Kategorija: knjizevnost2

НЕМАН

Каже се да мраз није јак ако пада снег, но та зима беше баш жестока, иако је сваког дана ромињала киша. Само је наставила од јесени, па се увукла у зидове и куће влага, са њом она студ што не штипа кожу, него се увлачи у кости, досадна, блатњава, сива. Жива болест. Кад зима окасни, не ваља, као ни грмљавина у недоба. Пасје време. Но опет је, у пејзажу отежалом од водурине, попут акварела по коме је лош мајстор одвише брљао, Чачак у великој долини змијолике Мораве под Јелицом, био леп. Али није ли свака стопа српске земље лепа, па и кад је блатњава, посебно оку човека који је се ужелео? Гроф Чедомиљ Мијатовић стигао је пред зграду окружног начелства баш кад се пљусак појачао. Мислио је да прошета мало кроз варош, али временске му прилике променише план.

Од сабајле су га чекали начелник, заменик му и председник општински. Знао је да ту делегацију неће моћи да избегне, иако је потегао чак из Београда, скративши своје кратко пропутовање, више из приватних него из државничких разлога. За Чачак је посета тако високе личности била велика ствар. Није хтео да им одузме такву атракцију а сем тога, разлог његовог доласка био је закључан баш у тој згради, па никакви тајни састанци нису могли да се организују мимо ње. У сваком случају, Пера Велимировић је добро рачунао. Можда би се оваква посета неког другог дипломате или књижевника могла сматрати неким значајним уступком и изузетком, али што се грофа Мијатовића тиче, било би веће чудо да се из такве догодовштине изузео. Ни вишечасовно клацкање на колима кроз каљугу и кишетину, густ распоред обавеза и ограничено време које има да проборави у Србији нису га навели да преиспита одлуку о овом путовању. Није му било до пустоловине. Пуко надраживање чула ради протурања времена одувек је сматрао идиотском занимацијом. Њега су заокупљала велика питања, и оно највеће. Није било града, села, цркве, куће, утрине, јаме у коју не би завирио да сазна више. Такав је човек.

У канцеларији начелника чекали су га Несторовић и прота Вићентије Поповић. Најистрајнији саучесник Максимов, у тој тихој завери чији је једини циљ био да се спасе живот једног невиног човека, у Чачку је био управо стари свештеник. Као носилац појаса, члан Великог духовног суда и Архијерејског сабора мало се више питао него чачански либерали који су покушавали исто што и краљевачки од како је Дамјан Узунски доспео у њихов притвор. И сам је Вићентије, за свога вакта, био либерал, али срећом ничу још понегде људи, премда ретко, којима странка не одузме очињи вид, образ и памет. Ту где он пресече мало ко би смео да наставља. Тако се учитељу посрећило да га узме у заштиту још један разборит и утицајан човек, који не калкулише шта би сам могао изгубити ако ће да сачува некоме главу. Но њега је гроф већ знао. Више га је интересовао срески начелник, апотекар који је одбио понуђено туторство и службу у Лондону.

Прота и Максим устадоше као да је ушао владика. Свагда је упечатак који је Чедомиљ Мијатовић остављао био вишезначан и дубок. Интелигентни раџунџија и пустињак, углађени дипломата и јуродивац, како би се могло бити начисто са човеком чије је лице тако савршено складно, држање краљевско, али нарав загонетна, покаткад мутна, колико и житије.

Руковаше се и с великим интересовањем загледаше један другоме лице. Максим је био сигуран да тако лепог мушкарца никада није срео. Искрсну му помисао да би можда Христос да није у младости распет, баш тако у позним годинама изгледао. Гроф је пробао да зачепрка испод лепоте, па се насмешио тако да из тог осмеха не може ништа да се прочита.

– Изгледа, Несторовићу, да су Ваша Србија и моја ипак једна те иста. – рекао је седајући, и даље осмехнут. Чак је и одевен био у маниру краља који скрива своје достојанство, али га покрети и интонација увелико одају.

