НИШТА НЕ МОЖЕ ТУЂИМ ТРУДОМ ЛЕТЕТИ (ЈЕЛЕНА ВУКАНОВИЋ)

Јелена Вукановић рођена је 1995. године у Пећи. Живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две збирке поезије: Логор и Чађави влак у смеху. Поезија јој је објављена у разним новинама и часописима.
NE RAZUMEM

Ja ne mogu da verujem da mi živimo na ovome 
svetu, a da ne znamo kako smo nastali. 
Veći me užas pred tim obuzima no pred smrću, 
i kada god neko dete izađe iz utrobe tame
pomislim kako to ništa ne znači.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi. 
Kada vidim vevericu ili ježa zanemim od 
užasa.
Ni obično pentranje, ni obične bodlje
ne razumem. 
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.

DISKONTINUITET


Borim se za nove, komotnije
Grobove.
Ne moraš mi reći,
znam ja da
prokletstvo je 
uvek želeti
Početke.

LIJANA


Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u 
korenje sveta. 

Ja sam se otimala rastu. 
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu: smrt…

Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne će godine biti bogomdane… 

Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je 
Vremenu… 

Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.

Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se 
popne. 

KAŽU DA JE SPASITI SE LAKO

Osmehujem ti se u prolazu svetova,
veseli me tvoje mutno spasenje:
Kažeš: kažeš: Svakoga dana radi isto,
i pronađi sebi put, pronađi rešenje,
disciplinuj se i shvati smisao patnje;
Prolazim kroz tvoje pouzdane sheme,
i gle! Nema tu puta za mene! 
Prepelica se obesila o moju istrajnost i zvezde 
prolile krv o stenje,
a ti –  
nudiš mi od porcelana spasenje!... 

STRUKTURE DOMOVINE

Moto: Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato.
							B. Petrović


Preko klisura rugovskih dolazila sam do mesta
nove nesreće.
Putem hvatala puževe i ptice jer šta ja znam o svome novom
staništu, divlja sam, pa sam divlja,
i kada god pokušaju da me obuku u somot haljine
i smeste u kakvu limunzinu ili tramvaj taštine
oguliću puževe i pticama odrezati kljunove.
Šta ja znam gde sam došla, 
mene su ovde nanela iz bistrice
čudovišta, 
Tako volšebna i iz drugog svetla rođena,
da ih i ne želim sa ove strane opisivati. 

I ja tamo ne mogu da se vratim. 

Puževi imaju kuću,
a ptice krila.

Turisti na izlazu iz klisure greju se u peći,
samo ja ne mogu.

PTICE


Vatra pucketa sa namerom da spali sve – 
čega se dotakne.
Jata ptica u jutarnjim naletima
događaj veći znače od ljubavnih uzleta.

Vatra pucketa sa namerom da spali sve –
čega se dotakne.

Nepovratno odvajanje naših tela predstavlja
smrt za nauku.
U nedostatku predmeta,
jata ptica u jutarnjim naletima
posvedočiće tek o određenim ljubavima.

PADANJE


Uhode me ptice. 
Ona kaže da me na nešto žele
podsetiti. 
Da u snovima to jasno mogu videti.
Samo, neizostavno padnem. 
I sećanje na let ne ostane već
trauma pada. 
Voleo bih kada bi me te ptice 
ponele na krilima, 
ali one nikoga ne nose. 
I mrve im iz kljunova ispadaju jer ništa ne može tuđim trudom
leteti. 
I kiše, 
i snegovi, 
tužno ispadaju 
iz vilice vode. 

SENKE


Život je ostao, i ostaće –
u senci drveta
odsečenog
iako drvo više ne pravi tu senku.
Čovek krivo misli da svojim bićem ispunjava
predeo ovaj.
Na sličnom mestu će pasti
da bi napravio prostor za novu braću
pošto je premalo prostora
i nikakva božja kazna nije u pitanju.
Brat je jednostavno zamenjiv,
ali život uvek ostaje u senci prošlih
i senka odsečenog ili palog
otkriva nam našu vlastitu sudbinu
senke koja se nadvija nad životom ovim
neupitnim.
Јелена Вукановић

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА III: НЕМАН (ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН)

Тајана Потерјахин (1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.
Овом приликом преносимо део из њеног најновијег романа Неман, који представља трећи део Варошке легенде (Дерета, 2022).

НЕМАН

Каже се да мраз није јак ако пада снег, но та зима беше баш жестока, иако је сваког дана ромињала киша. Само је наставила од јесени, па се увукла у зидове и куће влага, са њом она студ што не штипа кожу, него се увлачи у кости, досадна, блатњава, сива. Жива болест. Кад зима окасни, не ваља, као ни грмљавина у недоба. Пасје време. Но опет је, у пејзажу отежалом од водурине, попут акварела по коме је лош мајстор одвише брљао, Чачак у великој долини змијолике Мораве под Јелицом, био леп. Али није ли свака стопа српске земље лепа, па и кад је блатњава, посебно оку човека који је се ужелео? Гроф Чедомиљ Мијатовић стигао је пред зграду окружног начелства баш кад се пљусак појачао. Мислио је да прошета мало кроз варош, али временске му прилике променише план.

Од сабајле су га чекали начелник, заменик му и председник општински. Знао је да ту делегацију неће моћи да избегне, иако је потегао чак из Београда, скративши своје кратко пропутовање, више из приватних него из државничких разлога. За Чачак је посета тако високе личности била велика ствар. Није хтео да им одузме такву атракцију а сем тога, разлог његовог доласка био је закључан баш у тој згради, па никакви тајни састанци нису могли да се организују мимо ње. У сваком случају, Пера Велимировић је добро рачунао. Можда би се оваква посета неког другог дипломате или књижевника могла сматрати неким значајним уступком и изузетком, али што се грофа Мијатовића тиче, било би веће чудо да се из такве догодовштине изузео. Ни вишечасовно клацкање на колима кроз каљугу и кишетину, густ распоред обавеза и ограничено време које има да проборави у Србији нису га навели да преиспита одлуку о овом путовању. Није му било до пустоловине. Пуко надраживање чула ради протурања времена одувек је сматрао идиотском занимацијом. Њега су заокупљала велика питања, и оно највеће. Није било града, села, цркве, куће, утрине, јаме у коју не би завирио да сазна више. Такав је човек.

У канцеларији начелника чекали су га Несторовић и прота Вићентије Поповић. Најистрајнији саучесник Максимов, у тој тихој завери чији је једини циљ био да се спасе живот једног невиног човека, у Чачку је био управо стари свештеник. Као носилац појаса, члан Великог духовног суда и Архијерејског сабора мало се више питао него чачански либерали који су покушавали исто што и краљевачки од како је Дамјан Узунски доспео у њихов притвор. И сам је Вићентије, за свога вакта, био либерал, али срећом ничу још понегде људи, премда ретко, којима странка не одузме очињи вид, образ и памет. Ту где он пресече мало ко би смео да наставља. Тако се учитељу посрећило да га узме у заштиту још један разборит и утицајан човек, који не калкулише шта би сам могао изгубити ако ће да сачува некоме главу. Но њега је гроф већ знао. Више га је интересовао срески начелник, апотекар који је одбио понуђено туторство и службу у Лондону.

Прота и Максим устадоше као да је ушао владика. Свагда је упечатак који је Чедомиљ Мијатовић остављао био вишезначан и дубок. Интелигентни раџунџија и пустињак, углађени дипломата и јуродивац, како би се могло бити начисто са човеком чије је лице тако савршено складно, држање краљевско, али нарав загонетна, покаткад мутна, колико и житије.

Руковаше се и с великим интересовањем загледаше један другоме лице. Максим је био сигуран да тако лепог мушкарца никада није срео. Искрсну му помисао да би можда Христос да није у младости распет, баш тако у позним годинама изгледао. Гроф је пробао да зачепрка испод лепоте, па се насмешио тако да из тог осмеха не може ништа да се прочита.

– Изгледа, Несторовићу, да су Ваша Србија и моја ипак једна те иста. – рекао је седајући, и даље осмехнут. Чак је и одевен био у маниру краља који скрива своје достојанство, али га покрети и интонација увелико одају.

Максим је разумео да га Чедомиљ прекорева, али није то прихватио са суревњивошћу. Не беше ни времена за неке велике приче. Гроф је хтео да види младића пре него што се код краља лично заложи за њега. Истина, утицај који је имао на Двору никад није био слабији, ни себе самог није успео да спасе нежељеног намештења али опет, постоје неке везе које су каткад јаче, некад тање, али се никад не кидају. Александар се не поузда у њега ни приближно колико му је веровао краљ Милан, али ипак зна да гроф не би никада издао династију. Зна да га је немогуће преварити, да не би молио за живот непријатеља државе и Обреновића. Баш зато, морао је лично да се увери у то да интервенише због човека који је заиста невин. И пре свега, који заиста може да говори с мртвима.

Киша је падала упорно, досадно, ситно, мртва јесен усред зиме. Дан потамнео као да се сунце угасило занавек, а нема ни облака који би га скривали, само бескрајна пустош бледог сивила. Чак је и ноћ наспрам таквог дана изгледала као тамна загонетка у којој ипак има некаквог живота. Ходник дуг колико је начелство, узан, само малени светларник на крају. Жандарм подиже петролејку, па гроф пође за њим. Ишчекати није могао да уђе у притвореникову собу. Момак откључа те га пропусти унутра. Гроф је затворио врата за собом.

У одаји је било видно, иако је повисоки прозор врло мали. То је стога што ни она цела није много већа. Не беше ни хладно ни топло, али је ваздух био сув и пријатан. Уз тај зид под пенџером сламена постеља, доле патос али дашчани, не земљани, и ништа више.

Младић је седео на кревету. Кад је посетилац ушао, није устао, али је на њега управио поглед. Чедомиљ је спустио лампу на патос и пришао опрезно, као кротитељ звери коју види први пут. Пружио му је руку и овоме се кратко узјогунише обрве, али је ипак прихватио. Тек тада је гроф сео покрај њега. Напео све живце, све умне и телесне силе да осети по чему је тај млади човек тако посебан па су се толики деранжирали ради њега, али зачудо, ништа му се не отвара, као да је сам у соби. Истина, то лице је необично, запањујуће бело, а очи, као стакло. Но то може и од дугог робијања да буде, ископнео је. И полудео, могло би бити такође, од како је сазнао да му је дом затрт. Ништа не проговара. Дланови су му мирни али заноктице крваве. Чарапе подеране.

– Јеси ти крив шта? – да не обиграва наоколо, није на двору па да се домишља и довија, упита гроф изнебуха. Није га изненадило што је тишина тако кратко потрајала, колико сам одговор, чист као суза.

– Јесам. – Дамјан не промени израз ни за јоту па се окрете Мијатовићу лицем како би га уверио да је добро чуо и разумео питање.

– Ја сам дошао, ако могу, да те спасем.

Овај одрече главом, чак се и насмеја. Као да га је кафом понудио кад му се не пије, ето тако је лако одбио помоћ. А о глави му се ради. Несрећни дечак, џабаише и живот кад је све друго изгубио. Е баш ту где извире та мртвачка равнодушност може бити и извор његове силе. На месту своје највеће патње човек је најближи ономе што воли. Богу и свему свету духовном. Јер највећи је доказ постојања душе повреда коју она живо осећа, као кад се посече прст, угрува тело.

– Шта ти мислиш, младићу – спустио му је длан на чворновато колено – кад умре човек, шта буде са његовом душом?

– Иде на суд. – Дамјан суче одговоре као из рукава. Рекло би се да такве мисли стално круже по тој лепој глави. Зна Мијатовић филозофе, писце, калуђере који не би умели тако самопоуздано да одговоре, или би опет, казали нешто прочитано, у шта сами не верују.

– И после?

– Која је чиста иде Богу.

– А која није?

Младић слеже раменима. То је била прва лаж. Знао је али не хтеде да рекне. Гроф је заћутао на кратко. Помисли и да одустане. Научио је да не дрмуса замандаљене капије. На силу се човек не отвара.

– Видео сам жену…у Лондону… која прича са душама.

Овај га искоса погледа, гроф се лецну.

– А чуо сам… – сад више и не види разлог да не упита, кад је већ толики пут превалио – тако су ми рекли, да са тобом мртви говоре. – неочекивано трапаво превалио је преко уста неуобличено питање и учини му се да је то исхитрено учинио зато што се младићево лице опет скаменило а зенице укочиле, као у човека који покушава да изгуби сопствени вид. Ипак, опази Чедомиљ да је прсте леве руке као канџе зарио у мршаву бутину.

– Је л’ то истина?

Дамјан одрече.

– Онда ми не требаш. – диже се гроф. Рачунао је, ако учитељ схвати да му од тога живот зависи, можда ипак призна. Или је све Велимировић измислио да би спасао свога пулена. Не би ни то било чудно. Овај истрајно ћути, као да се не ради о његовој глави.

– Добро, ја ћу размислити о своме науму да ти помогнем…Не верујем да си ишта крив, ал’ ниси ми много ни користан. – да појача утисак одустајања пође к’ вратима све се надајући да може у тих пар корака нешто да се промени, па да се не осећа као будала кад се врати за Београд. А ко ђавола тражи сигурно ће га наћи. Диже лампу па се, тешка срца и разочаран, ухвати за браву.

– Еј, грофе!

Гласно и некако звонко притвореник га позва као да су стари знанци. Окрете се Чеда обрадован попут детета.

– А за које теби треба да се играш с мртви? Онај да те најде?

Из црних подочњака очи су светлуцале као два драга камена и могао би се гроф заклети да је Дамјаново лице било лепо и светло као лице арханђела. Али његов смешак, таман и страшан, сатера му срце у пете. Пође унатраг као да бежи, па се некако отетура кроз врата. Не могаде ни да се прекрстио, кад их је целим телом за собом залупио, покрио је усне прстима и пар часака склопљених очију покушавао да се сети како почиње Оченаш. Верује гроф у свакаква чудеса, али мора бити да ово што је малочас видео – није видео.

Жандарм приђе те закључа сасвим мирном, па се вратише у канцеларију. Максим и Вићентије су се значајно погледали, Чедомиљ је претпоставио да изгледа исцрпљено и устрашено, премда се кроз ходник мало прибрао.

– Дечак је вероватно померио памећу, али није крив. – рече кратко, званично, као лекар кад саопштава ближњима у каквом је стању болесник. Још увек га гледају упитно, али није сматрао потребним да им ишта објашњава па чак ни да их грди што су му подвалили радикалско миљенче за некаквог, можеш мислити, спиритистичког медијума. Био је збуњен и требало му је времена да сабере утиске и процени шта је истина.

Максим му је на одласку пружио мали пакет:

– Узмите ово, грофе. То је покојница писала. Ту ћете, у њеним последњим рецима, пронаћи разлог да се за њега ипак заузмете. Ради њене љубави, господине грофе, спасите мученика.

Чедомиљ Мијатовић после краћег двоумљења прихвати свеску. Погледаће, иако је већ решио да се заложи за учитеља. У завери учествовао није, и то је што се тиче правде и закона једино битно. Преки суд је одавно своје пресудио, није добро ни пред народом да се без кривице човек држи даље на робији. Али би волео да пронађе у том споменару неки кључ којим би одгонетнуо, не младићево држање, њега је разумео, већ онај осмех, у сан му не долазио. Сем тога, ако краљ буде затезао чисто да би очевом пријатељу показао како више није у милости, даће свеску краљици. Драга је свагда била болећива на женско писмо.

Тајана Потерјахин

BUDI DIVNA (UNUTRAŠNJE MORE DANICE VUKIĆEVIĆ)

Danica Vukićević je rođena 1959. godine u Valjevu.
Osnovnu školu, IX gimnaziju i Filološki fakultet završila je u Beogradu (odsek Opšta književnost i teorijaj književnosti).
Član je Srpskog književnog društva.
Radi kao lekot-redaktor, bavi se književnom kritikom i esejistikom.
Živi u Beogradu.
Ove godine iz štampe je izašla njena knjiga Unutrašnje more (Futura publikacije, Novi Sad, 2022) iz koje prenosimo neke od zapisa.

UNUTRAŠNJE MORE

MOLITVA

Gospode, Majčice Moja Nebeska, budite uz mene, u svojoj uzvišenosti, u svetlosti i blagodaću, držite me, čuvajte me, spasite me, volite me…

BILI I JESMO I BIĆEMO

Srećni srećni srećni srećni srećni srećni srećni srećni… Radosni.

TI, ŠTO U KUHINJI PEREŠ SUDOVE, OBRAĆAM SE ANARHISTKINJI U TEBI

Kako nešto istovremeno može biti neverovatno važno i neverovatno nevažno?

POLITIKA

Je atmosfera u društvu. U kući. Na ulici. U grlu.

MUČENIŠTVO NEUČESTVOVANJA

Istrajavati u stilu. Odolevati.

I ZAISTA,

Život je uvek dobar.

Sve češće (a da li je ikada prestajalo?)

ONI NE ZNAJU DA…

Promenila se uloga poezije u društvu, ona je naizgled uža, manje pompezna, znatno manja (Oskar samo za sporednu ulogu) i liči na ulogu, ulaganje, mali zadrugarski posao.

KAŽEM TI

Olivera, ti si dokaz da je duh iznad materije.

NESPORAZUM JE OSNOVA ODNOSA

S ljudima, s državama, s klasama.

IZ JASNIH NAMERA NARCIZMA

Ponašaju se kao da su veliki pisci.

ONO ŠTO NE MOGU DA VOLIM U KNJIŽEVNOM STILU

Stalno sam se pitala, zašto mi se ne sviđa, šta tu ne valja iako sam se trudila, ne previše, da shvatim i prihvatim. I sinulo mi je posle toliko godina: Lišenost sjaja.

KONSENZUS O GENIJALNOSTI

Zapanjilo me je kako su munjevito istovremeno klijenti/konzumenti/uživaoci poezije, potvrdili oduševljenjem visoku vrednost te poezije. Jasno je da je genijalna, ali oni to svakako ne bi primetili, svakako ne grupno, neko/nešto im je rekao da je izuzetno i zajedno borave u zamišljenoj izuzetnosti: publika, delo, autor… Akcenat je na zajedništvu, kolektivnoj epifaniji.

RUPA

Je uvek zastrašujuća.

NA TRONOŠCU

Izbliza gledamo tuđu agoniju: razvoda, bolesti, raskida, besparice, neuspeha, sloma… Kako i kome smo pomogli u agoniji? Molitvom. Molitvom.

RAHMANJINOVE ETUDES TABLEAUX

Direktno a kompleksno. Jasno a mistično. Rah… Umetnost koja ne preobražava nije umetnost.

ŽENA NA BETONU

Zaspala sam na betonskoj ploči, u komplikovanom položaju jer je ploča bila prekratka za opružanje ali ne i za širenje. Zaspala sam na javnom sunčanom mestu, grejalo je sunce, svileno sunce. I u tom dubokom snu regenerisala sam se i preobrazila.

ZOVI ME EN

Ako ti je stalo, ako želiš, ako možeš, ako bi pisala, oslobađajuće… zovi se En (Anne, Ann, Anna)… En Karson, En Sekston, En Biti, En Bronte, Ana Gorenko, Grad En… Posebno Grad En.

MESEC DEVETI

Slatki miris septembra. Vidljivost i prisutnost su pojačane. Vazduh je prozračan. Otvaraju se vrata i horizonti.

KONTRADEPRESIJA

Vreme se ne gubi i ne nalazi. Po cenu života i smrti, biti vedar.

IZGUBLJENI

Ljudi vuku kolica-torbu na dva točkića, vuku se dok vuku, idu u nabavku. Zbog nečega, to deluje turobno.

MALI PROROK POD SMOKVOM, POD ŠLJIVOM SVOJOM…

Svaki će mirno živeti pod lozom vinovom, pod smokvom svojom i niko ga neće plašiti

SVI SU ZABORAVILI DA SU NESTALI

Svi oni do kojih neće doći naša poezija.

OLUJA

Prvo se ustalasaju krošnje – jedna od najmističnijih pojava – krošnje koje se pene ispunjene vetrom, vrhovi se uvijaju i vraćaju u poziciju pique naopačke, deca ostavljaju ljuljaške u parku, one nastavljaju da se ljuljaju same od sebe, grmljavina ubrzava kretanje… Trenutak pre oluje, đorđoneovski iskrsli mir i munja na izgužvanom nebu.

„JA NOSIM SAMO BELO ZLATO“

Izvor samosvesti, samoizražavanja, samoštovanja može biti: besprekorno uredno složen veš u ormanu, odlučan izbor omekšivača, impresivan broj popijenih piva u danu, porodično stablo ma koliko trulo, uticajni prijatelji, lepota sina, cena novog modela telefona/automobila/pleda, broj cipela/nagrada, ili samo neko čudesno uverenje, samoniklo i ozarujuće… Sve odreda merljive, izbrojive, uporedive jedinice, sve osim ključnog, apstraktnog ipak tragikomičnog i tako ubedljivog – ubeđenja.

KOMPLIKOVANOST SE SUŽAVA U NEMOĆ

Pojednostavljivanje vodi u nasilje.

SAMO PROFANO

Demistifikacija je vezana za protok vremena. Tokom vremena razotkriva se ono što je bilo ne bez razloga izgrađeno kao složeni mit i mistično. Sa svetskim seksom se odigrala brutalna denistifikacija.

ŠABAN

U nekom intervjuu, možda pred smrt, zapamtila sam, i kosnulo me je, zamislila sam se nad tim, Bajramović je rekao: Neću više da budem Ciganin. Dosadilo mi je da budem Ciganin. Naši identiteti su najčešće obavezujući i mračni – neizabrani, nametnuti.

ZVER U LEPOTICI

Nezasita zver narcizma živi u njoj i hrani se šećerom paklene sujete.

PLACEBO

Svako vraćanje sebi bivalo je kao da sam ponovo rođena, svet bi mi se ukazivao iznova kao iznova nov, nepoznat na neizlapeli način.

ŠIFRA

Kad sićušna božanstvena Đulijeta Mazina krikne Ubij me...

GOLA ANA MOFO JE DRUŠTVENI FENOMEN

Mama i ja smo je volele. Divan glas, izuzetna fizička lepota. Onda se u filmu tuširala i sklonili su je. Mama i ja smo je podržavale ali to nije bilo dovoljno.

OBOJCI

Pesnička ambicija versus ambicija pesnika/pesnikinje.

AKVARIJUM TUROBNOSTI

Učinili bi sve kako bi se osećali živima. Umrli bi za to.

DEISTKINJA

Opasna kurva.

MONEOVA SNAHA KOJA JE BRINULA O NJEMU I KOJU JE ON VOLEO MOŽDA NE BAŠ KAO SANHU

I Blanšet je slikala stogove sena, ali manje i bleđe.

LEKTORIŠUĆI AUTOBIOGRAFSKI OFICIRSKI ROMAN

Na osnovu uzoraka antiknjiževnosti, lakše je spoznati svu važnost i snagu književnosti.

VRŠITI/KRENUTI DA/ODMARATI/SPRDATI

Obaveštavamo komšije da ćemo vršiti renoviranje… vršim popravku kožnih jakni; Posle smo krenuli da odmaramo; Sprdaš me?

POZIV NA PROSTITUCIJU, MLAK

S obzirom na to kakva je trenutna pesnička tržišna cena počeli su da me pozivaju da govorim/pišem o raznim knj. delima ali iz pozicije pesnikinje (nisam prepoznata kao školovana tvrdoserka), ili o umetnicima-u-povoju ne bih li dala malo glamura čipsu…

HIMNA NOVOM BEOGRADU

Ti široki, ipak bez palmi Vojislava Kandića, kompaktni visoki betonski, ti koji nabadaš nebo, neprobojni, ti planski mračni, artificijelni, narkomanski, oficirski, jatovski, novobogataški, radnički, penzionerski, ciganjski, grobarski, savski, blejački, davidodabićki…

BEZ-USLOVNO

Ljudi se uglavnom, u svom paklu konformizma žale: na okolnosti, na uslove, na druge (ljude)… što ih sprečava da… urade… budu: šta?

TO SE NE ZNA

Poezija je sveprisutna… i sveznajuća, iako joj nije stalo do sveznanja.

DRAGI MOJ PREDRAŽE

Čudić i ja smo rekli jedno drugome: volimo volimo volim volimo književnost, ONI ne…

DRSKO JE ALI IPAK

Organski ne podnosim T. S. Eliota

OVOG LETA, 2019

Umrlo je mnogo ljudi, a neki su gladovali…

Kišna šuma je gorela.

EGZOTIČNI DRUGI TAKO JE BEZAZLEN

Egzotični, biće istrbljeni, što i jeste jedina njihova svrha.

UGRINOVCI UVEOCI

To su ta lica koja u bilo kojoj fazi (i uzrastu) mogu reći: jebem ti život.

NEPREVAZIĐENO

Kriška svežeg hleba namazana puterom ili pavlakom ili kajmakom ili mašću i jedan svež paradajiz.

HOĆU

Hoću da sedim srećna… sedim, srećna…

OVO ZVUČI KAO SAJSI

Neću da značim, hoću da zračim.

SKORO CRNA SUKNJA

Ko zna da li je sećanje varljivo, možda uopšte nije. Začudo veliki odseci vremena često staju u jedan živopisan fantastično dobro režiran kadar: kako šušteći suknjom ide po stanu, u hladovini, okružena krošnjama odozdo, dok napolju besni jara i svi su nekud otputovali…

PATENT

Nesavršenost, nesavršenstvo, zaslužuju našu ljubav, naše divljenje. Naše prihvatanje.

ČITAH

Banalnost, plasirana kao nebanalnost ili čak neka forma umetnosti, izaziva nelagodu, prenos stida…

SESTRA

Ona živi u meni kao neka kosmička beba i menja oblike. Osećam je. Komuniciram s njom. Imamo zajedničke uspomene. Ponekad se diže u moje grlo, tu se sklupča. Ako zaplačem, izbaciću je…

AKO ĆEMO PRAVO:

Ljudi, ko vas jebe…

OTOPIO SE SNEG

Oživeli su parkovi, očišćene su terase u soliterima. Srpska književnost kuburi s jezikom. K. ponestalo.

MAJAKA

Često hrabre, nezavisne i moralno čvrste žene nemaju potomstvo, dok njihove konformističke sestre, pak imaju. Zauzvrat, za materinstvo moraš malo da popustiš. Da siđeš s postamenta, da sakriješ baklju. Privremeno, ili trajno.

KERBERISANJE

Samo da ne prođe nešto valjano, samo da se neko pametan i sposoban ne provuče, samo da neka genijalna ideja ne procuri, samo da talenat ne dopre, samo da ne bude dobro… samo da ne svane…

SOCIJALISTIČKI

Sigurnost i nesloboda. Kakav strašan spoj.

GLAD

Uželela sam se prijateljstva.

LITERATURMONAMUR

Predviđam, i nadam se. Dobra književnost (ma šta to značilo) postaće sve skrivenija. To je njen način da opstane. Samozaštita skrivanjem. Samozatajivanje.

GADOST FRAZE

Umrla mi je sestra. Komšinica, u prolazu, misleći da me teši: Odmorila se… Kako, šta to znači odmorila se, želela je da živi, ne da se odmara

OP

Pisanje je prodiranje.

OCENA

Većina produkcije takozvane ozbiljne, prave, umetničke etc. književnosti jeste srednjoškolska književnost, to jest onakva kakvu bi pisali da mogu ili smeju, daroviti srednjoškolci.

NESTAJANJA

Nana je prostirala veš u dvorištu, konopac je bio zakačen za šljivu. I motka je podupirala konopac opterećen vešom. Takvih prizora više nema. Dvorišta i konopaca i veša i vetra i sunca ima. Nema račvaste motke koja podupire konopac s vešom.

MISTIKA KIŠE

Čim bi počelo da sipi ili pada ili lije, nana bi izlazila na dvorište. Nije imala šta da radi po kiši, nije bilo životinja ili predmeta koje bi sklanjala. Taj neobjašnjivi izlazak na svaku kišu, bio je najzagonetnija emanacija njene stabilne ličnosti. Mislim da smo pokušavali da dokučimo zašto izlazi na kišu i provodi neko vreme kisnući. Nikada ništa nije rekla o tome.

NEBO IZ KUĆE

Što ja više radim, to drugi više šetaju… što ja više paničim, to su drugi bezbrižniji, s ove distance.

MEKO

Pošto je pročitala moju knjigu, rekla je Ništa posebno. Od onda govorimo ništa posebno, bez povoda ili ironično, i to je jedna od omiljenih kućnih šala već godinama.

EKSPLICITNO

Poezija je oblik uzvišene eksplicitnosti.

NAJLEPŠE JE

Smejati se. Radosno se smejati. Ne na reklami. Ne na snimku. Ne zbog navike ili pristupa.

PRAVOPIS

Pored mene, u boji krvi i zlata.

FEMINISTKINJE

Pravile su se da ne znaju da sam pesnikinja.

STAROST

Ona je zagonetna i pitanje je da li uopšte postoji.

ALSO SPRACH

Jednom je Nebojša rekao: Između sigurnosti i pičke izabrao sam pičku.

ZORISLAV

Tvorac jedinstvenog pogleda na svet. Tvorac dragocenih uvida veoma širokih rakursa.

VIDOVI

Umakati keks u kafu, umakati keks u čaj. Neviđena radost.

BUDI DIVNA

Svako je smešan i svako – odvaratan. Poneko – divan. On, budući divan, govori mi: Sve je divno. Budi divna.

Даница Вукићевић

PROŠAO VOZ (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

PROŠAO VOZ

Imala je temperament ljute papričice. Impulsivna, zapaljiva, nestrpljiva, olaka da prsne u smeh i odlepi od besa. Na neki način je ta vruća dinamičnost bila i prednost, lako je pravila unutrašnje slalome iz neraspoloženja do raspoloženosti. S druge strane i nije. Duševno nigde nije boravila dovoljno dugo da bi se skupio otežali talog koji bi je doveo do nekog trajnijeg zaključka i, samim tim, do unutrašnjeg smera.

Sve do jednog dana.

Bila je besna, vruće besna. U toj trzavoj, unutrašnjoj mahnitosti bila je potpuno neprisutna u svetu van svoje glave. A vozila je, u tom trenutku, kola. Bomba u najavi. Zazivanje Stvarnosti koja ju je klepila, bukvalno i simbolički, jednom rampom.

Posle konflikta gde nije znala i nije htela da odustane, ostala je zarobljena u začvorenosti koju je samo fizički ostavila za sobom. Njen um je uobličio privid „rešenja“ koje ju je teralo da vozi što je, suštinski, bilo samo ulančavanje nesmirenosti materijalizovane u neracionalnoj potrošnji goriva. Kao, vidi lep krajolik, mada se mrča od bora između njenih obrva samo oštrije ocrtavala dok je mehanički pratila put.

Lokalna pruga i škriputava rampa. Spoljašnja scenografija koja je za nju imala težinu scenografije jedne video igrice. Proći će, pomislila je. I prošla je prugu. Taman dok joj rampa s druge strane nije preprečila put. Munjeviti mehanizam racionalizacije joj je došapnuo: ništa, rikverc.

Kad ono – opet rampa.

Ovaj put, iza nje. Shvatila je da je u klopci. To saznanje bilo je potcrtano tromim zvukom lenje lokomotive. Lenje ali dovoljno brze da shvati da je blizu. Previše blizu. Shvatila je komičnu apsurdnost situacije u kojoj se našla kada joj je u kadar uletelo zbunjeno i prestravljeno lice lika koji je sedeo u svojim kolima nasuprot, sa bezbedne strane. U trenutku je bila svedena na prestravljeni instinkt životinje koja čeka. Nabila se kolima što je mogla više napred, koliko joj je dozvoljavala neumoljiva prepreka. Zažmurila je. Mrzela je sebe što je toliko nemoćna i bila izbezumljena tolikom banalnošću svoga kraja. Prolazak voza je osetila kao vetar u vidu jeze koji joj se peo uz kičmu uz vrat i, činilo joj se, bukvalno dizao kosu na glavi. Cela se tresla. Svaka ćelija organizma podrhtava je u tim mikro-trzajima. Želela je da nestane, i fizički, kao što je osećala da je unutrašnje poništena neposrednošću Smrti koja se iznebuha pojavila.

Ostatak dana je provela u magnovenju. Osetila je da je balon samorazumljivosti koja ljudima inače omogućava da budu nekakvi, ono što se uobičajeno naziva „biti normalan“ za nju više ne postoji. Sve je osećala na golo. I bila je prestravljena. Posramljena. Svojom nebitnošću. Svojom drskošću da misli da joj je išta zagarantovano. Makar to bilo i golo postojanje.

Činilo joj se da se mehanički tok svakodnevice ruga toj njenoj prisilnoj preosetljivosti. I dalje se moralo jesti, pričati, biti, i dalje je postajao neki spisak „obaveza“.

– 300 grama trapista, molim vas.
– Komšinice, da vam nasečem?
– …
– Komšinice?
– Da, da, može… Nego, je l vi znate kako lako može da se umre?
– (?) Oćete ovaj, na popustu je.

Foto: A. Vasiljević/Politika

Eva Ristić

СЦЕНАРИЈИ (ИВО ГЕРАНДИ)

Превела с бугарског Оливера Драгишић

СЦЕНАРИЈИ

Оштар и чудан звук телефона тргао га је из сна. Било је четири после поноћи, а покушај да са њим успоставе везу – тринаести за десет секунди, тако је показивао светлећи екран. Пробудио га је последњи звон. Број је био непознат.

– Да? – полусвесно се јави – ко је?

– Ви луди! Жели нестанак врста!!! – узврати му непознати, метални глас чудног акцента.

– Ја… – прекиде везу, окрете се на другу страну и заспа.

Спокој му наруши нова звоњава, узнемирујући га још снажније. Хоће ли тај телефон већ једном престати да звони. Окрете се и узе га.

– Да! – рече будан и потпуно изнурен.

– Стани одмах! – зачу се с друге стране.

– Молим? – није баш разумео.

– Ти водиш Додолу? Јесте ли ви полудели? Или станите или ћемо вас ми зауставити! – испали неко са друге стране.

– Каква Додола? Нисам никаква Додола! Ја сам доктор Докторов, режисер… – разговор је постајао све чуднији и све непријатнији. – Шта могу да учиним за вас у ово доба? – био је нестрпљив.

– Стопирајте одмах! – тон са друге стране му је говорио да побуна неће бити толерисана.

– Шта да стопирам? – доктор није разумео.

– Кишу! – категорично узврати глас.

– Какву кишу? Па овде два месеца није падало… – доктор није могао да верује – јесте ли побркали нешто?

– Где сте ви сада? – уместо одговора, глас поче да запиткује.

– У кревету – предаде се доктор.

– Место! – прецизирао је глас.

– Герман – додао је оклевајући – Бугарска.

– Шта радите? – саговорник је био незадовољан.

– У сред сам снимања! Првенац… – објасни режисер мало збуњено.

– Управо тако! Или то одмах зауставите или се немојте бунити због последица. – плашио га је глас.

– Је л` ја? – не издржа он – Јесте ли ви добро?

– Шта си радио јуче? – упита глас.

– Увежбавали смо са неком децом…

– Тринаест пута! Хеј, тринаест пута… – прекину га оштро.

– Не разумем вас!

– Тринаест пута сте поновили ритуал. Без паузе…

– Какав бре ритуал, идиоте! Увежбавамо сцене с децом да би све прошло без проблема пред камером…

– Признајеш! Ово је рат! – чуђење из слушалице је било непатворено.

– Шта признајем, свињо јебена! – изругивао му се режисер – Снимамо филм и по сценарију дете треба да иде правац кроз двориште да стигне до деце која певају народну песму. Отварају прозор и поливају га водом с прозора. Требало је да буде Петко, али се разболео пре недељу дана. Марија га је заменила.

– Она Додола! Идиоте један. Упозорен си – престани или…

– Шта се бре дешава са вама, ово није реално… – одсечно одговори доктор Докторов и залупи слушалицу.

Од лудака спаса нема. Како ли су уопште пронашли његов број? Случајност. Небитно. Помисли да промени број. Сави се и слатко, слатко утону у сан.

Ујутру рано устаде и припреми се. Поздрави се са филмском екипом. Мала Марија је стигла са мајком, нашминкана. Каснили су са сценаријом и било је потребно убрзати ствари, да се надомести губитак. Док су припремали камеру и дивили се Маријиној зеленој кошуљи, доктор Докторов извуче њену мајку мало у страну.

– Хвала вам још једном. Марија се одлично сналази. Не знам шта бих без вас. Много ценим вашу помоћ. Купили сте јој дивну зелену кошуљицу. Баш таква нам треба. Вода ће бити топла да је не прехладимо. – објасни брзо осмехнутој жени. – Ево и документа о којем смо разговарали: да се као Маријина мајка не противите употреби њених кадрова у процесу пројекције и монтаже у играном филму…

– Наравно, одмах! – рече жена тражећи оловку – иако сам јој само тетка!

– Ево, изволите – одговори доктор Докторов – Тетка?

– И много сам вам захвална. Ви сте таква радост за Марију. Живнула је због вас… престала је била да се смеје након смрти својих родитеља. – жена потписа и врати оловку. – Треба чешће да гледате на телефон, звала сам вас неколико пута, али ви нисте одговарали.

Доктор Докторов запрепашћено извади телефон и сети се да му је звук био искључен од јуче. Но… касније ће размишљати, сада је било потребно да се концентрише на снимање. Баци поглед на телефон. Имао је двадесет пропуштених позива и низ обавештења. Хтео је касније на сваки да одговори. Нови СМС јако засветли и он прочита: “Нисте одустали од `Додоле`! Наша планета-киша-још десет година-Потоп! Еволуција вас враћа”.

Докторова су позвали на радио док се грчио покушавајући да искључи телефон. Колико тешко се скрола по овоме… с перајима.

Иво Геранди

МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, ДрскостОдбрана ДанајацаДаг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене.
Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани.
Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.

ЈОВАНОВО ПИСМО

Прошло је већ осамсто, скоро деветсто дана
Како сам последњи пут с неким преноћио
Оно
Да заспимо увече заједно и
Ујутро заједно осванемо
Тај број расте и притиска ме
Огледало моје
Дубоке усамљености

Не сећам се да сам те икад сањао
До ноћас
Били смо у стану који личи
На стан у којем сам одрастао
И био је велики кревет у који су се многи
Наређали као виршле
Мушко, женско, деца
Изненада сам, ушушкану
Другу здесна
Угледао и твоју главицу, Селена
Ошишана си била скоро на ћелаво
Поглед ти је застао на мени
И појавио се онај твој осмех
Од милине су ми засузиле очи
И уздрхтале груди
Са свима сам те упознао
Са сестром Патрицијом
Са снахом Матилдом
С братаницом Леом
Чак и с мајчиним духом
Мајчин дух био је неочекивано циничан
Види нашег Јована
Ко би рекô да ће наћи
Овако младо чељаде

А онда је устало неко дете које је у том
Великом кревету лежало на самој ивици
Поред тебе
И ја сам дошао и легао
Обгрлио те
И правили смо се да спавамо
А знали смо да нећемо заспати
Све што јесам слило се
У непрегледан предео нашег додира

Видели су да смо будни
Да жмуримо невешто
Јутро је већ било и бука
Питао сам те тихо да ли би путовала са мном
Прво си рекла да би
Ја сам се зачудио
Па смо устали
И ти си рекла да ипак не можеш
Тепих је био прљав
Папирићи, слама и покоји мољац
Тамо где путујем чека ме исто неред
Рекао сам ти
Кад би могла да ми помогнеш
Селена
Кад би могла да ставиш само
Једну тачку
Да пресечеш
Ову страшну реченицу
Од осамсто, деветсто
Ноћи самоће.

* * *

ИЗА ОГРАДЕ

Неколико пута за две-три недеље
Сањао сам како лежим поред танушне ограде
Иза ње
Мало мени повише главе
Бдије лав
Само главу му видим
Он риче или ћути
Добио сам уверавања да никако
Не може да пробије ограду
И ја и верујем
Али бих се, ипак, померио

Лежим на леђима
Само бих се преврнуо на бок
Или на стомак
Него кад он зариче
Руке ми онемоћају
Не могу да их подигнем
Између стомака
Који више није мој
И ногу које не могу ништа
Не постоји спона која би
Покренула тело
Непомичан сам

Више ме брине парализа
Коју његова рика изазива
Него само његово присуство

Али онда се у сну појављујеш
Ти
И кажеш: ах, овде има шах
И ја те питам
Зар си и шахисткиња била
Јесам
И такмичила сам се неколико година
Стигла до мајсторског кандидата
Али шах је
Утицао на мене... знаш
И онда напућиш усне
И кренеш да звиждућеш
И кажипрстом кружиш око уха
И гледаш у плафон
И драга си ми
Неописиво.

* * *

СВАКИ ПУТ СВЕ СИ ЛЕПША

Сваки пут све си лепша
Увек у теби нову видим боју
И чујем нови тон
И некако си ми увек мекша
И све више те грлим кô своју
Ја постајем он

И кад те гледам у очи
Том гледању нема краја
Кад причу као девојчица срочиш
Нова нас нит блистава спаја

Слични смо или исти
Само си ти лепша
И паметнија од мене
А обоје смо чисти
Отворена је бреша
Што светлост дели
Oд сене

Ако не могу за тебе да живим
Хтео бих бар за тебе да умрем
Уштвењак шестокрили
Слупаћу крила
Tо бар умем

Никад се немој чудити
Љубав је једном у веку таква
Ништа ти неће наудити
Заувек бићеш као мед слатка.

***

ВИОЛЕТА

Где му је срце
Тамо је и благо човеково
Стави благо своје у рај
Тако су те речи
Назарећанинове гласиле
Ако нису погрешно преведене
Питала ме баш драга
Пре неки дан
Како тумачим те речи
Али где је срце
У Аризони
У расходованој приколици
Поред пијане самохране мајке
Крећете се по пустињи
Ти и она
Узимаш ствари у своје руке
Имаш осамнаест лета
Постајеш обична жена
Дакле порно звезда
Показујеш свету
Дојчице које личе на
Банкине поред
Млечног пута
И салце на стомаку
Стрије имаш а тек си пунолетна
Далека је дубина у твојим очима
Секс ти је овлашна занимација
Но посао ваља озбиљно схватити
Или је то пут ка рају
Рад ослобађа
Рај ослобађа
Преговараш са степдедијима
Све време си ЈИП
Јака
Изолована и
Посебна
Ниси ти само личност
Твоја душа је стара
Убијају те у двадесетој години
У црним си кесама
У пртљажнику једног од оних
Великих америчких аутомобила
У црвено-жутим пустошима
Где су снимани вестерни.

***

ЖЕЉА

Родила сам се у варошици коју су медведи крстили
А завршила међу четинарима
Ни дим ни смрад ми не сметају
Него људи овде
Никад се нисам потрудила
Ни реч једну њиховог језика да научим
И одавно већ желим да одем одавде
И радим на томе
Ако случајно као Црвенкапица
Побегнем из овог безличног места
И зађем у шуму
Загубим се
Натаћи ћу се на твоју жилу
Ох, немој то да ми радиш
Немаш представу колико те желим.

* * *

МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ

Опет се сећам тог дугог писма
Које си ми послала из манастира
И слике на којој стојиш
Лицем окренута објективу
У белој мајици без рукава
А десну руку пружаш уназад преко ограде
Оне коралске
Као на родеу
Само што унутра нема ни каубоја
Ни коња ни бика
Него јарац један
Одмах сам се питао
Откуд јарац у манастиру
Зар није он анимални
Пандан нечастивом

Ти знаш колико поштујем Цркву
И да се клањам кад видим како
Неко гојазно Преосвештенство
Улази у џип
И да Његову светост актуелну
Волим јер слуша Смак
Обичан ђакон кад улицом ходи
Подижем обе руке
Заустављам пешачки саобраћај
Као да пролази хитна помоћ

Из манастира си се вратила измењена
Мрачна сумња пробудила се у теби
Само си једном нешто
Прозборила, тихо
Где се побојах да си
Изгубила веру

Изгубила се и та слика
Где пружаш руку
Да помилујеш јарца
Сјај је брзо
Чилео из тебе
Кô да га сисаљкама
Лакомо упија
Мистериозно ходочашће.

