Glavni nosioci borbe protiv komunističkog pokreta otpora na teritoriji vojnog zapovednika za Srbiju bili su službenici Odeljenja specijalne policije. Ovaj segment kolaboracionističke uprave nastao je od Odeljenja opšte policije čiji članovi su u međuratnom periodu bili najbolji poznavaoci organizacione strukture, oblika delovanja i kadrova KPJ.
Odsek je „ispleo“ mrežu poverenika preko kojih je dolazio do operativnih podataka. Ulicama Beograda kružila je ekipa agenata zadužena da prijavi policiji poznate komuniste; obrazovana je kartoteka u kojoj su se nalazila lična dosijea uhapšenih i osumnjičenih. Šef IV odseka Božidar Bećarević i njegovi činovnici nastojali su da kontrolišu sve pore beogradskog društva. Nadzirani su fabrički radnici, štampari, novinari, ugostitelji, domaćice, univerzitetski profesori i sve druge društvene grupe, organizacije, ustanove i preduzeća, za koje je odsek imao saznanja da među njima ima komunista ili je verovao da su od važnosti za Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ).
Na osnovu operativnih podataka, Bećarević je izdavao nalog za hapšenje sumnjivih lica. Na adresu su odlazili agenti, a u određenim slučajevima i referenti i nakon pretresa privodili osumnjičene. Praksa je bila i da određeni broj službenika ostane u smeštaju uhapšenog kako bi priveo sve koji bi se pojavili „na vratima“. Tokom celokupnog procesa istrage uhapšenici su provodili vreme u pritvoru Odeljenja Specijalne policije koji se nalazio u centrali na Obilićevom vencu i u kasnijem periodu novoobrazovanom zatvoru u Đušinoj ulici.
Svetozar Vujković (iz kolekcije autora)
Glavni i osnovni metod, kojim su islednici koristili kako bi iznudili priznanje, bio je primenjivanje fizičke i psihičke torture. Uhapšenici su udarani po tabanima, tučeni goveđom žilom i vrećicama peska po telu, vezivani, verbalno vređani itd. Udaranje po tabanima „izazivalo je velike potkožne krvne podlive koji su se kasnije inficirali i zagnojili“. Ovo je bio samo početni stadijum jer su zagnojeni podlivi pucali, što je dovodilo do otpadanja kože i ostavljalo „otvorene i bolne rane koje su zjapile od prstiju do pete“.
Autentično svedočenje o tome na koji način je vršeno isleđivanje sa primenom fizičke i psihičke torture ostavila je komunistička ilegalka Danica Karišić: „Prvo saslušanje počelo je odmah po mom dovođenju u zatvor oko 6 čas. popodne i trajalo je do pola dva sata idućeg dana, tj. ponoći. Prvo me je Novković (Momčilo: primedba R. R.) sa ostalim agentima pretresao i oduzeli su mi sat a docnije i prsten, koji mi nisu nikada vratili. Bila sam uvedena u jednu sobu oko mene su stajali agenti a prema meni Novković. Novković me je prvo pitao da li znam gde se nalazim a kada sam mu odgovorila da ne znam, odgovorio mi je da ću saznati ’jer je specijalni odsek i to specijalno za komuniste’. […] Naglasio mi je da ako neću da pričam odvešće me u ’klaonicu’. Što ja još nisam znala šta je. Pošto nisam htela ništa da kažem, agenti su počeli da me udaraju pesnicama po licu i bradi, tako da sam letela od jednog od drugog. Kako sam docnije saznala, oni su ovaj način batinanja nazivali: ’dobacivanje da se seti’. Pošto ni tada nisam priznala preveli su me u Vitasovu (Jovan: primedba R. R.) kancelariju, koju su nazivali ’klaonica’; sav pod i zidovi bili su umrljani krvlju, a u njoj je bilo raznih sprava za mučenje i batinanje. Tu su mi agenti vezali noge, Novaković me udario u leđa te sam pala ničice, a zatim su mi vezali i noge spojivši ih sa rukama. Novković mi je rekao da će sad početi a ako budem htela da pričam da mrdnem prstima. Radio je svirao da se ne bi čulo napolju. […] Pošto nisam odgovarala tukli su me po tabanima i rukama žilom, a zatim motkom po celom telu i grudima naročito. Tukli su me i po polnom organu. Psovali su i pretili mi, nazivali me kurvom i najgorim izrazima.“
Komunistički pokret otpora ušao je u Drugi svetski rat sa brojčano nedovoljnom i neadekvatnom kadrovskom bazom neophodnom za ostvarivanje strategije ovog pokreta otpora. Preslikano stanje bilo je i u glavnom gradu Kraljevine Jugoslavije. U ovom kontekstu, sagledavajući podatke da je prema našem istraživanju delovanjem Specijalne policije od 1941. do 1944. uhapšeno više hiljada ljudi, a „procesuirano“ oko 880 ljudi (od čega je 55% uhapšeno 1942, 28% uhapšeno 1943, 13% uhapšeno 1941. i 4% uhapšeno 1944) stičemo uvid u razmere razaranja kadrovske baze KPJ u Beogradu. Nesumnjivo je da su se operacije hapšenja izvedene u prvoj polovini 1942. s obzirom na broj i strukturu uhapšenih najpogubnije odrazile na rad ovog pokreta otpora.
