ДЕМОН КОЈИ ШАПУЋЕ НА УХО (БОРИС НАД)

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

У том малом стану у поткровљу, у предасима између посла од којег живим и оног за који бих сада хтео да буде мој позив, ако је бити писац уопште неки позив, преписујем и сређујем своје белешке. Неке од њих су настале у овој земљи, друге у туђини. Тих успутних белешки накупило се доста током година. Али кога то данас може да занима? Оно што сам некад мислио да је важно, чињенице о догађајима којима сам био сведок, фактографија, датуми и имена, више није. Оно што сам забележио некако узгред, као фусноту или бизарност на маргини, сада ми се чини занимљивијим.

Постоје, очигледно, тајне везе између збивања и ствари; и између људи и земаља, међусобно удаљених и, можда само на први поглед, сасвим различитих. Далеке земље и народи нам више не изгледају тако далеким. Није више важна ни боја њихове коже, ни географска ширина, а ни време у коме су ти људи живели. А они блиски нам се откривају још ближим него што смо раније мислили. Чак и ако су једни друге доскора гледали преко нишана. Нарочито тада.

Ствари и догађаје, као и људе, ретко спознајемо непосредно, док стојимо пред њима, очи у очи. Док се одвијају, догађаји нас носе и поигравају се с нама, спречавајући нас да расуђујемо и да их разумемо. У њима смо, пречесто, само невољни учесници или неми посматрачи; мало тога, од нас, у животу зависи. А још мање у животу чинимо следећи своје сопствене жеље. То се с нама, мисли један Француз, поиграва сам ђаво. Другачије на те догађаје гледамо с удаљености, са велике дистанце. Видимо их под другачијим светлом, и примећујемо и оно што раније нисмо. Па и то да смо сами себи највећа непознаница. Не знамо ни одакле смо дошли на ову позорницу, у којој туђа тела носимо као костиме, каже један писац, ни куда ћемо отићи после, кад се завеса спусти, а комад у коме смо играли се одвије до краја.

С времена на време, да бих прекинуо дневну рутину, притисак свакодневице, одлучујем се на кратка путовања. Нису то увек путовања на која желим да пођем. На нека одлазим невољно, послом. Већином су то места на којима сам већ био. Понекад, привуче ме жеља да посетим и она које раније, из неког разлога, нисам, а каткад одлазим и у она за која ме веже нека давна успомена. У некима од њих провео сам детињство и младост. Те пределе, у којима смо проживели детињство, касније сматрамо за рај, тврди један писац, Румун – већином несвесни да је то опсена којом нас вара наше непоуздано памћење. Хвала тим опсенама које не престаје да ствара наш ум, јер нам оне живот чине не само могућим, него и пожељним.

Када се вратим кући – ако се тако може назвати стан у поткровљу у коме живим – помишљам да је то само знак старења и, можда, страха од смрти. Како време пролази, а под старост оно пролази све брже, све чешће и све интензивније, окрећемо се сећањима која су, пред нашим очима, и даље жива. Прошлост је тајна која не престаје да нас мучи; и наша, и она далека. Желимо да схватимо оно кроз шта смо прошли током свог века, све оно што смо проживели за то кратко време, и да у свему томе нађемо неки смисао. Има ли, међутим, наш живот неки – било какав – смисао? Или се тим смислом само горко тешимо? Покушавам да од себе одагнам такве мисли, и да отерам демона који ми шапуће на ухо да је све око нас само последица случаја и неког кобног неспоразума; неке џиновске збрке која је завладала универзумом, читавом васионом, па и мојим животом. Да туђе а ни наше поступке није могуће оправдати ни објаснити – да смо сви ми само лутке у луткарском позоришту, којима невидљиви конци покрећу дрвене удове и које не говоре својим гласом. Тај кепец ме убеђује, смејући се већ грохотом, и да повест о минулим временима и догађајима, о људима који се живели некад, нема никаквог смисла, а да је живот гомиле људи, оне велике и незамисливе гомиле коју називамо човечанством, само низање догађаја без главе и репа. У историји, додаје тај пакосни човечуљак сада већ подврискујући, не постоји никакво „човечанство“. Постоје само људи, забављени сопственим, себичним бригама и својим ситним задовољствима, а постоје и људи и народи који се појављују на сцени и нестају кад се засите, само зато да би њихова места заузели неки други. Царства се уздижу и пропадају – обавезно у крви – а касније се од тих језивих крвопролића праве бајке. Те бајке за одрасле називају се историјом. То је само прича, каткад забавна, скаска. Нема у њој, у историји, никакве тајне, и узалуд се филозофи труде да је одгонетну. Три милиона мртвих за мене не значе ништа, рекао је Наполеон, L’Empereur, у прогонству: три милиона изгинулих, за неколико година, у наполеонским ратовима. Да ли ту спадају и оне стотине хиљада које су гинуле радосно, за Француску и императора, кличући његово име, и чије су кости расејане од Париза све до Москве – на дну мора, по руским степама, или у врелом песку египатске пустиње? Ко заиста руководи догађајима – „историјом“ – Бог или окрутни демијург? Неки злодух, Белзебуб који се људима руга?

Ни историја мог народа, говори ми тај исти демон на ухо смејући се, не изгледа другачије ни боље: то је само бесмислени низ страдања, узалудних погибија, ратова и трагедија. Какав смисао могу да имају те силне и необјашњиве несреће? Наместо те, већином фиктивне историје, бескрајног низа сурових и насилних смрти, требало би славити живот. Није ли нам управо таква историја – и наша а још више туђа, она која се пише великим почетним словом – трајно угасила способност да живимо животом достојним човека, и да се радујемо? Један писац, говорећи о свом времену, које изненађујуће подсећа на ово наше, с ужасом каже: „Тих дана гледао сам како се преда мном поново отварају капије рата“. Кроз те капије он је већ једном прошао, у својој младости. Знао је, дакле, шта оне значе и какав је тај пут којим је још једном имао да пође. (А у рату, познато је, музе ћуте; не пева се, додаје тај исти писац, у кући обешеног.)

Сасвим скоро, јер је тридесет година у историји само кратко време, мали предах, рат је још једном протутњао овом бившом земљом. Иза њега је, као што то обично бива, остала пустош. Најпре у главама, и у срцима људи. Један део становника те земље још и данас живи у рату и од рата, безбрижно и прилично лагодно, али та чињеница нема много везе са ратним траумама ни са пијететом према убијенима; то су они који су од рата, који је плануо и угасио се пре толико година, направили веома уносну професију. Други би, међутим, некако хтели да наставе да живе даље, после и мимо њега, у миру. Питање је само како.

Један други писац, странац, путујући том бившом земљом, пита: Може ли све то бесом помрачено убијање, са свим оним искеженим лицима убица, да ишчезне из памћења некоме ко га је својим очима видео? И има ли та земља која је разорена у рату сада и неко своје посебно проклетство – поред оног општег проклетства историје, које погађа сваки народ на земљи, без изузетка?

Зашто ми такве мисли падају на ум баш у пролеће, док пролазим Калемегданском терасом, очекујући да дрвеће поново олиста? Да ли зато што је Београд у прошлости називан и капијом и кућом рата? Капијом, и Истока и Запада, и капијом кроз коју одвајкада дувају исти ветрови. Кућом џихада, Светог рата – Дар ал Џихад, како су га називали Турци. То је она кућа насред друма, чија су врата стално отворена; обично, незваним гостима. (Ту, на ушћу реке Саве у Дунав, налази се и острво са прикладним именом – Велико ратно острво.) Историја света, читавог света, свих народа на Земљи, понавља ми тај гном који чучи на мом рамену, историја је убијања и крвопролића – подужи, ингениозни списак зала које је човек у стању да нанесе другом човеку. Ту близу, на данашњем Тргу републике, показује ми својом малом руком кепеца, налазила се некад злогласна Стамбол капија: пред њом су, с обе стране пута ка Теразијама, Турци Србе набијали на колац, тако да им главе, док умиру у мукама, гледају у поље. Немамо у историји – ниједан народ у историји – чиме да се поносимо. А ни чега да се стидимо.

А можда су те моје невеселе мисли, које ми се сада често и све чешће јављају, као што тврди једна моја пријатељица, неуропсихијатар, само последица замора – поуздан знак старења и страха од сопствене смрти? Такве су и мисли о повратку и о завичају – прикривене, прерушене мисли о смрти и умирању. Нисам пре о томе, о својој смрти, ни мислио. А сада је видим како и мени жури у сусрет. Природно је пред тим, теши ме она, осећати страх, који самим себи не желимо да признамо. Један други меланхолик је од тога сачинио читаву митологију: о Северу, о Сунцу које никад не залази, о срећним земљама и бесмртним народима, који живе у вечитом пролећу. О таквим стварима се не мисли у младости. Суочен са смрћу и умирањем, човек нечим мора да се теши. Са вером у доброг Бога, каже она, који над свима бдије, на пример. И са фикс идејом да живот има смисла а да је наша судбина записана у звездама. То је, свакако, мало, али је много више него што може медицина.

* * *

Та моја кратка путовања, не дужа од неколико дана, одвијају се без неког нарочитог реда. Зато никаквог реда нема ни у овим страницама које записујем путем: то су тек успутне белешке, кратки записи о оном што видим. О оном што ми, док тако путујем, пролази кроз мисли, и о оном што су, у неко време сасвим различито од нашег, писали други, а чега се сада, у доколици, присећам. А та места, у која повремено одлазим, нису одвише далеко; не путујем, као Марко Поло, до Кине, нити, као Викинзи, на крај света. Одлазим, с времена на време, у места која су ми близу, надохват руке. Обично, не задржавајући се у њима дуго. Не јављам се ни онима које у тим местима познајем; не тражим их, нити желим да знам да ли су негде одселили и да ли су још увек живи. Све то као да сада припада неком другом и туђем животу. А посао којим путујем, то је, углавном, само изговор, добар или лош, свеједно, да се препуштам оном од чега ионако нема велике користи.

На тим кратким путовањима возим се од једног до другог града, посматрам, корачам, понешто бележим у једну свеску црних корица и претежно ћутим. И све то што бележим није једно с другим у некој нарочитој вези. Читајући их, можда ће читалац помислити да их је писао неко коме је ум почео да се мрачи – неко коме нису све козе на броју. Зашто се, уопште, бавити тиме? А можда је то само мој начин да разбијем досаду, чамотињу у коју понекад утоне онај ко живи одвише једноличним животом; животом без великих узбуђења и драма, онај ко се, из дана у дан, посвећује нечем тако незанимљивом као што је писање; седећи, погурен, за својим писаћим столом. И начин да своје мисли некако доведем у ред. А можда је то и прилика да видим и осетим како други људи живе.

Ти крајеви којима путујем, уосталом, нису туђа земља. Можда су те земље и државе различите, али у њима се ипак говори исти језик; исти језик, за који неки, опет, мисле да то није један језик, већ да их има неколико, и то сасвим различитих, и да због тога једни друге не разумемо.

Одломак из веће прозне целине Дуго путовање кући

NJENA ZAGONETKA – NJENO I REŠENJE (GORDANA MILOJEVIĆ)

Gordana Milojević je pesnikinja iz senke, dugogodišnja “leteća profesorka“ (danas bi to rekli “freelancer“), koja se umorila i polako se povlači iz profesure ustupajući mesto pesnikinji, slušajući sve glasniji zov da se vrati na polazište s kog su je skrenule razne životne okolnosti.
Uvek na oštrici irealnog a prepoznatljivog kao da je sa ovoga sveta, najčešće poseže za večnom temom – ljubavi, mada peva i o još ponečem.
U svetu u kome mogu biti sve: i carica i konobarica, i dama i kurtizana, i ushićena i ponižena, svemoguća i slaba, srećna i tužna, žena ili muškarac,  pišući o onome što mi se nikada neće dogoditi, zasigurno ispisujem nečiju moguću istoriju, na način kao da je moja.
Zato i volim taj svet koji me ne obavezuje na realnost, u koga uvek lako i sa samozadovoljstvom mogu da uskočim, pa gde se zaustavim.
Važno je da znam da se vratim.
ONO ZADNJE ŠTO BIH MOGLA REĆI


Sad rastavi ruke,
Molitva je smešna.
Kad te takvog gledam
Biću mnogo bešnja;
Ja otići moram,
Ne staj mi na muke!

Hajde, žmuri sa mnom,
Ne govori više!
Sve sam dosad čula.
Ja ću slabim glasom
Reći što se mora;
Ti putnici uvek govoraše tiše.

Ostani da čekaš sunce što izranja,
Pa se čini da će s granjem srasti.
Ako ga ispratiš, gore, u visine,
Ova će ti tuga mnogo lakše pasti.
Meni srce poslednji put bije,
Pred put sa kog niko vratio se nije.

Od jutra ću biti samo uspomena,
K'o sećanje što nosiš sa puta,
Izgubljeno dugme sa starog kaputa,
Znaš da je tu bilo, al' ga više nema.
Ovo uvek uspe, niko ne pogreši,
Ja treba da pevam, večnost mi se smeši.

HOKUS - POKUS

Kad te poželim
Sve misli bacim u jedan fokus,
U jedan ugao posmatranja,
Proživim taj svojevrsni hokus-pokus
Našeg nestvarnog spajanja.
Špartam planetom međ' tuđim svetom,
Preskačem planine i okeane,
A sve što tražim, u jedno se sroči,
U želju za tobom stane.
Tumaram i borim se da se snađem,
Pakao prođem dok te nađem,
I uvek ta poslednja stanica
Ima ukus tvog poljupca.

----------      ------------      -----------

Vrelo jutro žuri u susret vrelom danu,
Već je izmereno trideset,
Ja kasnim za Havanu
Gde me čekaš na doručku,
Sa sendvičima u ruksaku,
Na nekoj peščanoj plaži
Gde miriše na školjke;
Oko te nervozno traži,
I ne vidi te,
O, nebesa!
Samo mnoštvo golišavih telesa
Kroz kožu sunce upija -
Oko sebe razbacali dronjke.
Napregnuh misli, poslah ti poruku:
Hajde da razbijemo naviku
Južnih mora i plavetnila;
Na korak sam do besnila.

Sastaćemo se na kapijama Moskve,
Na minus dvadeset i četiri,
Kad otkuca podnevni čas;
Ništa neobično za Moskvu -
Neobično za nas.
Vetar duva, pomahnitao,
I mraz mi ledi kosti,
Ovde ni brata ne bi prepoznao -
Opet se ne nađosmo, oprosti!
Još jedna vražja šala slana.

Sad dođi u zemlju tulipana,
Onu što ispod mora baulja,
I vetar joj polja lala ljulja,
A obalom se lelujaju lađe;
Požuri, sunce ne sme da zađe!
Da gledamo kako boje trepere,
Dok mesec ne počne da se vere
Uz nebo zbunjeno loptama dvema;
Jedna žurno kofere sprema.
I ne znam šta se dogodilo,
Tek sunce ode gde je krenulo;
Oko se za tobom propinje,
Glad me vučja opominje.  

Bliži se vreme večere,
Polako ulazim u paniku:
Vidimo se u Rejkjaviku,
Pa te vodim na glečere
Gde mladi led na starom leži,
Taloži se, biva sve teži,
I uči iz predanja
Kad se u okean zaranja.
Ko ovo nije spoznao -
Zemlju nije upoznao;
Tu je sve isto, kao s početka,
Jedino čemu nema svršetka.
A ti se u skafander obuci,
Duple čarape navuci,
I gledaj da ti odelo
Nikako ne bude belo;
Jer sve je belo,
Samo mi mrlje mrke,
Umorismo se od trke
Da izgubimo se u poljupcu.

MOM PRIJATELJU

Prijatelju moj, to više nije za nas.
To sećanje što do ivice nas sroza,
Sad dovoljna je već i mala doza
Za put u pakao prošlosti.
Ona igra surovo, bez milosti,
Razbija detaljem, kao maljem,
Jednu po jednu lepe sekvence seče,
Obično bira veče
Kad te lakše stuži neki predmet, 
Pesma,
Sama pomisao,
Kad je kudikamo lakše taći tugu,
Grliš besmisao,
Kao što grlio si onu koje više nema.
Novo zašto uvek novu zamku sprema.
I to su krugovi, i virovi,
Nema ko se tu davio nije.
Izdrži kol'ko traje, da dotakneš dno,
Isplivaj nekako, eto, to je to.
Samo izdrži, proći će.
I znaš ti dobro, opet doći će,
Spasti te neće ni žega, ni hladnoća,
Ni urnebes duše tvoje, ni mirnoća;
To se negde sakrije, k'o da se zagubi,
Kad krene - ne staje, kidaju ti zubi.
Proveze te kroz predele jedne kuće vesele,
Da pokaže ti da je moglo biti tako,
Zna da ne miriš se sa - ovako.
I zna gde si najtanji,
Ti, gromada,
Sediš na zrnu maka
Od njega manji.  

RED

I bi haos, 
Beše turobno, 
Čas svetlo, čas tmurno,
Jedna vladavina duža, druga kraća,
Nije se znalo ko pije a ko plaća.
 Bi neizrecivo neodrživo,
I nedopustivo,
Neizdrživo,
Bi pustoš
U kojoj niko da se skrasi,
Jedan pali, drugi gasi,
Načas prži, načas ledi,
Malo greje, malo veje,
Dok jednom najzad nisu seli,
Um otvorili
I dogovorili.

Ta je odluka doneta
Na veću vaseljenskom
Između četiri zaraćene strane, 
Da borba najzad prestane, 
Da se zna ko kada istupa
I onom sledećem mesto ustupa,
Da se zna ko kad kofere pakuje,
Odlazi mirno, ne zastajkuje,
I ne narušava taj red stvari
Da onaj drugi zagospodari.

Vajkajte se samo, vi,
Miholjskim letom zaneseni,
Kupujte vreme kašičicom mereno,
Ništa to odložiti neće.
Od svih nas ovo je veće.
Dar što ne bi vaše htenje
Stoji vam pred vratima,
Otvorili ili ne otvorili,
Već je merljivo satima
Vaše pomirenje.

DETALJ IZ ŽIVOTA JEDNE DEVOJKE

Igrale se perle na vratu devojke, 
U ritmu srca što putanju piše,
Jednako nemirnu k'o što ona diše;
U igru uvukle i njene uvojke.

Ni ne sluti, jadna, šta je iskušenje,
Malo je sna drži, takva joj noć svaka,
Šeta horizontom kao pamuk laka;
Njena zagonetka - njeno i rešenje.

Zna šta jutro nosi, pa se i ne buni,
S' krčagom u ruci zadatak prihvata,
Po vodu je pošla, a nebo zahvata;
Prohladno, njoj vruće, - hajde vetre, duni!
Fallin` in Love
Ja nisam ta – kuguarka 2

Muzika, tekst, vokal i prateći vokal – Gordana Milojević, aranžmane napravio, klavir maestralno odsvirao i snimio Mladen Momić.

Gordana Milojević

MOJ ADAME (MIRA ŠUŠA)

Mira Šuša već dugo živi između Beograda i Bazela u Švajcarskoj. Po obrazovanju je doktor prirodnih nauka (biohemije), a po profesiji naučnik i stručnjak za obrazovanje o novim lekovima i gostujući profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pisala je za Student, Vidike i Danas, Večernje novosti. U pripremi je njena prva zbirka poezije (Moj Adam, izdavač: Граматик, 2021, Danilo Jokanović). Mira Šuša piše i prozu.
BELA TREŠNJA  

Dok ležah na obali 
Noću 
Gledam uvis u mrak  
Talasi me milovaše     
Opraše izglačaše  
Dok ležah     

Dok krvarih na obali tika-tak tika-tak 
Televizor je menjao slike bez tona   
Sneg na rumenim talasima         
Pod kupolom tako tako staklenom   
Dok krvarih 

Isključi televizor i pođi na spavanje  
U bašti bela trešnja ostariće preko noći 
Na obali 

SVATOVI U PODNE  

Iza neprobojnog stakla Ostrvo 
Na njemu stari Grad 
U njemu kameni Trg 
Usijan na suncu 

Na Trgu svatovi  
Ne 
uju se 
Iznad Trga beli golubovi u spiralnom letu 
Sleću na Trg 
Pred mladu bez lika 

Veo leprša na vetru bez šuma 
U filmu bez zvuka 
Samo svetlost je jaka 
Trg nemo ječi u njoj 

Dok crkveno zvono izmišlja podne 

АКСИОНЕСТИ*  

Понављах не схватајући 
Аксионести аксионести 
Хтедох на колена да паднем 
Аксионести аксионести 
Да глас из кавеза пустим 
Аксионести аксионести 
Да ми израсту крила 
Аксионести аксионести 
Да трешњин цвет прогутам  
Аксионести аксионести 
Да девојчицу родим  
Аксионести аксионести 
Да у подземљу срну загрлим  
Аксионести аксионести  
Да гола на ливаду истрчим 
Аксионести аксионести 
Да као пустињак живим  
Аксионести аксионести 
Да горко корење жваћем 
Аксионести аксионести 
Да иконе живопишем 
Аксионести аксионести 
Да се свете воде напијем    
Аксионести аксионести 
Да четири свеће упалим 
Аксионести аксионести 
Да ме земља прими 
Аксионести аксионести 
Да се у темељ уградим** 
Аксионести аксионести 
Да из мене расту жуте лале 
Аксионести аксионести 
Да измислим благост јутра 
Аксионести аксионести 
Да поток кроз мене протече 
Аксионести аксионести 
Да будем и река и ушће 
Аксионести аксионести 
И море и облак и киша и кап 
И кап 
Која на сунцу нестаје  

МОЈ АДАМ  

Знаш 
Из руку израшће ми трава младозелена 
Бићу земља црна топломекана 
Коса ће ми бити подземна 
Уста жуборна 

Пази 
Препознати ме нећеш   
По срцу мом копаћеш    
Мине под пазух постављаћеш  
Од непријатеља побећи ћеш   

Само 
Кад рат ти прође 
Ко ли ће ти рећи 
Где је твоја драга 
Мој Адаме 

AMOR FATI*  

Voleti voleti voleti Sudbinu 
Od Suđenica dosuđenu 
Noći treće po rođenju 
Voleti je bezuslovno dečje 
I ne samo dečje 
Nego je i znati i poznati i prepoznati i saznati
Bez vela na očima 
Bez oštećenja sluha 
Zdravim jezikom 
Osetljivim nosom 
Najnežnijm dodirom je spoznati 
Jasno najoštrije do poslednjeg piksela 
Do atoma elektrona fermiona do bozona 
Baš do bozona Higzovog** 
Božanske čestice 
Koja nas vodi na Veliki Početak 
Do Velike Majke Vasione i do Oca Boga 
Pa Velika Želja svet je začela zar ne 
Ko bi drugi 
Drago dete   
Siroče 
U 
Nama 

*Amor fati je na latinskom ljubav prema sopstvenoj sudbini, ma kakva bila, a smatra se da koncept potiče od stoičara, filozofske škole antičke Grčke, od Epikteta i Marka Aurelija, a u moderno vreme slična ideja nađena je kod Nemca Ničea (Nietzsche) i kod Francuza Kamija (Camus). 

** Higzov bozon (Higgs boson) je elementarna čestica, manifestacija Higzovog polja, poput pojave talasa na površini mora. Fizičari smatraju da Higzovo polje prožima celu vasionu, te da je bilo jednako nuli u vreme nastanka vasione, tzv. Velkog praska, a zatim da je raslo sa hlađenjem vasione. Postojanje Higzovog bozona je potvrđeno 2012. godine eksperimentima u CERN institutu, blizu Ženeve u Švajcarskoj. 

PSALMI NA ARAMEJSKOM* 

Sve se rađa na istoku   
Vjeruju 
Ili ne   
Tamo beše Raj 
Eh  
A još pre Raja 
Vavilon Ur i Niniva  

Ističe   
Na ostrvu    
Što o svetloj niti sa nestale zvezde visi 
A zvezdin sjaj putuje posle njene smrti   

Zvezda 
Kako ti je ime   
Pogađam   
U levoj ili desnoj ruci   
Atome sve ti vra
am  
I Popine** krpice  

Nit 
Pipam  
Konrad*** moreplovac nit u amanet nam ostavi  
Dugačka sve do tamnog srca vodi 
Tamo 
Psalmi pevani na aramejskom     

* Uz čitanje u sebi slušati Oca Serafima, Psalm 53
** Vasko Popa
*** Džozef Konrad (Joseph Conrad) je poljski Britanac rođen u ruskoj carevini i plodni pisac mnogih romana, među kojima je i Srce tame, koji je poslužio kao osnova za scenario i film Apokalipsa sada (Apocalypse now) američkog režisera italijanskog porekla Kopole (F.F. Coppola). Sinbad moreplovac je lik iz čudesne srednjevekovne zbirke priča sa Srednjeg Istoka, pisane na arapskom, Hiljadu i jedna noć. 


Mira Šuša

RAZGLEDNICA: LAJKOVAC (ANDRIJANA SEDIĆ)

RAZGLEDNICA: LAJKOVAC

Šta je Loh Nes za Kolubaru

Mile više ne ide Lajkovačkom prugom, otišao je u beli svet, u potragu za nekom ukusnijom korom hleba, ali Lajkovac je i dalje mesto gde se na prestonička dešavanja gleda kroz prizmu teorije haosa



Svako mesto ima svoju mikro klimu, uređenje, filozofiju, svoje legende i znamenite meštane.

Andrijana Sedić

Pojam „znameniti“ zvuči kao „ugledni“, „školovani“. Nije to tako u palankama. Kod nas su poznati meštani Milanče, Valentina, Slavica, sasvim obični, a opet po nečemu jedinstveni.

Pokušaću da u redovima koji slede oživim taj duh varoši koja ne uspeva da bude gradić, a ne prestaje da bude selo.

Gledano po kilometraži, prestonica nam je veoma blizu, ali naš mentalitet često prestonicu definiše TEORIJOM HAOSA. Trče za autobusom, pešaci prelaze ulicu na crveno, svuda gledaju da uštede makar minut, pa idu preko reda. Mi semafore imamo samo na pruzi, kuda žure svi ti ljudi? Kako sastavljaju kraj s krajem za stanarinu, a sve moraju da kupe? Da li žive u šupi na kraju onoga što se zove prestonica? Da li će se Lajkovac nekad pripojiti tzv. BEOGRADSKOM PAŠALUKU? Hoće li trocifreni GSP autobus kročiti na tlo ove ugljene grude?

Nevezano za politička previranja, filozofski gledano, ali i okom jednostavnog čoveka: sela i varoši nestaju. Na pijaci nema seljana, uglavnom preprodavci. Deca su otišla u velike gradove ili „beli svet“ da traže „bolju koru hleba“. Kako stvari stoje, vratiće se da seju pšenicu.

U jednom od najvećih sela u Srbiji, Jabučju, moja majka je ceo dan tražila traktor da preveze (narodski rečeno, „prevuče“) seno. Nije ga našla, kako kaže – ni za pare neće da voze. U dvorištima su gradska auta, sportski automobili, neka sitnija mehanizacija, a traktor i ozbiljne poljoprivredne mašine retko koja seoska kuća ima. Selo bez traktora – kakav paradoks današnjice! „Šta, terate rols-rojsa kroz oranice?“ Smejemo se od muke.

Na crnoj zemlji uglja, putevima vina, prugom i rekama, ka Povlenu i Maljenu, gde raste najbolji sremuš još se „igra šah“.

Kako kaže ona priča: „Kad se igra završi, i kraljice i sluge idu u istu kutiju.“

Kako će se nastaviti BORBA ZA SELO, SELJANE i opstanak VAROŠI, ostaje da vreme pokaže.

„Malo mesto, sve se zna“, zaista je istina kada se kaže, ali, jedno VELIKO ALI: mala mesta obiluju protokom raznih dezinformacija.

Lajkovac je tiha varoš u kojoj je svaki događaj koji iskače iz kolotečine – senzacija. Kad bi pala cigla sa nečijeg krova, to bi bio medijski događaj, jer šta da je ubila nekoga?

Na autobuskoj stanici priča se da je pala cigla, na železničkoj (200 metara dalje) usmrtila je mačku, a kod distribucije (još 200m dalje) cigla je povredila domaćina pa je poslat na ušivanje u Valjevo. Na pijaci (dodajte još 200m) pitaju domaćinovu ćerku kako joj je otac, na šta ona odgovara: „Sjajno, ostao kući da čita štampu. Što?“

To je princip po kojem u nas funkcionišu tračevi.

U očima drugih, mi iz Lajkovca imamo brojne specifičnosti kojih nismo uvek svesni.

Ljudi sa strane često komentarišu naš naglasak, pa se koškaju oko broja jedan, palačinke, čitanke, televizora i još mnogih reči i izraza. Tu je i čuveno IDE MILE LAJKOVAČKOM PRUGOM i MALA KRSNA, LAJKOVAC.

Mile je otišao na Zapad, kuća je ostala na starima. Kad voz kasni, ponekad nema sagovornika, a ni druga da cigarom zagreje reči koje s dimom lete i stvaraju mistiku oko ribolovačkih priča o velikom šaranu iz Kolubare.

Priče oko vodenice imaju svoja čudovišta, vampire Savu, Radovana i ONOG TREĆEG, jer šta je Loh Nes za našu Kolubaru? Broj žrtava: nepoznat.

Pogled s mog prozora seže daleko, sve do tornja koji simbolizuje moć nauke i tehnike, a zapravo se odatle vidi nadvožnjak i čuvena „velika lizalica“, deo sistema hladnjače u stečaju. Kažu da je lepota u oku posmatrača, pa je tako i s doživljajima svakog od nas.

Vozovi me bude i uspavljuju, živim uz njih, kao da me svuda prate. Dodala bih i ovu anegdotu u prilog rečenom: u potrazi za poslom stigla sam čak do Zemuna, bila je neka udaljena lokacija, mapa me dovela do pruge, od muke sam kroz smeh na mobilni sestri rekla: „EVO ME U LAJKOVCU“, našla sam ih, to je taj Zemun, Vojni put, pruga. „Dobrodošla kući, uvek“, odzvanjalo mi je u glavi.

Čovek, zapravo, uvek u sebi nosi svoje rodno mesto, o tome su pisali i Kapor, Andrić, Pekić, Selimović, Kiš, vrlo teatralno, maestralno. Lajkovac nije postao St. Thomas, ali bismo i mi mogli da animiramo „ćiru“ i napravimo crtani film umesto drame od naše male varoši pune velikih priča.

Текст је преузет из листа Данас:

https://www.danas.rs/zivot/putopisi/lajkovac-1-legende-malog-mesta/komentari/

https://www.danas.rs/zivot/putopisi/lajkovac-2-zivot-uz-vozove/

SMENA SENA (OGNJEN PETROVIĆ O KNJIGAMA JELENE VUKANOVIĆ)

Ognjen Petrović (1981) je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014).
Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.

Smena sena Jelene Vukanović

(povodom knjiga Logor i Čađavi vlak u smehu)

Ubijte moje demone i moji će anđeli umreti.

Tenesi Vilijams

Pretvoriti sunce u običnu tačku je lako, ali tačku pretvoriti u Sunce – svakako je Velika Umetnost. U njoj se neizrecivo i neizgovorivo smešta u formu izvan koje nije moguće zamisliti neku drugu formu, a svi stvoreni oblici – Slova, Reči, Strukture bivaju prevedeni u Zakon po kom se sve događa i još važnije, Zakon zbog kog se sve – jer je napisano – možda i događa.

Uporišna tačka autorkine poezije jeste sam jezik – u punom potencijalu njegove vazdušaste efemernosti, sa lakoćom (Leichtigheit) pretvoren u svetlosni snop, zrak kadar da niveliše sve zamislive i nezamislive proživljene živote, ali isto tako, i sve one živote – nepreinačene hipotetičkim konstrukcijama dolazećeg, odnosno prividno mogućeg.

Pesnikiinjin glas, logično, u sfumatu vremena prohujalih u buci i besu nemirenja sa unutrašnjim i spoljašnjim pravilima sopstvenih i tuđih paklova (i rajeva) proizvodi jedan posve osoben, nežan šum, kadar da nemoguće učini mogućim, čak i da pod nataloženim lišćem u gradskom parku otkrije čarobni prsten zatrpan travom i staklom ili da ugasi odjeke davnašnjih glasova u najdubljem snu ili uspomeni.

San i uspomene prelamaju se u nebrojenim imaginarnim ogledalima kojima se pesnikinja okružila. Njihovi se odrazi umnožavaju i tope kroz jedno-vreme koje nema niti početka niti kraja jer seže, sasvim izvesno, do samog Izvora svih Reči, koje, ko zna iz nepojmljivih visina padaju i rasprskavaju se na tlu izazivajući seizmičke potrese na ovom smešnom kopnu.

Po njemu se hoda ponosito – sa svim raskošno izloženim simboličkim obeležjima – haljinama, nakitom, rukopisnim knjigama, ali i u velikom strahu i čuđenju spram sveta takvog kakav jeste.

A jeste samo jedan od mogućih svetova – svet okružen nevidljivim žicama nečije projekcije logora čije je ustrojstvo takvo da u isti ili lični grob gura sve što bi se, skokovito ili u slobodnom padu – ka drugačijem i novom ustremilo, svet takav da je pred mnogobrojna pesnikinjina ja poput semenja maslačka razvejanih tako da posvuda ostavljaju trag, nametnuo imperativ kreacije prinudnog habitusa. U njemu se u nekoj vrsti nametnutog egzila u sebe, u sve svoje odraze pesnikinjino biće povuklo da ne bi u vanjštini sagrađenoj od trivija, besmislenih normi, devalviranih vrednosnih skala naprosto: iščeznulo.

Otuda ne čudi što se duboko pod njegovim temeljima reči kuvaju poput višanja u kotlu, da bi se kroz zidove od svetla napukle – pustog staništa naseljenog svima – probila, poput iznenadne zvonjave – elegantna nota, najavljući ples po žici razapetoj nad neprebrojivim ambisima, koji se šire i skupljaju istovremeno, mameći svojim možda i nesagledivim ponorima, na čijem dnu, sasvim izvesno, svetluca ona dragocena Iskra života samog, dvema autorkinim knjigama obuhvaćenim kroz sve na šta se sam pojam života odnosi – ponajviše na samu ideju slobode, iz koje svaki autonomni pokret svakog živog bića ishoduje i kojoj, po cenu svega, inherentno stremi.

Upravo se zato u većini pesama – postupno i temeljno – okovi (prisilne) normativizacije, patološkog konzervativizma i dobrim namerama prikrivene represije (porodice, društva, sistema, socijalnih mreža) raskidaju, a sve pojave, zbivanja, događaji bivaju propušteni kroz jednu specifični vrstu optike nalik na crveni zastor ili mrežu navučenu preko očiju, kako bi se konstituisani u pojavnom ili imaginaciji, sasvim svejedno – razložili na konstitutivne elemente i iznova sastavili. Sasvim razumljivo da tako iznova re-kreirana stvarnost, neki novi, šavovima spojeni svet postaje uznemirujuća i na momemte, šokantna datost.

U njoj se sve takozvane objektivne činjenice stavljaju ili pod znakove navodnika ili pod veliki lebdeći znak pitanja da bi potom bile potpuno relativizovane u svojim doslovnim i metaforičkim značenjima i postavljene na čvršće temelje samosvojnog mišljenja i ništa manje samosvojnije logike.

Mišljenja i logike na koje se postepeno, iz pesme u pesmu, autorkini subjekti i objekti navikavaju, čija pravila uče i upijaju sve ono što je pesnikinja ocrtala verbalno u svoj svojoj kristalnoj jasnosti, ne ostavljajući mesta dvoumljenju ili sumnji, i otkrivaju, može biti, nešto više, o sebi i svetovima kojma su se, zasigurno, priklonili protiv one dragocene mogućnosti izbora – dakle, protivno sopstvenoj volji, instrumentalizovanoj – pozitivnim nasleđima dogmi vaspitanja, religije, morala, institucionalizovanog znanja.

No, samo novostečeno znanje – koje veje iz zgusnutih i razbokorenih autorkinih pesama – takvo je da ne donosi utehu niti spokoj niti barem privremeno smirenje, budući da oni, u postavljenim zemnim i nebeskim konstelacijama uopšte i nisu mogući. Jer, čini se, jednakim intezitetom, bez osvrtanja na izabrana sredstva, rat traje na nebu i na zemlji, razumljivo, sa promenljivim ishodima i naročito, promenljivim akterima.

Znani i neznani, bližnji, prijatelji, nemušti, jurodivi, neostvarene ljubavi, u pasiji i u duhu formirani savezi pera, Persefone koje nikada nisu stupile na kopno, nesvesni, odbačeni, prokleti, monstrumi koje je usud, proviđenje ili neka druga sila – lišila svete veštine govora, ljubavnici, bivši ljubavnici, kumiri, čuvari vrtova, umorni, umoreni, zaboravljeni, anđeli i sitni demoni promiču kao kroz zatamnjeno staklo u kaleidoskopima sasvim živih i stvarnih slika i sukobljavaju se, u i oko pesnikinjinog bića.

A svi tragovi njihovog postojanja bivaju transformisani u ogrebotine na samom telu pesme, katkada mirne i tihe poput vode koja teče, katkada savim nalik na majstorski potez oštricom zarivenom ispod oklopa, pravo u centar vitalne arterije sklonosti da se pozlata stavlja na sve što je dobrano oksidima inficirano.

Seciranje takvog inficiranog tkiva u poeziji Jelene Vukanović dosledno je realizovano. Autorka je, uostalom, decidna kada tvrdi da jedino u raspadanju i večitom dekomponovanju materije, dakle, u samoj smrti mogu postojati osećaji jer, odumiranje svega nevitalnog i trošnog jeste istovremeno bujanje svežijeg i novog – a ona sama, smrt, kojoj je prethodila strahota (neželjenog) rođenja, postaje krunskim dokazom života samog, koji se, paradoksalno, i konstituiše u nebrojenim nizovima sasvim malih svakodnevnih smrti – dok bi, može se zaključiti, ona konačna, smrt tela, bila samo promena staništa duha – u druga dokučiva i nedokučiva obličja, mesta do kijih se dopre tek kada se ovozemaljsko zanavek i napusti.

Pesnikinja doista i jeste – posve u duhu H. Hajsenbitela napustila sva ovozemaljska, objektivna poimanja stvarnosti, koja se teško i mogu konstituisati u ličnom i individualnom – sine ira et studio, o svemu što je proželo i dotaklo: o onoj večnoj „vatri koja prži iznutra“, i u lančanim nizovima slobodnog preleta kroz zvuk, sliku i značenje pesama, formatirala ona unikatna, sopstvena.

Reč slučajlišena je sadržine, sećanje ne obrazuje, bliskost ima prirodu utopije, nezamenljiva su u životu jedino sveža umiranja, mirisi karanfila istovetni su mirisima ustajale hrane, brda se smanjuju zbog nipošto običnog dugmeta na bijeloj košulji, kroz (sve) zidove struje kletve, soma pljušti kao kiša, nema puta koji je nenasilan – ako se prostori negde slučajno i otvore – pravci do njih upisani su u slobodi izbora pod revolverom prislonjenim na slepoočnicu – sasvim u skladu ustrojstva univerzalnog logora, desno ili levo, tamo gde se nalaze ili zatvori ili umobolnice; svetinje izazivaju mučninu, može se voleti jedino distanciono u čežnutljivim prosanjanim paklovima, slova krvare, ubija se i istovremeno vaskrsava, iz kaveza se može uteći jedino u još veći kavez, knjige su prazne sve dok se ne ispišu krvlju, smrti se vezuju u pupčani čvor, do Boga se dopseva imaginarnim liftovima, do nebadečjom igrom, padeži bole poput zubobolje, svet se obilazi u jednoj tački, jedino se štapom izražava težina tijela, pismo se otkriva kao svitanje, voli se isključivo ono što umire, spava tako kao da se nikad niti jedan zločin počinio nije, piše iz nutrine, postojana je samo – u neporecivom trajanju – jedino dekompozicija, raspadanje materije, otuđuje se da bi se poklanjalo, bezakonje ozakonjuje, smrt se u sećanju javlja radije nego ine ljubavi lišene ma kakvih romantičarskih istorija, propada se da bi se napredovalo, umire da bi se živelo.

Magmatsko pulsiranje egzistencijalističke lave prisutno u obema autorkinim knjigama, u duh i sluh utiskuje se poput huka nevidljivih vozova u noći – a noć sama, kao privilegovano doba nenadanih i očekivanih uvida u prirodu stvarnog, mrakom je ispunila stranice autorkinih knjiga, ispisanih nimalo običnim mastilom.

No, čak i kada u pesmi usni – pesnikinja to čini sa očima izvan svakog zla, još važnije: ne čini to izvan svake nade.

Otelotvorena u neporecivoj pobedi nevinih bića nad nasrtljivim i upornim demonima – koji mogu uvesti u carstva nemosti no ne i tišine i supremaciji Onog što prezire jer se u njega nikada posumnjalo nije nad svojim negativističkim opozicijama – nada kristalno zaiskri u časovima gotovo materijalizovanog besmisla i očaja: onako kako svetlo ne može postojati bez tame, i upravo tada transcedentira u most koji može spojiti dezintegrisano ja u jednu nerazorivu i netaknutu celinu.

Nekoliki ametisti rasuti po zbirkama, relativno „mekani“ lamenti i evokacije – Voda koja teče, Oteto, Dana, Cvetovi, Ako se iznenadiš, Stvari, Medijum, Tango, Nije sunce, Kroki 3zatalasanom nežnošću su nagovestili da se u permanentnoj smeni svetlih i tamnih tonova, smeni sena i neprekidnoj, totalnoj borbi visokog i niskog, uzvišenog i trivijalnog, proživljenog i sanjanog, bivšeg, sadašnjeg i budućeg, mogu nazreti obrisi nekog životvornijeg prostora na kom će cvetovi negdašnjeg Aušvica buknuti u svim svojim rasprskavajućim, neograničenim bojama.

Poezija Jelene Vukanović, sublimirana u dalekosežan, pronicljiv pogled u samo srce stvari – čudesno je proputavanje sopstvenog Duha razloženog u telu pesme do nekih trajnijih, permanentnim promenama kaljenih obličija, daleko od razuđenih bezljudnih ostrva, zapravo jeste jedna pažljivo strukturirana kompozicija o lepoti koja iskri u jeziku i kroz jezik, koji je jedini kadar da osvetli sve ono što bi svevidećem unutrašnjem oku, možda ostalo skriveno i zatamnjeno, no koje seže tamo gde većina onih kojima se pesnikinja (medijumski) obraća mora, pod uslovom da se usudi tek napraviti prvi, sudbonosni korak.

MIRISI CRVENE SOBE (IGOR IGNJATOVIĆ)

MIRISI CRVENE SOBE

Onome ko piše neka oprosti,
a onoga koji čita neka razume.
Ne mogu da zaboravim mokri zadah 
u sobi punoj ljubavi.
Sećam se, rekao sam joj, 
„Čuješ ovu toplu tišinu od nas? To je ljubav“.
Disali smo jednom kožom,
i obrisali ceo jezik,
a sve reči osudili na smrt.
Htela ja da bude Ja,
da se zove kao Ja.
Nisam joj dao.
Nisam joj dao da napiše ime moje na sebi,
čak ni ispod kože.
Morala je da ga čuva u tišini oka.
Sama, 
ostavljena,
samo sa jednom pesmom,
u tankom crvenom ramu.
Još živi bez reči,
bez tuge,
bez imena zemaljskog,
bez krvavog neba.


MIR

Otvori mi sve vene, 
neka se krv pomeša sa vodom u jedno,
da opere vlati drezge pod vodom, 
da ih zarazi životom.
Hoću i mene struje da nose, da se beživotno talasam.
Da sam samo tu,
da sto godina ćutim i uzimam hranu iz vode.
Nosi ovo što zovu „duša“,
da odmorim, anđele,
od stajanja i disanja,
od hiljada svitanja.
Da ne tražim lepotu u zelenoj boji lišća.
Tanko je i slabo.
Treba lagati sebe sto godina,
i pumpati krv kroz telo.
Ko je tražio ovaj život i
ko mi ne da da ga vratim?


JAGNJE

Pusti vid da ti isteče iz oka.
Videćeš slepilo svoje,
na kraju duge mrežnjače.
Ako se ne budeš pomerao,
počećeš da dišeš kroz providnu opnu oka,
kao velika kornjača sa Galapagosa,
koja ne zna ništa o postanku vrsta.
Bićeš kao prvi gušter,
koji diše u slanoj vodi.
Iguana, morska, sama i slana.
Poslednja riba dvodihalica,
koja odbija da se preseli na kopno.
Evolucija ne pita pojedinačnu svest!
Punoglavac u mutnoj bari,
zaleđen u procesu metamorfoze.
Zaklano jagnje u akvarijumu sa formaldehidom.
Ubijeni Bog,
u blatu od zlata,
dete svete krave i krvave rose.


BACON

Tražiš da ti donesu krvavo meso,
polutke koje vise iznad kišobrana,
ispod kojeg čuči izopačeni osmeh na svetoj stolici.
Hiljade grla, otvorenih i crvene reke koje teku,
iz jednog istog mesa,
unakaženog vekovima,
koje stoji danas okačeno po zidovima luksuznih restorana.
Zlatna, krvava nit koja se proteže od Golgote
do zlatnog teleta u našim tanjirima od porcelana.
Jagnje, meso i bičevi od repova.
Rastrgani za večerom za najdužim stolom.
Porođaj u formalinu,
život u akvarijumu.
Zaklani Bog.
Niko više ne može ni da zamisli osmeh,
najbolji ni da ga naslika. 


FUGA

Trajaće ova fuga u magli,
kao zapečaćeno vreme.
Iznad nebesa,
a ispod pakla.
Samo sam se jednoga plašio u životu.
Trajanja.
Povlačenja kroz ravni vremena 
i hodnike besvesti.
Od prašine i prvog drveta,
do armija naših klonova.
Svi jednako ružni i savršeni.
Možemo samo da udišemo meso,
i peremo zube krvlju,
i to oni najhrabriji.
Zovi me tuđim imenom od papira,
dok nam se krv ne pretvori u mutnu, toplu vodu. 

Rodjen je jednog kišnog, novembarskog dana 1974. Tačan datum ostao je tajna do danas. Odgojen po svim pravilima, bio je uzoran pionir i dobar djak. Crtao je po klupama, pisao po koricama svezaka, i bežao u tamne vode sna. Iskreno je mrzeo matematiku, i zato postao lekar. Bežao je još dalje, i više, od sveta, zla, časovnika i jednačina. Ronio je ispod dna i leteo iznad oblaka. Reprodukovao se dva puta, i dobio dva muška potomka. Od kada se rodio, udahnuo je više od 360 miliona puta. Živi i danas, sa perom u ruci, kožom od hartije, i vetrom u kosi. Veruje da nema ni smrti, ni života.
Oedipus in puberty – Igor Ignjatović
Love at first sight – Igor Ignjatović
Igor Ignjatović

POEZIJA KAO ISTORIJSKI IZVOR (DANIJELA JOVANOVIĆ)

Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom
fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom
logoru Zemun 1941-1942
(2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda:
Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović,
Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove
i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.

Poezija kao istorijski izvor

Da bismo istinski razumeli neku prošlu epohu ili njen deo, dužni smo da posegnemo za svim izvorima koji su nam na raspolaganju, uključujući i poeziju. Ipak, čini se da naučna istoriografija to zaboravlja. Još, sada već davnih, sedamdesetih godina prošlog veka, Andre Marlo je pisao: „Povijest nerado priznaje izuzetnost književnog stvaralaštva. Ona kao da na neki čudan način zatvara oči pred činjenicom da nijedno umetničko stvaranje ne ide samo od sebe.“1 I danas se, čini se, susrećemo sa istom nepopustljivošću istoriografije da prilikom istraživanja uzme u obzir i književno stvaralaštvo, poeziju naročito, iako je poezija odličan istorijski izvor vredniji upravo zbog nesvesnosti namere da svedoči svom vremenu. Zapravo, ona ne samo da svedoči svom vremenu, ona je svedočanstvo vremena u njegovoj celosti – trenutka u vremenu kada je nastala, ali i davne prošlosti jer jezik u pesmi nas uvek vraća i nečemu praiskonskom „magičnom jedinstvu mišljenja i dešavanja koje nam puno slutnji odzvanja iz sutona pravremena.“2 U svom eseju „Pohvala ludosti“, Čarls Simić nam sa sigurnošću tvrdi da, kad bi se Sapfa nekim čudom vratila iz mrtvih i ugledala svu gužvu i saobraćaj modernog sveta, u prvi mah sigurno užasnula, ali čim bi joj preveli nekoliko savremenih lirskih pesma, da bi se osećala kao kod kuće. Čini se da toj tvrdnji možemo pokloniti bezuslovnu veru.

Bilo bi dobro da se ovde podsetimo toga da svako tumačenje neke pojave stiže do svoje granice tamo gde prestaje jezik, ali da ta granica postoji jedino kroz jezik. Poimanje, razumevanje leži izvan jezičke sposobnosti, u domenu je intuicije. Jezik postavlja granice spoznaji, a poezija na neki, moglo bi reći, mističan način uspeva da prevaziće to jezičko ograničenje iako su reči njeno jedino oruđe.

Kao što smo naveli, tvrdnji Čarlsa Simića možemo verovati iako je ona intuitivna i, samim tim, u naučnom smislu neutemeljena te stoga i neupotrebljiva. A ona to svakako nije. „Racionalna istina i život su oprečni„ govorio je španski filozof Migel Unamuno. Mi bismo rekli da nisu, da je potrebno pomiriti ih, da racionalna nauka prihvati intuitivno i sve ono što leži izvan jezičke sposobnosti, čemu, paradoksalno, pripada i svet poezije, kako bi što bolje razumela neku pojavu.

Ovde donosimo nekoliko pesama kanadske pesnikinje P.K. Pejdž kao primere pesama-istorijskih izvora. One nam otkrivaju ne samo unutrašnje biće pesnikinje, ili njen doživljaj sopstvenog vremena, već i istorijske činjenice i opise istorijskih događaja koje je zvanična istoriografija zaboravila, ili je prešla preko njih, ili su one prosto nestale iz kolektivnog pamćenja. Takođe, one nam odslikavaju epohu zapadnog sveta u prvoj polovini 20. veka u svoj njenoj punoći dodajući mnoge slojeve slici izgrađenoj na osnovu podataka naučne istoriografije.

P. K. Pejdž (1916-2010) jedna je od najpoznatijih kanadskih pesnikinja. Objavila je preko trideset knjiga poezije, proze, dnevnika sa putovanja, eseja, dečjih knjiga i autobiografiju. Dobitnica je niza značajnih književnih nagrada. Takođe, kao vizuelni umetnik, izlagala je svoje radove kao P. K. Irvin u Kanadi i u inostranstvu. Njeni radovi iz vizuelne umetnosti su danas deo stalne postavke Državne galerije Kanade i Umetničke galerije Ontaria.

1 A. Malraux, Neizvjesnost čovjekove avanture i književnosti, Zagreb, 1979, 5.

2H.T. Godamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002, 57.

Ecce Homo

London je tad imao vremena da visi po galerijama.

Išli smo zajedno u galeriju na Lester Skveru,
Epštajna su izlagali.
Dok smo išli, rekao si
„Poligamiju bi trebalo legalizovati... monogamija je mrtva.“
Vihor ptica ti je zaustavio reči. 
„Kad smo već kod ptica,“ rekao si,
„posuli smo katranom i perjem njegovu Rimu.* 
Ne... ne ja... već moj narod.
Čudni smo mi ljudi,
nartikulisani, a opet...
Ah! Evo ga to mesto.“

Ušli smo u galeriju
ali ono čega se najbolje sećam
jeste moj prolazak kroz vrata sopstvenog uma
sa Rimom, kao mojom domaćicom, 
koja mi govori, isto što i ti,
„Monogamija je mrtva.“

Ljudi nikad ranije nisu tako pričali.
Obično bi govorili,
„Vreme napolju je divno.“
Ili, kad bi se potrudili,
„Voleo bih da nisam pročitao
tu Kroninovu groznu knjigu, opscena je.
Šeširdžijin zamak se zove...
Nije trebalo da je pročitam.“
Nisam ni slutila da mi je naglo buđenje bilo potrebno.

Ušli smo u malu sobu gde je Ecce Homo** stajao,
ali za mene ona je bila prazna.
Bila sam i dalje s Rimom, pričala o poligamiji.
A onda sam ti osetila ruku
kako me steže za rame
i čula sam te kako uzbuđeno kažeš,
„Da bismo razumeli skulpturu,
moramo zaboraviti Hrista,
ovo je moćni bog. Bog začet
u glavama proroka,
pravo iz njihovih užasnutih misli.
Ovo je bog pošasti,
ne Hrist koji je umro
za čovečanstvo  - lepi, nežni dečak,
razdragan, sanjar“.
„Pre nego što ga vidiš“ rekao si,
„seti se, seti se da to nije Hrist“.

Pogledala sam i mala soba je bila ispunjena silom,
silom straha u kamenu,
bezgraničnom i okovanom.
Meso koje je pokrivalo kosti
činilo se kao sama kost,
užasna, sveta... nije se moglo doći do daha –
Čovek, deformisan, jakih bokova,
Bog smrti, 
u maloj sobi u galeriji na Lester Skveru,
tiho stoji. 

„Ima mnogo toga što ne znamo,“
okrenuo si se ka meni.
(Evo čoveka, Rima, poligamija!)
„Mislim da bi trebalo da nađemo neko tiho i prijatno mesto da popijemo čaj.
Da razmislimo,“ rekao si.
Klimnula sam glavom. „Da razmislimo,“ rekla sam.
I poput mladog stabla izbacila sam bojažljivi izdanak
i pomolila se da dođe dan, divni dan kad će ono poneti svoj prvi plod.
I iznenada bili smo ponovo na vazduhu.

London je tad imao vremena da visi po galerijama. 

*Ser Džejkob Epštajn (Jacob Epstein, 1880-1959), američko-britanski skulptor, jedan od pionira moderne skulpture. 1925. godine njegov bareljef "Rima" koji je postavljen u Hajd parku u Londonu u čast Vilijama Hadsona, prirodnjaka i pisca iz 19. veka, izazvao je veliku kontroverzu. Artur Konan Dojl i mnoge druge ličnosti iz sveta umetnosti i javnog života su potpisali peticiju da se bareljef ukloni jer predstavlja “umetničku anarhiju.”  Rima je bila izmišljeni lik iz romana Vilijama Hadsona, devojka-boginja prirode. (Prim. prev.)

** Epštajnova skulptura Isusa koja je, takođe, svojevremeno izazvala veliku kontroverzu u Engleskoj iz više razloga, ponajviše jer podseća na skulpture karakteristične za antički period južnoameričkih civilizacija.  (Prim. prev.)



Italijanski ratni zarobljenik*
			SAD, 1946.

Sa sobom je doneo više osećaj za zemlju nego za oružje
transportovan u neprijateljsku zemlju u koju je stigao
kao što bi dete stiglo.
Drugi, tvrdih srca, putovali su
pravo u Ameriku. On, bezazlen,
pronašao je tamo Italiju u brdima i cveću.

Niko ga nije tukao. Kroz varljivu svetlost i sunce
otkrio je bogato zemljište, sigurnost.
U maslinama i pomorandžama prepoznao je dom,
rascvetali cvetovi lukovica
bili su mu poznati poput imena svetaca.

Sve dok sjajni auto nije uz škripu prošao kroz kapiju
provezao se pored njega koji je klečao i dve
devojke kao s obojenih fotografija se izvirile kroz prozor
i zasule ga nerazumljvim rečima poput kamenja,
zatim stale i prostrelile pogledom traku oko njegove ruke,
bio je siguran.

I našao se tad u Americi.
Stranoj i čudnoj i udaljenoj.
Mitskom mestu gde su odlazili njegovi rođaci
svaki s torbom i okićen oproštajima
i o kojima više nikad ništa nije čuo.

Postao je stranac, bez jezika.
Brda su sad štrčala kao bodeži,
cvetovi su se došaptavali, spletkarili protiv njega.
Traka oko njegove ruke se spustila,
postao je sam u sivom pejzažu
gde je sunce naglo eksplodiralo
postalo tamno i više nije grejalo. 


*Malo je poznato da je tokom II svetskog rata u Ameriku interniran veliki broj nemačkih i italijanskih ratnih zarobljenika, preko 400.000, posle uspešne savezničke akcije u Severnoj Africi 1943. Logori su se nalazili u gotovo svim američkim saveznim državama. Raspušteni su posle 1946. godine. Tokom svog zarobljeništva u SAD, mnogi italijanski zarobljenici su radili na farmama. (Prim. prev.)

