ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ, СТРАДАЊА И СЕЋАЊА (ИВАН РИСТИЋ)

Иван Ристић (Призрен, 1978), дипломирао је историју на Филозофском факултету у
Нишу, а докторирао на Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета у
Београду. До сада је објавио преко двадесет научних радова из области савремене
историје Југославије и Балкана у научним часописима и зборницима радова са научних
скупова, као и научну монографију Милан Ракић у Софији (Чигоја, 2018). Пише песме,
кратке приче и лирску прозу. Објавио је две збирке песама: Песме у (по)грешно време
(Алма, 2018) и На рубовима сећања (Алма, 2019), као и књигу кратке прозе Минут до
поноћи
(Поетикум, 2020). Објављивао је у зборницима кратких прича. Живи и ради у
Крушевцу.

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ,

СТРАДАЊА И СЕЋАЊА

Писати о свом граду није ни тешко, ни лако. Није тешко, јер причу свога града свако носи у себи, од рођења до судњег дана. Многи је никада не испирачају, али је живе. Градови у којима смо рођени утиснути су као отисци у животе које живимо. Из њих носимо свој мали, интимни свет, који нам помаже да се носимо са ћудима великог света који је вечита непознаница. Али није ни лако писати о свом граду, јер је танана граница између приче о граду и приче о себи – потребно је да се прича о граду не претвори у отужну аутобиографију, у којој се преплићу сенке сећања, мириси носталгије и уздаси за “прошлим временима“.

Још је теже (и лакше у исто време), писати о граду као што је Призрен. Јер Призрен, с једне стране, у својим многовековним бисагама носи превише историје, превише великих и малих прича, истинских достигнућа и тешких трагедија; док ја, с друге стране, у својим бисагама носим превише сећања на њега. Материјала за причу ми није недостајало, ма у ком својству је причао – као историчар, или као Призренац; свеједно да ли исписујем ону „објективнуˮ, или само своју малу, „личнуˮ историју града.

Као неко ко је рођен у Призрену, у којем је провео значајан део живота (и увек му се радо враћа), није ми, дакле, било тешко да напишем причу о свом граду. Оно што, међутим, није било тако једноставно, јесте да тој причи – која не може бити лишена историјског приповедања, јер би онда сам Призрен био лишен свог бића, које свој смисао црпи управо из богате историје – додам личну ноту, да је обојим нијансама личних сећања, која не само да неће бити у супротности са приповедањем о оном историјском, већ ће је допунити, и читаоцу пружити једну интимну и емотивну историју доживљаја града и његовог страдања виђеног очима непосредног учесника који је, заједно са градом, проживљавао те несрећне дане. Иако то није прва несрећа, а сигурно није ни највећа, која се сручила на овај град под обронцима горостасне Шар-планине, Паштрика и Коритника, она је једина коју је аутор ових редова доживео и као личну трагедију, док је о осталим само читао у историјским књигама. Управо зато је за мене ова несрећа била највећа од свих. Када вам се бреме једне трагедије сручи на плећа, објекивност губи смисао, и потрага за објективношћу је само интелектуална егзибиција лишена значаја. Стога, ова прича не може бити лишена емоција, а опет, не би смела бити претворена у каљугу емоција – у патетично јадање и кукњаву недостојну људског бића, а посебно не једног Призренца, који на својим плећима осим бремена трагедије, носи и бреме славе свога града.

ИСТОРИЈА И СИМБОЛИКА

Има пуно случајева у историји и националним културама разних народа, када симболика једног догађаја, личности или града, надмаши стварне, историјске димензије њиховог значаја. Иако је несумњиво да град Призрен има значајно место у српској историји, како средњовековној, када је био једна од престоница Српског царства, тако и у нововековној, када је био једно од средишта српског националног рада и очувања идентитета у оквирима Османског царства у другој половини 19. и почетком 20. века; као и једно од средишта албанског националног покрета насталог у време тзв. Источне кризе (1875-1878) – ипак, после познатих догађаја на Косову и Метохији 1999. године, Призрен као симбол – „царски градˮ – заузео је посебно место у корпусу симбола националног идентитета, а са њим и националног пркоса код једног значајног дела српске јавности, нарочито међу млађом популацијом. Поклич „Догодине у Призренуˮ, постао је тако својеврсна „лозинкаˮ идентификације и препознавања, али и нека врста позива на отпор суровој политичкој реалности везаној за простор Косова и Метохије. Очекивано, овакав узлет града у симболичкој равни, прати неминовна комерцијализација, па ћемо силуете „царског градаˮ, лик цара Стефана Душана, који је постао најпрепознатљивија персонификација историјског значаја Призрена, као и позив „Догодине у Призренуˮ, видети утиснуте на многим производима свакодневне намене – од мајица, преко сувенира, до различитих делова модног аксесоара. Призрен је, често се може чути, постао „српски Јерусалимˮ, својеврсно место ходочашћа и окупљања, на чијем се имагинарном пољу води идентитетска битка између заборава и утапања у „политичку реалностˮ, с једне, и памћења, отпора и пркоса ненаклоњеним „овоземаљским силамаˮ, с друге стране, а чије је дубље укорењење у „косовском заветуˮ и традицији која се на њега наслања. Дакле, историјска и симболичка димензија овог града на крајњем југу Србије је неспорна, баш као и његово значајно место у историји не само српског, већ и албанског народа и Османског царства.

Призрен са својим многобројним средњовековним црквама, међу којима значајем и грациозном архитектуром предњачи Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, али и манастирски комплекс, царска лавра Св. Арханђела, у коме се налази гробно место највећег међу српским владарима – цара Стефана Душана – заузима посебно место у духовном и верском универзуму Срба и Српске православне цркве. Османско културно и верско наслеђе чини Призрен значајним и за муслимански свет – грандиозна Синан-пашина џамија из 17. века још увек доминира панорамом града. За Албанце је Призрен, такође, “историјско средиште“: у њему је основана тзв. Призренска лига, организација која представља врхунац албанског националног препорода у 19 веку. Све ово, историју и културу Призрена чини разноврсном и испреплетаном, препуном супротности, али и нужне коегзистениције различитих полтичких, верских и култруних утицаја; чини је комплексном и готово несхватљивом за неког ко није живео у том шаренилу вера, језика и култура, полтичких супротности и нужних облика суживота различитости – на тој живој позорници историје. За Призрен се може рећи да је био, а делом је то и остао, историјски и етнографски “музеј“ на отвореном – са свим својим рутинама живота и обичајима – од оних верских свију присутних вера, до оних за време пијачних дана… Просторно не тако велик, ушушкан у својој котлини између планина, набијен животом, бучан и са свим својим оријенталним градитељским одличијима, мирисима и укусима – Призрен је био врело живота које је носило печат посебности у не тако лакој косовско-метохијској стварности.

Често се, у разговорима о Призрену, сусрећем са дилемом мојих саговорника: чији је то град? Српски, албански или турски? Муслимански или хришћанаски? Да бих им дочарао или приближио одговор, предложим им једну једноставну интелектулано-визуелну игру: узмите, кажем им, једну фотографију ширег центра Призрена, па направите две њене копије. Са прве копије, уз помоћ фотошопа, избришите сво оно што припада српско-православном наслеђу – цркве и црквице, најстарије градско насеље Поткаљају, знамениту Призренску богословију… Са друге фотографије избришите све оно што припада османско-муслиманском наслеђу: џамије, чесме, куће у оријентално-османском стилу, хамам… Видећете да је Призрен то што јесте само на првој фотографији. На друге две не да то није исти град, већ су то две безличне, исподпросечне и досадне вароши. Дакле, без обзира на етно-политички мотивисана неслагања о припадности града, у културном, цивлизацијском и универзалном контексту (јер је национални контекст увек партикуларан и помало скучен и “себичан“, што га никако не дисквалификује, већ га чини само једним од могућих оквира гледања на свет), Призрен је свачији – прво припада онима који су рођени у њему и деле све његове вредности, и пре свега његов историјски “шарм“ који је, а у то можете веровати на реч аутору ових редова, један посебан доживљај света; даље, припада онима који у њему живе; али и онима који су га заволели из неких својих разлога. Као и сва места у којима се сусрећу и укрштају културе и цивилизације, без обзира на искључивости и фанатичности на које увек и свуда можете наићи, такав град припада свима. Он је и православни – хришћански, али муслимански – оријентални град. Једино такав он је то што јесте – бисер међу градовима, којег је и један велики владар изабрао за своје вечно боравиште, и своју моћ симболично пројектовао кроз своју задужбину – највећу и најлепшу владарску задужбину на нашим просторима, од чије су надалеко чувене и слављене лепоте до наших дана остали само трагови. И Призрен, тако, као да оличава оно неписано правило да величина и трагедија иду „руку под рукуˮ. Баш као што Јерусалим представља „средиште светаˮ зато што је у културном и цивлизацијском средишту и, културно и цивилизацијски, не припада никоме, јер је светски град – док га политика дели, културе га чине јединственим – тако и Призрен у овом нашем малом, балканском „светуˮ, припада свима који деле његов дух и начин живота.

СТРАДАЊЕ И СЕЋАЊЕ – ДАН КОЈИ НИСМО ПРЕЖИВЕЛИ

Тог 12. јуна 1999. био сам сведок и учесник исписивања тужних страница историје града – егзодуса Срба из Призрена после хиљаду година присуства на том простору. И све то пред очима међународне заједнице – оних великих, најмоћнијих. Урлање разјарене гомиле, лупање по возилима препуним избезумљених људи, уплакане деце и беба које спавају у наручјима мајки, баба, тетки… Псовке, увреде… Али, нисмо били уплашени, нисмо имали времена да будемо уплашени или тужни, јер нисмо ни били потпуно свесни онога сто се догађа. Туга је дошла касније…

Животи су на брзину били спаковани у торбе, кесе, џакове…

-Понеси оне фото-албуме, остави шерпе, купићемо нове…

-Немој да заборавиш документа и дипломе…

-Спакуј оне књиге са полице поред кревета… (Ма, какве књиге, нема места…)

И тако… Како спаковати живот, а да заузме што мање простора у гепеку аутомобила или приколици камиона?

-Пожури, војска је већ кренула, излазе из града…

Дуга колона возила, људи плачу, теше се, неки се смеју и збијају шале од муке, храбре једни друге: „Ма не може ово дуго да траје… Неће нас Слоба продати…“

А она гомила урла још гласније… „Шкиње, шкиње (свиње, свиње)…“ Погледи пуни мржње с једне, и пркосни погледи с друге стране. Сусрећу се и секу као две дивље реке које улећу једна у другу, и творе неку трећу, мутну, прљаву и бесну реку, која носи сав талог историје, политике, лажи и обмана, крви, херојстава и злочина.

Отшкринемо понекад улазни отвор на приколици у којој се нагурало нас петнаестак. Гледамо припијени једни уз друге… Остају за нама збијене куће Призрена, уске, кривудаве улице, а спарно летње поподне жути се разливено испод Каљаје и Цвилена, као просуто врело уље… О знојаве вратове лепе се досадни инсекти. Њима је свеједно, они су увек у неком егзодусу. Кроз тај малени отвор назиру се само висока минарета џамија, док су сребрне куполе чувених призренских цркава већ изван видика. И школе, паркови, уличице, клупице, чесме, ћевабџинице, надалеко познате призренске посластичарнице… Све се пред нашим очима топи у оном врелом уљу летњег дана…

После неких пола сата колона, која се креће путем ка Сиринићкој жупи (јер је пут ка Приштини сувише опасан), пролази поред села Средачке жупе. Нема стајања, колона је као жив организам и има свој ритам. Одједном плач, ридање… Људи из приколице, сви редом пореклом из тих села разбацаних по обронцима Шар-планине, познатих још из времена цара Душана, опраштају се од својих родних кућа, ливада, путева и путељака, извора…

Плач као за покојником кога сахрањују у лименом сандуку, па немаш прилике да га последњи пут видиш…

Ко је умро тог летњег дана, жутог, ужареног и тешког као просуто врело уље?

Сви смо умрли.

И ми који смо одлазили из свог града, отерани, али не и поражени, нити понижени; и они који су урлали и псовали за нама. Све нас је тај дан убио. Успели смо да преживимо рат, али тај дан нисмо преживели.

ПОВРАТАК

Када сам се, доста година након те несрећне 1999, поново обрео у свој град, у коме је, иако је делом променио своје лице, и даље тињао онај стари, препознатљиви градски дух, мада осакаћен одсуством једне од својих базичних културолошких и идентитетских вертикала – православних Срба – нисам осећао ни тугу, ни бес, ни разочарење, ни сету, ни презир… Осећао сам се, међутим, као неко ко је изгубљен у координатном систему времена, простора и сећања. Ко сам ја овде? Шта сам овоме граду и шта је он мени? Јесам ли туриста који лута улицама својих сећања, и поново упознаје део себе, затуреног негде у подсвести трауматизованој оном дугачком колоном и патњом која ју је пратила, и која ће заувек пратити оне који су имали несрећу да буду њен део? Не, ја не могу бити туриста у овоме граду, понављао сам себи. Не могу бити туриста, јер ЈА сам овај град, и ОН је ја. Али, нисам ни његов житељ! Шта сам ја, заправо? Страно тело у страном телу? Чиода у ткиву некада мог, сада отетог града? Бескућник у потрази за својим идентитетом? О, да… Нису бескућници само они који немају кров над главом. Бескућници су и они који ниједан од кровова над својом главом не могу назвати својим, и којима је свако станиште привремено, иако је трајно. Јер, постоје два времена – оно изван нас, које нас немилице троши; и оно унутар нас, које немилице трошимо, наше интимно време које меримо личним искуствима и осећањима која нам та искуства доносе. Оно што је споља трајно, изнутра може бити привремено. И обрнуто.

Калдрма под ногама, мириси Шадрвана, слике у очима, тесне уличице које се као змије увијају око збијених кућа, река која једва вијуга по својом каменитом дну, горда, камена тврђава која бди над градом – вратили су ми изгубљено осећање припадности. Бескућник је поново пронашао свој кров над главом. Иако је кров под којим је одрастао претворен у пепео и дим те несрећне 1999, бескућник је сада схватио да је ово небо заправо једини кров под којим се осећа као свој на своме…

Тога дана, двехиљде и неке године, ја нисам посетио Призрен. Ја сам му се вратио. Само привремено, неко би рекао. Али, постоје два времена…

Иван Ристић

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (У ПРЕВОДУ ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
Бурму његову ја носим дрско!

	
Бурму његову ја носим дрско! 
— Жена — у Вечности, не на папиру! 
Исувише му је лице уско 
Налик рапиру. 

Уста немих углови надоле, 
А обрве су му болно-предивне. 
У лицу се трагично слиле 
Две крви древне. 

Нежан ко нежна младица прва. 
Два ока прекрасно-бескорисна! 
Под раширеним крилима обрва —
Два су бездана. 

У његово име витештву сам верна,
— Свима, што без страха живите и мрете! —
Такви — у судбоносна времена —
Станце слажу — и главе им с пања лете.

1914.


„Трен”
Банатски културни центар, 2022



У царству снова

Шкрипну... У тмини оставице 
Пацови репове дигли. 
А две злаћане главичице, 
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?” 

И свећица је задремала, 
Дрема у бокалу вода. 
А два срдашца уздрхтала, 
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?” 

И Добре очи Страдаоца 
Гледају тужно с висине. 
А Два голубија ћебенца, 
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?” 


„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Дана, ко клизавих црва...


Дана, ко клизавих црва, 
… По ред сваки дан рука шије… 
Живот ми вреди ко мрва, 
Мој није — ако твој није. 
	
И до мојих ми је мало 
Мука… — До јела, сна — шта ми је? 
И шта ће ми смртно тело? 
Моје није — ако твоје није.

Јануар 1925.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Само живите! — Руке сам спустила...


Само живите! — Руке сам спустила,
И на њих врело чело наслонила.
Тако слуша Бога млада Олуја
У неки мрачни час
Негде у пољима.

И на мог дисања високи талас 
Одједном — право с неба — има власт 
Длан да легне.
И усне нечије лежу на усне на моје. —
Тако Бог слуша младу Олују своју.

1917.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022



Руке волим...


Руке волим 
Љубити, и волим 
Надимке давати, 
И још — отварати 
Двери! 
— Широм — у тамну ноћ! 

Главу стегнувши, 
Слушати — како тешки  
Бат лакши постаје, 
И ветар уљуљкује 
Снени, бесани 
Гај.

Ах, ноћи!
Измичу кључи,  	
Ка сну ме — приклања.  
Још нисам заспала.
Негде у ноћи 
Човек утања. 

1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022




Бело сунце и ниски облака ројеви...


Бело сунце и ниски облака ројеви,
Подно вртова — за зидом белим — гробови.
И на песку сламнатих страшила низови
Под гредама у човечијој висини.
	
И надвивши се, кроз забодено коље 
Видим: стазе, стабла, војници расути, 	
А старица нека — посут крупном сољу
Окрајак црни жваће, жваће у капији...
	
Чиме те страћаре сиве разгневише,
Боже! — и што толикима кидати душе? 
Воз прође, заурла, војници заурлаше,
И путеви за одступање запрашише...
	
Не, умрети! Боље не родити се никад
Него тај жалобни, тужни, осуђенички пој
О лепојкама обрва црних. — Ох, још и сад
Војници певају! О Господе Боже, ти мој!


3. 7. 1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022








Виолета Бјелогрлић

ОДЛОЖЕНО ЗАДОВОЉСТВО (ЈУЛИЈА КАПОРЊАИ)

ЈУЛИА КАПОРЊАИ рођена је 23. јануара 1966. у Врбасу. Објавила је четири песничке збирке: Живи чвор (2002), Бело сунце (2005), Из капи мора (2019), Панацеја (2021) Објављује у књижевним часописима. Живи у Новом Саду.

Доносимо избор песама из ПАНАЦЕЈА
Издавач, Књижевна општина Вршац
ОДЛОЖЕНО ЗАДОВОЉСТВО

По савременој психологији
успешнији су људи који
у дечјем узрасту
прихватају чекање на слаткиш, јер
убрзо добију и два
Стрпљен – спашен
казује нам друга мудрост

Па тако поучени
задовољство спавања
одлажемо за неку другу ноћ,
смештамо у закуцан дрвени сандук
на сигурну дубину
са осталим ситним задовољствима

Стојимо и машемо возу и непознатим
лицима
помало плачемо ал' не пропуштамо
право на
одложено задовољство
на обећану земљу, на срећан крај.


СОБА


Једном је моја пријатељица
написала песму
о соби
која јој је пружила
уточиште

била је то соба са старим намештајем
и духовима који су шапутали
о прошлим љубавима

та соба још увек негде постоји
мада у њу нико не улази

данас су собе простране и добро осветљене
у њих се радознало завирује кад
не треба
а оставља на миру
онај који тамо плаче


НИ РЕЧИ О КАФКИ

Ко би се усудио да пише
песму о Милени Јасенској

у речима њој посвећеним
морала би бити снага
свих емоција које
пружа платонска љубав 
нераскидива

с пријатељским саосећањем
мало туге и 
гневом профињеним

тек толико да буди
из мртвих
оне у логору Равенсбрик
и нас, њихове наследнике


ВЕЗИВАЊЕ


Као испразност ума
Након доброг ручка
Или оргазма, с ишчекивањем
И трудом који претходе
Телесном олакшању –
Да ли ће и слава успети
Да нас овенча ловором
И задржи се макар на час
Попут трна налеглог
На кожу чела – 
Могло би се о томе мислити
Док се вољно везујемо
У нераскидиве ланце – ми
Умрежена, срећна деца
Пред огледалима
Увежбаног осмеха 


ИСТОРИЈСКА ПОРЕЂЕЊА

Бројевима се
све може лепо објаснити,
а осим висине цифри
која је многе
буквално оставила без даха – 
омогућава објективно сагледавање
шта је веће, а шта мање,
самим тим и чија је бол већа.
Такође је разумљиво
појединачно надметање
у струци, као на пример
хвалисање ,,часне'' сестре Барте
бројем деце која су на њен начин
заувек излечена
од Великог дечјег кашља

А негде, класификовано пажљивом руком
Диане Будисављевић
па конфисковано –
светли десет хиљада дечјих имена
из мрака толико дубоког
да поређења губе сваки смисао


КАКО НАПРАВИТИ

Крст – две летве
Склепане
Под правим углом
Довољно чврсто
Да могу поднети
Тежину осуде

Носити је дуго
Чак вековима
Не посустајући
Под намером
Очинског помирења
Неба и земље

Јулија Капорњаи

МИРИШУ ВОЋКЕ ИЗ ДВОРИШТА (БОРИВОЈ ВЕЗМАР)

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.

дошла си
сва у благом сијању
неоклопљена 
тешким тварима
нечујан
пепео је сипао
гареж се ширила
а преко пута стола
навек твој осмех
нетрулежан
у лепету голубова
ни смрт га 
ето 
није могла
избрисати из света
(осуђеног
на труљење).

****

на дунав духови 
слазе.

гроцка. у понор тону
неба и реке.
излазећи из кола
венац раскошни
твоја сенка прима.
миришу воћке из дворишта
и у погледу се гасе
остаци жара 
и рима.

у гроцкој крсте се стазе -
у тебе ја 
у ноћ дан се
претвара.

на дунав духови 
слазе.

****

гледам 
крећу се
у даљ
цесте и траве
а твоје око 
стоји
сидро у ветру -
испраћа векове.

****

Синоћ касно затекох 
мачка
склупчаног у твојим 
јастуцима.
Исто ко када би ти се привио уз образ
сада је - милујућ ваздух 
и празнину -
дисао у твом сну.


***

ОДЕСА

векови потопљени
у варикину.
и пушкин. 
и одеса.
и душе хусара 
плове 
у нигдину.
 у лејама
пастернак
(ослушкује небеса).

***

Лабуд у блату.
Тајне су путање воде.
Њен продор кроз твари и ткива 
као по смрти
у оно Вечно се
прелива.
У неверици
појмим -
распадају се ствари
(у зидовима
шуме
 неимари).





Боривој Везмар

МАРИУПОЉСКИ ПЕСНИК АНАТОЛИЈ ГАВРИЛОВ

Анатолиј Гаврилов (1946) је руски писац рођен у Мариупољу, врло особеног минималистичког стила који понекад прелази у апсурд и симбол, мада не напушта конкретност и стварносну веродостојност. Он пише: „Ја сам учитељ композиције. То је онда када звукове сабираш у музику. Против сам трикова, измишљотина и хладног занатства. Музика не треба да угађа и подилази. Од ученика тражим бескомпромисност. Они ме се боје.“ Овде је преведено неколико његових кратких записа који имају све одлике Гавриловљеве литературе и интегралан су део његовог књижевног опуса.
Превод: Владимир Коларић
Дошао је Н. Рекао је да креће на Тибет, како би изучавао други живот, имао је руксак. Рекао је да има новца и позвао ме на Тибет на његов рачун, али је онда дошла његова жена и одвела га кући.

***
Береш грожђе и гњечиш га.
Цедиш.
Купажираш га.
Држиш час на топлом, час на хладном.
Поново цедиш и купажираш.
Чини се да је успело.
Позиваш госте.
Они кажу да је вино, наравно, добро, али радије би вотку.

***

Лепо је време. Мало се бавим водоводним инсталацијама. Не иде од руке. Не иде увек од руке. Долази водоинсталатер, ради све што треба, прича ми цео свој живот, и ја му нудим да попије, али он каже да има посла и одлази. У реду, онда пијем сам и читам Бродског и слушам Шостаковича.

***

Нечије ноге вире из жбуња. Не питај чије су. То су твоје ноге.

***

Њиве, пашњаци, јаруге.
Таксиста је ћутљив, мрачно је.
Тако бих ишао и ишао.
Али време је да се изађе.

***

Ноћ, не спава. Списак оних које је издао. Страшно. Списак оних које ће издати. Хтео је да се обеси, али се предомислио. Попио је и легао да спава.

***

- Идеш?
- Идем.
- Хоћеш ли још да идеш?
- Још ћу да идем.
- Куда си данас ишао?
- Некуда. Не сећам се. Сећам се да сам се вратио кући и легао да спавам.

***

- Пишеш
- Да.
- Зашто? 
- Не знам.
- Знају ли за тебе?
- Не знају, тачније, понеко зна.
- Код тебе нема дубине мисли и осећања.
- Чега нема, без тога се може.



Анатолиј Гаврилов

ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ (НИКОЛА МАЛОВИЋ)

Никола Маловић рођен је 1970. године у Котору.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.
Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око БокеПерашки гоблен, и око 3.000 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски.
Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2018).
Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, 2015), Бога у Боци (Нова књига, 2015). Приредио је Бокешки хумор (Књижара Со, 2017).
Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016, 2019. г; награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и награда „Бранко Ћопић“ Српске Академије наука и уметности) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности. Једро наде преведено је на руски (Лагуна, 2017), и енглески (Лагуна, 2019).
Аутор је есејистичко-документарне прозе Бока Которска и Србија (Књига комерц, 2018, 2019).
Објавио је Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле (Књига комерц, 2019).
Од 2008. г. уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“).
Члан је Српског књижевног друштва.
Један је од оснивача Групе П-70.
Живи у Херцег Новом.

Овде доносимо одломак из романа „Лутајући Бокељ“.

ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ

Једна од мојих првих радијских приповијести, данас уредно архивирана у мп3 формату, тицала се, природно, заливских прастановника, Пируста.
Метнуо сам слушалице и Бону дао знак да подигне реглер. Äла, Боно, идемо у етар:
Уморан од пророковања, застрашен и исцрпљен визијама што их је свакодневно добијао у храму, драги моји, пророк је Генције подигао поглед са стола и видио њену гривнама украшену руку гдје сеже за ритоном.

-Опасно је чак и окусити вино из ритона ако се не мисли озбиљно, краљице! Покушао сам да видим шта нам је чинити, али богови удесише да данас мање знам него јуче; ипак посигурно видим, они одлазе…

-Можда ћемо и ми ускоро одавде, Генције – рече мирно Теута и испи бокал. Винска мушица упорно је наставила да облијеће око празног суда са искошеним овалним отвором.

-Mалопре сам разаслала свитке: “Ја, жена Агронова, краљица Теута, тражим у вас Јапода, Либурна, Далмата, Пируста, Десидијата, Аутаријата, Ардија, Доклеата и свих Илира – да прстом укажете на правац гдје готово немогућ живот бива стоци и људима, но гдје опет ниче из камена једна од оних биљака за које зборе да их има по свијету. Ту, и нигдје више.”

-Али, али… зашто се тамо селити, чак и кад би нам за такво мјесто дојављено било? – прослови пророк Генције, готов да се одмах угризе за језик, пошто је на те његове, Теута дугим ноктом почела по ваздуху изнад бокала ритона да путопоказује лет винске мушице.

-Видиш ли, Генције! У празном ритону мушица ће ипак наћи довољно вина да се напије, али је зарад тих пишљивих капи нико ко је жеднији неће рукама спљескати! С друге стране, сачувамо ли ритон, или да кажем, покопају ли нас с њим, ми ћемо, баш као то што чини ова досадна мува, наздрављати ни из чега и – живјећемо. Тако мјесто у краљевству тражим. Оно мора да постоји јер нам богови, ако заиста пред силином туђих бјеже од нас, можда казују гдје нам макар ваља умријети.

Теута

Генције је положио пророчки појас на замљу, у осами на њ вргао одсјечену мушкост, и са зубима у језику закључио: од потомства сваки пут треба одустати кад се жена нађе да какву виђену истину тумачи одозго.

А жена је, краљица Теута, дочекала уздигнуте обрве у Скодру те гласнике. Сви су били високи и мршави, сем једног прашњавог ода пута, спрченог и малоумног. Одавао се Пируст киселим знојем. Баш њега истурише пред Теуту, жену Агронову, да нацрта мапу, а на њој и мјесто какво је она тражила. Пред њим мудра краљица спусти подигнуту, и уздиже спуштену обрву. Показало се да је јадник, приде, био испишаних гаћа, од страха што никад прије није гледао Града. Али је располагао, показало се доцније, способношћу да у пијеску сваки пут исцрта нешто налик спасоносној мапи. Теута и свештеници су га посматрали, сашаптавали се, чак га и искушавали: брисали би табанима Пирустову мапу, но гле, овај је увијек међу свог свијета цртао исто као и толико пута прије кушње – олеандровском гранчицом све једнако изнова.

Прије неголи су изасланици свих Илира стали да тумаче мапу, Теута помисли како нико није узалуда на свијету, туп и оболио или здрави и бистар, здрав и туп или бистар и оболио: Пируст је у пијеску, коначно, то није могло бити сумње, исцртао контуре неког залива.

-Прецртајте ово писано чудо на кожу! И огласите да се престоница од данас сели!

Да, да Пируст је гранчицом у цвату нацртао контуре неког залива – мрмљао је себи у браду сад већ заједљиви Генције, прво на коњу, по чијем му хрбату бијели бубрези више нису ударали, потом и на краљичиној либурни с трима редовима весала од свјеже чемпресовине. Веслачима је руке с дрветом спојила смола, па чак и да су хтјели, нису могли стати да веслају до одредишта. Теути се журило. Ако богови заиста одлазе од изабраних им Илира, Илирима је остало или да такве богове одбаце, те да узму нове – или да старе богове слиједе и даље, до свршетка. Низ ријеку, потом сјевероисточно, до мјеста, по мапи, на којему се море дубоко усијецало у копно.

-Зашто баш овдје, краљице? – прошапутао је ушкопљени Генције.

Вијугаве линије залива нису се нигдје подударале са сучелишним, и у томе јесте било љепоте. Али текуће је воде мало било за опазити у том кавезу урамљеном високим планинама.

Краљица није одговарала на Генцијево питање. Задивљено је посматрала Залив. Руком је одбијала медовину коју јој нуђаху иза сваког унутрашњег оштрог рта. Залив је стално порађао нове заливе и заливе у заливима! Други су селидбеници с либурне жељели да баш пићем увеличају прослављање призора којима им богови почастише очи. Превисоке планине, одраз у мору, колонијални грчки обални виногради, каскадни маслињаци, рибе што искачу пред шиљком ратне лађе… Наједном, Теута обрвом даде наредбу ритонским мушицама да полете из светог суда кад и са либурне, те запосједну сав зријући виноградски сок.

