СТАЉИНИЗАМ (МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ)

У знак сећања на професора Мирослава Јовановића који је на Филозофском факултету у Београду предавао Општу савремену историју, доносимо део из једног од његових раних радова који је објављен у Историјском гласнику 1-2 (1993).

Јосиф Висарионович Стаљин почео је, од 1924. године, да уобличава темеље новог друштвеног система, позивајући се на ставове “класика марксизма”.1 Не може се тврдити да му је првобитна идеја била да изневери идеале и преобилкује њихове идеје, но систем организације који је загосподарио партијом и подредио себи државу коначно је у толикој мери овладао друштвом “организујући и усмеравајући активност иначе потпуно изолираних појединаца”, да се може говорити о јединственом друштвеном систему – стаљинизму. После 1945. године, када се проширио и на друге земље, овај друштвени систем се простирао на 26.676.981 квадратних километара, што чини 87.5% територије Европе са СССР. Крајем 70-их година 20. века у том систему живело је 387.647.000 људи или 51% европског становништва.

ТРАГАЊЕ ЗА УЗРОЦИМА

Трагајући за узроцима појеве друштвеног система какав је стаљинизам мора се обратити пажња на најмање четири развојне линије које омогућавају његову појаву. Прва је линија неусклађених погледа на политику државног развоја Русије која се огледа кроз снажне противречности испољене у Русији у 19. веку. Друга обухвата развој руске револуционарне теорије која се обликује током друге половине 19. века. Трећа прати развој једног манира, наглашене тежње ка догматизацији. Четврта развој и прилагођавање одређених институција и из царског времена и из периода револуције и грађанског рата.

Mирослав Јовановић
Мики

Још од времена Петра I у Русији су се оштро сукобљавале две концепције државног и друштвеног развоја, конзервативна и модернистичка. Прва се залагала за очување традиционалног аутократског царства, друга за убрзани развој Русије, ради успешнијег укључивања у европски систем државе. У оквиру ових других тенденција јасно се могу уочити две групе, које се деле на више подгрупа – револуционарна и реформистичка. Реформистичка група се исцрпљивала и, истовремено, губила актуелност у раскораку између намере да Русија достигне развијене европске државе мирним преображајем, али и да истовремено задржи основе аутократије. Главни теоретичари и заговорници овог правца били су углавном представници апарата власти. Насупрот њима, револуционари су развијали теорије око основног постулата садржаног у “теорији скока”, тј. теорији о могућности и потреби прескакања одређених етапа у државном и друштвеном развоју. Главни представници овог правца су из редова разночинске интелигенције. Оштра друштвена супротност између екстремних аутократа и екстремних револуционара повећавала је напетост. Кулминација се збила у времену од 1861. до 1881. године. Ту би могао да се уочи први од узрока касније појаве стаљинизма. Реформе које је 1861. године, мимо своје воље спровео Александар II биле су недовољне и нису отклониле ниједну противречност. Напетост која је и даље расла кулминирала је атентатом на Александра II, марта 1881. године, и диктатуром Александра III. Руски револуционарни покрет, са своје стране, почиње све више да се окреће Европи и идеји светске револуције, за разлику од дотадашњих амбиција које су биле окренуте револуцији у Русији. Тек у стаљинизму, остварењем теорије о могућности изградње социјализма у једној земљи, помирена су два екстремна становишта, реакција на царско самодржавље у виду екстремних револуционарних учења и развојна политика државности из доба царства.

Истовремено са процесом повећања напетости у друштвеном и политичком животу Руског царства одвијао се и процес окретања руских револуционара од осмишљавања и пропагирања идеје ка организацији партије. Први прави и озбиљни теоретичари и практичари организације били су Сергеј Нечајев, Петар Ткачов и чланови организације “Народна воља” који су извршили атентат на Александра II. Након њих питање организације партије заокупља руске социјалдемократе. Њихово схватање организације темељи се на европском искуству Прве и Друге Интернационале. Марта 1898. они организују Руску социјалдемократску радничку партију, али већ на другом конгресу 1903. године, долази до расцепа. Кључно питање око којег је дошло до сукоба и разилажења било је организационо питање. Главни иницијатор тог сукоба био је В. И. Лењин кога је у том тренутку подржала већина (бољшество – бољшевици). Он се за тај сукоб припремио још у току 1901. и 1902. године писањем и објављивањем брошуре “Шта да се ради?”, у којој је изложио своје погледе по питању организације партије које је заступао и на другом конгресу партије. Тим ставовима он се удаљио од типа организације каква је била Друга интернационала, а приближио се типу организације конспиративне партије описаном у спису “Општа правила организације”, познатије под именом “Катехизис револуционара”, Сергеја Нечајева.2 Занимљиво је уочити да је Стаљин у неким својим раним радовима, објављиваним пред излазак брошуре “Шта да се ради”, о организацији партије био радикалнији од Лењина и самим тим ближи Нечајеву.3 Није занемарљива ни чињеница да је он архиву Нечајева држао у својој канцеларији у Кремљу, тако да се веровало да је она изгубљена.4 Овај помак ка идеји руског јакобинизма и бланкизма, тј. ка идејама Нечајева и Ткачова, умногоме је утицао на одређени фетишизам организације. У Лењново време он се огледао у организацији снажне, ефикасне, али пробране и малобројне партије професионалних револуционара. Она се по структури разликовала од грађанских партија већ самим тим што је била завереничка организација професионалних револуционара, уклопљених у чврсту хијерархијску шему и савршено дисциплинованих. У Стаљиново време тај фетишизам попримио је размере организовања народа у партију тзв. “лењинским уписом”. Преношењем чврсте партијске организације, омасовљењем, у државне структуре, државна хијерархија потпуно је попримила облик партијске хијерархије и укључила се у њу. Више од милион људи нашло се у оквирима организације која је задржала обрасце понашања и деловања карактеристичне за конспиративну организацију професионалних ревлуционара.

Повећање конфронтације и напетости у Руском царству довело је до стварања ефикасне револуционарне организације. Као последица искључивости изазване овим процесима, дошло је до догматизације и, као последица тога, деификације Маркса, Енгелса и Лењина. Читав један идејни покрет 19. века, настао на идеји социјалне правде, сужен је на прихватање само једног тумачења те идеје. Сва разноликост и идејна ширина и слобода социјалистичких теорија 19. века, биле су сведене на Марксово тумачење. То се одиграло после његове смрти. Тада је једна група марксиста, који су себе називали лењинистима, прогласила своје тумачење једино исправним и као таквим га употребљавала у идеолошким борбама али и као покриће за разна неодмерена експериментисања, на пример у економији. Апсолутизовање једног тумачења довело је до потпуног осиромашења првобитне идеје, а било је и у нескладу са њеним основним намерама да помогне стварању једног праведнијег и срећнијег друштва. Међутим, таква искључивост у комбинацији са каснијом деификацијом битно је потпомогла у успостављању Стаљиновог култа.

Неке од институција Лењиновог времена функционисале су и у доба Стаљина, с тим што их је он прилагодио свом систему. Исто важи и за одређене организационе облике управљања државом. Најпре треба истаћи успостављање једнопартијског система који је формално заведен јануара 1918. распуштањем уставотворне скуштине. Искључивост једнопартијског система знатно је појачана догматизацијом Лењина и његовом деификацијом оличеном кроз Маузолеј на Црвеном тргу. Улоге неких институција из Лењиновог периода измениле су се у доба стаљинизма, пре свега у односу на личност самог Стаљина. Функција коју је он обављао постала је најзначајнија и у партији, и у држави, и у друштву, иако није имала такво место у Лењиново време. Политбиро и Централни комитет, институције које су имале саветодавну и контролну функцију, постале су оперативне институције којима је генерални секретар владао, а које су истовремено штитиле његову власт и његову моћ. Осим ових модификација у стварност стаљинизма пренесена је колективна психоза угрожености, односно окружења, која је имала реалне основе у доба грађанског рата. Постојање стварног непријатеља у доба 20-их година замењено је страхом од имагинарног непријатеља 30-их година. Таквом ситуацијом најчешће је манипулисала “политичка полиција”, ГПУ, односно НКВД.5 Ова институција показује просту линију континуитета између Царске Русије и стаљинизма. Њена модификација је текла од једне институције која контролише одређене друштвене групе до институције која контролише читаво друштво.

СТРУКТУРАЛНА И ФУНКЦИОНАЛНА СВОЈСТВА СИСТЕМА

Стаљинизам је особен друштевно-политички систем који се по својим унутрашњим карактеристикама може разликовати од других система. Но, када се говори о месту СССР-а у класификацији државних система, може се констатовати да је реч о ауторитарној држави тоталитаристичког типа.

Јединственост и препознатљивост огледају се у три елемента која су непроменљива и која су упоришне тачке читавог система. То су: 1) контрола привреде од стране власти, 2) структура власти, 3) однос власти и друштва. Сваки од елемената састоји се из више чинилаца. Стаљинизам као систем функционише на унутрашњој међузависности ових чинилаца. Она му омогућава ефикасну самозаштиту, контролу, опстанак и развој.

1. Два су чиниоца која омогућавају контролу привреде од стране власти: непостојање тржишта и непостојање економске одговорности титулара над својином.

Непостојање тржишта, односно укидање тржишта, довело је на економску сцену тзв. “планску привреду” која је на макроекономском плану услед неефикасности расипно користила ресурсе.

Титулар над својином у стаљинизму, заправо је партија. Она у систему који је успоставила нема економску одговорност, то јој омогућује да често посеже за економском принудом као коректором развоја и као елементом социјалне политике.

Непостојање економске контроле у виду тржишта и економска неодговорност титулара претварају привреду у снажан инструмент политичке манипулације. Она се огледа двојако, кроз економску контролу готово целокупне популације укидањем тржишта рада, доводећи је тако у завистан положај од структура власти и управљања, и кроз могућност форсираног развоја појединих подручја на рачун других, можда богатијих ресурсима, или читавих привредних грана, што нужно ремети економску равнотежу. Овакве манипулације омогућују структурама власти да имају готово апсолутну контролу како економских тако и ванекономских структура друштва.

2. Структура власти централни је елемент тријаде на којој почива стаљинистички систем. Односи међузависности најважнијих чинилаца овог елемента који проистичу из начина организовања главног носиоца власти, партије, рефлектују се на читаво друштво. Пратећи руску јакобинистичко-бланкистичку линију организације партије, коју је прихватио и развио Лењин, Стаљин је задржао три битна елемента: хијерархију, тајност, професионалност. Омасовљењем и законским укидањем опозиције, једна мала, конспиративна партија професионалних револуционара потпуно је завладала државом. Остваривањем у пракси теорије о изградњи социјализма у једној земљи, коју је пратило унутар-партијско затирање сваке опозиције, та и таква партија постала је апсолутни поседник и баштиник идеје. Комбинацијом ових елемената партија је постала власник државе.6 У читавом том процесу формирају се чиниоци који сачињавају структуру власти. Четири најважнија су: елита власти, монопол партије, фетишизам идеје (оличен у идеологији) и култ вође.

Елита власти, коју чини пре свега партијски врх, постоји, делује (као засебно структурално тело) и опстаје сама за себе, пратећи своју унутрашњу логику, независно од народа, државе и саме партије. Елита власти одржава своју изолованост непроменљивошћу идеолошког склопа по којем је вођа баштиник и партије и идеје. Функционисање и опстанак елите базирају се на унутрашњим повратним механизмима страха који се успостављају између вође и других представника те групе. Тај страх се преноси преко партијког чланства на читаво друштво, одакле се поново рефлектује на елиту власти. Стална присутност страха у друштву, и манипулација њиме, омогућује, уз репресалије, одржавање непроменљиве идејне структуре друштва. Елита је подложна регенерацији, понекад и ротацији, али искључује пријем нових идеја.

Монопол партије најслојевитији је чинилац читавог система. Као модел владања он је законски потврђен и присутан је у свим стаљинистичким установама, у члановима који говоре о водећој улози партије. Истовремено, он је инструмент који елита власти користи и да би се заштитила и да би владала. Монопол партије даје легитимитет хијерархији. Као такав он поспешује функционисање феномена страха и зато заузима важно место у колективној психологији. Елита власти га користи и за вредносно одређење према другим системима али и за диференцијацију у оквиру самог система.

Фетишизам идеје (идеологија) уводи у систем манипулацију полуистинама и лажима, чиме се врши пресудан утицај у домену колективне психологије. Фетишизам идеје производи догму. У стаљинизму идеологија има улогу да сам систем вредносно афирмише у односу на друге системе и да контролише (вредносним дистанцирањем – нпр. у односу на догму, тековине…) уплив идеја и информација, њихову садржину и њихове ефекте у самом систему.

Култ вође најуочљивији је и најперсонализованији чинилац стаљинизма. Он се често користи за поистовећивање стаљинизма и других, сличних система. Као опште место треба нагласити да се култ вође базира на апсолутној власти. Власт, пак, може бити традиционална, харизматска или рационална. За разлику од Лењина, који је представник харизматске власти, Стаљинова власт је рационална власт.7 Основни принцип на коме се гради култ вође у стаљинизму јесте догматизација (само један део тог процеса приказан је у делу текста о употреби термина). Основни принцип очувања култа је тајност. Тајност која своје оправдање налази у самој организационој основи партије погодује изградњи култа. Карактеристично за стаљинизам је да се култ наслања на култ, Стаљинов култ наставља култ Лењина, кога је он сам изградио, а из њега проистиче култ Георги Димитрова, Јосипа Броза, Чаушескуа, Енвера Хоџе, покушај успостављања култа Хрушчова… На тај начин остварена је институционализација култа. Изградња култа вође у великој мери је, код једног дела верника, задовољила најосновније религиозне потребе

3. Трећи елемент на коме почива стаљинистички систем, однос власти и друштва, двојако се испољава: кроз механизме самозаштите и очување власти и кроз манипулације које преко елемената колективног продиру у поље психологије личности и служе за стварање “новог човека”.

Механизми који служе за самозаштиту и очување власти појавни су вид стаљинизма, највише критикован, који се испољавао кроз снажну духовну и физичку репресију. Овај чинилац највише је модификован након “тајног реферата” Никите Хрушчова 1956. године, али основна намена остала је неизмењена. О многим механизмима већ је било речи, “политичка полиција”, манипулација монополом партије, догматизација идејног и духовног живота друштва, преношење чврсте хијерархијске организације једне специфичне партије на читаво друштво што доводи до енормног пораста моћи бирократије, инструментализација свих видова изградње култа вође, која често бива и законски верификована.

Манипулација страхом и напетошћу, коју поспешује теза о завери унутрашњих и спољних непријатеља, користи се и као механизам самозаштите, али и као елемент утицаја власти на домен колективног и појединачног. Стварање “новог човека”, лојалне јединке система која није способна ни спремна на деструктивну критику основа система, одвија се кроз умањивање значаја индивидуализма и истицање колективног, као и кроз систематски утицај на појединачне психологије преко утицаја на колективну свест. Стварање “новог човека” има логично идеолошко објашњење, представљено је као тежња да се обезбеди апсолутна срећа појединца у најсавршенијем систему будућности – у комунизму. То је подразумевало изградњу апсолутног морала и апсолутне свести о срећи.”

(…) Утицај на психологију појединца вршен је уз помоћ књижевности, уметности, науке, архитектуре, али и партије и идеологије. Послушност и жртвовање подразумевали су покоравање и веру у “светле идеале будућности”, спремност да се без сумње прихвати организација, одређену инертност у размишљању и понашању, осећај колективне угрожености и веру да је колективно добро важније од личног, страх од могућности промене… Личност са овако изграђеном психологијом била је погодан медиј за менипулацију.


Део чланка “Стаљинизам”, објављеног у Историјском гласнику 1-2 (1993)


1Видети: Ј. Стаљин, Питања лењинизма, Загреб 1981, 1-2 и 27.

2С. Нечајев, Општа правила организације, у: Л. Перовић, Планирана револуција, Београд-Загреб 1988.176.

3Ј. В. Стаљин, Социјал-демократска партија Русије и њени најближи задаци, у: Дела, том I, Београд 1949, 47.

4Р. Медведев, Нека хисторија суди, Загреб 1989, 400.

5Од 1881. у Русији постоји Охрана, тј. политичка полиција, мада је и пре тога постојало тзв. “Треће одељење” које је имало сличну улогу. У фебруару 1917. привремена влада укида Охрану, у децембру 1917. Лењин организује Сверуску изванредну комисију за борбу против контрареволуције и саботаже ВЧК (Вечека), или још краће ЧК (Чека), Изванредна комисија. Она се надовезивала на Охрану. У својој историји она ће променити низ имена, ГПУ (Државна политичка управа), НКВД (Народни комесеријат унутрашњих послова), МГБ (Министарство државне безбедности). КГБ (Комитет државне безбедности), МВД (Министарство унутрашњих послова).

6У најосновнијим цртама сличан процес се може пратити и у Југославији у периоду 1945-1950.

7Занимљиво је да се и Титова власт у суштини базирала на правној и рационалној основи, тј. на одлукама Другог заседања АВНОЈ-а.

ЈЕДНА СРПСКО-ЈЕВРЕЈСКА РАТНА ПРИЧА: ДОКТОР СИМА РОВИНСКИ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Рад о доктору Сими Ровинском настао је 2000. године, а објављен је први пут у Петничким свескама (52), у редакцији тадашњег руководиоца семинара за историју Горана Милорадовића. Тај број Петничких свезака је назван „Мали човек и велика историја“ и у уводном делу уредник је написао следеће: “ Историја, као и друге науке, никад не досеже пуни обим свог потенцијалног знања, ни чињенично, ни методолошки. Она се истини стално приближава, више или мање систематично попуњавајући простор нашег незнања. Једна од особености историје двадесетог века, код нас можда више него другде, јесте да су пространства неораних ледина и нераскрчених шикара прошлости управо застрашујућа. Та чињеница је приликом конципирања овог пројекта схваћена као предност: када се почиње рад на запарложеној парцели важно је да много руку вредно ради, а мање је важно колико је поједини ратар искусан и снажан. Свака разбијена грудва и сваки посечени коров донеће плода, пре или касније, а тај плод биће знање о нашој прошлости које ће се перманентно гомилати“.
Када је поменуо ратаре, Милорадовић је мислио на средњошколце од чијих је радова зборник био састављен. Овај рад је, дакле, производ указаног поверења ученици трећег разреда гимназије. Отуда језик текста није адаптиран ни за ову прилику. По теоретском карактеру, истраживање спада у домен друштвене историје, и то оне која се назива „локалном“ или „урбаном“ историјом, а методолошки је заснован на „усменој историји“ (oral history).
Истраживање је много пута било интерпретирано, скраћивано, па и отуђивано, што је и лепо и није: лепо је јер људи желе да га деле и читају, а није лепо што је у скраћивањима и интерпретацијама прича остала нецеловита. Због тога је овде дајемо у целини, уз потресан прворазредни извор – опроштајно писмо доктора Симе Ровинског.
Пре текста, доносимо преписку са руским истраживачем који ме је 2017. године подсетио на ово истраживање.

Поштована г-ђо Марковић,
Ја сам доктор из Санкт Петербурга и бавим се историјом руске емиграције, конкретно деловањем руских лекара у Србији после револуције. Са великим интересовањем сам прочитао Ваш чланак о доктору Сими Ровинском у зборнику Петничке свеске из 2002. године. Нажалост, о том јако интересантном човеку нисам успео да нађем још неке материјале ни на руском, ни на српском језику. Да ли бисте могли да ми одговорите на неколико питања о том Вашем чланку који сте раније писали? Да ли бисте били љубазни да ми кажете постоје ли још неки материјали о доктору Ровинском осим Ваших? Да ли су још увек живи рођаци Ровинског и да ли можда знате како би се могло с њима повезати? Да ли је сачуван гроб Ровинског?
Извините што Вас узнемиравам.
С поштовањем,
Дмитриј Некљудов, Санкт Петербург

***

Поштовани господине Димитрије Некљудов,

пре свега, веома ми је драго што Вас је чланак о Сими Ровинском заинтересовао. То је први рад који сам написала и од тада се тим питањем нисам бавила. Симин син, којег сам у Лазаревцу интервјуисала и који ми је дозволио да прочитам Симино опроштајно писмо је умро пре неколико година. Мислим да је жив Симин унук и да је и он лекар у Београду, али ја нисам покушавала да га пронађем и да са њим ступим у контакт. Када будем ишла код родитеља, проверићу да ли на лазаревачком гробљу још постоји његов гроб. Изгледа да се његово име помиње у документима Историјског архива Београда, у фонду Бањичког логора, у фонду Специјалне полиције, треба проверити и фонд Београдске државне страже. Да ли сте нешто од тога погледали?

Животна прича Симе Ровинског много говори о локалној историји мога града, о односу средине према руској емиграцији, према Јеврејима, о чврстини речи и одсуству прагматизма код мојих Лазаревчана, о Симином подвижништву и о томе колико је Немце иритирао „савез“ мештана и Ровинског. Болница у којој је Ровински радио је сада музичка школа, а идеја да добије улицу се није остварила. Постојала су интересовања да се на основу његове животне приче сними и некакав филм, контактирали су ме поводом тога, али се ни то никада није реализовало.

Толико Вам за сада могу рећи. Све што пронађем послаћу Вам.

***

Добар дан! Много вам хвала на тако брзом одговору!

Зар у Лазаревцу нема улице Ровиског? На мaпи је она уцртана између Орашачке и Карађорђеве (некадашња Моше Пијаде). Не, нисам погледао те фондове и чим будем дошао у Србију погледаћу архиве јер ми је жао што о толико интересантном човеку нема ни речи на руском језику. Можда се сећате како се зове унук Ровинског, да га пронађем?

Некљудов Димитриј

***

Драги Димитриј, ето нисам знала да је добио и улицу, веома се радујем томе! Када сам правила интервју са Симиним сином то се разматрало, али је било и приговора у смислу да “не треба мењати једног Јеврејина другим”, што је апсурдно јер, не само да је Сима променио религију, већ се и деловање та два човека не може поредити по значају за Лазаревчане. Та се промена сигурно догодила у склопу брисања социјалистичког наслеђа. Проверићу када се то одиграло и са каквим образложењем. Пробаћу да сазнам име Симиног унука. Када будете долазили у Србију можете ми се јавити, можемо се наћи на Институту. Поздрав и све најбоље! Оливера


Октобарска револуција коју је 1917. године извела бољшевичка партија на челу са Лењином, победила је најпре у Петрограду, а затим и на целој територији Русије. Она се посебно драматично одразила на животе појединаца али и на статус целих друштвених група. Важно место у свету руског расељавања имала је тек формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија). У њу је стигао значајан проценат људи који су имали високо и средње образовање (Јовановић 1996: 98). Са собом су донели дух руске културе, утичући на научни, културни и уметнички живот Југославије између два светска рата. За Југославију (у којој је образованост становништва била недовољно висока) долазак избеглица је представљао значајан културолошки импулс јер су емигранти углавном били квалификовани и образовани. Са друге стране, руска емиграција и њено инкорпорирање у југословенско друштво представљали су немали изазов са којим је нова држава требало да се суочи.

Живот доктора Ровинског пре доласка у Краљевину Југославију

Легитимација Симе Ровинског
у новој отаџбини

Доктор Сима Ровински (Самуел или Шмуљ на хебрејском) рођен је 21. априла 1889. године у месту Чигирину у Кијеву у Украјини. Исте године у јуну једна варошица у Србији је, у знак сећања на Косовски бој и на кнеза Лазара, добила име – Лазаревац. Крајем 19. и почетком 20. века нико није могао знати да ће судбина тог малог шумадијског града на десној обали Колубаре и Самуила Ровинског из далеког Кијева бити драмтично и трајно сплетене. Самуилови родитељи су били трговци, Јозеф и Фања. Имао је два брата и много сестара, а породица је била мојсијевске, јеврејске вере. По завршетку основне и више школе у Русији, Самуил се 1910. године запутио у Европу, на студије медицине у немачки град Хале Витенберг. У Русију се 1914. године вратио као војни обвезник, а на Императорском универзитету у Харкову дипломирао је 1915. године. По окончању студија се вратио у Немачку, а 1920. године стиже у Краљевину СХС.

Ровински у новој отаџбини

Београд је био централни пункт одакле су избеглице биле размештане по Краљевини СХС. Долазак избеглица је у почетку био схватан, тумачен и доживљаван као привремена помоћ “унесрећеној браћи”. Емигранти слабијег материјалног положаја који нису могли да брину о себи и својим породицама били су приморани да прихвате смештај и помоћ коју им је организовао Руско-српски одбор. Део послова око њиховог збрињавања су преузеле и локалне власти. Другу категорију избеглица чинили су активнији појединци, способни да се сами издржавају и преживе у новој средини. Ровински је припадао овој другој групи емиграната.

Сима Ровински је до 1921. године радио као војни лекар треће класе у Битољу у војној болници, после чега је био на дужности трупног лекара гарнизона Пишкопејског, такође у битољској војној области. Напустивши тај крај, доселио се у Лазаревац где је наставио каријеру лекара. У записнику општинског суда пише: “Прима се у државну службу доктор Самуел Ровински да у овој 1922. години ради бесплатно до краја те године јер то радно место није предвиђено буџетом за ову годину. Одобрава се доктору приватна пракса, с тим да сиромашне грађане прегледа и лечи бесплатно, а да од богатијих наплаћује.” Тако је доктор Ровински 1921. годину одрадио “без пребијене крајцаре” (Стефановић 1991:121). Од тада па до смрти смрти 16. новембра 1942. године радио је у лазаревачкој здравственој задрузи.

У Лазаревцу је упознао и будућу супругу, Зору Милановић, која је по окончању Првог светског рата завршила болничарски курс код америчке војне мисије и као болничарка такође радила у лазаревачкој задрузи здравства. Проблеми су почели када су Самуел и Зора одлучили да се венчају. Зори је породица бранила да се уда за странца, Јеврејина. Да би успео да се ожени Зором, Самуел је прихватио хришћанство. Покрштавање је изведено у цркви Свете Параскеве у Петки, а у нову веру га је превео свештеник Чедомир Поповић, који га је потом и венчао.

Самуел је на крштењу добио име Сима. Од породице своје жене је наследио славу Светог Јована. Са Зором се венчао 1924. године у истој цркви. Убрзо је Сима отворио нову ординацију и купио имање код Карађорђеве улице, до реке Лукавице. Први син Миодраг родио се 1925. године, а други, Мирослав, 1930. Сима је постао велики верник. Редовно је ишао у цркву, поштовао празнике, али српски језик никада није добро научио.

Живот је текао мирно све до 1941. године када су у Лазаревац стигли Немци и група од 50 Јевреја избеглица (Ћирић: 1997:7). Млађи Симин син, Мирослав, се сећа да је у то време у Лазаревцу боравио извесни доктор Јовић, срески лекар. Творац чувене Павловићеве масти, доктор Павловић, сећао се Јовића као напредног студента и изразитог левичара. Доктор Павловић је Мирославу Ровинском причао да је Јовић по завршетку студија радио у Власеници и да је, сарађујући са окупатором, тамошњем становништву нанео велике проблеме. Плашећи се ослобођења и одласка окупатора из Власенице, Јовић се преселио у Лазаревац где је отворио своју ординацију. Тај доктор Јовић је Симу Ровинског Немцима пријавио као Јеврејина. Окупатори су потом Ровинском забранили да лечи грађане уколико нису били Јевреји или Цигани, а његовој деци је тада било забрањено школовање.

Ровински у Логору

Ровинског је, по расној основи, Гестапо ухапсио 16. јуна 1942. године када је био одведен у логор на Бањицу. Поштовање и љубав према Ровинском којег су другачије звали “сиротињска мајка”, грађани срезова колубарског, тамнавског, посавског и качерског показали су тако што су одмах по његовом хапшењу потписали петицију за његово ослобођење. Петицију је потписало више стотина виђенијих људи који су гарантовали његову грађанску исправност и лојалност држави, узорност у вршењу лекарских услуга и приврженост православној цркви. Петиција је упућена министру унутрашњих послова у Београду са молбом да се преко председника владе заложи за пуштање на слободу доктора Ровинског. Уз петицију су била приложена документа о његовом покрштавању, лекарској служби, признањима, а уз то и један лажни документ који су потписали руски емигранти, а којим се кривотворило Симино порекло – тим документом се тврдило да му је мајка била православна Рускиња (документ из породичне архиве). Крајем лета Ровински је био пуштен из логора. Али у јесен исте године поново је био ухапшен. Тада није био одведен директно у логор, већ је био предат среском начелнику који је требало да га спроведе до логора. Срески начелник је услишио молбу Ровинског да га из затвора пусти кући на краће време да би, имајући искуства у логору, узео неопходне ствари. Користећи указану прилику, по доласку кући, Ровински је одлучио да пређе у илегалу. Од свог друга, абаџије Милутина, узео је три сељачка одела, обукао децу и себе у њих, а жени рекао да се жив не враћа у Логор. Синове је пољубио, тада су се растали и више се нису видели.

Лажни документ којим се кривотвори Симино православно порекло по мајци

После нестанка доктора Симе, Немци су покренули хајку преко својих органа, углавном преко српске жандармерије, да се доктор Ровински ухвати. Расписивани су и лепљени огласи по вароши и околини, а у свим местима добошари су објављивали претњу да ће онај ко скрива Ровинског бити стрељан, а кућа му запаљена. Упркос свим претњама, Сима је успевао да пронађе уточиште по околним селима. И сами жандарми су пред долазак рације јављали домаћинима да, уколико крију Ровинског, бегунца пребаце на друго место. Видевши да на овај начин не могу да га ухвате, Немци су са списка људи који су потписали петицију ухапсили стотину људи под претњом да ће они бити стрељани уколико се Сима не појави.

Смрт “сиротињске мајке”

Дознавши за ово, а познајући свирепост окупатора, Сима је одлучио да изврши самоубиство: обесио се у својој кући између 16. и 17. новембра 1942. године. Жени и деци је оставио опроштајно писмо у којем каже да не може живети знајући да ће због њега стотину људи умрети. Сматрао је да ће његова смрт растеретити и суграђане и његову породицу. У том писму доктор их опомиње да треба да остану добри верници и Срби. Ровински је сахрањен у тајности, уз помоћ неколицине пријатеља, без поворке за сандуком, на лазаревачком гробљу где и данас почива. Једине две жене које су ишле за сандуком, скованим од обичних дасака, биле су жена тадашњег председника општине и Зорина мајка (Ћирић: 2000: 94-96). После његове сахране таоци су били ослобођени, а притисак на породицу се смањио.

Шест месеци касније

По причи Душана Васића, тадашњег партизана, једне ноћи партизани су закуцали на врата доктора Јовића и на његово питање: “Ко је”, одазвали су се са: “Доктор Сима Ровински”. Доктора Јовић су тада партизани одвели у Латковиће где му је било суђено и пресуђено стрељањем. Не зна се да ли му је било суђено само због Ровинског.

***

Од Ровинских је 2000. године био жив само Мирослав, Симин млађи син, лекар у пензији. Читајући аутобиографско дело Јерка Добрића “Живи лешеви у кући смрти на Бањици”, Мирослав је наишао на један део за који претпоставља да се односи на његовог оца: “28. 6. 1942. – недеља. Док смо били у шетњи, дошло је наређење да шетамо држећи руке на леђима. Један љечник из Лазаревца, као полујеврејин, из десетице је пребачен у нашу собу. Овај се нада…” (Добрић 1945:150).

Стаклена зграда лево је „зграда Ровински“ (иза ње је парк који се на фотографији не види,
испред (жута зграда) је садашња градска библиотека, некадашња музичка школа, односно
стара болница у којој је Ровински радио.

У Лазаревцу се једна стамбена зграда назива “зграда Ровински” (подигнута на месту некдашње куће породице Ровински). Мада је парку поред ове куће име Милорад Лабудовић Лабуд, Лазаревчани понекад и овај парк називају “Ровински”.

Писмо које је Сима Ровински породици написао пред смрт

“Драга Зоро и децо,

надам се да је ово писмо последњи мој опроштај са вама, да стигне вам у руке. Пишем последњи опроштај пошто кад добијете ово писмо мене већ одавно неће бити међу живима. Решио сам се на овај корак под два разолга: 1) не могу жив да се вратим у логор јер знам да после неколико дана страшних мука и тортура бићу страљан. Није да сам неки страшни злочинац, већ само што сам имао несрећу да се родим као Јеврејин и када већ морам да умрем, боље је то урадити без претходних мука и на лакши начин. 2) Хоћу овим и вас моји драги да ослободим даљих прогоњења и мука и неизвесности јер пошто ме већ немају – због чега вас више да прогањају? Драга децо опростите што дарговољно остављам вас као сироче у вашим младим годинама кад нисте још завршили школовање и кад вам је потребно још много родитељске помоћи и спреме, да као зрели људи сами себи осигурате живот. Но судбина тако хтела није да сам кукавица и да сам се уплашио да се бојим за вашу будућност. На жалост, и не остављам вам ништа јер је све што сам стекао упорним, заморним али поштеним радом за ове 20 година, све ми је сада пропало. Ви сте остали на улици, без ништа и ничега, јер све вама је одузето, али нису вама могли да одузму помоћ вишњега Бога у кога ја сам одувек веровао. Не могу да вам одузму, ја у то верујем, и помоћ добрих људи и мојих пријатеља који ће вама да помогну да завршите школовање и да постанете добри, ваљани и поштени грађани и Срби, и да не окаљате име свога оца који увек само то гледа да свима без разлике помогне и да никада никоме не учини зло. Будите увек доброг срца и најглавније чувајте као зеницу своју добру и безгранично вољену мајку јер она то код вас највише заслужује.

Драга Зорице, хвала теби на двадесетогодишњој срећи коју си ми поклонила, твој доктор у овим последњим тренуцима ја захваљујем Богу што ми дао да сам имао доброг и вољеног друга, јединог Бога који живи, што морам да оставим, и молим Бога да тебе сачува још дуго живу, ради наших јединих сирочића, збогом.

Ровински Сима.

Извори:

Рад је настао на основу разговора са Симиним сином Мирославом, на основу породичне архиве, надограђиван малобројном локалном литературом и наративима.

Литература:

Јовановић, Мирослав, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924. Београд: Стубови културе:1996.

Јовановић, Мирослав, “Прогнана елита”. Годишњак за друштвену историју 2-3/1999.

Стефановић, А, Београдска Колубара, Лазаревац: 1991.

Ћирић, Р. Новела за Ота, Лазаревац: 1997.

Ћирић Р. Танго сећања, Лазаревац: 2000.

Добрић, Ј. Живи лешеви у смрти кући на Бањици, Београд: 1945.

Александар С. Недок, “Лекари Јевреји у српском здравству 19. и раног 20. века”, Годишњак за друштвену историју, 7-1/200.

ЈЕДНА КРИТИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ (Бранко Лазаревић)

Бранко Лазаревић је живео предуго. Довољно дуго да доживи смрт оба сина (један погинуо на четничкој страни) и жене и постане изопштен из послератног социјалистичког система. Овај књижевни критичар и искусни дипломата међуратне Југославије тешко се мирио са својом маргинализацијом и поразом света коме је до 1944. године припадао. Огорчен и повређен, писао је и после рата. Пре десетак година су пронађене његове дневничке забелешке, које је под насловом Дневник једнога никога, објавио Завод за уџбенике. У овом дневнику, који је настајао током првих послератних година, Лазаревић је доста пажње посветио оштрим критикама новоуспостављеног социјалистичког система у Југославији. Размишљајући о јунацима новог доба овај аутентични представник српске Вандеје није бирао речи. Југословенска револуција је за њега представљала резултанту два вектора: стратешких битака великих сила и грамзивости домаћих револуционара. Љутито пишући у “реалном времену” Лазаревић је антиципирао декаденцију новог поретка, коју су нешто касније тематизовали и дисидентски инсајдери (Ђилас, Владо Дапчевић, Љубодраг Ђурић…). На наредним страницама доносимо неколико пасуса из Лазаревићевог дневника о рађању новог света у Београду 1944. године.

Бранко Лазаревић, Дневник једнога никога 1, Београд: Завод за уџбенике 2007, 148-415.

У случајевима револуције не сме да се заборави најглавнији елемент. Тај је ово: цео наш случај је диктиран споља. Сви ми, сви од Павелића до Тита, сви од Недића до Драже, лутке смо које се покрећу споља. И то и ми и цео Балкан. Главни режисери су у Лондону и Москви и, иза њих је, као генерални директор, Вашингтон. На нашем геополитичком подручју води се тристагодишњи сукоб англоруски за прилажење мореузима и Средоземљу. Све што се дешава, дешава се под том звездом. Руси хоће Балкан као своју зону на Средоземљу; Енглези неће на Средоземљу тако велику силу. Они хоће на обали низ разних интереса да би могли слободно да плове морем.

Ми смо на тој геополитичкој, спољнополитичкој и империјалистичкој ветрометини. Борба се води на том плану већ три века, а између империјализама откада је историје. Наши комунисти су се везали за совјетски комунизам и империјализам, и овај их је, с револуцијом, сад овде и довео. Револуција је овде споредна, главни је совјетски империјализам. Како ће на то одговорити англоамерички империјализам – то ћемо видети тек по капитулацији Немачке.

(…)

Наша револуција се сада развија у знаку нешто стрељања, врло много хапшења и саслушања, нарочито равногораца, са скупштинама, зборовима, манифестацијама, одборима, у којима око осамдесет до сто људи уз учешће само позваних, сами себе и друге бирају (…) Не трпи се никакав јучерањи ауторитет. Смрт Богдана Поповића је прошла у новинама као скоро читуља. Од својих пак људи праве геније и народне хероје. Узима се да живот наше нације почиње тачно од дана, и то је једино револуционарно, откада су они почели да дејствују пушком, речју и пропагандом. Од дванаест стотина година наше старе прошлости – неће се ништа. Израђен је један грб на коме је забележено 29-XI-1943, дан кад је заседало, негде у Босни, једно веће за које се на зна ко га је бирао.

(…)

У целој тој нашој “револуцији” и у свему другом ван ње, и у свему што се десило од 1941. године, има такве беде, сиротиње духа, примитивности и плаћеништва, каквих нигде више у Европи нема. Немци, Талијани, Руси, Енглези и Американци, сви који су у та два противничка табора, имали су своје агентуре и своје филијале на нашем терену. Кад погледам ову партизанску и Народноослободилачку војску, у коју се сад слило, које милом, које силом, све што је било на нашем терену, са енглеским, немачким, са руским униформама, са американским камионима, са оружјем свих народности, ја видим ужасни наш лик. Нарочито то важи кад видим наш такозвани динарски пасивни тип, који није ни свестан да иза свих тих униформи лежи туђ интерес. Сиротиња смо, и ко год је хтео, нашао је код нас војске и војске присталица: усташе, четници, домобрани, партизани, равногорци и шта ти ја све знам и шта не знам.

(…)

То су моја размишљања о овој нашој револуцији, буни, шта ли је. Можда сам је ја исувише напао. Ако је то случај, то је због тога што ја не волим тај социјални поступак и због тога што ја не верујем у добре намере ниједног човека, па, нарочито, ниједног револуционара. За мене је револуционар човек који, кад прође покрај палате или доброг ресторана, завапи: “Е, ту бих ја становао; е, ту бих ја ручао!” (а за то нема средстава). И за мене није случајност да су сви револуционари, докопавши се власти, одмах ушли у Тиљерије, у Кремљ, у Долма-Багче… За мене је револуционар фанатик који фанатично хоће да задовољи своје апетите и амбиције, уз то је лудак, злочинац и неваљалац и патолошки преоптерећен кад хоће све то да задовољи туђом крвљу, убиствима, згариштима и пљачком. И све то зашто? Зато да би господин револуционар дошао на место онога кога је оборио, да би продужио његов посао. Јер у свим тим социјално-политичким работама, више или мање, са разним људима, иста се работа обавља. Ја нисам присталица ничега, а ни противник ичега. Једино сам противник непотребних буна, револуција и “пучева”, јер сам скоро иза свих њих видео гладну, себичну, завидљиву и дивљу људску гадост и незајажљивост. Ни присталица као Монтескје и Русо, ни противник, као Берк и Тен: ја сам само дух који се истом чуди и налази да је неукусно. А тако је гадно, ужасно и неукусно, у име не знам које речи из речника, рушити, кварити, убијати, мрцварити; јер да ли вреди да се живот, који се не мења, тобож мења? Која је то револуција изменила ток живота и човека?

(…)

Ти духови жестоко мрзе оно што немају, жестоко мрзе код других који имају то што они немају и, једанпут, победивши их и опљачкавши их и побивши их, највећом брзином заузимају њихова места, њихове домове и њихова преимућства: све до скупоцених крзана и адиђара и манира. За прво време, све док се не навикну и не знајући за меру, они су смешни (видео сам совјетску девојку-војника са војничком униформом у ципелицама са високом потпетицом) и, доцније, навикну се и снађу се и од скоројевића постају прави племића. (…) И то су ти који страсно обожавају оно што мрзе – код других. Тако се једино може објаснити и бољшевички парадокс да су они били страсни интернационалисти, а сад су за “родину”, до обожавања, да су били антимилитаристи, а сада велики милитаристи; да су били против ордења, а сада њихови ђенерали и маршали личе на енглеске свадбене торте; да су били против еполета, а сада носе читаве погаче од еполета, да су били против дипломатских униформи, а сада њихове диломате личе на адмирале; да су били против обожавања личности, а сада обожавају поједине људе; да су били против банкета, а сада праве луксузне гозбе, да су били против класних разлика, а сада их имају само у картама за исхрану скоро пет; да су били против разних Кремаља и Дедиња, а сада се у њима разбашкарили; и тако докле год се хоће и може.

(…)

Таква је целокупна људска историја. Она је врло мрачна и у њој дејствују активно такве подсвести и такви нагони. Људско подземље је у њој “дејствителније” од људске земље и људских “идеја”. Људске “идеје” су само бајке и приче за децу о црвеном врапцу, а остало је све нагон за влашћу, за имањем, за бити “горе”. Има хиљаду теорија о томе, али само једна “практика” о свему томе. Та “практика” је исконска људска природа у којој Ја долази пре Ми, а Ми пре Ви, а Ви пре Они.

(…)

Уз повољне моменте споља или изнутра, или једновремено и споља и изнутра, користећи жељу сваког живог да хоће да промени живот набоље и, нарочито, ако постоје теже грешке на страни управљача, речитији појединци који страсно желе – а ко то не жели – да владају и да управљају, речитији, даровитији, бескрупулознији и, уз то, спремни и на жртве, уз то и фанатици и искрени верници, успевају да се на леђима масе испну на управљачка места. Али за то треба жртвовати и рескирати, понекад бити агент туђих интереса (највећи део револуција је дошао из интереса неке туђе државе и споља), понекад бити верник, луди верник једне вере и, понекад, неваљао до сржи костију. Све то, пак, не би било довољно ако се страсно не мрзи. Мржња је киселина која нагриза камен и сврдло које буши планине.

Та мржња је, као што почех данашњи дневник, луда жеља да се дође на место које се мрзи. То се место мрзи због привилегија које они који су га заузели имају, због имања и господства, и на то место се љубавнички хоће од свих оних који га гледају из подрума или са треће галерије. Али се такве ствари не дешавају често ни лако. За то је нарочито потребно да је једна држава изгубила рат, да је то интерес какве друге веће и јаче државе и да се у држави, у таквим моментима, налазе појединци који ће за свој и за туђ рачун, да пактирају са заинтересованим иностранством и са заинтересованом групом, племеном, вером или класом унутра.

Приредио: Петар Драгишић

Featured image: Wikipedia; Stevan Kragujević, CC-BY-SA-3.0-RS

Краљица Драга и ефемерни спектакл (Милош Тимотијевић)

Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.

Краљица Драга и ефемерни спектакл

Краљица Драга Обреновић (23. септембар 1866 – 11. јун 1903) спада међу најомраженије личности у српској историји. Политички екстремизам њених противника, мизогинија и пропаганда нове династије Карађорђевић условили су стварање слике у којој се Драга доживљава као „блудница на трону”, а њене убице, које су сабљама исекли краљичину „јалову утробу”, као јунаци и спасиоци Србије.

Краљица Драга Обреновић

За свирепи злочин свакако је требало наћи адекватно оправдање, које се свело на вишедеценијско стереотипно истицање негативних карактерних особина жртава. Непопуларност краљице Драге и краља Александра Обреновића имала је и своје реално упориште у њиховом ауторитарном режиму, као и скандалима попут краљичине неуспеле (лажне) трудноће. Пошто је исте 1901. године изненада умро краљ Милана, а руски цар одбио да у званичну посету прими краљевски пар из Србије, легитимитет династије Обреновић постао је веома упитан, чему је допринела и вест да ће можда један Драгин брат постати наследник владарског трона, јер она није могла да роди престолонаследника своме десет година млађем супругу.

У таквој политичкој атмосфери препуној напетости и неизвесноти организовано је велико путовање владарског пара у унутрашњост Србије. Након прославе краљевог рођендана у Смедереву, Драга и Александар су од деветог до двадесетог септембра 1901. обишли Крагујевац, Краљево, Жичу, Студеницу, Чачак, Пожегу, Ужице, Добрињу, Таково, Горњи Милановац, Луњевицу, Вујан, Враћевшницу и вратили се у Београд. Посета је била добро испланирана и умерена на она места која су била важна за националну, црквену, династичку, породичну и личну традицију краљице Драге и краља Александра.

Званичне посете владара припадају домену јавних свечаности и перформативне културе у којој се многи вербални и визуелни симболи спајају у сажимајуће јединство спектакла кроз сложену структуру комуникационог деловања. Срби су ефемерне спектакле као артифициране јавне свечаности прихватили још у XVIII веку, у оквиру верско-политичких и пропагандних програма карловачких митрополита. Са стицајем државности стекли су се многи услови за ширење нових форми ефемерног спектала који се редовно организују од почетка тридесетих година XIX столећа, па све до првих деценија XX века.

Јавне свечаности имале су веома сложену форму и значајно место у програмима владарске пропаганде, а њихов концепт био је кодификован и веома прецизно одређен. Драматуршко деловање подстицало је емоционалну приврженост династији чији су владари били својеврсни „хероји нације”, а унапред организовано извођење ефемерног спектакла подразумевало је јасно утврђивање пута кретања свечане поворке и поштовање главних тачака у топографији града при чему су у програм прославе укључивани сви социјални слојеви. Увежбаност извођења многих пропратних дешавања били су веома важни, као и неизоставно поздрављање владара који су путовали кроз припремљене декорације и кулисе, а не стварност. Тријумфалне капије, пирамиде, стубови, заставе, цвеће, транспаренти, коњаници, свечани говори, здравице и зарицања, присуство деце и јавно исказивање радости (од певања до плакања), били су саставни део декорације током њихових посета, с циљем прославе владара и уздизања државе и нације.