* * *

ЗЕМЉА БЕЗ МАСЛИНА

Страбон у Географији цитира Онесикрита
Који каже да сте старе и од болести изнемогле
Избацивали из кућа
Као плен псима
Који су у вашем језику
Били као навијачи Партизана
Гробари
Тако сте звали
Најбоље човекове пријатеље

Градови су вам споља изгледали бели и беспрекорни
Али су били пуни костију
Дошао је мали човек из Варварина
Или Пеле
Укинуо ваше дивљачке обичаје
Да би увео своје

Све је код вас могао да узгаја
Што и код куће
Само маслине око Окса нису успевале
Па вас је сад он, гост, бацао псима
Можда љут због маслина

Погнутих глава и дубоких очију
Кренули сте на запад
И настанили се на Жумберку
Озаљ је постао ваш нови дом
Скривени у својим необичним бојама
Лаког корака
Тешких костију
Снашли сте се у вечној туђини

Тако си ти
Кад сам те питао
Шта сте ви
Одговорила
Нас има свуда.

***


IZNENADA, SHVATAM DA SAM SREĆNA (DŽEJN KENJON)

Džejn Kenjon (Jane Kanyon, 1947-1995), rođena je u gradu En Arbor u Mičigenu gde je završila osnovne i postdiplomske studije. Tokom studija je upoznala američkog pesnika Donald Hola koji joj je bio predavač na fakultetu. Nakon udaje za njega sele se na farmu u Nju Hempširu gde je provela ostatak života. Objavila je četiri zbirke poezije i zbirku poezije Ane Ahmatove koju je prevela na engleski jezik. Posthumno je objavljena još jedna zbirka njene poezija kao i knjiga eseja i članaka koje je tokom života objavljivala u časopisima.
Objavljene knjige:
From Room to Room,1978; The Boat of Quiet Hours, 1986; Let Evening Come, 1990; Constance, 1993;
Otherwise: New and Selected Poems, 1996; A Hundred White Daffodils, 1999; Twenty Poems of Anna Akhmatova, 1985.

Pesme donosimo u prevodu Danijele Jovanović
Sređivanje ormara

Ovo mora da je odelo koje si nosio
na sahrani svog oca:
sako
prašnjav, posle devet godina,
i tragovi vešalice na ramenima
koji se spuštaju kao linije
na ženskom stomaku posle
rođenja deteta, ili kao
uglovi
tvojih usana dok me gledaš
kako trapavo pokušavam da vratim odelo
tamo gde je bilo.


Kaputi

Videla sam ga kako izlazi iz bolnice
sa ženskim kaputom preko ruke.
Jasno je, neće joj trebati više.
Naočare za sunce nisu mogle da sakriju 
njegovo vlažno lice, pometnju.

Kao da se ruga, dan je bio lep,
blag za decembar. Ipak,
zakopčao je kaput i uvezao
kapuljaču ispod brade, spremao se 
za večnu hladnoću.


Udvarač


Ležimo leđa uz leđa. Zavesa
se podiže i spušta,
kao grudi nekoga ko spava.
Vetar pomera listove javora
koji otkrivaju svoju svetlu stranu
okrećući se svi odjednom
poput jata riba.
Iznenada, shvatam da sam srećna.
Mesecima, ovo osećanje se 
prikradalo i svraćalo na kratko
poput stidljivog udvarača. 


Čistina


Pas i ja se probijamo kroz obruč
kleke s koje voda kaplje
da bismo došli do čistine visoko na brdu
gde sam ga pustila s uzice. 

Izvija se, njuška između čuperaka mahovine;
grančice pucaju pod njegovom težinom; prevrće se
i trlja vilicu po tlu punom aroma;
isplazio je ružičasti jezik.

Cele noći kiša je natapala zemlju i sada brdo
ispušta uzdah olakšanja, miris
tople zemlje... Trska je porasla
za čitav palac od juče,
paprat se razvila; čak i da pokuša
jorgovan pored ambara neće
uspeti da ne procveta danas.

Čeznula sam za nežnim zelenilom proleća,
i zovom belogrle laste
koji je na granici nepristojnog. Znaš li –
otkad si otišao
sve što mogu da radim
jeste da čekam da mi se vratiš. 

ПИСАЦ ПРОТИВ ИСТОРИЧАРА: “МУЗИКА НА ВОДИ” Т. КОРАГЕСАНА БОЈЛА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)


Т. Корагесан Бојл, Музика на води, Дерета 2011, Београд
Превод с енглеског: Владимир Д. Јанковић

ПИСАЦ ПРОТИВ ИСТОРИЧАРА:

“МУЗИКА НА ВОДИ” Т. КОРАГЕСАНА БОЈЛА

Историчар је веродостојнији када нам се обраћа као писац, иако писцима најчешће не верујемо као када о прошлости пишу историчари. Постоје, међутим, рубна поља (и у њима гранични случајеви) са којих новости не стижу само из прошлости, већ и из оностраности, као када их јавља Херодот, на пример. Оностраност је машта, непознати свет, лудост, друга врста знања, друга врста проблема или стварност таква да се у њу не може поверовати. Увид у ону и ову страну може имати само онај који једном ногом стоји овде, а другом тамо. Такви аутори посебно су занимљиви и незгодни. Један од њих је Т. Корагесан Бојл.

Бојл је познати, признати и многонаграђивани амерички књижевник, порофесор енглеског језика и доктор историјских наука. Роман Музика на води највероватније долази са тачке укрштања његових историографских знања и свести о ограничењима историографске методологије, његовог изванредног књижевног умећа и професорске перспективе: како у процесу предавања превладати уџбеничку перцепцију света, неминовно засновану на сликама, представама и изгубљеном простору међу њима. Тескобу коју као историчар и предавач осећа, Бојл тематизује и превазилази пишући роман. Овде и тамо би у овом случају биле историографија и књижевност, али не нужно у таквој релацији да је историографијаовде, а књижевносттамо. Корагесан управо такво поимање ствари доводи у питање и изврће наизглед логичан поредак. У његовом роману често изгледа као да су стварност, па и прошла стварност коју историографија претендује да опише – тамо, са оне стране могућег. Релативизацијом представе да историографија описује стварност, а књижевност машту, не само да отвара простор у којем “вода тече узбрдо тамо у Сегуу и људи говоре уназад”, већ успоставља и такав оквир у којем готово свака реченица, епизода или заплет звуче парадоксално, гротескно, саркастично и, из данашње перпективе посматрано – политички некоректно. Склони смо помисли да је овакав роман данас немогуће написати.

Корагесан не пише директно о мањкавостима историографије. Основно полазиште је прећутано као што се заклето ћути о ономе што боли, што се воли или што је трауматично. Индиректно, међутим, кроз тему романа, његове ликове, заплете, врсте парадокса и референце – схватамо да је окосница приче сплетена са историографским табуима. Ко о чему – историчар о историји, што важи и за Корагесана Бојла (ко се једном регрутује, вечити је војник). Али овај регрут, овај војник, Корагесан Бојл, фантастичан је писац и у томе је додатни “проблем” овог романа. Није искључено да је Бојл у Музику на води уградио хаос који је у свет историографског текста унела постмодерна изједначавајући га са књижевним текстом.

Само условно говорећи, Бојл нам из 1982. године још једном приповеда о покушајима Британаца да крајем 18. и почетком 19. века коначно схвате како тече река Нигер. У ту сврху извесно Краљевско друштво, које финансира извесно Афричко друштво, у експедицију шаље млађаног али путовањима већ вичног Шкота, са задатком да из Африке донесе вести, описе, мапе са терена и конкретну информацију: где се Нигер улива. Бојл је писац који захтева веома пажљивог читаоца, будног, пуног сумње у спонтаност његовог и сваког другог текста. Али читалац ће то схватити тек пошто заврши са читањем романа. Накнадна памет (каква памет једино и може бити) враћа нас на почетак приче, где се већ кроз први пасус, као нека сублимација или предзнак, писац-историчар и његово дело разоткривају у својим најважнијим елементима:

У узрасту када већина младих Шкота задиже сукње, оре бразде и шири семе, Манго Парк је своју голу гузицу показивао Хаџи Ибн Фатудију, емиру Лудамара. Година је 1795. Џорџ III је у то време запљувавао зидине Виндзора, Угледници су правили русвај по Француској, Гоја је био глув, а Де Квинс изопачени пубертетлија. Џорџ Брајан Брумел звани “Лепи” пеглао је своју прву уштиркану крагну, млади Лудвиг ван Бетовен, накострешених обрва, двадесетчетворогодишњак, разбуцао је Беч својим Концертом за клавир бр. 2, а Нед Рајз је пио `скини ме до гола` с Наном Пунт и Сали Себам у крчми Свиње и богиње у Мејден Лејну”.

Неколико реченица касније додаје да се читав случај одиграва “на измаку доба просвећености и почетку доба гомилања пара” (као да је у питању крај разума и почетак лудила). Ова вероватно најважнија контекстуална реченица најављује сарказам којим ће нам се Бојл често обраћати, као што прва реченица у којој се Манго Парк, гологуз и необрезан “назарен” тресе од страха пред афричким муслиманским емиром, најављује вечиту близину смрти и тензију која ће јунаке пратити кроз читаво дело.

У историографији правило је старо: начин на који се текст почиње разоткрива дискурс из којег се закључак образлаже. Већ у првом пасусу Бојл контекст осликава кроз велике историјске личности, уводећи у њихово друштво једног пустолова и једног маргиналца, будућа два главна лика у роману, Манга Парка и Неда Рајза. Не само да је тиме “малог човека” (потоњи предмет интересовања “микро” и “друштвене” историје) ставио у исту раван са “великим историјским личностима” (како и јесте у реалности), него је у исти кош убацио стварне и фиктивне ликове (како и јесте у реалности). Јер Манго Парк (можда његово име не звучи баш шкотски, али пре само једног века Глазов је имао много Манга) историјска је личност, истраживач тока реке Нигер који је погинуо код Бусе и који је оставио записе са својих истраживања на основу којих је Бојл градио свог фиктивног Манго Парка. Самим тим, одмах на почетку, границе су на више нивоа релативизоване и живот главних јунака почиње са нулте тачке.

На још једну важну ствар Бојл указује на почетку романа: о прошлим временима можемо знати на основу текстуалних (ликовних, музичких и других) слика и представа, њима се могу скицирати обриси једне епохе, али везе међу њима често су нејасне и трајно изгубљене. Са њима је изгубљена и каузалност догађаја. Можемо претпоставити да читав роман, а надасве приче главних јунака, представљају пишчев покушај да се у књижевности (кад већ не може у историографији) тај изгубљени простор надокнади довијањем, маштом, замишљањем, не обавезно и без основа у историјским изворима. И као такве, замишљене и домишљене, књижевне представе се опасно приближавају реалности. То је она сила коју историчар у архивским документима осећа као подтекст, што му формира утисак, али што он експлицитним реченицама документа не може потврдити. Из такве врсте осујећености истраживача понекад се рађа сјајна књижевност, као у Бојловом случају.

И још нешто: Бојл је тако удесио да Манга Парка и Неда Рајза повезује један аспект који је животан и којег смо углавном свесни, али који у историографском тексту готово увек изостаје као spiritus movens. Бојл нам говори о моћном уделу предсказања, знамења, назнаке, веровања или какве друге трансцедентне силе у животу. Историчар који треба да одговори на пет питања – ко, где, кад, зашто, како – фактор судбине или Божије воље по правилу не констатује, па Бојл ту историографску блентавост у роману поправља.

Два главна јунака (а не смемо се заклети да то нису и две половине једног човека) представљају слободном руком доцртани елемент у чврстој структури познатих историјских чињеница. Лик Манга Парка, његови мотиви и профил личности, описани су у поглављу које нимало случајно (али зато безобразно) носи назив Срце таме:

…Него види, ја сам ти осмо од тринаесторо деце. Знаш шта то значи?” (…)

Обузети сте готово демонским поривом да се доказујете?”

Тачно тако.”

Парков порив за доказивањем за Бојла је демонска сила. Уз њу иде и жеља за авантуром: “Желим да упознам оно што се не да спознати, да видим оно што нико није видео, да се пењем на планине и видим шта има иза звезда. Желим да испуним мапе, да одржим лекицју географима, академицима да осветлим пут. Нигер… Помисли само, Џонсоне. Ни један бели човек до сад није видео ту реку.“ Првобитни грех, жеља за знањем, сујета, потреба за доказивањем представљају “срце таме” код Корагесана. Извештаји које Манго спорадично шаље Краљевском друштву мотивисани су амбицијама и младошћу тог нежног Шкота (младост је таква да од нас захтева испитивање сопствених граница и подразумева прекорачења). Али! За знање које ће цивилизовани свет добити путем његових извештаја потребно је да се Мангови чукнути мотиви укрсте са истим таквим мотивима чланова Афричког друштва: они су жељни богатства и његовог увећања које би могло доћи са овладавањем током реке Нигер. Ако је амбицијом мотивисано стицање знања, похлепом је, са друге стране, мотивисано улагање у знање!

Бацимо поглед на један Мангов извештај из Африке. Али пре тога не би било лоше да се сетимо Антонионијевог филма “Увећање” (Blow up) из 1966. године. У њему фотограф са радозналошћу и страшћу врши зумирање начињене фотографије размицањем њених пиксела у настојању да јасније увиди шта се крије између њих. Што их више размиче, све јасније увиђа нечији леш, односно једну неоткривену и неиспричану причу. Методом зумирања би ваљало “размаћи” и две реченице неког уџбеника или извештаја на основу којих углавном формирамо знања о прошлости. Ако блоу-ап технологију применимо на историографски текст и почнемо да размичемо његове реченице, суочићемо се са почетком књижевности. Ако блоу-ап технологију применимо на књижевни текст и почнемо да размичемо његове реченице (из Манговог извештаја, рецимо), суочићемо се са историографским проблемом. Ево примера из Манговог извештаја са Нигера:

Непосредно по открићу те знамените, величанствене реке која је, по мом мишљењу, у сваком погледу изнад Темзе, па чак и Рајне, моји пратиоци и ја стигли смо до дворца месног суверена, Мансонга од Бамбаре. Ту нам је приређен топао, срдачан дочек, који нас је силно обрадовао после дугог гладовања и немилосрдног шиканирања којима су нас изложили пустињски Маври. (…)”. А сада, размакнимо ове две реченице и погледајмо шта се дешавало између њих: “Наједном нека маскирана прилика искочи иза дрвета с праисконским криком на уснама. “Во-ја-ја-јаааа!”, урла прилика, лупајући босим табанима по прашини, а успут млатарајући жезлом с чијег се врха кесери угланцана лобања. Манго, препаднут, узмакне корак-два, кад схвати да стоји у ниском кориту пуном неке тамне, наоко гадне течности. Већ га је исфлекала по чизмама и ногавицама. Нешто влажно и црвено. Крвавоцрвено. (…) Истраживач је пренеражен, паралисан, ноге и стопала су му као од олова, неки унутрашњи гласови вапију за самоспасавањем, терајући га да потрчи, да побегне, да се отргне, да загребе и рукама и ногама, да гризе, да убије. Али онда осети стисак познате руке око лакта:`Само смирено`, шапуће му Џонсон. `Они вас се много плаше.` (…) Он лупне Џонсона по рамену. `Шта се то тамо дешава?` Џонсону су очи упале. `Боље да не знате.` `Кажи ми, то је наређење.` `Па они су под јаким утиском.` Џонсон хитро подиже поглед, па опет погледа у земљу. `Мансонг је дао да распоре тридесет седам робова у вашу част.` Овај процеп који стоји између две реченице у извештају, у којем је у Мангову част распорено тридесет седам робова у чију је крв истраживач угазио – илустрација је несклада између стварности и илузије коју је цивилизација добила путем извештаја. Она је и алегорична. Крв и сазнање су некој вези. А што се текста тиче, извештај који је Манго написао није нетачан, али није ни потпун (уосталом, као и сваки историографски текст). Пошто су преживели указану им част, Манго и Џонсон настављају разговор: `Али ово је најобичније срање`, каже Џонсон о Манговом извештају. А Манго му одговара Бојловим гласом:`(…) Узорни грађани Лондона и Единбурга не желе да читају о јаду, беди и тридесет седам распорених робова, стари мој – и без тога су њихови животи довољно суморни.` Џонсон му одговара: `Али ви би требало да будете истраживач. Први белац који је дошао овамо и који о овоме говори онако како јесте. Разбијач митова, иконоборац, хроничар стварности. Ако нисте апсолутно тачни, до најситније појединости, ви сте преварант, а мени је жао што морам то да кажем.` На шта Манго каже: `(…) Ал`, држати се чињеница и само чињеница – е, то већ енглеску читалачку публику не би занимало. Могу они да читају хансард ако им је до чињеница. Или читуље у Тајмсу. Кад читају о Африци, они траже авантуру, траже чудо. Траже приче какве им дају Брус и Џобсон. И то и ја намеравам да им дам. Приче.` По свом карактеру, извештај Манга Парка не мора бити далеко од извештаја које су разни путописци током 19. века слали у своје центре финансирања, на прмер из Србије у царски Беч (попут Феликса Каница, рецимо).

Ако је у поглављу Срце таме везу између мотивације и (са)знања Бојл извргао руглу, онда је у наредном поглављу (На вешала с Херодотом) то питање изоштрио до краја. У ишчекивању Мангових извештаја са терена, у Краљевском друштву воде се мутни разговори: “На вешала с Херодотом! И с Плинијем, о истом трошку! Како можете да седите ту и очекујете од неког разумног створења да прихвати све те будалаштине о племенима чији припадници скиче као слепи мишеви, а бржи су од коња? Или о пигмејима, шумским духовимма – зовите их како вам драго – што табанају по џунгли као деца из обданишта по Мејферу? Све је то мит, ја кад вам кажем. Фолклор. Тимбукту не постоји, као што не постоји ни постојбина Лестригонаца.” Читаоцу одмах пада у очи да Херодотови записи по страхотама заостају од стварности коју Манго проживљава. Расправа се наставља:”Ви заборављате, драги мој пријатељу, да је Херодот, за разлику од Хомера, који је можда и био наклоњен Еутерпи, био историчар. Његов наум није био да нас забавља измишљотинама, већ да нас просветли чињеницама.” Реплика: “А шта је историја, молићу лепо, ако не измишљотина?” Ужас се наставља: “Опростите. Нисам завршио. Хтео сам да кажем да сви ти историчари којима се толико дивимо, од оних старогрчких, до нашег недавно упокојеног колеге Гибона – да су, дакле, сви они, у најбољем случају, мешавина оног рекла-казала, извештаја из треће руке, свесног искривљавања чињеница и класичних измишљотина иза којих стоје сујетни учесници у догађајима и њихове присталице. И, као да све то није довољно, та папазјанија од извртања чињеница и изврдавања истини накнадно ће бити додатно извитоперена из мрачне визуре самог историчара.” Не, то не изговарају ликови у роману, то изговара њихов творац, историчар Бојл.

Мангу Парку адреналин је током целог романа толико подигнут да он после прве експедиције изгледа као повратник из рата са вијетнамским синдромом. Манго жели да се врати на поприште борбе јер се у досади цивилизованог света више не сналази. Али Манго је арогантан, самоуверен преко мере, он не верује у предсказања. Када му један афрички врач у длану види лошу судбину, Манго каже: “Не буди луд, Џонсоне. Мене, као и сваког Шкота, прати срећа. У будућностти ме чекају признања, знам то. Ловорике, а и једна књига. И Ајли. Је л` се ти то зезаш са мном: па ја има да умрем испред огњишта, с мачком у крилу.” Ни други пут када му је речено да се чува Бусе, Манго није озбиљно схватио упозорење, био је вођен рациом, љубопитљивошћу и жељом за славом.

Нед Рајз је нешто друго. Бојл нам га представља на почетку, у поглављу Устај, што, наравно, није случајно: његова малолетна мајка, алкохоличарка, родила га је у штали (Бојл воли да се поиграва амбијентима и симболима). Живот му је почео натрашке: на рођењу га је баба-смрт украла од мајке, али га је сплетом оконости мајци у наручје вратио – каменорезац. Кад му је већ тако живот почео, мајка настоји да га именом спасе:“Рајз, тако ће се презивати! (..) А је л` знаш због чега? Зато што ће се он уздигне изнад свих ових срања која његова мајка мора да једе још откако је научила како се зове.” И заиста, током романа Нед стално устаје и на крају као Феникс васкрсава. Аутор романа на више места и на много начина пажњу поклања значењу речи и њиховој магији што је једна од важнијих и лепших компоненти ове приче. Друга сила која управља Недовим животом долази из најмрачинијег лика у роману: то је баба која има лице као “мементо мори” и која се овако смеје: “ииииииииии”! Она се у Недовој околини јавља сваки пут када је Нед близу смрти и она му смрт прориче, најављује и слути. Али Нед на то није глув као Манго, он близину смрти осећа стомаком. Баба-иииии на почетку романа Неду слути: “Пази се, пази, пази се и ти, да џелат краватом те не окити”. Читалац те речи пренебрегне, заборави их, запљусне га мноштво нових ликова, акције, детаља, па пренебрегне и кад му у сасвим другом амбијенту (јер баба-иииии се јавља у најразличитијим околностим, где је Нед не очекује) отпевуши: “О љуљај ме, љуљат` се морам ја/ Морам, о, љуљат`се мо-о-рам ја/Да висим морам док не крепам/ Да висим, висим док не крепам/ Да висим морам док не крепам, јер човека сам убиo, знам/ И оставио га да лежи там`, а хладан је, хладан кам.” Тек када Неда Рајза негде на половини романа скину са вешала, читалац ће се можда присетити ових злослутних речи. Нед је један у милион који је преживо вешала (показао је знаке живота на столу за сецирање на медицинском факултету). За разлику од Манга којег занимају слава и авантура, Неда једино занима да буде жив. Осим тога, у детињству је био додирнут и лепотом: једном је у парку чуо звук кларинета што га је толико занело да је и обогаљен (очух му је осеакао прсте да би просио) научио да га свира. Поред живота и музике био је занесен лепотом Фани Бранч: `Фани Бранч је изгледала као да је малочас изашла из млекаре. Дах јој је био топао, осећао се на млеко, а шапутао је на ребра, брадавице и мрак материце. Кожа јој је била попут павлаке, дојке као сиреви, маслаца је било у њеом осмеху` (личи на Скарлет Јохансон у филму Девојска са бисерном минђушом). Пошто су Неду жеље биле чисте и скромне, дато му је да до краја романа чује и засвира Музику на води (згодно искоришћен наслов истоимене Хендлове свите односи се на Недово просветљење и мир које стиче на Нигеру међу домородцима који воле музику).

Уз Манга Парка, Неда Рајза, Фани Бранч, и многих других изузетно живо и уверљиво осликаних ликова који се попут једног речног тока издалека приближавају и на ушћима уливају у животе главних јунака, посебно је занимљив лик Манговог водича Џонсона. Џонсон, који једном ногом стоји у цивилизацији, другом у дивљини Африке, пореклом је из племена Мандиго, са горњег тока река Гамбија и Сенегал. На западно тле ногом је ступио као роб америчког велепоседника. Током свог робовања био је унапређен у члана кућне послуге, захваљујући чему је добио прилику да се образује, те да научи грчки и латински језик. Ослободивши се из ропства и рано стекавши пензију, Џонсон путује у Лондон где у двобоју убија човека. Казну служи на острву поред Африке, одакле бежи назад на свој црни континент. Тамо је обновио запустело село са своје три жене и једанаесторо деце. Али најзанимљивије: Џонсон се обогатио тако што су људи из околних села код њега долазили да им направи “амајлију над амајлијама”, такозвани Логос који је у стварио био писана реч. Логосе су домородци чували су у сафијима: “Џонсону није много требало да увиди тржишни потенцијал свог књижества. (…) Цитирао би папу и за то добио ланчиће да окити глежњеве најмлађе му невесте.” Када је у свом селу прочитао писмо којим га Афричко друштво позива да буде Мангов водич и преводилац, Џонсон уместо плате тражи Шекспирова сабрана дела.

Роман Музика на води не жели да раскрсти са науком, са њеним ригидним текстом и са њеним мањкавостима. Бојл нам много тога сугерише, између осталог и да поверење у науку не искључује могућност додира са поетском, фиктивном и трансцедентном структром света. Па чак и то да нам ни комбинација свих увида неће помоћи да стекнемо Знање, поготово не некакво опште знање лишено нашег личног искуства, јер, на крају, Афричко друштво из Лондона ни 1982. године није сазнало где се Нигер улива.

Свако мора сам да открије његов ток и место његовог ушћа.

***

Одлука да Музика на води буде преведена на српски језик донета је у Графичком атељеу Дерета, добром проценом тадашњег уредника Синише Коларића који је посао поверио преводиоцу Владимиру Д. Јанковићу. Бојл се обраћа огромној публици од неколико стотина милиона потенцијалних читалаца и обраћа им се помало надмено, са познавањем опште историје и историје књижевности, са разумевањем старогрчког и латинског језика, уз очекивање да и читалац то може пратити и разумети (огроман је број референци на које се ослања и које уграђује у нарацију). Отуда је посао преводиоца морао бити пресудан у амортизовању текста оптерећеног специфичним знањима. Необично разиграним језиком којим интонира читав роман, Јанковић је извршио двоструки трансфер: са једног на други језик, и од елитне ка нешто широј (српској) читалачкој публици, уграђујући у њега своје необично умеће превођења и њему својствено непоштовање аутора, оличено у одсуству страха од дословног превода. У Јанковићевом преводу губи се потенцијално досаднији, академскији Бојл, и отвара нам се раскошна и пријемчива прича о два јунака који више изгледају као да су у џунглу упали почетком двадесетпрвог, а не крајем осамнаестог века. И тиме је учињен још један погодак, троструки трансфер: тема романа и није истраживачка авантура смештена у доба “на измаку просвећености и на почетку гомилања новца”, то јест на крај 18. и на почетак 19. века. Тема је универзална (свако има свој Нигер који открива и којим плови), па растерећени и осавремењени језик којим је Бојл преведен на српски чини да се лакше поистоветимо са јунацима и темом. Није, дакле, у питању само превод са енглеског на српски, од елитне ка широј публици, већ и двоструки превод начињен не само од језика којим је Бојл описао крај осамнаестог века ка нашем савременом језику, већ и од политички некоректног језика с почетка осамдесетих година прошлог века којим Бојл пише, ка нашем језички углађеном, цакнутом и досадном добу. Колико се преводилац удаљио од оригинала, вечито је питање традуктологије, али у овом преводу вам се начас може учинити да је роман изврстан управо захваљујући чињеници да су се сензибилитети аутора и преводиоца поклопили. У нечему свакако и јесу (сигурно слушају исту музику и деле сумњу у историографију!), али то што у Музици на води читамо изгледа да је мање Бојл, а више Јанковић. Ако му је нешто и одузео преводом на српски, преводилац му је то надокнадио у изврсним прим.прев-фуснотама које читаоцу помажу да кроз ток Нигера и огромно поље опште културе на Манговој барци Јолиби плови безбедно и са јасним оријентирима.

ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА (О КЊИЗИ ЛЕОНА БОГДАНОВА, ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Леон Богданов, Записи о пијењу чаја и земљотресима, Књижевна радионица Рашић: Београд, 2021.
Превод: Зорислав Паунковић

ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА

(Леон Богданов – Записи о пијењу чаја и земљотресима)

Ако замислимо један просечан сеизмолошки запис, прво нам на памет пада како игла доста дуго бележи мир (мир је опасан, у њему се увек нешто кува!), а онда изненада та игла врдне десно, па лево, бележећи неки снажан потрес проистекао из привидног спокоја. Тамо где игла бележи мир или бар незнатна подрхтавања тла, Леон Богданов устаје, леже, пије чај, дува траву, понешто наслика, иде у неопходне набавке, чује се са пријатељима, прима инјекције и пензију. У миру помало личи и на Обломова. Али тамо где игла искочи из свог уредног ритма, на месту где бележи јачину удара у својој амплитуди, Леон Богданов нас обавештава: “Боравио сам у лудници кад је тамо био земљотрес”. Он то, поред осталог, чини јер сматра да сваки извештај о земљотресу треба да прати неко сећање: “Али најважније је – по једна успомена за сваки изоловани удар!” И због тога што је био уверен да један удар најављује други, да постоји дубока веза међу потресима, да је све повезано (“Требало је, у ствари, рећи да у тренутку када седи са мном, она као да доживљава земљотрес: то је уопште карактеристично за комуникацију, људи се деле на оне који то доживљавају и оне који не разумеју. Али занимљиво је да сва та потресеност комуникацијом претходи таласу стварних земљотреса, можда их изазива”). После неких удара, међутим, сећања више нису могућа: Богданов је умро од срчаног удара 1987. године, а последња реченица из Записа о пијењу чаја и земљотресима те године, написана је 23. фебруара и гласи: “Џиргатал, пет-шест степени по Рихтеровој скали.” Неколико пасуса уназад: “Време је да престанем да пишем”. Како је знао?

Леон Богданов

Ту, око реченице “време је да престанем да пишем”, гомилају се и згушњавају и други значајни искази у којима Богданов сумира: “До седамдесетчетврте године формирао сам складну представу о ситуацији у нашем свету. С њом и живим. Интересантно, да ли ће бити неких одјека тог поузданог познавања будућности?” Без таквих реченица на самом крају Записа, тешко да се може ухватити смисао овог необичног штива. О чему је Леон Богаданов писао од 1980-1987. године?

Записи о пијењу чаја и земљотресима је тачан, али непотпун наслов књиге. Заиста, издавачу није било лако да одреди име делу за које се на први поглед може рећи да нема јасну приповедачку структуру, које обилује мноштвом тема увезаних непрозирним спонама. Структура ипак постоји, али њу не чине прецизно бележени датуми као у другим дневничким белешкама. Ток мисли се развија по другом критеријуму: окосницу чине вести о земљотресима, а време између њих испуњено је Леоновим трагањем за унутрашњим сатом у времену: “Да нема инјекција једном у три недеље и пензије тринаестог, живео бих потпуно у складу с током догађаја, разматрајући их по степену значаја за свет, но, истовремено, сујеверно тражећи нешто у њима што се односи на мене самог, на моју прогнозу, на моју схему”). Он је у сталној потрази за новом религијом која би, како је претпостављао, могла проистећи из неке секте: ”Стално пишем о свакодневним догађајима, али у томе се не осећа развој секти. До сад сам се бавио проблемом стварања нове прогнозе” или: “Време је за нову веру!”

У шта ново веровати током ране перестројке?

У могућност виђења будућности и у поуздану прогнозу?

Социјализам се слама, Совјетски Савез се урушава, неизвесност прети, потребна је нова вера, то се осећа у ваздуху у целом социјалистичком свету. Богданов није нерелигиозан, али вера у човека и развој, па и поверење у Бога и Христа, очигледно су упитни. Потрага за новим оријентиром, за новим силама у које ће се веровати током ентропије настале осамдесетих година прошлог века, забележена је и у другим дневничким записима, на пример код Тарковског који је посећивао Џуну, а и у Југославији су бели магови (посебно они из Русије) попуњавали духовни простор који се дотада постепено празнио.

Леон Богданов

Леон Богданов је био сликар и писац са периферије петербуршке уметничке сцене. У неформалном али снажном интелектуалном миљеу града уживао је поштовање и имао је своју публику: “А ја сам продао слику стару двадесет година и за тај новац дувам”. У својим Записима не открива нам се до краја, нема експлицитних реченица о његовој биографији осим да је био у лудници и да је четрдесетпетогодишњи пензионер који се редовно јавља за терапију. Живи са Верочком коју познаје двадесет година (уз друге везе које су обоје имали) и повремено им долазе његова мајка и веома узак круг пријатеља. С обзиром на искуство ране пензије и луднице, а са свешћу да ће његови записи бити штампани, Богданов нам се представља тек у назнакама. Ретки су закључци изведени до крајњих консеквенци. Питамо се: каква се тајна крије иза тог ћутања о разлозима? Ни о свом политичком и идеолошком опредељењу не оставља трагове. Он, истина, бележи важне друштвене догађаје и процесе, али се према њима не одређује или се од њих дистанцира уз иронију: ”Најбучнија секта данас је – дисидентство”.

У основи, Богданова су занимале две теме: знање и време. Оне су се, као две паралеле, укрштале негде у будућности. Може ли знање бити такво да се помоћу њега поуздано могу предвидети будући догађаји? То је и најсубверзивније питање ове књиге: каква нам је врста знања потребна? Уједно, тим питањем Богданов као да дисквалификује дотадашње врсте знања, рационална и позитивистичка, и враћа нас на некада цењену способност врачева, погађача, видовњака, песника. У једном од записа скреће нам пажњу на необичан случај у Јапану: човек који је предвидео снажан земљотрес, какав се и догодио, завршио је на вешалима. Врста знања која има способност да предвиди будућност је моћна. Самим тим је таква способност конкурентска свим дугим центрима моћи. У селу може постојати само један врач или онај који види будуће догађаје, ако се појави још један такав, он мора бити елиминисан или отеран. Као кад се у кошници роди нова матица. “Знати – значи имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам”.

Леон Богданов

Богданов сматра да је прогноза моћна и да је због тога субверзивна. Такво мишљење код читаоца неминовно изазива нелагоду: а шта ће нам знање о будућности? Његово разумевање света, времена и њихових унутрашњих релација, постаје интересантније када се додају и његова схватања о снази речи: оно што је испричано поседује инерцију, по инерцији оно што је описано се остварује, и снови се остварују (ако их испричамо, опишемо). И сам Богданов имао је развијену интуицију и одређену способност виђења будућих догађаја, али и негативно искуство услед такве своје способности (не објашњава тачно како је до тога дошло, али наговештава да је због тога заглавио у лудницу годину дана).

“Догађаји су болни и тешко је пристати на нове услове”, каже на једном месту. Свака способност виђења је усуд, људи не воле најаву промена, преображења су им болна. О, како дивна тема: преображења су болна! ”И заиста, то је већ било, све је већ било на крају крајева. Чак је и Преображење већ било”. Када то каже, Богданов није склон банализацији, предаји, ништавилу, бесмислу, већ укида разлику између будућности и прошлости! Одакле то долази? На Богаданова је, поред осталих (Велимира Хлебњикова, на пример), снажан утицај извршио руски научник, астрофизичар Николај Александрович Козирев, са својим теоријама о времену: да је време материјално и да се креће у одређеном правцу. Његови експерименти и објашњења карактеристика времена проблематизовала су питање поимање његовог протока и поделу на прошлост, садашњост и будућност. Козиревљева огледала доводила су људски мозак у стално стање садашњости, из које се потом лако могло кретати по прошлости и будућности. Под утицајем његових сазнања и идеја, Богданов је другачије почео да разумева каузалитет. Занимљиво: и Тарковски, чију је смрт Богданов забележио у својим Записима, којег је феномен времена такође занимао, у свом дневнику забележио је да су пирамиде у Египту порука из будућноти упућена нама! Могуће је да су били под утицајем истог извора, Козирева, или да су нехотично изражавали дух времена и простора у којем су живели. И Козирев и Тарковски и Богданов показивали су способност надилажења простих подела основних феномена као што су време (на прошло, садашње, будуће) или знање (рационално и интуитивно). Код њих је све претумбано и самим тим отворено за нове могућности, за нова полазишта.

Леон Богданов

Говорећи о Преображењу, Богданов се дотиче велике и важне теме: динамике и статике. Преображење, односно промена, непријатан процес међусобне адаптације околине на човека и човека на околину током великих потреса који мењају устаљена правила и навике – подразумева динамику: “И изненада се осетиш тако добро да не желиш да спаваш и мислиш о сутра. У том тренутку, чини се, у свету се дешава некаква грозна и значајна појава, и осећаш да си јак и да можеш све да опишеш, да све изложиш доследно и јасно. Да си способан, ако не да предвидиш будућност, онда сигурно да познајеш садашњост, колико год далеко од тебе се дешавало оно што побеђује поспаност и инертност”. Поспаност и инертност се чине неоправдано статичним стањима духа. Такав закључак у супротности је са ритмом Богадановљевих Записа који у читаоца уносе необичан мир. Па ипак, немир и динамика које доносе земљотреси, тајфуни, одрони, клизишта, бујице, саобраћајне катастрофе, атентати, тероризам, смене влада (поређано по некаквом значају за људе код Богданова) – свеприсутни су у сваком тренутку и одражавају се на нас на известан начин. Разлога за поспаност нема: “А за нас је сваки Исток – далеки, као што су све Холандије – нове, као што се Нове Гвинеје у Гвинеји садрже, а у Папуи – тамо је земљотрес свакодневна норма, он апсолутно ништа не најављује већ постоји као што постоји неки сат у времену и у тај сат ће тамо неизоставно откуцати седам”.

Када сам рекла да се на крају Записа гомилају необичне реченице у којима се сажима све што би Богданов хтео рећи, мислила сам, на пример, на један овакав пасаж: “Не бојим се да кажем да су то као одломци религиозног програма још непознате религије. А где је ту сиже? Па у том гледању по странама уз заборав повода који нас је овамо довео. После ми почињемо да видимо нешто основно и у сукобима с полицијом и у другим сензацијама, али важно је да се не заборави да то све има уједначену, сталну позадину. Нова идеологија, нова идеологија, време јој је да се појави. Али, потребан је нови закључак, нова прогноза. Идеологија прогнозе. Проћи ће и поплаве као што су прошли земљотреси, али и даље ће бити потребно да се свет приказује. Сматрам да се прогноза налази у основи виђења. Јер, гледајући карту Кине, могли бисмо сматрати да само назив Таншан изазива код нас асоцијацију. Показују неки град и значи да то место има будућност. Верујем, верујем, да ништа није без разлога!”

Леон Богданов

И даље ће бити потребно да се свет приказује! Необична мисао у којој је приказивање повезано с постојањем. Приказивање је повезано са сликом, са репрезентацијом. Богданов је био склон изражавању “у сликама”, вероватно и због тога што је био сликар. Али слика је код њега сила, као испричан сан она има инерцију или капацитет да се обистини. Ако видимо слику – оно што је на њој представљено постојаће, ако речима опишемо сан, предео, утисак, мисао – стварамо зрно будућности кроз тај опис. И онда: код Богданова су слике страшно болне, било да су насликане или речима изведене, било да су описане у прозном тексту или у поезији (“…у песмама време је згуснуто, али треба рећи и о празнини”). Он је све видео у сликама и видео је необичне, мучне ствари које ми доживљавамо као поетски надражај, као инспирацију или их, успавани, и не примећујемо. Он каже, на пример, да човек који је једном угледао дубоку пукотину у Земљи насталу од земљотреса мора имати вечну и дубоку трауму. Не каже зашто. Остаје само та слика и та мисао. А ми видимо тог човека и ту пукотину и осећамо да ту има нечег страшног. Зашто он тако мисли, може ли се уопште бити имун на зјапећу јаму која води ка срцу Земље, а не мислити на сопствене пукотине, на нашу укупну рањивост? Има још таквих слика у Записма, као у белешци о клизишту у Сочију: “Клизишта у Сочију, двадесет кућа је уништено, нема погинулих. Пукотина је прошла кроз башту с бресквама…” Да ли је икада помислио да наслика ту контраст, пукотину која цепа воћњак с бресквама? Је ли Богданов више писац него сликар? Он је занимљив не само због слика које нам предочава, већ и због њиховог комбиновања са текстом, са закључцима, са мислима које те слике прате. Шта је он уклапао и како је ствари доводио у везу – то је необичан гешталт! Уосталом, он се изражавао техником колажа и у ликовној уметности, а шта је колаж друго него гешталт који тражи преклапање са унутрашњим сликама посматрача? Овако он комбинује: “Ако не будеш учио – бавићеш се таквим послом. То и јесте слика земљотреса – крупна жена с лопатом просејава земљу кроз сито” – запис је настао после посматрања жена које су радиле на изградњи неке улице на периферији града. Он заиста све може изразити кроз земљотресе. Можемо претпоставити и да је из нехата оставио траг о томе како један сликар призоре из живота изображава у слике на платну. За њега су концертне дворане пуне људи и дечја игралишта били попут призора са икона: “И та гомила света у дворани с мермерним стубовима, осветљеној огромним лустерима, с много извођача на позорници ми је као призори са икона и никако нисам могао да се ослободим тог утиска. Залазило је сунце, видео сам простор дечјег вртића и његова празна игралишта изненада су почела да изгледају као пејзажи са икона, а не као холандски, као што се обично пореди”. Да ли вербализација, опис виђеног, претходи сликању?

Леон Богданов

Богданов је веровао да се будућност може видети из књига и из снова. Тим редом. “Снови су универзалнији”, каже он, “али не и први по времену. Прво су књиге. Из књиге произлазе историја и живот као супротност историји. Књига се гуши од живота, мора да остане без даха.” Када се ова белешка има у виду, постаје бесконачно занимљив дугачак списак књига које Богданов наводи у својим Записима, књиге које су на њега утицале, које је желео да има, које је набављао. Претеже источњачка литература уз Велимира Хлебњикова (“И не треба заборавити да постоји таква књига у којој је написано о свему. То је Хлебњиков…”).

Још: опомиње нас на потмуле, невидљиве, подземне процесе, оне који су спори, али који ће неминовно изменити слику света. Док кува чај и живи тихим, ничим нарушеним животом петербуршке периферије, помало иронично бележи: “Вести. Ништа посебно. Загадили су Рајну и отровали све рибе.” Или: “Ето, острва се још нису поделила, а изгледа да се комад одваја од копна, острво нестаје.” Нужно се читалац пита: а којим потмулим процесима ми успавано сведочимо? Што се моје перспективе тиче: храстови су напустили дедину шуму и попели се неколико стотина метара уз њиву опколивши двориште, у западној Србији су због многобројних каменолома пресечени подземни токови вода, врхови брда однесени су и уграђени у путеве, читам да број сперматозоида и њихова брзина опада, да је све више вештачких оплодњи у којима није победио најбржи, да на Западу у урбаним срединама и вишим сталежима има све више аутистичне деце, да је Дунав затрпан гвожђуријом из Другог светског рата и да у Европској унији нема новца за чишћење његовог дна – све то чека наплату.

Леон Богданов

Кад смо већ код моје перспективе, а Богданов инсистира и на томе да знање мора имати везе са нашим животима, не могу да се не запитам: какве везе Богданов има са мном, који су догађаји из моје географске и хронолошке околине забележени у његовим Записима, шта ја као историчар читам из његовог рукописа, имамо ли ми ауторе које су занимале сличне теме и поклапају ли им се схватања бар у нечему? Редом: неке афинитете делим са њим, ево, он каже: “Грузија ме одавно интересује”. Осим тога, немогуће је бити историчар, а не интересовати се за феномен времена или за совјетску перестројку или за интелектуални миље града какав је Санкт Петерсбург. Богданов бележи неке потресе, саобраћајне несреће и клизишта која су се појавила у Југославији, на пример, најближе мени је било ово: “У Југославији, код Београда, воз склизнуо из шина због одрона. Погинуло је девет људи, рањено нешто више од тридесет.” Београд ће наставити да живи, док се тамо негде помиње, на пример у Записима о пијењу чаја и земљотресима. И шта друго: сваки искусни историчар лако ће у штампи пронаћи све догађаје које је Богданов забележио и у том смислу књига је за историчара мање вредна, али она пружа низ мета-информација о времену и друштву из којег проговара. Којечега ту има, а посебно су занимљиве представе о животу једног интелектуалног кружока на северу Русије и из неког разлога – наслови књига које су међу њима кружиле. Посебно су интересантне информације о њиховим тиражима: ако је нека књига штампана у 6.000 примерака, Верочка је неће набавити и одмах приступа прекуцавању текста недоступне књиге, њеном укоричавању, размени макулатура за наслове и другим махинацијама да се домогне жељених наслова. Ако је Руми штампан у 50.000 примерака, Верочка ће га донети са неке берзе, тржнице, пијаце, из неке размене…

Леон Богданов

Не може се Богданов читати, а да се истовремено не мисли о Психолошким белешкама Драгана Крстића. У много чему су та два аутора слична и њихови читаоци могу само уживати у њиховим приближним схватањима, интересовањима, дневнички вођеним белешкама, субверзивним закључцима, недемократизованом и нетоталитаризованом мишљењу о свету и веку.

