Glavni nosioci borbe protiv komunističkog pokreta otpora na teritoriji vojnog zapovednika za Srbiju bili su službenici Odeljenja specijalne policije. Ovaj segment kolaboracionističke uprave nastao je od Odeljenja opšte policije čiji članovi su u međuratnom periodu bili najbolji poznavaoci organizacione strukture, oblika delovanja i kadrova KPJ.
Odsek je „ispleo“ mrežu poverenika preko kojih je dolazio do operativnih podataka. Ulicama Beograda kružila je ekipa agenata zadužena da prijavi policiji poznate komuniste; obrazovana je kartoteka u kojoj su se nalazila lična dosijea uhapšenih i osumnjičenih. Šef IV odseka Božidar Bećarević i njegovi činovnici nastojali su da kontrolišu sve pore beogradskog društva. Nadzirani su fabrički radnici, štampari, novinari, ugostitelji, domaćice, univerzitetski profesori i sve druge društvene grupe, organizacije, ustanove i preduzeća, za koje je odsek imao saznanja da među njima ima komunista ili je verovao da su od važnosti za Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ).
Na osnovu operativnih podataka, Bećarević je izdavao nalog za hapšenje sumnjivih lica. Na adresu su odlazili agenti, a u određenim slučajevima i referenti i nakon pretresa privodili osumnjičene. Praksa je bila i da određeni broj službenika ostane u smeštaju uhapšenog kako bi priveo sve koji bi se pojavili „na vratima“. Tokom celokupnog procesa istrage uhapšenici su provodili vreme u pritvoru Odeljenja Specijalne policije koji se nalazio u centrali na Obilićevom vencu i u kasnijem periodu novoobrazovanom zatvoru u Đušinoj ulici.
Glavni i osnovni metod, kojim su islednici koristili kako bi iznudili priznanje, bio je primenjivanje fizičke i psihičke torture. Uhapšenici su udarani po tabanima, tučeni goveđom žilom i vrećicama peska po telu, vezivani, verbalno vređani itd. Udaranje po tabanima „izazivalo je velike potkožne krvne podlive koji su se kasnije inficirali i zagnojili“. Ovo je bio samo početni stadijum jer su zagnojeni podlivi pucali, što je dovodilo do otpadanja kože i ostavljalo „otvorene i bolne rane koje su zjapile od prstiju do pete“.
Autentično svedočenje o tome na koji način je vršeno isleđivanje sa primenom fizičke i psihičke torture ostavila je komunistička ilegalka Danica Karišić: „Prvo saslušanje počelo je odmah po mom dovođenju u zatvor oko 6 čas. popodne i trajalo je do pola dva sata idućeg dana, tj. ponoći. Prvo me je Novković (Momčilo: primedba R. R.) sa ostalim agentima pretresao i oduzeli su mi sat a docnije i prsten, koji mi nisu nikada vratili. Bila sam uvedena u jednu sobu oko mene su stajali agenti a prema meni Novković. Novković me je prvo pitao da li znam gde se nalazim a kada sam mu odgovorila da ne znam, odgovorio mi je da ću saznati ’jer je specijalni odsek i to specijalno za komuniste’. […] Naglasio mi je da ako neću da pričam odvešće me u ’klaonicu’. Što ja još nisam znala šta je. Pošto nisam htela ništa da kažem, agenti su počeli da me udaraju pesnicama po licu i bradi, tako da sam letela od jednog od drugog. Kako sam docnije saznala, oni su ovaj način batinanja nazivali: ’dobacivanje da se seti’. Pošto ni tada nisam priznala preveli su me u Vitasovu (Jovan: primedba R. R.) kancelariju, koju su nazivali ’klaonica’; sav pod i zidovi bili su umrljani krvlju, a u njoj je bilo raznih sprava za mučenje i batinanje. Tu su mi agenti vezali noge, Novaković me udario u leđa te sam pala ničice, a zatim su mi vezali i noge spojivši ih sa rukama. Novković mi je rekao da će sad početi a ako budem htela da pričam da mrdnem prstima. Radio je svirao da se ne bi čulo napolju. […] Pošto nisam odgovarala tukli su me po tabanima i rukama žilom, a zatim motkom po celom telu i grudima naročito. Tukli su me i po polnom organu. Psovali su i pretili mi, nazivali me kurvom i najgorim izrazima.“
Komunistički pokret otpora ušao je u Drugi svetski rat sa brojčano nedovoljnom i neadekvatnom kadrovskom bazom neophodnom za ostvarivanje strategije ovog pokreta otpora. Preslikano stanje bilo je i u glavnom gradu Kraljevine Jugoslavije. U ovom kontekstu, sagledavajući podatke da je prema našem istraživanju delovanjem Specijalne policije od 1941. do 1944. uhapšeno više hiljada ljudi, a „procesuirano“ oko 880 ljudi (od čega je 55% uhapšeno 1942, 28% uhapšeno 1943, 13% uhapšeno 1941. i 4% uhapšeno 1944) stičemo uvid u razmere razaranja kadrovske baze KPJ u Beogradu. Nesumnjivo je da su se operacije hapšenja izvedene u prvoj polovini 1942. s obzirom na broj i strukturu uhapšenih najpogubnije odrazile na rad ovog pokreta otpora.