O intenzitetu represije svedoči podatak da je tokom pune dve kalendarske godine 1942. i 1943. u svakom mesecu izvršeno hapšenje više ljudi, čime su komunistički ilegalci radeći u ovom gradu konstantno morali da „gledaju preko ramena“. Starosna struktura uhapšenih ukazuje nam da je najviše stradao mlađi i srednji kadar, što je razumljivo s obzirom da je isti bio dominantan u kadrovskoj bazi. Pored kadrova hapšenjima je prekidan rad i policija je otkrila organizacionu strukturu, metodologiju rada i oblike delatnosti ovog pokreta otpora.
Od 880 ljudi 41% je streljano, 18% pušteno nakon izdržavanja kazne, 15% odvedeno je na prinudi rad, 13% nismo uspeli da utvrdimo dalju sudbinu, 8% je sprovedeno u Smederevsku Palanku, 3% ubijeno je tokom istrage i 2% predato je drugim delovima okupacionog režima. Visok procenat streljanih bio je u potpunosti u skladu sa represivnom politikom okupatora na teritoriji okupirane Srbije čija je suština bila da prema onima koji pokušavaju da ugroze interese Trećeg rajha nije bilo milosti. O tome svedoče i primeri ubijanja maloletnika i tek porođenih žena.
Organizaciona struktura beogradskih komunista funkcionisala je po principu spojenih karika. Ukoliko bi policija uspela da prilikom hapšenja pronađe jednog člana koji je spreman da sarađuje, postojale su velike šanse da se provala proširi. Ključni faktor koji je odlučivao koje razmere će hapšenja poprimiti bila je činjenica koliko visoko je u organizacionoj strukturi uhapšena osoba. Hapšenje sekretara rejona dovodila su do otkrivanja svih aktiva unutar istog, a hapšenje članova Mesnog Komiteta po prirodi stvari dovodio je do obimnih hapšenja na više nivoa. Čvrsto držanje jednog od konspirativnih pravila da ljudima sa kojima sarađuješ pružaš samo neophodne informacije, mogla je da zaustavi provalu. O ovome svedoči slučaj Stevana Jovičića, člana MK KPJ za Beograd čije bekstvo nisu mogli da nadomeste informacijama iz preostalih saslušanja, što je rejone koje je isti vodio ostavilo izvan dometa policije.
Božidar Bećarević (iz kolekcije autora)
Nepridržavanje konspirativnih pravila skupo je koštalo beogradske komuniste. Na primer Janko Lisjak, sekretar MK KPJ za Beograd otkriven je uz pomoć čoveka koji mu je donosio hleb. Jasno je da je on uživao njegovo neprikosnoveno poverenje i da je ovaj iskusni ilegalac smatrao da za ovu nevažnu stvar nije neophodno da angažuje posrednika. Prelazak pojedinaca u suprotni tabor bio je značajan „vetar u leđa“ policiji. Ovi ljudi u su u većini birani iz korpusa uhapšenih funkcionera, što je podrazumevalo da poznaju veliki broj kadrova, oblike i način delovanja, lokacije na kojima su se održavali sastanci, sistem veza i metode sakupljanja priloga i distribucije propagandnog materijala.
Ovo su bili samo periferni razlozi koji su dodatno prouzrokovali veliki broj hapšenja komunističkih ilegalaca u Beogradu. Ključ uspeha okupacionog režima u borbi protiv ovog pokreta otpora krije se u službenicima Odeljenja specijalne policije koji su poznavali predratne kadrove, strukturu i oblike rada, koji su tokom okupacije usmereni i motivisani samo da rade na ovom sektoru, koji su usled popuštanja stega i dolaska „poslodavca“ koji je sprovodio surovu represiju vršili fizičku i psihičku torturu nad uhapšenima i koji su unapređivali tehnike rada u skladu sa novonastalom situacijom.
Prema knjizi Rade Ristanović, Beogradski komunisti. Komunistički pokret otpora u okupiranom Beogradu 1941-1944, Beograd: Institut za savremenu istoriju/Catena mundi 2022.
Пре неколико месеци је у издању Музеја жртава геноцида објављена књига Радета Ристановића Логор на Сајмишту. Сведочења двојице заточеника, у којој се аутор концентрисао на фазу историје овог логорског комплекса после масовних ликвидација јеврејских логораша. У периоду у којем је Старо сајмиште функционисало као Прихватни логор (Anhaltelager) тамо су били упућивани Срби (припадници НОП-а, равногорци, четници Косте Пећанца…), италијански војници заробљени од стране Немаца после капитулације Италије, па припадници других балканских покрета отпора.