На крају, о чему је ова књига? Је ли ова књига о томе како преживети анксиозност услед неизвесности, услед наше немогућности да контролишемо догађаје који нам измичу тло под ногама, који нас терају на преображење? Како провести међувреме између два удара земљотреса? Овако он каже: “Тако сам замислио ту књигу, мислим на Записе о пијењу чаја и земљотресима, да у њој вести о земљотресима прате сцене успомена и мислим да обавезно следе једни за другима. Главна идеја књиге је: може ли се живети од садашњих земљотреса након Таншана? После тога, како сам живео у ишчекивању Таншана, живети у очекивању земљотреса какве Бог пошаље? То је питање, али постављено. Може ли се тако живети? Не, не може се тако живети – тврдио је Јарослав Владимирович. Може и мораће се – говорио бих ја.”

Укратко, основно питање које Богаданов поставља је: како живети са знањем?

Изложбу слика Леона Богданова можете у целини погледати овде.

СВЕ САМ ИЗРАЧУНАО (ПОЕЗИЈА ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
На дугим косама Баба-Јаге
На дугим косама Баба-Јаге
на мокрим трепушкама Василисе Прекрасне
на скривеној памети Иванушке Дурачока
на сјајној грби Коњића Грбоњића
у чамовом бурету Цара Салтана
путујем,
путујем хиљаду
и још хиљаду дана.
А Ви решавате неку тешку теорему
(знате како свемир дише)
пијете чај и свирате понекад.
Онда оставите све
и трчите да гледате кроз прозор
стижем ли већ једном.
И, наравно, правите се да то није ништа.


Гришка, мили, рођени,
Ви и ја правићемо нову геометрију.
У овом најлепшем од свих светова
нисмо се довољно сретали.
Паралеле нам се секу негде у бесконачности.
Једино у томе ова геометрија не греши.
Укрстиће се у једној тачки.
По новој геометрији та тачка је у Сибиру.
На улазу у тајгу
одбројте тридесет девет бреза
повуците праву у равни
и ту сам
чекам Вас међу срнама.


Пишете – добили сте тровање степом.
Све црну жуч повраћате,
и несвестица Вас хвата због неких пролећа
која више неће долазити због Вас.
Пишете – дођи, грлице, спаси!
А ја Вас лепо питам, Григорије Јаковљевичу,
звездо моја,
да све то није од вотке,
да све то није од белине пред очима?


Не дражите ме, душо моја,
не дражите ме ни белином брезине коре
ни дубином шуме
ни ширином поља,
не мамите ме тим Вашим свемиром
и математиком –
данас Вам нећу доћи.
Не мора се увек све знати.
Праштајте, мили.
Болест нека, шта ли је.
на моје очи гутач ватре се загрцнуо
и пропао кроз лед у Неву.
Ни Месец подлац
ни његов отац
ни сестра љута
нису давали пет пара за то.
Гледајте,
душа моја Вам се сасвим открила.


Где сте до сад Катарина Игњатјевна?
Чекам Вас – никад дочекати!
Поенкареова теорема није ништа
у односу на Вас.
Што се Ви, мила, тако мучите?
Знате да сам у дослуху са Животом.
Љубимаја, отворио сам свемир
за Вас.


Питате, дарагаја, шта радимо.
Григориј Јаквљевич лупа лоптицом у зид још од јутрос,
тако он размишља.
Суседи се жале.
Кажем му:
Гришка, звездо моја, љубимиј,
што Ви то тако?
нема ту велике науке.
Најели смо се, напили,
време је да поседимо мало,
тако, да поћутимо,
да се гледамо.
После ћемо решавати тајне универзума.
А можемо и прошетати неким
мрачним улицама
кришом од света.
Видите,
пада снег.


Дух је флексибилан, Катарина Игњатјевна,
узеће облик какав му понуди душа.
Зар сте мало Вашег духа, љубимаја,
улили у мене
и чинили са мном шта сте хтели!
А Ви печете колаче
мирис се осети
али то су већ ствари срца
у којима сте, голубице,
сасвим неприкосновени.


Глупа сам, драги мој, глупа,
више ме дотакне голуб који Вам слеће на руку
него сви универзумски проблеми на гомили.
Кад се опаметим
Бог ће од чисте радости
заротирати Земљу
у супротном правцу.


Кажу да живите у дубоком сиромаштву.
Кажу да на Вашој тераси расте коров
и да се у Вашем стану коте бубашвабе.
Кажу да сте дивљи
и чудновати.
Ја им одговарам
да онај што живи у бунару
не мари за Вас.
Причам Вам
а Ви се блесаво осмехнете и оренете на бок.Кажете:
Ћутите Катарина Игњатјевна, звездо моја.
И ја ћутим.


Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Катарина Игњатјевна?
У суштини, кад нека површ има неколико проверљивих особина
повезаност, коначност,
кад нема рупа као ђеврек
онда је то сигурно сфера.
Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Григорије Јаковљевичу?
У суштини, идем у кухињу да месим.
Ништа дводимензионално
ни апстрактно тродимензионално
само ђеврек с рупом.
После се можемо љубити.


И шта Вам значе те речи
проверљиво, коначно,
шта је то на овом свету коначно?
Ништа Вам не верујем.
И оно што је коначно
управо је бесконачно,
не заваравајте се, драги мој.
Мила моја, голубице,
ја волим егзактне науке.
Ви сте више у домену фантастике.
Григорије Јаковљевичу, не љутите ме,
то не мења ствар!
Не мора све да буде надреално
да би било стварно.


Све сам израчунао.
Брзина мањег урагана је
око
11 километра на час.
Ако ухватите први следећи ураган
Катарина Игњатјевна,
голубице моја,
ето Вас код мене за трен ока.


Истину говорећи
јабука и земља
падају једна на другу
Григорије Јаковљевичу.
Ето, питајте Њутна.
Математичке основе природне филозофије.
Размотримо овај парадокс,
љубимаја,
кад извучете руке
из моје косе.


А код нас, дарагаја, ништа ново.
Григорију Јаковљевичу пуцају усне
болесне од ветрова
и туге га неке спопадају
отровне
зубате	
имена немају.
Кажем му
мили мој, рођени, не брините,
само ломне ветрови ломе,
а Вас ни кавкаски гранит
не може разбити.
Ето,
видите,
покуњени ветрови
одлазе.



Да, да, ноктурналије су опасне,
љубимаја Леночка,
ваде црну жуч из човека.
те је ноћи, наиме,
банчио у неком великом друштву,
и ујутро му је
(после такве ноћи ништа није чудно)
све било усталасано и магловито
да више ни уз најбоље жеље
није могао погодити
ко је ко од нас двоје.
Узалуд сва математика,
просто се ни једна формула
није дала применити.
	

Вера Петровна, комшиница,
каже новинарима да она личи,
божемепрости,
на Маљутку Куратова.
За сваког је, каже, добра
сем за Григорија Јаковљевича.
Ако је сваком човеку
дат један анђео
и један ђаво,
Катарини Игњатјевној
је придодато још девет.



Гле! Напили сте се!
Умртвили сте се, а вотку умете да потегнете.
Где Вам је била памт Григорије Јаковљевичу!
Био сам у једној крчми
врло сумњивој
а у таквом једном брлогу,
звездо моја,
и глава се може изгубити
а не само памет.


Морам нешто да Вам признам Григорије Јаковљевичу,
планирам да ударим главом у небо.
Шта је то за Вас, грлице? Нема смисла бити скроман у том погледу.
На крају крајева, мили мој,
ишла сам на часове 
правилног ходања по води
а то Вам је исто.


Ваш снег је сувише бео за моје танке нерве
а и неко свира, јасно се чује.
Све ме то растужује.
Обећајте ми да се ово неће поновити
реците – нећу никад више
закуните ми се
дајте ми реч
реците – обећавам, никад више.
Добро би било сад отворити неку флашу вина и њиме се лечити.
А како је Вама тамо на северу?


Одајте ми своју тајну
реците ми
Гришка, мили,
није ли то дух Бога самог
није ли то лаки поветарац
није ли то рупа у ђевреку
око које се све врти
кажите ми шта сте то осетили
не кажем сазнали
сазнати је лако
покажите ми 
може ли се то опипати
може ли се по томе веслати
као по Неви
ко је то
стрепи ли то
да ћете га
разотркрити
мучи ли се то у дубокој чами
накривљених димњака
или је сигурно
у Ваше ћутање.


Риманова хипотеза
недоказана
чека.
Тривијалне нуле.
бесконачно много нула.
А у средишту свега тога,
драги,
нас двоје
лупамо главу
пијемо вино
и гледамо се.
Преко твога лица
моја сенка.


Кад умрем
Бог ће се појавити као велики длан
(Њему то неће бити тешко)
на који ћу спустити образ.
То ће бити нова тачка
за полугу којом ће се 
померити свет.
Не остављај ме,
јединствени драги,
не спуштај руке.
Постоје извесни знаци
али се не могу изрећи.


Ето, тако.
Ви свакако не марите много за стварност
Катарина Игњатјевна.
Ваш упроштени приступ, грлице,
сакрива велики ниво комплексности.
А да ми ипак попијемо по једну
Григорије Јаковљевичу, звездо,
па да нам све буде још јасније?


Григорије Јаковљевичу,
сањате, степама ходате...
Рачунате, рачунате, рачунате...
А то што грлица с друге стране прозора
главицу накривљује
и снег је покрива
Вас не додирује.


Па кажите, голубице,
јесте ли ноћас
честица или талас? 
Григорије Јаковљевичу,
шта је с Вама?
Ви сте се опет негде
од вина прегрејали!
Погледајте ме, мили,
не спуштајте очи - 
Ваша сам.
И светлост и страст,
и честица и талас.


Изађите из своје рупе,
Григорије Јаковљевичу,
изађите кад Вас лепо молим.
Још мало, храну ћу Вам испод врата дотурати.
А верујте ми, мили,
Бог неће бити ништа срећнији
ако умрете гладни.


У суботу ми је у собу
улетело јато птица.
Била је гужва
од толиких крила.
Кад не знам где да се склоним
ја одем у твоје срце.
Ех, ти, Гриша...
Шта све о теби говоре...
А теби је то свеједно.


Ех, Катарина Игњатјевна,
откуд то да сам на крај срца?
Срце нема крај.
Стар сам човек,
мојих педесет зима
граниче се са постањем.
Голубице, уселили сте се у мене
и ставили се на моју страну.
Љубав се не претвара у нешто.
Она јесте.

Виолета Бјелогрлић

ПОЕЗИЈА ПАНТЕЛЕЈМОНА КОМАРОВА

Пантелејмон Комаров
(1998) је млади руски песник, филмски редитељ и сценариста из Севастопоља. Преводи на српски представљају прве преводе његове поезије, као и њихово прво објављивање у професионалним медијима уопште. Последња песма настала је поводом масакра у кримском граду Керчу, када је ученик пуцао на своје школске другове. Песме су већим делом рефлексија његових животних прилика и искустава, па је песма о раку инспирисана његовом сопственом болешћу, док је рат очекивана тема за некога ко одраста на Криму.
Песме Пантелејмона Комарова заступљене су у збирци „У светли дан – избор из новије српке поезије“, у избору и преводу Владимира Коларића, која ће ускоро бити објављена у издању куће „Пресинг“. Песма „Глас“ је нова, овде се први пут објављује и неће бити заступљена у наведеној књизи.

Превео са руског Владимир Коларић
ГЛАС


Линија број девет
Разговор са возачем забрањен
Све информаџије на + 7
осам нула нула
Чувајте здравље и обавезна маска
Перите руке пре јела
Место за путнике с децом
Место за колица инвалидска
Фабрика за прераду меса
Свима честита празник Васкрса
Попусти на цене превоза
Урачунати свећице и мазиво
Бутан гас
Пажња запаљиво
„Ја глас сам који се до вас пробио кроз застор реклама
Изронио на светлост као мољац, песак кроз прсте
Тргао се из сна и огласио кроз мегафоне и звучнике
Између ове станице и следеће за путнике
Ја слово сам што звучало је до потопа и до Адама
Слово које је раздвајало море и разламало планине
Ја слово сам које ће бити на крају
Које је било на почетку
Ја слово сам које сте на крсту распели
Ја слово сам иза ког су се крили угојени попови и бојари
Ја слово сам које сте оскрнавили кад у његово сте име спаљивали
Ја слово сам које је постало шифра за сефове и те-ве екране
Ја слово сам мрзим те за све паре
Ја сам дословно лаж федералних и локалних канала
Ја сам волим те и у увек ћу бити са тобом
Ја сам убићу те и угазићу те у блато
Ја сам млеко на акцији и хипотека на рате
Ја сам Бог воли људе
И воли их кад сами пате
Ја сам дословно пожарни излаз разбиј стакло у случају опасности
Ја вам држим слово
Док не попадате.
Ја........“
Пажња, врата се затварају.

СПОЉА


Сви смо ми мртви и за нас нема сутра
Растемо само када смо унутра
Умиремо онда када нас је мало
То налик је на воду и на песак спор
Све једнако споља као и изнутра
И увек и свуда тамо где смо ми
Јер сан нам је вечност а ми јој ни налик
Мртва лица - вода
Мртва лица - извор
Мртва лица то што се снива
Мртва лица усамљене птице
Вечна вечност, из уља уље
Лептир на свећи
а душа све даље
а душа све беља
Ти што живиш дубоко у мени
Прекрати, не унижавај моју слабост
Ја жив сам само кад плачем у сну
А главом ми тутњи жалост

ЈЕСЕН


Ни разумели ме, ни појмили
Дуго чекали, дани проходили
Јесен пламена,
А ја ко тршчица, као гранчица,
Као иглица и као бајчица,
Као легенда мало оцвала,
Чаробан попут ужеглог уља.
Јесени пламена,
Научи ме како да кажем збогом
Здравим разумом, посмртним звоном,
И гвоздене воље, да не иструнем као робље.

У РОПСТВУ

то је све тамо нешто
то ме се нимало не тиче
то је све лично, егоистично дело,
неких тамо левих људи
а ја просто лежим, посматрам
спој за спојем линија на сагу
а време се слива, као сируп
по неком давно скорелом трагу


ЛЕПТИР У ОГЊУ

Нећете побећи
силници светски
Цареви, војсковође, књази
Од мојих разјарених речи,
што вам тутње по лицима,
лицима вашим у масти и слузи,
Нећете побећи
Ничим прекречити
Ничим прикрити разјарене речи
Урлаћу их, остављен и сувишан,
Једини међ вама речима што звечи
А ви, скукуљени у неком углу
Спремате за мене проверене мере:
Слепе прозоре, неме углове,
Зарђале решетке, бетонске зидове,
Леденим рукама зашићете ми уста,
Тешким ланцима оковати колена
Закопати дубоко на стотину лета
Смејете се – па шта је он то мислио?
АЛИ ЈА
ПРОГРИЗАВШИ СОПСТВЕНЕ УСНЕ
Заурлаћу вам поново своје снажно
НЕЕЕЕЕ!
И понављајући моје речи, ветар се покрене
ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ
ДА ЗА СВЕ ПЛАТИТЕ!


ЛЕКАРИ

Говоре ми,
као анђели послати од оца,
-зашто бежати од куће,
кад тата је стално пијан,
зашто плакати
кад бије твоју мајку,
него боље је радовати се животу,
сакрити модрицу под оком.
Савет ти је да не плачеш,
савет ти је да ћутиш,
да заборавиш обавезан,
да заборавиш дужан.
Али ја,
као зверчица у ланцима,
кезим зубе,
ширим очи
„Привежите ме, гадови, јаче!
Са мном је правда –
зар ће
ме 
ремење
задржати?“


***
Рат са свих страна
Сада ће загрмети плотуни
Загрмети оркестара марш
И на нас ставити
крст!
И на нас ставити
Крст!!
И на нас ставити КРСТ!!!
крст
крст.


***
Ја не постојим
Али ја опстајем
Све док ми по телу још бауља краба
како смешна
како ружна реч
РАК,
рак,
рак.
Залеђена погледа
Вера залудна
Напити се?
Молити се?
Вриштати?
празни дланови
истргнути корени-
Свећа угасла--
Рак.
Рак.
Рак.
Рак.
Бескрилна грлица 
Слепа ластавица
Залудно удара у глуве прозоре
Мантили и лампице
Ваш потпис, табелице
Игра жмурке-вијалице--
РАК.


***
Снови, као мед, клизе низ прсте
Сваки дан
од пет ујутру
усамљене танке руке
Траже једна другу
У лелујавом кревету
пуном песка
Пуном воде
Пуном зоре
Пуном љубави
И других знакова живота
Руке нежно милују уморне векове
Привијају уз себе љубљенога
Тела сплетених као заљубљене змије
А заспаће леђима једно ка другом
На удаљеним крајевима, половима постеље

***
Још један очајник је завршио са собом, уништивши цео свет
и ено га лети, разбијеном њушком узнесен до звезда
а ми и даље ту, гацамо по земљи
лету нимало склони
Ура! идемо
само
полако
само
полако!
и Ура! идемо
само
полако!
само
полако!
Један са 20 година одлучио да је боље сагорети
и запуцао у небо
оставио нам хладни чај у ноћима
и прозоре празне
Али нас ево и даље овде, вучемо се по земљи
ни у огањ више не верујући
И хајде поново УРА! и ми идемо
само полако!
само полако!
Ура! идемо
само
полако!
само
полако!
Замислите како је то бити господар живота
и имати право над смртном твари
летети под елесдијем и јуришати на небеса
порицати разлику између раја и пакла
у школи потезати пиштољ на наставнике
и другарима држати лекције о солипсизму
Али ако су за лет потребна таква крила
ми бисмо радије да кренемо боси
Ура! Идемо
само полако!
само полако!
Ура! Идемо
само
полако!
само
полако!

Пантелејмон Комаров

ТРИ ЛИВАДЕ (МИРА ШУША)

Мира Шуша живи између Београда и Базела у Швајцарској. Образована је као доктор природних наука, бавила се науком и образовањем о новим лековима, а гостујући је професор Медицинског факултета у Београду. Писала је за Студент, Видике, Данас и Вечерње новости. Објавила је збирку поезије (Мој Адам, Граматик, 2021), коју је представила у Београду крајем марта ове године у Библиотеци града Београда, а пише и прозу. У јануару смо објавили пар Мириних песама, а сада објављујемо њене нове песме, као и неколико из збирке, а које се баве темом личних малих и великих трагедија на овим просторима које посећују ратови и распад државе у којој је и она рођена и одрасла.

Три дана  

Дошла је по њу кроз прозор старачког дома 
Који је изгледао баш добро рекли су 
Као одличан хотел 
И она је рекла да јој се свиђа 
Рекли су 
Премда је тешко говорила после можданог удара 
Лакшег 
Рекли су 
 
Смрт блага уђе јој као благослов кроз отшкринут прозор 
Она се насмејала левом страном уста 
Најзад 
Рекла је 

Тешка беше другима а још више самој себи 
Преживе два рата и две смрти синова јединих 
Сушила се у себи као отпали орах 
Чула је органе у себи како звекећу као у празној кутији  

Превише је причала заиста 
Лагала је бесрамно о стању ствари 
И како је све другачије и лепше  
Баш онако како би требало да буде 
А не како је живот наместио 
Живот издајица 
Живот скот 

Вређала је и бивала све злобнија 
Отворено јер срам је напусти кад и синови 
И даље је хтела да води ствари 
Управља животима ближњих 
Где је правда 
Рекла је 
Што су твоја деца жива а моја не 
Рекла је 

Муж је није више чуо или није хтео да је чује 
А она је причала и причала и бес се преливао као прљава вода из кофе кад се излије 
Своју прљавштину метлом у двориште је чистила 
Чистила је помно и сећања 
На имање баш велико на две куће и на важност у друштву 
У ком је увек неку оштру примедбу имала 
Била је доста важна преко мужа и преко синова 
Тад 
Раније 

Раније рекла је не разводи се 
Треба све имање у породици да остане 
А после 
Она мисли само на себе и 
Мени је жао њених родитеља 

А још раније ти си моја лутка лепа 
И водила ју је поносно у шетњу са собом 
Јер није жељену ћерку добила 

А још још раније 
Била је лепа и шик на црно-белој слици испред Партизановог стадиона 
Радила је у радњи у Кнез Михајловој 
Није се пуно смејала и имала је наочари за сунце из иностранства 
Узимала је сестри нове ципеле да их носи пре ње 
Оставила је дечка који ју је волео 
Нестала је без речи и добро се удала  

А још још још раније 
Плакала је само кад је не виде 
Они што су је из ратног дечјег дома извели 
Преживећу победићу рекла је 
Живот је скот али ја ћу бити још већи 
Нема везе што се тату у логор одвели а у Немачку мајку  

Најзад рекла је дом је добар 
Или није рекла ко би га знао 
Али био је то дом као хотел 
И остала је у том добром дому 
Три дана само као у хотелу 
И само ју је смрт тамо посетила 

Подмлади се тада и пролепша 
Најзад могу да се опустим помисли 
Најзад могу да поживим како треба 
Ех лутко моја лепа 



Три ливаде 

Топла зима са гле мало растопљеног плавог изнад крова преко пута 
Уместо очекиваног снега 

А црни голуб слетео 
На зарђалу кутију за клима уређај 
Под мојим београдском прозором 

Како смо се смејали тада брате мој 
На мотору возећи се између кукурузних поља 
Као да летимо са ластама изнад њих 

И како смо pjevali Tri livade брате мој 
И играли на сеоским забавама као луди брате 
Далеко одавде сад преко границе брате 

Да ли је број преосталих дана већ био уписан брате 
Да ли смо га могли протумачити брате 
Из лета птице из талога кафе из облика шумских gljiva  

На слици смо заједно брате још увек млади 
Ти мало озбиљан седиш ја иза наслоњена на твоја рамена 
Мук се већ тада из свих углова улива у тебе брате 

Зашто се родисмо баш овде брате 
Где лепоту псовком ракијом и метком каљају брате 
А ја црна не бејах ти од помоћи брате 

Црни голуб под мојим београдским прозором брате 
Порука од тебе знам skuhala sam crnu kavu за нас брате 
Ја сам добро ти не брини брате 

Посетићу три ливаде брате 
Где ми ти сад звиждучући одмараш тако весео брате 
Између поља кукуруза сачекај ме брате 


Каменом у главу 

Направио је клопку врло једноставну 
Пљоснат камен 
Гранчица 
Зрневље 
У парку у Граду 
Прице су овде другачије 
Прозреће намеру 
Зашто баш то зрневље 
Зрело 
Смејемо се одлазимо 

Дан 
И ноћ 
Трава тако живахна у пролеће 
Блескаст цвркут 
Понеки облачић 
Дан из сликовнице 
Пао камен 
Мало хладно перјано 
Притиснуто 
Кљун 
Кљунчић 
Ветар цепа листове из сликовнице 
Зашто зашто 
Ништа више није исто 
Не прави се да није важно 
Јер ћу те каменом у главу 


Скице из постојбине: Преко 

Небо безобзирно светло више бело 
Небо неодређено расплињено погрешно 
Зрикавци без престанка 
Ветар мислим са Запада 
Копрена сакрива суштину 
Пијем чај од коморача поподне дугачко 
Чекам шест да сиђем мало да отпливам 
Преко је постојбина 
Далеко јој лепа кућа 
Посута минама 

Ту су антички родитељи жалили за дететом 
Изгубљеним већ са осам година десет месеци и седамнаест дана 
О Богови смилујте му се 
Узмите га за руку и поведите 
Изнад ове слане воде 
Зрикавци су стали почео је смирај 
Оштрицу врућине однео је ветар на Извор 

Преко је преко 
Трајект између и лукави таксиста 
Што дупло наплаћује 
Зашто је небо тако погрешно 
Зелено растиње га голица 
А оно ништа 
Равнодушно и удаљено 
Као жена оног нашег познаника 
Тако учтива и хладна 
За коју смо рекли мало је чудна зар не  







 

Мира Шуша

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА (ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН)

Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.

*

Њен син није имао ни име ни опело. Некрштен је сахрањен у предвечерје испод једне старе накривљене шљиве на међи два воћњака у озеленелим Цветкама. Умотала га је у своју кошуљу и спустила у мало корито које поклопише лубом, нико није хтео да се замајава тесањем дасака за ковчег некрсту. Анастас га је звао Јован, по своме оцу. Деспина је покушавала да му измисли неко име али није умела. Као што није нашла ни храбрости ни снаге да га један једини пут пољуби, да га привије на груди и нахрани. Живео је само три дана. Њему варош није дошла на целивање и опроштај. Само сељак који је ископао раку, родитељи и Максим. Никад јој није било тако тешко његово немо присуство. И кад јој је нежно додирнуо раме само што му није руке овила око врата и завапила да је узме, да је води било куда из амбиса зла који се отворио и који ће је прогутати ако је опет буде оставио саму. Уместо тога, погледали су се само и његове очи подсетише је на зло које је већ починила, на реку непремостиву која протиче између њих и носи све, у неповрат. Када набацише прву лопату Анастас је окренуо главу и притиснуо очи прстима, Максимове лепе обрве су се набрале и вилице стисле као да ће зубе своје да изломи. Деспина није осећала ништа, као да су закопали само оделце, грумен соли, цветић руже, ништа.

Тражећи тај гроб на дан Полексијине сахране подједнако је равнодушна, мртва и хладна. Није могла да заборави израз са којим је Максим њено дете испратио на други свет, није смела да му види очи док сахрањује сопствено. Та слика је не би ни у смрти оставила, будила би је у гробу, давила и окретала увече лицем према земљи, у зору према поклопцу сандука, хладне и празне постеље у којој више никада неће бити милована његовим рукама. Чудновато, дан у коме је одлучила да умре био је и дан у коме се најмање кајала због свега што је у животу учинила. Са оним што јој беше дато живела је најбоље што је могла. Најгоре што се може живети. Кћер је погрешног оца и можда није од његовог семена али је на његово погано стабло накалемљена. Крива, одвећ племенита племка на бангаво, чворновато дрво. Јадног ли јој рода.

До њиве води путић омеђен најпре тарабама и јабучицама, како дубље залази у оранице куће јој остају иза леђа а грле је грмови багрема, зове и црног глога. Цветке певају гласовима птица и цврчака, ни небо није тако слободно, пространо и благословено као та црна земља. Прође поред школе, не чују се дечији смех ни Анастасово тихо приповедање. Не среће људе као да су сви помрли пре стотину година, у даљини назире упрегнуте коње, баш тамо где се запутила. Већ из далека познаје шљиву под којом труне телашце њеног проклетог сина. И род тог дрвета је проклет, најело се меса и крви па кад шљиве заруде све јој се чини, то је она румен са округлих обрашчића малог покојника. Мати му ретко долази. Зашто би? Ипак, ни за стотину живота не би заборавила заталасани шљивик и бело стадо у њему, сунце упетљано у црне гране и мирис вечери, траве и земље који само на том месту плете причу о малој, немуштој смрти, заборављеној, неоплаканој. Нема крста ни имена али у топлом ваздуху, у хладовини испод крошње зуји чудна, речита тишина. Деспина је пришла стаблу, спустила се на колена и завежљај бацила крај себе. Хумка је свеже раскопана, земља набацана без смисла, свуда уоколо а малена рака тек плитко затрпана, као да у њој нема ничега. Очима не верује, у стомаку јој пуче некаква кисела кугла, разли се по устима као прошиштало вино и тако је клечала подуго, растворених усана у неверици, у неком мутном и подмуклом страху, док је у крошњи певала жуња а иза леђа јој рзали коњи, све ближе, све јасније. Као туђом руком узе грумен земље, влажне, меке, наби нокте у њу те поче да копа. Што је дубље задирала то је очигледније постајало да синовљево тело више не почива на том месту. Ипак није могла да стане, земља која се под рукама отварала звала је да погледа дубље, још дубље, у сопствени гроб.

– Дошла си, кујо, по свој трули пород. – чу иза леђа глас, сасвим поуздано људски, чак познат. Не обазирући се наставила је да копа, нагонски, као што човек дише не обраћајући никакву пажњу на ту радњу неопходну за живот.

– Знао сам, курво, да знаш…матер ли ти погану твоју… – у том трену осети две огромне шаке на раменима. Не размишљајући ни часа зграбила је земљу из празне синовљеве раке, устала и њоме треснула велику свињску Драгољубову главу, црвену и балаву од беса и псовања.

– Где ми је дете, свињо смрдљива? – шчепала га је за ухо ноктима тако јако да је прокрварио, хтеде да га ухвати и за гркљан, као аспида одједном снажна и борбена. Огромни дебели човек не могаде у трену да схвати шта га је снашло, тукла га је стиснутим песницама, шутирала и гребала, једва је некако ухватио за руке и одмакао од себе, још се ногама ритала.

– Знаш ти добро где ти је дете! – млада жена погледа га збуњено и престаде да се опире. Он обриса крв која му се слила низ врат на кошуљу, погледа длан па пљуну – Троје ми је умрло због твог некрста. Кад је опет кметова Драга пала у постељу, баба Цмиљка рече, Бог и душа, да није то оно Камџијино некрштено устало па дави децу…Сабрасмо се, извећасмо. Као ономад кад смо копали мртваца у Матаругама, скуписмо се нас неколико без попа, он не хтеде, откопасмо, а ово твоје лежи ту, под лубом, као да је јуче са’рањено. Прободосмо га и бацисмо у Мораву, нека га носи у које друго село, ако још може да чини штету. Од тада, ево, никоме не умре дете, а и она што су била болесна пооздрављаше.

– Прободосте? – Деспина пита загледана у заталасане пропланке Шумадије, зелену реку милог завичаја, добру земљу која покаткад рађа тако велико, окрутно зло.

– Троје ми је умрло…а зарад чега? Што ти ниси умела своје дете на време да крстиш.

– Нисам стигла… – погледала га је сажаљиво. Искрено јој је жао. Али што би јој веровао?

– А да се јебеш по селу, то си стигла?

Без речи се окрете од њега, нема ни воље ни снаге да слуша погрде и гадости. Нема ни храбрости, довољно се самој себи гади. Отићи ће на обалу драге Мораве, ту ће се растати са светом и предати се истим таласима који су јој сина однели незнано куда, да би нека друга деца, туђа деца, могла да живе. Како се сагнула да подигне завежљај осети на бутинама шаке и Драгољубов тур како је гура према дрвету.

– Дај да те опашем… – стење иза ње. Док је још није снажно ухватио Деспина је покушала да се отргне али врхом ципеле закачи за неку полеглу травуљину и посрну. Он је стиже и стеже око појаса једном руком, другу јој гурну у кошуљу. Запахнуо је смрад трулежи из његових уста, одвратни воњ вишедневног зноја.

– Не ритај се, видиш да немаш куд. – каже јој и збиља је тако. Драгољуб је снажан сељак од скоро два метра, могао би једном руком да је прекине као трску. Преместио јој је ону руку из груди на уста, да случајно не би вриснула.

– Не старај се да се сазна – смеје јој се у врат, осећа му језик – чим те изорем сазнаће сав дуњалук да сам опет имао Крсманову кћер. Ама, мируј! – стегао је за гркљан, прекинуо јој дисање. Деспина се прибра, изви му се у рукама као змија, као мачка кад преде, намести се пред њим таман тако да јој само подигне сукњу и обави шта хоће. Он помамљен ослаби стисак да би откопчао панталоне. Леденим рукама и са срцем у петама скочила је, дохватила свој замотуљак, немајући времена да га развеже, напипала кокот па обарач на очевом пиштољу и премда је без предомишљања циљала право у Драгољубове груди он стиже да је ухвати за руку те куршум оде у небеса. Оте јој пиштољ и одбаци га подалеко.

– Па јебем ли ти оца оног наопаког!– силовит шамар подсети на оне које је тако често и ћутке примала од Крсмана. – Ти ћеш да се браниш! Сад си одједном честита, од кад се јашеш са оним,а док сам те по селу тарабио добро ти је било! – ухватио је за косу и пљунуо посред лица па је нашамарао све време гурајући руку којом је држао око паса ниже, међу њене чврсто стиснуте бутине. Одгуривала га је али све слабије, плакала је али тихо, не тражећи помоћ, напослетку би се и предала јер више није имала снаге, ни зрно снаге да се бори. Драгољуба није више ни видела ни чула. Тај који је на силу узимао био је неко други, то што је ударало, вукло по трави и намештало како му се свиђа било је неко безлично, црно и јако али непорециво мушко биће коме није никада успела довољно жестоко да се супростави иако га је мрзела истом жестином којом је понижавало, тровало, све јој одузимало и онда је остављало да живи тако рашчеречена, обезвређена и прљава. Сељак, схвативши да се предала, даде себи времена да ужива како одавно није.

– Обадаш се као кобила, мало сам те ваљда натезао…– љигаво тражи од ње пристанак након што је готово обезнанио ударцима, примиче знојаво лице њеном, Деспина склопи очи да не гледа, покуша још једном да се ритне, да устане али претежак је, свом снагом јој је налегао на стомак, не може ни да дише.

– Нећу тако, тежак си.

– Него како? ‘Оћеш опет да бежиш!

– Нећу, кунем ти се, пусти ме да устанем, не могу овако, издахнућу.

Он пристаде, подиже се. До тада је већ скупила снагу и колико је ноге носе потрчала кроз воћњак. Ако је и јачи и већи од ње не може бити бржи само ако је послужи тело за толико док не избије на главни сеоски друм. Даље неће смети чак и ако буде намеран да је јури. А био је. Трава по шљивику мека и склиска, тло неравно, уганула је ногу али је наставила да трчи, била је спремна да прими смрт у своје тело, заслужује је, али никада више другог мушкарца, ниједног осим Максима. Пред тарабом је Драгољуб готово сустигао, ухватио за сукњу. Гурнула је капију и истрчала из воћњака. Ту, на почетку уске стазице што се спушта према селу, удари право на задиханог алата са ког је коњаник сјахао пре него што је уопште схватила да је спасена. Не разуме одакле се створио, како је стигао али плаче од олакшања, од чисте среће, од захвалности.

Максим јој унезверено истражује недра, стомак, руке. Блатњаве су али нису крваве. Ваљда га не варају престрашене очи. Четрдесет дана му је прошло од како је чуо пуцањ.

– Шта је пукло, Деспина? Ко је пуцао? – некако незграпно, грубо помилова јој косу али не сачека одговор. Све схвати у трену. Драгољуб није бежао премда му ни до туче није. Ипак начини један корак унатраг, јесте крупнији од Максима али га његов осмех плаши колико и тиха претња:

– Сад сам ти јебао и оца и матер и семе и порекло.

Деспина узмаче без гласа. Зна шта ће да се догоди. Црни ђаво беса тражи крв. Да га заустави не може, можда и не жели. Крв би да види. Неку освету, неку правду. Да је неко једном заштити.

Максим то осећа, зна. Хоће. Не гледа где удара и то чини свом снагом, читавим собом, још један ударац ногом у Драгољубов млитави стомак и обориће га, после тога ни сами Бог неће моћи да му помогне. И не треба. Назире крв која му навире из уста и носа, чује како га боли, како стење и цвили попут пса али још је поган и треба да умре, треба.

– Цело село ти је прошло кроз њу. – Драгољуб каже сипкаво тек да би зарадио силовит шут од ког се болно превио и јаукнуо оборен четвороношке – Јеб’о је ко је кад хтео, и ја сам, кад сам год намислио!

Максим застаде на трен, окрете се да је погледа. Слеп је од беса али ипак види, спустила је поглед, само један трен потраја то немо испитивање. Зар признаје?

Признаје. Мрак му је пао на очи, све је дакле истина о њој, све што су причали, са свима је била и са том свињом је била, матер јој погану, само њему неће да рађа децу. То лудило опет му удари у главу, тукао је и плакао иако би најрадије повратио, не може да је замисли под том животињом, не може себи да објасни, зна да сад нема куд, мора да га убије, све ће да их побије, све који су само руку на њу ставили, све који су је погледали. Зар цело село, целу варош? Све.

Деспина, живота ме кошташ – понавља себи док хвата Драгољуба за крагну па му челом снажно удара о стабло шљиве. Опкорачио га је, тако се наместио да може ударати до миле воље док та балава свиња не цркне. Убиће га, заиста ће га убити. Та мисао надјачава слатки ужитак који јој пружа брутална сцена извршења правде коју посматра нетремице, не трепће. Деспина потрча као без душе низ пут, према селу. Максима сама не може да заустави, обневидео је, оглувео, не зна шта може да направи. Или зна и баш хоће. Мора. Жив Драгољуб неће изаћи из шљивика осим ако неко са њом не дође, много јачи и спретнији да их пре несреће раздвоји. На срећу, малочас пусто село сада је сасвим живахно, нађе испред цркве и кмета и попа и још тројицу мушкараца како се о нечему важном договарају. Чим су је угледали, онако чупаву, подераних хаљина и блатњаву до лаката похиташе јој у сусрет.

– Убиће га, кмете, руке ће опоганити ради мене. – притрча Ђорђу и пољуби му десницу па тек онда попу Сими.

– Куда, ћерко, куда? – повикаше сељаци не питајући ни ко ће кога да убије ни ради чега па кад им је показала према шљивицима и њивама кмет одвеза коња, посади је крај себе а остали потрчаше што их ноге носе. Стигоше аман у последњи час. Драгољуб је већ кркљао, Максим му је седео на леђима и нешто неразумљиво говорио бришући рукавом крваво, уплакано и знојаво лице. Овај под њим једва цвили, крв га гуши:

– Немој више, дете имам… – моли али Максим милости нема док има снаге у рукама.

– Нек’ је живо и здраво. А ти ћеш да цркнеш. Цркни више, што не цркнеш! – разјарен што овај још дише, још може да говори и моли за живот Максим скочи са њега па га опет шутну у стомак. Наставио би и ту би коначно дошао крај да га четири снажне руке не ухватише за рамена и око паса и не повукоше унатраг. Да је макар одмах стао и призвао се памети. Али не, у нос му се увукао масни мирис крви, освете и туђег бола, заслуженог, дакако. Кмет и момак који су га шчепали погрешише те га пустише чим су га одвојили од Драгољуба који се ваљао по умазаној трави молећи да му неко помогне. Максим нападе дечка па кад га је једним ударцем смлатио на земљу удари и на Ђорђа, све му звезде помери.

– Ама, обуздај се! – овај не узврати већ викну пратњу да побеснелог опет ухвате за рамена и не пуштају док не дође к’ себи. Како се то није могло десити јер је све време покушавао да се отме и говорио да мора свињу да докрајчи, кмет заповеди својима да га држе па га на мртво име изудара и ишутира тако да је Максим напослетку пао на колена, згрчен истим оним боловима који су Драгољубу парали утробу.

– Семе ли ти јебем оно београдско, на мене ћеш? Ако сте се око ове посвадили, је л’ неко треба главу да изгуби? – Ђорђе рече па га подиже како би му ћушнуо још једну, за наук, да запамти добро. За то време попридигли су и Драгољуба, обрисали му лице и дали мало ракије да гуцне из пљоске. Он се од беса и бола просто смеје:

– Чујеш шта ти кажем, боље да си ме сад утепао кад си мог’о. Имаћу је опет макар ми последње било. Има опет да клечи и да ужива док је дав…

– Ама, замукни ти! – кмет се продра да овај не доврши, разјариће будалу, неће га цео пук после зауставити.

Тако и би, Максим опет крете на њега, од крви и суза скоро ништа не види али јасно чује одакле допире тај погани глас. Ма мора да га убије, просто мора, макар црк’о одмах за њим.

– О, сунце ти крваво – викну кмет – удри га док се не опасуљи! – ни сам не верује колико снаге овај има, опет се подигао на ноге, насрће као сулуд, као да није сам на њих толико.

Тако Максим напослетку од петорице извуче дебљи крај. Тукли су па нису штедели ни њега ни себе, као да је неки притајени тајни бес провалио из песница и рубова опанака, ударали највише у небрањен стомак и ребра, само је лице штитио док је могао, због ње, што је њој леп. Једва га савладаше. Убише бога. Измрцвареног на трави Драгољуб га само једном шутну из све преостале снаге у међуножје, да кмет не види, док су одлазили.

– Чујеш, нећу њу, већ сам је изгустир’о, свуда сам је зачепио. Тебе ћу да јебем, само чекај. Грдна будало… Рачунај да си данас због профукњаче главу изгубио.

Максим покушава да устане упркос болу, да има пиштољ убио би га на месту, све би их побио, на руку не може да се ослони, склопи добро оплављене очи, ионако ништа не види па тражи последњу снагу, подигне се али посрне, кашље. Сав је покидан, ребра га боле. Беспомоћан је, горе му је то од смрти.

– ‘Ајде, пусти га, крећи! – Ђорђе опомиње да не проври опет зла крв коју посејаше и пролише ни за шта. – А ти – издра се на Максима – немој да сам те више видео у селу. Моји сељаци су поштен свет а ако сте се око варошке женске покачили идите у варош па се тамо песничајте, да видим да бисте се без окова извукли. Пази да ми на сенку не станеш, ни мени ни мојима. Добро смо ти запамтили да си руку дигао на кмета.

– Посерем се на кмета! – викну промукло, кроз крв. Не осврнуше се. Нека га, доста му је за сада.

Лежао је и гледао небо, лепо, чисто, плаво. Чим спусти поглед на крошње и планине у даљини све му се заврти. Окрете се на страну и згрчи, тако још и може да поднесе врео бол у стомаку. Као да су му сви органи покидани, тако осећа. Стиже га и умор, батинао је пола сата сигурно онда су њега још толико тукли. Или је трајало много краће…или много дуже. Колико времена је потребно да сва млада, набрекла снага напусти тело? Колико дуго је она могла непомична да стоји на ободу шљивика и да само гледа, ни да макне, ни да викне?

– Деспина! Деспина, крвавог ти оца јебем, где си? – устаје, придржава се за стабло. Не види. Обриса мокра уста руком, десна слепоочница му је сасвим крвава, залуд је брише већ добро натопљеним рукавом. – Стојиш ту? Шта стојиш? – крете према њој али опет паде на колена па стаде да повраћа крв и слуз, удари дланом по земљи – То сам ја од тебе заслужио…шта гледаш, матер ти проклету…да л’ ћу да цркнем? Па да цркнем, није ми жао, мислио сам један дан, једну ноћ да ме волиш…Нек’ су те сви имали…јеб’о њих и све… ја те волим…

Што боли претрпеће или ће црћи као пас. Али што бауља пред њом понижен, слаб, као крпа, да устане не може, повраћа слинав, балав, крвав, како то да поднесе, како да преживи, како да се опере? Како да поправи то што није био јачи од оног који је напао, који је вређао, имао, говорио о њој као да је безвредна, његова Деспина, све његово?