Максим је разумео да га Чедомиљ прекорева, али није то прихватио са суревњивошћу. Не беше ни времена за неке велике приче. Гроф је хтео да види младића пре него што се код краља лично заложи за њега. Истина, утицај који је имао на Двору никад није био слабији, ни себе самог није успео да спасе нежељеног намештења али опет, постоје неке везе које су каткад јаче, некад тање, али се никад не кидају. Александар се не поузда у њега ни приближно колико му је веровао краљ Милан, али ипак зна да гроф не би никада издао династију. Зна да га је немогуће преварити, да не би молио за живот непријатеља државе и Обреновића. Баш зато, морао је лично да се увери у то да интервенише због човека који је заиста невин. И пре свега, који заиста може да говори с мртвима.

Киша је падала упорно, досадно, ситно, мртва јесен усред зиме. Дан потамнео као да се сунце угасило занавек, а нема ни облака који би га скривали, само бескрајна пустош бледог сивила. Чак је и ноћ наспрам таквог дана изгледала као тамна загонетка у којој ипак има некаквог живота. Ходник дуг колико је начелство, узан, само малени светларник на крају. Жандарм подиже петролејку, па гроф пође за њим. Ишчекати није могао да уђе у притвореникову собу. Момак откључа те га пропусти унутра. Гроф је затворио врата за собом.

У одаји је било видно, иако је повисоки прозор врло мали. То је стога што ни она цела није много већа. Не беше ни хладно ни топло, али је ваздух био сув и пријатан. Уз тај зид под пенџером сламена постеља, доле патос али дашчани, не земљани, и ништа више.

Младић је седео на кревету. Кад је посетилац ушао, није устао, али је на њега управио поглед. Чедомиљ је спустио лампу на патос и пришао опрезно, као кротитељ звери коју види први пут. Пружио му је руку и овоме се кратко узјогунише обрве, али је ипак прихватио. Тек тада је гроф сео покрај њега. Напео све живце, све умне и телесне силе да осети по чему је тај млади човек тако посебан па су се толики деранжирали ради њега, али зачудо, ништа му се не отвара, као да је сам у соби. Истина, то лице је необично, запањујуће бело, а очи, као стакло. Но то може и од дугог робијања да буде, ископнео је. И полудео, могло би бити такође, од како је сазнао да му је дом затрт. Ништа не проговара. Дланови су му мирни али заноктице крваве. Чарапе подеране.

– Јеси ти крив шта? – да не обиграва наоколо, није на двору па да се домишља и довија, упита гроф изнебуха. Није га изненадило што је тишина тако кратко потрајала, колико сам одговор, чист као суза.

– Јесам. – Дамјан не промени израз ни за јоту па се окрете Мијатовићу лицем како би га уверио да је добро чуо и разумео питање.

– Ја сам дошао, ако могу, да те спасем.

Овај одрече главом, чак се и насмеја. Као да га је кафом понудио кад му се не пије, ето тако је лако одбио помоћ. А о глави му се ради. Несрећни дечак, џабаише и живот кад је све друго изгубио. Е баш ту где извире та мртвачка равнодушност може бити и извор његове силе. На месту своје највеће патње човек је најближи ономе што воли. Богу и свему свету духовном. Јер највећи је доказ постојања душе повреда коју она живо осећа, као кад се посече прст, угрува тело.

– Шта ти мислиш, младићу – спустио му је длан на чворновато колено – кад умре човек, шта буде са његовом душом?

– Иде на суд. – Дамјан суче одговоре као из рукава. Рекло би се да такве мисли стално круже по тој лепој глави. Зна Мијатовић филозофе, писце, калуђере који не би умели тако самопоуздано да одговоре, или би опет, казали нешто прочитано, у шта сами не верују.

– И после?

– Која је чиста иде Богу.

– А која није?

Младић слеже раменима. То је била прва лаж. Знао је али не хтеде да рекне. Гроф је заћутао на кратко. Помисли и да одустане. Научио је да не дрмуса замандаљене капије. На силу се човек не отвара.

– Видео сам жену…у Лондону… која прича са душама.

Овај га искоса погледа, гроф се лецну.

– А чуо сам… – сад више и не види разлог да не упита, кад је већ толики пут превалио – тако су ми рекли, да са тобом мртви говоре. – неочекивано трапаво превалио је преко уста неуобличено питање и учини му се да је то исхитрено учинио зато што се младићево лице опет скаменило а зенице укочиле, као у човека који покушава да изгуби сопствени вид. Ипак, опази Чедомиљ да је прсте леве руке као канџе зарио у мршаву бутину.

– Је л’ то истина?