Заробљени припадници српских војски су у Прихватном логору на Старом сајмишту настављали своје ратове. Ристановићева монографија показује сву жестину партизанско-четничког ривалитета, чак и у условима заточеништва. Ту окупациони господари логора више и нису били неопходни генератори смрти. Динамика аутентичне домаће мржње била је већ сасвим довољна. Отуда је ова књига извор још једног непријатног сазнања ко смо и шта смо (били).
Доносимо текст који је Раде Ристановић приредио на основу књиге Логор на Сајмишту : сведочења двојице заточеника, Београд : Музеј жртава геноцида, 2021.
У једном разговору са немачким генералима „диригент“ нацистичког репресивног апарата Хајнрих Химлер хвалио се да тајна успешног функционисања концентрационих логора под његовом контролом лежи у чињеници да су појединим заточеницима поверене улоге чувара. У Другом светском рату звали су их капоима. Сама реч потиче из италијанског језика (capo) и означава вођу или лидера. И пре доласка нациста на власт у Немачкој постојао је обичај да се затвореницима додељује део одговорности како би се самостално старали о појединим активностима у склопу организације живота у логору. Формирањем нацистичких концентрационих логора то постаје широка појава. Команданта домаће управе бирала је команда логора, која је знала да уважава предлоге појединих „истакнутих“ заточеника. Историчар Николас Ваксман групише припаднике домаће управе у три колоне: први су били задужени да надзиру принудни рад, другима је припала улога полиције унутар логора, а трећи су били ангажовани у администрацији или логистици. Од таквих су нацисти очекивали да своје задатке извршавају без икаквих поговора и трунке самилости према осталим заточеницима. Евентуално одступање у том погледу кажњавано је одузимањем повлашћеног статуса и пребијањем. Капои су уживали привилегован положај у односу на друге заточенике што је и био један од главних мотива да прихвате ту улогу.
Заточеници логора на Сајмишту нису се по томе разликовали од својих сапатника у другим деловима окупиране Европе и међу њима се такође нашло заинтересованих да преузму поменуту улогу. Сајмиште се и по том основу издвајало од осталих логора који су функционисали на територији окупиране Србије. Заточеницима је препуштен већи број дужности унутар логора – од унутрашњег обезбеђења до рада у некој од служби неопходних за функционисање таквог стратишта. Старешина логора је био на челу домаће управе. Њему су били подређени заменик и остало особље. На месту старешине логора домаће управе били су, тако, капетан Угљеша Радић, поручник Никола Сокић, Лазар Танић, потпоручник Павле Новак и Радивоје Кисић. Највећи број сведока посебно истиче Кисића као суровог човека без скрупула.
Логорска полиција била је први део домаће управе успостављен на Сајмишту. Командант, заједно са својим замеником, спроводио је наређења и руководио логорским полицајцима. У сећањима заточеника као команданти логорске полиције помињу се Божа Форцан, Ханс Конрат, Милан Вукосављевић и Борисав Бане Величковић. Сви наведени, без обзира на дужину њиховог стажа на тој функцији остали су у сећању заточеника као злочинци.
Нисмо успели да дођемо до прецизних података о томе колико је у логору на Сајмишту било укупно припадника логорске полиције у одређеном тренутку. Поједини логораши у својим сведочењима наводе бројеве од 12 до 93 полицајаца.Својом бескрупулозношћу и иживљавањем над осталим заточеницима, како је остало забележено, истицали су се Милутин Поповић из Сарајева, Алија Пашагић из Босанске Дубице, Михаило Цветковић „Жаца“, Абдулкадир Мујкић и други. За разлику од осталих нацистичких концентрационих логора, где је полиција понекад испољавала и извесну позитивну страну, на Сајмишту је њихова улога била крајње негативна. Чврсто повезани са командом логорски полицајци су стварали атмосферу „неповерења и раздора, осећања непрекидне присмотре и могућности да се изгуби живот“.
Припадници сталног особља, како су их називали Немци или персоналци како су остали упамћени у сећању осталих заточеника, обављали су бројне дужности унутар логора. Електричари, кувари, столари, обућари, кројачи и помоћни радници у архиви из редова заточеника могли су се, под одређеним условима, бавити својим пословима. Приликом одабира људи за обављање одређених задатака углавном је стручност представљала најважнији параметар којим су се Немци водили. Болничко особље било је део сталног медицинског кадра, и они су живели под посебним режимом.
Чланови домаће управе за свој рад у логору добијали су квалитетнију и обилнију исхрану и били су донекле заштићени од физичког и психичког малтретирања, изузев у приликама када би било процењено да своја задужења не обављају како се од њих очекује или уколико би починили некакав преступ. Посебна следовања кад је реч о исхрани била су намењена онима који су пристајали да буду извршиоци убистава у Мађарском павиљону, због чега су их други заточеници називали „двопорцијаши“.
Поделе или груписања људи по идеолошкој, политичкој, расној, националној и другој основи пренети су из спољне у логорску средину. Заточеници нацистичких логора окупљали су се понегде и формирали илегалне организације с посебном унутрашњом структуром. Тако организовани помагали су једни другима, радили на придобијању нових чланова, иступали против других група, а ретко и против управе, настојали су да се повежу са светом изван логорских жица, да организују бекства итд.