Nesposoban da mrzi ili voli

Ugledavši kopno, sve mu je došlo naglo i svetlo –
iznenadni let galebova i svetlina talasa.
Taj novi pogled ga je učinio strancem
i sad, kad više nije bio jedan od momčadi, bio je sasvim sam
i izgubljen u masi u koju je urastao
tokom morskog putovanja; bio je stidljiv
čak i sa prijateljim, kopno mu je unosilo nervozu.

Kada je brod pristao stajao je na palubi
čvrsto pritisnut ostalima. Do autobusa koji
ga je vozio u kamp bio je
isti kao i drugi – mladić u kaki uniformi,
oslobođen koji se vraća s Istoka. 
Iako je čeznuo za slobodom, bilo mu je teško
da zamisli šetnju ulicom
razgovor s devojkom
glas devojke.

Bilo je to skoro kao da su mu se nekakvi obrisi nalazili pred očima
koje nije mogao u potpunosti da vidi niti da vidi kroz njih;
kao da su ispred njega bili drugi
koji su mu delimično zaklanjali pogled, koji su mogli
nerazgovetno da pričaju ili čak plaču samo ako bi otvorio usta.

Na trenutak je poželeo da ne mora da ide na obalu
u taj nepoznati grad prijatelja. Već ih je gradonačelnik
pozdravio preko radija,
ispao bi budala i zbog sirena koje su zavijale i vrištale,
ljudi na dokovima su jecali zbog njega
i svuda su se  maramice i zastave vijorile ali on
je stigao iz bezimene zemlje. 

Tri godine je sanjao o ovom tenutku i kako, trčeći
prosto razdire vazduh svojim osmehom;
sanjao je da će mir momentalno zameniti rat. 
Ali sad je stigao kući, sprema se da se iskrca i plaši se
tog prevelikog prostora i preterano plavog neba
i najzad shvata da je većina njegovih snova bila laž
a on i dalje zarobljenik,
da nije u stanju da bude slobodan bilo gde,
da mrzi neprijatelja kao što su želeli od njega
ili da voli svoje sugrađane kao što bi on sam želeo. 



Štrajk bankarskih službenika*
			Kvebek, 1942.

Kad je došlo vreme,
posle istorijskog čekanja,
bili su spremni u svojim štrajkačkim jaknama
i ispisanim parolama „En Grève“**
da se suoče s poznatim ulicama
i tvrdim seržom na kolenima i laktovima
policajaca.

Osećali su pritisak vremena,
stolovi i šalteri i pultovi s rešetkama
u njihovim očima izgledali su kao strateška odstupnica
a stalno ista, nesmenjena štrajkačka straža
bila je obeležena za sva vremena. 

U najbližoj crkvi su goreli
plamenovi svetih sveća,
u njihovim odjednom tuđim domovima
obroci su im postali hladni i kruti kao što su krute religiozne slike
a metak s natpisom „otpušten“
bio je zabijen u njihove lobanje.

A opet sa dna*** sigurnosti uspeli su se
pokretnim stepenicama**** do poraza,
srca u grudnom košu su bolela, ruke su im bile teške;
neodlučni
samo su prodrmali čvrstu uzdu
kao što nevreme tek dotakne gvozdeni grad. 


*Zbog niskih nadnica i loših uslova rada uključujući i neplaćeni prekovremeni rad, kao i traženje dozvole od menadžmenta banke za sklapanje braka, bankarski službenici u Montrealu su tokom 1941. godine organizovali sindikat s namerom da poboljšaju uslove rada. Menadžment banke je na to odgovorio optužbama da sindikat održava veze sa komunistima, pritiskom na zaposlene uključujući davanje otkaza. 30. aprila 1942. bankarski službenici su podigli štrajkačku stražu ispred podružnica BCN banke (Banque Canadienne Nationale) i time izveli prvi štrajk bankarskih službenika u kanadskoj istoriji. Mnogi od štrajkača su se vratili na posao posle prve nedelje štrajka, dok je njih 39 ostalo u štrajku. Štrajk se zvanično završio 23. maja nakon što je banka otpustila preostalih 39 štrajkača, čime je bilo okončana i sindikalna organizacija bankarskih službenika. (Prim. prev.)

**„U štrajku“, fr. (Prim. prev.)

***Upotrebljena je reč cellar čije značenje može biti i najniži službenički rang (Prim. prev.)

****U pitanju je igra reči jer je upotrebljena reč escalator koja takođe označava periodično povećanje nadnica/cena (Prim. prev.) 


Prevod pesama sa engleskog Danijela Jovanović

Tekst je preuzet sa: https://polja.rs/2021/529/

BRAĆA KARAMAZOVI: PRIČA O GREHU, LUDILU I SVETAČKOJ ČISTOTI (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.

“Braća Karamazovi“, remek-delo svetske književnosti, veličanstvena je slika jedne ruske
devetnaestovekovne porodice, predstavljena kroz prizmu izvanredne psihološke
analize likova braće, Dmitrija, Ivana i Alekseja, koji u romanu, shodno
glavnim osobinama naravi, simbolizuju greh, ludilo i svetačku
čistotu. Svi u porodici, izuzev najmlađeg Aljoše, obdarenog dobrotom srca i
najlepšim duševnim darovima i osobinama, što određuje njegov životni put
potpune i istinske vere, pročišćenja duha i priklanjanja poukama mudrog starca
Zosime, učestvuju u razbludnim igrama s tamošnjom prelepom i zamamnom
prostitutkom fatalne spoljašnjosti, u čijim tamnim užagrenim očima i vatrenom
pogledu, lebdi nešto neobjašnjivo i demonski privlačno, Agrafenom ili
Grušenjkom, što na ruskom znači kruškica, kao neki nadimak od milja
raskalašnim noćnim ženama. Aljoša neko vreme provodi u
slatkim mladalačkim ljubavnim igrama sa zločestom, od rođenja i nepravednom
ćudi prirode uskraćenom četrnaestogodišnjom devojčicom Lizom, praveći joj
društvo budući da ona ne može da se kreće, ali i u tim trenucima njegovo je srce
neizmenjeno, oseća čistu, nepomućenu istinsku ljubav prema toj mladoj
nesrećnici, dok se ona nemilosrdno poigrava s njime. Fjodor,
Dmitrij i Ivan se vrte i obleću oko Grušenjke, u želji da zadovolje navrele strasti i
prisvoje je samo za sebe, da ona bude njihovo najveće zadovoljstvo. Međutim, usled
te vrele ljubavne pomame dešava se ubistvo oca porodice Fjodora, koje zapravo
jeste oceubistvo. Sluga Smerdjakov, polubrat Karamazovih, vanbračni sin
Fjodorov, to čini usled svog lošeg karaktera i zbog godina zavisti, gorčine i
poniženja koje su mu usadile mržnju prema rođenom ocu. Dmitrij a priori biva
označen kao ubica zbog mnogo spletenih okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju
na njega kao vinovnika zločina, a i zbog njegove sklonosti ka grehu i stalnog
poigravanja s Grušenjkom i Katarinom Ivanovnom. Ivan je nesumnjivo
najkompleksniji i najbolje izgrađen lik u celom delu, po prirodi nepokolebljivi
ateista, kojeg karakteriše opravdana sumnja u svet jer, budući veoma pronicljiv
i oštrouman, zapaža brojne nesavršenosti u njemu, i smatra ih protivrečnim veri
u postojanje Boga i njegovu bezgraničnu milost. Poznat je deo gde Ivan odlučno
odbija ulaznicu za raj ukoliko su svet i obećani san o večnom životu ustoličen i
sazdan na suzi makar jednog deteta i time ukazuje na ogromnu patnju i bolnu
nepravdu koju trpe ljudi u svetu, a naročito deca (poput malog nesrećnog Iljuške,
koji na kraju romana umire neizlečivo bolestan). Međutim, Ivan svakako ne
veruje ni u đavola. Kao ilustraciju Ivanovog stava može poslužiti razgovor
Fjodora Karamazova sa sinovima:

-E, onda sam, dakle, i ja pravi Rus, i ja imam rusku crtu, pa i tebe, filozofa, takođe
može čovek uhvatiti na tvojoj crti na taj način. Hoćeš da te uhvatim? Da se
opkladimo da ću te sutra uhvatiti. A ipak, govori, ima li Boga ili nema ? Samo
ozbiljno ! Meni to sad ozbiljno treba ?

-Ne, nema Boga

-Aljoška, ima li Boga ?

-Ima Boga.

-Ivane, a postoji li besmrtnost, bilo kakva, makar mala, majušna?

-Nema ni besmrtnosti.

-Nikakve?

-Nikakve.

-To jest, apsolutna nula, ili bar nešto? Možda ima kakvo bilo nešto.
Valjda baš nije sasvim ništa.

-Apsolutna nula.

-Aljoška, ima li besmrtnosti?

-Ima.

-I Boga i besmrtnosti?

-I Boga i besmrtnosti.

-Hm! Verovatnije je da Ivan ima pravo, Gospode, kad se samo pomisli koliko je
čovek uneo vere, i koliko utrošio snage uzalud, na tu maštu, i to već koliko hiljada
godina! Ko se to tako podsmeva čoveku, Ivane ? Poslednji put i to odlučno: ima
li Boga ili nema? Poslednji put te pitam!

-I poslednji put, nema.

-A ko se to smeje ljudima, Ivane?

-Mora biti đavo, osmehnu se Ivan.

-A ima li đavola?

-Ne, ni đavola nema.


Ovaj stav se čini donekle protivrečnim, kao što je i sam lik Ivana, pošto je
ateizam bio skoro nepojmljiv za tadašnju Rusiju, duboko posvećenu religiji i
saobrazno tome, religijskim obredima. Ivan odlučno poriče postojanje đavola,
međutim, iz prethodno navedenih razloga očevidne nepravde, boli i stradanja u
ovozemaljskom svetu, naročito patnje tek rođenih čednih i nevinih anđela
nesposobnih da pričine bilo kakvo zlo koje bi se moglo ščitavati opravdanjem
bezmerne patnje, istodobno odriče svaku gnoseološku mogućnost postojanja
Boga, prihvaćenu u poimanju agnostika. Kao da je Ivan od jestatstva bio
zahvaćen jakim plamsajima unutrašnje vatre, koja se nije mogla obuzdati, već se
sve više razgorevala. Takođe, u njega je bilo duboko utisnuto zrno sumnje, koje
ga je žuljalo i greblo do iznemoglosti, te se, raspolućen i gonjen unutrašnjim
slutnjama, uputio u poniranje u neznane lavirinte nastanjene njegovim tajnim
željama, nadanjima i žudnjama, uglavnom usmerenih na spoznaju čoveka iz
jedne dotada nepoznate i neobjašnjive perspektive. Opet, moguće je još jedno
drugačije čitanje očevog objašnjavanja s Ivanom, kontrastirano petom pevanju
pakla u Danteovoj Božanstvenoj komediji. Naime, Dante u čitavom Paklu
nijednom ne pominje Boga izuzev u proplamsajima usputnih nagoveštaja jer
se tamo Njegovo ime ne sme naglas kazati. Nasuprot tome, postoji izvesna
mogućnost da je u Rusiji XIX veka bilo zabranjeno eksplicitno tvrditi postojanje
đavola. Takođe se verovatno nije smelo raspredati o vragu, jer je i najmanja
pomisao na njegovo postojanje bila uvreda za crkvu i osećanja vernika i
poklonika. Postoji i druga solucija da je Ivan jednostavno mislio da nema
nikakvih natprirodnih sila koje svojim delanjem utiču na život ljudi i utiru njegove
ovozemaljske puteve, pošto se ateizam može sčitavati i kao indiferentnost
prema svakoj mogućnosti nadzemaljskog bitisanja, da zapravo nema ni Boga niti
đavola, a da je celokupan životni protok delo i dar jedinstvenog stvaralačkog
principa prirode. A najverovatnije objašnjenje, potkrepljeno naročito izdvojenim
odeljkom romana ‘’Braća Karamazovi’’ je da Ivan, iako smatra ovaj svet izvorom
svakovrsnih zala i nedaća, ne smatra ga svetom načinjenim dejstvom Boga, ni
đavola, već pre rezultatom aktivnosti nekog Velikog Inkvizitora i nalazi crkvu
licemernom, odrođenom od prave vere (mada za Ivana ni ona ne postoji zbog
brojnih neusklađenosti koje sam već pomenula). Misli da treba “porušiti oltare
i učiniti čin koji će razgolititi crkvu i otkriti joj njeno sramno telo“, iz ovih reči se
vidi ogromna ogorčenost prema crkvi. Ivanovi momenti ludila potiču iz brojnih
zapletenih pitanja što se kovitlaju u njegovoj glavi i zapažanja nedoslednosti i
nedorečenosti u svetu. On zapravo sumnja u sve. Poznata je njegova rečenica
upućena bratu: “Znaš li šta je najveća nesreća, Aljoša? Čitav svet je zagonetka.“
Uzimajući u obzir karaktere Dmitrija i Ivana, nije teško pretpostaviti da su možda
potajno želeli očevu smrt. Ali da li su zaista i kovali planove za ostvarenje zločina
u toj nezdravoj i neprirodnoj atmosferi, nimalo nalik pravom porodičnom
životu? Karamazovi zasigurno pripadaju onim porodicama koje ne liče jedna na
drugu, već su jedinstvene i nesrećne na svoj način, koje je Lav Tolstoj savršeno i
jezgrovito opisao u prvoj rečenici “Ane Karenjine“. Možda ipak nisu, mada se
njihove intencije mogu višestruko tumačiti. Međutim, i sama želja za smrću oca
je dovoljna da ova dvojica braće, vrlo kompleksnih naravi, u dubini duše
osećaju neprestanu grižu savesti koja ih izjeda i mori i postaje sastavno
određenje daljih njihovih postupaka, dok se Aljoša, prihvativši put vere i
posvećenja, uzdiže koračajući svetlim stazama posvećenja i duhovne čistote.

АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНДРОВИЧ БЛОК: ЈА САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ… (ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА)

ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА
Заљубљеник у писану реч.
Воли да чита класике и савремену прозу.
Воли поезију Сребрног века.
Прве кораке у писању направила прошле године с кратком причом „Ја нисам луда“, објављеном у електронском издању „Карантинске приче“ (Издаваштво ТРИ).
Живи и ради у Скопљу.

АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНРОВИЧ БЛОК: „ЈA САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ…“*

  • „Ја сам полако губио разум…“ (Я МЕДЛЕННО СХОДИЛ С УМА…) наслов је и први и претпоследњи стих песме настале марта 1902. из његовог првог циклуса објављених песама „Стихови о прекрасној дами“. Под истим насловом снимљен је и документарни филм о Блоку.

На дан годишњице његовог рођења, у години кад се навршило столеће од његове смрти – ово је прича о Александру Александровичу Блоку, кога су називали најбољим песником руског симболизма. Прича о његовом кратком животу и раскошном стваралаштву, о уметнику растрзаном између две епохе; о његовој нежној љубавној лирици, о његовој тајанственој поеми, о његовим музама и јединственој љубави.

Александар Александрович Блок 1883.

Детињство и младост

Александар Александрович Блок је рођен у Санкт Петербургу 28. новембра 1880. године, у угледној породици. Његов отац, Александар Лвович Блок, који је имао немачке корене, радио је прво као професор на Петроградском, а касније на Варшавском универзитету. Био је веома наочит, изузетно музикалан и волео да свира клавир до касно у ноћ. Његова мајка, Александра Андрејевна Бекетова, била је преводилац. Удала се за Александра Лвовича са само 18 година и, због његове, благо речено, нестабилности веома се брзо покајала. Александрови родитељи су се убрзо после његовог рођења развели, а мајка се касније удала за официра гарде Франца Кублицки-Пиотуха.

Детињство је мали Александар провео углавном у кући деде по мајци, познатог ботаничара и ректора Петроградског универзиета Андреја Николајевича Бекетова. Његова бака, Јелизавета Григоревна, кћерка знаменитог путника и истраживача Средње Азије Григорија Силича Корелина, целога је живота радила на компилацијама и преводима научних и уметнчких текстова. Била је веома образована, говорила неколико језика, оставила иза себе велики број радова. И њене две сестре су говориле по неколико језика и радиле као преводиоци. У једној таквој интелектуалној средини, Александар Александрович веома рано се упознао са најзначајнијим делима руских и европских аутора, и то је, неминовно, одредило његов животни пут.

Александра Андреевна Бекетова – Варшава 1880.
Мајка Александра Блока

У својим аутобиографским записима Александар Александрович се с дубоком нежношћу сећа мајчине породице: „Детињство сам провео у породици моје мајке. Њени су разумели и волели РЕЧ; у породици је, генерално, преовладавало старинско поимање литерарних вредности и идеала. Да се изразим вулгарније, у Верленовом стилу, ту је преовладавала eloquence (речитост, елоквенција). Код мајке је постојао неки стални бунт и немир, увек је била у потрази за новим, и свим срцем ме је подржала кад је видела да ме интересује музика. Сви су ме у том дому волели и мазили. Старомодној, дивној eloquence до гроба ћу бити дужан што за мене књижевност није почела са Верленом и, уопште, декаденцијом“, писао је он.

Између будућег поете и његове мајке постојала је невероватно дубока духовна веза. Она је свог сина најприје упознала с бајкама, а касније са делима Виктора Игоа, Балзака, Флобера, Золе, Шарла Бодлера, Пола Верлена – која је и сама преводила. Заједно су проучавали нове трендове у филозофији и поезији, водили страствене разговоре о најновијим вестима из политике и културе. Кад је Александар Александрович почео и сам да пише, прво је мајци читао своја дела и од ње тражио утеху, разумевање и подршку.

Александар Блок

Године 1989. Александар Блок је завршио гимназију и положио пријемне испите на Универзитету у Санкт Петербургу, одабравши право за свој будући позив. Три године касније прешао је на историјско-филолошки одсек, словенско-руски смер, да би студије завршио 1906. Своје студентске дане овако је описао: „Универзитет није одиграо посебно важну улогу у мом животу, али високо образовање дало ми је, у сваком случају, извесну менталну дисциплину и корисне вештине које ми много помажу у разумевању историје књижевности, али и у властитим критичким искуствима, па и у уметничком стварању (грађа за драму „Ружа и крст“). Током година све више ценим оно што ми је универзитет дао преко мојих уважених професора, А.И. Соболевског, И.А. Шљапкина, С.Ф. Платонова, А.И. Введенског и Ф.Ф. Зелинског.“

Стваралаштво

Песничко дело Александра Блока суптилно је и крајње сложено, настајало је на размеђи две епохе, расло у деценијама испуњеним бурним историјским догађајима и великим променама у сфери литерарног стваралаштва. Оно представља једну од најмаркантнијих книжевних појава на почетку двадесетог века и – издржало је тест времена.

Блокова поезија носи у себи спој класичног приступа форми и нових, модерних садржаја. У његовим стиховима сустичу се описи пејзажа и осећања, симболи и минуциозно обрађени детаљи, музика и мисли…

Његов таленат врло је рано дошао до изражаја. Детињство у кући Бекетових, то што је стално био окружен књигама, као и редовно похађање позоришног клуба у Санкт Петербургу – нису могли да не утичу на младог Александра. Имао је тек пет година кад је написао своје прве једноставне радове, а касније, као тинејџер, с великим је ентузијазмом, заједно са својим рођацима, три године уређивао и писао за часопис „Весник“.

„Жуковски је био моја прва инспирација“, писаће доцније о својим књижевним почецима. „Од раног детињства сећам се лирских таласа који су ме непрестано преплављивали, једва повезани с туђим именом. Сећам се и имена Полонског и првог утиска његових строфа:

Сањао сам: свеж сам и млад,
Ја сам заљубљен. Снови кључају.
Луксузна хладноћа од зоре
продире у башту.

Александров озбиљан приступ писању до пуног изражаја долази управо у време кад ступа у пунолетство. У прво време стихове је показивао само мајци. Била је то љубавна лирика, а док је изашла његова прва поетска збирка „Стихови прекрасној дами“ (1903), накупило се било око 800 радова, од којих је само сто песама ушло у збирку. Ове што су претекле повремено је објављивао по журналима и часописима, све до своје смрти.Носећи у себе „старинско поимање литерарних вредности и идеала“, Блок је у својим студентским годинама стекао увид у модерне песничке токове.

Већ у раној фази стваралачког развоја Александар Александрович је схватио да је симболизам правац који је близак његовом књижевном изразу. У то време симболизам је продирао у сваки сегмент културе, био је иновативан, склон експерименту, гајио љубав према мистерији. У том периоду у Санкт Петербургу стварао је брачни пар Мережковски – Дмитриј Мережковски и Зинаида Хипијус, а у Москви Валериј Брјусов.

Посебно интересовање Блок је показао за московски круг младих поштовалаца и следбеника Владимира Соловјова. Организатор овог круга и својеврсни вођа био је Борис Бугајев (радио под псеудонимом Андреј Бели), који ће му касније постати близак пријатељ.

„Породична традиција и то што сам живео повучено разлози су што до одласка на факултет нисам знао ништа о ’новој поезији‘. Тада је, а све у вези с мистичним и романтичним искуствима, поезија Владимира Соловјова запосела цело моје биће. Раније ми је била несхватљива мистика којом је био засићен ваздух последњих година старог и првих година новог века. Био сам забринут због знакова које сам препознавао у природи, али сам све ово сматрао ’субјективним‘ и чувао то за себе. У то време сам се, иначе, спремао за глумачки позив, са заносом сам рецитовао Мајкова, Фета, Полонског, Апухтина, играо на аматерским представама, у кући моје будуће супруге, играо и Хамлета, Чацког, Похлепног витеза… Трезвени и здрави људи који су ме тад окруживали, чини се, спасли су од заразе мистичарског шарлатанизма, који је неку годину касније прихваћен у неким књижевним круговима. На срећу, па и на несрећу, у исти мах, ова ’мода‘ је дошла, као што увек бива, баш кад је све било изнутра одређено; кад је покуљала стихија која је беснела под земљом, нашла се гомила поклоника лаког мистичарског профита. Накнадно сам такође одао признање овом новом богохулном тренду.“ Ову тему Блок је обрадио у чланку „О садашњем стању руске симболике“, објављеном у часопису „Аполо“ 1910. године.

Револуционарна превирања у Русији од 1905. до 1907. године знатно су утицали на стваралачки израз Александра Блока. Прелепу даму у његовим мислима замениле су друге слике. У овом периоду љубавних песама скоро да није било. Окренуо се социјалним темама, друштву, писао о различитим мотивима из живота.

У том периоду Блок је био фасцииран позориштем и интеракцијом с публиком. Прву своју драму насловио је „Балаганчик“. Представу ће 1906. на сцену поставити Всеволод Мејерхолд.

Сцене из представе Хамлет: Блок као Хамлет,
Љуба Менделеева као Офелија

Песме о домовини исто тако су карактеристичне за овај период, а повезаност коју је успео да направи између родне груде и лика вољене жене дали су његовим стиховима посебну индивидуалност.

Године 1909. умро је отац Александра Александровича, са којим је, и након развода родитеља, остао у добрим односима. Исте године путовао је по Италији. То је тежак период за песника, период у којем су почела преиспитивања раније успостављених вредности. Схватио је да су за њега симболистички извори пресушили и осетио снажну за самопродубљивањем. Усредсредио се на велика књижевна дела, а публицистички рад гурнуо у други план. У том периоду настао је његов знаменити циклус „Италијанске песме“.

Октобарска ревоуција била је велика прекретница на Блоковом песничком путу. Своје виђење бурних и драматична збивања записивао је у дневник које је водио од 1901. до 1921. године. У периоду од две деценије исписао је укупно 61 свеску, од којих је 15 уништио. И поред свог буржуаског порекла, за разлику од већине песника Сребреног века, Блок није осећао одбојност према Октобарској револуцији. За њега револуција није била само нешто што се дешава у политичкој сфери. Револуцију је доживљавао као свеукупну атмосферу, као скуп идеја, принципа. За њега је то било кретање живота, а не само борба маса или одмеравање политичких снага. У Блоковом виђењу револуције препознајемо покушај да се овај тектонски друштвени поремећај схвати чисто естетски, па и симболички. Писао је много и о Фебруару и о Пктобру. Књига „Последњи дани царске моћи“, чланак „Интелигенција и револуција“, песма „Дванаесторица“ указују на Блоково схватање револуције.

Поема „Дванаесторица“

Поема „Дванаесторица“ слови за једно од најбољих дела Сребрног доба руске поезије. Александар Блок написао је ово дело 1918. године. Сам песник ће касније написати да је, надахнут атмосфером побуне и тријумфа нове власти, осетио жељу да емоције које је побудило „слушање музике револуције” преточи у речи. Поема је названа „Дванаесторица“ у част одреда „12“ који је вршио револуционарна суђења на улицама Петрограда. Наслов има и симболичко значење. Блок је у поему уградио и религиозне алузије, с призивањем дванаест Исусових апостола. Поема има дванаест поглавља, од којих свако представља засебан фрагмент мозаика, а који даје слику зимског, разореног Петрограда, огрезлог у крв. Блок је деперсонализовао своје хероје, направио од њих монолит саздан од дванаест људи. Сваки од њих посебно не значи ништа, али заједно су снага револуционарног елемента, симболично уједињење народних маса у борби за слободу. Песник, такође, предсказује будућност совјетске идеологије, утемељене на колективизацији духа.

Поему је написао практично „у једном даху“, за само неколико дана. Најпре је изашла у часопису „Барјаци рада“, а потом је штампана и у књизи. Поема, а посебно последња слика у поеми, Исус Христ на чело колоне од дванаест војника Црвене армије изазвали су велики одјек у књижевном свету:

…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.

Већина Блокових савременика имала је изразито неповољан став о поеми, поготово о увођењу лика Исуса Христа.

Несумњиво је да је у „Дванаесторици“ Блок изложио свој однос према тадашњим збивањима и смени власти, али оно што је остало тајна могло би се исказати питањем: КАКАВ је тај однос био? Недоумица траје до дан-данас: једни тврде да је то ода променама, други сматрају да је осуда новог поретка и да представља својеврстан реквијем за Русију. Када су га питали: „Да ли је ово сатира револуције, или поема слави револуцију?“, није имао спреман одговор – или није хтео да одговори. Рекао је да је поему писао вођен интуитивним поривом, те да ту није на делу некаква рационална анализа ситуације. Никад није објаснио што се скрива иза симбола у поеми. Можда само није хтео да наруши интригу и слегне прашину која се око „Дванаесторице“ подигла.

Приватни живот

Песников лични живот обележале су жене. Пред смрт је Блок говорио да су у његовом животу постојале само две жене – Љубов Димитријевна Мендељејева, његова законита супруга, и – све остале. Поред Љубе, у његовом животу важне улоге свакако су одиграле још три жене.

Ксенија Садовска

Блокова прва љубав десила се 1897. године у немачком одморалишту Бад Наухајм, где је отпутовао с мајком и тетком. Фатална жена звала се Ксенија Садовска. Била је удата и богата, имала троје деце и – 22 године више од млађаног Александра. Њене „плаве бездане очи“ постале су момчићева опсесија. Касније се његова тетка, Марија Андрејевна Бекетова, присећала: „Она је била прва која је пришла и разговарала с тим скромним дечаком који се није осмелио ни да је погледа, али га је обузела љубав. Била је лепотица. Покушала је на све могуће начине да намами момка.“

Шеснаестогодишњак је био невешт, није умео да ласка искусној дами и да јој угађа. Свако јутро однео би јој руже, пратио ју је у шетњама, уздисао и покушавао да привуче њену пажњу. Она га је час исмевала, час храбрила да буде отворенији, па му онда забрањивала да долази…

Са Ксенијом је млади Александар дожиео и духовну и телесну љубав. Однос с њом открио му је цео спектар осећања: од непријатности и стида, преко страствене љубави, до, на крају, беса и мржње.

Романсу је прекнула Александра Андрејевна, Александрова мајка, претећи Ксенији. А онда јој је у навику прешло да редовно проверава дневничке белешке младог Александра.

После Бад Наухајма, Александар и Ксенија су покушавали да обнове везу, али после годину и по дана љубави је бесповратно дошао крај.

Ксенија Садовска је живот окончала са 65 година на клиници за менталне болести у Одеси. Свом психијатру, који је био заљубљеник у поезију и добар познавалац Блоковог опуса, поверила је своју тајну. Психијатар јој, међутим, није веровао све до њене смрти, кад су у њеној гардероби пронашли 12 Блокових писма повезаних розе траком и једну сасушену ружу, по чијим је латицама немогуће било распознати која је боја била.

Љубов Димитријевна Мендељејева-Блок

Љубов Менделеева и Александар Блок

Љубов Димитријевна је једина званична Блокова супруга. Била је кћерка познатог руског хемичара Дмитрија Мендељејева. Блоков деда, Андреј Бекетов, био је добар пријатељ с Дмитријом Мендељејевим, имали су близу имања у Подмосковљу, тако да су се Александар и Љуба познавали од детињства.

Мендељејеви су у својој дачи правили позоришне представе, па су једног лета, кад је Александар имао 18, а Љуба 16-17 година, заједно учествовали у представи „Хамлет“. Вероватно је управо тада, на сцени, букнула и права љубав између Офелије и Хамлета, љубав која ће се наставити у Санкт Петербургу, где су се поново срели 1901. године. Блок је својој вољеној почео да посвећује песме, називајући је Прелепом Дамом, Тајанственом Девицом, Вечном Женом.

На везу двоје младих обе породице гледале су благонаклоно. Пар се у пролеће 1903. верио, а веч у лето су се венчали у цркви у селу Тараканово.

Но, то није био брак каквом се млада Љуба надала. Идеје филозофа Владимира Соловљева о вечној женствености, чији је поклоник био Александар, нашле су одјек и у приватном животу. Александар је сматрао да интимност може да уништи њихову свету заједницу, и да би Љуба тако престала да му буде инспирација. И тако је Љуба и надаље била његова инспирација, његова муза прекрасна дама, а он је телесну љубав тражио код других жена, неретко и код проститутки.

Није Блок био једини који је веровао у отелотворење вечне женствености – исти идеал делили су и много тадашњи руски симболисти. На његов брак с Љубом гледало се као на свету мистерију, као да се пророк сјединио са својом музом. А да је њихов брак био дубоко несрећан и кудикамо компликованији од онога што се са стране могло видети, дознало се из Љубиних дневника.

У току брака Мендељејева је имала везу са Андрејом Белим, добрим пријатељем свог мужа, а у 1908. затруднела је с глумцем Константином Давидовским. Блок је прихватио дете. Дечак је добио име од деде по мајци – Дмитриј, али је седам дана после рођења преминуо.

Љубавни троугао: Андреј Бели, Љубов Менделеева и Александар Блок

Александар се, после једне од својих бурних љубавних веза, вратио Љуби. Молио је да му опрости што су проћердали толико времена. Упркос бројним издајама, супружници су ипак остали заједно, на неки чудан начин везани једно за друго, све до Александрове смрти.

Љубов Мендељејева-Блок поживела је још 18 година после супругове смрти. Није се удавала, а последње године провела је сређујући своје дневнике у којима се, на скоро свакој страници, могло прочитати Александрово име. Последња реч коју је пред смрт изговорила била је „Сашењка“.

Наталија Волохова и Љубов Андрејева-Делмас

Док је био у браку с Мендељејевом, Александар је имао две озбиљније везе – са глумицом Наталијом Волоховом и с оперском певачицом Љубов Андрејевом-Делмас.

Наталија Волохова

Волохову је упознао кад су заједно радили на припремању представе „Балаганчик“, 1906. године. У то време Мендељејева је била у вези с Андрејом Белим. Односи између супружника били су веома лоши.

Блок је био опседнут заносном бринетом. Слао јој је цвеће и песме, седео у њеној гардероби за време представе, а после би се шетали по Санкт Петербургу. Мендељејева му је у то време предложила да се разведу, али нешто није кликнуло између Волохове и Блока. Романса је финале доживела циклусом песма „Снежна маска“.

Љубов Андрејевна Далмас

Оперску певачицу упознао је у марту 1913. Била је то кратка и бурна веза. Љубов Андрејевна-Делмас освојила је Блока на први поглед, док је на сцени тумачила лик Кармен. Она је уистину била оваплоћење песникових снова, идеална муза, мистериозна, недостижна и примамљива. За само две недеље Блок је написао цео циклус песма „Кармен“.

У приватном животу Делмас је, очигледно, била нешто сасвим друго. Није му дуго била извор надахнућа. Растали су се 1914. године.

Последње године живота

Октобарска револуција донела је преврат и у Блоковом животу. Био је свестан да су промене неизбежне. И прихватио их је. У једном писму Зинаиди Хипијус каже: „Зар Ви не знате да Русија неће постојати исто тако као што је ишчезао Рим… Зар не схватате де се свет преуређује? Да стари свет доживљава раслојавање?“ У анкети Савеза радника уметничке литературе овако одговара на једно питање: „Уметнику мора да буде јасно да те Русије каква је била – нема и никада више бити неће… Свет је ступио у нову еру. Она цивилизација, она државност, она религија – све је то изумрло.“

Александар Блок се на самом почетку приклонио бољшевицима. Осамнаестог јуна 1917. присуствовао је, у својству делегата, Првом конгресу Савета радничких и војних депутата, да би у августу исте године објавио текст „Последњи дани старог режима“. Крајем септембра 1917. почиње рад на познатом есеју „Интелегенција и револуција“. Власти су искористиле његову популарност и ангажовале га у разним комисијама и институцијама, што њему, истина, није увек било по вољи.

Дванаесторица, непознати аутор

Однос Александра Блока према Октобарској револуцији временом је почео да се мења. У фебруару 1919. године био је ухапшен, али је већ два дана касније пуштен из затвора.

Умор и лоша материјална ситуација узимали су данак. Почело је астмом, наступила су и ментална растројства, па је онда оболео од скорбута. Имао је проблема и са срцем. Здравље је нагло почело да га издаје, а поезија као да је нестала из његове свакодневице. „Има већ безмало годину дана како не личим на себе, заборавио сам да пишем поезију, не размишљам више о поезији…“ Дневнички записи из тог периода живо сведоче о његовом пропадању. Писао „Исисали су ме, исисали су ме“, писао је Блок.

У пролеће 1921. затражио је дозволу за лечење у иностранство, али је није добио. За њега се заложио и лично Максим Горки, који је писао Политброу.

Дозвола за лечење у Финској стигла је, коначно, 23. јула – за Блока прекасно. Преминуо је од последица запаљења срчаног залиска, ујутро седмог августа 1921, у свом стану у Петрограду. Покопан је на Смоленском православном гробљу.

Глава ренесансног Фирентинца

Најпознатији портрет Александра Блока дело је сликара Константина Сомова (1869-1939) и данас се налази у Третјаковској галерији у Москви.

Сомов је овај портрет познатог песника направио за часопис „Златно руно“, по налогу уредника Н. П. Рјабшинског, који је одлучио да на странице часописа стави слике истакнутих представника своје генерације: писаца, песника, сликара.

Константин Сомов: „Портрет поета А. А. Блока“,
Третјаковска галерија Москва, 38×30

Мишљење је да је уметник био веома прецизан у приказивању психолошких одлика свог модела, али „ехо прошлог времена“ одзвања у овом портрету. Као истанчани познавалац материјала и метода рада старих мајстора, Сомов је прибегао техници цртања „три оловке“, познатој још од ренесансе. Мајстор овог стила био је Жан Клуе, омиљен Сомову, који је поставио темеље француске портретне традиције. Блоков портрет је цртеж оловком на папиру, тек дотакнут гвашом и белом, димензија 38х30см. Комбинација је строге, готово фотографске тачности слике и бриљантне стилизације, која портрету савременог човека даје музејски тон. Сомов не само да истиче значај Блокове фигуре за књижевност свог времена, већ песника ставља у историјски контекст, одређује његов домет и место у руској култури. Намерно скулптурално „моделовање” песниковог лица задивљује непогрешивошћу извођења, тако карактеристичном за Сомовљеву галерију портрета. Помало уморног погледа, велики симболиста гледа на свет мирно, као мудрац кога више ништа не може да изненади. Можда је песник заробљен у стању стваралачког транса: поглед му је замагљен, усне полуотворене.

Портрет такође подсећа на кратак опис изгледа А. Блока који је дао Максим Горки: „Строго лице и глава једног ренесансног Фирентинца.“

Песма на фасади

На згради која се налази на адреси Thorbeckestraat 52 у Лeјдену, у Холандији, на фасади се налазе стихови из Блокове песме „Ноћ, улица, фењер, апотека“:

...Ноћ, улица, фењер, апотека,
бесмислено, мутно светло дрема,
Ма живео ти још четврт века,
Биће све исто. Излаза нема.

Умрећеш - и све, ко пре,
Поновиће се испочетка:
Ноћ, каналом леден ветар гре,
Улица, фењер, апотека.

Песма је исписана на фасади као део пројекта „Wall Poems“, који је покренула група белгијских и холандских уметника Tegen-Beeld 1992. године (подухват је заокружен 2005). Прва која је красила фасаде била је песма Марине Цветајеве „Моји стихови“, а пројект је привремено завршен песмом „De Profundis“ Федерика Гарсија Лорке. На лејденским фасадама могу се прочитати и стихови многих других гласовитих светских песника.

Серјожа ante portas

Сергеј Јесењин и Александар Блок

Када је млади Сергеј Јесењин, у марту 1915, први пут дошао у Санкт Петербург, упутио се на Блокову адресу. Александар Блок није био код куће, па му је Јесењин оставио писамце следеће садржине:

„Александре Александровичу!

Хтео бих да попричам са Вама. То је за мене веома важно. Ви мене не познајете, али можда сте наишли на моје презиме по часописима. Дошао бих данас до вас у четири после подне.

С поштовањем,

С. Јесењин“

Јесењин се с Блоком и срео касније у току дана, а на његовом писму остала је Блокова забелешка: „Са села из Рјазанској губернији, 19 година. Стихови су свежи, чисти, гласни, речити. Језик. Долазио је код мене 15. марта 1915.“

Песников потпис

Избор из поезије Александра Блока

НЕЗНАНКА

Кад је вече, над ресторанима
Врео је ваздух глув и плах.
И повицима, тим пијанима,
Влада пролетњи, трули дах.

Далеко, где је прах уличарски,
Над досадама вила свих -
Једва се злати перец пекарски
И чује деце плач тај тих.

И свако вече, у осамама,
Забацујући цилиндер –
По јендецима шеће с дамама
Већ испробани каваљер.

Шкрипе језером ту онолико
Рашљи и бруји женски цик.
Диск се у небу на све навико
И бесмислено криви лик.

Јединог друга – у ноћ пијанства –
Из моје чаше одраз сја.
И влагом трпком, пуном тајанства,
Ошамућен је ко и ја.

Ту слуге покрај ближих столића
Сањиво трче поред нас.
И пијанице, с оком кунића,
Вичу: "In vino veritas!"

И свако вече у час назначен
(Или то само сањам све?),
Стас девичански, свилом ухваћен,
По магловитом окну гре.

Лако, прошавши међ опијеним,
Без сапутника било ког –
Са мирисима неким магленим
Крај прозора би села свог.

И веју древним празноверјима –
И гипка свила у ње сва
И тај њен шешир с црним перјем,
С прстењем уска рука та.

И окован том чудном близином
Гледам за црним велом ту.
И ко да видим: с дивном даљином
И зачарану обалу.

Глуве су тајне ми поверене,
Нечије сунце – дато, гле.
И кутке душе унезверене
Потапа трпко вино све.

Нојева перја што се савила –
Љуљају се у мозгу мом.
И очи без дна, пуне плавила,
Цветају оном обалом.

Душа за благо има скровиште,
А кључ тај имам тек ја сам.
Ти имаш право, о чудовиште,
Истина је у вину, знам!

24. априла 1906.

Препевао: Стеван Раичковић

МУЗИ

У песмама твојим тајним има
судбоносна о пропасти вест.
Има клетве и у заветима,
а и среће коју нећу свест.

Ту и нека снага мами, врела,
да сам готов рећи душом свом
ко анђеле да си озго свела,
заволећ' их лепотом и сном...

И када се смејеш убеђењу,
тад над тобом сине и засја
онај бледи, у пурпурном врењу,
круг који сам некад вид'о ја.

Зла ил' добра? - Сва си ту - улудо
не прича о теби стар и млад.
Сва си другом и Муза и чудо.
А мени си - мучење и ад.

Не знам зашто, сред сванућа светих,
кад не беше ни снаге ни сна,
не пропадох, већ лик твој приметих
и драж твоју иско сам са дна?

О, што нисмо ми душмани кивни,
и зашто ми даде цветни рај,
те ливаде, свод звездан и дивни -
и сву клетву лепоте, и сјај?

Лукавији од северне ноћи,
и јачи од рајских вина сви',
од љубави циганске и моћи -
беше краћи твој загрљај зли.

Судбоносна беше нека радост
погазити завете и част,
и безумном срцу моме сладост -
ова горка, као пелен, страст...

29. децембра 1912.

Препевао: Миодраг Пешић

СНЕЖНО ВИНО

И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.

Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.

Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.

Како, кад жива капља пљусне,
Не видет себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?

29. децембра 1906.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ГЛАС

Жарка зимска магла сјаји –
Крв на небу – све до руба.
Идем тамо где се гаји
Тајноделотворна љубав.

Ти си – у сну. Кад те сретам,
Ја не грлим тебе, памти,
Ја сам – царица планета,
Не за тебе - зрак мој пламти.

Преварен си непознатим:
Јер због светих снова никад
Бестелесни неће дати
Да им проникнеш до лика.

Удуби се, мање страстан,
У сопственог духа мрак:
И схватићеш – лепша ја сам
Од твог измишљеног сна.

2. децембра 1902.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ДВАНАЕСТОРИЦА

1.
Црна вечер.
Бели снег.
Ветар, ветар!
Руши с ногу све.
Ветар, ветар –
Широм белог света!

Витла ветар
Снежни прах.
Леди све у исти мах.
Клизи гадно,
Пешаку застаје дах,
Пада, пада – тешко јадном!

Од зграде до зграде
Од канапа трака:
На канапу – плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!“
Старица се кида, горко плаче,
Не зна шта те ствари значе,
Чему плакат такав
Што то платно носи?
Шта би ту гаћа било за дечака,
А сви су – голи и боси…

Старица је, најзад, промрзнута лица
Прегазила некако предубоки смет.
– Ох, Мајко Заштитнице!
– Бољшевици руше свет!

Ветар шиба лице!
Мраз пробија скроз!
Буржуј с раскрснице
У јакну завуко нос.
Ко је онај? – Коса бујна,
Гле, вајка се једва чујно:
– Издајници капу кроје!
– Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је –
Слаткоречив…

Гле, мантијаш како шета –
Шмугнуо је иза смета…
Друже попе, што си сетан,
Ко пред пропаст света?

Сећаш ли се да си знао
Да се шеташ истрбушен,
Док је с твог стомака сјао
Крст на верне душе?

Ено госпе с астраганом,
Пажљиво је слуша друга:
– Плакали смо непрестано…
Оклизну се,
Тресну – колико је дуга!

Е – е!
Дижи је што пре!
Ветар се љути и шали, факат.
Задиже скуте,
Пешаке коси,
Кида, гужва и носи
Огромни плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!„
И речи доноси:
…Одлука на збору паде…
…Ту, из оне зграде…

…Помучисмо се –
Па одлучисмо:
Мало – за десет, за сву ноћ – два’ес’ пет
Мање – не, макар се срушио свет...
’Ај’мо у кревет, бре...

Вече позно.
Свет се губи,
Мукну приче.
Цвокоћу зуби.
А ветар фијуче грозно...

Несрећниче!
Дођи амо –
Да ме љубиш...

Хлеба!
А шта тамо?
Бежи само!

Црни се, црни се с неба.

Мржња, тужна мржња
Из мојих груди се точи…
Цма мржња, света мржња…

Отвори, друже,
Четворе очи!

2.
Снег лепрша, ветар гуди
Гле, корача дванаест људи.

Црни ремен, пушка лака,
Ватре, ватре – из сокака

Стара капа, крџу пале
Лисице им само фале!

Слобода, свима, свима,
Ах, без крста, ах!

Трах-тах-тах!

Хладно је, другови, хладно, зима!

– Вањка с Каћком у биртији пије..
– Каћка паре у чарапи крије!

– А и Вањки добра лова пада…
– Наш је био, ал’ је војник сада!

– Кучкин сине, Вањка, буржујчино,
Пробај, моју љубни, молим фино!

Слобода свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Каћка је са Вањком, да –
Шта ли раде, ко то зна?
Тра-та-тах!

Ватре ватре, ватре – на све стране
И ремници – сви о десно раме…

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

Ти без страха, друже, пушку стегни
И на Свету Русију потегни –
На газдинску,
Домаћинску
На гузату!

Ах, без крста, ах!


3.
Кад су наши момци пошли
Гарду црвену да служе,
Гарду црвену да служе –
И животе да јој пруже!

Ох, животе слађани,
Муко моја мушка!
Поцепано гуњче,
Аустријска пушка!

Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру,
Светски пожар, крвљу ложен –
Благослови, благи Боже!

4.
Снег ковитла, а кочијаш крете,
Ала Каћка и Вањуша лете –
Јелектрична лампа
На санкама…
Ах, погле’те!…

У шињелу боје маслинасте,
Глупа њушка, фаце четвртасте,
Суче, суче црне брке,
Па заводи,
Па изводи…

Тако Вањка – снажне су му плећи,
Тако Вањка – страшно је он речит!
Каћку гуску обгрљава,
Па је очарава…

Она њему нешто главом маје,
Зуби јој се као бисер сјаје
Ах, ти, Каћка, моја Каћка,
Њушкице пуначка…

5.
Ти на врату имаш, Каћо,
Незарасли траг од ножа.
И под сисом ти је, Каћо,
Камом сечена већ кожа!

Ех, заиграј, што год можеш!
Какве ноге, мили боже!

У чипкастом рубљу била –
Добро-де, и ти се дичи!
С официр’ма блудничила –
Поблудничи, де, блудничи!

Блудничила до лудила!
Пуче срце у грудима!

Каћо, оног официра знаш ли? –
Не побеже он пред ножем…
Знаш да су га мртвог нашли?
Сетити се зар не можеш?

По сећању џарни тамном,
’Ајд’ у кревет са мном!

Танке чарапе и сукња,
Чоколаду „Мињон“ ждрала,
С академцима се вукла –
Сад се на војнике дала?

Јао, јао, згреши мало!
Не би л’ с душе бреме пало!

6.
Опет се отуд с угла чује
Кочијаш како поцикује…

Стој, стој! Андрјуша, брзо приђи!
Петруха, с леђа заобиђи!…

Трах-тарарах - тах-тах-тах-тах!...
Диже се к небу снежни прах!...

Кочијаш с Вањком – стругну скоро.
Још једном само! Тргни ороз!

Трах-тарарах! Сад ћеш да видиш…
Како се с туђом цуром иде!

Побеже пођлац! Само чекај,
Ја ћу за тебе наћи лека!

А где је Каћка? – Није жива!
Из ране с чела крв се слива!

Сто ћутиш, Каћо? Је л’ сад фино
Лежи на снегу сађ, стрвино!

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

7.
Њих дванаест опет иде
И по пушку стеже свак.
Само јадни убица је
Изгубио лице чак…

Ко грозница да га хвата
Убрзава корак дуг.
Са марамом око врата –
Страшно му је пао дух.

– Што се, друже, сневесели?
– Што те, момче, смете јад?
– Шта те, Пећа, то уцвели,
Јел ти Каћке жао сад?

– Другарчине опробане,
Ја је волех, не знам шта ћу…
Ноћи чарне и пијане
Пробдео сам љубећ Каћу…

– Види гада, како кука,
Доста женског блебетања!
– Зар сву душу изнебуха
Да истресеш? Гле, скретања!
– Немој више да се брукаш!
– Контролиши осећања!

Није данас такво време
Да се тобом још бавимо!
Теже ће нам бити бреме,
Друже драги, наставимо!

И Петруха успорава
Ужурбани ход од пре…
Опет му је горе глава,
На лицу му опет смех…

Ех, ех!
Разонода није грех!

Затварајте куће ма чиме,
Да не буде ноћас отимачине!

До магаза пут је свима –
Ноћас слави сиротиња!


8.
Ох, ти, туго-тужаљко!
Чамо чемерна,
Чумо смртоносна!

Што ћу временце
Да проведем, проведем…

Што ћу теменце
Да чешнем свуд редом…

Што ћу семенце
Да грицкам, да једнем…

Што ћу ножићем
Да врцнем из беде!

Бежи буржуј ко пиленце!
Тражим крв до гуше,
Због драгане-душе,
Гаравуше…

Упокој, Господи, душу раба твојего…
Мучно!

9.
Бука се градска сада стиша,
Над невским градом је тишина,
Полиције сад нема више –
Удри у пијанку без вина!

На раскршће је буржуј стао,
У крзно скрио нос од нас.
Крај њега, страшно олињао,
Подвио реп и шугав пас.

Стоји ту буржуј, ко пас гладан,
Ојађен стоји, ко пас слеп
А стари свет је, ко пас јадан,
За њиме, тужно свио реп.

10.
Захукта се вејавица,
Јаој, ветра, ветра!
Не видимо своја лица
Ни на два-три метра!

Као вртлог снег колута,
Стуб подиже насред пута…

– Боже, ал олуја брише!
– Еј, Пећка! Не петљај више!
Од чега се то спасаваш
Кад тај олтар обиграваш?
Несвестан си ти, заправо,
Размисли, просуди здраво –
Ниси ли се огрешио
Још кад си се Каћке решио?
– У корак с револуцијом моћном.
Нас душман вреба даноноћно!

Збијај, збијај чете,
Радни свете!

11.
Без имена светог, у лету
Њих дванаест пут даљи гре.
Не штедећ никог на свету,
Они су спремни на све…

Уперили су пушке јаке
У невидљива душман-лица…
Док низ опустеле сокаке
Ковитла прахом вејавица…
Заглибиће се, ко сред млаке,
У меком снегу – цвекерица…

Очи мути
Црвен стег.

И бат крути
Таба снег.

Душман љути –
Стреса сне…

Мећава им праши очи,
Дне и ноћи,
Који лете…

Збијај чете,
Радни свете!

12.
Моћним ходом у даљ лете…
– Ко је тамо? Брзо к нама!
То се разиграо ветар
У црвеним заставама…

Испред њих је – нанос хладни,
– Излази из смета ти!…
Само јадни џукац гладни
Шепа назад, иза свих…

– Мани нас се, ти, краставко,
Ја ћу тебе бајонетом!
Стари свете, ти, шугавко,
Губи ми се, гадно псето!

…Ко вук, кези зубе гладно –
Реп подвило, иде с нама –
Псето гадно – псето хладно
– Одзови се, ко је тамо?
– Ко то маше црвен-стегом?
– Гледај, каква тама влада!
– Ко то жури белим снегом,
Кријући се иза зграда?

– Мој ћеш бити, пре ил’ после,
Предај ми се, боље, жив!
– Чуј ме, друже, биће лоше,
Пуцамо ли, сам си крив!

Трах-тах-тах! И само ехо
Још се чује по кућама…
Само вејавица смехом
Снежне равни затрпава…

Трах-тах-тах!
Трах-тах-тах!

…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.

Јануар 1918.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ČASOVI BLISTANJA SMENJUJU SE SA ČASOVIMA NEDOSTAJANJA (BORIVOJ VEZMAR)

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.
STAR SAM

Star sam i nemoćan isceđen iznuren
potrošen 
umreću nema mi života
ružan ružniji nego ikada
neugledan isisan izgustiran
izmrcvaren izglodan
starac na umoru
neću još dugo
umreću.

Jao meni!

Moja se duša ne raduje suncu
neću još dugo
bela sveta gledati

umreću uskoro
nema mi života.

Jadan ja!

Star i gadan
ni tuge u meni nema
sparušen isušen
neću još dugo.

Žalosno je i pretužno
koliko sam nemoćan -
umreću.

Nemam ni suza
davno prežaljen
neću još dugo.

Umreću napušten star i sam
u šupku vaseljene

star i sam
ubogi starkelja.

Jao meni.
Jadan ja.

***********

UMIŠLJENOM GENIJU

ne brini ne boj se
odavno nije neophodno
da budeš upamćen
ni da se tobom bave
nepostojeći naraštaji

ne moraš da se upinješ
da trguješ da merkaš
da podilaziš
kretenima

mrtve su čitanke
ko prerađeni leševi

već sve je opevano
(opevano i prepevano)
na svaki mogući način
za svaku moguću priliku
(zamislivu i nezamislivu)

vreme nam ističe
zavrću se ventili 
to što osta u cevima
prokapaće u slivnik

ritmično
kap po kap
odzvanja u praznini
(kao i tvoji stihovi).

*********

NE TREBA

Rekoh Nadeždi, čemu skrivati:
ne treba niko ništa objavljivati -

treba krasti i lagati
sa dušama mrtvih se dopisivati

rakiju do zore pijuckati
kupus u kacu slagati

(sa dušama mrtvih se kuckati).

***********

BESKONAČNO

Konačno sam se oslobodio tela
mada ga još uvek ne umem odbaciti.
Ono sad sve svoje potrebe obavlja samo
iako me povlači za sobom poput senke
po hodnicima, nužnicima, podrumima,
po napuštenim skladištima, po ulicama,
međ ljudima i životinjama,
posvuda.

Baca me na sve strane kao da sam
teniska loptica, ne mogu da mu se
oduprem, da ga zaustavim,
ne mogu da se odvojim,

ali sad na njega gledam
kao na tuđe dete što mi raste
tu pred očima koje mi već
ne pripadaju istinski.

Ono i dalje vrši svoje radnje
i čini se da je 

nepropadljivo.

Da, jedino je telo večno. To živo telo.
Duša je ionako smrtna. Duša se raspada
kao staklena čaša bačena 
na dno bunara,

razbija se uz prasak
čiji odjek zatim još dugo
telom odzvanja.

(a kao da nema
ni duše, niti tela -
jedino još smo ovde 
neznani mi 
u sobi od zraka koja se uvis 
diže i rastvara u svetlosti).

*********

DAVEŽ

Nisam ni dobrica, nisam ni zlica,
Nisam ni najlepši, a ni najgadniji,
Nisam ni svetac, ni ubica -

Ali sam dosadan,
Najjdosadniji!

Jedan je cvrkut, drugi je pisak,
Jedan je šapat, drugi je vrisak,
Jedan je mjauk, drugi je lavež,
A ja sam, prosto - naprosto,

Davež.

*********

BLISTANJA I NEDOSTAJANJA

Ovaj Svet je prepun dobrih ljudi
i sirotih žena.

Deci i psima u očima se jate
anđeli.

Časovi blistanja smenjuju se sa časovima nedostajanja.

Zlo je izvan 

Sveta.

Vatre u njemu nas potiru.

*********


NEKOG KAO NIKOG

dobro je čuvati
nekog
kao nikog

i kada uminu nežnosti
prestanu pomame

nekog 
kao nikog

i kada zgasnu svetlosti
raziđu se tame

nekog 
kao nikog.

*********

LEPŠI SAM

Kao što vidite, lepši sam i od samog Mitra Mirića.
Pišem bolje od Pištala, Gatalice i Bajca
skupa.( a uzgred, i bolje izgledam od njih).
Jači sam pesnik od Nikole Živanovića i od Boška Suvajdžića zajedno.
Ma šta od Nikole i od Boška -
bolji sam i od samog Tanasija Mladenovića!

Neodoljivi sam ljubavnik i nenadmašan pustolov.
Vikendom katkad siđem do Starog Slankamena,
na šarana i bermet.
Sem toga, volim da svrnem do Titela, pod les.
Radim, zapravo pijem u biblioteci.
Mogu da sednem u stolicu Pavla Popovića
kad god mi se prohte
i da tako ostanem da sedim - do jutra,
i mogu da ližem jezikom posvete iz devetnaestog veka, sve sa datumima.

Sem toga, prelep sam
i prepošten.

O sebi mislim
sve naj naj
a o drugima
uglavnom loše,
ili me se ne tiču.
Borivoj Vezmar

ПРЕВОД – ИЗВОРНИ И ЦИЉНИ (АВЕРИНЦЕВ, ГРБИЋ, НИКОЛИЋ И ВЛАХОВИЋ)

Мирјана Грбић: Завршила Филолошки факултет у Београду (1976), радила као стручни преводилац и наставник руског језика, а од 2000. године бави се само књижевним превођењем.
За превод књиге Ерос немогућег Александра Еткинда добила награду Јован Максимовић, а за превод књиге Михаила Бахтина Естетика језичког стваралаштва – награду Михаило Ђурић.  Преводи савремену руску прозу (Сорокин, Пељевин, Аксјонов, Ајтматов) и руске класике (Андреј Бели, Леонид Андрејев), као и руску есејистику (Бахтин, Берђајев, Розанов, Шкловски, Аверинцев).

