наведеног о значају Украјине за данашњу Русију то није неопходно образлагати. (…)

Гледано из тог угла, украјинско питање је од пресудног значаја и за европске силе које су тренутно у другим комбинацијама изван Двојног савеза (Немачки Рајх и Аустроугарска – прим. прев), или за оне државе које сада оклевају. Балканске државе, Италија, с обзиром на њене интересе на Медитерану, па чак и силе које су при садашњој међународној коњуктури у савезу са Русијом, вишеструко су заинтересоване за то да “руско дрвеће не расте до неба”, већ, штавише, да се руском империјализму постави чврста брана. С тим у вези, украјинско питање прераста у крајње значајан међународни посао, у проблем чије брзо решење представља неопходност за поновно постизање међународне равнотеже и осигурање трајног мира.


Wladimir Kuschnir, Die Ukraine und ihre Bedeutung im gegenwärtigen Krieg mit Russland, Wien 1915 /Украјина и њен значај у садашњем рату са Русијом/

Ако се Украјина посматра као географска и етнографска целина и једна од природе благословена земља разуме се њена позиција међународног политичког фактора. Од најдавнијих времена су Црно море и басен Дњепра играли велику улогу у историји. Још је персијска експанзија била усмерена ка Црном мору. Стари Грци су својим колонијама покривали северну обалу овог мора у узимали жито са Дњепра. Хеленистичке државе и римско царство, као и њихови источни и западни наследници, су ту тражили позиције за своју трговину и политику.

Са севера су ту дошли Нормани, који су око Дњепра основали моћну рутенску државну творевину, трагајући за старим чвориштима привредног и културног живота. Из чињенице да је држала Црно море старорутенска држава је црпла своју економску снагу и духовну културу. То је било златно доба старорутенске државе, о чему сведоче трговински уговори кијевских кнежева са Грцима.

Упади азијатских номада све су више потискивали украјинско становништво од Црног мора, ширећи се и рушећи стари цивилизацијски мост између Азије и Европе. Због унутрашњих слабости Пољаци нису успели да досегну Црно море, циљ народа старих цивилизација. Украјински козаци, упркос честом овладавању Црним морем, нису успели да на дужи рок одрже своју државност. То је успело тек московској држави у лакој дипломатској игри, чиме се полудивља државна творевина уздигла до невиђене моћи, ушла у сферу светске политике и добила снагу за увођење империјалистичке политике.

Још је Петар Велики у својим сновима себе видео као господара Дарданела, а легенда о његовом тестаменту указује на то којим намерама је од тада надахнута руска политика. Без поседовања Црног Мора Русија никад не би постала европска држава, нити би Европа икада чула за панславизам. Европа је знала шта ради када је Русији понудила протокол о гаранцијама опстанка Турске.

То је, међутим, била тек палијативна мера, која није могла да спречи да се Европа поново нађе у рату. Тек би потискивање Русије с Црног мора довело до успоставе политичке равнотеже на нашем континенту, али и отворило перспективе оживљавања велике културе суседне Азије. Дивећи се Бизмарковом предвиђању великих политичких процеса читамо код Едуарда фон Хартмана о његовој идеји обнове старе кијевске државе. Ова Бизмаркова идеја вредна је костију украјинских војника! Пред овом идејом проблем Балкана изгледа сићушно, јер решење украјинског питања значи и решење балканског проблема.


ГОРБАЧОВ И ПОЧЕТАК ИСТОЧНОГ ШИРЕЊА НАТО-а (Петар Драгишић)

Агонија Совјетског Савеза касних осамдесетих довела је до наглог урушавања не само СССР-а, већ и целог источног лагера. Ланчано рушење социјалистичких режима у Европи најавило је распад Варшавског пакта и отворило простор за противудар ривалског блока. САД и Северноатлантски пакт су се определили да брзо капитализују нову реалност на простору Источне Европе, а прилику за то дало је већ немачко уједињење, односно присаједињење Источне Немачке СР Немачкој и њен улазак у НАТО сферу.    


