Урбанизација није само ход у виши цивилизацијски ниво живота, већ и бекство од суочавања са основним есхатолошким и егзистенцијалним питањима. Није привлачан само урбани начин живота, већ управо оно на шта се урбанизовани грађанин неискрено жали, привлачна је репетитивност урбаног понашања, његова опсесивност, чија је основна сврха иста као и код било које друге опсесије – да сакрије, прикрије психолошки немир пред којим савремени појединац стоји, и који више није у стању да га на природан начин решава, пошто је изгубио праву, трансцендовану, религиозност.

У урбаним условима заиста је све “лако”. Не само купити и подгрејати млеко и спремити ручак или вечеру, огрејати се, или склонити од кише. Много је важније то што је лако избећи суочавање са смрћу, непосредно суочавање са самим животом, избегавање сусрета са другим личностима, лако је избећи љубав, радост, тугу, свађу или помирење. У општој опсесивности варошког живота све је дато, али је све и одузето, или бар посредовано, са нејасним границама датости и одузетости. Појединац не само да је уоквирен мноштвом деперсонализованих операција које мора да обави, већ и плаштом деперсонализованих установа које замењују његово учешће у у свим важнијим сегментима његове егзистенције. Ако је појединац болестан, преузеће га једна установа, болест ће постати њена брига, на известан начин она ће преузети ту болест од појединца, замениће га у његовој сопственој болести, и замениће и најближу околину болесника. Радост и зебњу рађања новог живота преузеће такође нека установа, тамо негде одиграће се тај чин, под неким бројем. Нема више ни интиме смрти, суочавања с њом, она се одиграва у неким установама, у кревету под неким бројем, деперсонализовано, без присуства рођака, пријатеља, познаника, само уз присуство установе, која замењује све, и суочавање са смрћу, и страх од ње.

То је накнадна димензија рада институционализованог система, због које све диктатуре морају почивати управо на механизмима институционалне машинерије. Она прва димензија тиче се моћи институционалне машинерије да додељује судбину појединцима, да им одређује место, правце и токове живота, а ова друга замајава људе, уместо егзистенције подмеће им процедуру егзистирања, уместо есхатологије подмеће им баналност, уместо смисла постојања намеће им парцијална решења свакодневних брига, што је све за једну диктатуру подједнако важно као и оно прво. Али то је такође потребно и такозваним либералним режимима, који су принципе либерализма довели до апсурда, који врше још већу и потпунију (тоталнију) урбанизацију но у диктатурама. Тим режимима подједнако је неопходна урбанизација са лажним механизмима егзистирања, јер су својим лажним либерализмом, а стварно скривеним тоталитаризмом, довели егзистенцију појединца до апсурда, и они једино могу преживети уколико лажним механизмима понашања замајавају тог појединца све до његове бесмислене смрти.

С тим питањима могао сам се суочити на селу, не у граду. Тамо је сусрет с небом, са звезданим простором прав, незаобилазан, тамо се звезде руком могу дохватити. Треба живети довољно дуго у селу, не у пролазу, у неком трку, већ једноставно треба живети тамо, сусрести се очи у очи са својом женом, или она са својим мужем, без посредовања друштвених механизама, треба чути ветар, видети кишу, ослушнути лет птица, утонути у ноћне звуке шума и поља. Треба присуствовати рађању живота и његовој смрти, наћи се у средишту тих процеса, лицем у лице, непосредовано, без подвала у бекству од себе самог, и само тада је могуће схватити трансцендентну природу религиозног веровања, За тај сусрет са трансценденцијом живота и смрти потребна је храброст човека, а он је има све мање, као што у себи носи све мање религиозности, и због тога је бекство са села у град стварно бекство од себе самог. Град прикрива све беде егзистенције, и све кукавичлуке. На селу није могуће кријумчарење кроз егзистенцију, у граду јесте, и зато он толико одговара апсурдном либерализму и другим сличним тоталитарним идеологијама.

(29.10.1981)

Драган Крстић, Психолошке белешке V, 1978-1981, Нови Сад; Балканија, 2018, 406-408.