Окружно начелство и црква у Чачку почетком 20. века

У суштини сврха политичких ритуала своди се на одржавање постојећег поретка у држави. Такви перформанси представљају догађаје који се у свести људи налазе изван пролазних и непредвидивих друштвених дешавања. Владар, као централна личност државе и организованих свечаности, треба да буде јемство очувања целовитости и трајности заједнице, при чему се нарочито подстиче вера у унапред осмишљен сценски приказ.

Иако је спектакл у свим местима које су краљица Драга и краљ Александар посетили био сличан, ипак је посета Студеници, Жичи и Краљеву била је прилика да се краљевски пар потврди као наследник баштине средњовековних српских владара. Поклоничко путовање у манастире праћено је јавним клечањем током молитви, целивањем светитељских моштију и богатим даровима. Религиозност краљице Драге није била површна, јавна и усмерена ка придобијању наклоности цркве, јер се усрдно молила и у својим приватним одајама у Београду испуњеним бројним иконама.

Међутим, посете владара увек морају да имају и пропагандни карактер, нарочито у контексту потврде разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије. Свечани долазак владара у завичај увек представља својеврсни обред размене између унутрашњости, из које се црпи легитимитет, и престонице, симбола шире државне заједнице, која има задатак да „награди” завичај. Све се приказује као „праведан” повратак ствари на своје место, јер је природно да владар не заборави родни крај који му је омогућио политички узлет, а главне теме вербалне политичке комуникације постају пријатељство и оданост.

Добриња као место рођења кнеза Милоша, родоначелника династије Обреновић, Горњи Милановац родни град краљице Драге и село Луњевица одакле је био њен деда, били су завичај који им је увек давао безусловну подршку. Важна места сећања били су и Таково где је подигнут Други српски устанак, Љубић где је извојевана највећа победа, манастир Вујан гробна црква краљичиног деде, као и манастир Враћевшница место где је сахрањена мајка кнеза Милоша, тако да се појам „завичаја” из околине Горњег Милановца територијално ширио према Пожеги, Чачку и Крагујевцу.

После женидбе краља Александра Обреновића са Драгом Машин (девојачки Луњевица) 1900. године дошло је до стварања нових и разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије у коју је укључен и Чачак у коме се родила и Анђелија Анђа Кољајић, мајка будуће краљице Драге Обреновић. Иначе Анђелијина мајка Ана (баба краљице Драге) била је старија ћерка проте Јанка Михаиловића Молера из Негришора у Драгачеву, чувеног иконописца и сликара. Поред ових директних, Луњевице су имале и низ других родбинских и кумовских веза у Чачку.

Тако су породична политичка баштина и релационе мреже унутар локалне заједнице и централне власти за Чачак почетком XX постали веома важни. Они увек представљају важно политичко поље у коме се стварају услови и за симболичко-пропагандно обликовање простора на коме се делује. На тај начин Чачак је постао део проширеног завичаја Обреновића и Луњевица, чији је значај био посебно важан почетком јесени 1901. године, када је после Драгине непостојеће трудноће и губитка наде да ће Србија добити наследника династије Обреновић све више говорено о могућности да Никодије Луњевица, најмлађи брат краљице Драге, постане престолонаследник. На тај начин породица Луњевица била је потенцијално нова династија.

Краљица Драга Обреновић је и поред тога имала низ савладарских функција, а назнаке да ће Луњевице постати нова владарска породица никако нису прошле неопажено у јавности Србије, посебно околини Горњег Милановца и Чачка, простора где је живела снажна локална традиција у вези са Другим српским устанком. Постоји и претпоставка да је краљ Александар Обреновић због наклоности према Драги Машин већ 1896. године имао намеру да се окружи људима заслужним за обнову српске државности, тако да се говорило о могућој обнови племства. Црква је владавину династије Обреновић приказивала као обнову средњовековне државе Немањића, а владавину краља Александра као пример симфоније државе и цркве. Садејство државе, нације и монархије, као и широко прихваћен концепт владара као изабраног „хероја-краља”, приказивани су као збирни симбол народних тежњи. Истовремено црква је инсистирала да је владар („миропомазаник”) мистични предводник свога народа, што је био наставак средњовековних династичких идеја.

Зато је долазак краљице Драге и краља Александра Обреновића у Чачак 15. септембра 1901. био важан догађај. После посета Студеници, Краљеву и Жичи, краљевски пар је полагано кочијом путовао према Чачку. Најпре су застали су селу Лазац, потом и Заблаћу у коме је приређено и молепствије у локалној цркви. Свештенство предвођено парохом Миланом Поповићем дочекало је госте у свечаним одеждама. Након тога је организован ручак за преко 100 особа, на коме је угледни свештеник Вићентије Поповић наздравио краљу и краљици, а монарх окупљеном народу Среза трнавског који је почео да игра коло.

Дочек у Чачку такође је био свечан, мада без тријумфалних капија као у Краљеву. Густи шпалири окупљених људи били су постројени све до цркве у центру вароши, пред којом су стајали упарађени ђаци основне школе, као и многи други грађани и грађанке. Девојчице и жене уручивали су краљица букете цвећа пре и после уласка у храм. У цркви је владика Сава Дечанац (Ђорђе Бараћ, 1831-1913) одржао благодарење и указао на значај Чачка и Љубића у симболици победе Милоша Обреновића над Турцима после петовековног робовања. Обреновиће је упоредио са Немањићима, а Бој на Љубићу истакао као прву велику и прекретничку српску победу после Косова. Цео говор обликован је у духу борбе хришћанства против агресивног ислама и неупитне оданости династији Обреновић, коју је сама „Промисао” довела на владарски трон обновљене Србије. Епископ није пропустио да помене како је краљица Драга по рођењу своје мајке заправо Чачанка.

Епископ Сава Дечанац био је истакнути великодостојник Српске православне цркве, али у исто време национални радник и учесник ослободилачких ратова. На челу Жичке епархије, са седиштем у Чачку, налазио се од 1890. до 1913. године. Био је носилац бројних највиших одликовања (Таковског крста I, III и V реда, Белог орла IV реда, Светог Саве I реда, Данила II реда). Управо је он у свом делу „Владалац и народ : крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне” (1897) развио државни концепт о владару као глави националног организма и нужности покоравања краљевској власти. Тиме је подупиран владарски ауторитаризам Обреновића и обнављана средовековна идеја о средишњем месту краљевског помазаника у држави, додатно учвршћивана везивањем за династију Немањића. На тај начин власт Обреновића приказивана је као обнова средњовековног „златног доба“, чиме је њихова породица добијала и нејасну перспективу стицања статуса светости. Поједини публицисти владајућу династију јавно су санктификовали, мада је нововековни концепт власти имао превасходно световно исходиште. Српска црква је током XIX века (посебно крајем столећа) у оквиру хвалоспева династији Обреновићи приказивала кнеза Милоша као духовно-националног еквивалента библијским узорима („божји изабраник“, „изасланик божји“ „месија“) и настављача државне мисије Стефана Немање, јер су обојица извршили велики препород српског народа који је на тај начин у потпуности, попут јеврејског, постао „изабрани“. Црква ипак националну идеју није претпоставила религијској, нити је кнез Милош канонизован.

После изласка из чачанске цркве „краљевски супружници” кренули су у зграду Окружног начелства која је била спремљена за њихов конак. Већ у пројектовању ове монументалне зграде, архитектонски обликоване у стилу класицизма, спратни део до цркве био је предвиђен за резиденцију Обреновића када дођу у Чачак. Пред улазак у зграду краљевском пару је хлеб и со симболично понудио Влајко Антонијевић, а свечани поздрав изговорио је Никола Радовановић, истакнути обреновићевац и личност која је својевремено краљу дала подршку да ожени Драгу. Дочек је био достојанствен и нарочито се допао краљици, тако да је одлучено да и сутрадан остану у Чачку, што није било планирано протоколом, чиме се боравак у вароши и најближој околини продужио на три дана.

Општина Чачак је у новоизграђеном хотелу „Крен”, отвореном претходне 1900. године, за краљевски пар приредила велики банкет на коме је било преко 150 особа. Иначе овај хотел је прва зграда у Србији која је у својој архитектури имала елементе сецесије. Краљу и краљици први је наздравио Иван Стојшић, први апотекар у вароши и будући народни посланик. Краљ Александар је отпоздравио и захвалио се на пријатном и топлом дочеку. Поред тада важног политичког питања у вези прихватања и спровођења у живот новог Устава, краљ је инсистирао како је Чачак везан за династију Обреновић „историјским успоменама” и да је родно место краљичине мајке. После банкета одржан је серкл, а затим су краљ и краљица после поздрављања отишли на конак у зграду Окружног начелства. Тога дана Драга и Александар поклонили су варошкој сиротињи 400 динара у сребру.

Хотел Крен почетком 20. века

Ујутро, пре доручка, краљевски пар је у згради Окружног начелства примао грађанство, чиновништво, чланице Женског друштва, свештенство, како из Чачка, тако и околних места, а затим и депутације из разних срезова. Касније је приређен ручак на коме је било 60 угледних особа из Чачка и околине. Око 5 часова по подне краљ и краљица возили су се са својом свитом по вароши и љубићким друмом. Увече, у 7 часова, приређена велика бакљада. Цео простор испред цркве и зграде Окружног начелства био је испуњен светом, осветљен бакљама и лампионима. На врху једне „куле” у облику троношца такође је горела ватра. Краљевски пар махао је народу са прозора, на улици је било народно весеље, свирала је музика, певала се химна Србије.

Свечани говор у име Чачана одржао је адвокат Драгутин Васић: „Чачани, вазда одани, увек су са усхићењем и радошћу дочекивали свога Краља и Господара, који је у више прилика удостојио овај град Својом високом посетом. Али данашњем одушевљењу, радости и срећи њиховој нема краја, јер поред свога омиљеног Краља, коме су веома захвални, дочекују и верну Му и драгу Сапутницу у животу, Прву Краљицу Српкињу обновљене државе српске, Пресветлу Унуку Славног и чувеног Војводе Српског Николе Луњевице, који се са творцем нове српске државе Милошем Великим борио за ослобођење Српства и обновљење његове старе славе и величине […] Радост наша у толико је већа што је племенита и узвишена Краљица рођена у округу, чије је средиште Чачак, а Њена племенита мајка госпођа Анђа у самом Чачку, и што је Провиђење одредило да њена Ћерка буде Краљица Српска и Нашем Краљу донесе мир, спокојство и срећу у кући, те најважније услове за миран и задовољан породичан живот и јемство за напредан и срећан живот народни.”

Васићев говор био је препун симболике која је упућивала на монархистичке, династичке, државне, националне, црквене, породичне и завичајне теме и вредности. Љубав и оданост биле су најважније особине које су спајале краљевски пар и Чачане. Адвокат Васић добио је на рођендан краљице Драге 11/24. септембра 1901. године (што је био државни празник) Орден Таковског крста IV реда. Касније, после Мајског преврата 1903. године, Драгутин Васић јавно је грдио и ниподаштавао мртву краљицу Драгу Обреновић, а дочек краљевског пара у Чачку из 1901. године извргнут је руглу у облику приповести у којој су централно место заузимале слике уживања у јелу и пићу.

Трећег дана боравка краљеце Драге и краља Александра у Чачку у 9 сати, одржано је молепствије у цркви, а затим је цела краљевска свита изашла из града. Путовање је организовано старим путем преко планине Јелице, трасом коју дана прати нови ауто-пут у изградњи. Краљевска поворка застајкивала је на много места. У селу Паковраћу дочекалао их је мноштво народа са спремљеном закуском, а народни посланик Милош Ћосић поздравио је краља и краљицу у име народа Среза трнавског. У селу Марковици, које је већ у Срезу драгачевском, краљевски пар дочекала је нова делегација, хладњаци и закуска. У име народа Среза драгачевског говор је одржао народни посланик Миленко Протић. Краљ и краљица редовно су силазили са кола и накратко се задржавали у разговору са окупљеним сељацима. Узвици, аплаузи и бацање цвеће били су уобичајени декор.

Заслуге за подржавање династије нису заборављене. За краљичин рођендан укупно је седам особа из Чачка и ближе околине одликовано Орденом Таковског крста IV реда: Милош Ћосић – народни посланик из Паковраћа (иначе истакнути радикал), Антоније Мутап – земљоделац из Прислонице, Милутин Анђелић – народни посланик из Бечња, Младен Броћић – трговац из Гуче, Мијајило Петковић – кројач из Чачка, Добрица Лазић – адвокат из Чачка и Драгутин Васић – адвокат из Чачка.

На граници Рудничког и Ужичког округа краљевски пар опростио се са делагецијом из Чачка и Драгачева. Пожежани и Ужичани дочекали су краља и краљицу испред величанствене тријумфалне капије, а пратњу до Ужица обезбеђивало је 200 коњаника. Делегацију за дочек чинили су највиђенији људи, а сељаци су уз пут делили поклоне. На улазу у град организовано је пуцање прангија. Ужице је већ тада, за разлику од других места у западној Србији, имало електрично осветљење, што је целој вароши давало свечани изглед. Огромна маса света из целог округа дочекала је владарски пар, да би потом целу ноћ провели у граду. Чачани имали су на уму симболичку важност своје вароши, значај црквених свечаности, па и породичну повезаност, али су Ужичани величанственошћу дочека надмашили своје суседе. Ипак, све је то било у сенци симболике која је пратила краљевски пар у посети Таковском срезу, ужем завичају Обреновића и Луњевица.

Краљевски пар је својим путовањем из 1901. означио најважнија династичка места сећања, која су кроз симболичку политику перформативног карактера показивала пожељно слављење прокламованих идеала и отелотворавање владајуће структуре државе кроз синтетизовање вербално-визуелних порука (говори, прокламације, славолуци, додељивање одликовања, слике у функцији патриотских икона, јавни спектакли у форми чврсте спреге државе и цркве), при чему се нарочито наглашавало да су их дочекали „вазда” верни и одани поданици, поштоваоци династије Обреновић, што је био и саставни део поздравних говора многих председника општина, народних посланика, игумана и свештеника.

На крају, када се владарски пар вратио у Београд, свечано је прослављен краљичин рођендан. Људи који су током путовања јавно показали оданост династији добили су награду. Од 229 одликовања која су додељена на рођендан краљице Драге Обреновић чак 92 ордена (40%) уручена су лицима која су на неки начин била у вези са посетом краљевског пара Србији или су пореклом са тог простора. Симболика уручивања одликовања увек има за циљ дуговечност таквог пропагандног чина у људској свести, повезаног са званичном државном репрезентативном културом, култом нације, династије и не мање важној завичајној оданости владару или владарском пару.

Заправо званична репрезентативна култура увек настоји да посредством многих симбола у комуникацији са јавношћу уобличи форму идеолошких наратива неопходних за идентификацију и интеграцију државе, нације и јавног мњења. Јавне свечаности, многе церемоније, споменици, али и симболика одликовања, представљају саставни део таквог деловања. Ипак, и поред великог значаја Обреновића за ослобођење и изградњу нововековне Србије, као и подршке цркве и појачане продинастичке пропаганде, нерасположење значајног дела јавног мњења према краљици Драги није се смањивало после путовања из 1901. године. То није променила ни посета Нишу и околним местима из 1902. после које је краљица пала у депресију.

Брутално убиство краљевског пара 1903. године, долазак нове династије, крвави ослободилачки ратови, стварање Југославије, потом и револуционарни преврат комуниста, као и општа модернизација друштва, донели су конструкцију неких нових традиција. У њима није било места на сећање на спектакуларну посету краљице Драге и краља Александра свом завичају 1901. године.

Милош Тимотијевић, „’Вазда’ верни поданици : списак особа које су добиле орден на рођендан Краљице Драге Обреновић 11. септембра 1901. године”, Зборник радова Народног музеја, XLVIII (2018), стр. 45-54.

Милош Тимотијевић,„Празнични сјај завичајне светковине: посета краља Александра и краљице Драге Чачку 1901. године”, Зборник радова Народног музеја L (2020), стр. 71–79.

КРЛЕЖА ИЗМЕЂУ СТАРЧЕВИЋА И ТУЂМАНА (Горан Милорадовић)

У време постојања југословенске државе Мирослав Крлежа (1893–1981) сматран је једним од најзначајнијих књижевника и јавних делатника. Повераване су му утицајне функције и почасти потпредседника Југославенске академије знаности и умјетности, председника Савеза књижевника Југославије, посланика Сабора СР Хрватске и Савезне скупштине, члана ЦК СК Хрватске, члана Српске академије наука и уметности, директора Југославенског лексикографског завода, а одликован је и са неколико одликовања.1 У референсној литератури наводи се да је Крлежа „оставио дубок траг у југословенској култури“,2 па чак и да је био „мерило линије прогреса и памети.“3 Поред литерарног стваралаштва, запажен је Крлежин друштвени и политички ангажман у обе Југославије.4 Један од најбољих познавалаца те проблематике, Станко Ласић, сматрао је да је у време социјализма постојао „култ“ Мирослава Крлеже.5

Уочи Првог светског рата младог Крлежу је његов професор у војној школи, поручник Vámos, окарактерисао речима: „Самоувјерен и велики Хрват“.6 Међутим, постоји и мишљење да је за „Крлежу, хрватски национализам […] био ʻпрезира вриједно душевно стањеʼ“.7 Други аутор читаоца уверава да је Крлежа, који „као песник и мислилац раскида са националистичком затуцаношћу и осталим паланачким мистицизмима, трајно остао веран оном бунтовном волунтаризму и револуционарном прелому из најранијих својих текстова.“8 То ваља проверити. Иако сваки човек има пуно право да развија и мења своја уверења, легитимно је запитати се да ли је и колико од својих раних идеолошких и политичких ставова Крлежа сачувао и у каснијим годинама, можда до краја живота? На који начин су се његова уверења испољавала у промењеним друштвеним и политичким околностима? Ко су били његови политички и идеолошки ауторитети? Чије трагове и путоказе је настојао да следи, а коме се и због чега супротстављао? Да ли су и колико његови рани идеали уграђени у његов књижевни, лексикографски и политички рад? Можда неће бити могуће на свако од ових питања одговорити подједнако исцрпно и документовано, али ће и скица Крлежиног „десног профила“, који дуго стоји у сенци, представљати историографски допринос.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), Крлежа се 1926. године, на страницама часописа Књижевна република, пожалио: „O, koliko puta sam čuo i čitao o svojoj malenkosti da sam internacionalistički odrod i da mrzim hrvatstvo, premda ne poznajem među hrvatskim poetama ni jednoga koji bi bio ʻnarodnijiʼ od mene i ni jednoga koji je više od mene varirao temu o potisnutoj svijesti hrvatskog narodnog osjećaja.“9 Као да то декларисање није сматрао довољном одбраном, Крлежа се позвао и на аргумент који стиже са тла Србије: „U Beogradu me beogradski novinari (šoveni i separatiste) napadaju kao Frankovca, a nedavno mi je Srpski književni glasnik predbacio ʻkroatocentrično držanjeʼ“.10 Тај „београдски новинар“ био је Станислав Винавер, који је 1924. у дневнику Време писао: „За г. Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема. […] г. Крлежа хоће у своме напису да докаже не то, не да је цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни. Све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. […] То што г. Крлежа намеће Београду све грехове буржоазије као да нема буржоазије ван Београда, – јесте г. Крлежин франковлук. Али то што г. Крлежа напада Београд има дубоког основа, има темеља у души и срцу г. Крлеже. Он је морао напасти Београд, неминовно.“11 Овакве Винаверове квалификације нису биле без повода. Он је у наведеном чланку опширно цитирао Крлежин текст Балканске импресије објављен августа 1924. године.12

Литерарни витриол који је тих дана Крлежа просуо по Београду, а који је по својој корозивности био прави старчевићански производ, ипак није издржао пробу времена. Приликом објављивања Крлежиних сабраних дела после Другог светског рата тај чланак, који је толико огорчио Винавера, умногоме је преиначен, понегде дописан, а понегде скраћен.13 Пре свега, промењен му је наслов, који од тада гласи Ламентација о просперитету, и уклопљен је у већи текст назван О јединим заставама нашег времена.14 Тако маскираног није га лако идентификовати. Промене које је аутор унео у текст интересантне су и саме по себи. Додато је, поред осталог: „Литургија безазлених лирских фантазија, код којих смо чинодејствовали на кољенима, клањајући се видовданским боговима, претворила се у грдну жабу крастачу политичке стварности“.15 Тим јетким инвективама Крлежа је изразио своје разочарање београдском реалношћу и новом државом.

Пишући 1924. о Београду Крлежа се осврнуо и на Димитрија Туцовића и Светозара Марковића: „Sudbine su to plemenitih intelektualaca, koji su se razdvojili od svojih masnih, svinjskih, prepotopnih sredina i siti gluposti i puni gnušanja spram blata svakodnevnog, povučeni u sebe, oni spuštaju merila objektivne analize u svoje krvavo i pomahnitalo vreme.“16 После Другог светског рата та реченица је изгубила своје аграрне и библијске придеве, запретивши да пређе у тон научне есејистике: „Sudbine su to plemenitih svijesti, koje su se odvojile od svojih zaostalih, arhajskih sredina; puni gnušanja spram svakodnevnog blata, gluposti i kratkovide zlobe, ovi duhovi jedini su pouzdani dijagnostici svog krvavog i pomahnitalog ambijenta.“17 Презир и нетрпељивост, које је у међуратном периоду Крлежа испољио према „средини“ која је дала Туцовића и Марковића, нису се 1957. могли сматрати инвестицијом у владајућу идеологију „братства и јединства“, па је Крлежа ублажио своје квалификације. У социјалистичком периоду, из сасвим јасног опортунитета,18 Крлежа је ублажио и своје јавно изношене ставове о много чему, па и о Анти Старчевићу.

Крлежа и Старчевић

Антун Старчевић је био идеолог хрватског национализма. Порицао је постојање српске нације, не презајући при том ни од фалсификата. Поред осталог, српску средњовековну династију Немањића и српског митског јунака Милоша Обилића прогласио је – Хрватима.19 Према Enciklopediji Jugoslavije, Старчевић је у својој расправи Ime Serb „nastojao da to ime i njegove nosioce što više ponizi.“20 Израз „Славосрби“, којим је филолог Павел Јосеф Шафарик означавао све штокавце, Старчевићу је служио за дискредитацију и понижавање оних који су тај термин користили у науци, као и народа на који се односио. Старчевић је „Slavoserbsku pasminu“ поистовећивао са својим политичким противницима, али и „sa srpskim narodom u hrvatskim krajevima uopće.“21 По Старчевићевом концепту, „među Macedoniom i Nemačkom, među Dunajem i adriatičkim morem“22 живе искључиво Хрвати. Он у књизи из 1879. године Писма Магјаролацах за „Славосербе“ каже да су „sužanjska pasmina, skot gnjusnii od ikojega drugoga. Uzmimo u čoveku tri stupnja saveršenstva: stupanj životinje, stupanj razbora, i stupanj uma, duševnosti. Slavoserbi nisu dostignuli ni najniži stupanj, a iz njega ne mogu se dignuti.“23 „Славосерби“ су, дакле, толико инфериорна бића да се налазе на степену нижем од животиња. То је у складу са расистичким теоријама, према којима постоји непрекидан хијерархијски низ, scala naturae, који људе повезује са животињама.24 Док се код неких западноевропских антрополога на месту споја животиња и људи налазе мајмуни, код Старчевића се налазе „Славосерби“.

Шовинизам и расизам у Старчевићевим текстовима нису чак ни прикривени, а псеудонаучност је незаобилазна одлика његовог стила. Упркос томе, мало је имена која је Крлежа у својим есејима и разговорима помињао тако често као име Антуна Старчевића. У десетак својих књига, које су анализиране у овом чланку, Крлежа је читаоца упутио на Старчевићево име и дело преко педесет пута.25 У тај збир не улазе Крлежини осврти на Еугена Кватерника и друге правашке лидере и следбенике. Крлежа је до краја живота Старчевићеву личност и опус сматрао референтним, али је између два светска рата о томе писао понајвише и потпуно слободно.

Један од најпознатијих Крлежиних текстова о Старчевићу јесте Предговор „Подравским мотивима“ Крсте Хегедушића из 1933. године, у коме се тврди: „I koliko god to paradoksalno izgledalo, ipak je istina: najlucidnija naša glava, koja je našu stvarnost promatrala s najpreciznijom pronicavošću i koja je o toj stvarnosti dala slike za čitavo jedno stoljeće književno i govornički najplastičnije, jeste glava Ante Starčevića. […] Sve je to kod Starčevića ostala verbalna pobuna državnopravnog, jednostranog, manijakalnog saborskog govornika, ali da je on, promatran iz današnje retrospektive, jedini temperamenat i jedina glava, koja je umjela da se uzdigne mjestimično do proročke snage jezičkog izraza, to je nesumnjivo.“26

Крлежу је управо Предговор ʻПодравским мотивимаʼ одвео у сукоб са једном снажном струјом у КПЈ, која је, поред осталог, сматрала да он скреће удесно.27 То је довело до укључивања у спор врха партије, па и самог тадашњег политичког секретара Политбироа ЦК Милана Горкића.28 И ново партијско руководство, постављено крајем 1930-их година, замерало је Крлежи и његовим присталицама јер су „заговарали блиску сарадњу с ХСС-ом што је Брозу, секретару ЦК КПЈ, било неприхватљиво“.29 Отворен сукоб са њима постао је неминован.

Појава Крлежиних Balada Petrice Kerempuha30 у лето 1936. била је литерарни догађај првог реда. Критике су се кретале од позитивних до одушевљених, а негативне су стизале једино од стране католичких интелектуалаца.31 У песми Planetarijom, која заузима скоро петину књиге, Крлежа је оставио својеврсну посвету једном броју знаменитих личности хрватске историје. Цвјетко Милања ту баладу сматра за „sintezu i reinterpretaciju hrvatske povijesti“, „nacionalnim epom“, „nekom vrstom povijesno-društveno-političke reprezentacije“, иако је песник то учинио на инверзан начин – вреднујући неуспехе.32 Помињу се у тим стиховима, критички и иронично Људевит Гај (као доктор Ludwig von Gay), бан Јосип Јелачић, бан Karoly Khuen-Hedervary, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (као бискуп Штроцо, како га је поспрдно називао Старчевић), Chavrak и Breszstyensky (двојица мање познатих политичара) и бан Иван Мажуранић (као бан Mažuran).33 После њих, са приметним уважавањем, али и с дозом сажаљења, Крлежа помиње Јураја (као Jurka) Крижанића и Франа Супила (као Sopila).34

Убедљиво највише простора доделио је вођи и идеологу Странке права Анти Старчевићу.35 Њега у Baladama увек помиње под надимком Стари, и то искључиво афирмативно – као бунтовника који „jedini“ prkosi mađarskoj vlasteli i koji je „[j]edini lampaš v kermežljivoj noči, / kak germlavine bas za naše tupoglavce…“.36 Израз „лампаш“ упућује на правашки лист Zvekan,37 у чијем заглављу се налази цртеж брадатог човека који у руци, попут хеленског киничког филозофа Диогена, држи лампу, „тражећи човека“.38 То је романтизовани лик самог Старчевића, који се јавности представљао као бунтовни интелектуалац, стари циник, боем и усамљеник.39

У коликој мери су Крлежини ставови о Старчевићу били постојани? Евидентно је да се у време социјализма интонација Крлежиних текстова о Старчевићу мењала, али се фреквенција помињања његовог имена није смањивала. Крлежа је тада „zahvaljujući čvrstoći svoga političkog položaja, uspijevao rehabilitirati određene teme i osobe iz hrvatske kulturne prošlosti za koje se činilo da će trajno ostati pod ideološkom zabranom (već 1947, na primjer, pisao je pozitivno o Starčeviću).“40 Како је то постизао? Своје одушевљење „оцем домовине“ Крлежа је после рата донекле ублажио, понекад је његов лик прерушавао, а понекад настојао да оправда његове поступке и ставове. На пример, Крлежа је праваштво понекад тумачио као реактивни феномен: „Poslije historijskih katastrofalnih razočaranja uvijek se javljala reakcija na tu suludu idealističku arhitekturu: poslije Četrdesetosme Starčević, poslije Osamneste Radić“.41 Мисли се на разочарања илирством и уједињењем.42 Иво Банац је приметио још један Крлежин маневар: „u vrijeme kada je Starčević bio krajnje politički sumnjiv, K.[rleža] ga je najčešće branio kao bezazlena romantičara: ʻgrimizna romantika Starčevićeva jalovo [se] borila s Kossuthovim M. A.V.-imperijalizmom.ʼ“43

Крлежина енциклопедистичка делатност у социјалистичкој Југославији осветљава његов однос према Старчевићу и праваштву поузданије него књижевна. Сматра се да је Мирослав Крлежа био „[n]ajvažniji ideolog novog jugoslavenskog zajedništva na višoj intelektualnoj razini. […] Temeljni projekt u oživotvorenju te ideologije bila je ʻEnciklopedija Jugoslavijeʼ“.44 Антуну Старчевићу су, уз Крлежин имприматур, посвећене две и по стране те енциклопедије, са две фотографије: репрезентативни портрет и слика његовог гроба. Упркос толиком простору, неки релевантни подаци ипак недостају: помиње се да је 1849. безуспешно конкурисао за место професора на загребачкој Академији, али не и да је исто покушао 1851. године у Београду, и опет био одбијен.45 У чланку Јарослава Шидака о Старчевићу не користе се изрази „шовинизам“, „расизам“ и „мржња“, чиме његов опус обилује.46 Брутално клеветање и деградација читавих народа еуфемистички се квалификују као „samovoljno etimologiziranje“ и „pseudoznanstveni argumenti“.47 О последицама идеологије коју је засновао и популарисао Старчевић не каже се ништа. У том контексту важно је опажање да „[p]remda Šidakov članak o Starčeviću u prvom izdanju Enciklopedije Jugoslavije ne ulazi u mnoge pojedinosti koje su Krležu opsjedale, on je ujedno i Krležin hommage najvećem hrvatskom buntovniku i društvenom kritičaru XIX. st.[oljeća].“48

Франо Супило

Поред Старчевића, Крлежа је пажњу посвећивао и бројним другим ауторима са којима је делио идеолошка убеђења. Изузетно важан за Крлежу био је Франо Супило, који је „uz Antu Trumbića, postao ideolog liberalnog pravaštva u Dalmaciji. […] pravaška tradicija bila je nerazdvojni dio njegove ličnosti i pratila ga je do kraja života.“49 Истрајност у тој идеологији и бескомпромисност у политици којој је циљ био да „učini iz Hrvatske privlačno središte za sve Južne Slavene u Monarhiji“,50 довела је Супила током Првог светског рата до потпуне изолације у односу на српску владу и Југословенски одбор. Крлежа је са Супилом саосећао, а за себе тврдио да је у младости био „супиловац“.51 При том, добро је знао какав је Супило био политичар: „romantik, Starčevićanac-Kvaternikovac, stopostotni Samohrvat i Srbofob“;52 „[u] ʻCrvenoj Hrvatskojʼ Supilo propovijeda Narodno Jedinstvo ʻHrvata i Pravoslavnih Hrvataʼ, u ogorčenoj i nepomirljivoj borbi protivu ʻSrbomadžaronaʼ ili ʻTalijanosrbaʼ“.53

*****

Поставља се питање: како је Крлежа тада, у датим околностима, могао да афирмише идеје које су, дубински и далекосежно, оспоравале југословенску идеологију и државу?

Крлежин положај у социјалистичкој Југославији био је неупоредиво моћнији него у време Краљевине Југославије. Лео Матес, генерални секретар председника Југославије 1958–1961, тврдио је да је Крлежа „izvan svakog protokola, mogao da se Titu obrati direktno, kad god je smatrao za potrebno.“54 Бити лични пријатељ Јосипа Броза Тита у условима једнопартијске државе значило је много.55 Игор Мандић је тачно приметио: „Nakon oslobođenja nitko se više nije usudio da na bilo koji kritički način analizira Krležin opus“.56 Зденко Раделић сматра да је Крлежа био „najutjecajniji hrvatski komunistički intelektualac, u čiju su kuću na Gvozdu u Zagrebu hodočastili mnogi hrvatski i jugoslavenski političari i intelektualci.“57 Не треба сумњати да су Крлежина „izjašnjenja o nacionalnim temama imala i nezanemarljiv utjecaj na protagoniste domaćih političkih i kulturnih zbivanja“.58 Исто тако, одмах после рата, када је велики број хрватских интелектуалаца и уметника био компромитован сарадњом са институцијама НДХ, Крлежина реч могла је да их спасе или упропасти. Многима је помогао (нпр. Јелени Лобода Зринској, Добриши Цесарићу, Бранимиру Ливадићу-Wiesneru, Густаву Крклецу, Миховилу Комболу), ретко коме није могао помоћи (као Ђури Вранешићу), а понеког је и препустио судбини (нпр. Тина Ујевића и Милана Беговића).59 Што је Тито био у партији, Крлежа је био у култури.60

Почетком 1960-их година Крлежа је стекао новог пријатеља – генерала и историчара Фрању Туђмана. Није била случајност да су „Krležini pogledi na NOB i općenito povijest Jugoslavije bili […] umnogome podudarni s Tuđmanovim te se Tuđmanovim preseljenjem u Zagreb i njegovim dolaskom na čelo Instituta za historiju radničkog pokreta 1961. logično razvija intenzivna profesionalna suradnja, koja sve više prelazi u osobno prijateljstvo.“61 Идеолошки, они су гравитирали један другом. Око Крлеже и Туђмана формирао се круг хрватских интелектуалаца, уметника и генерала који су неговали опозиционе ставове у односу на службену политику Савеза комуниста.62 Основа неслагања било је хрватско национално питање. После пораза Маспока њих двојица су се међусобно удаљила, али је Туђман и даље поштовао Крлежу као уметника и политичког мислиоца, тврдећи 1990. године „da je u program Hrvatske demokratske zajednice integrirano i krležijanstvo“.63 У сваком случају, око основног су били сагласни: Туђман је Анту Старчевића сматрао „hrvatskim velikanom“, „utemeljiteljem moderne hrvatske nacionalne svijesti“ и „najvišim izrazom hrvatskog nacionalnog bića“.64 Он Старчевића често помиње у књизи Беспућа повијесне збиљности, настојећи да оспори везу између правашке идеологије и усташке праксе, на коју су указали поједини српски историчари.65

О новим Крлежиним пријатељствима и све јасније израженим националистичким ставовима сазнало се и у Београду. Његови односи са многим људима из света политике и културе, који су му раније били блиски, захладнели су или се сасвим прекинули.66 Родољуб Чолаковић, некадашњи Крлежин пријатељ, записао је у лето 1967. да му је Анка Берус, личност из најужег партијског руководства ЦК СК Хрватске, рекла да се Крлежа „у Београду прави јагње, у ствари, он је ослонац Туђману и другим националистима“.67 Мисли се на „ослонац“ у структури власти. Кап која је прелила чашу била је тврдња коју је Крлежа крајем 1964. године изнео Добрици Ћосићу и Оскару Давичу, „да је у Јасеновцу страдало између 40.000 и 60.000 Срба, а не 600.000 или 700.000“.68 Те ревизионистичке ставове ширио је Фрањо Туђман.69 Будући председник Хрватске је касније писао да је то било време „intenzivnog prijateljevanja s Krležom (cijelo desetljeće šezdesetih godina) u čestom raspravljanju spornih problema južnoslavenske povijesti i zajedništva, naša su mišljenja bila sukladna u najvećem stupnju […] Stoga je o njima, pa i o predmetu jasenovačkog mita, vodio (ne jednom) razgovore i na najvišoj razini.“70 „Najviša razina“ био је, разуме се, Тито.

Време Маспока дошло је и прошло. Под притиском Титовог ауторитета и уз подршку старих партијских кадрова талас национализма у Хрватској је обуздан. Да је било потребно интервенисала би и армија. Неки људи су уклоњени са својих функција (Трипало, Дабчевић-Кучар, Пиркер, Харамија), они најгласнији завршили су у затвору (Будиша, Чичак, Ђодан, Веселица), а стотине хрватских комуниста поднело је оставке или су искључени из партије.71 Крлежа се током тих догађаја држао по страни, али његов утицај после Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика и Маспока није опао. Према писму које је Душан Драгосавац, члан Извршног комитета ЦК СК Хрватске, послао Предрагу Матвејевићу, Крлежа је и 1974. године, поред Драгосавца и Бакарића, био особа са којом је Тито разговарао о „kadrovskim pitanjima u pripremama za XI kongres SKJ i republičke kongrese i pokrajinske konferencije, pa u vezi sa tim o Predsjedništvu SFRJ i SKJ […] Krleža je bio pozvan jer je kod Tita intervenirao u vezi kadrovskih kombinacija“.72 Иако је седамдесетих година Крлежа ређе виђан у Београду, и даље је консултован о најважнијим питањима. Према мишљењу Игора Мандића, Крлежина „zakulisna aktivnost nikada nije prestajala“,73 а „[n]jegova formalna povučenost nije bila stvarna osamljenost, tako da je kroz njegovu radnu sobu u Leksikografskom zavodu i kroz prostorije stana na Gvozdu desetljećima doslovno strujala rijeka svakojakih posjetilaca. Nema te literarne i političke malenkosti koja se nije usudila da barem jednom kod njega zatraži audijenciju – i koliko je meni poznato, mislim da nitko nije odbijen. […] tako je vukao konce u našoj kulturnoj i političkoj javnosti“.74 А Игор Мандић је знао како функционишу ствари – седамдесетих година и сам је посећивао „бога са Гвозда“.75

*****

Током свог дугог и испуњеног живота Крлежа је доживео и преживео бројне историјске промене, у оквиру којих се и сам мењао. Али, никад потпуно. Био је он, у својим појединим фазама, и Хрват и Југословен, и социјалиста и комуниста, и националиста и космополита, и унитариста и федералиста, и књижевник и политичар, и господин и друг Крлежа. Али, кроз све његове промене провлачи се, никада се не прекидајући, једна важна нит – нит правашке идеологије. Та нит је понекад пажљиво уплетена у његова литерарна дела, а знатно је видљивија у есејима, чланцима, говорима, интервјуима и енциклопедистици. Понекад је није лако разабрати у Крлежиној „барокној“ реченици, која није таква само да би показала богатство његовог талента и интелекта, него и зато да би понешто прикрила и сачувала само за одабране – за оне који знају шта да у њој траже. С друге стране, понекад није неопходно применити ни нарочито детаљан аналитички метод да би се разумело шта то Крлежа жели да саопшти. Све је зависило од околности под којима је писао и говорио и публике којој се обраћао.

Од 1919. до 1981. Крлежа је политички био организован у Комунистичкој партији, али никада није напустио правашку идеологију, чији је циљ изградња хрватске нације и стварање независне хрватске државе. Био је особа која је умела да у себи помири различите политичке и идеолошке програме, да их комбинује и налази тачке у којима су они подударни или комплементарни. У Краљевини СХС/Југославији Крлежа је био у опозицији, док је у социјалистичкој Југославији учествовао у власти. У обе ситуације он је налазио начина да делује на очувању и развоју хрватске националне свести, настојао је да максимално прошири политичка права Хрвата и Хрватске, трудио се да гради свест о целовитости хрватске историје, критиковао је и сузбијао идеју југословенске нације, био против централизма, тврдећи да су менталитети оно што раздваја народе, упркос „јединственог језичког простора“.76

Крлежа је разумео главна кретања унутар контекста у коме је деловао и успешно им се прилагођавао. У периодима неповољним за отворено заступање хрватских националних идеала деловао је посредно, афирмишући истакнуте личности које су биле заступници правашке идеологије у политици и култури, или омогућујући другима да делују у том правцу. Тиме је обезбедио даљу еволуцију идеологије и њен пренос на нове генерације. Глорификовао је Анту Старчевића, учествујући у очувању и развоју његовог култа. Имао је довољно интелектуалне ширине да, упркос личним афинитетима, у својим интерпретацијама историје и културе нађе места и за особе са којима није у свему био сагласан. Умео је да одвоји личне склоности од колективног интереса. Периоди Крлежиног залагања за југословенску државну заједницу били су условљени међународним политичким контекстом, који није дозвољавао другачија решења. Делујући у југословенској садашњости, мислио је о хрватској будућности. У креирању догађаја и сам је учествовао, никада не губећи из вида приоритет свих приоритета: пренос „бакље“ правашког концепта суверене хрватске нације и независне хрватске државе кроз простор и време.

 

Пуну верзију текста читајте ОВДЕ

Featured image: mix by Petar Dragišić / Photos: Wikipedia

1 Mladen Stary, „Krleža, Miroslav“, у: Jugoslovenski savremenici. Ko je ko u Jugoslaviji, (Beograd: Hronometar, 1970), 519–520.

2 „Крлежа, Мирослав“, у: Мала енцикопедија Просвета. Општа енциклопедија, 2, Југославија К–Пн, (Београд: Просвета, 1986), 403.

3 Draško Ređep, „Krleža, Miroslav“, у: Jugoslovenski književni leksikon (Novi Sad: Matica srpska, 1971), 264.

4 Видети, нпр.: Vaso Bogdanov, Politička i moralna strana lijeve hajke na Krležu: prilog historiji desetogodišnjeg književno-političkog sukoba na ljevici (Zagreb: Vaso Bogdanov, 1940); Stanko Lasić, Sukob na književnoj ljevici 1928–1952 (Zagreb: Liber, 1970); Ivan Očak, Krleža – partija (Miroslav Krleža u radničkom i komunističkom pokretu 1917–1941) (Zagreb: Spektar, 1982), i dr.

5 Stanko Lasić, Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži IV. Stvaranje kulta 1945.–1963 (Zagreb: Globus, 1993); Velimir Visković, „Lasić, Stanko“, у: Krležijana, 1 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1993), 528.

6 Velimir Visković, Krležijana, 2, (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 557.

7 Dino Mujadžević, Bakarić: Politička biografija (Zagreb: Plejada, Hrvatski institut za povijest, 2011), 346.

8 Predrag Brebanović, Avangarda krležiana. Pismo ne o avangardi (Zagreb: Jesenski i turk, Arkzin, 2016), 14. Аутор настоји да докаже како Крлежа није био „hrvatski realista i klasik“, „komunistički stekliš“ ни „crveni starčevićanac“, него „jugoslovenski avangardista“. Као крунски доказ своје тезе користи једно Крлежино писмо послато Марку Ристићу којим се пародира надреализам. Исто, 15, 50, 120–124, 130–132, 135, 137.

9 Miroslav Krleža, „O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva“, у: Deset krvavih godina i drugi politički eseji (Zagreb: Zora, 1957), 121 (tekst prvi put objavljen u: Književna republika, III, br. 6, XII 1926, 355–372). То је полемички чланак у коме Крлежа са социјалног становишта расправља са Матом Ханжековићем о хрватском национализму, заступајући став да „hrvatstvo“ ne bi trebalo da bude samo „u sebe ʻzaljubljeno Hrvatstvoʼ hrvatskih kućevlasnika i ʻdobrostojećih građanaʼ, nego pomalo i Hrvatstvo stanara i bijednika, gladnih ribara i nezadovoljnih Turopoljaca.“ M. Krleža, „O malograđanskoj ljubavi“, 151–152.

10 Исто, 121.

11 Станислав Винавер, „Београд и г. Крлежа“. Време, 31. 8. 1924, 4.

12 Miroslav Krleža, „Balkanske impresije“, Književna republika, II, br. 9, (VIII 1924), 344–347.

13Крлежа је преправљао и друге своје текстове, укључујући и оне који би требало да имају документарну поузданост, попут Дневника. О томе: Viktor Žmegač, „Dnevnik“, у: Krležijana, 1, 152–158; Davor Kapetanić, „Varijante“, u: Krležijana, 2, 487–492.

14 Видети: Miroslav Krleža, „O jedinim zastavama našeg vremena“, у: Deset krvavih godina, 395–410.

15 Miroslav Krleža, „Lamentacija o prosperitetu“, у: Deset krvavih godina, 399.

16 M. Krleža, „Balkanske impresije“, у: Deset krvavih godina, 341.

17 M. Krleža, „Lamentacija o prosperitetu“, 409.

18 „Ja sam“, рекао је Крлежа Енесу Ченгићу и Јожи Хорвату, „klasičan primjer kako se po liniji oportuniteta može nešto načiniti. Na liniji staloženog, mirnog oportuniteta.“ Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 4. U sjeni smrti (Zagreb: Globus, 1985), 263.

19 Ante Starčević, Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj (Zagreb: Lav. Hartmána i družbe, 1876), 29–30.

20 Jaroslav Šidak, „Starčević, Ante“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 129.

21 Исто.

22 Ante Starčević, „Bi-li k slavstvu ili ka hrvatstvu?“, Djela, III (Zagreb: Odbor kluba Stranke prava, 1894), 42.

23 Ante Starčević, Pisma Magjarolacah (Sušak: Primorska tiskarna, 1879), VIII–IX. Књига је првобитно требало да се зове Pisma Slavoserbah. Videti: „Na štioca“, исто, III–XXI.

24 Džordž Mos, Istorija rasizma u Evropi (Beograd: Službeni glasnik, 2005), 29–30, 38–39.

25 Videti: M. Krleža, Deset krvavih godina, 111, 115, 141, 217–218, 484–485, 524; Miroslav Krleža, Eseji I (Zagreb: Zora, 1961), 102, 106, 186; Miroslav Krleža, Eseji II (Zagreb: Zora, 1962), 124, 130; Miroslav Krleža, Eseji III (Zagreb: Zora, 1963), 16, 18, 34, 41, 67, 158, 328–330, 389, 418, 434; Miroslav Krleža, Eseji V (Zagreb: Zora, 1966), 44, 53, 155–156, 177, 188–189; I. Očak, н.д., 146, 149; Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 1. Balade o životu koji teče (Zagreb: Globus, 1985), 163, 196, 231; Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 2. Trubač u pustinji duha (Zagreb: Globus, 1985), 59, 188, 227; E. Čengić, н.д. 3, 49, 314; E. Čengić, н.д. 4, 38, 51, 263; M. Krleža, Marginalije, 365, 420, 467, 485, 487, 515, 520, 544, 569, 594.

