КАО ДА САХАРУ НАЗОВЕШ ЖИТНИЦОМ АФРИКЕ (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене.
Аутор је више од 700 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету.
Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани…
Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда
Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва.

ЦРНА РОЛКА

Најтеже је било то паковање црне ролке.

Прво ју је раширио на кревету, па окренуо, опет раширио, па савијао рукаве.

Па опет, као, протресао, раширио.

Лепа црна ролка.

Онда ју је опет онако окренуо, па савио рукаве, пресавио све, пазио да буде што боље спакована. А никад баш није умео добро одећу да слаже; с кратким рукавима још ту и тамо, с дугим – слабо. И она је чак, џангризало, престала била да му приговара.

Док је паковао, растресао, ширио, паковао, тресао, ширио, гледао ролку – задржавало га је подрхтавање у слепоочницама, неки притисак на обрве и онда, да, онда тај талас који је ударио из средине груди, не одоздо, из дијафрагме или из желуца, него право из средине груди; јер из те ролке су, док је стајао над њом, не једном само, изашле њене шаке, онакве какве су некад биле, не овако уморне, и горњи део врата, и лице, увек нашминкано (та ни ђубре не би изашла да избаци а да се пре тога није нашминкала, а камоли до киоска ненашминкана да оде), смеђа коса до рамена, па те, ипак, непојмљиве, чудесне, неовдашње очи које су годинама и деценијама морали, морали, морали да коментаришу сви, и женско и мушко, и старо и младо, и сеоско и градско – али и онај аристократски кокетан, саучеснички поглед и осмејчић који је чувала само за њега.

* * *

ЕНКЛАВА

Празни дани изгледају му испуњенији него хиљаде и хиљаде дана уназад. Осећа се као – коначно – ходач који је дуго био јахач. Седло му више не жуља задњицу. И, ипак, никад не знаш куда ће коњ да те однесе. У ноге верујеш више него у копита. Човек си.

Не само што су испуњенији ови празни дани, него га подсећају на младост. Кад је слушао како још не зна шта је живот, како га живот још није излупао. Он то, срећом, својој деци никад није говорио: његову децу рано је живот излупао, и рано су научила шта је живот.

Двоструко је слободан.

Једина сврха његове организације јесте како да прикрије себе.

У енклави је и теже и лакше прикрити себе. Теже, јер си непрестано видљив. Лакше, јер људе то што на теби виде не занима.

Мимо свих брига, од којих му обрве гребу зенице, он је готово нехајан. Ради шта хоће.

Пре неко вече дохватио се с једном клинком, 23 године, дошла да посети рођаке, а има и празну кућу, остала јој кад су деда и баба умрли. Мала паметна и радознала, изговара необичне и нежне реченице, о свему. Седели дуго прво, разговарали као да су рођаци, нити се њему нешто врзмало по глави, нити је изгледало да ишта посебно може бити. Онда га она повела у ту кућу, и обула неке сандалице, беле, с ниском потпетицом, а док је улазио у њу и размештао је по кревету, неколико пута му је рекла: „Надам се да те заслужујем, надам се да те заслужујем.“

На тој изолованој територији, он поима ширину сваког квадратног метра, сваког погледа упртог у недалеку даљину.

Није истина да је тешко живети у енклави.

Тешка некоме може бити помисао да није у могућности да се креће по пространствима изван енклаве, али у самој енклави живети је, заправо, најлакше. И смрт је ту ограђена, не само живот. Никаква сила ту нема онолику моћ какву има напољу.

Живот у енклави такође је увек занимљив и никад није досадно. Ниједан житељ енклаве не зна за досаду. Постоји ту одређена доза усамљености, код свих, код свакога. Али та усамљеност личи на усамљеност појединачних цветова у букету. Она индивидуе чини препознатљивим, а и букету даје изглед и осећај заједништва.

Људи у енклави поздрављају се овлаш, као укућани, као сустанари. Нема великих изненађења, а опет нико ни о коме не зна довољно. Шта је радио ноћас? Па спавао. Шта ради сад? Па иде нешто да купи. Шта ће радити после? Па нешто.

„Ах, ово је прави живот“, размишља он религиозно. „Камо среће кад би могао да потраје заувек.“

* * *

ФЛАМИФЕР

То је онај део Канала где је вода и у пролеће толико плитка да мора да устане из чамца и загази, јер иначе гребе дно. И сад је ушао у воду, није му ни до колена, и вуче чамац, иде напред.

Канал се на том месту шири, с десне стране отвара се прекрасна ливада, с леве се уздиже чудновата стена. Ту као да је за време рата нешто експлодирало, па остале шаре, налик пећинским цртежима. Као да је неки пећински Џексон Полок радио на отвореном, размишља он док цима чамац који је запео о грање.

На тој деоници обично добија и сигнал, којег ни пре тога ни после тога сатима нема. Стиже му порука од Ани Лем: „Где си?“

Он застаје, одговара: „Да зовем?“

Јавља се она.

Објашњава јој где је, и да ће ускоро нестати сигнала.

Причају. Она уздахне.

„Понекад ми се чини да сам неправедна према теби“, каже. „Задржавам те, трошим те. Не могу ти пружити оно што ти је потребно, а чувам те за себе.“

„Дајте, Лемова, чему тај бедак?“, каже јој он разиграно док распетљава чамац.

„Није Лемова, него Лемка“, разведрила се она. „Да ми је Лем девојачко презиме, била бих Лемова, овако сам Лемка.“

„А ви сте удата?“, пита он, и смеју се, сад су већ обоје добро расположени. Причају о ваздуху, о кишама, о деци, па и о чамцу – истрошио ми се већ, вели он, изанђао је, али сад ми некако изгледа лепши него икад, крпићу га, нећу га мењати.

„Крпи га“, каже Ани, „само немој да ми те нека украде.“ Ту застане па изненада дода: „Скоро ће три месеца како се нисмо видели… Да ми ниси ти то нашао неку другу?“

„Ма јок“, одговара он. Пролази прстима кроз проређену плаву косу. Драго му је што не мора да лаже, што може да каже истину. Питала га је да ли је нашао неку другу. А није. Да га је питала да ли је тражио другу, нашао би се у неугоднијем положају. Али овако је добро. Он, ипак, осети потребу да буде што чистији, да буде налик води у Каналу, колико је то могуће:

„Тешко ти то иде код нас тигрова. Немамо ми као лавови двадесет одсто успешности у лову. Код нас ти је успешан тек сваки петнаести, па и деветнаести лов. Пре ћу, дакле, насмрт изгладнети него нешто наћи.“

Она се опет смеје. „Недостајао си ми“, каже.

„И ти мени, душо“, узвраћа он. „Улазим сад у онај мали кланац, губи се сигнал.“

„Хајде, немој да ми будеш неваљао. Пиши кад стигнеш.“

„Разумем, пуковнице Лемка!“

„Љубим те.“

„И ја тебе.“

Не улази одмах у кланац. Стоји и гледа у телефон на којем још титрају линијице. Има сигнала, још.

Извлачи чамац из плићака, седа у њега, отискује се, ту су и мали брзаци.

Тамо напред, нека два фурлонга, не више, налази се село. Кад год га угледају, деца истрчавају с фењерима, макар било и подне. Придвече су им фењери упаљени, али и усред бела дана истрчавају с њима, без пламена.

Фламифер, Пламеноносац, тако га тамо зову.

Сад, у кланцу, горко се смеје том надимку који му је наденуо прост народ, једини који човеку уме да надене прави надимак, па све и да ти се чини бесмисленим.

„Као да Сахару назовеш житницом Африке“, каже наглас, па завесла.

* * *

ГАЈБА

Тепих је био.

Његова кућа је страдала, и поред кућа Антића, и баба-Косина, стари млин, школа, Милетова продавница, па све горе до трансформатора.

Испеглали.

Он се први вратио на згариште.

Одговарала га је. „Немо‘ још, ће се наврате крвопије, немо‘!“

Стегнуо јој је леву надлактицу и отишао, без речи.

Сад се устумарао по Горњој мали.

Мртвих нема, све побегло на време.

Пролази поред своје ограде, пробивена је на неколико места. Од куће остали басамаци и трем. Личи на џиновског лава коме је неко одвалио тело, па остала само глава с гривом, део груди и предње ноге.

Не улази у авлију.

Пролази поред Антића куће, где је први пут пољубио Сузу.

Под ајатом, у старој кући.

Нема ајата, нема старе куће, само балустери разбацани, као кегле. Од нове остале изгризене циглице на темељу – крезуба жабља уста што штрче из земље.

Млин избушен, као да се неко из јероплана накрао брашна.

Косина кућа утонула у мокро тло.

Он иде, пита се – куда. Своју је кућу прошао, зашао није. Да види шта је претекло, да ли је ишта претекло. И не занима га то. Сад.

Глава не зна, али ноге знају куда.

Милетова продавница још је и најбоље прошла. Крова нема, као да га ветар одувао, али врата стоје. Замандаљена.

Затрчава се, помисли: ово сам само у филму видео.

Други, трећи пут.

Раменом пробива врата.

Зна даље где ће: Миле је гајбе увек држао у дну радње, до тезге, „мораш да посклањаш, ће здипе сељаци, багрењак ти је то, Шојка, шта ли је Бог мислио кад ги је правио?“

Гајба је полупуна, само једна флаша разбивена.

У оном кршу, тражи отварач.

Стопалом па лактом рашчишћава срчу с друге гајбе, седа на њу.
Код треће флаше замишља њено лице кад се врати у збег, а то горена, повише намастира: „Опет си пио!“

Владимир Д. Јанковић

УЗДУЖ И ПОПРЕКО (Јована Дишић)

Као што понекад бива на славским ручковима, и ова заврзлама почела је ракијом. Заправо, двема ракијама. Једном добром стричевом шљивовицом и другом, најбољом могућом, ракијом од шљиве ранке, одлежалом у храстовом бурету. Док смо ову прву Лазар и ја пили, о овој другој могли смо само да говоримо. Поменута ракија, наиме, још није постојала. Имао је Лазар и буре и казан и добру вољу, али није имао – воћњак. То га, међутим, још није поколебало.

Када је коју седмицу раније на поклон добио флашу ракије и сипао нам по чашицу, из ње је замирисала душа мог чукундеде. Моје сећање на чукундеду искључиво је посредно, јер је умро када сам имала годину дана. Ипак, то што су он и његова жена однеговали мог тату и што је у тестаменту прескочио сина и унука и имање оставио праунуку, па онда и то што је једини од свих мушких чланова лозе имао другачије презиме и што је живео готово читав век – било је сасвим довољно да о њему створим помало митску представу. Учинио ми се довољно занимљивим, па сам њега одабрала за свог претка са татине стране.

Већ сам била одрасла када је тата у подруму пронашао давно заборављену ракију коју је још тај чукундеда оставио. Код нас у гостима затекао се деда Борко, даљи рођак, времешни приповедач народних предања и врсни познавалац ракије. Мајка му је сипала чашицу, али још је није ни принела, а он је подигао главу и рекао: „Аааааа, ранка! Мирише ко душа! Одакле ти?“ „Пекао деда Станисав пре четрдесет година“, одговорила је театрално и са поносом моја мајка, као да је то њен прадеда, свакако претерујући са бројем година. Тако се чукундеда вратио за наш славски сто – кроз ракију.

Ракија је до краја попијена за Лазареву и моју свадбу, што је за мене значило да нас је мој одабрани предак на неки начин благословио. Мислила сам да тај мирис више никада нећу осетити, а онда је он неочекивано ушао у наш стан, из ко зна чије ракије. Постало је јасно да се таква ракија може и сада направити. Ја сам се мало напила и много брбљала о чукундеди, наслеђу, нашој свадби и љубави, предачком благослову и по ко зна који пут о томе како из мог села потиче Милисав Павловић, песник који је написао стихове за грамофонски хит „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку“. Додала сам још и то да је у стиховима оставио и до дана данашњег неиспуњен аманет да га сахране између две шљиве ранке и да је у истој песми написао да шљива ранка мирише на душу, и да сад та ракија мирише и на његову душу, и душу чукундеде Станисава и душу деде Борка, а мало и на душу моје мајке, јер никог од њих више нема на овом свету, али ето, једино моја мајка није пила ракију, па је умрла са педесет и пет, а сваки од ове тројице поживео је преко 90 година, те да очито треба пити ракију и то баш од шљиве ранке и то баш из храстовог бурета и да нема боље ракије од ње. И сам припит, Лазар је, вероватно од муке што поново слуша приче о мом селу најбољем на свету, урадио нешто што трезан никада не би: позвао је таста да пита да ли има неко парченце земље на коме би могао да посади шљиве. Одговор је био потврдан.

Ручак је већ стигао до вина, а прича о ракији до куповине садница, када је стриц упитао Лазара:

„А где ти је реко бата то да посадиш?“. Лазар још увек није видео парцелу, па сам ја одговорила:

„Тамо где је била градина, поред твог винограда.“

Стриц се мало замислио.

„А видиш, ја више и не знам шта је чије ту. Не знам како беше иду парцеле. Не иду две уздуж као што смо ми направили кад смо укрупњавали, него ваљда четири попреко, прва моја, друга његова, трећа моја, четврта његова. Или обрнуто, не знам. Али тако некако.“

Ни ја, ни моје сестре, ни брат и сестра од стрица, нико за столом није имао појма о чему то стриц говори. Лазар још мање. Он је пребледео. Наслушао се прича о деобама, о тужбама, о свађама око земље и наследства, напуклим породичним односима и браћи која се због земље до смрти не помире. Поколебао се. А који зет и не би, нарочито кад су и жена и све три свастике почеле изнова да му објашњавају на који начин смо ми заправо у сродству, али како смо и много више од тога.

Укратко, још пре пет или шест генерација поделила су се нека браћа, тако да је свака татина њива поред стричеве, са неким родним дрветом као међом. Другим речима, чукундеда Станисав није и стричев предак. Трећим речима, ми уопште и нисмо тако близак род, али и даље имамо исто презиме, исту славу и земљу једну до друге. Међутим, не спаја нас та некада давно заједничка земља, а ни презиме, већ пријатељство наших родитеља и заједничко детињство. Нас петоро смо одрастали у обе куће подједнако и имали два пара родитеља пред очима. И они су пили вино, нарочито у зимским вечерима попут ове, док смо ми, већ уморни од игре, падали у кревете обучени и измешани. Невољни да разабирају које је чије дете, често су нас остављали тако до ујутру. Ми смо одрастали, они су старили, ми смо одлазили, па се враћали, али никада се нисам отела утиску да смо и даље испреплетени, и коренима и гранама, и да ништа не може да замути вино које су родитељи попили, а ни ово које ми деца сада пијемо.

Зету се, додуше, мало мутило у глави. Замолио је стрица да му каже где је то и које су то парцеле. „Геосрбија“ је последњих година вероватно најпосећенији сајт међу српским живљем. Ту се проверавају међе, површине, законски власници земље. Осмишљен је да ствари олакша. Међутим, стриц се добрано презнојио док је успео да нађе спорно земљиште. Чкиљио је у екран телефона, центрирао прстом, подешавао наочаре.

„Који је то број парцеле? Ко пише да је власник? Аха, то је мој отац. А ово? То је батино, добро. Али то тако не изледа, схваташ? Не радимо овако попреко, него уздуж!“

Дао је стриц све од себе да расплете ту катастарску збрку, а онда је дигао руке.

„Отвори ти мени Гугл мапе! Оно, да буде рељеф као, схваташ? Дај ми то овамо“, отео је телефон од зета и померао прстом по екрану горе-доле. „Ево, то је то. Видиш, ово је мој виноград, види се лепо. Ел видиш?“

„Видим“, рекли смо све шесторо углас, јер смо се сви већ нашли иза стрица и вирили у телефон. Ово стричево „уздуж“ и „попреко“ нас је све заинтересовало. Стриц се мало тргао од нашег хорског одговора, а онда се поново окренуо Лазару. „И видиш, у катастру парцеле иду овако, пресецају виноград“, објашњавао је оштро повлачећи прстом лево-десно по ваздуху, „али гледај, овде је мој виноград, а ово лево, видиш да је иста површина, овако уздуж, то је батино и ту садиш шљиве“, закључио је и не баш нежно спустио телефон на сто.

„И чекај“, укључио се мој брат са ђаволастим осмехом, „сад зет посади шљиве и ја могу да га тужим зато што сади на мојој земљи? Па дође Лазар да покупи шљиве, а ја овако руке под главу и кажем му: Ниси моро долазити, зете Лазо. Шљиве су мирне, а ако треба да се смире, умем их и ја смирити, или како већ беше иде тај део.“

„А ја ћу онда тако у виноград да легнем, па све исто“, побунила се моја млађа сестра, која је увек имала потребу да брани угрожене, па макар то био и зет.

„А што виноград?“, питао је брат помало изненађено, јер се занео у своју улогу кмета Симана.

„Па ако је пола нашег на вашем, онда је и пола вашег на нашем, то јест пола винограда је на нашем. Ако сам ја то добро разумела.“

„Добро си разумела“, сложио се стриц.

„Па ви сте потпуно ненормални“, огласила се изненада моја старија сестра, за коју су сви били ненормални, осим ње.

„Па стварно, да ли ово негде има“, питала је сестра од стрица и однекуд извукла свеску. „Ово морам да запишем. Парцеле уздуж и попреко“, срицала је себи у браду пишући и исцртавајући то љубичастом хемијском.

„А ко је мене питао шта ту да се сади?“, наставила је мала бранитељка потлачених, само што је овога пута себе узела у заштиту. „Колики је мој део? Нећете да ме преварите!“, цитирала је, а онда праснула у смех, а са њом и сви ми, осим Лазара, који је био благо забезекнут. Стриц нас је насмешен посматрао.

„И шта сад ја да радим?“, питао је Лазар, потпуно збуњен.

„Па посади сад, топло је време, боље ти је него на пролеће“, рекао је стриц доливши му вино. „И води рачуна, немој само ранку, мора и неки опрашивач да буде“, закључио је и кренуо у подрум са празним бокалом.

Разговор за столом кренуо је у другом смеру. Лазар је мало ћутао и посматрао нас како се кошкамо и смејемо. Затим је узео чашу са вином и отишао у другу собу.

„Наручио сам саднице“, рекао ми је кад се вратио. Није више изгледао забринуто. Можда је најзад разумео да је и он постао део тог необичног дрвета, раслог уздуж и попреко, на неподељеној земљи, заливаној вином и ракијом. Изгледа да му то није сметало.

Можда је помислио да ће некад, на почетку неког будућег славског ручка, потомцима замирисати и његова душа.

Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за српску књижевност и језик са компаратистиком. Управља Библиотеком „Никола Сикимић Максим” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм. 

Научни радови из народне књижевности, фолклористике и савремене поезије објављени су јој у часописима „Фолклористика” и „Књижевни магазин”, као и у тематским зборницима. 

Уређивала је збирку прича „Гвоздена капија” (Народна библиотека „Вељко Дугошевић” Голубац, 2018). 

Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022). 

ОДРИЦАЊЕ ЈЕ БУНЦАЊЕ (ИВАН НОВЧИЋ)

Иван Новчић (1972), рођен у Краљеву. Објављује поезију, прозу и есеје у периодици и аутор је више самосталних књига.
Књиге песама: Ампутација душе (2003), Шифарник страдања (2008), После потопа (2018), Галиција и друге шуме (2019), Песме о кавезу (2020), Кајафин избор (2021), Јауди племена мог (2021), Бестијаријум (2022), Фантазма (2022).
Књиге изабраних песама:
Љубав у Халдерну (2021) 
Проза:
Срем и Суматра (збирка прича, 2017)
Трн у пети (роман, 2022)
Студије и есеји:
Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016, 2020)
Доњи ракурс (есеји о филму, 2021)

Стела Поларе преноси избор из збирке поезије Љубав у Халдерну, Поетикум, 2021.
ФАУСТOВСКИ 


За све је крив ђаво
За смрт штo свуда вреба 
Бoлести, ратoве, глад 
За све штo се изван 
Oве кућерине дешава, он је крив. 
Спреми колац, заоштри га 
Кухињским ножем, 
Подмажи маслиновим уљем 
Да тој утвари ноћас станемо на пут. 
Сунце је претворило у таму 
Видиш ли, ни месеца нема 
Кажем ти, репати је крив!
 
Рече Фауст 
И склопи савез са њим.


ЗАПИС ИЗ СПАЧВАНСКИХ ШУМА 

Преко шума злогласне Спачве 
наилазим на просута црева војника 
уплетена и крвава 
црна од јутарње кафе.
 
Како су мала црева тих ратника! 

Ипак, већа од радника у штрајку.




ТУЂИНА 

Ко још памти клинце из улице 
што су нас напустили без поздрава?
 
Да ли и они што одлазе скупљају сузе 
у неком туђинском лавору?
 
Или је патња предодређена само за нас 
што остајемо овде 
лакоми и хроми.
 
Знам само да је небо чудно у туђини – 
видео сам то 
недалеко од Нормандије 
када сам се ослобађао 
домаћих негативних кристала. 

Док размишљам о овоме, 
на безименом скверу 
испијамо чашице 
пријатељ и ја. 
Он ми шапуће: 
„Овде је најбоље 
без рачуна, 
ко разуме и ко уме 
да битише изван ума“.


ЕЛПЕНОР 


„То није био мој рат“ 
узвикнуо је Елпенор 
пренувши се из сна 
док је падао низ степенице 
и љутито махао. 

Био је наш 
али не и за нас. 
Брате мој лепи, 
сви би сад да побегну, 
од капија Троје; 
није добро бити 
на неизвесним страницама 
историје 
јер тако кажу вране 
из Киркине палате.
 
Не одричи се Одисеја. 
Одрицање је бунцање, 
а бунцање превртање, 
колико год да боле 
сломљена ребра 
и врат заспали.


ВЕЛИКА ДЕЛА 

Никада нисам сматрао
Да сам рођен за велика дела 
Уосталом, и Хитлер је сматрао да је рођен 
Да промени свет.
 
Као дечак себе сам увек видео на чамцу 
На обали сиротињске Сицилије 
Или негде у Мексику 
На нетакнутој плажи Зихуатанеја 
Са осмехом на лицу 
Поред њених фино негованих пета 
Како чистим тек уловљене рибе 
Од крљушти, шкрга и црева.
 
Онда је дошла олуја 
Ту, где сам рођен 
Увукла се под нокте 
Носимо је као бродови морске болести. 

И ево, ја од тада пишем. 
Мало пишем 
Мало цепам хартију 
Па у наступима беса 
Све то згужвам и спалим.
 
Песме су моје крезаве бештије 
Са ломаче утекле вештице 
На плажама Венере.



КЉУЧЕВИ 


Мој пријатељ из детињства 
Који живи на обали Костарике
 
Позива да му дођем у госте 
На неколико недеља
 
Каже: Oткада су срушене близнакиње 
Никада толико јефтиних летова 

(Чека ме барска столица 
И флаша чилеанског вина LasMulas).
 
Само пожури, пожури! 
Каже ми он
 
Близу је рецесија, а онда 
Морамо све испочетка
 
Хоћу, хоћу! 
Одговарам ја 

Само да пронађем 
Кључеве од кавеза.
Иван Новчић

POŠTA (NIKOLINA PERIĆ)

Nikolina Perić je rođena 1993. godine u Češkoj. Roditelji su joj iz Sarajeva. Sa 14 godina preselila se u Englesku, gde je završila srednju školu, osnovne studije i masters (ekonomija i finansije na Oksfordu). Već pet godina radi u Češkoj, bavi se prodajom nekretnina. Piše kad god joj se za to ukaže prilika. Ovo je njena prva objavljena priča

POŠTA

Ima nečeg uznemirujućeg u toj ženi koja radi u mojoj pošti.

Uhvatim, tako, sebe kako u njoj tražim poznate crte svoje majke, ono kad krene da pretura nešto po kancelariji iza šaltera, i kako je celo telo boli kad god načini korak; kao stara, nepodmazana mašina, sva je zarđala. Dok je poredim sa svojom majkom, osećam kao da ih obe izdajem, kao da pravim kopiju opšte ideje o ženskoj patnji i onda još izmišljam neke žive delove kako bi sve izgledalo stvarno. A farsa je to, u stvari. Ali, kad bolje pogledam, kakve pa i jesu ostale prave uspomene na moju majku, te bešumne slike na kojima vidim kako se ona kreće, i plače, i smeje se, ali ipak je sve to samo slika jedne majke? Da li bih ja sad mogla pouzdano da tvrdim da je ona bila onakva kakvom je pamtim? I da je ta bolest njenog povijenog, tanušnog tela, posađenog kraj daske za peglanje, ta bolest koja ju je vukla ka zemlji, da se onako žalosno svija u samu sebe… Da li je to zaista bilo telo u kojem je ona boravila? Onako pogrbljena, s toliko nelagode što izvire iz tih nakošenih linija, iz oteklih gležnjeva i labavog, izvijenog vrata… Istina, umelo je to telo da se ispravi, umelo je ono to u raznim situacijama, u banci, na primer, ili u čekaonici kod lekara, a u toj čekaonici je bivala divna, čitala bi ženske časopise u stanju potpune mlitavosti, kao da nizašta ne haje, ama, kao da je na plaži – opruži noge, odmara se, uživa, a stopala joj klize po linoleumu. Devojačka stopala, lepa i mala.

Kod kuće, međutim, u njenom lisičjem brlogu, to telo bi se neretko izmenilo, sasvim neočekivano, kad ga zapljusne plima neobjašnjivog gneva, kad ga, najednom ga preplavivši, dotuče drhtaj tuge. Ta kolebanja između hladne ljubavi (kad podigne one kandže da me pomiluje po glavi, kad mi se osmehuje s kuhinjskog prozora) i zavisti prožete osećanjem krivice (dok s nekom čudnovatom okrutnošću zapaža promene na mom telu koje se razvija, i bori se sa mnom za očevu naklonost) – meni su lično bile najgore, tu bi me duboko pogodilo osećanje da sam izdana, jer činilo se kao da je ona, zapravo, neiskrena kad je dobra prema meni, a jednako neiskrena i kad se prepusti ogorčenosti. Te njene zavisti stidela sam se i uzmicala od nje kao što sam, inače, uzmicala od mnogo čega: od njenog pića, od njenog jela, od fleka od paradajz-sosa na njenim laktovima i odeći, od njenih ranojutarnjih odlazaka u kupatilo.

Jeste bilo nečeg nastranog u njenom ponašanju dok bi čistila kuću i kuvala. Kako je, recimo, držala metlu, kad je gledam iz profila, a ona metlu osloni na bujne grudi; ili kad krene da uvlači usne – ličila bi tad na gmizavca – dok nas grdi i udara nam ćuške. I kako se osećala na znoj, i kako su joj na crni luk zaudarali prsti dok mi ih je gurala u ždrelo. Jedi, jedi, jedi. Oči joj nisu bile tužne, već ćudljive, i jedno bi se uvek suzilo dok se drugo širom otvara; na donjem kapku imala je modricu koja će joj ostati doveka. Moj otac je nije tukao, i ja sam se pitala da ne povređuje to ona (možda) samu sebe.

Ponekad bih, kad je pogledam, osetila kao da posmatram samu sebe u njoj i da sam tek tad, kad se od nje odvojim ne kao neko od nekoga, nego kao neko od nečijeg nekoga, u stanju da podnesem prizemne prizore koje je ona uvek bila spremna da priušti tako drsko, bez trunke osećanja krivice, do dna duše nesvesna koliko tim slikama nedostaje svega u svetlu fantazmagoričnih ideja o majčinstvu i detinjstvu koje sam nakupila što iz knjigâ, što iz kuća druge dece. A opet, nisam mogla reći da bih želela neku drugačiju majku, nisam i ne mogu reći da nisam na nju neprestano mislila, na tu posvećenost, na predanost svrsi i smislu, na njenu tugu koja je meni, kao detetu, bila tajanstvena, ali u kojoj sad prepoznajem posledicu onoga što se desi kad se neko nađe u jednoj izmenjenoj verziji života, gde su mu snovi ućutkani, gde protok vremena i činjenica da si roditelj ne pobuđuju nikakav poriv za razmišljanjem, da misliš o nekome, već teraju čoveka da sve to pretvori u nešto, bilo šta, pa ih tako on pretvara prvo u izvor gorčine a, kako godine odmiču, u tugu. Tugu koja je izrasla u nešto tako opipljivo da bi, ispadne li iz tela moje majke, od nje ostao samo prah i ništa više.

Kad je ostarila, počela je da plače. Uvek je plakala, taj šljunak na njenim kapcima neprestano je drhturio. Često je odlazila u parkove gde su dovodili malu decu, i tamo bi dugo, dugo sedela na klupi i gledala u nebo. Tad već od one stare nje ne beše ostalo ništa, a jedini deo tela koji je uredno održavala bili su nokti. Mazala ih je tamnoplavim lakom.

„Haj mi skuvaj kafu“, kaže žena iz pošte.

Pravim joj kafu, donosim joj je na sto dok ona, duboko zamišljena, grebe noktom lutrijski listić. Čaša s jogurtom, već natrula banana i slike njenih unučića osmehuju mi se iz ustalasanog mora. I ona se osmehuje, menja se pomalo, poprima njeno obličje.

Majka, pomislim.

(S engleskog preveo: Vladimir D. Janković)

Nikolina Perić

„IZABRANIK“ TOMASA MANA (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.


“Mera grešnosti sporna je Bogu“

“Beati, quorum tecta sunt peccata.“
(Blaženi su oni, čiji se gresi ne znaju)


TOMAS MAN- DER ERWÄHLTE – IZABRANIK


Nezaboravna, i, da odmah napomenem u uvodu, sadržajno veoma teška knjiga meni omiljenog nemačkog pisca godinama je ležala na polici, nekako nepravedno zaboravljena i skrajnuta , zagubljena u dugačkom i gotovo neprohodnom lavirintu raznovrsne literature, čekajući uporno na svoj red. Pogodan trenutak za čitanje došao je pre otprilike godinu i po dana, kada sam joj skoro čitava četiri dana posvetila, u stanju potpune zapanjenosti i užasa, koji je sve više rastao i obuzimao me kako su se stranice romana otvarale jedna za drugom, i ispredala se neverovatna jeziva priča o strašnom, neshvatljivom i neprirodnom grehu, počinjenom u atmosferi razbuktalih strasti i potpune pomračenosti uma, jedne mračne, zlokobne noći zauvek uronjene u nepovratnu dubinu vekova, kada je s mesta zločina, kobnog poprišta drame i tačke gde se rađa causa efficiens, prvi pokretač koji je uslovio vrtoglavo odvijanje krvavog klupka stravičnih događaja, počela ta žalosna i zloglasna istorija jedne vladarske porodice, uprkos prirodi što je šaljući znake upozorenja, odjekivala bolnim i uznemirujućim kricima. Životvornoj prirodi, natura naturans, sveobuhvatnoj i zadivljujućoj, nesrećni iskušenici đavola, vođeni silama tame i sudbinom zanavek prokleti, rastrzali su utrobu na komade, uništavajući njene osnovne zakone.

A zakoni prirode se moraju poštovati i slediti. Nije to propisana norma, već nešto što se prećutno podrazumeva i očekuje. Priroda je uredila osnovna pravila odnosa između bića, radi normalnog funkcionisanja raznovrsnog živog sveta, oni su od Boga dati, i greh je narušavati ih, bilo to svesno ili nesvesno. Opet, za ateiste i agnostike (poput mene), Bog je sama priroda i nedokučivi univerzum oko nas, kosmološka vizija sveta, gde svaka posledica ima svoj uzrok, koji je opet istovremeno posledica nekog drugog uzroka, do onog inicijalnog eficijentnog uzroka, već prethodno spomenutog, samo u izdvojenom, negativnom smislu, posve različitom od osnovnog značenja. Vratimo se sada , kao čovečanstvo koje posmatra i zaključuje, njegovoj izvornoj konotaciji. To je ponovo Bog, priroda ili pak nešto drugo, zavisno kako ga posmatramo i interpretiramo u svetlu naših ličnih uverenja. Međutim, da krenemo redom…
Ova uzbudljiva i nesvakidašnja, grozna i surova, ali veličanstvena , i što me je posebno zapanjilo i zgrozilo i preokrenulo mi stomak, istinita povest koju nam pripoveda jedan sveštenik, Kliment Irac, ordinis divi benedicti, svetovnim imenom Morhold, koje naziva divljim i neznabožačkim (u skladu s nečistim željama koje opsedaju prečasnog Klimenta pod imenom Morholda, brižljivo zaklonjenim svetom odorom, i već se ovde vidi ubojita oštrica fine ironije koju Man provlači kroz čitav roman u vezi sa crkvom i njenim službenicima) počinje u trenutku kada glavni junak romana, ovenčan slavom, svečano ulazi kroz kapije Rima, večnog grada, la città eterna, grada neprolazne i nenadmašne slave, koja će se spominjati dok je sveta i veka. U prvim rečenicama ovog remek-dela svetske književnosti dolazi do izražaja tipičan Manov teško upleten jezik, bogat slikovitim i zvučnim metaforama, koje se nižu , posmatrajući vizuelno, pošto sam sinesteta, kao gusto poređani čvorovi, ili pak dok se osluškuje ritam i ton rečenice , poput tamnih, masivnih zvona od kovanog gvožđa. A zvona već na prvoj stranici dela neprekidnim brujanjem najavljuju dolazak Izabranika.

“ Bruje zvona, huje zvona supra urbem, iznad celoga grada, u zraku njegovome prepunom zvuka! Zvona, zvona, lelujaju se, ljuljaju, njišu i talasaju, klateći se o svojim gredama, u svojim zvonicima, stotinom se glasova glaseći, u metežu vavilonskome. I teško i brzo, i zvonko i muklo, i nema tu ni takta ni sazvučja, sva najednom zbore i u zbor svako svakome upada, pa i sama sebi: udare brenca i zabruje i ne daju vremena probuđenome metalu da se izbruji, no se već zanjihana vraćaju i bruje na suprotnom kraju, upadajući u vlastito brujanje, te dok još odjekuje : “In te, Domine, speravi“ , već odjekuje i “Beati, quorum tecta sunt peccata“, a u to se spliće zvonko cincilikanje sa manjih mesta, kao da sakristan udara u misno zvonce.


Sa visina zvoni i sa nizina, sa sedam presvetih mesta hodočašća i sa svih parohijskih crkava u sedam parohija pored dvaput povijenoga Tibra. Sa Aventina zvoni, sa Palatinskih svetinja i sa Svetog Jovana u Lateranu, zvoni više groba onoga koji drži ključeve, na Vatikanskom bregu, sa Santa Marije Mađore, u Forumu, u Domniki, u Kosmedinu i Trastevereu, sa Ara Čeli, svetoga Pavla iza bedema, svetoga Petra u verigama i sa doma Presvetoga krsta Jerusalimskog. Ali sa grobljanskih kapela, sa krovova bazilika i molionica po sokacima takođe zvoni. Ko da sva imena pomene i nazive nabroji? Kao što zazvuči kad vetar, kada čitava bura počne da protresa strune Eolove harfe i probudi se vasceli svet zvukova, i što je najudaljenije i što je najbliže, u žubornome svesazvučju, tako, no na tučani jezik prevedeno, biva sad u vazduhu što se prolama, pošto sve zvoni u slavu velikog svečanika i uzvišenoga ulaska.“


Čudesna je složena lepota Manovih rečenica i poruka koje se u njima skrivaju! Priznajem, da sam , ne znajući ništa o prošlosti i neverovatnom uzvišenju novoizabranog pape, koje se nikako drugačije ne može objasniti sem bezmernim Božanskim milosrđem, kojim Tvorac velikodušno obasipa svoje miljenike, darujući im neiscrpnu snagu za preobraženje i iskupljenje, barem tri do četiri puta čitala prvu stranicu, nastojeći da razjasnim mnoga zbunjujuća i umnogome protivrečna mesta. Naime, nije mi bilo razumljivo zašto svečana zvona bruje neskladno i zbrkano, presecajući jedno drugo, stotinom neuređenih, disharmoničnih zvukova, “u metežu vavilonskome“. Odavno znam da je vavilonska kula mesto nesklada, gde je Bog pomešao jezike kaznivši nezahvalno čovečanstvo zbog nesloge graditelja Vavilonske kule. Ali time mu je i učinio, istovremeno, veliku uslugu, jer se svet danas odlikuje brojnim raznovrsnim jezicima i šarolikim kulturama s posebnim specifičnostima i kulturnim spomenicima. No, bukvalno tumačenje ove fraze je već neka druga tema, koja se ne uklapa u krucijalni tok priče.


Vraćam se gore pomenutom metaforičnom značenju “meteža vavilonskog“ kao nesloge, nesaglasja ,mesta razdora i brojnih suprotstavljenosti, pomešanih zvukova zvona. Zar ne bi trebalo da zvona u čast dolaska najuzvišenijeg poglavara katoličkog sveta odzvanjaju silovitim, uzvišenim i skladnim, svečanim i dostojanstvenim zvukom, koji se sliveno i zvonko razleže s visina, kao najuznositija pesma neba i nebeskih sfera, što gromko odzvanja svesadržajnim kosmosom? Međutim, ne, ova je zvonjava nalik na buru što protresa harfu Eola, grčkog boga severnog vetra, i budi “vasceli svet zvukova“, a drevni antički helenski bog nije imao baš blagu narav, kada se razjari i raspomami, šalje nemilosrdne oluje i ledene vetrove što telo prožimaju sve do kostiju i ispunjavaju srce zebnjom. Stoga se postavlja pitanje: ko zapravo udara u zvona i proizvodi nesvakidašnju odu prispeću pape Gregorija u prestonicu katoličkog sveta, to zamršeno povesmo zvukova, tu neobjašnjivu lupu i tutnjavu, kao još jednu karakteristiku Manove jedva primetne ironije, kojom je protkana čitava ova priča? Priča o jednom papi, koji je zaista nekada živeo, i kome je Man, što je jedno od retkih razmimoilaženja realnosti i romana, podario znatno duži vek na stranicama svoje knjige nego što su mu Mojre dosudile u stvarnom životu.

Naime, kod Mana je dočekao devedeset godina, i bio upamćen kao mudar, dobrodušan i blagočestiv papa, mekog, toplog i sažaljivog srca. Papa koji je lako praštao grehe i nepočinstva, jer je i sam, ne sopstvenom voljom , već tužnom i okrutnom igrom sudbinskih niti, bio rođenjem obeležen i sav od greha sačinjen, i meso i kosti bili su mu potpuno satvoreni od greha. Od greha i krvavog zločina, koji čine samo oni “na najdubljem dnu pakla“.To duh ove komplikovane i strašne pripovesti udara u zvona.


Priči o neverovatnom usponu pape Gregorija , na koju ću se ponovo kasnije vratiti, prethodi jedna druga, započeta pre skoro šest decenija od trenutka njegovog stupanja na presto Svete Stolice, kada u zamku gospodara Grimalda, u području između Flandrije i Arteske (današnja Belgija, blizu granice s Francuskom, da tako odredim ovaj geografski prostor), na svet dolaze dva novorođenčeta, divne zlatne kose i bledog lica, Viligis i Sibila. Oni su vršnjaci, plemićka, gospodska deca, nežnih, mekanih ruku, predodređena za dug i srećan život, ispunjen uživanjem i radostima, joie de la cour, Žoadelakur , što na francuskom znači radost dvora. Nije potrebno ništa znati o njihovim roditeljima, sem da su izuzetno visokog roda i dostojanstva, pošto ih ne odgajaju oni, već, kako je to uobičajeno u svetu plemstva, vaspitači i guvernante, koji su takođe od otmenih pokoljenja. Kao najmlađi stanovnici zamka Belrapera, stalno maženi i zajedno podizani, sem kada je reč o poslovično muškim ili ženskim obavezama i zadacima koje svaki mladi gospodin i gospođica treba da nauče, prirodno su ovo dvoje upućeni jedno na drugo. A roditelji ove dece? Gde su ti kneževski parovi i da li su bitni u čitavoj istoriji? Izgleda da nisu, po svemu prethodno izrečenom i svim odlikama ceremonijala, pa ipak kao da njihovo odsustvo upućuje na sumorna predskazanja…


Vreme neumitno teče, časovnici se neprekidno tope i izlivaju i Viligis i Sibila, nerazdvojni, izrastaju u prelepu, zdravu decu od osam, a potom i od deset godina. Skoro svuda se drže zajedno, poput sasvim male dece koračaju držeći se za ruke, igraju se i slatko sanjare. A njihovi snovi su naivni, slatki i nevini, kao bezazlene maštarije živih , zemaljskih anđela. Sve deluje tako dražesno, izuzev nekih činjenica koje pobuđuju uznemirenost i potajna šaputanja, njih dvoje, neverovatno nalik jedno drugome, na čelu imaju belege u vidu mesečevog srpa, i jedinstvene, čudne, prodorne tamnoplave oči, što prouzrokuje sumnju da su posredi veštičja posla. Po dvoru se govori da su “rođeni iz smrti“ šta god to značilo. A njih dvoje samo žele da ostanu nežni i ljupki, i da poput anđela, nikada ne odrastu. Kamo sreće da zaista nisu odrasli, iako je to nemoguće!


Jedne turobne, tmurne noći, dok je sva priroda puna razdirućih jecaja i zastrašujućih zvukova, Viligis i Sibila, sada sedamnaestogodišnjaci, magnetnim sjajem svojih urokljivih očiju, privlače jedno drugo u vrtoglavoj pomami strasti i pomućenog uma, neposredno po smrti gospodara zamka. Dok leš kneza Grimalda leži na odru, nesahranjen, njih dvoje, protivno svim kodeksima i načelima pristojnosti, kao i obzirima prema pokojniku, čine stravičan greh u uzavrelom nemiru uskomešanih, prokletih duša, bestidno i pomamno se bacajući u postelju prožeti divljim strastima. Čitava priroda nastoji da pomogne ovim mladim nesrećnim besomučnicima, da ih opomene da su podlegli mračnim silama, upali u bezdan iz koga nema povratka, oglašavajući se strahovitim kricima opomene i beskrajne tuge. Man divno opisuje ovu groznu scenu, govoreći kako divlje životinje zavijaju u šumi i ćukovi žalno jauču na granama drveća, dok se ceo dvorac trese na uzdrhtalom tlu. Sve je uzalud, sile pakla su nadvladale.


Vraćam se osnovnom toku pripovedanja i nastojim da u ovom tekstu priču razvijem unazad, od trenutka ustoličenja pape Gregorija. Postavlja se pitanje kako je on dospeo do te veličanstvene titule. Ovo je magnovenje gde će Manova
parabola o neobičnoj i neverovatnoj sudbini pape Gregorija zadobiti momenat oneobičavanja, dakle, jednu fantastičnu dimenziju.