Зелено светло за такво решење, односно за прво ширење НАТО-а према истоку, морала је да да Москва. Испрва је Москва показала резерве према идеји да нова, увећана Немачка, чином уједињења, по аутоматизму остане у НАТО, чиме би се у северноатлантској зони нашла и новоприсаједињена Источна Немачка. Ондашњи шеф совјетске дипломатије Едуард Шеварнадзе је у једном свом иступу, маја 1990. године, понудио креативно решење, односно раздвајање процеса немачког уједињења од договора о спољнополитичкој оријентацији уједињене Немачке. Другим речима, према тадашњим интерпретацијама, Москва је предложила да после немачког уједињења решење међународног статуса нове Немачке остане замрзнуто питање, уз одржање постојећег стања:  “(…) Ако су и дали одрешене руке Немцима да се уједине, Совјети нису ни помислили да дигну руке од права која имају четири силе победнице Другог светског рата. Та права би остала и над уједињеном Немачком, још коју годину, док се не регулишу спољна питања немачког уједињења и успостави нови систем европске безбедности и стабилности. То би, поред осталог, значило да би совјетске трупе остале тамо где се и сада налазе (Источна Немачка) и да би се фактички један део уједињене Немачке нашао у НАТО (Западна Немачка), а један део у Варшавском пакту.“[1]

            У Бону није било ентузијазма за овај совјетски предлог, који после уједињења Немачкој не би обезбедио спољнополитички суверенитет. Негодовало се и због временске неодређености тог провизорног стања. Отуда је канцелар Кол затражио консултације са Вашингтоном.[2]

Хелмут Кол и Џорџ Буш старији (Wikipedia)

            Совјетски армијски врх одлучно је одбацивао чланство уједињене Немачке у Северноатлантском пакту, истичући да би такав исход немачког уједињења пореметио геополитички еквилибријум у Европи. У разговору са војним руководиоцима земаља Варшавског пакта почетком маја 1990. године, совјетски министар одбране, маршал Дмитриј Јазов, је подвукао да је само на “узајамно прихватљивој основи могућа постепена трансформација Варшавског и Северноатлантског пакта у (…) инструменте политичке сарадње.” У вези са немачким питањем Јазов је био још конкретнији: “Само у таквим оквирима може се решавати и питање уједињења Немачке. Њено чланство у НАТО-у довело би до нарушавања постојеће равнотеже снага, а тиме и до дестабилизације ситуације у Европи. Управо из тих разлога је та варијанта неприхватљива.”[3] 

            Овакав став врха совјетске армије још је лапидарније, неколико недеља касније, првог дана рада партијске конференције Русије, изразио генерал Алберт Макашов, командант волшко-уралског војног округа. У свом извештају из Москве, дописник Политике Ристо Бајалски концизно је интерпертирао Макашовљеву критику дефанзивно оријентисаног дела совјетског политичког врха: “Његова је аргументација за овај напад била: Варшавски пакт се распао, НАТО се појачава, Јапан постаје сила на Далеком истоку, уједињена Немачка ће бити у НАТО-у, а совјетска војска се без боја повлачи из земаља у којима су црвеноармејци гинули у прошлом рату. Напао је генерал и неколико истакнутих јавних личности, народних депутата, који тврде да нико неће напасти СССР. ‘Те су речи безумне’ – рекао је генерал.”[4]

            Бајалски је истакао и да је говор Макашова изазвао највише реакција на конференцији руских комуниста, као и да су реакције биле крајње опречне. На самој конференцији генерал је доживео овације. Прекидан је аплаузима чак 11 пута, при чему је највећу подршку добио од присутних официра-партијаца. Ипак, део естаблишмента оштро је напао Макашовљеве тезе, и то преко једног ауторског текста у листу Известија, у којем се тражила његова смена.[5]  

Напао је генерал
и неколико истакнутих
јавних личности, народних
депутата, који тврде да нико
неће напасти СССР.
‘Те су речи безумне’ –
рекао је генерал.

            Негодовање војних кругова у Москви поводом очекиваних уступака Горбачова НАТО-у навела су Брисел и Вашингтон да ублажавањем реторике дају подршку оним круговима у Москви који су били склони тешким компромисима са Северноатлантским пактом. На самиту НАТО-а у Лондону, почетком јула 1990. године, шефови држава/влада Атлантског пакта су усвојили декларацију којом су Совјетима поручили да они “ни у каквим околностима неће бити први који ће употребити силу”. Интерпретирајући овај документ један лондонски дневник закључио је у наслову да “Русија више није непријатељ”. НАТО је изразио и спремност за уништење 1400 артиљеријских пројектила са нуклеарним пуњењем, под условом да то уради и друга страна, односно СССР. Ова реторика била је праћена и позивом Горбачову да посети седиште НАТО-а у Бриселу.[6] 