26 Miroslav Krleža, „Predgovor ʻPodravskim motivimaʼ Krste Hegedušića“, у: Eseji III, 328–329.

27 Оптужба је изнета у: Kultura br. 4, а одбрана у: Miroslav Krleža, „Najnovija anatema moje malenkosti“, Danas, br. 1, (1934), 106–113; Krsto Hegedušić, „Pred petom izložbom Zemlje“, Danas, br. 1, (1934), 115.

28 Видети: Velimir Visković, Sukob na ljevici (Beograd: Narodna knjiga, Alfa, 2001), 25–27.

29 Dino Mujadžević, n. d., 42. Мујаџевић се позива на В. Бакарића, I. Očaka, I. Banca i M. Đilasa.

30 Miroslav Krleža, Balade Petrice Kerempuha (Ljubljana: Akademska založba, 1936).

31 Stanko Lasić, Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži I. Kritička literatura o Miroslavu Krleži od 1914. do 1941 (Zagreb: Globus, 1989), 248, 251.

32 Cvjetko Milanja, „Balade kao autorski projekt“, KAJ: časopis za književnost, umjetnost i kulturu, XLIII, br. 3, (2010), 19, 27, 33.

33 Miroslav Krleža, Balade Petrice Kerempuha (Zagreb: Zora, 1963), 126–127, 132, 136, 141. Сви цитати из Балада у овом чланку су из тог издања.

34 Исто, 148–149.

35 Исто, 136–138, 141.

36 „Jedini lampaš u krmeljivoj noći, / kao grmljavine bas za naše tupoglavce.“ Исто, 138.

37 Часописи Zvekan и Hervat помињу се у Старчевићевој књизи Pisma Magjarolacah, IX–X, 3–6, на коју је Крлежа упућивао своје сараднике у Лексикографском заводу.

38 Видети: Zvekan, 1867, 1869; Josip Horvat, Ante Starčević. Kulturno-povjesna slika (Zagreb: Antun Velzek‚1940), 293–295, 316, 328.

39 Видети: A. Starčević, Bi-li k slavstvu ili ka hrvatstvu?; A. Starčević, Pisma Magjarolacah; Ante Starčević, „Poslanica pobratimu D. M. u B.“, у: Izabrani spisi, priredio Blaž Jurišić (Zagreb: Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, 1943), 325–244; L. V. Südland [Ivo Pilar], Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja (Zagreb: Matica hrvatska, 1943), 241; J. Horvat, Ante Starčević, 140, 143–144.

40 Zoran Kravar, „Nacionalno pitanje“, у: Krležijana, 2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 62.

41 Miroslav Krleža, „O patru dominikancu Jurju Križaniću“, у: Eseji III, 67. Први пут објављено у: Književnik, br. 1, 1929, 1–13.

42 Упоредити: Josip Horvat, Ante Starčević. Kulturno-povjesna slika (Zagreb: Antun Velzek‚1940), 132.

43Ivo Banac, „Starčević, Ante“, у: Krležijana, 2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 348. Наведени одломак је из: Miroslav Krleža, „O Kranjčevićevoj lirici“, u: Eseji III, 41. Видети и стр. 16, 18, 34; као и: Miroslav Krleža, „Odlomci iz eseja o Kranjčeviću“, u: Eseji III, 434. Крлежин текст о Крањчевићевој лирици је, уједно, и текст о Крањчевићевој политици и идеологији.

44 Ivo Goldstein, Hrvatska 1918.–2008. (Zagreb: EPH Liber, 2008), 472.

45 Подаци о томе су објављени пре штампања чланка у Енциклопедији 1971. Видети: Виктор Новак, Вук и Хрвати (Београд: Научно дело, 1967), 300–308.

46 Видети нпр.: Ante Starčević, Ime Serb (Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868); A. Starčević, Pasmina Slavoserbska; A. Starčević, Pisma Magjarolacah.

47 Jaroslav Šidak, „Starčević, Ante“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž, (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 129.

48 I. Banac, „Starčević, Ante“, 348.

49 Dragovan Šepić, „Supilo, Frano“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 217.

50 Исто, 218.

51 E. Čengić, н.д. 1, 134.

52 Miroslav Krleža, „Slom Frana Supila“, у: Deset krvavih godina, 163.

53 Miroslav Krleža, „Razgovor sa sjenom Frana Supila“, u: Deset krvavih godina, 190. Crvena Hrvatska је Супилов часопис, назван именом којим је поп Дукљанин у 12. веку означио простор Херцеговине и Црне Горе.

54 Бoрo Кривокапић, Бес/коначни Тито (и Крлежине „масне лажи“), Београд: Новости, 2006, 203.

55 Видети: Krleža o Titu, Приредио Анђелко Милетић (Sarajevo: Oslobođenje, Zagreb: Mladost, 1980); Velimir Visković, „Broz, Josip–Tito“, у: Krležijana, 1, 78–82.

56 Igor Mandić, Zbogom, dragi Krleža. Polemike o mentalitetu post-krležijanske epohe (Zagreb: Profil, 2007), 65.

57 Zdenko Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji 1945.–1991. Od Zajedništva do razlaza (Zagreb: Školska knjiga, 2006), 382.

58 Zoran Kravar, „Nacionalno pitanje“, у: Krležijana, 2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 62.

59 Горан Милорадовић, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955 (Београд: Институт за савремену историју, 2012), 112–116; E. Čengić, н.д. 1, 263–264; Josip Bratulić, „Kombol, Mihovil“, у: Tko je tko u NDH? (Zagreb: Minerva, 1997), 193–194.

60 О Крлежиној послератној моћи: Г. Милорадовић, н.д., 154–157.

61 Redakcija, „Tuđman, Franjo“, у: Krležijana, 2, 454.

62 Franjo Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti. Rasprava o povijesti i filozofiji zlosilja (Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1994), 49; Radovan Popović, Krleža i Srbi (Beograd: Službeni glasnik, 2012), 149. Поповић се позива на Станка Ласића, а Туђман на Ивана Шибла.

63 Redakcija, „Tuđman, Franjo“, 455 –456.

64 F. Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti. Rasprava o povijesti i filozofiji zlosilja (Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1994), 505–507.

65 Исто, 504–507, 526, 559, 581, 583.

66 Видети: Radovan Popović, Krleža i Srbi (Beograd: Službeni glasnik, 2012), 143–146, 156–160, 167; Мр Влахо Богишић, „Мирослав Крлежа у српској књижевности“, (докторска дисертација, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за српску књижевност, 2016), 141–142.

67 R. Popović, n. д., 152.

68 Исто, 158.

69 О Туђмановом ревизионизму видети: F. Tuđman, н.д., 441–497.

70 Isto, 25.

71 Z. Radelić, н.д., 451–462.

72 Б. Кривокапић, н.д., 483–484, 487–488. Писмо Драгосавца Предрагу Матвејевићу од 30. 8. 2001.

73 I. Mandić, н.д., 20.

74 Исто, 21.

75 E. Čengić, н.д. 1, 156; Isti, н.д. 2, 55–57; Isti, н.д. 3, 23; I. Mandić, н.д., 10. Израз „бог са Гвозда“ је Мандићев.

76 A. Kovačec, н.д., 403.

БОРИСАВ ЈОВИЋ У ГОДИНАМА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАСПАДА (Петар Драгишић)

Пре неколико дана у Београду је умро претпоследњи председник Председништва СФРЈ Борисав Јовић. Крај његовог мандата поклопио се са почетком оружаних сукоба у Хрватској, који су најавили деценију ратова за југословенско наслеђе. Јовић није случајно ушао у свет велике политике. Из привреде он је (по казни, после сукоба са носиоцима децентрализације у савезној  администрацији) средином седамдесетих сео на једну од најважнијих столица југословенске дипломатије. Место амбасадора у Риму је тада, у доба високих тензија и скандала у Италији, било идеално место за брушење политичког инстинкта. Његови дипломатски извештаји показивали су да је, мада новајлија у свету елитне дипломатије, Јовић брзо упознао криптични свет италијанске политике и скривене хладноратовске силе које су се сударале над Апенинским полуострвом.

Мислимо да су ова италијанска искуства помогла Јовићу да боље разуме и механизме југословенске кризе, чији је био учесник и сведок. Неколико година после свог мандата у председништву СФРЈ Јовић је своја виђења југословенске кризе у форми дневника објавио (1995. године) у издању Политике. Наредне године књига је поново штампана, али као ауторско издање, с обзиром да је Јовић у међувремену пао у немилост Слободана Милошевића и/или Мирјане Марковић , па је пут његове књиге до читалаца био на различите начине опструиран. Но, то сада није тема.

Пред нама је књига Последњи дани СФРЈ, управо то ауторско издање. Историчарима распада Југославије ово је добро познат материјал. Ипак, значај овог извора и недавна Јовићева смрт повод су за још једно читање овог дневника. У анализи Јовићевог дневника трагали смо за одговором на питање каквим је информацијама о спољнополитичком контексту распада Југославије располагао државни и војни врх СФРЈ и како је процењиван утицај тада великих глобалних промена на ток југословенске кризе. Чини нам се да су већ детаљи које ћемо навести довољни да пољуљају уврежени став да крајем осамдесетих и почетком деведесетих власти у Београду нису биле свесне значаја пада Берлинског зида и слома Совјетског Савеза, те последица које ће нови поредак имати по будућност Југославије и српског фактора. Напротив.

Финална, деструктивна фаза Перестројке са страхом је осматрана из Београда. Јовић је средином септембра 1989. године у свој дневник уписао детаље састанка са савезним секретаром за народу одбрану Вељком Кадијевићем, који му је пренео утиске са пута у СССР. Кадијевић је тада изнео бојазан да ће свеопшта криза у Совјетском Савезу у крајњем ефекту дестабилизовати и Југославију: „Говори ми утиске. Стање у СССР је веома конфузно. Горбачов ослабљен. Војска је незадовољна својом позицијом (…) Унутар земље расте хаос и незадовољство. Међунационални сукоби се увећавају. Прибалтичке земље се одвајају. Блок се распао. Једном речју, све је неизвесно. Вељко је забринут чак и за нашу безбедност ако би дошло до ретроградних процеса у СССР.“

Два месеца касније, 18. новембра Јовић се опет осврнуо на тешку кризу у Совјетском Савезу. Дајући у свом дневнику пресек ситуације у СССР-у, он је изнео процену да ће совјетски пад значајно угрозити српске позиције и указао на потребу да се предухитри претећа изолација: „За нашу земљу увек је била важна улога СССР-а и његов положај на међународној политичкој сцени (…) Горбачов губи популарност међу радницима којима се такође укидају неке привилегије (снабдевање предузећа месом, стабилне плате за невелики рад и сл.) препуштају се тржишту без робе и инфлацији. Реална опасност су масовни раднички протести. (…) У војном врху расте незадовољство. Нису очекивали да ће војска и војна производња доћи под удар перестројке. Незадовољни су падом стандарда и угледа у друштву. (…) Горбачов контролише државни и партијски апарат, али уз све наведене тешкоће сада је више у ситуацији да гаси пожаре него што стварно управља земљом. (…) Очигледно, врење у СССР је велико, а будућност неизвесна. На кога ћемо се ослонити ако ток ствари буде водио даљем слабљењу СССР-а и апсолутној доминацији САД? Наша позиција ће бити све тежа, зато бисмо се морали благовремено побринути за преломне одлуке да не западнемо у ћорсокак усамљености и изолације.“

Даљи развој догађаја убрзо је потврдио предвиђања Кадијевића и Јовића да ће слом СССР-а ослабити позиције Београда. Ипак, трагање за изласком из спољнополитичке изолације, што је Јовић у свом дневнику најавио, све до краја деведесетих није дало никакав резултат.

Са страхом и скепсом Јовић је коментарисао и пад Берлинског зида. У свом дневнику запитао се: „Каква ли је наша судбина? Да ли ће се историја поновити?“, али је оставио места и за трачак оптимизма, указујући на постојање таквих кругова у Западној Немачкој, „који би желели да граде (…) стабилне и узајамно корисне односе са СССР-ом и свим источноевропским земљама.“ Надовезујући се на то, Јовић је оценио да је „у нашем интересу да се одазовемо стремљењима тих кругова“.

На кога ћемо се ослонити ако
ток ствари буде водио даљем
слабљењу СССР-а и апсолутној
доминацији САД?
Наша позиција ће бити све

тежа, зато бисмо се морали
благовремено побринути
за преломне одлуке, да не
западнемо у ћорсокак
усамљености и изолације.

На самом крају 1989. године Борисав Јовић је још једном под лупу ставио Михаила Горбачова, али овог пута његову спољну политику. До Београда је, наиме, из кинеских извора дошла информација да су на епохалном самиту на Малти Буш и Горбачов договорили да се све промене у Источној Европи, укључујући и увођење политичког плурализма третирају као унутрашње ствари земаља источног блока. Горбачов је заузврат тражио да оне остану у Варшавском уговору. Кинези су ову трговину оценили као Горбачовљеву „издају“ Источне Европе. Надовезујући се на ове кинеске процене Јовић је отишао још даље, предвиђајући да ће останак источноевропских држава у Варшавском пакту бити само привремено стање. Разуме се, и ова Јовићева предикција се убрзо потврдила: „Наравно да су Американци мудрији од Горбачова: земље ИЕ (Источне Европе – П.Д) ће остати у Варшавском уговору док не уведу вишепартијски систем и не обаве слободне изборе, на којима ће комунисти изгубити. После тога ће оне саме одлучити шта ће да раде и неће питати Горбачова.“

Самоелиминација Совјетског Савеза са светске сцене и настанак униполарног света потврдили су страхове руководства у Београду. У Јовићев кабинет сливале су се информације о све тврђем ставу Запада према српском фактору. Крајем марта 1990. године Кадијевић је упознао Јовића са војним оценама позиције САД према југословенској кризи: „Војска (ЈНА – П.Д) оцењује да су САД, после посете Иглбергера (заменик државног секретара САД – П.Д) Југославији коначно одлучиле да сруше српско руководство, као, по њиховој оцени, једино комунистичко у Југославији. Критична тачка преко које га желе рушити је Косово, људска права албанске мањине, кршење грађанских права и сл. Даје се предност рушењу комуниста са власти у Југославији над питањем њеног интегритета. Дакле, ако не успеју да сруше комунизам интегрално, иду на разбијање Југославије, „освајајући“ део по део. Овакав свој заокрет у односу на интегритет Југославије заснивају на смањеној опасности од совјетског интереса за излаз на Јадранско море. Американци су присутни у свим значајнијим југословенским институцијама, укључујући СДБ и само Председништво СФРЈ. Преко тога се информишу и делују.“

Михаил Горбачов (извор: wikimedia,
The Official CTBTO Photostream, CC BY 2.0)

Потврда одустајања Запада од подршке опстанку Југославије августа исте године дошла је и од аустријског амбасадора у Београду Паула Лајфера. Овај искусни аустријски дипломата (каријеру почео у Москви) обавестио је Београд да „Југославија за Запад више не представља стратешку компоненту, за коју се треба залагати у смислу целовитости“. Он је, даље оценио да је Југославија пред распадом, а да ће се притисак Запада вршити на терену људских права. Ипак, Лајфер је и за Србију предвидео одређену надокнаду, истакавши да је једина перспектива Македоније прикључење Србији, чиме би се Скопље одупрло „албанизацији своје територије“. Процењујући Лајферове тезе Јовић је закључио да „ток догађаја клизи ка распаду земље уз инострани благослов“.

Као још једну потврду западне незаинтересованости за очување интегритета Југославије Јовић је новембра 1990. године цитирао изјаву Лоренса Иглбергера да „САД неће окренути леђа Словенији уколико она одлучи да се одвоји.“ Британска дипломатија је, према информацијама Јовића, била уздржанија. Допуштана је могућност да се поједини народи изјасне против останка у Југославији, али је постојала и бојазан да би распад земље изазвао „ширу балканску кризу“. У Лондону је посебно указивано на деликатност српско-хрватског раздвајања.

Јануара 1991. године у Београд је стигао још један доказ америчког одустајања од Југославије, односно наговештај америчке интервенције у случају акције ЈНА у Хрватској. Радило се о отвореној претњи санкцијама Београду, што је и реализовано наредне године: „Начелник за ИЕЗ (источноевропске земље – П.Д) у Стејт департменту (СД) Џ. Свајхарт, одржао је 28.1. брифинг о ситуацији у Југославији за функционере спољнополитичких служби Представничког дома и Сената. Поред осталог, рекао је да у СД нема више оптимизма у погледу опстанка Југославије као јединствене државне целине (…) Свајхарт је оценио да се Хрватска предвођена ХДЗ определила за самосталност (…) На крају је закључио да је опасност од интервенције ЈНА и даље присутна. Било каква интервенција ЈНА против Хрватске сигурно води у грађански рат. САД не могу да прихвате војну акцију или војни режим у Југославији. Уколико до тога дође, Југославија ће бити суочена са међународним бојкотом и санкцијама.“

Ова информација није одударала од јавног саопштења Стејт дипартмента из децембра 1990.године да ће се САД „снажно успротивити свакој употреби силе или застрашивања које би блокирало демократске промене или довело до успостављања недемократског јединства Југославије“.

Децембра 1990. године Јовић је за „политику разбијања Југославије“ из „идеолошких и стратешких интереса“ оптужио поред Сједињених Држава и СР Немачку и Мађарску. Месец дана раније он је те оптужбе у експлицитној форми изнео и у неформалном разговору са канцеларом Колом на маргинама састанка КЕБС-а у Паризу. Колово негирање („гледа ме у очи и не трепће“) Јовића није разуверило.

Суочен са све одлучнијом оријентацијом Запада ка подршци дисолуцији Југославије и сузбијању српских интереса на југословенском простору двојац Јовић-Кадијевић покушао је да спас пронађе у Москви. Јула 1991. године у телефонском разговору са маршалом Јазовим, совјетским министром одбране, Кадијевић је поставио два питања: да ли СССР може заштитити ЈНА у случају војне интервенције запада и да ли Москва Југославији може лиферовати дефицитарно наоружање? На оба питања одговорено је негативно.

Овај податак из Јовићевог дневника можемо разумети као финалну потврду његових страховања из 1989. године. Његова кошмарна предвиђања да ће крај хладноратовског света српску позицију довести у својеврсни ћорсокак су се брзо обистинила. У новој униполарној архитектури није било места ни за Југославију, а ни прилике за јачање српског фактора. Преостало је да се до краја деведесетих на терену одигра игра, чији је исход био унапред дефинисан.  

Featured image Wikimedia/Media centar CC BY-SA 3.0

УСТАШЕ У БУГАРСКИМ ДОКУМЕНТИМА (Петар Драгишић)

У две бугарске књиге пронашли смо више информација о стању у Независној држави Хрватској, а део извода из изабраних докумената превели смо на српски. Из Дневника бугарског ратног премијера Богдана Филова преносимо пасус у којем налазимо Павелићево признање о убиству 400 хиљада Срба у НДХ до пролећа 1942. године и плану да се побије још толико преосталих Срба.

Друга књига представља збирку докумената о везама Бугарске и НДХ коју је 2004. године објавио бугарски државни архив. Из ове збирке превели смо неколико страна на којима налазимо изјаве челних људи усташког режима о терору над Србима, политици НДХ према муслиманском фактору, али и екстравагантна размишљања Ивана Ванче Михаилова, који се током рата налазио у Хрватској, о могућим начинима елиминације српског фактора на Балкану.

Читаоцима посебно скрећемо пажњу на бугарске анализе успеха усташког режима да обезбеди лојалност босанских муслимана, што је, према једном од цитираних извора, главом платило око 300 хиљада босанских Срба.

Сурови папири о суровим временима.

Из књиге: Богдан Филов, Дневник, София 1990.

Среда, 22. април 1942.

По подне сам примио Дочу Христова1, који је такође био с нашим депутатима у Загребу (…) Према Христову, господар ситуације у Хрватској је суштински био маршал Кватерник. Довољно би било да удари шаком о сто и да сви крену за њим. Иначе је био веома веран Павелићу и подржавао је његов ауторитет. Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором (…) Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се вероватно обрачунати на исти начин.


Из књиге: България и независимата хърватска държава (1941–1944). Дипломатически документи, София 2004.


Извештај Јордана Мечкарова2 Ивану Попову3 о оснивању и идејама усташког покрета и унутрашњој и спољној политици хрватске владе

Загреб, 23. јул 1941.

Један од првих задатака новог режима је успостављање реда и консолидовање државе. Међутим, спољнополитички задаци државе су прилично ометали успоставу реда. У земљи се још увек осећа несигурност и изградња нове државе, колико год ишла брзим темпом, спутана је различитим и великим препрекама.

Богдан Филов

За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. “Уништавање српства”, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, “сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.” На моје питање, како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: “Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.”

Да ли ће садашње хрватско руководство успети у тој намери остаје да се види, с обзиром да Срби демонстрирају прилично јак отпор, па су чак пре неколико дана убили једног од поглавникових најближих сарадника, Мију Бабића, који је учествовао у завери за убиство краља Александра.


Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о политици хрватске владе према српском становништву и о односима усташке и македонске организације

Загреб, 24. јул 1941.

После предаја акредитива имао сам неколико разговора са министрима такозване четворке (Анте Павелић – поглавник, Миле Будак – министар просвете, Славко Кватерник – министар војске, Артуковић – министар унутрашњих послова), која управља Независном државом Хрватском. У свим сусретима и разговорима ова четворица су показала ванредну љубазност и пријатељска осећања према нашој држави и бугарском народу (…)

Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: “Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.”

Андрија Артуковић

Код нас ће српство, директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова (…) бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен.

У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних “саботера”, најчешће Срба.

У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке-муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они с поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.

(…)

Људи из усташке револуционарне организације, који су били у вези са ВМРО-ом, попут Будака и Артуковића, истичу да је наше – хрватско-бугарско – искрено савезништво започело атентатом у Марсељу, када су убијени краљ Александар и министар Барту.


Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о муслиманском становништву НДХ

Загреб, 15. август 1941.

Господине министре,

У границама НДХ су, после Хрвата и Срба, муслимани трећи најкомпактнији фактор (…) За разлику од наших Помака, они се не сматрају Турцима. У хрватској држави они немају статус националне мањине и не дозвољавау да буду третирани као Турци, већ се сматрају готово чистокрвним Хрватима, који су насилним путем исламизовани.

Заиста, овдашњи муслимани се по језику, крви и историји суштински разликују од Турака у јужним крајевима бивше Југославије.

У условима непомирљивог хрватско-српског непријатељства муслиманима је припала важна улога. Они су нека врста привилегованих грађана нове државе, којој су апсолутно лојални. Посредством лидера, у којима се спаја оријентална флексибилност и лукавост са политичком превртљивошћу и умешношћу средњоевропског човека, формираног у некадашњој Аустроугарској, они су потпуно укључени у власт.

“Увек уз власт”, била је девиза муслимана у тим крајевима, што много подсећа на наше Турке, независно од тога ко представља ту власт. Те њихове особине, уз изборне калкулације, омогућавале су им да буду на цени у Бечу и Будимпешти пре европског (Првог светског – прим.прев.) рата, да подржавају политички баланс и буду веза међу партијама бивше југословенске државе, да у владама – од Пашићеве до Цветковићеве – увек имају своје представнике, а да и овде, у Независној држави Хрватској, буду крем државе и усташког покрета, у којем имају важне кадрове.

Да би ојачали статус у новој држави муслимани не пропуштају да напомену да су били жртве претходног режима, наравно са Хрватима (…) Сада се подвлаче јаке везе између Хрвата католика и Хрвата муслимана, који су заједно страдали под југословeнским јармом.

Штавише, цитирају се антрополошка истраживања угледних научника, попут Ваисбаха (Augustin Weisbach – прим. прев.), Глика (Leopold Glück – прим. прев.) и других, да би се доказала велика разлика између босанских Срба, с једне, и Хрвата католика и Хрвата муслимана, с друге стране. Језичка идентичност муслимана и Хрвата (јекавица) се супротставља српском наречју (екавица) итд.

Најзад, као озбиљан аргумент у прилог истоветности менталитета муслимана и католика сматрају се симпатије српског народа према западним демократијама и бољшевицима, док су се муслимани, заједно са хрватским католицима борили против великосрпске идеје, отворено подржавајући силе Осовине.

(…)

Засада су муслимани лојални. Узимају стоку, продавнице, куће, имања, и уопште све што је остало иза побуњених и прогоњених босанских Срба, а у државној хијерархији долазе на челна места.


Извештај П. Лунгова4 Г. Серафимову о сусрету Ивана Михаилова са представником Немачке телеграфске агенције Х. Грунертом

Загреб, 9. март 1944.

Грунерт је, затим, поставио питање решења српског проблема. Немачки новинар, који је дуго живео са Србима, зна њихов језик, и добро их је упознао, сматра да су они непоправљиви; само њихово уништење као фактора на Балкану може да спасе овај део Европе од потреса. У вези са овим питањем Михаилов је одговорио: “Срби су као некакав пијан или луд човек у породици, чији скандали онемогућују мир. Нисмо за њихово физичко уништење, мада има неких горљивих усташа који сматрају да треба побити што је више могуће Срба. Међутим, ми сматрамо да се Срби морају притегнути и дисциплиновати, односно да буду (посебно нове генерације) изнова духовно формирани кроз процес образовања и васпитања. Разуме се, могло би се организовати и њихово пресељење на друге континенте (као што су се већ стотине хиљада Срба иселиле у Америку), и то оних који би представљали вишак радне снаге у Шумадији, када се у њој буду нагомилале избеглице. Наравно, то би било идеално решење проблема. Фактички, српско питање ће бити решено у констелацији сила (пре свега, после садашњег рата) које представљају једини реалан фактор у политици. Назависно од тога, Србима се мора признати борбеност и амбиција. Ми Бугари смо изгубили много због наше претеране толеранције и вере да ће праведна ствар победити већ самом чињеницом да је праведна.”


Извештај В. Сеизова5 о стању у НДХ и партизанском покрету

Београд, 14. април 1944.

Пред распад Југославије становништво Босне и Херцеговине се састојало од око 1.000.000 Срба, 900.000 муслимана и 600.000 Хрвата. И Срби и Хрвати су само са муслиманима могли са имају апсолутну већину. Зато су и једни и други покушали да придобију муслимане. Према српским тезама, муслимани су Срби, а по Хрватима, они су Хрвати. У стварности, муслимани говоре чисти српско-хрватски језик, али се њихове масе не осећају ни као Срби, ни као Хрвати. Они немају одређену националну свест, а уместо тога их карактерише религиозни фанатизам (…)

После прикљјучења Аустроугарској почело је успостављање духовних веза Хрвата и муслимана. Муслимани су примили хрватско писмо и хрватски књижевни језик, који се у извесном дијалектолошком смислу разликује од српског. Велики део муслимана образован је на хрватском универзитету. Код све већег дела муслиманске интелигенције формира се хрватска национална свест. Под утицајем српске пропаганде поједини муслимански интелектуалци изјаснили су се као Срби, али је њих знатно мање од оних који се осећају као Хрвати.

Миле Будак

У Југославији је Београд муслимане у теорији третирао као Србе, али су на терену српски чиновници са њима поступали као са Турцима (…) Уопште, Срби су у Југославији од себе одбацили муслимане, док су Хрвати били тактичнији и искренији у третирању муслимана као Хрвата. Тако се продужило културно гравитирање муслимана према Загребу. За разлику од Срба, Хрвати су испољавали пуну религиозну толеранцију у односу према муслиманима.

У НДХ су муслимани добили иста права као и католици. У неким стварима су имали и више привилегија. Хрватски заменик председника владе је муслиман, бивши шеф муслиманске партије Џафер Куленовић. Има и других министара муслимана, као и много високих чиновника. (…) Муслимани су стали на страну хрватске државе и учествовали у гушењу српског устанка. Распалио се стари религиозни фанатизам између муслимана и Срба и наступио је нечувени међусобни покољ, у којем су, према хрватском министру унутрашњих послова Младену Лорковићу, муслимани имали око 100.000, а Срби око 300.000 жртава. Тако се између Срба и муслимана створила дубока и непремостива провалија.

Пре око годину дана, под утицајем слабљења вере муслимана у победу Немачке они су масовно почели да приступају Титовој организацији, у којој, како се претпоставља, већ има десетине хиљада муслимана. Опште је мишљење да је главни разлог за масовни прелаз муслимана на партизанску страну страх од српске освете у случају победе српских савезника. Срби се јавно заклињу да неће поштедети ниједног муслимана.


Приредио и превео Петар Драгишић

1 Народни посланик, а од 1943. године министар унутрашњих послова Бугарске

2 Бугарски амбасадор у Загребу

3 Министар спољних послова Бугарске 1940-1942

4 Аташе за штампу у бугарском посланству у Загребу

5 Бугарски новинар, дописник Хрватског дојавног уреда “Кроација”

ČUDNI ŽIVOT UNUKE MARKA MILJANOVA (MUHAREM BAZDULJ)


Unuka Marka Miljanova, Gurđijevljeva mistična plesačica, supruga Frenka Lojda Rajta:
Olgivanin put od Meduna do Arizone

„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović, unuke Marka Miljanova, Gurđijevljeve mistične plesačice, supruge Frenka Lojda Rajta, najvećeg američkog arhitekte svih vremena, koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt, dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u jedan život. A u Olgivanin život stalo je mnogo života.

UNUKA MARKA MILJANOVA, GURĐIJEVLJEVA MISTIČNA PLESAČICA, SUPRUGA FRENKA LOJDA RAJTA: OLGIVANIN PUT OD MEDUNA DO ARIZONE

U kratkom autobiografskom tekstu Izvod iz knjige rođenih, koji će Marku Tompsonu poslužiti kao osnova za veliku istoimenu biografsku knjigu, Danilo Kiš beleži kako po majčinoj liniji vodi poreklo od Marka Miljanova. Ako je suditi po Kišovim sabranim delima, on nije znao za svoju slavnu savremenicu i rođaku, unuku Marka Miljanova, Olgu Ivanovnu Lazović (1898-1985), koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt. Njen život predstavlja plastičnu potvrdu one borhesovske teze koju je Kiš toliko voleo, a koja kaže kako „nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti“. I makar je odavno postala (i) književni lik, Olgivana je zapravo bila toliko literarna da sukus njene biografije više liči na pomno konstruisanu priču nego na suru realnost.

Kad bih se zagledao Olgivanine fotografije, znalo mi se učiniti da ona fizički jako liči na svog dedu. U tom kontekstu sam se prisetio one Kunderine rečenice o Terezi, junakinji njegove Nepodnošljive lakoće postojanja: „Ne samo da je bila fizički slična majci već mi se ponekad čini da je njen život bio tek produžetak majčina života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača“. Ima u životu Olgivane Lojd Rajt nečeg što podseća na nastavak života Marka Miljanova. Taj aspekt njene životne priče meni je zapravo najprivlačniji.

Od Meduna do Crnoga mora

Rođena je u Crnoj Gori 27. decembra 1898. godine iz braka Ivana Lazovića i Milice Miljanove, jedne od tri vojvodine ćerke, one u kojoj se, po rečima jednog hroničara, najviše rasplamsao ratnički žar junačkog oca koji nije imao muškog poroda (jedini sin Marka Miljanova umro je sa svega dve godine). Rodila se samo četiri dana uoči 1899, one godine koja visi „o vrh vrška“ jednog stoleća, one u kojoj su se rodili pominjani Borhes, Vladimir Nabokov i Ernest Hemingvej. U orbiti njenog života, makar i na rubu, naći će se i Nabokov i Hemingvej.Deda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratuDeda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu

Vredelo bi podrobnije ispisati Olgivanin rodoslov, ispisati makar u fusnotama i kratke biografije majčinih sestara Anđe i Joke, a zatim i očevog roda Lazovića, ali ovde ćemo priču o poreklu sumirati kroz kratke uvide slavne kanadske teoretičarke književnosti i pesnikinje Rouzmeri Salivan, odnosno detalje koja ona izdvaja želeći anglofonom čitaocu predstaviti kontekst iz koga dolazi Olgivana Lojd Rajt. Po ovom sažetku, Olgivana je „u genima nosila žestinu i svirepost: otac joj je bio vrhovni sudija, a majka general u crnogorskoj vojsci i nekada davno je jahala u sedlu iza svog oca u bitku protiv Turaka“.

Uoči početka Prvog svetskog rata, onog rata u kome će se Milica Miljanova naročito proslaviti hrabrošću, svoju ćerku Olgu ona šalje u Batumi na obali Crnog mora. Batumi je drugi najveći grad u Gruziji, odmah nakon Tiflisa, današnjeg Tbilisija, koga su u antičkoj Kolhidi osnovali grčki kolonisti. Za Olgivaninog dedu su govorili da kao da je došao iz grčkog mita, a unuka mu je, eto, stigla u Medejin zavičaj, do krajnje destinacije Jasona i Argonauta.Olga Lazović u Tiflisu 1917.Olga Lazović u Tiflisu 1917.

Sve do Berlinskog kongresa, tačnije do Sanstefanskog mira, Batumi je pripadao Osmanskom carstvu, a u vreme kad se sultan morao odreći Bosne u korist Austrije, predao je Batumi carskoj Rusiji. Na samom početku dvadesetog veka, u Batumiju je kao organizator štrajkova delovao Josif Visarionovič Džugašvili. Život njegove jedine ćerke i Olgivane Lojd Rajt će se decenijama kasnije neraskidivo ispreplesti.

Uglavnom, kad već počne Prvi svetski rat, Olgivana iz Batumija prelazi u Tiflis. Tamo je upoznala svog prvog muža, letonskog arhitektu Valdemara Hinzenberga. Tamo je rodila njihovu ćerku Svetlanu. Tamo je upoznala čoveka koji će joj promeniti život: Georgija Ivanoviča Gurđijeva.

Susreti sa izuzetnim ljudima

U uvodu dvobroja časopisa Gradac iz 1995. posvećenog Gurđijevu, priređivač Ivan Ninić  beleži kako je Gurđijev po jednima bio šarlatan, a po drugima najreprezentativniji čovek našeg vremena, „tradicionalista u vreme progresivnosti, gazda u doba feminističke probuđenosti, tragač za kvalitetom u potrošačkom dobu obilja, heroj u vremenu antiheroja, pravi učitelj, guru“. Sin Grka i Jermenke, celog života je pokušavao da „mistični duh Istoka ukomponuje u naučni duh Zapada“. Pominjana Rouzmeri Salivan piše kako je „igrom slučaja porodica Gurđijev poznavala Josifa Džugašvilija pre nego je postao Staljin; kod njih je iznajmio sobu kad je bio đak bogoslovije u Tiflisu – upamtili su ga po tome što je bio tvrdica kad je trebalo platiti stanarinu“.Georgij GurđijevGeorgij Gurđijev

Žak Lakarijer je nazvao Gurđijeva „gnostikom našeg doba“. U doba kad se Olgivana upoznala s njim, „on se već bio preobrazio u mistika i podučavao sledbenike svojoj duhovnoj disciplini kosmičkog plesa zasnovanoj na njegovoj teoriji nebeskih tela po kojoj čovek može dostići višu svest istinskog Ja i uvežbati zakone univerzuma“.

Gurđijev je inače odrastao u Karsu, gradu koji je onomad pripadao Rusiji, a danas je turski provincijski centar uz granicu s Rusijom, savremenim ljubiteljima književnosti možda najpoznatiji kao mesto radnje u Pamukovom romanu Sneg. Kao mladić je mnogo putovao, između ostalog u centralnu Aziju, Iran, Indiju i Tibet te Italiju, da bi se naposletku vratio u Rusiju. Upoznat je već s brojnim mističnim tradicijama, ali to spaja sa svojim ponešto ostapbenderovskim i felikskrulovskim temperamentom. Kažu da je tokom svojih putovanja finansijski opstajao i tako što bi vrapce farbao žutom bojom i prodavao ih kao kanarince.

O svojim ranim putovanjima tokom kojih se upoznao s mističkom tradicijom Istoka i u jednom manastiru na Himalajima naučio drevni jezik ritualnih plesova kao sredstva samospoznaje, Gurđijev je pisao u knjizi Susreti sa izuzetnim ljudima, po kojoj je Piter Bruk 1979. snimio istoimeni film. U njemu Gurđijeva igra srpski glumac Dragan Maksimović Maks, ubijen 2001. godine.

Elem, Gurđijev 1912. godine u Moskvi počinje oko sebe da okuplja učenike i da se uspostavlja kao guru i učitelj. Među učenicima su kipar Sergej Merkurov, kompozitor Tomas de Hartman te P. D. Uspenski. Tih godina Gurđijev se ženi Julijom Ostrovskom.

Bežeći od revolucije i boljševika predvođenih svojim bivšim podstanarom, Gurđijev preko Tiflisa i Istanbula stiže do Pariza. U Tiflisu je, rekosmo, upoznao Olgu Lazović Hinzenberg. Po nekim izvorima, Svetlana Hinzenberg nije zapravo bila ćerka Olgivaninog muža, nego Gurđijevljeva. Bilo kako bilo, kada Gurđijev u Istanbulu osniva svoj famozni Institut za harmoničan razvoj čoveka, s njim su u Istanbulu i Olga i trogodišnja Svetlana.

Smrt Katarine Mensfild

U prvoj polovini dvadesetih godina dvadesetog veka, u toj glasovitoj epohi koja je umnogome mapirala kulturnu paradigmu modernosti, Olga Lazović Hinzenberg je važan deo Gurđijevljevog kružoka. Gurđijev je u to vreme baziran u Parizu, no njegov uticaj pokriva celu (zapadnu) Evropu, a proteže se i preko Atlantika.

Ovo nije tekst o Gurđijevu pa ne želim previše prostora posvetiti njegovoj auri, ali u kontekstu Olgivane vredi barem kratko pomenuti Ketrin Mensfild, možda i najslavniju novozelandsku književnicu svih vremena i nezaobilaznu autorku iz svake ozbiljnije antologije kratkih priča napisanih na engleskom jeziku u dvadesetom veku.Ketrin MensfildKetrin Mensfild

Prijateljica D.H. Lorensa i Virdžinije Vulf, dobila je tuberkulozu kada je imala dvadeset devet godina, te je pet godina kasnije od iste bolesti i umrla. Poslednje godine života bila je pod velikim Gurđijevljevim uticajem, a zadnja tri meseca života provela je unutar Instituta za harmoničan razvoj čoveka. Kako je bolest već bila uznapredovala, o njoj se na dnevnoj bazi najviše brinula upravo Olga.

U kružoku Gurđijeva, Olga je bila jedna od vodećih plesačica u njegovim ritualnim mističkim plesovima. Jedan od tih plesova gledala je Ketrin Mensfild u noći svoje smrti. Među poslednjim rečima koje je zapisala jesu one u kojima govori o utiscima koji je na nju ostavio Olgin ples:

„Postoji tačka od oko sedam minuta u kojoj je sadržan čitav, ali čitav, život žene. Ništa nije izostavljeno. Iz toga naučiš više o životu žene nego iz bilo koje knjige ili pesme. Tu ima prostora i za Floberovo Priprosto srce… i za princezu Mariju. Nešto misteriozno“.

Deo Gurđijevljevog kružoka u to vreme je Alfred Ričard Oraž, koji je kao urednik časopisa The New Age sarađivao s Dimitrijem Mitrinovićem i koji će nešto kasnije objaviti prvu pesmu Dilana Tomasa. U to doba, međutim, Olgivana je već uveliko udata za Frenka Lojda Rajta. Evo kako se to zbilo.

Na prvi pogled

Bio je 30. novembar 1924. godine. Na gostovanju Ruskog baleta u Čikagu, u pozorištu u Osmoj ulici, upoznaju se Frenk Lojd Rajt i Olga Lazović Hinzenberg. On je arhitekta, a ona plesačica udata za arhitektu. I on i ona su u braku. Njemu je 57 godina, a ona za manje od mesec dana treba da proslavi 26. rođendan. Zaljubljuju se na prvi pogled. Već 2. decembra 1925, godinu i dva dana, tačnije 367 dana od njihovog prvog susreta, rađa im se ćerka Jovana. Ona je, kako se to kaže, dete ljubavi. Ni jedno ni drugo još, naime, nisu stigli da se zakonski razvedu. Već mesecima, međutim, žive zajedno u Talijesinu.

Priča o arhitekturi dvadesetog veka nezamisliva je bez priče o Frenku Lojdu Rajtu. Filozof „organske arhitekture“ i oficijelno je prepoznat kao „najveći američki arhitekta svih vremena“. U vreme kad upoznaje Olgivanu (to je nadimak koji joj je upravo on dao), Lojd Rajt je već živuća institucija. Ipak, njen uticaj na njega, njegovo delo i baštinu je nemerljiv. Ćerka Jovana bila je njihovo jedino dete, ali je Lojd Rajt usvojio i Olgivaninu ćerku Svetlanu, koja je od tog trenutka takođe nosila prezime Rajt.Svetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u TalijesinuSvetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u Talijesinu

Iako mu je arhitektura bila život i više od života („Arhitektura je pobeda ljudske mašte nad materijalima, metodama i čovečanstvom, koja čoveka pretvara u gospodara sopstvene planete. To je, u krajnjoj meri, geometrijski obrazac stvari, života, društva i civilizacije. U najboljem slučaju, to je magični okvir stvarnosti koji povremeno dotaknemo kada koristimo reč red.“), i život Frenka Lojda Rajta bio je više od arhitekture. Pre Olgivane ženio se dva puta, a s prvom ženom je imao šestoro dece. Ostavio je ženu i decu zbog ljubavnice koju će zajedno s njeno dvoje dece i još četvoro ljudi ubiti Rajtov poludeli sluga 1914. godine, u masakru koji neugodno podseća na kasnije iživljavanje Čarlsa Mensona nad Šeron Tejt i drugim žrtvama. U to vreme, Lojd Rajt je još službeno u braku sa svojom prvom ženom. Posle masakra, međutim, on ulazi u vezu s Mirijam Noel, kojom će se nakon razvoda i oženiti. Venčali su se 19. novembra 1923. Samo godinu i jedanaest dana nakon sklapanja tog braka, Lojd Rajt je upoznao Olgivanu.

Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

Po rečima Volta Loklija, godine koje je proveo sa Olgivanom predstavljale su najproduktivniji period u životu Lojda Rajta, jer je u to vreme projektovao više od polovine svojih dela te je napisao i autobiografiju.

Nakon što su se oboje službeno razveli, Frenk Lojd Rajt i Olgivana su se venčali 25. avgusta 1928. godine u ponoć, u Kaliforniji, u mestu Rančo Santa Fe. Medeni mesec proveli su u Arizoni.

Talijesin

Godine 1932, Frenk Lojd Rajt i Olgivana osnivaju Društvo Talijesin: „Talijesin nije bio škola; bio je to eksperiment revolucionarnog života u komuni. Rajtov ekscentrični genij – njegove spektakularne građevine, njegovi slikoviti govori protiv autoritarnosti i njegov zvonki poziv na organsku arhitekturu – privukao je ambiciozne arhitekte u Talijesin. Studenti su plaćali ogromnu godišnju školarinu da učestvuju; oni su teškim radom isklesali stenu i sagradili građevine, negovali vrtove, iznosili đubre, radili domaće poslove, služili obroke, a za ono malo preostalog vremena radili bi za crtačkim stolovima. Studenti koji su izabrali da ostanu smatrali su sebe društvenim radikalima koji preobražavaju Sjedinjene Države u skladu s Rajtovom grandioznom vizijom nepreglednog pejzaža broadacre cities, mreže prirodnih sela povezanih modernim sredstvima komunikacije i transportnih sistema“.Društvo TalijesinDruštvo Talijesin

Deo Olgivaninog uticaja na Lojda Rajta ticao se i njegovog upoznavanja s Gurđijevom i njegovim učenjem. Gurđijevljeva vrsta teozofije ostavila je traga u kasnijem Lojd-Rajtovom svetonazoru, ali njegov odnos prema samom Gurđijevu nije bio jednoznačan. Po vlastitim rečima, povremeno ga je prezirao, a povremeno obožavao. Gurđijev je navraćao u Talijesin, ali sudar dvojice alfa tipova nije bio kontekst u kojem je posetilac mogao da nadvlada domaćina.

Među prvim Rajtovim šegrtima u Talijesinu bio je i izvesni Vesli Piters. Godine 1932. bio je dvadesetogodišnjak. Već prvih dana u novoj sredini zagledao se u šesnaestogodišnju Svetlanu, Olgivaninu ćerku. Možda i ponavljajući majčin obrazac zaljubljivanja, Svetlana Pitersu odmah uzvraća ljubav, i osam meseci kasnije njih dvoje beže iz Talijesina. Ipak, nalik amiškoj deci koja se naposletku uvek vraćaju u „komunu“, i njih dvoje se posle tri godine vraćaju u Talijesin. Piters je bio talentovan arhitekta i Lojdu Rajtu je bio dragocen kao projektant. Godine 1946. par ima već dvoje dece, a Svetlana je ponovo trudna.

„A onda se 30. septembra 1946. dogodila fatalna saobraćajna nesreća. Svetlana se, sa svoje dvoje dece, vraćala iz grada i džip se prevrnuo na uzanom mostu preko močvare na reci Viskonsin. Svetlana i jedan njen sin su se udavili. Prethodno se neprekidno žalila Pitersu kako je džip s platnenim krovom koji je prisiljena da vozi opasan i preklinjala ga je da kupi običan zatvoreni automobil, ali on je uvek odbijao. Sad je dugovao gospodinu i gospođi Rajt ne samo lojalnost već i dug u krvi. Stoga je, ljudi su govorili, bio potpuno u Olgivaninoj vlasti.“

Crnogorski trag

Mada jeste bio priznat i za života, legendarni status najvećeg američkog arhitekte svih vremena Lojd Rajt je ipak stekao posthumno. Tabloidi su tako pre izvesnog vremena pisali koliko je Bred Pit želeo da ima kuću na vodopadu nalik onoj koju je Lojd Rajt izgradio 1936. To mu je navodno bila opsesivna želja još od vremena kad je studirao. Pričao je o tome svojoj tadašnjoj supruzi Anđelini Džoli, pa mu je ona za rođendan kupila vodopad da na njemu dizajnira kuću.Frenk i Olgivana Lojd RajtFrenk i Olgivana Lojd Rajt

Ipak, i za života je, makar u poslednjim godinama pred smrt, Lojd Rajt postao referenca čak i za holivudsku celebrity kulturu. Najpre, tu postoji jedan biografski detalj. Naime, njegova unuka bila je glumica En Bakster, dobitnica Oskara za najbolju sporednu ulogu za rolu Sofi Makdonald u filmu Oštrica brijača Edmunda Goldinga, snimljenog po istoimenom romanu Somerseta Moma. Bila je nominovana za Oskara i za glavnu žensku ulogu za film Sve o Evi. Glumila je i kod Hičkoka (Ispovedam se), a njena možda i najamblematskija uloga je ona iz Deset zapovesti Sesila. B. De Mila, gde je igrala Nefertiti rame uz rame s Čarlstonom Hestonom i Julom Brinerom. Ipak, spektakularnija je priča o kući u Konektikatu koju je za Artura Milera i Merilin Monro projektovao Lojd Rajt. Godine 1957, Lojd Rajt je sa Olgivanom ugostio Merilin Monro, najslavniju glumicu svog vremena.