Nakon smrti neimenovanog, dostojnog pape u Rimu dolazi do podeljenosti prestola. U dvema različitim palatama stoluju dvojica ravnopravnih papa, Simahus i Eulalije, i kako je očekivano, međusobno se ne podnose. Tu se u najboljem vidu očituje Manov kritički odnos prema crkvi, pošto u usta ove dvojice velikodostojnika stavlja najbestijalnije uvrede koje se mogu zamisliti. Zapravo, Man nije kritikovao veru u Boga, već samu crkvu, što će se ubrzo videti. No, sudbina je da i oni relativno brzo nestanu iz zemaljskih okvira i presto ostaje upražnjen. Očekivano je da se brzo i neodložno izabere novi papa.


Rimski senator, Sekst Anicije Prob i njegov prijatelj kardinal -prezviter Liberije (čudnog li imena koje asocira na potpunu slobodu, nedostupnu crkvenom licu, i evo opet ironičnog diskursa) istovremeno su usnili jedan neobičan san, s malom razlikom, ili im se ukazala istovetna vizija. Man ovo mesto namerno ostavlja maglovitim i neodređenim. U oba prikaza oni su ugledali belo, nevino jagnje koje govori ljudskim glasom i krvari iz slabina (Agnus Dei-jagnje Božije) , obaveštavajući ih da im je izabran novi papa po imenu Gregorije i objašnjavajući im gde se nalazi i kako da dođu do njega. Međutim, dok se jagnjetova krv u snu senatora pretvara u ruže, koje su ovaploćenje čiste i nepoljuljane vere, u kardinalovom snu taj preobražaj izostaje, čime Man hoće da pokaže kako kardinala više zanimaju slava i položaj negoli sama vera, dok senator veruje potpuno i iskreno, što će se kasnije zaista obelodaniti pri pronalaženju pape Gregorija u krajnje neobičnom obličju (što je metafora njegovog (neželjenog) sunovrata u same ponore greha). Papa Gregorije se već sedamnaest godina nalazi u Normandiji, na jednoj steni duboko porinutoj u jezero, noge privezane za lanac, gde ga je, po njegovoj sopstvenoj želji zatočio jedan ribar, kod koga je, iznuren i slomljen udarcima nemilostive sudbine, zatražio prenoćište. Oblik u
kome nam se ukazuje je zbilja nesvakidašnji, jer se pod teretom strašnih grehova iz prošlosti, u brojnim lutanjima sunovratio na najniže dno morala, usled mnogobrojnih nesvesnih zlodela. Man njega predstavlja u vidu ništavne, minijaturne životinje, nalik mišu, jer ga je breme strašnih sagrešenja, dodato prokazanosti od same prirode i prokletstvu rođenja, unizilo na nivo najneznatnijeg bića. Forma u kojoj se on pojavljuje posle sedamnaestogodišnjeg iskupljenja svih užasa za koje je bio predodređen, predočava metaforičnu sliku njegovih mnogobrojnih grehova. Ipak, predodređen je od Boga da u potonjem životu bude ovenčan neprolaznom slavom. Naoko deluje da se ni ne može osloboditi, jer je vezan teškim lancem bez ključa koji je davno izgubljen. Međutim, njegov nekadašnji domaćin , ribar , pronalazi taj ključ u utrobi ribe, koju je ulovio da počasti goste, a to su upravo senator i kardinal-prezviter, koji su svratili da se raspitaju o papi. Ovde se Man koristi hrišćanskom simbolikom, riba, ichtios, služi da Isus nahrani gladne, kao izraz milosti, a i sama je riba, kao što znamo, simbol Isusa Hrista, dok ključ predstavlja oslobođenje i otvaranje nebeskih dveri za budućeg papu, jedan predstupanj pre nego što će mu uručiti stvarni ključ papinske moći. Et tibi davo claves regni coelorum. Rekla bih da prvi ključ simbolizuje oproštenje od grehova, pošto će papa u ovoj paraboli ubrzo potom poprimiti stvarno obličje (alegorija preobražaja), dok onaj stvarni ključ papinske moći uručen Gregoriju predstavlja njegovo uzvišenje do položaja nebeskog opunomoćenika na zemlji. Interesantno je da mu je jedina hrana tokom zatočeništva bila zemlja natopljena vodom, i tako Man pokazuje važnu ulogu zemlje, terra nostra, kao praroditeljke koja hrani svoje potomke. Ovde navodim važnu činjenicu da kardinal- prezviter Liberije, kako je nagovešteno samom vizijom, nije poverovao u Izabranika, videvši ga u animalnom obličju, dok Sekst Anicije Prob nije uzmakao pred iskušenjem, posedujući čvrstu i suštinsku veru u Boga, i ovo je način na koji Man nedvosmisleno iskazuje stav prema crkvi.


Liberije ne veruje čak ni kada Gregorije, u nedostojnom obličju, pokazuje svoju neospornu učenost. Koliko se pažnje u crkvi posvećuje formi, a ne samoj suštini, kao da posredno veli Tomas Man !


Pređašnji život pape Gregorija nije ni najmanje nalikovao njegovoj kasnijoj neizmernoj slavi. Kao što je pre rečeno, on je posve sačinjen od greha, i meso i kosti su mu sagrađeni materijom greha. Njegova majka je pre samog rođenja sina sanjala zmaja kako joj raskida utrobu u neizmernim bolovima, da bi odleteo i vratio se , kako bi se ponovo uvukao u njenu utrobu. Ova čudna i neobjašnjiva alegorija će se obistiniti na jedan začuđujući način, nakon što majka mora da se otarasi svog sina, jer su njihove sudbine unapred determinisane, ćudljivom igrom zvezda. Gregorije odrasta u jednoj seoskoj, ribarskoj porodici u Sent Danstenu (današnja Engleska, čini mi se) a lokalni sveštenik mu pruža izuzetno obrazovanje. On je čovek lišen imena, bez porekla i ikoga svoga na planeti Zemlji, čovek za koga nema mesta u svetu, čudno sazdan. Lokalni sveštenik mu daje svoje ime, Gregorije, ili Grigors po tamošnjem narečju. Veoma je lepe spoljašnjosti, izuzetne moći koncentracije u trenutku i s jednim specifičnim obeležjem. Kojim, neka ostane tajna. Pronicljiv je i oštrouman, veoma brzo uči i napreduje, najbolji je u svemu čega se prihvati. Međutim, jedan slučaj otkriće mu da je usvojeno dete, što ga isprva ražalosti, ali i ohrabruje, jer mu se čini da zaslužuje nešto više od zaparloženog života u učmalom ribarskom mestu. Obuzet je neizmernom željom za avanturama i čežnjom da pronađe svoje prave roditelje. Da li ih pronalazi ne zna se, ali zato će se, hrabro se otisnuvši u svet, upustiti u brojne avanture dostojne pravog mladog viteza i lutajući raznim zemljama, sresti svoju prvu , jedinu i istinsku ljubav i odbraniti njenu ugroženu čast. Međutim, u samoj pojavi te žene, znatno starije od njega, a ipak još mlade i poželjne, prekrasnog lica i blage, umilne naravi, ima nešto fatalno, kobno, a ipak ga privlači svom snagom lepote i opčinjavajuće pojave. Kasniji događaji, prouzrokovani vrtoglavom burom raspomamljenih strasti, koja lako daje plodove u nevreme, i nezadrživa brzina odigravanja događaja koja mu otkriva bezbrojne stravične tajne i užasne zločine, što se, pakosno se kezeći kroz usta đavola iz paklenog ognja, odmotavaju u jezivom i krvavom nizu, baciće budućeg Izabranika na samo dno neoprostivog i odvratnog greha što će usloviti da ga rimski poslanici zateknu u onom najnedostojnijem obličju, kako se šćućuren, skriva od lica sveta i beži od svakog šuma. Međutim, Bog, beskrajno dobar i beskrajno milostiv, pronaći će za njega, Gregorija, odbačeno i prokleto dete, za koje nema mesta među ljudskim rodom, mesto najuzvišenijeg Božjeg zastupnika, odakle će u svom dugom i mirnom životu, deliti pravdu Božiju na zemlji, pokazujući bezgraničnu dobrotu i plemenitost čak i prema najokorelijim grešnicima, jer je mali svačiji, makar i najokrutniji greh prema njegovom, koji mu je oprošten jedino zahvaljujući dugom i strpljivom pokajanju.


Izuzetna knjiga, pravo remek-delo literature, čiji sam sadržaj jedva izdržala, tema je zaista teška i mučna do ivice podnošljivosti. Ali, vredi je pročitati, i svima bih je preporučila, uprkos užasnom sadržaju. Na kraju, još bih ukazala na neka zanimljiva mesta gde pisac,opet s elegantnom ironijom, preispituje osobine svog glavnog junaka, već u neprikosnovenom položaju pape. Da li je Gregorije zaista, poput antičkih junaka iz drevne helenske mitologije, nesvesno počinio strašan greh ili ga je podsvesno bio svestan, pa ga to ipak nije omelo u nedoličnostima. Ili ga je tome vodila njegova neprirodna krv, ili je , pod dejstvom đavola, želeo da ga čini, uprkos svemu? Da li je, čak i kao papa, osećao tragove žudnje? Za čim, tačnije za kim? I naposletku, da li je sve u životu neka nemilostiva igra slučaja ili pak i tada postoji izbor, a neki ljudi odbijaju da ga načine, možda iz gordosti, a ne pod dejstvom zlokobnih sila. Da li je Gregorija gordost odvela na dno pakla, a neočekivana i postojana skromnost i skrušenost ga uzdigla na neslućene visine? Man ova pitanja ostavlja otvorenima, da o njima razmišljamo, ali mislim da znam šta je bio njegov odgovor. I smatram da ga je u ovoj knjizi izrekao nedvosmisleno, premda diskretno i između redova. A i moj je zaključak, koji sam stekla čitajući knjigu, prilično sličan.

Vivat academia! Vivant professores! Неколико цртица о енглеској и америчкој академској сатири (Марија Летић)

Жанр академског или професорског романа на енглеском језику постоји још од 19. вијека. До половине 20. вијека то су били непретенциозни романи забавног карактера. Пажњу књижевне критике и интелектуалне јавности привући ће први сатирични професорски романи.  Њихови аутори, и сами универзитетски наставници, духовито су приказивали високо образовање новог доба. Тада су настали најпознатији романи академске сатире, или „кампус романи“, у којима се исмијавало наличје академског живота. Они су се појавили као реакција на реформе универзитета у Великој Британији и САД.

Будући да су најзначајнији писци овог жанра били и професори универзитета,  њихова слика универзитетског живота била је сасвим поуздана јер је била утемељена на личном искуству. Да би сличност са стварним лицима и догађајима била случајна, радња њихових романа увијек се догађала на фиктивним универзитетима који су неодољиво подсјећали на стварне. Родоначелником жанра академске сатире сматра се Кингсли Ејмис (Kingsley Amis, 1922-1995), познати енглески писац друге половине двадесетог вијека. Постао је славан због романа Срећни Џим (1954), можда најпопуларнијег кампус романа. Ејмисов примјер убрзо ће слиједити и његов млађи колега Малколм Бредбери (Malcolm Bradbury, 1932-2000), потоњи угледни историчар књижевности и професор универзитета, а затим и теоретичар књижевности и професор универзитета Дејвид Лоџ (David Lodge, 1935).

Истовремено је и амерички професорски роман попримио сатиричну димензију. Академску сатиру педесетих година пишу Мери Макарти (Mary McCarthy, 1912-1989) и Владимир Набоков (1899-1977), а потом и многи други амерички писци. Од њиховог времена, овај сатиричнин жанр је био веома популаран у САД, а у новије вријеме појављују се нови хибридни жанрови, као што је академски комични хорор Џејмса Хајнса (James Hynes, 1955), такође универзитетског професора. Занимљив је и наслов његове збирке приповједака Објави или пропадни: Три приче страве и избора у звање и (Publish or Perish: Three Tales of Tenure and Terror, 1997).

Како је све почело?

Енглеска и америчка реформа универзитета убрзано се одвија у двадесетом вијеку, нарочито послије Другог свјетског рата. Америчка је почела нешто раније, у првим деценијама двадесетог вијека. Американци су од давнина образовање сматрали изузетно важним сегментом развоја друштва. Први досељеници, енглески пуританци,  још у 17. вијеку уочавали су  значај образовања јер су вјеровали да је неук ум био ђавоље пребивалиште, па је чувени Харвард, прва високошколска установа у Америци, основан давне 1636. године. Број универзитета се постепено повећавао освајањем запада, а када су исток и запад повезани жељезницом, оснивани су нови универзитети и колеџи широм САД. Већ тридесетих година прошлог вијека, са популарношћу психологије, кренуло се на стручно профилисање будућих кадрова, па су нови студенти имали све мање општег знања, а универзитети и колеџи су постајали нека врста занатских високих школа. Половином прошлог вијека хуманистичке науке су се још увијек изучавале на великом броју колеџа и један такав је описала Мери Макарти у роману Академов гај (The Groves of Academe, 1952).

Мери Макарти (Wikipedia)

У поглављу романа под називом „Древна прошлост“ (“Ancient History”) Мери Макарти сликовито описује тадашње колеџе и универзитете, студенте и професоре. Колеџи попут фиктивног Џослина (Jocelyn College) из њеног романа оснивани су тридесетих година двадесетог вијека, а њихова сврха је била да помире екстреме „од модерног плеса до радничког покрета, или од Томе Аквинског до Дјуиевог децималног система“. Упркос овој амбициозној идеји, студенти се нису усавршавали ни у чему: од њих се очекивало да буду слободни, спонтани и да укључују студенте оба пола. Студенти су радили психо-тестове, вађена им је крв, мјерена лобања не би ли се открили њихови потенцијали. Курсеви су се кројили према индивидуалним потребама студената. Тако су колеџи постајали нека врста лабораторија, а студенти заморци. Експеримент није успио, а кривци су, уобичајено, били други. Колеџи су неуспјех њиховог експеримента приписивали ранијем образовању студената, средњој и основној школи. Чињеница је, каже Макартијева, да су студенти са тих колеџа били несамостални и слиједили су ауторитарну шему споља, и због тога су били лоши у струци, али савршени за политику и манипулацију.

С ове стране Атлантика реформа је започела пред крај  Другог свјетског рата, када је Велика Британија била у великој кризи. Незапосленост је  расла, а млади људи су се враћали из рата, исцрпљени и озлојеђени. Истовремено су прирастале и млађе генерације које нису знале куда даље. Због тога је влада Винстона Черчила у Закону о образовању (Act on Education) из 1944. године предвидјела оснивање што већег броја универзитета и колеџа широм Велике Британије. Незапослену омладину ваљало је склонити са улица, а студирање је требало да одгоди проблем запослења на неколике године. Међутим, убрзо се увидјело да то није било најсрећније рјешење. Нови универзитети су  настајали у некадашњим индустријским градовима, у бившим фабрикама од препознатљиве британске црвене цигле па су зато и добили име „универзитети од црвене цигле“ (“red-brick universities”). Тај надимак ће убрзо попримити пејоративно значење и неће се односити само на зграде и насеља у којима су ницали нови храмови науке. Како су се факултети формирали веома брзо, истим темпом произвођен је и наставни кадар. Ту се појавио први озбиљан проблем: нови наставни кадар није дорастао задацима, па ни настава на младим универзитетима није ишла у најбољем смјеру. Други проблем били су незаинтересовани и збуњени студенти. Некадашњи академски елитизам замијењен је масовношћу и знатно сниженим критеријумима. Комбинација незрелих и неспремних професора и демотивисаних и незаинтересованих  студената производила је низ необичних и комичних ситуација које су убрзо уочили и енглески романописци, и сами запослени на таквим и сличним универзитетима, претакали су сопствено универзитетско искуство у романескну фикцију. Као у свакој сатири, мане система, и мане протагониста посебно су освјетљаване. Тако су настајали незаборавни антијунаци, попут Џима Диксона (Jim Dixon, Lucky Jim) и Хенрија Мулкахија (Henry Mulcahy, The Groves of Academe).

Срећни Џим, како му завидим!

Сомерсет Мом (Wikipedia)

Када је 1949. године Кингсли Ејмис, тада лектор за енглески језик на Универзитету у Свонзију (University of Swansea), отишао у посјету свом пријатељу Филипу Ларкин (Philip Larkin, 1922-1985), тада запосленом у библиотеци Универзитета у Лестеруs, видио је несвакидашњи призор.  Једног суботњег јутра Ларкин је морао да оде до колеџа и Ејмис му је правио друштво. Застали су да попију кафу у универзитетској зборници и Ејмис се осврнуо око себе неколико пута и рекао: ‘Господе, неко мора нешто учинити с овим. Није да је грозно – добро, јесте малчице; то је нешто необично и наизглед развијено, један потпуни облик постојања у који не може продријети нико споља, попут СС дивизија 1940, рекао бих. Направићу нешто од овога’.“ И направио је. Овај тренутак се обично наводи као тренутак рађања идеје о будућем академском роману Срећни Џим, али Кингсли Ејмис је и раније размишљао о сатиричној академској прози, па ће 1954. године објавити поменути роман, који се сматра првим енглеским романом академске сатире или „кампус романом“. Ејмис је уочио готово егзистенцијалистичку затвореност универзитетског свијета, који је, изгледа, био сам себи сврха. У тај свијет смјестио је свог главног јунака, Џима Диксона, будућег асистента на катедри за општу историју средњег вијека, припадника нове класе „пролетеријата са бијелим оковратником“, како је говорио познати енглески писац Сомерсет Мом (W. Sommerset Maugham, 1874-1965).  Џим Диксон је био повратник из рата, осредњи студент, али је добио посао умјесто сјајног студента с Оксфорда, који је према Диксоновим ријечима „нашироко тупио о теорији рецепције“. Они који су Џима одабрали, нису ништа бољи од њега. Његов ментор професор Велч, представља типичног, неталентованог професора малограђанина, чији је интелектуални рјечник препун поштапалица и излизаних флоскула. Колегиница Маргарет Пил, са којом Џим започиње једну динамичну везу, неуротична је и нестабилна особа, која је покушала самоубиство након раскида са бившим колегом. У настави и односу према студентима Џим је био очекивано лош: долазио је неприпремљен на наставу, удварао се студенткињама и није знао да одговори на питања студената. Као што видимо, Џим се формално уклопио у такав академски миље веома лако, али ту није био срећан. Да би се млади колега Џим Диксон „окалио у академском свијету”, наложено му је да одржи предавање на тему „Срећна Енглеска“. Будући да је дошао на свечаност сасвим пијан, предавање је било потпуни фијаско, а уједно је и означило крај Џимове академске каријере. Међутим, у његовом животу, захваљујући низу срећних околности, оно је означило потпуни преокрет ка срећном завршетку. Богати покровитељ универзитета, ујак његове тадашње дјевојке, био је гост на свечаности и тврдио је да се никад у животу није тако исмијао и добро забавио, па је Џиму понудио савршен посао у складу са његовим компетенцијама: „Нешто попут личног секретара. Нема много кореспонденције, додуше. Млада колегиница уради већи дио посла. Углавном, ићи ћеш на састанке на које ја не могу.“ Тако је веселим кораком Џим напустио универзитет, а они који су остали, можда у себи понављају стихове једне старе народне пјесме, која се налази на почетку романа: „Срећни Џим, како му завидим, Срећни Џим, како му завидим.“

Будућност универзитета

Упркос хумору, сатирични кампус романи остављају горак укус у устима управо због тога што реалистично и убједљиво показују хаос универзитетске транзиције која још увијек траје. Готово да нема чланка или студије о академској сатири у којем се не помиње чувени одломак из приказа овог романа, објављеног 1955. у Божићном издању Сандеј Тајмса (Sunday Times). Сомерсет Мом је у приказу истакао да је  господин Ејмис веома талентован и да је роман одличан, али да је тема забрињавајућа. Забринула га је будућност високог образовања коју ће кројити нови кадар. Описао их је на сљедећи начин:

„Они не иду на факултете да би постали културнији, него да би добили посао, а када га добију, забрљају. Немају манира, и жалосно је како су неспособни да се носе са било којoм друштвенoм неприликом. Њихова идеја славља јесте да оду у паб и попију шест кригли пива. Они су окрутни, злонамјерни, и завидни. Они ће писати анонимна писма како би малтретирали колегу додипломца и прислушкиваће телефонске разговоре који их се не тичу. Доброчинство, љубазност и великодушност су особине које они презиру. Они су олош. Они ће убрзо отићи са универзитета. Неки ће, без сумње, а можда и са олакшањем, потонути назад, у скромну класу из које су потекли; неки ће се одати пићу, неки криминалу и завршиће у затвору. Други ће постати директори школа и обликоваће младе, или ће постати новинари па ће обликовати јавно мњење. Неколицина ће стићи и до парламента,  постаће министри и владаће земљом. Сматрам се срећним што то нећу доживјети.“

И заиста, Сомерсет Мом то није доживио, а питање сврхе универзитета данас је актуелније него икад. Можемо се запитати шта би рекао да је живио у наше вријеме у којем су ове дјечије универзитетске болести постале акутне,  а можда и хроничне. И Кингсли Ејмис је својевремено упозоравао да ће „више значити горе“, а данас засигурно имамо „више“. У доба застрашујуће површности и квантификације, која се огледа у огромном броју високошколских установа и у још већем броју објављених публикација широм свијета, можда је прави тренутак да се присјетимо енглеске и америчке академске сатире и размислимо о неизвјесној будућности високог образовања.


Литература:

  1. Amis, Kingsley, Lucky Jim, Penguin Classics,  2000.
  2. https://www.britannica.com/topic/education/Education-Act-of-1944
  3. Leader, Zachary, The Life of Kingsley Amis, Pantheon Books, New York, 2006.
  4. McCarthy, Mary, The Groves of Academe, A Harvest Book, Harcourt Brace & Company, 1980.
  5. Rossen, Janice, The University in Modern Fiction:  When Power is Academic, Palgrave Macmillan UK, 1993.
  6. Womack, Kenneth, Postwar Academic Fiction_ Satire, Ethics, Community,Palgrave Macmillan, 2002.
  7. The Sunday Times, 25 December 1954.

Featured image: Lady Margaret Hall, Oxford (Wikipedia, CC BY-SA 3.0)

Марија Летић је рођена у Билећи 2. 4. 1976. године. Студије енглеског језика и књижевности и италијанског језика завршила је на Филозофском факултету у Никшићу 1999. године. Магистарски рад Сумрак свијести: трагање за идентитетом у романима Вирџиније Вулф  одбранила је на Филозофском факултету у Бањалуци, 2006. године, а докторску дисертацију Англосаксонска култура у дјелима Борислава Пекића одбранила је на Филолошком факултету у Бањалуци 2012. године. На Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву ради од 2000. године на студијском програму за англистику. У звању је ванредног професора. Била је предавач по позиву на универзитетима у Поатјеу, Хаену и Прагу. Удата је и мајка је двоје дјеце. Живи и ради у Палама.
Марија Летић

У СВЕТЛИ ДАН (ИЗБОР ИЗ НОВИЈЕ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ У ИЗБОРУ И ПРЕВОДУ ВЛАДИМИРА КОЛАРИЋА)

У издавачкој кући Пресинг недавно је објављена збирка новије руске поезије у избору и преводу Владимира Коларића. Избор који је Коларић направио утолико је интересантнији што представља поезију Руса који нису то и етничким пореклом. Овде преносимо неке од њих.
РИФАТ ГУМЕРОВ


Аутопортрет бр. 1

Падала киша у јесење вече.
Падала, падала, а стајао ја.
А киша падала, чинило се вечно.
Раштимована, попут клавира...

Бринући се за своју судбу -
Птице на југу траже спас...
А на стубу, а на том стубу,
Врана се врти, ко ветроказ...


Аутопортрет бр. 2

Одевен немарно. И необријан.
Ко кактус и као јеж опасан.
Баксуз несносан - 

Мада потежем као мазга...
А још и глас ми је шкрипав,
Ко столице нога
Од оних Иљфа и Петрова...

Под облаком јесењим од муке плав,
У јануарски дан запетљан -
Џеп ми је празан и не звечи...

Ал зато све од ритма јечи!
Зато се ближи и мој зенит!
И зато ћу, потпуно заслужено -

И ја постати знаменит.


Моја кућа

Прођи - зађи!
Заходећи - прођи...


Краставац

По првом снегу ходала је девојка.
А у сусрет јој - момак у раскопчаном
Капуту и и без капе.
- Добро си? - питао је девојку.
- Добро сам, - одговорила је она.
- Хоћеш краставац? - питао је момак.
- Хоћу, - одговорила је девојка.
Тада је он извукао из џепа
Свог капута - краставац.

Краставац је био зелен и са брадавицама.
Вероватно од хладноће...

Или...

Прелепа жена -
Фортуна -
Окренула је ка мени
Своју бујну задњицу...

А ја гледам
И никако да разумем:
Добро ли је то или лоше?


Дијалошки монолог

„Ја геније сам -
Игор Северјанин...“ -
Узвикну један песник на мах.

И скромно одћута задржавши дах
Други један песник -
Рифат Јужанин...

***
Пуцај 
Из пушака 
Свих калибара:
Од строгих јамбова до верлиброва!
Пази само
Да не пуцаш
По врапцима!

***
Данас радост, већ сутра беда.
А ја мислих да је засвагда,
Када писах љубљено име на снегу...
Растапао се снег - а остајала вода.

Село и град

Чистачи сипају со
На асфалт тротоара,
Као на црни хлеб...

А за њима иду
Снежнобеле овце
И лижу слани лед...


Јануар

Гугуче с голубицом голуб.
Па нек гугуче, кад му се хоће...
Очи моје прорубљују проруб
У леду твоје самоће...

Рифат Гумеров (1958) је руски песник и прозни писац из Узбекистана, један од најзначајнијих песника руског језика и једна од централних личности књижевности средњеазијских народа, о којима посебно брине издајући капитални алманах ARK, посвећен сакупљању, очувању и промоцији уметности народа овог богатог и инспиративног дела света.

За њега је литература откривење и усмереност ка Вечности, простор слободе и вере, у идеалном случају не тржница, него храм у ком можемо да се молимо: у књижевности је могуће остварити оно што је, иначе, у животу и љубави недостижно. Рифат Гумеров, популарни и магнетични Mr. R, у основи је метафизички бунтовник чија је једина религија – слобода.

ЖАНАР КУСАИНОВА

Заувек


У личном архиву једног човека видела сам дечију играчку направљену од средине хлеба.
Логорска играчка.
Направио ју је отац.
Предао сину.
Тридесетих година.
Отац ће те заувек волети.
Заувек
Заувек.
Чак и ако...

То је једино и последње што се сачувало.

Гладни човек је дуго жвакао, како би хлеб постао лепљив.
Гладан.
Умирући.
Није прогутао ни парченце.
Направио је маче.
Није имао чиме да обоји.
Послао је по некоме ко је излазио на слободу.
Држала сам га рукама.
Топло, мало, крхко.
Отац ће те волети заувек. Заувек.


У мом животу...

Мењају се времена, режими, владари.
А најважније, као и раније, остаје - загрлити дете, разговарати са пријатељем, погледати кроз прозор, пољубити вољеног човека.
А поред тога, остаје и сећање.
У мом животу је постојао човек, с којим сам у разговору провела свега неколико сати, а касније смо се само чули телефоном.
Затим је тај човек умро.
А ја и даље живим од тих разговора.
Тако је устројен живот, оно главно добијамо бесплатно, али нико не зна како то сачувати и где то може да се набави.

Жанар Кусаинова (1971) је савремена руска прозна и драмска списатељица, филмска и телевизијска сценаристкиња казахстанског порекла. На српски је у часопису „Мостови“ преведена њена драма Птица у џепу (превео Новица Антић), а на Драмском програму Радио Београда изведена је и у часопису „Руски алманах“ објављена њена радио драма Мама Пенелопа и син њен козлоноги Пан, једно од истинских ремек-дела савремене драмске литературе.

АМИНАТ АБДУРАШИДОВА

***
С вечери снег отопи се па васкрсну,
Кристална киша тек заврши песму,
А нову песму, једнако чудесну
Запојаше пахуље, праву небесну.

Ковитла снег, а у сумрачној даљи
Не сни мој друг и чудо чека, у печали.
О другој ми смо мелодији сневали
Ал’ једно другом не бесмо је спевали...

Аминат Абдурашидова (1962) је песникиња из Дагестана, која пише на дагестанском и руском језику. Завршила је филологију у Дагестану и новинарство на Московском државном универзитету. Била је уредница часописа „Дагестански комсомолац“, предавач на Философском факултету Дагестанског државног универзитета, председница је Удружења стваралачке и научне интелигенције „Извор“. Поезију објављује од раног детињства и аутор је више књига, попут Ја и ти, Извор, Дуга, добитница награде „Бели ждралови“.

Називајући је „неукротива Аминат“, Сергеј Соколкин за њу каже да је „једна од најбољих, најособенијих и најдубљих песника данашњег Кавказа, са својом сопственом темом, својом вером, својим особеним погледом на свет“, истовремено „дубок и проницљив лиричар и песник-трибун, попут Мајаковског“.

Песма је преведена са руског језика, према преводу са дагестанског на руски Јевгенија Подакова, одобреном од стране ауторке.

БЕЈБИТ АХМЕДИЈЕВ
	
***
И нежна светлост зоре ране
Ношена зраком случајним
Пада на груду земље родне
Трепетом плашним и печалним.

Стојим у ноћи. Душом тугујем
Пун предосећања чудних
Јер ко да и даље путујем
У пратњи звука печалних.

Бејбит Ахмедијев (1961) је песник, прозни писац и пиблициста из Казахстана. Познатија дела су му роман Инстинкт самоодржања: из живота одбеглих зечева, збирка приповедака Наша мања браћа: приче о животињама и повест Мој рат. Завршио је Педагошки институт при Филолошком факутету у Семипалатинску и ради као наставник. Писао је и под псеудонимом Глеб Тригорин.

За себе каже да није „свесно и циљано желео да постане писац“, већ да „сваки човек у свом животу жели да оствари и открије свој духовни, стваралачки потенцијал“.

РУСКЕ ТЕМЕ – КЊИГА ЗА РАДНИ СТО (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

РУСКЕ ТЕМЕ Зорислава Паунковића (Балкански књижевни гласник, 2015)

КЊИГА ЗА РАДНИ СТО

Сви они који књиге воле, који их поседују, па чак и они који их читају, сложиће се да се књиге могу разврстати на многобројне категорије. Постоје такозване лепе књиге: то су оне које стоје на доњој полици, које имају тврд повез и гладак папир као што су књиге о Софији Лорен, о култури становања на грчким острвима или о неким лепим земљама и далеким пределима, о Азербејџану, Мајорци, Јапану… Постоје и глупе књиге за које су нам професори говорили “није глупа док се не докаже”. Постоје и оне са којима заиста не знате шта ћете, па њима подглавите креветац да дете ноћу не штуца. Постоје, наравно, и оне које вам промене живот, после којих више не мислите исто. И такве које су приручне, за које се често латите и које вас воде даље, даље, даље, које вам пружају увид у нешто лепо, нешто ново, нешто важно. Књига о којој ће овде бити речи спада у ову последњу категорију – категорију коју ћемо назвати књига за радни сто.

Руске теме Зорислава Паунковића заузеће мало физичког простора поред тастатуре или узглавља сваког љубитеља руске књижевности. У питању је скуп текстова које је Паунковић написао за домаћу штампу током деведесетих и двехиљадитих година, а који тематски обухвата савремену руску књижевност. У ствари, савремена руска књижевност није баш најтачнија одредница којом се садржај овог прегледа може описати. Недуго после пада последњег шефа комунистичке партије у СССР-у, Горбачова, у руској књижевности почео је процес интеграције три књижевна тока која су до тад била раздвојена. Током деведесетих и двехиљадитих година у јединствену руску књижевност слиле су се званична социјалистичка књижевност, затим богата, жилава и дуго непризната продукција самиздата, али и књижевност тамиздата (дисидентска књижевност). Спајање та три тока условило је објављивање и прештампавање рукописа оних аутора који су током социјализма остварили значајан утицај у алтернативним уметничким круговима Совјетског Света. Уз то је ишло и њихово превредновање у оквирима руске културе, у складу са политичким променама у чијем се центру налазила дезинтеграција СССР-а, односно рађање Руске Федерације. Руске теме представљају поглед српског русисте и преводиоца на савремени процес новог вредновања свих токова руске књижевности, што обухвата књижевност три века – деветнаестог, двадесетог и двадесетпрвог, односно златног, сребрног и бронзаног доба руске књижевности.

Зорислав Паунковић

Ако је централна тема књиге руска књижевност, зашто се онда књига зове Руске теме? О руској књижевности није могуће писати, а да се, истовремено, бар посредно, не каже нешто и о руској (некада совјетској) идеологији, политици или историји. Осим тога, наслов ове књиге уједно је и омаж који је аутор дао свом професору русистике, Миливоју: ”то су руске теме!” (ускликнуо је нечим узнемирени професор читајући Зорислављеве текстове о руској књижевној сцени). У сплету та два фактора – да се о књижевности не може говорити без ширег осврта на културу и потребе да се на неки начин одужи ономе ко га је током школовања усмеравао – настао је прилично интригантан, отмен и кокетан наслов књиге Руске теме.

Професор Миливоје Јовановић и Зорислав Паунковић, фотографисала Корнелија Ичин

Но, у усклику “то су руске теме!” има и нечег помало симптоматичног, индикативног, знаковитог. Писати о руској књижевности је једно, али како писати о руској књижевности, а не склизунути у, знате већ – руске теме? То је друго питање са којим се Зорислав успешно бори у овом делу лимитрофа, на терену домаће штампе, у оквиру које је писање о Русији (макар било и само о руској књижевности), увек помало несигуран терен. Па ипак, Руске теме не само да су знак Зорислављевог истрајавања на пољу сопственог и интересовања једног дела домаће читалачке публике, већ су и својеврстан одраз динамике руског језичког света и, најважније – наше рецепције и упућености у тамошња збивања. У том смислу, Руске теме нису само користан приручник, већ и нека врста извора о презентацији руске књижевности у српској култури (и у мањем обиму присуства српских тема код Руса). Слуха за објављивање ове важне књиге имао је Душан Гојков који је Паунковићеве текстове објединио и штампао у црној едицији Балканског књижевног гласника, те тако сукцесивно можемо пратити како је српска јавност кроз низ осврта на најважније наслове, издања, награде, догађаје, нова и важна имена савремене руске књижевности, репринте заборављених и поново откривених аутора била упознавана и упућивана у свет руске културе.

И чега има у Руским темама?

Чега нема…

Књигу отвара текст о Солжењицину којем се аутор, на захтев редакција дневних листова у којима је објављивао, враћао више пута. Но, Солжењицин и јесте емблематичан карактер не само оног процеса сливања дисидентског тока књижевности у општи књижевни оквир руске књижевности, него и превредновања његовог дела из дисидентског у значајног националног аутора. Паунковић указује на чињеницу да је Солжењициново дело утицало на сам ток историје и да је, самим тим, тако утицајан аутор морао бити капитализован у накнадној стратегији руске културе. Уосталом, Русија и јесте била баштиник и произвођач утопија, како у књижевности, тако и у историји, па зашто се онда и Солжењицин не би нашао у националном тиму мислилаца који су читаву своју књижевност и политички ангажман на Западу засновали на никада провереној претпоставци о постојању (политичке) слободе? Када је Паунковић 1992. године написао текст “Солжењицин данас” за Политикину рубрику Културни додатак, Солжењицин се спремао да дође у Русију; када га следећи пут буде поменуо, Солжењицин ће бити ћутљиви повратник из емиграције који живи у Русији. Трећи чланак посвећен Солжењицину обележава његову смрт 2008. године. Но, толика количина Солжењицина морала је добити и у руској књижевности и политци свог донекле-опонента, на пример, у лику и делу Варлама Шаламова који је, као и Солжењицин, имао двоструко и вишегодишње искуство у совјетским логорима и који је понекад бивао представљан као “најзначајнији логорски писац у Русији” (Валериј Јесипов). Шаламов и Јесипов Солжењицина доживљавају као великог манипулатора логорском тематиком. Њихово неслагање најинтригантније је у домену броја страдалих у Гулагу јер Шаламов и Јесипов сматрају да је број од 66.7 милиона страдалих у совјетском репресивном систему десетоструко увећан, те да је функција таквог претеривања била подлога за проглашавање СССР-а “империјом зла” у западном јавном мњењу током Хладног рата. Превредновање и обрачуни у руској књижевности обавезује и историчаре на ревалоризацију и нова истраживања репресивних система, а једно од таквих дела могло би бити Непознати СССР. Сукоби народа и власти (1953-1985), Владимира Александровича Козлова (УДИ, Београд 2007).

Гајт Газданов

Када је већ реч о дисидентима, у Руским темама простор је посвећен још једном значајном писцу, Гајту Газданову, Осетину по пореклу, рођеном у Петербургу, емигранту који је као таксиста у Паризу написао девет романа и четрдесетак приповедака, радећи успут и за америчку радио станицу Слобода. У Русији је 2003. године била обележена стогодишњица његовог рођења, а Србија се, захваљујући преводима Душка Паунковића који је деведесетих година превео његова четири романа, нашла у авангарди светског процеса промоције Газдановљевих дела. Рецепција његових књига код нас била је необично снажна (Горан Марковић је желео да сними филм по роману “Буђење”, а Ласло Блашковић га је увео у свој роман “Мртва природа са сатом”). Поред Газданова, Паунковић бележи и сливање поезије емигранткиње Ане Горенко у општи ток руске књижевности. Пореклом из молдавске провинције, Горенко је рану младост провела у Петербургу, а потом је емигрирала у Израел. Писала је на руском језику, била је формирана руском културом и била је жељна повратка у Петербург, али је у двадесетседмој години умрла је од предозирања. Дотле је успела да напише невелик опус у којем се преплићу питања идентитета, психоделија, најважнији трендови светске поезије, живот на улици, неки облик булимије и руски језик. Горенко нам је представљена као уклета песникиња.

Леон Богданов

Код нас се ретко говори и пише о везама које су красиле однос руске књижевности и ликовне уметности, а које нису биле карактеристичне само за савремену руску културу, већ дуго живе и протежу се кроз три века руског стваралаштва. Један од представника таквих укрштаја био је Михаил Гробман, сликар, песник, прозни писац, мемоариста, колекционар, аутор дневника чији садржај бележи свакодневицу његове породице између 1963. и 1971. године. Управо таква позиција колекционара и уметника, Гробману је омогућавала интезивну комуникацију у оквиру руског културног миљеа, што је приказано из приватног ракурса у низу бележака о сусретима, разговорима, кућним свађама, исхрани, кућним љубимцима и којечему другом. Осим Гробмана, љубитељима дневничке литературе која стилски надилази сувопарно бележење догађаја, вреди скренути пажњу на једнако необичног и свестраног ствараоца, Леона Богданова. Књижевник и сликар Богданов, написао је необично дело у виду дневничких бележака које носе назив Записи о пијењу чаја и земљотресима, а који се у хронолошком смислу надовезују на период о којем је писао Гробман. Богдановљеве белешке преносе нам импулсе петербуршке периферије и уметничког андерграунда из периода перестројке и уводе у “празно поље” или вакуум који се на руској званичној и незваничној уметничкој сцени све снажније осећао са постепеном дезинтеграцијом СССР-а. Овој групи аутора припадају и такозване Мићке, најпре уметничка група, а потом и читав уметнички правац који је обележио крај двадесетог века у руској култури. Мићке карактерише посебна лексика и начин понашања, специфични хумор, добронамерност и топлина, у ликовном изразу надовезују се на руски народни цртеж лубок, а у књижевности и у понашању негују симпатични тип мангупа који је, како Паунковић примећује, уз свеца, можда и најомиљенији тип у руској књижевности. Мићке су излагале своја дела у Београду, у Руском дому, али је изложба била слабо посећена.

Татјана Владимировна Цивјан

Поред вести из чисто књижевног и ликовног света уметности, домаћа публика је кроз Паунковићево писање спорадично (али на кључним местима) била обавештавана и оним доменима који су се тицали научног стваралаштва. Пишући о балканској русистици, аутор текст започиње речима “прошло је непуних десет година од настанка светске мреже World Wide Web“ што нас истовремено насмејава и зачуђује: зар нисмо одувек живели са овим интернетом?! Но, десет година било је довољно да се развије први академски русистички портал на Балакану “Балканска русистика”. Портал корисницима пружа увид у анализе, дискусије, реферате, дисертације, истраживања, конференције, прегледе, пројекте, часописе, приказе и нова издања из домена русистике. За историчаре посебно занимљива може бити збирка текстова руских путописаца који су о Србима и Србији писали између 1860. и 1914. године, обједињених под насловом “Руси о Србији и Србима”. Књига на око 700 страна доноси необична запажања о нашој свакодневици из перспективе руских уметника, писаца, лекара, војника, дипломата и других случајних и намерних путника. Осим тога, у Русији се од седамдесетих година, при Институту за славистику и балканистику Руске академије наука и уметности развија школа балканистике, заснована на основама руског структурализма. Паунковић издваја радове Татјане Владимировне Цивјан која је своје закључке о јединствености балканског простора (балкански модел света) засновала на четрдесетогодишњим истраживањима балканских језика и балканске културе. Цивјан балканској култури приступа као јединственој и различитој од других култура и трага за основама које балкански модел света чини јединственом целином, другачијом од осталих. Изучавајући посебно феномене кретања и пута, Цивјан “балкански макроконтекст” доживљава као треперећи. Уз поменута истраживања Татјане Цивјан, није на одмет знати да је велика руска издавачка кућа “Алетеја” покренула едицију Bibliotheca Serbica у оквиру које су штампане књиге посвећене српским темама, а међу њима је и књига М. В. Белова На изворима српске националне идеологије. Механизми формирања и специфичност развоја (крај XVIII – средина тридестих година XIX века). Према Белову српска специфичност је у томе што идеологија српске нације настаје пре саме нације.