            Американци нису скривали шта је права намера овог “пружања руке пријатељства” Москви – подршка Горбачову да учини уступке НАТО-у и смекша антиатлантске сентименте у совјетској армији. То је признао и сам Џорџ Буш, истакавши да декларација лондонског самита НАТО “значи корак у сусрет потребама Михаила Горбачова”. Декларација се, према оцени дописника Политике из Њујорка обраћала “свима који су у Москви изражавали скепсу, пре свега совјетском војном врху”, поручујући им “да нема разлога за сумњу и стрепњу”: “НАТО се мења, прилагођава се историјским променама (…) Нема никаквих злих намера. Напротив. Жарко жели да приведе крају преговоре о разоружању, да учврсти разумевање и сарадњу”. Истицало се да је декларација делом била инспирисана управо жељом да се помогне Горбачову у светлу напада на Горбачовљев курс на горе поменутој московској партијској конференцији и гласина о могућем војном удару и свргавању Горбачова.[7] Такав покушај заиста ће и уследити, али годину дана касније. Мислимо, наравно, на пропали августовски пуч групе око Крјучкова и генерала Јазова.

            Неколико дана касније, веза Горбачова и Брисела додатно је продубљена. Генерални секретар НАТО, Манфред Вернер, посетио је Москву и Михаилу Горбачову уручио лондонски документ и позив да посети седиште НАТО-а у Бриселу, што је овај и прихватио. На прес-конференцији Вернер је покушао да развеје сумње у намере Брисела: “Ми не сматрамо више Совјетски Савез за противника, већ за партнера за будућност (…) Ваша земља представља саставни део нове Европе и никакав европски савез није замислив без Совјетског Савеза.”[8]

            Осокољен подршком Брисела и Вашингтона Горбачов је преломио и дао зелено светло за уједињење Немачке у оквиру НАТО-а, односно за проширење Северноатлантског пакта на територију Источне Немачке. Само неколико дана после посете Манфреда Вернера Москви СССР је посетио немачки канцелар Хелмут Кол. Он је боравио у Москви, али га је Горбачов одвео и у свој завичај – Ставропољ. Договорено је да ће уједињена Немачка моћи да оствари свој пуни суверенитет и буде члан Северноатлантског пакта. Прецизирано је и да ће совјетска војска на територији Источне Немачке остати још 3-4 године, те да за то време на том простору неће бити размештене НАТО структуре, већ само оне јединице Бундесвера које су биле изван НАТО система.[9] На конференцији за штампу канцелар Кол је навео да је посета СССР-у представљала “најважнија 24 сата у његовом животу”, али и индиректно најавио противуслугу, односно економску помоћ Москви, под условом да се СССР оријентише на тржишну привреду. Кол је то опредељење појаснио интересом Запада за успех Перестројке.[10] 

            Задовољство нису крили ни остали западни фактори. У коментару Ројтерса оцењено је да је прихватање Горбачова да уједињена Немачка уђе у НАТО представљало “важну дипломатску победу Вашингтона и његових савезника, с обзиром да се Москва донедавно противила тој идеји”. Британски шеф дипломатије Даглас Херд је потез Горбачова  видео као последицу декларације НАТО-а у Лондону, а милански дневник Corriere della Sera је свој коментар насловио, како би се данас рекло, кликбејт реченицом: “Пао је последњи јалтски зид”.

            Пристанак Горбачова на ширење НАТО-а на територију бивше Источне Немачке и њено присаједињење СР Немачкој представљало је први продор  НАТО-а на простор источног блока. Дан када је 3. октобра 1990. године процес немачког уједињења коначно био финализован био је и дан почетка дугог процеса укључивања територија бившег Варшавског уговора у НАТО сферу.

Совјетима се не би смело
допустити да у часу највеће

слабости остваре оно
што им није пошло
за руком кад су били најјачи –
денуклеаризација Европе,
неутрализација Немачке и
повлачење америчких трупа
са старог континента.

Детант, до којег је довела совјетска Перестројка, није омамио победника Хладног рата. Размишљало се прагматично и вукли су се брзи потези, као да се слутило да оваква шанса неће бескрајно трајати. Један од кључних креатора америчке геополитике последње две деценије Хладног рата, Хенри Кисинџер, није доводио у питање потребу одржања Северноатлантског пакта, без обзира на крах његовог ривала – Совјетског Савеза. У интервјуу за западнонемачки Welt am Sonntag, у пролеће 1990. године, Кисинџер је критиковао идеју појединих кругова у Западној Европи о заједничком европском систему безбедности, који би заменио два хладноратовска војна блока. Овај ветеран Хладног рата нагласио је да само НАТО и америчко војно присуство у Европи могу да гарантују безбедност у Европи. Као потенцијалну опасност Кисинџер је идентификовао уједињену Немачку, у случају да она “заплови националистичким курсом” и неки реформисани, ојачани, Совјетски Савез: “Кисинџеров закључак: Совјетима се не би смело допустити да у часу највеће слабости остваре оно што им није пошло за руком кад су били најјачи – денуклеаризација Европе, неутрализација Немачке и повлачење америчких трупа са старог континента. Он зна да огромна совјетска армија бива све слабија (национални сукоби, технолошко заостајање), али са јаким идеолошким набојем и наслеђем опомиње да би Совјети тек могли да постану опасни за Запад. Са успехом Перестројке нова снага Совјетског Савеза могла би да буде исто тако неугодна као у време царева или комесара.”[11]