Дамјан одрече.

– Онда ми не требаш. – диже се гроф. Рачунао је, ако учитељ схвати да му од тога живот зависи, можда ипак призна. Или је све Велимировић измислио да би спасао свога пулена. Не би ни то било чудно. Овај истрајно ћути, као да се не ради о његовој глави.

– Добро, ја ћу размислити о своме науму да ти помогнем…Не верујем да си ишта крив, ал’ ниси ми много ни користан. – да појача утисак одустајања пође к’ вратима све се надајући да може у тих пар корака нешто да се промени, па да се не осећа као будала кад се врати за Београд. А ко ђавола тражи сигурно ће га наћи. Диже лампу па се, тешка срца и разочаран, ухвати за браву.

– Еј, грофе!

Гласно и некако звонко притвореник га позва као да су стари знанци. Окрете се Чеда обрадован попут детета.

– А за које теби треба да се играш с мртви? Онај да те најде?

Из црних подочњака очи су светлуцале као два драга камена и могао би се гроф заклети да је Дамјаново лице било лепо и светло као лице арханђела. Али његов смешак, таман и страшан, сатера му срце у пете. Пође унатраг као да бежи, па се некако отетура кроз врата. Не могаде ни да се прекрстио, кад их је целим телом за собом залупио, покрио је усне прстима и пар часака склопљених очију покушавао да се сети како почиње Оченаш. Верује гроф у свакаква чудеса, али мора бити да ово што је малочас видео – није видео.

Жандарм приђе те закључа сасвим мирном, па се вратише у канцеларију. Максим и Вићентије су се значајно погледали, Чедомиљ је претпоставио да изгледа исцрпљено и устрашено, премда се кроз ходник мало прибрао.

– Дечак је вероватно померио памећу, али није крив. – рече кратко, званично, као лекар кад саопштава ближњима у каквом је стању болесник. Још увек га гледају упитно, али није сматрао потребним да им ишта објашњава па чак ни да их грди што су му подвалили радикалско миљенче за некаквог, можеш мислити, спиритистичког медијума. Био је збуњен и требало му је времена да сабере утиске и процени шта је истина.

Максим му је на одласку пружио мали пакет:

– Узмите ово, грофе. То је покојница писала. Ту ћете, у њеним последњим рецима, пронаћи разлог да се за њега ипак заузмете. Ради њене љубави, господине грофе, спасите мученика.

Чедомиљ Мијатовић после краћег двоумљења прихвати свеску. Погледаће, иако је већ решио да се заложи за учитеља. У завери учествовао није, и то је што се тиче правде и закона једино битно. Преки суд је одавно своје пресудио, није добро ни пред народом да се без кривице човек држи даље на робији. Али би волео да пронађе у том споменару неки кључ којим би одгонетнуо, не младићево држање, њега је разумео, већ онај осмех, у сан му не долазио. Сем тога, ако краљ буде затезао чисто да би очевом пријатељу показао како више није у милости, даће свеску краљици. Драга је свагда била болећива на женско писмо.

*

Њен син није имао ни име ни опело. Некрштен је сахрањен у предвечерје испод једне старе накривљене шљиве на међи два воћњака у озеленелим Цветкама. Умотала га је у своју кошуљу и спустила у мало корито које поклопише лубом, нико није хтео да се замајава тесањем дасака за ковчег некрсту. Анастас га је звао Јован, по своме оцу. Деспина је покушавала да му измисли неко име али није умела. Као што није нашла ни храбрости ни снаге да га један једини пут пољуби, да га привије на груди и нахрани. Живео је само три дана. Њему варош није дошла на целивање и опроштај. Само сељак који је ископао раку, родитељи и Максим. Никад јој није било тако тешко његово немо присуство. И кад јој је нежно додирнуо раме само што му није руке овила око врата и завапила да је узме, да је води било куда из амбиса зла који се отворио и који ће је прогутати ако је опет буде оставио саму. Уместо тога, погледали су се само и његове очи подсетише је на зло које је већ починила, на реку непремостиву која протиче између њих и носи све, у неповрат. Када набацише прву лопату Анастас је окренуо главу и притиснуо очи прстима, Максимове лепе обрве су се набрале и вилице стисле као да ће зубе своје да изломи. Деспина није осећала ништа, као да су закопали само оделце, грумен соли, цветић руже, ништа.