– Јао, Боже, сад ме узми…- мумла и још једном посрће, хоће пошто по то да се усправи и само јаднији бива. Још да заплаче па да се себи згади. То не сме макар одмах умро а боли га цело тело као што је мислио да само душа може болети.

Деспину је око срца стисло. Како је окрутно претучен толики човек кад не може да устане. Драгољуб се брже подигао али њега је један тукао а Максима петорица. Наплатише му и дрскост и углед и лепоту. Све одједном, до крви.

Знала је да ће кмет да зове доктора због свог сељака па без речи опет сиђе у село, да Антића поведе Максиму. Ови неће наћи за сходно да се сете несретника ког су у шљивику оставили. Он сам неће далеко да одмакне, чак се чини да више уопште и не покушава да се дигне.

Тако и би. Испред Драгољубове куће већ се окупило што је било слободних сељака па ударише у јуначење и претње иако их је кмет смиривао и убеђивао да је сад све поравнато и да оставе ту ствар да се слегне и смири.

– Шта ти сад ‘оћеш? – набусито јој се обратио кад је угледао склоњену под крушку, препаднуту и пребледелу.

– Доктора…кад заврши ту…- промуцала је – није му добро, не може да устане…

– Сам је себи крив, жено. Видела си и сама, ми га не бисмо дирали да није он нас.

Климнула је главом. Јесте, тако је било.

– Није му добро, кмете, крв повраћа.

Крупни бркати човек добродушног лика и хајдучких очију одмахну главом и руком:

– Сад ће доктор ваљда да заврши па га поведи горе. И склоните то псето либералско из мог села да ми га очи више не виде. А чујеш – позвао је да му приђе, сељаци се разиђоше да не би како Ђорђе помислио да прислушкују. Радо би они, кад би смели – видела си и сама. Могли смо га убити на мртво, да се више не дигне. Само због тебе нисам рекао момцима да га осакате. Гледај да ми се одужиш…знаш шта смо говорили…Јаков чека, испашће да га варам…Он ће ускоро да оде, ово ти је сад или никад, смисли се већ једаред.

Климнула је главом. Не може да му буде захвална иако би можда требало.

– И још… кад навратиш да се договоримо дођи предвече, празан ми је вајат а ја сам те жељан, још од лане никако да се при’ватимо а сад си ми у варош утекла, дан и ноћ немам мира све мислећи на тебе.

Димитрије, онако у црнини како је са сахране отишао, изађе пред кућу намрштен и забринут. Нису њему Драгољубове ране на памети.

– ‘Оће л’ бити добро? – повикаше сељаци.

– ‘Оће, ‘оће, не бригајте. Туча к’о туча. Мало га је јаче распалио у главу, ал’ ништа што се преживети не може. – лаже их, добро га је утепао – Све сам домаћици објаснио, дићи ће се колико за три дана ако га лепо понегује. – тек што то изговори срете се са Деспининим погледом па прекорно заврте главом, не хтеде ни да је поздрави. Кмет му скрати то гледање:

– ‘Ајде пођи са Камџијом, води и Стевана са колима, само пожурите да ми онај не изда’не у атару, још за будалу да одговарам. Макните га из мог села, после ме се не тиче.

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА: Први снег, ИК Дерета, 2021.

Тајана Потерјахин

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ, СТРАДАЊА И СЕЋАЊА (ИВАН РИСТИЋ)

Иван Ристић (Призрен, 1978), дипломирао је историју на Филозофском факултету у
Нишу, а докторирао на Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета у
Београду. До сада је објавио преко двадесет научних радова из области савремене
историје Југославије и Балкана у научним часописима и зборницима радова са научних
скупова, као и научну монографију Милан Ракић у Софији (Чигоја, 2018). Пише песме,
кратке приче и лирску прозу. Објавио је две збирке песама: Песме у (по)грешно време
(Алма, 2018) и На рубовима сећања (Алма, 2019), као и књигу кратке прозе Минут до
поноћи
(Поетикум, 2020). Објављивао је у зборницима кратких прича. Живи и ради у
Крушевцу.

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ,

СТРАДАЊА И СЕЋАЊА

Писати о свом граду није ни тешко, ни лако. Није тешко, јер причу свога града свако носи у себи, од рођења до судњег дана. Многи је никада не испирачају, али је живе. Градови у којима смо рођени утиснути су као отисци у животе које живимо. Из њих носимо свој мали, интимни свет, који нам помаже да се носимо са ћудима великог света који је вечита непознаница. Али није ни лако писати о свом граду, јер је танана граница између приче о граду и приче о себи – потребно је да се прича о граду не претвори у отужну аутобиографију, у којој се преплићу сенке сећања, мириси носталгије и уздаси за “прошлим временима“.

Још је теже (и лакше у исто време), писати о граду као што је Призрен. Јер Призрен, с једне стране, у својим многовековним бисагама носи превише историје, превише великих и малих прича, истинских достигнућа и тешких трагедија; док ја, с друге стране, у својим бисагама носим превише сећања на њега. Материјала за причу ми није недостајало, ма у ком својству је причао – као историчар, или као Призренац; свеједно да ли исписујем ону „објективнуˮ, или само своју малу, „личнуˮ историју града.

Као неко ко је рођен у Призрену, у којем је провео значајан део живота (и увек му се радо враћа), није ми, дакле, било тешко да напишем причу о свом граду. Оно што, међутим, није било тако једноставно, јесте да тој причи – која не може бити лишена историјског приповедања, јер би онда сам Призрен био лишен свог бића, које свој смисао црпи управо из богате историје – додам личну ноту, да је обојим нијансама личних сећања, која не само да неће бити у супротности са приповедањем о оном историјском, већ ће је допунити, и читаоцу пружити једну интимну и емотивну историју доживљаја града и његовог страдања виђеног очима непосредног учесника који је, заједно са градом, проживљавао те несрећне дане. Иако то није прва несрећа, а сигурно није ни највећа, која се сручила на овај град под обронцима горостасне Шар-планине, Паштрика и Коритника, она је једина коју је аутор ових редова доживео и као личну трагедију, док је о осталим само читао у историјским књигама. Управо зато је за мене ова несрећа била највећа од свих. Када вам се бреме једне трагедије сручи на плећа, објекивност губи смисао, и потрага за објективношћу је само интелектуална егзибиција лишена значаја. Стога, ова прича не може бити лишена емоција, а опет, не би смела бити претворена у каљугу емоција – у патетично јадање и кукњаву недостојну људског бића, а посебно не једног Призренца, који на својим плећима осим бремена трагедије, носи и бреме славе свога града.

ИСТОРИЈА И СИМБОЛИКА

Има пуно случајева у историји и националним културама разних народа, када симболика једног догађаја, личности или града, надмаши стварне, историјске димензије њиховог значаја. Иако је несумњиво да град Призрен има значајно место у српској историји, како средњовековној, када је био једна од престоница Српског царства, тако и у нововековној, када је био једно од средишта српског националног рада и очувања идентитета у оквирима Османског царства у другој половини 19. и почетком 20. века; као и једно од средишта албанског националног покрета насталог у време тзв. Источне кризе (1875-1878) – ипак, после познатих догађаја на Косову и Метохији 1999. године, Призрен као симбол – „царски градˮ – заузео је посебно место у корпусу симбола националног идентитета, а са њим и националног пркоса код једног значајног дела српске јавности, нарочито међу млађом популацијом. Поклич „Догодине у Призренуˮ, постао је тако својеврсна „лозинкаˮ идентификације и препознавања, али и нека врста позива на отпор суровој политичкој реалности везаној за простор Косова и Метохије. Очекивано, овакав узлет града у симболичкој равни, прати неминовна комерцијализација, па ћемо силуете „царског градаˮ, лик цара Стефана Душана, који је постао најпрепознатљивија персонификација историјског значаја Призрена, као и позив „Догодине у Призренуˮ, видети утиснуте на многим производима свакодневне намене – од мајица, преко сувенира, до различитих делова модног аксесоара. Призрен је, често се може чути, постао „српски Јерусалимˮ, својеврсно место ходочашћа и окупљања, на чијем се имагинарном пољу води идентитетска битка између заборава и утапања у „политичку реалностˮ, с једне, и памћења, отпора и пркоса ненаклоњеним „овоземаљским силамаˮ, с друге стране, а чије је дубље укорењење у „косовском заветуˮ и традицији која се на њега наслања. Дакле, историјска и симболичка димензија овог града на крајњем југу Србије је неспорна, баш као и његово значајно место у историји не само српског, већ и албанског народа и Османског царства.

Призрен са својим многобројним средњовековним црквама, међу којима значајем и грациозном архитектуром предњачи Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, али и манастирски комплекс, царска лавра Св. Арханђела, у коме се налази гробно место највећег међу српским владарима – цара Стефана Душана – заузима посебно место у духовном и верском универзуму Срба и Српске православне цркве. Османско културно и верско наслеђе чини Призрен значајним и за муслимански свет – грандиозна Синан-пашина џамија из 17. века још увек доминира панорамом града. За Албанце је Призрен, такође, “историјско средиште“: у њему је основана тзв. Призренска лига, организација која представља врхунац албанског националног препорода у 19 веку. Све ово, историју и културу Призрена чини разноврсном и испреплетаном, препуном супротности, али и нужне коегзистениције различитих полтичких, верских и култруних утицаја; чини је комплексном и готово несхватљивом за неког ко није живео у том шаренилу вера, језика и култура, полтичких супротности и нужних облика суживота различитости – на тој живој позорници историје. За Призрен се може рећи да је био, а делом је то и остао, историјски и етнографски “музеј“ на отвореном – са свим својим рутинама живота и обичајима – од оних верских свију присутних вера, до оних за време пијачних дана… Просторно не тако велик, ушушкан у својој котлини између планина, набијен животом, бучан и са свим својим оријенталним градитељским одличијима, мирисима и укусима – Призрен је био врело живота које је носило печат посебности у не тако лакој косовско-метохијској стварности.

Често се, у разговорима о Призрену, сусрећем са дилемом мојих саговорника: чији је то град? Српски, албански или турски? Муслимански или хришћанаски? Да бих им дочарао или приближио одговор, предложим им једну једноставну интелектулано-визуелну игру: узмите, кажем им, једну фотографију ширег центра Призрена, па направите две њене копије. Са прве копије, уз помоћ фотошопа, избришите сво оно што припада српско-православном наслеђу – цркве и црквице, најстарије градско насеље Поткаљају, знамениту Призренску богословију… Са друге фотографије избришите све оно што припада османско-муслиманском наслеђу: џамије, чесме, куће у оријентално-османском стилу, хамам… Видећете да је Призрен то што јесте само на првој фотографији. На друге две не да то није исти град, већ су то две безличне, исподпросечне и досадне вароши. Дакле, без обзира на етно-политички мотивисана неслагања о припадности града, у културном, цивлизацијском и универзалном контексту (јер је национални контекст увек партикуларан и помало скучен и “себичан“, што га никако не дисквалификује, већ га чини само једним од могућих оквира гледања на свет), Призрен је свачији – прво припада онима који су рођени у њему и деле све његове вредности, и пре свега његов историјски “шарм“ који је, а у то можете веровати на реч аутору ових редова, један посебан доживљај света; даље, припада онима који у њему живе; али и онима који су га заволели из неких својих разлога. Као и сва места у којима се сусрећу и укрштају културе и цивилизације, без обзира на искључивости и фанатичности на које увек и свуда можете наићи, такав град припада свима. Он је и православни – хришћански, али муслимански – оријентални град. Једино такав он је то што јесте – бисер међу градовима, којег је и један велики владар изабрао за своје вечно боравиште, и своју моћ симболично пројектовао кроз своју задужбину – највећу и најлепшу владарску задужбину на нашим просторима, од чије су надалеко чувене и слављене лепоте до наших дана остали само трагови. И Призрен, тако, као да оличава оно неписано правило да величина и трагедија иду „руку под рукуˮ. Баш као што Јерусалим представља „средиште светаˮ зато што је у културном и цивлизацијском средишту и, културно и цивилизацијски, не припада никоме, јер је светски град – док га политика дели, културе га чине јединственим – тако и Призрен у овом нашем малом, балканском „светуˮ, припада свима који деле његов дух и начин живота.

СТРАДАЊЕ И СЕЋАЊЕ – ДАН КОЈИ НИСМО ПРЕЖИВЕЛИ

Тог 12. јуна 1999. био сам сведок и учесник исписивања тужних страница историје града – егзодуса Срба из Призрена после хиљаду година присуства на том простору. И све то пред очима међународне заједнице – оних великих, најмоћнијих. Урлање разјарене гомиле, лупање по возилима препуним избезумљених људи, уплакане деце и беба које спавају у наручјима мајки, баба, тетки… Псовке, увреде… Али, нисмо били уплашени, нисмо имали времена да будемо уплашени или тужни, јер нисмо ни били потпуно свесни онога сто се догађа. Туга је дошла касније…

Животи су на брзину били спаковани у торбе, кесе, џакове…

-Понеси оне фото-албуме, остави шерпе, купићемо нове…

-Немој да заборавиш документа и дипломе…

-Спакуј оне књиге са полице поред кревета… (Ма, какве књиге, нема места…)

И тако… Како спаковати живот, а да заузме што мање простора у гепеку аутомобила или приколици камиона?

-Пожури, војска је већ кренула, излазе из града…

Дуга колона возила, људи плачу, теше се, неки се смеју и збијају шале од муке, храбре једни друге: „Ма не може ово дуго да траје… Неће нас Слоба продати…“

А она гомила урла још гласније… „Шкиње, шкиње (свиње, свиње)…“ Погледи пуни мржње с једне, и пркосни погледи с друге стране. Сусрећу се и секу као две дивље реке које улећу једна у другу, и творе неку трећу, мутну, прљаву и бесну реку, која носи сав талог историје, политике, лажи и обмана, крви, херојстава и злочина.

Отшкринемо понекад улазни отвор на приколици у којој се нагурало нас петнаестак. Гледамо припијени једни уз друге… Остају за нама збијене куће Призрена, уске, кривудаве улице, а спарно летње поподне жути се разливено испод Каљаје и Цвилена, као просуто врело уље… О знојаве вратове лепе се досадни инсекти. Њима је свеједно, они су увек у неком егзодусу. Кроз тај малени отвор назиру се само висока минарета џамија, док су сребрне куполе чувених призренских цркава већ изван видика. И школе, паркови, уличице, клупице, чесме, ћевабџинице, надалеко познате призренске посластичарнице… Све се пред нашим очима топи у оном врелом уљу летњег дана…

После неких пола сата колона, која се креће путем ка Сиринићкој жупи (јер је пут ка Приштини сувише опасан), пролази поред села Средачке жупе. Нема стајања, колона је као жив организам и има свој ритам. Одједном плач, ридање… Људи из приколице, сви редом пореклом из тих села разбацаних по обронцима Шар-планине, познатих још из времена цара Душана, опраштају се од својих родних кућа, ливада, путева и путељака, извора…

Плач као за покојником кога сахрањују у лименом сандуку, па немаш прилике да га последњи пут видиш…

Ко је умро тог летњег дана, жутог, ужареног и тешког као просуто врело уље?

Сви смо умрли.

И ми који смо одлазили из свог града, отерани, али не и поражени, нити понижени; и они који су урлали и псовали за нама. Све нас је тај дан убио. Успели смо да преживимо рат, али тај дан нисмо преживели.

ПОВРАТАК

Када сам се, доста година након те несрећне 1999, поново обрео у свој град, у коме је, иако је делом променио своје лице, и даље тињао онај стари, препознатљиви градски дух, мада осакаћен одсуством једне од својих базичних културолошких и идентитетских вертикала – православних Срба – нисам осећао ни тугу, ни бес, ни разочарење, ни сету, ни презир… Осећао сам се, међутим, као неко ко је изгубљен у координатном систему времена, простора и сећања. Ко сам ја овде? Шта сам овоме граду и шта је он мени? Јесам ли туриста који лута улицама својих сећања, и поново упознаје део себе, затуреног негде у подсвести трауматизованој оном дугачком колоном и патњом која ју је пратила, и која ће заувек пратити оне који су имали несрећу да буду њен део? Не, ја не могу бити туриста у овоме граду, понављао сам себи. Не могу бити туриста, јер ЈА сам овај град, и ОН је ја. Али, нисам ни његов житељ! Шта сам ја, заправо? Страно тело у страном телу? Чиода у ткиву некада мог, сада отетог града? Бескућник у потрази за својим идентитетом? О, да… Нису бескућници само они који немају кров над главом. Бескућници су и они који ниједан од кровова над својом главом не могу назвати својим, и којима је свако станиште привремено, иако је трајно. Јер, постоје два времена – оно изван нас, које нас немилице троши; и оно унутар нас, које немилице трошимо, наше интимно време које меримо личним искуствима и осећањима која нам та искуства доносе. Оно што је споља трајно, изнутра може бити привремено. И обрнуто.

Калдрма под ногама, мириси Шадрвана, слике у очима, тесне уличице које се као змије увијају око збијених кућа, река која једва вијуга по својом каменитом дну, горда, камена тврђава која бди над градом – вратили су ми изгубљено осећање припадности. Бескућник је поново пронашао свој кров над главом. Иако је кров под којим је одрастао претворен у пепео и дим те несрећне 1999, бескућник је сада схватио да је ово небо заправо једини кров под којим се осећа као свој на своме…

Тога дана, двехиљде и неке године, ја нисам посетио Призрен. Ја сам му се вратио. Само привремено, неко би рекао. Али, постоје два времена…

Иван Ристић

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (У ПРЕВОДУ ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
Бурму његову ја носим дрско!

	
Бурму његову ја носим дрско! 
— Жена — у Вечности, не на папиру! 
Исувише му је лице уско 
Налик рапиру. 

Уста немих углови надоле, 
А обрве су му болно-предивне. 
У лицу се трагично слиле 
Две крви древне. 

Нежан ко нежна младица прва. 
Два ока прекрасно-бескорисна! 
Под раширеним крилима обрва —
Два су бездана. 

У његово име витештву сам верна,
— Свима, што без страха живите и мрете! —
Такви — у судбоносна времена —
Станце слажу — и главе им с пања лете.

1914.


„Трен”
Банатски културни центар, 2022



У царству снова

Шкрипну... У тмини оставице 
Пацови репове дигли. 
А две злаћане главичице, 
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?” 

И свећица је задремала, 
Дрема у бокалу вода. 
А два срдашца уздрхтала, 
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?” 

И Добре очи Страдаоца 
Гледају тужно с висине. 
А Два голубија ћебенца, 
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?” 


„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Дана, ко клизавих црва...


Дана, ко клизавих црва, 
… По ред сваки дан рука шије… 
Живот ми вреди ко мрва, 
Мој није — ако твој није. 
	
И до мојих ми је мало 
Мука… — До јела, сна — шта ми је? 
И шта ће ми смртно тело? 
Моје није — ако твоје није.

Јануар 1925.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Само живите! — Руке сам спустила...


Само живите! — Руке сам спустила,
И на њих врело чело наслонила.
Тако слуша Бога млада Олуја
У неки мрачни час
Негде у пољима.

И на мог дисања високи талас 
Одједном — право с неба — има власт 
Длан да легне.
И усне нечије лежу на усне на моје. —
Тако Бог слуша младу Олују своју.

1917.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022



Руке волим...


Руке волим 
Љубити, и волим 
Надимке давати, 
И још — отварати 
Двери! 
— Широм — у тамну ноћ! 

Главу стегнувши, 
Слушати — како тешки  
Бат лакши постаје, 
И ветар уљуљкује 
Снени, бесани 
Гај.

Ах, ноћи!
Измичу кључи,  	
Ка сну ме — приклања.  
Још нисам заспала.
Негде у ноћи 
Човек утања. 

1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022




Бело сунце и ниски облака ројеви...


Бело сунце и ниски облака ројеви,
Подно вртова — за зидом белим — гробови.
И на песку сламнатих страшила низови
Под гредама у човечијој висини.
	
И надвивши се, кроз забодено коље 
Видим: стазе, стабла, војници расути, 	
А старица нека — посут крупном сољу
Окрајак црни жваће, жваће у капији...
	
Чиме те страћаре сиве разгневише,
Боже! — и што толикима кидати душе? 
Воз прође, заурла, војници заурлаше,
И путеви за одступање запрашише...
	
Не, умрети! Боље не родити се никад
Него тај жалобни, тужни, осуђенички пој
О лепојкама обрва црних. — Ох, још и сад
Војници певају! О Господе Боже, ти мој!


3. 7. 1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022








Виолета Бјелогрлић

ОДЛОЖЕНО ЗАДОВОЉСТВО (ЈУЛИЈА КАПОРЊАИ)

ЈУЛИА КАПОРЊАИ рођена је 23. јануара 1966. у Врбасу. Објавила је четири песничке збирке: Живи чвор (2002), Бело сунце (2005), Из капи мора (2019), Панацеја (2021) Објављује у књижевним часописима. Живи у Новом Саду.

Доносимо избор песама из ПАНАЦЕЈА
Издавач, Књижевна општина Вршац
ОДЛОЖЕНО ЗАДОВОЉСТВО

По савременој психологији
успешнији су људи који
у дечјем узрасту
прихватају чекање на слаткиш, јер
убрзо добију и два
Стрпљен – спашен
казује нам друга мудрост

Па тако поучени
задовољство спавања
одлажемо за неку другу ноћ,
смештамо у закуцан дрвени сандук
на сигурну дубину
са осталим ситним задовољствима

Стојимо и машемо возу и непознатим
лицима
помало плачемо ал' не пропуштамо
право на
одложено задовољство
на обећану земљу, на срећан крај.


СОБА


Једном је моја пријатељица
написала песму
о соби
која јој је пружила
уточиште

била је то соба са старим намештајем
и духовима који су шапутали
о прошлим љубавима

та соба још увек негде постоји
мада у њу нико не улази

данас су собе простране и добро осветљене
у њих се радознало завирује кад
не треба
а оставља на миру
онај који тамо плаче


НИ РЕЧИ О КАФКИ

Ко би се усудио да пише
песму о Милени Јасенској

у речима њој посвећеним
морала би бити снага
свих емоција које
пружа платонска љубав 
нераскидива

с пријатељским саосећањем
мало туге и 
гневом профињеним

тек толико да буди
из мртвих
оне у логору Равенсбрик
и нас, њихове наследнике


ВЕЗИВАЊЕ


Као испразност ума
Након доброг ручка
Или оргазма, с ишчекивањем
И трудом који претходе
Телесном олакшању –
Да ли ће и слава успети
Да нас овенча ловором
И задржи се макар на час
Попут трна налеглог
На кожу чела – 
Могло би се о томе мислити
Док се вољно везујемо
У нераскидиве ланце – ми
Умрежена, срећна деца
Пред огледалима
Увежбаног осмеха 


ИСТОРИЈСКА ПОРЕЂЕЊА

Бројевима се
све може лепо објаснити,
а осим висине цифри
која је многе
буквално оставила без даха – 
омогућава објективно сагледавање
шта је веће, а шта мање,
самим тим и чија је бол већа.
Такође је разумљиво
појединачно надметање
у струци, као на пример
хвалисање ,,часне'' сестре Барте
бројем деце која су на њен начин
заувек излечена
од Великог дечјег кашља

А негде, класификовано пажљивом руком
Диане Будисављевић
па конфисковано –
светли десет хиљада дечјих имена
из мрака толико дубоког
да поређења губе сваки смисао


КАКО НАПРАВИТИ

Крст – две летве
Склепане
Под правим углом
Довољно чврсто
Да могу поднети
Тежину осуде

Носити је дуго
Чак вековима
Не посустајући
Под намером
Очинског помирења
Неба и земље

Јулија Капорњаи

МИРИШУ ВОЋКЕ ИЗ ДВОРИШТА (БОРИВОЈ ВЕЗМАР)

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.

дошла си
сва у благом сијању
неоклопљена 
тешким тварима
нечујан
пепео је сипао
гареж се ширила
а преко пута стола
навек твој осмех
нетрулежан
у лепету голубова
ни смрт га 
ето 
није могла
избрисати из света
(осуђеног
на труљење).

****

на дунав духови 
слазе.

гроцка. у понор тону
неба и реке.
излазећи из кола
венац раскошни
твоја сенка прима.
миришу воћке из дворишта
и у погледу се гасе
остаци жара 
и рима.

у гроцкој крсте се стазе -
у тебе ја 
у ноћ дан се
претвара.

на дунав духови 
слазе.

****

гледам 
крећу се
у даљ
цесте и траве
а твоје око 
стоји
сидро у ветру -
испраћа векове.

****

Синоћ касно затекох 
мачка
склупчаног у твојим 
јастуцима.
Исто ко када би ти се привио уз образ
сада је - милујућ ваздух 
и празнину -
дисао у твом сну.


***

ОДЕСА

векови потопљени
у варикину.
и пушкин. 
и одеса.
и душе хусара 
плове 
у нигдину.
 у лејама
пастернак
(ослушкује небеса).

***

Лабуд у блату.
Тајне су путање воде.
Њен продор кроз твари и ткива 
као по смрти
у оно Вечно се
прелива.
У неверици
појмим -
распадају се ствари
(у зидовима
шуме
 неимари).





Боривој Везмар

МАРИУПОЉСКИ ПЕСНИК АНАТОЛИЈ ГАВРИЛОВ

Анатолиј Гаврилов (1946) је руски писац рођен у Мариупољу, врло особеног минималистичког стила који понекад прелази у апсурд и симбол, мада не напушта конкретност и стварносну веродостојност. Он пише: „Ја сам учитељ композиције. То је онда када звукове сабираш у музику. Против сам трикова, измишљотина и хладног занатства. Музика не треба да угађа и подилази. Од ученика тражим бескомпромисност. Они ме се боје.“ Овде је преведено неколико његових кратких записа који имају све одлике Гавриловљеве литературе и интегралан су део његовог књижевног опуса.
Превод: Владимир Коларић
Дошао је Н. Рекао је да креће на Тибет, како би изучавао други живот, имао је руксак. Рекао је да има новца и позвао ме на Тибет на његов рачун, али је онда дошла његова жена и одвела га кући.

***
Береш грожђе и гњечиш га.
Цедиш.
Купажираш га.
Држиш час на топлом, час на хладном.
Поново цедиш и купажираш.
Чини се да је успело.
Позиваш госте.
Они кажу да је вино, наравно, добро, али радије би вотку.

***

Лепо је време. Мало се бавим водоводним инсталацијама. Не иде од руке. Не иде увек од руке. Долази водоинсталатер, ради све што треба, прича ми цео свој живот, и ја му нудим да попије, али он каже да има посла и одлази. У реду, онда пијем сам и читам Бродског и слушам Шостаковича.

***

Нечије ноге вире из жбуња. Не питај чије су. То су твоје ноге.

***

Њиве, пашњаци, јаруге.
Таксиста је ћутљив, мрачно је.
Тако бих ишао и ишао.
Али време је да се изађе.

***

Ноћ, не спава. Списак оних које је издао. Страшно. Списак оних које ће издати. Хтео је да се обеси, али се предомислио. Попио је и легао да спава.

***

- Идеш?
- Идем.
- Хоћеш ли још да идеш?
- Још ћу да идем.
- Куда си данас ишао?
- Некуда. Не сећам се. Сећам се да сам се вратио кући и легао да спавам.

***

- Пишеш
- Да.
- Зашто? 
- Не знам.
- Знају ли за тебе?
- Не знају, тачније, понеко зна.
- Код тебе нема дубине мисли и осећања.
- Чега нема, без тога се може.



Анатолиј Гаврилов

ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ (НИКОЛА МАЛОВИЋ)

Никола Маловић рођен је 1970. године у Котору.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.
Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око БокеПерашки гоблен, и око 3.000 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски.
Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2018).
Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, 2015), Бога у Боци (Нова књига, 2015). Приредио је Бокешки хумор (Књижара Со, 2017).
Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016, 2019. г; награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и награда „Бранко Ћопић“ Српске Академије наука и уметности) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности. Једро наде преведено је на руски (Лагуна, 2017), и енглески (Лагуна, 2019).
Аутор је есејистичко-документарне прозе Бока Которска и Србија (Књига комерц, 2018, 2019).
Објавио је Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле (Књига комерц, 2019).
Од 2008. г. уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“).
Члан је Српског књижевног друштва.
Један је од оснивача Групе П-70.
Живи у Херцег Новом.

Овде доносимо одломак из романа „Лутајући Бокељ“.

ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ

Једна од мојих првих радијских приповијести, данас уредно архивирана у мп3 формату, тицала се, природно, заливских прастановника, Пируста.
Метнуо сам слушалице и Бону дао знак да подигне реглер. Äла, Боно, идемо у етар:
Уморан од пророковања, застрашен и исцрпљен визијама што их је свакодневно добијао у храму, драги моји, пророк је Генције подигао поглед са стола и видио њену гривнама украшену руку гдје сеже за ритоном.

-Опасно је чак и окусити вино из ритона ако се не мисли озбиљно, краљице! Покушао сам да видим шта нам је чинити, али богови удесише да данас мање знам него јуче; ипак посигурно видим, они одлазе…

-Можда ћемо и ми ускоро одавде, Генције – рече мирно Теута и испи бокал. Винска мушица упорно је наставила да облијеће око празног суда са искошеним овалним отвором.

-Mалопре сам разаслала свитке: “Ја, жена Агронова, краљица Теута, тражим у вас Јапода, Либурна, Далмата, Пируста, Десидијата, Аутаријата, Ардија, Доклеата и свих Илира – да прстом укажете на правац гдје готово немогућ живот бива стоци и људима, но гдје опет ниче из камена једна од оних биљака за које зборе да их има по свијету. Ту, и нигдје више.”

-Али, али… зашто се тамо селити, чак и кад би нам за такво мјесто дојављено било? – прослови пророк Генције, готов да се одмах угризе за језик, пошто је на те његове, Теута дугим ноктом почела по ваздуху изнад бокала ритона да путопоказује лет винске мушице.

-Видиш ли, Генције! У празном ритону мушица ће ипак наћи довољно вина да се напије, али је зарад тих пишљивих капи нико ко је жеднији неће рукама спљескати! С друге стране, сачувамо ли ритон, или да кажем, покопају ли нас с њим, ми ћемо, баш као то што чини ова досадна мува, наздрављати ни из чега и – живјећемо. Тако мјесто у краљевству тражим. Оно мора да постоји јер нам богови, ако заиста пред силином туђих бјеже од нас, можда казују гдје нам макар ваља умријети.

Теута

Генције је положио пророчки појас на замљу, у осами на њ вргао одсјечену мушкост, и са зубима у језику закључио: од потомства сваки пут треба одустати кад се жена нађе да какву виђену истину тумачи одозго.

А жена је, краљица Теута, дочекала уздигнуте обрве у Скодру те гласнике. Сви су били високи и мршави, сем једног прашњавог ода пута, спрченог и малоумног. Одавао се Пируст киселим знојем. Баш њега истурише пред Теуту, жену Агронову, да нацрта мапу, а на њој и мјесто какво је она тражила. Пред њим мудра краљица спусти подигнуту, и уздиже спуштену обрву. Показало се да је јадник, приде, био испишаних гаћа, од страха што никад прије није гледао Града. Али је располагао, показало се доцније, способношћу да у пијеску сваки пут исцрта нешто налик спасоносној мапи. Теута и свештеници су га посматрали, сашаптавали се, чак га и искушавали: брисали би табанима Пирустову мапу, но гле, овај је увијек међу свог свијета цртао исто као и толико пута прије кушње – олеандровском гранчицом све једнако изнова.

Прије неголи су изасланици свих Илира стали да тумаче мапу, Теута помисли како нико није узалуда на свијету, туп и оболио или здрави и бистар, здрав и туп или бистар и оболио: Пируст је у пијеску, коначно, то није могло бити сумње, исцртао контуре неког залива.

-Прецртајте ово писано чудо на кожу! И огласите да се престоница од данас сели!

Да, да Пируст је гранчицом у цвату нацртао контуре неког залива – мрмљао је себи у браду сад већ заједљиви Генције, прво на коњу, по чијем му хрбату бијели бубрези више нису ударали, потом и на краљичиној либурни с трима редовима весала од свјеже чемпресовине. Веслачима је руке с дрветом спојила смола, па чак и да су хтјели, нису могли стати да веслају до одредишта. Теути се журило. Ако богови заиста одлазе од изабраних им Илира, Илирима је остало или да такве богове одбаце, те да узму нове – или да старе богове слиједе и даље, до свршетка. Низ ријеку, потом сјевероисточно, до мјеста, по мапи, на којему се море дубоко усијецало у копно.

-Зашто баш овдје, краљице? – прошапутао је ушкопљени Генције.

Вијугаве линије залива нису се нигдје подударале са сучелишним, и у томе јесте било љепоте. Али текуће је воде мало било за опазити у том кавезу урамљеном високим планинама.

Краљица није одговарала на Генцијево питање. Задивљено је посматрала Залив. Руком је одбијала медовину коју јој нуђаху иза сваког унутрашњег оштрог рта. Залив је стално порађао нове заливе и заливе у заливима! Други су селидбеници с либурне жељели да баш пићем увеличају прослављање призора којима им богови почастише очи. Превисоке планине, одраз у мору, колонијални грчки обални виногради, каскадни маслињаци, рибе што искачу пред шиљком ратне лађе… Наједном, Теута обрвом даде наредбу ритонским мушицама да полете из светог суда кад и са либурне, те запосједну сав зријући виноградски сок.

Пируст је онај, од среће што је стигао кући, го поскочио! Као и његово веће, лијево јаје. Престао је да низ десно бедро оставља по врелој палуби мокар траг. С мора је угледао насеље предака високо у брду! Отуда су га били убрали кад је оно ваљало послушати краљицу. О, и Генцију је срце поскочило, утолико што су му се очи укрстиле у најужем од свих заливских тјеснаца. Опазио је што нико ко није пророк можда никад и не би. Видио је да се путање морских струја из унутрашња оба залива сусрећу пред Пирустовим селом, и да ту граде +, са линијом коју је иза себе остављала Теутина краљевска либурна.

-Ох! – рече тада гласно Генције, сад већ женским, покајничким гласом: – Ја видим… Видим!

Краљица се трже.

-Генције?!

-Видим знак жртве. Спаса сад видим! О, могли смо и у Скодру остати, Свеједно се пише свима који прате ничим до сјенком тренутног живота надахнуту жену…

Није очекивала да ће баш бивши међу вишима, пророк Генције, толико да одмакне од богова. Цијела је сеоба имала за циљ да се боговима буде на трагу, да им се у одласку из старе у нову престоницу буде за нокат ближе? Ако су богови ишли на запад, тада је ваљало пратити их устопице. Генције, прозван на либурни током пута Безмуди, у том је смислу казивао да види, шта друго но којешта!

Теута

Видјети нешто што је по свој прилици знак двоумљења, знак +: и лијево и десно, и горе и доље, и Илири и Грци – што је него издаја оних у којима више нема вјечног живота?

Генције је, прободен штилетом издисао ближи боговима него икад. Смрћу осуђен да плута по мору: ногу увезених као у новорођенчета. Тако је ушкопљени пророк престао да постоји, заувијек. А Теута се пресели с новим љетом, кад с Аргоновом сјеном изроди сина Пинеса, у спољашњи, пространији и осунчанији, иако потпуно безводни део Залива. У Ризону, у дну хиљадуметарских планина, вазда јој је током трудноћа било хладно. Никад сунца.

На чуновима су, дању и ноћу, из унутрашњег синуса пристизала оне групе грчких робова што су врчевима и мјеховима отимали воду из пећине Сопот, а на илирском – с мјеста гдје се вода, ма само зими, обрушавала вазда у море.

Илирским тољагама кињени да с упаљеним лучима силазе у средиште хада и из дубина матере земље црпу глиненим и дрвеним судовима преосталу течност, робови су смудили длаке с овнујских кожуха, у немогућности да баш цијелог овна на жртву принесу својим боговима. Пуне чунове питке ледне воде требало је допремити до Теутиног љетњег одморишта: до Теода, или на провинцијалном грчком, до Божјег дара.

И када би стигли гдје им је били речено, Илири су Теутине морске водоноше у пуној мушкој снази листом осљепљивали уколико би ови Грци, не знајући што их чека, укрстили погледе с слијева и онима здесна. Јер, ту се у лагуни купаху наги млади ратници заједно, а тамо, подаље, од множине, купаше се у плавом она, сама, Теута. Краљица је, уживајући, у топлом станишту плитке лагуне обитавала све док до њеног ува, кукњавом ослијепљених римских ухода, није коначно допрла најскривенија од свих ријечи на свијету: sinus. Повративши се у утврђени Ризон, Теута је тражила да јој се непозната ријеч одмах преведе на илирски! Речено јој је да синус значи залив. Али – да можда Римљани нису упознати с тим да се оно што непријатељ назива синусом може бранити са сваког рта, јер је пут до престоног Ризона готово неосвојив! Но Теута ван себе рече:

-Ако за Залив постоји макар још једно име на свијету, то значи да овдје не можемо бити једини господари! Заповиједам свима да се намах лате оружја!

Прва ратна римска катарка била је претходница оне са чије је палубе на тло Синуса, 228. пр.н.е, заиграла војничка сандала. Усамљена у смрти, као и свак што у ропцу бива усамљен, посљедња се илирска краљица сјетила пророчких ријечи ушкопљеника Генција: сисато чељаде неминовно губи ако јој се у најљепшем мјесту гдје човјек може склопити очи не укрсте путеви исправно протумачена пророштва.

Пророштво је казивало да је знак + ни илирски, ни римски, него оних који ће подићи први храм једноме Богу.

НИКОЛА МАЛОВИЋ (ФОТО: МАТИЈА КРСТИЋ/ЛАГУНА)

ТИГРИЊА (TIGRIGNA) – ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене.
Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани.
Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.
ТИГРИЊА (TIGRIGNA)


ОДЛАГАЊЕ СТРАХОТЕ

Бакица и унук
Држе се за руке
Ходају улицом

* * *

НАДА


Do you think about me?
Est-ce que tu penses à moi?
ብዛዕባይ ትሓስብ ዲኻ?

* * *

ЕРИТРЕЈА


Дуго си путовала на југ
Неџд прешла
Села у барку
Ајкуле те на грбачама пренеле
Сад си у Еритреји

* * *

ТИХИ ПРЕКОР

У целој источној Африци
Нема животиње која
Не личи на тебе
Једино су осмех твој
И глас
Били људски

* * *

РУМЕНИ ОБРАЗИ

А тад си се одједном
Заруменела
И личила си на воћку
Или на колач
Или хлеб из бајки
У којима увек
Вреба вештица

* * *

ГЛАВА У ЗЕМЉИ

Шаљеш ми романтично писмо
Од којег ме подилазе жмарци:
Јуче сам ископала лобању
Једног од првих људи
Много личи на твоју главу
Ту-ца-ћеш ме кад се вратим

* * *

ЗГРАНУТИ СЕЉАНИ

И фотографију ми шаљеш
Седиш с мештанима
Осмејак ти је дечји
Као жена си неприступачна
На лицима сељана види се
Згранутост
Сигурно си им извела
Онај трик

* * *

ЕУРОКРЕМ

Нек’ иде живот
Тако ми говоримо
Ми
Којима живот и не иде баш
Закуцани смо
Два црна Христа
Један женски
Један мушки
Ти си увек била као еурокрем
Пола зебња
Пола вера
А сва слатка

* * *

БЕРМУДЕ

Црташ ми густе паучине
И завесе црне као несвест
И овлаш прикривена
Сабласна лица
А причаш колико кошта
Деверика
На пијаци у предграђу Асмаре
И како се један продавац
Саплео о главицу кокоса
(Је л’ се каже главица кокоса?)
И како си некој Фламанки
Позајмила бермуде
И она их исфлекала

* * *

НА ЕКВАТОРУ

Кад сам већ овде
Волела бих да сиђем до екватора
Или да се попнем до екватора
Ипак је то горе
Свака од безброј екваторијалних тачака
Највиша је тачка на свету
Кад повучеш управну линију
У односу на пречник Земље
Екватор је увек виши и од Хималаја
И шта је Земља
Равно јаје
И сферична плоча
А ја бих волела на екватор да станем
И преда мном пут да се отвори
Најдужи од свих путева
Само кад бих могла
На ногама да умрем
Тако си ми рекла

* * *

ЗОБНИЦА


Коњ и кобила
Згледају се над зобницом
У њој глава
Кенијског краљевића
Јунака племенских песама
Коњ се не гади
Кобила рони кобиље сузе
То је аперитив
У крајевима где нема крокодила

* * *

КО ЈЕ МАЛИ

Није мали свет
Мали смо ми
Сишла сам у Серенгети
У праву си био
Не само у источној Африци
Него и овде
Нема животиње која
Не личи на мене
Преображавам се
Како пожелим
Претворићу се у газелу
И лавица ће ме заклати
Све ће бити готово за пола минута
Ништа не брини, љубави моја

* * *

КАЛАХАРИ


Да би ми показали тајна изворишта воде
Мајмуне сам хранила сољу
Па их лукаво пратила
Све до пећине у којој
Светлуца језеро
Знам да си и ти мајмун
У кинеском хороскопу
Овде у неком селу
Упознала сам породицу Кинеза
Жена се само осмехивала
Муж се клањао
Деца су стајала као безизражајне лутке
А ја сам мислила
Где је онај мој мајмун
Да му дам соли
Па да ме испуни својим
Подземним течностима

* * *

ОКЕАН


Сећам се
Причао си ми
Да су ти очи засузиле кад си први пут
Видео океан
Али ти си видео Атлантски
А ја ти сад пишем из Мозамбика
И у Индијски гледам
Овде нема суза
Људи као изранављене глисте
Лижу ране из рата који
Нико није заборавио
Иако га се сви сећају
На португалском језику
А не на неком од десет својих.


Владимир Д. јанковић

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА

Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.

Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“1. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“2.

На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.

Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“3.

Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).

Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности4. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)5.

Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).

1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161

2 Ibid., 161.

3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99

4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.

5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35

ПУТ ОЗАРЕЊА ЛЕОНА БОГДАНОВА (ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ)

Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“.
Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.

У својој прози Леон Богданов зазире од епског „култа снажних осећања“, он би пре писање којом ће „шифра“ живота „непосредно, без превода допирати до свести и свог остварења“. Он је пре за један „другачији поглед“, његов посебан и маргиналан, без урањања у вртлог и матицу живота и света – и пре свега њихових представа – који би посматрао ствари чекајући да се оне погледу „саме открију“, док је писање један од начина „заустављања времена“. Знати за њега значи „дозвољавати успомени да исплива, целом ширином, до дрхтаја“, признајући „аутономију подсвесне делатности“, па писање као да прати ту сложену динамику свесног, несвесног и подсвесног, знаног и незнаног, спознатог и неспознатог, видљивог и невидљивог, где ништа није сасвим извесно и где себе не би требало да терамо у окоштавајућу извесност.

Због тога не изненађује Богдановљево занимање за уметност Далеког Истока и његов избор поетичког поступка. Леон Богданов (1942-1987) је, наиме, совјетски писац и сликар („један од пионира апстракције у Совјетском Савезу“), који је деловао у оквиру лењинградског андерграунда и своја дела за живота објављивао само у самиздату. Његови дневници, који је писао последњих седам година живота, под називом „Записи о пијању чаја и земљотресима“ објављени су тек 2002. године и изазвали су значајну пажњу, тако да су названи и „једним од најбољих образаца прозе у савременој руској књижевности“. Српско издање, у преводу Зорислава Паунковића (Књижевна радионица Рашић, 2021), представља први превод ове књиге на било који страни језик.