Хенри Кисинџер (Wikipedia)

               Кисинџерова предвиђања могуће ренесансе на простору СССР-а/Русије су се показала као тачна. Ипак, до те снаге Совјетски Савез није дошао. Као ни Русија Јељцинове епохе. Реч је о процесу који се одвија сада, пред нашим очима и чије домете на можемо да предвидимо. То и излази из домена историчара. Можемо, међутим, да констатујемо да је процес ширења НАТО-а на исток започео на простору Источне Немачке, а да је коначну одлуку о почетку повлачења Москва донела у касно пролеће или рано лето 1990. године. Тиме су постављени темељи за укључивање највећег дела бившег Варшавског пакта у северноатлантски блок.



Featured image: Gorbachev&Bush Helsinki Summit (Wikipedia)


[1]    “Москва кочи уједињење”, Политика, 9. мај 1990.

[2]    “Москва кочи уједињење”, Политика, 9. мај 1990.

[3]    “Москва кочи уједињење”, Политика, 9. мај 1990.

[4]    “Конзервативци нападају Горбачова”, Политика, 21. јун 1990. 

[5]    “Горбачов сузбија нападе”, Политика, 22. јун 1990. 

[6]    “Совјетски Савез више није непријатељ”, Политика, 7. јул 1990. 

[7]    “Корак  у сусрет потребама Горбачова”, Политика, 7. јул 1990. 

[8]    “Горбачов ће посетити седиште НАТО-а”, Политика, 15. јул 1990. 

[9]    “ДР Немачка члан НАТО”, Политика, 17. јул 1990. 

[10]  “Темељ за трајни мир”, Политика, 17. јул 1990. 

[11]  “Искушење европског система безбедности”, Политика, 16. април 1990. 

ULIKSOVE (NE)ZGODE (DANIJELA JOVANOVIĆ)

Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom
fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom
logoru Zemun 1941-1942
 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda:
Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović,
Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove
i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.

Uliksove (ne)zgode

Džojsov Uliks je prvo počeo da izlazi u vidu nastavaka 1918. godine u američkom književnom časopisu Litl Rivju (The Little Review) čije je sedište bilo u Čikagu, a potom u Njujorku, dok je u celosti, kao knjiga, prvi put bio objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company). Časopis Litl Rivju su osnovale i uređivale Margaret Anderson i Džejn Hip, dok je urednik internacionalnog odeljka bio književnik Ezra Paund. Upravo na insitiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje svog romana u nastavcima.Međutim, već 1920. godine Društvo za suzbijanje poroka iz Njujorka je pokrenulo postupak da se dalje izlaženje Uliksa zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se Margaret Anderson i Džejn Hip osude zbog objavljivanja opscenosti i da se dalje izlaženje Uliksa zabrani, dok su kopije časopisa bile konfiskovane i uništene.

Sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulzi (John M. Woolsey) 6. decembra 1933. godine doneo je odluku kojom je ranija presuda o zabrani štampanja i unošenja romana Uliks u SAD poništena. Ova odluka sudije Vulzija je ujedno bila i presedan budući da je sve do donošenje te odluke bilo prihvaćeno da zakoni koji zabranjuju opscenosti nisu u sukobu sa Prvim amandmanom američkog ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe. Nakon toga, Uliks je legalno „ušao“ u Ameriku.