Према расположивим изворима, у логору на Сајмишту најснажнији илегалну организацију успоставили су припадници комунистичког покрета отпора. Међу сталним особљем формирали су групу која је „имала своје кретање, причање и деловање“. Састајали су се у Спасићевом павиљону и договарали како да се односе према актуелним питањима или вестима, које су некако успевали да прикупе из спољног света. Појединци, попут Василија Жикића, истичу да су у тој мери ризиковали да су на командантовом радио-апарату слушали „Слободну Југославију“ и „Радио Лондон“. Прикупљене информације користили су у пропагандној борби са другим заточеницима, као контраргумент диригованим вестима које су се могле наћи у окупационој штампи или неким другим изворима. У групи није постојала једна особа која би је водила, већ су наступали колективно и били повезани са спољном организацијом, успевајући да у своје активности укључе и друге заточенике, који пре депортације у логор нису били идеолошки опредељени. Комунисти су били најутицајнија група с обзиром на то да је већина „сталног особља“ потицала из тог табора.
Поред припадника Народноослободилачког покрета, међусобно су се „држали“ и равногорци, Италијани, Албанци, четници Косте Миловановића Пећанца итд. Услед недостатка извора тешко је утврдити утицај тих група. Према истраживању Милана Кољанина, већина старешинског кадра логора током 1942. бирана је из редова припадника Југословенске војске у отаџбини, па су и они успели да изграде извесне позиције унутар логора.
Према појединим сведочењима, припадници поменута два покрета отпора третирани су као посебне групе од чланова управе логора. Однос према њима се мењао од периода до периода. Комунистички илегалац из Косовске Митровице Цирил Пош наводи да су приликом његовог довођења у логор, у септембру 1942. године, комунисти имали бољи третман који „се касније погоршао, док је за друге групе постао бољи“.
„Ровови“ што су их ископали комунисти и равногораци на слободи нису затрпани ни у логору на Сајмишту. Између њих је владала велика нетрпељивост и испољавано непријатељство унутар логора. Поједини сведоци наводе да нису били изоловани случајеви физичког и психичког злостављања, пријављивања логорским властима, па чак и убијања припадника супростављених страна. Четници Косте Миловановића Пећанца и други припадници колаборационистичког режима били су у још горем положају.
Део сведочења која су приређена у овој књизи пружају аутентична сећања и на ову мучну тему. Припадник партизанског покрета отпора Михајло Берберијан се у послератном периоду пред стенографом присећа следећег:
„I još nešto. Te četničke grupe koje su Nemci dovodili 1943. godine kad su počeli protiv četnika akciju, mi smo, personal zvani, veliki broj likvidirali na samom Sajmištu. Prosto naprosto bi inscenirali neku rabotu i podgovorili Nemce i pošto su onda među njima tu Kisić, među njima Drago Stenčić, koji je sad u Zaječaru, naročito taj Drago Stenčić – nažalost propio se. Iskoristili smo i ono, i o tome ću da pričam, taj doček, da ga nazovem, svečani prijem, jer dok 1942. godine prilikom ovih grupa Bosanskih niko nije bio prilikom prijema tučen, to se onako u masi ulazilo i ko će da tuče onako na vratima, međutim, docnije one manje grupe kad su dolazile već je nastajalo. Poređaju se ovako a sve zbog tog nesretnog karantina, pa s jedne strane štapovi, pa s druge strane štapovi, i onda je nastala opšta tučnjava. Iako su još znali da je neki intelektualac ili učitelj – upita ga: šta si ti? – vidi ga kad naiđe. To je slučaj s učiteljem iz Surčina, tu smo ga prosto morali da sakrijemo i da ga spasemo jer je već na samom ulazu bio isprebijan i glava mu je bila sva izranjavljena, samo zato što je učitelj. Seljaci su malo jevtinije prolazili, ali ti intelektualci rđavo.
I mi smo tu stvarno iskorišćavali da ih prvo ovi prvo izmlate i: ‘Majku tvoju četničku!’ itd. Pa onda kad ih mi preuzimamo, naročito Kisić, ili taj Stenčić i prilikom egzerciranja svidelo ti se ili ne, mogao ih je da tuče, tako da otvoreno priznajem, da je grupa antičetnički raspoloženih, hoću reći jer nisu svi komunisti bili, članovi Partije, na taj način dosta likvidiralа četnika. Među njima Đuru Smederevca, ne znam da li smo ga tu ubili, ali on je sav u ranama otišao u Mathauzen, i usput je umro.To znam sigurno. Dalje, tu je među njima bio Ilija ‘Gromovnik’ ne znam kako se zvao, nekoliko najokorelijih četnika mi smo na taj način. I onda oficire, i taj poručnik avijatičar iz Kraljeva i njega smo mi krstili. Sve te grupe četničke mi smo preslišali, a ne Nemci, a Nemcima smo rekli šta bilo, ili egzercir vršimo, itd.“
У својој монографији „Београдски равногорци. Југословенска војска у отаџбини и Равногорски покрет у окупираном Београду 1941-1944“ београдски историчар Раде Ристановић минуциозно је анализирао герилске форме деловања равногорске организације у Београду током периода окупације.