Дионисије–Дејан Николић је песник, философ, теолог, драматург, сценариста, преводилац, ментор, новинар, уредник, саветник, оснивач и потпредседник Института за националну стратегију. Члан је управног одбора Краљевског Реда Витезова и Чувара Манасије, и члан Friends of Mount Athos – ROYAL PATRON HRH The Prince of Wales, PRESIDENT Metropolitan Kallistos of Diokleia.
Песме и Огледе је објављивао у Студенту, Књижевној речи, Делу, Браничеву, Лепој Србији, Русији данас, Данасу, Логосу – часопису студената ПБФ БУ, НАЦИЈИ Online, Трећем програму, The Great Works UK, KRITYA India, The Roundtable Review UK, AWEN The Atlantean Publishing UK, Kulturno-umetniško društvo LOGOS SI Ljubljana, БЕЗ ЛИМИТА, итд.
Објавио је књиге песама: Упутства за васпитање младих принчева, Архајски Денди,
и Блондогенет; расправе: Tractatus–TeoLogico–Philosophicus: Креациоекснихилоборци и креациоекснихилопоштоваоци, Два рата и два мира; Лав Шестов и трећа димензија мишљења (са Миланом Ивковић); Четири огледа о хришћанском либерализму: Магија Жан-Пол Сартра, Магија Карла Шмита, Хаманове Лествице Метакритике и Портрет Песника као Херувима (пред изласком из штампе у издању Института за Европске Студије и Архива Војводине). Превео је са немачког на српски Recension der Critik der reinen Vernunft (1781) и Metakritik über den Purismus der Vernunft (1784) Јохана Георга Хамана. Живи у Београду.

Живко Влаховић је рођен 20. априла 1995. у Паризу. Након средње књижевне завршио је основне студије из славистике на Сорбони. Потом је на истом факултету магистрирао француску лингвистику и завршио мастер из смера издаваштво – превођење. Превођењем је почео да се бави још на факултету где је са студентима преводио Женске разговоре Душка Радовића, Грозданин кикот Хамза Хума, новеле Нафије Сарајлић и пет епизода серије Добродошли у Ориент експрес. Самостално је почео да се бави превођењем 2017. године кад је превео роман Александра Гаталице Соната за лошег човека објављен у издању NON LIEU. Затим је превео и Гаталичин роман Еурипидова смрт, као и драму 1918 : Последња ратна година објављену у издању Славитуде. Превео је и роман Филипа Грбића Прелест који ће бити објављен у јануару 2022. у издању BELLEVILLE. Тренутно преводи прозу Ане Милош и Мухарема Баздуља. Издавачку кућу Славитуде основао је 2020. године у Паризу која стоји иза организације Сајма славистике на Сорбони. Славитуде је засад објавила регионални зборник Нова БХЦС поезија у којој је Живко Влаховић са Јеленом Михајловић и Весном Бојовић превео песме 55 песника из бивше Југославије и драму Александра Гаталице, 1918 : Последња ратна година коју су превели Живко Влаховић и Јована Николић.

АВЕРИНЦЕВ, ГРБИЋ, НИКОЛИЋ И ВЛАХОВИЋ

ПРЕВОД – ИЗВОРНИ И ЦИЉНИ

Драги Дионисије,

Поводом Вашег препева песме „Улога“ Сергеја Аверинцева шаљем Вам свој коментар.

Недавно је у библиотеци у Кучеву одржано вече посвећено књижевном превођењу, коме је мој млади колега Живко Влаховић дао наслов „Лепе неверне“. Објаснио је да је то француски термин који се односи на преводе старогрчких текстова на француски језик у 17. веку. У тим преводима неки делови су изостављани (оно што је по мишљењу тадашње јавности било неприкладно, рецимо, сцене оргија), али, иако неверни, ти преводи су били и лепи, и потребни.

Превођење поезије готово увек подразумева извесну „издају“ оригинала, често изнуђену због језика превода, који, ако прати садржај, понекад мора да занемари фонетику, ритам, мелодију или интерпункцију. Превођење песме је стваралачки чин, поновно писање исте песме на другом језику. Зато су најбољи преводиоци поезије – песници.

Мирјана Грбић

Наше заједничко превођење песме Сергеја Аверинцева прерасло је у занимљив песнички оглед. Ја, која нисам песник, превела сам стихове мање-више „верно“, поштујући ауторову интепрункцију (или њено одсуство). Ви сте је, као песник, препевали на први поглед „неверно“, јер сте је, у суштини, протумачили, унели у њу сопствени доживљај и, кад се чита Ваша „Улога“, утисак је да то и јесте и није Аверинцев, или да није само Аверинцев. Моја прва реакција на Ваш препев, била је да је са првобитне песме скинута копрена и да је песма заблистала у целокупној својој пуноћи и дубини. Постала је неверна, а лепа – неверна лепотица.

Међутим, морам да додам следеће:

Ја сам ипак само преводилац. Чврсто се држим текста свог аутора. Доследно поштујем сваку реч коју је он написао (чак и онда кад се с њим не слажем). Ваш приступ стваралаштву другог песника за мене је задивљујући, али и… незаконит. Међутим, оно што је за мене као преводиоца недопустиво, Ви, по свој прилици, сматрате допустивим. Можда је то утицај постмодернизма: један аутор ствара нешто своје, ново дело „по мотивима“ дела другог аутора.

Најзад, и филм или позоришна представа по делу неког аутора, представљају ново и оригинално уметничко дело, ново тумачење онога што је један стваралац оставио као своје наслеђе.

Ваша Мирјана


Драга Мирјана

У питању је нешто сасвим супротно: благодат која, превазилазећи га, испуњава закон! Предопит и предукус Свејединства: чуда сабора личности у слободној љубавној заједници: братство и јединство у Христу – у којем су моје и твоје увек венчани у Нашем – с оне стране ауторских права, у Будућем веку у којем ће свако свакоме бити све – у нераздељивом и несливеном јединству и сапрожимању: у Симфонији Осмога Дана свеопштег дивљења и захваљивања и умножавања дарова из славе у славу бескрајно и беспочетно како и доликује малим боговима по благодати, који нису створени да буду заслужна бића која имају некаква права, већ захвална деца Божија – која су све што имају добила на поклон – не по праву, већ по Лудој Љубави Божијој! :-)))

Дионисије-Дејан Николић

Не знам да ли сам можда сувише пожурио: још траје овај век, а Будући тек слутимо и предопитујемо? Додуше казано нам је да – силеџије грабе Царство Небеско, и да се сви спасавамо заједно. Преумљење и обожење се такође могу схватити као превођење, у којем заједно преводе Бог и човек: Старог Адама у Новог Адама, и прах земаљски у богове по благодати. И прелазак преко Црвеног Мора је било превођење, и пловидба кроз овај у Будући Век је превођење све твари из пропадљивости у непропадљивост и из времена у Вечност: из Долине Радосне Туге – у Љубав Бесконачну и Беспочетну, Која на ум људски не дође, Коју око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође: може ли се сувише пожурити – трчећи Јој у Загрљај?

И, ако црте овога века преводимо у Икону Будућег Века Истине, зар се та Виша Верност Истини Вечности, по цену неверности мутном зрцалу овога века, може и треба назвати неверношћу у негативном смислу? Није ли верност Лепоти заправо, у дубљем смислу, увек верност Истини и Љубави? И свакоме брату и сестри и створењу које преводимо и који нас преводе и са којима се заједно сви и све, знани и незнани, свесно и несвесно, вољно и невољно: преводимо из смрти у живот – а потом, превођење се наставља, и бесконачно и беспочетно по благодати: из славе уславу.

Најзад, и филм или позоришна представа по делу неког аутора, представљају ново и оригинално уметничко дело, ново тумачење онога што је један стваралац оставио као своје наслеђе. Није ли нам управо у ту сврху Бог даровао читаву васељену и сву твар, свако Своје створење и Себе Лично? Није ли управо то она права улога и сврха и смисао живота свакога од нас, коју нам је доделио Бог Тројица: да постанемо преводиоци да би постали богови по благодати?

Ваш Дионисије


Драги Мирјана и Дионисије,

Баш је лепо!… Да, може се рећи да су Неверне лепотице „измењени преводи“ већ постојећих грчких и латинских аутора, настали тако што се у седамнаестом веку француски језик наметнуо у Европи и осетила се потреба да се поново преведу грчки и латински аутори. Тако је дошло до неверних, али лепих превода. Један од главних преводилаца тог покрета био је Nicolas Perrot d’Ablancourt који је превео Цицерона, Тацита… Али, све је то део вечите расправе изворних и циљних преводилаца. Мислим да ти термини још не постоје овде, а верујем да се слабо и говори о томе. Ипак је традуктологија млада наука.

Живко Влаховић

О изворном и циљном превођењу рекао бих следеће:

Изворни преводилац је онај коме је стало да у преводу остане траг изворног језика (језика са ког преводи), док циљног преводиоца једино занима сам резултат, а то је да читалац помисли да је књига директно написана на циљном језику.

Многи мисле да изворни преводилац, својим начином превођења, само понавља изворни текст, док га циљни брише (он ће увек гледати да изврши неку врсту адаптације, читалац му је у фокусу).

Наравно, и један и други носе са собом слабе тачке, изворно превођење може да доведе до забуне код читаоца, а циљно, нестанком сваког трага превођења, може да доведе до нестанка аутентичности стила аутора и самог аутора.

Поменуо бих причу Милана Кундере која илуструје тај феномен. Када је дошао у Француску и научио језик, проверио је превод Шале и констатовао да има доста недостатака. Разлог је био управо то што је преводилац себи дозволио знатну слободу (мислим да је циљни преводилац томе склон, док је изворни више прикован за оригинал и поштовање ауторовог дела).

Не постоји одговор да ли је боље бити изворни или циљни преводилац, најбоље је држати се средине, као што је француски преводилац и традуктолог, Jean-René Ladmiral рекао: Прикладно је да се преводи приближно колико је могуће и удаљено колико је потребно.

Ваш Живко


УЛОГА

каква ми је улога дата о Боже 
у чину Твом савршеном 
у сваком гесту Твог сижеа 
такво Светско Позориште 
ни Шекспир ни Калдерон 
ни Трећега Реда брат* 
ни у сну ни на јави

сањали нису осим на трен 
кад Лично тихо био Си ту 
и рукописе им исправљао 
каква је моја улога о Боже

пред масом гледалаца тајних 
пред Девет Анђеоских Чинова 
пред галеријама Многооким 
пред ложама Серафима

због такве би улоге 
највећи на свету глумци 
сви до једног с ума сишли 
величину своју заборавили 
један другог би отровали 
на коленима за њу молили 
а најбезначајнији лакрдијаш 
последњи међу последњима 
гледа улогу мутним погледом 
а и улога је баш за подсмех 
костими рите декор шкарт 
опет ме овде вређају 
немам везе и нисам миљеник 
чему се онда надати 
све добијају други

* Трећег Ордена брат — аустријски песник Хуго фон Хофманстал, који је био фрањевачки терцијар и, према сведочењу савременика, лежао на одру у одећи реда; по угледу на Калдерона написао је мистерију под истим насловом – Велики светски театар.

(превела Мирјана Грбић)


УЛОГА

Таква је то улога, о мој Боже
У Твојој Прекрасној Песми Силе
Сваки је гест исплетен од златне свиле:
Такво Васељенско Позориште, иште
Што ни Шекспир ни Калдерон не могу,
Што ни Трећега Реда брат, чак ни у гробу
Не успева видети: ни на јави ни у сну:
Ал Јарко Сија када Си Ти ту: па им у срцу
И у уху Шапућеш: и немогуће стихове Пишеш!

Таква је то улога, о мој Боже
Пред миријадама из невидљиве ложе
Од Првог, па све до Деветог Ангелског Чина:
Пред галеријама Лакокрилих Херувима
И огњеним срцима Многооких Серафима!

Таква је то улога: лепа ко Лепа Јелена,
Па би због ње највеће глумачке величине
Саме себе заборавиле,
Сасвим са ума сишле
И међусобно се потровале: за њу
Клечећи би се молиле: нудећи сопствене душе!
Таква је то улога, о мој Боже,
Али јадни и презрени се не гложе
Око лица, већ око наличја:
Чули су да ће први бити последњи,
А последњи први: да силно злато вреди мање
Од капи крви: страћаре и дворци,
Рите и раскошне тканине, да ће заменити места!

Ја стојим сам и збуњен: као преполовљен:
Не знам: шта да будем: хуља ил миљеник?
Бојим се да ће сви вечно да ми се смеју,
Ако не будем добио ни улогу ни лик!

(препевао Дионисије–Дејан Николић)


Роль

какая роль о мой Боже 
в действе Твоем совершенном 
каждый жест в Твоем сюжете 
такого Мирового Театра 
ни Шекспиру ни Кальдерону 
ни Третьего Ордена брату* 
ни во сне ни в яви не мнилось 
разве на малое мгновенье 
когда Сам Ты неслышно был рядом 
рукописи их правил 
какая роль о Мой Боже 
пред сонмом зрителей незримых 
пред Девятью Чинами 
пред ярусами Многоочитых 
пред ложами Серафимов 
из-за такой-то роли 
первейшие в свете актеры 
с ума бы все посходили 
всю важность свою позабыли 
друг дружку ядом травили 
на коленях бы о ней молили 
а лицедей никудышный 
из последних что ни есть распоследний 
глядит на роль тухлым взглядом 
ну и роль прямо курам на смех

костюмы рвань декорации заваль 
опять меня обижают 
блата нет у начальства не в фаворе 
чего тут дождешься 
все другим достается
* Третьего Ордена брат — австрийский поэт Гуго фон Гофмансталь, который был францисканским терциарием и лежал в гробу, по свидетельству современников, в орденском облачении; по примеру Кальдерона написал мистериальную драму с тем же заглавием — “Большой мировой театр”.

(Изворни текст песме Сергеја Аверинцева)


ЧТЕЦ СЕРГИЈЕ АВЕРИНЦЕВ

„Чтец Сергије Аверинцев“ – речи су које је као епитаф на свом гробу желео Сергеј Сергејевич Аверинцев (1937–2004), члан Руске академије наука, класични филолог, познати преводилац, богослов, историчар уметности, културолог. Пред крај живота, од свих својих многобројних попришта он је издвајао управо служење у Цркви и посебно ценио могућност да учествује у богослужењима као чтец и проповедник. Тога се сећају блиски познаници Сергеја Аверинцева, чланови евхаристијске заједнице којој је припадао – предавачи на Православном.

Сергеј Аверинцев

Хришћанском институту светог Филарета (СФИ), у чијој капели је проповедао и у ком је до саме смрти био члан управног одбора.

У склопу циклуса „Век XX. Личност и епоха“, 17. јуна 2009. године одржан је сусрет посвећен Сергеју Аверинцеву. Сала је једва примила све заинтересоване.

Човек који је „у светској култури био као код куће и код куће као у светској култури“ – тако Аверинцева памти Александар Копировски, магистар педагошких наука, мастер богословља, професор и научни секретар СФИ. По његовим речима, служење Аверинцева у Цркви није био „ћеф научника чудака“. Аверинцев никада није скривао своју припадност Цркви, што је тешко замислити у контексту совјетске академске науке.

Поједине околности у биографији овог „академика необичне судбине и необичне сфере истраживања“ уистину су задивљујуће. На пример, московски комунални стан у којем је одрастао Сергеј Сергејевич био је својеврсно „острво слободе, где није било ничег совјетског“: „Сергеј Сергејевич је знао невероватно мало од онога што су знали сви совјетски људи“. Још једна невероватна занимљивост: за своју монографију „Плутарх и античка биографија“ млади научник је 1968. године добио премију Лењинског комунистичког савеза омладине. Шта може бити апстрактније, удаљеније од живота него тема оваквог једног истраживања? А Аверинцев је писао управо „о животу“: Плутарх је за њега био савременик, као и сви антички класици. „Платон је савремен, а Аристотел актуелан“ – формулисао је Аверинцев. Тешко је нагађати да ли су они који су делили премије то схватали, али научник је ову награду могао доживети као „дар одозго“, зато што је звање лауреата такве једне престижне премије било „одлична заштита у совјетско време“, која је, по речима Копировског, пружала могућности за даљи рад.

Па прича око чувеног петог тома совјетске „Философске енциклопедије“, за коју је од Аверинцева наручена одредница „Хришћанство“. Не скрећући ни надесно ни налево, Аверинцев је одредницу написао тако да је потегнуто питање повлачења тома. Тим поводом се чак нарочито окупио Централни комитет Комунистичке партије Совјетског савеза, страхујући од „духовног тероризма“. Међутим – по даљим речима Копировског – формално се није имало шта замерити: све речено о хришћанству било је апсолутно научно, иако нимало у складу са совјетским духом. У страху од скандала ствар је гурнута под тепих, а Аверинцев је наставио свој рад, задивљујући друге феноменом свог језика – „нити совјетског, нити антисовјетског“. „Радикална актуелност Сергеја Сергејевича Аверинцева састоји се у жанровској неодређености његове речи“ – писала је песникиња Олга Седакова.

Свака његова научна публикација, чији назив, наизглед, може да привуче само уске стручњаке на пољу византологије, постајала је богословско откривење за оне који су тражили пут ка хришћанској вери. Мисионарски, просветљујући значај имала је и његова монографија „Поетика рановизантијске књижевности“, која је постала својеврсна парола верујуће и трагајуће интелигенције. Дмитриј Сергејевич Лихачов је тада захтевао да се на основу ове студије Аверинцев „сврста међу докторе без одлагања“. Учесници сусрета су се сетили и како је Аверинцев одговарао скептицима увереним да је хришћанство религија робова која гуши људску слободу: „За мене, у хришћанству се не осећа притешњеност, већ пре страх од ширине“.

Сергеј Аверинцев се упокојио 2004. године, али тиме није престао да буде наш савременик – истакао је даље Копировски, подсетивши да је овај научник сматрао веома важним, и за појединца и за друштво, „обнављање историјског сећања“, с обзиром на „одумирање смислова“. „Ко нема историјско сећање, тај је осуђен на кармичку одмазду“ – писао је Аверинцев, имајући у виду то да од обнављања универзалног историјског сећања директно зависи будућност човечанства. „Ко је прави научник?“ – пита се Аверинцев и сам одговара: „Онај ко ради за све, ко подиже мостове над рекама незнања“, и са тужном иронијом додаје: „А те реке мењају своје токове“. „Данас мостови Аверинцева као да нису потребни“ – жалосно је приметио Копировски.

Током сусрета приказан је фрагмент видео-снимка последње проповеди
Сергеја Аверинцева у капели СФИ. У извођењу хора СФИ чули су се псалми
у његовом преводу, који се певају на богослужењу. Многи учесници
сусрета поделили су са осталима своја сећања на Сергеја Сергејевича,
утиске о његовим књигама и чланцима, и поставили питања о одликама
његовог научног, друштвеног и црквеног рада. Вече је завршено речима
пријатеља Сергеја Аверинцева, италијанског филолога Виторија Страде,
који пише: „Његово служење је било плод руске културе, која се
сачувала у виду разбацаних острва, упркос свим недаћама совјетске
епохе, и која је управо у њему, рођеном 1937. године, дочекала свој
препород и обнову“. (Јулија Зајцева, „Благовест-Инфо“, 23. јун 2009;
са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић.)

VODE NADOŠLE (JASNA JEREMIĆ)

Jasna Jeremić (Loznica, 1987) studirala je srpski jezik i književnost u Beogradu.
Završila je Visoku školu strukovnih studija za vaspitače u Sremskoj Mitrovici.
Poeziju objavljuje u raznim časopisima.

Vraća se potisnuto i progutaće nas zajedno sa stihovima kojima smo možda hteli obezbediti kakve privilegije. A možda su „nadošle vode’’ teren koji tenzija priprema da izbaci nešto sveto, pa od tog blata alhemijski treba nešto blagotvorno stvoriti. Sve i da nije tako, čovek mora ćutati dok Mesec vodu privlači, pesnik, eventualno, nešto od toga, ako preživi, zapisati. Ako i ne zapiše – nikom ništa.

Jelena Vukanović
MOJA SAHRANA

Svi znani i neznani,
zvani i samopozvani,
ne mogu vam otvoriti sutra.
Dođite danas.
Iako žmurim,
ja gledam vas iznutra.

ŽIVOT

Do mosta je
jedna staza,
što postaje
moja oaza
u kojoj
kukavički
trajem.

ZAKLJUČAK

,,Ni pauk nije kod kuće,
Svi su me napustili.’’
Video je Slep,
čuo je od Gluvog,
rekao mu Nem.

JEDNOM VELIKOM PESNIKU

Ja ne znam ništa o tebi,
iako pisali su mnogi potanko
o tvome životu i delu,
zapravo, dajući sud olako.
I neću saznati nikad
tvoje najdraže doba dana,
omiljenu boju koja te nadahne,
da li ti je stih više rana nego hrana,
ni poslednju misao pre nego što
tvoja krhka duša naposletku izdahne…
Ja ne znam ništa o tebi,
a, čini mi se,
ti znaš sve o meni.

VODE NADOŠLE

Vode nadošle,
ne prelivajte kej,
ne budite labudove
iz jutarnjeg sna,
ne plašite romantične
zalutale duše,
u koritu ostanite.
Dozvolite da sedim na klupi
i ispišem do kraja stih.
Vode nadošle,
besne i veličanstvene,
usporite malo svoj huk,
ne zamerite što
gledam vas gorde
a ogoljene u jedu svom.
Samo vas molim,
vode nadošle,
dopustite da ispišem
pesmu do kraja,
da završim poslednji stih
pre našeg večnog zagrljaja,
pre negó što
progutate kej
i mene i labudove
s njim.

U OGLEDALU

Ne vidim se.
Znači,
još živa sam
i u vertikali.
Jasna Jeremić

Pogled u dubinu Vremenâ (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Napraviti krug oko sveta – to nije mogućnost izbora već pravo na pogled.
Seneka

Autopoema vučice:

Iz presićenosti okićeno-nebeskog sna padam u oskudnost zemne sadašnjice; ulazim u telo čovekolike vučice, koja je u žalnoj potrazi za svojom vrstom – ni ovozemaljskom ni onozemaljskom, več sudnje potresnom i postistorijskom.

Penjem se na uzvišicu Severa s koje vidim – u dalekoj rupi jugozapadne strane – rodni kraj /koji je od ovog života/. S moje leve strane se vidi pustoš gde huji dah najstarijeg prošlog života – na jugoistoku. A to je upravo onaj dah koji je meni neznano obasjao školjku detinjstva i razotkrio njen, biljno-ozvezdanim šikljanjem podzemlja zatajen, greh. Dakle: zlo upoznato već u samom srcu detinjstva, gde i jeste začeto kao onakav dramski zaplet kakav utire put dalekoj neispisanoj budućnosti.

A na severoistoku, iza mojih leđa, nazire se ostrvo preživelih vrednosti iz svih prošlih života, plus meteorska udolina poslednje jer samospoznate stranputice. Severozapadna strana – skrita u dubini useka dveju padina, ali šireća poput lepeze svih nijansi sutona – ona je što čini predgrađe grada, što oholo prećutkuje seosko poreklo sopstvenog življa: takođe je mesto prisećanja na najbliži moj prošli život: kuća na litici okrenuta prema hladnoj severnoj vodi; ona koja je ne drugo do životna prekretnica, obasjana dušina čekaonica: prag uspona u posmrtne dveri.

To mesto drhtave sutonje svetlosti najpre prihvata u svoju lebdeću sferu, a zatim dekonstruiše potkrovlje moje rodne kuće – tako da ono u sebe dodatno ugrađuje kubeta, “durbine” progledavanja u prostore iza horizonata: onde gde krošnje na liticama najzad izvlače svoju dominantnu granu, odrednicu svog karaktera, što grčevito stremi k rekama – a koji je u preobilju školjke jugozapada ostajao skriven.

Sadašnji život lutajuće vučice – kao greškom bačene u sredinu koja ne razume njen prenatalni jezik – nije ništa drugo do li održavanje na zemnoj raskrstnici; – prekretnici koja određuje šta će iz davilačkog preobilja davnine (vremena njene vladavine-i-izgnanstva) preći (a šta ne) na ravan uskrsnuća (sferu usaglašenih vremenâ/uskrsnuća).

Njen odozgo primljen manirizam je ono što je dugo održava na toj klizavoj poziciji. Ali ona će – istekom određenog vremena – odatle pasti: zato da bi se sâm taj manirizam – koji raste odozgo nadole – dogradio do svog temelja-u-dubini; i time – razuđivanjem u lestvice međuprostora – prožeo sve svetove.

Ali, to nju izlaže sasvim novoj opasnosti: obrušavanje njome prvobitno-viđenog redosleda vremenâ u središte zemlje, tj. ponor zvezdanog kladenca. I to zarad preinačenja raširene lestvice njenog uspona u sužene lestvice njenog propadanja – u međuprostor, koji je bez kraja i početka. A to izaziva pomamu kod zatočenih duhova podzemlja: oni stiču utisak da vučica pripada njima (kao tamni izvor zračenja, otrgnut od tiranije Sunca); te da mogu da stignu (preko raširenog krila nebeske majke, što baca senku na zemni predeo) do svog cilja (vrha katedrale svih vremenâ, što otključava kapiju beskonačnosti) pre (Suncem određenog) vremena.

Dakle: – vučica je od nedohvatne Krune Severa napravila Levak, što dubi i otvara Podzemlje: put izjednačavanja dubine i visine – na njihovim vršnim tačkama. I to sve radi destilacije etera, kojim se puni pehar što se peni prekobrojnošću idejnih slika. Ali, zarad toga je ona postala META onih koji takve ideje nemahu. I to sve dok joj se /od siline pretrpljenog šoka/ ne izbriše skoro/površinsko a otvori daleko/dubinsko sećanje: ono za koga ona ima pripremljen jezik simbola – koga je, u trenucima svoje samosvesne odsutnosti, gradila. Tako je njena žalno-svinuta strela pro-iz-volje – volje-za-preuobličenjem sledâ životnih razdobljâ – proletela /u poslednji čas pred izdisaj/ kroz obruč /htonske/ žgadije /jer ju je ovaj do tačke gušenja stezao/, i tako stigla na odredište: moćnu severozapadnu uzvišicu, sa koje se pružao pogled na jasnu prostornu odrednicu svih tih kreativno-uneređenih razdobljâ – od kojih svako sadržavaše po delić od svakog drugog, bilo prošlog ili budućeg: ornamentika sunca onostrane zore.

Ovo je taj dublje-spojeni raspored razdobljâ, u preuobličenom umu vučice:

 

1)

Prednost je naći se u neprijateljskom okruženju, radi prevazilaženja majčinske empatije i osvajanja prostora za novo stvaralaštvo. Ali, kako se snaći u kvadratu izopštenja? Kako formirati svoju klasu koje nema, kako pronaći svoju vrstu koja je od prepotopskog vremena? Da li kopanjem prolaza u Zemljinu dubinu, gde se odvodi i prerađuje sav otpadni materijal Psiheje, da bi se zatim taj isti paučinasto-lako pripojio odraznoj slici nebeske visine? “Otvoreno je Nigde smeha, gde zvezde plove na dnu voda”*/H. Broh/. Eterični Dvojnik (ne dvojnik Jastva, nego dvojnik Drugog – koji privremeno boravi kod nas, kao kredibilitet naše besmrtnosti) mora biti pušten niz crnu reku, što se uliva u podzemlje – ne bi li odatle izašao u prostranstvo mnogo šire od nadzemnog! I svojim vetrokaznim krilima pohvatao stanice zloduha – ponevši ih iznova put nadzemlja! Vraćen plimatski talas progutanog ugarka zore, praćen kukurikanjem petla – prvog prevratnika.

Jednom sopstvenom, polarno-rođenom svetlošću Zemlje, obelodanjen je greh u srcu Sunca – od koga se skamenilo Lice Mesečevo i utihnuo žalopev Njegovih kraterskih usta. Jer, ono – iako za ljude životodavno – nije sunce od-prvog-postanja; ono se nahranilo dragocenim otpacima tog prvobitno ugaslog… Otad je ono velika kićena zver, žderač svega sitnog, drhtavog, povučenog… Jer, njime je nepriznata vrlina prve povučene zvezde osvita…

Kćer umirućeg sunca, svetlopismena kobra ili nezamenjiv faraonski ureus, vozila se spokojno svake predvečeri na krmi barke oca svoga Raa. Najedared se okrenu i spazi da njega nema: prevrnuo se iz barke usled prekomerne mase, a zatim pretvorio u đubre koga reka ponese u donji svet… Ona to nije znala, ali to je bilo neminovno da se desi. Jer, tek od prerade toga đubreta dobija se svež paučinasto-gradivni materijal, kakav bejaše neophodan radi toga da ideja samostojnog otpadništva sazda sebi hram… Istovremeno, to đubre je bilo toliko preobilno da je neprestano omogućavalo Ra-u da se iz podzemlja ponovo rodi, te da svojom jarkom svetlošću podjarmi nadzemni svet. Izdanci zemlje su se osušili, šume se svodile na oaze – gde je još tinjao svetlozeleni plamen samodovoljnog života. Na jednu od tih oaza sklupčala se i svetlopismena kobra, ostavivši tačan kameni zapis o svetu koji nestaje.

2)

Daleko sećanje otvorilo se u vučicinom umu, zahvaljujući šoku koga je ona doživela pred usudom izvitoperenja njenh sledbenica: takođe, usled poljuljavanja temeljâ – združenog daljnjeg korenja – svih svojih kuća i stanica.

Khora – izrasla iz procepa dve večnosti – što hučno isijava s zaleđine Meseca, postajući (pismeno) vidjliva na njegovom Licu – “vremenski uneređuje biće”* (Derida). Tako se javlja alternativna ličnost Mesečeva: starica-u-senci Solarnog pera, Krona/Hekata.

Kada se Astreja/Khora – amblem zlatnog Polisa – okrenula od ljudskog roda ka prirođenom joj onostranom prostranstvu, žene sa Krita i Mikene izgubiše svoju pređašnju, kako proročku tako državotvornu moć. Krilo noći, s koga su iščitavale zvezdana uputstva i upisivala na pergam ljudske potrebe, okrenulo se na poleđinu – postajući nečitko. Taj obrt beše neophodan da bi okeanska majka sagledala samu sebe u prostoru suvišnih – onde gde slova zemno-nebeskih zakona behu uneređena.

Budućnost je – kroz te rupe – do te mere zračila na sadašnji životni tren ovih žena, da im se izbrisalo svo znanje i sećanje; behu obnevidele u svojoj opčinjenosti nepoznanicom, što beše bezmilosna. Iako čvrste i samosvesne, one su pale pod vlast Sablasti alternativnog uređenja Zakonika: – propast jednog dobro-osmišljenog Polisa.

Žene behu obespravljene i proterane iz hramova a da se nije ni znao pravi uzrok nevolje: – uzrok njihovih napada senilne mahnitosti, koji ih je naveo da ispišu besmisaoni tekst na razapete svitke.

Tek kada se Lice Mesečevo okrenulo od oplakivanja propasti starog čovečanstva ka vlastitoj neistraženoj zaleđini, ono ugleda grdnu neman: onu koja je u namasima rikala kroz transove kritskih žena. I to kroz rog ugasle zvezde postanja, koji se od nje prkosno odvojio te stekao nezavisno postojanje. Jer taj rog beše prvi oblik protivljenja njenoj volji-za-gašenjem, povlačenjem u dubinu Noći; njena jedina jer samoproizvedena opreka sebi samoj.     

Rogom je sebe okitila Zver ništavosti, upravo izronela iz Podzemlja; kroz nju na Zemlju prispe duh hipnoze, što potiče s Suncu nikad pokazane poleđine Meseca (– mesta prognane istine postanja); žaboliki sin Mesečeve starice, stanarke močvarnog tla – što kroz šuplje drvo odzvanja pozivom za pomoć.

Poleđina Meseca sazdaje upadno vreme (fugalno sećanje), što opominje smrtnike na zaborav zvezde prvog postanja; te poziva pojedine savremenike na pohod njoj kao davno žrtvenoj, svetlosno-utrnuloj. Ali, ta ista dovodi i do oslobađanja jedne nemani – koja usisava, kroz prisvojen rog, čitav šar zemnog prostranstva.

… možda je opasna, verovatno je opasna ako je nesebična;

(…)
Smatram da kada je ja oslonac, centripetalna sila stoji u ravnoteži sa centrifugalnom; kada dužnost, slučaj i slično predstavljaju oslonac, potonja sila je glavna i jedino neki naročit slučaj ili niz slučajeva mogu da je postave u ravnotežu.
.

Koji je to naročit spasilački slučaj, koji centrifugu pećine postanja vraća u njen odrekli eks-centar? – To što se u ogledalu rog nemani sklopio sa čelom ždrebice, i pri tom još preklopio ovu neman. Otud se dogodio povratak jednoroga; uzdignut simbol samostojnosti – u liku utrnule davne zore.

Jedna samodovoljna klasa duhova – oreol zvezde prvog postanja – predala je svoje biće (skupni dah) na dar (žrtvenu hranu) nesamoniklom Suncu, da bi ovo uzdiglo um praljudi; te je kroz njega sazdala lestvice za prebeg zemaljskog stanovništva – u času sudnje katastrofe – u stan njegovog odmaknuto-zrcalnog susedstva: – mesto gde blistaju impresije!

.

3)

A neman je ostala gde jeste, te je “bića svog mogućnost jela.
Rilke

Vučicina druga, matrilinearna kuća (– utočište spram negativnih strujanja davnine, što idu povrh prve joj kuće, koja je samâ ne drugo do mesto eonskih sudaranja –) počela je vremenom da tone u mulj; nekada blagorodno tlo koje je izbacivalo u visinu katedrale zelenila, postalo je mesto uhvaćeno okom podzemne zveri. Ovo je počelo da crpi sok iz korenja parka okolo kuće, a da zauzvrat pušta memlu: stvorio se močvarni krug, što zarobljava duh prolaznika, Čarobna ljubičasta izmaglica, koja je ispunjavala prostore između obešenih grana Džinova, ispunila se otrovom – te počela da patvori duh stalnih stanovnika! Njihovim ponašanjem je ovladala tamna senka onog što su hteli da budu – čemu su razlog našli u prisustvu stranca: vučice.

Svod je bio pepeljast i modar;
stabla behu zgrčena i svela – stabla behu samotna i svela;
beše ponoć i pusti Oktobar, leta nekog davno izbledela;
to bejaše Oberova močvar, sred Virovog maglenog predela.

(Edgar Po: Ulaluma)

Žaba je pojurila vučicu, u želji da je zarobi svojim mehurom i tako preda svom sinu. Mehur je smanjio vučicu do veličine žabe, ali – promenljivog kvaliteta – nije hteo da se stopi sa mehurom njenog sina, te ni da potone na dno. Centrifuga močvare ga je izbacila na obalu – gde se ovaj i rastvorio, a vučica opet porasla do stare veličine. Ali više nije čula podmorske glasove, kakvi su pronosili poruke ogromnih daljina.

Naš razgovor beše tih i bodar;
ali misao skrućena i svela – sva sećanja izdajna i svela.

(Edgar Po: Ulaluma)

Kuda će sad vučica? Mesto poslednje bezbednosti ju je izneverilo – izručilo upravo onome od koga se ceo svoj život sklanjala. Ima li mu kakve cene iskupljenja? – Ne, ali ima nade za to da sličan park nikne na nekom drugom udaljenom mestu, te da – iako inficiran svojim podzemnim poreklom – na svežem vazduhu prebrodi bolest: razvodnjavanje starog ljutog zagađenja dahovima promenjenog okruženja; način razvijanja – spram beskrajno tugaljivog zova podzemlja – formule ličnog imuniteta.

I najzad: – isterivanje dušine Senke, pokretne magnetne Konture, na dnevnu svetlost – gde ona, budući ubačena u kolaž nadzemnih stvorenja, sebe samu blaži; ona, nekadašnja rupa što sve usisavaše, postade deo zemljinog šara.

4)

Povampirena palanka – zloduh omeđenog grada, što potiskuje nanose porekla – ne dopušta izronjavanje u prostor javnih susretanja Khore; stoga, jer je ona onâ luča što donosi (neželjenu) rasvetu poleđine njegovog samo(ne)izvesnog identiteta. Crni kvadrat usred vizije gradskog suživota, predstavlja izopštenu stranu vrha kolektivnog stremljenja: mesto izbrisanog sećanja na vreme zagledanosti u vesnika samo(ne)izvesne promene – shodno kome se ustanovio i prvi pravedni poredak. Tamno-vilajetska koprena prepokriva neiskazanu poetiku predgrađa, dok memla podzemlja ispunjava pukotine gotovo svih javnih ustanova, te unosi raskol u pokretni slog iznetih normi komuniciranja. Uvlačenje jednom udahnutog duha svetskosti u podzemni lavirint gradskih dnevno-usukobljenih klanova.  

Khora – neprolazno detinjstvo udaljeno-prvobitne majke, koja je samu sebe (kao nemuštu, svetlo-misaonu) preobrazila u sopstvenu (rečitu, tamno-slikotvornu) kćer, spustila se privremeno na Zemlju. Na njoj je opstala samo zahvaljujući svojoj neprimetnosti; nepredviđenosti svoje pojave od strane kolektivnog uma – koji ju je isključio već na ravni promišljanja onoga što je za-dati-svet moguće. Ili, radije, zahvaljujući kapi-nevidljivki – otcepljenom vrhu piramidalne krune, čuvanom za nju kod Plutona.

Mnogi joj (– kao samosvesno-lutajućoj, ali po liku naivnoj, dobro koncentrisanoj na spasilački detalj jednog pejzaža –) nude lažno gostoprimstvo: ono kakvo joj osporava pravo daljeg tragalačkog putovanja ka viđenoj destinaciji – što stoji na rubu dalekog horizonta. Jer, dokle god se kreće u tom krugu, koji joj pruža pogled na otvoreno-buduće, ona je neomeđena u slobodi ispoljavanja svoje ličnosti i karaktera. To beše ograničen ali punosmisleni život u ilegali.

Ali, čim bi pokušala da prokrči stazu ka onome što je iz daljine doziva (jer čeka da je predstavi eonima, rojevima nevidnih stvorenja) doživela bi snažan opoziv te slobode – kroz serije zastrašivanja (diskreditovanja njenog neodredivog identiteta). Shvatala bi tada da je u zatočeništvu. Zato je, umesto da krči prolaz kroz čestar površine, dubila prolaz-u-dubinu – podudaran sa sasvim nepoznatim joj prostorom javnog pojavljivanja: onaj prostor od koga tek treba da istrgne svoj najintimniji svod!

Ona od tada nije više samo oko-s-krilima, spušteno na horizont obrubljivanja zemnog predela, već figura cele projekcione mačke – spremne za skok k domenu s koga nijednom smrtniku nema povratka.

5)

Razvezivanje mašne vremenâ:

Mačka je (u skoku) dohvatila vršak strele ovozemaljskih stremljenja, zaboden/zaglavljen u pregradnu stenu onozemaljskih prostranstava – i zatim se sa tim plenom ponovo vratila na zemlju.

To je povraćaj prvobitne (odrekle) mogućnosti (za svedoživljenost-u-snu) u njenom jasnijem – postojanijem – svetlu. Jer kljun najvišeg (praljudskog) stremljenja se izbrazdao, obojivši (– crvenilom samožrtvenog bića pra-noćnog vidilaštva –) samo jedan svoj odeljak. Ostale odeljke unutar vlastite prizme on ispuni zracima novog svitanja. Nov, šareni kljun umireno-svetlosne Sfere predodređene da – izuvijanim putem – oplovi Večnost. 

(…) Hajde! Sa leve strane ostavićemo bučnu harmoniju Plejada, i sa prestola uzleteti na zvezdane livade iza Oriona, gde se, umesto leja cvetova dan-i-noć ljubičice, nalaze leje trostrukih i trobojnih sunca.

(Edgar PoMoć reči)

Sta je to slikovito-efektivna mašinerija želje, što čini telo jednoga ptičje-dalekovidog subjekta?

 – treperava strela vremenâ, Figura Gakuše, koja sred pustoši pretpočetka staje na sunčev obelisk, i krikom objavljuje svoj trudno izboren početak. I ona je – kao pred ambisom ljuljajuća Ideja-Lađa – radeća na pogonu koga stvara bol izopštenika. A to je bol koji još umnogostručava žalno-cirkularnu energeju nje sâme, što jedina odoleva opštoj struji (odozgo nametnutoj svrsi) – te koja, preusmeravanjem svoje najvlastitije želje (za odredištem, samopočetkom) postaje strelina zapeta tetiva, figurina iskačuća opruga, – preusmeravajući pri tom strelu vremena od ograničenog cilja (jednog pobedničkog sveta – kao objekta) ka neograničenom cilju (vlastitom prekontekstualnom subjektu – vraćenom u noć presabiranja svih svetova, ili, u svečani protokol misli).

Jer Haosom prosečena Knjiga svih (uzajamno nesvodivih, daleko odstojnih) noći, jeste posuvraćenost-u-oko (naliv-pero) Gakuše zraka (tinkturnog mlaza) Njene prve prekognicije – dakle, zraka koji upravo obasjava onaj krajnje-izboren svet/vreme. A to je, zapravo, zabadanje vrška strele ovog zraka/mlaza u zgusnuto-eteričnu supstancu njegovog trajno-pomerenog početka. Evakuacija svetlosti rasvete apsolutne budućnosti u antiprostor /noćno zrcalo, zenicu posmatrača, čekaonicu mrtvih/. A taj je zaboden i odvaljen vršak odapete-strele-vremena ne drugo do zalomak paralelne stvarnosti: – fiksator ključnog ugla/trena za Gakušin gest Istrgavanja-iz-Knjige njenog belog, u-noć-svinutog Lista. I on je – kao najzad tu razavijen – opoziciono zrcalna svetlina; i to isključivo u smislu one vizure oprečnosti, iz koje ta knjiga (oko u naliv-peru jednog progresivnog vremena) samu sebe s čuđenjem prečitava.

Jer, preširoki je obim (prejaka je silina) istine jednog pojedinstva da bi ovo ispisalo svoje postojanje na samo jednu (po jednu) trenutno okrenutu stranicu sveobuhvatne Knjige (velike monade, stola svih mojri). Naoštreno naliv-pero te istine stoga vrši prorez listova ove već zaključene Knjige, postajući njegovim novim – titravim, izvanredoslednim – povezom. Kada se izgubi u Lavirintu ove “nove”, ispreturano-redosledne Knjige – do te mere da pomete lice njenih korica sa naličjem – tada naliv-pero zaklapa vlastito oko (pred prizorom bezizlaza). Ali upravo tada ono (– usled precrtanosti jezgrovitih mesta Knjige, odnosno, prosečenosti unutrašnje-potpornog podkruga Stola –) pruža utočište ovom izgnanom jezgru u oku svog pera: ovo tada više ne zahteva da (za nov, uskrsli rad) bude natočeno, već samoproizvodi svoj večno-lutalački (žarko-pisalački) život.

Imenovanje klase apriornih izopštenika uslov je ukrcavanja samotne vučice na Lađu svetlonosnog Beskraja.

Tekst je preuzet sa P.U.L.S.E.

VAŠA SMRT JE NAŠA OBAVEZA (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

VAŠA SMRT JE NAŠA OBAVEZA

Todorović je bio „grao“ čovek.

To je konkretno značilo da je u mladosti pisao pesme za koje su mu neki čak govorili da nose potencijal a da sad radi kao veterinarski tehničar u jednoj prigradskoj opštini. Bio je u braku koji nije potrajao dugo, još u njegovim dvadesetim, u kome je dobio sina koji je posle njihovog razvoda prešao da živi s majkom. Nisu imali nikakav kontakt što mu je, na neki način, predstavljalo olakšanje, jer je oduvek bio potpuno nesnađen u ulozi roditelja i osećao se odrođenim od sopstvenog deteta. Od babe koju je voleo nasledio je garsonjeru u Borči međutim nju je, u nekom napadu nepromišljene euforije, prodao i vrlo brzo potrošio ionako malu svotu novca.

Trenutak u kome se ova priča dešava zatekao ga je kao podstanara na Labudovom brdu u iznajmljenoj sobi neopravdano skupoj za njene performanse, na poslu na kome mu je pretio otkaz i generalno posivelog od života koji niti mu je bio po meri niti donosio ikakve radosti.

Tih dana je Vlada euforično najavljivala Program Nacionalnog Preporoda (skraćeno PNP) koji je, između ostalih, sadržavao i poprilično kontraverzne mere koje su bile na ivici prihvatljivog a neke od njih su i krupnim koracima prelazile granice morala i zdrave pameti. Jedna od njih je, koja je spadala u skup mera štednje, nudila ljudima mogućnost da, po vrlo povoljnim uslovima, okončaju sopstveni život. Taj predlog je pravdan prevelikim brojem stanovnika koje posustala ekonomija nije mogla da podrži, tezom o „svežoj i mladoj krvi“ koja je neophodna da bi Nacija neumoljivo krenula putem prosperiteta dok je zakulisni i pravi razlog kampanje je bio potpuni kolaps penzionog fonda koji Država nije mogla da prizna u strahu od nemira i razgnevljenih staraca. Taktika je bila da agresivnom kampanjom probaju da, makar kod nekih, sveprožimajući očaj predstave kao čin vanrednog herojstva. Mamac, nadalo se za neke dovoljan, da ih gurne preko ivice. Kao što se u kolonijama pacova dešava da određen broj „prekobrojnih“1 , koji ugrožavaju opstanak zajednice, dobrovoljno i svojevoljno skoči sa litice kako bi ostatku obezbedili opstanak tako je i vladajuća klika računala na beznađe kao okidač koji bi njima išao na ruku. Ceo grad, sva sredstva informisanja bila su preplavljena prigodnim sloganima tipa: „Vaša smrt je naša obaveza“, „Brzo i bezbolno – eutanazija za večnost“, „Za vaše unuke vi ste heroji“ i tome slično. U udarnim terminima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom emitovani su tok šou emisije gde se sa raznih aspekata pokušavalo da predstavi odustank od života kao nešto, ako ne primamljivo, ono barem prihvatljivo.

Todorović se već toliko svikao na mehaničko obavljanje svojih rutina da ga nije doticala agresivna kampanja oko njega. Jednostavno, slabo šta ga se generalno ticalo, još manje diralo.

I tako se tog petka „grao“ Todorović dovukao do svog sobička, bacio torbu na sto i onako obuven legao na krevet. Mogao bi u tom položaju da ostane do sutra ujutru i ponovnog kretanja na posao. Eventualno je glad mogla da ga pomeri iz te otupele nepomičnosti.

Odjednom, oglasio se njegov telefon sa stola. Stigla mu je poruka. A njemu niko ne piše.

Nikad.

Nije znao da li ga možda raduje ta neočekivanost ili možda više da od nje strepi.

Neko vreme je proveo u toj otupeloj uznemirenosti odlažući trenutak suočenja sa izazovom koji mu je nametnula stvarnost.

U tom premišljanju vreme je prolazilo i trebalo mu je nekoliko minuta dok se konačno nije pokrenuo i prišao stolu.

Nepoznat broj.

Otvorio je poruku.

Preseklo ga ja preko stomaka. Bila je to njegova bivša žena.

„Sin ti se ženi. Venčanje je u sledeću nedelju. Ponesi poklon”

Gledao je u slova kao da je odjednom zaboravio da čita. To jest čitao je ali značenje pročitanog mu nije dopiralo do mozga.

Sin. Nije ga video skoro dvadeset godina. Nije imao nikakvu predstavu kakav je sada. Ne samo to, nego ga je iznutra odavno napustio osećaj bliskosti i neposredne podrazumevanosti sopstvenog ploda. Ako ga je ikad i imao.

Njegovo povlačenje iz odnosa, generalno, nije bio nikakv čin herojstva, pa čak ni neka vrsta osobenjaštva, već razarajuća slabost koja ga je izjedala već decenijama. Slabost koju nije imao problem sebi da prizna jer je bila toliko očigledna. Isto kao što se nije usuđivao da se s njom razračuna. Bio je toliko pomiren s tim da je bio spreman da takav dočeka smrt kao konačnu kapitulaciju. I činilo mu se da s tim nije imao problem. Odnosno, takav ishod mu je bio prihvatljiviji nego bacanje u vatru pokušaja koji su se, po pravilu i bez izuzetka, završavali frustracijom.

Bacio se nazad na krevet. Nastupilo je stanje fizičke i psihološke obamrlosti kojom je pokušavao da amortizuje uznemirenost koja ga je preplavila. Nevoljno su počele da mu se izlistavaju slike i sećanja.

Onaj jedan dan kad se lepo igrao sa sinom.

Bilo je popodne, gugutke su se bučno glasale i od tog zlatastog osvetljenja zalazećeg sunca predmeti su delovali zaobljeno a život prijatan. Ostali su sami u sobi i on se osmelio da se igra sa svojim detetom. Uvek je oklevao da mu priđe jer nije bio siguran kako se to radi, jer je imao paranoju da će da ga „polomiti“ neveštim rukovanjem. Ali, taj dan atmosfera je bila takva da mu se učinilo da je na sigurnom, i da bi mogao sebi da dopusti da se opusti. Da misli, da ako se i desi pad, da će to biti pad na meko. On se blesavio a dete se smejalo. Bilo mu je drago pa se kreveljio još suludije na šta je dečak zvonko uzvraćao. Uzeo ga je u naručje i osetio detetov miris, mešavinu mleka i blagog sapuna od koga je obuzela neka milina. Sa milinom je došao i osećaj slobode pa ga je podigao od zemlje i počeo da baca u vazduh. Prvo po malo pa onda sve većim izbačajima. Dete je kliktalo od straha koje se dodirivalo sa srećom, uzbuđenje je plavilo obojicu, gugutke su gukale, sunce je bilo prijatno.

Bilo im je obojici toliko lepo da je bilo savršeno.

I onda se desio krešendo sreće i bacanja uvis – dečak je veselo ispovraćao mleko koje popio neko vreme pre toga. U prvi mah su nastavili da se smeju. Tj. on se smejao dok nije shvatio da se mali snuždio a da je on sav ulitan u rezak smrad mlečne bljuvotine. Potom ga je preplavila panika kako da sredi sina tako da njegova žena uopšte ne primeti da se išta desilo. Držao ga je u rukama dok su se gledali u oči i registrovao je onaj momenat kada se zbunjenost u detetovim očima prelila u paniku, dok su me se oči u sekundi napunile suzama a usta pustila urlik.

Plač je bio toliko glasan i nedvosmislen da bi i mrtve dozvao. A kamoli majku. Dotutnjala je kao bizon, zgrabila dete, ošinula ga pogledom punim mržnje i tvrdo rekla: „Nesposoban si“.

Nestala je negde, po čangrljanju je mogao da zaključi da ga kupa ali nije imao snage da proveri jer se bio zamrzao. Nije mogao da se mrdne, nije mogao da misli, šlajfovao je u tom preplavljujućem osećaju srama i neadekvatnosti, ne znajući kako uopšte da postoji u tom trenutku.

Poćutao se i skupio na stolici želeći da bude neprimetan iako je istovremeno bio vrišteće prisustvo. Žena je takođe ćutala mada je itekako govorila besnim, žustrim pokretima kojima se istovremeno spremala za izlazak i malog za spavanje.

Na vratima se okrenula i rekla: „Valjda možeš da ga sačuvaš dok spava“.

Vrata su se zalupila i zvuk je nastavio da zvoni u koncentričnim krugovima smrzavanja na ćelijskom nivou njegovog tela a on nije mogao da misli, da se pokrene a kamoli da je pita gde ide.

Još neko vreme je odsedeo tako zamrznut na stolici, potom se, na jedvite jade, pokrenuo, otišao do sobe i ustanovio da dečak spava. Osećao se užasno krivim iako nije mogao da definiše tačno zbog čega.

Seo je u stolicu jer ga je nelagodnost sprečavala da legne u krevet, imao je osećaj da ne „zaslužuje“ takvo opuštanje i tako satima sedeo u mraku dok se, u jednom trenutku, nije osetio sposobnim da se odvuče do kreveta u koji je legao obučen, samo izuvši cipele.

I sada je isto tako ležao obučen na krevetu. Zurio u tavanicu, nesposoban da se pokrene, u sebi i na spolja. Pokušao je da zamisli sebe u toj situaciji. Kako se pozdravlja sa sinom koga nisi video dvadeset godina? Da li da bude srdačan ili ljubazno-uzdržan? Svi će ga gledati. Na tu pomisao mu se želudac skupio u suvu šljivu.

A žena? Kako, pobogu, s njom.

Kakav poklon da kupi?! Od kojih para, uostalom?

Previše nepoznanica, premalo snage da o tome misli. Okrenuo se na stranu prema zidu i tupo zaspao.

Buđenje mu nije donelo ni olakšanje a ni odgovore. Pomoglo mu je utoliko što ga je na kratko izdvojilo iz mučne situacije koju nije znao kako da razreši. Ustao je, pišao i odlučio da malo prošeta, možda i uoči nešto što bi mogao da kupi kao poklon. Instinktivno je znao da mu ništa ne može doneti instant olakšanje ali može da ipak učini nešto zbog čega će se osećati manje grozno.

Spustio se do centra i hodao nogu pred nogu Bulevarom, mehanički zagledajući izloge. Nadao se nekom čudu – da će da ugleda NEŠTO što će mu se samoočevidno pokazati kao poklon a da je pri tom i jeftin. Nije mogao da definiše šta bi to, makar otprilike, moglo biti pa je tako sa jednako odsutnom pažnjom zagledao i radnjice „Metraža na kilo“ i knjižare.

Uočio je neko komešanje, neke mlade devojke su se veselo smejale. Hteo je da ih izbegne ali su ga već primetile i veselo ga pogledale. To ga je toliko zbunilo da je hteo odmah da se skloni ali bilo je već kasno da neupadljivo menja putanju. Nije nikako mogao da shvati čime bi on mogao da privuče pažnju razdraganih devojaka koje su, onako jedre i slatke, delovale kao da su se tik otisnule iz srednje škole.

  • Dobar dan gospodine! Zvonko su mu se obratile.

Smuljao je nešto kao odgovor, gledajući više u vrhove svojih cipela nego njih u lice.

  • Da li ste čuli za Program Mera Preporoda naše Vlade?

Nisu ni sačekale da im odgovori nego su mu tutnule u ruke neke flajere i odgrajile dalje.

Todorović je goreo na unutra, nenaviknut na ovakvu pažnju, iako je bila ovako kratka i čak se nije ticala direktno njega.

Pogledao je flajer. Velikim, crnim, boldovanim slovima pisalo je:

VAŠA SMRT JE NAŠA BRIGA. VAŠE JE SAMO DA UMRETE A MI ĆEMO URADITI SVE OSTALO.

Nije mogao da čita dalje.

Ne zato što je bio sablažnjen.

Nego zato što ga je mamilo pročitano.

Nastavio je da se vuče Bulevarom i da mehanički zagleda izloge. Mada, pažnja mu uopšte nije bila na besmislenom šarenišu . Flajer je gužvao po rukama ali nije mogao da se odluči da ga baci. Sklonio se u stranu od reke ljudi koja je tekla Bulevarom, ukopao se u mestu i pažljivo ga proučio.

Vizuelno sve je izgledalo prilično neugledno, sklepano kao jeftina ambalaža keksa za groblja i zadušnice. Nekoliko slogana, kratak tekst o benefitima takve odluke i dole, sitnim slovima, ispisano nekoliko adresa, tj „punktova“ gde su zainteresovani mogli da se obrate.

Jedna od ispostava je, gle čuda, bila blizu njegovih trenutnih koordinata. Skoro pa iza ćoška. Bilo je čudno kako je njegov hod postao odlučan, odjednom se nije vukao, više je hitao.

Stigao je.

Nije bila u pitanju nikakva zvanična institucija, kako je negde očekivao. Pre neka priručna ispostava, zlonamerni bi rekli – straćara. Trebalo je da uđe u ulaz između kafane i krojačke radnjice, potom se obreo u nečem što je ličilo na zajedničko dvorište sa nekoliko trošnih kućica. Mesingana tabla mu je rekla u koju od njih da uđe. U hodniku se osećala memla, jedna vrata su bila otvorena.

Ušao je.

Nije bilo nikog. Zbunio se i odjednom prepao svoje odlučnosti . Taman hteo da šmugne kada je začuo grub glas:

  • Izvolite?
  • Ma ništa, ja sam samo došao da se… raspitam.

Nije mogao da se seti ničeg pametnijeg što bi rekao.

  • Pa izvolite, pitajte.

Glas je bio i dalje grub i nimalo predusretljiv. Začudo, upravo je ta frekvencija obraćanja bila ta koja je magnetski delovala na Todorovića. Umesto da ga otera on se Glasu povinovao. Sve vreme je više gledao u vrhove svojih cipela umesto u muškarca ispred njega.