Pismo gosp. Džojsa izdavaču, ponovo izdato 1934. godine uz dozvolu autora

2. april 1932, Pariz

Dragi gospodine Serf,

Zahvaljujem Vam mnogo na poruci koju mi je preneo gosp. Robert Kastor. Pitate me za detalje priče o izdavanju Uliksa i s obzirom da ste odlučni da se borite za njegovu legalizaciju u SAD i da tamo objavite jedino autentično izdanje, mislim da treba da Vam ispričam priču o njegovom izdavanju u Evropi i o komplikacijama koje su ga pratile u Americi, mada sam imao utisak da je sve to već poznato. Do sada, sve te komplikacije su dale mojoj štampanoj knjizi jedan poseban život. Habent sua fata libelli!1

Sigurno su Vam poznate sve teškoće na koje sam naišao kada sam pokušao da objavim prvu knjigu proze – Dablince. Čini se da su se i izdavači i štampari složili između sebe, bez obzira na to koliko su se njihova mišljenja razlikovala po svim drugim pitanjima, da ne objave ništa što sam ja napisao. Tačno dvadeset i dva izdavača i štampara su pročitala rukopis Dablinaca i kada je knjiga najzad štampana, jedna dobrodušna osoba je otkupila celo izdanje i dala da se spali u Dablinu – sasvim novi i lični autodafe.2 Bez saradnje sa izdavačkom kućom Egoist Press Ltd. London, koju je predvodila gospođica Harijeta Viver, Portret umetnika u mladosti bi najverovatnije još uvek bio u rukopisu.

Jasno Vam je da kada sam stigao u Pariz u leto 1920. sa obimnim rukopisom Uliksa u rukama, da sam imao još manje šanse da nađem izdavača zbog zaustavljanja izlaženja jedanaest nastavaka u časopisu Litl Rivju koji su uređivale gospođice Margaret Anderson i Džejn Hip. Ove dve urednice su, kao što se verovatno sećate, bile zakonski gonjenje od strane nekog uduženja i, kao rezultat toga, dalje izlaženje Uliksa u nastavcima je bilo zabranjeno, postojeće kopije su bile konfiksovane i mislim da su uzeti otisci prstiju od obe gospođice. Ceo rukopis je bio ponuđen jednom Vašem kolegi, izdavaču u Americi, ali sumnjam da ga je on čak i pogledao.

Moj prijatelj, gospodin Ezra Paund, i sreća doveli su me u vezu sa veoma pametnom i energičnom osobom, gospođicom Silvijom Bič, koja već nekoliko godina vodi malu englesku knjižaru, kao i biblioteku za pozajmljivanje knjiga u Parizu pod imenom Šekspir & Ko. Ova hrabra žena je rizikovala i uradila ono što profesionalni izdvači nisu želeli, uzela je rukopis i odnela ga štamparima. U pitanju su bili veoma savesni i puni razumevanja francuski štampari u Dižonu, prestonici francuskog štamparstva. Zapravo, pridajem ne mali značaj njihovom radu koji je bio obavljen brzo i dobro. Moj vid mi je u to vreme još uvek dopuštao da sâm pregledam probne otiske i tako, zahvaljujući izuzetnom radu i ljubaznosti gosp. Darantijera, poznatog dižonskog štampara, Uliks je izašao iz štampe veoma brzo nakon što je rukopis bio predat i prva štampana kopija mi je bila poslata na moj četrdeseti rođendan, 2. februara 1922.

Međutim, grešite što mislite da izdavačka kuća Šekspir & Ko. nije ništa objavila pre i posle Uliksa. U stvari, gospođica Silvija Bič je izdala knjižicu od trinaest pesama čiji sam ja autor, pod nazivom Pomes Penyeach 1927. godine, takođe, knjigu eseja i dva protestna pisma koji se tiču knjige koju sam pisao od 1922. Ovo izdanje je izašlo 1929. pod imenom Our Exagmination round his factification for incamination of Work in Progress3

Objavljivanje Uliksa na kontinentu se pokazalo kao početak komplikacija u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Pošiljke kopija Uliksa su stigle u Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD da bi sve bile konfiskovane i spaljene od strane carinske službe u Njujorku i Foklstonu. To je stvorilo veoma čudnovatu situaciju. S jedne strane, nisam mogao da ostvarim prava autorstva u SAD s obzirom da nisam mogao ispuniti zahteve koji su se ticali njihovog prava o autorstvu koje traži da svaka knjiga na engleskom jeziku koja je štampana negde drugde bude ponovo štampana u SAD u roku od šest meseci od datuma prvog izlaska iz štampe; s druge strane, potražnja za Uliksom koja je svake godine bivala sve veća proporcionalno tome kako je knjiga prodirala u šire krugove, pružila je mogućnost svakoj nemoralnoj osobi da je štampa i krišom prodaje. Ovaj postupak je izazvao protest koji je potpisalo šezdeset i sedam pisaca svih nacionalnosti i čak sam izdejstovao zabranu takvog delovanja jedne nemoralne osobe pred sudom u Njujorku. Šaljem Vam kopije oba ova dokumenta jer Vam mogu biti od koristi. Ova zabrana se, međutim, pokazala beskorisnom jer je optuženi kojem je izrečena zabrana vrlo brzo nastavio da radi isto samo pod drugim imenom i na drugačiji način, naime, na osnovu fotografskog falsifikata pariskog izdanja koje sadrži falsifikat otiska dižonskog štampara.