Тражећи тај гроб на дан Полексијине сахране подједнако је равнодушна, мртва и хладна. Није могла да заборави израз са којим је Максим њено дете испратио на други свет, није смела да му види очи док сахрањује сопствено. Та слика је не би ни у смрти оставила, будила би је у гробу, давила и окретала увече лицем према земљи, у зору према поклопцу сандука, хладне и празне постеље у којој више никада неће бити милована његовим рукама. Чудновато, дан у коме је одлучила да умре био је и дан у коме се најмање кајала због свега што је у животу учинила. Са оним што јој беше дато живела је најбоље што је могла. Најгоре што се може живети. Кћер је погрешног оца и можда није од његовог семена али је на његово погано стабло накалемљена. Крива, одвећ племенита племка на бангаво, чворновато дрво. Јадног ли јој рода.

До њиве води путић омеђен најпре тарабама и јабучицама, како дубље залази у оранице куће јој остају иза леђа а грле је грмови багрема, зове и црног глога. Цветке певају гласовима птица и цврчака, ни небо није тако слободно, пространо и благословено као та црна земља. Прође поред школе, не чују се дечији смех ни Анастасово тихо приповедање. Не среће људе као да су сви помрли пре стотину година, у даљини назире упрегнуте коње, баш тамо где се запутила. Већ из далека познаје шљиву под којом труне телашце њеног проклетог сина. И род тог дрвета је проклет, најело се меса и крви па кад шљиве заруде све јој се чини, то је она румен са округлих обрашчића малог покојника. Мати му ретко долази. Зашто би? Ипак, ни за стотину живота не би заборавила заталасани шљивик и бело стадо у њему, сунце упетљано у црне гране и мирис вечери, траве и земље који само на том месту плете причу о малој, немуштој смрти, заборављеној, неоплаканој. Нема крста ни имена али у топлом ваздуху, у хладовини испод крошње зуји чудна, речита тишина. Деспина је пришла стаблу, спустила се на колена и завежљај бацила крај себе. Хумка је свеже раскопана, земља набацана без смисла, свуда уоколо а малена рака тек плитко затрпана, као да у њој нема ничега. Очима не верује, у стомаку јој пуче некаква кисела кугла, разли се по устима као прошиштало вино и тако је клечала подуго, растворених усана у неверици, у неком мутном и подмуклом страху, док је у крошњи певала жуња а иза леђа јој рзали коњи, све ближе, све јасније. Као туђом руком узе грумен земље, влажне, меке, наби нокте у њу те поче да копа. Што је дубље задирала то је очигледније постајало да синовљево тело више не почива на том месту. Ипак није могла да стане, земља која се под рукама отварала звала је да погледа дубље, још дубље, у сопствени гроб.

– Дошла си, кујо, по свој трули пород. – чу иза леђа глас, сасвим поуздано људски, чак познат. Не обазирући се наставила је да копа, нагонски, као што човек дише не обраћајући никакву пажњу на ту радњу неопходну за живот.

– Знао сам, курво, да знаш…матер ли ти погану твоју… – у том трену осети две огромне шаке на раменима. Не размишљајући ни часа зграбила је земљу из празне синовљеве раке, устала и њоме треснула велику свињску Драгољубову главу, црвену и балаву од беса и псовања.

– Где ми је дете, свињо смрдљива? – шчепала га је за ухо ноктима тако јако да је прокрварио, хтеде да га ухвати и за гркљан, као аспида одједном снажна и борбена. Огромни дебели човек не могаде у трену да схвати шта га је снашло, тукла га је стиснутим песницама, шутирала и гребала, једва је некако ухватио за руке и одмакао од себе, још се ногама ритала.

– Знаш ти добро где ти је дете! – млада жена погледа га збуњено и престаде да се опире. Он обриса крв која му се слила низ врат на кошуљу, погледа длан па пљуну – Троје ми је умрло због твог некрста. Кад је опет кметова Драга пала у постељу, баба Цмиљка рече, Бог и душа, да није то оно Камџијино некрштено устало па дави децу…Сабрасмо се, извећасмо. Као ономад кад смо копали мртваца у Матаругама, скуписмо се нас неколико без попа, он не хтеде, откопасмо, а ово твоје лежи ту, под лубом, као да је јуче са’рањено. Прободосмо га и бацисмо у Мораву, нека га носи у које друго село, ако још може да чини штету. Од тада, ево, никоме не умре дете, а и она што су била болесна пооздрављаше.

