КАКО ЈЕ ЗАПИСАНО

“Направио си ово да мене зезаш, а?“

Зоки одмахује главом, а ја бленем у насловну страну Ресавског писмоноше, кићену како и доликује најчитанијим новинама у нашем малом граду.

“Где бих ја умео да смислим све то!“

Истина. Зоки једва да је основну школу завршио, не краси га блистави ум. Син је незнаног и, биће, у одлучном часу пијаног јунака. Надарен за чишћење тавана и мемљивих подрума, ненадмашан у проналажењу и продаји старе хартије. Нашем газди, Мики Распућину, одан је роб, а мени не мање добар друг.

Новина што ми је гура под нос мало се разликује од било ког броја штампаног последњих година. Насловницом доминира фотографија замандаљене фабрике коју, наводно, купује неки пети странац, а ту су још локалне и разне белосветске вести, све тазе као да их доставља писмоноша.

Никад нисам заиста читао Писмоношу. Редовно га купујем искључиво ради задовољства да га на киоску преузмем из Виолетине руке. И сад само листам и на свакој страни проверавам онеспокојавајући детаљ у горњем левом углу.

Сутрашњи датум! Јутро је и ја знам да тако шта не бива ни у Београду, где се ноћу продају новине за наредни дан.

“Погрешно су написали датум, па шта?“

“Неће бити. Види читуље. Или огласе. Пишу о Котлићу на Морави, а то ће тек да се одржи. Победиће неки Светолик из Кушиљева, а не Пера Дебели као прошле и претпрошле године.“

Гужвам новине, жуте као да нису из будућности, већ са нечијег прљавог тавана, поменем у себи Зокијеву надалеко знану мајку, а наглас га упозорим да ће му пресести сва спрдачина на мој рачун, само ако је помислио да се са мном спрда. Тад приметим да је на последњој страни нешто записано. Протрнем јер сам познао рукопис и тај број!

Како да не познам кад сам у четири године гимназије сваки писмени задатак од ње преписао! А број сам месечно једаред окретао из говорнице у Пошти… и ћутао као заливен.

“Гле, Викицин број!“, јави се Зоки.

Он зна број, наравно. Виолета му је сестра по мајци. И њен отац је незнани јунак. Сумња се на чувеног коцкара из Паланке, што уопште не звучи невероватно кад знате како Вики разбија матиш. Права је штета што није могла да студира штогод. Није тупа као Зоки нити рођени губитник као ја. Сироче сам, родитеље не познајем, а судећи по месту на ком су ме оставили, вероватно нема ничег што би вредело да о њима знам.

“Одакле ти ово?“, питам Зокија.

“Не пушташ да кажем најважније. Ово су само једне новине, а тамо их има на тоне!“

 “Где?!“

“На спрату изнад New Yorka. Мика хоће да прошири кафану, па ми је тражио да горе почистим. Знаш да је то била кућа предратног кулака? Горе већ деценијама нико не залази. Мислио сам да ћу јурити пацове и голубове, а оно… Дођи да видиш!“

Зоки ме као бесан гони дo New Yorka, Распућиновог кафића, ресторана и стриптиз-бара. Или, ако се не лажемо, смрдљивог ћумеза без вентилације, где се точе виски и шампањац, а на пишање иде у чучавац или иза зграде.

Газда нам је у најмрачнијем расположењу. Синоћ му је неки млад мајмун покварио стриптиз тако што је пробао да главну звезду макне са подијума. Дохватио је девојче за кукове и подигао у вис, а како је она била сва науљена, исклизнула му је из шака, пала и ишчашила раме.

“Неће радити бар сто дана, сто стрела га убило дабогда!“

Распућин је ојађен, псује и тугује, али га не напушта пословни дух.

“Је ли, Зоране, што ми не пошаљеш Викицу? Свакако затварају ону њену трафику. Де, не мршти се! Нисам мислио да се свлачи, она то ионако не би умела. Није то за сваку. За почетак нека је за шанком, а после како хоће. Треба ми ново лице.“

“Нисам чуо да укидају трафику“, вели Зоки и полази на спрат.