Zato Vam najiskreniji želim sav mogući uspeh u Vašem hrabrom poduhvatu i u pogledu legalizacije Uliksa, kao i njegovog objavljivanja, i rado potvrđujem ovim pismom da ne samo da će Vaše izdanje biti jedino autentično u SAD, već i jedino od kojeg ću dobijati tantijeme.

Lično bih bio veoma zadovoljan ukoliko bi se Vaš poduhvat pokazao kao uspešan jer bi u tom slučaju američki čitaoci, koji su uvek imali puno razumevanja za mene, mogli da dobiju pravi tekst moje knjige a da ne pomažu nekoj nemoralnoj osobi u njenoj nameri da ostvari profit samo za sebe, а od rada drugog na koji nema nikakvog moralnog prava.

Možda postoji još pitanja za čije ste odgovore zainteresovani te se nadam, kada budete dolazili ponovo u Evropu ove godine, da ćete mi učiniti čast tako što ćete razgovarati sa mnom direktno ili preko mog sina kako bih mogao da razjasnim bilo koje pitanje u vezi s kojim imate nedoumice.

Iskreno vaš

(potpis) Džejms Džojs

1 Latinska izreka koja se najčešće prevodi – knjige imaju sopstvenu sudbinu. Zapravo, u pitanju je deo izreke koja potiče iz poučne pjesme De litteris, de syllabis, de metris (O slovima, o slogovima, o metrima) antičkog gramatičara Terencijana Maura (Terentianus Maurus). Radi se o stihu koji u celini glasi: Pro captu lectoris habent sua fata libelli i čiji bi prevod mogao da glasi – sposobnosti shvatanja čitalaca određuju sudbinu knjiga. (Prim. prev.)

2 Auto-da-fé (portugalski – verski čin). Ritual javnog pokajanja osuđenih jeretika i otpadnika nakon suđenja portugalske, španske i meksičke inkvizicije nakon čega bi usledilo kažnjavanje, najčešće spaljivanje. (Prim. prev.)

3 Deset godina pre nego što je Džojs završio “Fineganovo bdenje”, Silvija Bič je objavila ovu knjigu čudnog naslova s obzirom da većina reči ne postoji u engleskom i bilo kom drugom jeziku. Zabrinut zbog napada koji bi mogli uslediti nakon objavlivanja njegovog “Rada u nastajanju” – Work in Progres što je bio radni naziv za “Fineganovo bdenje” – Džojs je “uredio” objavljivanje ove zbirke od dvanest eseja čiji su autori bili pisci poput S. Beketa, E. Pola, Dž. Rodkera, V. K. Vilijamsa i drugih koji su lično poznavali Džojsa i pratili razvoj “Fineganovog bdenja,” kao i dva protestna pisma koja su zapravo bila negativna kritika njegove knjige pošto sam Džojs nije želeo da budu zastupljene samo pozitivne kritike. (Prim. prev.)

СТАЉИНИЗАМ (МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ)

У знак сећања на професора Мирослава Јовановића који је на Филозофском факултету у Београду предавао Општу савремену историју, доносимо део из једног од његових раних радова који је објављен у Историјском гласнику 1-2 (1993).

Јосиф Висарионович Стаљин почео је, од 1924. године, да уобличава темеље новог друштвеног система, позивајући се на ставове “класика марксизма”.1 Не може се тврдити да му је првобитна идеја била да изневери идеале и преобилкује њихове идеје, но систем организације који је загосподарио партијом и подредио себи државу коначно је у толикој мери овладао друштвом “организујући и усмеравајући активност иначе потпуно изолираних појединаца”, да се може говорити о јединственом друштвеном систему – стаљинизму. После 1945. године, када се проширио и на друге земље, овај друштвени систем се простирао на 26.676.981 квадратних километара, што чини 87.5% територије Европе са СССР. Крајем 70-их година 20. века у том систему живело је 387.647.000 људи или 51% европског становништва.

ТРАГАЊЕ ЗА УЗРОЦИМА

Трагајући за узроцима појеве друштвеног система какав је стаљинизам мора се обратити пажња на најмање четири развојне линије које омогућавају његову појаву. Прва је линија неусклађених погледа на политику државног развоја Русије која се огледа кроз снажне противречности испољене у Русији у 19. веку. Друга обухвата развој руске револуционарне теорије која се обликује током друге половине 19. века. Трећа прати развој једног манира, наглашене тежње ка догматизацији. Четврта развој и прилагођавање одређених институција и из царског времена и из периода револуције и грађанског рата.

