Petog maja 1821. godine na Svetoj Jeleni, u egzilu, tačnije u britanskom zatočeništvu, šest godina nakon Vaterloa, umro je Napoleon I Bonaparta, francuski general, vojskovođa, prvi konzul (1799-1804) i, najzad, car Francuske (1804-1814, ,,Sto dana“ 1815). Uzrok Napoleonove smrti je, najverovatnije, bio rak želuca, od kojeg su umrli njegov otac, mladji brat Lisjen, a takođe i, po svemu sudeći, mlađa sestra Polina (ukupno njih troje od osmoro dece Šarla (Karla) Bonaparte i Leticije Ramolino), iako do danas postoje kontroverze i spekulacije u vezi sa mogućim trovanjem, zbog vrlo visokog nivoa arsenika nađenog u vlasima njegove kose, što se, međutim, pripisuje činjenici da se arsenik u to vreme koristio u tapetama i farbama.

Kako god bilo, uprkos svojoj poslednjoj želji, da počiva ,,na obalama Sene, među francuskim narodom, koji je toliko voleo’’, iskazanoj u testamentu u kome je još, između ostalog, rekao i: ,,Umirem prerano, ubila me engleska oligarhija’’, po odluci lokalnih britanskih vlasti, Napoleon je sahranjen na Sv. Jeleni u ,,Dolini zdravaca’’ (Sane Valley). Pod jednom vrbom. Tačnije, pod više njih. Tu će i ostati narednih devetnaest godina.

Francuska je pre 1789. godine i izbijanja revolucije imala između 22 i 26 miliona stanovnika, što je, po nekim procenama, bilo jednako ili malo više od Rusije (oko 23 miliona), čineći je možda najvećom državom u Evropi po broju stanovnika u tom trenutku. U Francuskim revolucionarnim (1792-1802) i Napoleonovim (1803-1815) ratovima stradalo je oko 6 miliona Evropljana, od čega oko 2 miliona Francuza. Dakle, za malo više od 20 godina rata Francuske sa ostatkom Evrope, kreativno se može reći ,,sa celim svetom’’, jer ondašnja Evropa je, s obzirom na evropske kolonijalne posede i da su SAD bile tek u povoju, mnogo više bila ,,ceo svet’’ nego što je to danas, od Lisabona do Moskve, kosti je ostavilo skoro 10% stanovništva Francuske. Konačni Napoleonov poraz kod Vaterloa značio je i kraj ,,Drugog stogodišnjeg rata’’, kako neki istoričari nazivaju seriju konflikata, od 1714. godine i kraja Rata za Špansko nasleđe, preko Rata za austrijsko nasleđe (1740-1748), Sedmogodišnjeg rata (1756-1763) i Američkog rata za nezavisnost (1775-1783), sve do već pomenutih Francuskih revolucionarnih i Napoleonovih ratova, između Velike Britanije i Francuske oko hegemonije u Evropi i svetu.

Na Bečkom kongresu je Francuska bila glavna tema na način na koji će to biti Nemačka na Versajskoj mirovnoj konferenciji nešto više od sto godina kasnije. Ipak, od sudbine carske, a još više, Hitlerove, nacističke Nemačke, Francusku su spasli, sukob i pat pozicija oko ,,podele plena’’ među pobednicima, a malo više potreba za evropskom ravnotežom snaga. Naime, Rusija je zahtevala celu Poljsku, a Pruska celu Saksoniju, čemu se suprotstavljala Austrija koju je podržala Britanija) što je francuski ministar spoljnih poslova Taljeran, čovek vrlo živopisne i, najblaže moguće rečeno, kontroverzne biografije, iskoristio i Francusku ,,vratio u igru’’. On je, naime, Francusku uveo u tajni savez sa Austrijom i Britanijom koji je predviđao rat sa Rusijom i Pruskom, ako ove ne bi odustale od svojih pretenzija. Manevar je uspeo, a Pruska i Rusija su umerile svoje prvobitne zahteve.

Francuska je vraćena na granice, uz neke manje strateške ispravke na svoju štetu, od pre 1792. godine, skoro polovina njene teritorije je bila okupirana tri godine (uz obavezu izdržavanja okupacionih trupa), dok nije isplaćena pozamašna ratna odšteta od 700 miliona franaka, izgubila je i jedan manji deo dotadašnjih kolonija, a oko nje je formiran i sanitarni kordon formiranjem Kraljevine Nizozemske od današnje Belgije (tada austrijske Nizozemske) i Holandije, dovođenjem Pruske u Rajnsku oblast, a Austrije u severnu Italiju. Francuskoj je, na taj način, praktično onemogućeno da se širi dalje u Evropi, iako će ,,severni bedem’’ biti probijen odvajanjem Belgije od Holandije u Belgijskoj revoluciji 1830-1831, jednom od odjeka Julske revolucije u Francuskoj 1830. godine, kao što će Napoleonov sinovac Luj Napoleon – Napoleon III povratiti Nicu i Savoju, ali će to biti preskupo plaćeno stvaranjem ujedinjene Italije.

Ipak, uprkos svemu, čovek koji je iza sebe ostavio ruševine i još za života dobio nadimak ,,Korzikansko čudovište’’, umro je daleko od Francuske, u zatočeništvu Britanaca, svojih ljutih rivala (od kojih je i dobio pomenuti nadimak) pa i neprijatelja, a, gotovo po pravilu, i vrlo strasnih neprijatelja Francuske. Upravo će ta činjenica, uz nezadovoljstvo unutrašnjom, ali pre svega spoljnom politikom (podređenost Francuske Britaniji, ali i ostalim evropskim silama pobednicama) novih vlasti nakon 1815. godine doprineti stvaranju nostalgije i romantičnog sećanja na Napoleonovo doba.