Пируст је онај, од среће што је стигао кући, го поскочио! Као и његово веће, лијево јаје. Престао је да низ десно бедро оставља по врелој палуби мокар траг. С мора је угледао насеље предака високо у брду! Отуда су га били убрали кад је оно ваљало послушати краљицу. О, и Генцију је срце поскочило, утолико што су му се очи укрстиле у најужем од свих заливских тјеснаца. Опазио је што нико ко није пророк можда никад и не би. Видио је да се путање морских струја из унутрашња оба залива сусрећу пред Пирустовим селом, и да ту граде +, са линијом коју је иза себе остављала Теутина краљевска либурна.

-Ох! – рече тада гласно Генције, сад већ женским, покајничким гласом: – Ја видим… Видим!

Краљица се трже.

-Генције?!

-Видим знак жртве. Спаса сад видим! О, могли смо и у Скодру остати, Свеједно се пише свима који прате ничим до сјенком тренутног живота надахнуту жену…

Није очекивала да ће баш бивши међу вишима, пророк Генције, толико да одмакне од богова. Цијела је сеоба имала за циљ да се боговима буде на трагу, да им се у одласку из старе у нову престоницу буде за нокат ближе? Ако су богови ишли на запад, тада је ваљало пратити их устопице. Генције, прозван на либурни током пута Безмуди, у том је смислу казивао да види, шта друго но којешта!

Теута

Видјети нешто што је по свој прилици знак двоумљења, знак +: и лијево и десно, и горе и доље, и Илири и Грци – што је него издаја оних у којима више нема вјечног живота?

Генције је, прободен штилетом издисао ближи боговима него икад. Смрћу осуђен да плута по мору: ногу увезених као у новорођенчета. Тако је ушкопљени пророк престао да постоји, заувијек. А Теута се пресели с новим љетом, кад с Аргоновом сјеном изроди сина Пинеса, у спољашњи, пространији и осунчанији, иако потпуно безводни део Залива. У Ризону, у дну хиљадуметарских планина, вазда јој је током трудноћа било хладно. Никад сунца.

На чуновима су, дању и ноћу, из унутрашњег синуса пристизала оне групе грчких робова што су врчевима и мјеховима отимали воду из пећине Сопот, а на илирском – с мјеста гдје се вода, ма само зими, обрушавала вазда у море.

Илирским тољагама кињени да с упаљеним лучима силазе у средиште хада и из дубина матере земље црпу глиненим и дрвеним судовима преосталу течност, робови су смудили длаке с овнујских кожуха, у немогућности да баш цијелог овна на жртву принесу својим боговима. Пуне чунове питке ледне воде требало је допремити до Теутиног љетњег одморишта: до Теода, или на провинцијалном грчком, до Божјег дара.

И када би стигли гдје им је били речено, Илири су Теутине морске водоноше у пуној мушкој снази листом осљепљивали уколико би ови Грци, не знајући што их чека, укрстили погледе с слијева и онима здесна. Јер, ту се у лагуни купаху наги млади ратници заједно, а тамо, подаље, од множине, купаше се у плавом она, сама, Теута. Краљица је, уживајући, у топлом станишту плитке лагуне обитавала све док до њеног ува, кукњавом ослијепљених римских ухода, није коначно допрла најскривенија од свих ријечи на свијету: sinus. Повративши се у утврђени Ризон, Теута је тражила да јој се непозната ријеч одмах преведе на илирски! Речено јој је да синус значи залив. Али – да можда Римљани нису упознати с тим да се оно што непријатељ назива синусом може бранити са сваког рта, јер је пут до престоног Ризона готово неосвојив! Но Теута ван себе рече:

-Ако за Залив постоји макар још једно име на свијету, то значи да овдје не можемо бити једини господари! Заповиједам свима да се намах лате оружја!

Прва ратна римска катарка била је претходница оне са чије је палубе на тло Синуса, 228. пр.н.е, заиграла војничка сандала. Усамљена у смрти, као и свак што у ропцу бива усамљен, посљедња се илирска краљица сјетила пророчких ријечи ушкопљеника Генција: сисато чељаде неминовно губи ако јој се у најљепшем мјесту гдје човјек може склопити очи не укрсте путеви исправно протумачена пророштва.

Пророштво је казивало да је знак + ни илирски, ни римски, него оних који ће подићи први храм једноме Богу.

НИКОЛА МАЛОВИЋ (ФОТО: МАТИЈА КРСТИЋ/ЛАГУНА)

ТИГРИЊА (TIGRIGNA) – ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене.
Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани.
Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.
ТИГРИЊА (TIGRIGNA)


ОДЛАГАЊЕ СТРАХОТЕ

Бакица и унук
Држе се за руке
Ходају улицом

* * *

НАДА


Do you think about me?
Est-ce que tu penses à moi?
ብዛዕባይ ትሓስብ ዲኻ?

* * *

ЕРИТРЕЈА


Дуго си путовала на југ
Неџд прешла
Села у барку
Ајкуле те на грбачама пренеле
Сад си у Еритреји

* * *

ТИХИ ПРЕКОР

У целој источној Африци
Нема животиње која
Не личи на тебе
Једино су осмех твој
И глас
Били људски

* * *

РУМЕНИ ОБРАЗИ

А тад си се одједном
Заруменела
И личила си на воћку
Или на колач
Или хлеб из бајки
У којима увек
Вреба вештица

* * *

ГЛАВА У ЗЕМЉИ

Шаљеш ми романтично писмо
Од којег ме подилазе жмарци:
Јуче сам ископала лобању
Једног од првих људи
Много личи на твоју главу
Ту-ца-ћеш ме кад се вратим

* * *

ЗГРАНУТИ СЕЉАНИ

И фотографију ми шаљеш
Седиш с мештанима
Осмејак ти је дечји
Као жена си неприступачна
На лицима сељана види се
Згранутост
Сигурно си им извела
Онај трик

* * *

ЕУРОКРЕМ

Нек’ иде живот
Тако ми говоримо
Ми
Којима живот и не иде баш
Закуцани смо
Два црна Христа
Један женски
Један мушки
Ти си увек била као еурокрем
Пола зебња
Пола вера
А сва слатка

* * *

БЕРМУДЕ

Црташ ми густе паучине
И завесе црне као несвест
И овлаш прикривена
Сабласна лица
А причаш колико кошта
Деверика
На пијаци у предграђу Асмаре
И како се један продавац
Саплео о главицу кокоса
(Је л’ се каже главица кокоса?)
И како си некој Фламанки
Позајмила бермуде
И она их исфлекала

* * *

НА ЕКВАТОРУ

Кад сам већ овде
Волела бих да сиђем до екватора
Или да се попнем до екватора
Ипак је то горе
Свака од безброј екваторијалних тачака
Највиша је тачка на свету
Кад повучеш управну линију
У односу на пречник Земље
Екватор је увек виши и од Хималаја
И шта је Земља
Равно јаје
И сферична плоча
А ја бих волела на екватор да станем
И преда мном пут да се отвори
Најдужи од свих путева
Само кад бих могла
На ногама да умрем
Тако си ми рекла

* * *

ЗОБНИЦА


Коњ и кобила
Згледају се над зобницом
У њој глава
Кенијског краљевића
Јунака племенских песама
Коњ се не гади
Кобила рони кобиље сузе
То је аперитив
У крајевима где нема крокодила

* * *

КО ЈЕ МАЛИ

Није мали свет
Мали смо ми
Сишла сам у Серенгети
У праву си био
Не само у источној Африци
Него и овде
Нема животиње која
Не личи на мене
Преображавам се
Како пожелим
Претворићу се у газелу
И лавица ће ме заклати
Све ће бити готово за пола минута
Ништа не брини, љубави моја

* * *

КАЛАХАРИ


Да би ми показали тајна изворишта воде
Мајмуне сам хранила сољу
Па их лукаво пратила
Све до пећине у којој
Светлуца језеро
Знам да си и ти мајмун
У кинеском хороскопу
Овде у неком селу
Упознала сам породицу Кинеза
Жена се само осмехивала
Муж се клањао
Деца су стајала као безизражајне лутке
А ја сам мислила
Где је онај мој мајмун
Да му дам соли
Па да ме испуни својим
Подземним течностима

* * *

ОКЕАН


Сећам се
Причао си ми
Да су ти очи засузиле кад си први пут
Видео океан
Али ти си видео Атлантски
А ја ти сад пишем из Мозамбика
И у Индијски гледам
Овде нема суза
Људи као изранављене глисте
Лижу ране из рата који
Нико није заборавио
Иако га се сви сећају
На португалском језику
А не на неком од десет својих.


Владимир Д. јанковић

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА

Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.

Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“1. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“2.

На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.

Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“3.

Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).

Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности4. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)5.

Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).

1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161

2 Ibid., 161.

3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99

4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.

5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35

ПУТ ОЗАРЕЊА ЛЕОНА БОГДАНОВА (ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ)

Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе, писац и преводилац. Аутор теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, романа „Авантуре победника“ и „Филип од злата“, збирки приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“.
Уредник темата „Филм и филозофија“ и „Естетика тела у хришћанству“ у часопису „Култура“ и члан уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије СПЦ за уметност и конзервацију.

У својој прози Леон Богданов зазире од епског „култа снажних осећања“, он би пре писање којом ће „шифра“ живота „непосредно, без превода допирати до свести и свог остварења“. Он је пре за један „другачији поглед“, његов посебан и маргиналан, без урањања у вртлог и матицу живота и света – и пре свега њихових представа – који би посматрао ствари чекајући да се оне погледу „саме открију“, док је писање један од начина „заустављања времена“. Знати за њега значи „дозвољавати успомени да исплива, целом ширином, до дрхтаја“, признајући „аутономију подсвесне делатности“, па писање као да прати ту сложену динамику свесног, несвесног и подсвесног, знаног и незнаног, спознатог и неспознатог, видљивог и невидљивог, где ништа није сасвим извесно и где себе не би требало да терамо у окоштавајућу извесност.

Због тога не изненађује Богдановљево занимање за уметност Далеког Истока и његов избор поетичког поступка. Леон Богданов (1942-1987) је, наиме, совјетски писац и сликар („један од пионира апстракције у Совјетском Савезу“), који је деловао у оквиру лењинградског андерграунда и своја дела за живота објављивао само у самиздату. Његови дневници, који је писао последњих седам година живота, под називом „Записи о пијању чаја и земљотресима“ објављени су тек 2002. године и изазвали су значајну пажњу, тако да су названи и „једним од најбољих образаца прозе у савременој руској књижевности“. Српско издање, у преводу Зорислава Паунковића (Књижевна радионица Рашић, 2021), представља први превод ове књиге на било који страни језик.

Ради се о дневничком тексту, али са јасним литерарном интенцијом, који предвидљиво није наративно-сижејно структуриран, већ пре асоцијативно, нелинеарно и по принципу тока свести, преплићући записе о свакодневници, градским призорима, сећањима, сновима, набавци и читању књига, слушању џеза, набавци и конзумирању марихуане и алкохола, размишљања о различитим темама, праћење вести из целог света, са нагласком на природним катастрофама и друштвеним немирима. Како наслов сугерише, опсесивно и ритуално описивање припрема и пијења па и набавке чаја, као и праћење података о земљотресима, представљају готово структурални принцип овог текста, једино што га, осим ауторове личности и искуства, уобличава у целину. Речима Владимира Шпакова, његова проза „није хаос, структура постоји, а њено привидно одсуство је поступак“. Ауторова личност је, речима Зорислава Паунковића, „катализатор“ читавог низа утицаја, информација и сензација, спољашњих и унутрашњих, блиских и удаљених, посредних и непосредних искустава. Модернистички књижевни поступак тока свести овде је значајно усложњен, и речима Владислава Бочарова, заснива се на „сливању суштински различитих предмета у јединствен информациони ток“.

Леон Богданов је, према сведочењу познаника, био упечатљива индивидуалност, што долази до изражаја у његовој прози, не „хероизацијом“ сопствене личности, наглашеном или ексцесном стилизацијом и претенциознишћу увида, већ инсистирањем на личном погледу. Због тога је, како наводи Шпаков, овог аутора „немогуће подражавати, нити поновити његов пут“, већ је слеђење овог штива могуће само ако истрајавате „на сопственом путу, на ком личност себе прелива у текст“. Богданов је као „херојски идеал“ видео „усамљеност, слободу и сиромаштво“, и тога се држао, и „није желео да се уклапа у свест“ већине („потребно ми је оно што већина одбацује“). Описиван је, како наводи Паунковић у књизи „Руске теме“, као „изасланик других светова“ и „тотално стран свему око себе“, док је једна позната сликарка „током 25 година насликала више од сто портрета Богданова, што је необичан случај у историји уметности“. Совјетском класику Јурију Нагибину, на пример, замерао ја да на своје ликове гледа као из позиције некакве комисије која пресуђује о њиховим делима. Није волео прозу која „објективизује“ реалност, било сеоску (Шукшин) било (мало)грађанску, већ која је усмерена на лични поглед и рецепцију скривених токова појавне стварности и друштвено-историјских конструкција.

С обзиром да је раније наведено како Богданов представља значајну фигуру лењиградског андерграунда, треба поменути да припадност андерграунду у совјетском добу није обавезно подразумевала отворен опозициони положај и односу према идеологији и режиму, већ и право на лични стваралачки пут, који се не повинује задатим пројектима и пројекцијама, што свакако, поред аутора какви су П. Улитин, Ј. Харитонов или Б. Кудрјаков, важи и за Богданова.

Парафразирајући један пасаж текста, ови записи као да приказују оно што се „не може приказати на телевизији“, имајући на виду интересовање за „чудне метаморфозе које стварност доживљава у сновима“. Међутим, иако је писано о утицају надреализма и поетике апсурда (посебно Бекета) на његову литературу, он ни у једном тренутку не изобличава стварност у складу за замишљеном представом о свету и логици снова, као ни свој књижевни поступак; снови ни у једном тренутку не „гутају“ стварност, а принципи метаморфозе и јукстапозиције никада се не разобручавају и не укидају представу о видљивој стварности. То је у основи мирно, посматрачко бележење спољашње и унутрашње стварности, несклоно јаким усхићењима, ефектима, артистичком и филозофском претенциозношћу, који би требало да понуде некакву ауторитативну и довршену слику стварности. То је проза трагања и (само)ослушкивања, која не жели да буде ометена наративним или било којим другим литерарним или спознајним схематизмом.

Ово одлично илуструје пример завршног дела пасуса где се континуирано, без реза и преласка у нови ред, прелази из једног модуса стварности у други, од коментара телевизијске вести из политичког живота земље, преко описа и рефлексије виђеног призора, до „баналне“ констатације из „кухињске“ свакодневнице: „За Генералног секретара изабрали су Черњенка, саопштили су његову биографију. Сада је код главног улаза остало само жбуње. Улаз је огољен. Време је да се кува супа“. Понекад преплитање различитих искустава има и елементе преплитања различитих стварности, па и неизвесности у погледу истинске природе и идентитета стварности саме, попут варирања света снова и јаве, свакодневног „кућног“ искуства и медија, прошлости, садашњости и будућности, духовног, свакодневног и медијског искуства, па тако на једном месту, коментаришући сан, пише како се „можда то гуру (спиритуални, астрални учитељ, у овом контексту – прим В. К.) појављује у сну, а можда је зли геније из филма с видео касете“.

Писање дневника за овог аутора је „одмор“ од притиска и досаде стварности, али и од времена, али и нека врста „спасавања“, уточишта и простора смисла („спасавам се чајем и писањем“). За њега је „све у процесу“, где ни недоследност некад „није лоша“; тежи „приступачном и блиском језику“ какав је налазио код на пример Николаја Љескова („Љесков – то је поклон који подржава дух!“), а за своје дневнике између осталог каже како није очекивао да ће га одвући ка „голој фиксацији видљивог и препознатљивог“, и да се они заправо састоје „од ничега“.

Када је у питању ауторово интересовање за земљотресе и катастрофе, не ради се, како наводи Паунковић, о „поступку онеобичавања, већ о стварном дубоком интересовању за проблематику, и убеђености да ти предмети интересовања у свом јединству (а код Богданова је иначе све повезано са свим) садрже одређене важне глобалне имликације“. Богданов као „главну идеју“ свог текста наводи питање „може ли се живети са свим тим земљотресима?“, и сматра да је „немогуће да не постоји систем у свим том земљотресима и ерупцијама. Чак и ако га нема, не може да се не види веза међу стврано врућим тачкама планете. Постаће ми јасни и општи закони“.

Леона Богданова читаоци могу да пореде, поред поменутих, и са оберјутима (Хармс, Веденски), Владимиром Казаковом, Сашом Соколовом или Венедиктом Јерофејевом, али свакако је најбитнија његова сродност са Василијем Розановом и Велимиром Хлебњиковом. С Розановом га повезује фрагментарна дневнички структурирана проза која обухвата лук од описа свакодневне баналности, укључујући и физиолошке функције, до дубоких философских увида и визионарства, којом је између осталог, речима Т. Семјана, успостављен иновативни „визуелни модел прозе некласичног типа“. Са Хлебњиковом, кога често помиње у записима и чији „рођендан слави“ („Приближава се стогодошњица рођења В. Хлебњикова, и она, наравно, мора бити пропраћена великм потресима“), повезује га интересовање за откривање закона који владају космосом и скривену структуру стварности, као и за проблем времена.

Богданова заправо, попут „будућника“ Хлебњикова највише интересује будућност, не у смислу футуристичких пројекција из СФ литературе, већ као испољавање скривених људских могућности, праве природе његове свести, па у неку руку и потенција писања и уметности саме. Он пише: „имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам“, дневници су такође и „блескови мисли и још нечег“, док је његово интересовање за икону, које се провлачи током целог дела, засновано на њеној способности да иако је „све већ било“ и даље има утицај на људе, односно да је способна да живо представи прошле догађаје и учини их присутним, укидајући и преображавајући границе између три димензије времена. Занимајући се за идеје научника Н. Козирјева, који је, као Паунковић наводи у поговору нашем издању, сматрао да је „време материјално и поседује правац и енергију“, Богданов као да је веровао у могућност да човек својом стваралачком активношћу утиче на време, преобликује га, преобликујући у неку руку цео створени свет, што би могло додатно да објасни његово интересовање за „философију заједничког дела“ Николаја Фјодорова, усмереној ка свеопштем васкрсно преображају, у ком човек и човечанство имају активну улогу.

Богданов суштину свог поетичког избора назначава када пише да „ми не верујемо ништа ономе што видимо, али то је можда специфичан услов за специфичан надестетски доживљај. Можда је потребно да се документарност гради на недоречености почетној неправедности?“ Овде аутор заправо каже да инсистирање на документарном материјалу има надестетски, у неку руку мистички и духовни смисао, што потврђује његово интересовање, поред икона, и за цркве, „са њиховом непоновљивошћу“, али о конкретним присуством, где су „свакодневно и непоновљиво једно до другога“. Богданов пише да у својој уметности тежи да „за себе слика једну потпуно другачију слику света од оне која нам се приказује“, која представља „свеж доживљај нашег света“. У том смислу, своје „неслагање са већином“ тумачи као трагање за једном „новом идеологијом у свему“, али која „неће процветати, док не наступи духовно пролеће. Озарење, пут озарења, то је по свој прилици, једини начин“.

Његово готово манично бележење информација о светским катастрофама и ишчекивање „кардиналног догађаја“ тако не треба схватити као мотивисано сензационализмом, мистификаторством, квази-езотеризмом или конспирологијом, али оно неспорно поседује снажан апокалиптички набој, усмерен ка ослушкивању не толико коначног краја света, колико његовог преображаја, есхатолошког, откровењског (апокалиптичког) и васкрсног догађаја који је увек био у смисаоном средишту најбоље руске литературе. „Записи и пијењу чаја и земљотресима“ нам не нуде доктринарну или дескриптивну слику есхатолошког исхода нашег свеопштег постојања (човека, света и историје), већ нас својим готово медитативним током отварају ка ослушкивању скривених токова наше стварности и себе самих, којима нам се из будућности обраћа онај свет и она реалност која је иза и изван сваке будућности, јер је иза и изван времена. У том смислу, ово је важно и значајно дело, које ће свакако наћи и „изабрати“ своје читаоце, спремне да се упусте у „пут озарења“.

Владимир Коларић

НЕБО ПОСТАНЕ ЗЕМЉА (ДРАГАН ДЕСПОТ ЂОРЂЕВИЋ)

Драган Деспот Ђорђевић рођен је 12.02.1978.у Пожаревцу.
Објавио збирке песама: „АРП Арт“, „Одјек“, „У крају бескраја“, „Двопев“, „Човек који је згазио мрава“, „Мимикрија постојања“. Заступљен је у неколико антологија и зборника песама.
Приредио је текст за графичке новеле „Путевима испирача злата“ и „Русаље“. Иницијатор настајања и уредник три тома збирки прича „Чувари златног руна„ . Уредник је неколико десетина књига поезије и прозе. Члан је УКС од 2008. Живи у Раброву.

Из нeобјављене збирке песама Кенотаф

ЦИКЛУС ПЕСАМА О ВАТРИ

Ужегао огањ у Њему,
најео се змијоједине ил` вукоједине,
налајао га бесан пас.
На телу му сврдлотина.
Селом иде кљаст,
нагрђен,
ровашен,
тражећи две ватре
по туђем атару и вртлогу.


*

Од памтивека,
човек кад умре оде у нав.
Или само умре и поквари се. 
Како било,
ковчег му барутом прочисте,
покров му пред укоп промињу,
кучину му над хумком спаљују.
Да га очи више не виде
и да му коњ никада
над гробом не заигра.

*

С почетка света
пре него је Север Југу избио око
дошла си упаљеним луговима
и сатрвеним шумама
мени, покислом и озеблом
и народу без ватре!
Жива ватра
укресана, не дата,
пореклом у мит заоденута!

*

Ишао си на јазове, на мостове,
на гувна и буњишта, на раскршћа где живи не газе у недоба.
Тражио си је
а урекли су те.
Сада млад венеш
награисао од басми чињарица.
Твоју болест терали су
чак у Лелеј-гору
а ти си громом опаљен
стајао на Татар-гори
где пас не лаје,
овца не блеји,
где во не риче,
где петао не кукуриче.
Из прапостојбине Искона
у огњевитим облацима
и усијаним потоцима лаве
ватру нам доносиш, човече,
да угрејемо ово мало душе.


ИЗ ЦИКЛУСА БЛИЖЊИ


Мој бог, љубитељ коња

Мој бог је љубитељ коња.
Циганке су одбиле да му гледају у длан.
Ни карте му се нису отварале.
Судбину је  исписивао сам.
На рођењу,
по знамењу,
знало се да је получовек, полубог.
Били смо му свита дадиља, луда и учењака.
Јуче се венчао.
Данас се крунисао
Сутра ће постати отац племкиње из књиге Постања.
Распушта стару свиту и исплаћује је као да животи могу да се плате златницима и као да није доста што смо били део његовог живота.
Мој бог – љубитељ коња.



 Сапатници

У њеним грудима тиња ватра која греје столећима.
У њен осмех угнездило се сунце.
Кад огреје осветли океанско дно и омекша и циницима душу.
А њене очи,
при сваком погледу, породе  нову баладу
око које се окупљамо као око ватре и смејемо се а плачемо изнутра топлим сузама сапатника.


Нестварна

Твоја крила немају перје али им израсту сваке ноћи и трају до јутра.
Могла би али не летиш, ћутиш и слушаш.
У сећањима си Косовка девојка, без додира видаш ране.
Сваког јутра некоме провириш изнад кровова.
А сваке ноћи угнездиш се у невине очи и тако живиш.



Горостас

Зна свете тајне.
Ни профане му нису стране.
А још увек у колевци спава и ноге му поодавно вире.
Туђе ране ко стигме на души му се стварају. На неправду  по читав дан се мршти.
Кад крсти, по сантиметар порасте.
Кад венчава, осмехом благосиља.
По опелу са груменом земље, што у раку спушта, комад себе откида.
Исповеда и на својим леђима бреме наших грехова носи.
Бог му зато даде онолика леђа.
Отац наш, горостас!



Моју душу је појео рак

Некоме сам из ока испао
и на срцу лежао.
На ране привијан.
У чело целиван.

Моју душу је појео рак
а тело кô љуштура,
оклоп лимени,
звечи ли у празно звечи!!


Кад умре неко кога волиш 
  
Кад умре неко кога волиш небо постане земља 
а земља буде мекана ко перје.
Када умре неко кога волиш почиње да пада киша
од које киснеш изнутра.
Кад умре неко кога волиш умре бољи део тебе и живиш окрњен без смисла.

*

Упознали смо се у болници.
Видели се први и последњи пут.
Ходали  у магли
до нових светионика.
Искали смо срећу од Бога
а нашли је у забитима пакла.
Слеп човек вид ми дарива.
Никоме  сутра није обећано
али спасли смо један дан.

*

Ветрови косе
људе у предграђима
у којима деца
морају да одрасту.
Боле ме патње
за земљом Сијукса,
укроћено номадство Цигана,
неодсвирани рифови,
трзалица загубљена дубоко у празном џепу капута.
Боле ме порезана коса, отворене ране и
хладан асфалт предграђа.
Боле ме кости
од хладне земље
у којој леже
чекајући душу
да се скраси.


Ради урока

Бабица га пољубила
пре него га је мајка погледала.
Прву кошуљу
сашили су му на ћуприји
у глуво доба ноћи
од крпа кошуља девет удовица.
Другу кошуљу
од очевих старих гаћа
облачили су му седам дана
Седме ноћи
виле суђенице окупише се и записаше
На путу до цркве
кума му нађоше
Из нужде
да не оде некрштено
Ноћ га није видела
Заноћалу постељину 
над ватром истресају
Воле а пљују га
 ради урока.

*

Човек се роди
живи
и умре.
За живота припреми гробно место, покров, хаљине за укоп.
Остави једно пуно буре за даће.
Спрема дарове за укопнике још од младине девојачке спреме.
Када буде на самрти
у постељи га исповеде и причесте да му се душа лако од тела растави.
Ко да их кињи или су душа и тело у завади.
Тело трули а душа би још мало да поживи.


*

Ставили му свећу више главе јер руке неће да је држе.
Нема плача и кукњаве да се растанак не отежа.
Осветлили му пут и кандилом.
Када мушкарци буду сви до једног гологлави, а жене кике расплету и косе размрсе, отворе се прозори и прекрије огледало а сва вода у судовима, лаворима и бакрачима се проспе да отече као душа са овога света.
Тад свако своје положи рачуне.



Ђурђевдан

Баба, да је жива,
прва би из кревета устала и на капију окачила венац цвећа што је мајка увече уплела.
Сокаком би се простро мирис печења
а деца би трчала код седих глава, око ватре,  чекајући реп ил распонак што читаву ноћ на жару се пекао.
Око десет,  пре подне , ишао бих да званицом ракијом позовем госте на славски ручак.
Тад би и мајка открила да су преко ноћи нестали ситни колачи из тацни, само чоколадни и са смоквама. Тата би донео клакере, кока колу, сифон ког сам се ко од бомбе плашио и гајбу пива у којој би тражио зелену флашу.
А у село дошли би и они који ни на вашар не долазе већ само на крсну славу.
Читав дан славио се Ђурђевдан.





Драган Деспот Ђорђевић

KULA VETROVA. POTRAGA ZA PARAMETROM ZLA (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Negde na pustošnom severu Engleske, na samom početku devetnaestog veka, kule
oronulog zamka – provirujuće kroz bledozelena močvarna isparenja – isticale su u
visini svoj lebdeći savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim
temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle.
U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz
raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tumačenja jednog –
mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku:
posredstvom mreže tajnih akademija, odnosno novijih istraživača iz redova
protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedište, kao ustrajali ogranak
iste, bilo je u Francuskoj, ali zbog toga što je oko postrevolucionarne države tamo
onemogučavalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tumači ovog
svitka okupe u Engleskoj.


Ova mreža se bila plašila posledica koje bi za tadašnju evropsku svest donelo
razotkrivanje ključnog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali
bitno preusmerene) priče – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog
vanzemaljskog uma na pojedinim životinjama. Po njemu, bol – narušenje atlantskog
raja – beše jedini način da predstava o postojanju viših sfera uđe u umove stvorenja
niže prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najviša
namera usadila u prvobitnu zajednicu klicu izvesnog zla.
Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– nađen u Bahariji, i to zajedno sa svojom
grčkom i latinskom verzijom, koje su se na određenim mestima činile autentičnijima
od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli gotiski zamak
obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja.
Među pozvanima je bio i jedan filozof-alhemičar, po imenu Albert, koji je stanovao
u istom kraju. Njemu je – još pre sedam godina – na posebnu vrstu školovanja
predata jedna darovita devojčica, s jugozapadnog priobalja Kornvala. Njeni roditelji –
koji su poticali iz starih građanskih porodica – umrli su od afričkog virusa, dok je ona
još bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala
drugih pogodnih staratelja, te je sa deset ipo godina napustila rodnu kuću. Upravo
kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom
susedstvu.


Bilo je potrebno preći samo dva brega da bi se stiglo do oštre strmine na kojoj je
počivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemičarevu kuću, bio okrenut na suprotnu,
negostoljubiviju, severoistočnu stranu. Devojčica Eleonora je i ranije, tokom dugih
šetnji sa svojom tetkom Telmom, svraćala do napuštenog zamka; ulazile su kroz
razrušena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tome sklapale priče o tome ko tu sve
noću gostuje! A zamak je bio ugnut, budući smešten na valovitom tlu, odnosno na
klizištu prekrivenom tresetom. Bio je njime zanošen k raznim stranama, što je uticalo
na to da središnji prostor – salon za okupljanje diskutanata – bude (poput uklete lađe)
neobično asimetričan; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljajući: –
kao ruža vrtložnih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek višesmernih šiljaka.
Kao sušta suprotnost tome, Albertova kuća beše blaženo ukotvljena – u prostranoj
udolini nicanja mnogo većeg i stamenijeg drveća! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je
kroz središte njihove kuće, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odžaci –
odgurnuti na obode krova – štrčali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela
usijanja s mnogih bočnih ognjišta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova
lučnih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogućavala lak spust
s krovova mnogim lakomo uspetim mačkama. U maloj kući otkucavalo je mnoštvo
klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme
Albertove kuće, unutrašnjost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumično
popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta, ali
posebno iz Škotske i Irske.