Ради се о дневничком тексту, али са јасним литерарном интенцијом, који предвидљиво није наративно-сижејно структуриран, већ пре асоцијативно, нелинеарно и по принципу тока свести, преплићући записе о свакодневници, градским призорима, сећањима, сновима, набавци и читању књига, слушању џеза, набавци и конзумирању марихуане и алкохола, размишљања о различитим темама, праћење вести из целог света, са нагласком на природним катастрофама и друштвеним немирима. Како наслов сугерише, опсесивно и ритуално описивање припрема и пијења па и набавке чаја, као и праћење података о земљотресима, представљају готово структурални принцип овог текста, једино што га, осим ауторове личности и искуства, уобличава у целину. Речима Владимира Шпакова, његова проза „није хаос, структура постоји, а њено привидно одсуство је поступак“. Ауторова личност је, речима Зорислава Паунковића, „катализатор“ читавог низа утицаја, информација и сензација, спољашњих и унутрашњих, блиских и удаљених, посредних и непосредних искустава. Модернистички књижевни поступак тока свести овде је значајно усложњен, и речима Владислава Бочарова, заснива се на „сливању суштински различитих предмета у јединствен информациони ток“.

Леон Богданов је, према сведочењу познаника, био упечатљива индивидуалност, што долази до изражаја у његовој прози, не „хероизацијом“ сопствене личности, наглашеном или ексцесном стилизацијом и претенциознишћу увида, већ инсистирањем на личном погледу. Због тога је, како наводи Шпаков, овог аутора „немогуће подражавати, нити поновити његов пут“, већ је слеђење овог штива могуће само ако истрајавате „на сопственом путу, на ком личност себе прелива у текст“. Богданов је као „херојски идеал“ видео „усамљеност, слободу и сиромаштво“, и тога се држао, и „није желео да се уклапа у свест“ већине („потребно ми је оно што већина одбацује“). Описиван је, како наводи Паунковић у књизи „Руске теме“, као „изасланик других светова“ и „тотално стран свему око себе“, док је једна позната сликарка „током 25 година насликала више од сто портрета Богданова, што је необичан случај у историји уметности“. Совјетском класику Јурију Нагибину, на пример, замерао ја да на своје ликове гледа као из позиције некакве комисије која пресуђује о њиховим делима. Није волео прозу која „објективизује“ реалност, било сеоску (Шукшин) било (мало)грађанску, већ која је усмерена на лични поглед и рецепцију скривених токова појавне стварности и друштвено-историјских конструкција.

С обзиром да је раније наведено како Богданов представља значајну фигуру лењиградског андерграунда, треба поменути да припадност андерграунду у совјетском добу није обавезно подразумевала отворен опозициони положај и односу према идеологији и режиму, већ и право на лични стваралачки пут, који се не повинује задатим пројектима и пројекцијама, што свакако, поред аутора какви су П. Улитин, Ј. Харитонов или Б. Кудрјаков, важи и за Богданова.

Парафразирајући један пасаж текста, ови записи као да приказују оно што се „не може приказати на телевизији“, имајући на виду интересовање за „чудне метаморфозе које стварност доживљава у сновима“. Међутим, иако је писано о утицају надреализма и поетике апсурда (посебно Бекета) на његову литературу, он ни у једном тренутку не изобличава стварност у складу за замишљеном представом о свету и логици снова, као ни свој књижевни поступак; снови ни у једном тренутку не „гутају“ стварност, а принципи метаморфозе и јукстапозиције никада се не разобручавају и не укидају представу о видљивој стварности. То је у основи мирно, посматрачко бележење спољашње и унутрашње стварности, несклоно јаким усхићењима, ефектима, артистичком и филозофском претенциозношћу, који би требало да понуде некакву ауторитативну и довршену слику стварности. То је проза трагања и (само)ослушкивања, која не жели да буде ометена наративним или било којим другим литерарним или спознајним схематизмом.

Ово одлично илуструје пример завршног дела пасуса где се континуирано, без реза и преласка у нови ред, прелази из једног модуса стварности у други, од коментара телевизијске вести из политичког живота земље, преко описа и рефлексије виђеног призора, до „баналне“ констатације из „кухињске“ свакодневнице: „За Генералног секретара изабрали су Черњенка, саопштили су његову биографију. Сада је код главног улаза остало само жбуње. Улаз је огољен. Време је да се кува супа“. Понекад преплитање различитих искустава има и елементе преплитања различитих стварности, па и неизвесности у погледу истинске природе и идентитета стварности саме, попут варирања света снова и јаве, свакодневног „кућног“ искуства и медија, прошлости, садашњости и будућности, духовног, свакодневног и медијског искуства, па тако на једном месту, коментаришући сан, пише како се „можда то гуру (спиритуални, астрални учитељ, у овом контексту – прим В. К.) појављује у сну, а можда је зли геније из филма с видео касете“.

Писање дневника за овог аутора је „одмор“ од притиска и досаде стварности, али и од времена, али и нека врста „спасавања“, уточишта и простора смисла („спасавам се чајем и писањем“). За њега је „све у процесу“, где ни недоследност некад „није лоша“; тежи „приступачном и блиском језику“ какав је налазио код на пример Николаја Љескова („Љесков – то је поклон који подржава дух!“), а за своје дневнике између осталог каже како није очекивао да ће га одвући ка „голој фиксацији видљивог и препознатљивог“, и да се они заправо састоје „од ничега“.

Када је у питању ауторово интересовање за земљотресе и катастрофе, не ради се, како наводи Паунковић, о „поступку онеобичавања, већ о стварном дубоком интересовању за проблематику, и убеђености да ти предмети интересовања у свом јединству (а код Богданова је иначе све повезано са свим) садрже одређене важне глобалне имликације“. Богданов као „главну идеју“ свог текста наводи питање „може ли се живети са свим тим земљотресима?“, и сматра да је „немогуће да не постоји систем у свим том земљотресима и ерупцијама. Чак и ако га нема, не може да се не види веза међу стврано врућим тачкама планете. Постаће ми јасни и општи закони“.

Леона Богданова читаоци могу да пореде, поред поменутих, и са оберјутима (Хармс, Веденски), Владимиром Казаковом, Сашом Соколовом или Венедиктом Јерофејевом, али свакако је најбитнија његова сродност са Василијем Розановом и Велимиром Хлебњиковом. С Розановом га повезује фрагментарна дневнички структурирана проза која обухвата лук од описа свакодневне баналности, укључујући и физиолошке функције, до дубоких философских увида и визионарства, којом је између осталог, речима Т. Семјана, успостављен иновативни „визуелни модел прозе некласичног типа“. Са Хлебњиковом, кога често помиње у записима и чији „рођендан слави“ („Приближава се стогодошњица рођења В. Хлебњикова, и она, наравно, мора бити пропраћена великм потресима“), повезује га интересовање за откривање закона који владају космосом и скривену структуру стварности, као и за проблем времена.

Богданова заправо, попут „будућника“ Хлебњикова највише интересује будућност, не у смислу футуристичких пројекција из СФ литературе, већ као испољавање скривених људских могућности, праве природе његове свести, па у неку руку и потенција писања и уметности саме. Он пише: „имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам“, дневници су такође и „блескови мисли и још нечег“, док је његово интересовање за икону, које се провлачи током целог дела, засновано на њеној способности да иако је „све већ било“ и даље има утицај на људе, односно да је способна да живо представи прошле догађаје и учини их присутним, укидајући и преображавајући границе између три димензије времена. Занимајући се за идеје научника Н. Козирјева, који је, као Паунковић наводи у поговору нашем издању, сматрао да је „време материјално и поседује правац и енергију“, Богданов као да је веровао у могућност да човек својом стваралачком активношћу утиче на време, преобликује га, преобликујући у неку руку цео створени свет, што би могло додатно да објасни његово интересовање за „философију заједничког дела“ Николаја Фјодорова, усмереној ка свеопштем васкрсно преображају, у ком човек и човечанство имају активну улогу.

Богданов суштину свог поетичког избора назначава када пише да „ми не верујемо ништа ономе што видимо, али то је можда специфичан услов за специфичан надестетски доживљај. Можда је потребно да се документарност гради на недоречености почетној неправедности?“ Овде аутор заправо каже да инсистирање на документарном материјалу има надестетски, у неку руку мистички и духовни смисао, што потврђује његово интересовање, поред икона, и за цркве, „са њиховом непоновљивошћу“, али о конкретним присуством, где су „свакодневно и непоновљиво једно до другога“. Богданов пише да у својој уметности тежи да „за себе слика једну потпуно другачију слику света од оне која нам се приказује“, која представља „свеж доживљај нашег света“. У том смислу, своје „неслагање са већином“ тумачи као трагање за једном „новом идеологијом у свему“, али која „неће процветати, док не наступи духовно пролеће. Озарење, пут озарења, то је по свој прилици, једини начин“.

Његово готово манично бележење информација о светским катастрофама и ишчекивање „кардиналног догађаја“ тако не треба схватити као мотивисано сензационализмом, мистификаторством, квази-езотеризмом или конспирологијом, али оно неспорно поседује снажан апокалиптички набој, усмерен ка ослушкивању не толико коначног краја света, колико његовог преображаја, есхатолошког, откровењског (апокалиптичког) и васкрсног догађаја који је увек био у смисаоном средишту најбоље руске литературе. „Записи и пијењу чаја и земљотресима“ нам не нуде доктринарну или дескриптивну слику есхатолошког исхода нашег свеопштег постојања (човека, света и историје), већ нас својим готово медитативним током отварају ка ослушкивању скривених токова наше стварности и себе самих, којима нам се из будућности обраћа онај свет и она реалност која је иза и изван сваке будућности, јер је иза и изван времена. У том смислу, ово је важно и значајно дело, које ће свакако наћи и „изабрати“ своје читаоце, спремне да се упусте у „пут озарења“.

Владимир Коларић

НЕБО ПОСТАНЕ ЗЕМЉА (ДРАГАН ДЕСПОТ ЂОРЂЕВИЋ)

Драган Деспот Ђорђевић рођен је 12.02.1978.у Пожаревцу.
Објавио збирке песама: „АРП Арт“, „Одјек“, „У крају бескраја“, „Двопев“, „Човек који је згазио мрава“, „Мимикрија постојања“. Заступљен је у неколико антологија и зборника песама.
Приредио је текст за графичке новеле „Путевима испирача злата“ и „Русаље“. Иницијатор настајања и уредник три тома збирки прича „Чувари златног руна„ . Уредник је неколико десетина књига поезије и прозе. Члан је УКС од 2008. Живи у Раброву.

Из нeобјављене збирке песама Кенотаф

ЦИКЛУС ПЕСАМА О ВАТРИ

Ужегао огањ у Њему,
најео се змијоједине ил` вукоједине,
налајао га бесан пас.
На телу му сврдлотина.
Селом иде кљаст,
нагрђен,
ровашен,
тражећи две ватре
по туђем атару и вртлогу.


*

Од памтивека,
човек кад умре оде у нав.
Или само умре и поквари се. 
Како било,
ковчег му барутом прочисте,
покров му пред укоп промињу,
кучину му над хумком спаљују.
Да га очи више не виде
и да му коњ никада
над гробом не заигра.

*

С почетка света
пре него је Север Југу избио око
дошла си упаљеним луговима
и сатрвеним шумама
мени, покислом и озеблом
и народу без ватре!
Жива ватра
укресана, не дата,
пореклом у мит заоденута!

*

Ишао си на јазове, на мостове,
на гувна и буњишта, на раскршћа где живи не газе у недоба.
Тражио си је
а урекли су те.
Сада млад венеш
награисао од басми чињарица.
Твоју болест терали су
чак у Лелеј-гору
а ти си громом опаљен
стајао на Татар-гори
где пас не лаје,
овца не блеји,
где во не риче,
где петао не кукуриче.
Из прапостојбине Искона
у огњевитим облацима
и усијаним потоцима лаве
ватру нам доносиш, човече,
да угрејемо ово мало душе.


ИЗ ЦИКЛУСА БЛИЖЊИ


Мој бог, љубитељ коња

Мој бог је љубитељ коња.
Циганке су одбиле да му гледају у длан.
Ни карте му се нису отварале.
Судбину је  исписивао сам.
На рођењу,
по знамењу,
знало се да је получовек, полубог.
Били смо му свита дадиља, луда и учењака.
Јуче се венчао.
Данас се крунисао
Сутра ће постати отац племкиње из књиге Постања.
Распушта стару свиту и исплаћује је као да животи могу да се плате златницима и као да није доста што смо били део његовог живота.
Мој бог – љубитељ коња.



 Сапатници

У њеним грудима тиња ватра која греје столећима.
У њен осмех угнездило се сунце.
Кад огреје осветли океанско дно и омекша и циницима душу.
А њене очи,
при сваком погледу, породе  нову баладу
око које се окупљамо као око ватре и смејемо се а плачемо изнутра топлим сузама сапатника.


Нестварна

Твоја крила немају перје али им израсту сваке ноћи и трају до јутра.
Могла би али не летиш, ћутиш и слушаш.
У сећањима си Косовка девојка, без додира видаш ране.
Сваког јутра некоме провириш изнад кровова.
А сваке ноћи угнездиш се у невине очи и тако живиш.



Горостас

Зна свете тајне.
Ни профане му нису стране.
А још увек у колевци спава и ноге му поодавно вире.
Туђе ране ко стигме на души му се стварају. На неправду  по читав дан се мршти.
Кад крсти, по сантиметар порасте.
Кад венчава, осмехом благосиља.
По опелу са груменом земље, што у раку спушта, комад себе откида.
Исповеда и на својим леђима бреме наших грехова носи.
Бог му зато даде онолика леђа.
Отац наш, горостас!



Моју душу је појео рак

Некоме сам из ока испао
и на срцу лежао.
На ране привијан.
У чело целиван.

Моју душу је појео рак
а тело кô љуштура,
оклоп лимени,
звечи ли у празно звечи!!


Кад умре неко кога волиш 
  
Кад умре неко кога волиш небо постане земља 
а земља буде мекана ко перје.
Када умре неко кога волиш почиње да пада киша
од које киснеш изнутра.
Кад умре неко кога волиш умре бољи део тебе и живиш окрњен без смисла.

*

Упознали смо се у болници.
Видели се први и последњи пут.
Ходали  у магли
до нових светионика.
Искали смо срећу од Бога
а нашли је у забитима пакла.
Слеп човек вид ми дарива.
Никоме  сутра није обећано
али спасли смо један дан.

*

Ветрови косе
људе у предграђима
у којима деца
морају да одрасту.
Боле ме патње
за земљом Сијукса,
укроћено номадство Цигана,
неодсвирани рифови,
трзалица загубљена дубоко у празном џепу капута.
Боле ме порезана коса, отворене ране и
хладан асфалт предграђа.
Боле ме кости
од хладне земље
у којој леже
чекајући душу
да се скраси.


Ради урока

Бабица га пољубила
пре него га је мајка погледала.
Прву кошуљу
сашили су му на ћуприји
у глуво доба ноћи
од крпа кошуља девет удовица.
Другу кошуљу
од очевих старих гаћа
облачили су му седам дана
Седме ноћи
виле суђенице окупише се и записаше
На путу до цркве
кума му нађоше
Из нужде
да не оде некрштено
Ноћ га није видела
Заноћалу постељину 
над ватром истресају
Воле а пљују га
 ради урока.

*

Човек се роди
живи
и умре.
За живота припреми гробно место, покров, хаљине за укоп.
Остави једно пуно буре за даће.
Спрема дарове за укопнике још од младине девојачке спреме.
Када буде на самрти
у постељи га исповеде и причесте да му се душа лако од тела растави.
Ко да их кињи или су душа и тело у завади.
Тело трули а душа би још мало да поживи.


*

Ставили му свећу више главе јер руке неће да је држе.
Нема плача и кукњаве да се растанак не отежа.
Осветлили му пут и кандилом.
Када мушкарци буду сви до једног гологлави, а жене кике расплету и косе размрсе, отворе се прозори и прекрије огледало а сва вода у судовима, лаворима и бакрачима се проспе да отече као душа са овога света.
Тад свако своје положи рачуне.



Ђурђевдан

Баба, да је жива,
прва би из кревета устала и на капију окачила венац цвећа што је мајка увече уплела.
Сокаком би се простро мирис печења
а деца би трчала код седих глава, око ватре,  чекајући реп ил распонак што читаву ноћ на жару се пекао.
Око десет,  пре подне , ишао бих да званицом ракијом позовем госте на славски ручак.
Тад би и мајка открила да су преко ноћи нестали ситни колачи из тацни, само чоколадни и са смоквама. Тата би донео клакере, кока колу, сифон ког сам се ко од бомбе плашио и гајбу пива у којој би тражио зелену флашу.
А у село дошли би и они који ни на вашар не долазе већ само на крсну славу.
Читав дан славио се Ђурђевдан.





Драган Деспот Ђорђевић

KULA VETROVA. POTRAGA ZA PARAMETROM ZLA (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Negde na pustošnom severu Engleske, na samom početku devetnaestog veka, kule
oronulog zamka – provirujuće kroz bledozelena močvarna isparenja – isticale su u
visini svoj lebdeći savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim
temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle.
U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz
raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tumačenja jednog –
mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku:
posredstvom mreže tajnih akademija, odnosno novijih istraživača iz redova
protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedište, kao ustrajali ogranak
iste, bilo je u Francuskoj, ali zbog toga što je oko postrevolucionarne države tamo
onemogučavalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tumači ovog
svitka okupe u Engleskoj.


Ova mreža se bila plašila posledica koje bi za tadašnju evropsku svest donelo
razotkrivanje ključnog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali
bitno preusmerene) priče – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog
vanzemaljskog uma na pojedinim životinjama. Po njemu, bol – narušenje atlantskog
raja – beše jedini način da predstava o postojanju viših sfera uđe u umove stvorenja
niže prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najviša
namera usadila u prvobitnu zajednicu klicu izvesnog zla.
Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– nađen u Bahariji, i to zajedno sa svojom
grčkom i latinskom verzijom, koje su se na određenim mestima činile autentičnijima
od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli gotiski zamak
obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja.
Među pozvanima je bio i jedan filozof-alhemičar, po imenu Albert, koji je stanovao
u istom kraju. Njemu je – još pre sedam godina – na posebnu vrstu školovanja
predata jedna darovita devojčica, s jugozapadnog priobalja Kornvala. Njeni roditelji –
koji su poticali iz starih građanskih porodica – umrli su od afričkog virusa, dok je ona
još bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala
drugih pogodnih staratelja, te je sa deset ipo godina napustila rodnu kuću. Upravo
kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom
susedstvu.


Bilo je potrebno preći samo dva brega da bi se stiglo do oštre strmine na kojoj je
počivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemičarevu kuću, bio okrenut na suprotnu,
negostoljubiviju, severoistočnu stranu. Devojčica Eleonora je i ranije, tokom dugih
šetnji sa svojom tetkom Telmom, svraćala do napuštenog zamka; ulazile su kroz
razrušena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tome sklapale priče o tome ko tu sve
noću gostuje! A zamak je bio ugnut, budući smešten na valovitom tlu, odnosno na
klizištu prekrivenom tresetom. Bio je njime zanošen k raznim stranama, što je uticalo
na to da središnji prostor – salon za okupljanje diskutanata – bude (poput uklete lađe)
neobično asimetričan; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljajući: –
kao ruža vrtložnih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek višesmernih šiljaka.
Kao sušta suprotnost tome, Albertova kuća beše blaženo ukotvljena – u prostranoj
udolini nicanja mnogo većeg i stamenijeg drveća! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je
kroz središte njihove kuće, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odžaci –
odgurnuti na obode krova – štrčali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela
usijanja s mnogih bočnih ognjišta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova
lučnih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogućavala lak spust
s krovova mnogim lakomo uspetim mačkama. U maloj kući otkucavalo je mnoštvo
klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme
Albertove kuće, unutrašnjost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumično
popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta, ali
posebno iz Škotske i Irske.


Pažnju pridošlih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko
probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg
vremena – koje obrađuju tamna mesta i skrivene uglove opšte-prihvaćenih istina.
Stoga, primljeno gradivo nije iz Eleonore teklo u povezanim rečenicama, nego se u
zgusnutim nemuštim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladištilo u arhivu
njenog uma; odatle je čekalo na čas svog sazrenja.
Eleonora je još kao dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; osećala je u
utvrđenim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi
zadato težište tumačenja, te s njega odapinjala strelu čežnje k obali drugog shvatanja.
Albert je i sam učio posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi
ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od društvenog života, uz povremena kratka
edukativna putovanja do Londona, a tetka Telma – koja je bila vrlo elokventna u
prepričavanju velegradskih doživljaja – bila joj je jedina preostala veza sa tim davno
ostavljenim svetom. Jedna stara gospođa iz susedstva podučavala ju je francuskom
jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je išla samo da bi slušala
orgulje, nikad na propoved.
Tokom proleća i leta Eleonora je dobro podnosila samoću, odnosno odsustvo svojih
vršnjaka. Ali u poznu jesen često je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko
prozoru, kraj koga se njihala mrka grana stoletne jelke i na njoj mlada šišarka boje i
oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistovećena s njome – sticala utisak da samu
sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljašnje perspektive! Njeno oko (nadsvođeno
zmijorepom obrvom i uz to još nadovezujućim šiljkom uha) kao da je – ogledanjem u
prozorskom staklu – izgubilo treću dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja
okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova kuća samu sebe
otuđeno posmatra.


I zaista – nije bilo jasno šta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo
prevojito, baš kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanoseće kosine obližnjeg zamka;
posebno njegovu središnju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema
spoljašnjim predelima, njegovo najunutrašnjije Lice! Upravo kao i to lice, Eleonora je
imala naglašen ispitivački otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava
Artemis: razborita sred naivnosti, nesalomljiva sred osetljivosti. Kao i u boginje lova:
udovi su joj bili vretenasti, grabeći u širokim lukovima daljne nepoznavane predele –
kroz koje je bez daha protrčavala! Bezmerno setne oči, prevučene sivoplavičastom
maglinom, postajale su joj vrcave – čim bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog
predela.
A taj poseban četinarski nektar u očima, što se pun tonova i zimski rascvalih
izdanaka krunio iskrama, Eleonora je (već razređen) dobila od svoje bake po majci,
koju nikad nije upoznala – od bake koju su svojevremeno nazivali ženom-mačkom i
ženom-pticom; zato jer je – sklupčana u svojoj zelenim zastorima zamračenoj kući –
krilato vaskrsavala s dahom proleća. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran
ljudski lik (jer ju je zaista čuvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je
oštar kukasti nos i krupne oči pune oplemenjene starine – čiji je fokus sjaja često
lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu
tome beše izvesno istovremeno zaštičujuće i opterećujuće nasleđe predaka: šifarski
uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zaveštanje obeju strana, mladoj Eleonori.
Međutim, tom njenom starom – zaštičenom – životu bližio se kraj.


– Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata –
rekao je ostareli Albert. – Najpre samo da sluša; a kasnije bih pokušao da im je
predstavim.
– Ali ona ne zna da se ponaša u visokom društvu – odvrati Telma. – Čas je nestašna
i luckasta, čas tiha i zamišljena.
– Eleonora – obrati joj se Telma – moraš se ponašati ujednačenije. Ljudi nisu
naviknuti na takve suprotnosti.
– I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo
nema ni jedne devojke.
– Zaista je neobično to da je nema – odvrati Eleonora. – Zar se cela njihova rasprava
ne vrti oko Sofije?
Mlada Eleonora – usled svog povlašćeno samosvojnog života – nije još stigla da
upozna sve licemernosti patrijarhata.
Počela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lovačko odelo i
riđezlatne slapove kose podgurala pod kapu ukrašenu nojevim perom. Ustanovila je
da može da prođe kao dečak. – Ali to je samo privremeno prerušavanje – naglasi ona.
– Činim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet.
Prvi Eleonorin utisak o okupljenom društvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je
sledeći:
Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka
skupina: upućeni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu ohlađene lave – slave
povratak izgnane; debata u čast one čiji je fitilj nekadašnjice – čuvan u dubini
ostrvske pećine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto.
*


Eleonora je zahvaljujući uzdržanom ponašanju i bezazlenom detinjem izgledu
prošla kao neopažena pratnja svog učitelja – slušajući narednih pola godine debate u
ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo rešenje, iznenada je
progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogućnosti izgradnje drugačije
poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausađenoj klici
zla – koja je istorijski razvojna. Ono što je u višim sferama zapečaćen izraz jedne
najplemenitije namere, u nižim se očitava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao
proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog.
Njen komentar – prihvaćen uz kratko čestitanje Albertu kao njenom podučivaću –
podstakao je produžavanje diskusije u sledećem pravcu: izvesna topografija zla,
utisnuta na planetu Zemlju tako da odgovara višim zvezdanim rasadima – prošlim
kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako
ne, jedno šire-smisleno zlo ostaće naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje
mesta njegove koncentracije – za jednu određenu epohu – donelo bi čovečanstvu više
štete nego koristi; umnožile bi se njegove snage, te bi to bilo isto što i otvaranje
Pandorine kutije.


Albert je zatim okupljenima izneo sledeću hipotezu:
Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet
razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja
zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja
prošla kroz presek paralelnih svetova.
Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio
otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne
promene.
“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo
premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz
dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.
A zatim je još priložio reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti:
Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još neispoljenog zla, ili mapa
patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svitak plamenog jezička njene volje,
koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u
prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je
njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog
supstrata do tačke samoupotpunjenja! Jer taj prostor bezdane mogućnosti se sobom
probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-
haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-
beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu)
jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.


Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom
pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno)
primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u
svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih),
čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički
ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom
kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.
Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim
merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes.
A zatim je uništio mapu zla, svitak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne
oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite
(jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).
Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski
samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama
Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo
staro-eonske (za Daimona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena
(neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!
Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen
izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem)
odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde
ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu,
ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a
što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.
Shodno rečenome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja –
imao je svog zlog blizanca: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno
određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo
pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio nađen. Međutim, ubrzo se u zamku
pojavio jedan indijski ekspert – ušavši na skup lica skritog ispod kapuljače – koji je
tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene
astrološke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za
ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlučiti od sila
dobra.


Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvali su – na ovom kosmopolitskom skupu –
opštu pometnju. Nakon dugih razmatranja autentičnosti dokumenta (koji je prepis
davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) došlo je do podele među znanstvenicima:
jedni su smatrali da je spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i
staroindijske mape zla) doneti traženo rešenje; drugi, pak, da neće – jer je unakrsno
pretumačivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (praktički
neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mišljenje je preovladalo, bivajući prihvaćeno i od
samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje držao stava o korisnosti svoga donesenog zapisa –
jer ovaj, ako i ne donosi rešenje zagonetke zla, ipak omogućava kontrolu nad
elementima istog u ovom svetu.
Albertov prethodno izneti argument, koji je išao direktno protiv Indusovog stava,
bio je taj da bi ljudska duša – pod takvom kontrolom – izgubila moć alhemijskog
preobražaja, i sposobnost za samovođstvo. A i pitanje je ko bi vršio tu kontrolu.
U svakom slučaju, moralo se opredeliti između ova dva uzajamno poništavajuća
skripta – potekla iz sasvim različitih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj
staroegipatski (možda: pitagorejski), on bi – da bi izašao iz svog privatno slikovnog
koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za
središnji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je došlo do stvaranja ljudske
vrste? I pitanje je šta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poništeno
središte da nečim nadomestiti. Na kraju se došlo do zaključka da je najbolje ostaviti
ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih
okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se širi, jer bi ga
neupućeni samo iskrivili.


Eleonori je u tom trenutku sinula ideja da bi žrtvovanjem središnje informacije
staroegipatskog teksta mogao da se otkoči patent njegovog autotumačenja: – njegov
živ, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku)
postao punosmisleniji od samih činjenica iz prošlosti. Dogodio bi se prevrat u samom
biću prateksta, i on bi tad pružio utočište svom novom tumaču – omogućio bi
isprepletan suživot s njime! Umesto da opisuje jedan spoljašnji događaj, pratekst
nastavlja liniju autopoetike – produžavajući dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne
ispovrne iz svog središta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu!
Na taj način bi se dogodio obrnut paralelizam između staroegipatskog i
staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pritom ne
bi bilo moguće i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi
više ne bi predstavljao pretnju već samo negativni podsticaj prvom: – okidač promene
koja se već jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu.
Eleonora je ove svoje misli oprezno saopštila Albertu, i on ih je najpre izneo u
svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Eleonorinim perom uobličen –
rezultat: malu ali suvislu pripovest o načinu otelovljenja klase izvangalaktičkih
duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao
jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobražaja smrtne materije; ujedno: zametak
pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pračoveka – koji je težio da izrazi
sopstveni bol i strah i preobrazi ih u moć shvatanja; to jest, da prevede gutalački
princip zemnog opstanka u lebdeći princip androginije Crnosunčanog Uma – koji
provlači kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pračovek je istovremeno živeo i u zajedništvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljujući simetriji između dva kosmosa
– koja je, opet, stvorila simpatetičke titraje: muziku daljnih sfera.


Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to urađeno po ideji male Eleonore. Sve su
oči bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da će propasti kroz zemlju, ali poneta
bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevaziđe tremu i toliko se raspriča u
daljim objašnjenjima da se u to više nije moglo posumnjati. Dobila je povlašćen, ali
ne i izjednačen status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifičnim
ali ne i u opšte prihvaćenim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na
ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na poleđinu ili razlagala na proste
sastojke – te na taj način svako svoje znanje podizala iz nulte tačke!
– Još nam ostaje na zadatak da prečitamo mapu zla – da bi naša osnovna priča
dobila šire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” središnji kod pokazao moć na
konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu
odobrenje – reče okupljenima Albert.
Međutim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaže prepis mape zla –
iznenada je promenio mišljenje. Nakon što je pročitao Eleonorinu malu pripovest,
shvatio je patent autotumačenja staroegipatskog teksta – zahvaljujući kome je ova i
nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako
naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke zaštitio rasklopljenu mapu i
polusagnute glave dobacio Eleonori: – To nije za žene!
– Nećete ni vi dobiti vršnu nit moje priče niti njen patent, a vaša mapa zla bez njih
ne vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno činjeničko stanje, meru kolektivne
patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i
poslednju svrhu tog zla! – odvrati Eleonora sevnuvši očima, i spretno povuče svoj
svezak s okruglog stola.


Pobunili su se odmah i ostali, pozivajući ga na prethodni ugovor.
– Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedištem u Francuskoj, koje mi je i uputilo
poziv. Vama ne dugujem ništa, svoj prepis ću poslati direktno u Francusku! –
odvrati pritajeni Indus bez ikakvog imena, spreman da napusti salon.
– Prokleti uljezu, ko zna šta kriješ! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li
je original ikada postojao! – čuo se protest iz publike.
Zatim su, tako revoltirani, stali da nagađaju šta je uzrok tako nagloj promeni
njegovog stava: da li je – nakon primene Eleonorine formule tumačenja na njegovu
mapu – video u njoj nešto što mu lično ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu
upisanu veću dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao?
– Ali zašto ga to tako brine ako većina ljudi ima mrlju u vlastitoj duševnoj supstanci
– to jest, ako je većina a ne manjina zla? – upita Eleonora. – Važan je samo
krajnji rezultat čovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo počinjeno zlo!
– To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – što to i takvo saznanje dovodi u
pitanje njegov monaški položaj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio već samim
rođenjem nametnut; i koga on – kao jednu nasleđenu ali neizabranu ulogu – dalje
nameće podređenima.
– Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopušta mogućnost uspona nakon
pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogućnosti ikakvog
pomaka. Ako ne bude smeo da uništi svoju mapu, on će je preinačiti – napraviće
falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i što pre obavestiti
Sedište u Francuskoj.
– A na koji način se njegova mapa može preinačiti a da i dalje bude suvisla i
punosmislena? – postavilo se pitanje iz publike.
Odgovor je bio sledeći:
Ako bi se tačke ovozemaljskog zla – što odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada –
pretvorile u beline unutar teksta svitka, došlo bi do takvog njegovog sažimanja da bi
popis duša /vršen po vremenu i mestu rođenja/ postao onakvim kakav bi se vršio po
vremenu i mestu smrti! Takvo skraćivanje strele vremena – nastalo usled gašenja
zenice njenog repa, što sažima treptaje jednog dvosmerno-usukobljenog, upadnog
vremena – dovodi do njenog obrušavanja nazad u prastanje: močvaru prekomerja
vlastitih značenja; vrtlog energije što paralizuje i usisava sve podložne prolaznike.
Dakle: njeno propadanje do u čeljust one zveri što izokreće hijerarhiju svih stvorenja
i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-biće.
Drugačije rečeno: brisanjem tačaka zla sa lica Zemlje, brišu se i udaljene zvezdane
konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju Njen podzemni preporod.
Prigušuje se, pritom, iskričav dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava –
oslobađa primalnog grča: kroz oslobađanje iz dubine kuglastih munji, što se hukom
obrušavaju niz kupaste visove polova!
– Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u našoj engleskoj
pustari usisavajuća mesta – reče Eleonora. – Pretpostavljam da je potrebno imati
njihovu mapu, jer većina ljudi ne može da ih oseti niti je upućena na to kako da ih
prepozna. Ili je možda upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku
od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama!
– U svakom slučaju – izveo se opšti zaključak – tako preinačenu geopsihičku mapu
ovaj Indus neće smeti da pošalje nazad u rodnu Indiju, nego će je ostaviti u
Evropi: jer ona proizvodi zlokobne efekte. Izaziva lakomost u ljudima, jer im (–
prividno razrešenom zbrkom između zagrobnih vremena –) pripisuje položaj koji
im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno
obrušavala u ponor.
– Nažalost, naš pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upućen u stvar da bismo
mogli odmah da osujetimo dotičnog Indusa – reče presedan skupa, filozof i
kriptograf, Osvald. – Zato patent naše gospođice Eleonore – iako nedovoljno
oproban na konkretnim primerima i bez produžne linije svog vlastitog putokaza –
treba što pre poslati u Sedište.
– Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske
vrste – tj. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Eleonorinom
formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator: ona predstavlja
simbolističku kvintesenciju, koja mora još dugo da čeka da bi postala snošljiva u
svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja može da proklija tek u
drugom vremenu i na drugačijem podneblju. Ako ona i nije zamena za tražene
podatke, vrednija je – u svakom slučaju – od onog što u rukama ima Indus.
Neodređen strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloniše ovoj neprilično
apstraktnoj odluci Osvalda, s tim što je za kurira Eleonorinog novoiznetog patenta-i-
rešenja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je
i inače saobračala između Engleske i Francuske.
Iako svedok mnogih neobičnih stvari koje su se događale u životima Alberta i
Eleonore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvršitelj
ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane
neprijatelja – čitati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja.
Ostalo je, međutim, pitanje kako će se Sedište u Francuskoj (koje, izmaknuto iz
Bermingena u pustošnu zabit Obraka, nevidljivo drži konce mreže tajnih akademija)
pomiriti sa nepotpunim rešenjem prokrijumčarenog svitka, koje je u potpunosti
izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pritom nadomeštalo na zaobilazan
način: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vršio odabir ključnog
(potresnog) među njima – omogućavajući prenos tog jezgra u savremeniji kontekst.
Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadržan u Engleskoj, za slučaj da rad
na njemu mora da se nastavi.
(Nastavlja se)

Citati:
1) Herman Broh: Vergilijeva smrt
2) Rilke: Protiv-strofe
3) Sen-Džon Pers: Morekazi

4) Rembo: Kretanje
5) Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena
6) Herman Broh: Vergilijeva smrt
7) Gete: Faust – drugi deo
8) Novalis: Himne Noći
9) Robert Grejvz: Bela Boginja – istorijska gramatika pesničkog mita
10) Rilke: Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta
11) Malarme: neimenovana pesma
12) Sen-Džon Pers: Pohvale
13) Edgar Po: Al Araf
14) Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost
15) Bodler: Cveće zla
16) Herman Broh: Vergilijeva smrt
17) Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge verzije
18) Klodel: Ode

Katarina Ristić Aglaja

Napomena autora:
Citati pesama i proznih tekstova Eleonorinih nesavremenika, koji su se kao kakvom
greškom našli u ovoj noveli, predstavljaju upliv budućeg vremena u prošlu egzistenciju,
iz perspektive pripovedačkog lica.

НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ (ПРЕДРАГ ПЕЂА ТОДОРОВИЋ)

Предраг Пеђа Тодоровић је дипломирао на одсеку за сликарство у класи професора Славољуба Чворовића 1991. године. Магистрирао је на одсеку за зидно сликарство – мозаик 1944. године. Завршио је курс из конзервације керамике Центра за конзервацију „Дијана“ при Народном музеју у Београду 1997. године.
Члан је УЛУСА од 1993. године и има статус самосталног уметника. Дела му се налазе у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и у иностранству, између осталог у Народном музеју у Београду, у Народном музеју у Пожаревцу, у Народном музеју у Тополи, у галерији Saint Julian у Sliemi-Malta, у приватним колекцијама у Бечу, Мадриду, Барселони, Милану, Риму, Ла Валети, Минхену, Паризу, Санкт Петерсбургу, Сиднеју и тд.

НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ

Часовник откуцава, танана нит ближи се крају, за неколико дана призор ће угнездити тајну.

Недостаје Минотаур. Није се тек тако распомамио, осећам његов дах. Тражим да спазим вршак његовог рога. Узалуд, светло је распршило његову сенку. Али он је сакриван у неком кутку и вреба оне који су пијани од утисака, да их одвуче путем паукове мреже да би из њих исисао импресију. Да, ипак, у овом граду је присутно одвајкада његово обличје у виду Бастиље, гиљотина које су биле жедне крви тако да је и последња исповест једног обезглављеног краља постала неизбрисива мрља која је постала црна флека. Владавина безумља постала је Пировање тамних демона. Изидино завештање, лоше протумачено и изврнуто постало је погубно за ток. Наполеоново време још више се приближава мумији. Доба Франкенштајна је на помолу, према њему је лице Квазимода само невешто исцртана истина.

Предраг Пеђа Тодоровић

Изненадни пљусак спира огромно плаветнило. Усковитланост облака подсећа на позоришне завесе испод којих се одиграва МИТОЛОГИЈА . Трећи чин времена. Стално присуствује позоришна атмосфера, мењају се улоге и сцена у мијазми провиђења. Васкрсавају у моменту док кишне капи спирају окно, слике Мориса Утрила и нашега Пеђе Милосављевића који је један од ретких који је сачувао кишни лик овога вилајета. А онда када плаво небо прогледа сунчаним оком, одједном све затрепери као дивизионистички потез на сликама импресиониста. Писароово виђење дарује прави дамар светлосних искри које дефинитивно усваја Сера својим поинтилизмом. Све је у бојеној тачки облик сведен на своју суштину, постаје знак обавијен игром колорита. Имао сам прилике да се уживо упознам са местом који је нуклеус оваквог тријумфа светла. Готичка катедрала Сан Шапел ушушкана у свој ванвековни мир постаје место за иницијацију Светла. Када ступите у горњи део тада ћете осетити да сте постали бојени сегмент, проламањем светла кроз витраже. Цео простор звони бојом и слави свеприсуство Божије манифестације. БОГ ЈЕ СВЕТЛО! СВЕТЛО ЈЕ ЗВОН ВЕЧНОСТИ! Импресионисти су то спознали славећи обичне тренутке, они су прославили свеприсуство Божанске промисли. Импресионизам је одраз Готичког окносјаја – ВИТРАЈА. Доривалу је можда управо ово место открило својим физичким дејством наук који је применио у својој теорији боја. Управо то штиво отвара вратнице импресионистичком поимању слике. Све пре тога је пуно битумена и музејске патине.

Предраг Пеђа Тодоровић

Станите, али ово је део неког заосталог мишљења које је као и сама констатација део преживелих историчара уметности. Уосталом о каквој музејској патини говорити у граду светлости. У граду где побеђује дисање пуним плућима, где се изнад свега цени слобода. У граду који је јадан од првих који се узјогунио и променио, у датом тренутку свој изглед. Тако да је од средњовековног добио свој данашњи изглед, осмехујући се и поздрављајући небо, широким булеварима, дишући мноштвом паркова, а зеленилом је обавио многа своја сећања. За разлику од неких који су се трудили да затрпавају, плашећи се ископаног, он је и то нађено поставио по парковима, а тамо где није могао он је пустио машти на вољу. Запитаћете се да ли сам заборавио импресионисте и зато сада упадам у дигресију? Не, само покушавам да нађем једног пријатеља кога сам препознао пре неколико година, тј. 1988. године. Па заиста није случајно што је то било у прошлом веку. Вероватно сте радознали али не бих вам га одмах откривао. Дозволите ми да тај мој пријатељ буде тајновит. Његово присуство је јако важно у мом даљем путешествију. А управо због тога што он држи кључеве раскршћа. Као нека врста Хермеса или Херме или ти нашки речено крајпуташа. Веома је кључан моменат када сам га упознао. Не бих га ни приметио да нисам открио заједничку пасију према миту. У граду где је стално присутна сен Минотаура, то није необично. Па добро, ево нека тајанственом пријатељу буде дата улога Тезеја. Па онда и нека сада његово право име буде и даље скривено овим чувеним грчким јунаком.

Предраг Пеђа Тодоровић

Зашто желим да тај лик остане под велом? Има разлога за то јер је и он имао велики број пријатеља како у његовој садашњости тако и у прошлости.

У граду где све ври од симбола и многоструких значења, где се тренутак у часу расплине и где се пројављује оно невидимо, ванвековно, родио се управо наш јунак, Тезеј. Шта оно рекоше за музејску патину и за таква слична нагваждања. Нека они оставе прашину да се мирно таложи и прекрива оне некадање боје и потезе. Они који виде испод скраме, који смотре, приметиће да су све поштапалице измислили они који гледају са свог матерјалистичког становишта. Тако, по њима, импресионисти напуштају свој атеље и одлазе у пленер, где се инспиришу стварним. И то се већ као нека мантра понавља већ два века и постаје на почетку 21. века правило. Управо наш Тезеј све то побија, ломи и захваљујући њему та овештала мантра губи трку. Његово остварење потпуно открива један другачији ток. СТАЛНО ПРИСУСТВО ДУХА ЈЕ СЛОБОДА КОЈА РУШИ СВЕ ЗАБРАНЕ. ПРАВА СЛОБОДА СМЕШТЕНА ЈЕ УНУТАР МЕРЕ БИТИ, КОЈА ЈЕ УПОРИШНА ТАЧКА ВЕЛИКОГ ТВОРЦА. ТАКО ЈЕ И САМО ОСТВАРЕЊЕ ПУТ КА ЊЕМУ. У ТОЈ НАИЗМЕНИЧНОЈ КРУЖНИЦИ ЈЕ ЗАОКРУЖЕНО ПОЧЕЛО СВИХ СТВАРИ. ОНИ КОЈИ СУ СПРЕМНИ ЗА КРУГОГЛЕД МОГУ СПОЗНАТИ ТИМ ПУТЕМ СВОЈ ЦЕНТАР. ОНИ МОГУ ОСТВАРИТИ КРЕАЦИЈУ, ЈЕР ЈЕ ОНА ПОНОРНИЦА КОЈА ЈЕ ПРОМИСАО НЕБЕСКОГ ТОКА. ИЗВОР ЈЕ ПИТКА ВОДА –ЧИСТА МИСАО, ЧЕДО ПРОМИСЛИ КРУЖЕЊА УСТОЖЕРЕНОГ ЦЕНТРА. То ми је шапнуо у једном трену Тезеј.