O intenzitetu represije svedoči podatak da je tokom pune dve kalendarske godine 1942. i 1943. u svakom mesecu izvršeno hapšenje više ljudi, čime su komunistički ilegalci radeći u ovom gradu konstantno morali da „gledaju preko ramena“. Starosna struktura uhapšenih ukazuje nam da je najviše stradao mlađi i srednji kadar, što je razumljivo s obzirom da je isti bio dominantan u kadrovskoj bazi. Pored kadrova hapšenjima je prekidan rad i policija je otkrila organizacionu strukturu, metodologiju rada i oblike delatnosti ovog pokreta otpora.
Od 880 ljudi 41% je streljano, 18% pušteno nakon izdržavanja kazne, 15% odvedeno je na prinudi rad, 13% nismo uspeli da utvrdimo dalju sudbinu, 8% je sprovedeno u Smederevsku Palanku, 3% ubijeno je tokom istrage i 2% predato je drugim delovima okupacionog režima. Visok procenat streljanih bio je u potpunosti u skladu sa represivnom politikom okupatora na teritoriji okupirane Srbije čija je suština bila da prema onima koji pokušavaju da ugroze interese Trećeg rajha nije bilo milosti. O tome svedoče i primeri ubijanja maloletnika i tek porođenih žena.
Organizaciona struktura beogradskih komunista funkcionisala je po principu spojenih karika. Ukoliko bi policija uspela da prilikom hapšenja pronađe jednog člana koji je spreman da sarađuje, postojale su velike šanse da se provala proširi. Ključni faktor koji je odlučivao koje razmere će hapšenja poprimiti bila je činjenica koliko visoko je u organizacionoj strukturi uhapšena osoba. Hapšenje sekretara rejona dovodila su do otkrivanja svih aktiva unutar istog, a hapšenje članova Mesnog Komiteta po prirodi stvari dovodio je do obimnih hapšenja na više nivoa. Čvrsto držanje jednog od konspirativnih pravila da ljudima sa kojima sarađuješ pružaš samo neophodne informacije, mogla je da zaustavi provalu. O ovome svedoči slučaj Stevana Jovičića, člana MK KPJ za Beograd čije bekstvo nisu mogli da nadomeste informacijama iz preostalih saslušanja, što je rejone koje je isti vodio ostavilo izvan dometa policije.
Nepridržavanje konspirativnih pravila skupo je koštalo beogradske komuniste. Na primer Janko Lisjak, sekretar MK KPJ za Beograd otkriven je uz pomoć čoveka koji mu je donosio hleb. Jasno je da je on uživao njegovo neprikosnoveno poverenje i da je ovaj iskusni ilegalac smatrao da za ovu nevažnu stvar nije neophodno da angažuje posrednika. Prelazak pojedinaca u suprotni tabor bio je značajan „vetar u leđa“ policiji. Ovi ljudi u su u većini birani iz korpusa uhapšenih funkcionera, što je podrazumevalo da poznaju veliki broj kadrova, oblike i način delovanja, lokacije na kojima su se održavali sastanci, sistem veza i metode sakupljanja priloga i distribucije propagandnog materijala.
Ovo su bili samo periferni razlozi koji su dodatno prouzrokovali veliki broj hapšenja komunističkih ilegalaca u Beogradu. Ključ uspeha okupacionog režima u borbi protiv ovog pokreta otpora krije se u službenicima Odeljenja specijalne policije koji su poznavali predratne kadrove, strukturu i oblike rada, koji su tokom okupacije usmereni i motivisani samo da rade na ovom sektoru, koji su usled popuštanja stega i dolaska „poslodavca“ koji je sprovodio surovu represiju vršili fizičku i psihičku torturu nad uhapšenima i koji su unapređivali tehnike rada u skladu sa novonastalom situacijom.
Prema knjizi Rade Ristanović, Beogradski komunisti. Komunistički pokret otpora u okupiranom Beogradu 1941-1944, Beograd: Institut za savremenu istoriju/Catena mundi 2022.
Stella polare 