– Прободосте? – Деспина пита загледана у заталасане пропланке Шумадије, зелену реку милог завичаја, добру земљу која покаткад рађа тако велико, окрутно зло.

– Троје ми је умрло…а зарад чега? Што ти ниси умела своје дете на време да крстиш.

– Нисам стигла… – погледала га је сажаљиво. Искрено јој је жао. Али што би јој веровао?

– А да се јебеш по селу, то си стигла?

Без речи се окрете од њега, нема ни воље ни снаге да слуша погрде и гадости. Нема ни храбрости, довољно се самој себи гади. Отићи ће на обалу драге Мораве, ту ће се растати са светом и предати се истим таласима који су јој сина однели незнано куда, да би нека друга деца, туђа деца, могла да живе. Како се сагнула да подигне завежљај осети на бутинама шаке и Драгољубов тур како је гура према дрвету.

– Дај да те опашем… – стење иза ње. Док је још није снажно ухватио Деспина је покушала да се отргне али врхом ципеле закачи за неку полеглу травуљину и посрну. Он је стиже и стеже око појаса једном руком, другу јој гурну у кошуљу. Запахнуо је смрад трулежи из његових уста, одвратни воњ вишедневног зноја.

– Не ритај се, видиш да немаш куд. – каже јој и збиља је тако. Драгољуб је снажан сељак од скоро два метра, могао би једном руком да је прекине као трску. Преместио јој је ону руку из груди на уста, да случајно не би вриснула.

– Не старај се да се сазна – смеје јој се у врат, осећа му језик – чим те изорем сазнаће сав дуњалук да сам опет имао Крсманову кћер. Ама, мируј! – стегао је за гркљан, прекинуо јој дисање. Деспина се прибра, изви му се у рукама као змија, као мачка кад преде, намести се пред њим таман тако да јој само подигне сукњу и обави шта хоће. Он помамљен ослаби стисак да би откопчао панталоне. Леденим рукама и са срцем у петама скочила је, дохватила свој замотуљак, немајући времена да га развеже, напипала кокот па обарач на очевом пиштољу и премда је без предомишљања циљала право у Драгољубове груди он стиже да је ухвати за руку те куршум оде у небеса. Оте јој пиштољ и одбаци га подалеко.

– Па јебем ли ти оца оног наопаког!– силовит шамар подсети на оне које је тако често и ћутке примала од Крсмана. – Ти ћеш да се браниш! Сад си одједном честита, од кад се јашеш са оним,а док сам те по селу тарабио добро ти је било! – ухватио је за косу и пљунуо посред лица па је нашамарао све време гурајући руку којом је држао око паса ниже, међу њене чврсто стиснуте бутине. Одгуривала га је али све слабије, плакала је али тихо, не тражећи помоћ, напослетку би се и предала јер више није имала снаге, ни зрно снаге да се бори. Драгољуба није више ни видела ни чула. Тај који је на силу узимао био је неко други, то што је ударало, вукло по трави и намештало како му се свиђа било је неко безлично, црно и јако али непорециво мушко биће коме није никада успела довољно жестоко да се супростави иако га је мрзела истом жестином којом је понижавало, тровало, све јој одузимало и онда је остављало да живи тако рашчеречена, обезвређена и прљава. Сељак, схвативши да се предала, даде себи времена да ужива како одавно није.

– Обадаш се као кобила, мало сам те ваљда натезао…– љигаво тражи од ње пристанак након што је готово обезнанио ударцима, примиче знојаво лице њеном, Деспина склопи очи да не гледа, покуша још једном да се ритне, да устане али претежак је, свом снагом јој је налегао на стомак, не може ни да дише.

– Нећу тако, тежак си.

– Него како? ‘Оћеш опет да бежиш!

– Нећу, кунем ти се, пусти ме да устанем, не могу овако, издахнућу.