Предраг Пеђа Тодоровић

А сада вратимо се Минотауру, после овога нисам више толико убеђен у његово присуство, можда он и није он, можда је ипак Успавана лепотица, или нека уснита тајна коју је Ђоконда похранила внутрини? А да није и сама Ђоконда двојница Аријадне? To су нека од питања које сам поставио Тезеју. Он ме је дубоко посматрао и ја сам у трену препознао да је оно што могу да откријем митологија и бајка које скупа играју менует или кан-кан или …

Нарочито је овај контраст присутан у тренуцима просветљења када се отклапа небо и нештедимице дарује земљи исијавање. Као да се стапа са њом. А када проспе прегршт светлосних стрела, лепотица се буди из своје омамљености, слично представи СВ. ТЕРЕЗЕ – Скулптури Бернинијевој. Ипак бих се одлучио да је представим у улози успаване Лепотице која се устоличила у бајци Шарла Пероа. А и стварно постоји и плута у својој лађи Отел де Вил – иначе градској већници. Њу чува армија витезова који стреме у висине. Када она оживи, они крстаре заједно са њом. Њен љубљени Хипнос нежно је привија у своје наручје, а у намрешканим облацима у часу можете угледати његов лик. И тако јој испуњава ружу сновима. А ноћу долази Селена, успавана красотица постаје Ендимион. Тако се улоге стално мењају, од часа када је створено ово здање. Обистињене бајка и мит у грађевини, постају опомена овом времену који признаје виртуални свет екрана свакодневне уобразиље. Али ово место памти и много горе призоре које је вео историје покрио. Памти вешала на којима су страдали многи који су били уз Ројалисте.

Предраг Пеђа Тодоровић

Можда су то сенке које присуство Минотаура ипак оставља. Његов крвави данак, попут плашта клизи преко тог дела историје. Својим кужним задахом испуњава те делове историје, тек толико да поремети ону раскошну слику, која тако постаје уморна уобразиља. Попут огромног паука који је сплео мрежу да би премрежио светлост Париза, понављајући сан једног лудака, који је био пророчански. Толико о сомнабулној прикази, коју потцртава силуета рогатог мутанта.

Посматран оком Икара овај град се попут рибе башкари и праћака. Да ли он из те перспективе може да запази провиђења и мијазме усред дана? Да ли може да примети метафизику овог града? Да спозна и поред буке ехо хармоније свера. Одатле види да је овај град Плутон, дете Деметре, који је на властитом длану распоредио објекте, зграде, паркове, а његовим жилама пулсира Сена. А да ли из тих небеских дубина може да спази и заточеника лавиринта? Или ,можда захваљујући тој дистанци запажа да овај биколики изрод, грли лепотицу и са њом игра, по не знам који пут – “Последњи танго у Паризу”.

Препустићу се сада лудој доколици, посматрајући лет Икара. А то ћу учинити на месту које се зове Монмартр, са тачке где пулсира Свето Срце.

А о мом тајанственом пријатељу исприповедаћу касније.

Предраг Пеђа Тодоровић

SMRT TRAVE, ISPRED VRATA, PRIČA O FOTELJI (TRI PRIČE ĐORĐA MILOVIĆA)

Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi ,pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni.
Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u ,do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:

“Ono što tražim“ (SKC ,Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“ ,(Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“(Komiko, 2014). Prošle godine je,za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album“ Crvena konjica“ ,prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.

ISPRED VRATA

Sve(t) se događa ispred vrata.

Na pragu. Gde drugde?

Tamo gde nema vrata ni onog ko bi mogao da ih otvori, nema ni takozvanog života. I kao da nema šta drugo da se misli i radi, osim da se spava i možda sanja ispred ulaza u drugi svet. Jedino što takozvanom životu daje kakav – takav takozvani smisao. Dugo traženi takozvani smisao. Postojanja. Onaj koji spoznajemo vlastitim traganjem za njim, dakako. Kao da ima šta da se traži, dakako. I zašto. Naročito zašto. Možda oslobođenje od takozvanog života?

Ali za njega, strah je i danas jači od njegove neopozive odluke da najzad posegne za kvakom na vratima i potraži klju

, tu negde u džepu svoje krajnje svesne odluke. Koja je ipak, sve u svemu, samo posledica njegovog preosetljivog srca (kažu oni koji se izdaju za malobrojne poznavaoce njegovog srca). Iako je takozvani život i danas prilično prazan, to jest ispražnjen od svakog smisla, ili onoga što mu daje takozvani smisao, on još uvek okleva. Traži magloviti ako ne kristalno jasan argument da je ovde ispred vrata iz krajnje opravdanog razloga i da upravo ovakva situacija kazuje nedvosmisleno da takozvani život ima izvesnog takozvanog smisla.

Kaži mi, kaži mi, molim te, o, ti veliki sveznajući a ipak nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde u ovom skoro zaleđenom položaju, u ovom takozvanom svetu zatrovanom otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim osvešćenim i još neosvešćenim oblicima. Kaži mi, molim te…?!

Ali Bog je, činilo mu se, mudro ćutao. Ili se, možda, i dalje nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive udaljenosti koliko i prisustva. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Takvog još nije sreo. I kao da samo on, ovde sklupčan ispred tajanstvenih vrata, sebi još postavlja takva pitanja. Nepopularna, van trenda, van opšteusvojenih modela postojanja i pitanja koje takvi modeli sugerišu. Samo on? Znao je, naravno, da ima još mnogo odbačenih koji su sticajem takvih ili nekih sličnih okolnosti prinuđeni da sebi i drugima postavljaju takva i slična mučna pitanja. Ima ih, moguće, i danas, bilo ih je i biće mnogo sličnih njemu… Ali to saznanje ga nikada nije mnogo tešilo. Dobro, možda ga je ipak malčice tešilo. Ali ne toliko da bi sebi prestao da i dalje postavlja takva pitanja. Kakva? Teška. Filozofska.Pitanja Smisla. I to onog krajnjeg. I da provodi svo vreme ispred vrata i traži, grozničavo traži po džepovima svoje raspolućene nutrine, ključ, prastari ključ koji otvara poslednja vrata. Ili možda prva? Ona koja ljudi neprecizno zovu Ništa, ali iz kojeg je, zaboravljaju, nastalo Sve. Zna on to odavno, tu u tom položaju fetalnom, dok u stvari i danas prolazi, prolazi među svojim takozvanim savremenicima, prolazi a onda se iznenada probudi zaprepašćen saznanjem da ga niko među njima nije primetio i čak, eventualno, dodirnuo, i tim jednostavnim gestom najzad konstatovao njegovo postojanje među ostalim postojanjima. To bi bilo nešto novo i za njega zaista preporađajuće iskustvo, i konačni dokaz da on ipak jeste stvaran i time prolazan među aktuelnim prolaznicima. Ne više odvojen.

Taj život – san proganja ga već odavno, čitav takozvani život. Naročito od kada se preselio u ovaj grad, u stvari malo veću palanku od one iz koje je pobegao u potrazi za novim početkom, dugo traženim, željenim, punim radosti, razumevanja i smeha iz usta rumenih i zavodljivih, ženskih naravno.

Kaži mi, kaži mi, o ti Besmrtni Sveznajući a ipak Nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde, danas u skoro nevidljivom stanju, u ovom gradu zatrovanim beskrajnim otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim konstatovanim i još nekonstatovanim nijansama. Šta ja radim ovde, i da li sam nekome uistinu potreban?!

Ali Bog je, činilo mu, se i dalje ćutao. Ili se samo nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive sveprisutne udaljenosti. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Zar samo on još postavlja takva, van ustanovljenog trenda, pitanja? On koji živi tu među svojim takozvanim savremenicima, prolazi ulicama takozvanog života, prolazi i danas, ali se iznenada budi sa krajnje uznemirujućim saznanjem da ga niko od njegovih takozvanih savremenika ne primećuje. Iako je od kada zna za sebe žarko želeo da ga neko među njima primeti i možda čak i dodirne, i potvrdi mu tim jednostavnim gestom njegovo ne samo telesno postojanje.To bi bez sumnje bilo nešto najlepše što mu se u njegovom dotadašnjem takozvanom životu dogodilo. Bio bi to za njega najzad konačni dokaz da on jeste stvaran i konačno neusamljen to jest odvojen. Ne više mrtav.

Taj život – san doveo ga je u potrazi za preporodom u mnogo širu palanku od one u koju je, voljom beskrajnih uzroka i isto takvih posledica, bio uguran do guše tolike godine satrven strahom od konačne odluke da se liši takozvanog života koji nije izabrao.

Tu u novom okrilju punog novih mada bučnih obećanja ulice konačno će moći da posti i tako, voljom svemoćnog i nesaznatljivog, konačno porodi sebe drugog, odavno traženog.

Sećao se, svitao je novi dan u sobi za podstanare punoj knjiga i snova… U blizini je bio studentski dom i mnoge lepuškaste studentice prolazile su pored, ispred, njegovih vrata.. .koja nisu bila njegova onoliko koliko vrata univerzalna, prepuna pitanja i iskušenja za njega koji je pokušavao da se ponovo rodi, tu ispred vrata za sebe, iza vrata za sve druge.

Ali zar tako nerođen, u strahu od novog rođenja, da živim, da nastavim da vodim takozvani život iza ovih svima vidljivih vrata, ali nevidljivog sveta koji sanja da živi ispred tih i takvih(drvenih i škripavih) vrata? Moji me snovi skrivaju, to znam. Snovi o slobodi. Stvaralaštva, dakako. Zato ću danas definitivno skupiti snage i otvoriti ova stara vrata, i… više neću biti stranac, stranac mađu strancima. Samo još ovu sliku da dovršim, ovaj prizor, koji poznavaoci stripa zovu namerno neprecizno kadar, a posle bolje da me nema. Ili da konačno odlučim da postanem neko drugi. Ako ne u ovom svetu, onda u nekom drugom. Zašto se i dalje gurati u autobusu u kojem ionako nema dovoljno mesta za sve?

Đorđe Milović

Leta Gospodnjeg, 2020.

SMRT TRAVE

Nekada davno postojali su čovek i žena… Ne. Nekada davno, u vreme kada nije bilo poimanja vremena, kada je znao da jeste biće božje i kada je bio i muško i žensko u jednom telu, kada je bio jedno sa celinom, svetom, univerzumom, sve živelo je kroz njega i u njemu. Nije osećao potrebu za bilo čim izvan njega, pogotovo ne takozvanu seksualnu potrebu i potrebu takozvanu prirodnu za produženjem vrste. Nije mogao da gazi po travi u onoj meri koja je podrazumevala njeno nestajanje, njenu smrt. On je bio jedno sa travom, šumom, životinjom, zvezdama…

Samo pod uslovom da postoje pogodne reči za ono što Jeste izvan vremena, On,takav, bio je doslovno stanovnik planete ,i tog dela svemira. Sličan onom koga danas zovemo Bogom, Savršenim…Iako nije imao potrebe za bilo čim izvan sebe, nekim i danas još nedorečenim, neiskazanim volšebnim putem, možda zavođenja Senke, oličenja Noći, postao je dvoje. Sa bolnim sećanjem na svoju prvobitnu prirodu.

Sličan meni, nama retkima, preostalim. Onima koji se još sećaju svoje podvojenosti koja se još seća svoje prvobitne prirode. Svoje moći slične Tvorcu. Moći koja u ovom i ovakvom svetu smeta. Smeta poput suvišnog organa, suvišne osobine, poput visine ili težine ili inteligencije…ili Sećanja.

Dana sudnjeg, Noć je došla iz samo njoj znanog razloga da skrije Očiglednost Svetlosti. Očiglednost Samodovoljnosti Celine i Potpunosti. Savršenstva golotinje Jednostavnosti, i Biće Božje počelo je, svemirom uslovljeno, da traži sebe sama u prvom drugom koji mu se učinio sličnim njemu samom. A bila je to,verovatno, životinja nalik majmunu.

Noć je arhetipski simbol maske, možda zla i laži ujedno. Maska, razume se skriva, ali i razotkriva. I kojom jedino možemo znati ko smo u ritualu sećanja zvanom Ljubav. Pre svega onoj seksualne prirode, mada ne i duhovne. Reklo bi se.

Gledajući kroz prozor svoje odvojenosti, izdvojenosti, mada prividne, nazvanoj soba, u situaciji sam, bolno jedinstvenoj, da vodim evidenciju o stanju stvari, to jest o smrti trave, njenom svakodnevnom nestajanju. O nestajanju kože, odeće planete zemlje, naše prvobitne Majke. Jedine stvarne i moguće.

U prilici sam da svedočim o nestajanju svih,pretvarajući se usput da je to danas nekome još važno. Inspiracija, i kada je odsutna, mora se izmisliti kako bi moglo da se stvara.

Ljudska vrsta se i dalje umnožava u slepilu neupoznate gladi i svakog dana sve mi je teže da prođem ovim putem nekada zelenim, još mestimično preostalim predelima slobode, sećanja na vreme bez vremena, između najezde parkiranih vozila na mestu koje je nekada ličilo na ulicu.

Svuda su oličenja poslednjih podvojenih, ljudskih jedinki u automobilima, naravno parkiranih po travnjacima, kao da je trava rasla samo zbog toga da bi uskoro bila ugažena, dakle ubijena. Kao da je trava mrtva stvar a priori, za razliku od automobila koji je posao koji je novac koji je život a priori i a posteriori i kao da tu civilizacijsku obneviđenost, prećutno, brižno i dalje treba negovati. I kao da tu naravno i nema očiglednog zločina, pa samim tim ni zločinca koji zaslužuje da mu se sudi. Ni sugrađana koji su pobrkali ispit vozački i sa ispitom zrelosti kojim su kupili svoje preduslove da imaju porodice. Zaostalost ove nacije ne bi trebalo da se meri ekonomskim aršinom već onim bolesti oka, odnosno vida. Palanka je pornografski ogoljena slika srca društva u kojem tobože živimo. I svakodnevno napredujemo.

Ako bih se osmelio da upitam nekog od komšija zašto parkira ovaploćenje svog životnog uspeha odraslog zvanog automobil baš na travnjaku ispred mog pogleda, verovatno bi mi začuđen besno odgovorio da nema gde drugde da parkira i da nije on kriv što je to očigledno tako i da nemam nikakvog opravdanog razloga da se ljutim na njega i da ga nazivam svakakvim pogrdnim imenima. Pa kad nemaš gde drugde, kako to da onda imaš gde, pitao bih ga ja onako začuđenog, ako ne i zaprepašćenog mojim iznenadnim nastupom besa, i tim činom nimalo mudrim, već sasvim neurotičnim, stvorio nepotrebno neprijateljstvo među nama u do tada tobožnjem prijateljstvu, to jest trpeljivosti po uobičajenom habitusu i malograđanskom prividu reda i rada. Rada kao preduslova života Ekonomije. Vladavine jedine preostale norme: profita bogatih, i negovanja jaza izmešu onih koji imaju i onih koji nemaju, onih koji imaju sredstva za poslušnost gazdama i lokalnim privatnim preduzetnicima za proizvodnju tržišno isplative robe i eksploataciju prirodnih i naročito ljudskih resursa, počev od dece, razume se. Jer čemu zapravo služi škola danas, ako ne, prećutnim pristankom svih, za uvođenje ne u život već u sistem laži koji je sveprisutan i stoga, prima facie, nevidljiv.

Narušio bih dobro utemeljen lažni sklad učmale palanke, groblja kulture čija duša bi trebalo po definiciji da bude umetnost. Koja podrazumeva etičke, moralne, duhovne, intelektualne, estetske, pravne i ekološke paradigme.Narušio bih savršeno utemeljen privid da se onako od oka zna, zaboga miloga, šta je zdravlje a šta je bolest, šta je prirodno a šta nije, šta je dobro a šta nije, šta je lepo a šta ružno…Pa odrasli smo ljudi. Iako nije jasno kako smo to postali i kada.

U stvari, ne bih narušio verovatrno ništa, ali bih pomogao palanačkoj svesti da se još više učvrsti u uverenju da ovakvi kao ja nisu provereni homoseksualci,to jest pederi,kao što su do tada mislili, već zasigurno potpuni ludaci,to jest dijagnostikovani šizofrenici. Kao da moje usamljeno, bolno sećanje na celinu mene samog podrazumeva ljubav prema muškom dupetu a ne ženskom.

Kao da sam nekada bio jedno u jednom telu koliko muškom toliko i ženskom ,koji nisam znao ni za nastajanje ni za nestajanje… Kao da je lako preneti ovdašnjim novokomponovanim slugama svakog režima pa i ovog potpuno izvitoperenog, iskustvo sećanja na celinu. Kao da je bilo lako napisati ovaj tekst upućen nikome možda nekome.

Kao da je onaj koji piše i pisanjem svedoči o onome što vidi kroz pozor svoje izdvojenosti takođe lažne, koliko i odvojenosti danas nekome važan?

Ali automobil? Parkiran na travnjaku? E,on je,bez sumnje, važan. Plaćen, zbrinut, negovan. Prema najnovijem nepisanom propisu.

U ime globalnog koliko i lokalnog tehno-korporativnog medijski utemaljenog slepila.

Amin!

Leta gospodnjeg, 2020.

PRIČA O FOTELJI

„Mrzim grad,ali ne mogu bez njega.“

Borislav Pekić

Mrzim grad.

Nekada davno ljudi su bili duhovna bića, umeli su da lete i lebde neodlučno kružeći oko zemlje pre nego što su odlučili da se priljube za zemljinu koru i prohodaju istražujući iz puke radoznalosti predele pred sobom. Dugo su tako hodali pre nego što su otkrili da postoji zemljina teža koja ih primorava da sednu i uživaju u odmoru koji je proizvodio slike kretanja kroz beskraj. Već ograničen prostorom i vremenom, pao je u telesnost. Palo biće. Ali to još nije znao da imenuje; svesna potreba za njom još je spavala u njemu.I budila se najpre u trenucima kada je osetio zamor od utisaka koji su okupirali njegovu pažnju nalik detinjoj. Ili možda božanskoj i stvaralačkoj. Onoj koja je jedino mogla da osmisli pećinu, vatru i koplje za početak priča o pronalasku sveta svog od udobnosti i dokolice.

Mislio je te misli zavaljen u fotelji, u drevnoj klopci u koju je upao njegov predak. Klopci majke zemlje.

Čovek nije stvoren za sedenje. Ja najpre volim da se krećem. Neko u meni kaže mi da moram da ustanem i krenem u još neistraženom pravcu. Ne tek u glavi, sanjareći, zamišljajući da se krećem, nego celim telom i dušom svojom. Moram ustati odmah, sada, ovog trenutka. I nikada se ne vratiti u sedeći položaj. Nikada. Ustajem i krećem pružajući nogu ispred noge. Upravo prolazim kroz grad sa namerom da ga zauvek napustim. Pun sam snage i beskrajne odlučnosti da svoju nameru u potpunosti ostvarim. Sat nikada ne nosim sa sobom, tako da nisam mogao znati koliko je sati, a nije, uostalom, ni bilo važno. Znam samo da sam hodao i hodao s namerom da se nikada ne zaustavim; za sobom sam ostavio već mnogo neznanih ulica i uličica. Pošto sam prešao prethodni pešački prelaz, sada čekam nestrpljivo na sledećem. Bože, baš je ovaj grad velik i naporan! Znao to od ranije, očekivao sam da moja odluka neće biti lako ostvarljiva. Klupa na koju sam uskoro naišao pozivala me je da sednem i odmorim noge, ali ja sam joj ipak odoleo, mada se izlaz iz grada još nije nazirao. Svuda su i dalje bili automobili, motorizovani građani i prolaznici od kojih većina nije obraćala pažnju na mene, bili su suviše opčinjeni izlozima u kojima se nudila najraznovrsnija roba,ali dominirali su butici,supermarketi i nametljivi tržni centri. Neprekidni sunčani dani stvaraju pustinju, kaže stara arapska poslovica. Obilje roba i usluga stvara nestašicu smisla.

Suviše dugo sam živeo unutar nežnih ruku urbane pustinje. Suviše dugo skupljao snagu potrebnu za odlazak. Noge me već odavno bole, prilično sam iscrpljen, ali ipak nastavljam u željenom pravcu. Onom koji vodi izvan nametnute nežnosti.

Lako je bilo zavesti ta slabašna dvonožna stvorenja, ali ja nisam kao oni.J a se sećam da sam neko drugi. Neko, u svakom smislu, mnogo jači od njih. U meni živi Div koji ne može da pristane na modernu pećinu zadovoljstava i udobnosi. Na ulogu građanina slabe kičme i zakržljalog duha i savesti.

Ja sam sebi nepročitana priča. U nekom drugom svetu stvarno živ. U stvarnosti koje ovde nema. Od koje smo se toliko udaljili da više ne možemo da vidimo gde smo.

U međuvremenu se spustila noć nad gradom. Ulice, osvetljene lažnom svetlošću elktričnih sijalica moderno dizajniranih da ulepšaju ono što se ne može ulepšati, bezočno su ogoljavale sve ređe prolaznike i vozila. Pošto nisam sreo nikoga ko mi se pridružio i ko bi krenuo u istom pravcu, odjednom sam uvideo da stojim sam u nekoj mračnoj uličici koja je ličila na ćorsokak. Osvrtao sam se oko sebe u pokušaju da odgonetnem gde sam to dospeo. Ali ništa nisam uspeo da nazrem. Ništa nalik nekom drugom životu. Ili bar ne nalik onom koji sam očekivao. Ipak mirisalo je na travu koju sam osećao pod nogama, a na licu sam osećao lagani povetarac koji mi govorio da sam možda izašao iz grada.

Dok je tišina je vladala svuda uokolo, zakoračio sam naslepo u mrak odnekud znajući da su oči sada počele da dobijaju potpuno drugi smisao. Kao i čitavo moje telo i biće koje se više nije sećalo udobnosti i zavodljivosti fotelje.

I života koji mu je ona nudila.

Leta Gospodnjeg, 2021.

Đorđe Milović

ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И ТОЛКИН (НАГРАДА ГРАДА БЕОГРАДА ВЛАДИМИРУ Д. ЈАНКОВИЋУ)

Данас је у нашој престоници уручена Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ Стелином аутору, Владимиру Д. Јанковићу и Стела му на тој награди с радошћу честита! Посебно се радујемо што су у образложењу жирија поменуте Света Јелена и Stella Polare.
У образложењу жирија се каже:

Владимир Д. Јанковић, рођен у Београду 1968, већ деценијама је препознат као истакнути песник, есејиста те нарочито књижевни преводилац. Аутор пет песничких и једне есејистичке књиге, са француског и енглеског језика досад је превео скоро невероватних три стотине наслова. О уметничкој и занатској вредности његових превода говоре и најугледније наше награде из те сфере које је већ добио: „Бранко Јелић“ и „Милош Н. Ђурић“.

Награда града Београда додељује се за конкретно дело и ту се стога овде потенцира Толкинова књига „Берен и Лутијена“. Она заиста може да изгледа као изазов и „мајсторско писмо“: дело култног аутора, једног од оних који обележавају епохе, а у којем се испреплићу проза и стихови. Јанковић га је превео узорно.

У пракси, међутим, ова награда је увек помало и награда за целокупно досадашње дело. А у том смислу вреди навести да је управо у 2021. години, Јанковић објавио и запажену књигу поезије „Света Јелена“ (Stella Polare, Београд, 2021) те наставио исписивати публицистичко-фељтонистичке серије међу којима је и она под егидом „Београд за упућене“, ниска текстова који су истовремено и омаж Тирнанићу и панорамски снимак једног новог Београда. У том смислу, претходна година била је досадашња круна еклектичних књижевно-преводилачких прикљученија овог оригиналног аутора те наша награда долази као заслужено признање за досад пређени пут, али и као подстрек за храбро форсирање нових стаза и богаза.


У то име преносимо део из Берена и Лутијене, Толкиновог дела чије је стихове Јанковић превео и за које је овом приликом награђен. Поред ове, Јанковић је добитник и награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић за своје преводилачке подвиге.

Одломак из дела „Берен и Лутијена“ из заоставштине Џ. Р. Р. Толкина (с енглеског превео и препевао Владимир Д. Јанковић, издавач „Публик практикум“, Земун)

О БЕРЕНУ, СИНУ БАРАХИРОВОМ, И ЊЕГОВОМ БЕКСТВУ

Таман са Севера сад стиже облак;
јесењих ветрова студен дах горак
у вресишту сикће; тужна је и сива
вода Аелуина, снена, жалостива.
„Берене, сине“, рече Барахир тад,
„ти знаш да се прича да је моћна сад
сила из Гаурота послата овамо;
а хране нам остало још мало само.
Па закону нашем на теби је, сине,
да одеш да тражиш помоћ из даљине
од малих оних што су још претекли,
а што храну дају; почуј шта су рекли
о стварима новим. Срећан ти био пут!
И брзо се врати, јер усуд нам љут
да нас мало има, братство нам се осу;
Горлим давно залута, или крв већ просу.
Збогом!“ И Берен пође тада, а очева
реч последња јечи кô кад звоно пева.


Кроз врес и мочвар, шуму и честар
луташе он; кад с једног места
угледа ватру у Саурона табору
и чу урлик Орка и вучју грозомору,
и окрену натраг, јер пут беше дуг
кроз ноћ што око шуме склопи круг.
Уморан потом да почине је морао,
у брлог се увукô где јазавац орао,
а опет чу он (ил’ му се учини у сну)
у маршу, близу негде, целу легију,
оклоп звецка, штит бије о камен
док колона хита на горске пропланке.
Сакри се у мрак он и ћуташе ту
све док кô дављеник који потону
да исплива хоће па сукне навише;
учини му се да у некој слузи дише,
кô у мрачној бари под мртвим дрвећем.
Бледо њино грање хладан ветар скреће,
црно лишће ускомеша намах се све:
кад, гле, сваки лист – црна птица је,
крештава, из кљуна јој злог капље крвца.
Уздрхта он, пузећ’ се копрца,
лелулају траве; кадли, у даљини
сенку виде прозрачну, у сивини,
како клизи преко ужасног језера.
Лагано је пришла, тихо проговара:
„Горлим некад бејах, а сад сам утвара,
воља ми сломљена, веру погазио,
издани издајник. Иди! Овде шта ћеш!
Пробуди се, о, Барахиров сине,
и хитај! Моргота прсти близу су шије
сад твога оца; он сад зна све:
и скровиште твоје, и с ким си, и где.“
И исприча тад како у ђавољу клопку паде,
и како подбаци напослетку, и издаде;
за опроштај је молио, плакао, па ишчезе
у тами. Берен раскину сна му везе,
скочи као опарен, а огањ гнева
у грудима њему сева. Дохвати он
мач и лук, па кô јелен заждио
по камену и вресу, пре но зора свану.
Дан не мину, пред њим Ауелуин грану –
западу се клањало сунце црвено;
Аелуин од крви се у рујно оденô,
и вода црвена, и камен и бук,
изгаженог блата Берен ослушкује мук.
Црни на брезама у низу сеђаху
гаврани и стрвинари који већ јеђаху;
влажни кљунови им, а месо већ мрко
испод канџи цури им и цеди се грко.
Закрешта тад птица: „Ха, прекасно стиже!“
„Ха, ха, прекасно је“, других глас се диже.
Очеве је кости Берен покопао
брзо под камењем ког се докопао;
ни руну не остави, ни запис мали
за Барахира; ал’ трипут удари
руком по камену, и трипут гласно
име му узвикну. Тад се закле страсно:
„Смрт ћу твоју осветити. А усуд ће, гле,
до капије Ангбанда водити ме.“
И онда се окрену, али не заплака;
мрачно му у срцу било, бол још прејака.
Пође он у ноћ, хладан као стена,
и ходаше сâм, без драге, пријатеља.


Није морô ловац бити да би знао
како траг да нађе. Јер себи је дао
одушка душманин; осион, поносит
на север је ишô, трубâ звук га носи,
господару њином сад на поклоњење
док под ногама им јадна земља стење.
Иза њих смело, ал’ опрезно крочи
Берен, брз кô хрт, увек будне очи,
и тако до мрачног извора све,
где Ривил из мочваре избије
па кроз рогоз Сереха тече лако;
ту убице нађе, ту душману дохакô.
Из заклона на брду ближњем
он виде све их на тлу нижем;
за страх не знаше, ал’ једно зна:
много их има да нападне сâм.
Притаји се он, и пузио је сада,
кô змија кроз траву, ближе, пре напада.
Уморни многи од марша су спавали,
ал’ заповедници само по тлу полегали,
па пију, и од руке до руке плен иде,
све ситнице што рука Орка с лешева скиде.
Један диже прстен неки па кроз смех ће он:
„Сад, другови“, повика, „овај овде ј’ мој!
И нико ми њега одузети неће
иако се такав ретко овде среће.
Јер ја га из шаке онога истргох
Барахира коме главу са рамена стргох,
онога пљачкаша. Ако прича не лаже,
он је прстен скинô, тако се бар каже,
с руке неког тамо вилинскога лорда,
коме је служио кô битанга горда.
Није му помогô – мртав лежи сада.
Опако је оно, прстење вилинско;
но ипак бих ја га држô себи блиско,
што да не кад стварца мојих руку пала,
а плата ми бедна и срамотно мала.
Саурон стари рече да га носим њему,
ал’ ја да вам речем: има тај голему
ризницу већ много раскошнијег блага:
што госпар већи, то блага више драга!
И зато, друзи моји, заклећете се ви
да на руци Барахира прстена не би!“
Још док је говорио, фијукну стрела
и он паде ничице, гола чела,
угуши га стрела што грло пробуши;
церећи се још, на земљу се сруши.
Скочи Берен међу њих, као мрк вучјак.
Двојицу посече; прстен зграби, лак;
убио једног што га шчепа; а онда скочи
у сенку натраг, где не виде очи
пре него што крици гнева и ужаса
долином одјекнуше, што се сва таласа.
Поскакаше за њим, као вуци, они
завијају, куну, реже, зуби им отровни,
јурцају кроз густиш, стреле испаљују,
у гомили све пред собом разваљују,
сенке од њих дрхте, трепере листови,
док кроз врес кидишу срдити зверови.
У час громовит рођен би Берен
и стрели и рогу он узе мере;
најбржи од свих људи живих,
неуморан бежи кроз мочвар сиви,
виловњаку налик у шуму кад зађе,
у грао верижњачи нико га не нађе,
јер Патуљак то је ткао у пећини,
у Ногроду кад маљ одјекне у тмини.

RAZMETLJIVE SVETLOSTI PUSTINJE (MIOMIR PETROVIĆ)

Miomir Petrović je rođen u Beogradu 1. marta 1972. godine. Diplomirao je na Odseku za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1995), magistrirao je na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu (1999) i doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu (2008). Magistarska teza: Dela savremenih domaćih dramskih pisaca na repertoaru Ateljea 212 u razdoblju 1967-1987. Tezu je odbranio 1999. godine, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, čime je stekao zvanje magistra nauka na naučnom području teatrologije. Doktorsku disertaciju Mitska matrica u medijskim i umetničkim tekstovima (roman, film, drama, slika) odbranio je u oktobru 2008. godine na studijama za interdisciplinarne studije pri Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Bio je glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu (1996-1999) i zamenik direktora drame i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (2001-2003). Adaptirao je više tekstova domaćih i stranih dramskih pisaca. Autor je više drama, romana, radova iz teorije književnosti.
Član je Udruženja književnika Srbije (od 1999), predsedništva Saveza dramskih umetnika Srbije (2003-2005), Jugoslovenskog komiteta panbalkanskog kulturološkog udruženja (Rigina Karta) Atina, Grčka (2000-2003), Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za knjigu drama Argivski incident (Skupština grada Beograda, 1996), nagrade Laza Kostić (Salon knjiga u Novom Sadu, 2016).

Donosimo deo iz romana Središnja pustinja (Laguna, 2021).

Razmetljive svetlosti pustinje

أضواء صحراوية مختلفة

To popodne sin i ja smo otišli da kampujemo u pustinji. Odavno je pao takav plan. Bila je to, u stvari, ideja moje žene. Da sada, kada smo na nepoznatom terenu, pokušam da popunim praznine iz prošlosti. Posvetim se ojačavanju bliske veze sa jednim tinejdžerom.

Za divno čudo, moj sin, to mlado (dorćolsko-urbano) biće, prihvatio je ideju kampovanja.

Idemo, mi muškarci, na logorovanje u pustinju.

Izabrao sam pustinju u blizini El Nazve, prazno i pusto mesto gde nema toliko kampera.

Po planu smo u suton počeli da utvrđujemo šator. Mladić je pomagao, borio se sa malim vrećama peska koje koristimo umesto kočića i kojima pričvršćujemo konope šatora onoliko koliko jedan tinejdžer, kome je svega preko glave, to može. S onim lažnim elanom čiji koren leži samo u određenom poštovanju oca, a ne u uverenju da sve ovo uopšte treba da radimo.

Zauzeli smo poziciju ka zapadu, tako da su pred nama bile ružičaste peščane dine, dovoljno udaljene da bismo odgledali hitri beg sunčevih zraka preko peska.

Sada se različite vrste pustinjske svetlosti smenjuju pred našim očima dok raspirujemo vatru u kadici limenog roštilja na čiji ćemo žar baciti libanske ljute kobasice i par goveđih odrezaka.

Sedimo u pesku podvijenih kolena, jedan odrtaveli, prerano ostareli muškarac uhvaćen u laž takozvanih „najboljih godina svog života“ (ah, kako je to kolosalna laž!) i njegov maloletni sin, savitljivog a opet čvrstog tela. Kao iskrivljeni i užadima napeti bambus, raskorenjen iz svog prirodnog habitusa. Sećam se sebe iz tog perioda: razjedinjen u odnosu na smisao života a ujedinjen rekama hormona koje kuljaju krvotokom mladog, zbunjenog bića.

Posmatramo kako sunce beži od naših nogu ka zapadu.

Ćutimo.

U ovo doba godine, ali i u ovo doba dana, svetlosti pustinje razvijaju najmanje četiri pojavna oblika.

Prvi oblik sutona podseća me na podnevnu svetlost Rima. Boravio sam tamo dve godine tokom poslediplomskih studija. Ni ovde nije mnogo drugačije jer senke su iskošene, ali je sve okupano u svetli oker, nešto što samo Paolo Sorentino ume da uhvati u svojim kadrovima.

Sve okolo tada dobija boju sveže, još nepečene terakote. Tek gurnute u uzavrelu peć. Ta vrsta svetlosti izaziva ničim izazvanu tugu, pretvara prirodni odlazak dana na počinak u nekakav duboko lični, strašan i potpuno nepovratan čin.

Potom se oker pretvara u tamnoružičastu boju i tada pustinja dobija svoj najmističniji kolorit. Više nema nostalgije za prošlim životom, sada ružičasta boja peska najavljuje metastabilno stanje, nešto novo, daleko misterioznije od pukog gašenja dana. Da, postoji ta svetlost koja i mene, tvrdog hrišćanina, tera da poželim da čujem mujezinov poziv.

Ovde smo u nigdini, nema džamije, nema poziva. Deluje kao da će se sada pojaviti demoni, da će nas okružiti đavoli kao što su okružili Svetog Simeona na stubu u pustinji i iskušavati nas.

Sledeći oblik svetlosti ne traje dugo. Pesak je sada okupan u tamnobordo, zagasitocrvenu boju burgundijskog crnjaka. Noć se bliži, ova svetlost izaziva takav strah da čovek pomisli da se svitanje više nikad neće desiti. Da više nikada nećemo imati mogućnost da ponovo postojimo.

Postaje hladno. Pesak nema način da apsorbuje toplotu, dok ga greje sunce on je vreo, pa topao i zatim jezivo hladan.

Sin i ja gledamo tu promenu, svedočimo joj u tišini koju remeti samo šuštanje debelih perjanih prsluka koje kao omađijani, bez dogovora navlačimo.

Četvrti oblik popodnevnog pustinjskog svetla je prava magnezijumska svetlost, luča nekakva, intenzivna ali kratkotrajna vizuelna fascinacija. Nakon što je nezajažljivo carevala od svitanja do ovog trena, svetlost u poslednjem trzaju zamire. Sekund pred biološku, svetlosnu smrt, ona obnavlja samosvest.

To je poslednji titraj žarkog sunca koje na ovim prostorima uništava sav život umesto da ga, kako smo to kroz mitologije naših evropskih otadžbina učili, pruži i oplodi.

Kao zvezda padalica, meteorit, nešto što iluminira sve do bleska koji će, tren-dva kasnije, uništiti sve živo. Ali ne uništava.

Sunce nam sada daje poslednji trzaj bele, nepodnošljive svetlosti. Sve je, opet, kao tokom jutra, u boji slonovače, samo je svetlost sada pritajenije oslepljujuća u poređenju s onom armagedonski razarajućom.

Tako su sada dine koje sin i ja posmatramo odjednom okupane u nešto nalik jutarnjoj svetlosti. Na tren, sve ono što je bilo oker, pa narandžasto, zatim tamnobordo postaje nepodnošljivo, usijano belo.

Nesagledljivo. Negledljivo.

To traje oko pola minuta i zatim, kao da se u ovom svetlosnom pozorištu desilo baš sve što je dramski pisac napisao… nastane mrak.

Peta vrsta svetlosti je izostanak svetlosti, ali i to je svetlost, upravo zato što je njena negacija.

Mrak, pomenuo sam, na ovom meridijanu pada lako i brzo. Tmina odjednom ovlada, ali je hitro, u pitanju su sekunde, smenjuje hladna, avetinjska mesečeva svetlost.

Uostalom, ovde smo u carstvu Meseca, a ne omraženog Sunca. Polumesec je označitelj ovog nesrećnog pustinjskog plemena. Strah, to je ono što je označeno tim Mesecom.

– Umrla je… – tužnim glasom kaže moj sin, dok ja razmišljam kako je već krajnje vreme da bacimo meso na roštilj.

– Na šta misliš, kaži? – pitam, a znam na šta misli.

– Svetlost. Sada smo plavi u licu, ti tata i ja, od osvetljenja ovog jebenog meseca.

– Ćuti. Nemoj da psuješ.

– Nisi mi majka!

Ćutim par sekundi.

– Pa i nisam. Svetloplavi smo kao Marsovci iz starih filmova – smejem se.

Grohotom se nasmejao. I ja sam se zacerekao.

Jer bilo mi je drago. Odavno nisam čuo svog sina da se tako iskreno smeje.

Teško je ocu sa sinom tinejdžerom kada se nađu nasamo. Bez one ženske, pacifikujuće, pomirljive ruke kojom majka, sestra, tetka, baka… kao Bogorodica Mlekopitateljica umiruje svoje uskomešane, uzbuđene, rasrđene, pubertetlijski ili klimakterično razluđene muškarce. Koji se, ako su zaista muškarci, uvek ponašaju rasplamsano dok ih žene, ako su zaista žene, razumeju i pomalo žale.

Nema tu ničeg ružnog, to je kosmički poredak među polovima, to je razlog zbog koga bivamo i ostajemo heteroseksualni, ukoliko uopšte u ovom novom dobu to smemo da tvrdimo. Tada se dva istovetno namagnetisana pola odbacuju u prihvatanju, prihvataju u odbacivanju, strašan je to elektricitet.

Ali plemenit, lep. Čaroban u svojoj napetosti.

Bacamo meso na roštilj. Okupani smo jezivom, hladnoplavom svetlošću tog nenormalno iluminirajućeg meseca.

– Sada se već skoro ugasila vatra – prekorno kaže.

Sin mi prebacuje da smo izgubili dragoceno vreme dok je žar bio optimalan, jer smo dugo i bezrazložno gledali u svetlost koja nestaje.

On je, kao, stručnjak za roštilj.

A ja nemam srca da mu kažem da će mi koliko sutra, prekosutra, kada budem umirao, isto ovako prebacivati što nisam uspeo – predugo zagledan u svetlost koja nestaje i omađijan tim nestajanjem – da njemu dobacim dovoljno, dovoljno, dovoljno, dovoljno… žara kako bi on ispravno i na gurmanski način ispekao svoj dalji život.

Znam da on to sada ne zna, jer ni ja sa svojim pokojnim ocem to isto tako nisam umeo da znam, a sada znam. Kao što znam da svi mi s ovog sveta nestajemo poput svetlosti koja se malopre raskošno prikazivala pred nama a potom je neobično i jezivo hitro nestala, otišla bez oproštaja, bez pokajanja, bez sravnjenog računa.

Jer on, račun, između oca i sina nikada ne može biti sravnjen.

U tome, valjda, leži neobična, crna lepota smrti oca koja nas zarobljava i, istovremeno, oslobađa ili bar proklinje na slobodu kojoj nismo vični. Zbog toga ćemo uvek biti ljuti na oca, ma koliko da smo ga voleli. Zato što je kao pustinjska svetlost nestao brže nego što smo mogli da podnesemo. Kad god on bude nestao, u kojoj god svojoj biološkoj godini budemo ostali bez svog oca.

Opet, meni je lepo sada dok nevešto dovršavamo roštilj jer znam da on ne zna sve to o čemu ja razmišljam i što će o tome razmišljati tek kada on bude napuštao svog sina. Kada on bude bio taj pustinjski sumrak a njegovo dete ono što izgovara „jebena“ i zamera mu na žaru koji se prebrzo gasi. Kada to njegovo dete bude bilo njegova ali i opšta, svemirska nada u sutrašnje svitanje, ma koliko da je tragično delovao onaj prethodni sumrak.

U pustinji, na pesku, čovek vidi jasno i neporecivo sve ono što je osećao kao treperenje svoje ili tuđe egzistencije. Jer svi smo mi svetlost a svetlosti umiru i ponovo se rađaju. To je valjda ova moja, arabljanska ili nearabljanska unutarnja pustinja. Istina.

Barem se nadam da je tako. Ili tako nekako.

(***)

Kada se avion odlepi od piste međunarodnog aerodroma Dubai/simulakruma, polagano se propinjući do neophodne visine, on kreće na jugozapad, preleće kičmu predgrađa i industrijskih oblasti, El Rašidije i Nad el Hamara, zatim skreće prema Džebel Aliju i izbija na obalu.

Svrha ovakvog kruženja je u tome da avioni ne bi preletali Burdž kalifu i Palm džumeiru i time uznemiravali elitne goste ovih kvartova.

Kada mogu, uvek biram sedište do prozora, u levom, ABC redu.

Samo tako mogu da osmotrim, kada se propnemo, pustinju između Lisailija i Adžbana, da u njoj ugledam kao ostrvo u moru jednu zelenu mrlju. To je veštačka oaza oko rizorta Bab el Šams.

Mala zelena fleka kojoj kontrastira žuti pesak oko nje, nad njom, ispod nje.

Mnogo je tih „pustinja u pustinji“ koje samo fiktivno parcelišu oaze i stvaraju njihove imaginarne granice. Pustinjama ljudi daju imena, iako je reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

Ljudi označavaju i etape svog života „od-do“ mada je i tu reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

Preko mog ramena i sin posmatra pustinju. Nikada ne bira sedište do prozora jer mu prilikom poletanja smeta sunce.

Ipak, poluotvorenih ustiju tupo zuri u ono ništa, u šta i sam netremice gledam.

Rahil-safar – odsutno izgovara.

To znači putovanje.

Hvaliće se u Beogradu društvu iz stare srednje škole svojim poznavanjem arapskog.

Rahil je kratko putovanje. Poput ovog našeg. Izbivanje.

Letelica je izdigla levo krilo i krenula nadesno. Sada smo iznad mora i sunce ljeska, odblesci su prodorni.

Idemo nakratko kući ili se vraćamo. Kući.