Pažnju pridošlih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko
probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg
vremena – koje obrađuju tamna mesta i skrivene uglove opšte-prihvaćenih istina.
Stoga, primljeno gradivo nije iz Eleonore teklo u povezanim rečenicama, nego se u
zgusnutim nemuštim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladištilo u arhivu
njenog uma; odatle je čekalo na čas svog sazrenja.
Eleonora je još kao dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; osećala je u
utvrđenim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi
zadato težište tumačenja, te s njega odapinjala strelu čežnje k obali drugog shvatanja.
Albert je i sam učio posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi
ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od društvenog života, uz povremena kratka
edukativna putovanja do Londona, a tetka Telma – koja je bila vrlo elokventna u
prepričavanju velegradskih doživljaja – bila joj je jedina preostala veza sa tim davno
ostavljenim svetom. Jedna stara gospođa iz susedstva podučavala ju je francuskom
jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je išla samo da bi slušala
orgulje, nikad na propoved.
Tokom proleća i leta Eleonora je dobro podnosila samoću, odnosno odsustvo svojih
vršnjaka. Ali u poznu jesen često je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko
prozoru, kraj koga se njihala mrka grana stoletne jelke i na njoj mlada šišarka boje i
oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistovećena s njome – sticala utisak da samu
sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljašnje perspektive! Njeno oko (nadsvođeno
zmijorepom obrvom i uz to još nadovezujućim šiljkom uha) kao da je – ogledanjem u
prozorskom staklu – izgubilo treću dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja
okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova kuća samu sebe
otuđeno posmatra.


I zaista – nije bilo jasno šta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo
prevojito, baš kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanoseće kosine obližnjeg zamka;
posebno njegovu središnju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema
spoljašnjim predelima, njegovo najunutrašnjije Lice! Upravo kao i to lice, Eleonora je
imala naglašen ispitivački otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava
Artemis: razborita sred naivnosti, nesalomljiva sred osetljivosti. Kao i u boginje lova:
udovi su joj bili vretenasti, grabeći u širokim lukovima daljne nepoznavane predele –
kroz koje je bez daha protrčavala! Bezmerno setne oči, prevučene sivoplavičastom
maglinom, postajale su joj vrcave – čim bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog
predela.
A taj poseban četinarski nektar u očima, što se pun tonova i zimski rascvalih
izdanaka krunio iskrama, Eleonora je (već razređen) dobila od svoje bake po majci,
koju nikad nije upoznala – od bake koju su svojevremeno nazivali ženom-mačkom i
ženom-pticom; zato jer je – sklupčana u svojoj zelenim zastorima zamračenoj kući –
krilato vaskrsavala s dahom proleća. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran
ljudski lik (jer ju je zaista čuvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je
oštar kukasti nos i krupne oči pune oplemenjene starine – čiji je fokus sjaja često
lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu
tome beše izvesno istovremeno zaštičujuće i opterećujuće nasleđe predaka: šifarski
uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zaveštanje obeju strana, mladoj Eleonori.
Međutim, tom njenom starom – zaštičenom – životu bližio se kraj.


– Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata –
rekao je ostareli Albert. – Najpre samo da sluša; a kasnije bih pokušao da im je
predstavim.
– Ali ona ne zna da se ponaša u visokom društvu – odvrati Telma. – Čas je nestašna
i luckasta, čas tiha i zamišljena.
– Eleonora – obrati joj se Telma – moraš se ponašati ujednačenije. Ljudi nisu
naviknuti na takve suprotnosti.
– I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo
nema ni jedne devojke.
– Zaista je neobično to da je nema – odvrati Eleonora. – Zar se cela njihova rasprava
ne vrti oko Sofije?
Mlada Eleonora – usled svog povlašćeno samosvojnog života – nije još stigla da
upozna sve licemernosti patrijarhata.
Počela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lovačko odelo i
riđezlatne slapove kose podgurala pod kapu ukrašenu nojevim perom. Ustanovila je
da može da prođe kao dečak. – Ali to je samo privremeno prerušavanje – naglasi ona.
– Činim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet.
Prvi Eleonorin utisak o okupljenom društvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je
sledeći:
Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka
skupina: upućeni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu ohlađene lave – slave
povratak izgnane; debata u čast one čiji je fitilj nekadašnjice – čuvan u dubini
ostrvske pećine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto.
*


Eleonora je zahvaljujući uzdržanom ponašanju i bezazlenom detinjem izgledu
prošla kao neopažena pratnja svog učitelja – slušajući narednih pola godine debate u
ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo rešenje, iznenada je
progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogućnosti izgradnje drugačije
poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausađenoj klici
zla – koja je istorijski razvojna. Ono što je u višim sferama zapečaćen izraz jedne
najplemenitije namere, u nižim se očitava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao
proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog.
Njen komentar – prihvaćen uz kratko čestitanje Albertu kao njenom podučivaću –
podstakao je produžavanje diskusije u sledećem pravcu: izvesna topografija zla,
utisnuta na planetu Zemlju tako da odgovara višim zvezdanim rasadima – prošlim
kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako
ne, jedno šire-smisleno zlo ostaće naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje
mesta njegove koncentracije – za jednu određenu epohu – donelo bi čovečanstvu više
štete nego koristi; umnožile bi se njegove snage, te bi to bilo isto što i otvaranje
Pandorine kutije.


Albert je zatim okupljenima izneo sledeću hipotezu:
Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet
razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja
zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja
prošla kroz presek paralelnih svetova.
Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio
otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne
promene.
“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo
premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz
dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.
A zatim je još priložio reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti:
Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još neispoljenog zla, ili mapa
patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svitak plamenog jezička njene volje,
koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u
prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je
njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog
supstrata do tačke samoupotpunjenja! Jer taj prostor bezdane mogućnosti se sobom
probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-
haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-
beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu)
jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.


Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom
pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno)
primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u
svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih),
čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički
ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom
kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.
Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim
merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes.
A zatim je uništio mapu zla, svitak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne
oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite
(jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).
Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski
samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama
Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo
staro-eonske (za Daimona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena
(neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!
Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen
izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem)
odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde
ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu,
ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a
što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.
Shodno rečenome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja –
imao je svog zlog blizanca: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno
određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo
pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio nađen. Međutim, ubrzo se u zamku
pojavio jedan indijski ekspert – ušavši na skup lica skritog ispod kapuljače – koji je
tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene
astrološke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za
ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlučiti od sila
dobra.


Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvali su – na ovom kosmopolitskom skupu –
opštu pometnju. Nakon dugih razmatranja autentičnosti dokumenta (koji je prepis
davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) došlo je do podele među znanstvenicima:
jedni su smatrali da je spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i
staroindijske mape zla) doneti traženo rešenje; drugi, pak, da neće – jer je unakrsno
pretumačivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (praktički
neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mišljenje je preovladalo, bivajući prihvaćeno i od
samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje držao stava o korisnosti svoga donesenog zapisa –
jer ovaj, ako i ne donosi rešenje zagonetke zla, ipak omogućava kontrolu nad
elementima istog u ovom svetu.
Albertov prethodno izneti argument, koji je išao direktno protiv Indusovog stava,
bio je taj da bi ljudska duša – pod takvom kontrolom – izgubila moć alhemijskog
preobražaja, i sposobnost za samovođstvo. A i pitanje je ko bi vršio tu kontrolu.
U svakom slučaju, moralo se opredeliti između ova dva uzajamno poništavajuća
skripta – potekla iz sasvim različitih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj
staroegipatski (možda: pitagorejski), on bi – da bi izašao iz svog privatno slikovnog
koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za
središnji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je došlo do stvaranja ljudske
vrste? I pitanje je šta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poništeno
središte da nečim nadomestiti. Na kraju se došlo do zaključka da je najbolje ostaviti
ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih
okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se širi, jer bi ga
neupućeni samo iskrivili.


Eleonori je u tom trenutku sinula ideja da bi žrtvovanjem središnje informacije
staroegipatskog teksta mogao da se otkoči patent njegovog autotumačenja: – njegov
živ, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku)
postao punosmisleniji od samih činjenica iz prošlosti. Dogodio bi se prevrat u samom
biću prateksta, i on bi tad pružio utočište svom novom tumaču – omogućio bi
isprepletan suživot s njime! Umesto da opisuje jedan spoljašnji događaj, pratekst
nastavlja liniju autopoetike – produžavajući dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne
ispovrne iz svog središta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu!
Na taj način bi se dogodio obrnut paralelizam između staroegipatskog i
staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pritom ne
bi bilo moguće i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi
više ne bi predstavljao pretnju već samo negativni podsticaj prvom: – okidač promene
koja se već jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu.
Eleonora je ove svoje misli oprezno saopštila Albertu, i on ih je najpre izneo u
svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Eleonorinim perom uobličen –
rezultat: malu ali suvislu pripovest o načinu otelovljenja klase izvangalaktičkih
duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao
jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobražaja smrtne materije; ujedno: zametak
pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pračoveka – koji je težio da izrazi
sopstveni bol i strah i preobrazi ih u moć shvatanja; to jest, da prevede gutalački
princip zemnog opstanka u lebdeći princip androginije Crnosunčanog Uma – koji
provlači kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pračovek je istovremeno živeo i u zajedništvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljujući simetriji između dva kosmosa
– koja je, opet, stvorila simpatetičke titraje: muziku daljnih sfera.


Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to urađeno po ideji male Eleonore. Sve su
oči bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da će propasti kroz zemlju, ali poneta
bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevaziđe tremu i toliko se raspriča u
daljim objašnjenjima da se u to više nije moglo posumnjati. Dobila je povlašćen, ali
ne i izjednačen status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifičnim
ali ne i u opšte prihvaćenim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na
ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na poleđinu ili razlagala na proste
sastojke – te na taj način svako svoje znanje podizala iz nulte tačke!
– Još nam ostaje na zadatak da prečitamo mapu zla – da bi naša osnovna priča
dobila šire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” središnji kod pokazao moć na
konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu
odobrenje – reče okupljenima Albert.
Međutim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaže prepis mape zla –
iznenada je promenio mišljenje. Nakon što je pročitao Eleonorinu malu pripovest,
shvatio je patent autotumačenja staroegipatskog teksta – zahvaljujući kome je ova i
nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako
naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke zaštitio rasklopljenu mapu i
polusagnute glave dobacio Eleonori: – To nije za žene!
– Nećete ni vi dobiti vršnu nit moje priče niti njen patent, a vaša mapa zla bez njih
ne vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno činjeničko stanje, meru kolektivne
patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i
poslednju svrhu tog zla! – odvrati Eleonora sevnuvši očima, i spretno povuče svoj
svezak s okruglog stola.


Pobunili su se odmah i ostali, pozivajući ga na prethodni ugovor.
– Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedištem u Francuskoj, koje mi je i uputilo
poziv. Vama ne dugujem ništa, svoj prepis ću poslati direktno u Francusku! –
odvrati pritajeni Indus bez ikakvog imena, spreman da napusti salon.
– Prokleti uljezu, ko zna šta kriješ! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li
je original ikada postojao! – čuo se protest iz publike.
Zatim su, tako revoltirani, stali da nagađaju šta je uzrok tako nagloj promeni
njegovog stava: da li je – nakon primene Eleonorine formule tumačenja na njegovu
mapu – video u njoj nešto što mu lično ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu
upisanu veću dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao?
– Ali zašto ga to tako brine ako većina ljudi ima mrlju u vlastitoj duševnoj supstanci
– to jest, ako je većina a ne manjina zla? – upita Eleonora. – Važan je samo
krajnji rezultat čovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo počinjeno zlo!
– To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – što to i takvo saznanje dovodi u
pitanje njegov monaški položaj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio već samim
rođenjem nametnut; i koga on – kao jednu nasleđenu ali neizabranu ulogu – dalje
nameće podređenima.
– Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopušta mogućnost uspona nakon
pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogućnosti ikakvog
pomaka. Ako ne bude smeo da uništi svoju mapu, on će je preinačiti – napraviće
falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i što pre obavestiti
Sedište u Francuskoj.
– A na koji način se njegova mapa može preinačiti a da i dalje bude suvisla i
punosmislena? – postavilo se pitanje iz publike.
Odgovor je bio sledeći:
Ako bi se tačke ovozemaljskog zla – što odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada –
pretvorile u beline unutar teksta svitka, došlo bi do takvog njegovog sažimanja da bi
popis duša /vršen po vremenu i mestu rođenja/ postao onakvim kakav bi se vršio po
vremenu i mestu smrti! Takvo skraćivanje strele vremena – nastalo usled gašenja
zenice njenog repa, što sažima treptaje jednog dvosmerno-usukobljenog, upadnog
vremena – dovodi do njenog obrušavanja nazad u prastanje: močvaru prekomerja
vlastitih značenja; vrtlog energije što paralizuje i usisava sve podložne prolaznike.
Dakle: njeno propadanje do u čeljust one zveri što izokreće hijerarhiju svih stvorenja
i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-biće.
Drugačije rečeno: brisanjem tačaka zla sa lica Zemlje, brišu se i udaljene zvezdane
konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju Njen podzemni preporod.
Prigušuje se, pritom, iskričav dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava –
oslobađa primalnog grča: kroz oslobađanje iz dubine kuglastih munji, što se hukom
obrušavaju niz kupaste visove polova!
– Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u našoj engleskoj
pustari usisavajuća mesta – reče Eleonora. – Pretpostavljam da je potrebno imati
njihovu mapu, jer većina ljudi ne može da ih oseti niti je upućena na to kako da ih
prepozna. Ili je možda upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku
od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama!
– U svakom slučaju – izveo se opšti zaključak – tako preinačenu geopsihičku mapu
ovaj Indus neće smeti da pošalje nazad u rodnu Indiju, nego će je ostaviti u
Evropi: jer ona proizvodi zlokobne efekte. Izaziva lakomost u ljudima, jer im (–
prividno razrešenom zbrkom između zagrobnih vremena –) pripisuje položaj koji
im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno
obrušavala u ponor.
– Nažalost, naš pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upućen u stvar da bismo
mogli odmah da osujetimo dotičnog Indusa – reče presedan skupa, filozof i
kriptograf, Osvald. – Zato patent naše gospođice Eleonore – iako nedovoljno
oproban na konkretnim primerima i bez produžne linije svog vlastitog putokaza –
treba što pre poslati u Sedište.
– Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske
vrste – tj. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Eleonorinom
formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator: ona predstavlja
simbolističku kvintesenciju, koja mora još dugo da čeka da bi postala snošljiva u
svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja može da proklija tek u
drugom vremenu i na drugačijem podneblju. Ako ona i nije zamena za tražene
podatke, vrednija je – u svakom slučaju – od onog što u rukama ima Indus.
Neodređen strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloniše ovoj neprilično
apstraktnoj odluci Osvalda, s tim što je za kurira Eleonorinog novoiznetog patenta-i-
rešenja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je
i inače saobračala između Engleske i Francuske.
Iako svedok mnogih neobičnih stvari koje su se događale u životima Alberta i
Eleonore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvršitelj
ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane
neprijatelja – čitati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja.
Ostalo je, međutim, pitanje kako će se Sedište u Francuskoj (koje, izmaknuto iz
Bermingena u pustošnu zabit Obraka, nevidljivo drži konce mreže tajnih akademija)
pomiriti sa nepotpunim rešenjem prokrijumčarenog svitka, koje je u potpunosti
izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pritom nadomeštalo na zaobilazan
način: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vršio odabir ključnog
(potresnog) među njima – omogućavajući prenos tog jezgra u savremeniji kontekst.
Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadržan u Engleskoj, za slučaj da rad
na njemu mora da se nastavi.
(Nastavlja se)

Citati:
1) Herman Broh: Vergilijeva smrt
2) Rilke: Protiv-strofe
3) Sen-Džon Pers: Morekazi

4) Rembo: Kretanje
5) Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena
6) Herman Broh: Vergilijeva smrt
7) Gete: Faust – drugi deo
8) Novalis: Himne Noći
9) Robert Grejvz: Bela Boginja – istorijska gramatika pesničkog mita
10) Rilke: Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta
11) Malarme: neimenovana pesma
12) Sen-Džon Pers: Pohvale
13) Edgar Po: Al Araf
14) Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost
15) Bodler: Cveće zla
16) Herman Broh: Vergilijeva smrt
17) Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge verzije
18) Klodel: Ode

Katarina Ristić Aglaja

Napomena autora:
Citati pesama i proznih tekstova Eleonorinih nesavremenika, koji su se kao kakvom
greškom našli u ovoj noveli, predstavljaju upliv budućeg vremena u prošlu egzistenciju,
iz perspektive pripovedačkog lica.

НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ (ПРЕДРАГ ПЕЂА ТОДОРОВИЋ)

Предраг Пеђа Тодоровић је дипломирао на одсеку за сликарство у класи професора Славољуба Чворовића 1991. године. Магистрирао је на одсеку за зидно сликарство – мозаик 1944. године. Завршио је курс из конзервације керамике Центра за конзервацију „Дијана“ при Народном музеју у Београду 1997. године.
Члан је УЛУСА од 1993. године и има статус самосталног уметника. Дела му се налазе у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и у иностранству, између осталог у Народном музеју у Београду, у Народном музеју у Пожаревцу, у Народном музеју у Тополи, у галерији Saint Julian у Sliemi-Malta, у приватним колекцијама у Бечу, Мадриду, Барселони, Милану, Риму, Ла Валети, Минхену, Паризу, Санкт Петерсбургу, Сиднеју и тд.

НЕСКАЗАНЕ СКАЗАЉКЕ

Часовник откуцава, танана нит ближи се крају, за неколико дана призор ће угнездити тајну.

Недостаје Минотаур. Није се тек тако распомамио, осећам његов дах. Тражим да спазим вршак његовог рога. Узалуд, светло је распршило његову сенку. Али он је сакриван у неком кутку и вреба оне који су пијани од утисака, да их одвуче путем паукове мреже да би из њих исисао импресију. Да, ипак, у овом граду је присутно одвајкада његово обличје у виду Бастиље, гиљотина које су биле жедне крви тако да је и последња исповест једног обезглављеног краља постала неизбрисива мрља која је постала црна флека. Владавина безумља постала је Пировање тамних демона. Изидино завештање, лоше протумачено и изврнуто постало је погубно за ток. Наполеоново време још више се приближава мумији. Доба Франкенштајна је на помолу, према њему је лице Квазимода само невешто исцртана истина.

Предраг Пеђа Тодоровић

Изненадни пљусак спира огромно плаветнило. Усковитланост облака подсећа на позоришне завесе испод којих се одиграва МИТОЛОГИЈА . Трећи чин времена. Стално присуствује позоришна атмосфера, мењају се улоге и сцена у мијазми провиђења. Васкрсавају у моменту док кишне капи спирају окно, слике Мориса Утрила и нашега Пеђе Милосављевића који је један од ретких који је сачувао кишни лик овога вилајета. А онда када плаво небо прогледа сунчаним оком, одједном све затрепери као дивизионистички потез на сликама импресиониста. Писароово виђење дарује прави дамар светлосних искри које дефинитивно усваја Сера својим поинтилизмом. Све је у бојеној тачки облик сведен на своју суштину, постаје знак обавијен игром колорита. Имао сам прилике да се уживо упознам са местом који је нуклеус оваквог тријумфа светла. Готичка катедрала Сан Шапел ушушкана у свој ванвековни мир постаје место за иницијацију Светла. Када ступите у горњи део тада ћете осетити да сте постали бојени сегмент, проламањем светла кроз витраже. Цео простор звони бојом и слави свеприсуство Божије манифестације. БОГ ЈЕ СВЕТЛО! СВЕТЛО ЈЕ ЗВОН ВЕЧНОСТИ! Импресионисти су то спознали славећи обичне тренутке, они су прославили свеприсуство Божанске промисли. Импресионизам је одраз Готичког окносјаја – ВИТРАЈА. Доривалу је можда управо ово место открило својим физичким дејством наук који је применио у својој теорији боја. Управо то штиво отвара вратнице импресионистичком поимању слике. Све пре тога је пуно битумена и музејске патине.

Предраг Пеђа Тодоровић

Станите, али ово је део неког заосталог мишљења које је као и сама констатација део преживелих историчара уметности. Уосталом о каквој музејској патини говорити у граду светлости. У граду где побеђује дисање пуним плућима, где се изнад свега цени слобода. У граду који је јадан од првих који се узјогунио и променио, у датом тренутку свој изглед. Тако да је од средњовековног добио свој данашњи изглед, осмехујући се и поздрављајући небо, широким булеварима, дишући мноштвом паркова, а зеленилом је обавио многа своја сећања. За разлику од неких који су се трудили да затрпавају, плашећи се ископаног, он је и то нађено поставио по парковима, а тамо где није могао он је пустио машти на вољу. Запитаћете се да ли сам заборавио импресионисте и зато сада упадам у дигресију? Не, само покушавам да нађем једног пријатеља кога сам препознао пре неколико година, тј. 1988. године. Па заиста није случајно што је то било у прошлом веку. Вероватно сте радознали али не бих вам га одмах откривао. Дозволите ми да тај мој пријатељ буде тајновит. Његово присуство је јако важно у мом даљем путешествију. А управо због тога што он држи кључеве раскршћа. Као нека врста Хермеса или Херме или ти нашки речено крајпуташа. Веома је кључан моменат када сам га упознао. Не бих га ни приметио да нисам открио заједничку пасију према миту. У граду где је стално присутна сен Минотаура, то није необично. Па добро, ево нека тајанственом пријатељу буде дата улога Тезеја. Па онда и нека сада његово право име буде и даље скривено овим чувеним грчким јунаком.

Предраг Пеђа Тодоровић

Зашто желим да тај лик остане под велом? Има разлога за то јер је и он имао велики број пријатеља како у његовој садашњости тако и у прошлости.

У граду где све ври од симбола и многоструких значења, где се тренутак у часу расплине и где се пројављује оно невидимо, ванвековно, родио се управо наш јунак, Тезеј. Шта оно рекоше за музејску патину и за таква слична нагваждања. Нека они оставе прашину да се мирно таложи и прекрива оне некадање боје и потезе. Они који виде испод скраме, који смотре, приметиће да су све поштапалице измислили они који гледају са свог матерјалистичког становишта. Тако, по њима, импресионисти напуштају свој атеље и одлазе у пленер, где се инспиришу стварним. И то се већ као нека мантра понавља већ два века и постаје на почетку 21. века правило. Управо наш Тезеј све то побија, ломи и захваљујући њему та овештала мантра губи трку. Његово остварење потпуно открива један другачији ток. СТАЛНО ПРИСУСТВО ДУХА ЈЕ СЛОБОДА КОЈА РУШИ СВЕ ЗАБРАНЕ. ПРАВА СЛОБОДА СМЕШТЕНА ЈЕ УНУТАР МЕРЕ БИТИ, КОЈА ЈЕ УПОРИШНА ТАЧКА ВЕЛИКОГ ТВОРЦА. ТАКО ЈЕ И САМО ОСТВАРЕЊЕ ПУТ КА ЊЕМУ. У ТОЈ НАИЗМЕНИЧНОЈ КРУЖНИЦИ ЈЕ ЗАОКРУЖЕНО ПОЧЕЛО СВИХ СТВАРИ. ОНИ КОЈИ СУ СПРЕМНИ ЗА КРУГОГЛЕД МОГУ СПОЗНАТИ ТИМ ПУТЕМ СВОЈ ЦЕНТАР. ОНИ МОГУ ОСТВАРИТИ КРЕАЦИЈУ, ЈЕР ЈЕ ОНА ПОНОРНИЦА КОЈА ЈЕ ПРОМИСАО НЕБЕСКОГ ТОКА. ИЗВОР ЈЕ ПИТКА ВОДА –ЧИСТА МИСАО, ЧЕДО ПРОМИСЛИ КРУЖЕЊА УСТОЖЕРЕНОГ ЦЕНТРА. То ми је шапнуо у једном трену Тезеј.

Предраг Пеђа Тодоровић

А сада вратимо се Минотауру, после овога нисам више толико убеђен у његово присуство, можда он и није он, можда је ипак Успавана лепотица, или нека уснита тајна коју је Ђоконда похранила внутрини? А да није и сама Ђоконда двојница Аријадне? To су нека од питања које сам поставио Тезеју. Он ме је дубоко посматрао и ја сам у трену препознао да је оно што могу да откријем митологија и бајка које скупа играју менует или кан-кан или …

Нарочито је овај контраст присутан у тренуцима просветљења када се отклапа небо и нештедимице дарује земљи исијавање. Као да се стапа са њом. А када проспе прегршт светлосних стрела, лепотица се буди из своје омамљености, слично представи СВ. ТЕРЕЗЕ – Скулптури Бернинијевој. Ипак бих се одлучио да је представим у улози успаване Лепотице која се устоличила у бајци Шарла Пероа. А и стварно постоји и плута у својој лађи Отел де Вил – иначе градској већници. Њу чува армија витезова који стреме у висине. Када она оживи, они крстаре заједно са њом. Њен љубљени Хипнос нежно је привија у своје наручје, а у намрешканим облацима у часу можете угледати његов лик. И тако јој испуњава ружу сновима. А ноћу долази Селена, успавана красотица постаје Ендимион. Тако се улоге стално мењају, од часа када је створено ово здање. Обистињене бајка и мит у грађевини, постају опомена овом времену који признаје виртуални свет екрана свакодневне уобразиље. Али ово место памти и много горе призоре које је вео историје покрио. Памти вешала на којима су страдали многи који су били уз Ројалисте.

Предраг Пеђа Тодоровић

Можда су то сенке које присуство Минотаура ипак оставља. Његов крвави данак, попут плашта клизи преко тог дела историје. Својим кужним задахом испуњава те делове историје, тек толико да поремети ону раскошну слику, која тако постаје уморна уобразиља. Попут огромног паука који је сплео мрежу да би премрежио светлост Париза, понављајући сан једног лудака, који је био пророчански. Толико о сомнабулној прикази, коју потцртава силуета рогатог мутанта.

Посматран оком Икара овај град се попут рибе башкари и праћака. Да ли он из те перспективе може да запази провиђења и мијазме усред дана? Да ли може да примети метафизику овог града? Да спозна и поред буке ехо хармоније свера. Одатле види да је овај град Плутон, дете Деметре, који је на властитом длану распоредио објекте, зграде, паркове, а његовим жилама пулсира Сена. А да ли из тих небеских дубина може да спази и заточеника лавиринта? Или ,можда захваљујући тој дистанци запажа да овај биколики изрод, грли лепотицу и са њом игра, по не знам који пут – “Последњи танго у Паризу”.

Препустићу се сада лудој доколици, посматрајући лет Икара. А то ћу учинити на месту које се зове Монмартр, са тачке где пулсира Свето Срце.

А о мом тајанственом пријатељу исприповедаћу касније.

Предраг Пеђа Тодоровић

SMRT TRAVE, ISPRED VRATA, PRIČA O FOTELJI (TRI PRIČE ĐORĐA MILOVIĆA)

Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi ,pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni.
Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u ,do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:

“Ono što tražim“ (SKC ,Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“ ,(Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“(Komiko, 2014). Prošle godine je,za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album“ Crvena konjica“ ,prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.

ISPRED VRATA

Sve(t) se događa ispred vrata.

Na pragu. Gde drugde?

Tamo gde nema vrata ni onog ko bi mogao da ih otvori, nema ni takozvanog života. I kao da nema šta drugo da se misli i radi, osim da se spava i možda sanja ispred ulaza u drugi svet. Jedino što takozvanom životu daje kakav – takav takozvani smisao. Dugo traženi takozvani smisao. Postojanja. Onaj koji spoznajemo vlastitim traganjem za njim, dakako. Kao da ima šta da se traži, dakako. I zašto. Naročito zašto. Možda oslobođenje od takozvanog života?

Ali za njega, strah je i danas jači od njegove neopozive odluke da najzad posegne za kvakom na vratima i potraži klju

, tu negde u džepu svoje krajnje svesne odluke. Koja je ipak, sve u svemu, samo posledica njegovog preosetljivog srca (kažu oni koji se izdaju za malobrojne poznavaoce njegovog srca). Iako je takozvani život i danas prilično prazan, to jest ispražnjen od svakog smisla, ili onoga što mu daje takozvani smisao, on još uvek okleva. Traži magloviti ako ne kristalno jasan argument da je ovde ispred vrata iz krajnje opravdanog razloga i da upravo ovakva situacija kazuje nedvosmisleno da takozvani život ima izvesnog takozvanog smisla.

Kaži mi, kaži mi, molim te, o, ti veliki sveznajući a ipak nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde u ovom skoro zaleđenom položaju, u ovom takozvanom svetu zatrovanom otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim osvešćenim i još neosvešćenim oblicima. Kaži mi, molim te…?!

Ali Bog je, činilo mu se, mudro ćutao. Ili se, možda, i dalje nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive udaljenosti koliko i prisustva. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Takvog još nije sreo. I kao da samo on, ovde sklupčan ispred tajanstvenih vrata, sebi još postavlja takva pitanja. Nepopularna, van trenda, van opšteusvojenih modela postojanja i pitanja koje takvi modeli sugerišu. Samo on? Znao je, naravno, da ima još mnogo odbačenih koji su sticajem takvih ili nekih sličnih okolnosti prinuđeni da sebi i drugima postavljaju takva i slična mučna pitanja. Ima ih, moguće, i danas, bilo ih je i biće mnogo sličnih njemu… Ali to saznanje ga nikada nije mnogo tešilo. Dobro, možda ga je ipak malčice tešilo. Ali ne toliko da bi sebi prestao da i dalje postavlja takva pitanja. Kakva? Teška. Filozofska.Pitanja Smisla. I to onog krajnjeg. I da provodi svo vreme ispred vrata i traži, grozničavo traži po džepovima svoje raspolućene nutrine, ključ, prastari ključ koji otvara poslednja vrata. Ili možda prva? Ona koja ljudi neprecizno zovu Ništa, ali iz kojeg je, zaboravljaju, nastalo Sve. Zna on to odavno, tu u tom položaju fetalnom, dok u stvari i danas prolazi, prolazi među svojim takozvanim savremenicima, prolazi a onda se iznenada probudi zaprepašćen saznanjem da ga niko među njima nije primetio i čak, eventualno, dodirnuo, i tim jednostavnim gestom najzad konstatovao njegovo postojanje među ostalim postojanjima. To bi bilo nešto novo i za njega zaista preporađajuće iskustvo, i konačni dokaz da on ipak jeste stvaran i time prolazan među aktuelnim prolaznicima. Ne više odvojen.