Mирослав Јовановић
Мики

Још од времена Петра I у Русији су се оштро сукобљавале две концепције државног и друштвеног развоја, конзервативна и модернистичка. Прва се залагала за очување традиционалног аутократског царства, друга за убрзани развој Русије, ради успешнијег укључивања у европски систем државе. У оквиру ових других тенденција јасно се могу уочити две групе, које се деле на више подгрупа – револуционарна и реформистичка. Реформистичка група се исцрпљивала и, истовремено, губила актуелност у раскораку између намере да Русија достигне развијене европске државе мирним преображајем, али и да истовремено задржи основе аутократије. Главни теоретичари и заговорници овог правца били су углавном представници апарата власти. Насупрот њима, револуционари су развијали теорије око основног постулата садржаног у “теорији скока”, тј. теорији о могућности и потреби прескакања одређених етапа у државном и друштвеном развоју. Главни представници овог правца су из редова разночинске интелигенције. Оштра друштвена супротност између екстремних аутократа и екстремних револуционара повећавала је напетост. Кулминација се збила у времену од 1861. до 1881. године. Ту би могао да се уочи први од узрока касније појаве стаљинизма. Реформе које је 1861. године, мимо своје воље спровео Александар II биле су недовољне и нису отклониле ниједну противречност. Напетост која је и даље расла кулминирала је атентатом на Александра II, марта 1881. године, и диктатуром Александра III. Руски револуционарни покрет, са своје стране, почиње све више да се окреће Европи и идеји светске револуције, за разлику од дотадашњих амбиција које су биле окренуте револуцији у Русији. Тек у стаљинизму, остварењем теорије о могућности изградње социјализма у једној земљи, помирена су два екстремна становишта, реакција на царско самодржавље у виду екстремних револуционарних учења и развојна политика државности из доба царства.

Истовремено са процесом повећања напетости у друштвеном и политичком животу Руског царства одвијао се и процес окретања руских револуционара од осмишљавања и пропагирања идеје ка организацији партије. Први прави и озбиљни теоретичари и практичари организације били су Сергеј Нечајев, Петар Ткачов и чланови организације “Народна воља” који су извршили атентат на Александра II. Након њих питање организације партије заокупља руске социјалдемократе. Њихово схватање организације темељи се на европском искуству Прве и Друге Интернационале. Марта 1898. они организују Руску социјалдемократску радничку партију, али већ на другом конгресу 1903. године, долази до расцепа. Кључно питање око којег је дошло до сукоба и разилажења било је организационо питање. Главни иницијатор тог сукоба био је В. И. Лењин кога је у том тренутку подржала већина (бољшество – бољшевици). Он се за тај сукоб припремио још у току 1901. и 1902. године писањем и објављивањем брошуре “Шта да се ради?”, у којој је изложио своје погледе по питању организације партије које је заступао и на другом конгресу партије. Тим ставовима он се удаљио од типа организације каква је била Друга интернационала, а приближио се типу организације конспиративне партије описаном у спису “Општа правила организације”, познатије под именом “Катехизис револуционара”, Сергеја Нечајева.2 Занимљиво је уочити да је Стаљин у неким својим раним радовима, објављиваним пред излазак брошуре “Шта да се ради”, о организацији партије био радикалнији од Лењина и самим тим ближи Нечајеву.3 Није занемарљива ни чињеница да је он архиву Нечајева држао у својој канцеларији у Кремљу, тако да се веровало да је она изгубљена.4 Овај помак ка идеји руског јакобинизма и бланкизма, тј. ка идејама Нечајева и Ткачова, умногоме је утицао на одређени фетишизам организације. У Лењново време он се огледао у организацији снажне, ефикасне, али пробране и малобројне партије професионалних револуционара. Она се по структури разликовала од грађанских партија већ самим тим што је била завереничка организација професионалних револуционара, уклопљених у чврсту хијерархијску шему и савршено дисциплинованих. У Стаљиново време тај фетишизам попримио је размере организовања народа у партију тзв. “лењинским уписом”. Преношењем чврсте партијске организације, омасовљењем, у државне структуре, државна хијерархија потпуно је попримила облик партијске хијерархије и укључила се у њу. Више од милион људи нашло се у оквирима организације која је задржала обрасце понашања и деловања карактеристичне за конспиративну организацију професионалних ревлуционара.