  • Pa eto, hteo sam da vidim kakvi su… uslovi.
  • Odlični.

Umesto da se naljuti i da se u njemu nešto pobuni na takvu neljubaznost Todorović se postideo i počeo da se oseća strašno krivim. I neadekvatnim. U stvari, to osećanje se toliko intenziviralo da je osetio da, kad bi to bilo moguće, da bi bukvalno sagoreo i da od njega ne bi ostalo ništa do hrpica vrućeg pepela.

Činilo se da je službenik nemotivisan za svoju ulogu Animatora za eutanaziju pa je Todorovićeve muke prekratio tako što mu je dao, kako je rekao, „odštampani materijal u kome sve lepo piše“.

  • Sedite ovde pa pogledajte.

Seo je na stolicu koja ga je podsetila na razvaljene stolice iz školskih klupa. Takođe, jedno od mesta kojih se nerado sećao. Pokušao je da se koncentriše ali slova su mi igrala, preletao je preko pasusa i samo su mu, povremeno, do svesti dopirale floskule tipa: „Nećete se pokajati“ ili „Činite dobro za vaše unuke i društvo u celini“, „Nećete imati nikakvih troškova oko sahrane“, itd.

Nije mogao da odredi koliko dugo je tako sedeo pokušavajući da išta shvati i sklopi u neku celinu a kamoli izvede zaključak kada ga je prenuo Glas:

  • I? šta kažete?
  • Ne znam. Mogu li malo da razmislim?

Njegova neodlučnost je kanda ražestila neljubaznog Animatora za eutanaziju pa mu je oštrim pokretom uzeo papire iz ruke na šta se Todorović opet osetio strašno krivim. Imao je suludi poriv da se umili svom potencijalnom dželatu pa je drhturavo zapitao:

  • A ako zakažem termin, mogu li da se predomislim?
  • Gospodine… šta vi zamišljate, da je ovo nekakva igra? Ovo su ozbiljne stvari, teške odluke.

Pogledao ga je preko naočara na šta se Todoroviću želudac zalepio za kičmu.

Sekund, dva je trajala neprijatna tišina koju nije mogao da izdrži pa je iz njega izletela rečenica:

  • Kada imate termin?

Izgovorio je to kao da je nešto mimo njega izgovorilo reči u prostor i onda su one nastavile da stoje u prostoriji i da zveče, kao osvetljene neonskim osvetljenjem.

  • Prvi slobodan termin imamo u sledeću nedelju.

Nedelju.

U nedelju.

Tada je venčanje njegovog sina. Ne može tada. Treba da kupi poklon. Treba da razmisli šta će da obuče. Treba da se pripremi na suočenje sa svim onim ljudima. U njemu su se, nepovezane, uskovitlale sve te misli i jedna neprijatnost je potisnula drugu, poželeo je da smesta izađe napolje, da se nadiše vazduha i da sedne, jer ga noge nisu držale.

  • Naravno, samo treba da se dogovorimo oko nekih formalnosti. Pre svega, ko su vam naslednici, šta ćete sa imovinom, da li postoje tereti na vaše ime. Osim toga, naša Vlada, osim što na sebe preuzima sve troškove oko vaše sahrane takođe isplaćuje novčanu nadoknadu. Iznos je naravno simboličan obzirom na čin ali jeste jedna vrsta zahvalnosti koji naša Vlada iskazuje svakom ko se na ovo odluči.

Glas je izdeklamovao propagandni program kao da je nasnimljen na traku. Todorović je tupo slušao dok se njegov um rojio oko ideje „naknade“. Asocijacije su se smenjivale jedna za drugom. „Pa da, kao što ima Nadnica za strah, tako je i ovo, Naknada za Smrt. Apsurdnost te misli se skoro prevalila na smešno ali nije imao snage da se ičemu u tom trenutku smeje. U toj unutrašnjoj konfuziji su reči „naknada“ i „poklon za sina“ počele da igraju jedna oko druge i uvatile se u kolo. Za to vreme Glas je nastavio da melje o Uslovima i Odredbama a Todorović je plakao, na unutra. Plakao je jer je znao da ne može da se odupre. Jer je znao koliko je slab i koliko ga nema.

Animator je primetio njegovu odsutnost, zastao, uzeo vazduh i suvo izgovorio:

  • Ukoliko se odlučite, kome ide naknada?

Todorović se prenuo i kao iz topa izgovorio:

  • Mom sinu.
  • Odlično. Daćete mi njegove podatke. Biće mu isporučeno u sledećih nekoliko dana. U stvari, samo sekund, ne morate u nedelju.

Petljao je po debelom rokovniku koji je držao u rukama.

  • Možete i danas. Tačnije sad, imamo slobodan termin.
  • Sada?!

Ta mogućnost ga je u sekundi precepila na pola.

Na neki apsurdni način, dotakavši samo dno svoje slabosti, u njemu se zgusnula odlučnost. I kao što se plivači otiskuju o pločice bazena kada dođu do njegove ivice, prvi put je, kao da je na glumačkoj vežbi, glasno i razgovetno izgovorio:

  • Da. Sad, molim vas.

Animator za eutanaziju se bez reči okrenuo i nestao u prostoriji iza a Todorović je ostao da se puši. Nije mogao da definiše kako se osećao, da li mu je laknulo ili je isprepadan. Bila je to jedna kakofonija osećanja koja je stvarala prividan mir, nešto kao unutrašnja bela buka.

Posle izvesnog vremena Animator se pojavio i ćutke Todoroviću pružio hrpu formulara. Seo je i shvatio da nema olovku.

  • Izvinite, da li možda imate hemijsku?

Animator se našao silno sablažnjen ovim pitanjem.

  • Vi ste ovde došli nepripremljeni?!

Njegov razum je mogao da registruje suludost ovakvog nastupa. Pobogu, šta znači doći pripremljen na sopstvenu smrt. Ali, nekako, nije ga doticala ta neljubaznost nego se dohvatio hemijske koja mu je doturena preko stola i počeo da ispunjava upitnik.

Ne, nema nikakvih tereta na svoje ime. Ima naslednika ali ne i imovinu koju bi mu ostavio. Da, o svemu ovome se mogu nabaviti odgovarajuće potvrde. Da, u potpunosti se slaže sa svim uslovima i odredbama Ugovora.

Ispisivao je, stranu po stranu. Sa svakim novim odgovorom na postavljeno pitanje pisao je sve žustrije i ubrzanije, moglo bi se reći da je bio euforičan.

Osećao je da je zaseo na taj strmoglav do realizacije kao da je seo na nauljeni tobogan.

  • Završio sam. Spreman sam.

Objavio je.

  • Izvolite.

Suvo je uzvratio Glas.

Prostorija za izvršenje je bila sobica niskog plafona sa minimalnim osvetljenjem, tek toliko da je Animator mogao neometano da barata oko Todorovića pritežući remene oko njegovih zglobova.

U pitanju je bila injekcija koja se davala u venu.

Setio se da je imao strah od vađenja krvi ali mu to sad nije bilo bitno. Sklopio je oči ispod kukuljice koja mu je natučena na glavu. Osetio je peckanje, potom čuo vrata koja se zatvaraju.

Obuzeo ga je talas nezaustavljive topline koja se pela od nožnih prstiju ka gore. Kao onaj davno zaboravljeni osećaj toplog ispovraćanog mleka. Odjednom mu je sve bilo jasno i sve je znao.

Da je ipak trebalo da pokuša.

Da nije sve tako strašno.

Da nije nemoguće.

Onda kada imaš Vreme.

1 Pre mnogo godina sam naletela negde na ovaj podatak ali sad sam guglala i nigde ne mogu da nađem potvrdu.

Chiaroscuro Željke Gavrilović (OGNJEN PETROVIĆ)

Željka Gavrilović živi i radi u Valjevu.
Zaneta umetnošću oduvek.

O sebi kaže:

„Odrasla sam na Rudniku gde nije bilo reke, crkve, voza. Razmislite o simbolici. Ali je bilo potoka, nezamislivo visokog snega, zujanja gromova oko glave, susreta s vukovima za gladnih godina. Pa sam, nekako mislim, velikim svojim delom ostala dete prirode, paganka čak.“

Željka pred publiku izlazi pred sa drugom knjigom Prinčev pupak (Albatros plus, 2021).
Prva knjiga kratke proze nosi naziv Fotografije, snovi (Dečje novine, 1994). Objavljivala u Letopisu, Sveskama, Kvartalu. Uvršćena u antologiju pripovetke valjevskog kraja Od Glišića do Belog Markovića i dalje (Ostoja Prodanović), sa pričom Sve o Evi.

Chiaroscuro Željke Gavrilović

Prinčev pupak frangmentaran je texte scriptible strukturiran niskom međusobno povezanih pripovesti koje funkcionišu principom spojenih sudova. Ne čudi stoga autorska odrednica pridodata naslovu – roman fuga. Varijacije tema i motiva među kojima se izdvajaju – ljubav, strast, (ne)mogućnost zajedništva, pamćenje, uspomene, san i zakonomernosti stvarnosti koja se živi – nenametljive su i sa merom: one diskretno u svakoj narednoj „priči“ osvetljavaju ono što je u prethodnoj ostalo zatamnjeno.

Nelinearno, skokovito – Željka Gavrliović skicira „pad u unutrašnji prostor“ svojih pažljivo odabranih heroina. O njima se može reći tek toliko da su u svojoj običnosti neobične tako da svaka pojedinačno zaslužuje da se o njoj napiše sonet. Autorka je, međutim, ispisala tekstualnu slagalicu koja se sklapa u „ključnim“ momentima njihovih života i sudbina. Bilo da su to momenti nesputanog i oslobođenog erosa u ljubavničkim sobama, časovi nevidljivosti na hladnom prostoru gradskog milva kojim promiču ljudi „koji govore reči i rečenice“ ili mesta duboke osamljenosti u kojima kao slike iz projektora na oljuspanom zidu trepere uspomene sasvim žive i stvarne – svest o prolaznosti trenutaka radosti i tuge i sumnja u autentičnost proživljenog motivacijski su pokretač koji zatalasa možda, do tada sasvim nepomične i nesaznatljive prosenčene živote.

Onirična njihova aura kao da je posledica ukidanja i tako porozne granice između budnosti i sna. Vođene ogoljenom emocijom sve junakinje kroz evokaciju i lament – bivaju raspršene po bivšim, sadašnjim i nekim budućim životima, u kojima postoje simultano. Nikada potpuno svesne jesu li budne ili sanjaju ili ih neko sanja – one se kreću ka uporišnim tačkama svojih egzistencija u kojima je moguće sagledati sve što se dogodilo ili se, može biti, dogodilo u imaginaciji, u jeziku i kroz jezik impregniranim čudesnošću situacija u kojima su se obrele. Nepouzdanost pamćenja i relativnost stvarnosti koja im se događa – kao da su uslovile, naročito kada ljubavni govor u tekstu biva preinačen u „obrnutu grmljavinu“, drugačiji jezik – jer kako Viljam Hazlit piše u svojoj knjizi Liber amoris – „istina o strasti… uvek nadživljava ekstravaganciju pukog jezika“. Otuda je dobar deo romana Prinčev pupak ispisan gotovo lirski, prateći skokovite amplitude emocija koje su stvorile svojevrsni literarni chiaroscuro. Svetli i tamni tonovi gotovo da su ovaplotili karaktere i samu put junajkinja, tako da se čitalac lako može uvući u njihovu kožu i svet na trenutak posmatrati njihovim širom otvorenim očima.

Identifikacijski potencijal romana stoga je ogroman, no on je, čini se, pisan za one malobrojne, koji će se usuditi da priznaju kako sve što čovek proživi, na kraju, postaje deo lične mitologije – oko koje se ispredaju predanja potčinjena pravolinijskim protocima vremena, koje uporno i nemilosrdno skida svaku pozlatu sa nje. Upravo zbog toga dalekosežnim pogledima kroz samo meso proživljenog ili izmaštanog, sasvim svejedno, izjednačenih u svojim krajnjim interpretacijskim konsekvencama – pojam vremena potpuno je relativizovan. A predmet govora u romanu – inherentno zaštićen korozivnog dejstva prohujalih godina, meseci i dana.

Jedan ljudski život, predstavljen kao teško saznatljiva tvorevina sazdana od pomešanih vremena – tako da se ono jednovreme u kojima traju ljudski poslovi i dani – dosledno ništi – ukazuje se i kao struktura koja se neprekidno ruši i obnavlja sama, onoliko koliko je onaj ko se o njemu odvažio da progovori – sine ira et studio – kadar da dopisuje i da briše sama svoja utemeljenja na kojima je i zasnovano njegovo kratko prebivanje u ovom posve privremenom svetu.

Svetu koji se, kako nam Željka Gavrilović poručuje, može razumeti samo u sumnji i neprekidnoj zapitanosti, u kom se, možda, može preživeti u zapitanosti i sumnji – jedino kroz druge i u drugima – onoliko intezivno i smisleno, koliko se mogu, sopstveno telo i duša učiniti barem neiznuđenim boravištem drugih u nama samima.

O romanu Prinčev pupak R. B. Marković napisao je sledeće. „Pomalo je takvih pripovedaka i romana kojima se, u srpskoj književnosti, dostojno prislužuje u slavu erosa. Prinčev Pupak Željke Gavrilović je upravo takav roman, možebiti knjiga ulančanih priča, u svakom slučaju: neobična proza kakvu smo dugo čekali. Čitaocu se, kadšto, može učiniti da mu je umesto ove knjige, pred očima durbin od sedam kolena kojim bludi kroz ozvezdani mrak, po nebeskoj promaji na kojoj se vlažni snovi prosušujuSve je u ovoj knjizi iz duše, a ništa po modi!“

Željka Gavrilović apartna je pojava u domaćoj književnosti, autorka koja nije podlegla imperativu besmislene prisutnosti na književnoj sceni i nizanju tekstova radi postizanja iluzije kontinuiteta književnog rada. O tome nam ubedljivo svedoči podatak da je svoju prvu i do sada, jedinu knjigu izdala 1993. godine – fakt je, koji je svrstava u one malobrojne – koji se oglašavaju onda kada zaista imaju nešto i da kažu. Prinčev pupak – čudesna knjiga nalik na sedamnaest (ne)mogućih fotografija – ostvarenje je posve izdvojeno iz gotovo nepregledne građe domaće romaneskne produkcije. Napisana lirskim jezikom, brušenim – rečenicama razasutim i blistavim poput dijamanata – roman Prinčev pupak biće pravi događaj za sve poklonike literarnog rafinmana, i verovatno, jedna od blistavijih zvezda u sazvežđima novog srpskog romana.

Ognjen Petrović i Željka Gavrilović

Naslovna fotografija nosi naziv Pola u snu, pola smeđe.

СУД ВРАНА (БОРИС НАД)

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

ИЗБОР ИЗ КЊИГЕ НОВИ БОГОВИ

ТАЈНА ВРАТА

Постоји, тврди Борхес, на полицама твоје библиотеке једна књига коју никад нећеш прочитати; постоје и једна врата која си затворио до краја света. Али постоје и она друга: врата која ћеш отворити последња. Тајна врата. Она на која нико не улази; на која нико не може да уђе. Намењена су управо теби. Чудно је да их сада не примећујеш. Мора да поред њих сваког дана пролазиш. Сваког дана она су ти надохват руке.

Нико не зна куда заправо воде. О томе постоје само несигурна нагађања. Разлог је једноставан: верује се, или је то заиста тако, да их нико није отворио са супротне стране; нико није ушао из те тајанствене одаје у коју она воде. Отворићеш их последњег дана свог живота; не пре. Сваког дана све си им све ближи; растојања се скраћују, а времена је све мање.

Свет ће се, на концу, свести на тебе и на та мрачна врата. Мораћеш кроз њих проћи, ниједна друга нису преостала. Смрт више неће бити оно што се дешава другима. То су вратнице смрти; твоје смрти. Тајна врата која воде у ништавило, предворје раја или пакла. Одлука је на теби: вечни заборав; вечни живот или вечно страдање. То је избор пред којим стојиш. Или је и то само слаба утеха, празне речи какве се упућују умирућем, јер оно што те тамо чека не може да замисли нико, ниједно људско биће. Извесно је само једно: кад уђеш, сагорећеш све своје илузије и угледаћеш саму стварност – онакву каква доиста јесте.

Исланд

Беше то једном давно, можда на Исланду.

Радост је покрила бешћутна поља. Она паде изненада, као летња киша.

Црвени хртови гонили су златног јелена, високо изнад морских таласа.

Рог огласи нечији срећан повратак. Стрела погоди своју мету, ловац узе свој плен; девица угледа белог једнорога како израња на шумском пропланку.

Ти си видео долазак побеђеног краља.

То беше оног дана кад се она привила уз тебе.

Кратак предах између ратова, тренутак када се ждралови спустише на хладна поља.

То беше твој срећан час.

ДВОЈНИК

Ко сања?

Снови о несаници спадају у ноћне море. Ноћ, рано јутро, у коме се преврћемо по постељи, тражећи тајна врата, пролаз у други свет, који би нам донео жељено избављење. Кошмарни детаљи, који нам се указују постепено, део по део, откривају нам да већ сањамо. Спознаја, која долази у једном муњевитом тренутку: њена последица је буђење. Али ноћна мора се наставља. У њој се крећемо као у лавиринту, сањајући да већ сањамо.

У свом сну, ступам на терасу једног хотела, испод које протиче трома зелена река. Место ми је познато, унеколико измењено на начин на који су у сну промењена места која су нам иначе позната на јави. Такве, једва приметне промене у пејзажу стварају утисак безвремености, утисак вечности.

Седам за један сто застрт белим столњаком. Остали су празни. На једном од њих, довољно удаљеном, седи неки странац. Не могу му видети лице; чини се да га скрива под широким ободом шешира. Оно увек остаје у сенци. Осећам жељу да сазнам ко је он у ствари.

Порив за сном је, међутим, јачи. Спуштам главу на своје руке прекрштене на столу и нагло тонем у дубок сан без снова.

У том сну, свестан сам да спавам, што ми доноси физичку пријатност, и истовремено видим себе како спавам.

Незнанац се не помера са свог места. Он је мој будни двојник. Сада то могу јасно да видим.

Постоји и онај трећи у мом сну, невидљиви сањач; нас двојица смо само део или декор његовог сна, чији смисао нам измиче.

СУД ВРАНА

Догађај је редак; мало ко га је видео, али описује се на много места у средњевековној литератури, где је познат као „суд врана“.

Иркиња Мери Волш прича да је њен отац имао прилике да га види на планинама Кери у југозападној Ирској.

Једну врану опкољава мноштво других. Оне се скупљају по околним гранама, у све већем броју и гласно гракћу; призор подсећа на оне који се виђају у судовима, са оптужбом и поротницима, са судијама, судским послужитељима и адвокатима, у црним оделима. Исход је увек исти: окривљена врана без изузетка бива осуђена на смртну казну, коју извршавају остале, кљуцајући је немилосрдно све до смрти. Суд се потом распушта.

Шта је смисао овог поступка, чији је исход познат унапред а улоге подељене, и о коме, како изгледа, савремени природњаци и биолози не знају ништа?

Треба рећи да овде уопште није реч о чину милосрђа, о убијању слабих или болесних, за живот неспособних јединки. Барем за око посматрача, оптужена се врана ни по чему не разликује од својих судија и поротника.

Ништа слично није описано међу вуковима или медведима, рецимо; појава има аналогије само у људској заједници.

Описана је у Јеванђељу, где светина кличе Варави а тражи крв Христову, и у Одбрани Сократовој.

Наставља се с хришћанством, са прогонима јеретика и инквизицијом, са безобзирним прогонима католика у Ирској и Валпургијском ноћи, са пуританским истрагама безбожника и вештица у пустим просторима Новог света.

Са преким судовима Кромвела и свих потоњих револуција: са револуционарним судовима Дантона и Робеспјера, са гиљотинирањем краља и покољима почињеним у Вандеји. Са „моралном већином“ у периодима просперитета.

С истребљењем становништва и геноцидом народа, током ХIХ а напосе ХХ века.

Са фашизмом и комунизмом, са либерализмом и демократијом уопште. Са НАТО-ом. Са Бриселом, Мастрихтом и Рамбујеом. Са Хагом.

„Суд врана“, то је општи ход историје, прогреса који не оклева да жртвује десетине или стотине зарад среће милиона.

Ко уопште може да му се супротстави?

Покреће га сумњива и непрекидна људска потреба да прописује, ограничава и нормира.

Шта чинити кад се једном нађете на погрешној страни историје, као што се то, како примећује један безимени енглески дипломата, непрекидно дешава Србима, али не само њима?

Једна врана, ма колико била смела, не може да победи читаво јато. Оне ће, после првог ударца, наставити да је кљуцају све до смрти.

„Дивно је припадати земљи која је увек на правој страни историје“, рекао је тај исти енглески конзул у Београду Волшовој, са мирном савешћу човека који не зна за иронију и коме никад у животу није било дозвољено да начини погрешан избор, и који зато никад неће бити изложен „суду врана“.

Борис Над

РАДНИЧКА ДЕЦА НЕ ВОЛЕ ПРАЗНИКЕ (МИЛИЦА РОСИЋ)

Милица Росић је рођена у Лазаревцу 1996. године.
Апсолвент је српске књижевности и језика на Филолошком факултету у Брограду.
Овогодишња је добитница награде Млади Дис.
Њен песнички првенац под насловом „Задњи поглед у ретровизор“ биће штампан као 40. књига у едицији „Токови“ Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ из Чачка.




радничка деца не воле празнике


са реклама нас заслепљују
широке керамичке вилице
породице испеглане
као хотелски чаршави

а стварност је била крезави 
Циган
руке оца који је увек ишао напет
црне од товатне масти
још теже на белим столњацима

моја мајка
заборавила је да је жена
била је само мајка
супруга
која тихо хода иза мужа

за снове је не питам
кад у очевом одсуству
пусти плочу и одлута у сећања

не волим  што долази нова година
свака је била болна и напета
распарени сервиси и есцајг

шницле три а нас четворо



зашто више не седам на рингишпил

последњи пут
кад сам се заљубила
отац је викао -
Никако  у лудницу
тамо ти ставе шлем
пусте струју
код њих уђе човек
изађе фикус

водио ме код Циганке
кад је тражила сто евра
схватио је
нисам вредна тих пара

па код жена
што над главом 
топе олово
тек на крају у цркву

у цркви сам од врућине
пала у несвест

то су демони, демони
мрсили смо славу
викала је баба

мајка се молила цело лето
пазила 
чујем ли се из купатила

мирисала нам је кућа
на уље којим су ме
мазали седам пута
на здравље и спасење

чујем од тад
ударац тела о бетон
не падам више
на шећерну вуну
и вожњу рингишпилом


опет сам сањала војнике
смрзнуте у снегу


младићи паперјастих бркова
излазе из мора

не желе опело, моле се
белини женског тела

ја, њихова старија сестра
певам им плаву успаванку

из дубоке воде враћа се:
тај коjeг чекаш није се родио

његовог су претка
оставили другови у снегу

 



Милица Росић

ČUDNI ŽIVOT UNUKE MARKA MILJANOVA (MUHAREM BAZDULJ)


Unuka Marka Miljanova, Gurđijevljeva mistična plesačica, supruga Frenka Lojda Rajta:
Olgivanin put od Meduna do Arizone

„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović, unuke Marka Miljanova, Gurđijevljeve mistične plesačice, supruge Frenka Lojda Rajta, najvećeg američkog arhitekte svih vremena, koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt, dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u jedan život. A u Olgivanin život stalo je mnogo života.

UNUKA MARKA MILJANOVA, GURĐIJEVLJEVA MISTIČNA PLESAČICA, SUPRUGA FRENKA LOJDA RAJTA: OLGIVANIN PUT OD MEDUNA DO ARIZONE

U kratkom autobiografskom tekstu Izvod iz knjige rođenih, koji će Marku Tompsonu poslužiti kao osnova za veliku istoimenu biografsku knjigu, Danilo Kiš beleži kako po majčinoj liniji vodi poreklo od Marka Miljanova. Ako je suditi po Kišovim sabranim delima, on nije znao za svoju slavnu savremenicu i rođaku, unuku Marka Miljanova, Olgu Ivanovnu Lazović (1898-1985), koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt. Njen život predstavlja plastičnu potvrdu one borhesovske teze koju je Kiš toliko voleo, a koja kaže kako „nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti“. I makar je odavno postala (i) književni lik, Olgivana je zapravo bila toliko literarna da sukus njene biografije više liči na pomno konstruisanu priču nego na suru realnost.

Kad bih se zagledao Olgivanine fotografije, znalo mi se učiniti da ona fizički jako liči na svog dedu. U tom kontekstu sam se prisetio one Kunderine rečenice o Terezi, junakinji njegove Nepodnošljive lakoće postojanja: „Ne samo da je bila fizički slična majci već mi se ponekad čini da je njen život bio tek produžetak majčina života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača“. Ima u životu Olgivane Lojd Rajt nečeg što podseća na nastavak života Marka Miljanova. Taj aspekt njene životne priče meni je zapravo najprivlačniji.

Od Meduna do Crnoga mora

Rođena je u Crnoj Gori 27. decembra 1898. godine iz braka Ivana Lazovića i Milice Miljanove, jedne od tri vojvodine ćerke, one u kojoj se, po rečima jednog hroničara, najviše rasplamsao ratnički žar junačkog oca koji nije imao muškog poroda (jedini sin Marka Miljanova umro je sa svega dve godine). Rodila se samo četiri dana uoči 1899, one godine koja visi „o vrh vrška“ jednog stoleća, one u kojoj su se rodili pominjani Borhes, Vladimir Nabokov i Ernest Hemingvej. U orbiti njenog života, makar i na rubu, naći će se i Nabokov i Hemingvej.Deda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratuDeda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu

Vredelo bi podrobnije ispisati Olgivanin rodoslov, ispisati makar u fusnotama i kratke biografije majčinih sestara Anđe i Joke, a zatim i očevog roda Lazovića, ali ovde ćemo priču o poreklu sumirati kroz kratke uvide slavne kanadske teoretičarke književnosti i pesnikinje Rouzmeri Salivan, odnosno detalje koja ona izdvaja želeći anglofonom čitaocu predstaviti kontekst iz koga dolazi Olgivana Lojd Rajt. Po ovom sažetku, Olgivana je „u genima nosila žestinu i svirepost: otac joj je bio vrhovni sudija, a majka general u crnogorskoj vojsci i nekada davno je jahala u sedlu iza svog oca u bitku protiv Turaka“.

Uoči početka Prvog svetskog rata, onog rata u kome će se Milica Miljanova naročito proslaviti hrabrošću, svoju ćerku Olgu ona šalje u Batumi na obali Crnog mora. Batumi je drugi najveći grad u Gruziji, odmah nakon Tiflisa, današnjeg Tbilisija, koga su u antičkoj Kolhidi osnovali grčki kolonisti. Za Olgivaninog dedu su govorili da kao da je došao iz grčkog mita, a unuka mu je, eto, stigla u Medejin zavičaj, do krajnje destinacije Jasona i Argonauta.Olga Lazović u Tiflisu 1917.Olga Lazović u Tiflisu 1917.

Sve do Berlinskog kongresa, tačnije do Sanstefanskog mira, Batumi je pripadao Osmanskom carstvu, a u vreme kad se sultan morao odreći Bosne u korist Austrije, predao je Batumi carskoj Rusiji. Na samom početku dvadesetog veka, u Batumiju je kao organizator štrajkova delovao Josif Visarionovič Džugašvili. Život njegove jedine ćerke i Olgivane Lojd Rajt će se decenijama kasnije neraskidivo ispreplesti.

Uglavnom, kad već počne Prvi svetski rat, Olgivana iz Batumija prelazi u Tiflis. Tamo je upoznala svog prvog muža, letonskog arhitektu Valdemara Hinzenberga. Tamo je rodila njihovu ćerku Svetlanu. Tamo je upoznala čoveka koji će joj promeniti život: Georgija Ivanoviča Gurđijeva.

Susreti sa izuzetnim ljudima

U uvodu dvobroja časopisa Gradac iz 1995. posvećenog Gurđijevu, priređivač Ivan Ninić  beleži kako je Gurđijev po jednima bio šarlatan, a po drugima najreprezentativniji čovek našeg vremena, „tradicionalista u vreme progresivnosti, gazda u doba feminističke probuđenosti, tragač za kvalitetom u potrošačkom dobu obilja, heroj u vremenu antiheroja, pravi učitelj, guru“. Sin Grka i Jermenke, celog života je pokušavao da „mistični duh Istoka ukomponuje u naučni duh Zapada“. Pominjana Rouzmeri Salivan piše kako je „igrom slučaja porodica Gurđijev poznavala Josifa Džugašvilija pre nego je postao Staljin; kod njih je iznajmio sobu kad je bio đak bogoslovije u Tiflisu – upamtili su ga po tome što je bio tvrdica kad je trebalo platiti stanarinu“.Georgij GurđijevGeorgij Gurđijev

Žak Lakarijer je nazvao Gurđijeva „gnostikom našeg doba“. U doba kad se Olgivana upoznala s njim, „on se već bio preobrazio u mistika i podučavao sledbenike svojoj duhovnoj disciplini kosmičkog plesa zasnovanoj na njegovoj teoriji nebeskih tela po kojoj čovek može dostići višu svest istinskog Ja i uvežbati zakone univerzuma“.

Gurđijev je inače odrastao u Karsu, gradu koji je onomad pripadao Rusiji, a danas je turski provincijski centar uz granicu s Rusijom, savremenim ljubiteljima književnosti možda najpoznatiji kao mesto radnje u Pamukovom romanu Sneg. Kao mladić je mnogo putovao, između ostalog u centralnu Aziju, Iran, Indiju i Tibet te Italiju, da bi se naposletku vratio u Rusiju. Upoznat je već s brojnim mističnim tradicijama, ali to spaja sa svojim ponešto ostapbenderovskim i felikskrulovskim temperamentom. Kažu da je tokom svojih putovanja finansijski opstajao i tako što bi vrapce farbao žutom bojom i prodavao ih kao kanarince.

O svojim ranim putovanjima tokom kojih se upoznao s mističkom tradicijom Istoka i u jednom manastiru na Himalajima naučio drevni jezik ritualnih plesova kao sredstva samospoznaje, Gurđijev je pisao u knjizi Susreti sa izuzetnim ljudima, po kojoj je Piter Bruk 1979. snimio istoimeni film. U njemu Gurđijeva igra srpski glumac Dragan Maksimović Maks, ubijen 2001. godine.

Elem, Gurđijev 1912. godine u Moskvi počinje oko sebe da okuplja učenike i da se uspostavlja kao guru i učitelj. Među učenicima su kipar Sergej Merkurov, kompozitor Tomas de Hartman te P. D. Uspenski. Tih godina Gurđijev se ženi Julijom Ostrovskom.

Bežeći od revolucije i boljševika predvođenih svojim bivšim podstanarom, Gurđijev preko Tiflisa i Istanbula stiže do Pariza. U Tiflisu je, rekosmo, upoznao Olgu Lazović Hinzenberg. Po nekim izvorima, Svetlana Hinzenberg nije zapravo bila ćerka Olgivaninog muža, nego Gurđijevljeva. Bilo kako bilo, kada Gurđijev u Istanbulu osniva svoj famozni Institut za harmoničan razvoj čoveka, s njim su u Istanbulu i Olga i trogodišnja Svetlana.

Smrt Katarine Mensfild

U prvoj polovini dvadesetih godina dvadesetog veka, u toj glasovitoj epohi koja je umnogome mapirala kulturnu paradigmu modernosti, Olga Lazović Hinzenberg je važan deo Gurđijevljevog kružoka. Gurđijev je u to vreme baziran u Parizu, no njegov uticaj pokriva celu (zapadnu) Evropu, a proteže se i preko Atlantika.

Ovo nije tekst o Gurđijevu pa ne želim previše prostora posvetiti njegovoj auri, ali u kontekstu Olgivane vredi barem kratko pomenuti Ketrin Mensfild, možda i najslavniju novozelandsku književnicu svih vremena i nezaobilaznu autorku iz svake ozbiljnije antologije kratkih priča napisanih na engleskom jeziku u dvadesetom veku.Ketrin MensfildKetrin Mensfild

Prijateljica D.H. Lorensa i Virdžinije Vulf, dobila je tuberkulozu kada je imala dvadeset devet godina, te je pet godina kasnije od iste bolesti i umrla. Poslednje godine života bila je pod velikim Gurđijevljevim uticajem, a zadnja tri meseca života provela je unutar Instituta za harmoničan razvoj čoveka. Kako je bolest već bila uznapredovala, o njoj se na dnevnoj bazi najviše brinula upravo Olga.

U kružoku Gurđijeva, Olga je bila jedna od vodećih plesačica u njegovim ritualnim mističkim plesovima. Jedan od tih plesova gledala je Ketrin Mensfild u noći svoje smrti. Među poslednjim rečima koje je zapisala jesu one u kojima govori o utiscima koji je na nju ostavio Olgin ples:

„Postoji tačka od oko sedam minuta u kojoj je sadržan čitav, ali čitav, život žene. Ništa nije izostavljeno. Iz toga naučiš više o životu žene nego iz bilo koje knjige ili pesme. Tu ima prostora i za Floberovo Priprosto srce… i za princezu Mariju. Nešto misteriozno“.

Deo Gurđijevljevog kružoka u to vreme je Alfred Ričard Oraž, koji je kao urednik časopisa The New Age sarađivao s Dimitrijem Mitrinovićem i koji će nešto kasnije objaviti prvu pesmu Dilana Tomasa. U to doba, međutim, Olgivana je već uveliko udata za Frenka Lojda Rajta. Evo kako se to zbilo.

Na prvi pogled

Bio je 30. novembar 1924. godine. Na gostovanju Ruskog baleta u Čikagu, u pozorištu u Osmoj ulici, upoznaju se Frenk Lojd Rajt i Olga Lazović Hinzenberg. On je arhitekta, a ona plesačica udata za arhitektu. I on i ona su u braku. Njemu je 57 godina, a ona za manje od mesec dana treba da proslavi 26. rođendan. Zaljubljuju se na prvi pogled. Već 2. decembra 1925, godinu i dva dana, tačnije 367 dana od njihovog prvog susreta, rađa im se ćerka Jovana. Ona je, kako se to kaže, dete ljubavi. Ni jedno ni drugo još, naime, nisu stigli da se zakonski razvedu. Već mesecima, međutim, žive zajedno u Talijesinu.

Priča o arhitekturi dvadesetog veka nezamisliva je bez priče o Frenku Lojdu Rajtu. Filozof „organske arhitekture“ i oficijelno je prepoznat kao „najveći američki arhitekta svih vremena“. U vreme kad upoznaje Olgivanu (to je nadimak koji joj je upravo on dao), Lojd Rajt je već živuća institucija. Ipak, njen uticaj na njega, njegovo delo i baštinu je nemerljiv. Ćerka Jovana bila je njihovo jedino dete, ali je Lojd Rajt usvojio i Olgivaninu ćerku Svetlanu, koja je od tog trenutka takođe nosila prezime Rajt.Svetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u TalijesinuSvetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u Talijesinu

Iako mu je arhitektura bila život i više od života („Arhitektura je pobeda ljudske mašte nad materijalima, metodama i čovečanstvom, koja čoveka pretvara u gospodara sopstvene planete. To je, u krajnjoj meri, geometrijski obrazac stvari, života, društva i civilizacije. U najboljem slučaju, to je magični okvir stvarnosti koji povremeno dotaknemo kada koristimo reč red.“), i život Frenka Lojda Rajta bio je više od arhitekture. Pre Olgivane ženio se dva puta, a s prvom ženom je imao šestoro dece. Ostavio je ženu i decu zbog ljubavnice koju će zajedno s njeno dvoje dece i još četvoro ljudi ubiti Rajtov poludeli sluga 1914. godine, u masakru koji neugodno podseća na kasnije iživljavanje Čarlsa Mensona nad Šeron Tejt i drugim žrtvama. U to vreme, Lojd Rajt je još službeno u braku sa svojom prvom ženom. Posle masakra, međutim, on ulazi u vezu s Mirijam Noel, kojom će se nakon razvoda i oženiti. Venčali su se 19. novembra 1923. Samo godinu i jedanaest dana nakon sklapanja tog braka, Lojd Rajt je upoznao Olgivanu.

Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

Po rečima Volta Loklija, godine koje je proveo sa Olgivanom predstavljale su najproduktivniji period u životu Lojda Rajta, jer je u to vreme projektovao više od polovine svojih dela te je napisao i autobiografiju.

Nakon što su se oboje službeno razveli, Frenk Lojd Rajt i Olgivana su se venčali 25. avgusta 1928. godine u ponoć, u Kaliforniji, u mestu Rančo Santa Fe. Medeni mesec proveli su u Arizoni.

Talijesin

Godine 1932, Frenk Lojd Rajt i Olgivana osnivaju Društvo Talijesin: „Talijesin nije bio škola; bio je to eksperiment revolucionarnog života u komuni. Rajtov ekscentrični genij – njegove spektakularne građevine, njegovi slikoviti govori protiv autoritarnosti i njegov zvonki poziv na organsku arhitekturu – privukao je ambiciozne arhitekte u Talijesin. Studenti su plaćali ogromnu godišnju školarinu da učestvuju; oni su teškim radom isklesali stenu i sagradili građevine, negovali vrtove, iznosili đubre, radili domaće poslove, služili obroke, a za ono malo preostalog vremena radili bi za crtačkim stolovima. Studenti koji su izabrali da ostanu smatrali su sebe društvenim radikalima koji preobražavaju Sjedinjene Države u skladu s Rajtovom grandioznom vizijom nepreglednog pejzaža broadacre cities, mreže prirodnih sela povezanih modernim sredstvima komunikacije i transportnih sistema“.Društvo TalijesinDruštvo Talijesin

Deo Olgivaninog uticaja na Lojda Rajta ticao se i njegovog upoznavanja s Gurđijevom i njegovim učenjem. Gurđijevljeva vrsta teozofije ostavila je traga u kasnijem Lojd-Rajtovom svetonazoru, ali njegov odnos prema samom Gurđijevu nije bio jednoznačan. Po vlastitim rečima, povremeno ga je prezirao, a povremeno obožavao. Gurđijev je navraćao u Talijesin, ali sudar dvojice alfa tipova nije bio kontekst u kojem je posetilac mogao da nadvlada domaćina.

Među prvim Rajtovim šegrtima u Talijesinu bio je i izvesni Vesli Piters. Godine 1932. bio je dvadesetogodišnjak. Već prvih dana u novoj sredini zagledao se u šesnaestogodišnju Svetlanu, Olgivaninu ćerku. Možda i ponavljajući majčin obrazac zaljubljivanja, Svetlana Pitersu odmah uzvraća ljubav, i osam meseci kasnije njih dvoje beže iz Talijesina. Ipak, nalik amiškoj deci koja se naposletku uvek vraćaju u „komunu“, i njih dvoje se posle tri godine vraćaju u Talijesin. Piters je bio talentovan arhitekta i Lojdu Rajtu je bio dragocen kao projektant. Godine 1946. par ima već dvoje dece, a Svetlana je ponovo trudna.

„A onda se 30. septembra 1946. dogodila fatalna saobraćajna nesreća. Svetlana se, sa svoje dvoje dece, vraćala iz grada i džip se prevrnuo na uzanom mostu preko močvare na reci Viskonsin. Svetlana i jedan njen sin su se udavili. Prethodno se neprekidno žalila Pitersu kako je džip s platnenim krovom koji je prisiljena da vozi opasan i preklinjala ga je da kupi običan zatvoreni automobil, ali on je uvek odbijao. Sad je dugovao gospodinu i gospođi Rajt ne samo lojalnost već i dug u krvi. Stoga je, ljudi su govorili, bio potpuno u Olgivaninoj vlasti.“

Crnogorski trag

Mada jeste bio priznat i za života, legendarni status najvećeg američkog arhitekte svih vremena Lojd Rajt je ipak stekao posthumno. Tabloidi su tako pre izvesnog vremena pisali koliko je Bred Pit želeo da ima kuću na vodopadu nalik onoj koju je Lojd Rajt izgradio 1936. To mu je navodno bila opsesivna želja još od vremena kad je studirao. Pričao je o tome svojoj tadašnjoj supruzi Anđelini Džoli, pa mu je ona za rođendan kupila vodopad da na njemu dizajnira kuću.Frenk i Olgivana Lojd RajtFrenk i Olgivana Lojd Rajt

Ipak, i za života je, makar u poslednjim godinama pred smrt, Lojd Rajt postao referenca čak i za holivudsku celebrity kulturu. Najpre, tu postoji jedan biografski detalj. Naime, njegova unuka bila je glumica En Bakster, dobitnica Oskara za najbolju sporednu ulogu za rolu Sofi Makdonald u filmu Oštrica brijača Edmunda Goldinga, snimljenog po istoimenom romanu Somerseta Moma. Bila je nominovana za Oskara i za glavnu žensku ulogu za film Sve o Evi. Glumila je i kod Hičkoka (Ispovedam se), a njena možda i najamblematskija uloga je ona iz Deset zapovesti Sesila. B. De Mila, gde je igrala Nefertiti rame uz rame s Čarlstonom Hestonom i Julom Brinerom. Ipak, spektakularnija je priča o kući u Konektikatu koju je za Artura Milera i Merilin Monro projektovao Lojd Rajt. Godine 1957, Lojd Rajt je sa Olgivanom ugostio Merilin Monro, najslavniju glumicu svog vremena.

Frenk Lojd Rajt je umro 9. aprila 1959. godine. Do svoje smrti, on je, makar na papiru, bio vodeća figura u Talijesinu. Nakon što je umro, međutim, svi konci su u Olgivaninim rukama. Iako svi Rajtovi biografi priznaju Olgivaninu veliku važnost za njegovu baštinu, njeno egzotično poreklo ih često zbunjuje, pa Olgivanu tako, u jednoj inače cenjenoj Lojd-Rajtovoj biografiji, nazivaju Mađaricom.

Postoji ipak nekoliko amblema njenog vrlo crnogorskog uticaja na muža: od činjenice da su ćerki dali ime Jovana, preko poznate fotografije na kojoj Lojd Rajt pozira u crnogorskoj narodnoj nošnji, do njegove poznate pohvale Njegoševoj kapeli na Lovćenu („Njegoš je zaista bio genijalan kada je smislio ovakvo rešenje, jer kružna forma je prava kruna za vrh Lovćena. Vidi se sa svih strana i jednako izgleda sa svake.“).Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.

Dobra ilustracija postepenog rasta njegove posthumne slave jeste i pesma Sajmona i Garfankla iz 1969. godine, nastale dakle tačno deceniju nakon njegove smrti, a objavljene na albumu Bridge Over Troubled Water, koja se zove So Long, Frank Lloyd Wright:h

Po svedočenjima pojedinih Lojd-Rajtovih sledbenika, nakon njegove smrti Olgivana se kao novi duhovni guru Talijesina sve više oslanja na učenje Gurđijeva: „Plesni rituali koje je organizovala u Talijesinu, nazivajući ih ‘kosmičkim’ plesovima, bili su Gurđijevljevi rituali. Svake nedelje pre podne držala je obavezna predavanja o traganju za višom svešću i često je čitala iz Gurđijevljevih knjiga. Tvrdila je da je upila Gurđijevljeve metode za dekonstrukciju ličnosti i obnovu njega ili nje u potrazi za istinskim ja.

U sećanjima većine Lojd-Rajtovih učenika, Olgivana se ispostavlja kao svojevrstan negativac. Ipak, zanimljiv je način na koji se taj animozitet formuliše. Jedan očevidac koji joj čak nije bio preterano nesklon zabeležio je kako je ona „veoma prepredena žena, moćna i samoljubiva“. U njenoj potrebi da kontroliše svaki detalj života svojih potčinjenih prepoznaje se i uticaj „kulta“ kakav je gajio Gurđijev, ali i vojnička sklonost disciplini, kakvu je možda nasledila od svojih crnogorskih predaka. Jedna manje poznata anegdota kazuje nam kako ju je jedanput u Talijesinu posetio i Milovan Đilas. Pričao je posle da je bila snažan karakter i da je tamošnjom kolonijom upravljala skoro diktatorski. Ponekad je okupljala sve goste i terala ih da slušaju dok neko naglas čita Primjere čojstva i junaštva ‒ na srpskom.

Upravljajući, dakle, diktatorski svojom kolonijom, brinući se za muževljevu zaostavštinu, Olgivana kao da je znala da joj u novoj situaciji treba novi simbol Talijesina, nešto što će školi obnoviti auru posebnosti i ekskluzivnosti. I tu joj u život ponovo ulaze Gruzija i Rusija, i to preko žene koja će je podsetiti i na pejzaže njene mladosti i na Gurđijeva i na zavičaj i na mrtvu ćerku. Žena se zvala Svetlana Alilujeva i bila je jedina ćerka Josifa Visarionoviča Džugašvilija poznatijeg kao Staljin.

Staljin sa ćerkom SvetlanomStaljin sa ćerkom Svetlanom

Staljinova kći

Život Staljinove ćerke tema je brojnih knjiga. Sa sedamnaest godina, ona se udala za Grigorija Morozova s kojim je imala sina Josifa. Nakon razvoda, udala se za Andreja Ždanova, s kojim je imala ćerku Jekatarinu. Ponovo se razvela, pa je kao tridesetsedmogodišnjakinja, godinama nakon očeve smrti, u moskovskoj bolnici u koju je primljena radi operacije krajnika upoznala indijskog komunistu Kunvara Bradžeša Singa.

Nikad se formalno nije udala za njega, ali živeli su zajedno do njegove smrti 1966. godine. S izgovorom da želi da Singov pepeo prospe u Gang, odlazi u Indiju. Marta meseca 1967. godine ulazi u Američku ambasadu u Nju Delhiju i od vlade SAD traži politički azil. Bio je to jedan od amblematskih momenata čitavog Hladnog rata.Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.

Došavši u Ameriku, Svetlana Alilujeva je postala medijska zvezda koja je dobijala mnogo pošte od nepoznatih ljudi. Od novembra 1969. redovno joj piše i Olgivana Lojd Rajt ‒ u pismima je poziva da poseti Talijesin.

„Svetlana nije znala mnogo o čuvenom arhitekti, i prijatelji su pokušavali da je blago upozore da je to društvo, kako su nazivali Rajtovu školu arhitekture, pomalo čudno, ali u knjigama i brošurama koje joj je Olgivana slala, Talijesin je izgledao izrazito lepo“, piše Rouzmeri Saliven u svojoj biografiji Svetlane Alilujeve. „Pisma Olgivane Lojd Rajt imala su jednu neočekivanu udicu. Oglivana joj je pisala da je njena najstarija kći Svetlana poginula u saobraćajnoj nesreći pre dvadeset pet godina. Kakva je neobična koincidencija da Svetlana ima isto magično ime, koje znači prosvetljena. Već samo to ime je talisman. Po Olgivaninim rečima, bilo im je suđeno da se upoznaju. Svetlana je bila isto tako sklona fantaziji. Znala je da je Olgivana Crnogorka i da je samo četiri godine starija od njene majke Nađe. Zamišljala je ženu gruzijskog tamnoputog izgleda kao njena majka. Kasnije se toga ovako sećala: ‘Obe smo očekivale nešto posebno od našeg susreta, obe smo gajile voljene slike i fantazije… Osim te neobične povezanosti, od pustinje u Arizoni zaista nisam očekivala ništa naročito’. Svetlana nije ni slutila da će se susresti s titankom koja je već smislila ulogu koju će ona igrati u svetu Talijesina. Olgivani Lojd Rajt se moglo odupreti malo ljudi.

U martu 1970. Svetlana sleće na aerodrom u Finiksu, gde je čeka Jovana Lojd Rajt, ćerka Frenka i Olgivane. Od aerodroma do Talijesina udaljenost je nekih četrdeset kilometara. Tokom cele vožnje Jovana Svetlani priča o svojoj pokojnoj polusestri govoreći na kraju: „Nadam se da ćete mi sada vi biti sestra“.

Na imanju je dočekuje Olgivana. Grli je čvrsto i nekoliko puta ponavlja njeno ime hipnotičnim tonom, kao da se istovremeno obraća njoj i svojoj mrtvoj ćerki. Svetlana je nameravala ostati u Talijesinu tek nekoliko dana. U džepu je imala avionsku kartu za San Francisko. Olgivana je, međutim, imala druge namere.

Nesporna je činjenica da Svetlana nije otputovala u San Francisko i da se već četvrtog aprila, samo tri nedelje nakon što je stigla u Talijesin udala za Veslija Pitersa, udovca Olgivanine ćerke Svetlane. Po većini interpretacija, to je od početka bila Olgivanina namera. Ona je navodno verovala da Svetlana na nekom računu u Švajcarskoj ima ogroman novac, odnosno da u nekom sefu u istoj zemlji poseduje basnoslovne količine zlata pa je želela to bogatstvo vezati za Talijesin. Sam Piters se po tim tumačenjima isprva u celu vezu upustio isključivo zbog Olgivaninog pritiska. Uoči venčanja, Olgivana je svim gostima i zvanicama Svetlanu predstavljala kao svoju ćerku.

Samo pet meseci nakon venčanja, Svetlana je imala šokantnu vest za Vesa. Tokom jedne šetnje, „obuzelo ju je osećanje mladosti i vitalnosti, osećaj usredsređenog blagostanja kakav je imala dvadeset godina pre toga. Kad je otišla kod lekara, on joj je potvrdio da je trudna. Svetlana je bila van sebe od sreće. U njenim godinama ‒ četrdeset četiri – to je bio veliki dar. Dete joj je dar sudbine, kompenzacija za decu ostavljenu u Rusiji, i konačno će zacementirati njenu vezu sa Vesom. Kad mu je rekla, on je svakako bio iznenađen, ali izgledalo je i da mu je drago. Međutim, kad su saopštili novosti Olgivani, ona se razbesnela – u Talijesinu nema mesta za decu jer ‘skreću energiju s posla’. (…) Svetlana nije mogla da zamisli da se porodi u Talijesinu, pa je zahvalno prihvatila poziv Vesove sestre da se porodi u Kaliforniji.“

Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

Na crnogorski način

Dvadeset prvog maja 1971. godine, Svetlana je rodila ćerku. Dala joj je ime Olga, po svojoj baki. Ves je bio ushićen što takvim izborom imena može da se dodvori Olgivani. Ipak, animozitet između Svetlane i Olgivane s vremenom je samo rastao. „Svetlana je sad videla Talijesin kao jezovit i zlokoban odjek nečega što je vrlo dobro poznavala“, piše Rouzmeri Saliven u knjizi Staljinova kći. „Olgivana je bila ista kao njen otac. Njene smeđe oči su imale onu ‘žutu varnicu divlje mačke’ kakvu su imale i Staljinove oči govoreći: ‘Ja sam glavni’. Prodorno bi vam se zagledala u oči, tragajući za onim što pokušavate da sakrijete; i njen otac je ‘imao običaj tako da gleda’. Za večerom je Olgivana kontrolisala sto i svi su pazili da predvide njene reakcije, baš kao i za Staljinovim stolom. Kao i Staljin, i Olgivana je menjala istoriju kako ništa ne bi umanjilo njenu ulogu, tvrdeći kako je genij Frenka Lojda Rajta procvetao tek kad je nju upoznao, iako je tad imao šezdeset godina i već bio svetski poznat. Kako je Svetlana uspela da u Americi dospe baš na mesto koje je bilo odjek represivnog sveta njenog oca, s ‘kultom ličnosti’? Svetlana je pisala Džordžu Kenanu da Talijesinom ‘upravlja, zlostavlja ga, dominira njime i indoktrinira ga, na najsuroviji slovenski (crnogorski) način, starica koja je dobar političar, s vrlo oštrim zdravim razumom i neverovatno velikom željom da VLADA’. Otišla je iz svoje diktatorske zemlje s lažnom ideologijom i sada, u ‘ovoj najdemokratskijoj i najslobodnijoj zemlji na svetu’, upala je ‘u malu crnogorsku kraljevinu’ sa ‘dvorom i odanim dvoranima, baš kao što je bila i rezidencija moga oca u Kuncevu’. Svetlana je donela odluku. Neće se potčiniti tom psihološkom jarmu niti će dozvoliti da njenu ćerku Olgu na taj način vežu.“

Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

Posle nekoliko turbulentnih svađa i prividnih pomirenja, Svetlana je konačno napustila Talijesin nekoliko dana nakon Božića 1972. godine. Povela je sa sobom ćerku, a nadala se da će im se pridružiti i Vesli Piters. Njegova odanost Olgivani, međutim, bila je jača od svega. Razveli su se tokom 1973, a Ves je ostao u Talijesinu sve do svoje smrti. Nadživeo je Olgu za šest godina, a posle njene smrti nasledio ju je na čelu Fondacije „Frenk Lojd Rajt“.

Pošto je svoje prihode ranije bila vezala za Društvo Talijesin, u finansijsko-tehničkim pojedinostima nakon razvoda Svetlani je pomogao pominjani Džordž Kenan, koji ju je inače, skupa sa suprugom, znao posećivati u Talijesinu. Ostalo je zapamćeno da je Olgivana bila oduševljena Kenanom. Kako je on od 1961. do 1963. godine bio američki ambasador u Jugoslaviji, teško je zamisliti da njih dvoje nisu vodili opširan dijalog o Jugoslaviji i Crnoj Gori. Jedan od arhitekata rušenja Istočnog bloka putem disidentske kulture, dugo razgovara sa unukom Marka Miljanova uz sekundiranje Staljinove ćerke – to je siže za dramu koju bi zaista vredelo ispisati.

Ritam krvi

Olgivana Lojd Rajt umrla je 1. marta 1985. godine. U nekrologu koji je objavio Njujork tajms nazvana je suprugom i saradnicom Frenka Lojda Rajta i matrijarhalnom vladaricom Talijesina. U tekstu se citira rečenica njenog muža: „Sama činjenica da sam u društvu s njom razgaljuje mi srce i jača mi duh, i kada stvari krenu loše i kada idu dobro“. Nadživeli su je ćerka Jovana i dvoje unučadi.

U septembru 2015, u staračkom domu u San Gabrijelu u Kaliforniji, umrla je Jovana Lojd Rajt. U svojim ranim dvadesetim, i ona je u Parizu nakratko bila Gurđijevljeva učenica, neposredno pre nego je učitelj umro. Jovanu je nadživela njena ćerka Iv Lojd Rajt.

Osvrnuvši se na neobičnu i nesvakidašnju vezu centralnoevropskog Jevrejina i Crnogorke, Danilo Kiš je samog sebe prozvao „etnografskom retkošću“. Nije manja „etnografska retkost“ ni žena koja nosi ime „praroditeljke drevne naše“, a koja je unuka Frenka Lojda Rajta i čukununuka Marka Miljanova te, naravno, unuka vojvodine unuke, žene u čiju je crticu između godine rođenja i godine smrti stalo pola sveta i pola istorije: od Gurđijeva do Merilin Monro i od Ketrin Mensfild do Staljinove ćerke.Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović odnosno Olgivane Lojd Rajt dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u život pojedinca. Gurđijev je rekao i da je najveća moguća greška verovanje da je čovek uvek isti, pošto čovek nikada dugo ne ostaje isti jer se neprestano menja pa retko prođe i pola sata a da se ne promeni. U Olgivanin život je stalo mnogo života. Ali opet, istovremeno, to je takođe i život koji je produžetak i dedinog života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača. Ispreplitanje istosti različitosti priziva mistiku, priziva ono što je Gurđijeva odvelo u ezoteriju. I nije zato slučajno što je Olgivana bila plesačica. Ritam i ples slutnja su onog smisla koji reči naslute tek kroz poeziju. Pesnik rođen nadomak Olgivaninog zavičaja za vreme njenog medenog meseca sa Frenkom Lojdom Rajtom napisao je stihove:

Na početku svake ljubavi
Svijet dolazi u pitanje.
Nije to više stvar tebe i mene;
Bube i zvijezde pomiješaju orbite.

Vilijam Batler Jejts, pesnik koji takođe nije izmakao Gurđijevljevom uticaju, pevao je o sokolu koji u spirali leti nebesima. To je ista spirala u kojoj se okretala Olgivana pred umirućim očima Ketrin Mensfild darivajući joj spoznaju kakvu joj nisu dale nijedna pesma ni knjiga.

Muharem Bazdulj

Tekst je preuzet sa portala Magazina OKO.

ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)-БОЈАН СТАНИШИЋ

Владимир Д. Јанковић

Клауд


Држи се за мене у клауду тмурном
Из ког црни пламен као слутња сукља,
Шпијун дигиталан у програму бурном
У вештачку памет нек’ нас скупа вукља.

Нека му транзистор од страсти забруји,
Нека му се жице од љубави збуне.
Артифицијелног сна да му заструји
Река непокорна – у чип да га муне.