Taj život – san proganja ga već odavno, čitav takozvani život. Naročito od kada se preselio u ovaj grad, u stvari malo veću palanku od one iz koje je pobegao u potrazi za novim početkom, dugo traženim, željenim, punim radosti, razumevanja i smeha iz usta rumenih i zavodljivih, ženskih naravno.

Kaži mi, kaži mi, o ti Besmrtni Sveznajući a ipak Nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde, danas u skoro nevidljivom stanju, u ovom gradu zatrovanim beskrajnim otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim konstatovanim i još nekonstatovanim nijansama. Šta ja radim ovde, i da li sam nekome uistinu potreban?!

Ali Bog je, činilo mu, se i dalje ćutao. Ili se samo nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive sveprisutne udaljenosti. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Zar samo on još postavlja takva, van ustanovljenog trenda, pitanja? On koji živi tu među svojim takozvanim savremenicima, prolazi ulicama takozvanog života, prolazi i danas, ali se iznenada budi sa krajnje uznemirujućim saznanjem da ga niko od njegovih takozvanih savremenika ne primećuje. Iako je od kada zna za sebe žarko želeo da ga neko među njima primeti i možda čak i dodirne, i potvrdi mu tim jednostavnim gestom njegovo ne samo telesno postojanje.To bi bez sumnje bilo nešto najlepše što mu se u njegovom dotadašnjem takozvanom životu dogodilo. Bio bi to za njega najzad konačni dokaz da on jeste stvaran i konačno neusamljen to jest odvojen. Ne više mrtav.

Taj život – san doveo ga je u potrazi za preporodom u mnogo širu palanku od one u koju je, voljom beskrajnih uzroka i isto takvih posledica, bio uguran do guše tolike godine satrven strahom od konačne odluke da se liši takozvanog života koji nije izabrao.

Tu u novom okrilju punog novih mada bučnih obećanja ulice konačno će moći da posti i tako, voljom svemoćnog i nesaznatljivog, konačno porodi sebe drugog, odavno traženog.

Sećao se, svitao je novi dan u sobi za podstanare punoj knjiga i snova… U blizini je bio studentski dom i mnoge lepuškaste studentice prolazile su pored, ispred, njegovih vrata.. .koja nisu bila njegova onoliko koliko vrata univerzalna, prepuna pitanja i iskušenja za njega koji je pokušavao da se ponovo rodi, tu ispred vrata za sebe, iza vrata za sve druge.

Ali zar tako nerođen, u strahu od novog rođenja, da živim, da nastavim da vodim takozvani život iza ovih svima vidljivih vrata, ali nevidljivog sveta koji sanja da živi ispred tih i takvih(drvenih i škripavih) vrata? Moji me snovi skrivaju, to znam. Snovi o slobodi. Stvaralaštva, dakako. Zato ću danas definitivno skupiti snage i otvoriti ova stara vrata, i… više neću biti stranac, stranac mađu strancima. Samo još ovu sliku da dovršim, ovaj prizor, koji poznavaoci stripa zovu namerno neprecizno kadar, a posle bolje da me nema. Ili da konačno odlučim da postanem neko drugi. Ako ne u ovom svetu, onda u nekom drugom. Zašto se i dalje gurati u autobusu u kojem ionako nema dovoljno mesta za sve?

Đorđe Milović

Leta Gospodnjeg, 2020.

SMRT TRAVE

Nekada davno postojali su čovek i žena… Ne. Nekada davno, u vreme kada nije bilo poimanja vremena, kada je znao da jeste biće božje i kada je bio i muško i žensko u jednom telu, kada je bio jedno sa celinom, svetom, univerzumom, sve živelo je kroz njega i u njemu. Nije osećao potrebu za bilo čim izvan njega, pogotovo ne takozvanu seksualnu potrebu i potrebu takozvanu prirodnu za produženjem vrste. Nije mogao da gazi po travi u onoj meri koja je podrazumevala njeno nestajanje, njenu smrt. On je bio jedno sa travom, šumom, životinjom, zvezdama…

Samo pod uslovom da postoje pogodne reči za ono što Jeste izvan vremena, On,takav, bio je doslovno stanovnik planete ,i tog dela svemira. Sličan onom koga danas zovemo Bogom, Savršenim…Iako nije imao potrebe za bilo čim izvan sebe, nekim i danas još nedorečenim, neiskazanim volšebnim putem, možda zavođenja Senke, oličenja Noći, postao je dvoje. Sa bolnim sećanjem na svoju prvobitnu prirodu.

Sličan meni, nama retkima, preostalim. Onima koji se još sećaju svoje podvojenosti koja se još seća svoje prvobitne prirode. Svoje moći slične Tvorcu. Moći koja u ovom i ovakvom svetu smeta. Smeta poput suvišnog organa, suvišne osobine, poput visine ili težine ili inteligencije…ili Sećanja.

Dana sudnjeg, Noć je došla iz samo njoj znanog razloga da skrije Očiglednost Svetlosti. Očiglednost Samodovoljnosti Celine i Potpunosti. Savršenstva golotinje Jednostavnosti, i Biće Božje počelo je, svemirom uslovljeno, da traži sebe sama u prvom drugom koji mu se učinio sličnim njemu samom. A bila je to,verovatno, životinja nalik majmunu.

Noć je arhetipski simbol maske, možda zla i laži ujedno. Maska, razume se skriva, ali i razotkriva. I kojom jedino možemo znati ko smo u ritualu sećanja zvanom Ljubav. Pre svega onoj seksualne prirode, mada ne i duhovne. Reklo bi se.

Gledajući kroz prozor svoje odvojenosti, izdvojenosti, mada prividne, nazvanoj soba, u situaciji sam, bolno jedinstvenoj, da vodim evidenciju o stanju stvari, to jest o smrti trave, njenom svakodnevnom nestajanju. O nestajanju kože, odeće planete zemlje, naše prvobitne Majke. Jedine stvarne i moguće.

U prilici sam da svedočim o nestajanju svih,pretvarajući se usput da je to danas nekome još važno. Inspiracija, i kada je odsutna, mora se izmisliti kako bi moglo da se stvara.

Ljudska vrsta se i dalje umnožava u slepilu neupoznate gladi i svakog dana sve mi je teže da prođem ovim putem nekada zelenim, još mestimično preostalim predelima slobode, sećanja na vreme bez vremena, između najezde parkiranih vozila na mestu koje je nekada ličilo na ulicu.

Svuda su oličenja poslednjih podvojenih, ljudskih jedinki u automobilima, naravno parkiranih po travnjacima, kao da je trava rasla samo zbog toga da bi uskoro bila ugažena, dakle ubijena. Kao da je trava mrtva stvar a priori, za razliku od automobila koji je posao koji je novac koji je život a priori i a posteriori i kao da tu civilizacijsku obneviđenost, prećutno, brižno i dalje treba negovati. I kao da tu naravno i nema očiglednog zločina, pa samim tim ni zločinca koji zaslužuje da mu se sudi. Ni sugrađana koji su pobrkali ispit vozački i sa ispitom zrelosti kojim su kupili svoje preduslove da imaju porodice. Zaostalost ove nacije ne bi trebalo da se meri ekonomskim aršinom već onim bolesti oka, odnosno vida. Palanka je pornografski ogoljena slika srca društva u kojem tobože živimo. I svakodnevno napredujemo.

Ako bih se osmelio da upitam nekog od komšija zašto parkira ovaploćenje svog životnog uspeha odraslog zvanog automobil baš na travnjaku ispred mog pogleda, verovatno bi mi začuđen besno odgovorio da nema gde drugde da parkira i da nije on kriv što je to očigledno tako i da nemam nikakvog opravdanog razloga da se ljutim na njega i da ga nazivam svakakvim pogrdnim imenima. Pa kad nemaš gde drugde, kako to da onda imaš gde, pitao bih ga ja onako začuđenog, ako ne i zaprepašćenog mojim iznenadnim nastupom besa, i tim činom nimalo mudrim, već sasvim neurotičnim, stvorio nepotrebno neprijateljstvo među nama u do tada tobožnjem prijateljstvu, to jest trpeljivosti po uobičajenom habitusu i malograđanskom prividu reda i rada. Rada kao preduslova života Ekonomije. Vladavine jedine preostale norme: profita bogatih, i negovanja jaza izmešu onih koji imaju i onih koji nemaju, onih koji imaju sredstva za poslušnost gazdama i lokalnim privatnim preduzetnicima za proizvodnju tržišno isplative robe i eksploataciju prirodnih i naročito ljudskih resursa, počev od dece, razume se. Jer čemu zapravo služi škola danas, ako ne, prećutnim pristankom svih, za uvođenje ne u život već u sistem laži koji je sveprisutan i stoga, prima facie, nevidljiv.

Narušio bih dobro utemeljen lažni sklad učmale palanke, groblja kulture čija duša bi trebalo po definiciji da bude umetnost. Koja podrazumeva etičke, moralne, duhovne, intelektualne, estetske, pravne i ekološke paradigme.Narušio bih savršeno utemeljen privid da se onako od oka zna, zaboga miloga, šta je zdravlje a šta je bolest, šta je prirodno a šta nije, šta je dobro a šta nije, šta je lepo a šta ružno…Pa odrasli smo ljudi. Iako nije jasno kako smo to postali i kada.

U stvari, ne bih narušio verovatrno ništa, ali bih pomogao palanačkoj svesti da se još više učvrsti u uverenju da ovakvi kao ja nisu provereni homoseksualci,to jest pederi,kao što su do tada mislili, već zasigurno potpuni ludaci,to jest dijagnostikovani šizofrenici. Kao da moje usamljeno, bolno sećanje na celinu mene samog podrazumeva ljubav prema muškom dupetu a ne ženskom.

Kao da sam nekada bio jedno u jednom telu koliko muškom toliko i ženskom ,koji nisam znao ni za nastajanje ni za nestajanje… Kao da je lako preneti ovdašnjim novokomponovanim slugama svakog režima pa i ovog potpuno izvitoperenog, iskustvo sećanja na celinu. Kao da je bilo lako napisati ovaj tekst upućen nikome možda nekome.

Kao da je onaj koji piše i pisanjem svedoči o onome što vidi kroz pozor svoje izdvojenosti takođe lažne, koliko i odvojenosti danas nekome važan?

Ali automobil? Parkiran na travnjaku? E,on je,bez sumnje, važan. Plaćen, zbrinut, negovan. Prema najnovijem nepisanom propisu.

U ime globalnog koliko i lokalnog tehno-korporativnog medijski utemaljenog slepila.

Amin!

Leta gospodnjeg, 2020.

PRIČA O FOTELJI

„Mrzim grad,ali ne mogu bez njega.“

Borislav Pekić

Mrzim grad.

Nekada davno ljudi su bili duhovna bića, umeli su da lete i lebde neodlučno kružeći oko zemlje pre nego što su odlučili da se priljube za zemljinu koru i prohodaju istražujući iz puke radoznalosti predele pred sobom. Dugo su tako hodali pre nego što su otkrili da postoji zemljina teža koja ih primorava da sednu i uživaju u odmoru koji je proizvodio slike kretanja kroz beskraj. Već ograničen prostorom i vremenom, pao je u telesnost. Palo biće. Ali to još nije znao da imenuje; svesna potreba za njom još je spavala u njemu.I budila se najpre u trenucima kada je osetio zamor od utisaka koji su okupirali njegovu pažnju nalik detinjoj. Ili možda božanskoj i stvaralačkoj. Onoj koja je jedino mogla da osmisli pećinu, vatru i koplje za početak priča o pronalasku sveta svog od udobnosti i dokolice.

Mislio je te misli zavaljen u fotelji, u drevnoj klopci u koju je upao njegov predak. Klopci majke zemlje.

Čovek nije stvoren za sedenje. Ja najpre volim da se krećem. Neko u meni kaže mi da moram da ustanem i krenem u još neistraženom pravcu. Ne tek u glavi, sanjareći, zamišljajući da se krećem, nego celim telom i dušom svojom. Moram ustati odmah, sada, ovog trenutka. I nikada se ne vratiti u sedeći položaj. Nikada. Ustajem i krećem pružajući nogu ispred noge. Upravo prolazim kroz grad sa namerom da ga zauvek napustim. Pun sam snage i beskrajne odlučnosti da svoju nameru u potpunosti ostvarim. Sat nikada ne nosim sa sobom, tako da nisam mogao znati koliko je sati, a nije, uostalom, ni bilo važno. Znam samo da sam hodao i hodao s namerom da se nikada ne zaustavim; za sobom sam ostavio već mnogo neznanih ulica i uličica. Pošto sam prešao prethodni pešački prelaz, sada čekam nestrpljivo na sledećem. Bože, baš je ovaj grad velik i naporan! Znao to od ranije, očekivao sam da moja odluka neće biti lako ostvarljiva. Klupa na koju sam uskoro naišao pozivala me je da sednem i odmorim noge, ali ja sam joj ipak odoleo, mada se izlaz iz grada još nije nazirao. Svuda su i dalje bili automobili, motorizovani građani i prolaznici od kojih većina nije obraćala pažnju na mene, bili su suviše opčinjeni izlozima u kojima se nudila najraznovrsnija roba,ali dominirali su butici,supermarketi i nametljivi tržni centri. Neprekidni sunčani dani stvaraju pustinju, kaže stara arapska poslovica. Obilje roba i usluga stvara nestašicu smisla.

Suviše dugo sam živeo unutar nežnih ruku urbane pustinje. Suviše dugo skupljao snagu potrebnu za odlazak. Noge me već odavno bole, prilično sam iscrpljen, ali ipak nastavljam u željenom pravcu. Onom koji vodi izvan nametnute nežnosti.

Lako je bilo zavesti ta slabašna dvonožna stvorenja, ali ja nisam kao oni.J a se sećam da sam neko drugi. Neko, u svakom smislu, mnogo jači od njih. U meni živi Div koji ne može da pristane na modernu pećinu zadovoljstava i udobnosi. Na ulogu građanina slabe kičme i zakržljalog duha i savesti.

Ja sam sebi nepročitana priča. U nekom drugom svetu stvarno živ. U stvarnosti koje ovde nema. Od koje smo se toliko udaljili da više ne možemo da vidimo gde smo.

U međuvremenu se spustila noć nad gradom. Ulice, osvetljene lažnom svetlošću elktričnih sijalica moderno dizajniranih da ulepšaju ono što se ne može ulepšati, bezočno su ogoljavale sve ređe prolaznike i vozila. Pošto nisam sreo nikoga ko mi se pridružio i ko bi krenuo u istom pravcu, odjednom sam uvideo da stojim sam u nekoj mračnoj uličici koja je ličila na ćorsokak. Osvrtao sam se oko sebe u pokušaju da odgonetnem gde sam to dospeo. Ali ništa nisam uspeo da nazrem. Ništa nalik nekom drugom životu. Ili bar ne nalik onom koji sam očekivao. Ipak mirisalo je na travu koju sam osećao pod nogama, a na licu sam osećao lagani povetarac koji mi govorio da sam možda izašao iz grada.

Dok je tišina je vladala svuda uokolo, zakoračio sam naslepo u mrak odnekud znajući da su oči sada počele da dobijaju potpuno drugi smisao. Kao i čitavo moje telo i biće koje se više nije sećalo udobnosti i zavodljivosti fotelje.

I života koji mu je ona nudila.

Leta Gospodnjeg, 2021.

Đorđe Milović

ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И ТОЛКИН (НАГРАДА ГРАДА БЕОГРАДА ВЛАДИМИРУ Д. ЈАНКОВИЋУ)

Данас је у нашој престоници уручена Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ Стелином аутору, Владимиру Д. Јанковићу и Стела му на тој награди с радошћу честита! Посебно се радујемо што су у образложењу жирија поменуте Света Јелена и Stella Polare.
У образложењу жирија се каже:

Владимир Д. Јанковић, рођен у Београду 1968, већ деценијама је препознат као истакнути песник, есејиста те нарочито књижевни преводилац. Аутор пет песничких и једне есејистичке књиге, са француског и енглеског језика досад је превео скоро невероватних три стотине наслова. О уметничкој и занатској вредности његових превода говоре и најугледније наше награде из те сфере које је већ добио: „Бранко Јелић“ и „Милош Н. Ђурић“.

Награда града Београда додељује се за конкретно дело и ту се стога овде потенцира Толкинова књига „Берен и Лутијена“. Она заиста може да изгледа као изазов и „мајсторско писмо“: дело култног аутора, једног од оних који обележавају епохе, а у којем се испреплићу проза и стихови. Јанковић га је превео узорно.

У пракси, међутим, ова награда је увек помало и награда за целокупно досадашње дело. А у том смислу вреди навести да је управо у 2021. години, Јанковић објавио и запажену књигу поезије „Света Јелена“ (Stella Polare, Београд, 2021) те наставио исписивати публицистичко-фељтонистичке серије међу којима је и она под егидом „Београд за упућене“, ниска текстова који су истовремено и омаж Тирнанићу и панорамски снимак једног новог Београда. У том смислу, претходна година била је досадашња круна еклектичних књижевно-преводилачких прикљученија овог оригиналног аутора те наша награда долази као заслужено признање за досад пређени пут, али и као подстрек за храбро форсирање нових стаза и богаза.


У то име преносимо део из Берена и Лутијене, Толкиновог дела чије је стихове Јанковић превео и за које је овом приликом награђен. Поред ове, Јанковић је добитник и награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић за своје преводилачке подвиге.

Одломак из дела „Берен и Лутијена“ из заоставштине Џ. Р. Р. Толкина (с енглеског превео и препевао Владимир Д. Јанковић, издавач „Публик практикум“, Земун)

О БЕРЕНУ, СИНУ БАРАХИРОВОМ, И ЊЕГОВОМ БЕКСТВУ

Таман са Севера сад стиже облак;
јесењих ветрова студен дах горак
у вресишту сикће; тужна је и сива
вода Аелуина, снена, жалостива.
„Берене, сине“, рече Барахир тад,
„ти знаш да се прича да је моћна сад
сила из Гаурота послата овамо;
а хране нам остало још мало само.
Па закону нашем на теби је, сине,
да одеш да тражиш помоћ из даљине
од малих оних што су још претекли,
а што храну дају; почуј шта су рекли
о стварима новим. Срећан ти био пут!
И брзо се врати, јер усуд нам љут
да нас мало има, братство нам се осу;
Горлим давно залута, или крв већ просу.
Збогом!“ И Берен пође тада, а очева
реч последња јечи кô кад звоно пева.


Кроз врес и мочвар, шуму и честар
луташе он; кад с једног места
угледа ватру у Саурона табору
и чу урлик Орка и вучју грозомору,
и окрену натраг, јер пут беше дуг
кроз ноћ што око шуме склопи круг.
Уморан потом да почине је морао,
у брлог се увукô где јазавац орао,
а опет чу он (ил’ му се учини у сну)
у маршу, близу негде, целу легију,
оклоп звецка, штит бије о камен
док колона хита на горске пропланке.
Сакри се у мрак он и ћуташе ту
све док кô дављеник који потону
да исплива хоће па сукне навише;
учини му се да у некој слузи дише,
кô у мрачној бари под мртвим дрвећем.
Бледо њино грање хладан ветар скреће,
црно лишће ускомеша намах се све:
кад, гле, сваки лист – црна птица је,
крештава, из кљуна јој злог капље крвца.
Уздрхта он, пузећ’ се копрца,
лелулају траве; кадли, у даљини
сенку виде прозрачну, у сивини,
како клизи преко ужасног језера.
Лагано је пришла, тихо проговара:
„Горлим некад бејах, а сад сам утвара,
воља ми сломљена, веру погазио,
издани издајник. Иди! Овде шта ћеш!
Пробуди се, о, Барахиров сине,
и хитај! Моргота прсти близу су шије
сад твога оца; он сад зна све:
и скровиште твоје, и с ким си, и где.“
И исприча тад како у ђавољу клопку паде,
и како подбаци напослетку, и издаде;
за опроштај је молио, плакао, па ишчезе
у тами. Берен раскину сна му везе,
скочи као опарен, а огањ гнева
у грудима њему сева. Дохвати он
мач и лук, па кô јелен заждио
по камену и вресу, пре но зора свану.
Дан не мину, пред њим Ауелуин грану –
западу се клањало сунце црвено;
Аелуин од крви се у рујно оденô,
и вода црвена, и камен и бук,
изгаженог блата Берен ослушкује мук.
Црни на брезама у низу сеђаху
гаврани и стрвинари који већ јеђаху;
влажни кљунови им, а месо већ мрко
испод канџи цури им и цеди се грко.
Закрешта тад птица: „Ха, прекасно стиже!“
„Ха, ха, прекасно је“, других глас се диже.
Очеве је кости Берен покопао
брзо под камењем ког се докопао;
ни руну не остави, ни запис мали
за Барахира; ал’ трипут удари
руком по камену, и трипут гласно
име му узвикну. Тад се закле страсно:
„Смрт ћу твоју осветити. А усуд ће, гле,
до капије Ангбанда водити ме.“
И онда се окрену, али не заплака;
мрачно му у срцу било, бол још прејака.
Пође он у ноћ, хладан као стена,
и ходаше сâм, без драге, пријатеља.


Није морô ловац бити да би знао
како траг да нађе. Јер себи је дао
одушка душманин; осион, поносит
на север је ишô, трубâ звук га носи,
господару њином сад на поклоњење
док под ногама им јадна земља стење.
Иза њих смело, ал’ опрезно крочи
Берен, брз кô хрт, увек будне очи,
и тако до мрачног извора све,
где Ривил из мочваре избије
па кроз рогоз Сереха тече лако;
ту убице нађе, ту душману дохакô.
Из заклона на брду ближњем
он виде све их на тлу нижем;
за страх не знаше, ал’ једно зна:
много их има да нападне сâм.
Притаји се он, и пузио је сада,
кô змија кроз траву, ближе, пре напада.
Уморни многи од марша су спавали,
ал’ заповедници само по тлу полегали,
па пију, и од руке до руке плен иде,
све ситнице што рука Орка с лешева скиде.
Један диже прстен неки па кроз смех ће он:
„Сад, другови“, повика, „овај овде ј’ мој!
И нико ми њега одузети неће
иако се такав ретко овде среће.
Јер ја га из шаке онога истргох
Барахира коме главу са рамена стргох,
онога пљачкаша. Ако прича не лаже,
он је прстен скинô, тако се бар каже,
с руке неког тамо вилинскога лорда,
коме је служио кô битанга горда.
Није му помогô – мртав лежи сада.
Опако је оно, прстење вилинско;
но ипак бих ја га држô себи блиско,
што да не кад стварца мојих руку пала,
а плата ми бедна и срамотно мала.
Саурон стари рече да га носим њему,
ал’ ја да вам речем: има тај голему
ризницу већ много раскошнијег блага:
што госпар већи, то блага више драга!
И зато, друзи моји, заклећете се ви
да на руци Барахира прстена не би!“
Још док је говорио, фијукну стрела
и он паде ничице, гола чела,
угуши га стрела што грло пробуши;
церећи се још, на земљу се сруши.
Скочи Берен међу њих, као мрк вучјак.
Двојицу посече; прстен зграби, лак;
убио једног што га шчепа; а онда скочи
у сенку натраг, где не виде очи
пре него што крици гнева и ужаса
долином одјекнуше, што се сва таласа.
Поскакаше за њим, као вуци, они
завијају, куну, реже, зуби им отровни,
јурцају кроз густиш, стреле испаљују,
у гомили све пред собом разваљују,
сенке од њих дрхте, трепере листови,
док кроз врес кидишу срдити зверови.
У час громовит рођен би Берен
и стрели и рогу он узе мере;
најбржи од свих људи живих,
неуморан бежи кроз мочвар сиви,
виловњаку налик у шуму кад зађе,
у грао верижњачи нико га не нађе,
јер Патуљак то је ткао у пећини,
у Ногроду кад маљ одјекне у тмини.

RAZMETLJIVE SVETLOSTI PUSTINJE (MIOMIR PETROVIĆ)

Miomir Petrović je rođen u Beogradu 1. marta 1972. godine. Diplomirao je na Odseku za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1995), magistrirao je na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu (1999) i doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu (2008). Magistarska teza: Dela savremenih domaćih dramskih pisaca na repertoaru Ateljea 212 u razdoblju 1967-1987. Tezu je odbranio 1999. godine, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, čime je stekao zvanje magistra nauka na naučnom području teatrologije. Doktorsku disertaciju Mitska matrica u medijskim i umetničkim tekstovima (roman, film, drama, slika) odbranio je u oktobru 2008. godine na studijama za interdisciplinarne studije pri Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Bio je glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu (1996-1999) i zamenik direktora drame i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (2001-2003). Adaptirao je više tekstova domaćih i stranih dramskih pisaca. Autor je više drama, romana, radova iz teorije književnosti.
Član je Udruženja književnika Srbije (od 1999), predsedništva Saveza dramskih umetnika Srbije (2003-2005), Jugoslovenskog komiteta panbalkanskog kulturološkog udruženja (Rigina Karta) Atina, Grčka (2000-2003), Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za knjigu drama Argivski incident (Skupština grada Beograda, 1996), nagrade Laza Kostić (Salon knjiga u Novom Sadu, 2016).

Donosimo deo iz romana Središnja pustinja (Laguna, 2021).

Razmetljive svetlosti pustinje

أضواء صحراوية مختلفة

To popodne sin i ja smo otišli da kampujemo u pustinji. Odavno je pao takav plan. Bila je to, u stvari, ideja moje žene. Da sada, kada smo na nepoznatom terenu, pokušam da popunim praznine iz prošlosti. Posvetim se ojačavanju bliske veze sa jednim tinejdžerom.

Za divno čudo, moj sin, to mlado (dorćolsko-urbano) biće, prihvatio je ideju kampovanja.

Idemo, mi muškarci, na logorovanje u pustinju.

Izabrao sam pustinju u blizini El Nazve, prazno i pusto mesto gde nema toliko kampera.

Po planu smo u suton počeli da utvrđujemo šator. Mladić je pomagao, borio se sa malim vrećama peska koje koristimo umesto kočića i kojima pričvršćujemo konope šatora onoliko koliko jedan tinejdžer, kome je svega preko glave, to može. S onim lažnim elanom čiji koren leži samo u određenom poštovanju oca, a ne u uverenju da sve ovo uopšte treba da radimo.

Zauzeli smo poziciju ka zapadu, tako da su pred nama bile ružičaste peščane dine, dovoljno udaljene da bismo odgledali hitri beg sunčevih zraka preko peska.

Sada se različite vrste pustinjske svetlosti smenjuju pred našim očima dok raspirujemo vatru u kadici limenog roštilja na čiji ćemo žar baciti libanske ljute kobasice i par goveđih odrezaka.

Sedimo u pesku podvijenih kolena, jedan odrtaveli, prerano ostareli muškarac uhvaćen u laž takozvanih „najboljih godina svog života“ (ah, kako je to kolosalna laž!) i njegov maloletni sin, savitljivog a opet čvrstog tela. Kao iskrivljeni i užadima napeti bambus, raskorenjen iz svog prirodnog habitusa. Sećam se sebe iz tog perioda: razjedinjen u odnosu na smisao života a ujedinjen rekama hormona koje kuljaju krvotokom mladog, zbunjenog bića.

Posmatramo kako sunce beži od naših nogu ka zapadu.

Ćutimo.

U ovo doba godine, ali i u ovo doba dana, svetlosti pustinje razvijaju najmanje četiri pojavna oblika.

Prvi oblik sutona podseća me na podnevnu svetlost Rima. Boravio sam tamo dve godine tokom poslediplomskih studija. Ni ovde nije mnogo drugačije jer senke su iskošene, ali je sve okupano u svetli oker, nešto što samo Paolo Sorentino ume da uhvati u svojim kadrovima.

Sve okolo tada dobija boju sveže, još nepečene terakote. Tek gurnute u uzavrelu peć. Ta vrsta svetlosti izaziva ničim izazvanu tugu, pretvara prirodni odlazak dana na počinak u nekakav duboko lični, strašan i potpuno nepovratan čin.

Potom se oker pretvara u tamnoružičastu boju i tada pustinja dobija svoj najmističniji kolorit. Više nema nostalgije za prošlim životom, sada ružičasta boja peska najavljuje metastabilno stanje, nešto novo, daleko misterioznije od pukog gašenja dana. Da, postoji ta svetlost koja i mene, tvrdog hrišćanina, tera da poželim da čujem mujezinov poziv.

Ovde smo u nigdini, nema džamije, nema poziva. Deluje kao da će se sada pojaviti demoni, da će nas okružiti đavoli kao što su okružili Svetog Simeona na stubu u pustinji i iskušavati nas.

Sledeći oblik svetlosti ne traje dugo. Pesak je sada okupan u tamnobordo, zagasitocrvenu boju burgundijskog crnjaka. Noć se bliži, ova svetlost izaziva takav strah da čovek pomisli da se svitanje više nikad neće desiti. Da više nikada nećemo imati mogućnost da ponovo postojimo.

Postaje hladno. Pesak nema način da apsorbuje toplotu, dok ga greje sunce on je vreo, pa topao i zatim jezivo hladan.

Sin i ja gledamo tu promenu, svedočimo joj u tišini koju remeti samo šuštanje debelih perjanih prsluka koje kao omađijani, bez dogovora navlačimo.

Četvrti oblik popodnevnog pustinjskog svetla je prava magnezijumska svetlost, luča nekakva, intenzivna ali kratkotrajna vizuelna fascinacija. Nakon što je nezajažljivo carevala od svitanja do ovog trena, svetlost u poslednjem trzaju zamire. Sekund pred biološku, svetlosnu smrt, ona obnavlja samosvest.

To je poslednji titraj žarkog sunca koje na ovim prostorima uništava sav život umesto da ga, kako smo to kroz mitologije naših evropskih otadžbina učili, pruži i oplodi.

Kao zvezda padalica, meteorit, nešto što iluminira sve do bleska koji će, tren-dva kasnije, uništiti sve živo. Ali ne uništava.

Sunce nam sada daje poslednji trzaj bele, nepodnošljive svetlosti. Sve je, opet, kao tokom jutra, u boji slonovače, samo je svetlost sada pritajenije oslepljujuća u poređenju s onom armagedonski razarajućom.

Tako su sada dine koje sin i ja posmatramo odjednom okupane u nešto nalik jutarnjoj svetlosti. Na tren, sve ono što je bilo oker, pa narandžasto, zatim tamnobordo postaje nepodnošljivo, usijano belo.