Олег Шишкин

А сад мало белетристика! У Русији живи, ради и својим делима повремено успева да испровоцира јавност драмски писац Олег Шишкин (задатак сваког драматурга је да одабере тему и направи врсну драму!). Тако од овог аутора можемо читати неколико веома интригантних књига: Битка за Хималаје истражује живот сликара Николаја Рериха, творца специфичног религијског учења, академика и члана удружења “Свет уметности”, али и окултисте, што по себи не би била интересантна чињеница да Шишкин не пише и о Рериховој сарадњи са окултним струјама које су постојале у совјетској тајној служби двадесетих година прошлог века. Уз то, Рерих је на Тибет путовао не само да би се упознао са тајним знањем старих цивилизација, већ да би својом мисијом на Тибету остварио политички и геостратешки утицај у име Совјетског Савеза. Друга књига овог аутора за тему има Распућина, а главна интрига односи се на тезу да је енглеска обавештајна служба била заинтереована за његову смрт, те да је била и директни извршилац његовог убиства. Посебно занимљиву и, рекло би се, актуелну тему обрадио је у књизи Црвени Франкештајн која говори о научним експериментима из двадесетих година прошлог века, односно о покушајима совјетске науке да укрсти мајмуна и човека у циљу продужавања људског века. На пројекту је у СССР-у, у Француској и у Африци радио следбеник Ивана Павлова, совјетски научник И. И. Иванов. Књига је, како Паунковић каже – прожета снажним еколошким патосом. Ако вас је начас обузео страх од непријатне помисли да нисмо упознати са исходима експеримента, будите без бриге: да је експеримент успео, утописти из Гугла не би настављали да раде на пројекту продужења људског века. Позитивистички амбијент ондашњих идеја и експеримената са савременим сличним настојањима повезује и душебрижан (и истовремено контрадикторан) однос према екологији. Другим речима, мора бити да се у позадини политичке агенде Зелених, одигравају слични непристојни позитивистички експерименти.

Марусја Климова

Добро, добро, ако је било много ужаса, фантастике, политичке некоректности и позитивизма у оквиру Шишкинове белетристике, опустите се, ту је блок руског феминизма за вас! За почетак: две женске биографије! Једна о необичној дворској дами, Александри Осиповној Смирновој-Росети, пријатељици Пушкина, Гогоља и Љермонтова за коју Зорислав каже: “сама није писала (…) деловала је као инспирација писаца и уметника и као њихов заштитник”. Друга биографија је Соњечкина (Софија Јевгењевна Холидеј), односно биографија чувене глумице и ученице Станиславског, пријатељице и љубавнице песникиње Цветајеве која јој је посветила и повест Повест о Соњечки. Али у биографијама ових дама још нема правог феминизма. Женске студије су и у Русији од половине осамдесетих доживеле буран и нагли развој, а једно од најрепрезентативнијих дела из те области могла би бити књига Ирине Жерепкине Страст. Женско тело и женска сексуалност у Русији из 2001. године којом је, како сама ауторка у сасвим прикладном духу констатује, начињен покушај “легализације женске културе у Русији”. Кључни појам овог истраживања је “женско уживање” које се у оквирима патријархалног обрасца доживљава и тумачи као – вишак. Коме вишак? Жерепкина је на примерима структуре страсти посматрала сложен однос између механизма традиционалне културе и женске пожуде. Већ и сам приступ познатим женама из културног миљења 19. и 20. века са аспекта сексуалности, представља занимљив и нов дискурс у оквиру женских студија, а пријатно је сазнање да је тираж књиге која се у оквиру женског питања бави уживањем (а не вечитим правом на рад!) у потпуности расподат. У Руским темама има још текстова који својим садржајем и профилом тангирају феминизам (или аутентичним приступом еманципацију сведоче) попут смелог дела Марусје Климове Лична историја књижевности. Позната у круговима петербуршке контракултуре и маргиналне сцене, Марусја са тих позиција указује на неке занимљиве релације вредне бележења чак и у приказима: откриће микросвета у физици одразило се и у књижевности, а ту тезу можете потврдити ако се упустите у читање писаца попут Добичина или Вагинова који у својим текстовима описују рањиву стварност микросветова (посебно Добичин у Граду Ен).

Уз белетристику и феминизам, неизоставно иду шпијунажа и ЦИА! Књига Вере Миљчине Русија и Француска: дипломате, књижевници, шпијуни распродата је одмах по објављивању 2004. године. Миљчина је истакнути руски преводилац са француског језика, филолог-компаратиста, која је свој метод истраживања засновала на грађи Александра Ивановича Тургењева, човека са изузетним кругом познанстава и интересовања који је значајан део свог живота провео у иностранству и о томе оставио огромно епистоларно наслеђе. За потребе руске владе радио је у страним архивима у којима је сакупљао историјску грађу о руској прошлости на основу које је писао и руску историју, а један од резултата његовог деловања је и репринт књиге Русија пре сто година о историји руског двора у осамнаестом веку. Многи подаци из Миљчинине књиге доносе неочекиване спознаје и коригују познате представе о деветнаестовековној Русији. Ако у њеним делима љубопитљиви читалац не пронађе довољно шпијунаже и заплета, своју страст може надокнадити читањем чланка о предавању унука славног писца, Ивана Толстоја, који је на педесетогодишњицу објављивања Пастернаковог романа Доктор Живаго заталасао руску јавност реконструкцијом приче о објављивању романа на западу и улози ЦИА-е у томе.

Шта даље? Књижевност као трач! Анатолиј Најман приближио се у својим текстовима оној црти која књижевност дели од оговарања и трача. Због тога је од блиског, али љутог, пријатеља Михаила Мејлаха на Фрнакфуртском сајму књига – добио шамар. Најман је припадао петроградској песничкој групи коју су чинили Јосиф Бродски, Јевгениј Рејн и Дмитриј Бобишев – уметничка група коју је подржавала Ана Ахматова и која се због тога понекад назива “сирочићима Ахматове”. Да ли се и та имена налазе међу 350 библиографских јединица у енциклопедији Самиздат Лењинграда 1950-1990?

Рустам Рахматулин

У Руским темама има још много тога на шта вреди обратити пажњу, поред осталог и на књигу Две престонице или метафизика Москве Рустама Рахматулина, писца који је кроз есејистички приступ читаоцима открио провиденцијално порекло града Москве, поредећи га са Римом, Цариградом, Јерусалимом (заборавио је Београд да спомене!). Али зато постоји друга књига у којој је описан “руски Београд” у форми туристичког водича аутора Сергеја Тањина која се ослања на књигу нашег аутора и професора Мирослава Јовановића, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924 (у проширеном издању објављена и у Русији). Отуда Руски Београд представља својеврстан одраз и утицај српске науке на руско стваралаштво. Љубитељима драматургије посебно може бити занимљив Паунковићев интервју са драмском списатељицом Ксенијом Драгунском, која је током свог гостовања на београдском БИТЕФ-у скицирала основне трендове у савременој руској драми.

Даница Вукићевић

На крају, много се тога још може рећи о овом веома значајном прегледу руске културне сцене, издаваштва и књижевне традиције и аутору се могу упутити многа питања о новим преводима и његовим афинитетима, али најважније што би се о овој књизи могло рећи нека буде оно што је о Зориславу Паунковићу у Унутрашњем мору написала Даница Вукићевић: Творац драгоцених увида веома широких ракурса.

O UKUSIMA (POEZIJA DANIJELE JOVANOVIĆ)


HRONO KUHINJA

Tako puno toga
a vremena tek malo.

Palačinka na šporetu gori
zbog par stihova
na brzinu pročitanih.



NEPRISTOJNOST

U knjizi drevne poezije
istekla kartica platna
služi mi za obeležavanje strana.

Blasfemija!
Povika hor.


IZVRNUTA TORTA

Miris vanile po kuhinji se širi,
trope priziva,
fantastične.

Fantazmogorične slike
Madagaskara, Reuniona
u mašti izgrađuje.

U kolonijaliste
da se odmetnu
Evropljane besramno zove.


MALLEUS MALEFICARUM

Pevam pevam
ceo dan
vasceli dan danas
samo da zlo ne mislim
da ne mislim zlo

šta će biti
mrak kad padne
noć tišinu
kad nametne

veštičji kad
nastupi čas?


MJAU

mirnom ulicom kolica guram
dupla blizanačka
vreme je lepo
kesten tek procvetao miriše
uživamo deca/ja

ulica pusta
ipak u susret nam ide
čovek stariji
smeši se smešim se ja
bliznakinje ne
- spavaju
u prolazu čovek reče
kako si ih kô mačiće izbacila
smeši se i dalje smešim se ja

gledam svoje mačkice
- zaspale 
pitam se
da l’ bi im bolje bilo da su mačori


ALAVA

Nezrele kruške su skuvane.
A gde su ale?
Gde su mi ale?

(Kruške se hlade!)

U mraku ormara,
skrivene,
kao prave ale.


O UKUSIMA

Onog trenutka kad je seo da piše
Flober je smatrao
da je granicu dobrog ukusa prešao.

U osnovi pisanja
smatrao je
želja za potvrđivanjem leži
a to je vulgarno.

Asketski je zato pisao
od ukrasa se
kao od mušica
branio.

I ja bih volela tako
ali jezik me često
u meandre odvede
svakovrsnom florom
bogate.


U ONTARIJU

	za Alis Manro i Danicu Vukićević

nekada
u proleće
lomljenje leda na rekama
posmatrače je okupljalo
govorili su –
prizor opčinjava

sante su se lomile
- krupne
drobile se
sudarale
u stubove mostova
udarale

zvuci lomljenja
prolamali su se glasno
odjekivali dugo

MORAŠ DA TRAGAŠ DALEKO (GORDANA MILOJEVIĆ)

PESMA

Moraš da tragaš daleko, i duboko, i strasno,
Dok ne prihvatiš da ti nije jasno,
A nikada ni biti neće,
To dvojstvo usuda i pesnikove sreće,
Jer pesma drugačije ne doleće.
U jatu je nećeš prepoznati
Sa pticama ne putuje,
Među putnicima slepim se neće sakriti
Jer sa njima ne druguje.
Ona je samotnjak na splavu tvojih uzdaha,
Gura je mnoštvo tvojih kratkih izdaha,
Bori se za vazduh iz tvojih pluća,
Ne plete se od opalog pruća
Što možeš pokupiti odasvud okolo,
Smeje ti se izazivački, oholo,
I uzme ti sve, da i ne znaš da si dao
Gromadu duše što si imao.
Onda mirno otplovi bez tebe,
Ostavi te golog, ostavi da zebe
Tvoja snaga trošna još s početka,
Sasvim posustala do završetka.
I eto te na novoj stanici gde se opet čeka,
Opet je preobukla pesnika u običnog čoveka.


MNOGO, MNOGO PRE

Pusti me da budem pesnik po svome
Kom reči same dolaze,
Nisu one zaključano blago
Iza vrata neke magaze.

Zar da stojim i čekam ključara
Da otvori i kaže: ''Izvol'te, šta ste hteli?''
A ja: ''Molim Vas, tri četvrt kile reči''
Da otpatim što se nismo sreli.

Nemoj se rugati mom stihu kad izleti,
Zna često i mene da iznenadi,
Nemoj da mi se i reč moja sveti;
Već plaćam danak svojoj zabludi

Da bi te jedna mogla dotaći,
Od njih već kulu sazidah visoku,
Znam, ti ćeš me i bez mača saseći
I poslati u tugu duboku.

Da ćutim, kao miš u rupi što se širi,
Iz nje puca pogled, ne mora da gviri;
I sve je jasno, sve kao na dlanu,
Ja molim - oprosti, današnji danu!

Na tebi se samo, eto, slomilo,
Da spoznam baš danas, da mi bude teže,
Nisi ti kriv što nije se dogodilo,
To još mnogo, mnogo pre tebe seže.

Al' srešćemo se nas dvoje, jednom,
Kad takva nam pomisao na um ne bi pala,
Nije ovaj grad toliko veliki,
K'o što ni slučajnost nije tako mala.


SLIKA

O čemu misli kad ovako miruje,
Stoji sasvim budan, a kao da sanja,
U čije mu to nebo pogled uranja,
U čiji to svet, njegov proviruje.

Koliko mu je ljubavi u srce stalo,
Koliko je bola mor'o da odboli,
Koliko su ga puta mačevi boli;
Kad snaga dođe, sve je mizerno, malo.

On, Odisej - ljubav more što ga vuče,
Na krhkom, trošnom splavu dubine gazi,
Sunce teme peče, obraz samo mazi;
Ja se bojim da ga struja ne odvuče,

Daleko, u nekom nepoznatom pravcu,
Toliko da ne znam kako bih ga našla,
Kako bih se u tom bespregleđu snašla;
On sam za kormilom - ja nisam na pramcu.

A dok on brodi morem, ja kopno čuvam,
Tako je baš sve na svetu pokriveno,
Sve pogledam u mesec granje zapleteno,
U duši ja mu tajnu večeru kuvam,

Da kad najzad stigne to mu bude snaga,
Nagrada za teške pute što je proš'o,
Jer čim takne kopno, k'o da je već doš'o,
I ja već izlazim da mašem sa praga.


ŽIVOT MOJ

Ti me negde čekaš, al' ne širi ruke,
Ne znam kad ću stići,
Al' znam da te, sigurno, neću mimoići.
Vremena mi malo.
Eh, kada bi stalo!
Života je meni, obrni - okreni,
Par bura ostalo.

Započeti vezak ja odavno vezem,
U nedra ga guram, u šaci ga stežem,
Kad na sanak pođem, u maramu vežem,
Da se ne odmota - bila bi grehota.

S večeri ga položim u postelju meku,
Pa napola budna pipam po dušeku;
I sve molim nadu da mi ne odluta,
Da je san ne ščepa - da ga ne ukradu.

Gledam da nas jutro zajedno dočeka;
Tek drugu sam načela polovinu veka.
Žudnja za životom do neba mi seže,
Ja mu petlje hvatam - a one mi beže.
Kroz prste mi cure, i kroz kosu jure,
Ja bih da ih stignem - ali tad požure.

Zora moga dana drugačija biće,
Prepoznaću tebe u jutru što sviće.
A ti ćeš mi, mrko, reći čas,
I to će ostati između nas.


SUSRET

Mi se nikada nismo sreli,
A i zašto, kad se znamo;
Ti o tom ništa i ne znaš,
To sam ja tebe srela, samo.

Iznebuha, tvoj i moj se oblak mimoišli,
Tako što jedan drugom nisu prišli.
Moj se obradova kao dete
Kad ga nenadano srete,
Pa produži veselo, uz smešak,
Pri pomisli - kakav bi to bio tresak
Da je samo bliže prošao,
Da je samo na tren zastao,
Ovog drugog prepoznao.
Možda teret ne bi pao
I zemljicu uzdrmao,
Da je tmurni samo znao,
Da je bolje pogledao.

Ovako, produži, žuran,
Ledonosan i olujan,
Gnevom bojen, ljutnjom punjen,
Još koji mah, pa prepunjen,
Vrebajući pravo vreme
Da otrese svoje breme
I u pustoš sve pretvori,
Sebi pluća da otvori,
Da prodiše kao čovek -
Neće oblak biti dovek. 


TESKOBA

Kiša samo što stade.
Ja žurim,
Tamo, visoko,
U prirečja neka,
U neko granje zapleteno,
U predvečerje smeteno,
Na vrhove drveća;
Ni sam ne znam kako ću,
Sve mi se čini zamršeno.
A možda i ne bude tako.
Ma, uspeću!
I dosad sam se ver'o po planinama snežnim,
Bio u opasnostima neizbežnim,
Bez opreme, goloruk.
Ja visinama težim,
Tamo se lakše bol podnese,
Redak ti vazduh teskobu iznese
Iz grudi,
Lako, k'o pero.

Vremena još imam da ti spustim dugu,
Ako je sada ne uzmeš,
Moraćeš da čekaš drugu,
A kiša ne znam opet kad će.
To možda potraje, ne zna se.
Važno je da stignem na vreme
Da uspavam ptice pre mraka.
One sad s pojila kreću
I važna je minuta svaka.
Već dugo, dugo me mole da pevam im svoju tugu;
Ja nemam priliku drugu.
Uzmi sad ovu dugu, i čekaj me!
Ne znam koliko dugo, ali čekaj!
Vratiću se ja u neko maglovito jutro
Ili suton pun dosade,
Rasterećen i veseo
Da pevam tebi, ljubavi moja.

Tesna mi ova koža za mene krojena,
A duša sa slobodom spojena
Vazda se grči, k'o ona da je telo,
Idem da nađem joj odelo.
Da mi stoji k'o saliveno,
Mesto konca spokojem šiveno.
Ako sad ostanem žalićemo oboje.
Ja nisam danas za tebe lep,
I da znaš da zbog toga patim.
Biću lepši,
O, koliko lepši kad se vratim!
Danas me razumi.
Moj nemir ništa dobro izroditi neće.
Moram da letim,
Već sam prizv'o krila.
A ti me čekaj, ljubavi moja,
Moja mila.
Sad žurim! 


STREPNJA

Gledaš me k'o da poznali se nismo,
Kao da nisi pisala mi pismo
Da dođem,
Da te odvedem
Tamo, u moje zelene dvore.
Da pređem reke,
Da prođem gore,
Da mi se više nikad ne tužiš,
To lepo lice da ne ružiš,
Da te ne prevari
Pa da ostari.

Da ja, mlad, uz tebe ne bih ostao
I možda da te volim prestao,
Sumnja ti srce treperavo,
Žudno za zemljom zelenih kiša,
Tu otkucaje svoje da stiša.
Da mi ostaneš vesela,
Da te provedem kroz sto sela,
Da te svi vide,
Da mi zavide.

Gledaš me, jabuko
Što te još nisam brao,
A znaš da bih za tebe krao
Zelene peteljke s oblaka,
A ti od strepnje ne bi disala
Jer takva se ljubav nije pisala
Od nezaborava do večnosti,
Od koznakad - do ove mladosti,
Od zemlje starice do voćke mladice.

Daj da rasteramo jelene
Sa praga kuće zelene.
Preko praga da te prenesem,
I krunu da ti donesem;
Tu da mi stanuješ,
Pa da mi caruješ!
Гордана Милојевић

НИШТА НЕ МОЖЕ ТУЂИМ ТРУДОМ ЛЕТЕТИ (ЈЕЛЕНА ВУКАНОВИЋ)

Јелена Вукановић рођена је 1995. године у Пећи. Живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две збирке поезије: Логор и Чађави влак у смеху. Поезија јој је објављена у разним новинама и часописима.
NE RAZUMEM

Ja ne mogu da verujem da mi živimo na ovome 
svetu, a da ne znamo kako smo nastali. 
Veći me užas pred tim obuzima no pred smrću, 
i kada god neko dete izađe iz utrobe tame
pomislim kako to ništa ne znači.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi. 
Kada vidim vevericu ili ježa zanemim od 
užasa.
Ni obično pentranje, ni obične bodlje
ne razumem. 
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.

DISKONTINUITET


Borim se za nove, komotnije
Grobove.
Ne moraš mi reći,
znam ja da
prokletstvo je 
uvek želeti
Početke.

LIJANA


Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u 
korenje sveta. 

Ja sam se otimala rastu. 
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu: smrt…

Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne će godine biti bogomdane… 

Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je 
Vremenu… 

Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.

Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se 
popne. 

KAŽU DA JE SPASITI SE LAKO

Osmehujem ti se u prolazu svetova,
veseli me tvoje mutno spasenje:
Kažeš: kažeš: Svakoga dana radi isto,
i pronađi sebi put, pronađi rešenje,
disciplinuj se i shvati smisao patnje;
Prolazim kroz tvoje pouzdane sheme,
i gle! Nema tu puta za mene! 
Prepelica se obesila o moju istrajnost i zvezde 
prolile krv o stenje,
a ti –  
nudiš mi od porcelana spasenje!... 

STRUKTURE DOMOVINE

Moto: Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato.
							B. Petrović


Preko klisura rugovskih dolazila sam do mesta
nove nesreće.
Putem hvatala puževe i ptice jer šta ja znam o svome novom
staništu, divlja sam, pa sam divlja,
i kada god pokušaju da me obuku u somot haljine
i smeste u kakvu limunzinu ili tramvaj taštine
oguliću puževe i pticama odrezati kljunove.
Šta ja znam gde sam došla, 
mene su ovde nanela iz bistrice
čudovišta, 
Tako volšebna i iz drugog svetla rođena,
da ih i ne želim sa ove strane opisivati. 

I ja tamo ne mogu da se vratim. 

Puževi imaju kuću,
a ptice krila.

Turisti na izlazu iz klisure greju se u peći,
samo ja ne mogu.

PTICE


Vatra pucketa sa namerom da spali sve – 
čega se dotakne.
Jata ptica u jutarnjim naletima
događaj veći znače od ljubavnih uzleta.

Vatra pucketa sa namerom da spali sve –
čega se dotakne.

Nepovratno odvajanje naših tela predstavlja
smrt za nauku.
U nedostatku predmeta,
jata ptica u jutarnjim naletima
posvedočiće tek o određenim ljubavima.

PADANJE


Uhode me ptice. 
Ona kaže da me na nešto žele
podsetiti. 
Da u snovima to jasno mogu videti.
Samo, neizostavno padnem. 
I sećanje na let ne ostane već
trauma pada. 
Voleo bih kada bi me te ptice 
ponele na krilima, 
ali one nikoga ne nose. 
I mrve im iz kljunova ispadaju jer ništa ne može tuđim trudom
leteti. 
I kiše, 
i snegovi, 
tužno ispadaju 
iz vilice vode. 

SENKE


Život je ostao, i ostaće –
u senci drveta
odsečenog
iako drvo više ne pravi tu senku.
Čovek krivo misli da svojim bićem ispunjava
predeo ovaj.
Na sličnom mestu će pasti
da bi napravio prostor za novu braću
pošto je premalo prostora
i nikakva božja kazna nije u pitanju.
Brat je jednostavno zamenjiv,
ali život uvek ostaje u senci prošlih
i senka odsečenog ili palog
otkriva nam našu vlastitu sudbinu
senke koja se nadvija nad životom ovim
neupitnim.
Јелена Вукановић

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА III: НЕМАН (ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН)

Тајана Потерјахин (1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.
Овом приликом преносимо део из њеног најновијег романа Неман, који представља трећи део Варошке легенде (Дерета, 2022).

НЕМАН

Каже се да мраз није јак ако пада снег, но та зима беше баш жестока, иако је сваког дана ромињала киша. Само је наставила од јесени, па се увукла у зидове и куће влага, са њом она студ што не штипа кожу, него се увлачи у кости, досадна, блатњава, сива. Жива болест. Кад зима окасни, не ваља, као ни грмљавина у недоба. Пасје време. Но опет је, у пејзажу отежалом од водурине, попут акварела по коме је лош мајстор одвише брљао, Чачак у великој долини змијолике Мораве под Јелицом, био леп. Али није ли свака стопа српске земље лепа, па и кад је блатњава, посебно оку човека који је се ужелео? Гроф Чедомиљ Мијатовић стигао је пред зграду окружног начелства баш кад се пљусак појачао. Мислио је да прошета мало кроз варош, али временске му прилике променише план.

Од сабајле су га чекали начелник, заменик му и председник општински. Знао је да ту делегацију неће моћи да избегне, иако је потегао чак из Београда, скративши своје кратко пропутовање, више из приватних него из државничких разлога. За Чачак је посета тако високе личности била велика ствар. Није хтео да им одузме такву атракцију а сем тога, разлог његовог доласка био је закључан баш у тој згради, па никакви тајни састанци нису могли да се организују мимо ње. У сваком случају, Пера Велимировић је добро рачунао. Можда би се оваква посета неког другог дипломате или књижевника могла сматрати неким значајним уступком и изузетком, али што се грофа Мијатовића тиче, било би веће чудо да се из такве догодовштине изузео. Ни вишечасовно клацкање на колима кроз каљугу и кишетину, густ распоред обавеза и ограничено време које има да проборави у Србији нису га навели да преиспита одлуку о овом путовању. Није му било до пустоловине. Пуко надраживање чула ради протурања времена одувек је сматрао идиотском занимацијом. Њега су заокупљала велика питања, и оно највеће. Није било града, села, цркве, куће, утрине, јаме у коју не би завирио да сазна више. Такав је човек.

У канцеларији начелника чекали су га Несторовић и прота Вићентије Поповић. Најистрајнији саучесник Максимов, у тој тихој завери чији је једини циљ био да се спасе живот једног невиног човека, у Чачку је био управо стари свештеник. Као носилац појаса, члан Великог духовног суда и Архијерејског сабора мало се више питао него чачански либерали који су покушавали исто што и краљевачки од како је Дамјан Узунски доспео у њихов притвор. И сам је Вићентије, за свога вакта, био либерал, али срећом ничу још понегде људи, премда ретко, којима странка не одузме очињи вид, образ и памет. Ту где он пресече мало ко би смео да наставља. Тако се учитељу посрећило да га узме у заштиту још један разборит и утицајан човек, који не калкулише шта би сам могао изгубити ако ће да сачува некоме главу. Но њега је гроф већ знао. Више га је интересовао срески начелник, апотекар који је одбио понуђено туторство и службу у Лондону.

Прота и Максим устадоше као да је ушао владика. Свагда је упечатак који је Чедомиљ Мијатовић остављао био вишезначан и дубок. Интелигентни раџунџија и пустињак, углађени дипломата и јуродивац, како би се могло бити начисто са човеком чије је лице тако савршено складно, држање краљевско, али нарав загонетна, покаткад мутна, колико и житије.

Руковаше се и с великим интересовањем загледаше један другоме лице. Максим је био сигуран да тако лепог мушкарца никада није срео. Искрсну му помисао да би можда Христос да није у младости распет, баш тако у позним годинама изгледао. Гроф је пробао да зачепрка испод лепоте, па се насмешио тако да из тог осмеха не може ништа да се прочита.

– Изгледа, Несторовићу, да су Ваша Србија и моја ипак једна те иста. – рекао је седајући, и даље осмехнут. Чак је и одевен био у маниру краља који скрива своје достојанство, али га покрети и интонација увелико одају.

Максим је разумео да га Чедомиљ прекорева, али није то прихватио са суревњивошћу. Не беше ни времена за неке велике приче. Гроф је хтео да види младића пре него што се код краља лично заложи за њега. Истина, утицај који је имао на Двору никад није био слабији, ни себе самог није успео да спасе нежељеног намештења али опет, постоје неке везе које су каткад јаче, некад тање, али се никад не кидају. Александар се не поузда у њега ни приближно колико му је веровао краљ Милан, али ипак зна да гроф не би никада издао династију. Зна да га је немогуће преварити, да не би молио за живот непријатеља државе и Обреновића. Баш зато, морао је лично да се увери у то да интервенише због човека који је заиста невин. И пре свега, који заиста може да говори с мртвима.

Киша је падала упорно, досадно, ситно, мртва јесен усред зиме. Дан потамнео као да се сунце угасило занавек, а нема ни облака који би га скривали, само бескрајна пустош бледог сивила. Чак је и ноћ наспрам таквог дана изгледала као тамна загонетка у којој ипак има некаквог живота. Ходник дуг колико је начелство, узан, само малени светларник на крају. Жандарм подиже петролејку, па гроф пође за њим. Ишчекати није могао да уђе у притвореникову собу. Момак откључа те га пропусти унутра. Гроф је затворио врата за собом.

У одаји је било видно, иако је повисоки прозор врло мали. То је стога што ни она цела није много већа. Не беше ни хладно ни топло, али је ваздух био сув и пријатан. Уз тај зид под пенџером сламена постеља, доле патос али дашчани, не земљани, и ништа више.

Младић је седео на кревету. Кад је посетилац ушао, није устао, али је на њега управио поглед. Чедомиљ је спустио лампу на патос и пришао опрезно, као кротитељ звери коју види први пут. Пружио му је руку и овоме се кратко узјогунише обрве, али је ипак прихватио. Тек тада је гроф сео покрај њега. Напео све живце, све умне и телесне силе да осети по чему је тај млади човек тако посебан па су се толики деранжирали ради њега, али зачудо, ништа му се не отвара, као да је сам у соби. Истина, то лице је необично, запањујуће бело, а очи, као стакло. Но то може и од дугог робијања да буде, ископнео је. И полудео, могло би бити такође, од како је сазнао да му је дом затрт. Ништа не проговара. Дланови су му мирни али заноктице крваве. Чарапе подеране.

– Јеси ти крив шта? – да не обиграва наоколо, није на двору па да се домишља и довија, упита гроф изнебуха. Није га изненадило што је тишина тако кратко потрајала, колико сам одговор, чист као суза.

– Јесам. – Дамјан не промени израз ни за јоту па се окрете Мијатовићу лицем како би га уверио да је добро чуо и разумео питање.

– Ја сам дошао, ако могу, да те спасем.

Овај одрече главом, чак се и насмеја. Као да га је кафом понудио кад му се не пије, ето тако је лако одбио помоћ. А о глави му се ради. Несрећни дечак, џабаише и живот кад је све друго изгубио. Е баш ту где извире та мртвачка равнодушност може бити и извор његове силе. На месту своје највеће патње човек је најближи ономе што воли. Богу и свему свету духовном. Јер највећи је доказ постојања душе повреда коју она живо осећа, као кад се посече прст, угрува тело.

– Шта ти мислиш, младићу – спустио му је длан на чворновато колено – кад умре човек, шта буде са његовом душом?

– Иде на суд. – Дамјан суче одговоре као из рукава. Рекло би се да такве мисли стално круже по тој лепој глави. Зна Мијатовић филозофе, писце, калуђере који не би умели тако самопоуздано да одговоре, или би опет, казали нешто прочитано, у шта сами не верују.

– И после?

– Која је чиста иде Богу.

– А која није?

Младић слеже раменима. То је била прва лаж. Знао је али не хтеде да рекне. Гроф је заћутао на кратко. Помисли и да одустане. Научио је да не дрмуса замандаљене капије. На силу се човек не отвара.

– Видео сам жену…у Лондону… која прича са душама.

Овај га искоса погледа, гроф се лецну.

– А чуо сам… – сад више и не види разлог да не упита, кад је већ толики пут превалио – тако су ми рекли, да са тобом мртви говоре. – неочекивано трапаво превалио је преко уста неуобличено питање и учини му се да је то исхитрено учинио зато што се младићево лице опет скаменило а зенице укочиле, као у човека који покушава да изгуби сопствени вид. Ипак, опази Чедомиљ да је прсте леве руке као канџе зарио у мршаву бутину.

– Је л’ то истина?

Дамјан одрече.

– Онда ми не требаш. – диже се гроф. Рачунао је, ако учитељ схвати да му од тога живот зависи, можда ипак призна. Или је све Велимировић измислио да би спасао свога пулена. Не би ни то било чудно. Овај истрајно ћути, као да се не ради о његовој глави.

– Добро, ја ћу размислити о своме науму да ти помогнем…Не верујем да си ишта крив, ал’ ниси ми много ни користан. – да појача утисак одустајања пође к’ вратима све се надајући да може у тих пар корака нешто да се промени, па да се не осећа као будала кад се врати за Београд. А ко ђавола тражи сигурно ће га наћи. Диже лампу па се, тешка срца и разочаран, ухвати за браву.

– Еј, грофе!

Гласно и некако звонко притвореник га позва као да су стари знанци. Окрете се Чеда обрадован попут детета.

– А за које теби треба да се играш с мртви? Онај да те најде?

Из црних подочњака очи су светлуцале као два драга камена и могао би се гроф заклети да је Дамјаново лице било лепо и светло као лице арханђела. Али његов смешак, таман и страшан, сатера му срце у пете. Пође унатраг као да бежи, па се некако отетура кроз врата. Не могаде ни да се прекрстио, кад их је целим телом за собом залупио, покрио је усне прстима и пар часака склопљених очију покушавао да се сети како почиње Оченаш. Верује гроф у свакаква чудеса, али мора бити да ово што је малочас видео – није видео.

Жандарм приђе те закључа сасвим мирном, па се вратише у канцеларију. Максим и Вићентије су се значајно погледали, Чедомиљ је претпоставио да изгледа исцрпљено и устрашено, премда се кроз ходник мало прибрао.

– Дечак је вероватно померио памећу, али није крив. – рече кратко, званично, као лекар кад саопштава ближњима у каквом је стању болесник. Још увек га гледају упитно, али није сматрао потребним да им ишта објашњава па чак ни да их грди што су му подвалили радикалско миљенче за некаквог, можеш мислити, спиритистичког медијума. Био је збуњен и требало му је времена да сабере утиске и процени шта је истина.

Максим му је на одласку пружио мали пакет:

– Узмите ово, грофе. То је покојница писала. Ту ћете, у њеним последњим рецима, пронаћи разлог да се за њега ипак заузмете. Ради њене љубави, господине грофе, спасите мученика.

Чедомиљ Мијатовић после краћег двоумљења прихвати свеску. Погледаће, иако је већ решио да се заложи за учитеља. У завери учествовао није, и то је што се тиче правде и закона једино битно. Преки суд је одавно своје пресудио, није добро ни пред народом да се без кривице човек држи даље на робији. Али би волео да пронађе у том споменару неки кључ којим би одгонетнуо, не младићево држање, њега је разумео, већ онај осмех, у сан му не долазио. Сем тога, ако краљ буде затезао чисто да би очевом пријатељу показао како више није у милости, даће свеску краљици. Драга је свагда била болећива на женско писмо.

Тајана Потерјахин

BUDI DIVNA (UNUTRAŠNJE MORE DANICE VUKIĆEVIĆ)

Danica Vukićević je rođena 1959. godine u Valjevu.
Osnovnu školu, IX gimnaziju i Filološki fakultet završila je u Beogradu (odsek Opšta književnost i teorijaj književnosti).
Član je Srpskog književnog društva.
Radi kao lekot-redaktor, bavi se književnom kritikom i esejistikom.
Živi u Beogradu.
Ove godine iz štampe je izašla njena knjiga Unutrašnje more (Futura publikacije, Novi Sad, 2022) iz koje prenosimo neke od zapisa.

UNUTRAŠNJE MORE

MOLITVA

Gospode, Majčice Moja Nebeska, budite uz mene, u svojoj uzvišenosti, u svetlosti i blagodaću, držite me, čuvajte me, spasite me, volite me…

BILI I JESMO I BIĆEMO

Srećni srećni srećni srećni srećni srećni srećni srećni… Radosni.

TI, ŠTO U KUHINJI PEREŠ SUDOVE, OBRAĆAM SE ANARHISTKINJI U TEBI

Kako nešto istovremeno može biti neverovatno važno i neverovatno nevažno?

POLITIKA

Je atmosfera u društvu. U kući. Na ulici. U grlu.

MUČENIŠTVO NEUČESTVOVANJA

Istrajavati u stilu. Odolevati.

I ZAISTA,

Život je uvek dobar.

Sve češće (a da li je ikada prestajalo?)

ONI NE ZNAJU DA…

Promenila se uloga poezije u društvu, ona je naizgled uža, manje pompezna, znatno manja (Oskar samo za sporednu ulogu) i liči na ulogu, ulaganje, mali zadrugarski posao.

KAŽEM TI

Olivera, ti si dokaz da je duh iznad materije.

NESPORAZUM JE OSNOVA ODNOSA

S ljudima, s državama, s klasama.

IZ JASNIH NAMERA NARCIZMA

Ponašaju se kao da su veliki pisci.

ONO ŠTO NE MOGU DA VOLIM U KNJIŽEVNOM STILU

Stalno sam se pitala, zašto mi se ne sviđa, šta tu ne valja iako sam se trudila, ne previše, da shvatim i prihvatim. I sinulo mi je posle toliko godina: Lišenost sjaja.

KONSENZUS O GENIJALNOSTI

Zapanjilo me je kako su munjevito istovremeno klijenti/konzumenti/uživaoci poezije, potvrdili oduševljenjem visoku vrednost te poezije. Jasno je da je genijalna, ali oni to svakako ne bi primetili, svakako ne grupno, neko/nešto im je rekao da je izuzetno i zajedno borave u zamišljenoj izuzetnosti: publika, delo, autor… Akcenat je na zajedništvu, kolektivnoj epifaniji.

RUPA

Je uvek zastrašujuća.

NA TRONOŠCU

Izbliza gledamo tuđu agoniju: razvoda, bolesti, raskida, besparice, neuspeha, sloma… Kako i kome smo pomogli u agoniji? Molitvom. Molitvom.

RAHMANJINOVE ETUDES TABLEAUX

Direktno a kompleksno. Jasno a mistično. Rah… Umetnost koja ne preobražava nije umetnost.

ŽENA NA BETONU

Zaspala sam na betonskoj ploči, u komplikovanom položaju jer je ploča bila prekratka za opružanje ali ne i za širenje. Zaspala sam na javnom sunčanom mestu, grejalo je sunce, svileno sunce. I u tom dubokom snu regenerisala sam se i preobrazila.

ZOVI ME EN

Ako ti je stalo, ako želiš, ako možeš, ako bi pisala, oslobađajuće… zovi se En (Anne, Ann, Anna)… En Karson, En Sekston, En Biti, En Bronte, Ana Gorenko, Grad En… Posebno Grad En.

MESEC DEVETI

Slatki miris septembra. Vidljivost i prisutnost su pojačane. Vazduh je prozračan. Otvaraju se vrata i horizonti.

KONTRADEPRESIJA

Vreme se ne gubi i ne nalazi. Po cenu života i smrti, biti vedar.

IZGUBLJENI

Ljudi vuku kolica-torbu na dva točkića, vuku se dok vuku, idu u nabavku. Zbog nečega, to deluje turobno.

MALI PROROK POD SMOKVOM, POD ŠLJIVOM SVOJOM…

Svaki će mirno živeti pod lozom vinovom, pod smokvom svojom i niko ga neće plašiti

SVI SU ZABORAVILI DA SU NESTALI

Svi oni do kojih neće doći naša poezija.

OLUJA

Prvo se ustalasaju krošnje – jedna od najmističnijih pojava – krošnje koje se pene ispunjene vetrom, vrhovi se uvijaju i vraćaju u poziciju pique naopačke, deca ostavljaju ljuljaške u parku, one nastavljaju da se ljuljaju same od sebe, grmljavina ubrzava kretanje… Trenutak pre oluje, đorđoneovski iskrsli mir i munja na izgužvanom nebu.

„JA NOSIM SAMO BELO ZLATO“

Izvor samosvesti, samoizražavanja, samoštovanja može biti: besprekorno uredno složen veš u ormanu, odlučan izbor omekšivača, impresivan broj popijenih piva u danu, porodično stablo ma koliko trulo, uticajni prijatelji, lepota sina, cena novog modela telefona/automobila/pleda, broj cipela/nagrada, ili samo neko čudesno uverenje, samoniklo i ozarujuće… Sve odreda merljive, izbrojive, uporedive jedinice, sve osim ključnog, apstraktnog ipak tragikomičnog i tako ubedljivog – ubeđenja.

KOMPLIKOVANOST SE SUŽAVA U NEMOĆ

Pojednostavljivanje vodi u nasilje.

SAMO PROFANO

Demistifikacija je vezana za protok vremena. Tokom vremena razotkriva se ono što je bilo ne bez razloga izgrađeno kao složeni mit i mistično. Sa svetskim seksom se odigrala brutalna denistifikacija.

ŠABAN

U nekom intervjuu, možda pred smrt, zapamtila sam, i kosnulo me je, zamislila sam se nad tim, Bajramović je rekao: Neću više da budem Ciganin. Dosadilo mi je da budem Ciganin. Naši identiteti su najčešće obavezujući i mračni – neizabrani, nametnuti.

ZVER U LEPOTICI

Nezasita zver narcizma živi u njoj i hrani se šećerom paklene sujete.

PLACEBO

Svako vraćanje sebi bivalo je kao da sam ponovo rođena, svet bi mi se ukazivao iznova kao iznova nov, nepoznat na neizlapeli način.

ŠIFRA

Kad sićušna božanstvena Đulijeta Mazina krikne Ubij me...

GOLA ANA MOFO JE DRUŠTVENI FENOMEN

Mama i ja smo je volele. Divan glas, izuzetna fizička lepota. Onda se u filmu tuširala i sklonili su je. Mama i ja smo je podržavale ali to nije bilo dovoljno.

OBOJCI

Pesnička ambicija versus ambicija pesnika/pesnikinje.

AKVARIJUM TUROBNOSTI

Učinili bi sve kako bi se osećali živima. Umrli bi za to.

DEISTKINJA

Opasna kurva.

MONEOVA SNAHA KOJA JE BRINULA O NJEMU I KOJU JE ON VOLEO MOŽDA NE BAŠ KAO SANHU

I Blanšet je slikala stogove sena, ali manje i bleđe.

LEKTORIŠUĆI AUTOBIOGRAFSKI OFICIRSKI ROMAN

Na osnovu uzoraka antiknjiževnosti, lakše je spoznati svu važnost i snagu književnosti.

VRŠITI/KRENUTI DA/ODMARATI/SPRDATI

Obaveštavamo komšije da ćemo vršiti renoviranje… vršim popravku kožnih jakni; Posle smo krenuli da odmaramo; Sprdaš me?

POZIV NA PROSTITUCIJU, MLAK

S obzirom na to kakva je trenutna pesnička tržišna cena počeli su da me pozivaju da govorim/pišem o raznim knj. delima ali iz pozicije pesnikinje (nisam prepoznata kao školovana tvrdoserka), ili o umetnicima-u-povoju ne bih li dala malo glamura čipsu…

HIMNA NOVOM BEOGRADU

Ti široki, ipak bez palmi Vojislava Kandića, kompaktni visoki betonski, ti koji nabadaš nebo, neprobojni, ti planski mračni, artificijelni, narkomanski, oficirski, jatovski, novobogataški, radnički, penzionerski, ciganjski, grobarski, savski, blejački, davidodabićki…

BEZ-USLOVNO

Ljudi se uglavnom, u svom paklu konformizma žale: na okolnosti, na uslove, na druge (ljude)… što ih sprečava da… urade… budu: šta?

TO SE NE ZNA

Poezija je sveprisutna… i sveznajuća, iako joj nije stalo do sveznanja.

DRAGI MOJ PREDRAŽE

Čudić i ja smo rekli jedno drugome: volimo volimo volim volimo književnost, ONI ne…

DRSKO JE ALI IPAK

Organski ne podnosim T. S. Eliota

OVOG LETA, 2019

Umrlo je mnogo ljudi, a neki su gladovali…

Kišna šuma je gorela.

EGZOTIČNI DRUGI TAKO JE BEZAZLEN

Egzotični, biće istrbljeni, što i jeste jedina njihova svrha.

UGRINOVCI UVEOCI

To su ta lica koja u bilo kojoj fazi (i uzrastu) mogu reći: jebem ti život.