Он пристаде, подиже се. До тада је већ скупила снагу и колико је ноге носе потрчала кроз воћњак. Ако је и јачи и већи од ње не може бити бржи само ако је послужи тело за толико док не избије на главни сеоски друм. Даље неће смети чак и ако буде намеран да је јури. А био је. Трава по шљивику мека и склиска, тло неравно, уганула је ногу али је наставила да трчи, била је спремна да прими смрт у своје тело, заслужује је, али никада више другог мушкарца, ниједног осим Максима. Пред тарабом је Драгољуб готово сустигао, ухватио за сукњу. Гурнула је капију и истрчала из воћњака. Ту, на почетку уске стазице што се спушта према селу, удари право на задиханог алата са ког је коњаник сјахао пре него што је уопште схватила да је спасена. Не разуме одакле се створио, како је стигао али плаче од олакшања, од чисте среће, од захвалности.

Максим јој унезверено истражује недра, стомак, руке. Блатњаве су али нису крваве. Ваљда га не варају престрашене очи. Четрдесет дана му је прошло од како је чуо пуцањ.

– Шта је пукло, Деспина? Ко је пуцао? – некако незграпно, грубо помилова јој косу али не сачека одговор. Све схвати у трену. Драгољуб није бежао премда му ни до туче није. Ипак начини један корак унатраг, јесте крупнији од Максима али га његов осмех плаши колико и тиха претња:

– Сад сам ти јебао и оца и матер и семе и порекло.

Деспина узмаче без гласа. Зна шта ће да се догоди. Црни ђаво беса тражи крв. Да га заустави не може, можда и не жели. Крв би да види. Неку освету, неку правду. Да је неко једном заштити.

Максим то осећа, зна. Хоће. Не гледа где удара и то чини свом снагом, читавим собом, још један ударац ногом у Драгољубов млитави стомак и обориће га, после тога ни сами Бог неће моћи да му помогне. И не треба. Назире крв која му навире из уста и носа, чује како га боли, како стење и цвили попут пса али још је поган и треба да умре, треба.

– Цело село ти је прошло кроз њу. – Драгољуб каже сипкаво тек да би зарадио силовит шут од ког се болно превио и јаукнуо оборен четвороношке – Јеб’о је ко је кад хтео, и ја сам, кад сам год намислио!

Максим застаде на трен, окрете се да је погледа. Слеп је од беса али ипак види, спустила је поглед, само један трен потраја то немо испитивање. Зар признаје?

Признаје. Мрак му је пао на очи, све је дакле истина о њој, све што су причали, са свима је била и са том свињом је била, матер јој погану, само њему неће да рађа децу. То лудило опет му удари у главу, тукао је и плакао иако би најрадије повратио, не може да је замисли под том животињом, не може себи да објасни, зна да сад нема куд, мора да га убије, све ће да их побије, све који су само руку на њу ставили, све који су је погледали. Зар цело село, целу варош? Све.

Деспина, живота ме кошташ – понавља себи док хвата Драгољуба за крагну па му челом снажно удара о стабло шљиве. Опкорачио га је, тако се наместио да може ударати до миле воље док та балава свиња не цркне. Убиће га, заиста ће га убити. Та мисао надјачава слатки ужитак који јој пружа брутална сцена извршења правде коју посматра нетремице, не трепће. Деспина потрча као без душе низ пут, према селу. Максима сама не може да заустави, обневидео је, оглувео, не зна шта може да направи. Или зна и баш хоће. Мора. Жив Драгољуб неће изаћи из шљивика осим ако неко са њом не дође, много јачи и спретнији да их пре несреће раздвоји. На срећу, малочас пусто село сада је сасвим живахно, нађе испред цркве и кмета и попа и још тројицу мушкараца како се о нечему важном договарају. Чим су је угледали, онако чупаву, подераних хаљина и блатњаву до лаката похиташе јој у сусрет.

– Убиће га, кмете, руке ће опоганити ради мене. – притрча Ђорђу и пољуби му десницу па тек онда попу Сими.

– Куда, ћерко, куда? – повикаше сељаци не питајући ни ко ће кога да убије ни ради чега па кад им је показала према шљивицима и њивама кмет одвеза коња, посади је крај себе а остали потрчаше што их ноге носе. Стигоше аман у последњи час. Драгољуб је већ кркљао, Максим му је седео на леђима и нешто неразумљиво говорио бришући рукавом крваво, уплакано и знојаво лице. Овај под њим једва цвили, крв га гуши:

– Немој више, дете имам… – моли али Максим милости нема док има снаге у рукама.