Посрћем за њим као пијан, замагљеног погледа, неспособан да пробавим вест.

“Дај ми њен број!“, виче Распућин, али се Зоки прави да не чује.

Можда и није толико глуп. Пре две године му рекох да има лепу сестру, а он ће ти њој у лице и то преда мном: “Еј, Викице, Лаки би те јебо!“ Није слагао, али ја од срамоте дуго нисам смео да је погледам.

На спрату за тренутак заборавих свој јад. Зинуо сам и укопао се пред призором који ме је дочекао. Ко би рекао да је простор изнад New Yorka толики! Споља се чини да су ту два стана, највише три, а сад ми личи на низ кутија са вишеструким дном. И свака је, од пода до плафона, испуњена новинама. Домаће и стране, дневне, недељене или месечне, исустроване, свакаве! Сложене су у уредне гомиле међу којима је остављена пртина. Човек би овде могао нестати као у лавиринту.

“Нема фабрике картона која ће ти ово откупити!“, кажем Зокију, а он се кези као блесав.

“Па ово и није стара хартија! Обрати пажњу, све су из будућности! Има их можда до краја света. Нисам мислио да ће увек бити новина.“

Тражим Вреле гуме или било какав часопис о аутомобилима. Да ли ће увек бити аутомобила? Мада, кад боље размислим, треба наћи нешто од чега се живи. Згодитке на лутрији, на пример. Играћу на мало да не привучем пажњу. Ионако за новине знамо само Зоки и ја. А њега, мазгова, море белосветске бриге:

“Види, овде су све на ћирилици! Да неће Руси освојити свет?“

“Ма јок! Наши ће. Срби ванземаљског порекла, они што су освајали друге планете док смо ми, народ најстарији, заснивали живот на овој!“

Гледа у мене без трептаја, као да се пита говорим ли, ипак, нешто озбиљно. Пуцнем прстима крај његовог левог ока:

“Пробуди се, успавана лепотице! Руса је много на свету, па мора бити гомила њихових новина. Зато су ти у оној соби све кинески или већ нечији знаци, ко зна шта? Пуст ти то, него мисли шта је нама чинити!“

“Да обавестимо владу?“

“Јебала те влада! Зоране, брате мој рођени, теби и мени се срећа досад није ни у шали осмехнула, а ово је прилика!“

Причам му о лутријама и банкама у које ћемо склањати паре од клађења, а све ми се мисли враћају на сутрашњи примерак Ресавског писмонише и на Виолетин број. Коме га је писала? Зашто? Зар ће она, тако паметна, радити за Мику Распућина? Каква мајка, таква ћерка. Тако ће о њој говорити.

Њен брат и ја ћемо се коцкати и све ће бити онако како нам је у колевци досуђено. Клађење, преваре, шарена лажа из будућности, продавање магле. А и та магла припада Распућину. Строго гледано, он је власник зграде, па је ово сулудо откриће, баш као и наша будућност, његова имовина. Зокију и мени би више ваљало да овде стварно лежи стара хартија.

Палим цигарету и неколико секунди пуштам да ми палидрвце изгара међу прстима, а онда га спустим до дна новинске гомиле коју нисам стигао ни да погледам. Боље је тако. Чекам да хартија прихвати и да се просторија испуни димом, а онда се повлачим и вучем Зокија ка вратима.

“Шта је то? Шта сте направили?“, урла Распућин.

Зове ватрогасце, чупа косе и не чује како ми Зоки шапуће:

“Упропастио си нас! Уништио си нам будућност!“

“Не будали. Како бих ја могао мењати било чију будућност?“

“Спалио си новине. Све уништио! Знаш ли да то можда значи крај света?!“

Смејем се од срца.

“А можда само неће бити како је записано!“

ИКОНОПИСАЦ

 ‘’Знам да ниси нигде радио. Млад си.’’