Iz koje tačke se u pustinji kreće i gde se, nakon putovanja po njoj, stiže, to je velika tajna jer je ipak reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

АМЕРИКА, ИЉА, АБДУЛ (ТРИ ПРИПОВЕТКЕ ВЛАДИМИРА КОЛАРИЋА)

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, преводилац. Дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Објавио збирке приповедака „Луталице“ (СКЦ Крагујевац, 2006), „Рат љубави и друге приче“ (Филип Вишњић, 2007), „Тајна пурпурних зора“ (Everest media, 2020), романе „Авантуре Победника“ (Пресинг, 2021) и „Филип од злата“ (Поетикум 2021) и теоријске књиге „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017), „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“ (Globe Edit, 2018) и „Хришћанство и уметност“ (Библос, 2021). Објављује прозне и драмске текстове, преводе прозе, есејистике и поезије и научне радове из области филма, књижевности, културе и медија. Организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације. Редовни сарадник Драмског програма и Трећег програма Радио Београда. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.
Представљамо три приповетке Владимира Коларића из необјављене збирке Сви воле морнаре. Неке од ових прича објављене су у часописима Кораци, Тиса, Ријеч и Нови Октобар и сајтовима Арт-Анима, Хипербореја и Право у мету. Прича „Питагора и Хиперборејац“ објављена је у издању Невидбог – Збирка кратких прича о старим боговима (Рефестикон, Бијело Поље, 2013), а „Зналац чистих дана“ у ХААРП и друге приче о теорији завере (Паладин, Београд, 2014).

АМЕРИКА

Нисам могао ни да претпоставим да постоје таква места у Њујорку. У Европи сам увек сретао дух Кристине Брахе и све је било другачије. Постојала је нека форма коју ниси морао да надограђујеш, требало је само да посматраш и све је већ било ту. Можда сам баш због тога желео Америку, слободу. Европа је за мене била егзотика, Америка реалност. Требао ми је одмор од Кристине, Хелене, Олимпије, Тамерлана и Метузалема, свих фантазми, фантома, духова, свих приказа и сујетних снова. Ипак, они су били моји пријатељи и жалио сам за њима. Доктор Метузалем ме је толико тога научио, Тамерлан Леви Саломе ми је спасао живот, страшној лезбијки Олимпији Боргезе сам се дивио, мада не бих смео, а Хелену Валднер сам волео. Кристина Брахе ме је научила да постоје многи светови. Никада је нисам упознао док је била жива. Нисам сигуран ни да је икада била жива.

И сад је Њујорк био тај нови свет за мене. У смраду неопраног веша, неону и шкрипи пожарних степеница тражио сам поезију. Увек сам желео да свет док га гледам исијава, али то се догађало само на махове, углавном га је покривало неко сивило и прашина. Сећао сам се Борхеса, који се, већ слеп, жалио како не може да види црну боју у том сивилу. Највише је жалио за црном. Није се дао преварити. Волео бих да сам могао да нађем мало сјаја у тој просечности и распадању, али сам осећао само усамљеност и глад. Био сам буквално гладан у Њујорку. Први пут сам у животу био гладан. Много краће сам могао да издржим без хране него раније, на другим местима, и готово нисам могао да пишем. Мислио сам да ће ме стварност научити, али стварност је била само мука. Ипак, поезија није ствар осећања него духа, говорио сам, и ја морам имати снаге да уништим ту стварност, да је одбацим као цркнутог пса и спасем оно што се има спасти, оно мало сијања. То је поезија. У Европи су ми помагали моји пријатељи, фантазме, али сада немам никог. Не усуђујем се да излазим ноћу, а само ноћу, на чистом ваздуху, могу да размишљам и да призивам снове. Које ћу касније уобличавати, материјализовати, не давати им мира, најстрашније их мучити прикивајући их за хартију. Желео сам живот, а не књиге, а сад као да немам ништа. Књиге су светови. Људи су светови, а ја сам сам.

Ипак, нешто се догодило. Комшиница која ја живела преко пута мог стана, мог брлога, била је Порториканка и имала је дванаестогодишњег сина по имену Рафаел. Нисмо се поздрављали у пролазу, само сам приметио како ме дечак понекад подсмешљиво гледа, али на то сам навикао, не само овде него и у Европи, где сам такође био странац. Мајка му је радила нешто неодређено и углавном није била код куће. Веровао сам да је проститутка, али они су били мирне комшије и ја сам био задовољан.

Једном су ми закуцали на врата и мајка ме је замолила да причувам Рафаела. Дечак је ушао и сео пред искључени телевизор, а мајка је отишла. Укључио сам му телевизор и питао га шта жели да гледа. Одговорио је да жели неку музику и мало чипса. Чипса нисам имао и дао сам му тоста, који је он мирно грицкао гледајући Кристину Агилеру.

“Свиђа ли ти се?” питао ме је изненада.

“Ко?”

“Кристина.”

“Не”, рекао сам.

“Ни мени. Она се само претвара да ју је брига.”

“Брига, за кога?”

“За мене.”

“Познајеш Кристину Агилеру?”

“Она би хтела да мислим како је познајем.”

Рекао сам му да је паметан дечко и помислио како би могли да постанемо пријатељи. Питао сам га како се његова мајка одлучила да га остави насамо са мном.

“Зашто? Урадићеш ми нешто?” питао је мирно и погледао ме са осмехом.

Рекао сам му да нећу.

“Видиш да је мајка била у праву.”

Баш тако је рекао – mother. Наставио је да гледа у екран.

“Да ли те често оставља са непознатима?”

“Не.”

“Шта радиш кад она није ту?”

“То су приватне ствари.”

Заћутао сам и поцрвенео.

“Не брини. Знам да си ти писац. Ви морате да знате.”

“Како знаш да сам писац?”

“Мајка је рекла да изгледаш као неко ко стално сања.”

“Ти и твоја мајка сте чудне особе.”

“Нисам приметио. Мало се дружим са људима.”

“Имаш ли другове?”

“О, наравно.”

“Упознаћеш ме са њима?” Не знам зашто сам то питао.

“Ако хоћеш.”

Онда је његова мајка поново покуцала, отворио сам и они су отишли, без поздрава. Никад се нисам осећао тако усамљено. Музика са телевизора као да је допирала са неког другог света и ја сам се због нечег уплашио. Навукао сам ролетне на све прозоре, добро закључао врата и увукао се у кревет. Нисам заспао све до јутра, али је било много снова. Ујутру сам написао своју прву америчку причу.

Рафаела сам поново срео тек после неколико недеља. Шетао сам улицом разбацујући јесење лишће и одлучио да од последњих пара купим хот дог. Тражио сам доста сенфа и кад сам се окренуо, иза мене је стајао Рафаел.

“Гладан сам”, рекао је и ја сам му дао свој хот дог. Рекао је да ће ме упознати са својим пријатељима, само ако имам мало времена.

“Имам све време на свету”, рекао сам и он ме је повео.

“Они су обични момци и биће ти досадно”, рекао је док смо пролазили кроз узак пролаз између старих опустелих зграда, поред контејнера, жичаних ограда и коприве, све до једног степеништа које је водило никуда, односно пењало се уз зид урушене зграде, која као да је преживела бомбардовање. На степенишу је седело неколико дечака између дванаест и петнаест година и пило пиво, из једне једине лименке која је кружила из руке у руку.

“Ово је Валдемар”, представио ме је Рафаел и они су ми пружили лименку, али ја сам рекао да не пијем пиво и сео сам међу њих. То су били различито обучени момци, углавном Порториканци, али и понеки белопут и плав, незнаног порекла, сви сањиви.

“Валдемар уме да прича приче”, рекао је Рафаел.

“Причај нам приче, Валдемаре”, рекли су дачаци, неколико њих у глас, сви успавани и шаљиви.

“Не, ја умем да пишем приче, не умем да их причам”, бранио сам се.

“Валдемар је досадан”, рекао је један од плавокосих.

“Дрогирате ли се?” питао сам одједном. Нису се наљутили.

“Ми само пијемо пиво”, рекли су. Увек је говорило њих бар двојица или тројица истовремено.

Дечица, помислио сам и због нечега се растужио.

“Не тугуј, Валдемаре. Отпеваћемо ти песму”, рекао је Рафаел.

Започео је један Порториканац, обријане главе и у вуненој капи, наизглед најстарији од њих. Остали су га пратили зачуђујуће нежним гласовима, нимало налик на њихове природне.

“Моја драга отвара боцу шампањца,

али ја је волим…”

Остали су се придружили:

“…али ја је волим…”

“Желео бих да отвори и моје срце

као тај шампањац…”

“…као тај шампањац…”

“Тај огромни пенушави шампањац

што пршти као читав свет…”

“…читав свет…”

“На заласку…”

“…на заласку…”

“Као читав овај дивни, предивни, божанствени свет…”

“…свет…”

“На заласку.”

“… на заласку.”

“О, моја драга отвара боцу шампањца…”

“…шампањца…”

“Волео бих да и мене тако отвори једног дана,

па да изађем…”

“…да изађем…”

“Да се не вратим…”

“… да се не вратим…”

“Као да ме никада није ни било…”

“…ни било…”

“О, моја драга отвара боцу шампањца…”

“…шампањца…”

“Био бих тако срећан…”

“…тако срећан…”

“Моја драга отвара боцу шампањца…”

“…шампањца…”

“Волео бих да отвори и моје срце

као тај шампањац…”

“… шампањац…”

“Једног дана…”

“…једног…”

“Али још ми се не жури…”

“…не жури…”

“Још могу овако.”

“…овако…”

“Још могу овако.”

“Ко сте ви, децо?” питао сам их, али нисам добио одговор. Сви су ћутали и гледали у једну тачку, а ја сам почео да дрхтим. Отрчао сам кући, поред графита и ђубришта, кроз ветар и јесење лишће.

Пробудио сам се и на екрану је поново био спот Кристине Агилере. У фрижидеру сам затекао само једно јаје и мало ускислог млека. Ипак, био сам срећан и поново сам почео да пишем. Сео сам за климави кухињски сто, са оловком у руци и свеском глатких корица, и писање је кренуло само од себе. Мислио сам да сам коначно пронашао своје америчке духове. Напољу је управо почињао да пада снег и моје срце је дрхтало. Кристина Брахе је обећала да ме никада неће оставити и сада сам знао да је била у праву. Има толико светова, а ми не можемо побећи ни једном од њих.

Најстарији дечак звао се Габријел и два месеца касније умро је од рака.

***

АБДУЛ

Влада је добио своје парче торте.“

(Емануела Бусолати: Влада учи речи)

Пробудили су га Саид, Ибрахим и сунце. Сунце је баш ниско у овим солитерима, да га дотакнеш.

„Ајде, рокају се са муријом.“

И, Абдул је кренуо, мајка је нешто викала за њим, ваљда што није опрао зубе, или тако нешто, али он је кренуо. Сјурили су се, лифт није радио, али они су се сјурили. Лифт често није радио, али Абдул, Ибрахим и Саид нису марили за то.

Напољу је стварно био хаос: мурија решета воденим топовима, сузавци, неки наши запалили кола и полупали излоге, тако браћо…

Ибрахим је неодлучан.

„Чекај, да ставимо неке шалове, угушићемо се.“

Али Ибрахим је пичка, говоре му то и крећу напред, на мурију.

„Хеј, погледај какав нови тенк имају“, показује Саид Абдулу. То није тенк, то су борна кола, али свеједно, Абдул одлучује да се попне на њих. Каже то Саиду и Ибрахиму. Саид каже:

„То, брате.“

Ибрахим каже:

„Немој, човече.“

Абдул се пење, јури, све је клизаво од водених топова и флаша којима су гађали борна кола. Абдул пада, не зна више за себе.

У болници се над њега надноси лепа плавокоса сестра.

„Овде је твоја мама, Абдуле.“

„Јој, немојте, молим вас.“

Али мајка улази. Љуби га, даје му сок. Абдул слеже раменима, прихвата, шта да се ради.

Мајка каже:

„У крају причају да си херој.“

И тако је Абдул постао херој.

Када је Абдул прочитао свој састав, сви су ћутали. Сви осим госпође Гаспар, наравно.

„Да ли је ово аутобиографска прича, Абдуле?“

„Ауто… шта?“

„Да ли је то прича о теби? Да ли се све то баш теби догодило?“

„Па… Ја сам Абдул.“

„Некада писци надевају своје име ликовима из својих дела, иако причају о измишљеним догађајима.“

„Ја не лажем. Ја нисам лажов.“

„У реду, Абдул, знам да ниси лажов. Има ли ко нешто да каже о Абдуловом раду?“

И наравно, јавила се Жаклина.

„Мислим да је Абдулов рад снажан крик против расне и социјалне дискриминације у савременом друштву. Чак се наслућује и елемент полне дискриминације, пошто слутимо да Абдулова мајка по цео дан проводи у кухињи и да је њена улога у породици традиционална.“

„Одлично, Жаклина. А шта подразумева традиционалан улога жене у породици?“

Абдул више није могао да слуша, ионако ништа не би разумео. Само је хтео да пише о ономе што му се догодило, како је постао херој, не схвата чему све те приче.

Али Жаклина га је зауставила после школе. Никада му раније није ни пришла.

„Разговарала сам са родитељима и можеш да дођеш код нас на вечеру.“

Још је рекла адресу и отишла.

Саид и Ибрахим су га гуркали.

„Добра је, има добре сисе.“

„Оћеш да нам причаш како је било?“

Абдул је седео и јео неку велику шиљату рибу. Жаклинина мајка му се сво време церила.

„Ви сте тако фин младић, Абдуле. Шта намеравате даље?

„Даље?“

„Мислила сам после школе, Абдуле. Кад завршите школу.“

„Намеравам да упишем права“, треснуо је што му је прво пало на памет.

„Заиста?“

„Абдул добро познаје кривични законик“, ускочила је Жаклина.

„У мом крају сви га добро познају.“

Гурнуо је прсте дубоко у ждрело и одатле извукао огромну кост.

„Ово је могло да ме убије“, рекао је.

„Ма не, претерујете, Абдул“, рекла је госпођа. Била је усплахирена.

Абдул је погледао у Жаклину.

„Риба је била одлична“, рекао је.

„Причајте нам, Абдуле, како сте постали херој“, питао је отац, очуван, у плавом џемперчићу.

„Ништа лакше. Просто сам разбио пар пубова и готово.“

„То је дивно“, рекла је Жаклинина мајка.

„Мислите да је дивно?“, питао је Абдул.“Ако бих ја сад преврнуо овај сто и силовао вам Жаклину пред очима, да ли бисте звали полицију?“

„Звали бисмо, али не разумем, Абдул…“

„Да ли и даље мислите да је то било дивно?“

Настао је мук. Абдул је устао.

„Не брините, нећу вам силовати ћерку. Не бих је ни такнуо. Имамо ми много бољих од ње, тамо у крају. И још нешто: никога нисам повредио. Само сам скочио на борна кола. То није било херојство, већ обична дечја игра.“

Изашао је напоље, у свежу ноћ. Био је поносан на себе.

Ујутру су га поново пробудили Ибрахим и Саид. Овај пут није било сунца, дан ће бити тмуран.

„Крећи, будало.“

„Шта си се успавао.“

„Урадите нешто са својим животима, људи.“

„Абдул, шта је то са тобом?“

„Шта ти је ово?“

„Куран Часни“, рекао је Абдул.

„Шта ти је урадила та курва? Или је то од оног пада? Шта је с тобом, Абдул?“

„Погледајте се. Имате огледало и погледајте се.“

Погледали су се, Ибрахим и Саид, обојица.

„Омршо сам нешто“, рекао је Саид.

„Ја имам подочњаке. А и не имао…“

„Идите одавде. Вратићете се кад будете схватили о чему говорим.“

„Абдул, ти ниси више наш.“

„Идите. Волим вас.“

Абдул је рекао мајци:

„ Мајко, од сад ћеш се покривати“

Абдул је пустио браду. У крају су почели да га зову терориста. Али Абдул је само желео нешто да уради са својим животом. Схватио је да у животу увек некога служите. Па зашто онда служити људима, уместо Богу? Бог вас неће терати да се пењете на борна кола, да пушите траву, да јебете лудаче по хаусторима, да идете на вечере глупих богаташа, да се понижавате. Бог вам каже: „Тако треба и, ако можеш, изврши. Ја знам како треба и кажем ти. Јер ја сам те створио.“

Абдул никада никог није имао, сад има Бога. Абдул никада ништа неће добити од овог одвратног друштва, али од Бога ће добити све.

Абдул креће у дан, минаре сија на јутарњем сунцу, Париз му се чини све мањи.

Ускоро ће све то нестати.

***

ИЉА

Ја сликам само оно што видим.“

(Сомерсет Мом: Месец и стопарац)

Тешко је сликати Русију. Сабити толики простор између четири ивице платна, то изгледа немогуће. Зато су у Русији велики само писци: све те речи стварају привид бескраја.

Тешко је сликати само оно што видиш. Пред очима уметника разапете су многе мреже, од навика, очекивања и предрасуда, тако да оно насликано на платну никад не одговара виђеном. Уметник је незадовољан, али мора да се помири са тим: ја сликам само сенку ствари, а оно што насликам је само сенка сенке.

Али Иља Трофимович Гофман није се мирио са тим.Он је од студентских дана био настран, увек је желео нешто друго. Кажем, од студентских дана, јер Иља Трофимович је био нормално дете, исти као сва друга деца, ни по чему изузетан. Онда га је нешто ухватило, Бог ће га знати шта. Уписао је сликарску школу уз противљење родитеља и тамо био најгори студент. Професори су му говорили да је дошао из неког другог времена. Слично је мислио и Иља Трофимович, само, за њега је то била будућност, за професоре – прошлост.

„Од њих тражим само технику“, говорио ми је Иља Трофимович, „Прост занат, да ме науче да сликам. не тражим ништа друго од њих, ни да ме промовишу, ни да ме подржавају. Само да ме науче занату и да ме оставе на миру. Али они то изгледа нису у стању.“

Покушао сам да му објасним како уметност није само занат, како је то узвишена дисциплина и да сликар више има посла са идејама него са облицима.

„Исто тако, морамо бити одговорни према друштву у ком живимо.“

Иља Трофимович ме није чак ни погледао.

„Они не разумеју једно: да сам православац, ја бих се бавио иконописом. Овако, сликам оно што видим.“

„Побогу, Иља Трофимовичу, не мислите ваљда озбиљно? Па то је нешто превазиђено. Цркве су музеји. Они нису чули ни за перспективу, да не говоримо о свим оним токовима који најављују будућност.“

„Ви немате појма о чему говорите“, рекао је Иља Трофимович и отишао. Нисам се наљутио на њега. Имао сам разумевања за његов тежак карактер и особењаштво. На неки начин сам га сажаљевао. Па и поштовао, зашто не рећи: таква количина самоуверености није ме остављала равнодушним.

„У реду, будите мртви реалиста, али ви чак и не сликате добро“, рекао му је један професор у афекту.

„Ја сам ту да служим“, одговорио је Иља Трифимович и прекинуо сваки разговор.

Говорио је о уметности као служењу. Презирали смо га. Зар уметност није слобода?

Иначе, никада се није свађао са професорима. Само би рекао нешто своје и заћутао. Неку глупост, например, како уметност нема одговорност према друштву, него према истини.

„Али где је истина ако не у друштву, или макар у некој визији друштва, нечему према чему друштво иде“, говорили смо.

„Видећете ви“, рекао је и поново заћутао. То није звучало претеће. чак ни резигнирано: звучало је као проста истина.

Негде при крају студија се оженио.

„Шта је сад са твојом горљивошћу? Ожењен си човек“, провоцирали смо га.

„Зашто? Породица не смета уметности. Зашто мислите да би сметала?“

Мислили смо да је досадан и да је велика будала. Ја сам се ту мало издвајао, трудио сам се да имам разумевања и нисам порицао таленат који је поседовао, и по мени, тако улудо трошио. Али, искрено, Иља Трофимович је за све нас био странац.

Онда је дошла револуција, дошао је грађански рат, и ја годинама нисам видео никога са наше класе.

Запослио сам се у Мосфиљму, и једног дана, док сам излазио из предузећа, случајно сам налетео на Иљу Трофимовича. Није се много променио, осим што је сада ходао у сасвим изношеном капуту и имао изглед провинцијалца. Питао сам га шта ради, а он је одговорио да је запослен као наставник у некој сеоској школи. То није лоше за Иљу Трофимовича, помислио сам.

„Добра је околност да више не сликате, до материјала је данас тешко доћи“, рекао сам. Он ме је погледао исто онако искрено изненађен, као онда када смо доводили у питање његову способност да помири уметност и брак.

„Зашто? Сликам. А до метеријала се заиста тешко долази. Због тога сам и дошао у Москву.“

„Помоћи ћу вам“, рекао сам, можда да се искупим.

Набавио сам му значајну количину бесплатног материјала за сликање: боја, четкица, платана… Иља Трофимович је само рекао:

„Не знам шта бих без овога.“

Имао је двоје деце и имали су нека обична руска имена. Позвао ме је да га посетим ако будем ишао на север. Никада то нисам учинио и не верујем да сам пропустио нешто важно.

За Иљу Трофимовича чуо сам поново тек после рата. Код нас у предузећу као чистач је радио неки Савенко, доктор физике и бивши логораш. Ја сам већ био пред пензијом и нису ми више давали никакав посао. Савенко, обријане главе и рошав, умео је да скува одличну кафу и тако смо нас двојица почели да проводимо све више времена заједно. Није ми причао о својој кривици, али је волео да говори о људима које је упознао. Тако је поменуо и Иљу Трофимовича Гофмана. Ничим нисам одао да га познајем.

„То је био највећи сликар кога сам икада видео“, причао је Савенко. „Вредно је радио и укључили су га у уметничку секцију, што му је вероватно спасло живот, јер је био слабог здравља. Сликао је пропагандне плакате и исписивао пароле кад су велики празници. Али успео је да задржи и нешто материјала за себе, па је сликао. Слике су могли да виде само одабрани. Ја сам био један од њих, звао ме је професоре. Али онда су се слике рашчуле и сви су почели да долазе да их виде. Логораши су волели те слике.“

„Зашто?“, питао сам. „Шта мислите да су видели у њима?“

„Оно што су видели око себе. Једноставно, Иља Трофимович је сликао само обичне ствари, људе, природу, бараке. Слике су изгледале просто и наивно, чак грубо, али су носиле нешто. Људи нису били само људи, дрвеће дрвеће, а ограде ограде. Нешто је исијавало из свега тога. Иља Трофимович је успео да наслика оно што што сви ми видимо али не умемо да објаснимо.“

„Не разумем вас.“

„Успео је да покаже како ствари нису само ствари, и да ништа не постоји само од себе. Успео је да упише неку светлост у видљиви свет, да стварима у људима да сврху. Те слике су носиле један пун живот и логораши су то знали. То су били груби или огрубели људи, али су знали шта је живот. Стајали су голи пред ужасом и више нису имали илузија.“

„Мислите ли да сте неправедно робијали? Ви лично.“

„Ах, шта је правда. Кад бих знао шта је правда, могао бих да вам одговорим на то питање. Можда је и било праведно, али не бих ником пожелео да прође оно што сам ја прошао.“

„Шта је било са њим? Са Иљом Трофимовичем.“

„Управа логора је сазнала за његове слике. Вратили су га на физички рад, у руднике. То је био најтежи посао. Умро је после шест месеци. Чуди ме да је и толико издржао.“

„Шта је било са сликама?“

„Вероватно су спаљене. Шта би било? Ко би желео да сачува слике обичног робијаша, и то некога ко је страдао због њих? Нико не би имао толико храбрости. Али мислим да их не би ни разумели. Нико из управе. Те слике су могли да разумеју само логораши. Они који су били истргнути из света и који су видели смрт очи у очи. То су биле такве слике. Он је умео да види оно иза и да нам покаже. Плачем и дан данас када их се сетим.“

„А шта је то иза? Мислите да постоји нешто иза?“, питао сам. Глас ми је можда био грубљи него што сам желео. Савенко се повукао.

„Ја сам само чистач“, рекао је. „Не разумем се у то.“

Убрзо су га преместили у неко друго предузеће и више се нисмо видели.

Само једна слика Иље Трофимовича Гофмана је сачувана. Сачувала га је жена домара школе у којој је радио. Слика показује сеоски воћњак, вишњик. Видео сам једном ту слику, на изложби сеоске уметности. Не знам како је доспела тамо. Вишњик је изгледао као супротстављен блиставом небу изнад њега и црној земљи испод. Био је у цвату, и боје су се преливале од боје снега до боје крви. Покрет као да није постојао, као да је све било залеђено или зачарано, али ипак тако живо. Као да није било времена. Како то раније нисам видео на његовим сликама, онима са студија? Можда свега тога тада није ни било, али ипак мислим да је разлика у очима посматрача. Тако се то каже. Ову слику гледам у својим седамдесетим. Толико тога је уза мене и ближи ми се смрт. И не могу да кажем: свеједно ми је, прах праху. Не могу. Зашто ме ова слика подсећа на нешто што сам читавог живота желео, и на нешто за шта бих бих волео да ме чека тамо негде, са друге стране, кад одем? И зашто ми ова слика ствара потребу да загрлим читав свет…

Владимир Коларић

OSLIĆI (JELENA VUKANOVIĆ)

Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.

OSLIĆI

Danas otpočinjemo post. Osliće izgladnjujemo tri dana, u nadi da ih neće biti troje – dana četvrtog. U noći dana trećeg na dan četvrti, u nadi da se neće međusobno proždrati. Valjda su se oslići tokom ljudskog života uvek zalagali za porodične vrednosti.

Svetlo ponovo ostavih upaljeno da gori čitavu noć i sa punom pažnjom ih gledah u naporima da usne. Salence je zaspao. Taj bi, čini se, mogao zaspati i pri erupciji u Pompeji. Evo šta sanja:

U sudu je. Dive mu se svi. I obični i neobični. Moć ga uzbuđuje, a ne lepe žene. Nije nikada ni imao ukusa za žene. Postavljaju ga za predsednika suda, smenjuju S. S., čak tog S. u tamnicu bacaju. Blista S. Na ulici ga još lepše pozdravljaju. Bog ti dao sreće i zdravlja, sudija, bog čuvao tvoju decu od zla, sudija… I sve tako, takva vrsta mantri. Interesuju se za njegovu decu, njegov bračni život. Čuli su negde da mu je kći u ludnici. On je to pokušao zataškati, ali bez uspeha, varoš je to. Pokušava da se odbrani, govori narodu da je privremeno smestio kći tamo, da ima najbolju moguću negu, da je tako morao jer se njegova kći bila odmetnula od društva i normalnog ponašanja. Vidite, objašnjava im, moja kći bi vama sada rekla da se gonite u vražju mater, gađala bih vas prvim što joj dođe pod ruku, agresivna je, mene je gurnula niz stepenice pošto sam je udario, ali udario vaspitno! Mogao sam je smestiti u zatvor, ali nisam, nisam!…

Narod poče voleti tu agresivnu sudijinu kći, rekoše da se na nasilje odgovara nasiljem, kao u Americi, kao u Americi! U Americi svaka kuća ima po najmanje tri pištolja, govoraše mu, ali su Amerikanci kukavni i jadni…

Oni navališe na njega. Upitaše ga kada je poslednji put kupio kćerci čokoladu, I to belu čokoladu punjenu filom od kokosa, omiljenu čokoladu sudijine kći. Napetost je rasla, oni začokoladaše do ludila. Žele videti da je kupio najmanje pet takvih čokolada I odneo ih u ludnicu. S. ode u prodavnicu i mahnito, kao da je pitanje života, uze sa rafa sve te čokolade, ali nekako zaboravi da plati, zaboravi da plati u svoj toj sumanutosti, i onda, i onda… alarm, obezbeđenje, policija, hapse ga! Sudija krade čokolade po prodavnicama, da ih prodaje posle skuplje! Pretvara se u veliku belu čokoladu punjenu kokosom, mrvice mu bolno golicaju unutrašnjost, počinje da umire, da se topi u okovima.

Riba se u to probudi. Izbeči oči kao kurva. Ugasih svetlo pošto se probudi. Neka se cakle oči izdajničke u tami vode, u njenoj prevrtljivoj, čežnjivoj igri. Neka te oči. Odlazim u krevet, a u srce mi pilje oči te buljave. Bilo je trenutaka kada se kolebah da li da ga pustim, samo njega, da se očoveči opet, ali nisam glupa. Kako ide ona izreka – prevari li te jednom, on je kriv, prevari li te drugi put, sam si kriv.

Sanjam vodu. Dala bih sve za čašu vode. No, nema je. Eno akvarijuma. Ne usuđujem se ući da me krvožedne ribe ne pojedu. Žeđ me razara. Znam da će me pojesti, ali bolje mi je umreti utoljena, no žedna, pomišljam. Ulazim. Napijam se. konačno je moja žeđ umirena. Krećem vani, a S. me hvata za središte, i odgriza mi međunožje. Pokušavam se iskobeljati, no riba mi oduze stvaralačku moć. Tonem bespovratno. Ždere me.

Besna se budim. Besna. Vadim uspavano S. iz vode i malo ga očovečujem u vazduhu. Taman na granici da postane čovek, da me pogleda ljudskim očima, vraćam ga ne znajući šta dalje sa njim. Bilja drema na dnu, ali mrda perajima u strahu od smrti. Zna da ima vrsta koje se ne trpe među sobom. U akvarijumu je sa mužem, sinom i svekrvom. Njoj je možda najteže. Upravo sanja veliku slavsku trpezu. Sveta Petka je. Ponosi se jer je hrane više no igde gde je bila, i gde su njeni gosti uopšte bili. Voli da joj zavide. Trpa u usta najfinije ribe i pomišlja kako je bolja od drugih. Ne odustaje od te misli. Naročito joj hvale pite: sa krompirom, kupusom, tartufima. Kao da nije posna slava, vele, toliko je sve slasno. Odjednom, Ljilja, njena koleginica uzvikuje: Od ribe samo oslići! Najeftinija riba!

Ne, ne, i ne! pokušava da je razuveri, ali i drugi gosti primetiše isto i počeše ustajati od stolova.

Namerno ste sakrili drugu ribu, vikala je bez utehe za njima, u džepovima vam je, bedni ljudi, zli… Riba Bilja se trže iz sna i uzdrma javu drugim oslićima. Kucnuh o staklo da je još više uznemirim. Ruku znatno približih da pomisli da je hrana. Nema hrane danas. Ni sutra, ni prekosutra.

Odlučim da glasno pustim Betovena, to ih dodatno razjaruje. Još za života ljudskog govoraše da im Betoven izaziva agresiju. Sklanjam pogled od njih i zatvaram oči. Pokušavam da mislim o sebi, nešto lepo o sebi, ali mi ne uspeva, sve što pomislim vezano je za njih. Stvorila sam im sjajne veštačke uslove. Najbitnije je da je voda u stalnom protoku. Stvaralačka energija vraća se u mene obnovljena, jača nego ikada. Izbacila sam svo smeće iz svog filtera, iz mene izlazi mnogo čistija voda, ponovo u pumpu koja vraća tu istu vodu u akvarijum. Isto sa sobom, kao sa njima.

Betoven se ori kućom. Hoću da ih šokiram. Odlazim do akvarijuma da im promenim vodu, i to gotovo promenim sve, ne pola-pola kako je uobičajeno. Rada kreće da drhti. Najstariji oslić, što za života nikako, ali nikako nije mogao umreti. Bilja bi govorila da će nas metuzalem sve nadživeti. Nikolica, moj slatki, tanani bratić, čuči na dnu. On se najmanje bori. Htela sam ga poštedeti, zaista, ali morao je otići i on sa njima. Treba seći sve, sve, ne ostaviti ništa što bi kasnije moglo da izraste u zlo ili prepreku. Pogana je to krv.

Mnogo je energije potrebno za plivanje u vodi. Ribice mi se gase kao tužna sunašca. Bojim se da ne crknu. Ako crknu, crći će i niti što dopuštaju ovu svetu igru. Divne su, i slatke, ko još na svetu ima toliko srce osim mene da ih ovako strastveno muči, ko, pitam se, ko… U ovoj imitaciji sakralnih voda, bez pravog sunca i prave mesečine.

Pošto dođe noć, odlučih da im ugasim svetlo, da makar jednom spavaju mirnim snom. Ipak, mislim da bi noćas voleli svetlo da im ostavim upaljeno, uvek je previše mračno stvorenjima gladnim. Kada nema hrane, neka se stvorenja nadahnjuju svetlom. Nema svetla noćas, post mora biti celovit. Taman.

Sanja starica-oslić kako je mlada. Najlepši cvetak u selu. Udala se silom prilika, a uvek je volela muževljevog prijatelja-šahistu. Već ima šestoro dece, sedmo je na putu. Zna da će doći šahista, puderiše se i plete čvrste pletenice. Poslužuje im kafu i lokume. Tiho koketira sa šahistom. Odjednom, muža njenog zovu da hitno ode u drugo selo, nešto se zbilo u sestrinom domu. To je lepa Rada izmađijala. Dvoje zaljubljenih ostaju sami. Šahista povlači prvi potez tesno vezan sa drugim i trećim, i četvrtim: od pletenice njegova ruka završava na njenim grudima, stomaku, kratko, pa između butina, bez obzira što je žena trudna oni se stapaju, a figurice šahovske više nisu na svojim mestima. Kada bi znali ovi u akvarijumu šta starica sanja, i kakve im sokove u vodu ispušta. Odjednom, šahista skida masku sa lica i Rada vidi da je to njen muž! Leti lice, lete peraja, lete kosti, samo što je ne ubi od batina. U tom trenu, krvava odlučuje da će živeti duže od njega makar dvadeset godina, i da će ga svaki dan proklinjati. Eto, tako i bi. U grob ga je oterala, ali iz sna ne. Nema te magije koja takvo što može.

Kuckam im po staklu. Smešno, svi odjednom lupiše glavicama. Umesto hrane, danas poezija, rekoh im. Nisam ni počela da čitam pesmu Nikite Staneskua, oslići se razbežaše, uzalud sam kuckala o staklo, niko nije dolazio. Izgleda bi ovi oslići pre gladovali no što bi dopustili da čuju jednu pesmu. Kao ljudi govorili su mi da ne vole poeziju, da bi čitali, ali nešto konkretno, ma šta im to značilo. Upalih šarena svetla kako bih se malo zabavila. Pozlaćeni akvarijum se pretvori u disko kuglu. Skupila mi se pljuvačka i pljunuh unutra. Salence i Bilja se počeše sudarati, jedno drugom na put ići. Učinilo mi se da je Salence počeo gristi. Nikolica stade između njih, očito braneći ocu da mu napada majku, a možda on i nije hteo da je napadne. Jednom mi je kao čovek rekao da on i ja ili mrzimo ili volimo, ne znajući za meru i sredinu, pa se pitam sada da li on mrzi, i mrzi li snažno mene, kao što ja njih sve podjednako mrzim. Moli li se na dnu stakla za mene, ili je izgubio veru pomislivši da ova kazna nema nikakve veze sa Bogom, i konačno, da se Bog ne meša u zakone koje smo mi, ljudi, uspostavili na tako niskim stepenima. Zaista se nadam da ne krivi Boga za ovo i da ne očekuje da Bog može doći da ih spasi. Nadam se da razume da Bog to ne može; neće zbog par oslića uništiti čitavo ustrojstvo sveta. Rilkea mu recitujem usnama zalepljenim na staklo, i za čudo, on se približava, deluje kao da se ljubimo:

Patnje se nisu spoznale,

ljubav se nije naučila,

i šta nas u smrt udaljuje,

to nije razotkrito.

Jedino pesma nad zemljom

posvećuje i slavi.

(Iz Soneta Orfeju)

Nikolica sanja kako čita. Poznaje odlično gramatiku jezika. Govori engleski i nemački. Uspešan je u svome poslu, ima advokatsku kancelariju i bavi se sudskim prevodilaštvom. Novac kaplje. U kancelariju mu upada maskirana banda. Nikolica vadi sav novac iz džepova, fioka, štekova. Banda se smeje i gađa ga tim istim novcem. Pomišlja da možda nisu došli da ga ubiju zbog neke nezadovoljne stranke, ali zna da je uvek čestito radio. Dakle, ne može biti to. Pita ih šta žele od njega. Na sto mu bacaju pesmu Roberta Frosta, The road not taken, i zahtevaju da im prevede do sutra. Ostaće sa njim u kancelariji i čekati da im prevede tu pesmu. Nikolica im se u sebi ruga, ovo je tako prosto, pomišlja. Prvo pročita celu pesmu i krene da im prepričava o čemu govori. Jedan bandit mu naslanja pištolj na slepoočnicu. Uobliči! Prevedi, ne prepričavaj! dreknu. Ne može ovako da se kaže, nije ispravno gramatički, odgovori mu N.

Ako ne prevedeš ovu pesmu, bićeš mrtav! kaza drugi bandit.

Preznojava se. Shvata da ne može da prevede, da ne poznaje jezik poezije. Pita se u snu kako je moguće da vrsni poznavalac engleskog ne može prevesti pesmu sa tog istog jezika. Guši se na površini jezika, upada u živo blato komunikacije, umreće uskoro, je li poezija zla, pita se, je li zla….

Ustajem rano da pripremim božanstveni obrok za moje malene ribice. Dosta su izgladnjivane, obradovaće mi se, pomišljam. Biće mi pored svega milo videti ih kako ručkaju. Volim videti stvorenja srećna, naročito ona ostavljena bez ikakve nade, kako se neprekidno iznenađuju kružnim tokom očaja i blagodeti. Palim svetlo i pred očima mi je nešto strašno, strašno. Raskomadana tela plutaju u vodi, i to ne tela oslića, već ljudi. Moja porodica se proždrala među sobom i povratila čovečnost. Mrtvi su! Sada tek shvatam da su mrtvi. Mrtvi. Mrtvi u ribolikosti, mrtvi u čovečnosti svojoj. Tako su gadni, bacam im hranu za ribe, a onda odlazim po hranu za čoveka, i ne pomeraju se, provociraju me tim mrtvaštvom i nesnosnim smradom. Otvaram filter, čistim izmet i masnoće, vraćam ga ponovo.

Neću vam više čitati, neću vam puštati Betovena, probudite se! Probudite se da kao ljudi nešto skupa pojedemo, vikala sam im. I dalje samo plutaše u mome pozlaćenom akvarijumu dimenzija četiri puta četiri. Odvrnuh im turski folk, to ih je uvek veselilo, suglasnik se poče pentrati po suglasniku, usko i bez razmaka. Moja porodica je spavala, sigurno im je u dušu utkan san o ovoj torturi i sigurno se nepojmljivo jeftino osećaju dok u snovima čovečnim sanjaju da su negde, nekada, u nečijem srcu, a ne u želucu, bili oslići

Jelena Vukanović

НОВЕ ПУСТОЛОВИНЕ МАЈСТОРА КЛИБЕРА (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић (1968), песник, есејиста, књижевни преводилац. Аутор пет књига песама и једне збирке кратких прича и есеја. Превео око 300 књига, од чега око 110 романа, с француског и енглеског језика. Добитник угледних књижевно-преводилачких награда
Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић. Редовни и одани сарадник Стеле Поларе од самих почетака. У издању ове куће изашла је његова књига песама Света Јелена.

У ПЕЋИНИ

У маркету прекопута споменика приповедачу и књижевном преводиоцу Михаелу Драјтнеру, једној од неумрлих легенди града А, Гертруда и Клибер купују нешто што ће понети на, како то Гертруда каже, „излет“ до села Р., где се налази позната пећина. Већ ту умало не долази до конфликта, јер Клибер несмотрено запажа: „Како мислиш: излета, па зар није и сам наш долазак у А. излет и, уопште, цео наш живот зар није излет, мислим наш, твој и мој, него ти је сад овај одлазак у пећину излет?“ – он то говори кроз смех, али њој иде на живце, јер она све схвата озбиљно, као, уосталом, и он – но успевају некако да загасе варнице, и Клибер је пушта да она одабере шта ће јести на излету: хлеб с маслинкама и неким зрнима, качкаваљ и кулен, онај скупљи, јер тако их Гертруда увек бира.

Излазе из маркета, Клибер по навици маше увоштеном Драјтнеру, аутору смеле приповетке „Туђа њива“ и преводиоцу најзначајнијих дела Ф. М. Достојевског, и онда скрећу десно, ка некадашњој сточној пијаци, гробљу и, даље, ка одвајању за Р.

Тек што су прошли гробље, међутим, Гертруда почиње да се жали на прашину, и то вехементно: „Гуши ме ово, не могу овуда да ходам“, каже усплахирено, и Клибер је, иако нервозан, умирује, вади сокоћало и зове такси. У А-у је такси јефтин, и Клибер зна да ће их вожња до Р. коштати мање од самог кулена.

Седају у такси, Гертруда хукће, иако је тек април, истина сунчан и прашњав дан. Пошто она нема појма о Р, Клибер таксисти каже да их остави код базена, и онда њих двоје пешице иду до раскрснице на којој се десно иде за језеро, лево за пећину, а право за село у којем се, иначе, налази позната уметничка колонија.

После десетак минута стижу до пећине, до доњег улаза, Клибер то показује Гертруди, Гертруда је већ расположена, допада јој се како то изгледа. „Хајде да поједемо мало нешто“, каже она весело и седа на трећи степеник који води до горњег улаза у пећину. Степеници су од ломљеног камена, али није било јаче кише, нису блатњави, стрми су, али не опасни, и, док она седа и вади храну из торбе, Клибер јој прича како ће да се попну горе и где је, у ствари, тај прави, горњи улаз у пећину, а не ова туристичка атракција доле.

Иако на скученом простору, да ли у крило, или где – тек, Гертруда је све некако повадила: и хлеб с маслинкама и семенкама, и качкаваљ и кулен; седи, нутка га и и служи се сама, одломи мало хлеба и дода Клиберу, Клибер стоји ослоњен ногом на други степеник и једе; слатко им је. Десно од њих мајстори дрндају нешто у брвнари која је спорадично служила као ресторанчић, а онда се гасила. „Ај се не преждеремо, треба сад овде мало да се пентрамо“, каже Клибер, и Гертруда се осмехује и пакује све назад оним паметним, меким прстима који морају бити веома женствени да би уопште били женствени, јер шанса да ће прсти једне чембалисткиње бити женствени веома је мала, али заиста постоји.

Пењу се горе, стижу до заравни, и ту онда иде мали спуст до горњег улаза у пећину; улаз је испод врха степеништа. Крећу низ степенице, кад, из оног мрака, одоздо, излазе момак и девојка; девојка је бледа као креч, ајлајнер додатно наглашава слабост и тескобу у њеним очима, момак је мало и придржава. „Ух, грозно је“, дахћући ће девојка док се млади пар мимоилази с Гертрудом и Клибером.

Клибер помисли: „Ова се усрала пећине, шта ако се сад и Герта усере, о томе уопште нисам размишљао, а то би и личило на њу.

Погледају се пред самим улазом у таму, и Гертруда му каже: „Овој девојци се није допала пећина.“ Клибер смирено одговара, као Чарлс Бронсон: „Сигурно има низак притисак.“

Улазе унутра, кроз рупе на таваници продире дневна светлост. Гертруда се слободно креће, као да је ту већ била. „Какво фантастично место за концерт! Каква акустика!“

На оној низбрдици, она опуштено хода, подиже руке, гледа око себе; леђима је окренута Клиберу који стоји са стране и самоме себи личи на задовољног власника концертне дворане коме је драго што се уметнику који ће ту наступати допада његов простор. Он се, у ствари, поноси Гертрудом, поноси се што није убледела, што се није збунила, што се њен пискави гласић разлеже тим праисторијским домом: „Овде би могли гудачи да се сместе, овде чембало да стоји…“

Завршава се кратка посета пећини, они излазе напоље, и заправо су празни утисака. Каже се обично „пуни утисака“, али њих двоје су сад релаксирани, празни утисака, при чему Клибер, док се спуштају низ оно степениште, с времена на време каже: „Е, баш ми је драго што ти се пећина допала, е баш ми значи што ти се свидело ово место.“

У повратку, већ пре раскрснице, креће расправа око конкретних елемената путовања аутомобилом у Грчку. Откуд Грчка – појавила се у разговору. Тек што су кренули ка језеру, већ се прича о томе да ће се Гертрудин боравак у А. завршити, ипак, одмах данас, а не сутра увече, како је било планирано („Ипак видим да нема потребе да остајемо овде још један дан“). Док под још нерасцветаним багремовима ходају од Р. језера до магистралног пута за П, не могу више да се држе за руке, јер Гертруди је длан мокар од беса, и црвена је у лицу док прича о неким таксама и ценама горива о којима Клибер, наводно, ништа не зна.