Stellapolarebooks доноси закључни део Ристановићеве књиге. Књигу је 2020. године објавио Институт за савремену историју.
Амбиција једне од водећих европских држава да спроведе свој дугорочни пројекат о продору на Исток, успостави ново царство које ће доминирати Европом, да заведе „нови светски поредак“, чију есенцију чини расистичка теорија о надмоћи аријевске расе, запалила је пожар тоталног рата у позно лето 1939. До краја 1941. године у свакодневне разговоре већине становника Старог континента ушла је реч окупација. Без обзира на то што је Хашка конвенција од 1907. предвиђала унифицирана права и обавезе за окупирано становништво, током Другог светског рата су на територији Европе функционисали најразличитији окупациони режими. Пројекција окупиране земље и становништва у плановима Трећег рајха и његових савезника, представљала је основни параметар у одређивању облика и карактера окупације.
У Данској је заведена „мирна окупација“, која је подразумевала признање суверенитета и предратних органа власти. Француска је подељена на део који је био под војном управом и део под влашћу колаборационистичке владе маршала Петена. Државе у јужним, централним и источним деловима Европе, попут Чехословачке и Пољске, у већини су атомизиране, лишене суверенитета и подвргнуте оштрим војним режимима. Физичко уништавање политичких, идеолошких и расних непријатеља Трећег рајха, егзистенцијално угрожавање, ограничавање слободе кретања, увођење вербалног деликта, економска експлоатација, принудни рад, цензура и употреба пропаганде представљају основне карактеристике окупационих режима у Европи.
Унутар овог мозаика окупационих система могу се уочити три облика понашања окупираног становништва према окупатору. Један део становништва активно је партиципирао у окупационом режиму и сврстао се у ред колаборациониста. Већина је, вођена егзистенцијалним мотивима али и свесна своје патриотске и људске дужности, одлучила да се пасивизира и ступи у одређену врсту кохабитације са окупатором. Последњи и најмање популаран облик понашања подразумевао је пружање отпора окупационом режиму. На мапи окупиране Европе функционисао је низ покрета отпора који су заступали дијаметрално различите идеолошко-политичке ставове, имали дивергентну визију послератног уређења својих држава, користили најразличитије војне стратегије и облике борбе, окупљали људи из свих слојева друштва али и имали минимално један заједнички именитељ – пружање отпора окупатору.
За разлику од својих сабораца у јединицама, илегалци нису имали предност географског терена и могућност да „запуцају и нестану под окриљем шуме“. Организовање и пружање отпора у условима окупиране престонице представља специфичну делатност на чије обликовање утиче низ фактора. Темељ чини средина у којој функционише покрет отпора. Београд је у међуратном периоду био престоница Краљевине Југославије у којој су биле смештене бројне војне и цивилне институције, град са доминантним српским становништвом чији животни стандард је у већини био на рубу егзистенције. У граду је деловало више организација које су окупљале Београђане и биле различите идеолошко-политичке профилације. Несумњиво најбучнија била је Комунистичка партија Југославије, али у предвечерје рата и демократски и национално оријентисане организације попут Српског културног клуба (СКК) подизале су глас. Као што смо уочили током демонстрација од 27. марта 1941. слободарски дух и антигерманско расположење били су једна од заједничких карактеристика Београђана.
Свестан значаја Београда као главног града и важног саобраћајног чворишта, окупатор је спроводио низ активности како би пацификовао грађанство, обесхрабрио и спречио отпор. Уведен је низ превентивних мера попут забране деловања организација које су имале капацитете да организују отпор, спровођена строга цензура и пласирана пропаганда. Сви најважнији објекти и потенцијалне мете били су под оружаном заштитом. Организован је репресивни апарат који је располагао са два концентрациона логора и колективним одмаздама кажњавао пружање отпора. Свакодневица у окупираном Београду доносила је борбу за набавку основних животних намирница и недостатак свих других артикала широке потрошње. Супротно томе, Београђани нису имали проблем да задовоље нематеријалне потребе одласком у позориште, биоскоп, на спортску манифестацију. Свеукупно сагледавано београдска свакодневица није била један од фактора који су ишли на руку оним организацијама које су настојале да пруже отпор, посебно после горког искуства устанка 1941. године.