NEPREVAZIĐENO

Kriška svežeg hleba namazana puterom ili pavlakom ili kajmakom ili mašću i jedan svež paradajiz.

HOĆU

Hoću da sedim srećna… sedim, srećna…

OVO ZVUČI KAO SAJSI

Neću da značim, hoću da zračim.

SKORO CRNA SUKNJA

Ko zna da li je sećanje varljivo, možda uopšte nije. Začudo veliki odseci vremena često staju u jedan živopisan fantastično dobro režiran kadar: kako šušteći suknjom ide po stanu, u hladovini, okružena krošnjama odozdo, dok napolju besni jara i svi su nekud otputovali…

PATENT

Nesavršenost, nesavršenstvo, zaslužuju našu ljubav, naše divljenje. Naše prihvatanje.

ČITAH

Banalnost, plasirana kao nebanalnost ili čak neka forma umetnosti, izaziva nelagodu, prenos stida…

SESTRA

Ona živi u meni kao neka kosmička beba i menja oblike. Osećam je. Komuniciram s njom. Imamo zajedničke uspomene. Ponekad se diže u moje grlo, tu se sklupča. Ako zaplačem, izbaciću je…

AKO ĆEMO PRAVO:

Ljudi, ko vas jebe…

OTOPIO SE SNEG

Oživeli su parkovi, očišćene su terase u soliterima. Srpska književnost kuburi s jezikom. K. ponestalo.

MAJAKA

Često hrabre, nezavisne i moralno čvrste žene nemaju potomstvo, dok njihove konformističke sestre, pak imaju. Zauzvrat, za materinstvo moraš malo da popustiš. Da siđeš s postamenta, da sakriješ baklju. Privremeno, ili trajno.

KERBERISANJE

Samo da ne prođe nešto valjano, samo da se neko pametan i sposoban ne provuče, samo da neka genijalna ideja ne procuri, samo da talenat ne dopre, samo da ne bude dobro… samo da ne svane…

SOCIJALISTIČKI

Sigurnost i nesloboda. Kakav strašan spoj.

GLAD

Uželela sam se prijateljstva.

LITERATURMONAMUR

Predviđam, i nadam se. Dobra književnost (ma šta to značilo) postaće sve skrivenija. To je njen način da opstane. Samozaštita skrivanjem. Samozatajivanje.

GADOST FRAZE

Umrla mi je sestra. Komšinica, u prolazu, misleći da me teši: Odmorila se… Kako, šta to znači odmorila se, želela je da živi, ne da se odmara

OP

Pisanje je prodiranje.

OCENA

Većina produkcije takozvane ozbiljne, prave, umetničke etc. književnosti jeste srednjoškolska književnost, to jest onakva kakvu bi pisali da mogu ili smeju, daroviti srednjoškolci.

NESTAJANJA

Nana je prostirala veš u dvorištu, konopac je bio zakačen za šljivu. I motka je podupirala konopac opterećen vešom. Takvih prizora više nema. Dvorišta i konopaca i veša i vetra i sunca ima. Nema račvaste motke koja podupire konopac s vešom.

MISTIKA KIŠE

Čim bi počelo da sipi ili pada ili lije, nana bi izlazila na dvorište. Nije imala šta da radi po kiši, nije bilo životinja ili predmeta koje bi sklanjala. Taj neobjašnjivi izlazak na svaku kišu, bio je najzagonetnija emanacija njene stabilne ličnosti. Mislim da smo pokušavali da dokučimo zašto izlazi na kišu i provodi neko vreme kisnući. Nikada ništa nije rekla o tome.

NEBO IZ KUĆE

Što ja više radim, to drugi više šetaju… što ja više paničim, to su drugi bezbrižniji, s ove distance.

MEKO

Pošto je pročitala moju knjigu, rekla je Ništa posebno. Od onda govorimo ništa posebno, bez povoda ili ironično, i to je jedna od omiljenih kućnih šala već godinama.

EKSPLICITNO

Poezija je oblik uzvišene eksplicitnosti.

NAJLEPŠE JE

Smejati se. Radosno se smejati. Ne na reklami. Ne na snimku. Ne zbog navike ili pristupa.

PRAVOPIS

Pored mene, u boji krvi i zlata.

FEMINISTKINJE

Pravile su se da ne znaju da sam pesnikinja.

STAROST

Ona je zagonetna i pitanje je da li uopšte postoji.

ALSO SPRACH

Jednom je Nebojša rekao: Između sigurnosti i pičke izabrao sam pičku.

ZORISLAV

Tvorac jedinstvenog pogleda na svet. Tvorac dragocenih uvida veoma širokih rakursa.

VIDOVI

Umakati keks u kafu, umakati keks u čaj. Neviđena radost.

BUDI DIVNA

Svako je smešan i svako – odvaratan. Poneko – divan. On, budući divan, govori mi: Sve je divno. Budi divna.

Даница Вукићевић

PROŠAO VOZ (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

PROŠAO VOZ

Imala je temperament ljute papričice. Impulsivna, zapaljiva, nestrpljiva, olaka da prsne u smeh i odlepi od besa. Na neki način je ta vruća dinamičnost bila i prednost, lako je pravila unutrašnje slalome iz neraspoloženja do raspoloženosti. S druge strane i nije. Duševno nigde nije boravila dovoljno dugo da bi se skupio otežali talog koji bi je doveo do nekog trajnijeg zaključka i, samim tim, do unutrašnjeg smera.

Sve do jednog dana.

Bila je besna, vruće besna. U toj trzavoj, unutrašnjoj mahnitosti bila je potpuno neprisutna u svetu van svoje glave. A vozila je, u tom trenutku, kola. Bomba u najavi. Zazivanje Stvarnosti koja ju je klepila, bukvalno i simbolički, jednom rampom.

Posle konflikta gde nije znala i nije htela da odustane, ostala je zarobljena u začvorenosti koju je samo fizički ostavila za sobom. Njen um je uobličio privid „rešenja“ koje ju je teralo da vozi što je, suštinski, bilo samo ulančavanje nesmirenosti materijalizovane u neracionalnoj potrošnji goriva. Kao, vidi lep krajolik, mada se mrča od bora između njenih obrva samo oštrije ocrtavala dok je mehanički pratila put.

Lokalna pruga i škriputava rampa. Spoljašnja scenografija koja je za nju imala težinu scenografije jedne video igrice. Proći će, pomislila je. I prošla je prugu. Taman dok joj rampa s druge strane nije preprečila put. Munjeviti mehanizam racionalizacije joj je došapnuo: ništa, rikverc.

Kad ono – opet rampa.

Ovaj put, iza nje. Shvatila je da je u klopci. To saznanje bilo je potcrtano tromim zvukom lenje lokomotive. Lenje ali dovoljno brze da shvati da je blizu. Previše blizu. Shvatila je komičnu apsurdnost situacije u kojoj se našla kada joj je u kadar uletelo zbunjeno i prestravljeno lice lika koji je sedeo u svojim kolima nasuprot, sa bezbedne strane. U trenutku je bila svedena na prestravljeni instinkt životinje koja čeka. Nabila se kolima što je mogla više napred, koliko joj je dozvoljavala neumoljiva prepreka. Zažmurila je. Mrzela je sebe što je toliko nemoćna i bila izbezumljena tolikom banalnošću svoga kraja. Prolazak voza je osetila kao vetar u vidu jeze koji joj se peo uz kičmu uz vrat i, činilo joj se, bukvalno dizao kosu na glavi. Cela se tresla. Svaka ćelija organizma podrhtava je u tim mikro-trzajima. Želela je da nestane, i fizički, kao što je osećala da je unutrašnje poništena neposrednošću Smrti koja se iznebuha pojavila.

Ostatak dana je provela u magnovenju. Osetila je da je balon samorazumljivosti koja ljudima inače omogućava da budu nekakvi, ono što se uobičajeno naziva „biti normalan“ za nju više ne postoji. Sve je osećala na golo. I bila je prestravljena. Posramljena. Svojom nebitnošću. Svojom drskošću da misli da joj je išta zagarantovano. Makar to bilo i golo postojanje.

Činilo joj se da se mehanički tok svakodnevice ruga toj njenoj prisilnoj preosetljivosti. I dalje se moralo jesti, pričati, biti, i dalje je postajao neki spisak „obaveza“.

– 300 grama trapista, molim vas.
– Komšinice, da vam nasečem?
– …
– Komšinice?
– Da, da, može… Nego, je l vi znate kako lako može da se umre?
– (?) Oćete ovaj, na popustu je.

Foto: A. Vasiljević/Politika

Eva Ristić

СЦЕНАРИЈИ (ИВО ГЕРАНДИ)

Превела с бугарског Оливера Драгишић

СЦЕНАРИЈИ

Оштар и чудан звук телефона тргао га је из сна. Било је четири после поноћи, а покушај да са њим успоставе везу – тринаести за десет секунди, тако је показивао светлећи екран. Пробудио га је последњи звон. Број је био непознат.

– Да? – полусвесно се јави – ко је?

– Ви луди! Жели нестанак врста!!! – узврати му непознати, метални глас чудног акцента.

– Ја… – прекиде везу, окрете се на другу страну и заспа.

Спокој му наруши нова звоњава, узнемирујући га још снажније. Хоће ли тај телефон већ једном престати да звони. Окрете се и узе га.

– Да! – рече будан и потпуно изнурен.

– Стани одмах! – зачу се с друге стране.

– Молим? – није баш разумео.

– Ти водиш Додолу? Јесте ли ви полудели? Или станите или ћемо вас ми зауставити! – испали неко са друге стране.

– Каква Додола? Нисам никаква Додола! Ја сам доктор Докторов, режисер… – разговор је постајао све чуднији и све непријатнији. – Шта могу да учиним за вас у ово доба? – био је нестрпљив.

– Стопирајте одмах! – тон са друге стране му је говорио да побуна неће бити толерисана.

– Шта да стопирам? – доктор није разумео.

– Кишу! – категорично узврати глас.

– Какву кишу? Па овде два месеца није падало… – доктор није могао да верује – јесте ли побркали нешто?

– Где сте ви сада? – уместо одговора, глас поче да запиткује.

– У кревету – предаде се доктор.

– Место! – прецизирао је глас.

– Герман – додао је оклевајући – Бугарска.

– Шта радите? – саговорник је био незадовољан.

– У сред сам снимања! Првенац… – објасни режисер мало збуњено.

– Управо тако! Или то одмах зауставите или се немојте бунити због последица. – плашио га је глас.

– Је л` ја? – не издржа он – Јесте ли ви добро?

– Шта си радио јуче? – упита глас.

– Увежбавали смо са неком децом…

– Тринаест пута! Хеј, тринаест пута… – прекину га оштро.

– Не разумем вас!

– Тринаест пута сте поновили ритуал. Без паузе…

– Какав бре ритуал, идиоте! Увежбавамо сцене с децом да би све прошло без проблема пред камером…

– Признајеш! Ово је рат! – чуђење из слушалице је било непатворено.

– Шта признајем, свињо јебена! – изругивао му се режисер – Снимамо филм и по сценарију дете треба да иде правац кроз двориште да стигне до деце која певају народну песму. Отварају прозор и поливају га водом с прозора. Требало је да буде Петко, али се разболео пре недељу дана. Марија га је заменила.

– Она Додола! Идиоте један. Упозорен си – престани или…

– Шта се бре дешава са вама, ово није реално… – одсечно одговори доктор Докторов и залупи слушалицу.

Од лудака спаса нема. Како ли су уопште пронашли његов број? Случајност. Небитно. Помисли да промени број. Сави се и слатко, слатко утону у сан.

Ујутру рано устаде и припреми се. Поздрави се са филмском екипом. Мала Марија је стигла са мајком, нашминкана. Каснили су са сценаријом и било је потребно убрзати ствари, да се надомести губитак. Док су припремали камеру и дивили се Маријиној зеленој кошуљи, доктор Докторов извуче њену мајку мало у страну.

– Хвала вам још једном. Марија се одлично сналази. Не знам шта бих без вас. Много ценим вашу помоћ. Купили сте јој дивну зелену кошуљицу. Баш таква нам треба. Вода ће бити топла да је не прехладимо. – објасни брзо осмехнутој жени. – Ево и документа о којем смо разговарали: да се као Маријина мајка не противите употреби њених кадрова у процесу пројекције и монтаже у играном филму…

– Наравно, одмах! – рече жена тражећи оловку – иако сам јој само тетка!

– Ево, изволите – одговори доктор Докторов – Тетка?

– И много сам вам захвална. Ви сте таква радост за Марију. Живнула је због вас… престала је била да се смеје након смрти својих родитеља. – жена потписа и врати оловку. – Треба чешће да гледате на телефон, звала сам вас неколико пута, али ви нисте одговарали.

Доктор Докторов запрепашћено извади телефон и сети се да му је звук био искључен од јуче. Но… касније ће размишљати, сада је било потребно да се концентрише на снимање. Баци поглед на телефон. Имао је двадесет пропуштених позива и низ обавештења. Хтео је касније на сваки да одговори. Нови СМС јако засветли и он прочита: “Нисте одустали од `Додоле`! Наша планета-киша-још десет година-Потоп! Еволуција вас враћа”.

Докторова су позвали на радио док се грчио покушавајући да искључи телефон. Колико тешко се скрола по овоме… с перајима.

Иво Геранди

МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, ДрскостОдбрана ДанајацаДаг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене.
Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани.
Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.

ЈОВАНОВО ПИСМО

Прошло је већ осамсто, скоро деветсто дана
Како сам последњи пут с неким преноћио
Оно
Да заспимо увече заједно и
Ујутро заједно осванемо
Тај број расте и притиска ме
Огледало моје
Дубоке усамљености

Не сећам се да сам те икад сањао
До ноћас
Били смо у стану који личи
На стан у којем сам одрастао
И био је велики кревет у који су се многи
Наређали као виршле
Мушко, женско, деца
Изненада сам, ушушкану
Другу здесна
Угледао и твоју главицу, Селена
Ошишана си била скоро на ћелаво
Поглед ти је застао на мени
И појавио се онај твој осмех
Од милине су ми засузиле очи
И уздрхтале груди
Са свима сам те упознао
Са сестром Патрицијом
Са снахом Матилдом
С братаницом Леом
Чак и с мајчиним духом
Мајчин дух био је неочекивано циничан
Види нашег Јована
Ко би рекô да ће наћи
Овако младо чељаде

А онда је устало неко дете које је у том
Великом кревету лежало на самој ивици
Поред тебе
И ја сам дошао и легао
Обгрлио те
И правили смо се да спавамо
А знали смо да нећемо заспати
Све што јесам слило се
У непрегледан предео нашег додира

Видели су да смо будни
Да жмуримо невешто
Јутро је већ било и бука
Питао сам те тихо да ли би путовала са мном
Прво си рекла да би
Ја сам се зачудио
Па смо устали
И ти си рекла да ипак не можеш
Тепих је био прљав
Папирићи, слама и покоји мољац
Тамо где путујем чека ме исто неред
Рекао сам ти
Кад би могла да ми помогнеш
Селена
Кад би могла да ставиш само
Једну тачку
Да пресечеш
Ову страшну реченицу
Од осамсто, деветсто
Ноћи самоће.

* * *

ИЗА ОГРАДЕ

Неколико пута за две-три недеље
Сањао сам како лежим поред танушне ограде
Иза ње
Мало мени повише главе
Бдије лав
Само главу му видим
Он риче или ћути
Добио сам уверавања да никако
Не може да пробије ограду
И ја и верујем
Али бих се, ипак, померио

Лежим на леђима
Само бих се преврнуо на бок
Или на стомак
Него кад он зариче
Руке ми онемоћају
Не могу да их подигнем
Између стомака
Који више није мој
И ногу које не могу ништа
Не постоји спона која би
Покренула тело
Непомичан сам

Више ме брине парализа
Коју његова рика изазива
Него само његово присуство

Али онда се у сну појављујеш
Ти
И кажеш: ах, овде има шах
И ја те питам
Зар си и шахисткиња била
Јесам
И такмичила сам се неколико година
Стигла до мајсторског кандидата
Али шах је
Утицао на мене... знаш
И онда напућиш усне
И кренеш да звиждућеш
И кажипрстом кружиш око уха
И гледаш у плафон
И драга си ми
Неописиво.

* * *

СВАКИ ПУТ СВЕ СИ ЛЕПША

Сваки пут све си лепша
Увек у теби нову видим боју
И чујем нови тон
И некако си ми увек мекша
И све више те грлим кô своју
Ја постајем он

И кад те гледам у очи
Том гледању нема краја
Кад причу као девојчица срочиш
Нова нас нит блистава спаја

Слични смо или исти
Само си ти лепша
И паметнија од мене
А обоје смо чисти
Отворена је бреша
Што светлост дели
Oд сене

Ако не могу за тебе да живим
Хтео бих бар за тебе да умрем
Уштвењак шестокрили
Слупаћу крила
Tо бар умем

Никад се немој чудити
Љубав је једном у веку таква
Ништа ти неће наудити
Заувек бићеш као мед слатка.

***

ВИОЛЕТА

Где му је срце
Тамо је и благо човеково
Стави благо своје у рај
Тако су те речи
Назарећанинове гласиле
Ако нису погрешно преведене
Питала ме баш драга
Пре неки дан
Како тумачим те речи
Али где је срце
У Аризони
У расходованој приколици
Поред пијане самохране мајке
Крећете се по пустињи
Ти и она
Узимаш ствари у своје руке
Имаш осамнаест лета
Постајеш обична жена
Дакле порно звезда
Показујеш свету
Дојчице које личе на
Банкине поред
Млечног пута
И салце на стомаку
Стрије имаш а тек си пунолетна
Далека је дубина у твојим очима
Секс ти је овлашна занимација
Но посао ваља озбиљно схватити
Или је то пут ка рају
Рад ослобађа
Рај ослобађа
Преговараш са степдедијима
Све време си ЈИП
Јака
Изолована и
Посебна
Ниси ти само личност
Твоја душа је стара
Убијају те у двадесетој години
У црним си кесама
У пртљажнику једног од оних
Великих америчких аутомобила
У црвено-жутим пустошима
Где су снимани вестерни.

***

ЖЕЉА

Родила сам се у варошици коју су медведи крстили
А завршила међу четинарима
Ни дим ни смрад ми не сметају
Него људи овде
Никад се нисам потрудила
Ни реч једну њиховог језика да научим
И одавно већ желим да одем одавде
И радим на томе
Ако случајно као Црвенкапица
Побегнем из овог безличног места
И зађем у шуму
Загубим се
Натаћи ћу се на твоју жилу
Ох, немој то да ми радиш
Немаш представу колико те желим.

* * *

МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ

Опет се сећам тог дугог писма
Које си ми послала из манастира
И слике на којој стојиш
Лицем окренута објективу
У белој мајици без рукава
А десну руку пружаш уназад преко ограде
Оне коралске
Као на родеу
Само што унутра нема ни каубоја
Ни коња ни бика
Него јарац један
Одмах сам се питао
Откуд јарац у манастиру
Зар није он анимални
Пандан нечастивом

Ти знаш колико поштујем Цркву
И да се клањам кад видим како
Неко гојазно Преосвештенство
Улази у џип
И да Његову светост актуелну
Волим јер слуша Смак
Обичан ђакон кад улицом ходи
Подижем обе руке
Заустављам пешачки саобраћај
Као да пролази хитна помоћ

Из манастира си се вратила измењена
Мрачна сумња пробудила се у теби
Само си једном нешто
Прозборила, тихо
Где се побојах да си
Изгубила веру

Изгубила се и та слика
Где пружаш руку
Да помилујеш јарца
Сјај је брзо
Чилео из тебе
Кô да га сисаљкама
Лакомо упија
Мистериозно ходочашће.

* * *

ЗЕМЉА БЕЗ МАСЛИНА

Страбон у Географији цитира Онесикрита
Који каже да сте старе и од болести изнемогле
Избацивали из кућа
Као плен псима
Који су у вашем језику
Били као навијачи Партизана
Гробари
Тако сте звали
Најбоље човекове пријатеље

Градови су вам споља изгледали бели и беспрекорни
Али су били пуни костију
Дошао је мали човек из Варварина
Или Пеле
Укинуо ваше дивљачке обичаје
Да би увео своје

Све је код вас могао да узгаја
Што и код куће
Само маслине око Окса нису успевале
Па вас је сад он, гост, бацао псима
Можда љут због маслина

Погнутих глава и дубоких очију
Кренули сте на запад
И настанили се на Жумберку
Озаљ је постао ваш нови дом
Скривени у својим необичним бојама
Лаког корака
Тешких костију
Снашли сте се у вечној туђини

Тако си ти
Кад сам те питао
Шта сте ви
Одговорила
Нас има свуда.

***


IZNENADA, SHVATAM DA SAM SREĆNA (DŽEJN KENJON)

Džejn Kenjon (Jane Kanyon, 1947-1995), rođena je u gradu En Arbor u Mičigenu gde je završila osnovne i postdiplomske studije. Tokom studija je upoznala američkog pesnika Donald Hola koji joj je bio predavač na fakultetu. Nakon udaje za njega sele se na farmu u Nju Hempširu gde je provela ostatak života. Objavila je četiri zbirke poezije i zbirku poezije Ane Ahmatove koju je prevela na engleski jezik. Posthumno je objavljena još jedna zbirka njene poezija kao i knjiga eseja i članaka koje je tokom života objavljivala u časopisima.
Objavljene knjige:
From Room to Room,1978; The Boat of Quiet Hours, 1986; Let Evening Come, 1990; Constance, 1993;
Otherwise: New and Selected Poems, 1996; A Hundred White Daffodils, 1999; Twenty Poems of Anna Akhmatova, 1985.

Pesme donosimo u prevodu Danijele Jovanović
Sređivanje ormara

Ovo mora da je odelo koje si nosio
na sahrani svog oca:
sako
prašnjav, posle devet godina,
i tragovi vešalice na ramenima
koji se spuštaju kao linije
na ženskom stomaku posle
rođenja deteta, ili kao
uglovi
tvojih usana dok me gledaš
kako trapavo pokušavam da vratim odelo
tamo gde je bilo.


Kaputi

Videla sam ga kako izlazi iz bolnice
sa ženskim kaputom preko ruke.
Jasno je, neće joj trebati više.
Naočare za sunce nisu mogle da sakriju 
njegovo vlažno lice, pometnju.

Kao da se ruga, dan je bio lep,
blag za decembar. Ipak,
zakopčao je kaput i uvezao
kapuljaču ispod brade, spremao se 
za večnu hladnoću.


Udvarač


Ležimo leđa uz leđa. Zavesa
se podiže i spušta,
kao grudi nekoga ko spava.
Vetar pomera listove javora
koji otkrivaju svoju svetlu stranu
okrećući se svi odjednom
poput jata riba.
Iznenada, shvatam da sam srećna.
Mesecima, ovo osećanje se 
prikradalo i svraćalo na kratko
poput stidljivog udvarača. 


Čistina


Pas i ja se probijamo kroz obruč
kleke s koje voda kaplje
da bismo došli do čistine visoko na brdu
gde sam ga pustila s uzice. 

Izvija se, njuška između čuperaka mahovine;
grančice pucaju pod njegovom težinom; prevrće se
i trlja vilicu po tlu punom aroma;
isplazio je ružičasti jezik.

Cele noći kiša je natapala zemlju i sada brdo
ispušta uzdah olakšanja, miris
tople zemlje... Trska je porasla
za čitav palac od juče,
paprat se razvila; čak i da pokuša
jorgovan pored ambara neće
uspeti da ne procveta danas.

Čeznula sam za nežnim zelenilom proleća,
i zovom belogrle laste
koji je na granici nepristojnog. Znaš li –
otkad si otišao
sve što mogu da radim
jeste da čekam da mi se vratiš. 

ПИСАЦ ПРОТИВ ИСТОРИЧАРА: “МУЗИКА НА ВОДИ” Т. КОРАГЕСАНА БОЈЛА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)


Т. Корагесан Бојл, Музика на води, Дерета 2011, Београд
Превод с енглеског: Владимир Д. Јанковић

ПИСАЦ ПРОТИВ ИСТОРИЧАРА:

“МУЗИКА НА ВОДИ” Т. КОРАГЕСАНА БОЈЛА

Историчар је веродостојнији када нам се обраћа као писац, иако писцима најчешће не верујемо као када о прошлости пишу историчари. Постоје, међутим, рубна поља (и у њима гранични случајеви) са којих новости не стижу само из прошлости, већ и из оностраности, као када их јавља Херодот, на пример. Оностраност је машта, непознати свет, лудост, друга врста знања, друга врста проблема или стварност таква да се у њу не може поверовати. Увид у ону и ову страну може имати само онај који једном ногом стоји овде, а другом тамо. Такви аутори посебно су занимљиви и незгодни. Један од њих је Т. Корагесан Бојл.

Бојл је познати, признати и многонаграђивани амерички књижевник, порофесор енглеског језика и доктор историјских наука. Роман Музика на води највероватније долази са тачке укрштања његових историографских знања и свести о ограничењима историографске методологије, његовог изванредног књижевног умећа и професорске перспективе: како у процесу предавања превладати уџбеничку перцепцију света, неминовно засновану на сликама, представама и изгубљеном простору међу њима. Тескобу коју као историчар и предавач осећа, Бојл тематизује и превазилази пишући роман. Овде и тамо би у овом случају биле историографија и књижевност, али не нужно у таквој релацији да је историографијаовде, а књижевносттамо. Корагесан управо такво поимање ствари доводи у питање и изврће наизглед логичан поредак. У његовом роману често изгледа као да су стварност, па и прошла стварност коју историографија претендује да опише – тамо, са оне стране могућег. Релативизацијом представе да историографија описује стварност, а књижевност машту, не само да отвара простор у којем “вода тече узбрдо тамо у Сегуу и људи говоре уназад”, већ успоставља и такав оквир у којем готово свака реченица, епизода или заплет звуче парадоксално, гротескно, саркастично и, из данашње перпективе посматрано – политички некоректно. Склони смо помисли да је овакав роман данас немогуће написати.

Корагесан не пише директно о мањкавостима историографије. Основно полазиште је прећутано као што се заклето ћути о ономе што боли, што се воли или што је трауматично. Индиректно, међутим, кроз тему романа, његове ликове, заплете, врсте парадокса и референце – схватамо да је окосница приче сплетена са историографским табуима. Ко о чему – историчар о историји, што важи и за Корагесана Бојла (ко се једном регрутује, вечити је војник). Али овај регрут, овај војник, Корагесан Бојл, фантастичан је писац и у томе је додатни “проблем” овог романа. Није искључено да је Бојл у Музику на води уградио хаос који је у свет историографског текста унела постмодерна изједначавајући га са књижевним текстом.

Само условно говорећи, Бојл нам из 1982. године још једном приповеда о покушајима Британаца да крајем 18. и почетком 19. века коначно схвате како тече река Нигер. У ту сврху извесно Краљевско друштво, које финансира извесно Афричко друштво, у експедицију шаље млађаног али путовањима већ вичног Шкота, са задатком да из Африке донесе вести, описе, мапе са терена и конкретну информацију: где се Нигер улива. Бојл је писац који захтева веома пажљивог читаоца, будног, пуног сумње у спонтаност његовог и сваког другог текста. Али читалац ће то схватити тек пошто заврши са читањем романа. Накнадна памет (каква памет једино и може бити) враћа нас на почетак приче, где се већ кроз први пасус, као нека сублимација или предзнак, писац-историчар и његово дело разоткривају у својим најважнијим елементима:

У узрасту када већина младих Шкота задиже сукње, оре бразде и шири семе, Манго Парк је своју голу гузицу показивао Хаџи Ибн Фатудију, емиру Лудамара. Година је 1795. Џорџ III је у то време запљувавао зидине Виндзора, Угледници су правили русвај по Француској, Гоја је био глув, а Де Квинс изопачени пубертетлија. Џорџ Брајан Брумел звани “Лепи” пеглао је своју прву уштиркану крагну, млади Лудвиг ван Бетовен, накострешених обрва, двадесетчетворогодишњак, разбуцао је Беч својим Концертом за клавир бр. 2, а Нед Рајз је пио `скини ме до гола` с Наном Пунт и Сали Себам у крчми Свиње и богиње у Мејден Лејну”.

Неколико реченица касније додаје да се читав случај одиграва “на измаку доба просвећености и почетку доба гомилања пара” (као да је у питању крај разума и почетак лудила). Ова вероватно најважнија контекстуална реченица најављује сарказам којим ће нам се Бојл често обраћати, као што прва реченица у којој се Манго Парк, гологуз и необрезан “назарен” тресе од страха пред афричким муслиманским емиром, најављује вечиту близину смрти и тензију која ће јунаке пратити кроз читаво дело.

У историографији правило је старо: начин на који се текст почиње разоткрива дискурс из којег се закључак образлаже. Већ у првом пасусу Бојл контекст осликава кроз велике историјске личности, уводећи у њихово друштво једног пустолова и једног маргиналца, будућа два главна лика у роману, Манга Парка и Неда Рајза. Не само да је тиме “малог човека” (потоњи предмет интересовања “микро” и “друштвене” историје) ставио у исту раван са “великим историјским личностима” (како и јесте у реалности), него је у исти кош убацио стварне и фиктивне ликове (како и јесте у реалности). Јер Манго Парк (можда његово име не звучи баш шкотски, али пре само једног века Глазов је имао много Манга) историјска је личност, истраживач тока реке Нигер који је погинуо код Бусе и који је оставио записе са својих истраживања на основу којих је Бојл градио свог фиктивног Манго Парка. Самим тим, одмах на почетку, границе су на више нивоа релативизоване и живот главних јунака почиње са нулте тачке.

На још једну важну ствар Бојл указује на почетку романа: о прошлим временима можемо знати на основу текстуалних (ликовних, музичких и других) слика и представа, њима се могу скицирати обриси једне епохе, али везе међу њима често су нејасне и трајно изгубљене. Са њима је изгубљена и каузалност догађаја. Можемо претпоставити да читав роман, а надасве приче главних јунака, представљају пишчев покушај да се у књижевности (кад већ не може у историографији) тај изгубљени простор надокнади довијањем, маштом, замишљањем, не обавезно и без основа у историјским изворима. И као такве, замишљене и домишљене, књижевне представе се опасно приближавају реалности. То је она сила коју историчар у архивским документима осећа као подтекст, што му формира утисак, али што он експлицитним реченицама документа не може потврдити. Из такве врсте осујећености истраживача понекад се рађа сјајна књижевност, као у Бојловом случају.

И још нешто: Бојл је тако удесио да Манга Парка и Неда Рајза повезује један аспект који је животан и којег смо углавном свесни, али који у историографском тексту готово увек изостаје као spiritus movens. Бојл нам говори о моћном уделу предсказања, знамења, назнаке, веровања или какве друге трансцедентне силе у животу. Историчар који треба да одговори на пет питања – ко, где, кад, зашто, како – фактор судбине или Божије воље по правилу не констатује, па Бојл ту историографску блентавост у роману поправља.

Два главна јунака (а не смемо се заклети да то нису и две половине једног човека) представљају слободном руком доцртани елемент у чврстој структури познатих историјских чињеница. Лик Манга Парка, његови мотиви и профил личности, описани су у поглављу које нимало случајно (али зато безобразно) носи назив Срце таме:

…Него види, ја сам ти осмо од тринаесторо деце. Знаш шта то значи?” (…)

Обузети сте готово демонским поривом да се доказујете?”

Тачно тако.”

Парков порив за доказивањем за Бојла је демонска сила. Уз њу иде и жеља за авантуром: “Желим да упознам оно што се не да спознати, да видим оно што нико није видео, да се пењем на планине и видим шта има иза звезда. Желим да испуним мапе, да одржим лекицју географима, академицима да осветлим пут. Нигер… Помисли само, Џонсоне. Ни један бели човек до сад није видео ту реку.“ Првобитни грех, жеља за знањем, сујета, потреба за доказивањем представљају “срце таме” код Корагесана. Извештаји које Манго спорадично шаље Краљевском друштву мотивисани су амбицијама и младошћу тог нежног Шкота (младост је таква да од нас захтева испитивање сопствених граница и подразумева прекорачења). Али! За знање које ће цивилизовани свет добити путем његових извештаја потребно је да се Мангови чукнути мотиви укрсте са истим таквим мотивима чланова Афричког друштва: они су жељни богатства и његовог увећања које би могло доћи са овладавањем током реке Нигер. Ако је амбицијом мотивисано стицање знања, похлепом је, са друге стране, мотивисано улагање у знање!

Бацимо поглед на један Мангов извештај из Африке. Али пре тога не би било лоше да се сетимо Антонионијевог филма “Увећање” (Blow up) из 1966. године. У њему фотограф са радозналошћу и страшћу врши зумирање начињене фотографије размицањем њених пиксела у настојању да јасније увиди шта се крије између њих. Што их више размиче, све јасније увиђа нечији леш, односно једну неоткривену и неиспричану причу. Методом зумирања би ваљало “размаћи” и две реченице неког уџбеника или извештаја на основу којих углавном формирамо знања о прошлости. Ако блоу-ап технологију применимо на историографски текст и почнемо да размичемо његове реченице, суочићемо се са почетком књижевности. Ако блоу-ап технологију применимо на књижевни текст и почнемо да размичемо његове реченице (из Манговог извештаја, рецимо), суочићемо се са историографским проблемом. Ево примера из Манговог извештаја са Нигера:

Непосредно по открићу те знамените, величанствене реке која је, по мом мишљењу, у сваком погледу изнад Темзе, па чак и Рајне, моји пратиоци и ја стигли смо до дворца месног суверена, Мансонга од Бамбаре. Ту нам је приређен топао, срдачан дочек, који нас је силно обрадовао после дугог гладовања и немилосрдног шиканирања којима су нас изложили пустињски Маври. (…)”. А сада, размакнимо ове две реченице и погледајмо шта се дешавало између њих: “Наједном нека маскирана прилика искочи иза дрвета с праисконским криком на уснама. “Во-ја-ја-јаааа!”, урла прилика, лупајући босим табанима по прашини, а успут млатарајући жезлом с чијег се врха кесери угланцана лобања. Манго, препаднут, узмакне корак-два, кад схвати да стоји у ниском кориту пуном неке тамне, наоко гадне течности. Већ га је исфлекала по чизмама и ногавицама. Нешто влажно и црвено. Крвавоцрвено. (…) Истраживач је пренеражен, паралисан, ноге и стопала су му као од олова, неки унутрашњи гласови вапију за самоспасавањем, терајући га да потрчи, да побегне, да се отргне, да загребе и рукама и ногама, да гризе, да убије. Али онда осети стисак познате руке око лакта:`Само смирено`, шапуће му Џонсон. `Они вас се много плаше.` (…) Он лупне Џонсона по рамену. `Шта се то тамо дешава?` Џонсону су очи упале. `Боље да не знате.` `Кажи ми, то је наређење.` `Па они су под јаким утиском.` Џонсон хитро подиже поглед, па опет погледа у земљу. `Мансонг је дао да распоре тридесет седам робова у вашу част.` Овај процеп који стоји између две реченице у извештају, у којем је у Мангову част распорено тридесет седам робова у чију је крв истраживач угазио – илустрација је несклада између стварности и илузије коју је цивилизација добила путем извештаја. Она је и алегорична. Крв и сазнање су некој вези. А што се текста тиче, извештај који је Манго написао није нетачан, али није ни потпун (уосталом, као и сваки историографски текст). Пошто су преживели указану им част, Манго и Џонсон настављају разговор: `Али ово је најобичније срање`, каже Џонсон о Манговом извештају. А Манго му одговара Бојловим гласом:`(…) Узорни грађани Лондона и Единбурга не желе да читају о јаду, беди и тридесет седам распорених робова, стари мој – и без тога су њихови животи довољно суморни.` Џонсон му одговара: `Али ви би требало да будете истраживач. Први белац који је дошао овамо и који о овоме говори онако како јесте. Разбијач митова, иконоборац, хроничар стварности. Ако нисте апсолутно тачни, до најситније појединости, ви сте преварант, а мени је жао што морам то да кажем.` На шта Манго каже: `(…) Ал`, држати се чињеница и само чињеница – е, то већ енглеску читалачку публику не би занимало. Могу они да читају хансард ако им је до чињеница. Или читуље у Тајмсу. Кад читају о Африци, они траже авантуру, траже чудо. Траже приче какве им дају Брус и Џобсон. И то и ја намеравам да им дам. Приче.` По свом карактеру, извештај Манга Парка не мора бити далеко од извештаја које су разни путописци током 19. века слали у своје центре финансирања, на прмер из Србије у царски Беч (попут Феликса Каница, рецимо).

Ако је у поглављу Срце таме везу између мотивације и (са)знања Бојл извргао руглу, онда је у наредном поглављу (На вешала с Херодотом) то питање изоштрио до краја. У ишчекивању Мангових извештаја са терена, у Краљевском друштву воде се мутни разговори: “На вешала с Херодотом! И с Плинијем, о истом трошку! Како можете да седите ту и очекујете од неког разумног створења да прихвати све те будалаштине о племенима чији припадници скиче као слепи мишеви, а бржи су од коња? Или о пигмејима, шумским духовимма – зовите их како вам драго – што табанају по џунгли као деца из обданишта по Мејферу? Све је то мит, ја кад вам кажем. Фолклор. Тимбукту не постоји, као што не постоји ни постојбина Лестригонаца.” Читаоцу одмах пада у очи да Херодотови записи по страхотама заостају од стварности коју Манго проживљава. Расправа се наставља:”Ви заборављате, драги мој пријатељу, да је Херодот, за разлику од Хомера, који је можда и био наклоњен Еутерпи, био историчар. Његов наум није био да нас забавља измишљотинама, већ да нас просветли чињеницама.” Реплика: “А шта је историја, молићу лепо, ако не измишљотина?” Ужас се наставља: “Опростите. Нисам завршио. Хтео сам да кажем да сви ти историчари којима се толико дивимо, од оних старогрчких, до нашег недавно упокојеног колеге Гибона – да су, дакле, сви они, у најбољем случају, мешавина оног рекла-казала, извештаја из треће руке, свесног искривљавања чињеница и класичних измишљотина иза којих стоје сујетни учесници у догађајима и њихове присталице. И, као да све то није довољно, та папазјанија од извртања чињеница и изврдавања истини накнадно ће бити додатно извитоперена из мрачне визуре самог историчара.” Не, то не изговарају ликови у роману, то изговара њихов творац, историчар Бојл.

Мангу Парку адреналин је током целог романа толико подигнут да он после прве експедиције изгледа као повратник из рата са вијетнамским синдромом. Манго жели да се врати на поприште борбе јер се у досади цивилизованог света више не сналази. Али Манго је арогантан, самоуверен преко мере, он не верује у предсказања. Када му један афрички врач у длану види лошу судбину, Манго каже: “Не буди луд, Џонсоне. Мене, као и сваког Шкота, прати срећа. У будућностти ме чекају признања, знам то. Ловорике, а и једна књига. И Ајли. Је л` се ти то зезаш са мном: па ја има да умрем испред огњишта, с мачком у крилу.” Ни други пут када му је речено да се чува Бусе, Манго није озбиљно схватио упозорење, био је вођен рациом, љубопитљивошћу и жељом за славом.

Нед Рајз је нешто друго. Бојл нам га представља на почетку, у поглављу Устај, што, наравно, није случајно: његова малолетна мајка, алкохоличарка, родила га је у штали (Бојл воли да се поиграва амбијентима и симболима). Живот му је почео натрашке: на рођењу га је баба-смрт украла од мајке, али га је сплетом оконости мајци у наручје вратио – каменорезац. Кад му је већ тако живот почео, мајка настоји да га именом спасе:“Рајз, тако ће се презивати! (..) А је л` знаш због чега? Зато што ће се он уздигне изнад свих ових срања која његова мајка мора да једе још откако је научила како се зове.” И заиста, током романа Нед стално устаје и на крају као Феникс васкрсава. Аутор романа на више места и на много начина пажњу поклања значењу речи и њиховој магији што је једна од важнијих и лепших компоненти ове приче. Друга сила која управља Недовим животом долази из најмрачинијег лика у роману: то је баба која има лице као “мементо мори” и која се овако смеје: “ииииииииии”! Она се у Недовој околини јавља сваки пут када је Нед близу смрти и она му смрт прориче, најављује и слути. Али Нед на то није глув као Манго, он близину смрти осећа стомаком. Баба-иииии на почетку романа Неду слути: “Пази се, пази, пази се и ти, да џелат краватом те не окити”. Читалац те речи пренебрегне, заборави их, запљусне га мноштво нових ликова, акције, детаља, па пренебрегне и кад му у сасвим другом амбијенту (јер баба-иииии се јавља у најразличитијим околностим, где је Нед не очекује) отпевуши: “О љуљај ме, љуљат` се морам ја/ Морам, о, љуљат`се мо-о-рам ја/Да висим морам док не крепам/ Да висим, висим док не крепам/ Да висим морам док не крепам, јер човека сам убиo, знам/ И оставио га да лежи там`, а хладан је, хладан кам.” Тек када Неда Рајза негде на половини романа скину са вешала, читалац ће се можда присетити ових злослутних речи. Нед је један у милион који је преживо вешала (показао је знаке живота на столу за сецирање на медицинском факултету). За разлику од Манга којег занимају слава и авантура, Неда једино занима да буде жив. Осим тога, у детињству је био додирнут и лепотом: једном је у парку чуо звук кларинета што га је толико занело да је и обогаљен (очух му је осеакао прсте да би просио) научио да га свира. Поред живота и музике био је занесен лепотом Фани Бранч: `Фани Бранч је изгледала као да је малочас изашла из млекаре. Дах јој је био топао, осећао се на млеко, а шапутао је на ребра, брадавице и мрак материце. Кожа јој је била попут павлаке, дојке као сиреви, маслаца је било у њеом осмеху` (личи на Скарлет Јохансон у филму Девојска са бисерном минђушом). Пошто су Неду жеље биле чисте и скромне, дато му је да до краја романа чује и засвира Музику на води (згодно искоришћен наслов истоимене Хендлове свите односи се на Недово просветљење и мир које стиче на Нигеру међу домородцима који воле музику).