Nesagledljivo. Negledljivo.

To traje oko pola minuta i zatim, kao da se u ovom svetlosnom pozorištu desilo baš sve što je dramski pisac napisao… nastane mrak.

Peta vrsta svetlosti je izostanak svetlosti, ali i to je svetlost, upravo zato što je njena negacija.

Mrak, pomenuo sam, na ovom meridijanu pada lako i brzo. Tmina odjednom ovlada, ali je hitro, u pitanju su sekunde, smenjuje hladna, avetinjska mesečeva svetlost.

Uostalom, ovde smo u carstvu Meseca, a ne omraženog Sunca. Polumesec je označitelj ovog nesrećnog pustinjskog plemena. Strah, to je ono što je označeno tim Mesecom.

– Umrla je… – tužnim glasom kaže moj sin, dok ja razmišljam kako je već krajnje vreme da bacimo meso na roštilj.

– Na šta misliš, kaži? – pitam, a znam na šta misli.

– Svetlost. Sada smo plavi u licu, ti tata i ja, od osvetljenja ovog jebenog meseca.

– Ćuti. Nemoj da psuješ.

– Nisi mi majka!

Ćutim par sekundi.

– Pa i nisam. Svetloplavi smo kao Marsovci iz starih filmova – smejem se.

Grohotom se nasmejao. I ja sam se zacerekao.

Jer bilo mi je drago. Odavno nisam čuo svog sina da se tako iskreno smeje.

Teško je ocu sa sinom tinejdžerom kada se nađu nasamo. Bez one ženske, pacifikujuće, pomirljive ruke kojom majka, sestra, tetka, baka… kao Bogorodica Mlekopitateljica umiruje svoje uskomešane, uzbuđene, rasrđene, pubertetlijski ili klimakterično razluđene muškarce. Koji se, ako su zaista muškarci, uvek ponašaju rasplamsano dok ih žene, ako su zaista žene, razumeju i pomalo žale.

Nema tu ničeg ružnog, to je kosmički poredak među polovima, to je razlog zbog koga bivamo i ostajemo heteroseksualni, ukoliko uopšte u ovom novom dobu to smemo da tvrdimo. Tada se dva istovetno namagnetisana pola odbacuju u prihvatanju, prihvataju u odbacivanju, strašan je to elektricitet.

Ali plemenit, lep. Čaroban u svojoj napetosti.

Bacamo meso na roštilj. Okupani smo jezivom, hladnoplavom svetlošću tog nenormalno iluminirajućeg meseca.

– Sada se već skoro ugasila vatra – prekorno kaže.

Sin mi prebacuje da smo izgubili dragoceno vreme dok je žar bio optimalan, jer smo dugo i bezrazložno gledali u svetlost koja nestaje.

On je, kao, stručnjak za roštilj.

A ja nemam srca da mu kažem da će mi koliko sutra, prekosutra, kada budem umirao, isto ovako prebacivati što nisam uspeo – predugo zagledan u svetlost koja nestaje i omađijan tim nestajanjem – da njemu dobacim dovoljno, dovoljno, dovoljno, dovoljno… žara kako bi on ispravno i na gurmanski način ispekao svoj dalji život.

Znam da on to sada ne zna, jer ni ja sa svojim pokojnim ocem to isto tako nisam umeo da znam, a sada znam. Kao što znam da svi mi s ovog sveta nestajemo poput svetlosti koja se malopre raskošno prikazivala pred nama a potom je neobično i jezivo hitro nestala, otišla bez oproštaja, bez pokajanja, bez sravnjenog računa.

Jer on, račun, između oca i sina nikada ne može biti sravnjen.

U tome, valjda, leži neobična, crna lepota smrti oca koja nas zarobljava i, istovremeno, oslobađa ili bar proklinje na slobodu kojoj nismo vični. Zbog toga ćemo uvek biti ljuti na oca, ma koliko da smo ga voleli. Zato što je kao pustinjska svetlost nestao brže nego što smo mogli da podnesemo. Kad god on bude nestao, u kojoj god svojoj biološkoj godini budemo ostali bez svog oca.

Opet, meni je lepo sada dok nevešto dovršavamo roštilj jer znam da on ne zna sve to o čemu ja razmišljam i što će o tome razmišljati tek kada on bude napuštao svog sina. Kada on bude bio taj pustinjski sumrak a njegovo dete ono što izgovara „jebena“ i zamera mu na žaru koji se prebrzo gasi. Kada to njegovo dete bude bilo njegova ali i opšta, svemirska nada u sutrašnje svitanje, ma koliko da je tragično delovao onaj prethodni sumrak.

U pustinji, na pesku, čovek vidi jasno i neporecivo sve ono što je osećao kao treperenje svoje ili tuđe egzistencije. Jer svi smo mi svetlost a svetlosti umiru i ponovo se rađaju. To je valjda ova moja, arabljanska ili nearabljanska unutarnja pustinja. Istina.

Barem se nadam da je tako. Ili tako nekako.

(***)

Kada se avion odlepi od piste međunarodnog aerodroma Dubai/simulakruma, polagano se propinjući do neophodne visine, on kreće na jugozapad, preleće kičmu predgrađa i industrijskih oblasti, El Rašidije i Nad el Hamara, zatim skreće prema Džebel Aliju i izbija na obalu.

Svrha ovakvog kruženja je u tome da avioni ne bi preletali Burdž kalifu i Palm džumeiru i time uznemiravali elitne goste ovih kvartova.

Kada mogu, uvek biram sedište do prozora, u levom, ABC redu.

Samo tako mogu da osmotrim, kada se propnemo, pustinju između Lisailija i Adžbana, da u njoj ugledam kao ostrvo u moru jednu zelenu mrlju. To je veštačka oaza oko rizorta Bab el Šams.

Mala zelena fleka kojoj kontrastira žuti pesak oko nje, nad njom, ispod nje.

Mnogo je tih „pustinja u pustinji“ koje samo fiktivno parcelišu oaze i stvaraju njihove imaginarne granice. Pustinjama ljudi daju imena, iako je reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

Ljudi označavaju i etape svog života „od-do“ mada je i tu reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

Preko mog ramena i sin posmatra pustinju. Nikada ne bira sedište do prozora jer mu prilikom poletanja smeta sunce.

Ipak, poluotvorenih ustiju tupo zuri u ono ništa, u šta i sam netremice gledam.

Rahil-safar – odsutno izgovara.

To znači putovanje.

Hvaliće se u Beogradu društvu iz stare srednje škole svojim poznavanjem arapskog.

Rahil je kratko putovanje. Poput ovog našeg. Izbivanje.

Letelica je izdigla levo krilo i krenula nadesno. Sada smo iznad mora i sunce ljeska, odblesci su prodorni.

Idemo nakratko kući ili se vraćamo. Kući.

Iz koje tačke se u pustinji kreće i gde se, nakon putovanja po njoj, stiže, to je velika tajna jer je ipak reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

АМЕРИКА, ИЉА, АБДУЛ (ТРИ ПРИПОВЕТКЕ ВЛАДИМИРА КОЛАРИЋА)

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, преводилац. Дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Објавио збирке приповедака „Луталице“ (СКЦ Крагујевац, 2006), „Рат љубави и друге приче“ (Филип Вишњић, 2007), „Тајна пурпурних зора“ (Everest media, 2020), романе „Авантуре Победника“ (Пресинг, 2021) и „Филип од злата“ (Поетикум 2021) и теоријске књиге „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017), „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“ (Globe Edit, 2018) и „Хришћанство и уметност“ (Библос, 2021). Објављује прозне и драмске текстове, преводе прозе, есејистике и поезије и научне радове из области филма, књижевности, културе и медија. Организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације. Редовни сарадник Драмског програма и Трећег програма Радио Београда. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.
Представљамо три приповетке Владимира Коларића из необјављене збирке Сви воле морнаре. Неке од ових прича објављене су у часописима Кораци, Тиса, Ријеч и Нови Октобар и сајтовима Арт-Анима, Хипербореја и Право у мету. Прича „Питагора и Хиперборејац“ објављена је у издању Невидбог – Збирка кратких прича о старим боговима (Рефестикон, Бијело Поље, 2013), а „Зналац чистих дана“ у ХААРП и друге приче о теорији завере (Паладин, Београд, 2014).

АМЕРИКА

Нисам могао ни да претпоставим да постоје таква места у Њујорку. У Европи сам увек сретао дух Кристине Брахе и све је било другачије. Постојала је нека форма коју ниси морао да надограђујеш, требало је само да посматраш и све је већ било ту. Можда сам баш због тога желео Америку, слободу. Европа је за мене била егзотика, Америка реалност. Требао ми је одмор од Кристине, Хелене, Олимпије, Тамерлана и Метузалема, свих фантазми, фантома, духова, свих приказа и сујетних снова. Ипак, они су били моји пријатељи и жалио сам за њима. Доктор Метузалем ме је толико тога научио, Тамерлан Леви Саломе ми је спасао живот, страшној лезбијки Олимпији Боргезе сам се дивио, мада не бих смео, а Хелену Валднер сам волео. Кристина Брахе ме је научила да постоје многи светови. Никада је нисам упознао док је била жива. Нисам сигуран ни да је икада била жива.

И сад је Њујорк био тај нови свет за мене. У смраду неопраног веша, неону и шкрипи пожарних степеница тражио сам поезију. Увек сам желео да свет док га гледам исијава, али то се догађало само на махове, углавном га је покривало неко сивило и прашина. Сећао сам се Борхеса, који се, већ слеп, жалио како не може да види црну боју у том сивилу. Највише је жалио за црном. Није се дао преварити. Волео бих да сам могао да нађем мало сјаја у тој просечности и распадању, али сам осећао само усамљеност и глад. Био сам буквално гладан у Њујорку. Први пут сам у животу био гладан. Много краће сам могао да издржим без хране него раније, на другим местима, и готово нисам могао да пишем. Мислио сам да ће ме стварност научити, али стварност је била само мука. Ипак, поезија није ствар осећања него духа, говорио сам, и ја морам имати снаге да уништим ту стварност, да је одбацим као цркнутог пса и спасем оно што се има спасти, оно мало сијања. То је поезија. У Европи су ми помагали моји пријатељи, фантазме, али сада немам никог. Не усуђујем се да излазим ноћу, а само ноћу, на чистом ваздуху, могу да размишљам и да призивам снове. Које ћу касније уобличавати, материјализовати, не давати им мира, најстрашније их мучити прикивајући их за хартију. Желео сам живот, а не књиге, а сад као да немам ништа. Књиге су светови. Људи су светови, а ја сам сам.

Ипак, нешто се догодило. Комшиница која ја живела преко пута мог стана, мог брлога, била је Порториканка и имала је дванаестогодишњег сина по имену Рафаел. Нисмо се поздрављали у пролазу, само сам приметио како ме дечак понекад подсмешљиво гледа, али на то сам навикао, не само овде него и у Европи, где сам такође био странац. Мајка му је радила нешто неодређено и углавном није била код куће. Веровао сам да је проститутка, али они су били мирне комшије и ја сам био задовољан.

Једном су ми закуцали на врата и мајка ме је замолила да причувам Рафаела. Дечак је ушао и сео пред искључени телевизор, а мајка је отишла. Укључио сам му телевизор и питао га шта жели да гледа. Одговорио је да жели неку музику и мало чипса. Чипса нисам имао и дао сам му тоста, који је он мирно грицкао гледајући Кристину Агилеру.

“Свиђа ли ти се?” питао ме је изненада.

“Ко?”

“Кристина.”

“Не”, рекао сам.

“Ни мени. Она се само претвара да ју је брига.”

“Брига, за кога?”

“За мене.”

“Познајеш Кристину Агилеру?”

“Она би хтела да мислим како је познајем.”

Рекао сам му да је паметан дечко и помислио како би могли да постанемо пријатељи. Питао сам га како се његова мајка одлучила да га остави насамо са мном.

“Зашто? Урадићеш ми нешто?” питао је мирно и погледао ме са осмехом.

Рекао сам му да нећу.

“Видиш да је мајка била у праву.”

Баш тако је рекао – mother. Наставио је да гледа у екран.

“Да ли те често оставља са непознатима?”

“Не.”

“Шта радиш кад она није ту?”

“То су приватне ствари.”

Заћутао сам и поцрвенео.

“Не брини. Знам да си ти писац. Ви морате да знате.”

“Како знаш да сам писац?”

“Мајка је рекла да изгледаш као неко ко стално сања.”

“Ти и твоја мајка сте чудне особе.”

“Нисам приметио. Мало се дружим са људима.”

“Имаш ли другове?”

“О, наравно.”

“Упознаћеш ме са њима?” Не знам зашто сам то питао.

“Ако хоћеш.”

Онда је његова мајка поново покуцала, отворио сам и они су отишли, без поздрава. Никад се нисам осећао тако усамљено. Музика са телевизора као да је допирала са неког другог света и ја сам се због нечег уплашио. Навукао сам ролетне на све прозоре, добро закључао врата и увукао се у кревет. Нисам заспао све до јутра, али је било много снова. Ујутру сам написао своју прву америчку причу.

Рафаела сам поново срео тек после неколико недеља. Шетао сам улицом разбацујући јесење лишће и одлучио да од последњих пара купим хот дог. Тражио сам доста сенфа и кад сам се окренуо, иза мене је стајао Рафаел.

“Гладан сам”, рекао је и ја сам му дао свој хот дог. Рекао је да ће ме упознати са својим пријатељима, само ако имам мало времена.

“Имам све време на свету”, рекао сам и он ме је повео.

“Они су обични момци и биће ти досадно”, рекао је док смо пролазили кроз узак пролаз између старих опустелих зграда, поред контејнера, жичаних ограда и коприве, све до једног степеништа које је водило никуда, односно пењало се уз зид урушене зграде, која као да је преживела бомбардовање. На степенишу је седело неколико дечака између дванаест и петнаест година и пило пиво, из једне једине лименке која је кружила из руке у руку.

“Ово је Валдемар”, представио ме је Рафаел и они су ми пружили лименку, али ја сам рекао да не пијем пиво и сео сам међу њих. То су били различито обучени момци, углавном Порториканци, али и понеки белопут и плав, незнаног порекла, сви сањиви.

“Валдемар уме да прича приче”, рекао је Рафаел.

“Причај нам приче, Валдемаре”, рекли су дачаци, неколико њих у глас, сви успавани и шаљиви.

“Не, ја умем да пишем приче, не умем да их причам”, бранио сам се.

“Валдемар је досадан”, рекао је један од плавокосих.

“Дрогирате ли се?” питао сам одједном. Нису се наљутили.

“Ми само пијемо пиво”, рекли су. Увек је говорило њих бар двојица или тројица истовремено.

Дечица, помислио сам и због нечега се растужио.

“Не тугуј, Валдемаре. Отпеваћемо ти песму”, рекао је Рафаел.

Започео је један Порториканац, обријане главе и у вуненој капи, наизглед најстарији од њих. Остали су га пратили зачуђујуће нежним гласовима, нимало налик на њихове природне.

“Моја драга отвара боцу шампањца,

али ја је волим…”

Остали су се придружили:

“…али ја је волим…”

“Желео бих да отвори и моје срце

као тај шампањац…”

“…као тај шампањац…”

“Тај огромни пенушави шампањац

што пршти као читав свет…”

“…читав свет…”

“На заласку…”

“…на заласку…”

“Као читав овај дивни, предивни, божанствени свет…”

“…свет…”

“На заласку.”

“… на заласку.”

“О, моја драга отвара боцу шампањца…”

“…шампањца…”

“Волео бих да и мене тако отвори једног дана,

па да изађем…”

“…да изађем…”

“Да се не вратим…”

“… да се не вратим…”

“Као да ме никада није ни било…”

“…ни било…”

“О, моја драга отвара боцу шампањца…”

“…шампањца…”

“Био бих тако срећан…”

“…тако срећан…”

“Моја драга отвара боцу шампањца…”

“…шампањца…”

“Волео бих да отвори и моје срце

као тај шампањац…”

“… шампањац…”

“Једног дана…”

“…једног…”

“Али још ми се не жури…”

“…не жури…”

“Још могу овако.”

“…овако…”

“Још могу овако.”

“Ко сте ви, децо?” питао сам их, али нисам добио одговор. Сви су ћутали и гледали у једну тачку, а ја сам почео да дрхтим. Отрчао сам кући, поред графита и ђубришта, кроз ветар и јесење лишће.

Пробудио сам се и на екрану је поново био спот Кристине Агилере. У фрижидеру сам затекао само једно јаје и мало ускислог млека. Ипак, био сам срећан и поново сам почео да пишем. Сео сам за климави кухињски сто, са оловком у руци и свеском глатких корица, и писање је кренуло само од себе. Мислио сам да сам коначно пронашао своје америчке духове. Напољу је управо почињао да пада снег и моје срце је дрхтало. Кристина Брахе је обећала да ме никада неће оставити и сада сам знао да је била у праву. Има толико светова, а ми не можемо побећи ни једном од њих.

Најстарији дечак звао се Габријел и два месеца касније умро је од рака.

***

АБДУЛ

Влада је добио своје парче торте.“

(Емануела Бусолати: Влада учи речи)

Пробудили су га Саид, Ибрахим и сунце. Сунце је баш ниско у овим солитерима, да га дотакнеш.

„Ајде, рокају се са муријом.“

И, Абдул је кренуо, мајка је нешто викала за њим, ваљда што није опрао зубе, или тако нешто, али он је кренуо. Сјурили су се, лифт није радио, али они су се сјурили. Лифт често није радио, али Абдул, Ибрахим и Саид нису марили за то.

Напољу је стварно био хаос: мурија решета воденим топовима, сузавци, неки наши запалили кола и полупали излоге, тако браћо…

Ибрахим је неодлучан.

„Чекај, да ставимо неке шалове, угушићемо се.“

Али Ибрахим је пичка, говоре му то и крећу напред, на мурију.

„Хеј, погледај какав нови тенк имају“, показује Саид Абдулу. То није тенк, то су борна кола, али свеједно, Абдул одлучује да се попне на њих. Каже то Саиду и Ибрахиму. Саид каже:

„То, брате.“

Ибрахим каже:

„Немој, човече.“

Абдул се пење, јури, све је клизаво од водених топова и флаша којима су гађали борна кола. Абдул пада, не зна више за себе.

У болници се над њега надноси лепа плавокоса сестра.

„Овде је твоја мама, Абдуле.“

„Јој, немојте, молим вас.“

Али мајка улази. Љуби га, даје му сок. Абдул слеже раменима, прихвата, шта да се ради.

Мајка каже:

„У крају причају да си херој.“

И тако је Абдул постао херој.

Када је Абдул прочитао свој састав, сви су ћутали. Сви осим госпође Гаспар, наравно.

„Да ли је ово аутобиографска прича, Абдуле?“

„Ауто… шта?“

„Да ли је то прича о теби? Да ли се све то баш теби догодило?“

„Па… Ја сам Абдул.“

„Некада писци надевају своје име ликовима из својих дела, иако причају о измишљеним догађајима.“

„Ја не лажем. Ја нисам лажов.“

„У реду, Абдул, знам да ниси лажов. Има ли ко нешто да каже о Абдуловом раду?“

И наравно, јавила се Жаклина.

„Мислим да је Абдулов рад снажан крик против расне и социјалне дискриминације у савременом друштву. Чак се наслућује и елемент полне дискриминације, пошто слутимо да Абдулова мајка по цео дан проводи у кухињи и да је њена улога у породици традиционална.“

„Одлично, Жаклина. А шта подразумева традиционалан улога жене у породици?“

Абдул више није могао да слуша, ионако ништа не би разумео. Само је хтео да пише о ономе што му се догодило, како је постао херој, не схвата чему све те приче.

Али Жаклина га је зауставила после школе. Никада му раније није ни пришла.

„Разговарала сам са родитељима и можеш да дођеш код нас на вечеру.“

Још је рекла адресу и отишла.

Саид и Ибрахим су га гуркали.

„Добра је, има добре сисе.“

„Оћеш да нам причаш како је било?“

Абдул је седео и јео неку велику шиљату рибу. Жаклинина мајка му се сво време церила.

„Ви сте тако фин младић, Абдуле. Шта намеравате даље?

„Даље?“

„Мислила сам после школе, Абдуле. Кад завршите школу.“

„Намеравам да упишем права“, треснуо је што му је прво пало на памет.

„Заиста?“

„Абдул добро познаје кривични законик“, ускочила је Жаклина.

„У мом крају сви га добро познају.“

Гурнуо је прсте дубоко у ждрело и одатле извукао огромну кост.

„Ово је могло да ме убије“, рекао је.

„Ма не, претерујете, Абдул“, рекла је госпођа. Била је усплахирена.

Абдул је погледао у Жаклину.

„Риба је била одлична“, рекао је.

„Причајте нам, Абдуле, како сте постали херој“, питао је отац, очуван, у плавом џемперчићу.

„Ништа лакше. Просто сам разбио пар пубова и готово.“

„То је дивно“, рекла је Жаклинина мајка.

„Мислите да је дивно?“, питао је Абдул.“Ако бих ја сад преврнуо овај сто и силовао вам Жаклину пред очима, да ли бисте звали полицију?“

„Звали бисмо, али не разумем, Абдул…“

„Да ли и даље мислите да је то било дивно?“

Настао је мук. Абдул је устао.

„Не брините, нећу вам силовати ћерку. Не бих је ни такнуо. Имамо ми много бољих од ње, тамо у крају. И још нешто: никога нисам повредио. Само сам скочио на борна кола. То није било херојство, већ обична дечја игра.“

Изашао је напоље, у свежу ноћ. Био је поносан на себе.

Ујутру су га поново пробудили Ибрахим и Саид. Овај пут није било сунца, дан ће бити тмуран.

„Крећи, будало.“

„Шта си се успавао.“

„Урадите нешто са својим животима, људи.“

„Абдул, шта је то са тобом?“

„Шта ти је ово?“

„Куран Часни“, рекао је Абдул.

„Шта ти је урадила та курва? Или је то од оног пада? Шта је с тобом, Абдул?“

„Погледајте се. Имате огледало и погледајте се.“

Погледали су се, Ибрахим и Саид, обојица.

„Омршо сам нешто“, рекао је Саид.

„Ја имам подочњаке. А и не имао…“

„Идите одавде. Вратићете се кад будете схватили о чему говорим.“

„Абдул, ти ниси више наш.“

„Идите. Волим вас.“

Абдул је рекао мајци:

„ Мајко, од сад ћеш се покривати“

Абдул је пустио браду. У крају су почели да га зову терориста. Али Абдул је само желео нешто да уради са својим животом. Схватио је да у животу увек некога служите. Па зашто онда служити људима, уместо Богу? Бог вас неће терати да се пењете на борна кола, да пушите траву, да јебете лудаче по хаусторима, да идете на вечере глупих богаташа, да се понижавате. Бог вам каже: „Тако треба и, ако можеш, изврши. Ја знам како треба и кажем ти. Јер ја сам те створио.“

Абдул никада никог није имао, сад има Бога. Абдул никада ништа неће добити од овог одвратног друштва, али од Бога ће добити све.

Абдул креће у дан, минаре сија на јутарњем сунцу, Париз му се чини све мањи.

Ускоро ће све то нестати.

***

ИЉА

Ја сликам само оно што видим.“

(Сомерсет Мом: Месец и стопарац)

Тешко је сликати Русију. Сабити толики простор између четири ивице платна, то изгледа немогуће. Зато су у Русији велики само писци: све те речи стварају привид бескраја.

Тешко је сликати само оно што видиш. Пред очима уметника разапете су многе мреже, од навика, очекивања и предрасуда, тако да оно насликано на платну никад не одговара виђеном. Уметник је незадовољан, али мора да се помири са тим: ја сликам само сенку ствари, а оно што насликам је само сенка сенке.

Али Иља Трофимович Гофман није се мирио са тим.Он је од студентских дана био настран, увек је желео нешто друго. Кажем, од студентских дана, јер Иља Трофимович је био нормално дете, исти као сва друга деца, ни по чему изузетан. Онда га је нешто ухватило, Бог ће га знати шта. Уписао је сликарску школу уз противљење родитеља и тамо био најгори студент. Професори су му говорили да је дошао из неког другог времена. Слично је мислио и Иља Трофимович, само, за њега је то била будућност, за професоре – прошлост.

„Од њих тражим само технику“, говорио ми је Иља Трофимович, „Прост занат, да ме науче да сликам. не тражим ништа друго од њих, ни да ме промовишу, ни да ме подржавају. Само да ме науче занату и да ме оставе на миру. Али они то изгледа нису у стању.“

Покушао сам да му објасним како уметност није само занат, како је то узвишена дисциплина и да сликар више има посла са идејама него са облицима.

„Исто тако, морамо бити одговорни према друштву у ком живимо.“

Иља Трофимович ме није чак ни погледао.

„Они не разумеју једно: да сам православац, ја бих се бавио иконописом. Овако, сликам оно што видим.“

„Побогу, Иља Трофимовичу, не мислите ваљда озбиљно? Па то је нешто превазиђено. Цркве су музеји. Они нису чули ни за перспективу, да не говоримо о свим оним токовима који најављују будућност.“

„Ви немате појма о чему говорите“, рекао је Иља Трофимович и отишао. Нисам се наљутио на њега. Имао сам разумевања за његов тежак карактер и особењаштво. На неки начин сам га сажаљевао. Па и поштовао, зашто не рећи: таква количина самоуверености није ме остављала равнодушним.

„У реду, будите мртви реалиста, али ви чак и не сликате добро“, рекао му је један професор у афекту.

„Ја сам ту да служим“, одговорио је Иља Трифимович и прекинуо сваки разговор.

Говорио је о уметности као служењу. Презирали смо га. Зар уметност није слобода?

Иначе, никада се није свађао са професорима. Само би рекао нешто своје и заћутао. Неку глупост, например, како уметност нема одговорност према друштву, него према истини.

„Али где је истина ако не у друштву, или макар у некој визији друштва, нечему према чему друштво иде“, говорили смо.

„Видећете ви“, рекао је и поново заћутао. То није звучало претеће. чак ни резигнирано: звучало је као проста истина.

Негде при крају студија се оженио.

„Шта је сад са твојом горљивошћу? Ожењен си човек“, провоцирали смо га.

„Зашто? Породица не смета уметности. Зашто мислите да би сметала?“

Мислили смо да је досадан и да је велика будала. Ја сам се ту мало издвајао, трудио сам се да имам разумевања и нисам порицао таленат који је поседовао, и по мени, тако улудо трошио. Али, искрено, Иља Трофимович је за све нас био странац.

Онда је дошла револуција, дошао је грађански рат, и ја годинама нисам видео никога са наше класе.

Запослио сам се у Мосфиљму, и једног дана, док сам излазио из предузећа, случајно сам налетео на Иљу Трофимовича. Није се много променио, осим што је сада ходао у сасвим изношеном капуту и имао изглед провинцијалца. Питао сам га шта ради, а он је одговорио да је запослен као наставник у некој сеоској школи. То није лоше за Иљу Трофимовича, помислио сам.

„Добра је околност да више не сликате, до материјала је данас тешко доћи“, рекао сам. Он ме је погледао исто онако искрено изненађен, као онда када смо доводили у питање његову способност да помири уметност и брак.

„Зашто? Сликам. А до метеријала се заиста тешко долази. Због тога сам и дошао у Москву.“

„Помоћи ћу вам“, рекао сам, можда да се искупим.

Набавио сам му значајну количину бесплатног материјала за сликање: боја, четкица, платана… Иља Трофимович је само рекао:

„Не знам шта бих без овога.“

Имао је двоје деце и имали су нека обична руска имена. Позвао ме је да га посетим ако будем ишао на север. Никада то нисам учинио и не верујем да сам пропустио нешто важно.

За Иљу Трофимовича чуо сам поново тек после рата. Код нас у предузећу као чистач је радио неки Савенко, доктор физике и бивши логораш. Ја сам већ био пред пензијом и нису ми више давали никакав посао. Савенко, обријане главе и рошав, умео је да скува одличну кафу и тако смо нас двојица почели да проводимо све више времена заједно. Није ми причао о својој кривици, али је волео да говори о људима које је упознао. Тако је поменуо и Иљу Трофимовича Гофмана. Ничим нисам одао да га познајем.

„То је био највећи сликар кога сам икада видео“, причао је Савенко. „Вредно је радио и укључили су га у уметничку секцију, што му је вероватно спасло живот, јер је био слабог здравља. Сликао је пропагандне плакате и исписивао пароле кад су велики празници. Али успео је да задржи и нешто материјала за себе, па је сликао. Слике су могли да виде само одабрани. Ја сам био један од њих, звао ме је професоре. Али онда су се слике рашчуле и сви су почели да долазе да их виде. Логораши су волели те слике.“

„Зашто?“, питао сам. „Шта мислите да су видели у њима?“

„Оно што су видели око себе. Једноставно, Иља Трофимович је сликао само обичне ствари, људе, природу, бараке. Слике су изгледале просто и наивно, чак грубо, али су носиле нешто. Људи нису били само људи, дрвеће дрвеће, а ограде ограде. Нешто је исијавало из свега тога. Иља Трофимович је успео да наслика оно што што сви ми видимо али не умемо да објаснимо.“

„Не разумем вас.“

„Успео је да покаже како ствари нису само ствари, и да ништа не постоји само од себе. Успео је да упише неку светлост у видљиви свет, да стварима у људима да сврху. Те слике су носиле један пун живот и логораши су то знали. То су били груби или огрубели људи, али су знали шта је живот. Стајали су голи пред ужасом и више нису имали илузија.“

„Мислите ли да сте неправедно робијали? Ви лично.“

„Ах, шта је правда. Кад бих знао шта је правда, могао бих да вам одговорим на то питање. Можда је и било праведно, али не бих ником пожелео да прође оно што сам ја прошао.“

„Шта је било са њим? Са Иљом Трофимовичем.“

„Управа логора је сазнала за његове слике. Вратили су га на физички рад, у руднике. То је био најтежи посао. Умро је после шест месеци. Чуди ме да је и толико издржао.“

„Шта је било са сликама?“

„Вероватно су спаљене. Шта би било? Ко би желео да сачува слике обичног робијаша, и то некога ко је страдао због њих? Нико не би имао толико храбрости. Али мислим да их не би ни разумели. Нико из управе. Те слике су могли да разумеју само логораши. Они који су били истргнути из света и који су видели смрт очи у очи. То су биле такве слике. Он је умео да види оно иза и да нам покаже. Плачем и дан данас када их се сетим.“

„А шта је то иза? Мислите да постоји нешто иза?“, питао сам. Глас ми је можда био грубљи него што сам желео. Савенко се повукао.