Матуранти Друге мушке реалне гимназије и њихови професори 1938. Из ове генерације Равногорском покрету отпора прикључиће се бројни омладинци попут Тихомира Јакшића, Богдана Милутиновића, Михаила Наумовића и других (Легат Павла Милошевића)
На оваквим темељима у Београду су градили организацију и „људи у униформама“ одани краљу и отаџбини и национално оријентисани чија је основна стратегија била очување биолошке масе српског народа, припреме за покретање отворене борбе против окупатора када се стекну услови и уништење супарничког покрета отпора. У складу са овом стратегијом и војним карактером покрета, организациона структура Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у Београду прошла је развојни пут од квартовске поделе до успостављања јединица у величини корпуса. Неопходно је напоменути да београдски корпуси нису били у потпуности мобилисани и да су се у већини састојали од штабова, а да је потпуна попуна људства била предвиђена за тренутак када се подигне отворени оружани устанак. Од почетка до окончања окупације врховна инстанца за ову територију била је Команда Београд, а затим Штаб бр. 2 који су водили официри.
Потреба за људима које у дневном деловању не ограничава униформа и који су били вешти у вршењу пропаганде, прикупљању најразличитијег материјала, обављању обавештајне службе али и чињеница да су се на Равној гори окупљали поред војних лица и патриотски оријентисани грађани, довела је до успостављања цивилне организације у Београду. Након почетног периода самосталности, цивили су у склопу интензивирања припрема и припремања организације за ослобађање Београда од лета 1943. инкорпорирани у Штаб бр. 2. Врховна Команда ЈВуО је делегирала и појединце који су одвојено од Команде Београд развијали делатност и били директно подређени овој инстанци. Као најзначајнији самостални пункт профилисао се инжењер Петар Милићевић. У Београду је своју организацију успела да успостави и равногорска омладина, чији је утицај превазилазио границе престонице и чији чланови су постали доминантан фактор и покретач целокупне Југословенске равногорске омладине. И поред одређених „шумова на вези“ успостављена је чврста субординација и координација између наведених организационих форми.
Београдска организација је изградила методологију рада која је била адекватна за несметано деловање у граду. Свим члановима наређивано је да се не поверавају непознатима, да воде рачуна шта и пред ким говоре, да користе надимке и да се придржавају других конспиративних правила. Водећи кадрови су користили посебан скуп конспиративних правила и настојали да буду у контакту са што мање људи. Обезбеђени су и стабилни извори финансирања организације путем донација.
Скица ужег градског језгра на потезу од Зеленог венца до Косовске улице са уцртаним немачким положајима (ВА, Ча, к. 54, ф. 3, д. 9)
Услед концепцијских неслагања између Врховне команде ЈВуО и Команде Београд о карактеру уличних борби, до интензивног сакупљања наоружања и друге војне опреме долази од средине 1943. До окончања окупације београдски равногорци нису поседовали већу количину оружја. У логистичком погледу најзначајнији сарадници београдских равногораца били су службеници Управе града Београда који су пружали најразличитије услуге. Равногорци у Београду успели су да организују систем веза који је био адекватан потребама организације у престоници. Команда Београда била је повезана курирском везом са вишим инстанцама, али је овај вид комуникације користила и у самом граду. Радио-веза је успостављена у почетном периоду окупације, што је било од посебне важности за целокупну организацију с обзиром на значај информација које су долазиле из главног града.
Унутар београдске организације ЈВуО долазило је до тензија и повремених свађа као плод чињенице да су више инстанце биле удаљене, али и личних амбиција и других фактора. Најакутнији проблем јавио се на релацији војне и цивилне организације, где је камен спотицања био паралелизам власти и настојања цивила да одрже самосталност у раду. Овај сукоб пресекао је сам генерал Драгољуб Михаиловић подредивши цивиле војницима.
Кадровску базу војног дела организације чинили су официри у већини нижих и средњих чинова, што је разумљиво с обзиром на то да је велики број војника Краљевине Југославије одведен у заробљеништво. Оваква структура није представљала већу сметњу у функционисању београдске организације и у пракси се показало да су официри нижих чинова са специфичним знањем и искуством били значајнији за ЈВуО у Београду. Људи из средњих и виших слојева друштва били су носиоци цивилног дела организације. У већини су долазили из предратних политичких организација попут Демократске странке и Српског културног клуба, што је подразумевало да су демократски и национално оријентисани. Ова чињеница обезбедила је Равногорском покрету отпора у Београду уплив у више слојеве друштва и најразличитије структуре окупационог апарата, што је било посебно драгоцено у вршењу обавештајне службе и пропаганде. Немогућност значајнијег продора међу раднике лишила је ЈВуО базе једног од најбројнијих слојева београдског друштва, што је у далекосежном погледу могло да има последице у фази отвореног устанка.
Обавештајна делатност је била један од најраспрострањенијих и најважнијих облика отпора окупираног становништва током Другог светског рата. Због своје вишеструке важности Београд се позиционирао као град у коме је било најзначајније успоставити обавештајну мрежу. Ово је пошло за руком београдској организацији ЈВуО која је организовала обавештајну службу способну да сакупља, обрађује и правовремено прослеђује информације. Из овог обавештајног центра долазили су најразличитији извештаји, од праћења железничких композиција које као крајње одредиште имају афрички континент до међусобних односа унутар колаборационистичког апарата. Паралелно су радили и пункт инжењера Петра Милићевића и самостални обавештајци, попут новинара Миодрага Инђића.