Хоћу с тобом ако и ти спремна јеси
Да се бацим у тај понор који зјапи,
Уходе нас знају, и ми њих смо свесни,
Али нас не мрачи светлост која хлапи.

Јер код нас, вољена, светло не јењава,
Вечност од смираја не зна да се плаши,
Суровост машинâ нас тек засмејава,
Држи се за мене, на клауду јаши.

ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)

Чудан и по свему необичан беше Клауд – тај човек настао из облака што је, већ презрео, отпао са грозда генерацијâ и времена, из дубоке тмине мастила разливеног по модроплавом хоризонту свести. Виновник страшних громова и олуја које насмрт плаше сујеверне морепловце док броде по бескрајном океану несвесног, молећи се боговима рациа да се живи и здрави врате у своје тврђаве од бетона и челика. Заточеник у хладној и мемљивој тамници овога света, жртва колективног и херој индивидуалног – такав је то клауд био.

Јездио је он као некад Прометеј кроз тамне вилајете тог подвојеног и фрагментираног људског духа, расцепаног муњама које су севале из простора оностраног и виртуелног, паралелног, лепећи се својим пламеним језицима за све те кодове који су попут свитаца у ројевима прелетали преко плодних и набреклих поља психе.

Беше он уз то још и јеретик одбегао с ломаче данашњице, осуђен на смрт неумреженошћу јер је подметао пожаре и палио ватре у дубоким и мрачним пећинама индивидуалне и колективне свести, по густим и непрегледним шумама подељених стварности које су све више залазиле једна у другу, мењајући непрестано своја безбројна лица и обличја. Гледао је он нетремице у те окречене гробове што су попут ноћних светиљки окачених о таваницу неба гореле својом слабашном и пригушеном светлошћу, прогоревајући већ начете покрове дугих и бесаних ноћи.

Али од свега беше он понајвише посматрач свих тих појава и догађаја који су се великом брзином и једни за другим низали пред његовим погледом; пратио је он с пажњом сваку од њих тражећи им узајамне везе у томе бесконачном низу узрока и последица, упињући се да докучи суштину и утврди њихову праву природу и тачан положај у непојмљиво сложеној географији човека.

А увидео је и то сасвим јасно како се љубав лишена погледа и додира претвара у нејасну и неразумљиву криптографију, у мистично сједињење давно изумрлог језика и писма и новокомпонованих симбола, док је на неком клауду стрпљиво чекао своју вечито младу и лепу Клаудију, ту одбеглу половину свога властитог бића неокрњену црним рупама и сабласном лепотом звезда чија је историја цела стала у неколико тачака и цртица откуцаних у журби, послатих у поруци и примљених у тренутку уместо дуго чеканог писма.

Бавио се алхемијом фантазијâ и скривених страсти заједно са њом као сваки искрени посвећеник у мистерије, трагајући за угаоним каменом свих еволуција и револуција које су се збиле и које ће се икада збити у ономе великом точку промене и преображаја у којем су вечно живи и бесмртни архетипови проналазили пут до целовитости и властитог сопства.

Упутио ју је у магију садашњег тренутка и ритуалне плесове древних шамана што су у трансу, заоденути обредним ватрама, спавали с властитим анимама; у нехотичне покрете тела и варке ока док се стари светови око њих руше, негде на периферији свемира, међу старим и густо збијеним кућама у којима су собе још мирисале на баштенско цвеће, убрано у магновењу, у часу тешких интрига срца са оближњих жардињера.

Јер ко је, напослетку, он уистину био него пали анђео распет између два света у њиховом трајном и нераскидивом јединству свих разлика и супротности, анђео из старине бачен у подземље и техничко-технолошке кругове пакла одакле га само клик дубоког и искреног покајања може избавити од вечних мука и вратити га натраг у свет живих и умрежених.

Добри и питоми пастир међу чипованим стадом оваца одбеглим из свога тора право у чељусти крволочним и гладним читачима бар-кодова и генетски модификованим номадима; бегунац изашао из египатског ропства на путу за обећану земљу; потомак и далеки син Соломонов из племена несврстаних и наследни чувар древног знања преношеног с колена на колено преко Мртвог мора идејâ и неурона све до новог Храма којем постаде глава од угла, он – слободни зидар и главни архитекта сопствене унутрашњости живописане светлошћу разума, истине и правде. Он – Велики мајстор Реда отписаних.

И праведни Јов кога су смисао и промисао пожутеле хартије и мастила сачували од искушења празних и изгужваних постеља и нервозних мачака које су мјаукале с потамнелих кровова и отворених прозора, загледајући радознало у туђе полуспуштене ролетне и размакнуте завесе одакле су се назирали обриси тела заоденутих нападно у лагане и полупровидне тоалете, фоткана на брзину излупаним и изгребаним телефонима у позама лоше изведене и приказане пантомиме, и фоткама постављеним на јавне профиле

да верно прате тај хистерични глобални фол у финишу припрема пре долазак на још један бал под маскама у поодмаклим вечерњим сатима.

Ко, ако не онај који је у својој наивности и занесењаштву јавно исповедао веру у васкрсење мртвих и идентитет слободног и некодираног човека у очима вољене му жене, оној која сад на нечијем туђем клауду по мрачним и закривеним улицама великог града као вештица на метли језди.

AKO NE MOŽE BOG – ONDA NEKA NE BUDE NIČEGA (JELENA VUKANOVIĆ O POEZIJI ZORANA ANTONIJEVIĆA)

UMESTO TVOGA ILI LICA BOGA,

JA GRLIM STRMINE BEZDANA

(O traganju za Bogom)

Kada peva o ljubavi, pesnik se obraća božanskom (u čoveku), naizgled nedosežnim bićima, ili pak najnižim – u koje ne samo da utkano je božansko, već je božansko u njima naročito vidljivo, i to okom vidljivo, pa su sva ta htonska bića u potrazi za bogom i paradoksalno bliže bogu no sveci (!) s obzirom na živo blato u koje su se uvalili do guše. Njihovo disanje mora biti snažnije od običnog disanja. Oni, gubeći stvari i bića na cestama, stravično i dramatično gube uvek jedino i samo Boga. Svakim udisajem, gube Boga.

Pesnik naročito milostan prema zverima, zverima jer prevazilaze ljudsko telo razarajući ga nemilosrdno, to telo u koje se nastaniše, to igralište, stecište demonima, prikazuje ih onakvima kakvi u suštini jesu: manji od makovoga zrna.

Bolno usamljen, on savetuje smrtnicima da ga ne prate na putevima samospoznaje. Njega ne ljuti smerna putanja smrtnika (pri tom kada govori o smrtnosti, ne misli isključivo na to da ćemo svi umreti, nego na ono što je zaista nedostojno u čoveku: sujeta, ogorčenost, samoljublje, istrajnost u nekakvom karakteru), samo on sa njom nema nikakve veze, sa takvom je putanjom – raskrstio:

Ako u sebi imaš svet,
čoveka, ženu il' dete,
samo prođi, produži dalje,
ne stupaj na mrke stepenike
na obodima puteva
ovozemaljske sreće.

Smerno hodaj
ka toplom ognjištu,
il' srcu što te u mekom gnezdu čeka.


Ne idi za mnom.
Mene mame druga svetla
što se žalcem beru
na cilju mog hoda,
u proplancima skamenjenim.

(Staza)

Ljudi koje sreće na nižim putevima neretko predstavljaju teret. Progovara onda ta bolna misao iz njega da – živeti se može samo bez ljudi. I ovde se ne misli na ljudskost i suštinu koja neizostavno mora biti i klica boga, nego na formu i determinisanost koja prati čoveka na nižim stupnjevima samospoznavanja.

Budistička tradicija govori, između ostalog, i o plemenitoj istini o putu koji vodi do prestanka patnje. Reč je o oslobađanju bića od vezanosti i želja, a to je osmostruki plemeniti put. Upravo je na taj put pesnik zakoračio.

Zbirka je žanrovski i tematski podeljena. Nekoliko haiku pesama možemo posmatrati u kontekstu skraćivanja dužih pesama, sabijanja, odsecanja od svega suvišnog. Dakle, i forma pesama ukazuje na želju za odsecanjem i istvoremeno nemogućnost potpunog ostvarenja te želje. Sa druge strane, duže pesme mogu se posmatrati kao proširene haiku forme. Ta je potencijalna eksperimentalnost pisanja i čitanja naročito zanimljiva. Upravo u haiku pesmama izrazita je odsutnost ljudi, ali njihov dah…

Pokojni harmonikaš budi lirskog subjekta iz sna, vetar briše suze siročetu mesto majke, zmije izviru ispod vrelog kamenja.

Karakteristična je informativnost u pojedinim dužim pesmama:

Pahulje oplele srce neba.

U kristalnom oblaku
ogleda se mesečev očnjak.

Nemirni san izlazi iz spavača.

Senoviti lovac goni zvezdani treptaj.

Na crnoj pari zgasle Žar –ptice
beli vukovi greju čeljad.

(Mraz)

Naravno da sadržaj ne ostaje na nivou informacija već se razlaže u čitalačkom tkivu, ali informativnost odaje utisak surovosti i jeze, pa kao da sama priroda odavde progovara! Obrnuti i pervertirani pejzaž (?) informativnošću odaje utisak šoka, zar takve slike, slike koje bi jedna bubašvaba, da može pisati, nama mirno prenela? Te pejzažne pesme su bez onog subjekta kojem se pesnik neretko čežnjivo obraća, stoga mogu pesme u zbirci podeliti na slikovite, opisne i ljubavne, iako u punom smislu žanra to ne mogu potpuno učiniti jer ova poetika izmiče žanrovskim okvirima.

Iznad jastuka

probuđeni leleci.

Jutro bez mene.

Ovaj se prizor, navodno, odvija bez samoga pesnika, jer kada kaže – živeti se može samo bez ljudi, on sebe ne izuzima. Život sam – sam život je važan – a ne pojedinac u svojoj pometenosti i determinisanosti koja mu postaje tragedija. On se može izjednačiti sa onom kapi u okeanu jedino ako shvati smisao celine i oslobodi se praznih želja i htenja. Uspeva li to lirski subjekt? Na stazama kojima hodi, čini se da još ni prvi problem oprečnosti nije mogao savladati. Kasnije sledi trolikost i četvorolikost i osmostrukost koje svetle čak i iz ove pozicije. Da, u pesmi Na ivici reći će: Umesto tvoga / ili lica Boga, / ja grlim / strmine bezdana. Problem je postavljen tako: ili-ili, a sve između je ambis, ova crtica je ambis, pa i život sam koji deli čoveka rastrzanog između niskog i visokog.

Ovakva antinomija čak koketira i sa patetikom. Oštrina kojom je izrečena postavka pokazuje da ništa za pesnika ne postoji osim Boga i onog lica koje je izgubio. U ovoj ravni, on gubi samog Boga. Niža bića, da tako kažem, imaju izuzetnu sposobnost da nas iznenade. Ili: Niža bića imaju sposobnost da nas učine bogom. Biće da je tako, pa se stvara još veća iluzija ili pukotina. Uzaludnost koja pesniku onemogućava da obgrli lik voljenog i lik samoga Boga, čine ga tragičnim, poput Narcisa. On želi Boga u svemu, on želi sebe u svemu. Ništa osim antinomija koje je ranjeno biće uspostavilo. Nisko-visoko, gore-dole. Na koncu, antinomije se slivaju u jedno, pa nije netačno tvrditi da su voljeni i Bog jedno te isto za čoveka, a da je vera zanosna boginja koja preti ništavilom. Ako ne može Bog – onda neka bude komadanje blještavilom. Ako ne može Bog – onda neka ne bude ničega.

Često je taj Bog mamac, klopka, kuka za naivne. Sve te silne refleksije Boga u smrtnicima, sve te čežnje koje mame nas da se u sopstvenoj lepoti udavimo, u ovoj mašini za mlevenje mesa. Čitajući, videla sam samleveno meso, sitna crevca, koske, i smrad (miris) – primarni jezik ove izuzetne poezije koja će svima koji pročitaju otvoriti oči, ali one detinje, radoznale, koje se ni pred životom ni pred smrću ne zatvaraju, oči sa još neizgrađenom estetikom, a kamoli etikom. Ispočetka!

Zoran Antonijević govori svoju poeziju:

Video materijal je proizvod saradnje između pesnika okupljenih oko projekta Spoken word RS. Pesma Liryca – moj brat spava je muzički projekat nastao kao plod saradnje između muzickih projekata Voden, Azimetruum i Zorana Antonijevića.

TUŽNE ŠANSONE (PESME DUŠANA GOJKOVA)

Dušan Gojkov autor je knjiga Grand hotel, kratke priče, 1984-1993; Slepi putnik, roman, 1994; Evropa pleše, radiofonski eseji, 1995-1996; Fotografije glasova i Utuljena baština, dokumentarno – dramski radiofonski eseji, 1997; Un nuit (un jour) d’un vie, izabrani eseji, 1997; Passager clandestine, roman, 1998;
Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998; Album fotografija 1991-1993, roman, 2003; Laka, crna zemlja, duodrama, 2005; Pisanje po vodi, roman, 2006; Other People’s Memories, poema, 2012; Dying Words, 2012, poema; Potištenost, roman, 2012.
Dobitnik je nekoliko književnih nagrada. Prevođen je na strane jezike. Zastupljen je u više antologija savremene proze i poezije. Režirao je desetak pozorišnih predstava, dve serije dokumentarnih televizijskih filmova, dve stotine četrdeset radio drama i radiofonskih komada. Osnivač je i urednik Balkanskog književnog glasnika.
Tužne šansone mu je jedina knjiga poezije.




№ 3,14

pronašao sam jutros jednu tvoju fotografiju, žo
bila je među stranicama 
antologije rumunske poezije
sećam se tačno tog sparnog julskog jutra
u ulici mogador 
kad si sa kafom u ruci
potpuno mokra lepljiva 
izašla na prozor
zaboravivši da nisi obučena

(fon grada, kikot u daljini)

fotografiju je napravio sused sa petog
poklonio nam je dan kasnije 

(šum vetra, zvuk tramvaja, neko šuška novinama)

znam koliko godina je prošlo, žo
trebalo bi da mi je sad već svejedno
ali ja sam samo kap krvi koja govori
nikita je u pravu:
tebe je valjalo tražiti 
vredelo čekati 
„da te sad zgrabim i u stopalo poljubim
ti si jedina žena koja bi malko hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš“

(tihim glasom, pompezno šapćući)

žito se talasa, žo 
ponovo je leto
miriše na mentu
tako će biti
doveka
tamo gde si sada
samo se smenjuju
svetlost
i tama 
 
(violončelo, tiho [...] fade out)



№ 27 

izlazak iz kuće
rano jutro
stojimo tu
kao dve voštane figure 
iz muzeja za zaludne turiste
na jednoj provincijskoj
balkanskoj
autobuskoj stanici
što miriše na prašinu
naftu
istrošene autobuske gume

gledamo jedno u drugo
zurim:
zelene tačkice 
u tvojim plavim očima
bledo lice od mučnine
nabrekle dojke
(stomačić se još ne vidi, prerano je)
rukom mi skidaš
neku nevidljivu trunčicu s lica
kažeš
sve će biti u redu

ulaziš
u lep, beli autobus
sedaš
ja patetično vadim izgužvanu maramicu
iz džepa
kao u šali mašem 
ti odmahuješ rukom
naočari su mi očigledno zamazane
jer ne vidim više ništa
kao one noći u hamburgu
kad sam
smrznut
čekao da stigne brod
koji će me odvesti
još severnije
negde kod hiperborejaca, verovatno
tako i sad drhtim
jer
znam
nikad se više
nećeš vratiti
znam 

eto, ima tome već deset godina
ni ja već dugo... dugo nisam u svom rodnom gradu
ranije sam
tu i tamo
i dobijao pokoju vest
o tebi
pa je i to 
vremenom 
prestalo

no
vraćam se
povremeno
da obiđem rodbinu
prijatelje
kojih je sve manje
kako vreme prolazi
ovaj put
samo na kratko
samo na sprovod
dragoj osobi

ako se ne varam
autobus staje
na isti peron
s kojeg sam te otpratio
ne nosim prtljag
osim jedne torbice

šta li me vezuje 
za ovo mesto
pitam se
prvo idem tramvajskim šinama
vlažne su od kiše
rano je jutro
kao i onaj put
još uvek nema saobraćaja
nakon toga
penjem se 
lagano
nekad kaldrmisanom 
sad asfaltiranom 
ulicom
ovde su davno prodavali klaker
kabezu
bozu
bajate krempite i šampite
kačkete
grozne džempere
saračku robu
žice za gitare tamburice violine mandoline 
svega toga više nema

ipak
sve je 
ostalo isto

grad
siv
sa grčevima na licu
koje ljudi nose sobom na posao

pobogu
ovde sam živeo
tridesetak godina
manje – više 
šta je od toga ostalo

voleo sam u ovom gradu

ljubio
neke žene
e,
sa kim sam sve pio
za kafanskim stolom u skadarliji
pisao tamo svoje prve novinske članke
reportaže
čak i pokoju knjigu 
prosio neke divne žene
(neke su i pristajale, što je najzačudnije)
udisao miris parka
što okružuje gradsku tvrđavu
živeo
sahranjivao neke mrtve
bivao na nekim venčanjima
gledao, mazio male bebe
tridesetak godina
manje – više 
šta je od toga ostalo

čudnovato
ništa od toga mi ne pada na pamet
ništa od toga nije ostalo
samo ono jutro
kad sam te pratio na autobusku stanicu
i znao da se nećeš vratiti 


№ 33

laku noć, moje dame, laku noć
bliži se kraj ove operete

laku noć, moje dame, laku noć
odlazim da spavam 
čist 
bez slojeva šminke
godinama nanošenih 

laku noć, moje dame, laku noć
da mi je svaka od vas podarila samo
po kamenčić tuge
sad bih morao da unajmim nosače
srećom
bilo je tu i radosti

nadam se da i vi pokatkad tako mislite

laku noć moje dame, laku noć
nije prošao ni jedan dan mog života
a da se ne setim 
ponaosob
svake od vas

vaših mirisa
očiju
osmeha
grudi
bokova

vaših glasova

godine su ih pretvorile u hor
anđela
a uz takvu muziku 
divno je tonuti 
u san

laku noć, moje dame, laku noć

Dušan Gojkov

Naslovna fotografija (Andrej Lukaš) preuzeta je iz zbirke poezije Tužne šansone Dušana Gojkova

MRTVI VOLE TREŠNJE (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

MRTVI VOLE TREŠNJE

Bili su čudna skupina. Neko bi rekao ludaka. Istina je da su, pre svega, bili skupina mrtvaca.

E sad, treba definisati šta tačno podrazumeva to „biti mrtav“. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav jedan valer stepenovanja od „biti formalno živ a duša mi spava“, preko „telo mi se raspada al se držim postojanja ko pijan plota“ do, na primer, „živ sam leš, ne smeta mi“.

Dobro, neko bi rekao da nema mesta proizvoljnosti onog trenutka kad se pređe crta i ispusti poslednji dah ali, ne bih da cepidlačim, samo kažem da postoji jedan broj nesrećnika, nedovoljno mrtvih da bi otpustili dušu da ide dalje a opet, nedovoljno živih da bi pretekli u nama poznatoj realnosti. Ono što ih je održavalo u tom nekom, uslovno rečeno, postojanju, bile su jake želje. Nerealizovane dok su imali telo da nešto s njima urade, ali dovoljno imperativnih da i dalje zaposedaju i traže svoje.

Jaka željnost činila je da i dalje postoji neka unutrašnja zgusnutost koja je čak pravila privid fizičkog oblika, istog kao kada su ih polagali u sanduk. Istina, vidiljivi su bili samo međusobno, osim možda retkima koji su imali antene za onostrano. Ukoliko bi i došlo do takvih incidenata i do kratkotrajnih preklapanja planova, (ne)srećnik koji bi postao svestan njihovog prisustva bi ili najednom postao jako negativan, besan i neobjašnjivo zao ili bi, u ekstremnim probijanjima svetova, čak mogao i da ih vidi kao posebne entitete i u tom slučaju bi ili trajno skrenuo ili preventivno proglasio svoje viđenje za snoviđenje.

Naša ekipa se rojila oko mesta koja su pulsirala patnjom i jakim nezadovoljstvima, tamo gde su se iznenada otvarale Kapije za prelazak, ili oko ljudi koje su porobljavale jake želje i impulsi. To su bile frekvencije koje su ih prirodno privlačile i bila neka vrsta hrane, kao što se u automobil sipa gorivo kako bi mogao da se kreće tako su i oni bivali privučeni takvim energetskim dešavanjima.

Groblje u negotinskim Pimnicama

Trenutak i mesto u kome se dešava ova priča (iako su te koordinate date samo uslovno jer za njih važe drugačije dimenzije) jeste jedno sparno popodne u jednoj grobljanskoj radnjici u malom mestu.

Milorad (čovek od ovog sveta) sedeo je nalakćen za rasklimatanim stolom gušeći se od omorine i psujući u sebi besparicu, dosadu i svoju gnjavežnu ženu s kojom se upravo posvađao. Ionako težak vazduh je bio ispunjen sladunjavim mirisom polu-uvelog cveća, grančica čempresa koji se upliću u pogrebne vence i parafinskim svećama. Lenjo je mljacao trešnje koje je kupio radnjicu pored i nadrkanao konstatovao kako trešnje, iako naizgled jedre i rumene, nemaju slatkoću, verovatno od kiše koja je tih dana svako malo padala. Ove trešnje su podvala, deluju plastične u svojoj savršenosti a nikakav ukus, baš kao i moj život, pomislio je. Vrtlog nezadovoljstva koji se kao oblak pare nadvio nad njim privukao je naše junake kao roj mrava koji su osetili šećer. Nije ih naravno video ali njegova klaustrofobična radnjica je namah postala krcata. On se, isto tako, osetio još teskobnije, ako je to uopšte moguće.

Trešnje! Unisono je odzvonila alavost mrtvih usta. Najesti se trešanja dok stomak ne zaboli. Dok prska sok, dok puca jedro meso voća dok ga drobe krezavim ustima. Orbitirali su u krugovima oko stola i roze najlon kese, sve brže i brže. Upelelo se jedno sladostrasno kolo. Kako nije moguće najesti se u fizičkoj relanosti a istovremeno boraviti u onostranosti želja se ulila u sirotog Milorada koji je počeo da ih mahnito trpa u sebe iako mu nije bilo ni do čega, pa ni do trešanja. Bilo je nečeg destruktivno komičnog u tom prizoru. Jeo ih je kao da mu je zadnje. Nije se ni trudio da pljune svaku košticu. Nije mu bilo jasno da li pljuje koštice ili sopstvene zube. Ponesen neobjašnjivom gladi počeo je da ih jede, ne jednu po jednu, nego celim šakama. I, koliko god je samom sebi bio besmislen, nije mogao da se zaustavi. Niz obraze su počele da mu cure suze, niz bradu crveni sok.

Zaposednutost koja ga je spopala kulminirala je u jak i temeljan osećaj tuge i promašenosti. Da mu je neko rekao da će danas, ni iz čega, da doživi ovakav duševni kolaps, ne bi mu verovao.

Napustiće ženu.

Zatvoriće radnju.

Vratiće se na selo.

Defetizam koji je osetio začudo mu je doneo olakšanje. Rasplakao se crvenim suzama.

Tanko staklo kandila je puklo.

Mrtvi su se razbežali.

Eva Ristić

KPAJ CBETA. О РОМАНИМА ЧИНГИЗА АЈТМАТОВА (Владимир Меденица)

„Чији cu mu? Како mu je име? Упамти своје име!

Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Донен-бај, Доненбај… “

Оглед „Крај света“ је први пут објављен на руском је­зи­ку у збор­нику Философия космизма и русская куль­тура (мате­риа­лы международной научной конференции „Ко­с­мизм и ру­сская литература. К 100-летию со дня сме­р­ти Николая Фе­дорова“, 23-25 окт бр 2003 г. изд. Фи­ло­логи­че­ский фа­культет Белградского университета, 2004) под називом От­голоски рус­ского космизма в романах Чин­­гиза Айтма­това (Од­јеци руског космизма у романима Чин­гиза Ајт­ма­това), а на српском је први пут штампан као поговор у књизи Чин­гиза Ајт­матова Касандрин белег (из јереси 20. века), Логос, Београд, 2007. У незнатно изме­њеној верзији, оглед се појавио и у књизи есеја Владимира Меденице Одрази у сребрном огледалу у издању Графичара из Горјана, 2013. године.

Романи Чингиза Ајтматова о којима ће у овом раду превасходно бити реч: … И дуже од века траје дан и Губилиште долазе са самог руба бивше совјетске империје, од писца Киргиза пореклом, и потврђују не само животност једне мале културе, њену лепоту и својеобразност у окружењу којим је доминирала једна од најмоћнијих светских култура уопште, руска култура, него, упркос песимистичким тоновима којима су они интонирани, и неуспех псеудокултурног, цивилизаторског, тотализаторско-комунистичког атентата на духовност и саме религиозне корене културе. Битка личности за аутентичне људске вредности, борба против њеног растварања у безличним општим структурама, против „неумитног преласка културе у цивилизацију“, како би то рекао Шпенглер, или њене смрти у авану свеуједначавајућег, свемешајућег прогреса, како би то рекао Леонтјев, афирмација оних религиозних темеља културе у којима се раскрива њен богочовечански субјекат који, уосталом, и успоставља културе као равноправне личносне организме, воља за истинским садејствовањем различитих култура унутар и насупрот једнога система који је све различитости настојао и још увек настоји да потре, борба за живот против смрти и смртобожачких идола савремене цивилизације, а у том контексту и посебно осећање реалности краја света у духу руске идеје[1] – то је некакав идејни и етички миље на коме се распредају фабуле Ајтматовљевих романа.

Тај и такав миље – који обележава руску идеју у њеном најпунијем смислу (не њено изопачење у тоталитарном, комунистичком облику, њеној интернационалистичкој „псеудоморфози“) – испитује се у Ајтматовљевим романима на оним малим културама из њенога окружења, испитује се на њима и проверава, да би се, на крају, у њима и кроз њих, кроз те романе, потврдио њен животворни, личносни карактер насупрот официјелној цивилизаторској пракси совјетске империје, која је у својој бити носила погубни, антиличносни карактер.

Руску идеју подједнако граде идеја богочовечанства и регулације природе, идеја саборности свести и саборности сазнања, теопоетичког, јединственог ума, биосфере и ноосфере, обједињеног човечанства – учених који су превазишли своја ограничења (теоријски ум, морал блудних синова, свет града и цивилизације, трговине и морепловства, привреде као хлеба сувишног, хедонизма и егоизма, скептицизма, агностицизма и атеизма) и неуких, који не заборављају своје врлине (практични ум, свет традиције, села и културе – култ предака као једина истинита религија, свет обнављања а не експлоатације, оживљавања кроз симболичке форме, памћења и сродства, привреде хлеба насушног, вере и живота), идеја тварне и небеске Софије, свемирских летова и унутрашњег преображаја личности, идеја памћења и пројекта васкрсавања предака, идеја слободног кретања Земље кроз васионски простор, као и уверење да је разрешење тајне бесконачности овде, у нама, на овој земљи, идеја образовања личности и заједнице по узору на вечни лик Пресвете Тројице, и културе као личносног организма насупрот цивилизацији као механичкој, неорганској категорији и, у вези с тим, идеја суштинске равноправности култура, без обзира (или можда управо с обзиром) на њихову квантитативну и квалитативну несамерљивост. Ако бисмо хтели да у неколико речи одредимо суштину руске идеје, онда би се то могло казати овако: руска идеја (или активно хришћанство) је воља за преображајем света свим снагама уједињеног човечанства у циљу васпостављања бића у целини (свих времена и свих простора) у славу богочовечанског космоса, то јест остварења интуиције јединства читаве творевине по узору на вечни лик Пресвете Тројице. Још краће: руска идеја је воља за свеопштим спасењем. Настала у јединственом, саборном уму, интегралном философском духу, она је органска и целовита, она је синтетичка, она је, могли бисмо је тако одредити, тео-космо-поетичка.[2]

Свеопште спасење је тако циљ који се може достићи само заједничким делом уједињеног човечанства, што није могуће без обнављања слепе природе, без успостављања јединства читаве творевине у једном свету с оне стране раздробљености, непријатељства и мржње, с оне стране смрти и пролазности. Свеопште спасење, дакле, није могуће без одговорног односа човека према природи, према творевини у целини јер, по речима старца Зосиме из Браће Карамазових Достојевског – „све је на свету као океан, све тече и додирује се, на једном месту удараш – на другом крају света одјекује“, све је свему узрок и, обрнуто, све је свему последица, све је нераскидиво повезано, заланчено у јединствену божанску творевину.[3]

Дакле, са најпотпунијим изразом руске идеје, a то је по писцу ових редова, како је читалац већ могао да заључи, учење Николаја Фјодорова, идејни слој Ајтматовљевих романа додирује се у неколико равни, све до оне основне о судбинској заланчености творевине у целини унутар које није могуће индивидуално спасење, али ни индивидуална пропаст већ је, напротив, могуће само или свеопште спасење или тотална пропаст, за које мора да се определи ово садашње наоко нерешено емпиријско стање „хаокосмоса“ како би то рекао Сергеј Булгаков. Комплетан роман И дуже од века траје дан „структуриран“ је у форми крста, и тај облик „држи“ и одређује сва његова симболичка и идејна значења. У пресеку хоризонтале и вертикале (упореди: Фјодоров, Хоризонтални и вертикални положај, смрт и живот), тј. у средишту крста, одвија се сахрана старог пружног радника Казангапа. To је она тачка из које се повлачи хоризонтала земаљског, материјалистичког, цивилизаторског живота (рефрен о возовима, који се непрестано крећу са запада на исток и са истока на запад, симболише једно кретање у емпиријској равни садашњости, која је, како ће се испоставити, дубоко прожета болешћу и смрћу, и која комплекс болести и смрти настоји да компензира заборавом кроз задовољство, хедонизам, експлоатацију, кроз све оно што чини негативне аспекте цивилизације, кроз све оно што свет, судећи према разрешењу хоризонтале у Губилишту, држи у једном, да тако кажемо, прогресивном стању пада) и вертикала космичкога живота испуњеног смислом, који повезује прошлост и будућност, који отвара перспективе на ноосферу (свест становника планете Шумске груди). Хоризонтала у роману …И дуже од века траје дан одражава свет у његовом фактичком стању отуђености друштва и личности”,[4] и симболише извесну погубну окованост света“.[5] Овај железни(чки) обруч око земље, наговештај је космичког „Обруча“ изнад Земље, како би Земља остала изван дејства космичкога ума, како би све на тој земљи прогресивно ишло ка сушењу и одумирању, ка потпуном тријумфу болести и смрти, уништења и деструкције. Сугестија Ајтматовљевог романа, баш као и Фјодоровљевог учења, јесте да је избављење могуће не у равни хоризонталних земаљских цивилизацијских интереса, који неминовно воде разарању, него само по вертикали, која код Ајтматова, баш као и код Фјодорова, симболише успон људских стваралачких енергија, успон према вишем смислу, оном остварењу ноосфере које врхуни у начину на који су свој живот уредили становници планете Шумске груди, што је жива, литерарна слика Фјодоровљеве психократије. Истински сусрет човека и света који га окружује, истинско садејство читаве твари могуће је само по вертикали, религиозним животом у култури, у духу, а никако не по хоризонтали експлоататорских, империјалистичких, материјалистичких интереса, чему тежи живот у цивилизацији. Живот по хоризонтали води драматичном крају свих Божјих створења: страдању вучице Акбаре, убиству степских антилопа, убиству Авдија Калистратова, смрти Једигејеве шестомесечне бебе, погибији Бостоновог двогодишњег сина, смрти Абуталипа Кутибајева, односно тријумфу непријатеља живота и служитеља смрти, разноразних Тансикбајева и Обер Кандалова. Али од тога живота, који на хоризонталној равни непрестано трпи поразе, не одустају носиоци аутентичних људских вредности у роману, Бурани Једигеј, сиромашни пружни радник на забаченој железничкој распутници Боранли Бурани (Фјодоровљев ,,неуки“), и Афанасиј Јелизаров, руски академик, геолог, истраживач земаљских слојева у степама Казахстана, али и повесничар народне душе и митских предања казашких номада и сточара (Фјодоровљев ,,учени“). Од тога живота не одустају ни храбри космонаути са заједничке совјетско-америчке орбиталне станице ПАРИТЕТ, који по цену свога апсолутног брисања из пописа земаљског становништва не одустају од идеје да се на политички, економски и идеолошки подељену Земљу пренесе истински космички и животодајни пројекат чији су носиоци становници планете Шумске груди, а који је у роману И дуже од века траје дан представљен као опозиција совјетско-америчким свемирским програмима и системима „Демијург“ и „Обруч“.

Дан у коме се сахрањује Казангап, патријарх железничке распутнице Боранли Бурани, тај дан који траје дуже од века, јесте дан Једигејевог сећања на проживљени живот, на његове сусрете са добром и злом, на учитеља и пријатеља, најближег човека Казангапа, на његове ратне дане и љубав према Укубали, на породичне и народне митове и трагедије, на пријатељство са југословенским партизаном Абуталипом Кутибајевим, његовом женом Зарипом и њиховом децом, коју је одгајао и пазио као своје сопствене девојчице, на дивног руског човека Афанасија Васиљевича Јелизарова,[6] истинског носиоца руске идеје како у њеном моралном тако и метафизичком аспекту (Јелизаровљева визија рајске природе, која је некада постојала у безводним степама, а чија могућност васпостављања бива у роману пројективно везана за деловање становника планете Шумске груди, који своју планету „лече“ од болести старења и сушења, од претварања плоднога тла у пустињу), истинског, идеалног Фјодоровљевог ученог који наступа као служитељ живота, као онај усамљени заступник општечовечанског дела у савезу с неукима, чији су представници у роману исто тако усамљени Казангап и Једигеј. Академик Афанасиј Васиљевич Јелизаров није роб бирократизоване поделе рада, већ геолог-теренац који је непрестано у живом додиру с казахстанском земљом и њеним становницима, њиховом душом и духом, њиховом прошлошћу и колективним памћењем запечаћеним у митове, народне песме и предања. Он је у правом смислу хроничар народног живота, и то у свим његовим манифестацијама, све до описа камиљег рода и повести о прецима најсјајнијег мужјака у околини, Једигејевог атана Бурани Каранара, оног животног окружења и начина живота (бита) које чини непоновљиве одлике једне културе која је као личносни организам, у духу овога истинскога носиоца руске идеје у њеном најчистијем, за живот најподстицајнијем виду, потпуно равноправна са другом и другачијом, неупоредиво већом руском културом коју у роману тако супериорно заступа Јелизаров. To малобројно братство истинских синова човечанских, усамљених витезова самопрегорнога рада, тај, може се рећи усамљени и јединствени заметак Фјодоровљеве психократије и заједничког дела, наступа у роману у опозицији са „цивилизаторима“ свих врста, почев од древних Жуанжуана, твораца примитивне технологије испирања мозга и уништења памћења (капа од пресне камиље коже која се навлачила на главу заробљеника и на њој полако сушила, стежући лобању и истискујући из мозга несрећника свако сећање), па све до модерних конструктора ракетног система „Обруч“, који није ништа друго до усавршена технолошка верзија капе манкурта, која сада окива читаву планету као главу бесловесног космичког простора осуђеног да без свога свесног средишта у најбољу руку дотрајава на свом неумољивом путу ка свеопштој топлотној смрти или барем заувек остане у стању хаокосмоса „како се ништа на овој земљи не би изменило, како би све остало као што је било“. Технолошки прогрес је, баш као и сваки прогрес, само привидан и представља маску и изопачење истинског космизма, а хоризонтала лажне, неморалне и ружне цивилизације сада се системом „Обруч“ подиже у космички простор с циљем да се спречи слободан пробој космичког ума у земаљски свет, ума који није ништа друго до симбол Бога у религиозном, или ноосфере у научном аспекту руске идеје. На тај начин, спречавање контакта са далеко напреднијим становницима планете „Шумске груди“, јесте, у ствари, одбијање једне телеологије спаса, коју је могуће остварити само у синергијском, богочовечанском дејству здружених снага Бога и читавог човечанства, како то и произилази из учења оснивача рускога космизма Николаја Фјодорова.

Начин на који су Казангап и Једигеј, носиоци аутентичних културних вредности казашких номада и становника безводних сарозека, прихватили академика Јелизарова, говори о прихватању руске идеје у њеном најчистијем, најљудскијем смислу, у њеном неимперијалном, слободном, у правом значењу те речи духовно-култивишућем општечовечанском смислу. Однос Јелизарова према Једигеју и Казангапу није само проста литерарна слика узајамне сарадње култура у којој нема поништавања њихових особености, једно књижевно сведочење равноправности култура као личносних организама, него и потврда општечовечанске вредности руске идеје као јединственог излаза из окова Великих цивилизатора и свакојаких Обер Кандалова, јединственог и једино могућег излаза који се до дана данашњег на трагу хришћанства, предлагао човечанству.”[7]

Руски научник Афанасиј Васиљевич Јелизаров, који је по имену своме Бесмртни цар који је васкрсао и који васкрсава, који доноси мир и смисао, и у функцији фјодоровљевског оживљавајућег памћења – наду у нови дан, у спасење читаве твари, тај весник нове зоре је, као и некада сам Богочовек, као Исус међу простим рибарима, такође нашао своје саговорнике не међу књижевницима и фарисејима, међу ученима, него међу казашким номадима и радницима, међу неукима. Овај руски научник је у роману носилац оне свести која зна да изостанак регулације у Фјодоровљевом кључу води неумитном сушењу и претварању целокупне планете у безводну пустињу. А та врста геолошке и топлотне смрти која је већ отпочела, али које Земљани још нису у правом смислу те речи свесни, јесте прави проблем за све становнике планете „Шумске груди“ (активан однос према апокалипси), а тек за понеке (попут Јелизарова) на планети Земљи (пасивно ишчекивање краја света).

Афанасиј Васиљевич Јелизаров је земаљска слика космичких Шумскогруђана, он је човек с оне стране робовања свакој нужности, било да она долази од природе (геологија) или од духа (фолклор, митови и легенде), он је у правом смислу те речи човек космичке, васељенске свести и, у крајњој линији, живо сведочанство, баш као и његови казашки пријатељи Казангап и Једигеј, да се никаквом капом манкурта,[8] никаквим нуклеарним, запречним системом „Обруч“, никаквим технологијама цивилизације, истински живи живот и живи дух не могу уништити. Јер они су једноставно другога реда. Јелизаров је жива потврда оне истине руске идеје која каже да је дух слобода, и да он живи где хоће и како и када хоће. Он није конквистадор и освајач, он није подређен свеопштем рашчовечавајућем строју иако је, као академик, део совјетског друштвеног система, он је управо жива супротност оним земаљским експлоататорима који због материјалних интереса убијају сваки контакт са духом, који измештају света места да би подизали бране, космодроме, једну лажну, привидну вертикалу која ће у потпуности бити подређена и претворена у хоризонталу, у службеницу патње и смрти, вечитог унесрећивања свега што се роди на овој земљи, оне твари која стење и мучи се све до данас.[9]

Афанасиј Јелизаров, геолог и антрополог, носилац је „позитивне“, да тако кажемо „ноосферне“ свести у роману, он је онај Фјодоровљев учени који може да чује и разуме глас неуких. Он је грађанин који може да обитава у аулима сточара и пружних радника, и да те исте прими код себе у Алма Ату. Он је фјодоровљевски просветитељ који доноси и бележи истину – уз земаљске слојеве (геолог), он бележи и оне дубинске слојеве народног духа (етнолог) и тако упознаје и зближава народе. Он је онај који зна сврху науке у Фјодоровљевом кључу, који њен циљ види у активном учешћу у обнављању свега онога што је некада било, „изгубљеног раја“. Тај рај, који Јелизаров открива у дубокој прошлости земље, космонаути откривају у садашњости, на планети Шумске груди (чији сам назив већ асоцира на благотворну свежину изгубљеног раја, онога чистога ваздуха који ми све ређе удишемо). Тај би рај у земаљској будућности могао бити васпостављен само ако би блудни синови постали синови човечански, целовита људска бића попут Јелизарова и Бурани Једигеја или, пак, „Паритет-космонаута“. Али расап који блудни синови увећавају ближи се опасној тачки: потпуном расколу између човека и његове властите планете, властитог окружења, расколу који достиже врхунац у следећем Ајтматовљевом роману Губилшите и у његовим заиста апокалиптичким сценама. И ако је роман …И дуже од века траје дан потпуно структуриран у облику крста и, према томе, држи се у напетости између погибије и спасења, роман Губилиште је изграђен као некаква слика-триптих свеопште пропасти, неумољиве апокалипсе са средишњом сценом пресуде Спаситељу. Возови, који у роману …И дуже од века траје дан јуре са запада на исток и са истока на запад, непрестано обележавајући хоризонталу бесмисленога кружења, и који су ту још увек на неки начин изван добра и зла, вредносно неутрални, премда се и из њих избацују отпаци будућег свеопштег ђубришта цивилизације (као у филму Лопушанског Посетилац музеја), постају у Губилишту онај реални наркомански пут, постају транспортна средства зла, она права Фјодоровљева хоризонтала смрти, губилиште за Авдија Калистратова, за крда сајгака, за вучји пар који више нема места у слободној степи, за поштеног сточара Бостона који, упркос томе, као трагични херој, остаје без свога двогодишњег сина у одмазду за нарушену равнотежу у природи и за изостајање регулације у Фјодоровљевом кључу. Неспособност да се репродукује живот и стваралачка јаловост постају узроци зависти, а ова опет прелази у мржњу према личности, што и јесте разлог постојања хоризонтале смрти, оличене у равни садашњости у Стаљиновом режиму и његовим чисткама, како то произлази из размишљања Афанасија Јелизарова. Лагано претварање планете Земље, а тиме и читавог свемира, у ђубриште и јаловину, то је посао не само оних који су дубоко огрезли у зло, него и свих нас који робујемо закону пада и чије слепо оруђе постајемо у својој немоћи да се супротставимо властитој лењости, којекаквим спољашњим интересима и непрестаној брижљивости око производње и потрошње „мануфактурних играчака“, као замене за истинске животне интересе и праву бригу, који робујемо властитој похлепи и љубави према новцу, као замени за онај истински Ерос који не само да незаустављиво из себе распрскава живот, него нам и омогућује да непрестано стварамо дела живе, органске културе: лепоту, добро и истину, и који, као свесагоревајућа ватра, растапа сваку окаменотину, душевну, духовну, цивилизацијску. Али зар и сви ми, ми добри, црквености и традицији одани људи, који у својој непроблематичној вери и неузнемираваној свакодневици кличемо „Осана“, зар и сви ми, када Њега разапињу, када Га спаљују на ломачи као стари кардинал из Великог инквизитора Достојевског, када Га сами, на крају крајева, непрестано убијамо у својим срцима, зар и сви ми тада не „бежимо од слободе“, слободе за добро, зар му не окрећемо леђа, зар се тада као робови не предајемо слободи за зло?

Пут по вертикали – јесте пут човековог рада и прегалаштва, његовог моралног и сваког друтог стварања унутар културе. Живот је ту да би победио смрт, да би укинуо хоризонталу пропадања (пада), закона смрти и пролазности по коме све мора бити предато забораву (капа Жуанжуана у свим временима) и све мора бити искоришћено и потрошено, те да би је заменио вертикалом опстанка, обнављања и васкрсавања. Бекство од слободе, затварање очију пред истином, прождирање, трошење, експлоатација и исцрпљивање природе, извлачење отрова анаше из ње зарад смртоносног задовољства, све је то у функцији убрзања човековог краја, а тиме, у Фјодоровљевом кључу, потпуног остварења апокалиптичких пророчанстава и смака света. Ако изостане регулација, ако изостане усмеравање слепих природних токова без огрешења о њихову богом дану основу (божанска Софија), ако се природа из слепе силе која доноси болест и смрт (а то се односи како на спољашњу, тако, још више, и на унутрашњу човекову природу, на његову слепу вољу, крволочне нагоне, трулежно тело) не преведе у ону која храни и подржава живот, онда је катастрофални крај света неминовност.

Систем ракета које се са космодрома изграђеног на месту прадедовског гробља Ана-бејит подижу у орбиту изнад Земље у оквиру операције „Обруч“, трансгалактичког запречног система против свесне цивилизације иноземаца са планете Шумске груди, симболише затварање не само према прошлости, памћењу рода, него и према будућности, према ноосфери. To је удар на заједничко богочовечанско дело регулације и васкрсавања у духу Фјодорова, или на ноосферу као следећу етапу у развоју биосфере, по учењу рускога космизма. У његовој изопаченој технолошко-цивилизацијској верзији, космичка одисеја човечанства се тако завршила и пре него што је почела, „Паритет“ космонаути остају заувек одвојени од земље у ноосфери планете „Шумске груди“, морални закон у мени и рад на обнављању јединства читаве творевине у потпуности изостају чиме се човеку затвара и поглед на звездано небо као на земљу, као на родни дом, мисао остаје одвојена од делања, тријумфује свеопшти расцеп и раздор родитеља и синова (Казангап и Сабитжан) што све скупа потпуно логично доводи до „смака света“ који је приказан на последњим страницама романа И дуже од века траје дан, до слика оне апокалипсе коју би само уједињено човечанство у смислу психократије у Фјодоровљевом кључу (а уређење живота на планети Шумске груди је жива слика њена) могло да избегне, а која потпуно тријумфује у роману Губилиште у коме више није само пука опомена „младоме човечанству“ да се уразуми, као што је то до извесне мере случај у роману …И дуже од века траје дан, већ страшна реалност пропуштене шансе.

…Али мртво вечно завиди живом, завиди му у космичким димензијама, оно би да се освети целокупном животу због свога неучествовања у бићу, неучествовања којег је само изабрало. Оно је мржња и неистина која би да се освети љубави која живот рађа, рађа песму, стваралаштво, и која у пројекцији Фјодорова и Соловјова дохвата чак и сам вечни живот. Такву судбину жртве у Ајтматовљевим романима има и љубав, љубећа и љубљена љубав. Деца остају без очева, родитељи без своје деце, Рајмали ага без своје гитаре, Буранлинци без свога гробља, сарозеке без својих животиња, Земља остаје без свога космоса, без свога Смисла олицетвореног у планети „Шумске груди“. Негде се совјетска и америчка свакодневица додирују, негде је њима (дакле, како у оном најтврђем тако и у оном најмекшем тоталитаризму и комформизму) у основи онај исти критеријум свеопштег уједначавања или умртвљивања, упркос свим споља присутним разликама. Мржња према личности у човеку, као основа свакога тоталитаризма, према формули Јелизарова, јесте оно што у крајњој линији убија синовско осећање детета према оцу, Земље према космосу. Зато мржња према личности у човеку највише мрзи космичко осећање, осећање јединствене везе свега у васељени са својим Створитељем. Зато космичка одисеја Фјодоровљевих синова човечанских дата у лику „Паритет“ космонаута завршава потпуно изван земаљске фабуле, зато и обезбеђивање ропског забрана ракетним системом „Обруч“, против Личности, против Божје благодати која би, слободно примљена на Земљи, дала смисао и испуњење сваком нашем предличном стању, било да се ради о делима и животу у култури, било да се ради о нама као појединцима. Битка против свеопштега спасења, против очовечења целокупне природе, против избављења читаве твари из окова греха има свој пролог у покушају да се заустави стваралаштво, да се човек задржи у окамењеном стању цивилизације, да се прекине његова комуникација с космосом, са Богом, чиме би она ушла у своје финале – потпуни тријумф аличносног начела и краја љубави. У томе и јесте крајњи смисао запречног система „Обруч“, система који сада, као некада капа манкурта, окива читаву земљу, то јединствено место универзалног космичког памћења. Разбијање везе човека и природе, човека и животиње јесте слика убиства љубави. Човек се у свим романима Ајтматова непрестано растаје са животињом која, од Збогом Гуљсари! до Губилишта, није само његов верни пријатељ и пратилац, него и слика његове најдубље тајне, његовог Ероса и његовог смисла као осећајног, телесног бића. Од коња Гуљсарија па до Бостоновог коња Донкулука иде линија тог неумитног растанка праћена снажном емоцијом подигнутом на крају Губилишта до космичког очајања. Последње биће с којим се Бостон опрашта на крају своје трагедије је његов коњ Донкулук и бол тог растанка, као и ужас наслућиваног расплета, Ајтматов потенцира до максимума литерарним асоцијацијама. Наиме, растанак Бостона с његовим коњем неодољиво подсећа на крај Платоновљевог романа Чевенгур и растанак Александра Дванова са Пролетерском Снагом пре него што ће се главни јунак романа утопити у тамној води језера Мутјово, што на неки начин сугерише читаоцу и разрешење Бостонове судбине – његово самоубиство. Бостон је сам одлучио о судбини Базарбаја, он ће се сам и предати… Уосталом, уградњом сегмената који ће читаоца асоцирати на дела Достојевског, Булгакова, Платонова, на руску идеју уопште, Ајтматов је успео да поткрепи своју тему и да својим романима да додатну снагу и дубину коју они без тих асоцијација свакако не би имали.

…Време, наша прошлост која нам на неки начин даје смернице за будућност, која чини видљивим оно што се ваља иза хоризоната садашњости, запечаћено је у предању, миту, древној причи о роду. Функцију интегралног, концентрисаног памћења, које је уједно и опомена и завештање, дуг и морална обавеза, у Ајтматовљевом роману такође има мит, предање. Предање које треба да опомене и учврсти род насупрот разорним тенденцијама савремености и цивилизације блудних синова јесте прича о Најман-Ани и њеном сину кога су Жуанжуани претворили у манкурта, човека-машину, апсолутног роба који без поговора извршава сваку наредбу својих господара. Трагична судбина Најман-Ане (њу убија њен син манкурт), проистиче из тежње родитеља да поврати дете у свесни живот надајући се у његову будућност, надајући се у своју сопствену будућност иза смрти, макар у сећању детета, као смисао свога властитог живота… Предање које треба да учврсти живи живот јесте прича о Рајмали-аги, песнику-народном певачу, човеку који је под старе дане полетео на крилима љубави према младој девојци која је такође била народни песник-певач, јесте прича о неуништивости ероса захваљујући коме и настају права дела љубави, која разгаљују људска срца и отварају их за песму, за дела поезије. Прича о Рајмали-аги иде у роману напоредо с Једигејевом заљубљеношћу у Абуталипову жену Зарипу и љубавним зимским беснилом Бурани Каранара, атана Једигејевог. Рајмали ага је заустављен у свом последњем љубавном лету, убијен је његов коњ на коме је читав живот јахао по аулима, разбијена је његова домбра на којој је читав живот свирао по вашарима и свадбама на радост једних и завист других. Снажни ерос је залог личности, убити ерос значи убити личност у њеној највишој креативној потенцији, самлети оно што космички везује човека уз сву живу твар, и што је само привидно безлично и у функцији рода и продужења врсте.

Ватра ероса разгорева у човеку љубав, пријатељство, дугогодишњу везаност за оно човечно у човеку, омогућује самопрегор, рад у најтежим могућим условима, љубав која је одговорна, која осећа дут према животу, покојницима и деци, жртвену љубав, ону љубав која је донела на Једигејеву удицу Златног Мскрса, изузетно ретку рибу из Аралског мора коју је његова трудна жена желела да дотакне. И Златног Мекреа, ухваћеног пред сам почетак буре, такорећи у последњи час, може да добије само онај ко обећа и обећање своје настоји по сваку цену да испуни. А последњи час, морнари и рибари јасно препознају такав час, јесте онај тренутак из кога се рачвају могућност спаса и могућност погибије.[10] Али витез љубави не одустаје ни по цену живота. Златни Мекре на Једигејевој удици – то је одговор космоса на његову жртву, на његову смелост и храброст да по цену погибије истраје у испуњењу Укубалине жеље. И то је све. Једигеј је вратио Златног Мекреа у ноћно море након што га је Укубала додирнула. Смисао је ту, он је дарован оном ко се жртвује, али се ствари не одвијају као у бајци, где се све вишеструко намирује. Сужена визура бајке омогућује доживотну срећу ономе ко својим чином умилостиви више силе. Космичка визура романа ту срећу демонтира. Чин жртве, љубави, Златни Мекре смисла и среће, није заштитна амајлија над плодом њихове љубави, њиховим првенцем. Шестомесечни дечак умире док се Једигеј борио на фронту учествујући у колективном лудилу рата као најјаснијем испољавању оне несвесне, нерегулисане слепе природе у човеку. Овде се збива нова трагедија са потпуно другачијим чвориштем него што је античка, збива се несхва- тљива трагедија невиног појединца који плаћа за грехе читавог човечанства. Архетипска слика ове трагедије је погубљење невинога на крсту. To је један од разлога што је сцена Исусовог последњег разговора са Понтијем Пилатом уметнута у роман Губилиште.[11] Смисао (Златни Мекре) је присутан, али смисао не тријумфује. Тако је и у Губилишту. Ту зло као да слави свој безгранични тријумф. Авдиј Калистратов, несуђени богослов и бунтовник у име добра, који отпада од цркве (у богословији он полемише с оцем Координатором чиме се сугерише извесна паралела с Великим Инквизитором Достојевског) да би у име некаквог савременог Бога привео добру најгори могући наркомански олош, страда негде у казахстанским степама разапет на некакво бодљикаво дрво од пијаних обер-кандаловаца, а пастир Бостон страшном грешком убија свога малог сина Кенџеша кога је отела вучица Акбара. Мали Бостонов син је невина жртва, али и сама вучица, која га је отела, је невина жртва. Јер она није отела Бостоновог сина из зверског нагона прождирања, него зарад задовољења мајчинског осећања дубоко ојађеног убиством њених вучића. На симболичкој равни убијање вучице Акбаре и Кенџеша, Бостоновог синчића означава немогућност новога почетка, нове, обновљене везе човека и мајке природе, свеопштег измирења које је дато у библијској слици лава и јагњета. Јер то и јесте била та слика када су се сусрели мали Кенџеш и Акбара, тај нежни сусрет раздраганог детета, које је у вучици видело куцу и почело да је мази, и јадне, ожалошћене Акбаре која је у Кенџешу видела исто онакво мало и незаштићено створење попут њених вучића, и почела да га лиже изливајући „на њега нежност која се у њој накупила“. Постојао је тај тренутак када је био могућ потпуни преокрет, када је било могуће да се најкрволочнија звер и невино јагње свију у љубави, и тај би се тренутак остварио, сада би се остварио, само да, нажалост, све земаљске реакције сваког земаљског створења, које живи у условима разбраћености, неслоге и узајамнога прождирања, нису подређене закону хоризонтале, закону страха, неповерења и мржње. И десила се страшна трагедија. Да Бостон није пуцао, могуће је да би се једном мали Кенџеш вратио као родоначелник нове везе, и донео људима ново сведочанство о природи као субјекту, као нечему што и само жуди, захваљујући тварној Софији која дрхти у њој, ка своме оличнос(т)њењу, ка уздизању до небеске Софије, а не као о некаквом објекту пуког искоришћавања и исцрпљивања. Јер тако нам говори библијска слика. И у Ајтматовљевом роману наглашено плаве очи вучице повезују небеску и тварну Софију, те очи, с којима се два пута сусрео Авдиј Калистратов, имају иконички сјај, ону небеску нијансу која нас враћа у материнско крило Свете Тројице зато што директно асоцирају на непоновљиву небеску плавет, на анђеле из Гостољубља Аврамовог што их је сликар безданих божанских дубина, Андреј Рубљов, исликао као Свету Тројицу.[12]

Убиство вучице, гашење њених плавих очију симболизује убиство божанског у творевини, тварне Софије, раскид софијне везе неба и земље – religio – наше последње шансе за спасење, саме основе нашег спасења, љубави која воли и која је вољена, И свако убиство, убиство и најбедније животиње, већ је рушење тога света, крај љубави па, према томе, и крај мога и твога света. А само неколико сати пре те језиве трагедије, Бостон и његова жена Гуљумкан уживали су играјући се са малим Кенџешом у оној тако нормалној, али и тако привидној, пролазној и немогућој људској срећи! Јер немогућа је индивидуална срећа или, другачије речено, немогуће је индивидуално спасење унутар безбожних услова разбраћености и неслоге, раскола у читавој творевини. Штавише, ако је оно, то спасење, и могуће, онда је та могућност нешто дубоко неморално, нешто дубоко, дубоко одвратно. To је онај рај у који Берђајев не жели да уђе без свог мачка Муре. Или, другачије речено, спасење није могуће само за себе (егоизам) и није могуће само за другог (алтруизам) ма колико га ми искрено желе- ли и радили на њему (смрт Једигејеве бебе и Бостоновог дечака), него са свима и за све, како би то рекао Фјодоров. Тајна ове трагедије, тајна жртве невинога и њено разрешење је само у једноме, a то нам у крајњој линији говори и прича о Златном Мекреу, наиме, у увиђању немогућности истинскога живота изван јединства читаве творевине (и уједно немогућности да се делимичним и усамљеним акцијама ту било шта измени), као реалног пута ка свеопштем спасењу. Ову нову драму, нову трагедију човечанства које је добрано загазило на пут зла, Ајтматов с огромним емотивним набојем слика у своје „три дечје смрти“: смрти вучића, смрти шестомесечне Једигејеве бебе и смрти Бостоновог дечака. Ако је некада Достојевски одбацио онај срећни свет који би био изграђен само на сузици једног јединог детета, ако нас је Платонов ужаснуо изградњом оне зграде светскога пролетаријата у чије темеље се полаже тело девојчице Настје, шта онда да мислимо о овом свету цивилизације, прогреса, прокламоване слободе и демократије у коме се непрестано збивају Ајтматовљеве три смрти, „три дечје смрти“? Ако занемаримо смрт одраслих, онда ово померање смрти ка деци и одојчади, заиста мора да нас ужасне јер нас доводи у близину самога репродуктивног средишта живота, пола, до помисли о самој смрти пола, о тријумфу јаловости, о кастрацији и самокастрацији као последњем резултату свих хоризонталних кретања.