Уживо је мати Серафима страшнија него што сам замишљао. Погурена старица на слабим ногама, а гледа ме као сури орао. Устукнуо сам, упола приправан да поверујем у легенде о игуманијиној прозорљивости и чудесима која су прославила манастир.

‘’Мораш бити добар кад те је Алекса довео.’’

Муцаво захвалих на поверењу, а она само одмахну руком. Осликавање иконостаса је уговорено много пре нашег разговора али сам и даље, једном ногом укопан, а другом у бекству, осећао да ме игуманија мери као да није дата коначна реч.

Алекса је, исцрпљен од пута, одмах пошао ка манастирском конаку, где су нас, иконописце, чекале намештене постеље. Здравље му је било урушено и то се више није могло сакрити. Гледајући како се, блед и омршавео, поштапа на аутобуској станици, умало да одустанем пре него што смо кренули. Нека игуманија тражи друге мајсторе. Сам не бих смео јер ми је знање о иконописању мало, а разумевање црквених људи и њихових обичаја још мање. Ја ни у Бога не верујем, него сам пошао да Алекси будем помоћник, нешто попут ученог шегрта, тек да не седим залудан, на грбачи оцу и матери. Фризер за псе има више посла од свршеног ђака Ликовне академије. То сам знао и пре школовања и постепено сам напредовао у скромности до ступња на ком беспарицу нисам опажао, али ме је увек болело што нико не зна нити хаје за мој рад.

Алекса је имао углед великог мајстора. Свуда су га, од руских лаври до скривених египатских богомоља, радо примали и издашно награђивали. Предлог да радимо иконостас дошао ми је као мелем. Ипак се ту тражи умеће и ближе је мом позиву од шишања керова. Што да се не окушам?

Он није хтео да слуша о одустајању. Годинама се носио са неуролошким обољењем од ког би му отказивале послушност час рука, час нога, а било је дана које је, сав узет, преплакао у кревету. Помагао му је једино рад. На скели, са четком у рукама, осећао је да му властито тело припада. Само размишљање о сликању успешно је потирало бол. У аутобусу сам видео како му се враћа боја у лице, а до одредишта се опоравио толико да је без штапа ушетао у манастир.

Ипак, Алекса није био здрав човек. Није био снажан ни упола као ја. Зато је пустио да га полегну у конаку, уместо да заједно простудирамо рад претходника.

‘’Слободно уђи у храм’’, рече ми мати Серафима. ‘’Гледај, све прегледај, а нипошто немој прескочити испосницу. Наш заштитник се у њој подвизавао и тамо ти је највредније од свега у манастиру.’’

Неколико сати сам провео на ногама, дивећи се унутрашњости храма. Зидове и таваницу су осликали први међу најбољима, тако да је и мени, равнодушном према библијским призорима и по канону уписаним лицима светитеља, клецало колено и застајао дах. Зна ли Алекса са каквима ће нас поредити? Увио се у манастирске перине, па сад куња као да није чуо за завист. И за страх.

Ја сам се испрепадао за обојицу, иако нисам могао да се отресем мисли како су тај труд и врхунска вештина ипак протраћени на предмету који не допушта превелик узлет маште. Црквена уметност! Звучи као да говорим о мирису гробљанског цвећа.

Посао са пудлама је поштенији: острижем јадне зверчице, нагрдим их по газдином укусу и за то примим плату, а њима длака опет порасте, па ником ништа. Временом ми рука одрвени, прилагоди се маказама. Боје око мене избледе или ја изгубим око за њих. Крепам као уметник, али ми остане људско достојанство. Ма како да не!

У мрачном расположењу изађох у манастирско двориште. Остало ми је још да вирнем у чувену испосницу, што бих оставио за сутра да ме није морила знатижеља каква се то савршенства могу скривати у мемљивој пећини и шта уопште може да буде боље од радова које сам управо видео?

На капији чух како се мати Серафима договара око вечере.

‘’Чекај да видимо треба ли постављати за обојицу’’, допро ми је до уха старичин глас.