Уз Манга Парка, Неда Рајза, Фани Бранч, и многих других изузетно живо и уверљиво осликаних ликова који се попут једног речног тока издалека приближавају и на ушћима уливају у животе главних јунака, посебно је занимљив лик Манговог водича Џонсона. Џонсон, који једном ногом стоји у цивилизацији, другом у дивљини Африке, пореклом је из племена Мандиго, са горњег тока река Гамбија и Сенегал. На западно тле ногом је ступио као роб америчког велепоседника. Током свог робовања био је унапређен у члана кућне послуге, захваљујући чему је добио прилику да се образује, те да научи грчки и латински језик. Ослободивши се из ропства и рано стекавши пензију, Џонсон путује у Лондон где у двобоју убија човека. Казну служи на острву поред Африке, одакле бежи назад на свој црни континент. Тамо је обновио запустело село са своје три жене и једанаесторо деце. Али најзанимљивије: Џонсон се обогатио тако што су људи из околних села код њега долазили да им направи “амајлију над амајлијама”, такозвани Логос који је у стварио био писана реч. Логосе су домородци чували су у сафијима: “Џонсону није много требало да увиди тржишни потенцијал свог књижества. (…) Цитирао би папу и за то добио ланчиће да окити глежњеве најмлађе му невесте.” Када је у свом селу прочитао писмо којим га Афричко друштво позива да буде Мангов водич и преводилац, Џонсон уместо плате тражи Шекспирова сабрана дела.

Роман Музика на води не жели да раскрсти са науком, са њеним ригидним текстом и са њеним мањкавостима. Бојл нам много тога сугерише, између осталог и да поверење у науку не искључује могућност додира са поетском, фиктивном и трансцедентном структром света. Па чак и то да нам ни комбинација свих увида неће помоћи да стекнемо Знање, поготово не некакво опште знање лишено нашег личног искуства, јер, на крају, Афричко друштво из Лондона ни 1982. године није сазнало где се Нигер улива.

Свако мора сам да открије његов ток и место његовог ушћа.

***

Одлука да Музика на води буде преведена на српски језик донета је у Графичком атељеу Дерета, добром проценом тадашњег уредника Синише Коларића који је посао поверио преводиоцу Владимиру Д. Јанковићу. Бојл се обраћа огромној публици од неколико стотина милиона потенцијалних читалаца и обраћа им се помало надмено, са познавањем опште историје и историје књижевности, са разумевањем старогрчког и латинског језика, уз очекивање да и читалац то може пратити и разумети (огроман је број референци на које се ослања и које уграђује у нарацију). Отуда је посао преводиоца морао бити пресудан у амортизовању текста оптерећеног специфичним знањима. Необично разиграним језиком којим интонира читав роман, Јанковић је извршио двоструки трансфер: са једног на други језик, и од елитне ка нешто широј (српској) читалачкој публици, уграђујући у њега своје необично умеће превођења и њему својствено непоштовање аутора, оличено у одсуству страха од дословног превода. У Јанковићевом преводу губи се потенцијално досаднији, академскији Бојл, и отвара нам се раскошна и пријемчива прича о два јунака који више изгледају као да су у џунглу упали почетком двадесетпрвог, а не крајем осамнаестог века. И тиме је учињен још један погодак, троструки трансфер: тема романа и није истраживачка авантура смештена у доба “на измаку просвећености и на почетку гомилања новца”, то јест на крај 18. и на почетак 19. века. Тема је универзална (свако има свој Нигер који открива и којим плови), па растерећени и осавремењени језик којим је Бојл преведен на српски чини да се лакше поистоветимо са јунацима и темом. Није, дакле, у питању само превод са енглеског на српски, од елитне ка широј публици, већ и двоструки превод начињен не само од језика којим је Бојл описао крај осамнаестог века ка нашем савременом језику, већ и од политички некоректног језика с почетка осамдесетих година прошлог века којим Бојл пише, ка нашем језички углађеном, цакнутом и досадном добу. Колико се преводилац удаљио од оригинала, вечито је питање традуктологије, али у овом преводу вам се начас може учинити да је роман изврстан управо захваљујући чињеници да су се сензибилитети аутора и преводиоца поклопили. У нечему свакако и јесу (сигурно слушају исту музику и деле сумњу у историографију!), али то што у Музици на води читамо изгледа да је мање Бојл, а више Јанковић. Ако му је нешто и одузео преводом на српски, преводилац му је то надокнадио у изврсним прим.прев-фуснотама које читаоцу помажу да кроз ток Нигера и огромно поље опште културе на Манговој барци Јолиби плови безбедно и са јасним оријентирима.

ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА (О КЊИЗИ ЛЕОНА БОГДАНОВА, ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Леон Богданов, Записи о пијењу чаја и земљотресима, Књижевна радионица Рашић: Београд, 2021.
Превод: Зорислав Паунковић

ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА

(Леон Богданов – Записи о пијењу чаја и земљотресима)

Ако замислимо један просечан сеизмолошки запис, прво нам на памет пада како игла доста дуго бележи мир (мир је опасан, у њему се увек нешто кува!), а онда изненада та игла врдне десно, па лево, бележећи неки снажан потрес проистекао из привидног спокоја. Тамо где игла бележи мир или бар незнатна подрхтавања тла, Леон Богданов устаје, леже, пије чај, дува траву, понешто наслика, иде у неопходне набавке, чује се са пријатељима, прима инјекције и пензију. У миру помало личи и на Обломова. Али тамо где игла искочи из свог уредног ритма, на месту где бележи јачину удара у својој амплитуди, Леон Богданов нас обавештава: “Боравио сам у лудници кад је тамо био земљотрес”. Он то, поред осталог, чини јер сматра да сваки извештај о земљотресу треба да прати неко сећање: “Али најважније је – по једна успомена за сваки изоловани удар!” И због тога што је био уверен да један удар најављује други, да постоји дубока веза међу потресима, да је све повезано (“Требало је, у ствари, рећи да у тренутку када седи са мном, она као да доживљава земљотрес: то је уопште карактеристично за комуникацију, људи се деле на оне који то доживљавају и оне који не разумеју. Али занимљиво је да сва та потресеност комуникацијом претходи таласу стварних земљотреса, можда их изазива”). После неких удара, међутим, сећања више нису могућа: Богданов је умро од срчаног удара 1987. године, а последња реченица из Записа о пијењу чаја и земљотресима те године, написана је 23. фебруара и гласи: “Џиргатал, пет-шест степени по Рихтеровој скали.” Неколико пасуса уназад: “Време је да престанем да пишем”. Како је знао?

Леон Богданов

Ту, око реченице “време је да престанем да пишем”, гомилају се и згушњавају и други значајни искази у којима Богданов сумира: “До седамдесетчетврте године формирао сам складну представу о ситуацији у нашем свету. С њом и живим. Интересантно, да ли ће бити неких одјека тог поузданог познавања будућности?” Без таквих реченица на самом крају Записа, тешко да се може ухватити смисао овог необичног штива. О чему је Леон Богаданов писао од 1980-1987. године?

Записи о пијењу чаја и земљотресима је тачан, али непотпун наслов књиге. Заиста, издавачу није било лако да одреди име делу за које се на први поглед може рећи да нема јасну приповедачку структуру, које обилује мноштвом тема увезаних непрозирним спонама. Структура ипак постоји, али њу не чине прецизно бележени датуми као у другим дневничким белешкама. Ток мисли се развија по другом критеријуму: окосницу чине вести о земљотресима, а време између њих испуњено је Леоновим трагањем за унутрашњим сатом у времену: “Да нема инјекција једном у три недеље и пензије тринаестог, живео бих потпуно у складу с током догађаја, разматрајући их по степену значаја за свет, но, истовремено, сујеверно тражећи нешто у њима што се односи на мене самог, на моју прогнозу, на моју схему”). Он је у сталној потрази за новом религијом која би, како је претпостављао, могла проистећи из неке секте: ”Стално пишем о свакодневним догађајима, али у томе се не осећа развој секти. До сад сам се бавио проблемом стварања нове прогнозе” или: “Време је за нову веру!”

У шта ново веровати током ране перестројке?

У могућност виђења будућности и у поуздану прогнозу?

Социјализам се слама, Совјетски Савез се урушава, неизвесност прети, потребна је нова вера, то се осећа у ваздуху у целом социјалистичком свету. Богданов није нерелигиозан, али вера у човека и развој, па и поверење у Бога и Христа, очигледно су упитни. Потрага за новим оријентиром, за новим силама у које ће се веровати током ентропије настале осамдесетих година прошлог века, забележена је и у другим дневничким записима, на пример код Тарковског који је посећивао Џуну, а и у Југославији су бели магови (посебно они из Русије) попуњавали духовни простор који се дотада постепено празнио.

Леон Богданов

Леон Богданов је био сликар и писац са периферије петербуршке уметничке сцене. У неформалном али снажном интелектуалном миљеу града уживао је поштовање и имао је своју публику: “А ја сам продао слику стару двадесет година и за тај новац дувам”. У својим Записима не открива нам се до краја, нема експлицитних реченица о његовој биографији осим да је био у лудници и да је четрдесетпетогодишњи пензионер који се редовно јавља за терапију. Живи са Верочком коју познаје двадесет година (уз друге везе које су обоје имали) и повремено им долазе његова мајка и веома узак круг пријатеља. С обзиром на искуство ране пензије и луднице, а са свешћу да ће његови записи бити штампани, Богданов нам се представља тек у назнакама. Ретки су закључци изведени до крајњих консеквенци. Питамо се: каква се тајна крије иза тог ћутања о разлозима? Ни о свом политичком и идеолошком опредељењу не оставља трагове. Он, истина, бележи важне друштвене догађаје и процесе, али се према њима не одређује или се од њих дистанцира уз иронију: ”Најбучнија секта данас је – дисидентство”.

У основи, Богданова су занимале две теме: знање и време. Оне су се, као две паралеле, укрштале негде у будућности. Може ли знање бити такво да се помоћу њега поуздано могу предвидети будући догађаји? То је и најсубверзивније питање ове књиге: каква нам је врста знања потребна? Уједно, тим питањем Богданов као да дисквалификује дотадашње врсте знања, рационална и позитивистичка, и враћа нас на некада цењену способност врачева, погађача, видовњака, песника. У једном од записа скреће нам пажњу на необичан случај у Јапану: човек који је предвидео снажан земљотрес, какав се и догодио, завршио је на вешалима. Врста знања која има способност да предвиди будућност је моћна. Самим тим је таква способност конкурентска свим дугим центрима моћи. У селу може постојати само један врач или онај који види будуће догађаје, ако се појави још један такав, он мора бити елиминисан или отеран. Као кад се у кошници роди нова матица. “Знати – значи имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам”.

Леон Богданов

Богданов сматра да је прогноза моћна и да је због тога субверзивна. Такво мишљење код читаоца неминовно изазива нелагоду: а шта ће нам знање о будућности? Његово разумевање света, времена и њихових унутрашњих релација, постаје интересантније када се додају и његова схватања о снази речи: оно што је испричано поседује инерцију, по инерцији оно што је описано се остварује, и снови се остварују (ако их испричамо, опишемо). И сам Богданов имао је развијену интуицију и одређену способност виђења будућих догађаја, али и негативно искуство услед такве своје способности (не објашњава тачно како је до тога дошло, али наговештава да је због тога заглавио у лудницу годину дана).

“Догађаји су болни и тешко је пристати на нове услове”, каже на једном месту. Свака способност виђења је усуд, људи не воле најаву промена, преображења су им болна. О, како дивна тема: преображења су болна! ”И заиста, то је већ било, све је већ било на крају крајева. Чак је и Преображење већ било”. Када то каже, Богданов није склон банализацији, предаји, ништавилу, бесмислу, већ укида разлику између будућности и прошлости! Одакле то долази? На Богаданова је, поред осталих (Велимира Хлебњикова, на пример), снажан утицај извршио руски научник, астрофизичар Николај Александрович Козирев, са својим теоријама о времену: да је време материјално и да се креће у одређеном правцу. Његови експерименти и објашњења карактеристика времена проблематизовала су питање поимање његовог протока и поделу на прошлост, садашњост и будућност. Козиревљева огледала доводила су људски мозак у стално стање садашњости, из које се потом лако могло кретати по прошлости и будућности. Под утицајем његових сазнања и идеја, Богданов је другачије почео да разумева каузалитет. Занимљиво: и Тарковски, чију је смрт Богданов забележио у својим Записима, којег је феномен времена такође занимао, у свом дневнику забележио је да су пирамиде у Египту порука из будућноти упућена нама! Могуће је да су били под утицајем истог извора, Козирева, или да су нехотично изражавали дух времена и простора у којем су живели. И Козирев и Тарковски и Богданов показивали су способност надилажења простих подела основних феномена као што су време (на прошло, садашње, будуће) или знање (рационално и интуитивно). Код њих је све претумбано и самим тим отворено за нове могућности, за нова полазишта.

Леон Богданов

Говорећи о Преображењу, Богданов се дотиче велике и важне теме: динамике и статике. Преображење, односно промена, непријатан процес међусобне адаптације околине на човека и човека на околину током великих потреса који мењају устаљена правила и навике – подразумева динамику: “И изненада се осетиш тако добро да не желиш да спаваш и мислиш о сутра. У том тренутку, чини се, у свету се дешава некаква грозна и значајна појава, и осећаш да си јак и да можеш све да опишеш, да све изложиш доследно и јасно. Да си способан, ако не да предвидиш будућност, онда сигурно да познајеш садашњост, колико год далеко од тебе се дешавало оно што побеђује поспаност и инертност”. Поспаност и инертност се чине неоправдано статичним стањима духа. Такав закључак у супротности је са ритмом Богадановљевих Записа који у читаоца уносе необичан мир. Па ипак, немир и динамика које доносе земљотреси, тајфуни, одрони, клизишта, бујице, саобраћајне катастрофе, атентати, тероризам, смене влада (поређано по некаквом значају за људе код Богданова) – свеприсутни су у сваком тренутку и одражавају се на нас на известан начин. Разлога за поспаност нема: “А за нас је сваки Исток – далеки, као што су све Холандије – нове, као што се Нове Гвинеје у Гвинеји садрже, а у Папуи – тамо је земљотрес свакодневна норма, он апсолутно ништа не најављује већ постоји као што постоји неки сат у времену и у тај сат ће тамо неизоставно откуцати седам”.

Када сам рекла да се на крају Записа гомилају необичне реченице у којима се сажима све што би Богданов хтео рећи, мислила сам, на пример, на један овакав пасаж: “Не бојим се да кажем да су то као одломци религиозног програма још непознате религије. А где је ту сиже? Па у том гледању по странама уз заборав повода који нас је овамо довео. После ми почињемо да видимо нешто основно и у сукобима с полицијом и у другим сензацијама, али важно је да се не заборави да то све има уједначену, сталну позадину. Нова идеологија, нова идеологија, време јој је да се појави. Али, потребан је нови закључак, нова прогноза. Идеологија прогнозе. Проћи ће и поплаве као што су прошли земљотреси, али и даље ће бити потребно да се свет приказује. Сматрам да се прогноза налази у основи виђења. Јер, гледајући карту Кине, могли бисмо сматрати да само назив Таншан изазива код нас асоцијацију. Показују неки град и значи да то место има будућност. Верујем, верујем, да ништа није без разлога!”

Леон Богданов

И даље ће бити потребно да се свет приказује! Необична мисао у којој је приказивање повезано с постојањем. Приказивање је повезано са сликом, са репрезентацијом. Богданов је био склон изражавању “у сликама”, вероватно и због тога што је био сликар. Али слика је код њега сила, као испричан сан она има инерцију или капацитет да се обистини. Ако видимо слику – оно што је на њој представљено постојаће, ако речима опишемо сан, предео, утисак, мисао – стварамо зрно будућности кроз тај опис. И онда: код Богданова су слике страшно болне, било да су насликане или речима изведене, било да су описане у прозном тексту или у поезији (“…у песмама време је згуснуто, али треба рећи и о празнини”). Он је све видео у сликама и видео је необичне, мучне ствари које ми доживљавамо као поетски надражај, као инспирацију или их, успавани, и не примећујемо. Он каже, на пример, да човек који је једном угледао дубоку пукотину у Земљи насталу од земљотреса мора имати вечну и дубоку трауму. Не каже зашто. Остаје само та слика и та мисао. А ми видимо тог човека и ту пукотину и осећамо да ту има нечег страшног. Зашто он тако мисли, може ли се уопште бити имун на зјапећу јаму која води ка срцу Земље, а не мислити на сопствене пукотине, на нашу укупну рањивост? Има још таквих слика у Записма, као у белешци о клизишту у Сочију: “Клизишта у Сочију, двадесет кућа је уништено, нема погинулих. Пукотина је прошла кроз башту с бресквама…” Да ли је икада помислио да наслика ту контраст, пукотину која цепа воћњак с бресквама? Је ли Богданов више писац него сликар? Он је занимљив не само због слика које нам предочава, већ и због њиховог комбиновања са текстом, са закључцима, са мислима које те слике прате. Шта је он уклапао и како је ствари доводио у везу – то је необичан гешталт! Уосталом, он се изражавао техником колажа и у ликовној уметности, а шта је колаж друго него гешталт који тражи преклапање са унутрашњим сликама посматрача? Овако он комбинује: “Ако не будеш учио – бавићеш се таквим послом. То и јесте слика земљотреса – крупна жена с лопатом просејава земљу кроз сито” – запис је настао после посматрања жена које су радиле на изградњи неке улице на периферији града. Он заиста све може изразити кроз земљотресе. Можемо претпоставити и да је из нехата оставио траг о томе како један сликар призоре из живота изображава у слике на платну. За њега су концертне дворане пуне људи и дечја игралишта били попут призора са икона: “И та гомила света у дворани с мермерним стубовима, осветљеној огромним лустерима, с много извођача на позорници ми је као призори са икона и никако нисам могао да се ослободим тог утиска. Залазило је сунце, видео сам простор дечјег вртића и његова празна игралишта изненада су почела да изгледају као пејзажи са икона, а не као холандски, као што се обично пореди”. Да ли вербализација, опис виђеног, претходи сликању?

Леон Богданов

Богданов је веровао да се будућност може видети из књига и из снова. Тим редом. “Снови су универзалнији”, каже он, “али не и први по времену. Прво су књиге. Из књиге произлазе историја и живот као супротност историји. Књига се гуши од живота, мора да остане без даха.” Када се ова белешка има у виду, постаје бесконачно занимљив дугачак списак књига које Богданов наводи у својим Записима, књиге које су на њега утицале, које је желео да има, које је набављао. Претеже источњачка литература уз Велимира Хлебњикова (“И не треба заборавити да постоји таква књига у којој је написано о свему. То је Хлебњиков…”).

Још: опомиње нас на потмуле, невидљиве, подземне процесе, оне који су спори, али који ће неминовно изменити слику света. Док кува чај и живи тихим, ничим нарушеним животом петербуршке периферије, помало иронично бележи: “Вести. Ништа посебно. Загадили су Рајну и отровали све рибе.” Или: “Ето, острва се још нису поделила, а изгледа да се комад одваја од копна, острво нестаје.” Нужно се читалац пита: а којим потмулим процесима ми успавано сведочимо? Што се моје перспективе тиче: храстови су напустили дедину шуму и попели се неколико стотина метара уз њиву опколивши двориште, у западној Србији су због многобројних каменолома пресечени подземни токови вода, врхови брда однесени су и уграђени у путеве, читам да број сперматозоида и њихова брзина опада, да је све више вештачких оплодњи у којима није победио најбржи, да на Западу у урбаним срединама и вишим сталежима има све више аутистичне деце, да је Дунав затрпан гвожђуријом из Другог светског рата и да у Европској унији нема новца за чишћење његовог дна – све то чека наплату.

Леон Богданов

Кад смо већ код моје перспективе, а Богданов инсистира и на томе да знање мора имати везе са нашим животима, не могу да се не запитам: какве везе Богданов има са мном, који су догађаји из моје географске и хронолошке околине забележени у његовим Записима, шта ја као историчар читам из његовог рукописа, имамо ли ми ауторе које су занимале сличне теме и поклапају ли им се схватања бар у нечему? Редом: неке афинитете делим са њим, ево, он каже: “Грузија ме одавно интересује”. Осим тога, немогуће је бити историчар, а не интересовати се за феномен времена или за совјетску перестројку или за интелектуални миље града какав је Санкт Петерсбург. Богданов бележи неке потресе, саобраћајне несреће и клизишта која су се појавила у Југославији, на пример, најближе мени је било ово: “У Југославији, код Београда, воз склизнуо из шина због одрона. Погинуло је девет људи, рањено нешто више од тридесет.” Београд ће наставити да живи, док се тамо негде помиње, на пример у Записима о пијењу чаја и земљотресима. И шта друго: сваки искусни историчар лако ће у штампи пронаћи све догађаје које је Богданов забележио и у том смислу књига је за историчара мање вредна, али она пружа низ мета-информација о времену и друштву из којег проговара. Којечега ту има, а посебно су занимљиве представе о животу једног интелектуалног кружока на северу Русије и из неког разлога – наслови књига које су међу њима кружиле. Посебно су интересантне информације о њиховим тиражима: ако је нека књига штампана у 6.000 примерака, Верочка је неће набавити и одмах приступа прекуцавању текста недоступне књиге, њеном укоричавању, размени макулатура за наслове и другим махинацијама да се домогне жељених наслова. Ако је Руми штампан у 50.000 примерака, Верочка ће га донети са неке берзе, тржнице, пијаце, из неке размене…

Леон Богданов

Не може се Богданов читати, а да се истовремено не мисли о Психолошким белешкама Драгана Крстића. У много чему су та два аутора слична и њихови читаоци могу само уживати у њиховим приближним схватањима, интересовањима, дневнички вођеним белешкама, субверзивним закључцима, недемократизованом и нетоталитаризованом мишљењу о свету и веку.

На крају, о чему је ова књига? Је ли ова књига о томе како преживети анксиозност услед неизвесности, услед наше немогућности да контролишемо догађаје који нам измичу тло под ногама, који нас терају на преображење? Како провести међувреме између два удара земљотреса? Овако он каже: “Тако сам замислио ту књигу, мислим на Записе о пијењу чаја и земљотресима, да у њој вести о земљотресима прате сцене успомена и мислим да обавезно следе једни за другима. Главна идеја књиге је: може ли се живети од садашњих земљотреса након Таншана? После тога, како сам живео у ишчекивању Таншана, живети у очекивању земљотреса какве Бог пошаље? То је питање, али постављено. Може ли се тако живети? Не, не може се тако живети – тврдио је Јарослав Владимирович. Може и мораће се – говорио бих ја.”

Укратко, основно питање које Богаданов поставља је: како живети са знањем?

Изложбу слика Леона Богданова можете у целини погледати овде.

СВЕ САМ ИЗРАЧУНАО (ПОЕЗИЈА ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
На дугим косама Баба-Јаге
На дугим косама Баба-Јаге
на мокрим трепушкама Василисе Прекрасне
на скривеној памети Иванушке Дурачока
на сјајној грби Коњића Грбоњића
у чамовом бурету Цара Салтана
путујем,
путујем хиљаду
и још хиљаду дана.
А Ви решавате неку тешку теорему
(знате како свемир дише)
пијете чај и свирате понекад.
Онда оставите све
и трчите да гледате кроз прозор
стижем ли већ једном.
И, наравно, правите се да то није ништа.


Гришка, мили, рођени,
Ви и ја правићемо нову геометрију.
У овом најлепшем од свих светова
нисмо се довољно сретали.
Паралеле нам се секу негде у бесконачности.
Једино у томе ова геометрија не греши.
Укрстиће се у једној тачки.
По новој геометрији та тачка је у Сибиру.
На улазу у тајгу
одбројте тридесет девет бреза
повуците праву у равни
и ту сам
чекам Вас међу срнама.


Пишете – добили сте тровање степом.
Све црну жуч повраћате,
и несвестица Вас хвата због неких пролећа
која више неће долазити због Вас.
Пишете – дођи, грлице, спаси!
А ја Вас лепо питам, Григорије Јаковљевичу,
звездо моја,
да све то није од вотке,
да све то није од белине пред очима?


Не дражите ме, душо моја,
не дражите ме ни белином брезине коре
ни дубином шуме
ни ширином поља,
не мамите ме тим Вашим свемиром
и математиком –
данас Вам нећу доћи.
Не мора се увек све знати.
Праштајте, мили.
Болест нека, шта ли је.
на моје очи гутач ватре се загрцнуо
и пропао кроз лед у Неву.
Ни Месец подлац
ни његов отац
ни сестра љута
нису давали пет пара за то.
Гледајте,
душа моја Вам се сасвим открила.


Где сте до сад Катарина Игњатјевна?
Чекам Вас – никад дочекати!
Поенкареова теорема није ништа
у односу на Вас.
Што се Ви, мила, тако мучите?
Знате да сам у дослуху са Животом.
Љубимаја, отворио сам свемир
за Вас.


Питате, дарагаја, шта радимо.
Григориј Јаквљевич лупа лоптицом у зид још од јутрос,
тако он размишља.
Суседи се жале.
Кажем му:
Гришка, звездо моја, љубимиј,
што Ви то тако?
нема ту велике науке.
Најели смо се, напили,
време је да поседимо мало,
тако, да поћутимо,
да се гледамо.
После ћемо решавати тајне универзума.
А можемо и прошетати неким
мрачним улицама
кришом од света.
Видите,
пада снег.


Дух је флексибилан, Катарина Игњатјевна,
узеће облик какав му понуди душа.
Зар сте мало Вашег духа, љубимаја,
улили у мене
и чинили са мном шта сте хтели!
А Ви печете колаче
мирис се осети
али то су већ ствари срца
у којима сте, голубице,
сасвим неприкосновени.


Глупа сам, драги мој, глупа,
више ме дотакне голуб који Вам слеће на руку
него сви универзумски проблеми на гомили.
Кад се опаметим
Бог ће од чисте радости
заротирати Земљу
у супротном правцу.


Кажу да живите у дубоком сиромаштву.
Кажу да на Вашој тераси расте коров
и да се у Вашем стану коте бубашвабе.
Кажу да сте дивљи
и чудновати.
Ја им одговарам
да онај што живи у бунару
не мари за Вас.
Причам Вам
а Ви се блесаво осмехнете и оренете на бок.Кажете:
Ћутите Катарина Игњатјевна, звездо моја.
И ја ћутим.


Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Катарина Игњатјевна?
У суштини, кад нека површ има неколико проверљивих особина
повезаност, коначност,
кад нема рупа као ђеврек
онда је то сигурно сфера.
Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Григорије Јаковљевичу?
У суштини, идем у кухињу да месим.
Ништа дводимензионално
ни апстрактно тродимензионално
само ђеврек с рупом.
После се можемо љубити.


И шта Вам значе те речи
проверљиво, коначно,
шта је то на овом свету коначно?
Ништа Вам не верујем.
И оно што је коначно
управо је бесконачно,
не заваравајте се, драги мој.
Мила моја, голубице,
ја волим егзактне науке.
Ви сте више у домену фантастике.
Григорије Јаковљевичу, не љутите ме,
то не мења ствар!
Не мора све да буде надреално
да би било стварно.


Све сам израчунао.
Брзина мањег урагана је
око
11 километра на час.
Ако ухватите први следећи ураган
Катарина Игњатјевна,
голубице моја,
ето Вас код мене за трен ока.


Истину говорећи
јабука и земља
падају једна на другу
Григорије Јаковљевичу.
Ето, питајте Њутна.
Математичке основе природне филозофије.
Размотримо овај парадокс,
љубимаја,
кад извучете руке
из моје косе.


А код нас, дарагаја, ништа ново.
Григорију Јаковљевичу пуцају усне
болесне од ветрова
и туге га неке спопадају
отровне
зубате	
имена немају.
Кажем му
мили мој, рођени, не брините,
само ломне ветрови ломе,
а Вас ни кавкаски гранит
не може разбити.
Ето,
видите,
покуњени ветрови
одлазе.



Да, да, ноктурналије су опасне,
љубимаја Леночка,
ваде црну жуч из човека.
те је ноћи, наиме,
банчио у неком великом друштву,
и ујутро му је
(после такве ноћи ништа није чудно)
све било усталасано и магловито
да више ни уз најбоље жеље
није могао погодити
ко је ко од нас двоје.
Узалуд сва математика,
просто се ни једна формула
није дала применити.
	

Вера Петровна, комшиница,
каже новинарима да она личи,
божемепрости,
на Маљутку Куратова.
За сваког је, каже, добра
сем за Григорија Јаковљевича.
Ако је сваком човеку
дат један анђео
и један ђаво,
Катарини Игњатјевној
је придодато још девет.



Гле! Напили сте се!
Умртвили сте се, а вотку умете да потегнете.
Где Вам је била памт Григорије Јаковљевичу!
Био сам у једној крчми
врло сумњивој
а у таквом једном брлогу,
звездо моја,
и глава се може изгубити
а не само памет.


Морам нешто да Вам признам Григорије Јаковљевичу,
планирам да ударим главом у небо.
Шта је то за Вас, грлице? Нема смисла бити скроман у том погледу.
На крају крајева, мили мој,
ишла сам на часове 
правилног ходања по води
а то Вам је исто.


Ваш снег је сувише бео за моје танке нерве
а и неко свира, јасно се чује.
Све ме то растужује.
Обећајте ми да се ово неће поновити
реците – нећу никад више
закуните ми се
дајте ми реч
реците – обећавам, никад више.
Добро би било сад отворити неку флашу вина и њиме се лечити.
А како је Вама тамо на северу?


Одајте ми своју тајну
реците ми
Гришка, мили,
није ли то дух Бога самог
није ли то лаки поветарац
није ли то рупа у ђевреку
око које се све врти
кажите ми шта сте то осетили
не кажем сазнали
сазнати је лако
покажите ми 
може ли се то опипати
може ли се по томе веслати
као по Неви
ко је то
стрепи ли то
да ћете га
разотркрити
мучи ли се то у дубокој чами
накривљених димњака
или је сигурно
у Ваше ћутање.


Риманова хипотеза
недоказана
чека.
Тривијалне нуле.
бесконачно много нула.
А у средишту свега тога,
драги,
нас двоје
лупамо главу
пијемо вино
и гледамо се.
Преко твога лица
моја сенка.


Кад умрем
Бог ће се појавити као велики длан
(Њему то неће бити тешко)
на који ћу спустити образ.
То ће бити нова тачка
за полугу којом ће се 
померити свет.
Не остављај ме,
јединствени драги,
не спуштај руке.
Постоје извесни знаци
али се не могу изрећи.


Ето, тако.
Ви свакако не марите много за стварност
Катарина Игњатјевна.
Ваш упроштени приступ, грлице,
сакрива велики ниво комплексности.
А да ми ипак попијемо по једну
Григорије Јаковљевичу, звездо,
па да нам све буде још јасније?


Григорије Јаковљевичу,
сањате, степама ходате...
Рачунате, рачунате, рачунате...
А то што грлица с друге стране прозора
главицу накривљује
и снег је покрива
Вас не додирује.


Па кажите, голубице,
јесте ли ноћас
честица или талас? 
Григорије Јаковљевичу,
шта је с Вама?
Ви сте се опет негде
од вина прегрејали!
Погледајте ме, мили,
не спуштајте очи - 
Ваша сам.
И светлост и страст,
и честица и талас.


Изађите из своје рупе,
Григорије Јаковљевичу,
изађите кад Вас лепо молим.
Још мало, храну ћу Вам испод врата дотурати.
А верујте ми, мили,
Бог неће бити ништа срећнији
ако умрете гладни.


У суботу ми је у собу
улетело јато птица.
Била је гужва
од толиких крила.
Кад не знам где да се склоним
ја одем у твоје срце.
Ех, ти, Гриша...
Шта све о теби говоре...
А теби је то свеједно.


Ех, Катарина Игњатјевна,
откуд то да сам на крај срца?
Срце нема крај.
Стар сам човек,
мојих педесет зима
граниче се са постањем.
Голубице, уселили сте се у мене
и ставили се на моју страну.
Љубав се не претвара у нешто.
Она јесте.

Виолета Бјелогрлић

ПОЕЗИЈА ПАНТЕЛЕЈМОНА КОМАРОВА

Пантелејмон Комаров
(1998) је млади руски песник, филмски редитељ и сценариста из Севастопоља. Преводи на српски представљају прве преводе његове поезије, као и њихово прво објављивање у професионалним медијима уопште. Последња песма настала је поводом масакра у кримском граду Керчу, када је ученик пуцао на своје школске другове. Песме су већим делом рефлексија његових животних прилика и искустава, па је песма о раку инспирисана његовом сопственом болешћу, док је рат очекивана тема за некога ко одраста на Криму.
Песме Пантелејмона Комарова заступљене су у збирци „У светли дан – избор из новије српке поезије“, у избору и преводу Владимира Коларића, која ће ускоро бити објављена у издању куће „Пресинг“. Песма „Глас“ је нова, овде се први пут објављује и неће бити заступљена у наведеној књизи.

Превео са руског Владимир Коларић
ГЛАС


Линија број девет
Разговор са возачем забрањен
Све информаџије на + 7
осам нула нула
Чувајте здравље и обавезна маска
Перите руке пре јела
Место за путнике с децом
Место за колица инвалидска
Фабрика за прераду меса
Свима честита празник Васкрса
Попусти на цене превоза
Урачунати свећице и мазиво
Бутан гас
Пажња запаљиво
„Ја глас сам који се до вас пробио кроз застор реклама
Изронио на светлост као мољац, песак кроз прсте
Тргао се из сна и огласио кроз мегафоне и звучнике
Између ове станице и следеће за путнике
Ја слово сам што звучало је до потопа и до Адама
Слово које је раздвајало море и разламало планине
Ја слово сам које ће бити на крају
Које је било на почетку
Ја слово сам које сте на крсту распели
Ја слово сам иза ког су се крили угојени попови и бојари
Ја слово сам које сте оскрнавили кад у његово сте име спаљивали
Ја слово сам које је постало шифра за сефове и те-ве екране
Ја слово сам мрзим те за све паре
Ја сам дословно лаж федералних и локалних канала
Ја сам волим те и у увек ћу бити са тобом
Ја сам убићу те и угазићу те у блато
Ја сам млеко на акцији и хипотека на рате
Ја сам Бог воли људе
И воли их кад сами пате
Ја сам дословно пожарни излаз разбиј стакло у случају опасности
Ја вам држим слово
Док не попадате.
Ја........“
Пажња, врата се затварају.

СПОЉА


Сви смо ми мртви и за нас нема сутра
Растемо само када смо унутра
Умиремо онда када нас је мало
То налик је на воду и на песак спор
Све једнако споља као и изнутра
И увек и свуда тамо где смо ми
Јер сан нам је вечност а ми јој ни налик
Мртва лица - вода
Мртва лица - извор
Мртва лица то што се снива
Мртва лица усамљене птице
Вечна вечност, из уља уље
Лептир на свећи
а душа све даље
а душа све беља
Ти што живиш дубоко у мени
Прекрати, не унижавај моју слабост
Ја жив сам само кад плачем у сну
А главом ми тутњи жалост

ЈЕСЕН


Ни разумели ме, ни појмили
Дуго чекали, дани проходили
Јесен пламена,
А ја ко тршчица, као гранчица,
Као иглица и као бајчица,
Као легенда мало оцвала,
Чаробан попут ужеглог уља.
Јесени пламена,
Научи ме како да кажем збогом
Здравим разумом, посмртним звоном,
И гвоздене воље, да не иструнем као робље.

У РОПСТВУ

то је све тамо нешто
то ме се нимало не тиче
то је све лично, егоистично дело,
неких тамо левих људи
а ја просто лежим, посматрам
спој за спојем линија на сагу
а време се слива, као сируп
по неком давно скорелом трагу


ЛЕПТИР У ОГЊУ

Нећете побећи
силници светски
Цареви, војсковође, књази
Од мојих разјарених речи,
што вам тутње по лицима,
лицима вашим у масти и слузи,
Нећете побећи
Ничим прекречити
Ничим прикрити разјарене речи
Урлаћу их, остављен и сувишан,
Једини међ вама речима што звечи
А ви, скукуљени у неком углу
Спремате за мене проверене мере:
Слепе прозоре, неме углове,
Зарђале решетке, бетонске зидове,
Леденим рукама зашићете ми уста,
Тешким ланцима оковати колена
Закопати дубоко на стотину лета
Смејете се – па шта је он то мислио?
АЛИ ЈА
ПРОГРИЗАВШИ СОПСТВЕНЕ УСНЕ
Заурлаћу вам поново своје снажно
НЕЕЕЕЕ!
И понављајући моје речи, ветар се покрене
ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ
ДА ЗА СВЕ ПЛАТИТЕ!


ЛЕКАРИ

Говоре ми,
као анђели послати од оца,
-зашто бежати од куће,
кад тата је стално пијан,
зашто плакати
кад бије твоју мајку,
него боље је радовати се животу,
сакрити модрицу под оком.
Савет ти је да не плачеш,
савет ти је да ћутиш,
да заборавиш обавезан,
да заборавиш дужан.
Али ја,
као зверчица у ланцима,
кезим зубе,
ширим очи
„Привежите ме, гадови, јаче!
Са мном је правда –
зар ће
ме 
ремење
задржати?“


***
Рат са свих страна
Сада ће загрмети плотуни
Загрмети оркестара марш
И на нас ставити
крст!
И на нас ставити
Крст!!
И на нас ставити КРСТ!!!
крст
крст.


***
Ја не постојим
Али ја опстајем
Све док ми по телу још бауља краба
како смешна
како ружна реч
РАК,
рак,
рак.
Залеђена погледа
Вера залудна
Напити се?
Молити се?
Вриштати?
празни дланови
истргнути корени-
Свећа угасла--
Рак.
Рак.
Рак.
Рак.
Бескрилна грлица 
Слепа ластавица
Залудно удара у глуве прозоре
Мантили и лампице
Ваш потпис, табелице
Игра жмурке-вијалице--
РАК.


***
Снови, као мед, клизе низ прсте
Сваки дан
од пет ујутру
усамљене танке руке
Траже једна другу
У лелујавом кревету
пуном песка
Пуном воде
Пуном зоре
Пуном љубави
И других знакова живота
Руке нежно милују уморне векове
Привијају уз себе љубљенога
Тела сплетених као заљубљене змије
А заспаће леђима једно ка другом
На удаљеним крајевима, половима постеље

***
Још један очајник је завршио са собом, уништивши цео свет
и ено га лети, разбијеном њушком узнесен до звезда
а ми и даље ту, гацамо по земљи
лету нимало склони
Ура! идемо
само
полако
само
полако!
и Ура! идемо
само
полако!
само
полако!
Један са 20 година одлучио да је боље сагорети
и запуцао у небо
оставио нам хладни чај у ноћима
и прозоре празне
Али нас ево и даље овде, вучемо се по земљи
ни у огањ више не верујући
И хајде поново УРА! и ми идемо
само полако!
само полако!
Ура! идемо
само
полако!
само
полако!
Замислите како је то бити господар живота
и имати право над смртном твари
летети под елесдијем и јуришати на небеса
порицати разлику између раја и пакла
у школи потезати пиштољ на наставнике
и другарима држати лекције о солипсизму
Али ако су за лет потребна таква крила
ми бисмо радије да кренемо боси
Ура! Идемо
само полако!
само полако!
Ура! Идемо
само
полако!
само
полако!

Пантелејмон Комаров

ТРИ ЛИВАДЕ (МИРА ШУША)

Мира Шуша живи између Београда и Базела у Швајцарској. Образована је као доктор природних наука, бавила се науком и образовањем о новим лековима, а гостујући је професор Медицинског факултета у Београду. Писала је за Студент, Видике, Данас и Вечерње новости. Објавила је збирку поезије (Мој Адам, Граматик, 2021), коју је представила у Београду крајем марта ове године у Библиотеци града Београда, а пише и прозу. У јануару смо објавили пар Мириних песама, а сада објављујемо њене нове песме, као и неколико из збирке, а које се баве темом личних малих и великих трагедија на овим просторима које посећују ратови и распад државе у којој је и она рођена и одрасла.

Три дана  

Дошла је по њу кроз прозор старачког дома 
Који је изгледао баш добро рекли су 
Као одличан хотел 
И она је рекла да јој се свиђа 
Рекли су 
Премда је тешко говорила после можданог удара 
Лакшег 
Рекли су 
 
Смрт блага уђе јој као благослов кроз отшкринут прозор 
Она се насмејала левом страном уста 
Најзад 
Рекла је 

Тешка беше другима а још више самој себи 
Преживе два рата и две смрти синова јединих 
Сушила се у себи као отпали орах 
Чула је органе у себи како звекећу као у празној кутији  

Превише је причала заиста 
Лагала је бесрамно о стању ствари 
И како је све другачије и лепше  
Баш онако како би требало да буде 
А не како је живот наместио 
Живот издајица 
Живот скот 

Вређала је и бивала све злобнија 
Отворено јер срам је напусти кад и синови 
И даље је хтела да води ствари 
Управља животима ближњих 
Где је правда 
Рекла је 
Што су твоја деца жива а моја не 
Рекла је 

Муж је није више чуо или није хтео да је чује 
А она је причала и причала и бес се преливао као прљава вода из кофе кад се излије 
Своју прљавштину метлом у двориште је чистила 
Чистила је помно и сећања 
На имање баш велико на две куће и на важност у друштву 
У ком је увек неку оштру примедбу имала 
Била је доста важна преко мужа и преко синова 
Тад 
Раније 

Раније рекла је не разводи се 
Треба све имање у породици да остане 
А после 
Она мисли само на себе и 
Мени је жао њених родитеља 

А још раније ти си моја лутка лепа 
И водила ју је поносно у шетњу са собом 
Јер није жељену ћерку добила 

А још још раније 
Била је лепа и шик на црно-белој слици испред Партизановог стадиона 
Радила је у радњи у Кнез Михајловој 
Није се пуно смејала и имала је наочари за сунце из иностранства 
Узимала је сестри нове ципеле да их носи пре ње 
Оставила је дечка који ју је волео 
Нестала је без речи и добро се удала  

А још још још раније 
Плакала је само кад је не виде 
Они што су је из ратног дечјег дома извели 
Преживећу победићу рекла је 
Живот је скот али ја ћу бити још већи 
Нема везе што се тату у логор одвели а у Немачку мајку  

Најзад рекла је дом је добар 
Или није рекла ко би га знао 
Али био је то дом као хотел 
И остала је у том добром дому 
Три дана само као у хотелу 
И само ју је смрт тамо посетила 

Подмлади се тада и пролепша 
Најзад могу да се опустим помисли 
Најзад могу да поживим како треба 
Ех лутко моја лепа 



Три ливаде 

Топла зима са гле мало растопљеног плавог изнад крова преко пута 
Уместо очекиваног снега 

А црни голуб слетео 
На зарђалу кутију за клима уређај 
Под мојим београдском прозором 

Како смо се смејали тада брате мој 
На мотору возећи се између кукурузних поља 
Као да летимо са ластама изнад њих 

И како смо pjevali Tri livade брате мој 
И играли на сеоским забавама као луди брате 
Далеко одавде сад преко границе брате 

Да ли је број преосталих дана већ био уписан брате 
Да ли смо га могли протумачити брате 
Из лета птице из талога кафе из облика шумских gljiva  

На слици смо заједно брате још увек млади 
Ти мало озбиљан седиш ја иза наслоњена на твоја рамена 
Мук се већ тада из свих углова улива у тебе брате 

Зашто се родисмо баш овде брате 
Где лепоту псовком ракијом и метком каљају брате 
А ја црна не бејах ти од помоћи брате 

Црни голуб под мојим београдским прозором брате 
Порука од тебе знам skuhala sam crnu kavu за нас брате 
Ја сам добро ти не брини брате 

Посетићу три ливаде брате 
Где ми ти сад звиждучући одмараш тако весео брате 
Између поља кукуруза сачекај ме брате 


Каменом у главу 

Направио је клопку врло једноставну 
Пљоснат камен 
Гранчица 
Зрневље 
У парку у Граду 
Прице су овде другачије 
Прозреће намеру 
Зашто баш то зрневље 
Зрело 
Смејемо се одлазимо 

Дан 
И ноћ 
Трава тако живахна у пролеће 
Блескаст цвркут 
Понеки облачић 
Дан из сликовнице 
Пао камен 
Мало хладно перјано 
Притиснуто 
Кљун 
Кљунчић 
Ветар цепа листове из сликовнице 
Зашто зашто 
Ништа више није исто 
Не прави се да није важно 
Јер ћу те каменом у главу 


Скице из постојбине: Преко 

Небо безобзирно светло више бело 
Небо неодређено расплињено погрешно 
Зрикавци без престанка 
Ветар мислим са Запада 
Копрена сакрива суштину 
Пијем чај од коморача поподне дугачко 
Чекам шест да сиђем мало да отпливам 
Преко је постојбина 
Далеко јој лепа кућа 
Посута минама 

Ту су антички родитељи жалили за дететом 
Изгубљеним већ са осам година десет месеци и седамнаест дана 
О Богови смилујте му се 
Узмите га за руку и поведите 
Изнад ове слане воде 
Зрикавци су стали почео је смирај 
Оштрицу врућине однео је ветар на Извор 

Преко је преко 
Трајект између и лукави таксиста 
Што дупло наплаћује 
Зашто је небо тако погрешно 
Зелено растиње га голица 
А оно ништа 
Равнодушно и удаљено 
Као жена оног нашег познаника 
Тако учтива и хладна 
За коју смо рекли мало је чудна зар не  







 

Мира Шуша

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА (ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН)

Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.