У зимској помами Бурани Каранара насликана је страшна снага ероса. У убиству верног коња Рајмали are и разбијању његове домбре симболисана је кастрација самога Рајмали aгe. Одсецање органа који носе живот и из којих се живот рађа, кастрација и самокастрација – ето у чему је суштина не само оваплоћенога зла, него и свих оних искрених и позитивних тежњи, утопијских стремљења да се свет по сваку цену учини бољим.[13] Убијање дечице је већ убијење нерођене деце у утроби, већ је вађење материце, већ је кастрација, одсецање места где се живот рађа како би се од свега направила јаловина, пустиња, како би се све осушило и никада ништа више нигде, ни на једној тачки ове земље, ни у једном једином кутку свемира, не би проклијало. Једном давно Једигеј је одлучио да не кастрира свог атана Бурани Каранара и да упркос опомени старог Казангапа прихвати муку коју ће му сваке зиме доносити необуздани мужјак када га ухвати љубавна помама. Тај однос према животу, однос номада и сточара према полу јесте оно што у романима Ајтматова оживљава руску идеју и одржава њену младост. He кастрирати природу већ је довести у близину Бога, то је љубавни одговор једне мале културе на изворни наук титанске руске идеје. Јер тај „натурализам“, та непосредност, та здрава, топла осећајност је говор младости, сећање на младост, то је оно што зрели Јелизаров упија из бита (начина живота) казашких номада, то је свежа крв која подмлађује руску идеју, то је она размена крви у једноме чину с оне стране сваког прагматичког рационализма и цивилизацијског утилитаризма, где се не пита ни за велико ни за мало, где свака гордост нестаје, где се у таквоме суживоту ствара заметак онога заједничког, свечовечанског дела…

Чингиз Ајтматов

…Јер пол је разливен по целом телу, пол је у души, пол је у духу, и убити пол значи убити тело, значи убити душу, убити дух, онемогућити биће да се кроз његов последњи транс извуче из себе, настави у другоме и, на крају крајева, уподоби Личности (Вишеславцев), значи онемогућити сублимацију енергије пола и њено преусмерење на стицање бесмртности и на васкрсавање рода у целини (Фјодоров, Соловјов), значи претворити хришћанство у религију смрти (Розанов). Јаловост, репродуктивна и стваралачка, јесте оно што узрокује мржњу према животу, према истинској култури и гради један свеопшти систем одсецања, издвајања, исецања, кастрације који у духу руске идеје можемо именовати цивилизацијом. Јаловост система коме служи Обер Кандалов, немогућност да се средствима планске привреде произведе хлеб насушни, доводи до сулуде експлоатације природе, до помора крда степских антилопа и неминовног разбијања еколошког система природе. Смрт планете је сасвим извесна ако се наставе хоризонтална кретања, ако се вертикала, отворени пут ка космосу и Богу, подреди интересима хоризонтале.[14]

…Јер, тако и мора бити све док човечанство не постане братство. Браћа су они који су равноправни по оцу, једнога оца синови. Док читаво човечанство не постане братство, a већ самим тим се предостварује свеопште спасење, трагедија невинога биће реалност и неминовност, и сва она макар и искрена тежња да се у данашњим ратовима избегну цивилне, невине жртве испоставља се као немогућа, дубоко лицемерна и лажна. Суштина данашњег ратовања, и то је истина, морају бити и биће управо невине жртве.

…Али све се понавља, простор и време се криве, рукотворена вертикала, или изопачена космичка идеја, открива своју праву суштину, почиње да пада и да се поклапа са хоризонталом. Тансикбајев, који је једном сишао с воза у глувим сарозекама и заувек одвојио Абуталипа Кутибајева од његове породице, не оставивши јој чак ни могућност контакта са његовим успоменама (рукописи не гope sub specie aeternitatis, али и те како гope за пролазно људско биће!), појављује се и на космодрому у лику поручника који не пропушта малу групу људи на челу са Бурани Једигејем приспелу са жељом да сахрани Казангапа на прадедовском гробљу Ана-бејит које се сада налази унутар забрањене зоне космодрома. Пут у прошлост, пут сећања[15] тако бива пресечен од једног истог имена, од једног истог људског типа (ономатологија имена Тансикбајев упућује на онога који располаже смрћу, господара смрти, насупрот ономатологији имена Афанасиј (Атанасиј) која упућује на онога који укида смрт. Узгред буди речено, без неког дубљег и аналитичког приступа функцији имена у Ајтматовљевим романима, остајући само на нивоу домишљања, може се тврдити барем једно. И за Ајтматова, као и за руску идеју – Флоренски, Лосев, Булгаков – име је од изузетног значаја за цео систем устројства како романа тако и реалнога света, јер име је звучна слика и срж не само књижевног јунака, него и реалне личности.

…Гроб Казангапов биће у отвореној степи и изопштеник ће тако остати изопштеник и у вечности. Више ништа не јемчи да ће му се на тој пустопољини било ко придружити, јер блудни синови заборављају све, тако да и изричит Једигејев захтев, да и он буде сахрањен управо ту, поред Казангапа, њих не обавезује, и отворено је питање да ли ће се деца заборава привести памћењу и испунити опоруку последњега човека, Бурани Једигеја. Ускоро и пут у будућност бива пресечен, када ватра ракета из система ОБРУЧ осветли степу. Али у тој ватри, „у тој тутњави и смаку света“, ипак се чуо крик беле митске птице који човека подсећа на њега самог и на родитеље: „Чији си? Како ти је име? Сети се свог имена! Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај… крик који се још дуго разлегао у тами која се састави…“ Ракете-роботи из транскосмичког запречног система ОБРУЧ пресецају приступ идеалном човеку, оне сасецају сваку будућност, и то је нова-стара капа давно несталих Жуанжуана који су се однекуд изненада поново појавили да би читавом човечанству навукли ову нову технолошку капу заборава, да би му пресекли пут у отворене земље космоса, пут у бескрај, то јест пут према себи, према своме идеалном лику, али сада на глобалном, планетарном нивоу „како се у земаљским стварима ништа не би изменило, како би све остало као што је било“, како би Земља заувек остала ропски забран којекаквих Великих цивилизатора и Обер Кандалова. ОБРУЧ око Земље је цивилизацијски кишобран против ума, сећања, прошлости и будућности, против културе, против слободе, против личности, против ероса и љубави, у крајњој линији –  против Божије благодати. Тиме би нови Жуанжуани, Велики цивилизатори, да потпуно укину могућност да се на земљу, у духу Фјодорова, погледа као на небеско тело, а на небеска тела као на земље, како би потпуно убили у човеку чак и оне остатке већ закржљалог космичког осећања, а тиме и основу за испуњење оног највишег, Богом даног задатка: одухотворавања и оживљавања свемира у целини, оличнос(т)њења (олицетворења) свих светова. Уосталом, то је њихов избор, и њихова слобода за зло која је прешла у гвоздену нужност. To је пут који води „трансцендентном васкрсењу“ или васкрсењу гнева како је то описано у најстрашнијој књизи праведника. Али наша православна вера (као, уосталом, и велика дела културе настала из ње) која се поново тако живо пројавила у руској идеји, отвара друге видике и другачије путеве, путеве „иманентног васкрсавања“, али на које се, међутим, не може ступити само са лепим намерама или утопијским сновима заснованим на псеудонауци и проблематичним философемама. Зато и оно основно питање теоријског ума: како то да јест нешто а не ништа, или: зашто бивствујуће бивствује? треба довести у близину људског срца и преформулисати га у питање: зашто оно што живи пати и умире, или: како ослободити сву твар која стење и мучи се до данас из подвлашћености болестима и смрти?, то јест апстрактну онтологију треба претворити у конкретну деонтологију. И када се то питање заиста постави, када оно потресе свако људско срце барем у оној мери у којем га морају потрести Ајтматовљеви романи, могуће је надати се разбијању оног зачараног ланца хоризонтале смрти којим је данас окован свет…


[1] He дакле као неизбежне нужности него као условне, педагошке мере, једне претње и опомене младом човечанству да се узме у памет јер ће се у противном, баш као што је и казано, та претња у потпуности остварити и свет ће услед људског неразума и људске слободе за зло заиста завр- шити своје постојење у „трансцендентном васкрсењу гнева“.

[2] У великој мери су све ове замисли, које чине садржину руске идеје, макар у наговештају дате у делу Николаја Фјодорова, родоначелника руског космизма, погледа на свет у који је, на трагу његовог учења, уграђена интуиција космичког јединства творевине, интуиција Земље као средишта Божијег стварања и носиоца специјалне мисије у универзуму. Земља је, по Фјодорову, јединствено небеско тело, једино у универзуму насељено свесним бићем, носиоцем дуга према палој, „слепој природи“, чиме се одговорност тог бића не само према тој јединственој планети него и према свемиру уопште подиже на највиши могући степен. Јер, ни биосфера ни ноосфера нису нужност, последњи ступњеви једног неумитног еволутивног развоја живота и свести, напротив, независно од човекове слободе оне остају само пука пројекција једне могућности, будући да управо људском, слободном акцијом могу бити и разорене и запречене. Зато се у пројекту Фјодорова не сања никаква утопијска нужност неминовног, мимо човекове воље, да тако кажемо, марионетског хегеловског или марксистичког псеудонаучног остварења Требања (Sollen) у Бићу (Sein), него се тај пројекат управо као захтев, као задатак поставља пред људски род у целини без било какве могућности његове чисто трансцендентне реализације било да она долази одоздо – „природни“ каузалитет, или одозго – божанска телеологија. Земља је у тој геоцентричкој пројекцији покретно средиште универзума, она је у служби његовог претварања у космос, васељену, кроз регулацију слепих сила природе. А да би регулација била могућа, да би било могуће обнављање изгубљеног раја, хармоније космоса у његовој Богом створеној прачистоти, потребно је остварити братство и отачаство (психократија), потребно је превазићи односе раздробљености и мржње, расцеп времена и поколења, потребно је уништити болест и смрт као последњег, највећег непријатеља.

 

[3] Ту фактичку заланченост творевине у руском космизму (наука), али и оно, човековом вишом слободом и одговорношћу захтевано јединство васцеле творевине (етика), које је потребно васпоставити кроз реализацију пројеката регулације и васкрсавања у заједничком, синергијском деловању божанске силе и обједињенога човечанства (супраморализам и супранатурализам), можда је најбоље изразио Николај Берђајев са себи својственим радикализмом: Ја одбијам онај рај у коме неће бити мога мачка Муре. И тај захтев изражен у облику протеста је апсолутно легитиман у оквиру целине замисли које чине руску идеју. На трагу Фјодорова и његовог учења о условности апокалиптичких пророчанстава, тај рај мачка Муре, рај живота у свим његовим конкретним манифестацијама, као реална вечност бића у целини, јесте задатак оног свесног бића које је, као проводника своје воље, сам Бог поставио изнад свих биљака и животиња, изнад све „твари која стење и мучи се до данас“, задатак је оног фјодоровљевског „надчовека“1, Сина човечанског, сина васкрситеља и обновитеља. Узгред, управо је Берђајев учење Фјодорова видео као један од угаоних каменова руске идеје и рускога космизма. „Он је – тако за Фјодорова вели Берђајев у „Руској идеји“ – творац највеличанственије и најграндиозније утопије коју познаје историја људске мисли“. А та „утопија“, која, узгред буди речено, нема ништа заједничко са пустим утопијским сновима који су у реформаторским и револуционарним покушајима свога остварења на овој Земљи доносили само ништавило и смрт, заиста је једна машта у свом најсјајнијем, за живот најподстицајнијем виду, једна визија која још увек чека своје истинско, исто тако величанствено отеловљење, своју величанствену поему. Руска уметност прве половине двадесетог века у многим својим манифестацијама представља предукус, наговештај те поеме која би требало не само да нам пружи слику човека и његовог света, онога света и онога човека који су пројектовани у руској идеји и рускоме космизму него да и сам тај свој унутарњи садржај, ту своју слику изгради као чулну, опипљиву реалност. Јер у руску идеју спада и сан о уметности као теургији или, тачније, тео-космо-антропоургији, па стога час појаве те поеме неће бити везан за некакву књигу или за некакво друго објективирано уметничко дело, већ за сам живот као место уметничкога испуњења оног последњег циља преображаја света уједињеним напорима словеснога човечанства уз Божју помоћ. Тада ће сам живот запевати, сам живот ће бити та поема, и њено величанствено тело, и душа, и дух, и њено вечно време и њен вечни простор, односно онај живи, богочовечански рај о коме је Фјодоров написао: може бити најлепшу страницу у историји светске литературе – свој кратки прелудијум за њега – Крај сиротанства: безгранично сродство.

 

[4] Некаква безличност је карактеристика пролазака возова јер писац ниједног тренутка не упознаје читаоца са путницима, већ само са оним што они избацују кроз прозоре вагона, или, пак, када они, као државни људи, као претходници новог јахача апокалипсе Обер Кандалова из Губилишта, силазе на забаченој постаји Боранли Бурани да би одузели живот, разбили породицу и угасили огњиште.

[5] У тим проласцима возова и рефренском понављању сугерисана је суштинска закованост света цивилизације у безизлазне кругове и, како ће се видети у Губилишту, у њој скривена тенденција ка потпуном уништењу и смрти. У тим возовима сада видимо лица путника: то су нарко-трговци, курири-скупљачи анаше. Они невидљиви путници по хоризонтали из романа …И дуже од века траје дан тек су у власти алкохолних отрова, што је само пуки наговештај и готово невини зачетак оног наркоманског пута из Губилишта, којим сада са истока на запад јуре трговци дрогом и партијски моћници-уништитељи, разноразни Обер Кандалови. Уосталом, име овога јунака, уништитеља природе и крда антилопа, говори све о њему, баш као што све говори и име носиоца позитивног смисла и руске идеје у роману И дуже од века траје дан, Афанасија Јелизарова, о чему ће касније бити речи. Обер Кандалов (ober = изнад, над /нем./; кандали /рус./ = менегеле, окови). У његовим оковима природа (у човеку и изван човека) ће уместо регулације доживети своју другу, дефинитивну смрт. Он је човек нужности, механичке цивилизације, једне јалове идеологије и на њој засноване „планске привреде“ која све претвара у јаловину, окова-обруча у којима страда васцели органски свет, он припрема терен за троваче који свој смртоносни жалац извлаче из природе (анаша), (Фјодоровљева „слепа природа која доноси болести и смрт“) и утискују гa y тела несуђених синова човечанских.

[6] Име, очево име и презиме овог прегаоца на пољу природно-научних и антрополошко-етнолошких истраживања указују на онај фјодоровљевски дубоко оправдан императив да ништа не сме бити предато смрти и забораву, да све мора бити обновљено у својој најсјајнијој идеји, своме најсјајнијем лику, те на Берђајевљеву мисао о неуништивости, бесмртности личности. Наиме, Афанасиј је бесмртник, а презиме Јелизаров изведено је од новозаветнога Лазара, Елеазара, Јелеазара, кога је Христос подигао из мртвих. Такође је у корену презимена Јелизаров зар, светлост, зора новога дана, дана када ће се остварити нада читаве твари. Његов патроним је Васиљевич, од Василиј, василевс, што значи цар. Дакле, име је његово: Онај који обесмрћује, подиже из мртвих, Весник нове зоре с оне стране заборава и смрти, Бесмртни цар наде у вечни живот, неподложан болести и смрти (упореди Фјодоровљев светли дан без ноћи, светлост незалазну у којој блистају васкрсла бића).

[7] Уосталом, та равноправност личности а тиме и народа и народних култура као личносних организама се и претпоставља самом суштином руске идеје, која своје извориште и своју круну има у идеји Богочовечанства. Јер, ако су Бог и човечанство по заговорницима руске идеје суштински равноправни у заједничком синергијском делу свеопштега спасења, упркос њиховој несамерљивој, безданој неједнакости, онда и културе, које, како рекосмо, потичу из истог тог религиозног извора, такође морају бити равноправне, упркос њиховој квантитативној и квалитативној неједнакости.

[8] А такву је улогу имала и капа Жуанжуана од пресне камиље коже. Она је на чудноват начин испуњавала читав унутарњи свет (та капа која празни човека од сваког садржаја, постаје једини циљ и смисао живота манкурта, његова бесконачна садашњост у којој беспоговорно служи оне који су му том капом испрали мозак). Она одузима човеку могућност сваке будућности, стваралаштва, повратка и продора у свет с оне стране сваког расцепа. Заборав се намеће као сама суштина човекова, капа је већ урасла у лобању као коса у главу, и човек већ мисли да ће изгубити себе ако изгуби ту своју привидну суштину. Манкурт убија своју мајку која је покушала да с његове главе скине капу заборава. Супротстављање том покрету руке добија сасвим другачије значење у сцени шишања малог Кутибајева која, у извесном смислу, представља једно од најснажнијих места у роману, а жестоко опирање малог Кутибајева шишању сугерише мисао о некаквом памћењу крви и потврђује реалност онога што је садржано у миту. У страху малога Кутибајева од додира машинице за шишање испољава се подсвесна дубина памћења, некакво „вегетативно“ сећање на капу Жуанжуана, некаква генетика страха од лоботомије, испирања мозга, некакав инстинктивни ужас од атака на свест, на средиште, атака који ће, на крају романа, ракетама-роботима направити обруч око главе свемира, око свести слепога свемира – планете Земље.

 

[9] Симптоматична је Једигејева незаинтересованост, извесна сумњичавост и чак одбацивање космичких питања у, може се тако рећи, технолошком кључу. И сам Фјодоров у својој Философији заједничког поспа практично нигде не говори о технологијама што га суштински одваја од оне линије руског космизма која се развија на трагу праксе и учења Циолковског.

[10] И тај лов стоји као антитеза дивљем лову Обер Кандалова и његове пијане братије, то је безинтересни лов, лов ради љубави, лов за другог јер Једигеј је већ у свом чамцу имао две велике рибе што је било довољно да га истог часа, слутећи невреме, окрене и врати се безбедно на обалу да је био у питању само материјални интерес.

 

[11] Та сцена је уметнута да би показала праву истину сваке жртве. Овде, у земаљским околностима, у логици хоризонтале, и сам Месија, сам Божји син мора бити разапет на крсту, мора да пострада. Чему онда могу да се надају његове сићушне, неразвијене креатуре Авдиј, Бостон и остали поправљачи и судије над светом у својим усамљеним покушајима поправке света. Чему уопште могу да воде ти усамљени покушаји? Сваки усамљени покушај поправке света је осуђен на пропаст и неминовно води у пропаст и онога ко га чини. Сам човек не може да се избори са злом, баш као што сам не може ни да се спасе. To је закон амбивалентне човекове слободе… Заланченост читаве творевине, океан старца Зосиме или супраморализам Фјодорова:.„Не ради себе (егоизам) и не ради других (алтруизам) него са свима и за све…“ неумољиво нас на то подсећају.

[12] Ова су размишљања у великој мери надахнута размишљањима Светлане Семјонове (савременог руског философа и књижевног критичара) која у својим делима стваралачки развија и чува идеје Николаја Фјодорова као и руску идеју испитујући њихове одразе у књижевности. У том смислу је посебно интересантна њена књига Метафизика руске литературе.

[13] Није ли у презимену Ка(ли)стратов, у његовом скраћеном облику, већ назначена кастрација, и не врши ли млади Авдиј из романа Губилиште самокастрацију својим сулудим стремљењем да се самостално позабави преправљањем човечанства, започињући при томе од његовог најотровнијег и најзагађенијег дела: од трговаца смрћу, нарко-дилера. Ономатика имена и презимена овог јунака сасвим одговара његовој психолошкој анализи, његове душевне склоности захтевају управо такво име – Авдиј Калистратов, а његово име захтева управо такве душевне склоности. Значењски и звучни слојеви овог имена сведоче о извесној гордости и некаквом, у сталној спремности на жртву, извитопереном самољубљу, некаквој зачараности тамним цветом сопствене неисказаности, узалудном лепотом, која мами у провалију, у бездан, на потпуно непотребно и Богу противно подражавање Христа. (У разговору са свештеником, оцем Координатором, на кога и логиком ономатике пада сенка Великог Инквизитора, Авдиј исказује свој младалачки кредо: „Моја црква ће увек бити са мном – није попуштао Авдиј Калистратов. – Моја црква – то сам ја. Ја не признајем храмове, а тим пре не признајем свештенике, нарочито у њиховом садашњем својству“.) О тој, у суштини погубној потреби да по сваку цену он сам подражава Христа у његовој месијанској улози спасења целог света, чак и у моменту када самом себи не може да помогне, и о деформацијама проистеклим из тога, сведочи сцена „међу јавом и међ сном“, где под животворном кишом, пуким случајем преживео и тешко испребијан, Авдиј Калистратов тоне у дубине времена и пада у древни Јерусалим, у коме управо разапињу Спаситеља. И прве речи које он изговара у том бунилу говоре нам да је добри човек Авдиј, тај поправљач света, изгубљен за тај свет. Сва милост коју је свет могао да гаји према Авдију већ је изгубљена. Јер, свет га је волео. Небо је било милосрдно према њему. Љубећа душа света, оваплоћена у плавим Акбариним очима, поштедела га је. Али он је ипак пострадао: „Учитељу, ја сам овде! Шта да радим, да бих Те избавио? Господе? Како да Те спасем? О, како ме је страх за Тебе сада, када сам опет оживео.“ Авдиј пузи улицама древног Јерусалима како би спасао самог Спаситеља, Благовесника, како би спречио неизбежно, мимо свих људи и мимо свих слобода на свету, како би разбио Чашу непојмљиве тајне која се одиграва између Оца и Сина и читавог света. Он би желео да се деси не само надчовечанско, већ и надбожанско чудо. To је некакво надраспеће, некакво надкрсно страдање. Та он заиста воли Ингу. Али његово одвећ велико срце, у које никако да уђу ближњи, најблискији, који га воле и које он воли, судбински га вуче у најдубљи вртлог, нема за њега смирења, нема могућности да се искобеља на обалу и уђе у живот у његовој најобичнијој, бесмртној варијанти, да заједно с другом, вољеном особом, свије гнездо. To је смрт. Ту нема гнезда и ту ништа не расте. Ето зашто се његов пут укршта с путем Обер-Кандалова, и у том укрштању је његова Голгота – Обер-Кандаловци га разапињу на некакво бодљикаво дрво и он полагано умире. И у моменту када му глава пада, његове очи се опет срећу с плавим очима вучице, и она, уместо да зарије зубе у његов врат, сетивши га се, опет му поштеди живот… Зашто?… Ради последњег познања које се дарује кроз трпљење и стрпљење умирања?… Или ради оног надуметничког разрешења драме, ради онога дела које је само Богу могуће, али које Он сам никада неће извршити, покајања обер-кандаловаца, скидања Авдија Калистратова с крста, његовог повратка у Москву и разоткривања „наркоманскога пута“, онога чуда које није могуће у реалистичкој сфери романа, али је могуће у имагинацији и жељи читаоца?…

 

[14] Без обнављања нема живота. Било како било, једна је порука руске идеје: Бог се не може кривити за невоље света, томе је крива сама људска слобода, она слепа, себична, егоистична воља да се пође мимо саборности, мимо одговорности свију за све, путем своје личне, немогуће и привидне среће, а која и доводи до страдања невиних у страшноме кругу само наоко парадоксалне, неузроковане несреће. To је смисао одговора ученог Јелизарова на чудовишну тајну стаљинистичке репресије.

[15] Сећање гради цео роман, али та је реминисценција пројективне природе у духу Фјодорова и руске идеје. Фјодоровљево сећање је пројективно сећање, везано дугом према прошлости која мора бити обновљена. Зато реминисценција није самостална романескна метода, није циљ по себи није ни естетичко-егзистенцијалистичка нити онтолошка категорија, Heгo је дубоко деонтолошка, животна и, у случају Ајтматовљевих романа, који, како смо се потрудили да покажемо, стоје у озрачењу руске идеје, увек везана за пројекцију, за незаборав и обнављање бића у целини.

ПЛАТОНИСТИЧКИ ФИЛОЗОФСКИ МОТИВИ У ВИЗАНТИЈСКОМ ПЕСНИШТВУ (ТИХАНА ТИЦА)

Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад Платонистички елементи у византијском песништву одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности.
Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту Млади долазе Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића Бечка свитања, београдски сутони 2017. године. Објавила је роман Устоличење јарца, као и збирку песама Ишчезло небо (Поетикум, Краљево, 2021).
Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој.
Објављује у периодици.
Живи и ради у Београду.

Кратак преглед платонистичких филозофских мотива у византијском песништву

Византијска естетика у поезији црквених отаца

Плотин

Плотин је истакао систем еманације. Следећи његове поставке византијска естетика, нарочито у иконопису, сија. Одликује се светлим бојама, златном и плавом које превазилазе тонски спектар и постају симболи православне традиције. Основни принцип иконописа јесте исијавање, да из посматране слике свеца и он сам нас посматра. То је увек повратни однос. Пошто су ватра и светлост уобичајене метафоре за природу Божју1, из њих се изводи појам просветљења. Њен симбол је несагорива купина,2 у чијем се обличју Господ јавио Мојсију. Григорије Богослов ће ватру, вероватно подразумевајући под њом огањ који се користи за осликавање паклених мука, доделити рђавима, а светлост јарку добрима.3 То је отуд што се она везује за ум, мудрост, божански занос који има пророчки карактер. У својој песми О бићима обдареним разумом4Григорије ће дугом илустровати појам просветљења. Бог је врховни разум и извор све светлости. Уколико је ко ближи извору светлости и сам постаје светлији, односно разумнији. Он предњачи пред срцима оних који би да га спознају, да би их нагнао да се пењу на увек нове висине. Пошто су анђели бића која су најближа Богу, ватра жива5, они од њега примају највише светлости и због тога заузимају више место у хијерархији створеног света. Дужност им је да воде рачуна о људима, народима и градовима. Захваљујући томе што су пуни светлости, а ослобођени плоти, требало би да су и морално савршени. На примеру Луцифера, који је своју светлост6 заменио за таму, знамо да није тако. Пошто је он, како га је Гете дефинисао, сила која вечито стреми злу, а чини добро7, помаже човеку да пречисти своје тело и душу и приближи се Богу и светлости. На тај начин, људски створ ће се пренути из мрака захваљујући сијању разума, сретнувши се у лице са Творцем, или горући у огњу Пакла.8

Треба стремити светлости. То је основни императив човековог спасења. Христос је светлост од светлости беспочетне и троструке, окупљене у слави јединственој.9

Ти си таму разагнао

и светлост подместио

да би твар сваку, укључујући и

материју непостојану, у светлости

уставио, и васељену обликовао

у садашњи поредак складан.

Ти си ум човеков просветлио

разумом и мудрошћу,

Ти си и овде доле спустио

слику светлине небесне,

да би ум на светлости видео светло

и у потпуности се у светло претворио.10

Светлост, као извор све мудрости и живота, јесте оно што успоставља ред. Све је њоме прожето, чак и материја која, по својој конструкцији, највише од ње одудара. Слика светлине небеске спуштена је на људски ум, да би могао да спозна Бога и своје место у овом устројству света. Њено главно појавно обличје је мудрост. Она је позајмљена, потребно ју је трудом и посвећеношћу достићи и потом неговати. На сличан начин је схвата и Платон, тврдећи да човек, живећи врлим животом и бавећи се филозофијом, може да се придружи друштву богова на острву блажених.11Четири основне врлине12 које објашњава у Држави13, као темељ и византијског образовања, остаће црквеним оцима стуб богоугодног хришћанина. Наравно, у њиховом тумачењу мудрост јесте спознаја Бога. То није противно Платоновом учењу. По православној догми Бог је створио свет из љубави, не казне. То је љубав која је безгранична, која опрашта и поново раширених руку прима у своје окриље блудног сина. Као доказ за њену природу и постојање, жртвовао је Сина, као једно од своје три ипостаси, за искупљење човечијих грехова. Роман Слаткопојац ће овај догађај опевати као привремени облик, који би требало да поправи све што је стварни људски лик уништио:

Јер прави младожења, то је Маријин син,

Логос који је од прапочетка,

који је узео привремени облик роба,

и који је мудрошћу све сатворио.14

Он ће, као и Григорије Богослов, у Христосу-Логосу видети одлике светлости. Пренеће их на његово лице пред Врачевима који су дошли да му се поклоне и дарују га.15 Дошао је да васпостави своје дело и због тога је засијао, не само пред овим гостима, већ и пред лирским субјектом и свеколиким стварањем. За разлику од Григорија из Назијанса, то није само светлост ума, него и звезде водиље за којом лирски субјекат полази. Христово рођење најављује пут којим се он спрема да крене и представља гаранцију да се поступа исправно. Дарови којима Врачеви дарују Маријиног сина јесу дарови за све који пођу за њим. Ова песма кореспондира са местом из Јеванђеља по Матеју: И који не узме Крст свој и не пође за мном, није мене достојан.16Када се божија воља једном спозна, човек је дужан да јој се повинује. Господ је једини који познаје тајну над тајнама и коме су откривени сви одговори, захваљујући чему је у стању да уређује све ствари онако како треба да буду. Човек се узалуд копрца и опире. Када чује реч Његову, мора да остави све своје недоумице и страхове по страни и крене за Творцем. То није задатак само православног хришћанина, већ сваке људске јединке којој је подарен разум. У том поступку сакривена је тајна истинске мудрости. Симеон Нови Богослов ће, такође, Богу приписивати сијање:

Врвљење љубави претвара ме у ватру и зрак.

Заиста, пошто је угаљ нежности запаљен у теби,

онда и ја сам, видећи жељу твог срца,

почињем да се сједињујем с том жељом и доносим светлост

и показујем се као ватра, ја који сам створио огањ својом речју

Врлине душе су испод огња као дрво

и божанска светлост Духа који их обавија

добија своје име по дрвету на које се ослања,

Јер Дух нема своје посебно име међу људима.17

Љубав човека сједињује са жељом, а кроз њу на њега се преноси светлост18 и показује се као ватра. Ово је мотивацијска линија која сеже још од Григорија из Назијанса. Љубав је и на другим местима код Симеона Новог Богослова изједначена са ватром и светлошћу.19 Реч ствара огањ, испод кога су врлине душе као дрво. Симеон вероватно алудира на дрво живота, зато душама, као нечему што оживљава мртву материју, даје овакав облик. Пошто их Дух обасјава својом светлошћу, обавија их, део тог исијавања прелази и на њих, као и на лирског субјекта. Уместо да се оне прилагоде Духу, он добија своје име тј. уобличење кроз оно дрво на које се наслања. Гледајући кроз православну теологију, пошто је Бог човека створио по свом лику, а потом се оваплотио и додао себи и човечанску природу да би своју творевину спасио њених властитих грехова, у тој компликованој теолошко-филозофској једначини, човек трудећи се да живи по Његовом закону, доказује узорност, или речено Платоновим речником, еидос Бога чији лик носи у себи.20 Приближавајући се том свом духовном узору који лежи у његовој суштини, приближава се и себи. Све то остварује поштујући свете догме. Зато је Дух неименован. Њега човек мора сам да пронађе у себи, свом дрвету живота.

Проблем имена овде може имати и другачије значење. Именовањем појединачне ствари ми јој дајемо вредност и обележје, постајемо господари над њом. Чињеница да Дух одбија да душама да своје име, говори о томе да Бог не жели да буде наш господар. Он нам даје слободу да Га прихватимо, кренемо за Њим са сопственим крстом. Најважније је преузети такву одговорност добровољно. Зато Дух добија имена оних на које се ослонио. Тек када је прихваћен у души, он се може оваплотити у свој својој снази. Слобода је кључни елемент хришћанства. Остављено нам је да сами одлучимо како ћемо поступити. А највећа слобода садржана је у томе да се увек буде са Богом. Већ само Његово присуство значи слободу. Стварни живот и тело које му је подложно, елементи су робовања и утицаја наше пале природе.

Симеон Нови Теолог ће, на јединствен начин, описати сукоб светлости божанске и таме у којој пребива човек.21 То је мрак ума, слепило које онемогућава да се спозна Бог и Његово постојање.

Ја ти захваљујем јер си ти, док сам седео у тами,

ти си се открио мени, обасјао си ме, допустио си ми да видим

светлост твог лица коју нико не може да издржи.

Ја сам и даље остао у тами, то знам,

али док сам ја био у њеној средини, одевен мраком,

ти си се јавио као светлост, ти си ме читавог озарио

својом светлошћу и ја сам постао светлост у ноћи,

ја који сам био у средишту таме.22

Лирски субјекат је седећи у тмини угледао сијање божјег лица које нико не може да издржи, које је и њега осветлело. Захваљујући томе и он сам је постао светлост у ноћи, иако је остао у тами. Мрак није сасвим угушио светло, нити је оно одагнало видљиву таму. Оне су испуњавале простор заједно, одвојене и без мешања, а опет подједнако присутне. Због тога је могуће да лирски субјекат остане у смирају и прими светлост. Његове телесне очи не виде исто што и духовне. Оне заувек остају приковане за мрак, док се дух уздише до светлости којом Бог исијава и приказује се онима који траже Његов поглед.23 Ако и та ноћ у којој човек пребива прими у себе светлост, иако оне постоје на истом месту заједно, није сигурно да ће моћи да остане тама. Исто тако, човек који прими божанско сијање, наставивши да бивствује у тмини, неће више бити онај пре тог благослова. Присуство светлости, која симболише разум и мудрост као још виши степен духовне лествице, преображава не само таму у светлост, већ човека у светионик свима којима је светлост потребна. Разлог томе је божанска слика у њему. Она препознаје светлост и одашиље је даље, ка следећој копији божанског еидоса. Тако светлост повезује људске душе као ланац, онемогућавајући мраку да се пробије. То се може посматрати као коначна победа живота над смрћу, јер светло које је један од атрибута Творца означава сам живот. Он је увек Бог живих, а не мртвих.

Григорије Богослов, као сви православни оци, сматрао је да треба следити Његово учење. Штавише, он се жали на своју немоћ да у сваком тренутку буде одан свим божијим правилима. Тада себе назива старим и слабим, љути се на своју крхку човечију природу која није у стању да буде постојана и издржи све недаће и искушења.

Ја постојим. Па добро, шта с тим? Део мене већ је нестао,

сад сам нешто друго, и опет ћу друго бити – ако будем.

Ништа не траје довека: ја сам матица блатњаве реке

што стално напред гура, ничег постојаног у себи нема.24

Иако је јуначки подносио тешку болест о којој често говори у песмама, осећао је сав јед овоземаљског постојања које је увек упрљано. Нужно несавршено и у ропству.

Нико се још никад похвалио није

да је из живота отишао неукроћен страдањем болним!25

За разлику од Романа Слаткопојца, Григорије из Назијанса не опева сцене из Библије. Он своје беседе претаче у песме. На исти начин, ствара и поезију која је чисто лирска. У њој он излаже своје мисли, осећања, наде, очајање и веру која превазилази строго црквено учење, иако је њиме обојена. Сличне одлике показиваће и Симеон Нови Теолог (Богослов). Њих двојица најбоље илуструју могућности византијског песништва да, полазећи из једног наизглед скученог предметног канона, обухвати много шире просторе. Ово би могло сликовито да се илуструје Паладиним епиграмом: Успни се до дубина, ти који си се суновратио у висине.26 Иако су византијски песници стремили небесима и Богу, трудећи се да остану чисти и неоштећени постојањем за сусрет са њим, ипак су познавали дубине патње која је типично и сувише људска. Она је пробијала чврсто установљени модел писања и списак доступних и овом песништву достојних тема, производећи поједине искључиво лирске моменте. Наравно, то јесте одлика и моћ поезије уопште. Још од мита о Орфеју она је посвећивана боговима, али је то није спречавало да заводи душу. Нарочито сада, када је души и њеном животу и спасењу дато тако много простора.

Схватање душе, њене природе и суштине (од Платона до Византије)

То нас доводи до првог значајног заједничког мотива платонизма и песништва Царства. Платон се много занимао за душу, о чему сведоче бројни његови дијалози, нарочито Федон чији поднаслов и јесте О души. Штавише, могли бисмо да кажемо да је душа, у сваком дијалогу, једна од тема речите игре између Сократа и његових саговорника. Платон не одустаје од покушаја да је опише, свестан да људски језик није дорастао том задатку, да сазна шта ће се са њом збити када једном буде напустила тело, да одговори на питања као што су: одакле је потекла и где ће се вратити? Да ли је бесмртна?27 Она ће представљати опсесивну тему и за византијске ауторе, мада ће они већ носити у свом архетипу одређену званичну слику о њеном пореклу, изгледу и ономе што је очекује. Григорије Богослов ће јој чак посветити две песме, спомињући је и у свим осталим. После љубави, биће главна инспирација Симеону Новом Теологу. Роман Мелод ће је видети као место које настањује Бог и у њој има читавог човека.28

Према теолошком тумачењу изнетом у Речнику православља29 човек се састоји из тела и душе. Без душе, тело је прах, тек га њено присуство оживљава, па се још назива и дахом живота. Она не потиче од тела, већ има свој извор у Богу. Он је цео свет створио таквим редоследом, да је Творац прелазио при свом стварању од нижих облика ка вишим, тј. од неорганских тела, биљака, риба и птица, преко животиња до човека, као врхунца свемира. Душу поседују и животиње, али пошто је човек створен последњи, као најсавршеније божије дело и његова душа је различита од животињске. То је због околности да је материјални свет животиња био створен одмах, а два човекова дела – тело и душа – створени су одвојено. Душа животиња створена је из оних почетака који су били у самој материји, мада су по творевини представљали нешто различито од ње. Она која је усађена у човека удахнућем божијим, настала је као нешто одвојено, самостално и различито у материјалном свету. Овај начин стварања сведочи о томе да је она морала да буде савршенство, које је њу учинило блиском Богу. Зато је човек створен по Његовом лику. Посебне особине душе садржане су у њеном јединству, духовности, бесмртности, способности разума, слободи и дару говора. Ако се присетимо Платоновог описа душе са почетка овог рада, може се уочити велика сличност у описивању њених карактеристика. Разумност је, по православљу и античком филозофу, основна одлика оних који поседују душу. Она је могућност да човек свој живот искористи за Добро, као врховни постулат аскетског хришћанског живота и идеалистичке филозофије. Платон неће порећи бесмртност, него ће тежити да је докаже у пет ступњева.30 У Федру31, штавише, биће бесмртна управо зато што се сама собом креће, попут кочије са два различита и неподударна коња. Престанак кретања јесте престанак живота, дакле смрт. Пошто се она сама собом креће, никада то не престаје да чини, будући да је сопствени извор кретања, тј. живота. Због тога је душа и нерођена. Као и теолошка мисао, пронаћи ће у њој самосталност, јединственост и духовност, увидевши њену идентичност са светом идеја. Он ће је још описати атрибутима непроменљивости, нераспадљивости и неуништивости. Сличног мишљења биће и Јован Дамаскин. Платон ће у једном тренутку отићи толико далеко, да ће рећи да наша душа има неку видовитост.32Он ће у Горгији разматрати однос тела и духа на основу заслуга из овог живота. Занимљиво је што, на том месту, Платон тврди да душа, ослободивши се телесних окова, не постаје боља. Она остаје иста као и за живота.33 Без материјалног паравана, она остаје огољена. Нага пред божанством и његовим судијама. Она одаје не само своје природне особине, већ и оне које је за живота стекла и које је човек свим својим делима и радом усадио у њу. Она је одређена врста дневника из кога богови читају загробни живот.

Платон

Григорије Богослов дефинише душу као дах божији који се налази умешан у прах, као светло скривено у пећини, божанствен и бесмртан, делић од божанства које нема никакву форму.34

А ако си са неба дошла, ко си и откуда? Поучи жељнога.

Ако си дах Божји и наслеђе које му припада, као што мислиш,

ти одбаци опачину и ја ћу ти веровати! Није право да нечиста

будеш, макар и незнатно, ако си већ тако чистога порекла.35

Он нагиње схватању да је свака душа новостворена на рођењу. То нужно води ка томе да је свака душа индивидуална, јединствена. Све је то у складу са атрибутима којима је описује Свето писмо, али и Платон. Пошто је створена пре тела, оно јој је подређено.36 Обоје су подређени Уму, који је један од атрибута Бога. Зато се идеални поредак остварује најпре кроз душу. Платонова основна замисао у овом делу јесте да опише космос, због тога душа ту постаје сврсисходна, умна организација постојеће материје. Она је мешавина Истог, Другог и Бића37. Захваљујући томе она поседује идентитет који се открива у свемирском непроменљивом поретку ствари и препознатљивости; истоветност у бесмртности. Присуство Другог омогућава схватање смрти. Душа само затамњује свој идентитет и показује се као оно што она није.38 Бесмртност у овом Платоновом дијалогу потиче од Демијурга. Дело бесмртника мора бити бесмртно. Развијање космичке душе добрим делом остаје Демијургова тајна. Ум на земљи наставља да живи, боравећи у људској души.39

Рече то и, окренувши се пехару, у којем је раније смешао Душу свемира, усу у њега оно што је од тада преостало, помешавши га на готово исти начин, али ипак не тако чисто и тако равномерно као раније, већ као мешавину другог и трећег степена. Када је, дакле, саставио ту целину, поразделио ју је на онолики број душа, колико има звезда, доделивши свакој звезди по једну, па им показао, уздигавши их у некаква кола, природу васељене и објавио неумитне законе: да прво рођење буде једно те исто за све, како Бог не би никоме ништа ускратио; да душе, пошто су расејане, свака на свој одговарајући орган времена, постану онај најпобожнији део живих бића…

Тако је она одраз макрокосмоса у микрокосмосу, тј. човеку. Код Платона се многи кључни филозофски појмови крећу на тој основи. Као што видимо, човек је настао од истог материјала као Душа света, али не више у тако чистом облику. Због тога његово стварање довршавају нижи богови. Он није центар универзума, али јесте носилац истог садржаја. Као што подражавање еидоса никада није идентично оригиналу, тако је и човек као мимеза васељене њој само делимично сличан. Људска душа, као део света идеја, повезана је са сликом космоса. Она је мост између материје као неговатељице постојања и Ума. И Григорије Богослов ће у својој песми О природи људској разматрати порекло душе:

А ти, душо – и теби ћемо сад казати како ваља и приличи!

Ко си, одакле си, шта представљаш? Ко те постави да мртво

тело вучеш, ко те негвама тешким за живот привеза

и одасвуд те доле на земљу притисну? Како се то помеша

дух са дебљином, како ум са плоти, бестежинско са тежином –

непријатељи љути, једно с другим у рату непрестаном?!

Ако си дошла у живот кад и само тело, плод од исте сетве,

авај мени! Та спрега је неиздржива од самог почетка!40

Да ли је дошла у живот кад и само тело, делећи са њим градивни материјал? Та је спрега, по Григорију, неодржива од самог почетка. Ако је са неба дошла, као дах божији и наслеђе које му припада, нека одбаци опачину да јој лирски субјекат верује. Кад је већ чистог порекла, не приличи јој да и незнатно буде нечиста. Највише застрашује ако није потекла од Бога, али о томе лирски субјекат не може ни да размишља, јер представља врсту православног хибриса. Он ће за себе у једном тренутку рећи: Слика сам божја, а родио сам се из чина срамотна, црвеним и стидим се блуда – ал’ опет, он изроди нешто часно! Човек као божији лик, сачуван у његовој души, на овом свету настаје из плоти. То оправдава потресе душе које јој приређује Велијар, а на које је она слаба, и поред небеског даха са којим је измешана.41 Тело тежи земљи, душа као умни део човека небу, због тога су то двоје стално у борби.42

Но како то двоје рат непрестани воде, управник им озго

дође, Дух Бога великога, те уму подршку пружи,

и прекиде бојни метеж у телу несрећном, те умири

небрекле таласе, ветрове и буру заковитланих страсти.

Но тело поседује снагу лудачку, не одустаје од

борбе, него се битка још вије, тамо и овамо.43

То захтева константан труд и напор да би се издржало, неретко је потребна и помоћ одозго. Код Григорија Богослова лирски субјекат спознаје да су у њему отелотворена два начела. Слично као у Платоновом опису душе44 као кочији са возаром и два коња – једног племенитог порекла, другог рђавог – где сваки вуче на своју страну:

Она личи на сраслу снагу крилате запреге и уздодрже. Коњи богова и њихове уздодрже сви су племенити и племенита рода, а у осталих је мешовито. Понајпре наш уздодржа управља двопрегом, заим од коња само један му је леп и добар и таква соја, а други је супротног и супротан. Тежак, дакле, и мучан мора да је возарски посао код нас.45

тако и овде материја и дух желе да остваре своје прохтеве. Једино што може да ублажи ову борбу јесте аскеза, пост, одрицање.46 Њих лирски субјекат проналази у пустињачком начину живота. Ја лично за живот сам умро, нешто мало даха још ми преостаје, узвикује као вапај и просветљење. Тек у осами и далеко од града, човек може да пронађе мир и натера тело да се повинује уму.

Веровање у постојање душе јесте основа византијске, православне мисли. Без тог уверења, читав филозофски систем светих отаца био би бесмислен. Она је лик божији у човеку, одраз неких далеких небеских висина и простора где људски створ види свој истински завичај, подсетник на Рај из кога је избачен и могућност да се тамо врати, доказавши да више неће кршити божје забране. Не само да је слика Бога у човеку, већ је и нешто сасвим индивидуално, доказ да је појединац јединствен и непоновљив, као што је и душа. Код Симеона Новог Богослова, Бог је духом постао са човеком једно:

Благодарим Ти што духом једним постаде са мном, несливено, неизмениво, непромениво, Ти над свима Бог, и што си Сам у свему постао ми све, Храно неисказива и увек непотрошива, Која се вечно преизливаш уснама душе моје и преизвиреш у врелу срца мога, Одеждо буктава Која демоне сажиже, Очишчење Које ме сузама омиваш нетленим и светим, што их присуство Твоје дарује онима којима долазиш!47

Људски створ, као творевина, тежи да се споји са својим Творцем. То постиже примајући га у душу, отварајући врата свог духовног живота за улазак божанске светлости. Њено пребивање у човековом духу штити га од насртаја спољашњег света. Оно представља врсту обожења, испуњавање унутрашњег божјег лика допуштајући му да се оваплоти у сусрету са својим оригиналом. Човекова душа чезне за тим контактом, јер тако постаје потпуна. Као што је већ раније речено,48 она увек стреми небу и Богу, том космичком материјалу од кога је саздана. Примајући Бога у своје огњиште, она осећа смирење и олакшање од материјалних окова. Пошто је изливена према Његовом калупу, она коначно испуњава своју форму и суштину тек здружена са Њим. Наравно, због човечанске природе то примање је увек изображено. Симеон ово доводи у уску везу са крштењем, које преставља улазак Духа светог у човека. Свако ко га је примио, не може поднети одвојеност од Бога. Највећа бол по Симеону Новом Богослову јесте бивање изван Господа. Само ће праведници наставити са Његовим лицем.49

Платон ће у Горгији, говорити о улагивању души:

Најпре размисли о томе да ли изгледа оправдано, и не постоје ли такође, што се тиче душе, две врсте делатности – с једне стране, оне које се баве уметношћу и брину се о највећем добру душе, а с друге стране, делатности које не воде рачуна о томе, него се брину само о уживању душе (као што куварство води рачуна само о пријатности, уживању тела), како да јој га припреме; међутим, које је уживање боље, а које горе оне не знају, па чак и не питају, јер им је стало само до тога да се свим средствима, добрим или лошим, допадну. Ја, драги мој Каликле, мислим да такве активности постоје, и тврдим да је ту улагивање – било телу, било души, или нечему другоме – само да би служило наслади, без обзира на оно што је боље или горе.50

Ефекат реда и хармоније постиже се праведношћу и умереношћу.51 Слично говоре и свети оци. Они се залажу за аскезу, уздржавање од овоземаљских задовољстава да би душа остала у контакту са својом првобитном постојбином. Складна и умерена душа је побожна, храбра, разборита и добра, још од Платона.52 Она се понаша према боговима (тј. Богу) и људима на начин како доликује, односно праведно и побожно. То је дело разума, за кога и византијски песници верују да потиче од Бога, као део Његове светлости која је прешла на човека и доказ за постојање и поседовање душе у телу. Песници Царства ће, сходно хришћанском канону, улагивањем души схватати подилажење њеној небесној природи. Она тежи Творцу, небу, ослобођењу од телесних окова који је онемогућавају да се окрилати, речено Платоновим речником. То улагивање је позитивно, јер показује душу која остаје у контакту са својим истинским бићем.

Оно што се не може оспорити јесте да се душа доводи у најужу везу са постојањем. Она није само пасиван чувар утисака спољашњег света, већ начело самодејства. Душа може да живи и да сачува своје суштинске особине53 и после смрти, што чини њену индивидуалност. Оно што је стекла у земаљском животу – конкретни утисци, мисли, осећања – остаће у њој заувек. Као и код Платона, она ће се увек сећати. Према богооткривеном учењу54 душу после смрти очекује свесна бесмртност, у којој се коначно открива сав њен унутрашњи садржај који је био мање јасно испољен у земаљском животу. Будући живот треба да буде продубљивање нашег земаљског живота. Вечност носи са собом низ одговорности, које се испуњавају или кроз живот у складу са божијим законима, или у бављењу филозофијом. Да би ова проблематика душе боље објаснила, потребно је испитати још два мотива која стоје у вези са њом. Мотив живота након смрти и мотив тела или материје.

Загробни живот

У најтешњој вези са душом јесте питање живота после смрти. Код Платона се могу наћи разне класификације простора55 и реинкарнација56 којима је душа изложена након одласка са овог света. Скоро на сваком месту где се бави питањем душе, занима се и за њену судбину пошто напусти тело. Платон, бројним митовима, показује уверење да је она вечна, самим тим изложена разним променама у форми постојања. Оне зависе од заслуга, дела која је човек чинио или пропустио да учини. И код њега постоји слика Страшног суда, која варира од дијалога до дијалога. У Горгији он је представљен кроз Зевсове синове57,док је у Држави потребно сачекати осам дана на пресуду, оличену Ананкиним вретеном, њеним кћерима, Мојрама, и бацањем коцке58. У Федону,пошто је доказао да је душа бесмртна, Сократ се окреће описима места где ће, по заслузи, бити смештена:

А када душе преминулих стигну на место куда демон свакога води, најпре дођу ан суд, како они који су живели честито и побожно тако и они који нису. Они за које се судијама учини да су живели између добра и зла иду на Ахеронт, уђу у чунове, који су за њих ту припремљени, и на њима стижу на језера. Ту добијају своја боравишта и очишћавају се: испаштају кривице и на тај начин избављују се од греха што су га учинили, а за добра дела добијају плату, свако по својој заслузи. А они за које се учини да су неисцељиви због величине својих грехова, а то су они који су извршили многе и страшне пљачке храмова и многа неправедна и недопуштена убиства или друго што личи на то, – те заслужена судбина баца у Тартар, одакле никада не излазе.59

Слично као што у Држави, наредни живот зависи од бацања коцке и одабира саме душе какву ће судбину себи одредити, овде кривица одређује казну. Није више потребно да душа било шта бира, она је то већ учинила за живота. Сада се суочава са последицама својих избора:

А они за које се учини да су исцељиви поред све тежине грехова којима су душу огрешили, на пример они који су оцу или мајци учинили у гневу какво насиље, али су свој потоњи живот провели у покајању, или који су на неки други такав начин постали убице, – и ти морају пасти у Тартар, али кад падну и у њему пробаве годину дана, избацују их таласи: обичне убице низ Кокит, а оне који су убили оца или мајку низ Пирифлегетонт. А када их реке донесу близу Ахерусијског језера, стану викати и звати; једни оне које су убили, а руги оне према којима су се грешно понели. И кад их дозову, стану их молити и заклињати нека им допусте да изиђу у језеро и нека их дочекају. И ако им успе да их приволе, излазе и ослобађају се мука; ако ли не, долазе опет у Тартар, а оданде поново у реке, и тој страшној судбини нема краја све дотле док не домоле оне којима су неправду учинили; јер ту казну одредише им судије.60

Оно што је заједничко Платону и Византији јесте концепт заслуге, мерења на ваги Бог(ова) добрих и лоших дела, судбине у вечности која зависи од стила живота. Душа је нешто што се чува, да се не би испрљала самим постојањем. У хришћанству присутно је покајање, којим се отпадник може вратити на прави пут и поново заслужити Очеву љубав и самилост. Грех није кључан за спасење и вечни живот, већ је то однос верника према почињеној грешки. Права православна суштина јесте у радовању. У Богу, који је живот, самом присуству у Његовом величанственом и грандиозном делу и свему осталом што је његов део. Нема места очајању, јер је Христос, пун божанске љубави која све опрашта, узео на себе човечији лик и у његово име победио смрт. Да би се васкрсло, мора се прво страдати. Све муке се не чине више тако страшне, кад се има на уму да ће се живети вечно. У свом Ускршњем канону61, Јован Дамаскин управо сугерише да цела Васељена треба да се радује, јер је Христос одржао обећање да ће вечно бити са људима и то доказао, уставши из гроба.

О предивна, драга, слатка вести!

Заиста, Ти нам обећа, Христе,

вечно да с нама останеш.

Ти си нам котва наде

у томе поуздана,

и зато радост обузе свет.62

То омогућава људима поуздану наду у живот након смрти. Као и Григорије Богослов,63 Дамаскин моли Мудрост-Христа да помогне људима да буду спремни кад он буде ушао у Царство своје заувек, да наследе мирно део леп који ће им даровати. Зато је човеку дата бесмртна душа и живот вечни – душа као облик у коме ће у том животу постојати – јер ће сести поред Створитеља, придружити му се у Његовом Царству64, наследити поново место у Рају одакле је изгнан сопственом кривицом. Васкрсење је кључ и смисао православне хришћанске мисли. То је коначна победа над смрћу и Сатаном. Она са собом носи, поред залога вечног живота и низ одговорности. Вечност се креира за сваког човека понаособ, сходно његовим мерилима. Душа ће наставити своје постојање у складу са оним што је чинила или одбила да учини. Ту се слажу и Платон и хришћанство. Али су и поред тога, разлике у њиховим поимањима огромне.

Ипак, кључни за разумевање Платонове концепције загробног живота јесу његови есхатолошки митови из Горгије и десете књиге Државе. По првом65, Зевс је засновао праведни суд за покојнике. У Кроново доба судије за одређивање да ли је неко свој живот провео у поштењу и побожности, били су живи над живима. Суђење се одржавало баш оног дана када би човек умирао. Због лоших пресуда, које су резултат очију, ушију и читавог живота који заклањају душу:

Пре свега треба – рече он – начинити крај томе да људи знају унапред кад треба да умру; јер сада они то знају…Осим тога, морају сви доћи пред суд наги, без одела, то значи да се суђење одржи тек после смрти. А и судија мора бити мртвац и наг, и само својом нагом душом треба да просуђује нагу душу умрлога…То сам увидео раније него ви, па сам за судије поставио моје синове, двојицу из Азије, то су Минос и Радамант, и једног из Европе, а то је Еак. Ова тројица ће после своје смрти судити на ливади, на раскрсници, одакле воде оба пута – с једне стране, на острво блажених, а с друге, у Тартар. Покојницима из Азије судиће Радамант, а Еак ће судити душама из Европе. Миносу ћу дати да буде председник, да би могао одлучивати ако његова два друга каткад буду у недоумици како да пресуде; тако да пресуда о томе куда људи треба да отпутују буде што је могуће праведнија.66

Ливада има велику улогу у миту о Еру.67 Ту душе бораве осам дана, после којих одлазе куда су им судије одредиле на основу њихових заслуга током живота. Од те слике, Платон прелази на свемирску музику у чулном облику, осам сфера од којих свака поседује Сирену која пева њој одговарајући тон. Певају и Мојре, кћери Ананкине, прошлост, садашњост и будућност. Захваљујући што му је душа изашла из тела и путовала по свемиру, Ер је могао да чује ову музику. Она је постала један од чиниоца загробног пејзажа.