Укрштањем података из извештаја и релевантних архивских извора и литературе уверили смо се да су више инстанце и савезници могли да се ослоне на поузданост београдских обавештајаца. Извештаји који су упућивани савезницима, коришћени су за планирање бомбардовања циљева у овом делу Европе. Таква делатност ЈВуО у Београду представља најдиректнији допринос борби против фашизма. Обавештајни рад у Београду био је и од великог значаја за ЈВуО, будући да су тако више инстанце биле информисане о сваком кораку владе Милана Недића и њених полицијских структура. Читајући извештаје београдских обавештајаца могли су да стекну и слику о војно-политичкој ситуацији на другим деловима окупиране Краљевине Југославије.
Мајор Александар Михајловић – командант Београда ЈВуО
Током целокупног периода окупације Београд је представљао својеврсни кредитни завод, магацин робе и извор кадрова за ЈВуО. Од првог дана су на Равну гору упућивана новчана средства. Главни извор финансирања биле су донације угледних људи и новац који је слала влада у емиграцији. Најзначајнију улогу у овом домену одиграо је инж. Петар Милићевић који је био овлашћен од стране Врховне команде ЈВуО да прикупља и располаже новцем. У највећој мери из Београда је упућивана дефицитарна индустријска роба попут одеће и обуће. Коришћењем људи у колаборационистичкој управи београдска организација успела је да обезбеди платна за одећу, ципеле, опанке, нафтне деривате итд. Изузев једне операције крађе оружја коју је извео Милош Пањевић, из Београда у јединице није отишла значајнија количина наоружања. Основни разлог су мере окупатора који је водио рачуна о „сваком метку“. Склони смо да закључимо да би одржавање радио-везе ЈВуО било готово немогуће без помоћи коју је у виду радио-апарата и делова слала београдска организација.
Једна од девијантних појава била је да су команданти других јединица заобилазили београдску организацију, преузимали самоиницијативу и слали своје људе да прикупљају новац и врше набавку. Овакво поступање правило је конфузију међу Београђанима, нарушавало углед ЈВуО, повећавало цене на црној берзи и смањивало изгледе за успех члановима организације који су легитимно развијали ову врсту делатности. Више инстанце настојале су да кажњавају такву самовољу, али без успеха. Београд је представљао расадник кадрова за ЈВуО. Бројни су случајеви потражње и упућивања одређених профила кадрова у разне јединице ЈВуО. Људи из Београда упућивани су у друге делове ЈВуО и у случају њиховог откривања од стране полиције, али и самосталних амбиција.
Пропагандни апарат београдских равногораца прошао је развојни пут од црно-белих једнолисних билтена штампаних на шапирографима у ограниченим серијама до новина које су и садржински и естетски биле у рангу колаборационистичке штампе. Основни проблем био је дисконтинуитет проузрокован недостатком материјалних средстава. Истакнути чланови ЈВуО у Београду су у међуратном периоду писали или уређивали дневна и периодична гласила, па су њихова вештина и искуство били од непроцењивог значаја за организовање и функционисање пропагандног апарата.
У погледу дистрибуције преломан тренутак представља набавка штампарске машине и услужно штампање у приватним штампаријама. На овај начин београдски равногорци добили су довољан број копија које су дистрибуирали по београдским улицама и поштанским сандучићима. Полиција је само могла немо да посматра и, без обзира на повремену ангажованост свих својих капацитета, није успела у намери да онемогући да се у Београду „чује равногорски глас“.
Штампана пропаганда у Београду је највише била усмерена према комунистичком покрету отпора, а не окупатору. Ово објашњавамо чињеницом да је ЈВуО сматрала окупацију пролазном, а реалну опасност видела у конкурентском покрету отпора који је „претио“ да из корена промени друштвене односе. Највећи простор имале су теме које су пропагирале ЈВуО и њене политичке и идеолошке ставове, што је било у функцији освајања поверења грађана Београда.
Равногорци су водили тотални пропагандни рат на територији престонице, у већини употребљавајући белу пропаганду. Након окретања савезника и емигрантске владе комунистичком покрету отпора, равногорски пропагандисти били су принуђени да занемаре етику и објективно извештавање и употребе црну и сиву пропаганду. Поред писане, у Београду је ЈВуО користила усмену пропаганду. Недостатак примарних извора спречио нас је да утврдимо обим и ефекте оваквог деловања београдских равногораца.
Раде Ристановић
Изузев комунистички оријентисаних организација на територији окупиране Европе, већина покрета отпора није све до самих борби за ослобођење вршила оружане акције већих размера. Ово је посебно било изражено у урбаним местима где је извођење оваквих операција било компликовано, али и сурово кажњавано од стране окупационог система. Ни ЈВуО није излагала ризику организацију и своје чланове у Београду. У почетном периоду пружан је неоружан отпор, у склопу настојања да се грађани интензивније укључе у организацију и окупатору стави до знања да није сломио слободарски дух окупираног становништва.
