Историчарима ни данас није до краја јасно зашто је руководство Србије крајем 1959. године одлучило да се општина Лешак, која се до тада налазила на територији краљевачког среза припоји општини Лепосавић и тако из „уже Србије“ премести на Косово, односно Аутономну косовскометохијску област. Општини Лешак су, читамо у Закону о изменама и допунама закона о подручјима срезова и општина у Народној републици Србији из јуна 1957. године припадала 23 насељена места, међу којима и рудник олово-цинкане руде Бело брдо.[1] Припајање Лешка Лепосавићу значило је да је територија Косова била увећана за око 200 квадратних километара на рачун уже Србије.

Као инспиратори овог потеза наводе се Петар Стамболић и/или Слободан Пенезић Крцун.[2] Ипак, формалну одлуку својим потписима су оверили Воја Лековић, потпредседник Народне скупштине Србије и ондашњи српски премијер, Милош Минић. Они су, наиме, потписали Указ о проглашењу Закона о подручјима општина и срезова у НР Србији, 26. Новембра 1959. године, у којем је територија општине Лешак наведена као део косовске општине Лепосавић.[3]

У свом мемоарском делу високи српски и југословенски функционер седамдесетих и осамдесетих година (премијер Србије, председник скупштине Србије, председник ЦК СК Србије, председник Председништва Србије,члан Председништва ЦК СКЈ) Душан Чкребић критички се осврнуо на ову одлуку, наводећи да њени прави мотиви ни њему нису били познати: „Историјски није објашњено какви су то релевантни разлози били и по чијем је налогу 1959. године територија која је била ван састава аутономне области Косова и Метохије, где су Срби били већинско становништво (…) припојена Косову. Неки помињу Петра Стамболића, а други Слободана Пенезића Крцуна. Не могу да верујем да је то могло бити везано за једног човека и да не постоји писани траг о овој одлуци. Шта је заправо права истина, за сада се још не зна.“[4] Чкребић даље пише да је 2002. године отишао у Архив Србије, али тамо није могао да пронађе записник седнице највишег партијског тела Савеза комуниста Србије о случају Лешак.[5] Оно што је неоспорно, јесте чињеница да се крајем 1959. године територија Косова увећала правцем долине Ибра, све до Јариња.

Примио их је човек чијег се имена не сећају, али памте његове речи: ‘Све је завршено и све окончано. Остаје само да се грађанима објасни да је то за њихово добро.’

Осим у Чкребићевим мемоарима, нека сведочења о овој локалној драми пронашли смо у једном тексту Предрага Живанчевића у часопису ТВ Новости, из августа 1990. године.

У тексту под насловом Сви Стамболићеви дугови, Живанчевић цитира сећање пензионисаног правника Бошка Радосављевића, који је те 1959. године био председник Општинског комитета Социјалистичког савеза радног народа у Лешку. Радосављевић прича: „Током 1959. године извршена је административно-територијална реорганизација срезова и општина у Србији. Радило се то и раније, па је општина Лешак до 1953. године припадала Студеничком срезу, а од 1953. до 1959. срезу Краљево. Онда су нам саопштили ‘одозго’ да треба укинуту општине Баљевац и Лешак, а ова места, са околним селима, припојити општини Рашка. Међутим, новембра исте године из среза је стигло писмо са поруком да Лешак са околином треба припојити Лепосавићу, а то је практично значило припајање Косову и Метохији. Био је то гром из ведра неба, будући да смо грађане уверавали да ће се општина припојити Рашкој. Позвали су нас у Краљево, где смо били примљени код тадашњег председника Среског одбора Петра Веловића и секретара Среског комитета Радета Борисављевића. На овом састанку речено нам је да народу морамо објаснити потребу припајања Лешка општини Лепосавић. Кад сам на састанку Среског одбора упозорио да се ради о обмани грађана, Борисављевић ми је љутито одговорио да ‘нема шта да се бунимо, пошто је све одлучено горе, у Београду.’ После тога поново су сазивани зборови, али без изјашњавања за припајање покрајини Косово.“[6]

Новинар београдског часописа пише даље, да су Радосављевић и секретар Општинског комитета Савеза комуниста Србије Миломир Богдановић, тим поводом покушали да интервенишу код београдских власти, односно да су затражили пријем код Слободана Пенезића Крцуна. То им, међутим, није пошло за руком: „Нису стигли до Пенезића. Примио их је човек чијег се имена не сећају, али памте његове речи: ‘Све је завршено и све окончано. Остаје само да се грађанима објасни да је то за њихово добро.’“  Известан отпор према овој одлуци Београда је, према наводима у Живанчевићевом тексту у ТВ Новостима, пружио и председник Среског одбора у Краљеву, Петар Веловић, и то на састанку са Пенезићем. Веловић је касније сведочио да је „све одлучено на нивоу влада Србије и Косова, а на захтев Душана Мугоше“, тада секретара Обласног комитета Савеза комуниста Србије за Косово.[7]

Одлука није промењена, па је Лешак остао на Косову. Од „уже Србије“ одвојен је и „технички“. Телефонске везе су усмерене ка Приштини, а локални телевизијски репетитор био је окренут ка предајнику на Косову (Голеш), тако да се београдска телевизија у Лешку могла тек отежано пратити. Припајање Лешка Косову пратило је и увођење двојезичних натписа.[8]  

Према незадовољницима су предузимане репресивне мере. У Живанчевићевом тексту се помиње случај Косте Ћирковића, који је због противљења овој одлуци (о чему је писао и Титу) био избачен из партијског Општинског комитета. У тексту ТВ Новости налазимо и део текста једне петиције локалних Срба, из марта 1987. године, у којем се наводе облици притиска на противнике одлуке из 1959. године: „(…) нежна убеђивања, избацивање из СК, отпуштање са посла, различите прозивке, притисци и други опробани видови загорчавања живота.“[9]   

---

[1] Поред Белог брда, општини Лешак припадала су и следећа насељена места: Баре, Планиници, Белуће, Бербериште, Бистрица, Јариње, Борова, Врачево, Гувниште, Доњи Крњин, Земаница, Исево, Лешак, Миоковиће, Остраће, Постење, Поткомње, Гулије, Рватска, Требиће, Ћирковиће и Црнатово. „Закон о изменама и допунама закона о подручјима срезова и општина у Народној републици Србији“, Службени гласник Народне Републике Србије, 22. јун 1957. О питању припајања Лешка Лепосавићу видети и у: Момир Гаталовић, Косово и Метохија у државној политици Југославије 1958-1965, Београд 2016; Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945-1969), Београд 2021.

[2] Гаталовић, 83; Душан Чкребић, Живот, политика, коментари, Београд 2008. 

[3] Закон о подручјима општина и срезова у Народној републици Србији, Службени гласник Народне Републике Србије, 12. децембар 1959.

[4] Чкребић, 260.

[5] Исто.

[6] „Сви Стамболићеви дугови“, ТВ Новости, 3. август 1990.

[7] Исто.

[8] Исто.

[9] Исто.