„Ја сам само чистач“, рекао је. „Не разумем се у то.“

Убрзо су га преместили у неко друго предузеће и више се нисмо видели.

Само једна слика Иље Трофимовича Гофмана је сачувана. Сачувала га је жена домара школе у којој је радио. Слика показује сеоски воћњак, вишњик. Видео сам једном ту слику, на изложби сеоске уметности. Не знам како је доспела тамо. Вишњик је изгледао као супротстављен блиставом небу изнад њега и црној земљи испод. Био је у цвату, и боје су се преливале од боје снега до боје крви. Покрет као да није постојао, као да је све било залеђено или зачарано, али ипак тако живо. Као да није било времена. Како то раније нисам видео на његовим сликама, онима са студија? Можда свега тога тада није ни било, али ипак мислим да је разлика у очима посматрача. Тако се то каже. Ову слику гледам у својим седамдесетим. Толико тога је уза мене и ближи ми се смрт. И не могу да кажем: свеједно ми је, прах праху. Не могу. Зашто ме ова слика подсећа на нешто што сам читавог живота желео, и на нешто за шта бих бих волео да ме чека тамо негде, са друге стране, кад одем? И зашто ми ова слика ствара потребу да загрлим читав свет…

Владимир Коларић

OSLIĆI (JELENA VUKANOVIĆ)

Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.

OSLIĆI

Danas otpočinjemo post. Osliće izgladnjujemo tri dana, u nadi da ih neće biti troje – dana četvrtog. U noći dana trećeg na dan četvrti, u nadi da se neće međusobno proždrati. Valjda su se oslići tokom ljudskog života uvek zalagali za porodične vrednosti.

Svetlo ponovo ostavih upaljeno da gori čitavu noć i sa punom pažnjom ih gledah u naporima da usne. Salence je zaspao. Taj bi, čini se, mogao zaspati i pri erupciji u Pompeji. Evo šta sanja:

U sudu je. Dive mu se svi. I obični i neobični. Moć ga uzbuđuje, a ne lepe žene. Nije nikada ni imao ukusa za žene. Postavljaju ga za predsednika suda, smenjuju S. S., čak tog S. u tamnicu bacaju. Blista S. Na ulici ga još lepše pozdravljaju. Bog ti dao sreće i zdravlja, sudija, bog čuvao tvoju decu od zla, sudija… I sve tako, takva vrsta mantri. Interesuju se za njegovu decu, njegov bračni život. Čuli su negde da mu je kći u ludnici. On je to pokušao zataškati, ali bez uspeha, varoš je to. Pokušava da se odbrani, govori narodu da je privremeno smestio kći tamo, da ima najbolju moguću negu, da je tako morao jer se njegova kći bila odmetnula od društva i normalnog ponašanja. Vidite, objašnjava im, moja kći bi vama sada rekla da se gonite u vražju mater, gađala bih vas prvim što joj dođe pod ruku, agresivna je, mene je gurnula niz stepenice pošto sam je udario, ali udario vaspitno! Mogao sam je smestiti u zatvor, ali nisam, nisam!…

Narod poče voleti tu agresivnu sudijinu kći, rekoše da se na nasilje odgovara nasiljem, kao u Americi, kao u Americi! U Americi svaka kuća ima po najmanje tri pištolja, govoraše mu, ali su Amerikanci kukavni i jadni…

Oni navališe na njega. Upitaše ga kada je poslednji put kupio kćerci čokoladu, I to belu čokoladu punjenu filom od kokosa, omiljenu čokoladu sudijine kći. Napetost je rasla, oni začokoladaše do ludila. Žele videti da je kupio najmanje pet takvih čokolada I odneo ih u ludnicu. S. ode u prodavnicu i mahnito, kao da je pitanje života, uze sa rafa sve te čokolade, ali nekako zaboravi da plati, zaboravi da plati u svoj toj sumanutosti, i onda, i onda… alarm, obezbeđenje, policija, hapse ga! Sudija krade čokolade po prodavnicama, da ih prodaje posle skuplje! Pretvara se u veliku belu čokoladu punjenu kokosom, mrvice mu bolno golicaju unutrašnjost, počinje da umire, da se topi u okovima.

Riba se u to probudi. Izbeči oči kao kurva. Ugasih svetlo pošto se probudi. Neka se cakle oči izdajničke u tami vode, u njenoj prevrtljivoj, čežnjivoj igri. Neka te oči. Odlazim u krevet, a u srce mi pilje oči te buljave. Bilo je trenutaka kada se kolebah da li da ga pustim, samo njega, da se očoveči opet, ali nisam glupa. Kako ide ona izreka – prevari li te jednom, on je kriv, prevari li te drugi put, sam si kriv.

Sanjam vodu. Dala bih sve za čašu vode. No, nema je. Eno akvarijuma. Ne usuđujem se ući da me krvožedne ribe ne pojedu. Žeđ me razara. Znam da će me pojesti, ali bolje mi je umreti utoljena, no žedna, pomišljam. Ulazim. Napijam se. konačno je moja žeđ umirena. Krećem vani, a S. me hvata za središte, i odgriza mi međunožje. Pokušavam se iskobeljati, no riba mi oduze stvaralačku moć. Tonem bespovratno. Ždere me.

Besna se budim. Besna. Vadim uspavano S. iz vode i malo ga očovečujem u vazduhu. Taman na granici da postane čovek, da me pogleda ljudskim očima, vraćam ga ne znajući šta dalje sa njim. Bilja drema na dnu, ali mrda perajima u strahu od smrti. Zna da ima vrsta koje se ne trpe među sobom. U akvarijumu je sa mužem, sinom i svekrvom. Njoj je možda najteže. Upravo sanja veliku slavsku trpezu. Sveta Petka je. Ponosi se jer je hrane više no igde gde je bila, i gde su njeni gosti uopšte bili. Voli da joj zavide. Trpa u usta najfinije ribe i pomišlja kako je bolja od drugih. Ne odustaje od te misli. Naročito joj hvale pite: sa krompirom, kupusom, tartufima. Kao da nije posna slava, vele, toliko je sve slasno. Odjednom, Ljilja, njena koleginica uzvikuje: Od ribe samo oslići! Najeftinija riba!

Ne, ne, i ne! pokušava da je razuveri, ali i drugi gosti primetiše isto i počeše ustajati od stolova.

Namerno ste sakrili drugu ribu, vikala je bez utehe za njima, u džepovima vam je, bedni ljudi, zli… Riba Bilja se trže iz sna i uzdrma javu drugim oslićima. Kucnuh o staklo da je još više uznemirim. Ruku znatno približih da pomisli da je hrana. Nema hrane danas. Ni sutra, ni prekosutra.

Odlučim da glasno pustim Betovena, to ih dodatno razjaruje. Još za života ljudskog govoraše da im Betoven izaziva agresiju. Sklanjam pogled od njih i zatvaram oči. Pokušavam da mislim o sebi, nešto lepo o sebi, ali mi ne uspeva, sve što pomislim vezano je za njih. Stvorila sam im sjajne veštačke uslove. Najbitnije je da je voda u stalnom protoku. Stvaralačka energija vraća se u mene obnovljena, jača nego ikada. Izbacila sam svo smeće iz svog filtera, iz mene izlazi mnogo čistija voda, ponovo u pumpu koja vraća tu istu vodu u akvarijum. Isto sa sobom, kao sa njima.

Betoven se ori kućom. Hoću da ih šokiram. Odlazim do akvarijuma da im promenim vodu, i to gotovo promenim sve, ne pola-pola kako je uobičajeno. Rada kreće da drhti. Najstariji oslić, što za života nikako, ali nikako nije mogao umreti. Bilja bi govorila da će nas metuzalem sve nadživeti. Nikolica, moj slatki, tanani bratić, čuči na dnu. On se najmanje bori. Htela sam ga poštedeti, zaista, ali morao je otići i on sa njima. Treba seći sve, sve, ne ostaviti ništa što bi kasnije moglo da izraste u zlo ili prepreku. Pogana je to krv.

Mnogo je energije potrebno za plivanje u vodi. Ribice mi se gase kao tužna sunašca. Bojim se da ne crknu. Ako crknu, crći će i niti što dopuštaju ovu svetu igru. Divne su, i slatke, ko još na svetu ima toliko srce osim mene da ih ovako strastveno muči, ko, pitam se, ko… U ovoj imitaciji sakralnih voda, bez pravog sunca i prave mesečine.

Pošto dođe noć, odlučih da im ugasim svetlo, da makar jednom spavaju mirnim snom. Ipak, mislim da bi noćas voleli svetlo da im ostavim upaljeno, uvek je previše mračno stvorenjima gladnim. Kada nema hrane, neka se stvorenja nadahnjuju svetlom. Nema svetla noćas, post mora biti celovit. Taman.

Sanja starica-oslić kako je mlada. Najlepši cvetak u selu. Udala se silom prilika, a uvek je volela muževljevog prijatelja-šahistu. Već ima šestoro dece, sedmo je na putu. Zna da će doći šahista, puderiše se i plete čvrste pletenice. Poslužuje im kafu i lokume. Tiho koketira sa šahistom. Odjednom, muža njenog zovu da hitno ode u drugo selo, nešto se zbilo u sestrinom domu. To je lepa Rada izmađijala. Dvoje zaljubljenih ostaju sami. Šahista povlači prvi potez tesno vezan sa drugim i trećim, i četvrtim: od pletenice njegova ruka završava na njenim grudima, stomaku, kratko, pa između butina, bez obzira što je žena trudna oni se stapaju, a figurice šahovske više nisu na svojim mestima. Kada bi znali ovi u akvarijumu šta starica sanja, i kakve im sokove u vodu ispušta. Odjednom, šahista skida masku sa lica i Rada vidi da je to njen muž! Leti lice, lete peraja, lete kosti, samo što je ne ubi od batina. U tom trenu, krvava odlučuje da će živeti duže od njega makar dvadeset godina, i da će ga svaki dan proklinjati. Eto, tako i bi. U grob ga je oterala, ali iz sna ne. Nema te magije koja takvo što može.

Kuckam im po staklu. Smešno, svi odjednom lupiše glavicama. Umesto hrane, danas poezija, rekoh im. Nisam ni počela da čitam pesmu Nikite Staneskua, oslići se razbežaše, uzalud sam kuckala o staklo, niko nije dolazio. Izgleda bi ovi oslići pre gladovali no što bi dopustili da čuju jednu pesmu. Kao ljudi govorili su mi da ne vole poeziju, da bi čitali, ali nešto konkretno, ma šta im to značilo. Upalih šarena svetla kako bih se malo zabavila. Pozlaćeni akvarijum se pretvori u disko kuglu. Skupila mi se pljuvačka i pljunuh unutra. Salence i Bilja se počeše sudarati, jedno drugom na put ići. Učinilo mi se da je Salence počeo gristi. Nikolica stade između njih, očito braneći ocu da mu napada majku, a možda on i nije hteo da je napadne. Jednom mi je kao čovek rekao da on i ja ili mrzimo ili volimo, ne znajući za meru i sredinu, pa se pitam sada da li on mrzi, i mrzi li snažno mene, kao što ja njih sve podjednako mrzim. Moli li se na dnu stakla za mene, ili je izgubio veru pomislivši da ova kazna nema nikakve veze sa Bogom, i konačno, da se Bog ne meša u zakone koje smo mi, ljudi, uspostavili na tako niskim stepenima. Zaista se nadam da ne krivi Boga za ovo i da ne očekuje da Bog može doći da ih spasi. Nadam se da razume da Bog to ne može; neće zbog par oslića uništiti čitavo ustrojstvo sveta. Rilkea mu recitujem usnama zalepljenim na staklo, i za čudo, on se približava, deluje kao da se ljubimo:

Patnje se nisu spoznale,

ljubav se nije naučila,

i šta nas u smrt udaljuje,

to nije razotkrito.

Jedino pesma nad zemljom

posvećuje i slavi.

(Iz Soneta Orfeju)

Nikolica sanja kako čita. Poznaje odlično gramatiku jezika. Govori engleski i nemački. Uspešan je u svome poslu, ima advokatsku kancelariju i bavi se sudskim prevodilaštvom. Novac kaplje. U kancelariju mu upada maskirana banda. Nikolica vadi sav novac iz džepova, fioka, štekova. Banda se smeje i gađa ga tim istim novcem. Pomišlja da možda nisu došli da ga ubiju zbog neke nezadovoljne stranke, ali zna da je uvek čestito radio. Dakle, ne može biti to. Pita ih šta žele od njega. Na sto mu bacaju pesmu Roberta Frosta, The road not taken, i zahtevaju da im prevede do sutra. Ostaće sa njim u kancelariji i čekati da im prevede tu pesmu. Nikolica im se u sebi ruga, ovo je tako prosto, pomišlja. Prvo pročita celu pesmu i krene da im prepričava o čemu govori. Jedan bandit mu naslanja pištolj na slepoočnicu. Uobliči! Prevedi, ne prepričavaj! dreknu. Ne može ovako da se kaže, nije ispravno gramatički, odgovori mu N.

Ako ne prevedeš ovu pesmu, bićeš mrtav! kaza drugi bandit.

Preznojava se. Shvata da ne može da prevede, da ne poznaje jezik poezije. Pita se u snu kako je moguće da vrsni poznavalac engleskog ne može prevesti pesmu sa tog istog jezika. Guši se na površini jezika, upada u živo blato komunikacije, umreće uskoro, je li poezija zla, pita se, je li zla….

Ustajem rano da pripremim božanstveni obrok za moje malene ribice. Dosta su izgladnjivane, obradovaće mi se, pomišljam. Biće mi pored svega milo videti ih kako ručkaju. Volim videti stvorenja srećna, naročito ona ostavljena bez ikakve nade, kako se neprekidno iznenađuju kružnim tokom očaja i blagodeti. Palim svetlo i pred očima mi je nešto strašno, strašno. Raskomadana tela plutaju u vodi, i to ne tela oslića, već ljudi. Moja porodica se proždrala među sobom i povratila čovečnost. Mrtvi su! Sada tek shvatam da su mrtvi. Mrtvi. Mrtvi u ribolikosti, mrtvi u čovečnosti svojoj. Tako su gadni, bacam im hranu za ribe, a onda odlazim po hranu za čoveka, i ne pomeraju se, provociraju me tim mrtvaštvom i nesnosnim smradom. Otvaram filter, čistim izmet i masnoće, vraćam ga ponovo.

Neću vam više čitati, neću vam puštati Betovena, probudite se! Probudite se da kao ljudi nešto skupa pojedemo, vikala sam im. I dalje samo plutaše u mome pozlaćenom akvarijumu dimenzija četiri puta četiri. Odvrnuh im turski folk, to ih je uvek veselilo, suglasnik se poče pentrati po suglasniku, usko i bez razmaka. Moja porodica je spavala, sigurno im je u dušu utkan san o ovoj torturi i sigurno se nepojmljivo jeftino osećaju dok u snovima čovečnim sanjaju da su negde, nekada, u nečijem srcu, a ne u želucu, bili oslići

Jelena Vukanović

НОВЕ ПУСТОЛОВИНЕ МАЈСТОРА КЛИБЕРА (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић (1968), песник, есејиста, књижевни преводилац. Аутор пет књига песама и једне збирке кратких прича и есеја. Превео око 300 књига, од чега око 110 романа, с француског и енглеског језика. Добитник угледних књижевно-преводилачких награда
Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић. Редовни и одани сарадник Стеле Поларе од самих почетака. У издању ове куће изашла је његова књига песама Света Јелена.

У ПЕЋИНИ

У маркету прекопута споменика приповедачу и књижевном преводиоцу Михаелу Драјтнеру, једној од неумрлих легенди града А, Гертруда и Клибер купују нешто што ће понети на, како то Гертруда каже, „излет“ до села Р., где се налази позната пећина. Већ ту умало не долази до конфликта, јер Клибер несмотрено запажа: „Како мислиш: излета, па зар није и сам наш долазак у А. излет и, уопште, цео наш живот зар није излет, мислим наш, твој и мој, него ти је сад овај одлазак у пећину излет?“ – он то говори кроз смех, али њој иде на живце, јер она све схвата озбиљно, као, уосталом, и он – но успевају некако да загасе варнице, и Клибер је пушта да она одабере шта ће јести на излету: хлеб с маслинкама и неким зрнима, качкаваљ и кулен, онај скупљи, јер тако их Гертруда увек бира.

Излазе из маркета, Клибер по навици маше увоштеном Драјтнеру, аутору смеле приповетке „Туђа њива“ и преводиоцу најзначајнијих дела Ф. М. Достојевског, и онда скрећу десно, ка некадашњој сточној пијаци, гробљу и, даље, ка одвајању за Р.

Тек што су прошли гробље, међутим, Гертруда почиње да се жали на прашину, и то вехементно: „Гуши ме ово, не могу овуда да ходам“, каже усплахирено, и Клибер је, иако нервозан, умирује, вади сокоћало и зове такси. У А-у је такси јефтин, и Клибер зна да ће их вожња до Р. коштати мање од самог кулена.

Седају у такси, Гертруда хукће, иако је тек април, истина сунчан и прашњав дан. Пошто она нема појма о Р, Клибер таксисти каже да их остави код базена, и онда њих двоје пешице иду до раскрснице на којој се десно иде за језеро, лево за пећину, а право за село у којем се, иначе, налази позната уметничка колонија.

После десетак минута стижу до пећине, до доњег улаза, Клибер то показује Гертруди, Гертруда је већ расположена, допада јој се како то изгледа. „Хајде да поједемо мало нешто“, каже она весело и седа на трећи степеник који води до горњег улаза у пећину. Степеници су од ломљеног камена, али није било јаче кише, нису блатњави, стрми су, али не опасни, и, док она седа и вади храну из торбе, Клибер јој прича како ће да се попну горе и где је, у ствари, тај прави, горњи улаз у пећину, а не ова туристичка атракција доле.

Иако на скученом простору, да ли у крило, или где – тек, Гертруда је све некако повадила: и хлеб с маслинкама и семенкама, и качкаваљ и кулен; седи, нутка га и и служи се сама, одломи мало хлеба и дода Клиберу, Клибер стоји ослоњен ногом на други степеник и једе; слатко им је. Десно од њих мајстори дрндају нешто у брвнари која је спорадично служила као ресторанчић, а онда се гасила. „Ај се не преждеремо, треба сад овде мало да се пентрамо“, каже Клибер, и Гертруда се осмехује и пакује све назад оним паметним, меким прстима који морају бити веома женствени да би уопште били женствени, јер шанса да ће прсти једне чембалисткиње бити женствени веома је мала, али заиста постоји.

Пењу се горе, стижу до заравни, и ту онда иде мали спуст до горњег улаза у пећину; улаз је испод врха степеништа. Крећу низ степенице, кад, из оног мрака, одоздо, излазе момак и девојка; девојка је бледа као креч, ајлајнер додатно наглашава слабост и тескобу у њеним очима, момак је мало и придржава. „Ух, грозно је“, дахћући ће девојка док се млади пар мимоилази с Гертрудом и Клибером.

Клибер помисли: „Ова се усрала пећине, шта ако се сад и Герта усере, о томе уопште нисам размишљао, а то би и личило на њу.

Погледају се пред самим улазом у таму, и Гертруда му каже: „Овој девојци се није допала пећина.“ Клибер смирено одговара, као Чарлс Бронсон: „Сигурно има низак притисак.“

Улазе унутра, кроз рупе на таваници продире дневна светлост. Гертруда се слободно креће, као да је ту већ била. „Какво фантастично место за концерт! Каква акустика!“

На оној низбрдици, она опуштено хода, подиже руке, гледа око себе; леђима је окренута Клиберу који стоји са стране и самоме себи личи на задовољног власника концертне дворане коме је драго што се уметнику који ће ту наступати допада његов простор. Он се, у ствари, поноси Гертрудом, поноси се што није убледела, што се није збунила, што се њен пискави гласић разлеже тим праисторијским домом: „Овде би могли гудачи да се сместе, овде чембало да стоји…“

Завршава се кратка посета пећини, они излазе напоље, и заправо су празни утисака. Каже се обично „пуни утисака“, али њих двоје су сад релаксирани, празни утисака, при чему Клибер, док се спуштају низ оно степениште, с времена на време каже: „Е, баш ми је драго што ти се пећина допала, е баш ми значи што ти се свидело ово место.“

У повратку, већ пре раскрснице, креће расправа око конкретних елемената путовања аутомобилом у Грчку. Откуд Грчка – појавила се у разговору. Тек што су кренули ка језеру, већ се прича о томе да ће се Гертрудин боравак у А. завршити, ипак, одмах данас, а не сутра увече, како је било планирано („Ипак видим да нема потребе да остајемо овде још један дан“). Док под још нерасцветаним багремовима ходају од Р. језера до магистралног пута за П, не могу више да се држе за руке, јер Гертруди је длан мокар од беса, и црвена је у лицу док прича о неким таксама и ценама горива о којима Клибер, наводно, ништа не зна.

Спуштају се после на локални хит, речицу И, и Гертруда се театрално шета по ливади по којој иначе трче коњи, зове мајку и објашњава јој да је у А. дошла на тродневни преводилачки семинар, да су деца добро и да је О. с њима. Мајка јој каже: зато те и зовем, кћерка ти је јутрос добила прву менструацију, уплашило се дете, али, да, О. је био с њом.

Клибер за то време ради згибове, има нека шипка тамо, на самој обали, између два јаблана.

* * *

Хедвига се паркирала поред часовничарске радње, прекопута гимназије, и чека га. Плашила се тог доласка, стрепела је од тог пута, али сад, угледавши Клибера издалека, излази из кола и стоји, руком ослоњена о врата. Нема осмеха на њеном лицу; оно више као да је запитано.

Клибер је заборавио колико су јој јаке обрве, а и очи као да јој је заборавио, па их гледа с новом удивљеношћу. Први пут кад ју је видео, а исто су се тако крај кола нашли и онда сели у кола, рекао јој је: „Очи су ти шумске, као код чаробњака, ти и ја смо од исте сорте.“ Необичан комплимент, ако је то уопште и био комплимент.

Ње, с којом је, кад се све сабере, толике дане провео разговарајући телефоном, по гласу готово да се и не сећа из живих сусрета. Да ли је Хедвига ћутљива жена? Није. Али с њом је Клибер доживео оно што је сматрао отрцаним идеалом, петпарачком жваком из псеудоженских магазина, да је права особа она с којом можеш удвоје да ћутиш, а да то ни једном ни другом не смета; и та тишина је интензивна, та тишина је пуна садржаја и значења, било да ходате или седите једно крај другог.

Хедвига има дуге ноге, и Клибер је нежно зајебава: „Помери мало седиште уназад, цепају ти се панталоне на коленима.“ Фебруар је, али већ два-три дана време је невероватно топло; успут, док се возе ка Р., виђају људе и децу у дуксевима, па и мајицама с кратким рукавима. „Данас су рекли да ће да иде и до 19“, каже Хедвига.

На низбрдици пре скретања удесно, Клибер јој преурањено даје знак, јер ово место познаје као пешак, а не као возач, и они скрећу на пространи паркинг иза задружне продавнице где је он неколико пута седео с промућурним и помало заједљивим мештанима и пио пиво из флаше (отварач виси на канапчету).

На тренутак, Клибер се прибојава да ће се Хедвига изнервирати због тог раног скретања, јер она често и делује тако као да би сваки час могла да се изнервира, иако се, реално, никад није изнервирала, бар засад. Она мирно окреће ауто, и избијају на пут што води ка самој Р. Да би осетила дух места, Клибер јој каже да се паркира код базена. Излазе из кола и крећу ка раскршћу, Хедвига каже: „Ух, много је топло“, скида џемпер и остаје у смеђој мајици без рукава.

Лара је зове први пут откако су кренули из А. Тамо је већ, у року од три сата обавила најмање четири-пет разговора с њом („Овде сам, код тета-Иване и чика-Мише, у Београду, враћа се мама брзо, буди добра, љуби те мама, дај ми баку“). Тренутак касније, мала опет зове. Клибер и Хедвига управо пролазе поред полунапуштеног имања где је неко оставио прави псаријум, појачава се лавеж, и Хедвига каже кћерки: „Душо, сад се овде шетамо, има неких паса, чујеш? Чекај само да прођемо то, па ћемо да се чујемо мало касније, важи?“

Убрзо Клибер поново схвата оно што је схватао и неколико пута раније, али њему као да никад није довољно: Хедвига је жена пуна тајни. Тек што су путем прошли поред помало чудовишног погона „Вајрајтер воде“, Хедвига каже: „Била сам овде пре две године, децу смо водили на једнодневну екскурзију.“

„Била си, значи, и у пећини?“, пита је Клибер.

„Па да, ишли смо и до пећине“, одговара Хедвига. „И оне базене смо гледали, није било за купање.“

„А… Па што ми не рече…“

„Па Лара ме звала, запричала се с њом.“

Пењу се до пећине вероватно у потпуној тишини, или јој Клибер прича нешто безвезе. Боравак у пећини је такав да га се ни једно ни друго неће сећати. Излазе, крећу назад ка колима.

Њој опет звони телефон. „Ту сам, Ларо, ту сам… Враћам се сутра, ништа не брини, сад још лепо да се изиграш ту код баке, и сутра долази мама.“

Враћају се до кола, у међувремену је небо покрио бледосиви јорган, али и даље је веома топло. Клибер додирује Хедвигу по голом рамену и каже јој: „Знам да не волиш да се држиш за руке, али могу макар раме да ти пипкам.“ Она се насмеши брижно, и Клибер покушава да се сети њеног звонког телефонског смеха.

Стижу до кола, седају, и Клибер јој каже да се врате до оног раскршћа, али да скрену десно, да јој покаже језеро. Правда се због деонице где је излокани макадам што излази на самотни четинарски шумарак и непомични, историјски контејнер за ђубре. Скрећу опет десно, преко уставе-моста, паркирају се, и седају на једну од клупа. Клибер јој каже: „Могла би сад да обучеш џемпер.“

Седе једно поред другог и гледају у језеро. Причају, али се не гледају. Онда и ћуте. На брду прекопута, трактор узорава: њива је на падини, и црвени тракторчић, као дечји, иде горе па доле. Хедвига и Клибер тону у посматрање. Не чује се ништа, из даљине, на одложено, допире звук трактора.

Тренутак је савршен. Завршивши још једну бразду, човек зауставља трактор недалеко од саме куће. Из куће излази жена, разговарају нешто. Хедвига и Клибер нагађају о чему причају.

„Вероватно га зове на ручак“, каже једно од њих, Клибер или Хедвига.

„Ено га, скида капу, трља руке, изгледа да данас више неће радити.“

„Зимско орање је ризично, може после мраз све да сјебе.“

„Сад ће вероватно да замези, сира и шунке и куваних јаја, и ракију.“

„Шљиву?“

„Шљиву вероватно.“

„Сигурно им је пуна кућа, не могу да се јебу.“

Хедвиги звони телефон. Сад је мама. Пита је где су Лари лутке. Хедвига објашњава и каже: „Је л’ ми добро Ларче?“ Задовољна мајчиним одговором, оставља отворен телефон и показује Клиберу неку преписку стару годину, годину и по дана.

Реч је о великој тајни. Клибер схвата суштину Хедвигиних тајни. Није она крива, није их крила. Него он ништа није питао, није хтео да пита, није желео ни да зна ни да не зна: занимала га је она. Хедвига је жена којој се нема шта замерити. Ни на једно његово питање никад није узвратила ни тишином ни лажју. Само је ћутала док он не пита. Њене тајне јесу безопасне, али су застрашујуће.

Хедвига не дозвољава да јој се тек тако одагна страх. Као што је некоме у љубави љубомора фактор који даје енергију, који га мотивише, тако је некоме страх. Хедвига барата страхом, и својим, али и туђим. Она није манипулатор, али има моћ. Мора да те уплаши, да те уведе у свој страх, па да те изведе из тебе самога, и онда, кад се вратите незавршеног страха и неотклоњеног узрока страха – онда ти дозволи да је утешиш, да је умириш.

У глуво доба диже целу зграду на ноге, не неком хистеричном буком, него оним што је у тој старинској, стаљиновској згради довољно да све подигне на ноге: у три ноћу, пошто је десет пута ишла до купатила, тражи да устану, да се спреме, да иду до дежурне апотеке како би она купила бактрим, јер има јако запаљење бешике. Одједном. Кад год она оде до ве-цеа, Клибер ослушкује звук; заиста се чини да испишава литре течности, а за цео дан је попила два јогурта, једно пиво и плафон две чаше воде. Али пиша много и унервозила се, у кревет се враћа све раздраженија.

Око два почиње на мобилном да гледа где су дежурне апотеке. Клибер је уверава да ће све бити у реду, да је довољно да је загрли и угреје и да ће то проћи. „Не, треба ми бактрим“, каже Хедвига, „знам ја како ово код мене иде, ако одмах не попијем бактрим, после се много искомпликује.“ Њему дође да је пита што онда за сваки случај не носи бактрим са собом, али види у њој исту ону неодређену решеност као кад је пред пећином рекла да је ту већ била, са ђацима.

Облаче се, силазе с трећег спрата, излазе у двориште, пале се светла у прозорима, бабе вире иза ролетни. Клибер се, ментално (mentally, што кажу Енглези, а значи „у себи“) хвата за главу. Чак и не крије незадовољство, мада мало цокће и врти главом у стилу: јебига, ништа од од свега овога. Излазе у град, пуст често и преко дана, а пуст и сада. Иду до прве, друге, па и треће апотеке за коју је Хедвига, набадајући по нету, наслутила да би могле радити. Хедвига је, Клибер то види тек кад су изашли, обукла неке уске беле панталоне, ни панталоне ни хеланке, са црвеним, зеленим и плавим цветићима. Гледа је само из профила, помало бојажљиво, помало нервозно: слепоочница јој је јако изражена, то чело из профила личи на чело неког војника, а она тако и хода, као да маршира. Ретки млади људи које заустављају да би их питали ради ли нека апотека посматрају их као пар изгубљених наркомана.