Групе које су предводили Милутин Шпартаљ и Петар Милићевић извршиле су значајне саботаже на железници, које су успоравале транспорт робе и људи кроз окупирану Србију. У Београду је ЈВуО извела низ акција одузимања најразличитијих материјалних средстава, од којих се као најзначајнија издваја крађа новца из Народне банке.
У првој половини 1944. постало је извесно да су силе Осовине пред поразом, што је био знак ЈВуО да преко атентата на водеће људе колаборационистичког апарата пошаље поруку да долази тренутак за „коначни обрачун“. Убиство једног од високих носилаца домаће управе у окупираној Србији за време Другог светског рата пуковника Милоша Масаловића била је више него јасна порука. На мети београдских равногораца нашли су се и сарадници окупатора и припадници комунистичког покрета отпора. Нисмо успели да пронађемо ниједан пример атентата на носиоце окупационог система, што је било у складу са настојањима ЈВуО да се овакве акције избегавају како не би долазило до масовних стрељања.
Београд је и током окупације задржао политички значај и у овом контексту за равногорце је представљао својеврсно „дипломатско представништво“. У складу са наређењима виших инстанци и општом стратегијом београдски равногорци су успостављали контакт са окупатором, колаборационистима, владом у емиграцији и припадницима комунистичког покрета отпора. Иницијатива за такве контакте одвијала се и у другом смеру, тако да су везу са Равном Гором преко београдске организације тражили бројни људи. Упркос контактима, Команда Београд ЈВуО није остварила ниједан вид сарадње са окупатором током окупације. Од првог дана београдски равногорци настојали су да унутар колаборационистичког табора пронађу сараднике како би се инфилтрирали и у најразличитије сврхе користили овај део окупационог режима. Разликујемо идејне сараднике који су из патриотских и националних побуда помагали ЈВуО и оне који су услед „лоших вести са фронтова“ настојали да се престроје на победничку страну.
Као директног супарника, равногорци у Београду имали су једну од најбоље организованих полицијско-безбедносних служби на свету. Окупатор је располагао комплексном обавештајном и полицијском мрежом, искусним кадровима, модерним техничким средствима и мрежом доушника. Ове ресурсе од прве године окупације у великој мери је оријентисао на сектор сузбијања Равногорског покрета отпора. Београдски равногорци хапшени су од прве до последње године окупације. Жестоки ударци – попут хапшења групе окупљене око Милутина Шпартаља и Драгомира Томашевића или Жарка Тодоровића и откривања радио-станице – паралисали су рад и захтевали реорганизацију и поново повезивање редова.
Ухапшени равногорци су попут њихових комунистичких колега већином извођени на стрељање или су упућивани у концентрационе и логоре смрти у окупираној Европи. За разлику од службеника IV антикомунистичког одсека њихове колеге из III антиравногорског одсека изузев шефа Николе Губарева нису били мотивисани да врше своју дужност, што је у великој мери ограничило окупатора да домаћу подршку добије само од доушника. Непридржавање конспиративних правила у више наврата покренуло је талас хапшења и управо је то био унутрашњи непријатељ број један равногорске организације.
Опсежне припреме и разрађивање планова за ослобађање Београда и успостављање власти био је још један од задатака које су више инстанце поставиле пред Команду Београд. Аутори тих планова су били свесни да је Београд могуће ослободити на два начина. Први и лакши, подразумевао је да се Немци повуку и да се управа над градом преузме од колаборационистичке управе. Други је значио отворену борбу, што је због утврђености града и велике концентрације војне силе у њему било немогуће без спољне помоћи. У којој мери су равногорци правилно процењивали ситуацију, најбоље сведоче жестоке борбе Црвене армије и јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) приликом ослобађања Београда. Полицијски час, стабилни извори снабдевања животним намирницама, спречавање противправног терора, успостављање народних судова који би судили сарадницима окупатора и одузимање имовине „непријатељских поданика“ – били су кључни потези које би повукла ЈВуО након ослобођења Београда.
Консензус унутар научне заједнице и шире јавности о карактеру Равногорског покрета не постоји. Друштво је дубоко поларизовано на оне који ову организацији због сарадње са окупатором и злочина над цивилима сврставају у колаборационистички табор. Супротан пол представљају они за које су антифашистичка оријентација и антиокупаторско деловање довољан предуслов да ЈВуО добије одредницу покрета отпора. На мапи окупиране Европе деловали су покрети отпора чији су идеолошко-политички погледи у одређеном смислу били на истој таласној дужини са нацистичком идеологијом. Равногорска сарадња са окупатором као нужност коју изискују војне и политичке околности, а не идеолошка блискост, није била изолован пример. Европско искуство, али и чињеница да су равногорци у Београду од првог до последњег дана окупације вршили обавештајну службу и пропаганду, да су у последњој фази рата изводили атентате и друге оружане акције, али и да су хапшени и убијани од стране репресивних органа и у периоду најотвореније сарадње са немачким јединицама на територији окупиране Србије, пружа нам чврсту основу да равногорску организацију позиционирамо на мозаик покрета отпора окупиране Европе.
Stella polare 