Frenk Lojd Rajt je umro 9. aprila 1959. godine. Do svoje smrti, on je, makar na papiru, bio vodeća figura u Talijesinu. Nakon što je umro, međutim, svi konci su u Olgivaninim rukama. Iako svi Rajtovi biografi priznaju Olgivaninu veliku važnost za njegovu baštinu, njeno egzotično poreklo ih često zbunjuje, pa Olgivanu tako, u jednoj inače cenjenoj Lojd-Rajtovoj biografiji, nazivaju Mađaricom.

Postoji ipak nekoliko amblema njenog vrlo crnogorskog uticaja na muža: od činjenice da su ćerki dali ime Jovana, preko poznate fotografije na kojoj Lojd Rajt pozira u crnogorskoj narodnoj nošnji, do njegove poznate pohvale Njegoševoj kapeli na Lovćenu („Njegoš je zaista bio genijalan kada je smislio ovakvo rešenje, jer kružna forma je prava kruna za vrh Lovćena. Vidi se sa svih strana i jednako izgleda sa svake.“).Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.

Dobra ilustracija postepenog rasta njegove posthumne slave jeste i pesma Sajmona i Garfankla iz 1969. godine, nastale dakle tačno deceniju nakon njegove smrti, a objavljene na albumu Bridge Over Troubled Water, koja se zove So Long, Frank Lloyd Wright:h

Po svedočenjima pojedinih Lojd-Rajtovih sledbenika, nakon njegove smrti Olgivana se kao novi duhovni guru Talijesina sve više oslanja na učenje Gurđijeva: „Plesni rituali koje je organizovala u Talijesinu, nazivajući ih ‘kosmičkim’ plesovima, bili su Gurđijevljevi rituali. Svake nedelje pre podne držala je obavezna predavanja o traganju za višom svešću i često je čitala iz Gurđijevljevih knjiga. Tvrdila je da je upila Gurđijevljeve metode za dekonstrukciju ličnosti i obnovu njega ili nje u potrazi za istinskim ja.

U sećanjima većine Lojd-Rajtovih učenika, Olgivana se ispostavlja kao svojevrstan negativac. Ipak, zanimljiv je način na koji se taj animozitet formuliše. Jedan očevidac koji joj čak nije bio preterano nesklon zabeležio je kako je ona „veoma prepredena žena, moćna i samoljubiva“. U njenoj potrebi da kontroliše svaki detalj života svojih potčinjenih prepoznaje se i uticaj „kulta“ kakav je gajio Gurđijev, ali i vojnička sklonost disciplini, kakvu je možda nasledila od svojih crnogorskih predaka. Jedna manje poznata anegdota kazuje nam kako ju je jedanput u Talijesinu posetio i Milovan Đilas. Pričao je posle da je bila snažan karakter i da je tamošnjom kolonijom upravljala skoro diktatorski. Ponekad je okupljala sve goste i terala ih da slušaju dok neko naglas čita Primjere čojstva i junaštva ‒ na srpskom.

Upravljajući, dakle, diktatorski svojom kolonijom, brinući se za muževljevu zaostavštinu, Olgivana kao da je znala da joj u novoj situaciji treba novi simbol Talijesina, nešto što će školi obnoviti auru posebnosti i ekskluzivnosti. I tu joj u život ponovo ulaze Gruzija i Rusija, i to preko žene koja će je podsetiti i na pejzaže njene mladosti i na Gurđijeva i na zavičaj i na mrtvu ćerku. Žena se zvala Svetlana Alilujeva i bila je jedina ćerka Josifa Visarionoviča Džugašvilija poznatijeg kao Staljin.

Staljin sa ćerkom SvetlanomStaljin sa ćerkom Svetlanom

Staljinova kći

Život Staljinove ćerke tema je brojnih knjiga. Sa sedamnaest godina, ona se udala za Grigorija Morozova s kojim je imala sina Josifa. Nakon razvoda, udala se za Andreja Ždanova, s kojim je imala ćerku Jekatarinu. Ponovo se razvela, pa je kao tridesetsedmogodišnjakinja, godinama nakon očeve smrti, u moskovskoj bolnici u koju je primljena radi operacije krajnika upoznala indijskog komunistu Kunvara Bradžeša Singa.

Nikad se formalno nije udala za njega, ali živeli su zajedno do njegove smrti 1966. godine. S izgovorom da želi da Singov pepeo prospe u Gang, odlazi u Indiju. Marta meseca 1967. godine ulazi u Američku ambasadu u Nju Delhiju i od vlade SAD traži politički azil. Bio je to jedan od amblematskih momenata čitavog Hladnog rata.Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.

Došavši u Ameriku, Svetlana Alilujeva je postala medijska zvezda koja je dobijala mnogo pošte od nepoznatih ljudi. Od novembra 1969. redovno joj piše i Olgivana Lojd Rajt ‒ u pismima je poziva da poseti Talijesin.

„Svetlana nije znala mnogo o čuvenom arhitekti, i prijatelji su pokušavali da je blago upozore da je to društvo, kako su nazivali Rajtovu školu arhitekture, pomalo čudno, ali u knjigama i brošurama koje joj je Olgivana slala, Talijesin je izgledao izrazito lepo“, piše Rouzmeri Saliven u svojoj biografiji Svetlane Alilujeve. „Pisma Olgivane Lojd Rajt imala su jednu neočekivanu udicu. Oglivana joj je pisala da je njena najstarija kći Svetlana poginula u saobraćajnoj nesreći pre dvadeset pet godina. Kakva je neobična koincidencija da Svetlana ima isto magično ime, koje znači prosvetljena. Već samo to ime je talisman. Po Olgivaninim rečima, bilo im je suđeno da se upoznaju. Svetlana je bila isto tako sklona fantaziji. Znala je da je Olgivana Crnogorka i da je samo četiri godine starija od njene majke Nađe. Zamišljala je ženu gruzijskog tamnoputog izgleda kao njena majka. Kasnije se toga ovako sećala: ‘Obe smo očekivale nešto posebno od našeg susreta, obe smo gajile voljene slike i fantazije… Osim te neobične povezanosti, od pustinje u Arizoni zaista nisam očekivala ništa naročito’. Svetlana nije ni slutila da će se susresti s titankom koja je već smislila ulogu koju će ona igrati u svetu Talijesina. Olgivani Lojd Rajt se moglo odupreti malo ljudi.

U martu 1970. Svetlana sleće na aerodrom u Finiksu, gde je čeka Jovana Lojd Rajt, ćerka Frenka i Olgivane. Od aerodroma do Talijesina udaljenost je nekih četrdeset kilometara. Tokom cele vožnje Jovana Svetlani priča o svojoj pokojnoj polusestri govoreći na kraju: „Nadam se da ćete mi sada vi biti sestra“.

Na imanju je dočekuje Olgivana. Grli je čvrsto i nekoliko puta ponavlja njeno ime hipnotičnim tonom, kao da se istovremeno obraća njoj i svojoj mrtvoj ćerki. Svetlana je nameravala ostati u Talijesinu tek nekoliko dana. U džepu je imala avionsku kartu za San Francisko. Olgivana je, međutim, imala druge namere.

Nesporna je činjenica da Svetlana nije otputovala u San Francisko i da se već četvrtog aprila, samo tri nedelje nakon što je stigla u Talijesin udala za Veslija Pitersa, udovca Olgivanine ćerke Svetlane. Po većini interpretacija, to je od početka bila Olgivanina namera. Ona je navodno verovala da Svetlana na nekom računu u Švajcarskoj ima ogroman novac, odnosno da u nekom sefu u istoj zemlji poseduje basnoslovne količine zlata pa je želela to bogatstvo vezati za Talijesin. Sam Piters se po tim tumačenjima isprva u celu vezu upustio isključivo zbog Olgivaninog pritiska. Uoči venčanja, Olgivana je svim gostima i zvanicama Svetlanu predstavljala kao svoju ćerku.

Samo pet meseci nakon venčanja, Svetlana je imala šokantnu vest za Vesa. Tokom jedne šetnje, „obuzelo ju je osećanje mladosti i vitalnosti, osećaj usredsređenog blagostanja kakav je imala dvadeset godina pre toga. Kad je otišla kod lekara, on joj je potvrdio da je trudna. Svetlana je bila van sebe od sreće. U njenim godinama ‒ četrdeset četiri – to je bio veliki dar. Dete joj je dar sudbine, kompenzacija za decu ostavljenu u Rusiji, i konačno će zacementirati njenu vezu sa Vesom. Kad mu je rekla, on je svakako bio iznenađen, ali izgledalo je i da mu je drago. Međutim, kad su saopštili novosti Olgivani, ona se razbesnela – u Talijesinu nema mesta za decu jer ‘skreću energiju s posla’. (…) Svetlana nije mogla da zamisli da se porodi u Talijesinu, pa je zahvalno prihvatila poziv Vesove sestre da se porodi u Kaliforniji.“

Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

Na crnogorski način

Dvadeset prvog maja 1971. godine, Svetlana je rodila ćerku. Dala joj je ime Olga, po svojoj baki. Ves je bio ushićen što takvim izborom imena može da se dodvori Olgivani. Ipak, animozitet između Svetlane i Olgivane s vremenom je samo rastao. „Svetlana je sad videla Talijesin kao jezovit i zlokoban odjek nečega što je vrlo dobro poznavala“, piše Rouzmeri Saliven u knjizi Staljinova kći. „Olgivana je bila ista kao njen otac. Njene smeđe oči su imale onu ‘žutu varnicu divlje mačke’ kakvu su imale i Staljinove oči govoreći: ‘Ja sam glavni’. Prodorno bi vam se zagledala u oči, tragajući za onim što pokušavate da sakrijete; i njen otac je ‘imao običaj tako da gleda’. Za večerom je Olgivana kontrolisala sto i svi su pazili da predvide njene reakcije, baš kao i za Staljinovim stolom. Kao i Staljin, i Olgivana je menjala istoriju kako ništa ne bi umanjilo njenu ulogu, tvrdeći kako je genij Frenka Lojda Rajta procvetao tek kad je nju upoznao, iako je tad imao šezdeset godina i već bio svetski poznat. Kako je Svetlana uspela da u Americi dospe baš na mesto koje je bilo odjek represivnog sveta njenog oca, s ‘kultom ličnosti’? Svetlana je pisala Džordžu Kenanu da Talijesinom ‘upravlja, zlostavlja ga, dominira njime i indoktrinira ga, na najsuroviji slovenski (crnogorski) način, starica koja je dobar političar, s vrlo oštrim zdravim razumom i neverovatno velikom željom da VLADA’. Otišla je iz svoje diktatorske zemlje s lažnom ideologijom i sada, u ‘ovoj najdemokratskijoj i najslobodnijoj zemlji na svetu’, upala je ‘u malu crnogorsku kraljevinu’ sa ‘dvorom i odanim dvoranima, baš kao što je bila i rezidencija moga oca u Kuncevu’. Svetlana je donela odluku. Neće se potčiniti tom psihološkom jarmu niti će dozvoliti da njenu ćerku Olgu na taj način vežu.“

Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

Posle nekoliko turbulentnih svađa i prividnih pomirenja, Svetlana je konačno napustila Talijesin nekoliko dana nakon Božića 1972. godine. Povela je sa sobom ćerku, a nadala se da će im se pridružiti i Vesli Piters. Njegova odanost Olgivani, međutim, bila je jača od svega. Razveli su se tokom 1973, a Ves je ostao u Talijesinu sve do svoje smrti. Nadživeo je Olgu za šest godina, a posle njene smrti nasledio ju je na čelu Fondacije „Frenk Lojd Rajt“.

Pošto je svoje prihode ranije bila vezala za Društvo Talijesin, u finansijsko-tehničkim pojedinostima nakon razvoda Svetlani je pomogao pominjani Džordž Kenan, koji ju je inače, skupa sa suprugom, znao posećivati u Talijesinu. Ostalo je zapamćeno da je Olgivana bila oduševljena Kenanom. Kako je on od 1961. do 1963. godine bio američki ambasador u Jugoslaviji, teško je zamisliti da njih dvoje nisu vodili opširan dijalog o Jugoslaviji i Crnoj Gori. Jedan od arhitekata rušenja Istočnog bloka putem disidentske kulture, dugo razgovara sa unukom Marka Miljanova uz sekundiranje Staljinove ćerke – to je siže za dramu koju bi zaista vredelo ispisati.

Ritam krvi

Olgivana Lojd Rajt umrla je 1. marta 1985. godine. U nekrologu koji je objavio Njujork tajms nazvana je suprugom i saradnicom Frenka Lojda Rajta i matrijarhalnom vladaricom Talijesina. U tekstu se citira rečenica njenog muža: „Sama činjenica da sam u društvu s njom razgaljuje mi srce i jača mi duh, i kada stvari krenu loše i kada idu dobro“. Nadživeli su je ćerka Jovana i dvoje unučadi.

U septembru 2015, u staračkom domu u San Gabrijelu u Kaliforniji, umrla je Jovana Lojd Rajt. U svojim ranim dvadesetim, i ona je u Parizu nakratko bila Gurđijevljeva učenica, neposredno pre nego je učitelj umro. Jovanu je nadživela njena ćerka Iv Lojd Rajt.

Osvrnuvši se na neobičnu i nesvakidašnju vezu centralnoevropskog Jevrejina i Crnogorke, Danilo Kiš je samog sebe prozvao „etnografskom retkošću“. Nije manja „etnografska retkost“ ni žena koja nosi ime „praroditeljke drevne naše“, a koja je unuka Frenka Lojda Rajta i čukununuka Marka Miljanova te, naravno, unuka vojvodine unuke, žene u čiju je crticu između godine rođenja i godine smrti stalo pola sveta i pola istorije: od Gurđijeva do Merilin Monro i od Ketrin Mensfild do Staljinove ćerke.Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović odnosno Olgivane Lojd Rajt dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u život pojedinca. Gurđijev je rekao i da je najveća moguća greška verovanje da je čovek uvek isti, pošto čovek nikada dugo ne ostaje isti jer se neprestano menja pa retko prođe i pola sata a da se ne promeni. U Olgivanin život je stalo mnogo života. Ali opet, istovremeno, to je takođe i život koji je produžetak i dedinog života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača. Ispreplitanje istosti različitosti priziva mistiku, priziva ono što je Gurđijeva odvelo u ezoteriju. I nije zato slučajno što je Olgivana bila plesačica. Ritam i ples slutnja su onog smisla koji reči naslute tek kroz poeziju. Pesnik rođen nadomak Olgivaninog zavičaja za vreme njenog medenog meseca sa Frenkom Lojdom Rajtom napisao je stihove:

Na početku svake ljubavi
Svijet dolazi u pitanje.
Nije to više stvar tebe i mene;
Bube i zvijezde pomiješaju orbite.

Vilijam Batler Jejts, pesnik koji takođe nije izmakao Gurđijevljevom uticaju, pevao je o sokolu koji u spirali leti nebesima. To je ista spirala u kojoj se okretala Olgivana pred umirućim očima Ketrin Mensfild darivajući joj spoznaju kakvu joj nisu dale nijedna pesma ni knjiga.

Muharem Bazdulj

Tekst je preuzet sa portala Magazina OKO.

ТРАГЕДИЈА СРБИЈЕ У БЕЧКОМ РАТУ 1683-1699 (из књиге Глигора Станојевића)

Мало је познато да велико страдање Србије у Првом светском рату није било јединствено српско историјско искуство у нововековној историји. Бечки рат (Großer Türkenkrieg), вођен између Османског царства и Свете лиге опустошио је области данашње Србије јужно од Саве и Дунава можда и разорније и темељније од рата 1914-1918. Велике војске Хабзбурговаца и Османлија остављале су за собом спржену земљу, а случајно преживеле чекала су нова искушења – куга и глад. Радило се, пише историчар Глигор Станојевић, о “мрачном добу разуларених убилачких нагона, када убиство човека постаје духовна потреба злочинца”. Многи су спас налазили у миграцијама. Према Станојевићевим проценама, поменути простори Србије изгубили су трећину, а можда и половину становништва!

Пустошења српских села и градова, те бестијална масовна убиства, били су тек неке од епохалних последица Бечког рата. Овај велики и исцрпљујући регионални сукоб потиснуо је Османско царство из Средње Европе и најавио потоњу турску дефанзиву на Балкану. Битна локална последица рата била је Сеоба Срба, која је сигнализирала измештање тежишта српског фактора на просторе северно од Саве и Дунава. Осим тога, продор аустријске војске у срце Балкана током ових ратних операција омогућио је краткотрајно, али трауматично искуство Срба од Београда до Косова са Хабзбурговцима. Даље, хроничне слабости османске империје, које је овај рат изнео на видело отвориле су пут развоју државотворних идеја малобројне српске елите (гроф Ђорђе Бранковић, патријарх Арсеније III). На почетак њихове реализације морало се сачекати више од једног века.

На крају, али важно – књига Глигора Станојевића наводи нас на закључак да је Бечки рат за Србе представљао скупо плаћени пут до сазнања да страни бајонети не доносе слободу.

Доносимо неколико страница из књиге Глигора Станојевића: Србија у време Бечког рата 1683-1699, Београд 1976.

Турски поход на Беч 1683. године био je последњи продор Турака y средњу Европу и први снажан ударац хришћанске Европе Османском Царству. To je био велики преокрет који ће судбоносно утицати на историјски развој средњоевропских народа и једног дела Балканског полуострва. Улазак Османског Царства y рат против Аустрије био je највећи војни потхват Турака у Европи. Али „под Бечом je бурак насрнуо“, како je то Његош сјајно формулисао. Савезничка пољско-аустријска војска до ногу je потукла Турке 12. септембра 1683. године. Краљ Јан Собјески који je предводио пољску војску, парафразирајући Цезара рекао je: „Veni, Vidi, deus vicit“! Војна надмоћ Османског Царства, које je пуна два века низало победе y Европи, скрхана je под зидинама Беча. Зато су слом од 1683. године и расуло које je за њим дошло изгледали ужасни и неразумљиви. Слика коју су охоли Турци имали о себи и историјска оцена Европе о њима наједном су уништене. Није било никаквог изгледа да Османско Царство поврати своје достојанство пред самим собом, пред непријатељем, пред покореним народима Балканског полуострва. Европа je спасена од наметања туђе културе и религије. Од тада ће Турци измицати из Европе и покорени народи Балкана враћати ce својој изворној хришћанској култури.

(…)

Ниједан ранији турско-аустријски рат није имао толики значај за историју српског народа y Србији и изван ње, за историју обе зараћене стране као Бечки, односно Морејски рат. Ратовање Аустрије против Османског Царства (1682— 1699) познато je у историографији као Бечки рат, a борба Венеције, аустријског савезника, као Морејски рат. После толико година робовања Србија ce, дубоко y унутрашњости Османског Царства, нашла y ратном вртлогу. Свршетком рата Србија од унутрашње провинције постаје периферна територија Османског Царства (…) Карловачким миром Османско Царство доживело je највеће територијалне губитке y својој историји. Аустрија je добила читаву Угарску без Баната, Славонију, Срем до линије Митровица — Сланкамен и читаву Лику.

(…)

Аустријске војне власти заводе y освојеној Србији свој окупаторски режим, с циљем да Србе што пре укључе y своју културу. Таква политика бечког двора изазивала je незадовољство и отпор српске дркве. Зато патријарх Арсеније III тако тврдоглаво одбија сваку сарадњу са Аустријанцима, свестан опасности коју доноси нови окупатор. Папа није пропустио прилику да новчаним прилозима подстакне цара y борби против неверника, да помоћу низа обећања сваке врсте и свечаним процесијама поново распали ватру хришћанске солидарности. Крсташка идеја није ce y Риму никада гасила. Прво аустријско освајање Србије показало je српском народу да му Аустрија није пријатељ и да му доноси ропство, ништа лакше од турског.

(…)

Свиреп и тежак рат узео je застрашујуће размере и обрте. Такву жестину борбе, демонски бес и сатирање људских живота Србија није запамтила све до наших дана. У пламен страшне и очајничке борбе гурнуто je читаво становништво. Нису поштеђени ни старци, жене и деца. Ужас рата, чак и када би ce мерио страхотама овог немилосрдног века, прелази границе сатанског уништавања. Српски народ постао јe жртва непоштедног обрачунавања две туђе војске y његовој земљи. Два пута ће фронт проћи Србијом, односећи са собом огромне људске и материјалне жртве. Никада Србија до тада није доживела такву несрећу. Беспомоћан и потлачен, српски народ нашао ce уклештен измећу два освајача. Оба настоје да га искористе за cвoje ратне циљеве. Срби ће ce у томе рату наћи y оба непријатељска табора, проливајући крв за туђе интересе. To су вечне деобе y нашој историји иа предстражи између Истока и Запада. Завојевачи ћe од српског народа тражити услуге и истовремено ra сматрати кривцем за своје неуспехе.

Еуген Савојски

Сваки рат, пa и онај који воде добро организоване државе, доводи до слабљења свих друштвених институција. Османско Царство, већ одавно на путу слабљења централне власти, постаје бесудна земља у којој насиље и злочин замењују суд и право. У рату ће нестати и оно мало реда и законитости, што je било још преостало. Рат ће из темеља потрести све институције Османског Царства. Војска, некада слепо одана султану, постаје непоуздана, склона насиљима и злочинима сваке врсте. Дисциплину и ред замењују осионост, непослушност, дезертерство и кукавичлук. Таква војска представљала je опасност за турску владу и напаст за покорене народе. Порази на фронту против непријатеља чинили су турску војску још раздражљивијом и неподношљивијом. Куда je таква војска прошла гасио ce живот. Сви путеви за фронт и са фронта против Аустријанаца водили су преко Србије. Толика војска ни y једном ранијем рату није преко ње прошла. Аустријанци су Србију сматрали турском територијом коју с правом могу разарати и палити. Турци су je сматрали непоузданом земљом коју за одмазду сатиру и пале да je непријатељ не би користио и да злочинима застраше народ. Оба освајача као да су ce такмичили ко ће више уништити, опљачкати, спалити или људи побити. Свако ко je прошао Србијом понео ce као крвни непријатељ. Немци, Турци, Татари, Албанци и други, сви су сложно жарили и палили. Албанци, сами или y турској војсци, представљали су y својим планинским областима праву напаст за Србију. Где год су доспевали, вршили су насиља над српским становништвом, пљачкајући, харајући и мењајући правце својих похода зависно од плена. Земљом су крстарили хајдуци и разне банде које су стварале збрку и уносиле обесхрабрење и немир међу становништво, заморено ратом и насиљима сваке врсте. Поједини крајеви Србије сравњени су са земљом. Најтеже je страдало Косово и део Србије поред Цариградског друма од Ниша до Београда. Број спаљених и уништених села и паланки y Србији, на основу приступачне грађе, није могуће тачно утврдити, али сигурно није био мањи од 600 насеља. Паљени су и градови. Београд je y току рата три пута горео.

Рат je поред материјалних разарања однео на хиљаде људских живота. Убијала су оба освајача, истина Турци више од Аустријанаца. Злочин ce не цени само пo броју људских живота, него и пo свом неделу. Глад, епидемије и природне силе докрајчиле су многе људске животе. Свуда су ce могли видети несахрањени лешеви које су кљували лешинари и растрзале дивље животиње (…)

Рат je y самом почетку из темеља потресао привреду Османског Царства. Од почетка до краја рата на читавом Балканском полуострву владала je скупоћа, оскудица и глад. Многобројни домаћи записи и друга документа потресна су сведочанства о људској избезумљености од глади. Ниједан људски нагон не може обешчовечити човека као глад. Највише докумената о глади сачувано je о Босни, али то не значи да таква авет глади није морила и остале земље Балкана. Зими, 1690. године, када je харала куга, Босном je завладала неописива глад. У Сарајеву je била „таква несташица намирница, да понекад на ноћ умре пo сто људи”.

(…)

Док je становништво Босне порасло доласком великог броја избеглих муслимана, живаљ Србије ce проредио због бекства огромне масе људи баш y оне угарске земље које су муслимани напустили. Због сеоба, умирања од глади и куге, Србија je изгубила најмање трећину, a вероватно и половину свога становништва. To je био најтежи губитак Србије y Бечком рату. Ретки су примери y светској историји да једна земља одједном y рату изгуби половину свога становништва. Да би несрећа била већа побегао je највиталнији и најнапреднији део српског друштва y то време. Бежали су млади, јаки и храбри који су имали смелости да ce отисну у непознато. Становништво градова и паланки, трговци, занатлије и свештенство масовно су бежали. Ta чињеница je, поред других услова, била одлучујућа за брзо стварање српске грађанске класе y Угарској, док je Србија почела видно да заостаје. Рат je уназадио Србију за дуго времена. Српски народ y Србији био je после рата изложен тешкој експлоатацији и насиљу од стране турске феудалне класе. Ипак, турска власт неће бити тако чврста као пре рата. Поред свих недаћа које су задесиле Србију, y народу je остало уверење да турска владавина није вечна. Српски народ био je сведок тешког турског пораза, што га je учврстило у вери о дотрајалости османског друштва и државе.

Арсеније III Чарнојевић

Бечким, односно Морејским ратом, завршава ce епска борба српског народа против Турака, започета почетком XVII века. Тек y том рату Србија ће ce прикључити тој великој борби српског народа. Србија ce први пут од пада под турску власт укључила у велики сукоб измећу Истока и Запада, ислама и хришћанства. Када ce око Србије и у њој све стишало, десетковани народ остао je на рањеној земљи y души и мисли са самим собом, размишљајући о ономе шта ce збило и о својој судбини. Све je почело независно од његове воље, али ce није завршило без његове несреће. Kao да ce нека надземаљска сила поиграла судбином Србије. Народ je у сећању оживљавао и поново доживљавао своју властиту трагедију. Понор живота изгледао je дубљи, вера y садашњост несигурнија, a нада y будућност неизвеснија. Драма живљења и патње постаје сапутник српском народу.

Прво учешће Србије y рату Османског Царства са Светом лигом завршило ce за њу трагично. Српски народ y Србији стекао je пo скупу и прескупу цену велико политичко искуство. Народу je постало јасно да му ниједна хришћанска војска неће донети слободу на врховима бајонета. Српска црква и главарски слој схватили су да je стварање српске државе, макар и вазалне, једини услов слободног културног и политичког живота српског народа y Србији.

Featured image: Seoba Srba (Paja Jovanović)

АУСТРОУГАРСКА И НАСТАНАК АЛБАНИЈЕ. О КЊИЗИ ДУШАНА ФУНДИЋА (ПЕТАР ДРАГИШИЋ)

Душан Фундић, Аустроугарска и настанак Албаније (1896-1914), Балканолошки институт/Clio, Beograd 2021.

Одличну књигу је написао Душан Фундић. После Теодоре Толеве (Утицај Аустроугарске на стварање албанске нације 1896-1908) добили смо још једну научно фундирану (nomen est omen) монографију о хабзбуршкој роли у етаблирању Албаније и Албанаца. Фундићева књига почива на јаком истраживачком темељу, односно на документима Аустријског државног архива у којем је аутор читао папире аустроугарског министарства спољних послова.

О чему се ради?

Фундић је своју тезу поставио на самом почетку књиге, а затим је још неколико пута провукао кроз текст. Аутор уочава снажну подршку Беча албанској еманципацији крајем 19. и почетком 20. века и то доводи у везу са кључним елементима аустријске балканске политике тог времена. Читаву аустријску игру око Албаније и Албанаца Фундић посматра у функцији такмичења Беча са друга два претендента на остатке османског наслеђа на Балкану – Русијом и Италијом. Стварање албанске државе је, каже Фундић, у Бечу било перципирано као противтежа регионалном утицају Србије и Црне Горе, иза којих је, сматрали су Аустријанци, стајала Русија. Аутор цитира исказ аустријског вицеконзула у Призрену о потреби придобијања “симпатија албанских муслимана” против “словенства”. Осим тога, уочљив је био и страх од италијанског запоседања албанске обале чиме би се “угушили поморски путеви Аустроугарске”.

Како би се ојачала и убрзала албанска хомогенизација Беч је прибегао офанзивној културној акцији у којој је Фундић уочио основне векторе: “укључивање албанских муслимана у делокруг спољне политике Аустроугарске”, интензивнија комуникација аустроугарских конзулата са албанским лидерима, новчана подршка предводницима северног албанског простора, материјална помоћ албанским школама, посебно оним католичким на северу, рад на стандардизацији албанског језика, помоћ у издавању књига на албанском језику.

У даљем тексту Фундић подробније описује практичну примену албанске политике Беча. У књизи налазимо детаље о аустријском залагању за конституисање јединственог албанског писма, раду на отварању албанских школа, штампању уџбеника, школовању Албанаца у Аустрији (пре свега католика, али и муслимана), субвенционисању књига о албанским темама, стипендирању албанских ђака и студената (укључујући и децу Исе Бољетинија).

Аустријска дипломатско-културолошка иницијатива није била ограничена на простор данашње Албаније. Аутор подвлачи и интерес Беча за акције у Косовском вилајету, што је, поред осталог демонстрирано отварањем конзулата у Призрену, Скопљу и Митровици од 1870. до 1904. године. Управо је у Митровици на најексплицитнији начин потврђено да је аустријска албанска стратегија утицала на опредељења локалних Албанаца. Док је тамошњи руски конзул, Григориј Шчербина, страдао у једној албанској побуни, дотле су, читамо у књизи, локални Албанци аустријском конзулу “приредили пријатељски дочек, видећи у њему противтежу руском конзулу и могућем српском напредовању”.

Посебна пажња у књизи поклоњена је развоју аустријске албанологије, чији је зачетник био Јохан Георг фон Хан, аустријски конзул у Јањини. Утицајни хабзбуршки балканолози – Константин Јиречек, Лајош Талоци и Милан Шуфлај – су, тврди Фундић дефинисали албански историјски простор од Бара, Охрида и Призрена до Валоне, истичући илирске корене албанског етноса. Они су, истовремено, негирали основаност српских претензија на делове данашње Албаније.

Константин Јиречек

Важно место Фундић је у финалном делу своје монографије посветио аустријској подршци конституисању албанске државе од 1912. до 1914. године. Покушај снажнијег утицаја Беча на албанске послове видимо у драми око избора владара албанске државе у настајању. Чак и ту уочавамо утицај аустријске интелектуалне дубоке државе, будући да ће идеја о постављењу протестантског владара (тај услов је задовољио Вилхелм фон Вид) потећи управо од Лајоша Талоција. Он је, наиме, истиче Душан Фундић, пошао од тезе да би баш владар за Албанце атипичног конфесионалног идентитета могао да помири верску хетерогеност Албанаца. Ипак, Видов положај у новоствореној албанској држави није био одржив, с обзиром на интерне и спољне (Италија) отпоре и опструкције. За Беч то више није било ни важно, будући да је одлазак фон Вида из Албаније коинцидирао са уласком Аустроугарске у Велики рат и њеним брисањем са балканских и средњоевропских мапа.

Лајош Талоци

Многе ствари су, међутим, опстале. Крајем 19. и почетком 20. века у бечким библиотекама и професорским кабинетима велики хабзбуршки балканолози су као од шале правили народе и језике. Генијални бечки опсенари ће тако отворити Пандорину кутију територијалних и идентитетских спорова, због којих се на Балкану још читав век после краха Хабзбурговаца живело и страдало.

Континуитете налазимо и на другим местима. Фундић је као једну од својих кључних теза подвукао да је снажна аустријска подршка конституисању Албаније и Албанаца била мотивисана тежњом Монархије да блокира даље напредовање словенског елемента на Балкану (Србија и Црна Гора) и тиме посредно ослаби руски продор ка овом делу европског Римленда. Поигравајући се аналогијама запитаћамо се и нису ли стратегије сила које данас контролишу албански фактор базиране на истом геополитичком мотиву?

Мада је Аустроугарска у деценијама којима се Фундићева књига бави темељно спонзорисала албанску етничку и политичку хомогенизацију, таква подршка имала је своје лимите. У време Балканских ратова Беч се, наиме, противио стварању Велике Албаније, дајући предност распарчаном Балкану, са малим државним ентитетима, којима би Монархија лакше управљала. Фундић каже: “Монархија није имала намеру да нова држава обухвати све Албанце, чиме би настала Велика Албанија, од које су страховале балканске државе. На Балканском полуострву, према стратешким замислима Беча, није било места ни за какву велику државу, већ само за систем држава зависних од Монархије.”

Чињеница да аустријска подршка албанском националном буђењу није укључивала и подршку потпуном обједињавању албанског етничког простора инспирише нас да се и на том месту поиграмо аналогијама. Питаћемо се, дакле, да ли водећи западни играчи као пожељан епилог албанског питања данас виде стварање Велике Албаније, или ће се, следећи хабзбуршку логику, предност дати распарчаном, лако управљивом, Балкану, на којем потпуна етничка хомогенизација неће бити дозвољена ни Србима, али ни Албанцима? На ово питање, сем фразе – “остаје да се види”, не нудимо никакав одговор.

ПЛАТОНИСТИЧКИ ФИЛОЗОФСКИ МОТИВИ У ВИЗАНТИЈСКОМ ПЕСНИШТВУ (ТИХАНА ТИЦА)

Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад Платонистички елементи у византијском песништву одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности.
Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту Млади долазе Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића Бечка свитања, београдски сутони 2017. године. Објавила је роман Устоличење јарца, као и збирку песама Ишчезло небо (Поетикум, Краљево, 2021).
Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој.
Објављује у периодици.
Живи и ради у Београду.

Кратак преглед платонистичких филозофских мотива у византијском песништву

Византијска естетика у поезији црквених отаца

Плотин

Плотин је истакао систем еманације. Следећи његове поставке византијска естетика, нарочито у иконопису, сија. Одликује се светлим бојама, златном и плавом које превазилазе тонски спектар и постају симболи православне традиције. Основни принцип иконописа јесте исијавање, да из посматране слике свеца и он сам нас посматра. То је увек повратни однос. Пошто су ватра и светлост уобичајене метафоре за природу Божју1, из њих се изводи појам просветљења. Њен симбол је несагорива купина,2 у чијем се обличју Господ јавио Мојсију. Григорије Богослов ће ватру, вероватно подразумевајући под њом огањ који се користи за осликавање паклених мука, доделити рђавима, а светлост јарку добрима.3 То је отуд што се она везује за ум, мудрост, божански занос који има пророчки карактер. У својој песми О бићима обдареним разумом4Григорије ће дугом илустровати појам просветљења. Бог је врховни разум и извор све светлости. Уколико је ко ближи извору светлости и сам постаје светлији, односно разумнији. Он предњачи пред срцима оних који би да га спознају, да би их нагнао да се пењу на увек нове висине. Пошто су анђели бића која су најближа Богу, ватра жива5, они од њега примају највише светлости и због тога заузимају више место у хијерархији створеног света. Дужност им је да воде рачуна о људима, народима и градовима. Захваљујући томе што су пуни светлости, а ослобођени плоти, требало би да су и морално савршени. На примеру Луцифера, који је своју светлост6 заменио за таму, знамо да није тако. Пошто је он, како га је Гете дефинисао, сила која вечито стреми злу, а чини добро7, помаже човеку да пречисти своје тело и душу и приближи се Богу и светлости. На тај начин, људски створ ће се пренути из мрака захваљујући сијању разума, сретнувши се у лице са Творцем, или горући у огњу Пакла.8

Треба стремити светлости. То је основни императив човековог спасења. Христос је светлост од светлости беспочетне и троструке, окупљене у слави јединственој.9

Ти си таму разагнао

и светлост подместио

да би твар сваку, укључујући и

материју непостојану, у светлости

уставио, и васељену обликовао

у садашњи поредак складан.

Ти си ум човеков просветлио

разумом и мудрошћу,

Ти си и овде доле спустио

слику светлине небесне,

да би ум на светлости видео светло

и у потпуности се у светло претворио.10

Светлост, као извор све мудрости и живота, јесте оно што успоставља ред. Све је њоме прожето, чак и материја која, по својој конструкцији, највише од ње одудара. Слика светлине небеске спуштена је на људски ум, да би могао да спозна Бога и своје место у овом устројству света. Њено главно појавно обличје је мудрост. Она је позајмљена, потребно ју је трудом и посвећеношћу достићи и потом неговати. На сличан начин је схвата и Платон, тврдећи да човек, живећи врлим животом и бавећи се филозофијом, може да се придружи друштву богова на острву блажених.11Четири основне врлине12 које објашњава у Држави13, као темељ и византијског образовања, остаће црквеним оцима стуб богоугодног хришћанина. Наравно, у њиховом тумачењу мудрост јесте спознаја Бога. То није противно Платоновом учењу. По православној догми Бог је створио свет из љубави, не казне. То је љубав која је безгранична, која опрашта и поново раширених руку прима у своје окриље блудног сина. Као доказ за њену природу и постојање, жртвовао је Сина, као једно од своје три ипостаси, за искупљење човечијих грехова. Роман Слаткопојац ће овај догађај опевати као привремени облик, који би требало да поправи све што је стварни људски лик уништио:

Јер прави младожења, то је Маријин син,

Логос који је од прапочетка,

који је узео привремени облик роба,

и који је мудрошћу све сатворио.14

Он ће, као и Григорије Богослов, у Христосу-Логосу видети одлике светлости. Пренеће их на његово лице пред Врачевима који су дошли да му се поклоне и дарују га.15 Дошао је да васпостави своје дело и због тога је засијао, не само пред овим гостима, већ и пред лирским субјектом и свеколиким стварањем. За разлику од Григорија из Назијанса, то није само светлост ума, него и звезде водиље за којом лирски субјекат полази. Христово рођење најављује пут којим се он спрема да крене и представља гаранцију да се поступа исправно. Дарови којима Врачеви дарују Маријиног сина јесу дарови за све који пођу за њим. Ова песма кореспондира са местом из Јеванђеља по Матеју: И који не узме Крст свој и не пође за мном, није мене достојан.16Када се божија воља једном спозна, човек је дужан да јој се повинује. Господ је једини који познаје тајну над тајнама и коме су откривени сви одговори, захваљујући чему је у стању да уређује све ствари онако како треба да буду. Човек се узалуд копрца и опире. Када чује реч Његову, мора да остави све своје недоумице и страхове по страни и крене за Творцем. То није задатак само православног хришћанина, већ сваке људске јединке којој је подарен разум. У том поступку сакривена је тајна истинске мудрости. Симеон Нови Богослов ће, такође, Богу приписивати сијање:

Врвљење љубави претвара ме у ватру и зрак.

Заиста, пошто је угаљ нежности запаљен у теби,

онда и ја сам, видећи жељу твог срца,

почињем да се сједињујем с том жељом и доносим светлост

и показујем се као ватра, ја који сам створио огањ својом речју

Врлине душе су испод огња као дрво

и божанска светлост Духа који их обавија

добија своје име по дрвету на које се ослања,

Јер Дух нема своје посебно име међу људима.17

Љубав човека сједињује са жељом, а кроз њу на њега се преноси светлост18 и показује се као ватра. Ово је мотивацијска линија која сеже још од Григорија из Назијанса. Љубав је и на другим местима код Симеона Новог Богослова изједначена са ватром и светлошћу.19 Реч ствара огањ, испод кога су врлине душе као дрво. Симеон вероватно алудира на дрво живота, зато душама, као нечему што оживљава мртву материју, даје овакав облик. Пошто их Дух обасјава својом светлошћу, обавија их, део тог исијавања прелази и на њих, као и на лирског субјекта. Уместо да се оне прилагоде Духу, он добија своје име тј. уобличење кроз оно дрво на које се наслања. Гледајући кроз православну теологију, пошто је Бог човека створио по свом лику, а потом се оваплотио и додао себи и човечанску природу да би своју творевину спасио њених властитих грехова, у тој компликованој теолошко-филозофској једначини, човек трудећи се да живи по Његовом закону, доказује узорност, или речено Платоновим речником, еидос Бога чији лик носи у себи.20 Приближавајући се том свом духовном узору који лежи у његовој суштини, приближава се и себи. Све то остварује поштујући свете догме. Зато је Дух неименован. Њега човек мора сам да пронађе у себи, свом дрвету живота.

Проблем имена овде може имати и другачије значење. Именовањем појединачне ствари ми јој дајемо вредност и обележје, постајемо господари над њом. Чињеница да Дух одбија да душама да своје име, говори о томе да Бог не жели да буде наш господар. Он нам даје слободу да Га прихватимо, кренемо за Њим са сопственим крстом. Најважније је преузети такву одговорност добровољно. Зато Дух добија имена оних на које се ослонио. Тек када је прихваћен у души, он се може оваплотити у свој својој снази. Слобода је кључни елемент хришћанства. Остављено нам је да сами одлучимо како ћемо поступити. А највећа слобода садржана је у томе да се увек буде са Богом. Већ само Његово присуство значи слободу. Стварни живот и тело које му је подложно, елементи су робовања и утицаја наше пале природе.

Симеон Нови Теолог ће, на јединствен начин, описати сукоб светлости божанске и таме у којој пребива човек.21 То је мрак ума, слепило које онемогућава да се спозна Бог и Његово постојање.

Ја ти захваљујем јер си ти, док сам седео у тами,

ти си се открио мени, обасјао си ме, допустио си ми да видим

светлост твог лица коју нико не може да издржи.

Ја сам и даље остао у тами, то знам,

али док сам ја био у њеној средини, одевен мраком,

ти си се јавио као светлост, ти си ме читавог озарио

својом светлошћу и ја сам постао светлост у ноћи,

ја који сам био у средишту таме.22

Лирски субјекат је седећи у тмини угледао сијање божјег лица које нико не може да издржи, које је и њега осветлело. Захваљујући томе и он сам је постао светлост у ноћи, иако је остао у тами. Мрак није сасвим угушио светло, нити је оно одагнало видљиву таму. Оне су испуњавале простор заједно, одвојене и без мешања, а опет подједнако присутне. Због тога је могуће да лирски субјекат остане у смирају и прими светлост. Његове телесне очи не виде исто што и духовне. Оне заувек остају приковане за мрак, док се дух уздише до светлости којом Бог исијава и приказује се онима који траже Његов поглед.23 Ако и та ноћ у којој човек пребива прими у себе светлост, иако оне постоје на истом месту заједно, није сигурно да ће моћи да остане тама. Исто тако, човек који прими божанско сијање, наставивши да бивствује у тмини, неће више бити онај пре тог благослова. Присуство светлости, која симболише разум и мудрост као још виши степен духовне лествице, преображава не само таму у светлост, већ човека у светионик свима којима је светлост потребна. Разлог томе је божанска слика у њему. Она препознаје светлост и одашиље је даље, ка следећој копији божанског еидоса. Тако светлост повезује људске душе као ланац, онемогућавајући мраку да се пробије. То се може посматрати као коначна победа живота над смрћу, јер светло које је један од атрибута Творца означава сам живот. Он је увек Бог живих, а не мртвих.

Григорије Богослов, као сви православни оци, сматрао је да треба следити Његово учење. Штавише, он се жали на своју немоћ да у сваком тренутку буде одан свим божијим правилима. Тада себе назива старим и слабим, љути се на своју крхку човечију природу која није у стању да буде постојана и издржи све недаће и искушења.

Ја постојим. Па добро, шта с тим? Део мене већ је нестао,

сад сам нешто друго, и опет ћу друго бити – ако будем.

Ништа не траје довека: ја сам матица блатњаве реке

што стално напред гура, ничег постојаног у себи нема.24

Иако је јуначки подносио тешку болест о којој често говори у песмама, осећао је сав јед овоземаљског постојања које је увек упрљано. Нужно несавршено и у ропству.

Нико се још никад похвалио није

да је из живота отишао неукроћен страдањем болним!25

За разлику од Романа Слаткопојца, Григорије из Назијанса не опева сцене из Библије. Он своје беседе претаче у песме. На исти начин, ствара и поезију која је чисто лирска. У њој он излаже своје мисли, осећања, наде, очајање и веру која превазилази строго црквено учење, иако је њиме обојена. Сличне одлике показиваће и Симеон Нови Теолог (Богослов). Њих двојица најбоље илуструју могућности византијског песништва да, полазећи из једног наизглед скученог предметног канона, обухвати много шире просторе. Ово би могло сликовито да се илуструје Паладиним епиграмом: Успни се до дубина, ти који си се суновратио у висине.26 Иако су византијски песници стремили небесима и Богу, трудећи се да остану чисти и неоштећени постојањем за сусрет са њим, ипак су познавали дубине патње која је типично и сувише људска. Она је пробијала чврсто установљени модел писања и списак доступних и овом песништву достојних тема, производећи поједине искључиво лирске моменте. Наравно, то јесте одлика и моћ поезије уопште. Још од мита о Орфеју она је посвећивана боговима, али је то није спречавало да заводи душу. Нарочито сада, када је души и њеном животу и спасењу дато тако много простора.