Овај други есхатолошки мит, који у многоме подсећа на питагорејско учење о хармонији сфера, о Еру који се враћа из мртвих и беседи присутнима о својим посмртним доживљајима, заснива се на човековом избору и одговорности. По томе је овај мит другачији од осталих који се баве истом тематиком код Платона. Он се на овом месту приближава православној идеји васкрсења, наравно видећи је кроз реинкарнацију. Васкрсење није идентично са реинкарнацијом, јер човек васкрсава као исти онај који је и умро. Платон појам реинкарнације варира, јер неће судбина бирати, већ сам човек. Он је крив за свој живот, не богови. У хришћанству, човеку је дата слободна воља и могућност избора. Бог се није приказао, јер онда вера не би била ствар поверења између људи и њиховог небесног Оца, већ морање. Када би човек знао да Бог постоји, он би морао да верује. Ако не зна, онда је то његов избор. Највиша мудрост састоји се у томе да се верује, иако се не зна. Код Платона, мудро одабирање наредног живота зависи од неколико услова. Онај ко се већ једном опекао и завршио у Тартару, пажљивије ће сагледавати предности и мане понуђеног новог живота, од оних који су боравили на небу.68 Они неће пренаглити, јер су се намучили и видели друге у невољи. Али, избор зависи и од навика пређашњег живота. Тако Орфејева душа бира обличје лабуда, Агамемнонова орла, а Одисејева доконог појединца.69 Оно што је чини јединственом, никада се не мења.

И Платон и хришћанство разматрају загробни живот и пре саме смрти. Код Платона филозофија је припрема за смрт70, док у хришћанској мисли пакао и рај као елементи оностарног, могу да се пронађу још за овог живота. Не мора се умрети да би се душа нашла у једном од ова два стања – јер они то доиста јесу, стања духа. Зависно од својих избора и слободне воље, човек себи ствара пакао или рај. Хришћанство за означавање Пакла користи грчку реч (х)ад, којом преводи јеврејски израз шеол, који означава појам лишен светлости, односно оно што је невидљиво. Овај термин користи се искључиво за стање душе после смрти, односно грешних душа које се налазе у власти ђавола и злих духова.71 Према Библији, Христос је за време страдања на крсту сишао у ад. За то кратко време, које се придружио загробном стању, општем за све умрле, срушио је старозаветну силу ада која је владала над свеукупним човечанством.72 Тај тренутак је означио победу вечног живота над мраком пада. Овај Христов поступак представља и коначно опроштење човеку и доказ божије безграничне љубави која је у стању да се за своју творевину жртвује и спасе је сопствених грешака. Роман Мелод је опевао божију жртву у Химни о Христовом распећу.73Он почиње речима:

Приђите сви и опевајмо Онога који распет ради нас беше.74

Да би се после кроз глас Богомајке огласио:

Куд ћеш, чедо моје? Куда тако хиташ?

Неће ли бити опет нове свадбе у Кани,

па журиш да воду у вино претвориш?

Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?

Реци ми реч, Речи, не ћути преда мном,

ти, који си ме сачувао чисту, мој сине и Боже!75

Кључна фигура ове песме јесте Богородица.76 Она на крсту гледа двоструким очима распетог свог сина и Бога, који подноси жртву за читаво човечанство. У првом плану је њен бол – као Мајке, али и вернице. Њено унутрашње биће је подељено на љубав према детету и страхопоштовање пред Творцем. Она разуме неизбежност његове судбине, као што је разуме и сам Христос када узвикује: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја.77Знање не помаже да не пати као мајка. То није само бол оне која губи дете, већ и један само људски бол који се осећа када невиног човека муче и убијају, појачан сазнањем да се Богочовек свесно залаже за опрост наших грехова. Има у том болу и срамоте пред сопственим лицем које јесте упрљано лице Бога. Пред свешћу да сви учествујемо у том чину разапињања, ми криви који убијамо јединог невиног међу нама. Иако нам је опроштено, човечанство је након тога остало обележено Каиновим знаком. Роман Мелод је ту палету сукобљених и двоструких осећања приказао кроз само један лик. Са Богородичиног лица читамо историју човечанства, сагрешење, казну и опрост. Оно је приказано кроз бол, који превазилази границе појединца и мајке која губи дете и постаје метафора за једно дубље људско осећање. Кроз само једну емоцију, песник је успео да дочара читав спектар других, које се крију у човековом унутрашњем животу. Дијалог мајке и сина јесте једна прича која нема почетак и крај, која се увек изнова пише, у свим временима и свим местима у простору. Богородица ће остати фигура Свемајке. Она која пружа разумевање и утеху свима који јој се моле. Она је у стању да утеши друге, управо захваљујући болу који је сама осетила. Узевши свима познати и за православље најважнији мотив из Библије, Роман Мелод је створио песму универзалне осећајности и духовности. Елементи који се налазе у њеном ткању могу се пронаћи свуда и допрети до сваког појединца, а приказани су кроз само два лика.

У Богородици се јавља недоумица да ли да и сама крене за својим сином? Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?78У овом стиху садржана је проблематика њеног положаја. Она као свака мајка воли свог сина независно од тога да ли је он Бог или није. Али, као она која је родила Богочовека, зна да његова улога, додељена му од Оца, превазилази обичан људски живот и стандардну улогу сина. Јер он није само њен син, већ и Син. Богородици је јасно да њена мајчинска љубав не може и не сме да ремети планове Творца и да мора да се помири са Његовом вољом и одлукама, иако их не разуме. Али све то не спречава њену патњу. Реч, од које је све настало, сада ћути. Човек је једва разуме и када се чује, ћутање тек није кадар да протумачи. Христос то зна. Зато ће јој на њен вапај одговорити да не плаче, уколико жели да га прати. Он познаје тајну свега створеног и нествореног, видљивог и невидљивог. Човеку није дат увид у целину, он само опипава смисао у мраку. Зато је упозорава да не стрепи кад примети да ствари трепере, јер овај злочин потреса све што је саздано. Заслепљен свод мора да прогледа, земља и море да узмакну, горе да се тресу и гробови да се испразне. Извршиоци овог злочина ће бити и сами оптужени. Он не говори о освети, већ о обележености тим стравичним догађајем. Њега ће на души носити човечанство, оно је тако одабрало. А она која је осетила двоструку бол – као мајка и као верница – ако се уплаши пред откровењем које предстоји, нека замоли за помоћ свог Сина и Бога. Он ће је спасти.

Пакао, Гехена, Шеол или (Х)ад код Платона и византијских песника представљају се најчешће кроз огањ. Григорије Богослов, како је већ речено, у томе види последњу прилику да човек схвати своје грешке, када више нема куд. У Федону, у Кокит као реку кукања, бацају се обичне убице док им душе оних које су убили не опросте79. И овде постоји моменат опроштења. Док је у хришћанству он могућ и пожељан код сваког грешника, у Федону њега може добити само онај који је лакше згрешио. Платонова визија Тартара треба да поправи лоше навике душе, стечене за живота. Или, у Сократовом случају да ослободи страха од смрти, јер он као праведник одлази блаженима. Платон има своје малено Царство мртвих, јер разне варијације потоњег суда налазимо у различитим његовим дијалозима.80 Без обзира на одређене модификације, сви деле исту идеју поправљања за наредни живот. Код њега се сви људи деле на оне који се могу и оне који се не могу поправити. Казна треба да буде средство побољшања. Код оних који су неспособни за даљи морални развитак, она је само опомена другима који се још дају спасити.

Хришћански суд колико наличи, толико се и разликује од Платоновог. У оба учења открива се целокупна садржина живота као суд. Како је то сликовито описао Јован у свом Откривењу: Дела њихова иду за њима.81Душа остаје обележена животом и када из њега иступи. У хришћанству, непосредно после смрти појединац окуша свој лични предукус есхатона. Суд је христолошки обојен, јер се излази у Његову светлост. Та чињеница нам је позната већ из византијске црквене лирике. Судски процес зависи од односа према Христу у пракси живота.82 Он ће све обелоданити, ништа неће остати скривено. Једини критеријум суда је вера. У Христовој светлости, цео човек, концентрисан у души, излаже се суду божијем. Он је много више од самог супстанцијалног разбијања јединства духа и материје. Човеку се суди са свим његовим делима, целином његовог бића. Ту се проверава и оцењује већ довршена егзистенција. Стање после смрти зависи од (не)остварења човекових талената и врлина у животу на земљи. Хришћански суд је откривање дубине личности кроз очи Христа Бога.

Са свим овим у вези стоји и питање стања и места душе умрлог између прве смрти и општег васкрсења, од посебне важности за хришћанску, нарочито православну, догму. Пошто је у смрти тело непомично, умирање личи на спавање. У библијским сликама опште васкрсење наличи на буђење трубама архангелским. Ту тело добија своју улогу у концепту вечног живота. У њему се огледа интегритет личности умрлога. Душа не може бити блажена док и тело не васкрсне. Она није пасивна после смрти, како се верује, али не може више да сама да мења своје стање. Све што се у загробном животу догађа, догађа се сада без заслуга душе. На овом ступњу, након смрти, покајање је немогуће. Ту само дозрева оно што је започето на земљи и у правцу у коме је започето. Као и код Платона, заслуга је од пресудног значаја. Овде је она само делимична, јер се потпуност остварује тек у парусији.83 Од значаја у овом компликованом процесу јесте и Црква. За њу, преминули нису мртви него живи. Њен земаљски део општи са небеским. Она је небоземна стварност. У православљу је то очигледније кроз бројне обреде за умрле као што су помени, парастоси и део свете литургије под називом Проскомидија. Небо је у библијско-есхатолошкој терминологији реч која означава близину божију, као што је на исти начин ад удаљеност од Њега. Пошто је читав теолошки систем устремљен ка Доласку, већ се само то стремљење тумачи као знак Доласка. Ситуација после смрти, у оваквој концепцији, органски стреми ка парусији. На сличан начин, као што код Платона Сократ због врлог живота стреми блаженима. Оба ова есхатолошка стања деле идеју о неумитности загробног живота и улоге човекових поступака у даљем протоку неког новог времена.

Тело и материја

У антици мистерије су биле култови установљени да би се душа ослободила од греха и да би ка божанству ступила очишћена и са њиме се сјединила.84 По учењу орфичара, људи трпе зло као казну за некакав грех. Душа је божанског порекла, различита од тела85, са којим је спојена управо због свог сагрешења. Тело је тамница, гроб душе. У њој самој постоји добар и зао део, како наводи и Платон у Федру86, и овај други чини неправде. Дуализам душе и тела орфички мит објашњава на основу напада Титана на Диониса Загреја кога су у обличју бика појели.87 Сачувано је само његово срце, од кога је Див начинио новог Диониса. Титане који су прогутали удове божје, Див је смождио својим громом. Из њиховог пепела је настао људски род – са злим делом који потиче од Титана и добрим који је пореклом од Диониса Загреја. По орфичком учењу, владавином новорођеног Диониса и стварањем човека завршава се низ космичких револуција. Човек мора да открије своје порекло и судбину, ослободи се греха и очисти се телесног елемента, титанског, да би се сјединио са божанским. То сједињење може да се постигне и силом, губљењем свести при заглушној свирци, вртоглавом игрању, клањању, гледању у какав свети предмет. Ове орфичке тајне припремају човека за живот после смрти.

У хришћанству, тело није само затвор, већ и храм душе и потребно га је неговати. Оно добија вишу симболику кроз Тело Христово, тј. свети хлеб, претворен за време литургије у право Тело Христово. Он води порекло са Тајне вечере, и са вином као Крвљу Христовом, чини основе светог причешћа. Јевреји верују да је у крви настањена душа, стога овај дуализам сеже до дубљих тематских целина. У хришћанству, тело се чисти постом и обожује се88.

Јер бестелесна природа не храни се телом.89

Григорије Богослов наводи примере праведника који су одолели искушењима и сачували, поред душе и тело за Творца. Они настоје да себе, храмове божје90, за Бога очисте:

бдењем, и свеноћним појањем псалама,

и узлетима ума ка Уму великоме, и животом

пуним сенки и визија – бар колико је потребно

да се докучи шта се иза видљивих појава крије.91

На овај начин, обуздавајући палу природу која се испољава кроз потребе телесности, могуће је достићи спознају апсолута. За њу су потребне сенке и визије. Оно што доводи до откривања највеће од свих истина, заправо је ирационално и несигурно. Нема научног мишљења у вери. Наука потпомаже телу, оправдавајући га. Душа захтева унутрашње слике да би могла да се испољи. Једино што је човековим очима доступно и што је сигурно јесте тело. Опкољени њиме људи су сигурни да га имају и да је њихово. За душом је потребно трагати, наслућивати је и опет је можда никада не пронаћи. Она тражи жртвовање. Григорије наводи примере обуздавања од телесних притисака као што су окивање у гвожђе или повлачење у пустињу или прашуму које су пуне звериња:

Са тог су разлога неки тело своје у гвожђе

оковали и тиме разузданост и обест угасили;

други, опет, у стаништима мрачним и тесним,

ил скривени у заселине неприступачног стења,

обезбедили су се одштетних утицаја варљивих чула;

неки су се повукли у пустињу, или у прашуме

звериња пуне, да утекну чељустима греха,

те тамо проводе живот, далеко од људи, ништа

друго од света не знајући, осим најближе околине.92

Он на више места подсећа да је тело начињено овде и стога тежи ка земљи која му је блиска, док је душа дах божји која увек чезне за већим уделом у добрима наднебесним.93 Та мешавина је чудесна, зато човек представља други величанствени космос у малом. Григорија стално интригира унутрашња логика тог стваралачког чина. Човек се састоји из два тако разнородна елемента која се не могу сложити.Они су утаборени један против другог, зато се у човеку води непрестана борба. Слично орфичким мистеријама, душа која се на многим местима код овог песника изједначава са умом, разумним делом, налази се у телу као у затвору. Тело је извор свих страсти, зала, нагона и афеката. Оно по себи нема никакву вредност, а захтева стални надзор и спутавање. Душа, опет, без таквог неразумног дела не може да опстане. Остаје енигма зашто таква искра божанске светлости, као што је душа, трпи утицај тела и сама постаје подложна квару. Мотив борбе душе и тела, после Григорија Богослова, остаће једно од типичних обележја хришћанске поезије уопште.

Код Платона, материја има засебно место у филозофском систему. Иако је најчешће неименована, из Тимаја се може закључити да она припада царству нужности.94 О њој разматра он у поглављу Дело Нужности. Она спада у трећу врсту, тешку и мрачну. Материја је за Платона прихватитељка и неговатељица свег постојања95.

Пре свега, оно чему смо још малочас дали име вода, стегло се, како нам се чини, у камен, па онда видимо како постаје земља. А исто то, опет, када се растаче и разлаже, постаје ветар, односно ваздух; а овај, запаливши се, постаје ватра; када се, пак, она згусне и угаси, враћа се опет у пралик ваздуха, док овај поновним збијањем и згушњавањем постаје облак и магла, а од њих, када се још више стегну, текућа вода, од воде, пак, поново земља и камен; тако да они, како се чини, једни другима дарују рођење у круг.96

Исти се закључак може донети и о оној природи, која у себе прима сва тела, јер она своју основну способност никад не може изгубити, него увек све прима, не узевши нигда и нипошто ма и један облик сличан било ком од оних који у њу улазе. Она је, наиме, оно што је по природи подложно сваком обликовању, све оно, што у њу улази, покреће је и разлучује у њој ликове, те се она, захваљујући томе, појављује сваки пут другачијом. А оно што у њу улази, као и оно што из ње излази, одрази су вечних бића, утиснути по узору на њих, на начин тешко изрецив и чудесан…97

Пошто је карактерише стални ток промена, она је нешто по себи подложно сваком обликовању. Код Платона, вечна бића утиснута су у материју на чудесан и неизрецив начин. Она није супстанција, него каквоћа.98 Она је само материјал за обликовање, нешто безоблично што спојено са душом у човеку постаје препознатљиво. То је стога што материја остаје недоступна рационалном сазнању. Само она душа која је на Земљи подвргнута бескрајном низу рађања и умирања као срашћивања са материјом и одвајања од ње, може да осети тајну повезаност чулности или осећајности и материје.99 Због такве конструкције, ум је у смртним бићима заробљеник ирационалног. Он није у стању да влада, јер материја као мати свега рођеног чини своје потомке духовно слепим. Прогледавање могуће је само отимањем од ње. Одлика материје је дисхармоничност, неред. Тек је процес обликовања присиљава на ред.

Када овај систем пренесе на човека и његову телесност, Платон га повезује у многоме са орфичким и питагорејским идејама. Тело је гробница душе, зато је Сократу свеједно како ће га сахранити.100 Оно што се једино рачуна, душа, одлази у слободу, ка блаженима. Тело је сенка, која нас прати за живота. Оно што сваког човека чини њим у правом смислу јесте његова душа. Она као бесмртно биће одлази другим боговима да положи рачун. Наравно, као и код Григорија Богослова, наглашава се да је она нешто различито од тела. Платон ће у Тимају доћи до јединства ова два појма. Они морају да буду у сагласности, складу.101 Задржавајући своја права обоје ступају у равнотежу и постижу здравље. Човек мора да води рачуна и о свом телу, не само о души. Овај Платонов став наследиће хришћанска теологија видећи тело, не само као тамницу и већ и храм за човеков небески лик.

Из пада у тело, које је део материје подложне квару, душа се смрћу враћа свом извору. Тело у животу после смрти, код Платона, има споредну улогу. У хришћанству102 ће и оно васкрснути, као нетрулежно. У смрти, схваћеној у хришћанском духу, нестаје само телесни човек. И то привремено. Она је растанак душе и тела, али и уништење појавног човековог бића. Трагика раздвајања осведочена је створеношћу оба градивна елемента. По томе се човек онтолошки разликује од Бога. Душа живи вечно, јер је живот примила. Живот вечни не долази из наше сопствене природе, већ она само учествује у животу божијем. Он даје живот и вечно трајање бића. Хришћанство неумитност смрти види у чињеници греха. Он је узрок смртности човековој. Тај однос тумачи се слободном вољом, као кључном како за спасење тако и за сагрешење. Човек свесно бира грех, а са њим и смрт. Ово се може илустровати местом из Посланице Римљанима: То не чиним више ја, него грех који живи у мени.103Према православној догми, човек пада тоталитетом свог бића. Не само душом, већ и телом. Они се разликују, али нису раздељени. Представљају само одвојене функције јединственог људског бића. У узношењу ка Богу или удаљавању од Њега, живот човековог бића је конкретан. Тело је у том развоју орган душе, док је душа делујући принцип живота и тела. Тиме се објашњава непојмљиви дуализам различитих градивних делова човека код Григорија Богослова. Душа и тело само откривају и обележавају шта је човек и представљају очигледне трептаје личности. Управо личност представља кључну карику у узношењу ка Богу. У њој је могуће остварити потенцијал добијен кроз пранебески лик. Она је крајњи циљ до кога човек покушава да се развије у овом животу.

У вези са питањима тела, смрти и раније излагане проблематике загробног живота јесте бесмртност. О томе како је схвата Платон, већ је било речи. У хришћанству она представља превазилажење смрти кроз однос са Богом. Душа је животна сила у коју је положено семе бесмртности, као лик божији у човеку. Бесмртност се састоји у делатности те небеске слике у људском бићу. Човек не може сам победити смрт. То је могао само Богочовек. Зато је потребно да се човек обожи. Да испуни тоталитет свог унутрашњег лика. У хришћанској догматици васкрсење се постиже крстом својим. Ова два елемента – крст и васкрсење – јесу пре свега индивидуални и непоновљиви факти Сина божијег, али Његово дело има свечовечански и свекосмички карактер. Христос обнавља, грехом помрачену и у смрти огрезлу, икону божју у човеку.104Икона божија, по којој је још Адам као први човек створен и која је људским сагрешењем помрачена, обнавља се у Христу као савршеној Икони Бога Оца. Истина бесмртности заједно са истином постојања Бога чини суштински елемент религије. Наравно, догма је, по питању оних којима ће нови живот бити дат, строга. Бесмртност је настала Христовим искупитељским делом и важи за људе вере. Неверујућима је она недостижна. Призивање у бесмртност зависи од вере, вера од слушања, а ово последње од проповеди. Бесмртни човек је само Богочовек, али и сваки који је вером у Њему и постаје Његов сателесник и причесник. Смрт је побеђена искључиво у Христу лично. Изван Њега, и после Његовог васкрсења, влада и даље смрт. Хришћанство не заговара аутономну бесмртност, већ бесмртност у Христу. Душа је, у том односу, облик онога што човек конкретно јесте у таквој бесмртности. Стварност Светог духа је активизам, стога је и душа делатна. То је разлог због кога Григорије из Назијанса проклиње своју немоћ и старост. Труљење тела спутава деловање душе, иако је она покретнија и не стари. Човек је, зарад бесмртности, осуђен на стално усавршавање, оптерећен смртним, телесним животом који упорно улази у бесмртни. То је продукт дуализма од кога је човек састављен. Смрт, чији је носилац тело, стављена је у перспективу бесмртности. Могуће је победити је усавршавањем. Зато Григорије Богослов може да узвикне: Један Бог, од Тројице, част им се уједно указује; за њихов рачун одбацујем смртни део себе.105У овом стиху одзвања античка мудрост која поручује: Одрекни се себе. Само што се у хришћанству човек одриче себе зарад Бога, да би кроз Њега и сам постао мали бог. Копија највишег од свих еидоса.

Душа света

Обожење човека поставља питање природе и суштине Бога. Душа света код Платона означава космос као живо биће. Он поседује душу, али и тело. Слично као што се и човек састоји од датог дуализма. Наравно, макрокосмос се огледа у микрокосмосу и Платон отворено и намерно доводи то двоје у везу. Као што је у хришћанству човек огледало божијег лика који је записан у његовој унутрашњости, тако је овде он медијум кроз који се огледа универзум. Идеални поредак се остварује најпре као душа106, потом кроз тело.

Не само по Платону, већ и по Григорију Богослову Ум би требало да буде оно прво. У платонистичком систему он је оличен кроз Демијурга. Он није Бог у конвенционалном смислу, већ него ко (пре)уређује све створено. Као мајстор-уметник који саставља космос као свеобухватно, најлепше и најсавршеније живо биће, он стално има у виду умни принцип.107 Демијур је фигура једног митског праскулптора, који своју творевину, по узору на неки већ задати модел, прави из безобличног материјала108. Пошто је он добар и његова творевина је добра.109 Иако је одбацивао уметност, Платонова визија творца јесте уметничка. Он једним креативним процесом ствара свет. Али, Демијург као уметник следи оно што је умно, подражава оно што треба да се подражава. То је основна разлика између њега и уметника. Он неред претаче у ред. Таква концепција не треба да зачуђује. Демијург је, добрим делом, поистовећен са својим делом. У хришћанској мисли не постоји такво изједначавање. Бог је апсолутно добар, али је његова творевина подложна квару. То се огледа у циклусу природе и човеку као таквом. Основна разлика између Демијурга и Бога-Створитеља јесте у свемогућности. Први не поседује ту моћ. Он само преуређује хаос који већ постоји. Библијски Бог ствара exnihilo, тј. ни из чега.

Демијург се испунио, постао је видљив и опажљив бог, космос, један и јединствени поредак који у себе укључује сва бесмртна и смртна бића.110 Он је видљива страна умног. Његово име је заједнички назив за свакога ко ствара, нешто узрокује или зачиње. Он је више инжењер, његов космос сачињен је у радионици, без Ероса, рационално, на основу знања из математике и музике.111 Свет, описан у дијалогу Тимај, није рођен из трудне душе као што је то случај у Гозби. Лепота је присутна, али је то сада лепота описана математичким правилностима и уздигнута до макрокосмоса.

Откровење Јованово

У хришћанству ствари стоје мало другачије. Бог је створио себе и свет ни из чега, у одређеном временском року. За разлику од Демијурга, Он је испуњен љубављу према својој творевини. Они нису једно, али је Творац оставио могућност свом делу да се обожи. Да му се приближи. Таква релација код Платона не постоји. Штавише, незамислива је. Роман Мелод ће у једној својој песми за Бога рећи да је небо, а не небеско тело.112 Сам тај стих илуструје схватање Створитеља које се разликује од оног у Тимају. Бог је свеукупност, суштина органског и неогранског света, настањен својим чином стварања у сваком атому свега што дише или једноставно бивствује. Али, он се не може изједначити са њима. Упркос својој присутности у свему, остаје биће за себе. Он суди живима и мртвима, али је увек на страни живота. Његово постојање негира смрт као такву. За разлику од Демијурга, Он не уређује, Он заиста ствара све што постоји. Он није само Творац неба и земље, већ и Промислитељ Васељене.113 У Светом писму има много имена: Елоах и Елохим, што значи вредан обожавања, Бог неба и земље, свега видљивог и невидљивог; Јахве, које означава независно, непроменљиво, безусловно, вечито Биће и користи се за Бога израиљског народа; Ел, означава јаког, снажног Бога и користи се заједно са другим именима; ту су још и имена: Елион, Шадај, Адонај, Бог, Господ.114Поред тог мноштва, приписују Му се и највиша духовна савршенства, вечност, независност, самобитност, непроменљивост, свудаприсутност, свезнање, премудрост, благост, љубав, милост, светост, праведност, истина, стваралаштво, свемоћ, безгранична величина и неосвојива слава. Многи од ових епитета налазе се у Платоновим описима идеја, чиме им се придаје божански карактер. Наравно, оне не полажу право на такву величину. Њихови божански атрибути потичу од идеалног света, изван овог материјалног, чији су део. Они више служе за опис тог удаљеног, савршеног поретка који је вредан стремљења и човековог труда. Пребацујући своје особине на идеје, он отвара очи смртнику на који начин треба да проведе свој земаљски живот. Читав тај сплет оностраног и овостраног оличен је кроз Сократа и његову смрт.

О Богу као стваралачкој енергији пева Симеон Нови Богослов.115 У својој XXXI химни, он Господа види као неисцрпну благодат која постоји у читавом свету, видљивом и скривеном, али исто тако и изван њих:

Јер ти постојиш као преобиље,

неисцрпан понад свега, цео си у читавом свету,

видљивом и духовном, исто и ван обојих.

Нико те не може увећати, нико те не може умањити.

Цео си без покрета и такав остајеш заувек.116

Ово је одраз библијских идеја које су код Симеона добиле поетско уобличење. Оно што је ново јесте уверење да је Бог непокретан и такав остаје заувек. Само је кроз дељање у стању активизма.117 Божија енергија је непрекидна. Због тога и Син непрестано дела за спасење људског рода. Бог Отац је почетак свеколиког стварања, Син је промисао и довршење, подршка и храна.118Он ствара и рађа живот у Духу светом. Тиме се циклус завршава. Син гледа од Оца све што он ствара, и на исти начин чини и Он према својим речима. Ово је потпуније објашњење Постанка од оног у Библији. Оно што је у Светом писму само наговештено и не претерано разјашњено, јер зависи од превода и интерпретација, овде је постало очигледно. Свето Тројство као тоталитет учествује у стварању. Једначина три су Један, Један је три јесте основа свеколиког постојања.

Бог је, наравно, централна тема византијског песништва. Иако је то, пре свега, Бог Новог завета, Он поседује и многе карактеристике из Старог. То није последица неразвијености хришћанског учења, већ управо проистиче из саме догме. Бог Израиља, Старог завета описује се као суров, немилосрдан, борбен, не претерано хуман, док је онај каснији сушта супротност. Наравно, то је само привид. Нити је Јахве толико жедан крви, иако је склонији кажњавању; нити је Христос онај који неумитно опрашта. Сама божија Реч нам каже да ће Он поново доћи, али као судија. Основна разлика ове две концепције Бога јесте у народу и људима којима се обраћа. Јахве је, понекад, попут неког политеистичког, хировитог Бога, али Он поседује христолику љубав и разумевање за свој изабрани народ, који ће спасити ропства. Тај призор потврђује Христово распеће. Нема васкрсења без страдања. На исти начин, Христос је спреман све да опрости, Он је Бог милосрђа, понижених и увређених, потлачених. Он је пун разумевања, благ према људским грешкама, испуњен надом да ће се човечанство, вођено руком Бога Оца, поправити, али ће се следећи пут вратити да суди живима и мртвима. Овај проблем стоји и у основи византијске поезије. У већ поменутој песми Романа Мелода о разговору Богородице и њеног сина кога разапињу зарад сопствених грехова, Христос је, упркос својој великодушној жртви, упозорава да ће тај злочин пореметити природу:

Не стрепи, видећи где ствари трепере,

јер злочин овај потреса све саздано што је.

Заслепљен свод прогледати неће, док му не наредим,

земља и море ће узмаћи,

храм ће раздерати тунику своју, оптужујући

извршиоце тог злочина;

горе ће се трести, гробови испразнити.119

Након тога, доћи ће до изражаја Његова моћ. Он ју је сузбијао из љубави према људима, али тако неће бити довека. Када буде наредио и заслепљен свод ће прогледати.120Она нема разлога да се плаши, али многи нису те среће. Људи ће бити кажњени за злочине, не због божје немилосрдности или доказивања Његове моћи, него да би се поправили и да више не би поновили исту грешку. Ако већ није могло да се до греха не дође, онда је много важније да се он не понови. Христос, као нови Адам, ту је да исправи оно што је довело до изгнанства из раја и човечанство врати тамо, одакле је једном својом слободном дечијом вољом изабрало да буде протерано. Али није престало да јадикује за изгубљеним.

Симеон Нови Богослов има химну у којој се сам Господ обраћа лирском субјекту и разјашњава му своју природу. Он диктира песничком лицу шта треба да напише. Не треба да се плаши. Нека само слуша Његове речи и пренесе их на папир:

Напиши, рекао ми је, оно што ћу ти рећи,

напиши и не бој се:

Ја, Бог, бејах пре свих

дана, часова, времена,

такође и пре свих векова

и пре сваког стварања

видљивог и појамног.121

Божја Реч овде добија још једну димензију. Она је већ била на почетку,122 сада се само наставља. Уводни део песме је логичан, Бог објављује да је Он био пре свих и свега, дана, часова, времена, такође и пре свих векова, и пре сваког стварања123. Он се крио изван сваке мисли, с оне стране духа и разума. Овакав наставак је очекиван. Тек је са Њим почео разум, дело Ума и владавина Духа124. Тек је са Њим све дошло у постојање, како оно што се види, тако и оно што се не може видети. Он је једини мировао у непостојању као Онај који постоји. Све остало је утихнуло јер није ни бивствовало. Једини је Он нестворен, све остало је чекало на Њега да буде створено. Симеон Нови Богослов градацијски ређа слике оживљавања у божијој промисли. Од вечности, преко мисаоних процеса до појавних облика доступних људском оку или унутрашњем бићу. Пошто Бог код Новог Богослова каже да је нестворен произишао од Оца и Духа, претпоставља се да је Христос тај који се обраћа лирском субјекту. Нико до сада није видео Његову праву природу, само одређене делове, један зрачак Његове славе или кончић светлости. И то мало за њих је благодат. Нису повлашћени ни анђели или над-анђели. Ни они га не могу спознати у целини. Тек се човек не може надати да ће га целог сагледати. Симеон истиче да је Бог изван свих и невидљив за све. Он се не показује не због недостатка лепоте или ненаклоности према тим осталим светим силама, већ због тога што се нико није нашао достојан Његове божанствености:

Нема ниједног створа

који у силама може да се равна са Творцем.125

Како то сам Господ кроз лирског субјекта закључује, то није ни корисно. Не треба се тежити ка томе да се постане Бог. Постајање Богом и обожење не треба мешати. Обожење је процес у коме човек развија унутрашњи капацитет свог бића, сопствену личност, слику свог небеског Оца, коју носи у себи. Постајање Богом је тежња да се смртник уздигне на место господара универзума и узурпира исте моћи и права која му не припадају. Одређена врста хибриса. У једној другој химни,126 Симеон Нови Богослов ће истаћи да Господ чини људе боговима. Наравно, песник на уму има процес обожења, који никада није једностран, али се овде наглашава да је божија воља кључна. Христос може неумрлост дати смртницима. Он је са људима једно, јер је Богочовек, Он је човека као таквог преобразио у божијег Сина. То је централно место ове песме. Човек је преображен божијом љубављу. Без ње, његов унутрашњи лик је непотпун. Он онемогућава уцвељеност да превлада и дарује стрпљење да се настави борба са Велијаром. Кроз Бога, човек се у свом тоталитету мења.

Симеон Нови Богослов

За разлику од Симеона Новог Богослова, код Григорија из Назијанса човек ће светлост, која потиче од оног светла првобитног, беспочетног127, коју ум људски сад може само да назре, у потпуности сагледати тек после коначног прикључења Богу и обожења:

„Што је ко ближи владару,

Толико и сам светлији постаје; колико светлости, толика и слава.“128

Највећа мудрост је спознати Господа. Као што је то био случај код Симеона Новог Богослова, божја природа је недостижна. Ум само донекле сеже, величанственост божја је неисказива.129 Пред човеком се увек испречава један његов део130, као и овај видљиви свет. Када би то прескочио, приближио би се свом небеском Оцу. Онај који је више светлости приграбио и видео, мудрији је од осталих, али ни он не досеже до славе божје. Њу скрива светлост, пред којом је увек тама. Ако се, неким чудноватим исходом и трудом, прескочи мрак, оног који би да угледа божје лице дочекује заслепљујућа светлост која мути вид. Бог остаје изван оквира спознаје. Расуђивање је ту немоћно. Помаже само вера. Човек од себе мора начинити храм у који ће Бог, кога је видео умом, закорачити. Тако ће људско биће примити у себе светлост, али за тако нешто је потребно да познаје светло. То се постиже љубављу. Бог је своју према људима доказао кроз жртву, коју је једном затражио од Аврама. Човек своју тек треба да докаже.

Демијург у Тимају поставља Ум у Душу, Душу у Тело131. На тај начин конституише се свемир, као дело по природи најлепше и најбоље.132На истом месту Платон наглашава да Ум изван Душе ни у чему не може настати. Душа је семе космичког живота, која Демијурговом активношћу васпоставља хармонију.133 Душе учествују у умном, у оном што је по себи лепо и добро. Највиша идеја у Платоновом филозофском систему јесте идеја Добра. Она се не може изједначити са божанством у хришћанском смислу, иако је и Бог апсолутно добар. Оно што се може поредити јесте присуство ума у индивидуалној души код античког филозофа и у човековој личности код православних теолога. У оба случаја, он није земаљског, већ небеског порекла. То је разлог зашто може да се задржи у овој долини суза. У Тимају, он покреће процесе и склапање космоса као слагалице од коначних и већ унапред одређених елемената. Платонов космос не може из себе родити или произвести неки други космос. Демијургово дело мора бити бесмртно, јер је продукт бесмртника. У новој ери, бесмртност се постиже кроз веру којом се спајамо са Христом. Ко има веру, поседује и ум. Или барем један његов део.

Тихана Тица

Литература:

  1. Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998,
  2. Бек, Ханс Грегор, Путеви византијске књижевности,Српска књижевна задруга, Београд, 1967,
  3. Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1986,
  4. “Internet Encyclopedia of Philosophy“
  5. Коплстон, Фредерик, Историја филозофије (Грчка и Рим), Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991,
  6. Лурије, Вадим Миронович, Историја византијске филозофије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад, 2010,
  7. Манго, Сирил, „Византијска књижевност као криво огледало“, Карпос, Лозница, 2009,
  8. Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012,
  9. Острогорски, Георгије, Историја Византије, Народна књига Алфа, Београд, 1998,
  10. Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006,
  11. Платон, Дијалози, Култура, Београд, 1970,
  12. Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977,
  13. Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968,
  14. Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995,
  15. Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979,
  16. Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002,
  17. Свето писмо,
  18. Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001,
  19. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4,
  20. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4,
  21. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2,
  22. Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999.

1 Христос се у Јеванђељу зове светлост, а у симболу вере светлост од светлости.

2 Свето писмо, Друга књига Мојсијева, 3, 2.

3 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 47.

4 Исто, стр. 51.

5 Исто, стр. 52.

6 Само његово име значи светли, односно, како се често тумачи, лажна светлост. Волтер га у свом Филозофском речнику преводи као фосфор или син зоре: Филозофски речник, Волтер, превео Ђорђе Димитријевић, Едиција, Београд, 2009, стр. 24.

7 Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999, стр. 59.

8 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр.61.

9 Исто, стр.65.

10 Исто.

11 Платон ову формулацију напомиње на више места, нарочито у Федону: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

12 Праведност, храброст, умереност и мудрост.

13 Свако треба да ради онај посао за који је предодређен и свако занимање у држави носи одређену врлину која је неопходна за обављање те дужности. Потребно је да сви елементи делују складно и да се све функције обављају на правилан начин. Историја филозофије (Грчка и Рим), Фредерик Коплстон, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991, стр. 263.

14Песме Романа Слаткопојца преузете су из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 192.

15 Исто, стр. 189.

16 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 10, 38.

17 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

18 Овде није посебно назначено, али је вероватно да се говори о божанској светлости која се путем љубави прелива и на човека. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

19 Исто, стр. 197.

20 Ова замршена хришћанска проблематика коресподнира са Платоновим Федром, 251а-е.

21 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

22 Исто.

23 Слично говори и Платон у Федру: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 100, 248а-c.

24 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 57.

25 Исто, 58.

26 Преузето из: Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998, стр. 157.

27 Нарочито у: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234; Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e и Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

28 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 190.

29 Наведено према: Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 67-68.

30 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234.

31 Исто, стр. 97, 245d.

32 Исто, стр. 94, 242c.

33 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e.

34 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

35 Исто, стр. 59.

36 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 79, 34c.

37 Исто, стр. 80, 35а-c.

38 Исто, стр. 32-33.

39 У византијској мисли, нарочито, ум ће се посматрати као руководилац душе

40 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

41 Исто, стр. 59.

42 Исто, стр. 128.

43 Исто, стр. 129.

44 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

45 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 98, 246b.

46 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 130.

47 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 131.

48 Од Григорија Богослова на даље.

49 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 135.

50 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 501а-c.

51 Исто, стр. 161, 504d.

52 Исто, стр. 165, 506d-507а.

53 Разум, слободу и сазнање.

54 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 28-29.

55 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 234-241. и Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187-192, 523а-527а.

56 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 101, 249c.

57 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 523а-524а.

58 Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 321-326, 616b-621c.

59 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

60 Исто.

61 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 21.

62 Исто.

63 Јер они којима је суђено да широко небо наследе, ти су безбрачници и господари над страстима својим: Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 135.

64 Византија је Царство на земљи испуњена вером у Царство небеско – законодавно-теолошко-филозофска игра појмова.

65 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187, 523а-527а.

66 Исто, стр. 188-189, 523е-524а.

67Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

68 Исто, стр. 324, 619d.

69 Исто, стр. 325, 620b-c.

70 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 184.

71Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 9.

72 Исто.

73 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

74 Исто.

75 Исто.

76 Као MaterDolorosa, како је Гете описује.

77 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 26, 42.

78 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

79 Исто, стр. 240.

80 Нарочито у Федону, Горгији, Федру и Држави.

81 Свето писмо, Откривење, 14, 13.

82 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 68.

83 Код Платона присуство идеја у њиховим појавама, у теологији присуство, појава и поновни долазак Христа у слави на крају времена.

84 Опис разумевања дуалитета између душе и тела узет је из објашњења Милоша Н. Ђурића за Платоновог Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 318.

85 Упоредити већ наведени опис душе по Светом писму.

86 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

87 Мит је преузет из: Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 116-117.

88 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94.

89 Исто.

90 Исто, као и Свето писмо, Прва посланица Корићанима, 3, 16-17; Друга посланица Корићанима, 6, 16.

91 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94-95.

92 Исто, стр. 95.

93 Исто, стр. 28.

94Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 103-106, 49а-51c.

95 Исто, стр. 103, 49а.

96 Исто, стр. 103, 49c.

97 Исто, стр. 104-105, 50c.

98 Исто, 49d.

99 Исто, стр. 40.

100 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 242.

101 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 161, 88c-89.

102 Схватање смрти у православном хришћанству преузето је из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 61.

103 Свето Писмо, Посланица Римљанима, 7, 17.

104 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 65.

105 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 107.

106 Већ је назначено да Платон инсистира да је она старија од тела.

107 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b-c.

108 Исто, стр. 75-76, 30c-31.

109 Исто, 29е.

110 Исто, стр. 76, 31b.

111 Исто, стр. 28.

112 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 191.

113 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 33.

114 Исто.

115 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

116 Исто.

117 Које се у теолошкој литератури приписује Духу светом.

118 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

119 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

120 Исто.

121 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

122 Свето писмо, Јеванђеље по Јовану, 1, 1.

123 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

124 Светог.

125 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

126 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 26.

127 Тј. од Бога.

128 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 55.

129 Исто, стр. 105.

130 Највероватније телесни.

131 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b

132 Исто.

133 Овај део дијалога Тимај треба упоредити са четвртим доказом о бесмртности душе из Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 216-220.

Stvaraoci mogu da prežive pakao lijepog (filozofeme Želimira Vukašinovića)

Želimir Vukašinović (Sarajevo, 1970), pesnik je i profesor filozofije i estetike na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je više zbirki pesama i dela iz oblasti filozofije.
Predstavljamo nekoliko filozofema iz Grafita (2018).
0.

Gledao sam svoga boga kako pleše…
    I ćutao u sjenci njegova tijela.
     Kad mi je popustila pažnja,
            primijetih da sam,
	       na otpadu,
         uz odbačene sudbine,
            pokupio sprej…
        Stadoh pred zid plača
          i počeh da pišem:
         Opet si na početku,
               a kasno je.
U gluvo doba bi da svjedočiš,
	     a jasno je
    da ništa ne znaš o tome
            o čemu mudruješ
    i da sve čemu se vraćaš
	     isto je. 

		4.

	Svi smo rađanjem predani
  	  identitetu i istoriji.
Zato i nije izazov postati neko i nešto.
      Izazov je postajati niko i ništa.


		7.

	Igrati se sa istorijom
	 znači tražiti način
da se od istorije ne bi stradalo.
  Igrati se sa najsvetijim u sebi
         znači ne dopustiti
       da drugi strada od nas.


		9.

Za čovjeka je najteže zavoljeti čovjeka.
	U tome je izazov ljubavi.
          Svaki drugi oblik života
ljudsko biće zavoli prirodnom lakoćom.
       Voljeti znči učiti se ljubavi,
        to je mudrost življenja kojoj se,
zbog zauzetosti većine višim ciljevima,
	      posvećuju rijetki.

		12.

   Svaki se čovjek uspinje
  na mjestu svoga propadanja.
Sva druga mjesta su neutralna.

		15.

    Ko klekne pred ljubavlju
 taj neće puzati pred ljudima.
   To je aksiološka istina…
 Otkriće istinske vrijednosti,
 otkriće života koji je, kao takav,
           vrijedan življenja.
Život vrijedi živeti i kada nema smisla.


		22.

Ako ne znamo šta je istina,
  pitajmo vlastitu čežnju.

		31.

	Ko nije izvršio samoubistvo,
     sa razlogom i bez njega,
izrekao je svoj egzistencijalni stav:
	     hoću da živim.
         Izlišno je, nakon toga,
       biti neodlučan na život.



		35.

  Pišem da bih, držeći svet zauzetim,
pronašao podnošljivu lakoću postojanja.
	Umjesto da zauzmem stav
	i tako stanem na svoj put,
odlučio sam da se sklonim u putovanje:
   da budem nomad i da pišem usput.
		Pišem grafite.

		38.

Stvaraju samo oni koji nisu nesigurni
		u svoj zanos.
    Oni zato mogu da vole i da daruju.
Stvaraoci mogu da prežive pakao lijepog!

		49.

U čitanju treba vjerovati utiscima.
Navikavati se na emotivno čitanje,
	razvijati osjećajnost,
                  ne odustajati
   od trenutne očaranosti djelom.
	   Ne kalkulisati.
I valja braniti tu očaranost tumačenjem.
  Onaj koji odbaci svoju vjeru u utisak,
      podliježe opštim kriterijima
            i mišljenju autoriteta.
   Nakon takvog izbora ne ostaje ništa
što bi, ljudski, u kritici književnosti
	   mogli uvažavati.

		60.

   Kada, u vlastitom umiranju,
     čovjek sačuva prisutnost
da izrazi svoju pripremu za odlazak
	onda se pokaže da je,
	i u onome krajnjem,
	     imao stila.
Tako se, i tada, događa vrhunska umjetnost.
Vidi: Dejvid Bouvi, ,,Lazarus'',
album Blackstar,
godina 2015.

		65.

Poezija danas nema pravo da opjevava svijet.
	  Ona mora da vrišti:
	da bude distorzirani glas
	  jedne diskretne pobune.
	  Glas koji svijet ne čuje,
	     ali glas koji odbija
	da zaćuti u svjetskoj istoriji.

		72.

Tužno je kada neko pati od nebitnih pitanja.
  Dostojno je patiti od onoga što je bitno,
	  što je uistinu tragično.
Poezije nema među umišljenim bolesnicima.
Желимир Вукашиновић

TRAKTAT O NEPOSTOJANJU (TOMISLAV MARINKOVIĆ)

Tomislav Marinković je rođen 8. februara 1949. godine u Lipolistu kod Šapca. Objavio je knjige pesama Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Putovanje kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pesme, 2016), Večito sada (2018), Izabrane pesme u 111 Kolu Srpske književne zadruge (2019).
Poezija mu je prevođena na više stranih jezika.
Za poeziju je dobio više nagrada: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, Zaplanjski Orfej, Vladislav Petković Dis, i Desanka maksimović.
Živi u Lipolistu.
TRAKTAT O NEPOSTOJANJU


Znam kako izgleda ono što postoji.
O nepostojanju, pak, nije napisana 
ni fusnota
veličine poštanske marke.
Bar iz nekog nepostojećeg grada.
Možda ne zauvek, ali za sada se u
školi i na fakultetu predmet
nepostojanje
preskače kao neocenjiv.

Znam da ne postoji sunce
koje se pojavljuje na
uzdah samoće.
Paperjasta krila bola.
Ne postoji forma čežnje
ni semantika usana koje ćute.
Ne postoji nedovršen
posao smrti.
Tačan broj ljudi koji su
ikada živeli na zemlji.
Račun o izgubljenom vremenu
na koji bi
potpis stavili dani
osuđeni da ispisuju
samo fraze.
Ne postoje carstva
koja su imala tako
siguran hod,
a pala su zbog slomljene
potpetice na nizbrdici istorije. 

Ali šta ćemo reći o
postojanju, takozvane, 
ljubavi?
Da je element u kosmosu
koji se javlja u vidu
užarene kugle i nestaje?
Ne nestaje?

Kad bismo mogli čuti
šta o ljubavi misle anđeli
koji kruže oko naših glava
iako do nas ne dopire
njihov šum!
Postoje li anđeli?
Ako postoji to čudo –
fuge Johana Sebastijana,
koje slušamo ozareni
u trenucima bola,
nesumnjivo da
anđeli postoje.

Ko će se snaći u 
obilju i oskudici:
postojanju i nepostojanju –
u kutiji i njenoj
zatvorenoj praznini.

Samo Vreme.

Lica kraljeva u ramovima
s pozlatom čuvaju ga
u borama i rumenim
obrazima vlastoljublja.
Dečak na biciklu,
jureći kroz zelenu
svetlost parka,
dok maše nekome na
klupi na kraju staze.
Slaveći vreme, a poznavajući ga
bolje nego iko,
na somotske nabore okeana i mora
Mesec prislanja svoj
svetli dlan
i voda se pretvara u mastilo
kojim će biti ispisani
psalmi pamćenja,
oštrog kao čiode.

Dok nepostojanje
i postojanje,
veoma blizu
jedno drugom,
blistaju samo
kao kratkotrajna
pena iluzije.




VEČERNJA


Nekome je dosta što
sumrak kao šapat anđela
pada na krov,
i život između borova
teće, teče, teče...

Meni trebaju pruge što
presecaju noć,
mesto u kupeu, prozor,
i ravnice da zajedno klize s njim,
stanice, cigarete dim,

i neki mio glas na peronu:
Zbogom, zbogom, zbogom!




 KLIKER


Kliker me posmatra
bistrim i hladnim okom.
Neizrecivo – za njega je
vežba nedisanja
i zaobilazni način koji
izjednačava stvarno i maštu.
Jutros se dokotljao
zajedno s poštom u 
moje poštansko sanduče,
koje u šali nazivam – život.
„Piši mi o danima ćutanja“,
suvim usnama reklo je pismo.
Kliker me je gledao
s podozrenjem
očekujući odgovor.
Nauči me da čitam nenapisano,
odgovorih na prozirnom listiću vetra.
Da sa razumevanjem ćutim
i tumačim visoki stil tišine.
Kao trava, u svitanje,
da osluškujem i čujem
poslednju reč noći.





Tomislav Marinković

ВИЛА И ЊЕНА ЧУДОВИШНА ИДИЛА (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ О ПОЕЗИЈИ ЈЕЛЕНЕ ВУКАНОВИЋ)

ПОЕЗИЈА ОСЛОБАЂА

Вила и њена чудовишна идила

Јелена Вукановић пише као женско. И као мушко. И женско-мушко, и мушко-женско. И као дете пише Јелена Вукановић, и као вила. И као чудо, па се за њеном поезијом осврћемо као што се за њом сви живи осврћу у песми Преламање, једној од сијасет упечатљивих у збирци Логор:

Јесам гадна,
али нема жене,
нема мушкарца –
који ме неће погледати,
који се за мном неће окренути –
јер сви се окрећу за болом,
за страшћу, за собом нема ко се не окреће,
ја преламам.

Јелену сам упознао пре отприлике пет година, она је тад имала двадесет једну, двадесет две. И то се нисмо упознали уживо него кореспондентски. Придајем велики значај таквим познанствима. Шопенхауер је својевремено мудро запазио да људи, кад пишу, исказују готово фрапантну склоност ка истини. У разговору, било телефонском, било у четири ока, већи су изгледи да ћемо пожелети да слажемо, покушати да слажемо, успети у лажи. Кад пишемо, а „писање ослобађа“, како то Јелена каже у насловној песми Логор, у нама се разгорева силна истиножудња, узбуни нас нејасан, али моћан порив да будемо искрени, да кажемо шта јесте и како јесте.

Осим тога што ослобађа и што воли истину, писање има и спасилачку димензију, чије обрисе наслућујемо у Јелениној песми Змијски сан:

Свака реч коју напишем спасава децу од мене,
животиње,
мушкарце и
жене.

За мене је, елем, Јелена Вукановић одавно већ песникиња са великим П, иако је „Логор“ њен првенац. О овој збирци, коју је објавио Центар за културу и туризам у Младеновцу, као награду младој песникињи, добитници награде „Шумадијске метафоре“, Душан Стојковић овако пише:

Логор је књига нераздељена на циклусе, што нипошто не значи да су песме у њој сложене без икаквог реда. Напротив! Постоји унутрашња кохеренција која их повезује и сигурно песничко писмо које их води, и то тако што њене читаоце, и тематиком и стилским умећем, заводи. Збирку отвара песма по којој је она насловљена. Песникиња није победничку песму чувала да је смести на сам крај књиге, као што би многи други песници, и кудикамо старији и зрелији од ње, учинили. Није јој наум био да покаже како друге песме ка песми Логор воде, већ како оне, на одређени начин – а на читаоцима је да открију на који – из ње происходе“, забележио је, поред осталог, Душан Стојковић у поговору под насловом „Стихозбирка о крајњем симболу“.

Јелена Вукановић је песникиња чудовишне идиле. У њеним песмама звецка армагедонско оружје, севају анђеоски погледи, грче се демонске канџе. Она, пак, остаје своја и небеска, нимало размажена чак и кад се чини да извољева: „Не могу поћи са тобом. / Нема пута који је за мене ненасилан“, каже она у песми Нема пута, а у краткој песми Љубав говори оно што сви који воле знају, осећају и предосећају, али нису баш вољни ни самима себи да признају:

Љубав о каквој сањам
најближа је
Паклу
Чежње.

Смрти се не треба плашити, али ипак, од ње имамо разлога да стрепимо, у једном чисто органском, телесном смислу, јер емоције припадају телу. То и песникиња увиђа кад у песми Та смрт ефектно поентира: „Све више увиђам да није довољно умрети / да се не би осећало. / Напротив: у смрти су само осећаји, / а живот, ништа до предмет који / обогаћује смрт.“

Она која опомиње да „човек кад-тад пасти мора“, те да „крила остављају мирис лешева у ваздуху“ (Не покушавај), успеће и најневернијег Тому међу читаоцима да увуче у стање описано у песми Стид: „Говорим ти ствари срамне и / увлачим те у стање стида, / то је једини Простор где ја / разумем / човека.“

Кажу да младе песнике и, уопште, младе ствараоце не треба хвалити, е да се не би уобразили и, последично, улењили се, зарибали. Ја Јелену Вукановић могу чиста срца и слободно да хвалим зато што она никад није ни била млада песникиња, нити је то данас, у својој двадесет седмој години. Она је рођена стара, и остаће увек девојчица.

Преузето из Културног додатка Политике

РЕКОНСТРУКЦИЈА

Тиха драма се одвија у нама,
готово неприметна,
шкрипи крв наших виолина у рају.
Сетила сам се свега
што сам пропустила деловањем:
Морамо организовати азбуку поново.
Морамо открити од каквог је смисла
Удаљеност слова А од слова Ш
за наш садашњи живот.
Морамо видети да ли је А дељиво,
и ако јесте, разложити га
колико год је то могуће
и позабавити се његовим јединицама.
Морамо крунисати оно слово
за које приметимо да се најчешће јавља
у нашем витком говору,
морамо распарати А,
морамо утврдити да ли иста слова
користе ратници и видовњаци,
која слова су одговорна
за покоље,
а која за сневање,
и је ли истом комбинацијом слова
човек забада нож, па пева деци успаванке.


СТИД


Говорим ти ствари срамне и
увлачим те у стање стида,
то је једини Простор где ја
разумем
човека.
Гадости говорим
да бисмо једно постали
у
скровитости
у
свеопштем разједињењу.
Говорим ствари срамне
да бисмо се стопили
онако како се породица стапа
како се суделује у сахрани 
Првој.
Говорим ти ствари срамне јер само у срамоти
можемо поново бити Деца,
Деца чији се Органи не злоупотребљавају,

Деца Светла. 


КЕКС


Само је један ужас већи од смрти ужаса:
Рођење.
Незамисливо је сада тога се присећати
јер бих сигурно изгубио разум.

Очајна жеља да се све обједини и сачува,
да биће скине задах праха и кала,
да се очисти од зла и несносног мировања.

Ипак, ове речи заборавит не могу:
Хајде, хајде. На тебе је ред.
Проћи ће док си рекао кекс.

Из збирке Логор Јелене Вукановић (издавач: Центар за културу и туризам Младеновац, 2020)

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА (ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН)

Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.

Извод из романа :

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА II: ЂАВОЉИ ТЕФТЕР (Дерета, 2021)

Сад пева мајка чеду, ждрепцу мом пегавом, па кад си буде женила јунака, ће пева он мајки. – прво што памти, материна песма. Њен мек и танак глас, пригушен да не чују браћа, да не чује нико, да их никад не нађу у мраку у ком су безбедни, и само једно друго имају. Узме га у наручје па му склања косу са чела, у ствари га милује. Тако му је касније навлаш, кад већ није дао да се мази, поправљала обрве, додиривала лице као икону која мироточи, са страхом и обожавањем. Док је био дечак, често је спомињала женидбу са великом радошћу и просто неким нестрпљењем, све се крстећи и попљуцкујући, да га од силне жеље не урекне, да му не поквари оно што је у сну видела, девојку лепшу него вила Равијојла, са враним очима и са њим, за асталом и пред олтаром. Као да је цео свет настао само да би се он једног дана оженио. Све би му описивала по ко зна колико пута, увек са истим жаром, сто и сваког старешину понаособ, младино рухо и његово, попа, музику, а посебно невесту. Говорила је да се људи око свадбе добро натегну и помуче да свакоме удовоље, да се сваки обичај испоштује а на крају се само запамти и само се о томе распитује, је ли невеста била лепа. После, од како се замомчио, почела је кад о томе набраја и да поплакује.

– Ће одеш, сине, за службом, мајку ће оставиш. 