Stvaranju te, kako bi rekao jedan naš sociolog i novinar, ,,posthumne harizme’’, iako je Napoleonova harizma bila očigledna još tokom njegovog života, doprinosili su, kako (porodični i drugi) narativi ratnih veterana, tako i književnici i pesnici poput Pjera de Beranžera, koji je u dva maha hapšen i stavljan u zatvor (1821, 1828) od strane burbonskog režima, Viktora Igoa koji je napisao ,,Odu spomeniku’’, srušenom 1815. godine, a obnovljenom 1833. godine, na Trgu Vendom, Balzaka i Stendala, koji je otišao tako daleko da je u jednom romanu iz 1837. godine, u predgovoru napisao: ,,Ljubav prema Napoleonu jedina je strast koja je ostala u meni’’, a samog Napoleona nazvao ,,najvećim čovekom koga je svet video, posle Cezara’’. Čak je i jedan od najvatrenijih protivnika Napoleona, pristalica Burbona, čuveni Šatobrijan, pisao: ,,Svet pripada Napoleonu. Živeći, nije uspeo da pokori svet; mrtav ga poseduje’’.

Sva ta nostalgija i romantično sećanje, naročito nakon Julske revolucije, uz dugoročne razloge, poput obnove imperijalnog prestiža nakon osvajanja Alžira 1830. godine, prvog većeg samostalnog spoljnopolitičkog uspeha nakon 1815. godine, zbog čega će Alžir biti simbolički važan Francuzima i 130 godina kasnije, francuske intervencije u Belgiji 1831. godine, obnovljene strateške dileme u francuskim vladajućim krugovima – saradnja ili konfrontacija sa Britanijom, zatim kratkoročne (završetak Trijumfalne kapije 1836. godine, započete u Napoleonovo vreme), a može se čak reći i dnevno-političke razloge, kao što je želja tadašnjeg predsednika francuske vlade i ministra spoljnih poslova, istoričara, autora možda najobimnije istorije Francuske revolucije i perioda Konzulstva i Carstva (1789-1815), ali i prvog predsednika Treće republike (nakon 1871.) Luja Adolfa Tjera da početkom 1840. godine u jeku Druge egipatske krize, da legitimitet svojoj ofanzivnoj spoljnoj politici i sebi podigne popularnost, (u čemu nije uspeo, budući da je smenjen u drugoj polovini te godine), sve to zajedno će doprineti da kovčeg sa Napoleonovim posmrtnim ostacima bude dopremljen sa Sv. Jelene i ponovo sahranjen, uz državne i vojne počasti, u crkvi Doma Invalida u Parizu, 15. decembra 1840. godine. Na današnji izgled sarkofaga čekalo se još 21 godinu, u vreme njegovog sinovca Napoleona III. Zanimljivo je pomenuti da je kamen za sarkofag, ironičnom igrom sudbine i istorije, nabavljen iz tadašnje carske Rusije.

Napoleon je ovim činom, simbolički, rehabilitovan. A sa njim, moglo bi se reći, i njegova, odnosno tadašnja francuska državna politika.

Sličan tretman, u nešto drugačijim okolnostima, 20-ih i 30-ih godina 20. veka, dobiće i njegovi maršali – ,,Maršali carstva’’, koji će dobiti svoje bulevare koji ,,okružuju’’ Pariz. Gotovo svi. Svi osim sedmorice. Četvorica su dobila svoje ,,obične’’ ulice, ali trojica se smatraju ,,izdajnicima Francuske’’. Prvi je Bernadot, osnivač sadašnje švedske dinastije, koji je 1810. godine izabran za budućeg kralja Švedske, da bi se 1813. godine, tada još uvek kao regent, okrenuo protiv Francuske, ušavši u Šestu koaliciju. Drugi je Gruši, koji se smatra odgovornim (iako bez suštinskog tj. realnog razloga) za poraz na Vaterlou, jer se nije uključio u bitku. I na kraju, tu je maršal Marmon koji je, prilikom prvog Napolenovog pada 1814. godine, sa svojim odredom vojske prebegao saveznicima, doprinevši tako da Napoleon, umesto uslovne abdikacije u korist svog sina, potpiše bezuslovnu abdikaciju, a zatim je verno služio Burbonima sve do Julske revolucije, kada je neuspešno pokušao da je uguši, na kraju završivši u egzilu sve do svoje smrti 1852. godine. Njegovo ime će vrlo dugo ostati sinonim za izdajnika.

Napoleon i dan-danas, nakon svega što se od 1840. godine izdešavalo u francuskoj, evropskoj i svetskoj istoriji, u momentu kada se u SAD ruše ,,politički nekorektni’’ spomenici određenim ličnostima, i u svoje i u današnje vreme, ništa manje kontroverznim, ništa manje ,,krvavih ruku’’ ili, iz današnje perspektive, ,,ideološki nepodobnim’’, mirno ,,spava’’ u svom sarkofagu.

Valjda to najbolje pokazuje šta se u istoriji zapravo pamti, odnosno – šta je vredno sećanja. 

Miloš Mišić