Схватање душе, њене природе и суштине (од Платона до Византије)

То нас доводи до првог значајног заједничког мотива платонизма и песништва Царства. Платон се много занимао за душу, о чему сведоче бројни његови дијалози, нарочито Федон чији поднаслов и јесте О души. Штавише, могли бисмо да кажемо да је душа, у сваком дијалогу, једна од тема речите игре између Сократа и његових саговорника. Платон не одустаје од покушаја да је опише, свестан да људски језик није дорастао том задатку, да сазна шта ће се са њом збити када једном буде напустила тело, да одговори на питања као што су: одакле је потекла и где ће се вратити? Да ли је бесмртна?27 Она ће представљати опсесивну тему и за византијске ауторе, мада ће они већ носити у свом архетипу одређену званичну слику о њеном пореклу, изгледу и ономе што је очекује. Григорије Богослов ће јој чак посветити две песме, спомињући је и у свим осталим. После љубави, биће главна инспирација Симеону Новом Теологу. Роман Мелод ће је видети као место које настањује Бог и у њој има читавог човека.28

Према теолошком тумачењу изнетом у Речнику православља29 човек се састоји из тела и душе. Без душе, тело је прах, тек га њено присуство оживљава, па се још назива и дахом живота. Она не потиче од тела, већ има свој извор у Богу. Он је цео свет створио таквим редоследом, да је Творац прелазио при свом стварању од нижих облика ка вишим, тј. од неорганских тела, биљака, риба и птица, преко животиња до човека, као врхунца свемира. Душу поседују и животиње, али пошто је човек створен последњи, као најсавршеније божије дело и његова душа је различита од животињске. То је због околности да је материјални свет животиња био створен одмах, а два човекова дела – тело и душа – створени су одвојено. Душа животиња створена је из оних почетака који су били у самој материји, мада су по творевини представљали нешто различито од ње. Она која је усађена у човека удахнућем божијим, настала је као нешто одвојено, самостално и различито у материјалном свету. Овај начин стварања сведочи о томе да је она морала да буде савршенство, које је њу учинило блиском Богу. Зато је човек створен по Његовом лику. Посебне особине душе садржане су у њеном јединству, духовности, бесмртности, способности разума, слободи и дару говора. Ако се присетимо Платоновог описа душе са почетка овог рада, може се уочити велика сличност у описивању њених карактеристика. Разумност је, по православљу и античком филозофу, основна одлика оних који поседују душу. Она је могућност да човек свој живот искористи за Добро, као врховни постулат аскетског хришћанског живота и идеалистичке филозофије. Платон неће порећи бесмртност, него ће тежити да је докаже у пет ступњева.30 У Федру31, штавише, биће бесмртна управо зато што се сама собом креће, попут кочије са два различита и неподударна коња. Престанак кретања јесте престанак живота, дакле смрт. Пошто се она сама собом креће, никада то не престаје да чини, будући да је сопствени извор кретања, тј. живота. Због тога је душа и нерођена. Као и теолошка мисао, пронаћи ће у њој самосталност, јединственост и духовност, увидевши њену идентичност са светом идеја. Он ће је још описати атрибутима непроменљивости, нераспадљивости и неуништивости. Сличног мишљења биће и Јован Дамаскин. Платон ће у једном тренутку отићи толико далеко, да ће рећи да наша душа има неку видовитост.32Он ће у Горгији разматрати однос тела и духа на основу заслуга из овог живота. Занимљиво је што, на том месту, Платон тврди да душа, ослободивши се телесних окова, не постаје боља. Она остаје иста као и за живота.33 Без материјалног паравана, она остаје огољена. Нага пред божанством и његовим судијама. Она одаје не само своје природне особине, већ и оне које је за живота стекла и које је човек свим својим делима и радом усадио у њу. Она је одређена врста дневника из кога богови читају загробни живот.

Платон

Григорије Богослов дефинише душу као дах божији који се налази умешан у прах, као светло скривено у пећини, божанствен и бесмртан, делић од божанства које нема никакву форму.34

А ако си са неба дошла, ко си и откуда? Поучи жељнога.

Ако си дах Божји и наслеђе које му припада, као што мислиш,

ти одбаци опачину и ја ћу ти веровати! Није право да нечиста

будеш, макар и незнатно, ако си већ тако чистога порекла.35

Он нагиње схватању да је свака душа новостворена на рођењу. То нужно води ка томе да је свака душа индивидуална, јединствена. Све је то у складу са атрибутима којима је описује Свето писмо, али и Платон. Пошто је створена пре тела, оно јој је подређено.36 Обоје су подређени Уму, који је један од атрибута Бога. Зато се идеални поредак остварује најпре кроз душу. Платонова основна замисао у овом делу јесте да опише космос, због тога душа ту постаје сврсисходна, умна организација постојеће материје. Она је мешавина Истог, Другог и Бића37. Захваљујући томе она поседује идентитет који се открива у свемирском непроменљивом поретку ствари и препознатљивости; истоветност у бесмртности. Присуство Другог омогућава схватање смрти. Душа само затамњује свој идентитет и показује се као оно што она није.38 Бесмртност у овом Платоновом дијалогу потиче од Демијурга. Дело бесмртника мора бити бесмртно. Развијање космичке душе добрим делом остаје Демијургова тајна. Ум на земљи наставља да живи, боравећи у људској души.39

Рече то и, окренувши се пехару, у којем је раније смешао Душу свемира, усу у њега оно што је од тада преостало, помешавши га на готово исти начин, али ипак не тако чисто и тако равномерно као раније, већ као мешавину другог и трећег степена. Када је, дакле, саставио ту целину, поразделио ју је на онолики број душа, колико има звезда, доделивши свакој звезди по једну, па им показао, уздигавши их у некаква кола, природу васељене и објавио неумитне законе: да прво рођење буде једно те исто за све, како Бог не би никоме ништа ускратио; да душе, пошто су расејане, свака на свој одговарајући орган времена, постану онај најпобожнији део живих бића…

Тако је она одраз макрокосмоса у микрокосмосу, тј. човеку. Код Платона се многи кључни филозофски појмови крећу на тој основи. Као што видимо, човек је настао од истог материјала као Душа света, али не више у тако чистом облику. Због тога његово стварање довршавају нижи богови. Он није центар универзума, али јесте носилац истог садржаја. Као што подражавање еидоса никада није идентично оригиналу, тако је и човек као мимеза васељене њој само делимично сличан. Људска душа, као део света идеја, повезана је са сликом космоса. Она је мост између материје као неговатељице постојања и Ума. И Григорије Богослов ће у својој песми О природи људској разматрати порекло душе:

А ти, душо – и теби ћемо сад казати како ваља и приличи!

Ко си, одакле си, шта представљаш? Ко те постави да мртво

тело вучеш, ко те негвама тешким за живот привеза

и одасвуд те доле на земљу притисну? Како се то помеша

дух са дебљином, како ум са плоти, бестежинско са тежином –

непријатељи љути, једно с другим у рату непрестаном?!

Ако си дошла у живот кад и само тело, плод од исте сетве,

авај мени! Та спрега је неиздржива од самог почетка!40

Да ли је дошла у живот кад и само тело, делећи са њим градивни материјал? Та је спрега, по Григорију, неодржива од самог почетка. Ако је са неба дошла, као дах божији и наслеђе које му припада, нека одбаци опачину да јој лирски субјекат верује. Кад је већ чистог порекла, не приличи јој да и незнатно буде нечиста. Највише застрашује ако није потекла од Бога, али о томе лирски субјекат не може ни да размишља, јер представља врсту православног хибриса. Он ће за себе у једном тренутку рећи: Слика сам божја, а родио сам се из чина срамотна, црвеним и стидим се блуда – ал’ опет, он изроди нешто часно! Човек као божији лик, сачуван у његовој души, на овом свету настаје из плоти. То оправдава потресе душе које јој приређује Велијар, а на које је она слаба, и поред небеског даха са којим је измешана.41 Тело тежи земљи, душа као умни део човека небу, због тога су то двоје стално у борби.42

Но како то двоје рат непрестани воде, управник им озго

дође, Дух Бога великога, те уму подршку пружи,

и прекиде бојни метеж у телу несрећном, те умири

небрекле таласе, ветрове и буру заковитланих страсти.

Но тело поседује снагу лудачку, не одустаје од

борбе, него се битка још вије, тамо и овамо.43

То захтева константан труд и напор да би се издржало, неретко је потребна и помоћ одозго. Код Григорија Богослова лирски субјекат спознаје да су у њему отелотворена два начела. Слично као у Платоновом опису душе44 као кочији са возаром и два коња – једног племенитог порекла, другог рђавог – где сваки вуче на своју страну:

Она личи на сраслу снагу крилате запреге и уздодрже. Коњи богова и њихове уздодрже сви су племенити и племенита рода, а у осталих је мешовито. Понајпре наш уздодржа управља двопрегом, заим од коња само један му је леп и добар и таква соја, а други је супротног и супротан. Тежак, дакле, и мучан мора да је возарски посао код нас.45

тако и овде материја и дух желе да остваре своје прохтеве. Једино што може да ублажи ову борбу јесте аскеза, пост, одрицање.46 Њих лирски субјекат проналази у пустињачком начину живота. Ја лично за живот сам умро, нешто мало даха још ми преостаје, узвикује као вапај и просветљење. Тек у осами и далеко од града, човек може да пронађе мир и натера тело да се повинује уму.

Веровање у постојање душе јесте основа византијске, православне мисли. Без тог уверења, читав филозофски систем светих отаца био би бесмислен. Она је лик божији у човеку, одраз неких далеких небеских висина и простора где људски створ види свој истински завичај, подсетник на Рај из кога је избачен и могућност да се тамо врати, доказавши да више неће кршити божје забране. Не само да је слика Бога у човеку, већ је и нешто сасвим индивидуално, доказ да је појединац јединствен и непоновљив, као што је и душа. Код Симеона Новог Богослова, Бог је духом постао са човеком једно:

Благодарим Ти што духом једним постаде са мном, несливено, неизмениво, непромениво, Ти над свима Бог, и што си Сам у свему постао ми све, Храно неисказива и увек непотрошива, Која се вечно преизливаш уснама душе моје и преизвиреш у врелу срца мога, Одеждо буктава Која демоне сажиже, Очишчење Које ме сузама омиваш нетленим и светим, што их присуство Твоје дарује онима којима долазиш!47

Људски створ, као творевина, тежи да се споји са својим Творцем. То постиже примајући га у душу, отварајући врата свог духовног живота за улазак божанске светлости. Њено пребивање у човековом духу штити га од насртаја спољашњег света. Оно представља врсту обожења, испуњавање унутрашњег божјег лика допуштајући му да се оваплоти у сусрету са својим оригиналом. Човекова душа чезне за тим контактом, јер тако постаје потпуна. Као што је већ раније речено,48 она увек стреми небу и Богу, том космичком материјалу од кога је саздана. Примајући Бога у своје огњиште, она осећа смирење и олакшање од материјалних окова. Пошто је изливена према Његовом калупу, она коначно испуњава своју форму и суштину тек здружена са Њим. Наравно, због човечанске природе то примање је увек изображено. Симеон ово доводи у уску везу са крштењем, које преставља улазак Духа светог у човека. Свако ко га је примио, не може поднети одвојеност од Бога. Највећа бол по Симеону Новом Богослову јесте бивање изван Господа. Само ће праведници наставити са Његовим лицем.49

Платон ће у Горгији, говорити о улагивању души:

Најпре размисли о томе да ли изгледа оправдано, и не постоје ли такође, што се тиче душе, две врсте делатности – с једне стране, оне које се баве уметношћу и брину се о највећем добру душе, а с друге стране, делатности које не воде рачуна о томе, него се брину само о уживању душе (као што куварство води рачуна само о пријатности, уживању тела), како да јој га припреме; међутим, које је уживање боље, а које горе оне не знају, па чак и не питају, јер им је стало само до тога да се свим средствима, добрим или лошим, допадну. Ја, драги мој Каликле, мислим да такве активности постоје, и тврдим да је ту улагивање – било телу, било души, или нечему другоме – само да би служило наслади, без обзира на оно што је боље или горе.50

Ефекат реда и хармоније постиже се праведношћу и умереношћу.51 Слично говоре и свети оци. Они се залажу за аскезу, уздржавање од овоземаљских задовољстава да би душа остала у контакту са својом првобитном постојбином. Складна и умерена душа је побожна, храбра, разборита и добра, још од Платона.52 Она се понаша према боговима (тј. Богу) и људима на начин како доликује, односно праведно и побожно. То је дело разума, за кога и византијски песници верују да потиче од Бога, као део Његове светлости која је прешла на човека и доказ за постојање и поседовање душе у телу. Песници Царства ће, сходно хришћанском канону, улагивањем души схватати подилажење њеној небесној природи. Она тежи Творцу, небу, ослобођењу од телесних окова који је онемогућавају да се окрилати, речено Платоновим речником. То улагивање је позитивно, јер показује душу која остаје у контакту са својим истинским бићем.

Оно што се не може оспорити јесте да се душа доводи у најужу везу са постојањем. Она није само пасиван чувар утисака спољашњег света, већ начело самодејства. Душа може да живи и да сачува своје суштинске особине53 и после смрти, што чини њену индивидуалност. Оно што је стекла у земаљском животу – конкретни утисци, мисли, осећања – остаће у њој заувек. Као и код Платона, она ће се увек сећати. Према богооткривеном учењу54 душу после смрти очекује свесна бесмртност, у којој се коначно открива сав њен унутрашњи садржај који је био мање јасно испољен у земаљском животу. Будући живот треба да буде продубљивање нашег земаљског живота. Вечност носи са собом низ одговорности, које се испуњавају или кроз живот у складу са божијим законима, или у бављењу филозофијом. Да би ова проблематика душе боље објаснила, потребно је испитати још два мотива која стоје у вези са њом. Мотив живота након смрти и мотив тела или материје.

Загробни живот

У најтешњој вези са душом јесте питање живота после смрти. Код Платона се могу наћи разне класификације простора55 и реинкарнација56 којима је душа изложена након одласка са овог света. Скоро на сваком месту где се бави питањем душе, занима се и за њену судбину пошто напусти тело. Платон, бројним митовима, показује уверење да је она вечна, самим тим изложена разним променама у форми постојања. Оне зависе од заслуга, дела која је човек чинио или пропустио да учини. И код њега постоји слика Страшног суда, која варира од дијалога до дијалога. У Горгији он је представљен кроз Зевсове синове57,док је у Држави потребно сачекати осам дана на пресуду, оличену Ананкиним вретеном, њеним кћерима, Мојрама, и бацањем коцке58. У Федону,пошто је доказао да је душа бесмртна, Сократ се окреће описима места где ће, по заслузи, бити смештена:

А када душе преминулих стигну на место куда демон свакога води, најпре дођу ан суд, како они који су живели честито и побожно тако и они који нису. Они за које се судијама учини да су живели између добра и зла иду на Ахеронт, уђу у чунове, који су за њих ту припремљени, и на њима стижу на језера. Ту добијају своја боравишта и очишћавају се: испаштају кривице и на тај начин избављују се од греха што су га учинили, а за добра дела добијају плату, свако по својој заслузи. А они за које се учини да су неисцељиви због величине својих грехова, а то су они који су извршили многе и страшне пљачке храмова и многа неправедна и недопуштена убиства или друго што личи на то, – те заслужена судбина баца у Тартар, одакле никада не излазе.59

Слично као што у Држави, наредни живот зависи од бацања коцке и одабира саме душе какву ће судбину себи одредити, овде кривица одређује казну. Није више потребно да душа било шта бира, она је то већ учинила за живота. Сада се суочава са последицама својих избора:

А они за које се учини да су исцељиви поред све тежине грехова којима су душу огрешили, на пример они који су оцу или мајци учинили у гневу какво насиље, али су свој потоњи живот провели у покајању, или који су на неки други такав начин постали убице, – и ти морају пасти у Тартар, али кад падну и у њему пробаве годину дана, избацују их таласи: обичне убице низ Кокит, а оне који су убили оца или мајку низ Пирифлегетонт. А када их реке донесу близу Ахерусијског језера, стану викати и звати; једни оне које су убили, а руги оне према којима су се грешно понели. И кад их дозову, стану их молити и заклињати нека им допусте да изиђу у језеро и нека их дочекају. И ако им успе да их приволе, излазе и ослобађају се мука; ако ли не, долазе опет у Тартар, а оданде поново у реке, и тој страшној судбини нема краја све дотле док не домоле оне којима су неправду учинили; јер ту казну одредише им судије.60

Оно што је заједничко Платону и Византији јесте концепт заслуге, мерења на ваги Бог(ова) добрих и лоших дела, судбине у вечности која зависи од стила живота. Душа је нешто што се чува, да се не би испрљала самим постојањем. У хришћанству присутно је покајање, којим се отпадник може вратити на прави пут и поново заслужити Очеву љубав и самилост. Грех није кључан за спасење и вечни живот, већ је то однос верника према почињеној грешки. Права православна суштина јесте у радовању. У Богу, који је живот, самом присуству у Његовом величанственом и грандиозном делу и свему осталом што је његов део. Нема места очајању, јер је Христос, пун божанске љубави која све опрашта, узео на себе човечији лик и у његово име победио смрт. Да би се васкрсло, мора се прво страдати. Све муке се не чине више тако страшне, кад се има на уму да ће се живети вечно. У свом Ускршњем канону61, Јован Дамаскин управо сугерише да цела Васељена треба да се радује, јер је Христос одржао обећање да ће вечно бити са људима и то доказао, уставши из гроба.

О предивна, драга, слатка вести!

Заиста, Ти нам обећа, Христе,

вечно да с нама останеш.

Ти си нам котва наде

у томе поуздана,

и зато радост обузе свет.62

То омогућава људима поуздану наду у живот након смрти. Као и Григорије Богослов,63 Дамаскин моли Мудрост-Христа да помогне људима да буду спремни кад он буде ушао у Царство своје заувек, да наследе мирно део леп који ће им даровати. Зато је човеку дата бесмртна душа и живот вечни – душа као облик у коме ће у том животу постојати – јер ће сести поред Створитеља, придружити му се у Његовом Царству64, наследити поново место у Рају одакле је изгнан сопственом кривицом. Васкрсење је кључ и смисао православне хришћанске мисли. То је коначна победа над смрћу и Сатаном. Она са собом носи, поред залога вечног живота и низ одговорности. Вечност се креира за сваког човека понаособ, сходно његовим мерилима. Душа ће наставити своје постојање у складу са оним што је чинила или одбила да учини. Ту се слажу и Платон и хришћанство. Али су и поред тога, разлике у њиховим поимањима огромне.

Ипак, кључни за разумевање Платонове концепције загробног живота јесу његови есхатолошки митови из Горгије и десете књиге Државе. По првом65, Зевс је засновао праведни суд за покојнике. У Кроново доба судије за одређивање да ли је неко свој живот провео у поштењу и побожности, били су живи над живима. Суђење се одржавало баш оног дана када би човек умирао. Због лоших пресуда, које су резултат очију, ушију и читавог живота који заклањају душу:

Пре свега треба – рече он – начинити крај томе да људи знају унапред кад треба да умру; јер сада они то знају…Осим тога, морају сви доћи пред суд наги, без одела, то значи да се суђење одржи тек после смрти. А и судија мора бити мртвац и наг, и само својом нагом душом треба да просуђује нагу душу умрлога…То сам увидео раније него ви, па сам за судије поставио моје синове, двојицу из Азије, то су Минос и Радамант, и једног из Европе, а то је Еак. Ова тројица ће после своје смрти судити на ливади, на раскрсници, одакле воде оба пута – с једне стране, на острво блажених, а с друге, у Тартар. Покојницима из Азије судиће Радамант, а Еак ће судити душама из Европе. Миносу ћу дати да буде председник, да би могао одлучивати ако његова два друга каткад буду у недоумици како да пресуде; тако да пресуда о томе куда људи треба да отпутују буде што је могуће праведнија.66

Ливада има велику улогу у миту о Еру.67 Ту душе бораве осам дана, после којих одлазе куда су им судије одредиле на основу њихових заслуга током живота. Од те слике, Платон прелази на свемирску музику у чулном облику, осам сфера од којих свака поседује Сирену која пева њој одговарајући тон. Певају и Мојре, кћери Ананкине, прошлост, садашњост и будућност. Захваљујући што му је душа изашла из тела и путовала по свемиру, Ер је могао да чује ову музику. Она је постала један од чиниоца загробног пејзажа.

Овај други есхатолошки мит, који у многоме подсећа на питагорејско учење о хармонији сфера, о Еру који се враћа из мртвих и беседи присутнима о својим посмртним доживљајима, заснива се на човековом избору и одговорности. По томе је овај мит другачији од осталих који се баве истом тематиком код Платона. Он се на овом месту приближава православној идеји васкрсења, наравно видећи је кроз реинкарнацију. Васкрсење није идентично са реинкарнацијом, јер човек васкрсава као исти онај који је и умро. Платон појам реинкарнације варира, јер неће судбина бирати, већ сам човек. Он је крив за свој живот, не богови. У хришћанству, човеку је дата слободна воља и могућност избора. Бог се није приказао, јер онда вера не би била ствар поверења између људи и њиховог небесног Оца, већ морање. Када би човек знао да Бог постоји, он би морао да верује. Ако не зна, онда је то његов избор. Највиша мудрост састоји се у томе да се верује, иако се не зна. Код Платона, мудро одабирање наредног живота зависи од неколико услова. Онај ко се већ једном опекао и завршио у Тартару, пажљивије ће сагледавати предности и мане понуђеног новог живота, од оних који су боравили на небу.68 Они неће пренаглити, јер су се намучили и видели друге у невољи. Али, избор зависи и од навика пређашњег живота. Тако Орфејева душа бира обличје лабуда, Агамемнонова орла, а Одисејева доконог појединца.69 Оно што је чини јединственом, никада се не мења.

И Платон и хришћанство разматрају загробни живот и пре саме смрти. Код Платона филозофија је припрема за смрт70, док у хришћанској мисли пакао и рај као елементи оностарног, могу да се пронађу још за овог живота. Не мора се умрети да би се душа нашла у једном од ова два стања – јер они то доиста јесу, стања духа. Зависно од својих избора и слободне воље, човек себи ствара пакао или рај. Хришћанство за означавање Пакла користи грчку реч (х)ад, којом преводи јеврејски израз шеол, који означава појам лишен светлости, односно оно што је невидљиво. Овај термин користи се искључиво за стање душе после смрти, односно грешних душа које се налазе у власти ђавола и злих духова.71 Према Библији, Христос је за време страдања на крсту сишао у ад. За то кратко време, које се придружио загробном стању, општем за све умрле, срушио је старозаветну силу ада која је владала над свеукупним човечанством.72 Тај тренутак је означио победу вечног живота над мраком пада. Овај Христов поступак представља и коначно опроштење човеку и доказ божије безграничне љубави која је у стању да се за своју творевину жртвује и спасе је сопствених грешака. Роман Мелод је опевао божију жртву у Химни о Христовом распећу.73Он почиње речима:

Приђите сви и опевајмо Онога који распет ради нас беше.74

Да би се после кроз глас Богомајке огласио:

Куд ћеш, чедо моје? Куда тако хиташ?

Неће ли бити опет нове свадбе у Кани,

па журиш да воду у вино претвориш?

Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?

Реци ми реч, Речи, не ћути преда мном,

ти, који си ме сачувао чисту, мој сине и Боже!75

Кључна фигура ове песме јесте Богородица.76 Она на крсту гледа двоструким очима распетог свог сина и Бога, који подноси жртву за читаво човечанство. У првом плану је њен бол – као Мајке, али и вернице. Њено унутрашње биће је подељено на љубав према детету и страхопоштовање пред Творцем. Она разуме неизбежност његове судбине, као што је разуме и сам Христос када узвикује: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја.77Знање не помаже да не пати као мајка. То није само бол оне која губи дете, већ и један само људски бол који се осећа када невиног човека муче и убијају, појачан сазнањем да се Богочовек свесно залаже за опрост наших грехова. Има у том болу и срамоте пред сопственим лицем које јесте упрљано лице Бога. Пред свешћу да сви учествујемо у том чину разапињања, ми криви који убијамо јединог невиног међу нама. Иако нам је опроштено, човечанство је након тога остало обележено Каиновим знаком. Роман Мелод је ту палету сукобљених и двоструких осећања приказао кроз само један лик. Са Богородичиног лица читамо историју човечанства, сагрешење, казну и опрост. Оно је приказано кроз бол, који превазилази границе појединца и мајке која губи дете и постаје метафора за једно дубље људско осећање. Кроз само једну емоцију, песник је успео да дочара читав спектар других, које се крију у човековом унутрашњем животу. Дијалог мајке и сина јесте једна прича која нема почетак и крај, која се увек изнова пише, у свим временима и свим местима у простору. Богородица ће остати фигура Свемајке. Она која пружа разумевање и утеху свима који јој се моле. Она је у стању да утеши друге, управо захваљујући болу који је сама осетила. Узевши свима познати и за православље најважнији мотив из Библије, Роман Мелод је створио песму универзалне осећајности и духовности. Елементи који се налазе у њеном ткању могу се пронаћи свуда и допрети до сваког појединца, а приказани су кроз само два лика.

У Богородици се јавља недоумица да ли да и сама крене за својим сином? Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?78У овом стиху садржана је проблематика њеног положаја. Она као свака мајка воли свог сина независно од тога да ли је он Бог или није. Али, као она која је родила Богочовека, зна да његова улога, додељена му од Оца, превазилази обичан људски живот и стандардну улогу сина. Јер он није само њен син, већ и Син. Богородици је јасно да њена мајчинска љубав не може и не сме да ремети планове Творца и да мора да се помири са Његовом вољом и одлукама, иако их не разуме. Али све то не спречава њену патњу. Реч, од које је све настало, сада ћути. Човек је једва разуме и када се чује, ћутање тек није кадар да протумачи. Христос то зна. Зато ће јој на њен вапај одговорити да не плаче, уколико жели да га прати. Он познаје тајну свега створеног и нествореног, видљивог и невидљивог. Човеку није дат увид у целину, он само опипава смисао у мраку. Зато је упозорава да не стрепи кад примети да ствари трепере, јер овај злочин потреса све што је саздано. Заслепљен свод мора да прогледа, земља и море да узмакну, горе да се тресу и гробови да се испразне. Извршиоци овог злочина ће бити и сами оптужени. Он не говори о освети, већ о обележености тим стравичним догађајем. Њега ће на души носити човечанство, оно је тако одабрало. А она која је осетила двоструку бол – као мајка и као верница – ако се уплаши пред откровењем које предстоји, нека замоли за помоћ свог Сина и Бога. Он ће је спасти.

Пакао, Гехена, Шеол или (Х)ад код Платона и византијских песника представљају се најчешће кроз огањ. Григорије Богослов, како је већ речено, у томе види последњу прилику да човек схвати своје грешке, када више нема куд. У Федону, у Кокит као реку кукања, бацају се обичне убице док им душе оних које су убили не опросте79. И овде постоји моменат опроштења. Док је у хришћанству он могућ и пожељан код сваког грешника, у Федону њега може добити само онај који је лакше згрешио. Платонова визија Тартара треба да поправи лоше навике душе, стечене за живота. Или, у Сократовом случају да ослободи страха од смрти, јер он као праведник одлази блаженима. Платон има своје малено Царство мртвих, јер разне варијације потоњег суда налазимо у различитим његовим дијалозима.80 Без обзира на одређене модификације, сви деле исту идеју поправљања за наредни живот. Код њега се сви људи деле на оне који се могу и оне који се не могу поправити. Казна треба да буде средство побољшања. Код оних који су неспособни за даљи морални развитак, она је само опомена другима који се још дају спасити.

Хришћански суд колико наличи, толико се и разликује од Платоновог. У оба учења открива се целокупна садржина живота као суд. Како је то сликовито описао Јован у свом Откривењу: Дела њихова иду за њима.81Душа остаје обележена животом и када из њега иступи. У хришћанству, непосредно после смрти појединац окуша свој лични предукус есхатона. Суд је христолошки обојен, јер се излази у Његову светлост. Та чињеница нам је позната већ из византијске црквене лирике. Судски процес зависи од односа према Христу у пракси живота.82 Он ће све обелоданити, ништа неће остати скривено. Једини критеријум суда је вера. У Христовој светлости, цео човек, концентрисан у души, излаже се суду божијем. Он је много више од самог супстанцијалног разбијања јединства духа и материје. Човеку се суди са свим његовим делима, целином његовог бића. Ту се проверава и оцењује већ довршена егзистенција. Стање после смрти зависи од (не)остварења човекових талената и врлина у животу на земљи. Хришћански суд је откривање дубине личности кроз очи Христа Бога.

Са свим овим у вези стоји и питање стања и места душе умрлог између прве смрти и општег васкрсења, од посебне важности за хришћанску, нарочито православну, догму. Пошто је у смрти тело непомично, умирање личи на спавање. У библијским сликама опште васкрсење наличи на буђење трубама архангелским. Ту тело добија своју улогу у концепту вечног живота. У њему се огледа интегритет личности умрлога. Душа не може бити блажена док и тело не васкрсне. Она није пасивна после смрти, како се верује, али не може више да сама да мења своје стање. Све што се у загробном животу догађа, догађа се сада без заслуга душе. На овом ступњу, након смрти, покајање је немогуће. Ту само дозрева оно што је започето на земљи и у правцу у коме је започето. Као и код Платона, заслуга је од пресудног значаја. Овде је она само делимична, јер се потпуност остварује тек у парусији.83 Од значаја у овом компликованом процесу јесте и Црква. За њу, преминули нису мртви него живи. Њен земаљски део општи са небеским. Она је небоземна стварност. У православљу је то очигледније кроз бројне обреде за умрле као што су помени, парастоси и део свете литургије под називом Проскомидија. Небо је у библијско-есхатолошкој терминологији реч која означава близину божију, као што је на исти начин ад удаљеност од Њега. Пошто је читав теолошки систем устремљен ка Доласку, већ се само то стремљење тумачи као знак Доласка. Ситуација после смрти, у оваквој концепцији, органски стреми ка парусији. На сличан начин, као што код Платона Сократ због врлог живота стреми блаженима. Оба ова есхатолошка стања деле идеју о неумитности загробног живота и улоге човекових поступака у даљем протоку неког новог времена.

Тело и материја

У антици мистерије су биле култови установљени да би се душа ослободила од греха и да би ка божанству ступила очишћена и са њиме се сјединила.84 По учењу орфичара, људи трпе зло као казну за некакав грех. Душа је божанског порекла, различита од тела85, са којим је спојена управо због свог сагрешења. Тело је тамница, гроб душе. У њој самој постоји добар и зао део, како наводи и Платон у Федру86, и овај други чини неправде. Дуализам душе и тела орфички мит објашњава на основу напада Титана на Диониса Загреја кога су у обличју бика појели.87 Сачувано је само његово срце, од кога је Див начинио новог Диониса. Титане који су прогутали удове божје, Див је смождио својим громом. Из њиховог пепела је настао људски род – са злим делом који потиче од Титана и добрим који је пореклом од Диониса Загреја. По орфичком учењу, владавином новорођеног Диониса и стварањем човека завршава се низ космичких револуција. Човек мора да открије своје порекло и судбину, ослободи се греха и очисти се телесног елемента, титанског, да би се сјединио са божанским. То сједињење може да се постигне и силом, губљењем свести при заглушној свирци, вртоглавом игрању, клањању, гледању у какав свети предмет. Ове орфичке тајне припремају човека за живот после смрти.

У хришћанству, тело није само затвор, већ и храм душе и потребно га је неговати. Оно добија вишу симболику кроз Тело Христово, тј. свети хлеб, претворен за време литургије у право Тело Христово. Он води порекло са Тајне вечере, и са вином као Крвљу Христовом, чини основе светог причешћа. Јевреји верују да је у крви настањена душа, стога овај дуализам сеже до дубљих тематских целина. У хришћанству, тело се чисти постом и обожује се88.

Јер бестелесна природа не храни се телом.89

Григорије Богослов наводи примере праведника који су одолели искушењима и сачували, поред душе и тело за Творца. Они настоје да себе, храмове божје90, за Бога очисте:

бдењем, и свеноћним појањем псалама,

и узлетима ума ка Уму великоме, и животом

пуним сенки и визија – бар колико је потребно

да се докучи шта се иза видљивих појава крије.91

На овај начин, обуздавајући палу природу која се испољава кроз потребе телесности, могуће је достићи спознају апсолута. За њу су потребне сенке и визије. Оно што доводи до откривања највеће од свих истина, заправо је ирационално и несигурно. Нема научног мишљења у вери. Наука потпомаже телу, оправдавајући га. Душа захтева унутрашње слике да би могла да се испољи. Једино што је човековим очима доступно и што је сигурно јесте тело. Опкољени њиме људи су сигурни да га имају и да је њихово. За душом је потребно трагати, наслућивати је и опет је можда никада не пронаћи. Она тражи жртвовање. Григорије наводи примере обуздавања од телесних притисака као што су окивање у гвожђе или повлачење у пустињу или прашуму које су пуне звериња:

Са тог су разлога неки тело своје у гвожђе

оковали и тиме разузданост и обест угасили;

други, опет, у стаништима мрачним и тесним,

ил скривени у заселине неприступачног стења,

обезбедили су се одштетних утицаја варљивих чула;

неки су се повукли у пустињу, или у прашуме

звериња пуне, да утекну чељустима греха,

те тамо проводе живот, далеко од људи, ништа

друго од света не знајући, осим најближе околине.92

Он на више места подсећа да је тело начињено овде и стога тежи ка земљи која му је блиска, док је душа дах божји која увек чезне за већим уделом у добрима наднебесним.93 Та мешавина је чудесна, зато човек представља други величанствени космос у малом. Григорија стално интригира унутрашња логика тог стваралачког чина. Човек се састоји из два тако разнородна елемента која се не могу сложити.Они су утаборени један против другог, зато се у човеку води непрестана борба. Слично орфичким мистеријама, душа која се на многим местима код овог песника изједначава са умом, разумним делом, налази се у телу као у затвору. Тело је извор свих страсти, зала, нагона и афеката. Оно по себи нема никакву вредност, а захтева стални надзор и спутавање. Душа, опет, без таквог неразумног дела не може да опстане. Остаје енигма зашто таква искра божанске светлости, као што је душа, трпи утицај тела и сама постаје подложна квару. Мотив борбе душе и тела, после Григорија Богослова, остаће једно од типичних обележја хришћанске поезије уопште.

Код Платона, материја има засебно место у филозофском систему. Иако је најчешће неименована, из Тимаја се може закључити да она припада царству нужности.94 О њој разматра он у поглављу Дело Нужности. Она спада у трећу врсту, тешку и мрачну. Материја је за Платона прихватитељка и неговатељица свег постојања95.

Пре свега, оно чему смо још малочас дали име вода, стегло се, како нам се чини, у камен, па онда видимо како постаје земља. А исто то, опет, када се растаче и разлаже, постаје ветар, односно ваздух; а овај, запаливши се, постаје ватра; када се, пак, она згусне и угаси, враћа се опет у пралик ваздуха, док овај поновним збијањем и згушњавањем постаје облак и магла, а од њих, када се још више стегну, текућа вода, од воде, пак, поново земља и камен; тако да они, како се чини, једни другима дарују рођење у круг.96

Исти се закључак може донети и о оној природи, која у себе прима сва тела, јер она своју основну способност никад не може изгубити, него увек све прима, не узевши нигда и нипошто ма и један облик сличан било ком од оних који у њу улазе. Она је, наиме, оно што је по природи подложно сваком обликовању, све оно, што у њу улази, покреће је и разлучује у њој ликове, те се она, захваљујући томе, појављује сваки пут другачијом. А оно што у њу улази, као и оно што из ње излази, одрази су вечних бића, утиснути по узору на њих, на начин тешко изрецив и чудесан…97

Пошто је карактерише стални ток промена, она је нешто по себи подложно сваком обликовању. Код Платона, вечна бића утиснута су у материју на чудесан и неизрецив начин. Она није супстанција, него каквоћа.98 Она је само материјал за обликовање, нешто безоблично што спојено са душом у човеку постаје препознатљиво. То је стога што материја остаје недоступна рационалном сазнању. Само она душа која је на Земљи подвргнута бескрајном низу рађања и умирања као срашћивања са материјом и одвајања од ње, може да осети тајну повезаност чулности или осећајности и материје.99 Због такве конструкције, ум је у смртним бићима заробљеник ирационалног. Он није у стању да влада, јер материја као мати свега рођеног чини своје потомке духовно слепим. Прогледавање могуће је само отимањем од ње. Одлика материје је дисхармоничност, неред. Тек је процес обликовања присиљава на ред.

Када овај систем пренесе на човека и његову телесност, Платон га повезује у многоме са орфичким и питагорејским идејама. Тело је гробница душе, зато је Сократу свеједно како ће га сахранити.100 Оно што се једино рачуна, душа, одлази у слободу, ка блаженима. Тело је сенка, која нас прати за живота. Оно што сваког човека чини њим у правом смислу јесте његова душа. Она као бесмртно биће одлази другим боговима да положи рачун. Наравно, као и код Григорија Богослова, наглашава се да је она нешто различито од тела. Платон ће у Тимају доћи до јединства ова два појма. Они морају да буду у сагласности, складу.101 Задржавајући своја права обоје ступају у равнотежу и постижу здравље. Човек мора да води рачуна и о свом телу, не само о души. Овај Платонов став наследиће хришћанска теологија видећи тело, не само као тамницу и већ и храм за човеков небески лик.

Из пада у тело, које је део материје подложне квару, душа се смрћу враћа свом извору. Тело у животу после смрти, код Платона, има споредну улогу. У хришћанству102 ће и оно васкрснути, као нетрулежно. У смрти, схваћеној у хришћанском духу, нестаје само телесни човек. И то привремено. Она је растанак душе и тела, али и уништење појавног човековог бића. Трагика раздвајања осведочена је створеношћу оба градивна елемента. По томе се човек онтолошки разликује од Бога. Душа живи вечно, јер је живот примила. Живот вечни не долази из наше сопствене природе, већ она само учествује у животу божијем. Он даје живот и вечно трајање бића. Хришћанство неумитност смрти види у чињеници греха. Он је узрок смртности човековој. Тај однос тумачи се слободном вољом, као кључном како за спасење тако и за сагрешење. Човек свесно бира грех, а са њим и смрт. Ово се може илустровати местом из Посланице Римљанима: То не чиним више ја, него грех који живи у мени.103Према православној догми, човек пада тоталитетом свог бића. Не само душом, већ и телом. Они се разликују, али нису раздељени. Представљају само одвојене функције јединственог људског бића. У узношењу ка Богу или удаљавању од Њега, живот човековог бића је конкретан. Тело је у том развоју орган душе, док је душа делујући принцип живота и тела. Тиме се објашњава непојмљиви дуализам различитих градивних делова човека код Григорија Богослова. Душа и тело само откривају и обележавају шта је човек и представљају очигледне трептаје личности. Управо личност представља кључну карику у узношењу ка Богу. У њој је могуће остварити потенцијал добијен кроз пранебески лик. Она је крајњи циљ до кога човек покушава да се развије у овом животу.

У вези са питањима тела, смрти и раније излагане проблематике загробног живота јесте бесмртност. О томе како је схвата Платон, већ је било речи. У хришћанству она представља превазилажење смрти кроз однос са Богом. Душа је животна сила у коју је положено семе бесмртности, као лик божији у човеку. Бесмртност се састоји у делатности те небеске слике у људском бићу. Човек не може сам победити смрт. То је могао само Богочовек. Зато је потребно да се човек обожи. Да испуни тоталитет свог унутрашњег лика. У хришћанској догматици васкрсење се постиже крстом својим. Ова два елемента – крст и васкрсење – јесу пре свега индивидуални и непоновљиви факти Сина божијег, али Његово дело има свечовечански и свекосмички карактер. Христос обнавља, грехом помрачену и у смрти огрезлу, икону божју у човеку.104Икона божија, по којој је још Адам као први човек створен и која је људским сагрешењем помрачена, обнавља се у Христу као савршеној Икони Бога Оца. Истина бесмртности заједно са истином постојања Бога чини суштински елемент религије. Наравно, догма је, по питању оних којима ће нови живот бити дат, строга. Бесмртност је настала Христовим искупитељским делом и важи за људе вере. Неверујућима је она недостижна. Призивање у бесмртност зависи од вере, вера од слушања, а ово последње од проповеди. Бесмртни човек је само Богочовек, али и сваки који је вером у Њему и постаје Његов сателесник и причесник. Смрт је побеђена искључиво у Христу лично. Изван Њега, и после Његовог васкрсења, влада и даље смрт. Хришћанство не заговара аутономну бесмртност, већ бесмртност у Христу. Душа је, у том односу, облик онога што човек конкретно јесте у таквој бесмртности. Стварност Светог духа је активизам, стога је и душа делатна. То је разлог због кога Григорије из Назијанса проклиње своју немоћ и старост. Труљење тела спутава деловање душе, иако је она покретнија и не стари. Човек је, зарад бесмртности, осуђен на стално усавршавање, оптерећен смртним, телесним животом који упорно улази у бесмртни. То је продукт дуализма од кога је човек састављен. Смрт, чији је носилац тело, стављена је у перспективу бесмртности. Могуће је победити је усавршавањем. Зато Григорије Богослов може да узвикне: Један Бог, од Тројице, част им се уједно указује; за њихов рачун одбацујем смртни део себе.105У овом стиху одзвања античка мудрост која поручује: Одрекни се себе. Само што се у хришћанству човек одриче себе зарад Бога, да би кроз Њега и сам постао мали бог. Копија највишег од свих еидоса.

Душа света

Обожење човека поставља питање природе и суштине Бога. Душа света код Платона означава космос као живо биће. Он поседује душу, али и тело. Слично као што се и човек састоји од датог дуализма. Наравно, макрокосмос се огледа у микрокосмосу и Платон отворено и намерно доводи то двоје у везу. Као што је у хришћанству човек огледало божијег лика који је записан у његовој унутрашњости, тако је овде он медијум кроз који се огледа универзум. Идеални поредак се остварује најпре као душа106, потом кроз тело.

Не само по Платону, већ и по Григорију Богослову Ум би требало да буде оно прво. У платонистичком систему он је оличен кроз Демијурга. Он није Бог у конвенционалном смислу, већ него ко (пре)уређује све створено. Као мајстор-уметник који саставља космос као свеобухватно, најлепше и најсавршеније живо биће, он стално има у виду умни принцип.107 Демијур је фигура једног митског праскулптора, који своју творевину, по узору на неки већ задати модел, прави из безобличног материјала108. Пошто је он добар и његова творевина је добра.109 Иако је одбацивао уметност, Платонова визија творца јесте уметничка. Он једним креативним процесом ствара свет. Али, Демијург као уметник следи оно што је умно, подражава оно што треба да се подражава. То је основна разлика између њега и уметника. Он неред претаче у ред. Таква концепција не треба да зачуђује. Демијург је, добрим делом, поистовећен са својим делом. У хришћанској мисли не постоји такво изједначавање. Бог је апсолутно добар, али је његова творевина подложна квару. То се огледа у циклусу природе и човеку као таквом. Основна разлика између Демијурга и Бога-Створитеља јесте у свемогућности. Први не поседује ту моћ. Он само преуређује хаос који већ постоји. Библијски Бог ствара exnihilo, тј. ни из чега.

Демијург се испунио, постао је видљив и опажљив бог, космос, један и јединствени поредак који у себе укључује сва бесмртна и смртна бића.110 Он је видљива страна умног. Његово име је заједнички назив за свакога ко ствара, нешто узрокује или зачиње. Он је више инжењер, његов космос сачињен је у радионици, без Ероса, рационално, на основу знања из математике и музике.111 Свет, описан у дијалогу Тимај, није рођен из трудне душе као што је то случај у Гозби. Лепота је присутна, али је то сада лепота описана математичким правилностима и уздигнута до макрокосмоса.

Откровење Јованово

У хришћанству ствари стоје мало другачије. Бог је створио себе и свет ни из чега, у одређеном временском року. За разлику од Демијурга, Он је испуњен љубављу према својој творевини. Они нису једно, али је Творац оставио могућност свом делу да се обожи. Да му се приближи. Таква релација код Платона не постоји. Штавише, незамислива је. Роман Мелод ће у једној својој песми за Бога рећи да је небо, а не небеско тело.112 Сам тај стих илуструје схватање Створитеља које се разликује од оног у Тимају. Бог је свеукупност, суштина органског и неогранског света, настањен својим чином стварања у сваком атому свега што дише или једноставно бивствује. Али, он се не може изједначити са њима. Упркос својој присутности у свему, остаје биће за себе. Он суди живима и мртвима, али је увек на страни живота. Његово постојање негира смрт као такву. За разлику од Демијурга, Он не уређује, Он заиста ствара све што постоји. Он није само Творац неба и земље, већ и Промислитељ Васељене.113 У Светом писму има много имена: Елоах и Елохим, што значи вредан обожавања, Бог неба и земље, свега видљивог и невидљивог; Јахве, које означава независно, непроменљиво, безусловно, вечито Биће и користи се за Бога израиљског народа; Ел, означава јаког, снажног Бога и користи се заједно са другим именима; ту су још и имена: Елион, Шадај, Адонај, Бог, Господ.114Поред тог мноштва, приписују Му се и највиша духовна савршенства, вечност, независност, самобитност, непроменљивост, свудаприсутност, свезнање, премудрост, благост, љубав, милост, светост, праведност, истина, стваралаштво, свемоћ, безгранична величина и неосвојива слава. Многи од ових епитета налазе се у Платоновим описима идеја, чиме им се придаје божански карактер. Наравно, оне не полажу право на такву величину. Њихови божански атрибути потичу од идеалног света, изван овог материјалног, чији су део. Они више служе за опис тог удаљеног, савршеног поретка који је вредан стремљења и човековог труда. Пребацујући своје особине на идеје, он отвара очи смртнику на који начин треба да проведе свој земаљски живот. Читав тај сплет оностраног и овостраног оличен је кроз Сократа и његову смрт.

О Богу као стваралачкој енергији пева Симеон Нови Богослов.115 У својој XXXI химни, он Господа види као неисцрпну благодат која постоји у читавом свету, видљивом и скривеном, али исто тако и изван њих:

Јер ти постојиш као преобиље,

неисцрпан понад свега, цео си у читавом свету,

видљивом и духовном, исто и ван обојих.

Нико те не може увећати, нико те не може умањити.

Цео си без покрета и такав остајеш заувек.116

Ово је одраз библијских идеја које су код Симеона добиле поетско уобличење. Оно што је ново јесте уверење да је Бог непокретан и такав остаје заувек. Само је кроз дељање у стању активизма.117 Божија енергија је непрекидна. Због тога и Син непрестано дела за спасење људског рода. Бог Отац је почетак свеколиког стварања, Син је промисао и довршење, подршка и храна.118Он ствара и рађа живот у Духу светом. Тиме се циклус завршава. Син гледа од Оца све што он ствара, и на исти начин чини и Он према својим речима. Ово је потпуније објашњење Постанка од оног у Библији. Оно што је у Светом писму само наговештено и не претерано разјашњено, јер зависи од превода и интерпретација, овде је постало очигледно. Свето Тројство као тоталитет учествује у стварању. Једначина три су Један, Један је три јесте основа свеколиког постојања.