Он се смејао, терао на шалу, има до тада да га се нагледа па ће да пева кад буде одлазио, а мати би му узела лице у руке, као што се узме крупни цвет руже пре него што се пољуби и увек би рекла исто:

– Цвеће моје, никад се ја тебе не могу нагледати. 

Кад је схватио да помисао на његов одлазак стварно жалости мајчино срце, обећа да неће никуда да иде, а да је не поведе са собом. Па зар би то уопште могло да буде? Једна су крв, једно срце. 

– Мајке, кад свршим школе, па кад се оженим, ти ће идеш са мном. Свуда са мном. Све буде и прође али мајку си човек једну има. – не казује да  неће уписати Учитељску у Алексинцу, како се надала, да буде близу. Одавно се већ распитује и одлучио да иде на Препарандију чак у Сомбор. Тако је и управитељ гимазије саветовао. Штета је да не оде даље од завичаја, макар у Београд ако му је Сомбор далеко. Да види бар Србију ако је свет превелик да се сагледа. 

Мучно је мајци већ било и што је решио да иде на школе. Тако  је силно желела у она друга времена, у другом животу, да барем једно дете оде даље од Зајечара и од тог Обреновог свињца а сад би најрадија била да ни из авлије не изађе. Али није му бранила. Зар би могла? Уписао је гимназију са најбољим оценама, цела га је варош знала по памети. И по лепоти, враг је однео. Како му је дечачки лик попримао мушке обрисе тако је мајчино срце почело страдати од нове бриге. 

– Ће кажеш мајки кад се загледаш?

Он се смеје. Зар се то мајци говори?

– ‘Оћу, мајке, да ми држиш свећу.

 Пољуби јој руку па се наслони како је седео до тада, на њено раме. А Иконија зна, остарила је са народом. Ем леп, ем богат а наиван као девојка. Готова несрећа. Па се дала опет у врачаре и молитве, само да га од којечије зле намере и урока заштити. Од зле жене, од поганих курвештија варошких. Син јој брани да му стави неко длакаво чудо око врата, ваљда стоту по реду амајлију, кад би их све носио таман би могао за војводу о Белој недељи да се пријави. Гласно се кикоће, сва кућа одјекује:

– Немој мајке, сви ће ми се смеју. 

Кад беше малено дете, спусти јој тамнокосу главицу у крило, отворен прозор па се чује летња песма зрикаваца, мукање крава, миришу помешани балега и траве, мирише земља, Србија мирише. После се и то промени, остарила мати а син порастао, па с’ вечери кад мало поседе, она прилегне. Дамјан се приближи да би му се наслонила на крило, па је успава тако. Пева о Хајдук Вељку,  мајка моли да јој пева њену песму. Давно је чула, као девојка, на неком поселу, свашта је од тад позаборављала, а њу није:

– „Појдо на горе, појдо на доле

како тебе нигде не најдо.

Ох, дај да умрем, да не гледам

твоје бело лице други да го љуби. 

Ох, дај да умрем да не гледам

твоје црне очи други да ги пије.ˮ

Она заспи а он гледа кроз прозор, преко баште и имања, њива и забрана, у небо. 

– А за које су они на мене, мајке, тол’ко намрзли? – пита по сто пута а опет не разуме, толика је та земља, толико је небо, за сваког човека који се родио има и овде и онде по једно место. 

– Тако им онај рек’о. Певај, синко, не зановетај. 

И никад му није дала ни да пита ни да мисли о мржњи коју носи као белег од како се родио, којом га други обележише ни кривог ни дужног, тек заметнутог. Колико је умела и могла, волела га је, да  избрише и потре, разреши и скине као што се свака зла работа скида са човека, то зло које га је дочекало на свету. А волела га је много, и више него што сме неко да се воли. Цео свет се скупио у једну малу, малецку леденицу на доксату, коју сунце чим огреје истопи као да је никад не беше. Дамјан је узвраћао нежном оданошћу какву не може дати душа ако сама није племенита, као што не може трњина да роди грожђе ма како се човек око ње трудио. Али зар је могла, већ стасалом момку, материна љубав да буде довољна? Њене су мисли увек долазиле попут слутње и показивале се као предсказања тек кад се деси, кад буде касно. Мало пре него што је свршио гимназију, би како се молила да не буде, загледао се. 

Да је лучом тражио, да је ишао од врата до врата да се распитује за најгору, гору не би нашао. Иконија је њу добро знала, и знао је цео Зајечар.  Удовица оног убогог ћелавог трговца што је држао рабатну радњицу код Мале пијаце. Ситна, једва писмена, ни по чему посебна осим по образу, није дала само ономе ко није питао па је муж лемао како је где дохвати. Мати би обе руке у ватру ставила да је кучка Дамјану набајала, само не зна шта, кад је све заштитне чини развезала и опет му узела памет, враг је узео. Јаловица. 

Није му бајала. Дошао час да се први пут заљуби. Њему би се и нека друга, да се тог дана тако насмешила, свидела. Мршава, не баш лепа, још рушна па дошла бледа, косу јој најпре под марамом није ни видео. Старија од њега добрих десет година ако не и више. Брзо јој је после лик заборавио. А прво је опазио осмех кад му је продала шећер без кога мајка није могла кафу ни да помирише. Чудан смешак. Нехотично признање жене да би испод свега што је постала још увек могао да буде сакривен стид, оно што прво као врлину истуре девојке а жене после држе за знак рањивости и крију, као што се скрива стоногица испод натрулог пања па  брзо побегне остављајући мокар траг у земљи. А њему се ваљда то допало. Та срамежљивост која није потицала из оне научене, васпитане смушености, неукости, наивности као што је бивало код чедних девојака које су га гањале како ступи ногом из авлије. Она се постидела зато што јој се он, баш он свидео, јер та и таква се не стиди пред сваким мушкарцем. Зато што га је истог трена кад је ушао у радњу пожелела. Не да са њим шета, да се уда за њега, да јој чита песме, хтела га је у постељи тог часа, или ту на тезги, испод ње, свеједно. Он купи шта треба и оде, после пар часака изашла је за њим. Даница се звала. До тада је увек послуживао њен муж. Кад је остала удовица, морала је да преузме радњу. Тешко јој је било, не баш способна, у новац се једва разумела, сама и од свих поткусуривана, а опет увек весела као да никакве бриге нема на свету. Тешка, чемерна сиротиња, стално под интабулацијама, на јавним лицитацијама, стално у дуговима са том радњом, а деце ни од корова. 

– Је л’ то мајке кува слатко од трњина? – питала га и засмејала се кад се појавио сутрадан поново. Ушао у малу, мрачну радњу  и стао код врата. Није ништа рекао, само је стајао и гледао је, и како јој је осмех бледео образи су постајали црвенији, збунила се, испросипала оно жито које је одмеравала. 

– Не кува ништа. – тако јој као ђаво набајао. И шта  је све рекла та његова мајка, кад је донела свој новац, толико новца да нема живе душе која би место њега изабрала љубав, ништа није било истина. Он је по њу дошао, он је њу узео као што се узме ствар са тезге, као шећер кад му одмери и он однесе, ништа се није питала, није му бајала, није га завела. Он је. Зар би се усудила да гледа Обреновог?  Од тог дана не прође сат а да не извири на излог, па на сокак, иде ли однекуд. А знао је да не дође и по недељу дана, да уопште не прође том улицом, па би се појавио, осмехнут и просто срећан кад одају и њени образи и збуњени осмех да ноћу, кад већ заспе и они са нечистом савешћу, њих двоје горе у истом огњу од кога су једнако и бледи и жељни. То се само од себе угасити не може. Јер и он је горео, још како.  Досадни му постадоше и онај прозор, и песма и мајчино крило. И где то има, момак скоро за женидбу, да се мази са мајком као да је беба. Одби се од ње, и Иконија је одмах знала, само није могла да рашчивија, која ли је. Надала се, нашао неку да се учи. Бог му је памет дао, зна ваљда шта је за кревет а шта за кућу. А опет, оне мисли као слутње обилазе је и јутром и с’ вечери,  младо мушко, то је глупље од ноћи. 

Кад је почео да одлази Даници ишао је увек преко дана, после школе. Она би закључала радњу и повела га иза, у кућу. То је била једна сиротињска изба, мрачна и хладна, тужна. Огњиште, сто, орман и стара славска икона, свети Јован. Покрај ње о ексеру обешени пешкир и веза сувог кантариона. У другу собу никад није ни ушао, кревет беше у овој. Свукла се тек кад је трећи пут дошао, коса јој танка и светла, на бедру је имала белег, као зрно пшенице. Кажу да кад се трудна жена дохвати негде по телу а да је пре тога украла, дете се роди са знаком те украдене ствари. Како се загушено смејала док јој љуби пупак и пазух, чинило му се да је срећна. А као да је та њена срећа мењала његову душу. До тада је само матер волео. Тако је мало знао а тако много му је било потребно. Како је одмицало време и додири бивали топлији, пољупци мекши, а шапат између њих све чешћи, почели би и док су раздвојени да га хватају тако силни налети чежње да је одлазио од куће и враћао се по вољи,  и више није гледао да ли је дан или ноћ. Од кога да се крије и ради чега? Решио је да каже мајци. На јесен иде у школу, али кад се врати, Даницу ће да жени. 

Иконија је, наравно, сазнала пре него што је син обавестио да ће да жени варошку профукњачу. Нити је црноока нити је лепа. Деце нема. Дамјан да жени курветину коју је пола Зајечара преврнуло? Таман да се свет окрене наопако, па ни тада. И да му десеторо роди, боље јој је да се моли црном богу. 

– Са коју ће се жениш? – тако га је јако ошамарила, добро му је остала глава на раменима. – Само ти иди, учи си, синко. Али глеј које ти каза’. Ће те раставим са њум таман ме сувог злата и душе моје коштало. 

Он се опет осмехне а црвени траг длана још му стоји на лицу. Пољуби је у чело и оде.

Ко може да растави двоје, кад се воле. Ма ни Бог ни ђаво, а камоли човек. Кад му Даница спусти главу на недра, не би је дао па таман да му сами Рај Божији отворе. А она се привије ту и ћути, чује је само како тихо дише, милује му груди док не заспи. И колико је увек на улици и у радњици била весела, њему беше видљива, као кад се испод залеђене површине реке назиру рибе и траве, њена туга. Много је о себи и својима причала, о покојној мајци, о млађем брату, о старој кући и дивљој јабуци које се као девојчица плашила, о мужу који је тукао, тукао, тукао. И онда је Дамјан грли јаче, само да би ућутала, да не говори и да се не сећа. То је пре било, а сад је друго. Од свега што је видео, чуо, проживео, научио, најмање је знао о љубави а опет, тако силна љубав га је очувала на овом свету, па можда у ствари једино њу разуме и уме. 

И тако су се, како варошки свет назива  љубавне односе такве врсте, вукли сигурно пола године, кад га дочека једног дана уплакана. Није никад заборавио како су се разиграно у барици испред степеника купали врапци а она је брисала рукавом натекле очи и врат, сав мокар од суза:

– Које сад да радим? – јецала је и тукла га у груди стиснутим шакама и челом, Дамјан је загрлио и тешио дуго, и не знајући шта јој је те плаче. Једва му изусти, кад се уморила од ридања, да је занела. Одступио је за корак, подигао јој главу, па гледа црвене очи дуго, испитује, тражи а дамари га оглувеше. Стаде да се смеје, тако дуго и гласно, као да је шенуо па је загрли. Није знао шта ће са собом, љубио јој  руке, лице, груди, онда паде на колена да јој љуби стомак, бедра, ноге, и да тако загрљен са њом остане довека. Наиван, просто глуп, већу срећу није могао ни да замисли нити од Бога да моли. Па није било до ње, рачунао је, кад мати сазна, проћи ће је срџба. Мислио је, она само брине како ће живети са Даницом ако не буду имали деце. А желео је и сам, барем четворо. Кад дође дете у кућу, нема више ни мрака ни туге, све испуни, и душу и собе и авлију, смех. Тако му је баш мајка описивала ледене и мрачне фебруарске дане, кад се родио. Па може ли и она већу радост да дочека него да љуља унуче у истој оној колевци где је њега сачувала.

– Иди ан’сана, препаде ме. – каже Даници и опет јој пољуби дланове. Зашто плаче? Са мужем деце није имала, сад је Бог погледао, и још ће их бити, само да он оде на школу и стекне своју службу. А до тада, велико је имање Обреново и превелико, биће да се нахране једна ситна жена и дете. А то ће дете бити Узунски. Грли је а није му право. Како неко може да плаче, једну једину бригу да има на памети у трену кад је сазнао да Бог хоће нови живот да настане? Помагао јој је и до тада, шта има а да није много, да му мати не ускрати, давао је. Већ би на добош отишла радња да њега није било. 

– Чему се смејеш? За леба немам! – викала је престрављена, једва може и себе да храни. Дамјан одмахне руком и опет се смеје. Њему је лако, он је Обренов. Сит гладном не верује, увек је било, увек ће бити. Шта зна он како је то кад зависиш од другога, хоће ли донети, кад ће дати, колико, шта ће да тражи заузврат, и до када ће бити ту да помогне, хоће ли само у једном трену да оде некуд, куда га воде памет или очи, па ти гледај где ћеш и шта ћеш опет сама са собом и без ичега свог, иди пијаном оцу да он туче као што је покојник тукао или пусти да те развлаче варошки џукци од којих никад бели динар нећеш видети. Џабе је тешио и шапутао да не брине, да зна колико је имање његовог оца, да никад више сиротињу неће осетити, и да ће са њим да буде срећна и безбрижна, као птица. Као мали врабац кад се прска у барици. И да је воли. 

– Кад пођеш из вароши па кренеш горе према забранима, све оне ливаде, њиве, пашњаци, штале, шуме, ма до Неготина које видиш, и у Неготину имање, пола од тога је моје. За које ти бринеш? 

Она га гледа, стисла вилице у неком зорту, па забаци главу:

– Ће ме водиш сад одма’ тамо?

Дамјан се смеши и љуби јој извијени врат, на силу је грли:

– ‘Оћу те водим, али не одма’. – па јој опет приповеда како ће све да буде добро, и много пре него што се дете роди, да ће бити госпођа у тој кући. Само мора прво да прича са мајком, мора да јој каже да у утроби те жене, коју очима не може да види, коју куне од јутра до сутра, расте његово чедо, крв и име, његова љубав, његово цвеће. 

Рече јој. Мајка га гледа, не говори ништа али клима главом. Лице јој посивело а очи се повукле у дупље, као да је умрла па устала, никаквог израза, ни људског обличја, хладно и празно ћутање, као што је бешћутан леш. Да је тада знао шта јој је рекао ђаво, гркљан би јој ишчупао. 

– Добро ће буде, мајке. – пољуби је у образ. Хоће да наслони чело на њено, да је загрли, она само немо, као каква сабласт, окрете од њега лице. Да је тад спутала ужас и горчину, разочарање који јој преплавише душу, да га је загрлила па да га никад не пусти. Него не да куси. Тако смрси човеку памет да све ради супротно од онога што би хтео.  

– Зла жена. – уснила је ту ноћ аспиду. Као покрај неке реке седи, није Тимок, хладно и облачно, пада киша, а она брчка ноге у бистрој леденој води, кад нешто шушну у грму што се надноси над реку. Окрене се. Змијурина, палаца на њу. Иконија зграби један камен из плићака па право гују у главу. Уби је на месту. И знала је пре него што се пробудила да курветина неће да роди. 

Дамјан је гимназију свршио са одличним оценама и похвалама. Решио да иде на школу чак у Сомбор. Кад је то мајци рекао, само је у намери утврдио. Стегло јој се срце али нека га, нека иде. Чекаће га мајка. То је волео од како је сазнао за књигу. Негде у том белом свету стасава му суђеница. Ове има да се реши пре тога, па макар јој то последње учињено било. Ако је поведе, са њом ће и остати. Почела већ у те дане  и варош да прича, да се спанђао са том и том удовицом, јаловом. Није никоме право. Она онаква, никаква, ко је хтео већ је преврнуо још док је покојник био жив, нашла младог момка, и то каквог и чијег, да је жени. Срамота, њена. Њему гледају кроз прсте, шта ће. Младо. Без оца је одрастао, шта је могао да научи. Мати га је под скутовима чувала, и чим их је пустио, оде као свако мушко за првом следећом сукњом. Није ни то добро, кад се гаји дете под стакленим звоном, а посебно син. Женске су опасне за мушко дете као шарка.

Да није тог дана у недоба навратио не би је ни затекао. Отишла би само без речи, као свака протува, курва, као сваки убица кад бежи. А он је осетио док је ходао кроз град, дубоко у уху су му шумели ветар, пљусак, река, лето. Опомињали га да иде, да чује и види. Има већ сигурно недељу дана како се стално изговара на посао и муштерије да га не виђа, а нигде нема купаца ни на пушкомет. Мучи га стрепња због тога, мучи због оног мајчиног ћутања, због познатих звукова који му сви говоре да ће нешто црно, црно да се догоди.

 Пред радњом кола и на њима оно мало ствари што је имала.

– Које чекаш ту? – пита рабаџију, овај показа главом према кући. Даница иде отуд па кад га спази пребледе. Он стоји и гледа је, она прође, седе на кола. Све је одмах знао. Оно што није разумео у том трену није га ни интересовало. Сазнао је после сасвим случајно од земљака, кад је већ био у Сомбору, да је мати добро парче земље у то време продала, Јеврем јој дао од свога. 

Гледа Даницу згурену покрај крупног бркатог и знојавог рабаџије. Оденула ону ружнију и старију црну кошуљу, само је две имала. Дошла некако јадна али не тако да се човек сажали него само да пљуне и оде. Сасвим неприлично и у недоба, дође му мисао да су њих двоје, та ситна безлична женица и мушкарац до ње, заправо једно за друго и да би била штета да је узео он а не неко ко јој приличи, и коме би она таква могла да буде суђена. Изгледали су баш као муж и жена. И кад је пресрео у сопственом уму ту мисао, није осетио ни жалост ни љубомору ни бес, само чуђење, како могу очи човекове да гледају а да не виде, јер ето он њу тек сад види каква јесте. Није отупео, бол је итекако осећао али извор му не беше минула љубав него почињено зло. За то је једино морао да упита а знао је одговор. Хтео је да му каже, да чује себе док му то говори. Дланови се укочили и тешко је  задржавао у грлу муку која је расла из стомака и ко зна где и како хтела да изађе. Сабио је у недра. Изјела га после. Тргне на њу главом и гледа је равно у очи, да побегне на крај света, у саму гробну раку, од тога се лица више није сакрила. Од два бездушна ока свог нерођеног детета.

– Нема. – каже и слете јој суза, па још једна. Оде му поглед мимо ње, слуша како гракћу вране на платану. 

– Морадо’. Ти си Обренов. Не знаш ти шта је сиротиња. 

Можда је и могла да остане са њим. Да се нада у обећања, да чека да је ожени, да сврши школу, да узме очевину и да не подлегне ономе што ће му за све то време говорити мајка, другови и посебно друге жене, девојке много лепше и паметније од ње. Тамо се уче и учитељке. Леп је он одвише, паметан и богат, млад, са дететом или без њега, није јој намењен. Ни први ни последњи, преболеће га.

– Друга му је суђена. Ели ги остави ели ће се молиш црном богу. 

Тако јој рече Иконија. И тако би сигурно било. А тај новац је ту, у крилу га држи, није сутра и није можда. То је за њу живот који може сад одмах да има, и који је њен. Да никога не чека, ни од кога не зависи. Не припада њој Обренов син, па макар га волела као самог Бога. А волела га је. Много. Сад зна да може да роди. Наћи ће срећу уз другога. Можда ће то да буде мала и неугледна, кукавичка срећа али барем ће да буде сигурна. Где је новац, само је ту сигурно. Што је данас, не сутра. Што је суђено. 

– Друго ће имаш. – каже му да га утеши а не разуме што се тако одузео, толике њене другарице по сто пута су се чистиле, мужеви и момци не хају. Ништа свирепије од те утехе није чуо а рођени брат га је у постељи давио и у ватру бацао.

– ‘Оћемо ли? – пита рабаџија. 

Климнула је главом и зајецала неумесно гласно, као човек који зна да се почињена грешка не може никада и ничим поправити и још горе, да би је опет починио кад би му Бог и вратио време, па више дави врисак него што плаче, у том бесу и болу као да тражи оправдање, пред собом, не пред другима. Тако је могло да буде и никако другачије. Рабаџија потера коња. Једном се осврнула, није за њом гледао. Колико је дуго стајао на том месту, не зна. Слушао вране и шуштање лишћа, гласове са улица, котарање точкова. Ни о чему није мислио. Бол и бес  скопчали су душу заједно  и разбили је као ништа. У њему само то и остаде. Ништа. Али је прогледао тако да више никад не обневиди. 

Наиђе коњска запрега, а коњ неће да обиће као да је набасао на змију, ко зна до кад би стајали ту, ако би се икад и померили, да  није викнуо мушкарац са кола. Преко кућног прага Дамјан више није крочио. Све остаде иза, и онај прозор, зимска ружа и јоргован, пиле што поје у багрему, и ливаде, пропланци, коњи. Кад је прошао кроз двориште до штале, да оседла свога, мати га спази са трема па му потрча у сусрет. Мислила је да ће бити бесан, како не би био, али бес прође. Мржња никад. Но може ли у том нежном, милом срцу дечака мржња да се зачаури, па шта год му учинили? Није је никад ни разумео ни спознао мада се родио омрзнут. Није мати дала злу на њега. Гневиће се па ће престати. Можда и није било његово, кучка је са сваким ишла. Паметан је, разумеће. Никога нема осим ње, куд ће и како сасвим сам, без ичега у свет, једва да је из те авлије ногом искорачио. И своје да остави што му је, као и голи живот, у муци створила и сачувала. Не може. Не сме, он је њено дете, мило, беспомоћно. Још је дечак.  

Преварила се. Мржња успева свуда ако се баци добро семе. Али он чак ни то није осећао. Није чуо шта је говорила, мртви не говоре. Иде уз њега, и како стигне дотакне му длан не би ли га стегла и зауставила али не стиже, бржи је од ње. Старица потрчкује, пружа руке да му дохвати раме. Он седла коња, нити слуша нити се осврће. 

– Немој, сине, цвеће моје. – нариче као да је умро. Узе га за руку, она хладнија од камена  – Друго ће имаш, сине. – грчевито му милује ознојен врат, чело, не зна ни сама куда пружа руке, вуче га и трмси, грли, али слабија је од њега, Дамјан ради своје, као да га уопште не додирује. На лицу никаквог израза нема, страшна  је  приказа заменила њено дете, очи су јој празне. Прича му, моли, убеђује, све што је мислила да ће моћи кад се буде љут вратио на миру да му каже, навре као бујица одједном, само да је чује, да разуме, да опрости. Да остане.

Он ниједну не изговори. Узјаха. Како је истерао дората из штале удари га по слабинама и нешто му шапну, животиња стаде да рже као бесна. Она трчи за њим, закука из гласа. Отићи ће јој, занавек:

– Немој, сине, немој, ружо! 

Дамјан потера коња. На несрећу, матер стиже да  се ухвати за узенгију. Тако се грчевито држала за њу, ко зна колико дуго је вукао за собом у жестоком касу, по трави, по макадаму, по калдрми, терао је коња бесомучно, обојицу је пена спопала а онда се њено запомагање изгуби, остаде негде иза, то дозивање које ће чути док је жив па и кад умре, заборавити не може:

– Сине мајкин! Јао, сине!

Где је остала, жива или мртва, није знао. Гонио је животињу док је могла да трчи и себе још даље, све док има пута. 

Иконију су нашли сву крваву и разбијену. Више није могла на ноге, где је пала ту и остаде. Нарицала је за сином и до саме смрти слабо је шта друго говорила:

– Зимска ружо,  цвеће моје…

Па се чинило људима, сишла је с’ ума. А Јеврем јој  позна у оку жариште те болести, то је бол тако велика да човека одели заувек од овога света.

2.

„Поштовани господине Узунски, 

има неколико месеци како сам намеран да се са Вама сретнем. Прошла је већ година како у Краљеву не седим али нисам своју варош напустио нити сам заборавио у како тешком стању је остала након што сам, у ништа бољем, морао да се склоним. Зашто се нисам вратио, уверен сам да знате. Моје намештење сад је већ потпуно сигурна ствар. Чека се само да господин Војислав буде пензионисан, како се не би смењивањем узроковали немири, пошто му је и тако остало још свега пар месеци у служби. Сматрао сам природним да узмем од могућих функција највишу, где је и одговорност већа а више се може постићи. Место председника општине рачунао сам, остаће свакако мојој странци, те некоме од људи којима верујем. Па како ме је један од њих још пре тога с’ леђа упуцао, а за другога се испоставило да је и неспособан и покварен, сви остали су већ једном ногом у политичкој пензији, морао сам да се заинтересујем за младог учитеља о коме су ми писали још у пролеће Димитрије Антић, Михаило Чебинац, Саватије Божић, дакле све људи од образа, који ме нису никад преварили и који умеју да одлуче човека од нечовека. Једну лошу реч не рекоше ми о Вама, осим што је Чебинац у пар наврата писао да сте на своју руку, али то је он и о мени свагда говорио. Нисам се само њиховим мишљењем задовољио. Посетио сам недавно болесног господина Ристића, па сам чак и ту прилику искористио да се о Вама поближе распитам, замоливши да ме упути на правог саговорника. Послао ме је Миленку Веснићу, јер сте Ви, како рече, његов кадар. У оно што господин Ристић каже, ја верујем као у Свето Писмо. Господин Веснић ме је лепо примио, рече да је чуо за мене јер није никада престао да се интересује за збивања у завичају. Говори још увек као рођени Краљевчанин, нешто тише и отменије, али нагласак је исти. О Вама се махом похвално изразио, али ми је једно опажање нарочито зазвонило. Његово сте, каже, дете. Политичко недоношче. Тврдоглаво и осионо. Али праведнијег човека нема у Србији. Ништа ми више и није морао рећи. Тог сам часа решио да се са Вама сретнем и да Вас за заједничку ствар придобијем. У мене је срце поштено и храбро али сам много од наивности страдао, па онда са мном и цела варош. За свакога рачунам да је добар. Ништа ми од тачног кантара није потребније. Али на сусрет се чекати не може. Страхоте које се ових дана и по новинама повлаче о догађајима у Краљеву, блато у које је тамо моја странка, деловањем сопствених чланова бачена, чињеница да општина нема председника, а да је претходни изгласан без избора, не даје ми времена да Вас лично упознам пре него што Вас замолим, као мушкарац и као човек, да занемарите реч дату у јавности и да, као кандидат своје странке, учествујете на изборима. Као ни ја, нисте политичар. Разумем Ваше разлоге, дубоко их препознајем и уважавам. Такође, као ни ја, нисте Краљевчанин. Ипак, у тој сте вароши пронашли дом, а Ваша и моја супруга провеле су девојаштво заједно. Можда би могло бити, да сте баш онакви каквим Вас моји пријатељи описују, па да бисмо заједно у Краљеву учинили више него што може ма који од нас двојице сам, на неком другом месту. Ако бисмо умели, као либерал и радикал, заједно да деламо у интересу народа, државе, сиротиње, била би наша варош најсветлији пример братске слоге, и не би њезин напредак имао краја. Колико сам разумео Михаила, Ви сте намерни да се посветите добротворним Фондовима и школи. Али знате, у то сам сигуран, да се благостање не заснива на милостињи него на производњи и поштеној расподели, на забрани сваке крађе и злоупотребе. То можете да осигурате само са позиције власти. Можда Вам је ово што ћу рећи мрско, али то благостање зависи сада од Вас. Буде ли на место председника изабран ма ко други, мојим повратком наставиће се борбе, гложење и раздори, те отимање око касе,  отимање из дечијих уста, отимање отетога и тако у недоглед. Ви сте изузетно млад човек. Памети, поштења и храбрости Вам не мањка. Донећете ону одлуку која иде на руку народу и нашој вароши. Ја Вам дајем часну реч да ми ништа није драже него да Краљево предам на старање честитом човеку. О странкама више и не мислим. Па кад се ускоро будем вратио, да се погледамо у очи, стиснемо један другом руку и онда, да заједно деламо. Јавно, разумете, не могу позивати да се гласа за Вас, али моју подршку недвосмислено имате. Нама добро а никоме зло. Мр. Максим Несторовић.ˮ

Човеку је у две ствари најтеже да поверује. У велику несрећу и велику срећу. Кад му се саопште нарочито црна или добра вест нађе се у стању делузије, уверен да то што је чуо, није чуо. Тако и Дамјан чита писмо два пута, а како је сумњичав и по природи и по навици, читаће и трипут. Можда је та његова хронична неповерљивост такође делузија. Али му је много пута главу спасила.  Мр. Типичан медицинарски рукопис. Преписменили се. Па не могу да пишу као сав нормалан свет. Тумач му треба да дешифрује. 

– Мусава! Облачи се. – вуче је за рукав, као у некој журби.

Тесто јој већ нарасло, биће хлеб кисео ако не стави да се пече. Не ваља више да стоји на топлом.

– Па изнеси га напоље. 

Стевка се смеје. У све се петља а не зна. Не може то тако, час на хладно час на топло, као да му је за о главу баш одмах да изађу. Дамјан узе наћву и изнесе је пред врата, покри крпом па синијом. И још каже да не брине ништа, биће бољи хлеб него сви које је до сада умесила. Ако и не буде, има код Македонца. К’о да мора сваког дана хлеб да се једе. Много јој је лепо са њим да живи. Ништа се не мора, нити је буди сабајле, нити захтева трпезу као отац, постеља, каже, воли кад је неразмештена, да остане онако како су устали, па да је тек пре легања мало уздигну. Једу кад су гладни, где се коме једе, оно што има, и ништа од свега чему је матер учила и чиме јој је претила, не примењује. О својој се одећи сам брине, а и њој хоће да опере кошуљу или гаће. И косу. Једино не простире веш да га не виде у градини јер би се смејали.  Воли да шета али је не тера ни на то, ако види да јој се не иде. А то баш ретко бива, где јој је лепше него са њим? 

Преподневно сунце отопило лед по калдрми, испод кровова почели да цвркућу врапци. Нема много света на улицама, недеља је, ко их сретне, поздрави, па се за њима окрене. Лепи су тако млади и срећни, свако то воли да види, као кад набаса шетајући голом гором на редак цвет. Срећа се не може, исто као и несрећа, нити сакрити нити одглумити. Држи је под руку и блеси по крововима, светлим небесима, па низ сокак. Али како је држи. Како се нагне благо да јој нешто шапне, па је погледа, насмеши се. Стевка му приклони главу и узврати осмех, порумени. Још је то не пушта. Чудо, трепет, трема што је њен. 

– Причај ми, мутава, о Несторовићу. 

Стевка слегне раменима. А шта она зна? Сећа се да га је први пут видела са девојкама на Биљни петак, до Ђурђевдана су само о његовој лепоти клапарале. Нису њих интересовале исте ствари као те Дамјанове досадне и озбиљне старце. 

– Немој да ми ћутиш, кад те питам. Еј, Стевка. – Дамјан стаде па јој погледа у очи неким дубљим, оштријим видом, могла би се на њега као на бритву посећи – То што мислиш, мени вреди да знам. 

Сад се само још више збунила. Не зна куд ће ни са очима ни са рукама. Зар је збиља никада нико није питао шта мисли? 

– Знам да је носио подеран капут. И ципеле бушне. А обе су му жене биле богате. И ону ноћ кад су га погодили, био је у њему. Причала ми је Деспина после, колико је могла а изговори…Живот јој је прекинуо. Све ради вароши. 

Дамјан клима лепом главом, нешто као конта. 

– А кад бих се ја, ради вароши, са њим удружио, би ли теби сметало? 

– Што би ми сметало? 

– Па кажеш, за његову жену, да јој није било право што се примио политике. – ухвати је чвршће да му се приближи, па поведе уз улицу, према цркви – Ја сам мислио…Стевка. Свашта сам…Ја сам ради њега у Краљево дошао. Чуо сам да је један поштен човек пао. Либерал али достојан. Погођен у леђа јер је добар, честит. Да је остала варош слуђена, керови је развлаче. Само ради њега упирао сам да ме овде ставе. Да свирепи победе, не дам. Да добри гину, не дам. 

Она трепће затечена. Чак и девојка потпуно неупућена у политичка дешавања зна, начула је од оца, да су Максимова и Дамјанова странка супротне. 

– Шта ме се тиче која је партија, ако је частан. Рачунао сам, кад се врати, да идем… А сад, не знам. Можда он и ја можемо…да не буде више раздора, да не буде политике него да се живи. Да ја останем…да ми овде останемо. Ти и ја. Са њим. Шта ти кажеш? 

Препаде је поново то ужасно питање. Шта она њему да каже паметније од онога што је већ сам издумао. Замакоше према Духовној. У оградама пресијавају ситне бистре капи, кроз голе гране промиче сунашце. По авлијама, испод снега, већ се понегде назире стврднута црна земља. 

– Ту су становали. 

Дамјан застаде, приђе тарабици. Мала, оронула, сиротињска кућа, тек нешто новија и већа од његове. Мисли, загледа. Тада је вероватно одлучио. Редак је поштен човек као прве љубичице. Кад га нађеш, не узмакнеш. Узмеш га за друга. За кума. За брата. Коме ће наудити, ако покуша? Не буде ли добро, отићи ће, као што је увек одлазио. 

– Је л’ би била радо супруга општинског председника? 

– Била бих радо твоја. Па ти буди шта му драго.  

И болно и слатко зачепаше му се те речи за срце. Загрлио би је, пољубио у округли образ, у паметно чело, али мало му је то, за њену љубав, све је мало. Па онда ништа, показа јој главом да пођу натраг и узе је опет под руку. 

– Кад сам био дечак, нисам још ни проходао, тебе је моја мати сањала, је л’ знаш то? 

Она окрете лице према Господар Васином конаку, одакле је јато црних врана полетело са грактањем. Како би знала. Реч јој није о себи рекао. Не дира га, ако ћути, то је зато што боли. А ако боли, нека буде заборављено. Што мора да зна? Такав је као што га види, осећа у тами собе, под прстима, уснама, у себи. Ништа што би испричао неће да промени ни његову милу душу, њену љубав ни живот који имају. Ако једном буде говорио, нека то буде да себи олакша ране, а не да њој ублажи знатижељу. 

– Не знам ни да си имао мајку. 

Дамјан после два корака у ћутању ипак није одолео, гласно се насмеја. 

– А како бих другчије настао? 

Стевка хода повијене главе, а у углу усне, скровитом месту за смешак, игра сама нежност:

– Као цвет, или пахуља. Од Бога. 

Ништа није одговорио, само је испод ока посматрао тај смешак и огромне округле очи. Баш је она пахуља. Џак кромпира. Па се смеје самом себи, није Стевка мутава него он. Рекао би јој, а не уме, никад није о томе говорио. Смејала би се. Мусава, њему да се смеје. Не може. Наместио је озбиљно лице али је једва дочекао да дођу кући. Љубиће је док му усне не утрну. Стигоше брзо, пусти сокаци па их нико не зауставља. А у авлији, ветар смандрљао синију, а око наћве се скупиле комшијске кокошке, кљуцају тесто, међу њима Лисица, вратила се, лиже оно скорело брашно. 

– Гулићеш ти мени проју од сад. – Стевка се као љути а смешно и њој, како не би било.

Тајана Потерјахин

O TATARSKOJ PUSTINJI DINA BUCATIJA (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.


TATARSKA PUSTINJA. DINO BUCATI I EGZISTENCIJALNA ZEBNJA. UZALUDNO
IŠČEKIVANJE. KOMPARATIVNA ANALIZA MESTA IZ ČAROBNOG BREGA I
TATARSKE PUSTINJE. UOČAVANJE SLIČNOSTI I RAZLIKA. HANS KASTORP I ĐOVANI
DROGO. ZAPAŽANJE INICIJALNIH SLIČNOSTI SUDBINE JUNAKA I HIJERARHIJSKE
NADREĐENOSTI U PRIPOVETKI SEDAM SPRATOVA I TATARSKOJ
PUSTINJI. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU ČEKAJUĆI GODOA I TATARSKE PUSTINJE.
KAPLJICE VODE I SAT KOJI OTKUCAVA. DALIJEVI ISTOPLJENI SATOVI.
KAFKIJANSKA, ATMOSFERA TATARSKE PUSTINJE. SMISAO ŽIVOTA. ĐOVANI
DROGO I ANGUSTINA-ŽRTVOVANJE RADI IDEALA


“Tatarska pustinja“ čudesno je alegorijsko delo Dina Bucatija, prožeto brojnim
egzistencijalnim zapitanostima što se rađaju i uskrsavaju u nekoj neodredivoj
osuđenosti na uzaludno iščekivanje, dok se smenjuju jednolični dani, prazni i
gluvi, ispunjeni uobičajenom rutinom i potčinjenošću autoritetima, u ovom
slučaju bi se moglo reći, samoj propisanoj dužnosti i njenim unapred određenim
konvencijama.

Sama tvrđava Bastijani i njena vertikalna organizacija simbolizuju
vojnički život, njegova strogo utvrđena pravila, koja oficiri revnosno obavljaju. I
sve teče naizgled sporo, po predviđenom rasporedu, jednim lenim, ujednačenim
ritmom, međutim, to promicanje dana neumitno odnosi za sobom ogromne
količine vremena. Vreme je ovde, nasuprot uređenju tvrđave, linearno,
kontinuirano, celovito, te se sitni diskretni trenuci svakodnevnog življenja
ucrtani u celokupan horizontalni tok istovetnih dana gotovo i ne opažaju, jer su
njegov neodeljivi sastavni deo, elementi jedne kompaktne mase. Stalno ovoj
knjizi pridružujem njenu prikladnu ilustraciju, čuvenu sliku Salvadora Dalija na
kojoj su prikazani istopljeni satovi kao simbol vremena što nemilosrdno ističe,
odvlačeći naše težnje, želje i ambicije, i tako prolaze trenuci, sati, dani i čitave
godine, u sukcesivnoj kosmološkoj uređenosti, gde jedan događaj postoji kao
uzrok drugoga, a ovaj drugi događaj, koji je u jednom lančanom spoju
zamišljenog kontinuuma posledica, neminovno postaje uzrok, i to se produžava
dalje, u nedogled. Stalno se, u životu, čini da imamo vremena, a odsudni trenuci
začas prolete, tako brzo da se nađemo u čudu kako ih nismo ranije zapazili i
smogli snage da učinimo preokret i pođemo stazama uspeha. Postoji ona čuvena
rečenica kojom čovek sebe hrabri i rasterećeno misli “ima vremena“, što je
paradoksalno, tokom tog istog vremena postala opšte mesto. Ovde problem leži
u mešanju dva smisla vremena, svakodnevnog, kolokvijalnog i onog
nedokučivog, čija smo samo sastavna čestica, beskrajnog, metafizičkog. Šta je
vreme? Na ovo pitanje ne postoji definisan i jasan odgovor. Jedna od
interpretacija u filozofiji tvrdi da je vreme apriorna forma opažanja, ili bolje reći
spoznaje, zrenja. Kroz tu istu spoznaju čovek sazreva i preobražava se, po nekom
unapred definisanom pravilu, i ne opaža da je već minuo veliki deo vremena. A
kako je vreme beskonačno, i ne znamo tačno ni kako ni kada je počelo, nezavisno
od čovekove svesti i saznanja o njemu, ta ogromna količina je jedan mali delić
bezmernog kontinuuma. Večnost je bezvremena, vreme je opet njen nemerljivo
mali sastavni činilac. A možda su večnost i vreme diskontinualni,
neproporcionalni? Na to pitanje nema jasnog i nedvosmislenog odgovora. Jedno
je sigurno, čovek je pokretna tačka u vremenu, njegov infinitezimalni deo.
Možemo ga čak, u nekom zastrašujućem naučnom uprošćenom prikazu, svesti
na predstavu iz fizike, materijalnu tačku koja se kreće nekom krivudavom
trajektorijom. Sad bih se osvrnula na komparativne paralele iz književnosti s
“Čarobnim bregom“ i Kafkinim delima.

Đovani Drogo jeste umnogome nalik Hansu Kastorpu, kao sasvim običan mlad čovek neispunjenih ambicija. I jedan i
drugi provode dane u nekom prostoru izdvojenom od sveta, kod Mana je to
sanatorijum, kod Bucatija tvrđava, s tim što Hans Kastorp dolazi u sanatorijum
da se izleči od neke plućne bolesti, i tu provodi sedam godina, razvučenih i dugih
kao sedam vekova, možda je ovde upotreba hiperbole preterana, ali ukazuje
nedvosmisleno na ono što želim da kažem, (zapažam ovaj magični broj sedam,
karakterističan za većinu priča iz Bucatijeve “Prodavnice tajni“, koji se obično
smatra brojem sreće, kod Bucatija je posve suprotno, kod Mana bi mogao i tako
figurirati, s obzirom na završetak “Čarobnog brega“ ). Međutim, dok su Drogovi
dani prilično jednoobrazni i posvećeni iščekivanju jednog jedinog događaja, za
koji živi i izgara, rata s Tatarima i žara borbe, dokazivanja i napredovanja u službi,
dok u stvarnosti luta bedemima, spratovima i hodnicima tvrđave Bastijani,
razgovarajući s drugim oficirima i povremeno ispunjavajući vojničke dužnosti u
granicama prostora u okolini tvrđave, (kao što je uspon na planinu, o kome ću
kasnije govoriti) Hans Kastorp provodi zanimljive dane, ispunjene čitavom
galerijom raznovrsnih, ekscentričnih junaka koji defiluju stranicama “Čarobnog
brega“ (meni je najdraži profesor Lodoviko Setembrini), i stvaraju interesantne,
bizarne i neobične situacije, svojim ponašanjem i diskusijama (najživopisnije su
one između dva potpuno suprotna lika, Setembrinija i Nafte), i zapravo mu
nikada nije dosadno. U kontekstu lečenja bolesti kao motiva, samo s različitim
ishodima i drugačijom pozadinom, porukom i tokom priče, mogli bi se porediti
“Čarobni breg“ i Bucatijeva pripovetka “Sedam spratova“, a “Sedam spratova“
se opet može povezati s “Tatarskom pustinjom“ u smislu potčinjenosti nekoj
određenoj hijerarhiji (u jednoj je vojnička, u drugoj medicinska). Može se, što se
tiče poredbene analize “Čarobnog brega“ i priče “Sedam spratova“, takođe uočiti
sličan početak za oba junaka, Hansa Kastorpa i Đuzepea Kortea, iako je kraj
posve diferentan u ovim delima, a naravoučenije drugačije. Što se tiče
Đovanijevog uzaludnog obitavanja u fazi neprestanog iščekivanja dolaska
Tatara, koji bi iz korena promenio njegov umrtvljeni život u tvrđavi i pokrenuo
uspavanu sredinu, gde se s jednog sprata, iza prostrane kamene pustinje,
hladnog i negostoljubivog predela, nazire neka crna pruga na horizontu, odakle
bi trebalo da dođu Tatari, što ih niko nikada nije video, ali priča se i to usmeno
predanje koje se prenosi godinama, možda i vekovima, na italijanskom – dicono
che… označava uvod u neku legendu, najčešće posve neistinitu, no uvreženu u
narodu. Međutim, možda Tatari nikada nisu ni postojali, a ne da su dolazili na taj
pogranični prelaz, koji se opet u širem značenju, može posmatrati kao prelaz
između dva odeljena sveta, između sveta oko tvrđave Bastijani, mirnog,
zaparloženog, jednoličnog, i nekog drugog, uzbudljivog sveta borbe i
podvižništva, gde se u bitkama zadobija oreol heroja. Đovani Drogo i njegovi
saborci, od onih koji su još, poput našeg mladog junaka, nepomireni sa
sudbinom u okvirima uzaludnog očekivanja, nestrpljivo iščekuju , pogleda
upravljenih u crnu liniju, da se nešto pomeri, pokrene, da se promeni sadržaj
njihovih dosadnih dana. I svaki put ta nada biva izneverena, osim jednom, kada
Tatari, zaista dolaze, ali je već kasno. Što se tiče osuđenosti na dugo i
uznemirujuće čekanje u predvorju egzistencijalnog straha, ako uzmemo sam
pojam “čekanje“ kao krucijalni motiv, primećuje se analogija s još jednim remekdelom književnosti, prožetim apsurdom, “Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa.


Vladimir i Estragon, takođe čekaju neku pojavu, neko olakšanje, možda sreću,
možda samoispunjenje, ne zna se tačno šta je to “Godot“ (u svom osvrtu na ovo
delo dala sam moguće tumačenje kako je Godo, zapravo, neko ovaploćenje Boga
na zemlji, skovano od engleske reči “God“ – bog i francuskog nastavka za
deminutiv -ot , dakle, Godot, mali bog u prevodu). Moguće je, kako je poznat
Beketov smisao za sarkazam i alegoriju, da je to uzaludno iščekivanje drugog
dolaska bogočoveka, Isusa Hrista, a onda bi Vladimir i Estragon mogli biti simboli
ljudi koji čekaju ispunjenje zemaljskog raja, ali uzaman.To je samo jedno od
mogućih rasvetljenja smisla ovog komada. Međutim, dok se Godot nikako ne
pojavljuje, apsurdno iščekivanje Đovanija Droga na kraju, kad su sve zalihe
apsurda iscrpene i dani koji su prividno obećavali sreću prohujali kao trenutak
se na kraju ostvaruje u realnosti kao neko zakasnelo ostvarenje životnog sna ,
davno obećanog, ali tek kada je dockan, i zbog toga se “Tatarska pustinja“ može
i do kraja ubrajati u metafizička i filozofsko-alegorijska dela. Napraviću malu
digresiju, da je i Godot (Godo) na kraju došao, ali u delu Miodraga Bulatovića
koje nisam čitala, pa ne znam kako je zamišljena priča, očigledno povezana s
Beketovom dramom, naslovljena kao “Godo je došao“. Sama atmosfera
apsurda, hladna, nepomična, nepomućena ničim izuzev ponekih proplamsaja
nade je duboko kafkijanska, očekuje se neki događaj (dolazak Tatara) koji nema
nikakve osnove u stvarnosti, niti se zna da li će Tatari uopšte doći, niti da li su
dolazili, čak, kao što već rekoh, ni da li oni uopšte postoje.

Svi minuti, sati, dani i
godine uranjaju u neizvesnu maglu apsurda, i smenjuju se u uobičajenom redu,
ne remeteći neko unapred postavljeno određenje, kao nerazgovetnu, ali
preskribovanu apsolutnu istinu, da sve tako treba i da bude, bez ikakvog razloga
i smisla. Svi istaknuti momenti romana – kapljice što cure iz česme (javlja mi se
još jedna paralela s Bucatijevom pripovetkom “Kapljica“ gde se stanovnici jedne
zgrade povlače u svoje stanove ispunjeni strahom od kapljice što se polako penje
stepenicama, kao zloglasno i strašno predskazanje) i označavaju lagano, ali
neporecivo proticanje vremena, neki čudni šumovi, ujednačen let leptira oko
lampe su samo sitnice, ali su te sitnice diskretni neoborivi konstituenti života,
jer kako veli veliki Žan – Batist Poklen de Molijer – Zrna peska čine planine, dani
godine, a sitnice ceo život, koje junak upija kao diskretne i prolazne, mada, u
svoj toj dosadi obitavanja u tvrđavi, ponovljive. One su poput sata koji kuca,
brojeći preostale ljudske časove, i topi se kao vreme kod velikog španskog slikara
nadrealizma iz Figerasa, međutim, u tom kontinuumu vremena, Drogo ih samo
povremeno izdvaja percepcijom, ne trudeći se da ih dugo zadrži u mozgu, i ne
primećuje da one označavaju lagano, ali sigurno i neotklonjivo isticanje
vremena. Međutim, kada je već ogromna količina vremena promakla, Drogo kao
da se polako miri s takvom sudbinom. Shvativši užasnu istinu da će možda biti
osuđen na večno čekanje, on sve više biva očaran čudnovatom i tajnovitom
privlačnošću te tvrđave gde se tavori u predvorju zebnje i ambijentu besmisla.
Ovde se opet javlja kafkijanski trenutak gde je protagonista zarobljen okovima
rezignacije, koje ne može da zbaci, niti da se otrgne nekoj magiji što ga je zanavek
prikovala za tu tvrđavu. Nje se nikada neće osloboditi, za razliku od Hansa
Kastorpa koji u “Čarobnom bregu“ izlazi iz sanatorijuma, naprotiv, ostaće
neraskidivo vezan za nju, kao mesto očekivane slave i neumitnog prokletstva. On
čak u jednom segmentu romana silazi u grad, sreće ponovo nekad poznate ljude,
prijatelje, poznanike, porodicu, ali svi su mu postali tuđi i strani, ništa više nije
isto kao pre, oseća da više tu ne pripada, i tu se možda najbolje i pokazuje ova
strahotna i apsurdna atmosfera romana. Ne može da odoli i vraća se u tvrđavu,
gde ostaje do magnovenja u kome je “njegovog života vir na uviru“, kako kaže
Branko Radičević u divnoj i tužnoj pesmi “Kad mlidijah umreti“, gde nagoveštava
skori odlazak, i kada je dockan za slavu i podvige. Zanimljiv je i lik Angustine,
mladog oficira koji je ipak delimično ispunio želju i prigrabio komadić slave za
kojom je žudeo, ne dočekavši Tatare i nastradavši na zadatku uspinjanja uz
planinu, gde je skončao obasut pahuljicama, cvokoćući i drhteći od zime , u
snegu i ledu krševite i visoke planine, na neprirodnoj visini, gde se opet vidi
dejstvo građenja priče apsurda, jer kako su više odmicali, čini se da je planina ,
sve viša i viša, i da će tako rasti i protezati se u visinu, među oblake, u nedogled.

Dino Bucati


Interesantno je što je Angustina bio na neki način predupređen na to šta mu se
može desiti, jer je imao san, ili možda viziju, istodobno prelepu i zastrašujuću, o
nekim duhovima koji su u fantastičnim obrisima, dugo plesali oko njegovog
uzglavlja, smenjujući se i poigravajući, viziju sitnih, čudnih duhova, u isti mah
strašnih, prozirnih i lakokrilih poput tihe koprene sna. Oni su se u jednom času
tog fantazmagoričnog snoviđenja, nanizali, postajući sve manji i manji, kao neka
čarobna povorka, koja je polako odlazila u nebo, sve dok nije sasvim iščezla s
vidika, “postajući pramen, ćubica magle, a zatim ništa“. Ništa kao konačni
svršetak, poništenje života, gorka praznina gde nema ničega i gde je svaki sadržaj
iščezao. U ovoj se metafori, kao opomeni junaka koji je ne može prihvatiti i
usvojiti, s obzirom na delo u vidu brižljivo sazdane građevine apsurda, jasno
predskazuje njegov kraj, a možda, u nekom drugom asocijativnom kontekstu, i
kraj glavnog junaka romana, jer i red tih duhova čini jednu visoku piramidu nalik
na planinu kojom se vojnici uspinju i gde Angustina, prišavši samom nedosežnom
vrhu, gine u snegu, okovan ledom i hladnoćom koja huji odasvud. Naime, ako se
pažljivo posmatraju rečenične slike, zapaža se da su sastavna građa planine i njen
strmoglavi uspon, po strukturi sasvim analogni povorci prikaza iz sna. A možda
ti fantomi, te utvare, izdanci neke neobjašnjive čarolije, označavaju i nešto
drugo, možda su strašna slika uzaludnosti nada glavnog junaka koje iščezavaju
rastapajući se u vremenu. Angustina je opet na neki način, ispunio cilj, dao je
svoj život u borbi sa silom prirode, premda u Bucatijevom uobličenju,
natprirodnom i neprirodnom. Poneo je ipak lovorov venac slave, s druge strane
života. Što se tiče Đovanija Droga, ako se njegov život posmatra idealistički, kao
posvećenje i usredsređenost na ostvarenje želje, makar se prilika ukazala i
prekasno, može se reći da njegov život ipak nije bio uzaludan, iako je žrtva koju
je podneo previsoka.

Milena Blagojević

 

ДОКУВАНА ЈАЈА (НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ)

Никола Живановић je рођен у Крагујевцу. Завршио је општу књижевност са теоријом књижевности. Песничке књиге: „Астапово” (2009), „Carmina Galli” (2014), „22” (2019), „Песме и поеме: избор (2009–2019)” (2019), „Ђулићи и увеоци” (2020).
Осим поезије објавио је и велики број есеја, критичких текстова и превода светских песника. Песме су му заступљене у антологијама и зборницима. Јуна 2011. године, у часопису Сент, изашао је тематски број у целини посвећен његовој поезији. Добитник је награде Трећег трга за поезију за збирку „Астапово”, награде „Бранко Миљковић” за збирку „Carmina Galli” и других.




ЈУТРО У ЗАТВОРУ

У дубину бетона урасли лигаменти –
Решетки, жице, стакло; та неман која мрви
Све несаломиво, круто, што кидише ка мети
Великог праска, силе које створеном прете;
Те решетке од меса, и кроз њих онај први
Зрак сунца који вешто кроз жицу и кроз атом
Најзад продре у јаје и онда пропадне јадно
На сивом, робијашком пепелу цигарете.

И онда други зраци, комете, ореоли,
Упадају у собу, нечујно пар по пар,
Обучени у плаво, а други у црвено,
Тиркизно, прозирно жуто, а неки сасвим голи.
Као одговор на њих, негде из затвореног
Пале се прва светла дана – јутарњи жар.
И полунага тела, усправљају се, пуше:
Обешене о нити дима висе им душе.

Разлистава се затвор, крај сиве зграде сивља,
Гута тополе, траву. У прозорима слика:
Одраз жара и дима меша се с формом биља
Са друге стране, слепо, без уметника.
Шака буновних људи, по собици корача,
Присећају се нечег, тог мало што су били,
Што боље памте мртви него овако живи,
Ту, испод споменика незнанога пушача.


ПОСЛЕДЊА МЛАДАЛАЧКА ПЕСМА

 „Човек је млад онолико на колико му је одређена робија“,
Каже мој официр за кућни затвор
Када се жалим да остарих са наногицом. 

Пре подне гледам у тачку на зиду,
По подне идем у шетњу и гледам у исту ту тачку
Која ми се урезала у мозак.

Негде далеко у свемиру некој ванземаљској интелигенцији
Се управо јебе за мој стицај околности
Као и момцима и девојкама у стану поред.

Када бих поново имао двадесет година
Морао бих да се начекам да се осећам овако бедно.
Клеца ми нога, имам главобољу, несаницу, 
А нигде апарата за притисак, нигде правних лекова.

ЛУДНИЦА

Празни ходници и сестринска соба,
Са болесничких кревета
Ланци немоћно висе,
Једино ветар по њима
Помера постељину и сенке.


ПЕСМЕ ИЗ ЗАТВОРА

1.

Кревети на којима је лежало
Ко зна колико затвореника,
На којима је сваки оставио
Своју крв, зној и улегнуће,
Сваке ноћи марљиво раде
На мојој кичми.
Преправљају пршљен по пршљен
По калупу ранијих лежача.
Кад изађем на слободу
Бићу сасвим другачији робијаш.

2. 

Као што се на неким вашарима
Може купити птица у кавезу
Да је неко дете или млада дама ослободи,
Тако би деца за одличан успех
Требало да пуштају робијаше.

3.

Они који су најдуже робијали
Најслабије разумеју затвор.
Да би умео да робија, 
Човек мора дуго да буде слободан,
Да упозна многе људе и градове,
Многе друштвене класе, и начине живота,
Навике и случајности.
И онда му се затвор неће разликовати
Од било ког другог места у свету.


ДОКУВАНА ЈАЈА

Мајка ми је обарила два јаја за вечеру
Узео сам једно и парче хлеба
Јаје је било ровито. 
Сутрадан ујутру за доручак
Нисмо имали ништа сем оно друго јаје.
Молио сам мајку да јаје још једном обари
Пошто сам волео само тврдо кувана јаја.
Убацила га је онако, већ ољуштено у врелу воду.
Пoсле неког времена на јајету су се почеле појављивати вене
Жуманце је текло новим
Тек формираним крвним судовима,
Пулсирало, бујало, оживљавало,
На крају се претворило у нешто налик мозгу
Који је кипео у врелој води.
Наизглед сасвим способан да размишља.
Појео сам га са сољу, младим луком.
И два парчета домаћег хлеба.



ПАУK ТАЈ

Имам паука у стану.
Иде стално по мени.
Могао бих само тако да га спљоштим.
Али лако га смрвити,
Kако изградити те фине ножице, те прецизне покрете,
Од ког материјала и којим поводом?
Kојим алатима или инкантацијама извући
Из њега оне фине нити?