– Нек’ је живо и здраво. А ти ћеш да цркнеш. Цркни више, што не цркнеш! – разјарен што овај још дише, још може да говори и моли за живот Максим скочи са њега па га опет шутну у стомак. Наставио би и ту би коначно дошао крај да га четири снажне руке не ухватише за рамена и око паса и не повукоше унатраг. Да је макар одмах стао и призвао се памети. Али не, у нос му се увукао масни мирис крви, освете и туђег бола, заслуженог, дакако. Кмет и момак који су га шчепали погрешише те га пустише чим су га одвојили од Драгољуба који се ваљао по умазаној трави молећи да му неко помогне. Максим нападе дечка па кад га је једним ударцем смлатио на земљу удари и на Ђорђа, све му звезде помери.

– Ама, обуздај се! – овај не узврати већ викну пратњу да побеснелог опет ухвате за рамена и не пуштају док не дође к’ себи. Како се то није могло десити јер је све време покушавао да се отме и говорио да мора свињу да докрајчи, кмет заповеди својима да га држе па га на мртво име изудара и ишутира тако да је Максим напослетку пао на колена, згрчен истим оним боловима који су Драгољубу парали утробу.

– Семе ли ти јебем оно београдско, на мене ћеш? Ако сте се око ове посвадили, је л’ неко треба главу да изгуби? – Ђорђе рече па га подиже како би му ћушнуо још једну, за наук, да запамти добро. За то време попридигли су и Драгољуба, обрисали му лице и дали мало ракије да гуцне из пљоске. Он се од беса и бола просто смеје:

– Чујеш шта ти кажем, боље да си ме сад утепао кад си мог’о. Имаћу је опет макар ми последње било. Има опет да клечи и да ужива док је дав…

– Ама, замукни ти! – кмет се продра да овај не доврши, разјариће будалу, неће га цео пук после зауставити.

Тако и би, Максим опет крете на њега, од крви и суза скоро ништа не види али јасно чује одакле допире тај погани глас. Ма мора да га убије, просто мора, макар црк’о одмах за њим.

– О, сунце ти крваво – викну кмет – удри га док се не опасуљи! – ни сам не верује колико снаге овај има, опет се подигао на ноге, насрће као сулуд, као да није сам на њих толико.

Тако Максим напослетку од петорице извуче дебљи крај. Тукли су па нису штедели ни њега ни себе, као да је неки притајени тајни бес провалио из песница и рубова опанака, ударали највише у небрањен стомак и ребра, само је лице штитио док је могао, због ње, што је њој леп. Једва га савладаше. Убише бога. Измрцвареног на трави Драгољуб га само једном шутну из све преостале снаге у међуножје, да кмет не види, док су одлазили.

– Чујеш, нећу њу, већ сам је изгустир’о, свуда сам је зачепио. Тебе ћу да јебем, само чекај. Грдна будало… Рачунај да си данас због профукњаче главу изгубио.

Максим покушава да устане упркос болу, да има пиштољ убио би га на месту, све би их побио, на руку не може да се ослони, склопи добро оплављене очи, ионако ништа не види па тражи последњу снагу, подигне се али посрне, кашље. Сав је покидан, ребра га боле. Беспомоћан је, горе му је то од смрти.

– ‘Ајде, пусти га, крећи! – Ђорђе опомиње да не проври опет зла крв коју посејаше и пролише ни за шта. – А ти – издра се на Максима – немој да сам те више видео у селу. Моји сељаци су поштен свет а ако сте се око варошке женске покачили идите у варош па се тамо песничајте, да видим да бисте се без окова извукли. Пази да ми на сенку не станеш, ни мени ни мојима. Добро смо ти запамтили да си руку дигао на кмета.

– Посерем се на кмета! – викну промукло, кроз крв. Не осврнуше се. Нека га, доста му је за сада.

Лежао је и гледао небо, лепо, чисто, плаво. Чим спусти поглед на крошње и планине у даљини све му се заврти. Окрете се на страну и згрчи, тако још и може да поднесе врео бол у стомаку. Као да су му сви органи покидани, тако осећа. Стиже га и умор, батинао је пола сата сигурно онда су њега још толико тукли. Или је трајало много краће…или много дуже. Колико времена је потребно да сва млада, набрекла снага напусти тело? Колико дуго је она могла непомична да стоји на ободу шљивика и да само гледа, ни да макне, ни да викне?