Бог је, наравно, централна тема византијског песништва. Иако је то, пре свега, Бог Новог завета, Он поседује и многе карактеристике из Старог. То није последица неразвијености хришћанског учења, већ управо проистиче из саме догме. Бог Израиља, Старог завета описује се као суров, немилосрдан, борбен, не претерано хуман, док је онај каснији сушта супротност. Наравно, то је само привид. Нити је Јахве толико жедан крви, иако је склонији кажњавању; нити је Христос онај који неумитно опрашта. Сама божија Реч нам каже да ће Он поново доћи, али као судија. Основна разлика ове две концепције Бога јесте у народу и људима којима се обраћа. Јахве је, понекад, попут неког политеистичког, хировитог Бога, али Он поседује христолику љубав и разумевање за свој изабрани народ, који ће спасити ропства. Тај призор потврђује Христово распеће. Нема васкрсења без страдања. На исти начин, Христос је спреман све да опрости, Он је Бог милосрђа, понижених и увређених, потлачених. Он је пун разумевања, благ према људским грешкама, испуњен надом да ће се човечанство, вођено руком Бога Оца, поправити, али ће се следећи пут вратити да суди живима и мртвима. Овај проблем стоји и у основи византијске поезије. У већ поменутој песми Романа Мелода о разговору Богородице и њеног сина кога разапињу зарад сопствених грехова, Христос је, упркос својој великодушној жртви, упозорава да ће тај злочин пореметити природу:

Не стрепи, видећи где ствари трепере,

јер злочин овај потреса све саздано што је.

Заслепљен свод прогледати неће, док му не наредим,

земља и море ће узмаћи,

храм ће раздерати тунику своју, оптужујући

извршиоце тог злочина;

горе ће се трести, гробови испразнити.119

Након тога, доћи ће до изражаја Његова моћ. Он ју је сузбијао из љубави према људима, али тако неће бити довека. Када буде наредио и заслепљен свод ће прогледати.120Она нема разлога да се плаши, али многи нису те среће. Људи ће бити кажњени за злочине, не због божје немилосрдности или доказивања Његове моћи, него да би се поправили и да више не би поновили исту грешку. Ако већ није могло да се до греха не дође, онда је много важније да се он не понови. Христос, као нови Адам, ту је да исправи оно што је довело до изгнанства из раја и човечанство врати тамо, одакле је једном својом слободном дечијом вољом изабрало да буде протерано. Али није престало да јадикује за изгубљеним.

Симеон Нови Богослов има химну у којој се сам Господ обраћа лирском субјекту и разјашњава му своју природу. Он диктира песничком лицу шта треба да напише. Не треба да се плаши. Нека само слуша Његове речи и пренесе их на папир:

Напиши, рекао ми је, оно што ћу ти рећи,

напиши и не бој се:

Ја, Бог, бејах пре свих

дана, часова, времена,

такође и пре свих векова

и пре сваког стварања

видљивог и појамног.121

Божја Реч овде добија још једну димензију. Она је већ била на почетку,122 сада се само наставља. Уводни део песме је логичан, Бог објављује да је Он био пре свих и свега, дана, часова, времена, такође и пре свих векова, и пре сваког стварања123. Он се крио изван сваке мисли, с оне стране духа и разума. Овакав наставак је очекиван. Тек је са Њим почео разум, дело Ума и владавина Духа124. Тек је са Њим све дошло у постојање, како оно што се види, тако и оно што се не може видети. Он је једини мировао у непостојању као Онај који постоји. Све остало је утихнуло јер није ни бивствовало. Једини је Он нестворен, све остало је чекало на Њега да буде створено. Симеон Нови Богослов градацијски ређа слике оживљавања у божијој промисли. Од вечности, преко мисаоних процеса до појавних облика доступних људском оку или унутрашњем бићу. Пошто Бог код Новог Богослова каже да је нестворен произишао од Оца и Духа, претпоставља се да је Христос тај који се обраћа лирском субјекту. Нико до сада није видео Његову праву природу, само одређене делове, један зрачак Његове славе или кончић светлости. И то мало за њих је благодат. Нису повлашћени ни анђели или над-анђели. Ни они га не могу спознати у целини. Тек се човек не може надати да ће га целог сагледати. Симеон истиче да је Бог изван свих и невидљив за све. Он се не показује не због недостатка лепоте или ненаклоности према тим осталим светим силама, већ због тога што се нико није нашао достојан Његове божанствености:

Нема ниједног створа

који у силама може да се равна са Творцем.125

Како то сам Господ кроз лирског субјекта закључује, то није ни корисно. Не треба се тежити ка томе да се постане Бог. Постајање Богом и обожење не треба мешати. Обожење је процес у коме човек развија унутрашњи капацитет свог бића, сопствену личност, слику свог небеског Оца, коју носи у себи. Постајање Богом је тежња да се смртник уздигне на место господара универзума и узурпира исте моћи и права која му не припадају. Одређена врста хибриса. У једној другој химни,126 Симеон Нови Богослов ће истаћи да Господ чини људе боговима. Наравно, песник на уму има процес обожења, који никада није једностран, али се овде наглашава да је божија воља кључна. Христос може неумрлост дати смртницима. Он је са људима једно, јер је Богочовек, Он је човека као таквог преобразио у божијег Сина. То је централно место ове песме. Човек је преображен божијом љубављу. Без ње, његов унутрашњи лик је непотпун. Он онемогућава уцвељеност да превлада и дарује стрпљење да се настави борба са Велијаром. Кроз Бога, човек се у свом тоталитету мења.

Симеон Нови Богослов

За разлику од Симеона Новог Богослова, код Григорија из Назијанса човек ће светлост, која потиче од оног светла првобитног, беспочетног127, коју ум људски сад може само да назре, у потпуности сагледати тек после коначног прикључења Богу и обожења:

„Што је ко ближи владару,

Толико и сам светлији постаје; колико светлости, толика и слава.“128

Највећа мудрост је спознати Господа. Као што је то био случај код Симеона Новог Богослова, божја природа је недостижна. Ум само донекле сеже, величанственост божја је неисказива.129 Пред човеком се увек испречава један његов део130, као и овај видљиви свет. Када би то прескочио, приближио би се свом небеском Оцу. Онај који је више светлости приграбио и видео, мудрији је од осталих, али ни он не досеже до славе божје. Њу скрива светлост, пред којом је увек тама. Ако се, неким чудноватим исходом и трудом, прескочи мрак, оног који би да угледа божје лице дочекује заслепљујућа светлост која мути вид. Бог остаје изван оквира спознаје. Расуђивање је ту немоћно. Помаже само вера. Човек од себе мора начинити храм у који ће Бог, кога је видео умом, закорачити. Тако ће људско биће примити у себе светлост, али за тако нешто је потребно да познаје светло. То се постиже љубављу. Бог је своју према људима доказао кроз жртву, коју је једном затражио од Аврама. Човек своју тек треба да докаже.

Демијург у Тимају поставља Ум у Душу, Душу у Тело131. На тај начин конституише се свемир, као дело по природи најлепше и најбоље.132На истом месту Платон наглашава да Ум изван Душе ни у чему не може настати. Душа је семе космичког живота, која Демијурговом активношћу васпоставља хармонију.133 Душе учествују у умном, у оном што је по себи лепо и добро. Највиша идеја у Платоновом филозофском систему јесте идеја Добра. Она се не може изједначити са божанством у хришћанском смислу, иако је и Бог апсолутно добар. Оно што се може поредити јесте присуство ума у индивидуалној души код античког филозофа и у човековој личности код православних теолога. У оба случаја, он није земаљског, већ небеског порекла. То је разлог зашто може да се задржи у овој долини суза. У Тимају, он покреће процесе и склапање космоса као слагалице од коначних и већ унапред одређених елемената. Платонов космос не може из себе родити или произвести неки други космос. Демијургово дело мора бити бесмртно, јер је продукт бесмртника. У новој ери, бесмртност се постиже кроз веру којом се спајамо са Христом. Ко има веру, поседује и ум. Или барем један његов део.

Тихана Тица

Литература:

  1. Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998,
  2. Бек, Ханс Грегор, Путеви византијске књижевности,Српска књижевна задруга, Београд, 1967,
  3. Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1986,
  4. “Internet Encyclopedia of Philosophy“
  5. Коплстон, Фредерик, Историја филозофије (Грчка и Рим), Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991,
  6. Лурије, Вадим Миронович, Историја византијске филозофије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад, 2010,
  7. Манго, Сирил, „Византијска књижевност као криво огледало“, Карпос, Лозница, 2009,
  8. Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012,
  9. Острогорски, Георгије, Историја Византије, Народна књига Алфа, Београд, 1998,
  10. Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006,
  11. Платон, Дијалози, Култура, Београд, 1970,
  12. Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977,
  13. Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968,
  14. Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995,
  15. Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979,
  16. Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002,
  17. Свето писмо,
  18. Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001,
  19. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4,
  20. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4,
  21. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2,
  22. Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999.

1 Христос се у Јеванђељу зове светлост, а у симболу вере светлост од светлости.

2 Свето писмо, Друга књига Мојсијева, 3, 2.

3 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 47.

4 Исто, стр. 51.

5 Исто, стр. 52.

6 Само његово име значи светли, односно, како се често тумачи, лажна светлост. Волтер га у свом Филозофском речнику преводи као фосфор или син зоре: Филозофски речник, Волтер, превео Ђорђе Димитријевић, Едиција, Београд, 2009, стр. 24.

7 Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999, стр. 59.

8 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр.61.

9 Исто, стр.65.

10 Исто.

11 Платон ову формулацију напомиње на више места, нарочито у Федону: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

12 Праведност, храброст, умереност и мудрост.

13 Свако треба да ради онај посао за који је предодређен и свако занимање у држави носи одређену врлину која је неопходна за обављање те дужности. Потребно је да сви елементи делују складно и да се све функције обављају на правилан начин. Историја филозофије (Грчка и Рим), Фредерик Коплстон, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991, стр. 263.

14Песме Романа Слаткопојца преузете су из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 192.

15 Исто, стр. 189.

16 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 10, 38.

17 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

18 Овде није посебно назначено, али је вероватно да се говори о божанској светлости која се путем љубави прелива и на човека. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

19 Исто, стр. 197.

20 Ова замршена хришћанска проблематика коресподнира са Платоновим Федром, 251а-е.

21 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

22 Исто.

23 Слично говори и Платон у Федру: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 100, 248а-c.

24 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 57.

25 Исто, 58.

26 Преузето из: Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998, стр. 157.

27 Нарочито у: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234; Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e и Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

28 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 190.

29 Наведено према: Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 67-68.

30 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234.

31 Исто, стр. 97, 245d.

32 Исто, стр. 94, 242c.

33 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e.

34 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

35 Исто, стр. 59.

36 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 79, 34c.

37 Исто, стр. 80, 35а-c.

38 Исто, стр. 32-33.

39 У византијској мисли, нарочито, ум ће се посматрати као руководилац душе

40 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

41 Исто, стр. 59.

42 Исто, стр. 128.

43 Исто, стр. 129.

44 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

45 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 98, 246b.

46 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 130.

47 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 131.

48 Од Григорија Богослова на даље.

49 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 135.

50 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 501а-c.

51 Исто, стр. 161, 504d.

52 Исто, стр. 165, 506d-507а.

53 Разум, слободу и сазнање.

54 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 28-29.

55 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 234-241. и Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187-192, 523а-527а.

56 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 101, 249c.

57 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 523а-524а.

58 Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 321-326, 616b-621c.

59 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

60 Исто.

61 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 21.

62 Исто.

63 Јер они којима је суђено да широко небо наследе, ти су безбрачници и господари над страстима својим: Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 135.

64 Византија је Царство на земљи испуњена вером у Царство небеско – законодавно-теолошко-филозофска игра појмова.

65 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187, 523а-527а.

66 Исто, стр. 188-189, 523е-524а.

67Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

68 Исто, стр. 324, 619d.

69 Исто, стр. 325, 620b-c.

70 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 184.

71Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 9.

72 Исто.

73 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

74 Исто.

75 Исто.

76 Као MaterDolorosa, како је Гете описује.

77 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 26, 42.

78 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

79 Исто, стр. 240.

80 Нарочито у Федону, Горгији, Федру и Држави.

81 Свето писмо, Откривење, 14, 13.

82 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 68.

83 Код Платона присуство идеја у њиховим појавама, у теологији присуство, појава и поновни долазак Христа у слави на крају времена.

84 Опис разумевања дуалитета између душе и тела узет је из објашњења Милоша Н. Ђурића за Платоновог Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 318.

85 Упоредити већ наведени опис душе по Светом писму.

86 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

87 Мит је преузет из: Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 116-117.

88 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94.

89 Исто.

90 Исто, као и Свето писмо, Прва посланица Корићанима, 3, 16-17; Друга посланица Корићанима, 6, 16.

91 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94-95.

92 Исто, стр. 95.

93 Исто, стр. 28.

94Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 103-106, 49а-51c.

95 Исто, стр. 103, 49а.

96 Исто, стр. 103, 49c.

97 Исто, стр. 104-105, 50c.

98 Исто, 49d.

99 Исто, стр. 40.

100 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 242.

101 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 161, 88c-89.

102 Схватање смрти у православном хришћанству преузето је из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 61.

103 Свето Писмо, Посланица Римљанима, 7, 17.

104 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 65.

105 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 107.

106 Већ је назначено да Платон инсистира да је она старија од тела.

107 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b-c.

108 Исто, стр. 75-76, 30c-31.

109 Исто, 29е.

110 Исто, стр. 76, 31b.

111 Исто, стр. 28.

112 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 191.

113 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 33.

114 Исто.

115 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

116 Исто.

117 Које се у теолошкој литератури приписује Духу светом.

118 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

119 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

120 Исто.

121 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

122 Свето писмо, Јеванђеље по Јовану, 1, 1.

123 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

124 Светог.

125 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

126 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 26.

127 Тј. од Бога.

128 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 55.

129 Исто, стр. 105.

130 Највероватније телесни.

131 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b

132 Исто.

133 Овај део дијалога Тимај треба упоредити са четвртим доказом о бесмртности душе из Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 216-220.

ПАРТИЗАНСКЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ У СРБИЈИ 1941. ГОДИНЕ (Немања Девић)

У другој половини 1941. године у Србији су се смењивала само лоша искуства. Масовно се гинуло пред стрељачким водовима окупатора, али и у све учесталијим партизанско-четничким сукобима. Текст историчара Немање Девића тематизује убиства која су тада, доказујући револуционарну посвећеност, починили припадници партизанских формација. Радило се, међутим, тек о најави знатно темељнијег обрачуна „револуционарног субјекта“ са „класним непријатељем“, који је отпочео у завршној фази Другог светског рата.

Текст Немање Девића базиран је на његовој волуминозној монографији За партију и Тита. Партизански покрет у Србији 1941-1944, коју су ове године издали Службени гласник и Институт за савремену историју.

Револуционарни терор и политичка репресија у Србији представљају вишедеценијску табу тему, једну од белина која је карактерисала српску историографију све до почетка 1990-их година. Злочини партизанских снага, из којих је 1944/1945. израстао партијско-државни терор, деценијама су помињани узгред и тенденциозно свођени на ,,народни одисај“ и појединачне случајеве анархичног терора.

На основу нашег истраживања, револуционарни терор у Србији пролазио је кроз неколико фаза. Прву фазу (јул–октобар 1941) карактерисале су појединачне и ретке групне ликвидације идеолошких и политичких неистомишљеника, углавном представника локалних власти и жандарма, особа које су комунисти означили као „петоколонаше“.  Друга фаза је трајала током октобра и новембра 1941. године у ослобођеним градовима (посебно Ужицу и Чачку), где су комунисти настојали и да ликвидације противника, у које су сада у већем броју били укључени и „кулаци“, антикомунисти и припадници ривалског Равногорског покрета, потврде пресудама првих тзв. народних судова и револуционарних органа власти. У обе фазе револуционарног терора, на територији Србије ликвидирано је ван борбених дејстава по неколико стотина  – укупно око 800–1.000 људи.

Прве жртве партизана ван борбених дејстава у Србији забележене су већ у јулу 1941. године. Паралелно са нападима на органе власти и жандармеријске станице, вршене су и ликвидације одређених „петоколонаша“ који су могли да ометају рад КПЈ и изградњу револуционарних власти на терену. За месец дана (друга половина јула и прва половина августа) забележен је већи број убистава: 19. јула у Пецкој је убијен помоћник среског начелника, а дан после у селу Доња Шаторња и деловођа општине; 31. јула у Гуњацима код Љубовије је извршена прва групна ликвидација, када је убијено седморо људи. Начелник Топличког среза је убијен у бомбашком нападу у Прокупљу 3. августа, а начелник и подначелник среза Мачванског убијени су 7. августа у Богатићу. Дана 3. августа у Мионици, а 10. августа у Страгарима убијени су и жандарми који су били заробљени у претходним акцијама. Само дан касније, код Свилајнца су након мучења убијени жандармеријски капетан Ракић и наредник Врањешевић. Према полицијским извештајима терор над представницима цивилних власти у земљи је појачан, па је 7/8. августа „одведен“ председник општине у Комарицама код Крагујевца Благоје Живојиновић; крај Прељине је 10/11. августа убијен председник општине Миодраг Перишић, а 11. августа у Радобуђи код Ариља убијен је председник општине Божа Крџић. Током 12. августа на територији Србије је регистровано више убистава чланова општинских управа која су починили партизани: у Соколу крај Крупња, у Пласковцу код Тополе и Паковраћи код Чачка. Истог дана, у нападу на руднике у Равној Реци и Сењу, стрељано је девет инжењера и запослених радника под оптужбом да су петоколонаши, мада је „касније утврђено да неки од њих нису били и да је учињена неисправљива грешка“. У наведеном периоду у неколико наврата ликвидирани су и шумари и железничари које су партизани оптужили за ометање акције.[1]

Ранковић&Пенезић

 У једном прогласу КПЈ из августа 1941. године први пут је скициран портрет унутрашњег непријатеља, чија је дефиниција обухватила шире категорије грађана: „Издајица је онај ко ма чиме – радом, материјалом, храном, новцем, порезом, куповањем ‘Новог времена’, слушањем лажи преко радиа итд. – помаже окупаторе и њихове најамнике.“[2]

Нека од убистава током августа и септембра извршена су доста сурово. Према извештајима власти из Зајечара, 19. августа је у околини Бољевца нађен „леш председника општине Подгорачке Алексе Сретића, кога су 18. о. м. непозната наоружана лица била одвела. Леш је избоден бајонетом и извађено му је једно око.“[3] У Великоорашком срезу прве жртве су пале 1. септембра; тројицу сељака из Новог Села и Марковца, оптужених да су покушали да утичу на распуштање партизанске чете, комунисти су одвели преко Мораве и убили их тек после неколико дана мучења. Њихова беживотна тела пронађена су унакажена, а сећања породица говоре да су пре убиства они били ослепљени и кастрирани.[4]

„Убијање је функција рата
и револуције (…) Ко хоће
рат и револуцију мора
пре тога у идеји, у себи,
бити решен на убијање
људи.“

Свирепе ликвидације противника партизанског покрета бележе и полицијски извештаји са лица места. Тако је приликом упада партизана у Ариље 22. августа регистровано да су жандармеријске снаге имале једног погинулог и два заробљена, а да су те заробљенике партизани мучили и потом дотукли мецима. У селу Стојнику код Аранђеловца је у исто време сељак Милан Раденковић „убијен ножем“. О убиству два порезника крај Гроцке 26. августа сачуван је и лекарски извештај, у којем је прецизно наведено да су исти избодени ножевима, да су им претходно сечени прсти и уши, сломљене вилице, а једном од њих „око избијено оштрим оруђем“. Истог дана стављен је на муке, уз вађење очију, и апсолвент теологије Добривоје Нешковић из Грошнице.[5] Посебно су се по злу прочули партизански команданти из Тамнаве Стеван Борота и Јосиф Мајер. М. Белић је на основу мемоарске грађе партизанских бораца реконструисао затамњени део биографије Бороте и Мајера: „По причању Константнина Вујића, првоборца из Јасенице, Борота ‘није поступао како треба, него је клао људе’. Тако је једном затворио Тошу Виторовића из Дупљаја и хтео је да га убије само зато ‘што је био богат’.[6]  

Смрт председника општине Дивци Велисава Петровића до данас је остала контроверзна тема. Њега заиста јесу ликвидирали партизани 23. септембра 1941. године, али у примарним изворима нема података о начину убиства. Ј. Мајер је након хапшења изјавио да је њега убио партизан „Жупан“, за кога се знало да је склон да ликвидације врши ножем.[7] У црквеној књизи умрлих у рубрици „узрок смрти“ стоји само „од комуниста убијен“.[8]

Некада је убиство непријатеља било и својеврсна иницијација за пријем у КПЈ и напредовање у одреду, тест револуционарне доследности и чврстине. Како је казао Родољуб Чолаковић, „требало их је прекалити кроз акције кроз проливену крв своју и туђу коју ће моћи мирно да гледају“.[9] Познат је документ из нешто познијег периода (1944), где секретар Среског комитета КПЈ у Великој Плани извештава ОК Младеновац о убиствима политичких противника: „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина, који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, безкомпоромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.“[10] Многи потоњи партизански команданти стекли су самопоуздање, али и поверење партије, калећи се кроз убиства „народних непријатеља“. Некима од народних хероја из Србије се управо непоколебљива и чврста борба са „реакцијом“ приписује као једна од главних заслуга за признање којим су награђени. Недавно откривена фотографија ликвидације сумњивих сељака у области Ваљева (вероватно настала у Гуњацима 31. јула) међу личностима које их спроводе на стрељање показује и лик потоњег партизанског команданта и народног хероја Стипана Стеве Филиповића.[11] И легендарни Миодраг Миловановић Луне, који је напредовао до заменика команданта 2. пролетерске бригаде 1944. године, свој партијски и партизански стаж започео је убиством „издајника Радовића“ у селу Поточањ код Ужица.[12]

Миодраг Миловановић Луне

Многи су пред суровим законима гериле и догматског партијског расуђивања били олако проглашени за непријатеље, што је посебно долазило до изражаја у одредима у којима су командовали некадашњи шпански борци и стари комунисти. Према једном извештају Милана Благојевића Шпанца Главном штабу НОП одреда Србије, његов 1. шумадијски одред је за непуна три месеца (до 18. октобра 1941. године) ликвидирао 22 „петоколонаша“.[13] Међу њима је било и стварних сарадника окупатора, али и људи попут пописивача жита, сеоског лекара, управника поште или пак сродника њихових стварних непријатеља. Тако су 6. новембра 1941. године партизани овог одреда у селу Блазнави стрељали и Ковинку, Радомира и Миросаву Пантелић, само зато што им се син и брат као жандарм борио у саставу оружаних одреда генерала Недића.[14]

По ослобођењу градова у западној Србији, партизанска репресија се осетила у свакој вароши која је дошла под власт устаника. По броју убијених посебно су одскакали Чачак и Ужице, где су створена и посебна одељења за борбу против пете колоне, као нека претеча Озне, под руководством Александра Ранковића. Чачанске „Новости“ објавиле су 15. октобра и чланак о важности борбе против унутрашњег непријатеља: „Борба против издајника и петоколонаша поставља се у исти ред као и борба против окупатора. Зла која је народ претрпео издајничким радом петоколонаша су неизмерна зато и борба против њих мора бити непомирљива. (…) У свима ослобођеним местима заводе се народни судови за петоколонаше. Ти судови знаће да пруже задовољење народу, а, што је и најглавније, својом бескомпромисном борбом у истребљивању пете колоне помоћи ће и олакшати народно-ослободилачку борбу. Милост значи издају!“[15]

„Још увек је било у партији неодважности и спорости у убијању шпијуна и сарадника окупатора. Како смо ми вође могли бити колебљиви и недоследни, а истовремено критиковати и кажњавати своје подређене? Убијање је функција рата и револуције. (…) Ко хоће рат и револуцију мора пре тога у идеји, у себи, бити решен на убијање људи, на погубљење својих сународника, па и пријатеља и братственика“, присећао се касније тих дана један команданата револуционарне војске, Милован Ђилас.[16]

Милован Ђилас

Према сећању Крцуновог сарадника из прве ратне године, Видана Мићића, Ранковић им је у октобру 1941. године дао и упутства о поступку са ухапшенима и осуђенима на смрт: „Не сме бити никаквог батинања и иживљавања, само метак у потиљак. Нема рафалне паљбе. Скините вредну одећу са њих и предајте у магацин. Доводите их до траншеје и ту их ликвидирајте једног по једног.“ Када су започеле и прве ликвидације у Крчагову, Видан Мићић је постао један од џелата: „Ликвидација осуђених на смрт припала је мени. Крцун ме је одабрао. Заволео сам тај посао временом и радио сам га с вољом“.[17]

Хапшења у Ужицу су започела истог дана када је град ослобођен. Ликвидације су започеле 7. октобра, када је стрељано осам грађана, ранијих представника окружних и месних власти. У саопштењу поводом њихове осуде, нове власти су изашле са закључком: „Ми нећемо стати на пола пута, казнићемо све оне који су раније, или који данас својим радом служе непријатељу!“.[18] Уследиле су ликвидације и у Бајиној Башти и Ариљу.[19] Током октобра и новембра извршено је још неколико стрељања у Ужицу, од чега је најмасовније забележено непосредно пред пад „Ужичке републике“, вероватно у ноћи 28/29. новембра. Те вечери је на Капетановини било стрељано више од 40 особа, међу којима и новинар Живојин Павловић и сликар Михаило Миловановић.[20]

„На ликвидацији испробавамо
људе… Ко не може да убије
непријатеља, тај тешко
и скоро никако не може
бити комуниста.“

Процене публициста почетком 1990-их, када је тема револуционарног терора тек почела да се отвара у српској јавности, биле су засноване на усменим казивањима људи, који о тајним ноћним ликвидацијама нису могли да дају прецизније податке. Оне су говориле о више стотина, чак и о 800 убијених цивила у Ужицу током октобра и новембра 1941. године.[21] Новија истраживања говоре о доста нижим бројкама: по нашој процени у Ужицу и околини (Ариље, Пожега, Косјерић, Бајина Башта) од партизанских снага убијено је у јесен 1941. године око 80–100 цивила.

Сличнa атмосфера током новембра 1941. године владала је и у Чачку. Штампа Недићеве владе преносила је вести о више десетина обезглављених лешева пронађених у подрумима партизанских затвора.[22] О њима говори и више независних извора. Прецизни и упућени немачки обавештајци из Чачка навели су податак у једном свом новембарском извештају да је у Ужицу и Чачку дошло до „клања српских националиста“. Први извештаји органа Специјалне полиције из Чачка након пацификовања устаничке зоне говоре о томе да се „после бегства комуниста из Чачка, нашло 46 лешева страховито унакажених са исеченим главама, извађеним очима, као и одсеченим другим деловима тела“. У истом документу наведен је поименични списак од 35 жртава, док су остали били неидентификовани. Процењивало се да ће се крај Мораве наћи још колективних гробница, а број убијених је према овом извору износио и до 150 особа.[23] И капетан Предраг Раковић, командант чачанских равногораца, говори у једном извештају да су на дан 14. новембра 1941. године чачански партизани маљем убили 17 заробљених припадника војно-четничких одреда.[24]

Чачански историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић објавили су поименични списак жртава рата, од чега су регистровали 26 цивила и заробљеника убијених од партизана на подручју Чачка током новембра 1941. године, уз ограду да списак није коначан и да у њега нису унета лица која пре рата нису имала пребивалиште у граду.[25] Сравњивање података из њиховог и првог списка Специјалне полиције говори да је број жртава нешто већи и, по нашој процени, он у Чачку у наведеном периоду износи између 30 и 50 убијених. Злочини су забележени и ван жаришта устанка и „Ужичке републике“, у готово сваком срезу у Србији.

Немања Девић

Историчар Милан Радановић је утврдио да су у извештајима комесаријата и министарства унутрашњих послова Недићеве владе за 1941. годину наведени поименични подаци за укупно 852 особе чију су смрт или нестанак скривиле партизанске јединице. Од тог броја, њих 63 убијени су као ратни заробљеници, претежно припадници жандармерије. Убијено је и 40 жена. По Радановићевој анализи, партизански одреди су у Србији 1941. године починили 24 масовна убиства.[26] Међутим, списак убијених Недићеве владе се не може сматрати и коначним, због одређених недостатака које поседује – првенствено услед непрецизних и непотпуних података и ажурираних спискова са терена. Ипак, он нам пружа полазну основу за закључак да су у две фазе револуционарног терора (у лето и у јесен) током прве ратне године комунисти мимо борбе ликвидирали око 800–1.000 цивила и ратних заробљеника.

Featured image – Tajana Poterjahin


[1] АС Ж, Ж-28, Влада МН II, 359–361; МЦКУ са подручја општине Топола, уписи за јул и август 1941; Д. Прица, Ј. Радојковић, н. д., 23; М. Радановић, н. д., 70.

[2] Зборник НОР, 1-1, 30.

[3] Извештаји и наредбе Комесарске управе…, 55.

[4] ИАБ, УГБ, СП-IV-9/55; Б. Перић, Моравска свитања, 160; изјава Мирослава Голубовића из Новог Села, дата аутору фебруара 2012.

[5] ИАБ, БИА, I-1; О приступу прошлости, 64, 72, 75; С. Ћировић, Гружа, 201–202.

[6] М. Белић, Борота и Мајер, 167; АЈ, МГ-1784, 1-6, В/52.

[7] ИАБ, УГБ, СП-IV-155/1.

[8] МЦКУ са подручја општине Ваљево, уписи за септембар и октобар 1941. године.

[9] Kristofer R. Brauning, Obični ljudi, Beograd, 2004, 239; Р. Чолаковић, н. д., 162–163, 180.

[10] АС Ж, Ђ-9, ОКМ-7-1002.

[11] Ваљевски партизани…, 100–101.

[12] М. Миловановић, н. д., 157. „Лунета и Пенезића“ као ликвидаторе у Ужицу помињу у својим исказима пред истражним органима 1942. још неки заробљени партизани (ИАБ, УГБ, СП-IV-177/12).

[13] Зборник НОР, 1-1, 179.

[14] МЦКУ општине Топола, уписи за август и септембар 1941. године.

[15] Осветљавање истине, 541–542.

[16] М. Ђилас, Револуционарни рат, 101–102.

[17] Слободан Гавриловић, Џелат, Београд, 2014, 112–116.

[18] В. Глишић, Ужичка република, 152.

[19] Г. Шкоро, Истина је у именима, 228.

[20] М. Радановић, н. д., 74, 80; Ж. Грујичић, н. д., 80.

[21] Раде Рончевић, „Злочиначка чета одабраних. Крцуне Ужице те заборавит неће!“, Погледи, специјално издање, бр. 2, јун 1991.

[22] „У Чачку је откривено 80 обезглављених лешева“, Ново време, 12. 12. 1941.

[23] ИАБ, УГБ, СП-IV-282/9.

[24] МИАЧ, Регистар докумената из ВА, из четничке архиве и Недићеве архиве 1941–1944, бр. 254–255.

[25] Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Други светски рат, 212–213.

[26] М. Радановић, н. д., 70.

ПСЕУДОИСТОРИЈА У СТВАРАЛАШТВУ ЉУБОМИРА МИЦИЋА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Псеудонаучни/псеудоисториографски садржаји у стваралаштву Љубомира Мицића стављени су у функцију изградње књижевног лика Барбарогенија децивилизатора као најважнијег симбола зенитизма. Псеудоисториогарфија представља основно поље Мицићевог идеолошког и уметничког надахнућа. Она се кроз “расправу о методи” током 19. века профилисала као антисистемски и екстремно романтичарски историографски дискурс, што је касније довело до њеног приближавања авангарди, односно идејама зенитизма. Псеудоисториографски садржаји код Мицића могу се објаснити и као његов посредан одговор на псеудонаучне и расистичке тезе Анте Старчевића и његових следбеника у хрватској средини у којој се Мицић развијао и деловао пре доласка у Србију.

Текст који овде доносимо представља извод из чланка који је објављен у зборнику Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine: 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.

ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ БАРБАРОГЕНИЈЕ?

Изашавши из вишегодишњег крвавог и страшног сукоба, демографски унакажен, уморан и истраумиран, српски народ се неочекивано затекао у новој, географски проширеној и квалитативно другачијој земљи од оне из које је у рат пошао – у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија. Територијалне промене и Великим ратом измењено стање духа модификовали су многе аспекте југословенске међуратне стварности, утичући истовремено и на проширење капацитета и домета њене уметничке, односно књижевне сцене. У југословенске и српске стваралачке оквире се, поред осталих праваца и покрета проистеклих из предратнихи напетости и послератног метежа, сместила и авангарда.

Један од најзначајнијих српских представника авангарде, Пречанин из Мајских Пољана, Љубомир Мицић, дуго је и доследно градио свој “изам” који је, упркос идеолошким и другим потешкоћама, остао упамћен као Зенитизам (Голубовић, Суботић 2008; Subotić, 1983). Као и сваки други “изам” и Мицићев је тежио да напусти строго књижевне и уметничке оквире због чега је Мицић претрпео много (Miloradović, 2013). Савременици су га упамтили као тешког и мрачног човека (Vitezović, „Ram za Šagalove prijatelje“, Večernje novosti, 28.2.2003). Књижевна критика га памти као творца једног од необичнијих ликова српске књижевности – Барбарогенија децивилизатора.

Љубомир Мицић

У истоименом роману, Барбарогенијева постојбина је била замишљена као послератна Србија из које би он, у свом зениту, требало да изврши процес децивилизирања хришћанске Европе која је произвела страхоте Великог рата. Са једне стране, Барбарогеније је надахнуће за сукоб против европске цивилизације црпао из жртве коју су поднели стварни, историјски јунаци из непосредне прошлости – хероји Великог рата на које је споменик Незнаном јунаку на Авали тек почео да чува сећање. Са друге стране, призивао је снагу замишљених предака, варвара, који су живели у историографији непознатој праотаџбини “древних Срба”, са којима је аутор везу успостављао преко паганског наслеђа. Барбарогенијеви преци су били замишљени као Срби-варвари, они који још увек нису били примили хришћанство. Зауставивши их у тој фази њиховог историјског развоја, пре уласка у хришћанску екумену и у, како се тада веровало – цивилизовани свет, Мицић је те предхришћанске Србе-варваре покушао у историју поново да укључи почетком 20. века настојањем да своје зенитистичке идеје примени на послератну Србију, Југославију, Балкан и потом на Европу (Marinković, 2013:111-129).

Директну везу између зенитизма и замишљене српско-словенске прапостојбине која се као таква у псеудоисториографском дискурску простирала од Кине до Балтика и од севера Европе до Африке, Мицић је успоставио у Манифесту србијанства који је написао 1936. године, две године пре штампања романа Барбарогеније децивилизатор. Може се претпоставити да је употреба садржаја које данас називамо псеудоисториографским, претходила коначном уобличењу Барбарогенија и да је представљала део процеса доследног изграђивања главног лика зенитизма. Барбарогенијева прапостојбина и његови прапреци – “исконски људи” (у српској варијанти авангарде замишљени као “исконски Срби”) остали су тако изван домашаја историографских знања, настањени трајно у миту и машти, али са потенцијалом да их Мицић кроз Барбарогенија и зенитизам одатле изведе у стварност.

Псеудоисториографски елементи у Мицићевом делу и њихово историографско порекло

У зависности од дефиниције псеудоисториографије зависи и мера којом се у зенитизму могу “премерити” псеудоисториографски садржаји. Уколико применимо најстрожи критеријум да се под псеудоисториографским садржајем сматра став (и комплекс тврдњи које из њега произилазе) да су “Срби народ најстарији”, онда се може рећи да су у Мицићевом стваралаштву параисториографски мотиви најизраженији у Манифесту србијанства. Узмемо ли за критеријум ширу дефиницију по којој су псеудоисторичари склони поштовању паганских божанстава као предуслову који отвара врата најудаљенијим историјским епохама са којима се повезује савремена историја Срба (Јовановић, Радић, 2009), онда се Мицићева склоност ка псеудосадржајима може пратити од првог броја његовог часописа Зенит (1921).

Какви се псеудоисториографски садржаји могу пронаћи у Манифесту србијанства? (Манифест, 2013) Примера ради, може се читати о српском идентитету целог Балкана (“… не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану.”), такође и да је србијанство својим вансталешким устројством дало идентитет и разним врстама социјализама у свету (“…То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнродном и разноименом “социјализму” у свету). Реч српски је по Мицићу носилац логоса “оног вечитог људског” чији су чувари “још увек ретки Срби”, Срби као “најмушкији потомци најстаријег од свих народа” и “највећег народа на свету, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима”. Осим тога, “од памтивека је све што је ваљало било српско – у старим облицима: сарбско, сарабско, сорабско, сурбско, сирбско, сербско”, док су “велики народи” и “европска цивилизација” свим снагама гушили “заветну мисао о васкрсу балканског и европског србијанства”. У томе су им помагали и сами Срби који су својевољно брисали трагове о праисторијском пореклу Срба – “услед чега Срба више и нема!” (Манифест 2013).

Идеја о најстаријем и најраспрострањенијем народу који је дошао из историографски неосветљених дубина прошлости је стављена у функцију спасења човечанства и уграђена је у идеју зенитизма. Ту идеју је Мицић извео из наводног српског историјског и културолошког карактера целе Европе. Негирана је једна од основних поставки званичне историографије да су Срби на Балкан дошли у 6. веку, да су дошли на позив цара Ираклија и да су стигли “са Карпата”. Ту су “бајку”, по њему, измислили “југо-историчари”. Пратеће тезе су оне о дачанском идентитету Високих Дечана, српским основама византијског царства, Сингидунуму као “српском брегу”, “копненим Србима-Тривалима”, “поморским Србима-Илирима”, да је Европа зачета из крвавог сукоба Карла Великог (Франака) са Србима, те да су “од давнина европска поља натопљена српском крвљу” (Манифест, 2013).

Срби су, у Мицићевој интерпретацији, породили и “неславан род словенски – Хрвате”. Са друге стране, Срби су свој историјски потенцијал доказивали кроз Немањино државотворно умеће и православље, витешки пораз на Косову, кроз “нови васкрс Србије” у светском рату – што се, по Мицићевом мишљењу, није могло сагледати у континуитету због “фалсификатора културних и историјских збивања”. Крешендо Манифеста поручује да се такво, исконско и светско србијанство мора ставити у функцију борбе против ревизионизма (југо-историчара), “аустро-угарском по духу, а само по имену хрвацком питању”, федерализму, “фашистичком и комунистичком месечарењу”, те да србијанство мора постати “врховни закон земаљски” и то у име – зенитизма! (Манифест, 2013)

Неке од псеудо-теза су потом биле уграђене и у роман Барбарогеније децивилизатор: митолошке особине Срба Мицић је приписиваио и Вендесима који су основали Венецију, а Александра Мекедонског, чији је васпитач био Аристотел, такође је сматрао Србином (Premović, 2004; Micić, 1993).

Одакле Мицићу на такав начин формулисане идеје о историји Срба? Псеудоисториографски елементи у његовом делу нису били плод само његове маште, већ су се ослањали на постојеће тезе псеудоисториографских дела српских аутора насталих крајем 19. и почетком 20. века. Упоредном анализом текстова могуће је претпоставити да се Мицић инспирисао делима Милоша С. Милојевића и Симе Лукин Лазића (Упоредити: Манифест, 2013. са Лазић, 1894 и Милојевић, 1872). А ко су били они?

Симо Лукин Лазић

Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић су представљали најрадикалнији део романтичарске историографске струје деветнаестовековне српске историографије, чији је главни представник био умеренији Пантелија (Панта) Срећковић, професор историје на Великој школи у Београду. Милојевић и Лазић су, за разлику од Панте Срећковића, историју Срба изналазили на простору између Кине и Балтика, доводећи их тако у везу са Санскритима, проналазећи их у Индији, Африци, приповедајући о судару Срба са Кинезима, о Србима у Италији, о Србима у “Ђерманији, Данији”… (Радић, 2011:59). Док је Милош С. Милојевић деловао и писао у делимично ослобођеној Србији, Сима Лукин Лазић, Милојевићев следбеник, стварао је почетком 20. века у Загребу, у изразито србофобној средини. Може се претпоставити да се Мицић, живећи и делујући у Загребу до 1924. године, превасходно инспирисао текстовима Лазића који су најпре били штампани у загребачком Србобрану.

Током 19. века у српској култури су биле вођене две велике расправе које су својим исходима снажно утицале на културу Срба северно и јужно од Саве и Дунава. Реч је о расправи о српском књижевном језику која се водила претежно у првој половини 19. века (1815-1847. године, са одјецима и до 1950. године, односно 1863. године) и која је резултирала победом “вуковског језика” у српској писаној култури и друга – спор о методи, вођена осамдесетих година 19. века кроз коју се код Срба профилисала критичка историографија ранкеовског историцистичког типа (Јовановић, радић, 2011:47). Прва је у контексту разумевања авангардног “заборава” важна јер су се авангардисти обрачунавали управо са “вуковским наслеђем” и са оним струјама које су у култури подржавале Вукову реформу. Друга је за ову тему важна јер су се авангардисти позивали на романтичарске идеје уперене против “системских структура” (што је постала и историографска наука након победе критичке историографске мисли 1893. године). Може се додати да је између романтизма Панте Срећковића и пренаглашеног романтизма Милојевића и Лазића, авангарди био ближи овај други због тога што је био ближи моделу “мита без аутора” којем су авангардни уметници тежили (Milnović, 2013).

Иларион Руварац

Како је псеудоисториографија са својим “митом без аутора” (о старини Срба) постала извансистемска, па потом и антисистемска историографска мисао? Српска историографија се од краја 18. до почетка 20. века постепено емнациповала као наука, прошавши током 19. века кроз своју прву фазу професионализације, што је подразумевало стваралачки лук од дела Павла Јулинца, Захарија Орфелина и Јована Рајића до победе Љубомира Ковачевића и Илариона Руварца у спору са Пантом Срећковићем крајем 19. века. Анализирајући процес сазревања историографије у 19. веку, Мирослав Јовановић је за референтну тачку развијености историографске струке у Србији посегао за примером тада најразвијеније немачке историографије. Ранкеовске историографске постулате који су у немачкој историографији били формулисани почетком 19. века, 1824. године (Jovanović, Radić, 2009:44), српска историографија је успела да сустигне тек крајем истог века. На тај начин је развој романтичарских теза у српској историографији био могућ током целог деветнаестог века, а оштра полемика која се водила између романтичарских и ранкеовских историчара (конотираних са аустро-угарском, бечком, немачком и црквеном културом у очима романтичара) доприносила је хипертрофирању романтичарских појава у српској историографији.

Не само да је захваљујући расправи о методи романтичарски правац са својим екстремним сегментима током читавог 19. века опстајао као део целокупне српске историографије, већ се, парадоксално, почетак професионализације историјске струке може везати управо за романтизам. Наиме, историја се као универзитески предмет појавила најпре на Великој школи 1838. године, а као “национална историја” је била предавана од 1844. године и то као нередован предмет без сталних професора. Стабилизацијом процеса изграђивања историје у професију се може сматрати управо долазак роматичара Панте Срећковића на Велику школу 1859. године, што значи да је код Срба пофесионализација историографије почела са романтичарским историографским наративом. Тек са спором о методи је почео други процес раздвајања универзитетског развоја од даље научничке професионализације и прихватања и увођења критичких, ранкеовских и Руварчевих метода у историографску струку” (Jovanović, Radić, 2009:42).

Спор о методи се завршио пензионисањем Панте Срећковића на месту професора Велике Школе и ангажовањем те 1893. године на његовом месту професора Љубомира Ковачевића. Дефинитивно прихватање кључних поставки класичног историцизма у српској историографији се одиграо тек у међуратном периоду 20. века (Jovanović, Radić 2009:48).

Отуда се мора нагласити да су, без обзира што су рано били препознати као некритички историографски глас, псеудоисторичари из домена научне историографије званично били избачени на самом крају 19. века. Тако је од 1893. године псеудоисториографија запала у домен антисистемског (антипозитивистичког, антирационалистичког, антиаустро-угарског, антигерманског, антицрквеног) историографског стила и као таква је инспирисала Мицића.

Како су се и зашто авангарда и псеудоисторија сусреле у зениту?

Сусрет псеудоисториографских садржаја и зенитистичких идеја Љубомира Мицића се још може објаснити неким од карактеристика саме авангарде. Укрштање авангарде (као специфичног израза послератне модерности) са псеудоисториографским садржајима (као израза једног вида традиционалности) код Мицића само изгледа парадоксално. Оно је, међутим, логично јер се једном од универзалних карактеристика авангарде сматра склоност авангардих уметника ка позивању на древност, неопримитивизам, фолклорно или митско наслеђе, ослањање на романтизам или симболизам као видове отпора и побуне против просветитељског рационализма (Milnović, 2013:14). Без обзира на необично оштру критику коју је о зенитизму и његовом главном симболу Барбарогенију изрекао Радомир Константиновић – да је Барбарогеније неоригинални и руским футуризмом “префарбани лик” (Konstantinović, 1983:338), остаје и чињеница да Мицићев јунак није био једини варварин у свету авангарде – друштво су му, на пример, чинили књижевни ликови попут дадаистичког Голог човека у години првој, или Маринетијев праисторијски човек.

Даље, авангардно стваралаштво се ослањало и на предмодерне културне обрасце попут ренесансе (отуда, на пример, у Мицићевом зенитизму има карневалских, празничних и гротескних елемената). И још даље – на средњевековне узоре у књижевности, као и на већ наведене “митове без аутора”. Претпоставка је била таква да су првобитне друштвене и историјске структуре настајале управо из “митова без аутора”, па је и авангарда желела да из једног таквог мита постави основе новом послератном свету (Milnović, 2013:9). У таквим претпоставкама о авангарди – њеном ослањању на романтизам или њеном трагању за “митом без аутора” се крије могуће објашњење о присуству псеудоисторијских садржаја у Мицићевом стваралаштву.

У политичком смислу зенитизам је био схватан као израз левичарске и комунистичке идеје која је тежила ка промени, односно метаморфози постојећег друштва. Због тога је авангардни круг зенитиста савременицима изгледао као непријатан и потенцијално опасан кружок људи који изазове нису усмеравали само према уметничким, већ и према политичким структурама које су преживеле рат (Miloradović, 2013:307). Један такав изазов је ишао у правцу превазилажења класних разлика у друштву и у уметности као реликту просветитељства. Отуда је Барбарогеније, Србин-варварин, са својим паганским наслеђем и пореклом из једног митског али демократског и бескласног пра-друштва представљао непријатну књижевну појаву за конзервативне политичке и књижевне кругове. Испоставило се касније да је био једнако непријатна фигура и политичким и уметничким круговима формираним после Другог светског рата јер је, према речима његовог најоштријег критичара, Мицић у лику Барбарогенија извео синтезу револуције и најмрачнијег могућег национализма (Konstantinović, 1983:350, 357). Другим речима, “фашизирање комунизма” је са становишта послератног антифашистичког заноса – било неприхватљиво.