*

Њен син није имао ни име ни опело. Некрштен је сахрањен у предвечерје испод једне старе накривљене шљиве на међи два воћњака у озеленелим Цветкама. Умотала га је у своју кошуљу и спустила у мало корито које поклопише лубом, нико није хтео да се замајава тесањем дасака за ковчег некрсту. Анастас га је звао Јован, по своме оцу. Деспина је покушавала да му измисли неко име али није умела. Као што није нашла ни храбрости ни снаге да га један једини пут пољуби, да га привије на груди и нахрани. Живео је само три дана. Њему варош није дошла на целивање и опроштај. Само сељак који је ископао раку, родитељи и Максим. Никад јој није било тако тешко његово немо присуство. И кад јој је нежно додирнуо раме само што му није руке овила око врата и завапила да је узме, да је води било куда из амбиса зла који се отворио и који ће је прогутати ако је опет буде оставио саму. Уместо тога, погледали су се само и његове очи подсетише је на зло које је већ починила, на реку непремостиву која протиче између њих и носи све, у неповрат. Када набацише прву лопату Анастас је окренуо главу и притиснуо очи прстима, Максимове лепе обрве су се набрале и вилице стисле као да ће зубе своје да изломи. Деспина није осећала ништа, као да су закопали само оделце, грумен соли, цветић руже, ништа.

Тражећи тај гроб на дан Полексијине сахране подједнако је равнодушна, мртва и хладна. Није могла да заборави израз са којим је Максим њено дете испратио на други свет, није смела да му види очи док сахрањује сопствено. Та слика је не би ни у смрти оставила, будила би је у гробу, давила и окретала увече лицем према земљи, у зору према поклопцу сандука, хладне и празне постеље у којој више никада неће бити милована његовим рукама. Чудновато, дан у коме је одлучила да умре био је и дан у коме се најмање кајала због свега што је у животу учинила. Са оним што јој беше дато живела је најбоље што је могла. Најгоре што се може живети. Кћер је погрешног оца и можда није од његовог семена али је на његово погано стабло накалемљена. Крива, одвећ племенита племка на бангаво, чворновато дрво. Јадног ли јој рода.

До њиве води путић омеђен најпре тарабама и јабучицама, како дубље залази у оранице куће јој остају иза леђа а грле је грмови багрема, зове и црног глога. Цветке певају гласовима птица и цврчака, ни небо није тако слободно, пространо и благословено као та црна земља. Прође поред школе, не чују се дечији смех ни Анастасово тихо приповедање. Не среће људе као да су сви помрли пре стотину година, у даљини назире упрегнуте коње, баш тамо где се запутила. Већ из далека познаје шљиву под којом труне телашце њеног проклетог сина. И род тог дрвета је проклет, најело се меса и крви па кад шљиве заруде све јој се чини, то је она румен са округлих обрашчића малог покојника. Мати му ретко долази. Зашто би? Ипак, ни за стотину живота не би заборавила заталасани шљивик и бело стадо у њему, сунце упетљано у црне гране и мирис вечери, траве и земље који само на том месту плете причу о малој, немуштој смрти, заборављеној, неоплаканој. Нема крста ни имена али у топлом ваздуху, у хладовини испод крошње зуји чудна, речита тишина. Деспина је пришла стаблу, спустила се на колена и завежљај бацила крај себе. Хумка је свеже раскопана, земља набацана без смисла, свуда уоколо а малена рака тек плитко затрпана, као да у њој нема ничега. Очима не верује, у стомаку јој пуче некаква кисела кугла, разли се по устима као прошиштало вино и тако је клечала подуго, растворених усана у неверици, у неком мутном и подмуклом страху, док је у крошњи певала жуња а иза леђа јој рзали коњи, све ближе, све јасније. Као туђом руком узе грумен земље, влажне, меке, наби нокте у њу те поче да копа. Што је дубље задирала то је очигледније постајало да синовљево тело више не почива на том месту. Ипак није могла да стане, земља која се под рукама отварала звала је да погледа дубље, још дубље, у сопствени гроб.

– Дошла си, кујо, по свој трули пород. – чу иза леђа глас, сасвим поуздано људски, чак познат. Не обазирући се наставила је да копа, нагонски, као што човек дише не обраћајући никакву пажњу на ту радњу неопходну за живот.

– Знао сам, курво, да знаш…матер ли ти погану твоју… – у том трену осети две огромне шаке на раменима. Не размишљајући ни часа зграбила је земљу из празне синовљеве раке, устала и њоме треснула велику свињску Драгољубову главу, црвену и балаву од беса и псовања.

– Где ми је дете, свињо смрдљива? – шчепала га је за ухо ноктима тако јако да је прокрварио, хтеде да га ухвати и за гркљан, као аспида одједном снажна и борбена. Огромни дебели човек не могаде у трену да схвати шта га је снашло, тукла га је стиснутим песницама, шутирала и гребала, једва је некако ухватио за руке и одмакао од себе, још се ногама ритала.

– Знаш ти добро где ти је дете! – млада жена погледа га збуњено и престаде да се опире. Он обриса крв која му се слила низ врат на кошуљу, погледа длан па пљуну – Троје ми је умрло због твог некрста. Кад је опет кметова Драга пала у постељу, баба Цмиљка рече, Бог и душа, да није то оно Камџијино некрштено устало па дави децу…Сабрасмо се, извећасмо. Као ономад кад смо копали мртваца у Матаругама, скуписмо се нас неколико без попа, он не хтеде, откопасмо, а ово твоје лежи ту, под лубом, као да је јуче са’рањено. Прободосмо га и бацисмо у Мораву, нека га носи у које друго село, ако још може да чини штету. Од тада, ево, никоме не умре дете, а и она што су била болесна пооздрављаше.

– Прободосте? – Деспина пита загледана у заталасане пропланке Шумадије, зелену реку милог завичаја, добру земљу која покаткад рађа тако велико, окрутно зло.

– Троје ми је умрло…а зарад чега? Што ти ниси умела своје дете на време да крстиш.

– Нисам стигла… – погледала га је сажаљиво. Искрено јој је жао. Али што би јој веровао?

– А да се јебеш по селу, то си стигла?

Без речи се окрете од њега, нема ни воље ни снаге да слуша погрде и гадости. Нема ни храбрости, довољно се самој себи гади. Отићи ће на обалу драге Мораве, ту ће се растати са светом и предати се истим таласима који су јој сина однели незнано куда, да би нека друга деца, туђа деца, могла да живе. Како се сагнула да подигне завежљај осети на бутинама шаке и Драгољубов тур како је гура према дрвету.

– Дај да те опашем… – стење иза ње. Док је још није снажно ухватио Деспина је покушала да се отргне али врхом ципеле закачи за неку полеглу травуљину и посрну. Он је стиже и стеже око појаса једном руком, другу јој гурну у кошуљу. Запахнуо је смрад трулежи из његових уста, одвратни воњ вишедневног зноја.

– Не ритај се, видиш да немаш куд. – каже јој и збиља је тако. Драгољуб је снажан сељак од скоро два метра, могао би једном руком да је прекине као трску. Преместио јој је ону руку из груди на уста, да случајно не би вриснула.

– Не старај се да се сазна – смеје јој се у врат, осећа му језик – чим те изорем сазнаће сав дуњалук да сам опет имао Крсманову кћер. Ама, мируј! – стегао је за гркљан, прекинуо јој дисање. Деспина се прибра, изви му се у рукама као змија, као мачка кад преде, намести се пред њим таман тако да јој само подигне сукњу и обави шта хоће. Он помамљен ослаби стисак да би откопчао панталоне. Леденим рукама и са срцем у петама скочила је, дохватила свој замотуљак, немајући времена да га развеже, напипала кокот па обарач на очевом пиштољу и премда је без предомишљања циљала право у Драгољубове груди он стиже да је ухвати за руку те куршум оде у небеса. Оте јој пиштољ и одбаци га подалеко.

– Па јебем ли ти оца оног наопаког!– силовит шамар подсети на оне које је тако често и ћутке примала од Крсмана. – Ти ћеш да се браниш! Сад си одједном честита, од кад се јашеш са оним,а док сам те по селу тарабио добро ти је било! – ухватио је за косу и пљунуо посред лица па је нашамарао све време гурајући руку којом је држао око паса ниже, међу њене чврсто стиснуте бутине. Одгуривала га је али све слабије, плакала је али тихо, не тражећи помоћ, напослетку би се и предала јер више није имала снаге, ни зрно снаге да се бори. Драгољуба није више ни видела ни чула. Тај који је на силу узимао био је неко други, то што је ударало, вукло по трави и намештало како му се свиђа било је неко безлично, црно и јако али непорециво мушко биће коме није никада успела довољно жестоко да се супростави иако га је мрзела истом жестином којом је понижавало, тровало, све јој одузимало и онда је остављало да живи тако рашчеречена, обезвређена и прљава. Сељак, схвативши да се предала, даде себи времена да ужива како одавно није.

– Обадаш се као кобила, мало сам те ваљда натезао…– љигаво тражи од ње пристанак након што је готово обезнанио ударцима, примиче знојаво лице њеном, Деспина склопи очи да не гледа, покуша још једном да се ритне, да устане али претежак је, свом снагом јој је налегао на стомак, не може ни да дише.

– Нећу тако, тежак си.

– Него како? ‘Оћеш опет да бежиш!

– Нећу, кунем ти се, пусти ме да устанем, не могу овако, издахнућу.

Он пристаде, подиже се. До тада је већ скупила снагу и колико је ноге носе потрчала кроз воћњак. Ако је и јачи и већи од ње не може бити бржи само ако је послужи тело за толико док не избије на главни сеоски друм. Даље неће смети чак и ако буде намеран да је јури. А био је. Трава по шљивику мека и склиска, тло неравно, уганула је ногу али је наставила да трчи, била је спремна да прими смрт у своје тело, заслужује је, али никада више другог мушкарца, ниједног осим Максима. Пред тарабом је Драгољуб готово сустигао, ухватио за сукњу. Гурнула је капију и истрчала из воћњака. Ту, на почетку уске стазице што се спушта према селу, удари право на задиханог алата са ког је коњаник сјахао пре него што је уопште схватила да је спасена. Не разуме одакле се створио, како је стигао али плаче од олакшања, од чисте среће, од захвалности.

Максим јој унезверено истражује недра, стомак, руке. Блатњаве су али нису крваве. Ваљда га не варају престрашене очи. Четрдесет дана му је прошло од како је чуо пуцањ.

– Шта је пукло, Деспина? Ко је пуцао? – некако незграпно, грубо помилова јој косу али не сачека одговор. Све схвати у трену. Драгољуб није бежао премда му ни до туче није. Ипак начини један корак унатраг, јесте крупнији од Максима али га његов осмех плаши колико и тиха претња:

– Сад сам ти јебао и оца и матер и семе и порекло.

Деспина узмаче без гласа. Зна шта ће да се догоди. Црни ђаво беса тражи крв. Да га заустави не може, можда и не жели. Крв би да види. Неку освету, неку правду. Да је неко једном заштити.

Максим то осећа, зна. Хоће. Не гледа где удара и то чини свом снагом, читавим собом, још један ударац ногом у Драгољубов млитави стомак и обориће га, после тога ни сами Бог неће моћи да му помогне. И не треба. Назире крв која му навире из уста и носа, чује како га боли, како стење и цвили попут пса али још је поган и треба да умре, треба.

– Цело село ти је прошло кроз њу. – Драгољуб каже сипкаво тек да би зарадио силовит шут од ког се болно превио и јаукнуо оборен четвороношке – Јеб’о је ко је кад хтео, и ја сам, кад сам год намислио!

Максим застаде на трен, окрете се да је погледа. Слеп је од беса али ипак види, спустила је поглед, само један трен потраја то немо испитивање. Зар признаје?

Признаје. Мрак му је пао на очи, све је дакле истина о њој, све што су причали, са свима је била и са том свињом је била, матер јој погану, само њему неће да рађа децу. То лудило опет му удари у главу, тукао је и плакао иако би најрадије повратио, не може да је замисли под том животињом, не може себи да објасни, зна да сад нема куд, мора да га убије, све ће да их побије, све који су само руку на њу ставили, све који су је погледали. Зар цело село, целу варош? Све.

Деспина, живота ме кошташ – понавља себи док хвата Драгољуба за крагну па му челом снажно удара о стабло шљиве. Опкорачио га је, тако се наместио да може ударати до миле воље док та балава свиња не цркне. Убиће га, заиста ће га убити. Та мисао надјачава слатки ужитак који јој пружа брутална сцена извршења правде коју посматра нетремице, не трепће. Деспина потрча као без душе низ пут, према селу. Максима сама не може да заустави, обневидео је, оглувео, не зна шта може да направи. Или зна и баш хоће. Мора. Жив Драгољуб неће изаћи из шљивика осим ако неко са њом не дође, много јачи и спретнији да их пре несреће раздвоји. На срећу, малочас пусто село сада је сасвим живахно, нађе испред цркве и кмета и попа и још тројицу мушкараца како се о нечему важном договарају. Чим су је угледали, онако чупаву, подераних хаљина и блатњаву до лаката похиташе јој у сусрет.

– Убиће га, кмете, руке ће опоганити ради мене. – притрча Ђорђу и пољуби му десницу па тек онда попу Сими.

– Куда, ћерко, куда? – повикаше сељаци не питајући ни ко ће кога да убије ни ради чега па кад им је показала према шљивицима и њивама кмет одвеза коња, посади је крај себе а остали потрчаше што их ноге носе. Стигоше аман у последњи час. Драгољуб је већ кркљао, Максим му је седео на леђима и нешто неразумљиво говорио бришући рукавом крваво, уплакано и знојаво лице. Овај под њим једва цвили, крв га гуши:

– Немој више, дете имам… – моли али Максим милости нема док има снаге у рукама.

– Нек’ је живо и здраво. А ти ћеш да цркнеш. Цркни више, што не цркнеш! – разјарен што овај још дише, још може да говори и моли за живот Максим скочи са њега па га опет шутну у стомак. Наставио би и ту би коначно дошао крај да га четири снажне руке не ухватише за рамена и око паса и не повукоше унатраг. Да је макар одмах стао и призвао се памети. Али не, у нос му се увукао масни мирис крви, освете и туђег бола, заслуженог, дакако. Кмет и момак који су га шчепали погрешише те га пустише чим су га одвојили од Драгољуба који се ваљао по умазаној трави молећи да му неко помогне. Максим нападе дечка па кад га је једним ударцем смлатио на земљу удари и на Ђорђа, све му звезде помери.

– Ама, обуздај се! – овај не узврати већ викну пратњу да побеснелог опет ухвате за рамена и не пуштају док не дође к’ себи. Како се то није могло десити јер је све време покушавао да се отме и говорио да мора свињу да докрајчи, кмет заповеди својима да га држе па га на мртво име изудара и ишутира тако да је Максим напослетку пао на колена, згрчен истим оним боловима који су Драгољубу парали утробу.

– Семе ли ти јебем оно београдско, на мене ћеш? Ако сте се око ове посвадили, је л’ неко треба главу да изгуби? – Ђорђе рече па га подиже како би му ћушнуо још једну, за наук, да запамти добро. За то време попридигли су и Драгољуба, обрисали му лице и дали мало ракије да гуцне из пљоске. Он се од беса и бола просто смеје:

– Чујеш шта ти кажем, боље да си ме сад утепао кад си мог’о. Имаћу је опет макар ми последње било. Има опет да клечи и да ужива док је дав…

– Ама, замукни ти! – кмет се продра да овај не доврши, разјариће будалу, неће га цео пук после зауставити.

Тако и би, Максим опет крете на њега, од крви и суза скоро ништа не види али јасно чује одакле допире тај погани глас. Ма мора да га убије, просто мора, макар црк’о одмах за њим.

– О, сунце ти крваво – викну кмет – удри га док се не опасуљи! – ни сам не верује колико снаге овај има, опет се подигао на ноге, насрће као сулуд, као да није сам на њих толико.

Тако Максим напослетку од петорице извуче дебљи крај. Тукли су па нису штедели ни њега ни себе, као да је неки притајени тајни бес провалио из песница и рубова опанака, ударали највише у небрањен стомак и ребра, само је лице штитио док је могао, због ње, што је њој леп. Једва га савладаше. Убише бога. Измрцвареног на трави Драгољуб га само једном шутну из све преостале снаге у међуножје, да кмет не види, док су одлазили.

– Чујеш, нећу њу, већ сам је изгустир’о, свуда сам је зачепио. Тебе ћу да јебем, само чекај. Грдна будало… Рачунај да си данас због профукњаче главу изгубио.

Максим покушава да устане упркос болу, да има пиштољ убио би га на месту, све би их побио, на руку не може да се ослони, склопи добро оплављене очи, ионако ништа не види па тражи последњу снагу, подигне се али посрне, кашље. Сав је покидан, ребра га боле. Беспомоћан је, горе му је то од смрти.

– ‘Ајде, пусти га, крећи! – Ђорђе опомиње да не проври опет зла крв коју посејаше и пролише ни за шта. – А ти – издра се на Максима – немој да сам те више видео у селу. Моји сељаци су поштен свет а ако сте се око варошке женске покачили идите у варош па се тамо песничајте, да видим да бисте се без окова извукли. Пази да ми на сенку не станеш, ни мени ни мојима. Добро смо ти запамтили да си руку дигао на кмета.

– Посерем се на кмета! – викну промукло, кроз крв. Не осврнуше се. Нека га, доста му је за сада.

Лежао је и гледао небо, лепо, чисто, плаво. Чим спусти поглед на крошње и планине у даљини све му се заврти. Окрете се на страну и згрчи, тако још и може да поднесе врео бол у стомаку. Као да су му сви органи покидани, тако осећа. Стиже га и умор, батинао је пола сата сигурно онда су њега још толико тукли. Или је трајало много краће…или много дуже. Колико времена је потребно да сва млада, набрекла снага напусти тело? Колико дуго је она могла непомична да стоји на ободу шљивика и да само гледа, ни да макне, ни да викне?

– Деспина! Деспина, крвавог ти оца јебем, где си? – устаје, придржава се за стабло. Не види. Обриса мокра уста руком, десна слепоочница му је сасвим крвава, залуд је брише већ добро натопљеним рукавом. – Стојиш ту? Шта стојиш? – крете према њој али опет паде на колена па стаде да повраћа крв и слуз, удари дланом по земљи – То сам ја од тебе заслужио…шта гледаш, матер ти проклету…да л’ ћу да цркнем? Па да цркнем, није ми жао, мислио сам један дан, једну ноћ да ме волиш…Нек’ су те сви имали…јеб’о њих и све… ја те волим…

Што боли претрпеће или ће црћи као пас. Али што бауља пред њом понижен, слаб, као крпа, да устане не може, повраћа слинав, балав, крвав, како то да поднесе, како да преживи, како да се опере? Како да поправи то што није био јачи од оног који је напао, који је вређао, имао, говорио о њој као да је безвредна, његова Деспина, све његово?

– Јао, Боже, сад ме узми…- мумла и још једном посрће, хоће пошто по то да се усправи и само јаднији бива. Још да заплаче па да се себи згади. То не сме макар одмах умро а боли га цело тело као што је мислио да само душа може болети.

Деспину је око срца стисло. Како је окрутно претучен толики човек кад не може да устане. Драгољуб се брже подигао али њега је један тукао а Максима петорица. Наплатише му и дрскост и углед и лепоту. Све одједном, до крви.

Знала је да ће кмет да зове доктора због свог сељака па без речи опет сиђе у село, да Антића поведе Максиму. Ови неће наћи за сходно да се сете несретника ког су у шљивику оставили. Он сам неће далеко да одмакне, чак се чини да више уопште и не покушава да се дигне.

Тако и би. Испред Драгољубове куће већ се окупило што је било слободних сељака па ударише у јуначење и претње иако их је кмет смиривао и убеђивао да је сад све поравнато и да оставе ту ствар да се слегне и смири.

– Шта ти сад ‘оћеш? – набусито јој се обратио кад је угледао склоњену под крушку, препаднуту и пребледелу.

– Доктора…кад заврши ту…- промуцала је – није му добро, не може да устане…

– Сам је себи крив, жено. Видела си и сама, ми га не бисмо дирали да није он нас.

Климнула је главом. Јесте, тако је било.

– Није му добро, кмете, крв повраћа.

Крупни бркати човек добродушног лика и хајдучких очију одмахну главом и руком:

– Сад ће доктор ваљда да заврши па га поведи горе. И склоните то псето либералско из мог села да ми га очи више не виде. А чујеш – позвао је да му приђе, сељаци се разиђоше да не би како Ђорђе помислио да прислушкују. Радо би они, кад би смели – видела си и сама. Могли смо га убити на мртво, да се више не дигне. Само због тебе нисам рекао момцима да га осакате. Гледај да ми се одужиш…знаш шта смо говорили…Јаков чека, испашће да га варам…Он ће ускоро да оде, ово ти је сад или никад, смисли се већ једаред.

Климнула је главом. Не може да му буде захвална иако би можда требало.

– И још… кад навратиш да се договоримо дођи предвече, празан ми је вајат а ја сам те жељан, још од лане никако да се при’ватимо а сад си ми у варош утекла, дан и ноћ немам мира све мислећи на тебе.

Димитрије, онако у црнини како је са сахране отишао, изађе пред кућу намрштен и забринут. Нису њему Драгољубове ране на памети.

– ‘Оће л’ бити добро? – повикаше сељаци.

– ‘Оће, ‘оће, не бригајте. Туча к’о туча. Мало га је јаче распалио у главу, ал’ ништа што се преживети не може. – лаже их, добро га је утепао – Све сам домаћици објаснио, дићи ће се колико за три дана ако га лепо понегује. – тек што то изговори срете се са Деспининим погледом па прекорно заврте главом, не хтеде ни да је поздрави. Кмет му скрати то гледање:

– ‘Ајде пођи са Камџијом, води и Стевана са колима, само пожурите да ми онај не изда’не у атару, још за будалу да одговарам. Макните га из мог села, после ме се не тиче.

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА: Први снег, ИК Дерета, 2021.

Тајана Потерјахин

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ, СТРАДАЊА И СЕЋАЊА (ИВАН РИСТИЋ)

Иван Ристић (Призрен, 1978), дипломирао је историју на Филозофском факултету у
Нишу, а докторирао на Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета у
Београду. До сада је објавио преко двадесет научних радова из области савремене
историје Југославије и Балкана у научним часописима и зборницима радова са научних
скупова, као и научну монографију Милан Ракић у Софији (Чигоја, 2018). Пише песме,
кратке приче и лирску прозу. Објавио је две збирке песама: Песме у (по)грешно време
(Алма, 2018) и На рубовима сећања (Алма, 2019), као и књигу кратке прозе Минут до
поноћи
(Поетикум, 2020). Објављивао је у зборницима кратких прича. Живи и ради у
Крушевцу.

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ,

СТРАДАЊА И СЕЋАЊА

Писати о свом граду није ни тешко, ни лако. Није тешко, јер причу свога града свако носи у себи, од рођења до судњег дана. Многи је никада не испирачају, али је живе. Градови у којима смо рођени утиснути су као отисци у животе које живимо. Из њих носимо свој мали, интимни свет, који нам помаже да се носимо са ћудима великог света који је вечита непознаница. Али није ни лако писати о свом граду, јер је танана граница између приче о граду и приче о себи – потребно је да се прича о граду не претвори у отужну аутобиографију, у којој се преплићу сенке сећања, мириси носталгије и уздаси за “прошлим временима“.

Још је теже (и лакше у исто време), писати о граду као што је Призрен. Јер Призрен, с једне стране, у својим многовековним бисагама носи превише историје, превише великих и малих прича, истинских достигнућа и тешких трагедија; док ја, с друге стране, у својим бисагама носим превише сећања на њега. Материјала за причу ми није недостајало, ма у ком својству је причао – као историчар, или као Призренац; свеједно да ли исписујем ону „објективнуˮ, или само своју малу, „личнуˮ историју града.

Као неко ко је рођен у Призрену, у којем је провео значајан део живота (и увек му се радо враћа), није ми, дакле, било тешко да напишем причу о свом граду. Оно што, међутим, није било тако једноставно, јесте да тој причи – која не може бити лишена историјског приповедања, јер би онда сам Призрен био лишен свог бића, које свој смисао црпи управо из богате историје – додам личну ноту, да је обојим нијансама личних сећања, која не само да неће бити у супротности са приповедањем о оном историјском, већ ће је допунити, и читаоцу пружити једну интимну и емотивну историју доживљаја града и његовог страдања виђеног очима непосредног учесника који је, заједно са градом, проживљавао те несрећне дане. Иако то није прва несрећа, а сигурно није ни највећа, која се сручила на овај град под обронцима горостасне Шар-планине, Паштрика и Коритника, она је једина коју је аутор ових редова доживео и као личну трагедију, док је о осталим само читао у историјским књигама. Управо зато је за мене ова несрећа била највећа од свих. Када вам се бреме једне трагедије сручи на плећа, објекивност губи смисао, и потрага за објективношћу је само интелектуална егзибиција лишена значаја. Стога, ова прича не може бити лишена емоција, а опет, не би смела бити претворена у каљугу емоција – у патетично јадање и кукњаву недостојну људског бића, а посебно не једног Призренца, који на својим плећима осим бремена трагедије, носи и бреме славе свога града.

ИСТОРИЈА И СИМБОЛИКА

Има пуно случајева у историји и националним културама разних народа, када симболика једног догађаја, личности или града, надмаши стварне, историјске димензије њиховог значаја. Иако је несумњиво да град Призрен има значајно место у српској историји, како средњовековној, када је био једна од престоница Српског царства, тако и у нововековној, када је био једно од средишта српског националног рада и очувања идентитета у оквирима Османског царства у другој половини 19. и почетком 20. века; као и једно од средишта албанског националног покрета насталог у време тзв. Источне кризе (1875-1878) – ипак, после познатих догађаја на Косову и Метохији 1999. године, Призрен као симбол – „царски градˮ – заузео је посебно место у корпусу симбола националног идентитета, а са њим и националног пркоса код једног значајног дела српске јавности, нарочито међу млађом популацијом. Поклич „Догодине у Призренуˮ, постао је тако својеврсна „лозинкаˮ идентификације и препознавања, али и нека врста позива на отпор суровој политичкој реалности везаној за простор Косова и Метохије. Очекивано, овакав узлет града у симболичкој равни, прати неминовна комерцијализација, па ћемо силуете „царског градаˮ, лик цара Стефана Душана, који је постао најпрепознатљивија персонификација историјског значаја Призрена, као и позив „Догодине у Призренуˮ, видети утиснуте на многим производима свакодневне намене – од мајица, преко сувенира, до различитих делова модног аксесоара. Призрен је, често се може чути, постао „српски Јерусалимˮ, својеврсно место ходочашћа и окупљања, на чијем се имагинарном пољу води идентитетска битка између заборава и утапања у „политичку реалностˮ, с једне, и памћења, отпора и пркоса ненаклоњеним „овоземаљским силамаˮ, с друге стране, а чије је дубље укорењење у „косовском заветуˮ и традицији која се на њега наслања. Дакле, историјска и симболичка димензија овог града на крајњем југу Србије је неспорна, баш као и његово значајно место у историји не само српског, већ и албанског народа и Османског царства.

Призрен са својим многобројним средњовековним црквама, међу којима значајем и грациозном архитектуром предњачи Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, али и манастирски комплекс, царска лавра Св. Арханђела, у коме се налази гробно место највећег међу српским владарима – цара Стефана Душана – заузима посебно место у духовном и верском универзуму Срба и Српске православне цркве. Османско културно и верско наслеђе чини Призрен значајним и за муслимански свет – грандиозна Синан-пашина џамија из 17. века још увек доминира панорамом града. За Албанце је Призрен, такође, “историјско средиште“: у њему је основана тзв. Призренска лига, организација која представља врхунац албанског националног препорода у 19 веку. Све ово, историју и културу Призрена чини разноврсном и испреплетаном, препуном супротности, али и нужне коегзистениције различитих полтичких, верских и култруних утицаја; чини је комплексном и готово несхватљивом за неког ко није живео у том шаренилу вера, језика и култура, полтичких супротности и нужних облика суживота различитости – на тој живој позорници историје. За Призрен се може рећи да је био, а делом је то и остао, историјски и етнографски “музеј“ на отвореном – са свим својим рутинама живота и обичајима – од оних верских свију присутних вера, до оних за време пијачних дана… Просторно не тако велик, ушушкан у својој котлини између планина, набијен животом, бучан и са свим својим оријенталним градитељским одличијима, мирисима и укусима – Призрен је био врело живота које је носило печат посебности у не тако лакој косовско-метохијској стварности.

Често се, у разговорима о Призрену, сусрећем са дилемом мојих саговорника: чији је то град? Српски, албански или турски? Муслимански или хришћанаски? Да бих им дочарао или приближио одговор, предложим им једну једноставну интелектулано-визуелну игру: узмите, кажем им, једну фотографију ширег центра Призрена, па направите две њене копије. Са прве копије, уз помоћ фотошопа, избришите сво оно што припада српско-православном наслеђу – цркве и црквице, најстарије градско насеље Поткаљају, знамениту Призренску богословију… Са друге фотографије избришите све оно што припада османско-муслиманском наслеђу: џамије, чесме, куће у оријентално-османском стилу, хамам… Видећете да је Призрен то што јесте само на првој фотографији. На друге две не да то није исти град, већ су то две безличне, исподпросечне и досадне вароши. Дакле, без обзира на етно-политички мотивисана неслагања о припадности града, у културном, цивлизацијском и универзалном контексту (јер је национални контекст увек партикуларан и помало скучен и “себичан“, што га никако не дисквалификује, већ га чини само једним од могућих оквира гледања на свет), Призрен је свачији – прво припада онима који су рођени у њему и деле све његове вредности, и пре свега његов историјски “шарм“ који је, а у то можете веровати на реч аутору ових редова, један посебан доживљај света; даље, припада онима који у њему живе; али и онима који су га заволели из неких својих разлога. Као и сва места у којима се сусрећу и укрштају културе и цивилизације, без обзира на искључивости и фанатичности на које увек и свуда можете наићи, такав град припада свима. Он је и православни – хришћански, али муслимански – оријентални град. Једино такав он је то што јесте – бисер међу градовима, којег је и један велики владар изабрао за своје вечно боравиште, и своју моћ симболично пројектовао кроз своју задужбину – највећу и најлепшу владарску задужбину на нашим просторима, од чије су надалеко чувене и слављене лепоте до наших дана остали само трагови. И Призрен, тако, као да оличава оно неписано правило да величина и трагедија иду „руку под рукуˮ. Баш као што Јерусалим представља „средиште светаˮ зато што је у културном и цивлизацијском средишту и, културно и цивилизацијски, не припада никоме, јер је светски град – док га политика дели, културе га чине јединственим – тако и Призрен у овом нашем малом, балканском „светуˮ, припада свима који деле његов дух и начин живота.

СТРАДАЊЕ И СЕЋАЊЕ – ДАН КОЈИ НИСМО ПРЕЖИВЕЛИ

Тог 12. јуна 1999. био сам сведок и учесник исписивања тужних страница историје града – егзодуса Срба из Призрена после хиљаду година присуства на том простору. И све то пред очима међународне заједнице – оних великих, најмоћнијих. Урлање разјарене гомиле, лупање по возилима препуним избезумљених људи, уплакане деце и беба које спавају у наручјима мајки, баба, тетки… Псовке, увреде… Али, нисмо били уплашени, нисмо имали времена да будемо уплашени или тужни, јер нисмо ни били потпуно свесни онога сто се догађа. Туга је дошла касније…

Животи су на брзину били спаковани у торбе, кесе, џакове…

-Понеси оне фото-албуме, остави шерпе, купићемо нове…

-Немој да заборавиш документа и дипломе…

-Спакуј оне књиге са полице поред кревета… (Ма, какве књиге, нема места…)

И тако… Како спаковати живот, а да заузме што мање простора у гепеку аутомобила или приколици камиона?

-Пожури, војска је већ кренула, излазе из града…

Дуга колона возила, људи плачу, теше се, неки се смеју и збијају шале од муке, храбре једни друге: „Ма не може ово дуго да траје… Неће нас Слоба продати…“

А она гомила урла још гласније… „Шкиње, шкиње (свиње, свиње)…“ Погледи пуни мржње с једне, и пркосни погледи с друге стране. Сусрећу се и секу као две дивље реке које улећу једна у другу, и творе неку трећу, мутну, прљаву и бесну реку, која носи сав талог историје, политике, лажи и обмана, крви, херојстава и злочина.

Отшкринемо понекад улазни отвор на приколици у којој се нагурало нас петнаестак. Гледамо припијени једни уз друге… Остају за нама збијене куће Призрена, уске, кривудаве улице, а спарно летње поподне жути се разливено испод Каљаје и Цвилена, као просуто врело уље… О знојаве вратове лепе се досадни инсекти. Њима је свеједно, они су увек у неком егзодусу. Кроз тај малени отвор назиру се само висока минарета џамија, док су сребрне куполе чувених призренских цркава већ изван видика. И школе, паркови, уличице, клупице, чесме, ћевабџинице, надалеко познате призренске посластичарнице… Све се пред нашим очима топи у оном врелом уљу летњег дана…

После неких пола сата колона, која се креће путем ка Сиринићкој жупи (јер је пут ка Приштини сувише опасан), пролази поред села Средачке жупе. Нема стајања, колона је као жив организам и има свој ритам. Одједном плач, ридање… Људи из приколице, сви редом пореклом из тих села разбацаних по обронцима Шар-планине, познатих још из времена цара Душана, опраштају се од својих родних кућа, ливада, путева и путељака, извора…

Плач као за покојником кога сахрањују у лименом сандуку, па немаш прилике да га последњи пут видиш…

Ко је умро тог летњег дана, жутог, ужареног и тешког као просуто врело уље?

Сви смо умрли.

И ми који смо одлазили из свог града, отерани, али не и поражени, нити понижени; и они који су урлали и псовали за нама. Све нас је тај дан убио. Успели смо да преживимо рат, али тај дан нисмо преживели.

ПОВРАТАК

Када сам се, доста година након те несрећне 1999, поново обрео у свој град, у коме је, иако је делом променио своје лице, и даље тињао онај стари, препознатљиви градски дух, мада осакаћен одсуством једне од својих базичних културолошких и идентитетских вертикала – православних Срба – нисам осећао ни тугу, ни бес, ни разочарење, ни сету, ни презир… Осећао сам се, међутим, као неко ко је изгубљен у координатном систему времена, простора и сећања. Ко сам ја овде? Шта сам овоме граду и шта је он мени? Јесам ли туриста који лута улицама својих сећања, и поново упознаје део себе, затуреног негде у подсвести трауматизованој оном дугачком колоном и патњом која ју је пратила, и која ће заувек пратити оне који су имали несрећу да буду њен део? Не, ја не могу бити туриста у овоме граду, понављао сам себи. Не могу бити туриста, јер ЈА сам овај град, и ОН је ја. Али, нисам ни његов житељ! Шта сам ја, заправо? Страно тело у страном телу? Чиода у ткиву некада мог, сада отетог града? Бескућник у потрази за својим идентитетом? О, да… Нису бескућници само они који немају кров над главом. Бескућници су и они који ниједан од кровова над својом главом не могу назвати својим, и којима је свако станиште привремено, иако је трајно. Јер, постоје два времена – оно изван нас, које нас немилице троши; и оно унутар нас, које немилице трошимо, наше интимно време које меримо личним искуствима и осећањима која нам та искуства доносе. Оно што је споља трајно, изнутра може бити привремено. И обрнуто.

Калдрма под ногама, мириси Шадрвана, слике у очима, тесне уличице које се као змије увијају око збијених кућа, река која једва вијуга по својом каменитом дну, горда, камена тврђава која бди над градом – вратили су ми изгубљено осећање припадности. Бескућник је поново пронашао свој кров над главом. Иако је кров под којим је одрастао претворен у пепео и дим те несрећне 1999, бескућник је сада схватио да је ово небо заправо једини кров под којим се осећа као свој на своме…

Тога дана, двехиљде и неке године, ја нисам посетио Призрен. Ја сам му се вратио. Само привремено, неко би рекао. Али, постоје два времена…

Иван Ристић

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (У ПРЕВОДУ ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
Бурму његову ја носим дрско!

	
Бурму његову ја носим дрско! 
— Жена — у Вечности, не на папиру! 
Исувише му је лице уско 
Налик рапиру. 

Уста немих углови надоле, 
А обрве су му болно-предивне. 
У лицу се трагично слиле 
Две крви древне. 

Нежан ко нежна младица прва. 
Два ока прекрасно-бескорисна! 
Под раширеним крилима обрва —
Два су бездана. 

У његово име витештву сам верна,
— Свима, што без страха живите и мрете! —
Такви — у судбоносна времена —
Станце слажу — и главе им с пања лете.

1914.


„Трен”
Банатски културни центар, 2022



У царству снова

Шкрипну... У тмини оставице 
Пацови репове дигли. 
А две злаћане главичице, 
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?” 

И свећица је задремала, 
Дрема у бокалу вода. 
А два срдашца уздрхтала, 
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?” 

И Добре очи Страдаоца 
Гледају тужно с висине. 
А Два голубија ћебенца, 
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?” 


„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Дана, ко клизавих црва...


Дана, ко клизавих црва, 
… По ред сваки дан рука шије… 
Живот ми вреди ко мрва, 
Мој није — ако твој није. 
	
И до мојих ми је мало 
Мука… — До јела, сна — шта ми је? 
И шта ће ми смртно тело? 
Моје није — ако твоје није.

Јануар 1925.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Само живите! — Руке сам спустила...


Само живите! — Руке сам спустила,
И на њих врело чело наслонила.
Тако слуша Бога млада Олуја
У неки мрачни час
Негде у пољима.

И на мог дисања високи талас 
Одједном — право с неба — има власт 
Длан да легне.
И усне нечије лежу на усне на моје. —
Тако Бог слуша младу Олују своју.

1917.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022



Руке волим...


Руке волим 
Љубити, и волим 
Надимке давати, 
И још — отварати 
Двери! 
— Широм — у тамну ноћ! 

Главу стегнувши, 
Слушати — како тешки  
Бат лакши постаје, 
И ветар уљуљкује 
Снени, бесани 
Гај.

Ах, ноћи!
Измичу кључи,  	
Ка сну ме — приклања.  
Још нисам заспала.
Негде у ноћи 
Човек утања. 

1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022




Бело сунце и ниски облака ројеви...


Бело сунце и ниски облака ројеви,
Подно вртова — за зидом белим — гробови.
И на песку сламнатих страшила низови
Под гредама у човечијој висини.
	
И надвивши се, кроз забодено коље 
Видим: стазе, стабла, војници расути, 	
А старица нека — посут крупном сољу
Окрајак црни жваће, жваће у капији...
	
Чиме те страћаре сиве разгневише,
Боже! — и што толикима кидати душе? 
Воз прође, заурла, војници заурлаше,
И путеви за одступање запрашише...
	
Не, умрети! Боље не родити се никад
Него тај жалобни, тужни, осуђенички пој
О лепојкама обрва црних. — Ох, још и сад
Војници певају! О Господе Боже, ти мој!


3. 7. 1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022








Виолета Бјелогрлић

ОДЛОЖЕНО ЗАДОВОЉСТВО (ЈУЛИЈА КАПОРЊАИ)

ЈУЛИА КАПОРЊАИ рођена је 23. јануара 1966. у Врбасу. Објавила је четири песничке збирке: Живи чвор (2002), Бело сунце (2005), Из капи мора (2019), Панацеја (2021) Објављује у књижевним часописима. Живи у Новом Саду.

Доносимо избор песама из ПАНАЦЕЈА
Издавач, Књижевна општина Вршац
ОДЛОЖЕНО ЗАДОВОЉСТВО

По савременој психологији
успешнији су људи који
у дечјем узрасту
прихватају чекање на слаткиш, јер
убрзо добију и два
Стрпљен – спашен
казује нам друга мудрост

Па тако поучени
задовољство спавања
одлажемо за неку другу ноћ,
смештамо у закуцан дрвени сандук
на сигурну дубину
са осталим ситним задовољствима

Стојимо и машемо возу и непознатим
лицима
помало плачемо ал' не пропуштамо
право на
одложено задовољство
на обећану земљу, на срећан крај.