Стижу и до последње апотеке која је могла бити дежурна, а није, не ради ни она. Хедвига је разочарана, каже да код ње, у њеном граду, који је, истина, скоро двапут већи од А, по целу ноћ раде две дежурне апотеке, али Клибер је умирује речима: „Не брини, ујутро ћемо одмах да купимо тај бактрим, је л’ можемо сад да легнемо“, и они лежу, Клибер пребаци десну руку преко ње, привије се уз њу и каже јој: „Хајде сад спавај, ујутро ће све бити добро.“ И она каже: „У реду.“

После пређашњих нежности и страсти, после вишесатног спајања, али и после тог зида који је никао као да га заиста змајеви или чаробњаци подижу, Клибер јутром ни начас не размишља шта ће јој рећи, свестан да би питање пенетрације било излишно, па и горе од излишног: „Хајде, разголити сад сисице, да их гледам, а ја ћу да ти дркам над стопалима, и по рисовима да ти свршим.“

Хедвига га слуша, уради како јој је речено, и посматра га замишљено, запитано.

* * *

Клибер седи у кафеу на обали реке. Тачно је три минута до подне. Зове Елеонору. Јавља се она, звучи некако успорено, готово буновно. „Где си?“, пита је он.

„Ево, лежим, нешто ме боли глава… Успавала сам се.“

„Како мислиш, успавала си се!?“, на то ће Клибер. „Па сад је дванаест, требало је да си већ у путу.“

„Знааам, знам“, чује њен глас, у којем има и нервозе и страха. „Ево, сад устајем, и тата ће да ме одвезе до аутобуске станице.“

„Добро, значи да те чекам око пола три, три?“

„Тако, да, стићи ћу на тај у један.“

Клибер завршава разговор и псује. Омиљени су му, заправо, ти разговори и сусрети после којих може да опсује, пошто је претходно проверио да је веза искључена или да је дотична особа довољно далеко. Тако се дешавало и док је био с Гертрудом; кад се растану, она уђе у бус, блене тамо нешто, он остане на станици, гледа је и промрмља себи у браду: „Јебем те глупу, да те јебем.“

Елеонора га иритира зато што сад мора два сата да проведе у стању позорности, а и неизвесности; јер, шта ако она не ухвати бус у један? Шта ако крене тек у два? Шта он да ради у међувремену? Па он је овамо и дошао због ње.

Али све бива како треба, и она долази, чак погрешно изговара топоним који је на десетак-петнаест километара од А. „Ево ме сад у неком месту… чекај… Марко… Марковци! Тако се зове.“

„Није Марковци, него Марковац“, каже јој Клибер, коме сад већ на живце више иде то што зна да је тај пут килав, да се споро путује, а и, генерално, да је А. једно место које ће увек, из неких необичних разлога, бити слепо црево до којег се долази споро и мучно.

Одлази на станицу. Чека. Стиже бус. Она излази на предња врата, он је погледом прати: седела је позади скроз, два реда испред шарага, али није изашла на средња врата, уредно отворена, него је брзим корацима прошла кроз цео аутобус и изашла на предња. Силази из аутобуса и осмехује му се, али уздржано, као да је арханђели снимају. Грле се. Клибер је води у прву улицу, насумице, и тад заједно схватају да су у ћорсокаку. „Па је л’ ово твоје место, или не знаш где си?“, каже му она кроз смех. Има дуге ноге, панталоне тесне, патике носи и назувице иако је хладно, виде се голи надглежњаци, кораци су јој огромни, чини се Клиберу да мора буквално да је кроти, дивља је.

„Ма, зајебао сам се“, каже Клибер, и враћају се из ћорсокака, избламирао се на домаћинском старту. Но, по поподневу се дан не познаје. После све креће како треба. Одлазе кући. Не срећу никога. Бораве унутра неко време. Облаче се опет, излазе напоље. Ходају дуго. Пењу се на брдо. Кад види да су сасвим сами, и да нигде нема никога ко би их могао видети, Елеонора се окрене према Клиберу и помази га по коси. И гледа га у очи. Намешта му косу, као да му поправља фризуру. Он се чуди њеној изненадној нежности на јавном месту. Иако је то парк-шума у којој тренутно нема живе душе. Она фотографише разна места да би документовала свој боравак у А. Традиционална је. Ближи се тридесетој, али родитељи морају знати где је.

Прелазе реку, она слика и чувену винарију и брдо, брдо које зову Куманско. Враћају се пустим путем у град. На том пустом путу Хедвига је својевремено рекла: еј, каква је ова камерчина, код нас тамо камерице мале, ова је баш као да је из осамдесетих, од сто кила.

Елеонора бојажљиво корача крупним корацима. Она увек жури у будућност коју не признаје, гнуша се будућности. „Пре неки дан сам“, прича, „видела једну стару жену која је пала на улици, и помислила: што да јој помогнем, што да јој приђем, она је само још једно немоћно биће које ће умрети, као што ћу умрети ја, коју нико неће волети.“

„Који ти је курац“, каже јој Клибер. „Лупаш којешта. Ја те волим, али ти то не видиш, јер ходаш пребрзо и нећеш ни да се окренеш да ме погледаш у очи.“

„Не знам, не знам, добро“, каже Елеонора раздражљиво, и онда стижу назад у град, и улазе у кафану „Кнегиња Милица“, пењу се на спрат, сами су на спрату и поручују јело. Ћевапе и салату. И пиво су поручили. Клибер седи леђима окренут реци, Елеонора лево од њега. То му се код ње увек свиђало: увек је тражила да хода лево од њега, да седи лево од њега, што је добро, јер зна се да смрт иде човеку с леве стране, и онда је Клибер имао осећај да га Елеонора чува од смрти.

Брзо је попила пиво, и очи јој светлуцају. Код претпоследњег ћевапа, довикује конобару који се попео да види да ли им нешто треба: „Извините, је л’ може уз ове ћевапе и мало кајмака? И још један овај хлепчић?“

Конобар убрзо доноси порцију кајмака, и она једе она два ћевапа, умаче их у кајмак, а онда дохвати сомунче, па га изумаче у кајмак и полиже ону ћасу. Гледа у Клибера и смеје се. Каже му: „Хајде да поручимо још по једно пиво!“ Он јој одговара: „Ти поручи слободно, теби је лако, женско си, али ја и за касније имам неке планове.“

Она се смеје, цело њено лице је више налик месецу него сунцу, то се мора рећи, али и мрак је пао, и месечев сјај више пристаје тренутку; она блиста.

(…)

Прошло је неко време. Елеонора се не јавља јер има проблема. Клибер је поново у А. и поново одлази до Р, пешачи. Опет је април, врло је топло, опет седи с мештанима код продавнице на скретању, пије пиво с њима, један му каже: „Гледô сам те оно на РТС-у, добар си био“, Клибер му каже: „Ма, хвала ти, земљаче, али јебем им матер, скратили ме, избацили најбољи део“, и продужава даље. Зна да му Елеонора неће доћи и да је Елеонора лоше, да не може да дође. Или да и није тако лоше, али да не може да дође.

Зове је.

Елеонора му каже: „Ево, јављам се за пет минута, где си ти?“

Он јој каже, ту сам у Р, сад се приближавам језеру, сетио сам те се, жао ми је што овде никад нисмо били заједно.

Елеонора се јавља за пет-десет минута и каже: „Ево ме на ролерима, идем преко моста на Ади, да се нађем с другарицом, па онда по Ади да се возимо.“

„Како си?“, пита је Клибер.

„Супер сам“, каже она. „Да видиш како је овде сад лепо, много ми прија ово, мало да се растеретим.“

„Недостајеш ми“, каже јој Клибер.

„И ти мени“, одговара она неочекивано.

„Волео бих да си сад овде са мном, да ти покажем ова места.“

„И ја бих волела… Волела бих да сам сад с тобом ту.“

Клибер се пење оним макадамом што од језера води ка асфалту. Присећа се: тек је април, у багремару неће зујати пчеле. Растужи се наједном што неће бити тих пчела.

„Пчелице моја“, каже он Елеонори, која је већ сигурно прелетела мост на Ади и силази, доле је, код Шећеране.

„Реци, мили.“

„Ништа. Љубим те. Чујемо се, нећу сад да ти сметам.“

Багремови горе цупкају у месту, као резервни играчи кад се спремају да уђу у игру. Клибер гледа на југ, у све гломазнија брда. Жуди за равницом, за местима где се све види, где нема ни планинских избочина што сежу у небо, а ни пећина, тих рупа што буше земљу, што нам измичу тло под душама.

Владимир Д. Јанковић

KETRIN DŽONSON UPOZNAJE NIKOLU TESLU (IZ ROMANA ANE ATANASKOVIĆ)

Ana Atanasković je rođena u Kruševcu 1973. godine. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1992. godine u Beogradu i živi. Autorka je više romana i zbirki priča: „Beogradske majske priče“ (Književna omladina Srbije, 2006.), „Duet duša“ (Magnet, 2008.), „Jelena Anžujska“ (Feniks Libris 2009. prvo izdanje; drugo izdanje Art Natron i Kordun iz Filadelfije, 2010. ), „Moja ljubav Nikola Tesla“ (Smart, 2013.), „Beograd je ljubav“ (Nine Horses Journey, 2017.), “Kraljica jorgovana” – dopunjeno izdanje “Jelene Anžujske” trećinom teksta (Samo korak, 2019.), “Davorjanka Paunović” (Blic, 2020.), “Moja ljubav Nikola Tesla” (Laguna, 2021.).
Novinarsku karijeru je započela u modnom časopisu ELLE. Dalje je pisala za diplomatski časopis VipTripDiplomatic (od prvog do poslednjeg broja), u časopisima Vodič za život i Sensa. Pisala je i za časopis Lepota&Zdravlje. Bila je saradnica mnogih sajtova (hrvatski književni portal CitajMe, ruski portal InSerbiaEsquireBeograduzivo). Trenutno piše za Ilustrovanu politiku i sajt Infoprevodi.
Njenu biografiju detaljnije možete pogledati na: https://samovoli.wordpress.com/

Roman o Ketrin Džonson – ženskom delu Tesline duše

Ketrin Mekmehon Džonson i Nikola Tesla upoznali su se u osvit njegove velike naučne slave. Kao najbolji prijatelj njenog supruga Roberta, Tesla je bio rado viđen gost u domu Džonsonovih. U izmišljenim Ketrininim dnevničkim zapisima autorka romana „Moja ljubav Nikola Tesla“, Ana Atanasković, navela je brojne detalje ove neobične, platonske ljubavi.

Ljubav na prvi pogled – Nikola Tesla očarava Ketrin

Nikola Tesla je bio pozvan na jednu od zabava koju su u svom domu priređivali Robert i Ketrin. Doveo ga je inženjer i urednik Tomas Komerford Martin. Robert Andervud Džonson, pesnik i urednik znamenitog časopisa „Vek“, zainteresovao se za naučnika u usponu, koji je već tada pokazivao da je drugačiji od svih i da je pravi mađioničar. Ketrin je bila očarana pojavom i duhom Nikole Tesle i to od prvog susreta. Njena jedinstvena i iskrena naklonost je bujala sve više, a učvršćivala se kroz blisko prijateljstvo. U romanu je opisan i snažan i nezaustavljiv progres samog Njujorka i Amerike tog doba – restorani, hoteli, neboderi, krem umetničkog i naučnog sveta, sve kroz prizmu odnosa gospođe Džonson i Nikole Tesle.

Život između zaljubljenosti i odgovornosti

Ketrin je prešla dugačak put zarad svoje naklonosti prema slavnom naučniku. Budući da njena ljubav nije mogla biti uzvraćena, u njoj su se smenjivale sve vrste osećanja – od zaljubljenosti, žustrine, molbi, patnje, prijateljstva, prihvatanja do duhovnog spajanja. Autorka nije zanemarila ni erotski element, ali je to uradila veoma diskretnim književnim postupkom, u isto vreme štiteći Teslin lik i delo. Ketrin je, takođe, morala da balansira između konstantne želje da vidi Teslu i da bude pored njega i odgovornosti prema suprugu i porodici. Često je to balansiranje bivalo pretočeno u pomaganje i brigu nalik na rodbinsku.

Tesla kao predmet žudnje

Ovaj intimni spis na kome je autorka radila pet godina, čitajući objavljenu literaturu i zaostavštinu Roberta Džonsona na univerzitetu u Delaveru (provela je dva meseca u SAD-u istražujući i ostale arhive, službene podatke i časopise u bibliotekama Njujorka, Vašingtona i Filadelfije), istražujući putanje u Rimu, gde je Robert jedno vreme bio ambasador pun je fascinantnih podataka i dragocenih opisa koji na potpuno drugačiji način osvetljavaju lik, delo i privatni život Nikole Tesle, jednog od najmisterioznijih i najznačajnijih naučnika svih vremena.

Život Nikole Tesle je prikazan onakvim kakav je zaista bio – ispunjen radom ali, u zrelom dobu, ne samo povučenošću i hranjenjem golubova već i druženjem sa najbogatijim finansijerima, umetnicima, političarima i najfinijim slojevima američkog društva.

Ipak, on kao da je iz drugog sveta ili, kako se Ketrin čini, iz sasvim druge dimenzije. Naučnik-čarobnjak menja njen dotadašnji svet, donosi joj vatre svih boja, uzburkava njene misli, ostavlja goruće tragove u njenoj duši. Da li je svestan ili nesvestan kakav uticaj ima na nju? Da li to utiče na njega? Kako se ona bori sa činjenicom da je postao najbolji prijatelj njenog muža? Sve te misli Ketrin zapisuje u svoj dnevnik. Ona voli, pati, žudi, koketira, smišlja i traži. I po prvi put živi punim plućima, bez obzira na činjenicu da je čovek koga voli podredio svoj život nauci.

Igrajući svoju igru u ljubavno-prijateljskom trouglu Ketrin iznosi na videlo sopstvene snove, prepune strasti, razgovore i druženja sa Nikolom Teslom i svoje hrabre postupke u želji da ga osvoji, prati pomno njegovu karijeru, do kraja života rastrzana između poštovanja prema mužu i duhovne povezanosti sa teško dokučivim naučnikom.

Ketrin Mekmehon Džonson prolazi putem koji je prepun trnja, iskušenja i odbacivanja.

ODLOMAK IZ ROMANA Moja ljubav Nikola Tesla:

Polako vraćam sećanje na prekjuče, čini mi se da je sve bilo mnogo ranije, zar je moguće da su prošla samo dva dana!

Polako uvodim i mamim slike koje dolaze jedna za drugom, poslušne su, ne mešaju se. Upoznala sam čarobnjaka. Zove se Nikola Tesla i ušao je, sa Kromefordom, u naš dom. Neverovatno je visok, ima kraljevsko držanje, prefinjenu eleganciju, staložen je i miran, neizdrživo sporo je skidao bele rukavice od jelenske kože sa po dva crna dugmeta, savršeno krojen crni kaput i fini dugački frak sa satenskim paspulom. Izazivao je u meni nestrpljenje i talas smirenja u isto vreme. Lice mu je izduženo i zagonetno, to je lice jednog izuzetnog džentlmena, ali i mudrog vilenjaka. On je tih i bledunjav, rekla bih na delić prvog pogleda, povučen, ali ne dozvoljava da prvobitna slika potraje dugo, brzo je razbija svojim sivoplavim očima iz kojih izbija nezadrživa neobičnost, i utisak se pretvara u svoju suprotnost.

Njegov hod je bešuman i odsečan, čarobnjak je, čini mi se, sposoban da u jednom položaju bude satima, kroteći krvavu vatru koja mu peče grudi i prste. Vatra je u tom čoveku, ona me je najviše zaintrigirala, ali nije ista kao moja, luckasta, narandžasta, sva od prgavih, kratkih jezičaka, već je zmijolika, gladna, i dolazi iz srca Zemlje. Smeštena u najfiniju porcelansku ljušturu. Nikada do sada nisam videla čoveka koji je nežan i moćan u isto vreme.

Bio je blag prema Agnes i Ovenu, i sa njima je odmah našao zajednički jezik, kao da su nastavili da pevaju pesmicu koju su zajedno započeli, sasvim prirodno i lako.

Robert je takođe bio očaran, lice su mu zapljuskivali osmesi dok je čarobnjak, Nikola Tesla, pričao o Evropi. Očekivala sam nekog ko izgleda kao stranac, ali taj čovek izuzetno govori engleski, maniri su mu svileni, a glas muževan.

A ja? Bila sam zatečena, mada to niko nije primetio.

Seli smo za sto i činilo mi se da je on oduvek tu sa nama, kao da je deo porodice, što me je zbunjivalo. Ali, sva zbunjenost se izgubila kada je Nikola Tesla počeo neposrednije da priča sa nama. Doduše, to me je prvo iznenadilo, mislila sam da će taj dostojanstven i neobičan čovek biti distanciran, ali ne, on je otvoreno pričao kako je umoran i iscrpljen, i da je ceo njegov život podređen eksperimentima. On čvrsto veruje u svoj rad. Koliko samo odlučnosti ima u tom čoveku.

Sedeli smo, večerali i čavrljali, veseli, naš dom je bio topliji, osećala sam kao da po nama padaju mrežaste zlatne pahuljice, i ostaju nam u kosi. Bila sam uljuljkana i ozarena. Sada, kada sliku mogu da vidim ponovo, primećujem da svi gledamo samo u njega, i očarano slušamo šta govori, a on se ne trudi da nas omađija, jednostavno se ponaša, obično, a opet tako osobeno. Prsti su mu dugački i lepi, kosa uredna i glatka, brkovi jasno izdvojeni i ukras su mu na licu, oči prodorne.

Bilo je sasvim logično i očekivano da ga bez razmišljanja, sasvim spontano, kao da je to uobičajeno, pozovem da bude sa nama za Božić. Deca su bila oduševljena predlogom, Robert mi je samo jednim blagim pogledom pokazao da sam mu pročitala misli.

Tako smo sedeli, svi, čini mi se, rumeni i oživljeni, osim njega, koji je uporno ostajao bled, i pored vina. I sada mogu da vidim tu paučinastu zlatastu patinu od pahuljica po nama. Onda je jednim pokretom ruke Nikola Tesla cepa i skida. Uzbuđenije je govorio u tom trenutku: poziva nas u svoju laboratoriju na dezert, kao da nas zove u misterioznu pećinu prepunu dijamanata. Kako smo, naravno, Robert i ja odmah pristali, on kao da je dobio krila: oči su mu sevale kao da je odjednom našao put kroz hiljadu lavirinata, skočio je (lako, spretno, brzo, gipko) i pozvao kočiju.

Ana Atanasković

ULIKSOVE (NE)ZGODE (DANIJELA JOVANOVIĆ)

Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom
fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom
logoru Zemun 1941-1942
 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda:
Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović,
Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove
i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.

Uliksove (ne)zgode

Džojsov Uliks je prvo počeo da izlazi u vidu nastavaka 1918. godine u američkom književnom časopisu Litl Rivju (The Little Review) čije je sedište bilo u Čikagu, a potom u Njujorku, dok je u celosti, kao knjiga, prvi put bio objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company). Časopis Litl Rivju su osnovale i uređivale Margaret Anderson i Džejn Hip, dok je urednik internacionalnog odeljka bio književnik Ezra Paund. Upravo na insitiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje svog romana u nastavcima.Međutim, već 1920. godine Društvo za suzbijanje poroka iz Njujorka je pokrenulo postupak da se dalje izlaženje Uliksa zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se Margaret Anderson i Džejn Hip osude zbog objavljivanja opscenosti i da se dalje izlaženje Uliksa zabrani, dok su kopije časopisa bile konfiskovane i uništene.

Sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulzi (John M. Woolsey) 6. decembra 1933. godine doneo je odluku kojom je ranija presuda o zabrani štampanja i unošenja romana Uliks u SAD poništena. Ova odluka sudije Vulzija je ujedno bila i presedan budući da je sve do donošenje te odluke bilo prihvaćeno da zakoni koji zabranjuju opscenosti nisu u sukobu sa Prvim amandmanom američkog ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe. Nakon toga, Uliks je legalno „ušao“ u Ameriku.

Pismo gosp. Džojsa izdavaču, ponovo izdato 1934. godine uz dozvolu autora

2. april 1932, Pariz

Dragi gospodine Serf,

Zahvaljujem Vam mnogo na poruci koju mi je preneo gosp. Robert Kastor. Pitate me za detalje priče o izdavanju Uliksa i s obzirom da ste odlučni da se borite za njegovu legalizaciju u SAD i da tamo objavite jedino autentično izdanje, mislim da treba da Vam ispričam priču o njegovom izdavanju u Evropi i o komplikacijama koje su ga pratile u Americi, mada sam imao utisak da je sve to već poznato. Do sada, sve te komplikacije su dale mojoj štampanoj knjizi jedan poseban život. Habent sua fata libelli!1

Sigurno su Vam poznate sve teškoće na koje sam naišao kada sam pokušao da objavim prvu knjigu proze – Dablince. Čini se da su se i izdavači i štampari složili između sebe, bez obzira na to koliko su se njihova mišljenja razlikovala po svim drugim pitanjima, da ne objave ništa što sam ja napisao. Tačno dvadeset i dva izdavača i štampara su pročitala rukopis Dablinaca i kada je knjiga najzad štampana, jedna dobrodušna osoba je otkupila celo izdanje i dala da se spali u Dablinu – sasvim novi i lični autodafe.2 Bez saradnje sa izdavačkom kućom Egoist Press Ltd. London, koju je predvodila gospođica Harijeta Viver, Portret umetnika u mladosti bi najverovatnije još uvek bio u rukopisu.

Jasno Vam je da kada sam stigao u Pariz u leto 1920. sa obimnim rukopisom Uliksa u rukama, da sam imao još manje šanse da nađem izdavača zbog zaustavljanja izlaženja jedanaest nastavaka u časopisu Litl Rivju koji su uređivale gospođice Margaret Anderson i Džejn Hip. Ove dve urednice su, kao što se verovatno sećate, bile zakonski gonjenje od strane nekog uduženja i, kao rezultat toga, dalje izlaženje Uliksa u nastavcima je bilo zabranjeno, postojeće kopije su bile konfiksovane i mislim da su uzeti otisci prstiju od obe gospođice. Ceo rukopis je bio ponuđen jednom Vašem kolegi, izdavaču u Americi, ali sumnjam da ga je on čak i pogledao.

Moj prijatelj, gospodin Ezra Paund, i sreća doveli su me u vezu sa veoma pametnom i energičnom osobom, gospođicom Silvijom Bič, koja već nekoliko godina vodi malu englesku knjižaru, kao i biblioteku za pozajmljivanje knjiga u Parizu pod imenom Šekspir & Ko. Ova hrabra žena je rizikovala i uradila ono što profesionalni izdvači nisu želeli, uzela je rukopis i odnela ga štamparima. U pitanju su bili veoma savesni i puni razumevanja francuski štampari u Dižonu, prestonici francuskog štamparstva. Zapravo, pridajem ne mali značaj njihovom radu koji je bio obavljen brzo i dobro. Moj vid mi je u to vreme još uvek dopuštao da sâm pregledam probne otiske i tako, zahvaljujući izuzetnom radu i ljubaznosti gosp. Darantijera, poznatog dižonskog štampara, Uliks je izašao iz štampe veoma brzo nakon što je rukopis bio predat i prva štampana kopija mi je bila poslata na moj četrdeseti rođendan, 2. februara 1922.

Međutim, grešite što mislite da izdavačka kuća Šekspir & Ko. nije ništa objavila pre i posle Uliksa. U stvari, gospođica Silvija Bič je izdala knjižicu od trinaest pesama čiji sam ja autor, pod nazivom Pomes Penyeach 1927. godine, takođe, knjigu eseja i dva protestna pisma koji se tiču knjige koju sam pisao od 1922. Ovo izdanje je izašlo 1929. pod imenom Our Exagmination round his factification for incamination of Work in Progress3

Objavljivanje Uliksa na kontinentu se pokazalo kao početak komplikacija u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Pošiljke kopija Uliksa su stigle u Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD da bi sve bile konfiskovane i spaljene od strane carinske službe u Njujorku i Foklstonu. To je stvorilo veoma čudnovatu situaciju. S jedne strane, nisam mogao da ostvarim prava autorstva u SAD s obzirom da nisam mogao ispuniti zahteve koji su se ticali njihovog prava o autorstvu koje traži da svaka knjiga na engleskom jeziku koja je štampana negde drugde bude ponovo štampana u SAD u roku od šest meseci od datuma prvog izlaska iz štampe; s druge strane, potražnja za Uliksom koja je svake godine bivala sve veća proporcionalno tome kako je knjiga prodirala u šire krugove, pružila je mogućnost svakoj nemoralnoj osobi da je štampa i krišom prodaje. Ovaj postupak je izazvao protest koji je potpisalo šezdeset i sedam pisaca svih nacionalnosti i čak sam izdejstovao zabranu takvog delovanja jedne nemoralne osobe pred sudom u Njujorku. Šaljem Vam kopije oba ova dokumenta jer Vam mogu biti od koristi. Ova zabrana se, međutim, pokazala beskorisnom jer je optuženi kojem je izrečena zabrana vrlo brzo nastavio da radi isto samo pod drugim imenom i na drugačiji način, naime, na osnovu fotografskog falsifikata pariskog izdanja koje sadrži falsifikat otiska dižonskog štampara.

Zato Vam najiskreniji želim sav mogući uspeh u Vašem hrabrom poduhvatu i u pogledu legalizacije Uliksa, kao i njegovog objavljivanja, i rado potvrđujem ovim pismom da ne samo da će Vaše izdanje biti jedino autentično u SAD, već i jedino od kojeg ću dobijati tantijeme.

Lično bih bio veoma zadovoljan ukoliko bi se Vaš poduhvat pokazao kao uspešan jer bi u tom slučaju američki čitaoci, koji su uvek imali puno razumevanja za mene, mogli da dobiju pravi tekst moje knjige a da ne pomažu nekoj nemoralnoj osobi u njenoj nameri da ostvari profit samo za sebe, а od rada drugog na koji nema nikakvog moralnog prava.

Možda postoji još pitanja za čije ste odgovore zainteresovani te se nadam, kada budete dolazili ponovo u Evropu ove godine, da ćete mi učiniti čast tako što ćete razgovarati sa mnom direktno ili preko mog sina kako bih mogao da razjasnim bilo koje pitanje u vezi s kojim imate nedoumice.

Iskreno vaš

(potpis) Džejms Džojs

1 Latinska izreka koja se najčešće prevodi – knjige imaju sopstvenu sudbinu. Zapravo, u pitanju je deo izreke koja potiče iz poučne pjesme De litteris, de syllabis, de metris (O slovima, o slogovima, o metrima) antičkog gramatičara Terencijana Maura (Terentianus Maurus). Radi se o stihu koji u celini glasi: Pro captu lectoris habent sua fata libelli i čiji bi prevod mogao da glasi – sposobnosti shvatanja čitalaca određuju sudbinu knjiga. (Prim. prev.)

2 Auto-da-fé (portugalski – verski čin). Ritual javnog pokajanja osuđenih jeretika i otpadnika nakon suđenja portugalske, španske i meksičke inkvizicije nakon čega bi usledilo kažnjavanje, najčešće spaljivanje. (Prim. prev.)

3 Deset godina pre nego što je Džojs završio “Fineganovo bdenje”, Silvija Bič je objavila ovu knjigu čudnog naslova s obzirom da većina reči ne postoji u engleskom i bilo kom drugom jeziku. Zabrinut zbog napada koji bi mogli uslediti nakon objavlivanja njegovog “Rada u nastajanju” – Work in Progres što je bio radni naziv za “Fineganovo bdenje” – Džojs je “uredio” objavljivanje ove zbirke od dvanest eseja čiji su autori bili pisci poput S. Beketa, E. Pola, Dž. Rodkera, V. K. Vilijamsa i drugih koji su lično poznavali Džojsa i pratili razvoj “Fineganovog bdenja,” kao i dva protestna pisma koja su zapravo bila negativna kritika njegove knjige pošto sam Džojs nije želeo da budu zastupljene samo pozitivne kritike. (Prim. prev.)

KAKO VILE LEČE (POEZIJA JELENE GAVRILOVIĆ)

Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”.
Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”).
Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine.
Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku.
Održala je više zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević.
Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).
Kako vile leče

Uzme čoveka u krilo
A on postane dečak
I cupka ga, cupka tako
I kaže mu: "Bićeš ti dobro!"
I stavi mu melem-ruku
Na vrelo čelo
I on zaboravi sve
I pusti ga groznica
I onda otrči da se igra sa gušterima
I pticama
A ona ostane sa svojim glogovim
Kolcem u grudima
Srećna koliko i tužna
Tužna koliko i srećna.

Vile Radenice

Vile Radenice rade u fabrikama
Za pokretnim trakama
Neke su kasirke
Liče na pčele radilice
U košnicama
Neke se kriju
Neke ne znaju da su vile
Ponekad, na pauzi za cigaretu
U dvorištu, ispred magacina
Dune topli vetar iznenada
I lagano im zatrepere prozirna
Krila
To traje samo tren
Posle se vrate za pokretnu traku
I sve zaborave
U žamoru
Ili se prave da su zaboravile.