Спуштају се после на локални хит, речицу И, и Гертруда се театрално шета по ливади по којој иначе трче коњи, зове мајку и објашњава јој да је у А. дошла на тродневни преводилачки семинар, да су деца добро и да је О. с њима. Мајка јој каже: зато те и зовем, кћерка ти је јутрос добила прву менструацију, уплашило се дете, али, да, О. је био с њом.

Клибер за то време ради згибове, има нека шипка тамо, на самој обали, између два јаблана.

* * *

Хедвига се паркирала поред часовничарске радње, прекопута гимназије, и чека га. Плашила се тог доласка, стрепела је од тог пута, али сад, угледавши Клибера издалека, излази из кола и стоји, руком ослоњена о врата. Нема осмеха на њеном лицу; оно више као да је запитано.

Клибер је заборавио колико су јој јаке обрве, а и очи као да јој је заборавио, па их гледа с новом удивљеношћу. Први пут кад ју је видео, а исто су се тако крај кола нашли и онда сели у кола, рекао јој је: „Очи су ти шумске, као код чаробњака, ти и ја смо од исте сорте.“ Необичан комплимент, ако је то уопште и био комплимент.

Ње, с којом је, кад се све сабере, толике дане провео разговарајући телефоном, по гласу готово да се и не сећа из живих сусрета. Да ли је Хедвига ћутљива жена? Није. Али с њом је Клибер доживео оно што је сматрао отрцаним идеалом, петпарачком жваком из псеудоженских магазина, да је права особа она с којом можеш удвоје да ћутиш, а да то ни једном ни другом не смета; и та тишина је интензивна, та тишина је пуна садржаја и значења, било да ходате или седите једно крај другог.

Хедвига има дуге ноге, и Клибер је нежно зајебава: „Помери мало седиште уназад, цепају ти се панталоне на коленима.“ Фебруар је, али већ два-три дана време је невероватно топло; успут, док се возе ка Р., виђају људе и децу у дуксевима, па и мајицама с кратким рукавима. „Данас су рекли да ће да иде и до 19“, каже Хедвига.

На низбрдици пре скретања удесно, Клибер јој преурањено даје знак, јер ово место познаје као пешак, а не као возач, и они скрећу на пространи паркинг иза задружне продавнице где је он неколико пута седео с промућурним и помало заједљивим мештанима и пио пиво из флаше (отварач виси на канапчету).

На тренутак, Клибер се прибојава да ће се Хедвига изнервирати због тог раног скретања, јер она често и делује тако као да би сваки час могла да се изнервира, иако се, реално, никад није изнервирала, бар засад. Она мирно окреће ауто, и избијају на пут што води ка самој Р. Да би осетила дух места, Клибер јој каже да се паркира код базена. Излазе из кола и крећу ка раскршћу, Хедвига каже: „Ух, много је топло“, скида џемпер и остаје у смеђој мајици без рукава.

Лара је зове први пут откако су кренули из А. Тамо је већ, у року од три сата обавила најмање четири-пет разговора с њом („Овде сам, код тета-Иване и чика-Мише, у Београду, враћа се мама брзо, буди добра, љуби те мама, дај ми баку“). Тренутак касније, мала опет зове. Клибер и Хедвига управо пролазе поред полунапуштеног имања где је неко оставио прави псаријум, појачава се лавеж, и Хедвига каже кћерки: „Душо, сад се овде шетамо, има неких паса, чујеш? Чекај само да прођемо то, па ћемо да се чујемо мало касније, важи?“

Убрзо Клибер поново схвата оно што је схватао и неколико пута раније, али њему као да никад није довољно: Хедвига је жена пуна тајни. Тек што су путем прошли поред помало чудовишног погона „Вајрајтер воде“, Хедвига каже: „Била сам овде пре две године, децу смо водили на једнодневну екскурзију.“

„Била си, значи, и у пећини?“, пита је Клибер.

„Па да, ишли смо и до пећине“, одговара Хедвига. „И оне базене смо гледали, није било за купање.“

„А… Па што ми не рече…“

„Па Лара ме звала, запричала се с њом.“

Пењу се до пећине вероватно у потпуној тишини, или јој Клибер прича нешто безвезе. Боравак у пећини је такав да га се ни једно ни друго неће сећати. Излазе, крећу назад ка колима.

Њој опет звони телефон. „Ту сам, Ларо, ту сам… Враћам се сутра, ништа не брини, сад још лепо да се изиграш ту код баке, и сутра долази мама.“

Враћају се до кола, у међувремену је небо покрио бледосиви јорган, али и даље је веома топло. Клибер додирује Хедвигу по голом рамену и каже јој: „Знам да не волиш да се држиш за руке, али могу макар раме да ти пипкам.“ Она се насмеши брижно, и Клибер покушава да се сети њеног звонког телефонског смеха.

Стижу до кола, седају, и Клибер јој каже да се врате до оног раскршћа, али да скрену десно, да јој покаже језеро. Правда се због деонице где је излокани макадам што излази на самотни четинарски шумарак и непомични, историјски контејнер за ђубре. Скрећу опет десно, преко уставе-моста, паркирају се, и седају на једну од клупа. Клибер јој каже: „Могла би сад да обучеш џемпер.“

Седе једно поред другог и гледају у језеро. Причају, али се не гледају. Онда и ћуте. На брду прекопута, трактор узорава: њива је на падини, и црвени тракторчић, као дечји, иде горе па доле. Хедвига и Клибер тону у посматрање. Не чује се ништа, из даљине, на одложено, допире звук трактора.

Тренутак је савршен. Завршивши још једну бразду, човек зауставља трактор недалеко од саме куће. Из куће излази жена, разговарају нешто. Хедвига и Клибер нагађају о чему причају.

„Вероватно га зове на ручак“, каже једно од њих, Клибер или Хедвига.

„Ено га, скида капу, трља руке, изгледа да данас више неће радити.“

„Зимско орање је ризично, може после мраз све да сјебе.“

„Сад ће вероватно да замези, сира и шунке и куваних јаја, и ракију.“

„Шљиву?“

„Шљиву вероватно.“

„Сигурно им је пуна кућа, не могу да се јебу.“

Хедвиги звони телефон. Сад је мама. Пита је где су Лари лутке. Хедвига објашњава и каже: „Је л’ ми добро Ларче?“ Задовољна мајчиним одговором, оставља отворен телефон и показује Клиберу неку преписку стару годину, годину и по дана.

Реч је о великој тајни. Клибер схвата суштину Хедвигиних тајни. Није она крива, није их крила. Него он ништа није питао, није хтео да пита, није желео ни да зна ни да не зна: занимала га је она. Хедвига је жена којој се нема шта замерити. Ни на једно његово питање никад није узвратила ни тишином ни лажју. Само је ћутала док он не пита. Њене тајне јесу безопасне, али су застрашујуће.

Хедвига не дозвољава да јој се тек тако одагна страх. Као што је некоме у љубави љубомора фактор који даје енергију, који га мотивише, тако је некоме страх. Хедвига барата страхом, и својим, али и туђим. Она није манипулатор, али има моћ. Мора да те уплаши, да те уведе у свој страх, па да те изведе из тебе самога, и онда, кад се вратите незавршеног страха и неотклоњеног узрока страха – онда ти дозволи да је утешиш, да је умириш.

У глуво доба диже целу зграду на ноге, не неком хистеричном буком, него оним што је у тој старинској, стаљиновској згради довољно да све подигне на ноге: у три ноћу, пошто је десет пута ишла до купатила, тражи да устану, да се спреме, да иду до дежурне апотеке како би она купила бактрим, јер има јако запаљење бешике. Одједном. Кад год она оде до ве-цеа, Клибер ослушкује звук; заиста се чини да испишава литре течности, а за цео дан је попила два јогурта, једно пиво и плафон две чаше воде. Али пиша много и унервозила се, у кревет се враћа све раздраженија.

Око два почиње на мобилном да гледа где су дежурне апотеке. Клибер је уверава да ће све бити у реду, да је довољно да је загрли и угреје и да ће то проћи. „Не, треба ми бактрим“, каже Хедвига, „знам ја како ово код мене иде, ако одмах не попијем бактрим, после се много искомпликује.“ Њему дође да је пита што онда за сваки случај не носи бактрим са собом, али види у њој исту ону неодређену решеност као кад је пред пећином рекла да је ту већ била, са ђацима.

Облаче се, силазе с трећег спрата, излазе у двориште, пале се светла у прозорима, бабе вире иза ролетни. Клибер се, ментално (mentally, што кажу Енглези, а значи „у себи“) хвата за главу. Чак и не крије незадовољство, мада мало цокће и врти главом у стилу: јебига, ништа од од свега овога. Излазе у град, пуст често и преко дана, а пуст и сада. Иду до прве, друге, па и треће апотеке за коју је Хедвига, набадајући по нету, наслутила да би могле радити. Хедвига је, Клибер то види тек кад су изашли, обукла неке уске беле панталоне, ни панталоне ни хеланке, са црвеним, зеленим и плавим цветићима. Гледа је само из профила, помало бојажљиво, помало нервозно: слепоочница јој је јако изражена, то чело из профила личи на чело неког војника, а она тако и хода, као да маршира. Ретки млади људи које заустављају да би их питали ради ли нека апотека посматрају их као пар изгубљених наркомана.

Стижу и до последње апотеке која је могла бити дежурна, а није, не ради ни она. Хедвига је разочарана, каже да код ње, у њеном граду, који је, истина, скоро двапут већи од А, по целу ноћ раде две дежурне апотеке, али Клибер је умирује речима: „Не брини, ујутро ћемо одмах да купимо тај бактрим, је л’ можемо сад да легнемо“, и они лежу, Клибер пребаци десну руку преко ње, привије се уз њу и каже јој: „Хајде сад спавај, ујутро ће све бити добро.“ И она каже: „У реду.“

После пређашњих нежности и страсти, после вишесатног спајања, али и после тог зида који је никао као да га заиста змајеви или чаробњаци подижу, Клибер јутром ни начас не размишља шта ће јој рећи, свестан да би питање пенетрације било излишно, па и горе од излишног: „Хајде, разголити сад сисице, да их гледам, а ја ћу да ти дркам над стопалима, и по рисовима да ти свршим.“

Хедвига га слуша, уради како јој је речено, и посматра га замишљено, запитано.

* * *

Клибер седи у кафеу на обали реке. Тачно је три минута до подне. Зове Елеонору. Јавља се она, звучи некако успорено, готово буновно. „Где си?“, пита је он.

„Ево, лежим, нешто ме боли глава… Успавала сам се.“

„Како мислиш, успавала си се!?“, на то ће Клибер. „Па сад је дванаест, требало је да си већ у путу.“

„Знааам, знам“, чује њен глас, у којем има и нервозе и страха. „Ево, сад устајем, и тата ће да ме одвезе до аутобуске станице.“

„Добро, значи да те чекам око пола три, три?“

„Тако, да, стићи ћу на тај у један.“

Клибер завршава разговор и псује. Омиљени су му, заправо, ти разговори и сусрети после којих може да опсује, пошто је претходно проверио да је веза искључена или да је дотична особа довољно далеко. Тако се дешавало и док је био с Гертрудом; кад се растану, она уђе у бус, блене тамо нешто, он остане на станици, гледа је и промрмља себи у браду: „Јебем те глупу, да те јебем.“

Елеонора га иритира зато што сад мора два сата да проведе у стању позорности, а и неизвесности; јер, шта ако она не ухвати бус у један? Шта ако крене тек у два? Шта он да ради у међувремену? Па он је овамо и дошао због ње.

Али све бива како треба, и она долази, чак погрешно изговара топоним који је на десетак-петнаест километара од А. „Ево ме сад у неком месту… чекај… Марко… Марковци! Тако се зове.“

„Није Марковци, него Марковац“, каже јој Клибер, коме сад већ на живце више иде то што зна да је тај пут килав, да се споро путује, а и, генерално, да је А. једно место које ће увек, из неких необичних разлога, бити слепо црево до којег се долази споро и мучно.

Одлази на станицу. Чека. Стиже бус. Она излази на предња врата, он је погледом прати: седела је позади скроз, два реда испред шарага, али није изашла на средња врата, уредно отворена, него је брзим корацима прошла кроз цео аутобус и изашла на предња. Силази из аутобуса и осмехује му се, али уздржано, као да је арханђели снимају. Грле се. Клибер је води у прву улицу, насумице, и тад заједно схватају да су у ћорсокаку. „Па је л’ ово твоје место, или не знаш где си?“, каже му она кроз смех. Има дуге ноге, панталоне тесне, патике носи и назувице иако је хладно, виде се голи надглежњаци, кораци су јој огромни, чини се Клиберу да мора буквално да је кроти, дивља је.

„Ма, зајебао сам се“, каже Клибер, и враћају се из ћорсокака, избламирао се на домаћинском старту. Но, по поподневу се дан не познаје. После све креће како треба. Одлазе кући. Не срећу никога. Бораве унутра неко време. Облаче се опет, излазе напоље. Ходају дуго. Пењу се на брдо. Кад види да су сасвим сами, и да нигде нема никога ко би их могао видети, Елеонора се окрене према Клиберу и помази га по коси. И гледа га у очи. Намешта му косу, као да му поправља фризуру. Он се чуди њеној изненадној нежности на јавном месту. Иако је то парк-шума у којој тренутно нема живе душе. Она фотографише разна места да би документовала свој боравак у А. Традиционална је. Ближи се тридесетој, али родитељи морају знати где је.

Прелазе реку, она слика и чувену винарију и брдо, брдо које зову Куманско. Враћају се пустим путем у град. На том пустом путу Хедвига је својевремено рекла: еј, каква је ова камерчина, код нас тамо камерице мале, ова је баш као да је из осамдесетих, од сто кила.

Елеонора бојажљиво корача крупним корацима. Она увек жури у будућност коју не признаје, гнуша се будућности. „Пре неки дан сам“, прича, „видела једну стару жену која је пала на улици, и помислила: што да јој помогнем, што да јој приђем, она је само још једно немоћно биће које ће умрети, као што ћу умрети ја, коју нико неће волети.“

„Који ти је курац“, каже јој Клибер. „Лупаш којешта. Ја те волим, али ти то не видиш, јер ходаш пребрзо и нећеш ни да се окренеш да ме погледаш у очи.“

„Не знам, не знам, добро“, каже Елеонора раздражљиво, и онда стижу назад у град, и улазе у кафану „Кнегиња Милица“, пењу се на спрат, сами су на спрату и поручују јело. Ћевапе и салату. И пиво су поручили. Клибер седи леђима окренут реци, Елеонора лево од њега. То му се код ње увек свиђало: увек је тражила да хода лево од њега, да седи лево од њега, што је добро, јер зна се да смрт иде човеку с леве стране, и онда је Клибер имао осећај да га Елеонора чува од смрти.

Брзо је попила пиво, и очи јој светлуцају. Код претпоследњег ћевапа, довикује конобару који се попео да види да ли им нешто треба: „Извините, је л’ може уз ове ћевапе и мало кајмака? И још један овај хлепчић?“

Конобар убрзо доноси порцију кајмака, и она једе она два ћевапа, умаче их у кајмак, а онда дохвати сомунче, па га изумаче у кајмак и полиже ону ћасу. Гледа у Клибера и смеје се. Каже му: „Хајде да поручимо још по једно пиво!“ Он јој одговара: „Ти поручи слободно, теби је лако, женско си, али ја и за касније имам неке планове.“

Она се смеје, цело њено лице је више налик месецу него сунцу, то се мора рећи, али и мрак је пао, и месечев сјај више пристаје тренутку; она блиста.

(…)

Прошло је неко време. Елеонора се не јавља јер има проблема. Клибер је поново у А. и поново одлази до Р, пешачи. Опет је април, врло је топло, опет седи с мештанима код продавнице на скретању, пије пиво с њима, један му каже: „Гледô сам те оно на РТС-у, добар си био“, Клибер му каже: „Ма, хвала ти, земљаче, али јебем им матер, скратили ме, избацили најбољи део“, и продужава даље. Зна да му Елеонора неће доћи и да је Елеонора лоше, да не може да дође. Или да и није тако лоше, али да не може да дође.

Зове је.

Елеонора му каже: „Ево, јављам се за пет минута, где си ти?“

Он јој каже, ту сам у Р, сад се приближавам језеру, сетио сам те се, жао ми је што овде никад нисмо били заједно.

Елеонора се јавља за пет-десет минута и каже: „Ево ме на ролерима, идем преко моста на Ади, да се нађем с другарицом, па онда по Ади да се возимо.“

„Како си?“, пита је Клибер.

„Супер сам“, каже она. „Да видиш како је овде сад лепо, много ми прија ово, мало да се растеретим.“

„Недостајеш ми“, каже јој Клибер.

„И ти мени“, одговара она неочекивано.

„Волео бих да си сад овде са мном, да ти покажем ова места.“

„И ја бих волела… Волела бих да сам сад с тобом ту.“

Клибер се пење оним макадамом што од језера води ка асфалту. Присећа се: тек је април, у багремару неће зујати пчеле. Растужи се наједном што неће бити тих пчела.

„Пчелице моја“, каже он Елеонори, која је већ сигурно прелетела мост на Ади и силази, доле је, код Шећеране.

„Реци, мили.“

„Ништа. Љубим те. Чујемо се, нећу сад да ти сметам.“

Багремови горе цупкају у месту, као резервни играчи кад се спремају да уђу у игру. Клибер гледа на југ, у све гломазнија брда. Жуди за равницом, за местима где се све види, где нема ни планинских избочина што сежу у небо, а ни пећина, тих рупа што буше земљу, што нам измичу тло под душама.

Владимир Д. Јанковић

KETRIN DŽONSON UPOZNAJE NIKOLU TESLU (IZ ROMANA ANE ATANASKOVIĆ)

Ana Atanasković je rođena u Kruševcu 1973. godine. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1992. godine u Beogradu i živi. Autorka je više romana i zbirki priča: „Beogradske majske priče“ (Književna omladina Srbije, 2006.), „Duet duša“ (Magnet, 2008.), „Jelena Anžujska“ (Feniks Libris 2009. prvo izdanje; drugo izdanje Art Natron i Kordun iz Filadelfije, 2010. ), „Moja ljubav Nikola Tesla“ (Smart, 2013.), „Beograd je ljubav“ (Nine Horses Journey, 2017.), “Kraljica jorgovana” – dopunjeno izdanje “Jelene Anžujske” trećinom teksta (Samo korak, 2019.), “Davorjanka Paunović” (Blic, 2020.), “Moja ljubav Nikola Tesla” (Laguna, 2021.).
Novinarsku karijeru je započela u modnom časopisu ELLE. Dalje je pisala za diplomatski časopis VipTripDiplomatic (od prvog do poslednjeg broja), u časopisima Vodič za život i Sensa. Pisala je i za časopis Lepota&Zdravlje. Bila je saradnica mnogih sajtova (hrvatski književni portal CitajMe, ruski portal InSerbiaEsquireBeograduzivo). Trenutno piše za Ilustrovanu politiku i sajt Infoprevodi.
Njenu biografiju detaljnije možete pogledati na: https://samovoli.wordpress.com/

Roman o Ketrin Džonson – ženskom delu Tesline duše

Ketrin Mekmehon Džonson i Nikola Tesla upoznali su se u osvit njegove velike naučne slave. Kao najbolji prijatelj njenog supruga Roberta, Tesla je bio rado viđen gost u domu Džonsonovih. U izmišljenim Ketrininim dnevničkim zapisima autorka romana „Moja ljubav Nikola Tesla“, Ana Atanasković, navela je brojne detalje ove neobične, platonske ljubavi.

Ljubav na prvi pogled – Nikola Tesla očarava Ketrin

Nikola Tesla je bio pozvan na jednu od zabava koju su u svom domu priređivali Robert i Ketrin. Doveo ga je inženjer i urednik Tomas Komerford Martin. Robert Andervud Džonson, pesnik i urednik znamenitog časopisa „Vek“, zainteresovao se za naučnika u usponu, koji je već tada pokazivao da je drugačiji od svih i da je pravi mađioničar. Ketrin je bila očarana pojavom i duhom Nikole Tesle i to od prvog susreta. Njena jedinstvena i iskrena naklonost je bujala sve više, a učvršćivala se kroz blisko prijateljstvo. U romanu je opisan i snažan i nezaustavljiv progres samog Njujorka i Amerike tog doba – restorani, hoteli, neboderi, krem umetničkog i naučnog sveta, sve kroz prizmu odnosa gospođe Džonson i Nikole Tesle.

Život između zaljubljenosti i odgovornosti

Ketrin je prešla dugačak put zarad svoje naklonosti prema slavnom naučniku. Budući da njena ljubav nije mogla biti uzvraćena, u njoj su se smenjivale sve vrste osećanja – od zaljubljenosti, žustrine, molbi, patnje, prijateljstva, prihvatanja do duhovnog spajanja. Autorka nije zanemarila ni erotski element, ali je to uradila veoma diskretnim književnim postupkom, u isto vreme štiteći Teslin lik i delo. Ketrin je, takođe, morala da balansira između konstantne želje da vidi Teslu i da bude pored njega i odgovornosti prema suprugu i porodici. Često je to balansiranje bivalo pretočeno u pomaganje i brigu nalik na rodbinsku.

Tesla kao predmet žudnje

Ovaj intimni spis na kome je autorka radila pet godina, čitajući objavljenu literaturu i zaostavštinu Roberta Džonsona na univerzitetu u Delaveru (provela je dva meseca u SAD-u istražujući i ostale arhive, službene podatke i časopise u bibliotekama Njujorka, Vašingtona i Filadelfije), istražujući putanje u Rimu, gde je Robert jedno vreme bio ambasador pun je fascinantnih podataka i dragocenih opisa koji na potpuno drugačiji način osvetljavaju lik, delo i privatni život Nikole Tesle, jednog od najmisterioznijih i najznačajnijih naučnika svih vremena.

Život Nikole Tesle je prikazan onakvim kakav je zaista bio – ispunjen radom ali, u zrelom dobu, ne samo povučenošću i hranjenjem golubova već i druženjem sa najbogatijim finansijerima, umetnicima, političarima i najfinijim slojevima američkog društva.

Ipak, on kao da je iz drugog sveta ili, kako se Ketrin čini, iz sasvim druge dimenzije. Naučnik-čarobnjak menja njen dotadašnji svet, donosi joj vatre svih boja, uzburkava njene misli, ostavlja goruće tragove u njenoj duši. Da li je svestan ili nesvestan kakav uticaj ima na nju? Da li to utiče na njega? Kako se ona bori sa činjenicom da je postao najbolji prijatelj njenog muža? Sve te misli Ketrin zapisuje u svoj dnevnik. Ona voli, pati, žudi, koketira, smišlja i traži. I po prvi put živi punim plućima, bez obzira na činjenicu da je čovek koga voli podredio svoj život nauci.

Igrajući svoju igru u ljubavno-prijateljskom trouglu Ketrin iznosi na videlo sopstvene snove, prepune strasti, razgovore i druženja sa Nikolom Teslom i svoje hrabre postupke u želji da ga osvoji, prati pomno njegovu karijeru, do kraja života rastrzana između poštovanja prema mužu i duhovne povezanosti sa teško dokučivim naučnikom.

Ketrin Mekmehon Džonson prolazi putem koji je prepun trnja, iskušenja i odbacivanja.

ODLOMAK IZ ROMANA Moja ljubav Nikola Tesla:

Polako vraćam sećanje na prekjuče, čini mi se da je sve bilo mnogo ranije, zar je moguće da su prošla samo dva dana!

Polako uvodim i mamim slike koje dolaze jedna za drugom, poslušne su, ne mešaju se. Upoznala sam čarobnjaka. Zove se Nikola Tesla i ušao je, sa Kromefordom, u naš dom. Neverovatno je visok, ima kraljevsko držanje, prefinjenu eleganciju, staložen je i miran, neizdrživo sporo je skidao bele rukavice od jelenske kože sa po dva crna dugmeta, savršeno krojen crni kaput i fini dugački frak sa satenskim paspulom. Izazivao je u meni nestrpljenje i talas smirenja u isto vreme. Lice mu je izduženo i zagonetno, to je lice jednog izuzetnog džentlmena, ali i mudrog vilenjaka. On je tih i bledunjav, rekla bih na delić prvog pogleda, povučen, ali ne dozvoljava da prvobitna slika potraje dugo, brzo je razbija svojim sivoplavim očima iz kojih izbija nezadrživa neobičnost, i utisak se pretvara u svoju suprotnost.

Njegov hod je bešuman i odsečan, čarobnjak je, čini mi se, sposoban da u jednom položaju bude satima, kroteći krvavu vatru koja mu peče grudi i prste. Vatra je u tom čoveku, ona me je najviše zaintrigirala, ali nije ista kao moja, luckasta, narandžasta, sva od prgavih, kratkih jezičaka, već je zmijolika, gladna, i dolazi iz srca Zemlje. Smeštena u najfiniju porcelansku ljušturu. Nikada do sada nisam videla čoveka koji je nežan i moćan u isto vreme.

Bio je blag prema Agnes i Ovenu, i sa njima je odmah našao zajednički jezik, kao da su nastavili da pevaju pesmicu koju su zajedno započeli, sasvim prirodno i lako.

Robert je takođe bio očaran, lice su mu zapljuskivali osmesi dok je čarobnjak, Nikola Tesla, pričao o Evropi. Očekivala sam nekog ko izgleda kao stranac, ali taj čovek izuzetno govori engleski, maniri su mu svileni, a glas muževan.

A ja? Bila sam zatečena, mada to niko nije primetio.

Seli smo za sto i činilo mi se da je on oduvek tu sa nama, kao da je deo porodice, što me je zbunjivalo. Ali, sva zbunjenost se izgubila kada je Nikola Tesla počeo neposrednije da priča sa nama. Doduše, to me je prvo iznenadilo, mislila sam da će taj dostojanstven i neobičan čovek biti distanciran, ali ne, on je otvoreno pričao kako je umoran i iscrpljen, i da je ceo njegov život podređen eksperimentima. On čvrsto veruje u svoj rad. Koliko samo odlučnosti ima u tom čoveku.

Sedeli smo, večerali i čavrljali, veseli, naš dom je bio topliji, osećala sam kao da po nama padaju mrežaste zlatne pahuljice, i ostaju nam u kosi. Bila sam uljuljkana i ozarena. Sada, kada sliku mogu da vidim ponovo, primećujem da svi gledamo samo u njega, i očarano slušamo šta govori, a on se ne trudi da nas omađija, jednostavno se ponaša, obično, a opet tako osobeno. Prsti su mu dugački i lepi, kosa uredna i glatka, brkovi jasno izdvojeni i ukras su mu na licu, oči prodorne.

Bilo je sasvim logično i očekivano da ga bez razmišljanja, sasvim spontano, kao da je to uobičajeno, pozovem da bude sa nama za Božić. Deca su bila oduševljena predlogom, Robert mi je samo jednim blagim pogledom pokazao da sam mu pročitala misli.

Tako smo sedeli, svi, čini mi se, rumeni i oživljeni, osim njega, koji je uporno ostajao bled, i pored vina. I sada mogu da vidim tu paučinastu zlatastu patinu od pahuljica po nama. Onda je jednim pokretom ruke Nikola Tesla cepa i skida. Uzbuđenije je govorio u tom trenutku: poziva nas u svoju laboratoriju na dezert, kao da nas zove u misterioznu pećinu prepunu dijamanata. Kako smo, naravno, Robert i ja odmah pristali, on kao da je dobio krila: oči su mu sevale kao da je odjednom našao put kroz hiljadu lavirinata, skočio je (lako, spretno, brzo, gipko) i pozvao kočiju.

Ana Atanasković

ULIKSOVE (NE)ZGODE (DANIJELA JOVANOVIĆ)

Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom
fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom
logoru Zemun 1941-1942
 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda:
Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović,
Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove
i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.

Uliksove (ne)zgode

Džojsov Uliks je prvo počeo da izlazi u vidu nastavaka 1918. godine u američkom književnom časopisu Litl Rivju (The Little Review) čije je sedište bilo u Čikagu, a potom u Njujorku, dok je u celosti, kao knjiga, prvi put bio objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company). Časopis Litl Rivju su osnovale i uređivale Margaret Anderson i Džejn Hip, dok je urednik internacionalnog odeljka bio književnik Ezra Paund. Upravo na insitiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje svog romana u nastavcima.Međutim, već 1920. godine Društvo za suzbijanje poroka iz Njujorka je pokrenulo postupak da se dalje izlaženje Uliksa zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se Margaret Anderson i Džejn Hip osude zbog objavljivanja opscenosti i da se dalje izlaženje Uliksa zabrani, dok su kopije časopisa bile konfiskovane i uništene.

Sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulzi (John M. Woolsey) 6. decembra 1933. godine doneo je odluku kojom je ranija presuda o zabrani štampanja i unošenja romana Uliks u SAD poništena. Ova odluka sudije Vulzija je ujedno bila i presedan budući da je sve do donošenje te odluke bilo prihvaćeno da zakoni koji zabranjuju opscenosti nisu u sukobu sa Prvim amandmanom američkog ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe. Nakon toga, Uliks je legalno „ušao“ u Ameriku.

Pismo gosp. Džojsa izdavaču, ponovo izdato 1934. godine uz dozvolu autora

2. april 1932, Pariz

Dragi gospodine Serf,

Zahvaljujem Vam mnogo na poruci koju mi je preneo gosp. Robert Kastor. Pitate me za detalje priče o izdavanju Uliksa i s obzirom da ste odlučni da se borite za njegovu legalizaciju u SAD i da tamo objavite jedino autentično izdanje, mislim da treba da Vam ispričam priču o njegovom izdavanju u Evropi i o komplikacijama koje su ga pratile u Americi, mada sam imao utisak da je sve to već poznato. Do sada, sve te komplikacije su dale mojoj štampanoj knjizi jedan poseban život. Habent sua fata libelli!1

Sigurno su Vam poznate sve teškoće na koje sam naišao kada sam pokušao da objavim prvu knjigu proze – Dablince. Čini se da su se i izdavači i štampari složili između sebe, bez obzira na to koliko su se njihova mišljenja razlikovala po svim drugim pitanjima, da ne objave ništa što sam ja napisao. Tačno dvadeset i dva izdavača i štampara su pročitala rukopis Dablinaca i kada je knjiga najzad štampana, jedna dobrodušna osoba je otkupila celo izdanje i dala da se spali u Dablinu – sasvim novi i lični autodafe.2 Bez saradnje sa izdavačkom kućom Egoist Press Ltd. London, koju je predvodila gospođica Harijeta Viver, Portret umetnika u mladosti bi najverovatnije još uvek bio u rukopisu.

Jasno Vam je da kada sam stigao u Pariz u leto 1920. sa obimnim rukopisom Uliksa u rukama, da sam imao još manje šanse da nađem izdavača zbog zaustavljanja izlaženja jedanaest nastavaka u časopisu Litl Rivju koji su uređivale gospođice Margaret Anderson i Džejn Hip. Ove dve urednice su, kao što se verovatno sećate, bile zakonski gonjenje od strane nekog uduženja i, kao rezultat toga, dalje izlaženje Uliksa u nastavcima je bilo zabranjeno, postojeće kopije su bile konfiksovane i mislim da su uzeti otisci prstiju od obe gospođice. Ceo rukopis je bio ponuđen jednom Vašem kolegi, izdavaču u Americi, ali sumnjam da ga je on čak i pogledao.

Moj prijatelj, gospodin Ezra Paund, i sreća doveli su me u vezu sa veoma pametnom i energičnom osobom, gospođicom Silvijom Bič, koja već nekoliko godina vodi malu englesku knjižaru, kao i biblioteku za pozajmljivanje knjiga u Parizu pod imenom Šekspir & Ko. Ova hrabra žena je rizikovala i uradila ono što profesionalni izdvači nisu želeli, uzela je rukopis i odnela ga štamparima. U pitanju su bili veoma savesni i puni razumevanja francuski štampari u Dižonu, prestonici francuskog štamparstva. Zapravo, pridajem ne mali značaj njihovom radu koji je bio obavljen brzo i dobro. Moj vid mi je u to vreme još uvek dopuštao da sâm pregledam probne otiske i tako, zahvaljujući izuzetnom radu i ljubaznosti gosp. Darantijera, poznatog dižonskog štampara, Uliks je izašao iz štampe veoma brzo nakon što je rukopis bio predat i prva štampana kopija mi je bila poslata na moj četrdeseti rođendan, 2. februara 1922.

Međutim, grešite što mislite da izdavačka kuća Šekspir & Ko. nije ništa objavila pre i posle Uliksa. U stvari, gospođica Silvija Bič je izdala knjižicu od trinaest pesama čiji sam ja autor, pod nazivom Pomes Penyeach 1927. godine, takođe, knjigu eseja i dva protestna pisma koji se tiču knjige koju sam pisao od 1922. Ovo izdanje je izašlo 1929. pod imenom Our Exagmination round his factification for incamination of Work in Progress3

Objavljivanje Uliksa na kontinentu se pokazalo kao početak komplikacija u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Pošiljke kopija Uliksa su stigle u Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD da bi sve bile konfiskovane i spaljene od strane carinske službe u Njujorku i Foklstonu. To je stvorilo veoma čudnovatu situaciju. S jedne strane, nisam mogao da ostvarim prava autorstva u SAD s obzirom da nisam mogao ispuniti zahteve koji su se ticali njihovog prava o autorstvu koje traži da svaka knjiga na engleskom jeziku koja je štampana negde drugde bude ponovo štampana u SAD u roku od šest meseci od datuma prvog izlaska iz štampe; s druge strane, potražnja za Uliksom koja je svake godine bivala sve veća proporcionalno tome kako je knjiga prodirala u šire krugove, pružila je mogućnost svakoj nemoralnoj osobi da je štampa i krišom prodaje. Ovaj postupak je izazvao protest koji je potpisalo šezdeset i sedam pisaca svih nacionalnosti i čak sam izdejstovao zabranu takvog delovanja jedne nemoralne osobe pred sudom u Njujorku. Šaljem Vam kopije oba ova dokumenta jer Vam mogu biti od koristi. Ova zabrana se, međutim, pokazala beskorisnom jer je optuženi kojem je izrečena zabrana vrlo brzo nastavio da radi isto samo pod drugim imenom i na drugačiji način, naime, na osnovu fotografskog falsifikata pariskog izdanja koje sadrži falsifikat otiska dižonskog štampara.

Zato Vam najiskreniji želim sav mogući uspeh u Vašem hrabrom poduhvatu i u pogledu legalizacije Uliksa, kao i njegovog objavljivanja, i rado potvrđujem ovim pismom da ne samo da će Vaše izdanje biti jedino autentično u SAD, već i jedino od kojeg ću dobijati tantijeme.

Lično bih bio veoma zadovoljan ukoliko bi se Vaš poduhvat pokazao kao uspešan jer bi u tom slučaju američki čitaoci, koji su uvek imali puno razumevanja za mene, mogli da dobiju pravi tekst moje knjige a da ne pomažu nekoj nemoralnoj osobi u njenoj nameri da ostvari profit samo za sebe, а od rada drugog na koji nema nikakvog moralnog prava.

Možda postoji još pitanja za čije ste odgovore zainteresovani te se nadam, kada budete dolazili ponovo u Evropu ove godine, da ćete mi učiniti čast tako što ćete razgovarati sa mnom direktno ili preko mog sina kako bih mogao da razjasnim bilo koje pitanje u vezi s kojim imate nedoumice.

Iskreno vaš

(potpis) Džejms Džojs

1 Latinska izreka koja se najčešće prevodi – knjige imaju sopstvenu sudbinu. Zapravo, u pitanju je deo izreke koja potiče iz poučne pjesme De litteris, de syllabis, de metris (O slovima, o slogovima, o metrima) antičkog gramatičara Terencijana Maura (Terentianus Maurus). Radi se o stihu koji u celini glasi: Pro captu lectoris habent sua fata libelli i čiji bi prevod mogao da glasi – sposobnosti shvatanja čitalaca određuju sudbinu knjiga. (Prim. prev.)

2 Auto-da-fé (portugalski – verski čin). Ritual javnog pokajanja osuđenih jeretika i otpadnika nakon suđenja portugalske, španske i meksičke inkvizicije nakon čega bi usledilo kažnjavanje, najčešće spaljivanje. (Prim. prev.)

3 Deset godina pre nego što je Džojs završio “Fineganovo bdenje”, Silvija Bič je objavila ovu knjigu čudnog naslova s obzirom da većina reči ne postoji u engleskom i bilo kom drugom jeziku. Zabrinut zbog napada koji bi mogli uslediti nakon objavlivanja njegovog “Rada u nastajanju” – Work in Progres što je bio radni naziv za “Fineganovo bdenje” – Džojs je “uredio” objavljivanje ove zbirke od dvanest eseja čiji su autori bili pisci poput S. Beketa, E. Pola, Dž. Rodkera, V. K. Vilijamsa i drugih koji su lično poznavali Džojsa i pratili razvoj “Fineganovog bdenja,” kao i dva protestna pisma koja su zapravo bila negativna kritika njegove knjige pošto sam Džojs nije želeo da budu zastupljene samo pozitivne kritike. (Prim. prev.)

KAKO VILE LEČE (POEZIJA JELENE GAVRILOVIĆ)

Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”.
Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”).
Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine.
Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku.
Održala je više zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević.
Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).
Kako vile leče

Uzme čoveka u krilo
A on postane dečak
I cupka ga, cupka tako
I kaže mu: "Bićeš ti dobro!"
I stavi mu melem-ruku
Na vrelo čelo
I on zaboravi sve
I pusti ga groznica
I onda otrči da se igra sa gušterima
I pticama
A ona ostane sa svojim glogovim
Kolcem u grudima
Srećna koliko i tužna
Tužna koliko i srećna.

Vile Radenice

Vile Radenice rade u fabrikama
Za pokretnim trakama
Neke su kasirke
Liče na pčele radilice
U košnicama
Neke se kriju
Neke ne znaju da su vile
Ponekad, na pauzi za cigaretu
U dvorištu, ispred magacina
Dune topli vetar iznenada
I lagano im zatrepere prozirna
Krila
To traje samo tren
Posle se vrate za pokretnu traku
I sve zaborave
U žamoru
Ili se prave da su zaboravile.

Vile Selice

U kasnu jesen
Sele se u toplije krajeve
Zajedno sa divljim guskama
Zaustave se 
U nekoj čajdžinici na Putu svile
Obučene u devojke mandarinke
Tek kada puste svoje glasove uz vatru
I gosti zaneme
Kao da su čuli krik
Daždevnjaka
Posumnja gdeko da tu nisu čista posla
Zaborave, tobož slučajno, poneko pero
Na ćilimu, da podsete kakvog očajnika
Na njegovu srećnu misao
No, ako im ko kosu dotakne
Zanesen
I otkine koju vlas
Okrutno se svete
Jer nije dopušteno kidati vlasi Vilama Selicama
Ni bilo kojima od tog roda
Odmah svojim tajnim jezikom pozovu
Posestrime Suđaje
Da za takvog nesrećnika od paukovih niti ispletu
Ludačku košulju

Vile Kišonosne

Vile kišonosne prizivaju kišu
Ako ih seljani naljute
Ili odbiju da ih daruju ivanjskim venčićima
One zaćute i izazovu sušu
Umeju tako dugo da ćute
I da se dure
Jer su svojeglave, inadžijke
Tek doplovi tamni oblak sa zapada
Vredniji od zlata
A one udahnu duboko
Napregnu se iz sve snage
I oduvaju ga tamo
Odakle je došao
Zalud ih seljani kume i zaklinju
Podmićuju konjima
Ispletu one pletenice od njihovih griva
I vrate ih u štale
Pa ako se ko drzne da im rasplete grive
Postaju još podlije
Sve dok se koja od njih ne zaljubi
U kakvog seljana
Ni po čemu posebnog
Jer se vile zaljubljuju u blesane
I smetenjake
Jednako kao i u junake
Pa smekša, razgali se
Napusti je ljutnja
Te privoli i ostale da se uhvate u kolo vrzino
I prizovu kišu pomirnicu

Žena-Vila

Vila sanja da je žena
Žena sanja da je vila
Gdekad, neki junak
Sastavi ženu i vilu
Lepljivom smolom
Takva žena-vila je lepa
Kao zora što se rađa na vrhovima kedrova
Ako se uplaši taj junak
Vilinskog u ženi
I ženskog u vili
Probode je glogovim kolcem
Posred grudi
Da ih opet rastavi

Vila i Kotlokrpa

„Ostani sa mnom,“
Rekla je jednom kotlokrpi
Dok su stajali ispod njenog vilinskog drveta
Obasjani mesečinom.
„Pomoći ću ti da krpiš kotlove
Umem sa rukama
Biću ti žena
Zaboraviću da sam vila
Naučiću te mom jeziku
I ja ću naučiti tvoj
Ne, još bolje, izmislićemo naš jezik...“
Kotlokrpa je zamišljeno ćutao,
Ali ona je videla gde ide.
Otišao je najpre u prvo dvorište,
Pa u drugo dvorište,
Pa u treće dvorište, gde počinju bašte i njive
Onda je zašao u gaj
Koji se nastavljao u šumu
Gustu šumu u kojoj vilama nije dopušteno putovati
Jedino mesto na svetu gde vile ne mogu
Putovati bez dozvole – 
U šumu ljudske duše
Gde se gubi svaki trag.

Vila i Strašilo

Ako se koja vila zaljubi
U strašilo na njivi
I pokuša da ga oživi
I načini od njega čoveka
Ili vilenjaka
I dušu mu udahne
I obuče  mu svilenu košulju
I šešir od roja leptira – noćnika
Stavi mu na glavu
I u svoju ložnicu u gorskoj
Pećini i uvede ga
I zakiti ruzmarinom, kao na dan venčanja
Takvoj da se vili ostriže kosa
Da joj se skine svlak
Rašiju krila
I da stoji tako gola i ostrigana
Sred vilinskog sabora
I da je ostale vile gledaju urokljivim
Pogledom i izgovaraju kletve 
A da se pre toga napiju vode
Sa gorkog izvora
I najedu bunika
I da se Vila ova nazove Vilom Očajnicom
Jer se vile i strašila ne smeju mešati
Sveto sa nesvetim
Lepo sa gnusnim
Živo sa neživim
Tako je pisano
Od početka vremena


Vile Bezumnice

Svu noć su me Vile Bezumnice vukle za sobom
Po močvarama
Kosa mi zelena i raščupana
Oči mi pune blata
Svu noć sam sa Vilama Bezumnicama lovila
U mutnm vodama
Šta sve nismo dohvatile
Kakva sva blaga na dnu
Kakva sva bića avetinjska
Kakve sve misli dublje od razuma
Na svetlost nismo izvukle
I molile me, molile me, Bezumnice,
Da se nikako ne vraćam u jutro
Šta ćeš ti među ljude
Šta ćeš ti gde je bistro
Znaš kako prozirnost ranjava
Ali ih nisam poslušala
Otrgla sam se iz njihovog zagrljaja
Dok su one vikale za mnom:
Kad si već tako bezumna
Da bežiš od svoga roda
Brani se barem prezirom:

Kada prozreš, ne zaboravi da prezreš
I neka ti duša ostane močvarna.





ДЕМОН КОЈИ ШАПУЋЕ НА УХО (БОРИС НАД)

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мит