Љубомир Мицић

Барбарогеније децивилизатор (који је “књижевно рођен” 1921. године у часопису Зенит, а коначно уобличен као лик у роману с тезом тек 1938. године) представља можда недовољно разрађену, али Мицићеву “оптималну пројекцију” будућности. Оцена да је Мицић својим Барбарогенијем покушао да изврши “јуриш против историје” (Konstantinović, 1983:373), могла је бити и прецизније изречена: Мицић није “јуришао” против целокупног историјског процеса, већ против оног његовог дела за који је сматрао да представља место “историјског квара”, односно протв епохе модерне, која је у случају Срба, услед њихове нововековне подељености између два царства и више културних модела, предстаљала необичан и сложен случај.

За разумевање сусрета псеудоисториографских садржаја и авангарде (зенитизма) могу бити корисна и нека психолошка запажања. Псеудоисториографска пространства се, слично подсвести, налазе у далекој и несазнатљивој прошлости нашег колективног искуства. Када се једном крочи “с оне стране историјских извора”, отвара се бесконачно дуг, дубок и широк простор из којег се могу црпети фантастичне идеје, измишљени континуитети, произвољни закључци и уметничке представе. Имагинативно путовање авангардних стваралаца у те “далеке земље” свакако да је имало црте рационализма, али, са друге стране, могло је бити проузроковано и променама насталим у унутрашњој структури личности послератног човека. Те промене које су после рата постепено добијале знаке масовности су биле уочене у религиозној и психолошкој димензији личности и окарактерисане су као фундаментална криза европске културе коју су друштва 20. века имала тек да решавају.

Промену у домену религиозности послератних „нових људи” је карактерисало напуштање дотадашњих облика веровања и, са становишта Цркве – нерелигиозност или лажна религиозност, обично наколоњена атеистичким и тоталитарним идеологијама које су се тада почеле појављивати и као државни системи. Управо је Мицић био један од таквих, одушевљен Раскољниковим (Micić, Zenit, 11-1922:1) којим је Достојевски у 19. веку наслутио историјски долазак “новог човека”. Разочаран у европску хришћанску цивилизацију и хришћанског Бога, Мицић је хришћанском Месији, Христу, супротставио “новог човека”, односно “натчовека” – зенитисту, свог Барбарогенија. Схвативши да логос хришћанства и дух просветитељства (који нису увек били усмерени један против другог као у случају Илариона Руварца) нису произвели у свом крајњем исходу друго до сукоба светских размера, авангардни уметници су посегли за осмишљавањем нових друштвених, политичких и религиозних модела. Из таквог једног порива био је рођен и Барбарогеније.

Разочарање десетогодишњег дечака у историјског хероја Чарнојевића чије наслеђе, по Мицићевом схватању, почетком 20. века није могло да помогне Србима у Глини, имало је за последицу његову детронизацију и замену новим херојем. Антропологија религије је такав тренутак препознала: осећање инфериорности (какво је Мицић имао као Србин у Хрватској пре Првог светског рата) настоји се компезовати фиктивним творевинама, па тако доминација маште над реалношћу представља потребу за осмишљавањем митских јунака који ће надмашити недовољно изражени значај исторјских хероја (Јовановић, 2000:225). Отуда су псеудоисториографски елементи и паганство, као основа Мицићевог идеолошког надахнућа и као својеврсна супротност хришћанству, испиливавали на површину Зенитових страница и Мицићевих текстова.

Двадесети век је на европску историјску сцену из светског рата извео и ауторитарну, односно тоталитарну личност. И сам Мицић је показивао знаке тоталитарности, односно ауторитарности. Осим тога, једном од карактеристика авангардне уметности, поред њене ексцесности, револуционарности, тежње ка експерименту и синтезији, може се сматрати и њена “тоталност” (Милновић, 2013:33-34). Говорећи терминима психоанализе, ауторитарна личност се понаша у складу са захтевима свога ида, чије прохтеве образлаже неки ауторитет (религија или идеологија) и који иду даје легитимитет. Пробој ида у его и суперего је после Великог рата добио масовне размере, а легитимизација продора ида у рационалном (его) и етичком (суперего) делу личности је оставила значајне психолошке и друштвене последице. Обим извршених психолошких промена је постао утолико већи што се ид код тоталитарних личности повезао са трансецедентним силама. Не само да су се неки садржаји ида пребацили у его и суперего, већ су преузели облике заступања историјске воље и божанске моћи. (Крстић, 2018:41-47). Да су идеје код Мицића долазиле из психолошке дубине његове личности посведочиће Манифест зенитизму из 1921. године у којем он каже да “нови човек” (зенитиста, касније Барбарогеније), долази из “самоће укочених зидова” и “проклетих улица”, “из мрачних дубина подсвести” и “сабласних ноћи”. Нешто даље каже да су зенитисти “дубоко утонули у бездан душе” и да желе да изађу из себе самих са “новим човеком”. Пред публику излазе као “апостоли” и као “пророци” да “проповедају новог човека”. Наведеним тезама се може објаснити месијанска улога коју је Мицић наменио Барбарогенију.

Паја Јовановић – Сеоба Срба

Један Мицићев исповедни сегмент у Зениту указује нам да је за њега Сеоба Срба представљала место “историјског квара”, односно епоху са чијим је вредностима имао потребу да се обрачуна, да је напусти и да пође у потрагу за давно изгубљеним временима српске историје у којима би, евентуално, могао пронаћи нове хероје. Тако на једном месту у Зениту Мицић пише: “Какове слике Рањеног Црногорца или Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем? Све је то сликарски укочено и непомично мртво висило над мојом постељом, као што је мртва Штросмајерова галерија или Гласпаласт у Минхену. Али ја сам ипак вечером дуго, дуго буљио очекујући да ће мрки Чарнојевић оживети на слици и проходати под српском заставом испред мојих очију. Било је то 1905. године. – Micić, Ljubomir, „Zenit“, Radio i film i zenitistička okomica duha, 23-1923.

Псеудоисториографски садржаји у Мицићевим текстовима као одговор на Старчевићеве псеудонаучне и расистичке ставове према Србима

Мицићево ставралаштво у Загребу је било обележено личним, уметничким и идејним сукобом са двојицом важних представника хрватске политичке, односно културне сцене, што је за последицу имало премештање Зенита у Београд од 1924. године. Раздражен Радићевим увредљивим опаскама о Србима, Мицић је написао и два пута у Зениту објавио текст “Папига и монопол `хрватска култура`”(1923. и 1926). Други Мицићев противник je био Мирослав Крлежа којег је овај називао “Мимостав Крпежа” (Miloradović, 2013). О Крлежи је 1922. године написао да је као левичар успео да се угура у буржоаску литературу, да је досадан, да се не може читати, да његови текстови нису уметност и да су старотипне концепције, да је Крлежа ученик давно затворене школе (75% натуралиста + 25% симболиста = Крлежа), да је мање уметник од Боре Станковића, да је хрватски домобран, да су његове књиге “Хравтска рапсодија” и “Хрватски бог Марс” лажне и намештене. (Micić, Zenit „Makroskop“, 11/1922:8). Такве увреде му овај никада није опростио, посебно после Другог светског рата када је Крлежа у југословнској култури постао оно што је у политици био Јосип Броз Тито (Милорадовић, 2012:156-157). То је Мицић платио потпуном изолацијом из југословенске културне сцене.

Мирослав Крлежа

Централна тема и подтекст сукоба са Радићем и Крлежом је био око њиховог прикривеног оспоравања значаја српске културе, што је за Србе, а посебно оне у Хрватској, била осетљива тема. Радић је 1923. године писао: „Пре смо били авангарда европске културе, сад смо аријегарда балканске некултуре”, што је била алузија на уназађивање тобожње авангардности хрватске културе уласком Хрвата у заједничку државу са Србима, а 1926. године је написао: “Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу”, на шта је Мицић реаговао својим текстовима у Зениту (Miloradović, 2013).

Живећи у Загребу и познајући хрватску културну сцену, Мицић је знао да оспоравање српске културе и историје у Хрвата нису измислили Радић и Крлежа, већ да су они били идејни следбеници и поштоваоци идеја које су своје корене имале у деветнаестовековној хрватској култури, понајвише у делу и лику Анте Старчевића и идеји праваштва. У време писања својих текстова у којима је одговарао Радићу или нападао Крлежу, а посебно у време писања Манифеста србијанста и Барбарогенија крајем тридесетих година, било је јасно да су и Радић и Крлежа, а посебно овај други, били баштиници и тумачи Старчевића, односно његове правашке идеологије (Милорадовић, 2018). У шестом броју Зенита из 1926. године Мицић је за Крлежу написао и да је “уобразио да је револуционаран и комунистички писац” (Мицић, Зенит, “Легенда о мртвом покрету или између зенитизма и антизенитизма, 6-1926:8). Та примедба се испоставила тачном јер је Крлежа, како је показало његово целокупно деловање током 20. века, био и глорификатор и неприкривени обожавалац Анте Старчевића којег је сматрао централном и најважнијом фигуром целокупне хрватске културе (Милорадовић, 2018). Реплицирајући Крлежи и Радићу, Мицић је посредно настављао стару борбу против Старчевићевих псеудоисториографских и расистичких теза о Србима и њиховој култури.

Стјепан Радић

Шта је Анте Старчевић писао о Србима током 19. века? Примера ради, у делу Име серб, најважније питање које Старчевић покушава да разреши јесте оно да ли су антички извори, пишући о Србима, писали “Серби” или “Серви”. Определивши се за другу варијанту као исправну у ишчитавању античких извора, Старчевић доказује да су Срби били – робови (од “сервус”), те да је “сервус” исто што и хрватски “зароб”, што није било далеко од “Сербом” или “Сорабом”. Користећи израз “пасмина” за Србе, уместо израза “раса” (јер је расизам у многонационалној Аустро-Угарској Монархији био забрањен), Старчевић за “српску пасмину” робовског карактера закључује да и у доба 19. века роб и слуга (Србин) морају остати оно што су “старином” били – да ни на кога и ни на шта немају право, да према њима нико нема никаквих обавеза и да је сав закон за роба (сервуса – Србина) закон његовог господара – Хрвата (Starčević, 1868:9). Посебно болно место за Старчевића је било писање “оног Чеха”, Шафарика, о Србима који је од њих, по Старчевићевим речима – направио народ (Starčević, 1868:12), као и Јана Колара који је нашао у “Унгарији херпу именах која сва заударају по србежу, ево их неколико: Серб, Сирб, Сербешт, Сербаска, Сирбова, Сербовце, Сирбавља, Сербота, Сербелеј, Сербаја (Starčević, 1868:16). Старчевић у истом делу иде и даље: свако дете зна да је Серб чист и парвилан корен глагола сербит (сврбети), па изводи закључак да такав “сврабеж” мора бити губа, а губави су били и “жидови”, па их све заједно треба “утопити” (Starčević, 1868:18). И у свом другом делу Пасмина славосербска по Херватској налазе се слични, псеудонаучни и расистички ставови. (Starčević, 1876). У методолошком погледу (који је код псеудоисторичара најспорнији аспект тумачења прошлости) Старчевиећви текстови се не разликују од српских псеудоисториографских текстова, осим што имају једну димензију више – расизам.

Анте Старчевић није био једини “псеудознанственик” међу хрватским мислиоцима 19. века. У делу Источно питање и Хрвати, Еуген Кватерник, баштини сличне идеје: да су Хрвати тринаест векова историје из које су неправедно били искључени не само културолошки предњачили, већ да су својим утицајем, упливом и посредовањем дали и одлучујући правац историјским збивањима (Kvaternik, 1868). Шафарик је такође био мета напада (Kvaternik, 1868:5), а Само је био тумачен као краљ Хрвата и као такав је био и владар северених Срба (Kvaternik, 1868:49), Хрвати су имали огромну улогу у 7. веку нове ере, а о добу пре тога да се и не говори, потом да су први донели славу Словена на југу Европе, да су први словенску државу на југу установили, да су Срби незахвалници који мрзе своје добротворе Хрвате који су им помогли да оснују своју државу, те да Срба ни ту где јесу не би било да није било Хрвата и сл. (Kvaternik, 1868:63). И Одломци из Државнога права хрватскога за народне династије обилује сличним садржајима (Rački, MDCCCLXI).

У том смислу, црпећи своје уметничко и идеолошко надахнуће из псеудонаучних садржаја српских аутора из 19. века, Љубомир Мицић је настављао борбу између два национализма, два “Пијемонта” – српског и хрватског, која је трајала већ више од пола века. Због тога је Мицић Манифест србијанства усмерио против “аустро-ватиканског по духу, а само по имену – “хрвацког питања” (Mанифест, 2013:114). У свом Манифесту србијанству, Мицић је псеудоисториографске садржаје поставио насупрот историогарфије “југо-историчара” за које је сматрао да онемогућују сагледавање “блиставе” прошлости Срба (Mанифест, 2013:114). Отуда се, код Мицића, концепту југословенског историографског наратива супротставља, не чак ни српски, већ србијански начин тумачења прошлости који је, у Манифесту, претходно повезан са псеудонаучним учењима. Тиме је Мицић зашао у један од табуа југословенске историје и њене историографије – однос србијанства и српства, односно однос Срба из Србије и Срба Пречана који су у Великом рату учествовали и на страни Хабзбурга. Мицић је Манифесту србијанства доминантним прогласио србијански културни и политички модел (сви су Срби Србијанци!) и као таквог га је угардио у зенитизам, своју “оптималну пројекцију” (Mанифест, 2013:124). Може се претпоставити да је управо због такве поставке – да само србијанство може бити неприкосновени историјско-политички и културолошки модел, приде увезан и ојачан са наслеђем “античких Срба” – Манифест србијанству био последњи текст који је Мицић објавио. За опстанак Југославије, како пред Други светски рат, тако и после њега, таква “оптималана пројекција” у чијем се средишту налазило србијанство (варварског типа) никако није смела да заживи.

Glisic Iva, Vujosevic Tijana, „I am Barbarogenius: Yugoslav Zenitism of the 1920s and the Limits of Performativity“, Slavic and East European Journal, 1-4/2017, 718-743.

Голубовић Видосава, Суботић Ирина, ЗЕНИТ 1921-1926, Београд: Народна библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност, Загреб: СКД Просвјета, 2008.

Zenit, Zenitism andLjubomirMicić,in: Hendrik Nicolaas Werkman: Kunst in overal. – Stichting De Ploeg – Groninger Museum, Groningen 2015, 56-69.

Јовановић, Бојан, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Нови Сад: Светови, 2000.

Јовановић Мирослав, Радић Радивој, Криза историје – српска историографија и друштвени изазови краја 20. века и почетка 21. века. Београд: Удружење за друштвену историју, 2009, с. 212.

Konstantinović, Radomir, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, 5, Prosveta: Beograd 1983, s. 323-373.

Крстић, Драган, Психолошке белешке 1978-1981, V, Нови Сад: Балканија, 2018.

Milnović, Vasilije, Pitanje tradicije u kontekstu srpske avangarde, Doktorska disertacija, Novi Sad 2013.

Miloradović, Goran, „Od anarhizma do šovinizma: Drugi svetski rat i pripadnici avangardnog umetničkog kruga oko časopisa ZENIT – Ljubomir Micić i Marijan Mikac“, Intelektualci i rat 1939-1947, Zbornik radova s Desničinih susreta 2/2012, Filozofski fakultet Zagreb, 2013, s. 305-331.

Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Институт за савремену историју: Београд, 2012.

Premović, Jasmina, „Barbarogenije decivilizator – stvaralac i preporoditelj evropske kulture“, Tokovi istorije, 1-2/2004, s. 7-22.

Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Београд: Стубови културе, 2011.

Subotić, Irina, „Zenitism/Futurism: similarities and differences“, International Yearbook of Futurism Studies, Volume 1, Special Issue: Futurism in Eastern and Central Europe. – Ed. De Gruyter, Berlin, 2011, p. 201-230.

Subotić, Irina, „Zenithist artists“, Behind the Black Square, Texts and Speeches. Ed. M. Papanikoalou, State Museum of Contemporary Art: Thessaloniki 2002, p.177-184.

Извори:

Vitezović, Milovan, Ram za Šagalove prijatelje, Večernje novosti, 28. februar 2003, https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276043-Ram-za-Sagalove-prijatelje (24.4.2020).

Zenit, 1921-1926 (Digitalna Narodna biblioteka Srbije).

Ljubomir, Micić, Barbarogenije decivilizator, Beograd: Filip Višnjić, 1993.

Kvaternik, Evgenij, Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pravna razprava, Štamparija Dragutina Albrechta: Zagreb, 1868.

Лазић, Лукин Сима, Кратка повјесница Срба, од постања српства до данас (Врач погађач), Издање пишчево: Загреб, 1894.

Манифест србијанства у:Дај нам боже муниције. Српска авангарда на бранику отаџбине”, Ур. Никола Маринковић, Београд: Catena Mundi, 2013.

Милојевић, С. Милош, Одломци историје Срба и српских – југославенских -земаља у Турској и Аустрији. Прва свеска. Државна штампарија: Београд 1872.

Rački, Franjo, Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dynastie, Knjigarnica Ferdinanda Klemma: Beč, MDCCCLXI.

Starčević, Ante, Ime Serb, Slovi Karla Albrechta: Zagreb, 1868.

Starčević, Ante, Pasmina slavoserbska po Hervatskoj, Tisak Lav. Hartmana i družbe: Zagreb, 1876.

О Манифесту србијанства и историографској интерпретацији тог списа, можете читати овде.

УЛОГА ВАКУФА У ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈИ ГРАДОВА (ИРЕНА КОЛАЈ РИСТАНОВИЋ)

У издању Друштва за урбану историју и Издавачког предузећа „Филип Вишњић“ публикована је књига Статус вакуфских добара у Кнежевини Србији (1878-1882): прилог проучавању османске баштине, Ирене Колај Ристановић, 2020. године. Ова монографија се бави анализом шеријатско-правних услова на основу којих су осниване вакуфске задужбине, улогом вакуфа у урбанизацији османских градова, радом Мешовите српско-турске комисије за државна и вакуфска добра (1881-1882), те даје осврт на улогу вакуфа у развоју Прокупља и Ниша и прилаже архивску грађу заосталу из рада поменуте Комисије. Међу списима се налази и списак 1.002 вакуфска добра која су пописана у јужним крајевима након ослобођења од османских власти.

Ирена Колај Ристановић је рођена у Београду 1981. године, где је завршила основну школу и Гимназију „Свети Сава“. На Групи за оријенталну филологију Филолошког факултета Универзитета у Београду дипломирала је 2005. године. Мастер тезу на тему „Документи породице Вељковић на османском језику и њихов историографски значај“, одбранила је 2010. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Докторске академске студије уписала је на истом факултету 2017. године и пријавила тему „Културни идентитет муслимана у Београду 1841-1867.“. Уже поље научног истраживања јесте свакодневни живот Турака Османлија/муслимана у београдској вароши у 19. веку, те заштита османског културног наслеђа коришћењем извора османске и српске провенијенције. Шире поље научног рада тиче се примене шеријатског права у Османском царству у свим областима друштвеног деловања појединца. Била је запослена у Историјском архиву Београда у Сектору за обраду и коришћење архивске грађе од 2008. до априла 2019. године. Од априла 2019. године је запослена на Групи за турски језик, књижевност и културу Катедре за оријенталистику Филолошког факултета у Београду у звању асистента и држи часове вежби из османске дипломатике и палеографије.

УЛОГА ВАКУФА У ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈИ ГРАДОВА

[…] Историјом структуре градских насеља на простору Балкана научници су се почели бавити у време „утемељења критичке историографије“у XIX веку. Прве истраживачке експедиције су настојале да открију остатке античких и средњовековних градова. Средином XX века ће почети прва истраживања османског наслеђа које је оставило дубок траг у историји градских насеља.

„Комплексност феномена града“ одувек је била занимљива посетиоцима османских градова, а доживели су је и описали са различитих становишта. Градска насеља Османског царства била су симбол моћи представника централне и локалне администрације. Нису настајали само „спонтаним развојем производних и класних супротности, већ и свесном активношћу носилаца власти и целе владајуће класе“. У складу са наведеним, институција вакуфа је одиграла значајну улогу представљајући основу урбаног развоја османског града.

Јакобсон и Пракаш, „урбани географи“, доживљавају процес урбанизације градова као спонтану промену територије насељавања становништва услед друштвено-политичке атмосфере наглашавајући да је анализа и разумевање услова због којих настаје веома важна. Ови услови су непосредно у вези са основним елементима који карактеришу градове: верски, образовни, комунални и привредни. Пошто процес урбанизације обухвата „концентрацију становништва у градовима, али и ширење града у простор околних заједница и региона, укључује и структурна својства урбанизације која су фокусирана на концентрацију економских активности у градском простору“.

Свако градско насеље се одликује материјалним и друштвеним карактеристикама које се у њему међусобно преплићу. Градови су пример развоја друштва на одређеној територији. Разумевање историјског развоја града није могуће без праћења историје друштвено-политичких околности које су се у њему дешавале.

Средњовековна градска насеља су приликом освајања од стране Турака Османлија само делимично и у почетку задржала своје одлике. Иста су била позната „као трговиште или варош“ јер су представљала центре у којима се одвијала робно-новчана размена, а имала су и исту физиономију. Најчешће су се одликовала постојањем трга око кога се одвијао привредни живот. Исти трг би био претрпан занатским и трговачким дућанима и кућама у којима се становало. Већину градских насеља овог типа је обележило постојање хана и коначишта, те ђумрукане.

Пошто је употреба камена у изградњи стамбених објеката била скупа, исти су махом грађени од дрвета. У оквиру њих су често и радили и становали представници трговачког и занатског слоја. Богатији слојеви становништва живели су у насељима која су имала и сакрални објекат: цркву. Из наведеног се намеће закључак да су османски градови поседовали сличне карактеристике, али је центар османског града чинила муслиманска богомоља. Средњовековни градски центри су временом усвајали елементе османских урбаних средина и бивали вредновани у складу са истим.

Османлије су настањивале приликом освајања „три типа градова: балкански, анадолски и исламски град на Средњем Истоку и у северној Африци“. Територијално су се разликовали у складу са својим географским одликама, те религијском припадношћу већине становника, а у складу са тим и архитектонским приступом у изградњи сакралних, образовних, привредник и комуналних објеката. Ипак, централни део града је функционисао на сличан начин у свим османским градовима.

Усвајање османског начина изградње градова вршено је постепено уважавајући средњовековни.

Централна администрација Османског царства делила је сва насеља на „утврђена и отворена места“. На нашим просторима забележено је постојање: „кале-тврђава, хисар-утврда и паланка“. Након што би једно градско насеље било освојено, у њега би се настанила османска војска. Заједничко свим османским утврђеним градовима јесте посебан начин разумевања намене простора унутар града: најзаштићенији део града је била његова унутрашњост окружена високим каменим зидовима и кулама за осматрање. Уколико је тврђава представљала значајан стратешки центар за Османлије, у њу би била смештана управна власт локалне администрације Царства, те представници војних и административних власти. Као неопходност били би изграђени сакрални, стамбени и комунални објекти који су служили задовољењу њихових потреба.

Отвореним градским насељима сматрани су „касаба (тур. kasaba), шехер (тур. şeher) и варош (тур. varoş)“. Статус насеља се мењао у складу са одликама које је поседовало. Статус касабе би добило градско насеље које је имало елементе муслиманског насеља: џамију, мектеб, занатске и трговачке дућане, хан и хамам. Дакле, добијањем муафнаме (тур. muafname) једно место би добило статус касабе уколико би било настањено претежно муслиманима и поседовало одлике градског привредног центра, а то се место у списима називало муаф (тур. muaf). Пошто би насеље било убележено као касаба, становништво које је у њему настањено би било ослобођено плаћања одређених намета (тур. muafiyet). Садржај кануннама не пружа довољно података на основу којих се може закључити на основу чега је једно место добило статус касабе. Међутим, садржај дефтера османске провенијенције сведочи да се „проглашење места касабом односи на демографски, привредни и културни елемент који карактеришу једно место“. Догађало се да касабом буде проглашен само део насеља, а да остатак у коме живе претежно хришћани остане у претходном статусу (тур. gayr-i muaf). Промена статуса градских насеља доприносила је демографском расту становништва, развоју привреде и уопштено оријентализацији освојених градова.

Сваки шехер настао је из касабе. У списима османске провенијенције градска насеља би била описана следећим речима: „Базар живи и џума намаз се клања“ (тур. Bazar durur, cuma kılınır). Из претходног се може закључити да су постојање сакралног објекта и привредног центра били најважнији елементи османског града. Познато је да су насељена места која су поседовала од 150 до 200 домаћинстава имала услов да добију статус шехера. Добијање статуса шехера може се посматрати и на другачији начин. Насељена места која бележе 3.000 пореских обвезника, а припадају групи градова са више од 10.000 становника, насељена места са 1.000‒1.500 пореских обвезника у градовима са 3.000‒5.000 становника, те места са 400‒900 обвезника која су углавном припадала становништву касабе. Са становишта управне и судске власти, седиште санџак-бега или кадије требало је бити у шехеру.

Највећи утицај на развој османских градских насеља извршили су управо вакуфске задужбине и систем муафијет. Становништво које је становало у градовима називало би се шехирлијама (тур. şehirli/şehirlü). Овај назив се односио на становнике градских утврда и вароши, муслимане и немуслимане. Друштвеној класи означеној као аскер припадали су управитељ и војници градских утврда, верски службеници и мудериси, а цивилном становништву, раји, припадали су чланови занатлијских еснафа, трговци и остали становници.

Након што би Турци Османлије заузели нову територију започели би са изградњом сакралног објекта: џамије као симбола моћи исламске заједнице којој су припадали. Визуелна промена градова „која је уследила је требало да означи промену хијерархије на ново освојеном простору и оличавала је трајност владајуће династије“. Центар града у Османлија се ширио око џамије, а иста је могла бити саграђена у саставу вакуфа и текије. Османски Турци су уређење градова посматрали кроз призму изражавања надмоћи над освојеним народима, али и задовољења верских потреба становништва. Због тога је постојање главне, често највеће џамије било неопходно, јер иста је „омогућавала окупљање верника на месту обожавања изражавајући истовремено тријумф ислама“. Привредна област града или чаршија (тур. çarşı) формирала би се око џамије, а из ње су се пружале улице које су чиниле стамбени део града: махале (тур. mahalle). Стециште чаршије и махала било је изван градских утврда у вароши. Свака махала била је огледало њених становника, који су често били у родбинским везама, а припадали су истој верској заједници. Услед различитих друштвених слојева којима су становници махала припадали, поједине су биле познатије по великим кућама и уређеним двориштима, а поједине по сиромаштву.

Муслимани су становали у махалама које су чинили сокаци и поједине слепе улице. Испреплетане улице и неуједначено подељен простор омогућавао је становницима очување реда, мира и махремијета.

Развојни пут османских градова може се пратити тек након проласка две или три деценије од освајања нових територија. Оријентално-исламски елементи би се усвајали након постигнуте сигурности, умножавања броја муслимана и утврђивања управне власти.

У првом периоду након освајања, муслимани би истискивали хришћанско становништво које се услед тога насељавало у периферне делове градског насеља. Исто је бележило пад броја чланова заједнице услед сталне исламизације.

Централна администрација је спроводила исту политику у погледу изградње градова. Наиме, након освајања би се средњовековни градови реконструисали ради усклађивања простора са потребама османске војске. Грађен је велики број табија које су служиле заштити од опасности и смештају топова.

Ирена Колај Ристановић

Освајање је пратило и претварање цркава у џамије или изградња нових. Ова пракса се усталила још од раног периода ширења ислама. Посланик Мухамед је 624. године, актом издатом свештеницима манастира Свете Катарине на Синају, наредио „да се хришћанске богомоље не смеју претварати у џамије нити побожне установе, због новонасталих потреба све бројније муслиманске заједнице“. Међутим, Арабљани су настојали да некадашње византијске цркве прилагоде условима исповедања нове религије и у складу са тим их претварали у џамије. Приликом освајања Балкана од стране Турака Османлија Османлије су у складу са шеријатским правом и тимарским системом одређивања категорија земље сву оружјем освојену земљу сматрали својином, те су и добра која су се на њој налазила сматрали својим власништвом с правом располагања истим […]

КАРАНСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ РИЗНИЦЕ МАНАСТИРА НИКОЉЕ ПОД КАБЛАРОМ (МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ)

Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.

КАРАНСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ РИЗНИЦЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Манастир Никоље данас је најстарији храм у Овчарско–кабларској клисури. Као и за већину манастира у клисури, ни за Никоље се не зна када је основано и ко је био ктитор храма. Према архитектонским карактеристикама са великом сигурношћу може се претпоставити да потиче из средњег века, највероватније из времена с краја XIV, односно
почетка XV века, и вероватно је настао трудом монаха синаита. Први писани помен манастира забележен је у турском попису из 1476. године. Наос цркве манастира Никоља живописан је 1587, а припрата и спољни јужни зид 1637. године. Никоље је био значајан манастир током османске епохе, у коме је постојала важна преписивачка делатност.


Монаси су се бавили и граверским занатом, као и сликањем икона. Никоље је вероватно најпознатији манастир у Овчарско-кабларској клисури, који је у првој половини XIX века нарочито помагао Кнез Милош и цела владарска породица Обреновић. Књижевник Милорад Павић (1929-2009) је значајан део свог романа „Хазарски речник” (1984),сместио управо у манастир Никоље под Кабларом, као и низ других писаца, што је на много начина допринело препознавању културно-историјског значаја овчарско-кабларских манастира у најширој јавности.

Овчарско-кабларски манастири су свакако важни на много начина, а највише као центри духовности и интелектуалног рада у османско доба. Стицајем историјских околности средњи век је на Балканском полуострву трајао много дуже него на остатку европског континента. Опстајање многих старих традиције, као што је на пример украшавање рукописних књига, у време када је штампа већ увелико постојала као раширена пракса, на најбољи начин говори о „дугом” средњем веку и његовим вредностима. На многим местима, а нарочито у православним манастирима у којима су монаси као облик молитве преписивали богослужбене књиге и стварали уметничке предмете на традиционалан начин, средњи век је трајао све до XVIII века.

Сликарски украс, минијатуре, увек су биле важне у рукописним књигама. Као и многи други сегменти уметничког стваралаштва и украшавање књига је доживело свој пад у османско доба. У то време није створен неки посебан нови стил, већ је постојала снажна приврженост традицијама из претходних векова. Због материјалних околности минијатуре су као најзначајнији вид украшавања рукописних књига у овој епохи заступљене у сразмерно малом броју рукописа.


Због дуготрајне и скупе израде, рукописне књиге никада нису биле претерано бројне, нарочито не оне из османског доба. Томе су допринела и многа страдања наших манастира, што важи и за Никоље под Кабларом, које ипак поседује богату ризницу у којој се чува једна од најзначајнијих рукописних књига у српској култури с почетка XVII
века. То је Каранско јеванђеље настало 1608. године у цркви Благовештења, познатијој као Бела црква каранска у селу Карану код Ужичке Пожеге. Књигу је исписао поп Вук, син протопопа Ралета. Ову књигу је као део инвентара манастира Никоља уписао већ Вук Караџић 1820. године.


Многе рукописне књиге настале у српским манастирима, данас су расуте по целом свету, тако да не би било ни мало необично да се једна од таквих књига нађе и у манастиру Никољу под Кабларом у коме је у османско доба постојала преписивачка радионица. Ипак, Каранско јеванђеље је по много чему необична рукописна књига, иако је релативно касно настала, тек 1608. године. Оно што је потпуно егзотично, и што представља праву реткост, јесте јединствен пример утицаја исламске уметности у украшавању рукописа на нашим просторима. По свом наглашено издуженом формату, са карактеристичним завршетком у горњем делу, који се сусреће нарочито често на илуминираним Коранима, као и по облицима флоралног украса у стилу „руми” орнамента, минијатуре Каранског јеванђеља имају мало додирних тачака са оновременом српском илуминацијом која је настављала средњовековне традиције.


Каранско јеванђеље богато је украшено портретима јеванђелиста у центру великих квадратних заглавља, мањим заставицама и иницијалима. Текст је писан у једној колони полууставним словима, с иницијалима који захватају пет до осам редова текста и великим златним тачкама исцртаним црним мастилом као розете. Колоне текста, заједно са сликаним украсом, уоквирене су уским меандричним орнаментом, цртаним црним мастилом, плавом и црвеном бојом. Од боја су употребљаване плава, ружичаста, зелена, бела, црна, затим злато и понегде сребро.


Богата заглавља на почецима јеванђеља компонују квадратне заставе, по формату уобичајене у нашим четворојеванђељима XV–XVII века, и уже заставе, типичне за исламске рукописе. Једино је Јеванђеље по Јовану урађено без исламских заставица. Као контраст веома вешто урађеним заставама, људски ликови су крајње схематизовани, готово потпуно подређени и уклопљени у декоративни орнаментални систем. Боје су такође необичне за српско и уопште византијско сликарство, при чему су упадљиве
светлоплава, наранџаста и плавозелена, као и коришћење сребра. Једино је застава јеванђелиста Јована урађена у духу српске рукописне традиције, али се и овде јављају наутови листови, типичан исламски декоративни елеменат.


Претежни део раскошних и прецизно израђених декоративних елемената изведен је у складу са исламском традицијом украшавања књига, посебно оних насталих у Персији током XVI века. О томе сведочи не само колорит и избор флоралних елемената, већ и издужени формат текстуалног блока с тракама које га уоквирују, што је све у сагласју са начином обликовања оријенталних рукописа. Орнаментални украси Каранског јеванђеља урађени су у рафинираном цртежу, колористичком складу, са маштовитошћу и сигурношћу извођења, док су људски ликови невешто приказани и накнадно колорисани. До сада није откривен ниједан сличан пример тако истакнутог исламског присуства у декорацији српске рукописне књиге. У изради овог Каранског јеванђеља учествовала су два мајстора. Први је потписани свештеник Вук, а други световни мајстор калиграф, по свој прилици муслиман. Може се закључити да је Каранско јеванђеље редак пример српског минијатурног сликарства у коме се помешало више стилских утицаја, од којих је исламски ипак најснажнији. Украшавање Каранског јеванђеља остала је усамљена појава, и није имало везе са даљим развитком минијатурног сликарства на подручју обновљене Пећке патријаршије. Раскошне рукописне књиге настале у многим манастирским скрипторијумима, својеврсним „радионицама молитве”, путем својих минијатура омогућавају и изражено естетско уживање, при чему украси Каранског јеванђеља нуде и ретко егзотичан утисак.

ПАРТИЗАНСКО-ЧЕТНИЧКЕ КОНФРОНТАЦИЈЕ У ЛОГОРУ СТАРО САЈМИШТЕ (Раде Ристановић)

Пре неколико месеци је у издању Музеја жртава геноцида објављена књига Радета Ристановића Логор на Сајмишту. Сведочења двојице заточеника, у којој се аутор концентрисао на фазу историје овог логорског комплекса после масовних ликвидација јеврејских логораша. У периоду у којем је Старо сајмиште функционисало као Прихватни логор (Anhaltelager) тамо су били упућивани Срби (припадници НОП-а, равногорци, четници Косте Пећанца…), италијански војници заробљени од стране Немаца после капитулације Италије, па припадници других балканских покрета отпора.

Заробљени припадници српских војски су у Прихватном логору на Старом сајмишту настављали своје ратове. Ристановићева монографија показује сву жестину партизанско-четничког ривалитета, чак и у условима заточеништва. Ту окупациони господари логора више и нису били неопходни генератори смрти. Динамика аутентичне домаће мржње била је већ сасвим довољна. Отуда је ова књига извор још једног непријатног сазнања ко смо и шта смо (били).

Доносимо текст који је Раде Ристановић приредио на основу књиге Логор на Сајмишту : сведочења двојице заточеника, Београд : Музеј жртава геноцида, 2021.

У једном разговору са немачким генералима „диригент“ нацистичког репресивног апарата Хајнрих Химлер хвалио се да тајна успешног функционисања концентрационих логора под његовом контролом лежи у чињеници да су појединим заточеницима поверене улоге чувара. У Другом светском рату звали су их капоима. Сама реч потиче из италијанског језика (capo) и означава вођу или лидера. И пре доласка нациста на власт у Немачкој постојао је обичај да се затвореницима додељује део одговорности како би се самостално старали о појединим активностима у склопу организације живота у логору. Формирањем нацистичких концентрационих логора то постаје широка појава. Команданта домаће управе бирала је команда логора, која је знала да уважава предлоге појединих „истакнутих“ заточеника. Историчар Николас Ваксман групише припаднике домаће управе у три колоне: први су били задужени да надзиру принудни рад, другима је припала улога полиције унутар логора, а трећи су били ангажовани у администрацији или логистици. Од таквих су нацисти очекивали да своје задатке извршавају без икаквих поговора и трунке самилости према осталим заточеницима. Евентуално одступање у том погледу кажњавано је одузимањем повлашћеног статуса и пребијањем. Капои су уживали привилегован положај у односу на друге заточенике што је и био један од главних мотива да прихвате ту улогу.

Заточеници логора на Сајмишту нису се по томе разликовали од својих сапатника у другим деловима окупиране Европе и међу њима се такође нашло заинтересованих да преузму поменуту улогу. Сајмиште се и по том основу издвајало од осталих логора који су функционисали на територији окупиране Србије. Заточеницима је препуштен већи број дужности унутар логора – од унутрашњег обезбеђења до рада у некој од служби неопходних за функционисање таквог стратишта. Старешина логора је био на челу домаће управе. Њему су били подређени заменик и остало особље. На месту старешине логора домаће управе били су, тако, капетан Угљеша Радић, поручник Никола Сокић, Лазар Танић, потпоручник Павле Новак и Радивоје Кисић. Највећи број сведока посебно истиче Кисића као суровог човека без скрупула.

Логорска полиција била је први део домаће управе успостављен на Сајмишту. Командант, заједно са својим замеником, спроводио је наређења и руководио логорским полицајцима. У сећањима заточеника као команданти логорске полиције помињу се Божа Форцан, Ханс Конрат, Милан Вукосављевић и Борисав Бане Величковић. Сви наведени, без обзира на дужину њиховог стажа на тој функцији остали су у сећању заточеника као злочинци.

Нисмо успели да дођемо до прецизних података о томе колико је у логору на Сајмишту било укупно припадника логорске полиције у одређеном тренутку. Поједини логораши у својим сведочењима наводе бројеве од 12 до 93 полицајаца.Својом бескрупулозношћу и иживљавањем над осталим заточеницима, како је остало забележено, истицали су се Милутин Поповић из Сарајева, Алија Пашагић из Босанске Дубице, Михаило Цветковић „Жаца“, Абдулкадир Мујкић и други. За разлику од осталих нацистичких концентрационих логора, где је полиција понекад испољавала и извесну позитивну страну, на Сајмишту је њихова улога била крајње негативна. Чврсто повезани са командом логорски полицајци су стварали атмосферу „неповерења и раздора, осећања непрекидне присмотре и могућности да се изгуби живот“.

Припадници сталног особља, како су их називали Немци или персоналци како су остали упамћени у сећању осталих заточеника, обављали су бројне дужности унутар логора. Електричари, кувари, столари, обућари, кројачи и помоћни радници у архиви из редова заточеника могли су се, под одређеним условима, бавити својим пословима. Приликом одабира људи за обављање одређених задатака углавном је стручност представљала најважнији параметар којим су се Немци водили. Болничко особље било је део сталног медицинског кадра, и они су живели под посебним режимом.

Чланови домаће управе за свој рад у логору добијали су квалитетнију и обилнију исхрану и били су донекле заштићени од физичког и психичког малтретирања, изузев у приликама када би било процењено да своја задужења не обављају како се од њих очекује или уколико би починили некакав преступ. Посебна следовања кад је реч о исхрани била су намењена онима који су пристајали да буду извршиоци убистава у Мађарском павиљону, због чега су их други заточеници називали „двопорцијаши“.

Поделе или груписања људи по идеолошкој, политичкој, расној, националној и другој основи пренети су из спољне у логорску средину. Заточеници нацистичких логора окупљали су се понегде и формирали илегалне организације с посебном унутрашњом структуром. Тако организовани помагали су једни другима, радили на придобијању нових чланова, иступали против других група, а ретко и против управе, настојали су да се повежу са светом изван логорских жица, да организују бекства итд.

Према расположивим изворима, у логору на Сајмишту најснажнији илегалну организацију успоставили су припадници комунистичког покрета отпора. Међу сталним особљем формирали су групу која је „имала своје кретање, причање и деловање“. Састајали су се у Спасићевом павиљону и договарали како да се односе према актуелним питањима или вестима, које су некако успевали да прикупе из спољног света. Појединци, попут Василија Жикића, истичу да су у тој мери ризиковали да су на командантовом радио-апарату слушали „Слободну Југославију“ и „Радио Лондон“. Прикупљене информације користили су у пропагандној борби са другим заточеницима, као контраргумент диригованим вестима које су се могле наћи у окупационој штампи или неким другим изворима. У групи није постојала једна особа која би је водила, већ су наступали колективно и били повезани са спољном организацијом, успевајући да у своје активности укључе и друге заточенике, који пре депортације у логор нису били идеолошки опредељени. Комунисти су били најутицајнија група с обзиром на то да је већина „сталног особља“ потицала из тог табора.

Поред припадника Народноослободилачког покрета, међусобно су се „држали“ и равногорци, Италијани, Албанци, четници Косте Миловановића Пећанца итд. Услед недостатка извора тешко је утврдити утицај тих група. Према истраживању Милана Кољанина, већина старешинског кадра логора током 1942. бирана је из редова припадника Југословенске војске у отаџбини, па су и они успели да изграде извесне позиције унутар логора.

Према појединим сведочењима, припадници поменута два покрета отпора третирани су као посебне групе од чланова управе логора. Однос према њима се мењао од периода до периода. Комунистички илегалац из Косовске Митровице Цирил Пош наводи да су приликом његовог довођења у логор, у септембру 1942. године, комунисти имали бољи третман који „се касније погоршао, док је за друге групе постао бољи“.

„Ровови“ што су их ископали комунисти и равногораци на слободи нису затрпани ни у логору на Сајмишту. Између њих је владала велика нетрпељивост и испољавано непријатељство унутар логора. Поједини сведоци наводе да нису били изоловани случајеви физичког и психичког злостављања, пријављивања логорским властима, па чак и убијања припадника супростављених страна. Четници Косте Миловановића Пећанца и други припадници колаборационистичког режима били су у још горем положају.

Део сведочења која су приређена у овој књизи пружају аутентична сећања и на ову мучну тему. Припадник партизанског покрета отпора Михајло Берберијан се у послератном периоду пред стенографом присећа следећег:

„I još nešto. Te četničke grupe koje su Nemci dovodili 1943. godine kad su počeli protiv četnika akciju, mi smo, personal zvani, veliki broj likvidirali na samom Sajmištu. Prosto naprosto bi inscenirali neku rabotu i podgovorili Nemce i pošto su onda među njima tu Kisić, među njima Drago Stenčić, koji je sad u Zaječaru, naročito taj Drago Stenčić – nažalost propio se. Iskoristili smo i ono, i o tome ću da pričam, taj doček, da ga nazovem, svečani prijem, jer dok 1942. godine prilikom ovih grupa Bosanskih niko nije bio prilikom prijema tučen, to se onako u masi ulazilo i ko će da tuče onako na vratima, međutim, docnije one manje grupe kad su dolazile već je nastajalo. Poređaju se ovako a sve zbog tog nesretnog karantina, pa s jedne strane štapovi, pa s druge strane štapovi, i onda je nastala opšta tučnjava. Iako su još znali da je neki intelektualac ili učitelj – upita ga: šta si ti? – vidi ga kad naiđe. To je slučaj s učiteljem iz Surčina, tu smo ga prosto morali da sakrijemo i da ga spasemo jer je već na samom ulazu bio isprebijan i glava mu je bila sva izranjavljena, samo zato što je učitelj. Seljaci su malo jevtinije prolazili, ali ti intelektualci rđavo.

I mi smo tu stvarno iskorišćavali da ih prvo ovi prvo izmlate i: ‘Majku tvoju četničku!’ itd. Pa onda kad ih mi preuzimamo, naročito Kisić, ili taj Stenčić i prilikom egzerciranja svidelo ti se ili ne, mogao ih je da tuče, tako da otvoreno priznajem, da je grupa antičetnički raspoloženih, hoću reći jer nisu svi komunisti bili, članovi Partije, na taj način dosta likvidiralа četnika. Među njima Đuru Smederevca, ne znam da li smo ga tu ubili, ali on je sav u ranama otišao u Mathauzen, i usput je umro.To znam sigurno. Dalje, tu je među njima bio Ilija ‘Gromovnik’ ne znam kako se zvao, nekoliko najokorelijih četnika mi smo na taj način. I onda oficire, i taj poručnik avijatičar iz Kraljeva i njega smo mi krstili. Sve te grupe četničke mi smo preslišali, a ne Nemci, a Nemcima smo rekli šta bilo, ili egzercir vršimo, itd.“

ЉУБОМИР МИЦИЋ И МАНИФЕСТ СРБИЈАНСТВА (Горан Милорадовић)

У свом мучном издавачком (и политичком) ходу Љубомир Мицић је непрестано јуришао на етаблиране ауторитете и главне друштвене токове. Нападао је тезе хрватског праваштва, Крлежу, Мачека, Радића, затим београдску комунистичку и надреалистичку омладинску чаршију, па југословенство. У Манифесту србијанства он се није задржао на критикама, већ је уместо југословенског понудио својеврсни алтернативни српски модел. Мицићев радикализам доделио му је судбину вечитог дисиденства. Овај љути аутсајдер ударао је снажно и без калкулације, често, како истиче Горан Милорадовић, острашћено и искључиво. Узбуњивао је и позивао на опрез и будност: “Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.”

О Манифесту србијанства пише историчар Горан Милорадовић, научни саветник на Институту за савремену историју у Београду. Текст је базиран на његовом обимном чланку “Манифест србијанства Љубомира Мицића – post festum“, објављеном у зборнику: Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine : 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.

Снимак излагања Горана Милорадовића на промоцији зборника о Зениту, одржаној у Народној библиотеци Србије, можете погледати испод текста (од 46:26).