СОБА


Једном је моја пријатељица
написала песму
о соби
која јој је пружила
уточиште

била је то соба са старим намештајем
и духовима који су шапутали
о прошлим љубавима

та соба још увек негде постоји
мада у њу нико не улази

данас су собе простране и добро осветљене
у њих се радознало завирује кад
не треба
а оставља на миру
онај који тамо плаче


НИ РЕЧИ О КАФКИ

Ко би се усудио да пише
песму о Милени Јасенској

у речима њој посвећеним
морала би бити снага
свих емоција које
пружа платонска љубав 
нераскидива

с пријатељским саосећањем
мало туге и 
гневом профињеним

тек толико да буди
из мртвих
оне у логору Равенсбрик
и нас, њихове наследнике


ВЕЗИВАЊЕ


Као испразност ума
Након доброг ручка
Или оргазма, с ишчекивањем
И трудом који претходе
Телесном олакшању –
Да ли ће и слава успети
Да нас овенча ловором
И задржи се макар на час
Попут трна налеглог
На кожу чела – 
Могло би се о томе мислити
Док се вољно везујемо
У нераскидиве ланце – ми
Умрежена, срећна деца
Пред огледалима
Увежбаног осмеха 


ИСТОРИЈСКА ПОРЕЂЕЊА

Бројевима се
све може лепо објаснити,
а осим висине цифри
која је многе
буквално оставила без даха – 
омогућава објективно сагледавање
шта је веће, а шта мање,
самим тим и чија је бол већа.
Такође је разумљиво
појединачно надметање
у струци, као на пример
хвалисање ,,часне'' сестре Барте
бројем деце која су на њен начин
заувек излечена
од Великог дечјег кашља

А негде, класификовано пажљивом руком
Диане Будисављевић
па конфисковано –
светли десет хиљада дечјих имена
из мрака толико дубоког
да поређења губе сваки смисао


КАКО НАПРАВИТИ

Крст – две летве
Склепане
Под правим углом
Довољно чврсто
Да могу поднети
Тежину осуде

Носити је дуго
Чак вековима
Не посустајући
Под намером
Очинског помирења
Неба и земље

Јулија Капорњаи

МИРИШУ ВОЋКЕ ИЗ ДВОРИШТА (БОРИВОЈ ВЕЗМАР)

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.

дошла си
сва у благом сијању
неоклопљена 
тешким тварима
нечујан
пепео је сипао
гареж се ширила
а преко пута стола
навек твој осмех
нетрулежан
у лепету голубова
ни смрт га 
ето 
није могла
избрисати из света
(осуђеног
на труљење).

****

на дунав духови 
слазе.

гроцка. у понор тону
неба и реке.
излазећи из кола
венац раскошни
твоја сенка прима.
миришу воћке из дворишта
и у погледу се гасе
остаци жара 
и рима.

у гроцкој крсте се стазе -
у тебе ја 
у ноћ дан се
претвара.

на дунав духови 
слазе.

****

гледам 
крећу се
у даљ
цесте и траве
а твоје око 
стоји
сидро у ветру -
испраћа векове.

****

Синоћ касно затекох 
мачка
склупчаног у твојим 
јастуцима.
Исто ко када би ти се привио уз образ
сада је - милујућ ваздух 
и празнину -
дисао у твом сну.


***

ОДЕСА

векови потопљени
у варикину.
и пушкин. 
и одеса.
и душе хусара 
плове 
у нигдину.
 у лејама
пастернак
(ослушкује небеса).

***

Лабуд у блату.
Тајне су путање воде.
Њен продор кроз твари и ткива 
као по смрти
у оно Вечно се
прелива.
У неверици
појмим -
распадају се ствари
(у зидовима
шуме
 неимари).





Боривој Везмар

МАРИУПОЉСКИ ПЕСНИК АНАТОЛИЈ ГАВРИЛОВ

Анатолиј Гаврилов (1946) је руски писац рођен у Мариупољу, врло особеног минималистичког стила који понекад прелази у апсурд и симбол, мада не напушта конкретност и стварносну веродостојност. Он пише: „Ја сам учитељ композиције. То је онда када звукове сабираш у музику. Против сам трикова, измишљотина и хладног занатства. Музика не треба да угађа и подилази. Од ученика тражим бескомпромисност. Они ме се боје.“ Овде је преведено неколико његових кратких записа који имају све одлике Гавриловљеве литературе и интегралан су део његовог књижевног опуса.
Превод: Владимир Коларић
Дошао је Н. Рекао је да креће на Тибет, како би изучавао други живот, имао је руксак. Рекао је да има новца и позвао ме на Тибет на његов рачун, али је онда дошла његова жена и одвела га кући.

***
Береш грожђе и гњечиш га.
Цедиш.
Купажираш га.
Држиш час на топлом, час на хладном.
Поново цедиш и купажираш.
Чини се да је успело.
Позиваш госте.
Они кажу да је вино, наравно, добро, али радије би вотку.

***

Лепо је време. Мало се бавим водоводним инсталацијама. Не иде од руке. Не иде увек од руке. Долази водоинсталатер, ради све што треба, прича ми цео свој живот, и ја му нудим да попије, али он каже да има посла и одлази. У реду, онда пијем сам и читам Бродског и слушам Шостаковича.

***

Нечије ноге вире из жбуња. Не питај чије су. То су твоје ноге.

***

Њиве, пашњаци, јаруге.
Таксиста је ћутљив, мрачно је.
Тако бих ишао и ишао.
Али време је да се изађе.

***

Ноћ, не спава. Списак оних које је издао. Страшно. Списак оних које ће издати. Хтео је да се обеси, али се предомислио. Попио је и легао да спава.

***

- Идеш?
- Идем.
- Хоћеш ли још да идеш?
- Још ћу да идем.
- Куда си данас ишао?
- Некуда. Не сећам се. Сећам се да сам се вратио кући и легао да спавам.

***

- Пишеш
- Да.
- Зашто? 
- Не знам.
- Знају ли за тебе?
- Не знају, тачније, понеко зна.
- Код тебе нема дубине мисли и осећања.
- Чега нема, без тога се може.



Анатолиј Гаврилов

ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ (НИКОЛА МАЛОВИЋ)

Никола Маловић рођен је 1970. године у Котору.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.
Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око БокеПерашки гоблен, и око 3.000 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски.
Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2018).
Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, 2015), Бога у Боци (Нова књига, 2015). Приредио је Бокешки хумор (Књижара Со, 2017).
Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016, 2019. г; награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и награда „Бранко Ћопић“ Српске Академије наука и уметности) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности. Једро наде преведено је на руски (Лагуна, 2017), и енглески (Лагуна, 2019).
Аутор је есејистичко-документарне прозе Бока Которска и Србија (Књига комерц, 2018, 2019).
Објавио је Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле (Књига комерц, 2019).
Од 2008. г. уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“).
Члан је Српског књижевног друштва.
Један је од оснивача Групе П-70.
Живи у Херцег Новом.

Овде доносимо одломак из романа „Лутајући Бокељ“.

ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ

Једна од мојих првих радијских приповијести, данас уредно архивирана у мп3 формату, тицала се, природно, заливских прастановника, Пируста.
Метнуо сам слушалице и Бону дао знак да подигне реглер. Äла, Боно, идемо у етар:
Уморан од пророковања, застрашен и исцрпљен визијама што их је свакодневно добијао у храму, драги моји, пророк је Генције подигао поглед са стола и видио њену гривнама украшену руку гдје сеже за ритоном.

-Опасно је чак и окусити вино из ритона ако се не мисли озбиљно, краљице! Покушао сам да видим шта нам је чинити, али богови удесише да данас мање знам него јуче; ипак посигурно видим, они одлазе…

-Можда ћемо и ми ускоро одавде, Генције – рече мирно Теута и испи бокал. Винска мушица упорно је наставила да облијеће око празног суда са искошеним овалним отвором.

-Mалопре сам разаслала свитке: “Ја, жена Агронова, краљица Теута, тражим у вас Јапода, Либурна, Далмата, Пируста, Десидијата, Аутаријата, Ардија, Доклеата и свих Илира – да прстом укажете на правац гдје готово немогућ живот бива стоци и људима, но гдје опет ниче из камена једна од оних биљака за које зборе да их има по свијету. Ту, и нигдје више.”

-Али, али… зашто се тамо селити, чак и кад би нам за такво мјесто дојављено било? – прослови пророк Генције, готов да се одмах угризе за језик, пошто је на те његове, Теута дугим ноктом почела по ваздуху изнад бокала ритона да путопоказује лет винске мушице.

-Видиш ли, Генције! У празном ритону мушица ће ипак наћи довољно вина да се напије, али је зарад тих пишљивих капи нико ко је жеднији неће рукама спљескати! С друге стране, сачувамо ли ритон, или да кажем, покопају ли нас с њим, ми ћемо, баш као то што чини ова досадна мува, наздрављати ни из чега и – живјећемо. Тако мјесто у краљевству тражим. Оно мора да постоји јер нам богови, ако заиста пред силином туђих бјеже од нас, можда казују гдје нам макар ваља умријети.

Теута

Генције је положио пророчки појас на замљу, у осами на њ вргао одсјечену мушкост, и са зубима у језику закључио: од потомства сваки пут треба одустати кад се жена нађе да какву виђену истину тумачи одозго.

А жена је, краљица Теута, дочекала уздигнуте обрве у Скодру те гласнике. Сви су били високи и мршави, сем једног прашњавог ода пута, спрченог и малоумног. Одавао се Пируст киселим знојем. Баш њега истурише пред Теуту, жену Агронову, да нацрта мапу, а на њој и мјесто какво је она тражила. Пред њим мудра краљица спусти подигнуту, и уздиже спуштену обрву. Показало се да је јадник, приде, био испишаних гаћа, од страха што никад прије није гледао Града. Али је располагао, показало се доцније, способношћу да у пијеску сваки пут исцрта нешто налик спасоносној мапи. Теута и свештеници су га посматрали, сашаптавали се, чак га и искушавали: брисали би табанима Пирустову мапу, но гле, овај је увијек међу свог свијета цртао исто као и толико пута прије кушње – олеандровском гранчицом све једнако изнова.

Прије неголи су изасланици свих Илира стали да тумаче мапу, Теута помисли како нико није узалуда на свијету, туп и оболио или здрави и бистар, здрав и туп или бистар и оболио: Пируст је у пијеску, коначно, то није могло бити сумње, исцртао контуре неког залива.

-Прецртајте ово писано чудо на кожу! И огласите да се престоница од данас сели!

Да, да Пируст је гранчицом у цвату нацртао контуре неког залива – мрмљао је себи у браду сад већ заједљиви Генције, прво на коњу, по чијем му хрбату бијели бубрези више нису ударали, потом и на краљичиној либурни с трима редовима весала од свјеже чемпресовине. Веслачима је руке с дрветом спојила смола, па чак и да су хтјели, нису могли стати да веслају до одредишта. Теути се журило. Ако богови заиста одлазе од изабраних им Илира, Илирима је остало или да такве богове одбаце, те да узму нове – или да старе богове слиједе и даље, до свршетка. Низ ријеку, потом сјевероисточно, до мјеста, по мапи, на којему се море дубоко усијецало у копно.

-Зашто баш овдје, краљице? – прошапутао је ушкопљени Генције.

Вијугаве линије залива нису се нигдје подударале са сучелишним, и у томе јесте било љепоте. Али текуће је воде мало било за опазити у том кавезу урамљеном високим планинама.

Краљица није одговарала на Генцијево питање. Задивљено је посматрала Залив. Руком је одбијала медовину коју јој нуђаху иза сваког унутрашњег оштрог рта. Залив је стално порађао нове заливе и заливе у заливима! Други су селидбеници с либурне жељели да баш пићем увеличају прослављање призора којима им богови почастише очи. Превисоке планине, одраз у мору, колонијални грчки обални виногради, каскадни маслињаци, рибе што искачу пред шиљком ратне лађе… Наједном, Теута обрвом даде наредбу ритонским мушицама да полете из светог суда кад и са либурне, те запосједну сав зријући виноградски сок.

Пируст је онај, од среће што је стигао кући, го поскочио! Као и његово веће, лијево јаје. Престао је да низ десно бедро оставља по врелој палуби мокар траг. С мора је угледао насеље предака високо у брду! Отуда су га били убрали кад је оно ваљало послушати краљицу. О, и Генцију је срце поскочило, утолико што су му се очи укрстиле у најужем од свих заливских тјеснаца. Опазио је што нико ко није пророк можда никад и не би. Видио је да се путање морских струја из унутрашња оба залива сусрећу пред Пирустовим селом, и да ту граде +, са линијом коју је иза себе остављала Теутина краљевска либурна.

-Ох! – рече тада гласно Генције, сад већ женским, покајничким гласом: – Ја видим… Видим!

Краљица се трже.

-Генције?!

-Видим знак жртве. Спаса сад видим! О, могли смо и у Скодру остати, Свеједно се пише свима који прате ничим до сјенком тренутног живота надахнуту жену…

Није очекивала да ће баш бивши међу вишима, пророк Генције, толико да одмакне од богова. Цијела је сеоба имала за циљ да се боговима буде на трагу, да им се у одласку из старе у нову престоницу буде за нокат ближе? Ако су богови ишли на запад, тада је ваљало пратити их устопице. Генције, прозван на либурни током пута Безмуди, у том је смислу казивао да види, шта друго но којешта!

Теута

Видјети нешто што је по свој прилици знак двоумљења, знак +: и лијево и десно, и горе и доље, и Илири и Грци – што је него издаја оних у којима више нема вјечног живота?

Генције је, прободен штилетом издисао ближи боговима него икад. Смрћу осуђен да плута по мору: ногу увезених као у новорођенчета. Тако је ушкопљени пророк престао да постоји, заувијек. А Теута се пресели с новим љетом, кад с Аргоновом сјеном изроди сина Пинеса, у спољашњи, пространији и осунчанији, иако потпуно безводни део Залива. У Ризону, у дну хиљадуметарских планина, вазда јој је током трудноћа било хладно. Никад сунца.

На чуновима су, дању и ноћу, из унутрашњег синуса пристизала оне групе грчких робова што су врчевима и мјеховима отимали воду из пећине Сопот, а на илирском – с мјеста гдје се вода, ма само зими, обрушавала вазда у море.

Илирским тољагама кињени да с упаљеним лучима силазе у средиште хада и из дубина матере земље црпу глиненим и дрвеним судовима преосталу течност, робови су смудили длаке с овнујских кожуха, у немогућности да баш цијелог овна на жртву принесу својим боговима. Пуне чунове питке ледне воде требало је допремити до Теутиног љетњег одморишта: до Теода, или на провинцијалном грчком, до Божјег дара.

И када би стигли гдје им је били речено, Илири су Теутине морске водоноше у пуној мушкој снази листом осљепљивали уколико би ови Грци, не знајући што их чека, укрстили погледе с слијева и онима здесна. Јер, ту се у лагуни купаху наги млади ратници заједно, а тамо, подаље, од множине, купаше се у плавом она, сама, Теута. Краљица је, уживајући, у топлом станишту плитке лагуне обитавала све док до њеног ува, кукњавом ослијепљених римских ухода, није коначно допрла најскривенија од свих ријечи на свијету: sinus. Повративши се у утврђени Ризон, Теута је тражила да јој се непозната ријеч одмах преведе на илирски! Речено јој је да синус значи залив. Али – да можда Римљани нису упознати с тим да се оно што непријатељ назива синусом може бранити са сваког рта, јер је пут до престоног Ризона готово неосвојив! Но Теута ван себе рече:

-Ако за Залив постоји макар још једно име на свијету, то значи да овдје не можемо бити једини господари! Заповиједам свима да се намах лате оружја!

Прва ратна римска катарка била је претходница оне са чије је палубе на тло Синуса, 228. пр.н.е, заиграла војничка сандала. Усамљена у смрти, као и свак што у ропцу бива усамљен, посљедња се илирска краљица сјетила пророчких ријечи ушкопљеника Генција: сисато чељаде неминовно губи ако јој се у најљепшем мјесту гдје човјек може склопити очи не укрсте путеви исправно протумачена пророштва.

Пророштво је казивало да је знак + ни илирски, ни римски, него оних који ће подићи први храм једноме Богу.

НИКОЛА МАЛОВИЋ (ФОТО: МАТИЈА КРСТИЋ/ЛАГУНА)

ТИГРИЊА (TIGRIGNA) – ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене.
Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани.
Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.
ТИГРИЊА (TIGRIGNA)


ОДЛАГАЊЕ СТРАХОТЕ

Бакица и унук
Држе се за руке
Ходају улицом

* * *

НАДА


Do you think about me?
Est-ce que tu penses à moi?
ብዛዕባይ ትሓስብ ዲኻ?

* * *

ЕРИТРЕЈА


Дуго си путовала на југ
Неџд прешла
Села у барку
Ајкуле те на грбачама пренеле
Сад си у Еритреји

* * *

ТИХИ ПРЕКОР

У целој источној Африци
Нема животиње која
Не личи на тебе
Једино су осмех твој
И глас
Били људски

* * *

РУМЕНИ ОБРАЗИ

А тад си се одједном
Заруменела
И личила си на воћку
Или на колач
Или хлеб из бајки
У којима увек
Вреба вештица

* * *

ГЛАВА У ЗЕМЉИ

Шаљеш ми романтично писмо
Од којег ме подилазе жмарци:
Јуче сам ископала лобању
Једног од првих људи
Много личи на твоју главу
Ту-ца-ћеш ме кад се вратим

* * *

ЗГРАНУТИ СЕЉАНИ

И фотографију ми шаљеш
Седиш с мештанима
Осмејак ти је дечји
Као жена си неприступачна
На лицима сељана види се
Згранутост
Сигурно си им извела
Онај трик

* * *

ЕУРОКРЕМ

Нек’ иде живот
Тако ми говоримо
Ми
Којима живот и не иде баш
Закуцани смо
Два црна Христа
Један женски
Један мушки
Ти си увек била као еурокрем
Пола зебња
Пола вера
А сва слатка

* * *

БЕРМУДЕ

Црташ ми густе паучине
И завесе црне као несвест
И овлаш прикривена
Сабласна лица
А причаш колико кошта
Деверика
На пијаци у предграђу Асмаре
И како се један продавац
Саплео о главицу кокоса
(Је л’ се каже главица кокоса?)
И како си некој Фламанки
Позајмила бермуде
И она их исфлекала

* * *

НА ЕКВАТОРУ

Кад сам већ овде
Волела бих да сиђем до екватора
Или да се попнем до екватора
Ипак је то горе
Свака од безброј екваторијалних тачака
Највиша је тачка на свету
Кад повучеш управну линију
У односу на пречник Земље
Екватор је увек виши и од Хималаја
И шта је Земља
Равно јаје
И сферична плоча
А ја бих волела на екватор да станем
И преда мном пут да се отвори
Најдужи од свих путева
Само кад бих могла
На ногама да умрем
Тако си ми рекла

* * *

ЗОБНИЦА


Коњ и кобила
Згледају се над зобницом
У њој глава
Кенијског краљевића
Јунака племенских песама
Коњ се не гади
Кобила рони кобиље сузе
То је аперитив
У крајевима где нема крокодила

* * *

КО ЈЕ МАЛИ

Није мали свет
Мали смо ми
Сишла сам у Серенгети
У праву си био
Не само у источној Африци
Него и овде
Нема животиње која
Не личи на мене
Преображавам се
Како пожелим
Претворићу се у газелу
И лавица ће ме заклати
Све ће бити готово за пола минута
Ништа не брини, љубави моја

* * *

КАЛАХАРИ


Да би ми показали тајна изворишта воде
Мајмуне сам хранила сољу
Па их лукаво пратила
Све до пећине у којој
Светлуца језеро
Знам да си и ти мајмун
У кинеском хороскопу
Овде у неком селу
Упознала сам породицу Кинеза
Жена се само осмехивала
Муж се клањао
Деца су стајала као безизражајне лутке
А ја сам мислила
Где је онај мој мајмун
Да му дам соли
Па да ме испуни својим
Подземним течностима

* * *

ОКЕАН


Сећам се
Причао си ми
Да су ти очи засузиле кад си први пут
Видео океан
Али ти си видео Атлантски
А ја ти сад пишем из Мозамбика
И у Индијски гледам
Овде нема суза
Људи као изранављене глисте
Лижу ране из рата који
Нико није заборавио
Иако га се сви сећају
На португалском језику
А не на неком од десет својих.


Владимир Д. јанковић

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА

Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.

Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“1. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“2.

На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.

Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“3.

Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).

Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности4. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)5.

Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).

1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161

2 Ibid., 161.

3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99

4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.

5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35

ПУТ ОЗАРЕЊА ЛЕОНА БОГДАНОВА (ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ)

Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“.
Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.

У својој прози Леон Богданов зазире од епског „култа снажних осећања“, он би пре писање којом ће „шифра“ живота „непосредно, без превода допирати до свести и свог остварења“. Он је пре за један „другачији поглед“, његов посебан и маргиналан, без урањања у вртлог и матицу живота и света – и пре свега њихових представа – који би посматрао ствари чекајући да се оне погледу „саме открију“, док је писање један од начина „заустављања времена“. Знати за њега значи „дозвољавати успомени да исплива, целом ширином, до дрхтаја“, признајући „аутономију подсвесне делатности“, па писање као да прати ту сложену динамику свесног, несвесног и подсвесног, знаног и незнаног, спознатог и неспознатог, видљивог и невидљивог, где ништа није сасвим извесно и где себе не би требало да терамо у окоштавајућу извесност.

Због тога не изненађује Богдановљево занимање за уметност Далеког Истока и његов избор поетичког поступка. Леон Богданов (1942-1987) је, наиме, совјетски писац и сликар („један од пионира апстракције у Совјетском Савезу“), који је деловао у оквиру лењинградског андерграунда и своја дела за живота објављивао само у самиздату. Његови дневници, који је писао последњих седам година живота, под називом „Записи о пијању чаја и земљотресима“ објављени су тек 2002. године и изазвали су значајну пажњу, тако да су названи и „једним од најбољих образаца прозе у савременој руској књижевности“. Српско издање, у преводу Зорислава Паунковића (Књижевна радионица Рашић, 2021), представља први превод ове књиге на било који страни језик.

Ради се о дневничком тексту, али са јасним литерарном интенцијом, који предвидљиво није наративно-сижејно структуриран, већ пре асоцијативно, нелинеарно и по принципу тока свести, преплићући записе о свакодневници, градским призорима, сећањима, сновима, набавци и читању књига, слушању џеза, набавци и конзумирању марихуане и алкохола, размишљања о различитим темама, праћење вести из целог света, са нагласком на природним катастрофама и друштвеним немирима. Како наслов сугерише, опсесивно и ритуално описивање припрема и пијења па и набавке чаја, као и праћење података о земљотресима, представљају готово структурални принцип овог текста, једино што га, осим ауторове личности и искуства, уобличава у целину. Речима Владимира Шпакова, његова проза „није хаос, структура постоји, а њено привидно одсуство је поступак“. Ауторова личност је, речима Зорислава Паунковића, „катализатор“ читавог низа утицаја, информација и сензација, спољашњих и унутрашњих, блиских и удаљених, посредних и непосредних искустава. Модернистички књижевни поступак тока свести овде је значајно усложњен, и речима Владислава Бочарова, заснива се на „сливању суштински различитих предмета у јединствен информациони ток“.

Леон Богданов је, према сведочењу познаника, био упечатљива индивидуалност, што долази до изражаја у његовој прози, не „хероизацијом“ сопствене личности, наглашеном или ексцесном стилизацијом и претенциознишћу увида, већ инсистирањем на личном погледу. Због тога је, како наводи Шпаков, овог аутора „немогуће подражавати, нити поновити његов пут“, већ је слеђење овог штива могуће само ако истрајавате „на сопственом путу, на ком личност себе прелива у текст“. Богданов је као „херојски идеал“ видео „усамљеност, слободу и сиромаштво“, и тога се држао, и „није желео да се уклапа у свест“ већине („потребно ми је оно што већина одбацује“). Описиван је, како наводи Паунковић у књизи „Руске теме“, као „изасланик других светова“ и „тотално стран свему око себе“, док је једна позната сликарка „током 25 година насликала више од сто портрета Богданова, што је необичан случај у историји уметности“. Совјетском класику Јурију Нагибину, на пример, замерао ја да на своје ликове гледа као из позиције некакве комисије која пресуђује о њиховим делима. Није волео прозу која „објективизује“ реалност, било сеоску (Шукшин) било (мало)грађанску, већ која је усмерена на лични поглед и рецепцију скривених токова појавне стварности и друштвено-историјских конструкција.

С обзиром да је раније наведено како Богданов представља значајну фигуру лењиградског андерграунда, треба поменути да припадност андерграунду у совјетском добу није обавезно подразумевала отворен опозициони положај и односу према идеологији и режиму, већ и право на лични стваралачки пут, који се не повинује задатим пројектима и пројекцијама, што свакако, поред аутора какви су П. Улитин, Ј. Харитонов или Б. Кудрјаков, важи и за Богданова.

Парафразирајући један пасаж текста, ови записи као да приказују оно што се „не може приказати на телевизији“, имајући на виду интересовање за „чудне метаморфозе које стварност доживљава у сновима“. Међутим, иако је писано о утицају надреализма и поетике апсурда (посебно Бекета) на његову литературу, он ни у једном тренутку не изобличава стварност у складу за замишљеном представом о свету и логици снова, као ни свој књижевни поступак; снови ни у једном тренутку не „гутају“ стварност, а принципи метаморфозе и јукстапозиције никада се не разобручавају и не укидају представу о видљивој стварности. То је у основи мирно, посматрачко бележење спољашње и унутрашње стварности, несклоно јаким усхићењима, ефектима, артистичком и филозофском претенциозношћу, који би требало да понуде некакву ауторитативну и довршену слику стварности. То је проза трагања и (само)ослушкивања, која не жели да буде ометена наративним или било којим другим литерарним или спознајним схематизмом.

Ово одлично илуструје пример завршног дела пасуса где се континуирано, без реза и преласка у нови ред, прелази из једног модуса стварности у други, од коментара телевизијске вести из политичког живота земље, преко описа и рефлексије виђеног призора, до „баналне“ констатације из „кухињске“ свакодневнице: „За Генералног секретара изабрали су Черњенка, саопштили су његову биографију. Сада је код главног улаза остало само жбуње. Улаз је огољен. Време је да се кува супа“. Понекад преплитање различитих искустава има и елементе преплитања различитих стварности, па и неизвесности у погледу истинске природе и идентитета стварности саме, попут варирања света снова и јаве, свакодневног „кућног“ искуства и медија, прошлости, садашњости и будућности, духовног, свакодневног и медијског искуства, па тако на једном месту, коментаришући сан, пише како се „можда то гуру (спиритуални, астрални учитељ, у овом контексту – прим В. К.) појављује у сну, а можда је зли геније из филма с видео касете“.

Писање дневника за овог аутора је „одмор“ од притиска и досаде стварности, али и од времена, али и нека врста „спасавања“, уточишта и простора смисла („спасавам се чајем и писањем“). За њега је „све у процесу“, где ни недоследност некад „није лоша“; тежи „приступачном и блиском језику“ какав је налазио код на пример Николаја Љескова („Љесков – то је поклон који подржава дух!“), а за своје дневнике између осталог каже како није очекивао да ће га одвући ка „голој фиксацији видљивог и препознатљивог“, и да се они заправо састоје „од ничега“.

Када је у питању ауторово интересовање за земљотресе и катастрофе, не ради се, како наводи Паунковић, о „поступку онеобичавања, већ о стварном дубоком интересовању за проблематику, и убеђености да ти предмети интересовања у свом јединству (а код Богданова је иначе све повезано са свим) садрже одређене важне глобалне имликације“. Богданов као „главну идеју“ свог текста наводи питање „може ли се живети са свим тим земљотресима?“, и сматра да је „немогуће да не постоји систем у свим том земљотресима и ерупцијама. Чак и ако га нема, не може да се не види веза међу стврано врућим тачкама планете. Постаће ми јасни и општи закони“.

Леона Богданова читаоци могу да пореде, поред поменутих, и са оберјутима (Хармс, Веденски), Владимиром Казаковом, Сашом Соколовом или Венедиктом Јерофејевом, али свакако је најбитнија његова сродност са Василијем Розановом и Велимиром Хлебњиковом. С Розановом га повезује фрагментарна дневнички структурирана проза која обухвата лук од описа свакодневне баналности, укључујући и физиолошке функције, до дубоких философских увида и визионарства, којом је између осталог, речима Т. Семјана, успостављен иновативни „визуелни модел прозе некласичног типа“. Са Хлебњиковом, кога често помиње у записима и чији „рођендан слави“ („Приближава се стогодошњица рођења В. Хлебњикова, и она, наравно, мора бити пропраћена великм потресима“), повезује га интересовање за откривање закона који владају космосом и скривену структуру стварности, као и за проблем времена.

Богданова заправо, попут „будућника“ Хлебњикова највише интересује будућност, не у смислу футуристичких пројекција из СФ литературе, већ као испољавање скривених људских могућности, праве природе његове свести, па у неку руку и потенција писања и уметности саме. Он пише: „имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам“, дневници су такође и „блескови мисли и још нечег“, док је његово интересовање за икону, које се провлачи током целог дела, засновано на њеној способности да иако је „све већ било“ и даље има утицај на људе, односно да је способна да живо представи прошле догађаје и учини их присутним, укидајући и преображавајући границе између три димензије времена. Занимајући се за идеје научника Н. Козирјева, који је, као Паунковић наводи у поговору нашем издању, сматрао да је „време материјално и поседује правац и енергију“, Богданов као да је веровао у могућност да човек својом стваралачком активношћу утиче на време, преобликује га, преобликујући у неку руку цео створени свет, што би могло додатно да објасни његово интересовање за „философију заједничког дела“ Николаја Фјодорова, усмереној ка свеопштем васкрсно преображају, у ком човек и човечанство имају активну улогу.

Богданов суштину свог поетичког избора назначава када пише да „ми не верујемо ништа ономе што видимо, али то је можда специфичан услов за специфичан надестетски доживљај. Можда је потребно да се документарност гради на недоречености почетној неправедности?“ Овде аутор заправо каже да инсистирање на документарном материјалу има надестетски, у неку руку мистички и духовни смисао, што потврђује његово интересовање, поред икона, и за цркве, „са њиховом непоновљивошћу“, али о конкретним присуством, где су „свакодневно и непоновљиво једно до другога“. Богданов пише да у својој уметности тежи да „за себе слика једну потпуно другачију слику света од оне која нам се приказује“, која представља „свеж доживљај нашег света“. У том смислу, своје „неслагање са већином“ тумачи као трагање за једном „новом идеологијом у свему“, али која „неће процветати, док не наступи духовно пролеће. Озарење, пут озарења, то је по свој прилици, једини начин“.

Његово готово манично бележење информација о светским катастрофама и ишчекивање „кардиналног догађаја“ тако не треба схватити као мотивисано сензационализмом, мистификаторством, квази-езотеризмом или конспирологијом, али оно неспорно поседује снажан апокалиптички набој, усмерен ка ослушкивању не толико коначног краја света, колико његовог преображаја, есхатолошког, откровењског (апокалиптичког) и васкрсног догађаја који је увек био у смисаоном средишту најбоље руске литературе. „Записи и пијењу чаја и земљотресима“ нам не нуде доктринарну или дескриптивну слику есхатолошког исхода нашег свеопштег постојања (човека, света и историје), већ нас својим готово медитативним током отварају ка ослушкивању скривених токова наше стварности и себе самих, којима нам се из будућности обраћа онај свет и она реалност која је иза и изван сваке будућности, јер је иза и изван времена. У том смислу, ово је важно и значајно дело, које ће свакако наћи и „изабрати“ своје читаоце, спремне да се упусте у „пут озарења“.

Владимир Коларић

НЕБО ПОСТАНЕ ЗЕМЉА (ДРАГАН ДЕСПОТ ЂОРЂЕВИЋ)

Драган Деспот Ђорђевић рођен је 12.02.1978.у Пожаревцу.
Објавио збирке песама: „АРП Арт“, „Одјек“, „У крају бескраја“, „Двопев“, „Човек који је згазио мрава“, „Мимикрија постојања“. Заступљен је у неколико антологија и зборника песама.
Приредио је текст за графичке новеле „Путевима испирача злата“ и „Русаље“. Иницијатор настајања и уредник три тома збирки прича „Чувари златног руна„ . Уредник је неколико десетина књига поезије и прозе. Члан је УКС од 2008. Живи у Раброву.

Из нeобјављене збирке песама Кенотаф

ЦИКЛУС ПЕСАМА О ВАТРИ

Ужегао огањ у Њему,
најео се змијоједине ил` вукоједине,
налајао га бесан пас.
На телу му сврдлотина.
Селом иде кљаст,
нагрђен,
ровашен,
тражећи две ватре
по туђем атару и вртлогу.


*

Од памтивека,
човек кад умре оде у нав.
Или само умре и поквари се. 
Како било,
ковчег му барутом прочисте,
покров му пред укоп промињу,
кучину му над хумком спаљују.
Да га очи више не виде
и да му коњ никада
над гробом не заигра.

*

С почетка света
пре него је Север Југу избио око
дошла си упаљеним луговима
и сатрвеним шумама
мени, покислом и озеблом
и народу без ватре!
Жива ватра
укресана, не дата,
пореклом у мит заоденута!

*

Ишао си на јазове, на мостове,
на гувна и буњишта, на раскршћа где живи не газе у недоба.
Тражио си је
а урекли су те.
Сада млад венеш
награисао од басми чињарица.
Твоју болест терали су
чак у Лелеј-гору
а ти си громом опаљен
стајао на Татар-гори
где пас не лаје,
овца не блеји,
где во не риче,
где петао не кукуриче.
Из прапостојбине Искона
у огњевитим облацима
и усијаним потоцима лаве
ватру нам доносиш, човече,
да угрејемо ово мало душе.


ИЗ ЦИКЛУСА БЛИЖЊИ


Мој бог, љубитељ коња

Мој бог је љубитељ коња.
Циганке су одбиле да му гледају у длан.
Ни карте му се нису отварале.
Судбину је  исписивао сам.
На рођењу,
по знамењу,
знало се да је получовек, полубог.
Били смо му свита дадиља, луда и учењака.
Јуче се венчао.
Данас се крунисао
Сутра ће постати отац племкиње из књиге Постања.
Распушта стару свиту и исплаћује је као да животи могу да се плате златницима и као да није доста што смо били део његовог живота.
Мој бог – љубитељ коња.



 Сапатници

У њеним грудима тиња ватра која греје столећима.
У њен осмех угнездило се сунце.
Кад огреје осветли океанско дно и омекша и циницима душу.
А њене очи,
при сваком погледу, породе  нову баладу
око које се окупљамо као око ватре и смејемо се а плачемо изнутра топлим сузама сапатника.


Нестварна

Твоја крила немају перје али им израсту сваке ноћи и трају до јутра.
Могла би али не летиш, ћутиш и слушаш.
У сећањима си Косовка девојка, без додира видаш ране.
Сваког јутра некоме провириш изнад кровова.
А сваке ноћи угнездиш се у невине очи и тако живиш.



Горостас

Зна свете тајне.
Ни профане му нису стране.
А још увек у колевци спава и ноге му поодавно вире.
Туђе ране ко стигме на души му се стварају. На неправду  по читав дан се мршти.
Кад крсти, по сантиметар порасте.
Кад венчава, осмехом благосиља.
По опелу са груменом земље, што у раку спушта, комад себе откида.
Исповеда и на својим леђима бреме наших грехова носи.
Бог му зато даде онолика леђа.
Отац наш, горостас!



Моју душу је појео рак

Некоме сам из ока испао
и на срцу лежао.
На ране привијан.
У чело целиван.

Моју душу је појео рак
а тело кô љуштура,
оклоп лимени,
звечи ли у празно звечи!!


Кад умре неко кога волиш 
  
Кад умре неко кога волиш небо постане земља 
а земља буде мекана ко перје.
Када умре неко кога волиш почиње да пада киша
од које киснеш изнутра.
Кад умре неко кога волиш умре бољи део тебе и живиш окрњен без смисла.

*

Упознали смо се у болници.
Видели се први и последњи пут.
Ходали  у магли
до нових светионика.
Искали смо срећу од Бога
а нашли је у забитима пакла.
Слеп човек вид ми дарива.
Никоме  сутра није обећано
али спасли смо један дан.

*

Ветрови косе
људе у предграђима
у којима деца
морају да одрасту.
Боле ме патње
за земљом Сијукса,
укроћено номадство Цигана,
неодсвирани рифови,
трзалица загубљена дубоко у празном џепу капута.
Боле ме порезана коса, отворене ране и
хладан асфалт предграђа.
Боле ме кости
од хладне земље
у којој леже
чекајући душу
да се скраси.


Ради урока

Бабица га пољубила
пре него га је мајка погледала.
Прву кошуљу
сашили су му на ћуприји
у глуво доба ноћи
од крпа кошуља девет удовица.
Другу кошуљу
од очевих старих гаћа
облачили су му седам дана
Седме ноћи
виле суђенице окупише се и записаше
На путу до цркве
кума му нађоше
Из нужде
да не оде некрштено
Ноћ га није видела
Заноћалу постељину 
над ватром истресају
Воле а пљују га
 ради урока.

*

Човек се роди
живи
и умре.
За живота припреми гробно место, покров, хаљине за укоп.
Остави једно пуно буре за даће.
Спрема дарове за укопнике још од младине девојачке спреме.
Када буде на самрти
у постељи га исповеде и причесте да му се душа лако од тела растави.
Ко да их кињи или су душа и тело у завади.
Тело трули а душа би још мало да поживи.


*

Ставили му свећу више главе јер руке неће да је држе.
Нема плача и кукњаве да се растанак не отежа.
Осветлили му пут и кандилом.
Када мушкарци буду сви до једног гологлави, а жене кике расплету и косе размрсе, отворе се прозори и прекрије огледало а сва вода у судовима, лаворима и бакрачима се проспе да отече као душа са овога света.
Тад свако своје положи рачуне.



Ђурђевдан

Баба, да је жива,
прва би из кревета устала и на капију окачила венац цвећа што је мајка увече уплела.
Сокаком би се простро мирис печења
а деца би трчала код седих глава, око ватре,  чекајући реп ил распонак што читаву ноћ на жару се пекао.
Око десет,  пре подне , ишао бих да званицом ракијом позовем госте на славски ручак.
Тад би и мајка открила да су преко ноћи нестали ситни колачи из тацни, само чоколадни и са смоквама. Тата би донео клакере, кока колу, сифон ког сам се ко од бомбе плашио и гајбу пива у којој би тражио зелену флашу.
А у село дошли би и они који ни на вашар не долазе већ само на крсну славу.
Читав дан славио се Ђурђевдан.





Драган Деспот Ђорђевић

KULA VETROVA. POTRAGA ZA PARAMETROM ZLA (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Negde na pustošnom severu Engleske, na samom početku devetnaestog veka, kule
oronulog zamka – provirujuće kroz bledozelena močvarna isparenja – isticale su u
visini svoj lebdeći savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim
temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle.
U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz
raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tumačenja jednog –
mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku:
posredstvom mreže tajnih akademija, odnosno novijih istraživača iz redova
protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedište, kao ustrajali ogranak
iste, bilo je u Francuskoj, ali zbog toga što je oko postrevolucionarne države tamo
onemogučavalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tumači ovog
svitka okupe u Engleskoj.


Ova mreža se bila plašila posledica koje bi za tadašnju evropsku svest donelo
razotkrivanje ključnog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali
bitno preusmerene) priče – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog
vanzemaljskog uma na pojedinim životinjama. Po njemu, bol – narušenje atlantskog
raja – beše jedini način da predstava o postojanju viših sfera uđe u umove stvorenja
niže prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najviša
namera usadila u prvobitnu zajednicu klicu izvesnog zla.
Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– nađen u Bahariji, i to zajedno sa svojom
grčkom i latinskom verzijom, koje su se na određenim mestima činile autentičnijima
od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli gotiski zamak
obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja.
Među pozvanima je bio i jedan filozof-alhemičar, po imenu Albert, koji je stanovao
u istom kraju. Njemu je – još pre sedam godina – na posebnu vrstu školovanja
predata jedna darovita devojčica, s jugozapadnog priobalja Kornvala. Njeni roditelji –
koji su poticali iz starih građanskih porodica – umrli su od afričkog virusa, dok je ona
još bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala
drugih pogodnih staratelja, te je sa deset ipo godina napustila rodnu kuću. Upravo
kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom
susedstvu.


Bilo je potrebno preći samo dva brega da bi se stiglo do oštre strmine na kojoj je
počivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemičarevu kuću, bio okrenut na suprotnu,
negostoljubiviju, severoistočnu stranu. Devojčica Eleonora je i ranije, tokom dugih
šetnji sa svojom tetkom Telmom, svraćala do napuštenog zamka; ulazile su kroz
razrušena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tome sklapale priče o tome ko tu sve
noću gostuje! A zamak je bio ugnut, budući smešten na valovitom tlu, odnosno na
klizištu prekrivenom tresetom. Bio je njime zanošen k raznim stranama, što je uticalo
na to da središnji prostor – salon za okupljanje diskutanata – bude (poput uklete lađe)
neobično asimetričan; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljajući: –
kao ruža vrtložnih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek višesmernih šiljaka.
Kao sušta suprotnost tome, Albertova kuća beše blaženo ukotvljena – u prostranoj
udolini nicanja mnogo većeg i stamenijeg drveća! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je
kroz središte njihove kuće, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odžaci –
odgurnuti na obode krova – štrčali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela
usijanja s mnogih bočnih ognjišta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova
lučnih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogućavala lak spust
s krovova mnogim lakomo uspetim mačkama. U maloj kući otkucavalo je mnoštvo
klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme
Albertove kuće, unutrašnjost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumično
popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta, ali
posebno iz Škotske i Irske.