– Деспина! Деспина, крвавог ти оца јебем, где си? – устаје, придржава се за стабло. Не види. Обриса мокра уста руком, десна слепоочница му је сасвим крвава, залуд је брише већ добро натопљеним рукавом. – Стојиш ту? Шта стојиш? – крете према њој али опет паде на колена па стаде да повраћа крв и слуз, удари дланом по земљи – То сам ја од тебе заслужио…шта гледаш, матер ти проклету…да л’ ћу да цркнем? Па да цркнем, није ми жао, мислио сам један дан, једну ноћ да ме волиш…Нек’ су те сви имали…јеб’о њих и све… ја те волим…

Што боли претрпеће или ће црћи као пас. Али што бауља пред њом понижен, слаб, као крпа, да устане не може, повраћа слинав, балав, крвав, како то да поднесе, како да преживи, како да се опере? Како да поправи то што није био јачи од оног који је напао, који је вређао, имао, говорио о њој као да је безвредна, његова Деспина, све његово?

– Јао, Боже, сад ме узми…- мумла и још једном посрће, хоће пошто по то да се усправи и само јаднији бива. Још да заплаче па да се себи згади. То не сме макар одмах умро а боли га цело тело као што је мислио да само душа може болети.

Деспину је око срца стисло. Како је окрутно претучен толики човек кад не може да устане. Драгољуб се брже подигао али њега је један тукао а Максима петорица. Наплатише му и дрскост и углед и лепоту. Све одједном, до крви.

Знала је да ће кмет да зове доктора због свог сељака па без речи опет сиђе у село, да Антића поведе Максиму. Ови неће наћи за сходно да се сете несретника ког су у шљивику оставили. Он сам неће далеко да одмакне, чак се чини да више уопште и не покушава да се дигне.

Тако и би. Испред Драгољубове куће већ се окупило што је било слободних сељака па ударише у јуначење и претње иако их је кмет смиривао и убеђивао да је сад све поравнато и да оставе ту ствар да се слегне и смири.

– Шта ти сад ‘оћеш? – набусито јој се обратио кад је угледао склоњену под крушку, препаднуту и пребледелу.

– Доктора…кад заврши ту…- промуцала је – није му добро, не може да устане…

– Сам је себи крив, жено. Видела си и сама, ми га не бисмо дирали да није он нас.

Климнула је главом. Јесте, тако је било.

– Није му добро, кмете, крв повраћа.

Крупни бркати човек добродушног лика и хајдучких очију одмахну главом и руком:

– Сад ће доктор ваљда да заврши па га поведи горе. И склоните то псето либералско из мог села да ми га очи више не виде. А чујеш – позвао је да му приђе, сељаци се разиђоше да не би како Ђорђе помислио да прислушкују. Радо би они, кад би смели – видела си и сама. Могли смо га убити на мртво, да се више не дигне. Само због тебе нисам рекао момцима да га осакате. Гледај да ми се одужиш…знаш шта смо говорили…Јаков чека, испашће да га варам…Он ће ускоро да оде, ово ти је сад или никад, смисли се већ једаред.

Климнула је главом. Не може да му буде захвална иако би можда требало.

– И још… кад навратиш да се договоримо дођи предвече, празан ми је вајат а ја сам те жељан, још од лане никако да се при’ватимо а сад си ми у варош утекла, дан и ноћ немам мира све мислећи на тебе.

Димитрије, онако у црнини како је са сахране отишао, изађе пред кућу намрштен и забринут. Нису њему Драгољубове ране на памети.

– ‘Оће л’ бити добро? – повикаше сељаци.

– ‘Оће, ‘оће, не бригајте. Туча к’о туча. Мало га је јаче распалио у главу, ал’ ништа што се преживети не може. – лаже их, добро га је утепао – Све сам домаћици објаснио, дићи ће се колико за три дана ако га лепо понегује. – тек што то изговори срете се са Деспининим погледом па прекорно заврте главом, не хтеде ни да је поздрави. Кмет му скрати то гледање:

– ‘Ајде пођи са Камџијом, води и Стевана са колима, само пожурите да ми онај не изда’не у атару, још за будалу да одговарам. Макните га из мог села, после ме се не тиче.

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА: Први снег, ИК Дерета, 2021.