Прво ми прође кроз главу да се Алекси стање погоршало, те да брину хоће ли имати снаге да седи за столом, а онда опазих како игуманија ка мени погледа. Дошло ми је да се гласно насмејем. Нисам ти ја, баба, од оних што не вечерају! Можда нисам мајстор за ваш иконостас, можда ћемо се колико сутра поздравити, али ћу вам вечерас бити за трпезом, гладан као вук!

***

У испосницу сам ушао кроз узан отвор у стени. Уздрхталог срца сам крочио у таму да бих, при сјају кандила, видео исто што би ми открила и светлост хиљаде буктиња – го камен, голо ништа. Ала ме је игуманија наместила!

Стадох уз олтар на ком беше једна једина икона, мутна и страховито запрљана. Представљала је, мислим, овдашњег подвижника, мада се под скорелом прашином није разазнавао лик. Крај ногу светитељу је незграпним, као птичија глава крупним словима било исписано махнито претеривање: ‘’Овде је живот вечни!’’

Пази, молим те! У влажној тмини, крај трулежи која је, биће, вреднија од свих мајсторија!

Спустио сам длан на икону, мало протрљао, а црте лица добише познати облик. То ме сети настојања да портретишући на платно нанесем шта видим, уместо да моделу пришивам своје идеализоване усне или нос. Помислих на профу цртања који је нас, смушене и невеште, опомињао да рад не претварамо у исповедаоницу. Свака линија, управо као и свака нота или стих, неминовно гурају човека ка њему самом, али се уметник у неком тренутку мора ослободити. Макар заршни потез треба да је вољом обликовани траг, а не прости печат што га природа утискује кроз нас.

Протрљах још једном, осећајући да су ми под прстима боје топле као крв.

Поста загушљиво у пећини. Погледао сам ка излазу, болно свестан да нећу поћи за очима и да ми сапете ноге неће начинити ни корак од олтара у испосници. Чуо сам дамаре, осећао живот и врелину у жилама, али свуд око мене беше гробна хладноћа, лед и тама у којој ми се отварала страшна истина.

А још сам могао да одем тада. Требало је да пођем, без вечере и без поздрава. Морао сам да бежим што даље, уместо што сам опчињено зурио у мрљу под прстима из које је, при сваком новом ‘’брисању ‘’ патине, све јасније израњао мој лик.

***

У манастирском конаку дознах да се мој сапутник, чувени иконописац, озбиљно разболео, те да би се колико ноћас могао представити. Алекса, међутим, није личио на самртника. Показивао ми је скице за иконостас, горљиво тражећи да довршим посао како знам. Обећах.

‘’Не бој се ‘’, шапутао је. ‘’Нећеш бити сам. Знаш ли да најбоље ствари, оно што ме је учинило познатим, нисам успевао да поновим? Никако, никада. То и нисам урадио ја… ‘’

Мати Серафима је стајала уз постељу и осмехнула ми се као да вели: ‘’А где би ти? Зашто да идеш? Немаш куд.’’

И ја нисам отишао.

У испосницу сам се пео само једном приликом, недуго након сахране. Ноге су ме болеле од стајања уз иконостас и није ми се завлачило у мрак. Ипак, када сам отишао, кандило беше довољно да на олтару прочитам свима знане јеванђеоске речи: ‘’Ко верује у мене има живот вечни.’’ Уз овај навод је стајала икона на којој беше представљен Последњи суд, за шта сам и ја знао да није уобичајено, а уз њу сасвим мала иконица преподобног Андреја Рубљова, заштитника иконописаца. Узбудљива, ванвремена, лепша од свега што се могло видети уманастиру. Обе беху Алексин рад.

Наташа Милић је рођена у Београду, где живи и ради као правник. Аутор је збирке прича “Заустављени сат“, која је објављена у издању куће “Поетикум“ из Краљева. Приче, углавном из области фантастике, објављивала је у многим збиркама и часописима. Године 2018. освојила је прву награду на конкурсу бањалучке Специјалне библиотеке за кратку причу, а 2022. године прву награду Удружења независних писаца Србије и уредништва библиотеке “Вертикале“ за кратку причу.