Pažnju pridošlih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko
probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg
vremena – koje obrađuju tamna mesta i skrivene uglove opšte-prihvaćenih istina.
Stoga, primljeno gradivo nije iz Eleonore teklo u povezanim rečenicama, nego se u
zgusnutim nemuštim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladištilo u arhivu
njenog uma; odatle je čekalo na čas svog sazrenja.
Eleonora je još kao dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; osećala je u
utvrđenim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi
zadato težište tumačenja, te s njega odapinjala strelu čežnje k obali drugog shvatanja.
Albert je i sam učio posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi
ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od društvenog života, uz povremena kratka
edukativna putovanja do Londona, a tetka Telma – koja je bila vrlo elokventna u
prepričavanju velegradskih doživljaja – bila joj je jedina preostala veza sa tim davno
ostavljenim svetom. Jedna stara gospođa iz susedstva podučavala ju je francuskom
jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je išla samo da bi slušala
orgulje, nikad na propoved.
Tokom proleća i leta Eleonora je dobro podnosila samoću, odnosno odsustvo svojih
vršnjaka. Ali u poznu jesen često je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko
prozoru, kraj koga se njihala mrka grana stoletne jelke i na njoj mlada šišarka boje i
oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistovećena s njome – sticala utisak da samu
sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljašnje perspektive! Njeno oko (nadsvođeno
zmijorepom obrvom i uz to još nadovezujućim šiljkom uha) kao da je – ogledanjem u
prozorskom staklu – izgubilo treću dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja
okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova kuća samu sebe
otuđeno posmatra.


I zaista – nije bilo jasno šta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo
prevojito, baš kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanoseće kosine obližnjeg zamka;
posebno njegovu središnju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema
spoljašnjim predelima, njegovo najunutrašnjije Lice! Upravo kao i to lice, Eleonora je
imala naglašen ispitivački otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava
Artemis: razborita sred naivnosti, nesalomljiva sred osetljivosti. Kao i u boginje lova:
udovi su joj bili vretenasti, grabeći u širokim lukovima daljne nepoznavane predele –
kroz koje je bez daha protrčavala! Bezmerno setne oči, prevučene sivoplavičastom
maglinom, postajale su joj vrcave – čim bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog
predela.
A taj poseban četinarski nektar u očima, što se pun tonova i zimski rascvalih
izdanaka krunio iskrama, Eleonora je (već razređen) dobila od svoje bake po majci,
koju nikad nije upoznala – od bake koju su svojevremeno nazivali ženom-mačkom i
ženom-pticom; zato jer je – sklupčana u svojoj zelenim zastorima zamračenoj kući –
krilato vaskrsavala s dahom proleća. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran
ljudski lik (jer ju je zaista čuvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je
oštar kukasti nos i krupne oči pune oplemenjene starine – čiji je fokus sjaja često
lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu
tome beše izvesno istovremeno zaštičujuće i opterećujuće nasleđe predaka: šifarski
uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zaveštanje obeju strana, mladoj Eleonori.
Međutim, tom njenom starom – zaštičenom – životu bližio se kraj.


– Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata –
rekao je ostareli Albert. – Najpre samo da sluša; a kasnije bih pokušao da im je
predstavim.
– Ali ona ne zna da se ponaša u visokom društvu – odvrati Telma. – Čas je nestašna
i luckasta, čas tiha i zamišljena.
– Eleonora – obrati joj se Telma – moraš se ponašati ujednačenije. Ljudi nisu
naviknuti na takve suprotnosti.
– I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo
nema ni jedne devojke.
– Zaista je neobično to da je nema – odvrati Eleonora. – Zar se cela njihova rasprava
ne vrti oko Sofije?
Mlada Eleonora – usled svog povlašćeno samosvojnog života – nije još stigla da
upozna sve licemernosti patrijarhata.
Počela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lovačko odelo i
riđezlatne slapove kose podgurala pod kapu ukrašenu nojevim perom. Ustanovila je
da može da prođe kao dečak. – Ali to je samo privremeno prerušavanje – naglasi ona.
– Činim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet.
Prvi Eleonorin utisak o okupljenom društvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je
sledeći:
Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka
skupina: upućeni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu ohlađene lave – slave
povratak izgnane; debata u čast one čiji je fitilj nekadašnjice – čuvan u dubini
ostrvske pećine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto.
*


Eleonora je zahvaljujući uzdržanom ponašanju i bezazlenom detinjem izgledu
prošla kao neopažena pratnja svog učitelja – slušajući narednih pola godine debate u
ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo rešenje, iznenada je
progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogućnosti izgradnje drugačije
poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausađenoj klici
zla – koja je istorijski razvojna. Ono što je u višim sferama zapečaćen izraz jedne
najplemenitije namere, u nižim se očitava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao
proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog.
Njen komentar – prihvaćen uz kratko čestitanje Albertu kao njenom podučivaću –
podstakao je produžavanje diskusije u sledećem pravcu: izvesna topografija zla,
utisnuta na planetu Zemlju tako da odgovara višim zvezdanim rasadima – prošlim
kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako
ne, jedno šire-smisleno zlo ostaće naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje
mesta njegove koncentracije – za jednu određenu epohu – donelo bi čovečanstvu više
štete nego koristi; umnožile bi se njegove snage, te bi to bilo isto što i otvaranje
Pandorine kutije.


Albert je zatim okupljenima izneo sledeću hipotezu:
Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet
razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja
zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja
prošla kroz presek paralelnih svetova.
Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio
otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne
promene.
“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo
premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz
dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.
A zatim je još priložio reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti:
Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još neispoljenog zla, ili mapa
patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svitak plamenog jezička njene volje,
koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u
prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je
njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog
supstrata do tačke samoupotpunjenja! Jer taj prostor bezdane mogućnosti se sobom
probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-
haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-
beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu)
jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.


Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom
pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno)
primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u
svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih),
čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički
ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom
kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.
Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim
merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes.
A zatim je uništio mapu zla, svitak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne
oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite
(jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).
Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski
samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama
Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo
staro-eonske (za Daimona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena
(neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!
Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen
izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem)
odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde
ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu,
ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a
što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.
Shodno rečenome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja –
imao je svog zlog blizanca: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno
određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo
pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio nađen. Međutim, ubrzo se u zamku
pojavio jedan indijski ekspert – ušavši na skup lica skritog ispod kapuljače – koji je
tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene
astrološke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za
ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlučiti od sila
dobra.


Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvali su – na ovom kosmopolitskom skupu –
opštu pometnju. Nakon dugih razmatranja autentičnosti dokumenta (koji je prepis
davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) došlo je do podele među znanstvenicima:
jedni su smatrali da je spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i
staroindijske mape zla) doneti traženo rešenje; drugi, pak, da neće – jer je unakrsno
pretumačivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (praktički
neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mišljenje je preovladalo, bivajući prihvaćeno i od
samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje držao stava o korisnosti svoga donesenog zapisa –
jer ovaj, ako i ne donosi rešenje zagonetke zla, ipak omogućava kontrolu nad
elementima istog u ovom svetu.
Albertov prethodno izneti argument, koji je išao direktno protiv Indusovog stava,
bio je taj da bi ljudska duša – pod takvom kontrolom – izgubila moć alhemijskog
preobražaja, i sposobnost za samovođstvo. A i pitanje je ko bi vršio tu kontrolu.
U svakom slučaju, moralo se opredeliti između ova dva uzajamno poništavajuća
skripta – potekla iz sasvim različitih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj
staroegipatski (možda: pitagorejski), on bi – da bi izašao iz svog privatno slikovnog
koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za
središnji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je došlo do stvaranja ljudske
vrste? I pitanje je šta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poništeno
središte da nečim nadomestiti. Na kraju se došlo do zaključka da je najbolje ostaviti
ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih
okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se širi, jer bi ga
neupućeni samo iskrivili.


Eleonori je u tom trenutku sinula ideja da bi žrtvovanjem središnje informacije
staroegipatskog teksta mogao da se otkoči patent njegovog autotumačenja: – njegov
živ, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku)
postao punosmisleniji od samih činjenica iz prošlosti. Dogodio bi se prevrat u samom
biću prateksta, i on bi tad pružio utočište svom novom tumaču – omogućio bi
isprepletan suživot s njime! Umesto da opisuje jedan spoljašnji događaj, pratekst
nastavlja liniju autopoetike – produžavajući dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne
ispovrne iz svog središta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu!
Na taj način bi se dogodio obrnut paralelizam između staroegipatskog i
staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pritom ne
bi bilo moguće i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi
više ne bi predstavljao pretnju već samo negativni podsticaj prvom: – okidač promene
koja se već jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu.
Eleonora je ove svoje misli oprezno saopštila Albertu, i on ih je najpre izneo u
svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Eleonorinim perom uobličen –
rezultat: malu ali suvislu pripovest o načinu otelovljenja klase izvangalaktičkih
duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao
jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobražaja smrtne materije; ujedno: zametak
pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pračoveka – koji je težio da izrazi
sopstveni bol i strah i preobrazi ih u moć shvatanja; to jest, da prevede gutalački
princip zemnog opstanka u lebdeći princip androginije Crnosunčanog Uma – koji
provlači kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pračovek je istovremeno živeo i u zajedništvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljujući simetriji između dva kosmosa
– koja je, opet, stvorila simpatetičke titraje: muziku daljnih sfera.


Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to urađeno po ideji male Eleonore. Sve su
oči bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da će propasti kroz zemlju, ali poneta
bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevaziđe tremu i toliko se raspriča u
daljim objašnjenjima da se u to više nije moglo posumnjati. Dobila je povlašćen, ali
ne i izjednačen status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifičnim
ali ne i u opšte prihvaćenim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na
ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na poleđinu ili razlagala na proste
sastojke – te na taj način svako svoje znanje podizala iz nulte tačke!
– Još nam ostaje na zadatak da prečitamo mapu zla – da bi naša osnovna priča
dobila šire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” središnji kod pokazao moć na
konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu
odobrenje – reče okupljenima Albert.
Međutim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaže prepis mape zla –
iznenada je promenio mišljenje. Nakon što je pročitao Eleonorinu malu pripovest,
shvatio je patent autotumačenja staroegipatskog teksta – zahvaljujući kome je ova i
nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako
naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke zaštitio rasklopljenu mapu i
polusagnute glave dobacio Eleonori: – To nije za žene!
– Nećete ni vi dobiti vršnu nit moje priče niti njen patent, a vaša mapa zla bez njih
ne vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno činjeničko stanje, meru kolektivne
patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i
poslednju svrhu tog zla! – odvrati Eleonora sevnuvši očima, i spretno povuče svoj
svezak s okruglog stola.


Pobunili su se odmah i ostali, pozivajući ga na prethodni ugovor.
– Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedištem u Francuskoj, koje mi je i uputilo
poziv. Vama ne dugujem ništa, svoj prepis ću poslati direktno u Francusku! –
odvrati pritajeni Indus bez ikakvog imena, spreman da napusti salon.
– Prokleti uljezu, ko zna šta kriješ! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li
je original ikada postojao! – čuo se protest iz publike.
Zatim su, tako revoltirani, stali da nagađaju šta je uzrok tako nagloj promeni
njegovog stava: da li je – nakon primene Eleonorine formule tumačenja na njegovu
mapu – video u njoj nešto što mu lično ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu
upisanu veću dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao?
– Ali zašto ga to tako brine ako većina ljudi ima mrlju u vlastitoj duševnoj supstanci
– to jest, ako je većina a ne manjina zla? – upita Eleonora. – Važan je samo
krajnji rezultat čovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo počinjeno zlo!
– To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – što to i takvo saznanje dovodi u
pitanje njegov monaški položaj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio već samim
rođenjem nametnut; i koga on – kao jednu nasleđenu ali neizabranu ulogu – dalje
nameće podređenima.
– Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopušta mogućnost uspona nakon
pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogućnosti ikakvog
pomaka. Ako ne bude smeo da uništi svoju mapu, on će je preinačiti – napraviće
falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i što pre obavestiti
Sedište u Francuskoj.
– A na koji način se njegova mapa može preinačiti a da i dalje bude suvisla i
punosmislena? – postavilo se pitanje iz publike.
Odgovor je bio sledeći:
Ako bi se tačke ovozemaljskog zla – što odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada –
pretvorile u beline unutar teksta svitka, došlo bi do takvog njegovog sažimanja da bi
popis duša /vršen po vremenu i mestu rođenja/ postao onakvim kakav bi se vršio po
vremenu i mestu smrti! Takvo skraćivanje strele vremena – nastalo usled gašenja
zenice njenog repa, što sažima treptaje jednog dvosmerno-usukobljenog, upadnog
vremena – dovodi do njenog obrušavanja nazad u prastanje: močvaru prekomerja
vlastitih značenja; vrtlog energije što paralizuje i usisava sve podložne prolaznike.
Dakle: njeno propadanje do u čeljust one zveri što izokreće hijerarhiju svih stvorenja
i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-biće.
Drugačije rečeno: brisanjem tačaka zla sa lica Zemlje, brišu se i udaljene zvezdane
konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju Njen podzemni preporod.
Prigušuje se, pritom, iskričav dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava –
oslobađa primalnog grča: kroz oslobađanje iz dubine kuglastih munji, što se hukom
obrušavaju niz kupaste visove polova!
– Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u našoj engleskoj
pustari usisavajuća mesta – reče Eleonora. – Pretpostavljam da je potrebno imati
njihovu mapu, jer većina ljudi ne može da ih oseti niti je upućena na to kako da ih
prepozna. Ili je možda upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku
od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama!
– U svakom slučaju – izveo se opšti zaključak – tako preinačenu geopsihičku mapu
ovaj Indus neće smeti da pošalje nazad u rodnu Indiju, nego će je ostaviti u
Evropi: jer ona proizvodi zlokobne efekte. Izaziva lakomost u ljudima, jer im (–
prividno razrešenom zbrkom između zagrobnih vremena –) pripisuje položaj koji
im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno
obrušavala u ponor.
– Nažalost, naš pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upućen u stvar da bismo
mogli odmah da osujetimo dotičnog Indusa – reče presedan skupa, filozof i
kriptograf, Osvald. – Zato patent naše gospođice Eleonore – iako nedovoljno
oproban na konkretnim primerima i bez produžne linije svog vlastitog putokaza –
treba što pre poslati u Sedište.
– Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske
vrste – tj. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Eleonorinom
formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator: ona predstavlja
simbolističku kvintesenciju, koja mora još dugo da čeka da bi postala snošljiva u
svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja može da proklija tek u
drugom vremenu i na drugačijem podneblju. Ako ona i nije zamena za tražene
podatke, vrednija je – u svakom slučaju – od onog što u rukama ima Indus.
Neodređen strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloniše ovoj neprilično
apstraktnoj odluci Osvalda, s tim što je za kurira Eleonorinog novoiznetog patenta-i-
rešenja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je
i inače saobračala između Engleske i Francuske.
Iako svedok mnogih neobičnih stvari koje su se događale u životima Alberta i
Eleonore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvršitelj
ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane
neprijatelja – čitati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja.
Ostalo je, međutim, pitanje kako će se Sedište u Francuskoj (koje, izmaknuto iz
Bermingena u pustošnu zabit Obraka, nevidljivo drži konce mreže tajnih akademija)
pomiriti sa nepotpunim rešenjem prokrijumčarenog svitka, koje je u potpunosti
izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pritom nadomeštalo na zaobilazan
način: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vršio odabir ključnog
(potresnog) među njima – omogućavajući prenos tog jezgra u savremeniji kontekst.
Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadržan u Engleskoj, za slučaj da rad
na njemu mora da se nastavi.
(Nastavlja se)

Citati:
1) Herman Broh: Vergilijeva smrt
2) Rilke: Protiv-strofe
3) Sen-Džon Pers: Morekazi

4) Rembo: Kretanje
5) Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena
6) Herman Broh: Vergilijeva smrt
7) Gete: Faust – drugi deo
8) Novalis: Himne Noći
9) Robert Grejvz: Bela Boginja – istorijska gramatika pesničkog mita
10) Rilke: Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta
11) Malarme: neimenovana pesma
12) Sen-Džon Pers: Pohvale
13) Edgar Po: Al Araf
14) Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost
15) Bodler: Cveće zla
16) Herman Broh: Vergilijeva smrt
17) Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge verzije
18) Klodel: Ode

Katarina Ristić Aglaja

Napomena autora:
Citati pesama i proznih tekstova Eleonorinih nesavremenika, koji su se kao kakvom
greškom našli u ovoj noveli, predstavljaju upliv budućeg vremena u prošlu egzistenciju,
iz perspektive pripovedačkog lica.

НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ (ПРЕДРАГ ПЕЂА ТОДОРОВИЋ)

Предраг Пеђа Тодоровић је дипломирао на одсеку за сликарство у класи професора Славољуба Чворовића 1991. године. Магистрирао је на одсеку за зидно сликарство – мозаик 1944. године. Завршио је курс из конзервације керамике Центра за конзервацију „Дијана“ при Народном музеју у Београду 1997. године.
Члан је УЛУСА од 1993. године и има статус самосталног уметника. Дела му се налазе у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и у иностранству, између осталог у Народном музеју у Београду, у Народном музеју у Пожаревцу, у Народном музеју у Тополи, у галерији Saint Julian у Sliemi-Malta, у приватним колекцијама у Бечу, Мадриду, Барселони, Милану, Риму, Ла Валети, Минхену, Паризу, Санкт Петерсбургу, Сиднеју и тд.

НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ

Часовник откуцава, танана нит ближи се крају, за неколико дана призор ће угнездити тајну.

Недостаје Минотаур. Није се тек тако распомамио, осећам његов дах. Тражим да спазим вршак његовог рога. Узалуд, светло је распршило његову сенку. Али он је сакриван у неком кутку и вреба оне који су пијани од утисака, да их одвуче путем паукове мреже да би из њих исисао импресију. Да, ипак, у овом граду је присутно одвајкада његово обличје у виду Бастиље, гиљотина које су биле жедне крви тако да је и последња исповест једног обезглављеног краља постала неизбрисива мрља која је постала црна флека. Владавина безумља постала је Пировање тамних демона. Изидино завештање, лоше протумачено и изврнуто постало је погубно за ток. Наполеоново време још више се приближава мумији. Доба Франкенштајна је на помолу, према њему је лице Квазимода само невешто исцртана истина.

Предраг Пеђа Тодоровић

Изненадни пљусак спира огромно плаветнило. Усковитланост облака подсећа на позоришне завесе испод којих се одиграва МИТОЛОГИЈА . Трећи чин времена. Стално присуствује позоришна атмосфера, мењају се улоге и сцена у мијазми провиђења. Васкрсавају у моменту док кишне капи спирају окно, слике Мориса Утрила и нашега Пеђе Милосављевића који је један од ретких који је сачувао кишни лик овога вилајета. А онда када плаво небо прогледа сунчаним оком, одједном све затрепери као дивизионистички потез на сликама импресиониста. Писароово виђење дарује прави дамар светлосних искри које дефинитивно усваја Сера својим поинтилизмом. Све је у бојеној тачки облик сведен на своју суштину, постаје знак обавијен игром колорита. Имао сам прилике да се уживо упознам са местом који је нуклеус оваквог тријумфа светла. Готичка катедрала Сан Шапел ушушкана у свој ванвековни мир постаје место за иницијацију Светла. Када ступите у горњи део тада ћете осетити да сте постали бојени сегмент, проламањем светла кроз витраже. Цео простор звони бојом и слави свеприсуство Божије манифестације. БОГ ЈЕ СВЕТЛО! СВЕТЛО ЈЕ ЗВОН ВЕЧНОСТИ! Импресионисти су то спознали славећи обичне тренутке, они су прославили свеприсуство Божанске промисли. Импресионизам је одраз Готичког окносјаја – ВИТРАЈА. Доривалу је можда управо ово место открило својим физичким дејством наук који је применио у својој теорији боја. Управо то штиво отвара вратнице импресионистичком поимању слике. Све пре тога је пуно битумена и музејске патине.

Предраг Пеђа Тодоровић

Станите, али ово је део неког заосталог мишљења које је као и сама констатација део преживелих историчара уметности. Уосталом о каквој музејској патини говорити у граду светлости. У граду где побеђује дисање пуним плућима, где се изнад свега цени слобода. У граду који је јадан од првих који се узјогунио и променио, у датом тренутку свој изглед. Тако да је од средњовековног добио свој данашњи изглед, осмехујући се и поздрављајући небо, широким булеварима, дишући мноштвом паркова, а зеленилом је обавио многа своја сећања. За разлику од неких који су се трудили да затрпавају, плашећи се ископаног, он је и то нађено поставио по парковима, а тамо где није могао он је пустио машти на вољу. Запитаћете се да ли сам заборавио импресионисте и зато сада упадам у дигресију? Не, само покушавам да нађем једног пријатеља кога сам препознао пре неколико година, тј. 1988. године. Па заиста није случајно што је то било у прошлом веку. Вероватно сте радознали али не бих вам га одмах откривао. Дозволите ми да тај мој пријатељ буде тајновит. Његово присуство је јако важно у мом даљем путешествију. А управо због тога што он држи кључеве раскршћа. Као нека врста Хермеса или Херме или ти нашки речено крајпуташа. Веома је кључан моменат када сам га упознао. Не бих га ни приметио да нисам открио заједничку пасију према миту. У граду где је стално присутна сен Минотаура, то није необично. Па добро, ево нека тајанственом пријатељу буде дата улога Тезеја. Па онда и нека сада његово право име буде и даље скривено овим чувеним грчким јунаком.

Предраг Пеђа Тодоровић

Зашто желим да тај лик остане под велом? Има разлога за то јер је и он имао велики број пријатеља како у његовој садашњости тако и у прошлости.

У граду где све ври од симбола и многоструких значења, где се тренутак у часу расплине и где се пројављује оно невидимо, ванвековно, родио се управо наш јунак, Тезеј. Шта оно рекоше за музејску патину и за таква слична нагваждања. Нека они оставе прашину да се мирно таложи и прекрива оне некадање боје и потезе. Они који виде испод скраме, који смотре, приметиће да су све поштапалице измислили они који гледају са свог матерјалистичког становишта. Тако, по њима, импресионисти напуштају свој атеље и одлазе у пленер, где се инспиришу стварним. И то се већ као нека мантра понавља већ два века и постаје на почетку 21. века правило. Управо наш Тезеј све то побија, ломи и захваљујући њему та овештала мантра губи трку. Његово остварење потпуно открива један другачији ток. СТАЛНО ПРИСУСТВО ДУХА ЈЕ СЛОБОДА КОЈА РУШИ СВЕ ЗАБРАНЕ. ПРАВА СЛОБОДА СМЕШТЕНА ЈЕ УНУТАР МЕРЕ БИТИ, КОЈА ЈЕ УПОРИШНА ТАЧКА ВЕЛИКОГ ТВОРЦА. ТАКО ЈЕ И САМО ОСТВАРЕЊЕ ПУТ КА ЊЕМУ. У ТОЈ НАИЗМЕНИЧНОЈ КРУЖНИЦИ ЈЕ ЗАОКРУЖЕНО ПОЧЕЛО СВИХ СТВАРИ. ОНИ КОЈИ СУ СПРЕМНИ ЗА КРУГОГЛЕД МОГУ СПОЗНАТИ ТИМ ПУТЕМ СВОЈ ЦЕНТАР. ОНИ МОГУ ОСТВАРИТИ КРЕАЦИЈУ, ЈЕР ЈЕ ОНА ПОНОРНИЦА КОЈА ЈЕ ПРОМИСАО НЕБЕСКОГ ТОКА. ИЗВОР ЈЕ ПИТКА ВОДА –ЧИСТА МИСАО, ЧЕДО ПРОМИСЛИ КРУЖЕЊА УСТОЖЕРЕНОГ ЦЕНТРА. То ми је шапнуо у једном трену Тезеј.

Предраг Пеђа Тодоровић

А сада вратимо се Минотауру, после овога нисам више толико убеђен у његово присуство, можда он и није он, можда је ипак Успавана лепотица, или нека уснита тајна коју је Ђоконда похранила внутрини? А да није и сама Ђоконда двојница Аријадне? To су нека од питања које сам поставио Тезеју. Он ме је дубоко посматрао и ја сам у трену препознао да је оно што могу да откријем митологија и бајка које скупа играју менует или кан-кан или …

Нарочито је овај контраст присутан у тренуцима просветљења када се отклапа небо и нештедимице дарује земљи исијавање. Као да се стапа са њом. А када проспе прегршт светлосних стрела, лепотица се буди из своје омамљености, слично представи СВ. ТЕРЕЗЕ – Скулптури Бернинијевој. Ипак бих се одлучио да је представим у улози успаване Лепотице која се устоличила у бајци Шарла Пероа. А и стварно постоји и плута у својој лађи Отел де Вил – иначе градској већници. Њу чува армија витезова који стреме у висине. Када она оживи, они крстаре заједно са њом. Њен љубљени Хипнос нежно је привија у своје наручје, а у намрешканим облацима у часу можете угледати његов лик. И тако јој испуњава ружу сновима. А ноћу долази Селена, успавана красотица постаје Ендимион. Тако се улоге стално мењају, од часа када је створено ово здање. Обистињене бајка и мит у грађевини, постају опомена овом времену који признаје виртуални свет екрана свакодневне уобразиље. Али ово место памти и много горе призоре које је вео историје покрио. Памти вешала на којима су страдали многи који су били уз Ројалисте.

Предраг Пеђа Тодоровић

Можда су то сенке које присуство Минотаура ипак оставља. Његов крвави данак, попут плашта клизи преко тог дела историје. Својим кужним задахом испуњава те делове историје, тек толико да поремети ону раскошну слику, која тако постаје уморна уобразиља. Попут огромног паука који је сплео мрежу да би премрежио светлост Париза, понављајући сан једног лудака, који је био пророчански. Толико о сомнабулној прикази, коју потцртава силуета рогатог мутанта.

Посматран оком Икара овај град се попут рибе башкари и праћака. Да ли он из те перспективе може да запази провиђења и мијазме усред дана? Да ли може да примети метафизику овог града? Да спозна и поред буке ехо хармоније свера. Одатле види да је овај град Плутон, дете Деметре, који је на властитом длану распоредио објекте, зграде, паркове, а његовим жилама пулсира Сена. А да ли из тих небеских дубина може да спази и заточеника лавиринта? Или ,можда захваљујући тој дистанци запажа да овај биколики изрод, грли лепотицу и са њом игра, по не знам који пут – “Последњи танго у Паризу”.

Препустићу се сада лудој доколици, посматрајући лет Икара. А то ћу учинити на месту које се зове Монмартр, са тачке где пулсира Свето Срце.

А о мом тајанственом пријатељу исприповедаћу касније.

Предраг Пеђа Тодоровић

SMRT TRAVE, ISPRED VRATA, PRIČA O FOTELJI (TRI PRIČE ĐORĐA MILOVIĆA)

Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi ,pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni.
Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u ,do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:

“Ono što tražim“ (SKC ,Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“ ,(Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“(Komiko, 2014). Prošle godine je,za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album“ Crvena konjica“ ,prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.

ISPRED VRATA

Sve(t) se događa ispred vrata.

Na pragu. Gde drugde?

Tamo gde nema vrata ni onog ko bi mogao da ih otvori, nema ni takozvanog života. I kao da nema šta drugo da se misli i radi, osim da se spava i možda sanja ispred ulaza u drugi svet. Jedino što takozvanom životu daje kakav – takav takozvani smisao. Dugo traženi takozvani smisao. Postojanja. Onaj koji spoznajemo vlastitim traganjem za njim, dakako. Kao da ima šta da se traži, dakako. I zašto. Naročito zašto. Možda oslobođenje od takozvanog života?

Ali za njega, strah je i danas jači od njegove neopozive odluke da najzad posegne za kvakom na vratima i potraži klju

, tu negde u džepu svoje krajnje svesne odluke. Koja je ipak, sve u svemu, samo posledica njegovog preosetljivog srca (kažu oni koji se izdaju za malobrojne poznavaoce njegovog srca). Iako je takozvani život i danas prilično prazan, to jest ispražnjen od svakog smisla, ili onoga što mu daje takozvani smisao, on još uvek okleva. Traži magloviti ako ne kristalno jasan argument da je ovde ispred vrata iz krajnje opravdanog razloga i da upravo ovakva situacija kazuje nedvosmisleno da takozvani život ima izvesnog takozvanog smisla.

Kaži mi, kaži mi, molim te, o, ti veliki sveznajući a ipak nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde u ovom skoro zaleđenom položaju, u ovom takozvanom svetu zatrovanom otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim osvešćenim i još neosvešćenim oblicima. Kaži mi, molim te…?!

Ali Bog je, činilo mu se, mudro ćutao. Ili se, možda, i dalje nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive udaljenosti koliko i prisustva. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Takvog još nije sreo. I kao da samo on, ovde sklupčan ispred tajanstvenih vrata, sebi još postavlja takva pitanja. Nepopularna, van trenda, van opšteusvojenih modela postojanja i pitanja koje takvi modeli sugerišu. Samo on? Znao je, naravno, da ima još mnogo odbačenih koji su sticajem takvih ili nekih sličnih okolnosti prinuđeni da sebi i drugima postavljaju takva i slična mučna pitanja. Ima ih, moguće, i danas, bilo ih je i biće mnogo sličnih njemu… Ali to saznanje ga nikada nije mnogo tešilo. Dobro, možda ga je ipak malčice tešilo. Ali ne toliko da bi sebi prestao da i dalje postavlja takva pitanja. Kakva? Teška. Filozofska.Pitanja Smisla. I to onog krajnjeg. I da provodi svo vreme ispred vrata i traži, grozničavo traži po džepovima svoje raspolućene nutrine, ključ, prastari ključ koji otvara poslednja vrata. Ili možda prva? Ona koja ljudi neprecizno zovu Ništa, ali iz kojeg je, zaboravljaju, nastalo Sve. Zna on to odavno, tu u tom položaju fetalnom, dok u stvari i danas prolazi, prolazi među svojim takozvanim savremenicima, prolazi a onda se iznenada probudi zaprepašćen saznanjem da ga niko među njima nije primetio i čak, eventualno, dodirnuo, i tim jednostavnim gestom najzad konstatovao njegovo postojanje među ostalim postojanjima. To bi bilo nešto novo i za njega zaista preporađajuće iskustvo, i konačni dokaz da on ipak jeste stvaran i time prolazan među aktuelnim prolaznicima. Ne više odvojen.

Taj život – san proganja ga već odavno, čitav takozvani život. Naročito od kada se preselio u ovaj grad, u stvari malo veću palanku od one iz koje je pobegao u potrazi za novim početkom, dugo traženim, željenim, punim radosti, razumevanja i smeha iz usta rumenih i zavodljivih, ženskih naravno.

Kaži mi, kaži mi, o ti Besmrtni Sveznajući a ipak Nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde, danas u skoro nevidljivom stanju, u ovom gradu zatrovanim beskrajnim otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim konstatovanim i još nekonstatovanim nijansama. Šta ja radim ovde, i da li sam nekome uistinu potreban?!

Ali Bog je, činilo mu, se i dalje ćutao. Ili se samo nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive sveprisutne udaljenosti. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Zar samo on još postavlja takva, van ustanovljenog trenda, pitanja? On koji živi tu među svojim takozvanim savremenicima, prolazi ulicama takozvanog života, prolazi i danas, ali se iznenada budi sa krajnje uznemirujućim saznanjem da ga niko od njegovih takozvanih savremenika ne primećuje. Iako je od kada zna za sebe žarko želeo da ga neko među njima primeti i možda čak i dodirne, i potvrdi mu tim jednostavnim gestom njegovo ne samo telesno postojanje.To bi bez sumnje bilo nešto najlepše što mu se u njegovom dotadašnjem takozvanom životu dogodilo. Bio bi to za njega najzad konačni dokaz da on jeste stvaran i konačno neusamljen to jest odvojen. Ne više mrtav.

Taj život – san doveo ga je u potrazi za preporodom u mnogo širu palanku od one u koju je, voljom beskrajnih uzroka i isto takvih posledica, bio uguran do guše tolike godine satrven strahom od konačne odluke da se liši takozvanog života koji nije izabrao.

Tu u novom okrilju punog novih mada bučnih obećanja ulice konačno će moći da posti i tako, voljom svemoćnog i nesaznatljivog, konačno porodi sebe drugog, odavno traženog.

Sećao se, svitao je novi dan u sobi za podstanare punoj knjiga i snova… U blizini je bio studentski dom i mnoge lepuškaste studentice prolazile su pored, ispred, njegovih vrata.. .koja nisu bila njegova onoliko koliko vrata univerzalna, prepuna pitanja i iskušenja za njega koji je pokušavao da se ponovo rodi, tu ispred vrata za sebe, iza vrata za sve druge.

Ali zar tako nerođen, u strahu od novog rođenja, da živim, da nastavim da vodim takozvani život iza ovih svima vidljivih vrata, ali nevidljivog sveta koji sanja da živi ispred tih i takvih(drvenih i škripavih) vrata? Moji me snovi skrivaju, to znam. Snovi o slobodi. Stvaralaštva, dakako. Zato ću danas definitivno skupiti snage i otvoriti ova stara vrata, i… više neću biti stranac, stranac mađu strancima. Samo još ovu sliku da dovršim, ovaj prizor, koji poznavaoci stripa zovu namerno neprecizno kadar, a posle bolje da me nema. Ili da konačno odlučim da postanem neko drugi. Ako ne u ovom svetu, onda u nekom drugom. Zašto se i dalje gurati u autobusu u kojem ionako nema dovoljno mesta za sve?

Đorđe Milović

Leta Gospodnjeg, 2020.

SMRT TRAVE

Nekada davno postojali su čovek i žena… Ne. Nekada davno, u vreme kada nije bilo poimanja vremena, kada je znao da jeste biće božje i kada je bio i muško i žensko u jednom telu, kada je bio jedno sa celinom, svetom, univerzumom, sve živelo je kroz njega i u njemu. Nije osećao potrebu za bilo čim izvan njega, pogotovo ne takozvanu seksualnu potrebu i potrebu takozvanu prirodnu za produženjem vrste. Nije mogao da gazi po travi u onoj meri koja je podrazumevala njeno nestajanje, njenu smrt. On je bio jedno sa travom, šumom, životinjom, zvezdama…

Samo pod uslovom da postoje pogodne reči za ono što Jeste izvan vremena, On,takav, bio je doslovno stanovnik planete ,i tog dela svemira. Sličan onom koga danas zovemo Bogom, Savršenim…Iako nije imao potrebe za bilo čim izvan sebe, nekim i danas još nedorečenim, neiskazanim volšebnim putem, možda zavođenja Senke, oličenja Noći, postao je dvoje. Sa bolnim sećanjem na svoju prvobitnu prirodu.

Sličan meni, nama retkima, preostalim. Onima koji se još sećaju svoje podvojenosti koja se još seća svoje prvobitne prirode. Svoje moći slične Tvorcu. Moći koja u ovom i ovakvom svetu smeta. Smeta poput suvišnog organa, suvišne osobine, poput visine ili težine ili inteligencije…ili Sećanja.

Dana sudnjeg, Noć je došla iz samo njoj znanog razloga da skrije Očiglednost Svetlosti. Očiglednost Samodovoljnosti Celine i Potpunosti. Savršenstva golotinje Jednostavnosti, i Biće Božje počelo je, svemirom uslovljeno, da traži sebe sama u prvom drugom koji mu se učinio sličnim njemu samom. A bila je to,verovatno, životinja nalik majmunu.

Noć je arhetipski simbol maske, možda zla i laži ujedno. Maska, razume se skriva, ali i razotkriva. I kojom jedino možemo znati ko smo u ritualu sećanja zvanom Ljubav. Pre svega onoj seksualne prirode, mada ne i duhovne. Reklo bi se.

Gledajući kroz prozor svoje odvojenosti, izdvojenosti, mada prividne, nazvanoj soba, u situaciji sam, bolno jedinstvenoj, da vodim evidenciju o stanju stvari, to jest o smrti trave, njenom svakodnevnom nestajanju. O nestajanju kože, odeće planete zemlje, naše prvobitne Majke. Jedine stvarne i moguće.

U prilici sam da svedočim o nestajanju svih,pretvarajući se usput da je to danas nekome još važno. Inspiracija, i kada je odsutna, mora se izmisliti kako bi moglo da se stvara.

Ljudska vrsta se i dalje umnožava u slepilu neupoznate gladi i svakog dana sve mi je teže da prođem ovim putem nekada zelenim, još mestimično preostalim predelima slobode, sećanja na vreme bez vremena, između najezde parkiranih vozila na mestu koje je nekada ličilo na ulicu.

Svuda su oličenja poslednjih podvojenih, ljudskih jedinki u automobilima, naravno parkiranih po travnjacima, kao da je trava rasla samo zbog toga da bi uskoro bila ugažena, dakle ubijena. Kao da je trava mrtva stvar a priori, za razliku od automobila koji je posao koji je novac koji je život a priori i a posteriori i kao da tu civilizacijsku obneviđenost, prećutno, brižno i dalje treba negovati. I kao da tu naravno i nema očiglednog zločina, pa samim tim ni zločinca koji zaslužuje da mu se sudi. Ni sugrađana koji su pobrkali ispit vozački i sa ispitom zrelosti kojim su kupili svoje preduslove da imaju porodice. Zaostalost ove nacije ne bi trebalo da se meri ekonomskim aršinom već onim bolesti oka, odnosno vida. Palanka je pornografski ogoljena slika srca društva u kojem tobože živimo. I svakodnevno napredujemo.

Ako bih se osmelio da upitam nekog od komšija zašto parkira ovaploćenje svog životnog uspeha odraslog zvanog automobil baš na travnjaku ispred mog pogleda, verovatno bi mi začuđen besno odgovorio da nema gde drugde da parkira i da nije on kriv što je to očigledno tako i da nemam nikakvog opravdanog razloga da se ljutim na njega i da ga nazivam svakakvim pogrdnim imenima. Pa kad nemaš gde drugde, kako to da onda imaš gde, pitao bih ga ja onako začuđenog, ako ne i zaprepašćenog mojim iznenadnim nastupom besa, i tim činom nimalo mudrim, već sasvim neurotičnim, stvorio nepotrebno neprijateljstvo među nama u do tada tobožnjem prijateljstvu, to jest trpeljivosti po uobičajenom habitusu i malograđanskom prividu reda i rada. Rada kao preduslova života Ekonomije. Vladavine jedine preostale norme: profita bogatih, i negovanja jaza izmešu onih koji imaju i onih koji nemaju, onih koji imaju sredstva za poslušnost gazdama i lokalnim privatnim preduzetnicima za proizvodnju tržišno isplative robe i eksploataciju prirodnih i naročito ljudskih resursa, počev od dece, razume se. Jer čemu zapravo služi škola danas, ako ne, prećutnim pristankom svih, za uvođenje ne u život već u sistem laži koji je sveprisutan i stoga, prima facie, nevidljiv.

Narušio bih dobro utemeljen lažni sklad učmale palanke, groblja kulture čija duša bi trebalo po definiciji da bude umetnost. Koja podrazumeva etičke, moralne, duhovne, intelektualne, estetske, pravne i ekološke paradigme.Narušio bih savršeno utemeljen privid da se onako od oka zna, zaboga miloga, šta je zdravlje a šta je bolest, šta je prirodno a šta nije, šta je dobro a šta nije, šta je lepo a šta ružno…Pa odrasli smo ljudi. Iako nije jasno kako smo to postali i kada.

U stvari, ne bih narušio verovatrno ništa, ali bih pomogao palanačkoj svesti da se još više učvrsti u uverenju da ovakvi kao ja nisu provereni homoseksualci,to jest pederi,kao što su do tada mislili, već zasigurno potpuni ludaci,to jest dijagnostikovani šizofrenici. Kao da moje usamljeno, bolno sećanje na celinu mene samog podrazumeva ljubav prema muškom dupetu a ne ženskom.

Kao da sam nekada bio jedno u jednom telu koliko muškom toliko i ženskom ,koji nisam znao ni za nastajanje ni za nestajanje… Kao da je lako preneti ovdašnjim novokomponovanim slugama svakog režima pa i ovog potpuno izvitoperenog, iskustvo sećanja na celinu. Kao da je bilo lako napisati ovaj tekst upućen nikome možda nekome.

Kao da je onaj koji piše i pisanjem svedoči o onome što vidi kroz pozor svoje izdvojenosti takođe lažne, koliko i odvojenosti danas nekome važan?

Ali automobil? Parkiran na travnjaku? E,on je,bez sumnje, važan. Plaćen, zbrinut, negovan. Prema najnovijem nepisanom propisu.

U ime globalnog koliko i lokalnog tehno-korporativnog medijski utemaljenog slepila.

Amin!

Leta gospodnjeg, 2020.

PRIČA O FOTELJI

„Mrzim grad,ali ne mogu bez njega.“

Borislav Pekić

Mrzim grad.

Nekada davno ljudi su bili duhovna bića, umeli su da lete i lebde neodlučno kružeći oko zemlje pre nego što su odlučili da se priljube za zemljinu koru i prohodaju istražujući iz puke radoznalosti predele pred sobom. Dugo su tako hodali pre nego što su otkrili da postoji zemljina teža koja ih primorava da sednu i uživaju u odmoru koji je proizvodio slike kretanja kroz beskraj. Već ograničen prostorom i vremenom, pao je u telesnost. Palo biće. Ali to još nije znao da imenuje; svesna potreba za njom još je spavala u njemu.I budila se najpre u trenucima kada je osetio zamor od utisaka koji su okupirali njegovu pažnju nalik detinjoj. Ili možda božanskoj i stvaralačkoj. Onoj koja je jedino mogla da osmisli pećinu, vatru i koplje za početak priča o pronalasku sveta svog od udobnosti i dokolice.

Mislio je te misli zavaljen u fotelji, u drevnoj klopci u koju je upao njegov predak. Klopci majke zemlje.

Čovek nije stvoren za sedenje. Ja najpre volim da se krećem. Neko u meni kaže mi da moram da ustanem i krenem u još neistraženom pravcu. Ne tek u glavi, sanjareći, zamišljajući da se krećem, nego celim telom i dušom svojom. Moram ustati odmah, sada, ovog trenutka. I nikada se ne vratiti u sedeći položaj. Nikada. Ustajem i krećem pružajući nogu ispred noge. Upravo prolazim kroz grad sa namerom da ga zauvek napustim. Pun sam snage i beskrajne odlučnosti da svoju nameru u potpunosti ostvarim. Sat nikada ne nosim sa sobom, tako da nisam mogao znati koliko je sati, a nije, uostalom, ni bilo važno. Znam samo da sam hodao i hodao s namerom da se nikada ne zaustavim; za sobom sam