Мицићев сукоб са представницима хрватске културне и политичке елите почео је много пре Манифеста србијанства. Полемисао је он са Миланом Беговићем и Љубом Визнером, уредницима загребачког часописа Kritika, оспоравао Крлежу (називајући га Мимостав Крпежа) и његов часопис Plamen (Micić 1921: 3), (Уредништво Зенита 1926: 28) и укрстио копља са Стјепаном Радићем (Micić 1923: 1–2). Мицић је, можда чак и први, приметио двојност у Крлежиним идеолошким ставовима, који су декларативно били радикално леви, а да се он притом није одрекао ни својих правашких убеђења (Miloradović 2019: 29–64).

С друге стране, Мицић није био импресиониран салонским комунистима и „комунистима“. Његова изјава: „[н]адреалисти су добили батина од тате и маме, ради тога, што су причали, да су сањали револуцију“ (50 у Европи: јул 1929: 6) стекла је, чак, одређену популарност у књижевним круговима. Марко Ристић је настојао да Мицића дискредитује., тврдећи да је покушај сарадње у Зениту „[…] брзо онемогућен тврдоглавошћу и ограниченошћу Љубомира Мицића, директора Зенита, који је, на жалост, своје ванредне способности упорности и енергије ставио у службу својој амбицији да од тзв. ʻзенитизмаʼ начини читаву идеологију која би имала да преобрази, да ʻбалканизираʼ Европу!“ У свом чувеном Indexu написао је да је: „Мицић, Љубомир, српски списатељ, антиталент и мистификатор, уредник Зенита, оснивач зенитизма, идеолог барбарогенија, и ето тако: ништа.“

Љубомир Мицић

Своје мишљење о београдским надреалистима Мицић је 1933. године изнео у писму књижару Светиславу Цвијановићу: „Те преведене бургије извесних пискарала без трунке талента и без мрве духа српскога не заслужује пажњу. Најпитомије речено, то београдско стовариште – овдашњег надреализма неколицине ветропира без икаквог књижевног значаја – ругоба је за Београд и књижевност српску. […] Јер вреднији је један запис Григорија Божовића […] него целокупна та књижевна онанија.“ (Голубовић и Суботић 2008: 252)

Тако се између два светска рата формирао књижевни и политички „фронт“ против Мицића и зенитизма, који се протезао од Загреба до Београда и трајао док су били живи његови актери.

Манифест србијанства је, као што наговештава и његов назив, памфлет против Југославије, а за српску националну државу. У предговору, написаном 25. маја 1940. године, Мицић каже да часопис покреће „[…] баш у тренутку великих судбинских судара и вратоломних политичких преображаја, у часу непојмљивог помрачења готово свих умова српских.“ (Уредништво 1940: 4). Узнемирен политичким збивањима, он је решио нешто да учини, о свом трошку и на сопствени ризик. Мицића су власти обеју Југославија прогониле јер је оспоравао темеље тадашње државне архитектуре, односно начин уређења српско-хрватских односа. У питању је толико велика политичка „бласфемија“, да су прави разлози прогона Мицића и оспоравања његових идеја увек били замагљивани неким књижевним, моралним или личним мотивима. У противном, неминовно би јавност била упозната са Мицићевим тезама, што се никако није желело. Зато је он увек помињан само као „фашиста“, „хитлеровац“ „расиста“, „шовиниста“, „антиталенат“, „мистификатор“,  „ограничен“, „луд“, па и „магарац“, али никада као критичар српско-хрватских односа.

Шта, уосталом, пише у Манифесту србијанства?

1) Пре свега, Мицић је оспоравао идеологију хрватског државног права Анте Старчевића и Еугена Кватерника. Уочивши психолошке ефекте правашке пропаганде на Србе, Мицић је писао: „[…] европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историјског и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима […]“ (1940: 8). Он је тиме отворио тему расизма као дела Старчевићеве идеологије, изнео тезу о српском пореклу вође праваша и указао на последице ширења те идеологије на српску самосвест. „Самопрезир“ који помиње претеча је каснијег „самопорицања“ (Ломпар 2015). Тврдећи да Срби нису „[…] долазили као просјаци на Балкан […] а понајмање по одобрењу или позиву цара Ираклија“ (1940: 9), Мицић је одбацивао тумачења списа Константина Порфирогенита, која су изнели Фрањо Рачки, Старчевић и Кватерник (Rački 1861: 12–13), (Starčević 1868: 33–34), (Kvatèrnik 1868 а: 49–53, 61–67, 95–97). Написавши да „[…] српски народ као родоначелник свих такозваних словенских народа, горег рода и порода није имао од порода хрвацкога“ (Мицић 1940: 11), алудирао је на тезу Павла Јозефа Шафарика, а коју је прихватао и Вук Караџић, да су се „[…] Срби негда звали сви словенски народи […]“ (Караџић 1975: 119). Уједно, Мицић је дао одушка својим емоцијама спрам Хрвата. Старчевић и Кватерник су Шафарикову тезу, наравно, оспоравали (Starčević 1868: 12–13), (Gross 2000: 54, 57–58, 230, 237–238, 248). Мицић следи Караџићеве мисли и када пише: „[о]д лакта старинских Хрвата остала је шака Бодула, односно Водула, тојест људи настањених покрај воде, али то је и сувише мало за један народ.“ (1940: 18). Тако је на Хрвате гледао и Караџић, чије идеје су Мицића, очито, инспирисале (Караџић 1975: 131), (Караџић 1861: 298). Пишући како је „[…] варварин […] слободан човек а цивилизовани људи су савремени робови“, Мицић (1940: 7) је одговарао на Старчевићево малициозно тумачење да „име Серб“ потиче од латинског назива за роба (Starčević 1868: 3–15, 26– 29), (Starčević 1899: 29–30). Можда би управо у отпору тој тврдњи требало видети зачетак идеје за књижевни лик Барбарогенија – слободног човека?

2) Оспоравање југословенске идеологије бискупа Штросмајера и Фрање Рачког друга је најважнија Мицићева тема. Још 1926. године он је изразио своје подозрење према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Уредништво Зенита 1926: 28). То је касније образложио коментаром Првог српског устанка: „Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром.“ (Мицић 1940: 14). Мицић није био сагласан ни са обимом ни са карактером Југославије: „[…] нова Србија мора да васкрсне, већа и моћнија од Југославије […]“ (1940: 8). Затим је поставио захтев: „[д]ајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави – свесрпско србијанство.“ (1940: 21). Тим и наредним одломком Мицић је показао да Србију и Југославију сматра за два супротна државна концепта: „Кукају ли кукају, они што траже ʻрацком питањуʼ лека, од немила до недрага, они исти што му још у изгнанству сковаше златну и удобну колевку са Крфском Декларацијом и Женевским Споразумом […] Траже му лека ʻпрактичниʼ политичари од јутра до мрака, а нарочито у недостојном путничењу између једне славне престонице и једног завереничког села, и не нађоше му лека.“ (1940: 22). „Рацко питање“[1] је српско питање, „славна престоница“ је Београд, а „завереничко село“ је Купинец, Мачеково родно место и штаб ХСС-а. Мицић није био толико наиван да мисли како су за постојеће стање одговорни само домаћи политичари: „[…] цео свет је гушио заветну мисао српску: мисао о васкрсу балканског и европског србијанства“ (1940: 7), али је ипак сматрао да управљачи и службеници државни „[з]аборављају, или се чине невешти, да наша отаџбина није никаква нова држава а ни вештачка творевина туђинских државноправних заврзлама […]“ (1940: 15–16). Тиме је, опет, супротставио Србију Југославији. Наравно, Мицићев став по коме је „[…] туђинско ʻјугословенствоʼ живом србијанству […] ископало гроб“ (1940: 5) власти Југославије нису могле толерисати. С друге стране, поставивши „србијанство“ у средиште националне идеологије, Мицић се коначно измирио са Србијом, која га је својевремено тешко разочарала својим односом према Србима пречанима, а посебно према њему самом (1925: 3–5). На насловној страни Србијанства налази се парола која изражава најважнију мисао Мицићевог Манифеста, ону којом се тај текст и завршава: Сви Су Срби Србијанци! У тим речима сажет је програм интеграције српске нације у оквиру српске државе, којим се, уједно, нуди ново тумачење симбола са српског грба.

3) Као и Вук Караџић, Мицић је основним критеријумом националне припадности сматрао језик, а за посебно осетљиво питање – његов назив: „[…] данашња држава још није увидела преку потребу да врати и обезбеди томе мученику – језику српском – свето право бар имену и старом писму његовом. Можда су заборавили ʻдржавнициʼ да је српски језик један од најснажнијих темеља српске државе и народа […]“ (1940: 14–15). „Старо писмо“ је српска ћирилица, за коју је он сматрао да је обесправљена. За Мицића, језик и ћириличко писмо нису само средства комуницирања, него важни чиниоци националног идентитета. Они, за њега, имају велико симболичко значење, због чега су неизоставни елементи његових идеолошких схватања, али и средства њихове реализације у историји: „Са лакоћом се заборавља, или из незнања обилази суштина, да се народи и државе бране, одржавају и проширују бар исто толико снагом својих језика, колико и снагом ватреног или ког другог оружја. Заборавља се да наше данашње државе не би ни било без српског језичког пространства – а оно је најпре било књижевно и песничко дело па тек онда је постало и правно-политичко […]“ (1940: 15). Да ли у овој реченици треба тражити узрок каснијег Константиновићевог онако детаљног проучавања српске поезије са идеолошког и моралног становишта? Како год је доживљавали и вредновали, улога поезије при изградњи националне свести опште је место.

4) Манифест србијанства био је и реакција на талас политички и национално мотивисаног насиља који је запљуснуо северозапад Југославијe тих година. После атентата на краља Александра, праштале су подметнуте усташке бомбе и падале главе у обрачунима различитих политичких опција. Мицић је писао како неки „[…] патолошки мађионичари […] јуришају, па псују, па бесне, па убијају невине људе […]. Па ни по јада када би још хрватски политички месечари и народно-државни одметници, културни скоројевићи и повлашћени мрзиоци србијанства, кад би ʻоткрилиʼ свету да је земља округла…“ (1940: 19–20), итд. Острашћен речник, конфузне мисли и збрка емоција који избијају из овог пасуса показују да је писан у афекту. „Патолошки мађионичари“ и „хрватски политички месечари“ су чланови ХСС-а, али и франковци, чије илегално крило су чиниле усташе. За разлику од представника владе и двора, који су Мачека и ХСС прихватали као легитимне саговорнике, а усташе сматрали за терористе, Мицић није правио разлику између њих. Поред тога, увиђао је да нове идеологије могу бити и средство за реализацију старих циљева. Зато се код њега може прочитати да је „србијанство“ „[…] свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилацове мешавине данас је повлашћено хрвацтво, што одувек у српском народу значи туђинство“ (1940: 22). Мицићево помињање федерализма, фашизма и комунизма као средства за афирмацију хрватских националних интереса његовим критичарима је могло изгледати као лудост. Данас, то је историјско искуство.

5) На тон и садржај Манифеста србијанства утицао је, поред осталог, и почетак разговора политичких представника Срба и Хрвата: јула 1936. године председник владе Милан Стојадиновић признао је постојање „хрватског питања“, а 8. септембра 1936. године вођа ХСС-а, Влатко Мачек, састао се са краљевским намесником кнезом Павлом Карађорђевићем. Зато се могућа „нагодба“ и „споразум“ са Хрватима помињу и у Манифесту србијанства (Мицић 1940: 16, 19). Споразум Цветковић-Мачек био је тада још далеко, али Мицића је развој догађаја веома бринуо – за разлику од београдских политичара, он је познавао правашку идеологију и стрепео од последица могућег договора. Тада, 1936. године, још се није могло видети да је Стојадиновићева политика усмерена на блокирање деловања ХСС-а и избегавање да до споразума дође. Вероватно је убрзо то и Мицић схватио, јер свој текст тада није објавио. Међутим, и без споразума, ХСС је створио „државу у држави“, контролишући администрацију и створивши паравојне снаге у Савској бановини (Силкин 2011: 284), (Karaula 2015). На свој искључив, острашћен и патетичан начин Мицић (1940: 19) је изразио подозрење према било каквом споразуму у Југославији: „А онима што мисле да су крв изменили када су вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз ʻспоразумʼ траже увек и само туђе јер својега немају, који у ʻспоразумуʼ траже српски пораз […]“. При том, Мицић (1940: 20) је упозоравао: „Зато, отворите добро очи, успавани и обманути Срби!… Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.“ Даљи развој догађаја познат је. Манифест србијанства је Мицићев позив на узбуну, који не само да у Београду није тако схваћен, него су му уста баш ту сместа била зачепљена!

Горан Милорадовић

[1] Мађарски израз „Раци“ за Србе/Рашане помиње и: (Караџић 1975: 118).


Извори и литература

Gross, Mirjana. Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret. Zagreb: Golden marketing, 2000.

Karaula, Željko. Mačekova vojska. Hrvatska seljačka zaštita u Kraljevini Jugoslaviji. Zagreb: Despot Inifinitus, 2015.

Kvatèrnik, Evgenij. Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pràvna razprava I Zagreb: Štamparna Dragutina Albrechta, 1868 а.

Micić, Ljubomir. „Revolucija u gradu belome“ Zenit 1. 10 (1921): 2–7.

Miloradović, Goran. „Miroslav Krleža i pravaštvo. Prilog istoriji ideja i ideologija.“ Istorija 20. veka 2 (2019): 29–64.

Rački, Franjo. Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dinastie. Beč: K. Stojšić, 1861.

Starčević, Ante. Ime Srb. Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868.

Starčević, Ante. Iztočno pitanje. Zagreb: Prva hrvatska radnička tiskara, 1899.

Голубовић, Видосава и Суботић, Ирина. Зенит 1921–1926. Београд: Народна библиотека Србије/Институт за књижевност и уметност; Загреб: СКД Просвјета, 2008.

К[араџић], В[ук] С[тефановић]. „Срби сви и свуда.“ Црна Гора и Бока Которска. Нолит: Београд, 1975.

Мицић, Љубомир. „Хвала ти Србијо лепа.“ Зенит 5. 36 (1925): [3–5].

Мицић, Љубомир. „Манифест Србијанства“. Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 5–23.

Силкин, Александр. „Внутриполитическое развитие Югославии в 1930-е годы.“ Ур. Константин Никифоров, Югославия в ХХ веке: oчерки политической истории. Москава: Индрик, 2011.

Уредништво [Љубомир Мицић]. „Реч до речи – мисао!“ Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 3–4.

Уредништво Зенита [Љубомир Мицић]. „Филм једног књижевног покрета и једне духовне револуције.“ Зенит 6. 38 (1926): [29–39].

Транскрипт говора са промоције зборника можете прочитати овде.

Цео текст Манифест србијанства Љубомира Мицића: post festum можете прочитати овде.

O Љубомиру Мицићу и Маријану Микцу од истог аутора (Од анархизма до шовинизма: Други светски рат и припадници авангардног уметничког круга око часописа Зенит – Љубомир Мицић и Маријан Микац) можете читати овде.

RUSKE IGRE NA KOSOVU JUNA 1999 – JEDAN POGLED IZ NEMAČKE

U svojim memoarima Joška Fišer (šef nemačke diplomatije 1998-2005) važno mesto posvetio je NATO-ratu protiv SR Jugoslavije 1999. godine, stavljajući u fokus diplomatsku pozadinu tog lokalnog svetskog rata. Kao posebno značajni čine nam se segmenti Fišerove knjige u kojima se autor bavio ruskom ulogom u finalu ove velike krize.

S obzirom na svoju aktivnu ulogu u diplomatskim borbama za svaki balkanski kamen Fišer nam je ostavio svedočanstva iz prve ruke o dramatičnim nesuglasicama u ruskom establišmentu, odnosno o nemogućnosti da se uspostavi jedinstvena ruska linija prema pitanju Kosova i mesta Rusije na Balkanu. Ova sukobljena gledišta personifikovali su Boris Jeljcin i njegov specijalni izaslanik Viktor Černomirdin, s jedne, i pojedini krugovi u ruskom ministarstvu spoljnih poslova, ruskoj vojsci i Dumi, s druge strane. U ovom „alternativnom“ taboru su, prema navodima u Fišerovoj knjizi, posebno istaknutu rolu igrali šef ruske diplomatije, Igor Ivanov i general Leonid Ivašov. Ruski predsednik je, primećivao je Fišer, priželjkivao brzo okončanje rata, makar i po cenu „prihvatanja zapadnih pozicija“. Ivanov je, međutim, čitamo u Fišerovoj knjizi, insistirao na potrebi očuvanja teritorijalnog integriteta Jugoslavije i prisustvu srpskih snaga na Kosovu po okončanju rata, izražavajući istovremeno skepsu prema ulozi Haškog tribunala.

Pažljivi čitalac će, između redova (to Fišer stvarno nije rekao), pretpostaviti da je zapadna odluka da se uloga egzekutora u pregovorima sa Miloševićem poveri „Trojci“ (Stroub Talbot – SAD; Marti Ahtisari – EU; Viktor Černomirdin – Rusija), a ne G-8, nad kojim je lebdela senka upravo Igora Ivanova, bila uspešan taktički manevar namenjen isključivanju tvrdih ljudi u ruskom establišmentu iz pregovaračkog procesa. Ipak, neposredno po potpisivanju vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu druga strana je uzvratila udarac. Na Kosovo su, bez znanja ključnih političkih struktura u Moskvi, banuli ruski vojnici, što je izazvalo kratku krizu u odnosima Rusije i zapadnih sila. Ove tenzije su bile brzo umirene, pa je na prvi pogled sve bilo tek bura u čaši vode. Ipak, stvar je bila mnogo veća. Ova afera je signalizirala svu žestinu sukoba prozapadnog i antizapadnog bloka u Moskvi, što je okončano epohalnom smenom u Kremlju poslednjeg dana 1999. godine, koja je utrla put konstituisanju znatno tvrđe ruske politike prema Zapadu.

Akcija malog kontingenta ruske vojske na Kosovu sredinom juna 1999. godine na samom terenu, na Kosovu, nije proizvela bilo kakve opipljive posledice, odnosno nije došlo do uspostave ruskog sektora na Kosovu. Dve decenije posle toga lako nam je da konstatujemo da se, međutim, radilo o suštinski istorijskom događaju. Bilo je to svojevrsno opelo Jeljcinovoj balkanskoj politici i najava novog kursa njegovog mladog naslednika. Razume se, Fišer to tada nije mogao da zna.

Donosimo prevod dela memoara Joške Fišera: Die rot-grünen Jahre. Deutsche Außenpolitik – vom Kosovo bis zum 11. September, Kiepenheuer&Witsch 2007.

Kad sam okončao svoj govor (u Bundestagu – P.D) i dok sam se praćen aplauzima poslanika koalicionih frakcija vraćao na svoje mesto na klupi za članove vlade dobio sam cveće od dvojice poslanika moje frakcije.

Poslanik frakcije CDU/CSU, Karl Lamers, koji je govorio neposredno posle mene, brzo me je vratio u realnost. Pročitao je informaciju AFP-a objavljenu u 11:11, u kojoj je stajalo: “Prema navodima nezavisne jugoslovenske novinske agencije BETA u petak su prve ruske jedinice budućih međunarodnih mirovnih trupa za Kosovo umarširale u Jugoslaviju. Prema navodima Bete, granicu je, dolazeći iz Bosne, prešao jedan kontingent vojnika (…) Moskovski pregovori između SAD i Rusije o modalitetima ruskog učešća u KFOR-u su u međuvremenu prekinuti na neodređeno vreme. Ovo je izvestila ruska novinska agencija Interfaks, pozivajući se na vođu ruske delegacije generala Leonida Ivašova. Ivašov je prethodno najavio da će Rusija možda obrazovati sopstveni sektor na Kosovu bez dogovora sa SAD.”

Lamers je nastavio: „Daj Bože da ove vesti suštinski nisu tačne, jer bi inače sve što ste Vi, gospodine ministre, upravo rekli bilo ishitreno.“

Čovek je bio potpuno u pravu, jer vesti jesu bile tačne. Sve zapadne vlade su bile potpuno iznenađene razvojem događaja. Zamolio sam saradnike koji su sedeli iza vladine klupe da odmah utvrde činjenice koristeći sve nama dostupne izvore (…)

Ruski marš kroz Srbiju bio je potpuno iznenađujuća akcija i odigrala se bez bilo kakve prethodne najave. Najpre je, još tokom trajanja debate u Bundestagu nastupilo izvesno olakšanje kada su agencije javile iz Moskve da su ruske trupe zastale na administrativnoj granici sa Kosovom. Ipak, pokušao sam, što je pre moguće, da stupim u kontakt sa Igorom Ivanovim. Oko 15:20 sam ga dobio na telefon, pa me je on izvestio o novim problemima u vezi sa stacioniranjem međunarodnih snaga na Kosovu. Rekao je da se Talbot (Stroub Talbot – P.D) vratio u Moskvu, te da će se oni za desetak minuta sastati. Naveo je da su Amerikanci napravili pet sektora, u kojima bi mogla da učestvuje i Rusija, te da to za njegovu vladu nije prihvatljivo. Zaključio je da se brzo mora naći neko rešenje. Upozorio sam ga na mogućnost jedne vojne kompeticije i izjasno se u prilog brzog rešenja, koje je on trebalo da definiše da Struobom Talbotom.

Očigledno je da je planirano
da Kosovo bude podeljeno
na NATO-sektor i ruski sektor,
što bi dovelo do političke
podele provincije.

Pratili smo celo popodne i veče CNN, i ono što smo tu videli je otvoreno protivurečilo onome što mi je Ivanov u jednom drugom razgovoru te večeri rekao, naime da ruske trupe neće ući na Kosovo i da je to sve bilo jedan nesporazum. Medlin Olbrajt je dobila iste te informacije od ruskog šefa diplomatije. Ostao sam još dugo sa svojim saradnicima u kabinetu. CNN je prikazao kako je 200 ruskih padobranaca na njihovom maršu ka Prištini iz pravca Bosne bilo pozdravljano u Srbiji. Oko 23:00 sam otišao kući i zaspao, da bi me samo nekoliko sati kasnije zamenik šefa mog kabineta pozvao telefonom i probudio.

Oko 2:00 ujutru ruske trupe su, pozdravljane od strane Srba, došle do Prištine i, nasuprot uveravanjima Igora Ivanova, zauzele aerodrom Priština. Odmah sam telefonirao Medlin Olbrajt, koja se nalazila u avionu, vraćajući se iz Makedonije, ali ni ona nije imala detaljnije informacije o tome. Otuda nam nije preostalo ništa osim da se uzdamo u Strouba Talbota u Moskvi. NATO-trupe će, uključujući i nemačke jedinice, u svakom slučaju za nekoliko sati ući na teritoriju Kosova i doći do prištinskog aerodroma.

Stroub Talbot

Nekolicina ruskih padobranaca nije mogla da predstavlja istinski izazov za NATO. Bilo ih je premalo, a njihovo naoružanje suviše slabo. Zauzimanje aerodroma nije moglo da se drugačije protumači sem kao očekivanje pojačanja iz Rusije vazdušnim putem. To je moglo veoma brzo da dovede do krajnje opasne direktne konfrontacije sa SAD i NATO. Situacija nije obećavala ništa dobro. Sada se sve svelo na krizni menadžment SAD, jer su samo Amerikanci raspolagali mogućnostima, silom i iskustvom da Moskvu zaplaše i podstaknu na jedno valjano rešenje.

Kosovski rat je doveo do dramatičnog zaokreta u odnosima Rusije i SAD. Tadašnji ruski premijer Primakov se nalazio na putu ka SAD, kada ge je sustigla vest o početku rata na Kosovu. On je odmah zatim u vazdušnom prostoru Islanda okrenuo svoj avion i vratio se u Moskvu. Ista sudbina je 11. juna zadesila Stroba Talbota. Zamenik državnog sekretara i njegova delegacija su već bili i vazduhu, na letu od Moskve ka Briselu, kada su negde iznad Belorusije bili informisani iz Vašingtona o novonastaloj situaciji i instruirani da se bez odlaganja vrate u Moskvu.

U svojim memoarima Stroub Talbot je opisao višečasovne pregovore u ruskom ministarstvu spoljnih poslova i jednu dugu noć u ruskom ministarstvu odbrane. Njegov opis je krajnje vredan, zato što je tu upečatljivo prikazano da je tih dana i noći u Moskvi nastupila situacija koja je bila na granici pobune najviših predstavnika ruskih vojnih vlasti protiv političkog vođstva. Očigledno da politički deo vlasti ili nije ništa znao, ili je imao tek ograničena saznanja o onome što je najuži krug generala u ruskom generalštabu planirao sa ruskim trupama stacioniranim u Bosni, koje su se nalazile na putu prema Kosovu, kakve su naredbe izdate i šta je dogovoreno sa srpskim generalima u slučaju povlačenja srpskih bezbednosnih snaga sa Kosova. Očigledno je da je planirano da Kosovo bude podeljeno na NATO-sektor i ruski sektor, što bi dovelo do političke podele provincije. I sam se, u jednom razgovoru sa Igorom Ivanovim, vođenim tih sati, nisam mogao oteti jakom utisku da političko vođstvo u Moskvi više nije jedini gospodar situacije.

Igor Ivanov

Stvar je postala još opasnija kada je došla potvrda vesti da je ruska vlada tražila dozvolu preleta aviona Antonov za transport trupa od vlada Mađarske, Rumunije i Bugarske. Postojala je namera da se 10.000 vojnika vazdušnim putem prebaci na Kosovo ili u Bosnu, odakle bi se kopnenim putem uputili ka Kosovu. Ukrajina je već odobrila prelet, ali su ostale vlade takav zahtev nepokolebljivo odbile.

Šta, međutim, ako ruski avioni ipak polete? Da li bi Amerikanci ili NATO u tom slučaju sprečili njihovo sletanje? Ili bi oborili avione u vazduhu? To je najavljivalo dramu sa nesagledivim posledicama. U svojim memoarima Stroub Talbot je tu situaciju prokomentarisao sledećim rečima: „Izgubio sam dosta sna zbog Rusije prethodnih šest i po godina, ali tada sam prvi put imao prave noćne more.“ On nije bio jedini koga su te noći opsedali košmari.

Nasuprot prvim informacijama ruski avioni nisu napustili svoje baze. Tako je, na kraju, izbegnuta mogućnost dramatične vojne konfrontacije Rusije i SAD. Nestabilna politička situacija u Rusiji se tada pokazala kao činjenica od visokog rizika i ponovo su ovu krizu relaksirali specijalni odnosi dve super-sile i njihovi uhodani, tokom decenija Hladnog rata izgrađivani mehanizmi. U tim časovima preteće konfrontacije sa Rusijom na Kosovu Evropa nije mogla da uradi gotovo ništa, zato što su joj falili, a i danas joj nedostaju, sposobnosti i mehanizmi za tako nešto.

I sam se, u jednom razgovoru
sa Igorom Ivanovim, vođenim
tih sati, nisam mogao oteti
jakom utisku da političko
vođstvo u Moskvi više nije
jedini gospodar situacije.

NATO je sa svojom vojskom sada bio na Kosovu, ali je uprkos telefonskom razgovoru predsednika Klintona i Jeljcina stanje ostalo i dalje napeto, s obzirom na to da pitanje ruskog vojnog prisustva na Kosovu još uvek nije bilo rešeno. Tek su direktni pregovori između šefova diplomatije i ministara odbrane dve zemlje u Helsinkiju 16. i 17. juna i pritisak na ruskog predsednika da se neposredno pred samit G-8 dođe do sporazuma omogućili prodor u pregovorima. Rusija nije dobila svoj poseban sektor, a komandna struktura je definisana kao u Bosni, odnosno ruske trupe nisu bile podređene NATO-u već su se koordinisale sa komandom KFOR-a posredstvom jednog američkog generala, koji takođe nije bio podređen NATO-u. Time je kosovski rat bio konačno rešen.

Priredio i preveo Petar Dragišić

„LAŽ JE TA DEMOKRATIJA…“ TITO PROTIV AMERIKE

Neposredno po okončanju Drugog svetskog rata svrstavanje Jugoslavije uz svet istočno od Gvozdene zavese uvelo je Titov režim u snažnu konfrontaciju sa vodećim silama Zapada – Velikom Britanijom i SAD. Ambiciozni establišment u Beogradu tih je godina vodio teške borbe za pozicije u ovom delu Evrope protiv dojučerašnjih zapadnih saveznika. Ipak, snažni anglo-američki blok uspešno je osujetio pokušaje širenja jugoslovenskog uticaja u Grčkoj, Italiji (Julijska Krajina) i Austriji (Koruška). Ovo rivalstvo imalo je i svoje vojne aspekte. Česti upadi američke vojne avijacije u jugoslovenski vazdušni prostor pokazivali su domaćoj i inostranoj javnosti svu snagu tenzija između Beograda i Vašingtona.

Isfrustriran američkim uspešnim blokiranjem njegovih ambicija u regionu, Broz je u svojim javnim nastupima neselektivnim rečima oštro kritikovao hladnoratovsku strategiju Vašingtona, ali i političke i društvene prilike u samoj Americi.

Stvari su se primetno izmenile posle otpočinjanja sukoba Jugoslavije sa SSSR-om, 1948. godine, kada je Beograd, suočen sa pritiscima Moskve, bio prinuđen da naglo koriguje odnose sa SAD. Posle normalizacije odnosa sa Moskvom, sredinom pedesetih, Tito se nije vraćao na kurs otvorene konfrontacije sa Amerikancima. Ipak, interna dokumenta jugoslovenskog rukovodstva otkrivaju da je jugoslovenski lider sve do svoje smrti gajio snažno nepoverenje prema Vašingtonu. U javnosti, Broz se, međutim, uzdržavao od tako eksplicitnih kritika SAD, kakve je iznosio tokom prvih posleratnih godina.

Citati koje ovde donosimo deo su dva Brozova govora i jednog autorskog članka i izgovoreni/napisani su u periodu 1946-1948.

Nesputan formalnim obrazovanjem, Broz je govorio bez stila i ukrasa. Njegov gotovo uličarski registar hirurški je precizan, pa njegove poruke čitaoce ne ostavljaju u dilemama. Oštro su kritikovani pojedini aspekti američke demokratije, politika SAD u Evropi, kao i evropska kompradorska klasa.

Šta je Maršalov plan? Maršalov plan je plan za spasavanje američke finansijske oligarhije od krize koja joj se neizbježno i sve više približava. O čemu se, dakle, radi? Američki finansijeri hoće da nametnu evropskim zemljama svoju robu. Oni hoće da Evropa bude tržište za njihove proizvode i izvor za gomilanje njihovih profita. Zato u Evropi fabrike ne smiju raditi bez njihovog odobrenja i bez usklađivanja s Maršalovim planom.

Maršalov plan ne znači davanje pomoći francuskom narodu, ne znači davanje pomoći italijanskom narodu ili kome drugom narodu, već znači pomoć američkim finansijerima da ne dođu u onakvu katastrofu u kakvu su došli 1929. godine.

Maršalov plan znači: uvoziti u Evropu dolare u malim količinama, a izvoziti ih u velikim količinama. On znači osvojiti za američki kapital fabrike u zemljama kojima se “pruža pomoć”, dirigovati proizvodnju i, razumije se, odnositi glavni profit. To znači, spriječiti u tim zemljama onu proizvodnju koju Amerika ima kod sebe. Jednom riječju, to znači imperijalističku politiku najgore vrste, to znači zavladati i vladati političkim i ekonomskim životom pojedinih naroda u Evropi. To vam je drugovi Maršalov plan.

(…)

Ima jedna vrsta ljudi u Evropi – kao što ih, razumije se, ima i van Evrope – koji su u službi tih američkih finansijskih magnata. To su takozvani desni socijalisti. Ja vam, drugovi, o vođama tih socijalista neću govoriti, jer ih vi vrlo dobro znate. To su sluge američkih reakcionara i magnata, sluge slabo plaćene, ali koje dobro služe. To su izdajnici radničke klase. Pomoću tih slugu američki finansijeri hoće da zasjednu na leđa evropskim narodima, a u prvom redu radnom narodu Evrope. Takve blagodeti Maršalovog plana mi smo odbili od prvog dana, jer smo znali šta to znači.

Nemojte vjerovati, drugovi i drugarice, da američka reakcija daje dolare zbog lijepih očiju Bluma, Šumana, de Gasperija, ili koga drugog. Ona njih ne voli. Ona daje novac radi same sebe. Američki finansijski magnati hoće da se spasu od neminovne krize koja im se približava i zato to čine. Nemojte vjerovati da američki imperijalisti uvode svoje ratne brodove u talijanske i druge luke zato da uljepšaju te luke. Ne, oni na taj način hoće u prvom redu da kod izbora podupru reakciju i da izvrše prinudu: hoćete li pristati ili nećete? To je njihov cilj. To je osnovna svrha Maršalovog plana: porobiti zemlje Evrope. Mi to ropstvo nećemo, jer smo ga se otresli jednom zauvijek i mi žalimo one narode koji su, blagodareći izdaji, podvrgnuti takvom napadu američke finansijske oligarhije. Američki finansijski magnati zapravo su glavni podstrekači na rat.

(…)

Ko stvara baze u Africi? Ne mi, nego oni, američka reakcija. Danas, kada je rat završen, i kada nema Nijemaca, oni stvaraju svoje baze. Ko stvara baze u Grčkoj? Ne mi, nego oni. Ko u Španiji i Portugaliji kupuje zemlju za baze? Ne mi, nego oni: američka reakcija. Ko stvara oko miroljubivih zemalja jedan obruč koji prijeti ratom? Ne mi, nego oni.

Govor udarnicima, novatorima i racionalizatorima Srbije (februar 1948)


(…) Uzmimo npr. Ameriku, odakle nam razni reakcionari, ponekad s prijetnjom, nude svoju demokratiju, svoje četiri slobode, koje ustvari kod njih postoje samo za izvoz, a u zemlji se skoro i ne upotrebljavaju. U toj državi još i sada reakcionari linčuju Crnce, tamo, u toj demokratiji, štrajkbreherstvo je ozakonjeno, a štrajkovi se razbijaju najgrubljom, najamničkom oružanom silom. Radnici se izbacuju iz preduzeća na ulice, ne hiljadama već stotinama hiljada i milionima, ako više nisu potrebni za stvaranje profita poslodavcima.

Tako se postupa s radnicima i u drugim zemljama gdje vlada demokratija zapadnog tipa. U toj demokratiji su veliki finansijski špekulanti upropašćivali na hiljade farmera, oduzimajući im, često i nasilno, zemlju u bescjenje, bilo u cilju izgradnje raznih objekata, bilo u cilju kapitalističkog načina obrađivanja.

(…)

Govori se o slobodnoj štampi u Americi i drugim zemljama sa sličnom demokratijom. A kakva je to sloboda štampe, npr. u Americi? Sva važnija štampa se nalazi u rukama raznih finansijskih društava koja diktiraju štampi da piše onako kako njima odgovara, odnosno – kako odgovara finasijskoj oligariji, reakciji uopšte. Ona dozvoljavaju ponekad da se napiše i neki članak s nijansama istine, ali samo ako to njima nosi profit, ako je senzacija – a senzacija nosi profit. Pisanje raznih kleveta, kontradiktornih neistina, potpuno je u toj demokratiji moralno i svakodnevno.

J. B. Tito, članak u Komunistu, 1. oktobar 1946.


Ko je na ulicama Atine ubijao borce koji su se borili protiv Hitlera i hitlerovske klike? Engleske trupe. A kad se pokazalo da one ne mogu postići ono što hoće, onda su došli Amerikanci sa svojim dolarima. I oni se otvoreno miješaju. Trumanova doktrina ne znači ništa drugo, nego stvaranje strateških baza u Evropi i na drugim tačkama svijeta za okruživanje Sovjetskog Saveza i drugih istinski demokratskih država na Istoku. To znači ta Trumanova doktrina, doktrina porobljavanja drugih naroda; to znači ta demokratija o kojoj oni pričaju. Laž je ta demokratija, laž u koju su se uvjerili svi narodi svijeta.

Govor na Osnivačkom kongresu Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata (1947)



Preuzeto iz: Josip Broz Tito, Govori i članci (tom 2 i 3), Zagreb 1959.

Priredio: Petar Dragišić

Napoleon – 200 godina posle (Miloš Mišić)

Petog maja 1821. godine na Svetoj Jeleni, u egzilu, tačnije u britanskom zatočeništvu, šest godina nakon Vaterloa, umro je Napoleon I Bonaparta, francuski general, vojskovođa, prvi konzul (1799-1804) i, najzad, car Francuske (1804-1814, ,,Sto dana“ 1815). Uzrok Napoleonove smrti je, najverovatnije, bio rak želuca, od kojeg su umrli njegov otac, mladji brat Lisjen, a takođe i, po svemu sudeći, mlađa sestra Polina (ukupno njih troje od osmoro dece Šarla (Karla) Bonaparte i Leticije Ramolino), iako do danas postoje kontroverze i spekulacije u vezi sa mogućim trovanjem, zbog vrlo visokog nivoa arsenika nađenog u vlasima njegove kose, što se, međutim, pripisuje činjenici da se arsenik u to vreme koristio u tapetama i farbama.

Kako god bilo, uprkos svojoj poslednjoj želji, da počiva ,,na obalama Sene, među francuskim narodom, koji je toliko voleo’’, iskazanoj u testamentu u kome je još, između ostalog, rekao i: ,,Umirem prerano, ubila me engleska oligarhija’’, po odluci lokalnih britanskih vlasti, Napoleon je sahranjen na Sv. Jeleni u ,,Dolini zdravaca’’ (Sane Valley). Pod jednom vrbom. Tačnije, pod više njih. Tu će i ostati narednih devetnaest godina.

Francuska je pre 1789. godine i izbijanja revolucije imala između 22 i 26 miliona stanovnika, što je, po nekim procenama, bilo jednako ili malo više od Rusije (oko 23 miliona), čineći je možda najvećom državom u Evropi po broju stanovnika u tom trenutku. U Francuskim revolucionarnim (1792-1802) i Napoleonovim (1803-1815) ratovima stradalo je oko 6 miliona Evropljana, od čega oko 2 miliona Francuza. Dakle, za malo više od 20 godina rata Francuske sa ostatkom Evrope, kreativno se može reći ,,sa celim svetom’’, jer ondašnja Evropa je, s obzirom na evropske kolonijalne posede i da su SAD bile tek u povoju, mnogo više bila ,,ceo svet’’ nego što je to danas, od Lisabona do Moskve, kosti je ostavilo skoro 10% stanovništva Francuske. Konačni Napoleonov poraz kod Vaterloa značio je i kraj ,,Drugog stogodišnjeg rata’’, kako neki istoričari nazivaju seriju konflikata, od 1714. godine i kraja Rata za Špansko nasleđe, preko Rata za austrijsko nasleđe (1740-1748), Sedmogodišnjeg rata (1756-1763) i Američkog rata za nezavisnost (1775-1783), sve do već pomenutih Francuskih revolucionarnih i Napoleonovih ratova, između Velike Britanije i Francuske oko hegemonije u Evropi i svetu.

Na Bečkom kongresu je Francuska bila glavna tema na način na koji će to biti Nemačka na Versajskoj mirovnoj konferenciji nešto više od sto godina kasnije. Ipak, od sudbine carske, a još više, Hitlerove, nacističke Nemačke, Francusku su spasli, sukob i pat pozicija oko ,,podele plena’’ među pobednicima, a malo više potreba za evropskom ravnotežom snaga. Naime, Rusija je zahtevala celu Poljsku, a Pruska celu Saksoniju, čemu se suprotstavljala Austrija koju je podržala Britanija) što je francuski ministar spoljnih poslova Taljeran, čovek vrlo živopisne i, najblaže moguće rečeno, kontroverzne biografije, iskoristio i Francusku ,,vratio u igru’’. On je, naime, Francusku uveo u tajni savez sa Austrijom i Britanijom koji je predviđao rat sa Rusijom i Pruskom, ako ove ne bi odustale od svojih pretenzija. Manevar je uspeo, a Pruska i Rusija su umerile svoje prvobitne zahteve.

Francuska je vraćena na granice, uz neke manje strateške ispravke na svoju štetu, od pre 1792. godine, skoro polovina njene teritorije je bila okupirana tri godine (uz obavezu izdržavanja okupacionih trupa), dok nije isplaćena pozamašna ratna odšteta od 700 miliona franaka, izgubila je i jedan manji deo dotadašnjih kolonija, a oko nje je formiran i sanitarni kordon formiranjem Kraljevine Nizozemske od današnje Belgije (tada austrijske Nizozemske) i Holandije, dovođenjem Pruske u Rajnsku oblast, a Austrije u severnu Italiju. Francuskoj je, na taj način, praktično onemogućeno da se širi dalje u Evropi, iako će ,,severni bedem’’ biti probijen odvajanjem Belgije od Holandije u Belgijskoj revoluciji 1830-1831, jednom od odjeka Julske revolucije u Francuskoj 1830. godine, kao što će Napoleonov sinovac Luj Napoleon – Napoleon III povratiti Nicu i Savoju, ali će to biti preskupo plaćeno stvaranjem ujedinjene Italije.

Ipak, uprkos svemu, čovek koji je iza sebe ostavio ruševine i još za života dobio nadimak ,,Korzikansko čudovište’’, umro je daleko od Francuske, u zatočeništvu Britanaca, svojih ljutih rivala (od kojih je i dobio pomenuti nadimak) pa i neprijatelja, a, gotovo po pravilu, i vrlo strasnih neprijatelja Francuske. Upravo će ta činjenica, uz nezadovoljstvo unutrašnjom, ali pre svega spoljnom politikom (podređenost Francuske Britaniji, ali i ostalim evropskim silama pobednicama) novih vlasti nakon 1815. godine doprineti stvaranju nostalgije i romantičnog sećanja na Napoleonovo doba.

Stvaranju te, kako bi rekao jedan naš sociolog i novinar, ,,posthumne harizme’’, iako je Napoleonova harizma bila očigledna još tokom njegovog života, doprinosili su, kako (porodični i drugi) narativi ratnih veterana, tako i književnici i pesnici poput Pjera de Beranžera, koji je u dva maha hapšen i stavljan u zatvor (1821, 1828) od strane burbonskog režima, Viktora Igoa koji je napisao ,,Odu spomeniku’’, srušenom 1815. godine, a obnovljenom 1833. godine, na Trgu Vendom, Balzaka i Stendala, koji je otišao tako daleko da je u jednom romanu iz 1837. godine, u predgovoru napisao: ,,Ljubav prema Napoleonu jedina je strast koja je ostala u meni’’, a samog Napoleona nazvao ,,najvećim čovekom koga je svet video, posle Cezara’’. Čak je i jedan od najvatrenijih protivnika Napoleona, pristalica Burbona, čuveni Šatobrijan, pisao: ,,Svet pripada Napoleonu. Živeći, nije uspeo da pokori svet; mrtav ga poseduje’’.

Sva ta nostalgija i romantično sećanje, naročito nakon Julske revolucije, uz dugoročne razloge, poput obnove imperijalnog prestiža nakon osvajanja Alžira 1830. godine, prvog većeg samostalnog spoljnopolitičkog uspeha nakon 1815. godine, zbog čega će Alžir biti simbolički važan Francuzima i 130 godina kasnije, francuske intervencije u Belgiji 1831. godine, obnovljene strateške dileme u francuskim vladajućim krugovima – saradnja ili konfrontacija sa Britanijom, zatim kratkoročne (završetak Trijumfalne kapije 1836. godine, započete u Napoleonovo vreme), a može se čak reći i dnevno-političke razloge, kao što je želja tadašnjeg predsednika francuske vlade i ministra spoljnih poslova, istoričara, autora možda najobimnije istorije Francuske revolucije i perioda Konzulstva i Carstva (1789-1815), ali i prvog predsednika Treće republike (nakon 1871.) Luja Adolfa Tjera da početkom 1840. godine u jeku Druge egipatske krize, da legitimitet svojoj ofanzivnoj spoljnoj politici i sebi podigne popularnost, (u čemu nije uspeo, budući da je smenjen u drugoj polovini te godine), sve to zajedno će doprineti da kovčeg sa Napoleonovim posmrtnim ostacima bude dopremljen sa Sv. Jelene i ponovo sahranjen, uz državne i vojne počasti, u crkvi Doma Invalida u Parizu, 15. decembra 1840. godine. Na današnji izgled sarkofaga čekalo se još 21 godinu, u vreme njegovog sinovca Napoleona III. Zanimljivo je pomenuti da je kamen za sarkofag, ironičnom igrom sudbine i istorije, nabavljen iz tadašnje carske Rusije.

Napoleon je ovim činom, simbolički, rehabilitovan. A sa njim, moglo bi se reći, i njegova, odnosno tadašnja francuska državna politika.

Sličan tretman, u nešto drugačijim okolnostima, 20-ih i 30-ih godina 20. veka, dobiće i njegovi maršali – ,,Maršali carstva’’, koji će dobiti svoje bulevare koji ,,okružuju’’ Pariz. Gotovo svi. Svi osim sedmorice. Četvorica su dobila svoje ,,obične’’ ulice, ali trojica se smatraju ,,izdajnicima Francuske’’. Prvi je Bernadot, osnivač sadašnje švedske dinastije, koji je 1810. godine izabran za budućeg kralja Švedske, da bi se 1813. godine, tada još uvek kao regent, okrenuo protiv Francuske, ušavši u Šestu koaliciju. Drugi je Gruši, koji se smatra odgovornim (iako bez suštinskog tj. realnog razloga) za poraz na Vaterlou, jer se nije uključio u bitku. I na kraju, tu je maršal Marmon koji je, prilikom prvog Napolenovog pada 1814. godine, sa svojim odredom vojske prebegao saveznicima, doprinevši tako da Napoleon, umesto uslovne abdikacije u korist svog sina, potpiše bezuslovnu abdikaciju, a zatim je verno služio Burbonima sve do Julske revolucije, kada je neuspešno pokušao da je uguši, na kraju završivši u egzilu sve do svoje smrti 1852. godine. Njegovo ime će vrlo dugo ostati sinonim za izdajnika.

Napoleon i dan-danas, nakon svega što se od 1840. godine izdešavalo u francuskoj, evropskoj i svetskoj istoriji, u momentu kada se u SAD ruše ,,politički nekorektni’’ spomenici određenim ličnostima, i u svoje i u današnje vreme, ništa manje kontroverznim, ništa manje ,,krvavih ruku’’ ili, iz današnje perspektive, ,,ideološki nepodobnim’’, mirno ,,spava’’ u svom sarkofagu.

Valjda to najbolje pokazuje šta se u istoriji zapravo pamti, odnosno – šta je vredno sećanja. 

Miloš Mišić