Повећање конфронтације и напетости у Руском царству довело је до стварања ефикасне револуционарне организације. Као последица искључивости изазване овим процесима, дошло је до догматизације и, као последица тога, деификације Маркса, Енгелса и Лењина. Читав један идејни покрет 19. века, настао на идеји социјалне правде, сужен је на прихватање само једног тумачења те идеје. Сва разноликост и идејна ширина и слобода социјалистичких теорија 19. века, биле су сведене на Марксово тумачење. То се одиграло после његове смрти. Тада је једна група марксиста, који су себе називали лењинистима, прогласила своје тумачење једино исправним и као таквим га употребљавала у идеолошким борбама али и као покриће за разна неодмерена експериментисања, на пример у економији. Апсолутизовање једног тумачења довело је до потпуног осиромашења првобитне идеје, а било је и у нескладу са њеним основним намерама да помогне стварању једног праведнијег и срећнијег друштва. Међутим, таква искључивост у комбинацији са каснијом деификацијом битно је потпомогла у успостављању Стаљиновог култа.

Неке од институција Лењиновог времена функционисале су и у доба Стаљина, с тим што их је он прилагодио свом систему. Исто важи и за одређене организационе облике управљања државом. Најпре треба истаћи успостављање једнопартијског система који је формално заведен јануара 1918. распуштањем уставотворне скуштине. Искључивост једнопартијског система знатно је појачана догматизацијом Лењина и његовом деификацијом оличеном кроз Маузолеј на Црвеном тргу. Улоге неких институција из Лењиновог периода измениле су се у доба стаљинизма, пре свега у односу на личност самог Стаљина. Функција коју је он обављао постала је најзначајнија и у партији, и у држави, и у друштву, иако није имала такво место у Лењиново време. Политбиро и Централни комитет, институције које су имале саветодавну и контролну функцију, постале су оперативне институције којима је генерални секретар владао, а које су истовремено штитиле његову власт и његову моћ. Осим ових модификација у стварност стаљинизма пренесена је колективна психоза угрожености, односно окружења, која је имала реалне основе у доба грађанског рата. Постојање стварног непријатеља у доба 20-их година замењено је страхом од имагинарног непријатеља 30-их година. Таквом ситуацијом најчешће је манипулисала “политичка полиција”, ГПУ, односно НКВД.5 Ова институција показује просту линију континуитета између Царске Русије и стаљинизма. Њена модификација је текла од једне институције која контролише одређене друштвене групе до институције која контролише читаво друштво.

СТРУКТУРАЛНА И ФУНКЦИОНАЛНА СВОЈСТВА СИСТЕМА

Стаљинизам је особен друштевно-политички систем који се по својим унутрашњим карактеристикама може разликовати од других система. Но, када се говори о месту СССР-а у класификацији државних система, може се констатовати да је реч о ауторитарној држави тоталитаристичког типа.

Јединственост и препознатљивост огледају се у три елемента која су непроменљива и која су упоришне тачке читавог система. То су: 1) контрола привреде од стране власти, 2) структура власти, 3) однос власти и друштва. Сваки од елемената састоји се из више чинилаца. Стаљинизам као систем функционише на унутрашњој међузависности ових чинилаца. Она му омогућава ефикасну самозаштиту, контролу, опстанак и развој.

1. Два су чиниоца која омогућавају контролу привреде од стране власти: непостојање тржишта и непостојање економске одговорности титулара над својином.

Непостојање тржишта, односно укидање тржишта, довело је на економску сцену тзв. “планску привреду” која је на макроекономском плану услед неефикасности расипно користила ресурсе.

Титулар над својином у стаљинизму, заправо је партија. Она у систему који је успоставила нема економску одговорност, то јој омогућује да често посеже за економском принудом као коректором развоја и као елементом социјалне политике.

Непостојање економске контроле у виду тржишта и економска неодговорност титулара претварају привреду у снажан инструмент политичке манипулације. Она се огледа двојако, кроз економску контролу готово целокупне популације укидањем тржишта рада, доводећи је тако у завистан положај од структура власти и управљања, и кроз могућност форсираног развоја појединих подручја на рачун других, можда богатијих ресурсима, или читавих привредних грана, што нужно ремети економску равнотежу. Овакве манипулације омогућују структурама власти да имају готово апсолутну контролу како економских тако и ванекономских структура друштва.

2. Структура власти централни је елемент тријаде на којој почива стаљинистички систем. Односи међузависности најважнијих чинилаца овог елемента који проистичу из начина организова