Vile Selice

U kasnu jesen
Sele se u toplije krajeve
Zajedno sa divljim guskama
Zaustave se 
U nekoj čajdžinici na Putu svile
Obučene u devojke mandarinke
Tek kada puste svoje glasove uz vatru
I gosti zaneme
Kao da su čuli krik
Daždevnjaka
Posumnja gdeko da tu nisu čista posla
Zaborave, tobož slučajno, poneko pero
Na ćilimu, da podsete kakvog očajnika
Na njegovu srećnu misao
No, ako im ko kosu dotakne
Zanesen
I otkine koju vlas
Okrutno se svete
Jer nije dopušteno kidati vlasi Vilama Selicama
Ni bilo kojima od tog roda
Odmah svojim tajnim jezikom pozovu
Posestrime Suđaje
Da za takvog nesrećnika od paukovih niti ispletu
Ludačku košulju

Vile Kišonosne

Vile kišonosne prizivaju kišu
Ako ih seljani naljute
Ili odbiju da ih daruju ivanjskim venčićima
One zaćute i izazovu sušu
Umeju tako dugo da ćute
I da se dure
Jer su svojeglave, inadžijke
Tek doplovi tamni oblak sa zapada
Vredniji od zlata
A one udahnu duboko
Napregnu se iz sve snage
I oduvaju ga tamo
Odakle je došao
Zalud ih seljani kume i zaklinju
Podmićuju konjima
Ispletu one pletenice od njihovih griva
I vrate ih u štale
Pa ako se ko drzne da im rasplete grive
Postaju još podlije
Sve dok se koja od njih ne zaljubi
U kakvog seljana
Ni po čemu posebnog
Jer se vile zaljubljuju u blesane
I smetenjake
Jednako kao i u junake
Pa smekša, razgali se
Napusti je ljutnja
Te privoli i ostale da se uhvate u kolo vrzino
I prizovu kišu pomirnicu

Žena-Vila

Vila sanja da je žena
Žena sanja da je vila
Gdekad, neki junak
Sastavi ženu i vilu
Lepljivom smolom
Takva žena-vila je lepa
Kao zora što se rađa na vrhovima kedrova
Ako se uplaši taj junak
Vilinskog u ženi
I ženskog u vili
Probode je glogovim kolcem
Posred grudi
Da ih opet rastavi

Vila i Kotlokrpa

„Ostani sa mnom,“
Rekla je jednom kotlokrpi
Dok su stajali ispod njenog vilinskog drveta
Obasjani mesečinom.
„Pomoći ću ti da krpiš kotlove
Umem sa rukama
Biću ti žena
Zaboraviću da sam vila
Naučiću te mom jeziku
I ja ću naučiti tvoj
Ne, još bolje, izmislićemo naš jezik...“
Kotlokrpa je zamišljeno ćutao,
Ali ona je videla gde ide.
Otišao je najpre u prvo dvorište,
Pa u drugo dvorište,
Pa u treće dvorište, gde počinju bašte i njive
Onda je zašao u gaj
Koji se nastavljao u šumu
Gustu šumu u kojoj vilama nije dopušteno putovati
Jedino mesto na svetu gde vile ne mogu
Putovati bez dozvole – 
U šumu ljudske duše
Gde se gubi svaki trag.

Vila i Strašilo

Ako se koja vila zaljubi
U strašilo na njivi
I pokuša da ga oživi
I načini od njega čoveka
Ili vilenjaka
I dušu mu udahne
I obuče  mu svilenu košulju
I šešir od roja leptira – noćnika
Stavi mu na glavu
I u svoju ložnicu u gorskoj
Pećini i uvede ga
I zakiti ruzmarinom, kao na dan venčanja
Takvoj da se vili ostriže kosa
Da joj se skine svlak
Rašiju krila
I da stoji tako gola i ostrigana
Sred vilinskog sabora
I da je ostale vile gledaju urokljivim
Pogledom i izgovaraju kletve 
A da se pre toga napiju vode
Sa gorkog izvora
I najedu bunika
I da se Vila ova nazove Vilom Očajnicom
Jer se vile i strašila ne smeju mešati
Sveto sa nesvetim
Lepo sa gnusnim
Živo sa neživim
Tako je pisano
Od početka vremena


Vile Bezumnice

Svu noć su me Vile Bezumnice vukle za sobom
Po močvarama
Kosa mi zelena i raščupana
Oči mi pune blata
Svu noć sam sa Vilama Bezumnicama lovila
U mutnm vodama
Šta sve nismo dohvatile
Kakva sva blaga na dnu
Kakva sva bića avetinjska
Kakve sve misli dublje od razuma
Na svetlost nismo izvukle
I molile me, molile me, Bezumnice,
Da se nikako ne vraćam u jutro
Šta ćeš ti među ljude
Šta ćeš ti gde je bistro
Znaš kako prozirnost ranjava
Ali ih nisam poslušala
Otrgla sam se iz njihovog zagrljaja
Dok su one vikale za mnom:
Kad si već tako bezumna
Da bežiš od svoga roda
Brani se barem prezirom:

Kada prozreš, ne zaboravi da prezreš
I neka ti duša ostane močvarna.





ДЕМОН КОЈИ ШАПУЋЕ НА УХО (БОРИС НАД)

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

У том малом стану у поткровљу, у предасима између посла од којег живим и оног за који бих сада хтео да буде мој позив, ако је бити писац уопште неки позив, преписујем и сређујем своје белешке. Неке од њих су настале у овој земљи, друге у туђини. Тих успутних белешки накупило се доста током година. Али кога то данас може да занима? Оно што сам некад мислио да је важно, чињенице о догађајима којима сам био сведок, фактографија, датуми и имена, више није. Оно што сам забележио некако узгред, као фусноту или бизарност на маргини, сада ми се чини занимљивијим.

Постоје, очигледно, тајне везе између збивања и ствари; и између људи и земаља, међусобно удаљених и, можда само на први поглед, сасвим различитих. Далеке земље и народи нам више не изгледају тако далеким. Није више важна ни боја њихове коже, ни географска ширина, а ни време у коме су ти људи живели. А они блиски нам се откривају још ближим него што смо раније мислили. Чак и ако су једни друге доскора гледали преко нишана. Нарочито тада.

Ствари и догађаје, као и људе, ретко спознајемо непосредно, док стојимо пред њима, очи у очи. Док се одвијају, догађаји нас носе и поигравају се с нама, спречавајући нас да расуђујемо и да их разумемо. У њима смо, пречесто, само невољни учесници или неми посматрачи; мало тога, од нас, у животу зависи. А још мање у животу чинимо следећи своје сопствене жеље. То се с нама, мисли један Француз, поиграва сам ђаво. Другачије на те догађаје гледамо с удаљености, са велике дистанце. Видимо их под другачијим светлом, и примећујемо и оно што раније нисмо. Па и то да смо сами себи највећа непознаница. Не знамо ни одакле смо дошли на ову позорницу, у којој туђа тела носимо као костиме, каже један писац, ни куда ћемо отићи после, кад се завеса спусти, а комад у коме смо играли се одвије до краја.

С времена на време, да бих прекинуо дневну рутину, притисак свакодневице, одлучујем се на кратка путовања. Нису то увек путовања на која желим да пођем. На нека одлазим невољно, послом. Већином су то места на којима сам већ био. Понекад, привуче ме жеља да посетим и она које раније, из неког разлога, нисам, а каткад одлазим и у она за која ме веже нека давна успомена. У некима од њих провео сам детињство и младост. Те пределе, у којима смо проживели детињство, касније сматрамо за рај, тврди један писац, Румун – већином несвесни да је то опсена којом нас вара наше непоуздано памћење. Хвала тим опсенама које не престаје да ствара наш ум, јер нам оне живот чине не само могућим, него и пожељним.

Када се вратим кући – ако се тако може назвати стан у поткровљу у коме живим – помишљам да је то само знак старења и, можда, страха од смрти. Како време пролази, а под старост оно пролази све брже, све чешће и све интензивније, окрећемо се сећањима која су, пред нашим очима, и даље жива. Прошлост је тајна која не престаје да нас мучи; и наша, и она далека. Желимо да схватимо оно кроз шта смо прошли током свог века, све оно што смо проживели за то кратко време, и да у свему томе нађемо неки смисао. Има ли, међутим, наш живот неки – било какав – смисао? Или се тим смислом само горко тешимо? Покушавам да од себе одагнам такве мисли, и да отерам демона који ми шапуће на ухо да је све око нас само последица случаја и неког кобног неспоразума; неке џиновске збрке која је завладала универзумом, читавом васионом, па и мојим животом. Да туђе а ни наше поступке није могуће оправдати ни објаснити – да смо сви ми само лутке у луткарском позоришту, којима невидљиви конци покрећу дрвене удове и које не говоре својим гласом. Тај кепец ме убеђује, смејући се већ грохотом, и да повест о минулим временима и догађајима, о људима који се живели некад, нема никаквог смисла, а да је живот гомиле људи, оне велике и незамисливе гомиле коју називамо човечанством, само низање догађаја без главе и репа. У историји, додаје тај пакосни човечуљак сада већ подврискујући, не постоји никакво „човечанство“. Постоје само људи, забављени сопственим, себичним бригама и својим ситним задовољствима, а постоје и људи и народи који се појављују на сцени и нестају кад се засите, само зато да би њихова места заузели неки други. Царства се уздижу и пропадају – обавезно у крви – а касније се од тих језивих крвопролића праве бајке. Те бајке за одрасле називају се историјом. То је само прича, каткад забавна, скаска. Нема у њој, у историји, никакве тајне, и узалуд се филозофи труде да је одгонетну. Три милиона мртвих за мене не значе ништа, рекао је Наполеон, L’Empereur, у прогонству: три милиона изгинулих, за неколико година, у наполеонским ратовима. Да ли ту спадају и оне стотине хиљада које су гинуле радосно, за Француску и императора, кличући његово име, и чије су кости расејане од Париза све до Москве – на дну мора, по руским степама, или у врелом песку египатске пустиње? Ко заиста руководи догађајима – „историјом“ – Бог или окрутни демијург? Неки злодух, Белзебуб који се људима руга?

Ни историја мог народа, говори ми тај исти демон на ухо смејући се, не изгледа другачије ни боље: то је само бесмислени низ страдања, узалудних погибија, ратова и трагедија. Какав смисао могу да имају те силне и необјашњиве несреће? Наместо те, већином фиктивне историје, бескрајног низа сурових и насилних смрти, требало би славити живот. Није ли нам управо таква историја – и наша а још више туђа, она која се пише великим почетним словом – трајно угасила способност да живимо животом достојним човека, и да се радујемо? Један писац, говорећи о свом времену, које изненађујуће подсећа на ово наше, с ужасом каже: „Тих дана гледао сам како се преда мном поново отварају капије рата“. Кроз те капије он је већ једном прошао, у својој младости. Знао је, дакле, шта оне значе и какав је тај пут којим је још једном имао да пође. (А у рату, познато је, музе ћуте; не пева се, додаје тај исти писац, у кући обешеног.)

Сасвим скоро, јер је тридесет година у историји само кратко време, мали предах, рат је још једном протутњао овом бившом земљом. Иза њега је, као што то обично бива, остала пустош. Најпре у главама, и у срцима људи. Један део становника те земље још и данас живи у рату и од рата, безбрижно и прилично лагодно, али та чињеница нема много везе са ратним траумама ни са пијететом према убијенима; то су они који су од рата, који је плануо и угасио се пре толико година, направили веома уносну професију. Други би, међутим, некако хтели да наставе да живе даље, после и мимо њега, у миру. Питање је само како.

Један други писац, странац, путујући том бившом земљом, пита: Може ли све то бесом помрачено убијање, са свим оним искеженим лицима убица, да ишчезне из памћења некоме ко га је својим очима видео? И има ли та земља која је разорена у рату сада и неко своје посебно проклетство – поред оног општег проклетства историје, које погађа сваки народ на земљи, без изузетка?

Зашто ми такве мисли падају на ум баш у пролеће, док пролазим Калемегданском терасом, очекујући да дрвеће поново олиста? Да ли зато што је Београд у прошлости називан и капијом и кућом рата? Капијом, и Истока и Запада, и капијом кроз коју одвајкада дувају исти ветрови. Кућом џихада, Светог рата – Дар ал Џихад, како су га називали Турци. То је она кућа насред друма, чија су врата стално отворена; обично, незваним гостима. (Ту, на ушћу реке Саве у Дунав, налази се и острво са прикладним именом – Велико ратно острво.) Историја света, читавог света, свих народа на Земљи, понавља ми тај гном који чучи на мом рамену, историја је убијања и крвопролића – подужи, ингениозни списак зала које је човек у стању да нанесе другом човеку. Ту близу, на данашњем Тргу републике, показује ми својом малом руком кепеца, налазила се некад злогласна Стамбол капија: пред њом су, с обе стране пута ка Теразијама, Турци Србе набијали на колац, тако да им главе, док умиру у мукама, гледају у поље. Немамо у историји – ниједан народ у историји – чиме да се поносимо. А ни чега да се стидимо.

А можда су те моје невеселе мисли, које ми се сада често и све чешће јављају, као што тврди једна моја пријатељица, неуропсихијатар, само последица замора – поуздан знак старења и страха од сопствене смрти? Такве су и мисли о повратку и о завичају – прикривене, прерушене мисли о смрти и умирању. Нисам пре о томе, о својој смрти, ни мислио. А сада је видим како и мени жури у сусрет. Природно је пред тим, теши ме она, осећати страх, који самим себи не желимо да признамо. Један други меланхолик је од тога сачинио читаву митологију: о Северу, о Сунцу које никад не залази, о срећним земљама и бесмртним народима, који живе у вечитом пролећу. О таквим стварима се не мисли у младости. Суочен са смрћу и умирањем, човек нечим мора да се теши. Са вером у доброг Бога, каже она, који над свима бдије, на пример. И са фикс идејом да живот има смисла а да је наша судбина записана у звездама. То је, свакако, мало, али је много више него што може медицина.

* * *

Та моја кратка путовања, не дужа од неколико дана, одвијају се без неког нарочитог реда. Зато никаквог реда нема ни у овим страницама које записујем путем: то су тек успутне белешке, кратки записи о оном што видим. О оном што ми, док тако путујем, пролази кроз мисли, и о оном што су, у неко време сасвим различито од нашег, писали други, а чега се сада, у доколици, присећам. А та места, у која повремено одлазим, нису одвише далеко; не путујем, као Марко Поло, до Кине, нити, као Викинзи, на крај света. Одлазим, с времена на време, у места која су ми близу, надохват руке. Обично, не задржавајући се у њима дуго. Не јављам се ни онима које у тим местима познајем; не тражим их, нити желим да знам да ли су негде одселили и да ли су још увек живи. Све то као да сада припада неком другом и туђем животу. А посао којим путујем, то је, углавном, само изговор, добар или лош, свеједно, да се препуштам оном од чега ионако нема велике користи.

На тим кратким путовањима возим се од једног до другог града, посматрам, корачам, понешто бележим у једну свеску црних корица и претежно ћутим. И све то што бележим није једно с другим у некој нарочитој вези. Читајући их, можда ће читалац помислити да их је писао неко коме је ум почео да се мрачи – неко коме нису све козе на броју. Зашто се, уопште, бавити тиме? А можда је то само мој начин да разбијем досаду, чамотињу у коју понекад утоне онај ко живи одвише једноличним животом; животом без великих узбуђења и драма, онај ко се, из дана у дан, посвећује нечем тако незанимљивом као што је писање; седећи, погурен, за својим писаћим столом. И начин да своје мисли некако доведем у ред. А можда је то и прилика да видим и осетим како други људи живе.

Ти крајеви којима путујем, уосталом, нису туђа земља. Можда су те земље и државе различите, али у њима се ипак говори исти језик; исти језик, за који неки, опет, мисле да то није један језик, већ да их има неколико, и то сасвим различитих, и да због тога једни друге не разумемо.

Одломак из веће прозне целине Дуго путовање кући

NJENA ZAGONETKA – NJENO I REŠENJE (GORDANA MILOJEVIĆ)

Gordana Milojević je pesnikinja iz senke, dugogodišnja “leteća profesorka“ (danas bi to rekli “freelancer“), koja se umorila i polako se povlači iz profesure ustupajući mesto pesnikinji, slušajući sve glasniji zov da se vrati na polazište s kog su je skrenule razne životne okolnosti.
Uvek na oštrici irealnog a prepoznatljivog kao da je sa ovoga sveta, najčešće poseže za večnom temom – ljubavi, mada peva i o još ponečem.
U svetu u kome mogu biti sve: i carica i konobarica, i dama i kurtizana, i ushićena i ponižena, svemoguća i slaba, srećna i tužna, žena ili muškarac,  pišući o onome što mi se nikada neće dogoditi, zasigurno ispisujem nečiju moguću istoriju, na način kao da je moja.
Zato i volim taj svet koji me ne obavezuje na realnost, u koga uvek lako i sa samozadovoljstvom mogu da uskočim, pa gde se zaustavim.
Važno je da znam da se vratim.
ONO ZADNJE ŠTO BIH MOGLA REĆI


Sad rastavi ruke,
Molitva je smešna.
Kad te takvog gledam
Biću mnogo bešnja;
Ja otići moram,
Ne staj mi na muke!

Hajde, žmuri sa mnom,
Ne govori više!
Sve sam dosad čula.
Ja ću slabim glasom
Reći što se mora;
Ti putnici uvek govoraše tiše.

Ostani da čekaš sunce što izranja,
Pa se čini da će s granjem srasti.
Ako ga ispratiš, gore, u visine,
Ova će ti tuga mnogo lakše pasti.
Meni srce poslednji put bije,
Pred put sa kog niko vratio se nije.

Od jutra ću biti samo uspomena,
K'o sećanje što nosiš sa puta,
Izgubljeno dugme sa starog kaputa,
Znaš da je tu bilo, al' ga više nema.
Ovo uvek uspe, niko ne pogreši,
Ja treba da pevam, večnost mi se smeši.

HOKUS - POKUS

Kad te poželim
Sve misli bacim u jedan fokus,
U jedan ugao posmatranja,
Proživim taj svojevrsni hokus-pokus
Našeg nestvarnog spajanja.
Špartam planetom međ' tuđim svetom,
Preskačem planine i okeane,
A sve što tražim, u jedno se sroči,
U želju za tobom stane.
Tumaram i borim se da se snađem,
Pakao prođem dok te nađem,
I uvek ta poslednja stanica
Ima ukus tvog poljupca.

----------      ------------      -----------

Vrelo jutro žuri u susret vrelom danu,
Već je izmereno trideset,
Ja kasnim za Havanu
Gde me čekaš na doručku,
Sa sendvičima u ruksaku,
Na nekoj peščanoj plaži
Gde miriše na školjke;
Oko te nervozno traži,
I ne vidi te,
O, nebesa!
Samo mnoštvo golišavih telesa
Kroz kožu sunce upija -
Oko sebe razbacali dronjke.
Napregnuh misli, poslah ti poruku:
Hajde da razbijemo naviku
Južnih mora i plavetnila;
Na korak sam do besnila.

Sastaćemo se na kapijama Moskve,
Na minus dvadeset i četiri,
Kad otkuca podnevni čas;
Ništa neobično za Moskvu -
Neobično za nas.
Vetar duva, pomahnitao,
I mraz mi ledi kosti,
Ovde ni brata ne bi prepoznao -
Opet se ne nađosmo, oprosti!
Još jedna vražja šala slana.

Sad dođi u zemlju tulipana,
Onu što ispod mora baulja,
I vetar joj polja lala ljulja,
A obalom se lelujaju lađe;
Požuri, sunce ne sme da zađe!
Da gledamo kako boje trepere,
Dok mesec ne počne da se vere
Uz nebo zbunjeno loptama dvema;
Jedna žurno kofere sprema.
I ne znam šta se dogodilo,
Tek sunce ode gde je krenulo;
Oko se za tobom propinje,
Glad me vučja opominje.  

Bliži se vreme večere,
Polako ulazim u paniku:
Vidimo se u Rejkjaviku,
Pa te vodim na glečere
Gde mladi led na starom leži,
Taloži se, biva sve teži,
I uči iz predanja
Kad se u okean zaranja.
Ko ovo nije spoznao -
Zemlju nije upoznao;
Tu je sve isto, kao s početka,
Jedino čemu nema svršetka.
A ti se u skafander obuci,
Duple čarape navuci,
I gledaj da ti odelo
Nikako ne bude belo;
Jer sve je belo,
Samo mi mrlje mrke,
Umorismo se od trke
Da izgubimo se u poljupcu.

MOM PRIJATELJU

Prijatelju moj, to više nije za nas.
To sećanje što do ivice nas sroza,
Sad dovoljna je već i mala doza
Za put u pakao prošlosti.
Ona igra surovo, bez milosti,
Razbija detaljem, kao maljem,
Jednu po jednu lepe sekvence seče,
Obično bira veče
Kad te lakše stuži neki predmet, 
Pesma,
Sama pomisao,
Kad je kudikamo lakše taći tugu,
Grliš besmisao,
Kao što grlio si onu koje više nema.
Novo zašto uvek novu zamku sprema.
I to su krugovi, i virovi,
Nema ko se tu davio nije.
Izdrži kol'ko traje, da dotakneš dno,
Isplivaj nekako, eto, to je to.
Samo izdrži, proći će.
I znaš ti dobro, opet doći će,
Spasti te neće ni žega, ni hladnoća,
Ni urnebes duše tvoje, ni mirnoća;
To se negde sakrije, k'o da se zagubi,
Kad krene - ne staje, kidaju ti zubi.
Proveze te kroz predele jedne kuće vesele,
Da pokaže ti da je moglo biti tako,
Zna da ne miriš se sa - ovako.
I zna gde si najtanji,
Ti, gromada,
Sediš na zrnu maka
Od njega manji.  

RED

I bi haos, 
Beše turobno, 
Čas svetlo, čas tmurno,
Jedna vladavina duža, druga kraća,
Nije se znalo ko pije a ko plaća.
 Bi neizrecivo neodrživo,
I nedopustivo,
Neizdrživo,
Bi pustoš
U kojoj niko da se skrasi,
Jedan pali, drugi gasi,
Načas prži, načas ledi,
Malo greje, malo veje,
Dok jednom najzad nisu seli,
Um otvorili
I dogovorili.

Ta je odluka doneta
Na veću vaseljenskom
Između četiri zaraćene strane, 
Da borba najzad prestane, 
Da se zna ko kada istupa
I onom sledećem mesto ustupa,
Da se zna ko kad kofere pakuje,
Odlazi mirno, ne zastajkuje,
I ne narušava taj red stvari
Da onaj drugi zagospodari.

Vajkajte se samo, vi,
Miholjskim letom zaneseni,
Kupujte vreme kašičicom mereno,
Ništa to odložiti neće.
Od svih nas ovo je veće.
Dar što ne bi vaše htenje
Stoji vam pred vratima,
Otvorili ili ne otvorili,
Već je merljivo satima
Vaše pomirenje.

DETALJ IZ ŽIVOTA JEDNE DEVOJKE

Igrale se perle na vratu devojke, 
U ritmu srca što putanju piše,
Jednako nemirnu k'o što ona diše;
U igru uvukle i njene uvojke.

Ni ne sluti, jadna, šta je iskušenje,
Malo je sna drži, takva joj noć svaka,
Šeta horizontom kao pamuk laka;
Njena zagonetka - njeno i rešenje.

Zna šta jutro nosi, pa se i ne buni,
S' krčagom u ruci zadatak prihvata,
Po vodu je pošla, a nebo zahvata;
Prohladno, njoj vruće, - hajde vetre, duni!
Fallin` in Love
Ja nisam ta – kuguarka 2

Muzika, tekst, vokal i prateći vokal – Gordana Milojević, aranžmane napravio, klavir maestralno odsvirao i snimio Mladen Momić.

Gordana Milojević

MOJ ADAME (MIRA ŠUŠA)

Mira Šuša već dugo živi između Beograda i Bazela u Švajcarskoj. Po obrazovanju je doktor prirodnih nauka (biohemije), a po profesiji naučnik i stručnjak za obrazovanje o novim lekovima i gostujući profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pisala je za Student, Vidike i Danas, Večernje novosti. U pripremi je njena prva zbirka poezije (Moj Adam, izdavač: Граматик, 2021, Danilo Jokanović). Mira Šuša piše i prozu.
BELA TREŠNJA  

Dok ležah na obali 
Noću 
Gledam uvis u mrak  
Talasi me milovaše     
Opraše izglačaše  
Dok ležah     

Dok krvarih na obali tika-tak tika-tak 
Televizor je menjao slike bez tona   
Sneg na rumenim talasima         
Pod kupolom tako tako staklenom   
Dok krvarih 

Isključi televizor i pođi na spavanje  
U bašti bela trešnja ostariće preko noći 
Na obali 

SVATOVI U PODNE  

Iza neprobojnog stakla Ostrvo 
Na njemu stari Grad 
U njemu kameni Trg 
Usijan na suncu 

Na Trgu svatovi  
Ne 
uju se 
Iznad Trga beli golubovi u spiralnom letu 
Sleću na Trg 
Pred mladu bez lika 

Veo leprša na vetru bez šuma 
U filmu bez zvuka 
Samo svetlost je jaka 
Trg nemo ječi u njoj 

Dok crkveno zvono izmišlja podne 

АКСИОНЕСТИ*  

Понављах не схватајући 
Аксионести аксионести 
Хтедох на колена да паднем 
Аксионести аксионести 
Да глас из кавеза пустим 
Аксионести аксионести 
Да ми израсту крила 
Аксионести аксионести 
Да трешњин цвет прогутам  
Аксионести аксионести 
Да девојчицу родим  
Аксионести аксионести 
Да у подземљу срну загрлим  
Аксионести аксионести  
Да гола на ливаду истрчим 
Аксионести аксионести 
Да као пустињак живим  
Аксионести аксионести 
Да горко корење жваћем 
Аксионести аксионести 
Да иконе живопишем 
Аксионести аксионести 
Да се свете воде напијем    
Аксионести аксионести 
Да четири свеће упалим 
Аксионести аксионести 
Да ме земља прими 
Аксионести аксионести 
Да се у темељ уградим** 
Аксионести аксионести 
Да из мене расту жуте лале 
Аксионести аксионести 
Да измислим благост јутра 
Аксионести аксионести 
Да поток кроз мене протече 
Аксионести аксионести 
Да будем и река и ушће 
Аксионести аксионести 
И море и облак и киша и кап 
И кап 
Која на сунцу нестаје  

МОЈ АДАМ  

Знаш 
Из руку израшће ми трава младозелена 
Бићу земља црна топломекана 
Коса ће ми бити подземна 
Уста жуборна 

Пази 
Препознати ме нећеш   
По срцу мом копаћеш    
Мине под пазух постављаћеш  
Од непријатеља побећи ћеш   

Само 
Кад рат ти прође 
Ко ли ће ти рећи 
Где је твоја драга 
Мој Адаме 

AMOR FATI*  

Voleti voleti voleti Sudbinu 
Od Suđenica dosuđenu 
Noći treće po rođenju 
Voleti je bezuslovno dečje 
I ne samo dečje 
Nego je i znati i poznati i prepoznati i saznati
Bez vela na očima 
Bez oštećenja sluha 
Zdravim jezikom 
Osetljivim nosom 
Najnežnijm dodirom je spoznati 
Jasno najoštrije do poslednjeg piksela 
Do atoma elektrona fermiona do bozona 
Baš do bozona Higzovog** 
Božanske čestice 
Koja nas vodi na Veliki Početak 
Do Velike Majke Vasione i do Oca Boga 
Pa Velika Želja svet je začela zar ne 
Ko bi drugi 
Drago dete   
Siroče 
U 
Nama 

*Amor fati je na latinskom ljubav prema sopstvenoj sudbini, ma kakva bila, a smatra se da koncept potiče od stoičara, filozofske škole antičke Grčke, od Epikteta i Marka Aurelija, a u moderno vreme slična ideja nađena je kod Nemca Ničea (Nietzsche) i kod Francuza Kamija (Camus). 

** Higzov bozon (Higgs boson) je elementarna čestica, manifestacija Higzovog polja, poput pojave talasa na površini mora. Fizičari smatraju da Higzovo polje prožima celu vasionu, te da je bilo jednako nuli u vreme nastanka vasione, tzv. Velkog praska, a zatim da je raslo sa hlađenjem vasione. Postojanje Higzovog bozona je potvrđeno 2012. godine eksperimentima u CERN institutu, blizu Ženeve u Švajcarskoj. 

PSALMI NA ARAMEJSKOM* 

Sve se rađa na istoku   
Vjeruju 
Ili ne   
Tamo beše Raj 
Eh  
A još pre Raja 
Vavilon Ur i Niniva  

Ističe   
Na ostrvu    
Što o svetloj niti sa nestale zvezde visi 
A zvezdin sjaj putuje posle njene smrti   

Zvezda 
Kako ti je ime   
Pogađam   
U levoj ili desnoj ruci   
Atome sve ti vra
am  
I Popine** krpice  

Nit 
Pipam  
Konrad*** moreplovac nit u amanet nam ostavi  
Dugačka sve do tamnog srca vodi 
Tamo 
Psalmi pevani na aramejskom     

* Uz čitanje u sebi slušati Oca Serafima, Psalm 53
** Vasko Popa
*** Džozef Konrad (Joseph Conrad) je poljski Britanac rođen u ruskoj carevini i plodni pisac mnogih romana, među kojima je i Srce tame, koji je poslužio kao osnova za scenario i film Apokalipsa sada (Apocalypse now) američkog režisera italijanskog porekla Kopole (F.F. Coppola). Sinbad moreplovac je lik iz čudesne srednjevekovne zbirke priča sa Srednjeg Istoka, pisane na arapskom, Hiljadu i jedna noć. 


Mira Šuša

RAZGLEDNICA: LAJKOVAC (ANDRIJANA SEDIĆ)

RAZGLEDNICA: LAJKOVAC

Šta je Loh Nes za Kolubaru

Mile više ne ide Lajkovačkom prugom, otišao je u beli svet, u potragu za nekom ukusnijom korom hleba, ali Lajkovac je i dalje mesto gde se na prestonička dešavanja gleda kroz prizmu teorije haosa



Svako mesto ima svoju mikro klimu, uređenje, filozofiju, svoje legende i znamenite meštane.

Andrijana Sedić

Pojam „znameniti“ zvuči kao „ugledni“, „školovani“. Nije to tako u palankama. Kod nas su poznati meštani Milanče, Valentina, Slavica, sasvim obični, a opet po nečemu jedinstveni.

Pokušaću da u redovima koji slede oživim taj duh varoši koja ne uspeva da bude gradić, a ne prestaje da bude selo.

Gledano po kilometraži, prestonica nam je veoma blizu, ali naš mentalitet često prestonicu definiše TEORIJOM HAOSA. Trče za autobusom, pešaci prelaze ulicu na crveno, svuda gledaju da uštede makar minut, pa idu preko reda. Mi semafore imamo samo na pruzi, kuda žure svi ti ljudi? Kako sastavljaju kraj s krajem za stanarinu, a sve moraju da kupe? Da li žive u šupi na kraju onoga što se zove prestonica? Da li će se Lajkovac nekad pripojiti tzv. BEOGRADSKOM PAŠALUKU? Hoće li trocifreni GSP autobus kročiti na tlo ove ugljene grude?

Nevezano za politička previranja, filozofski gledano, ali i okom jednostavnog čoveka: sela i varoši nestaju. Na pijaci nema seljana, uglavnom preprodavci. Deca su otišla u velike gradove ili „beli svet“ da traže „bolju koru hleba“. Kako stvari stoje, vratiće se da seju pšenicu.

U jednom od najvećih sela u Srbiji, Jabučju, moja majka je ceo dan tražila traktor da preveze (narodski rečeno, „prevuče“) seno. Nije ga našla, kako kaže – ni za pare neće da voze. U dvorištima su gradska auta, sportski automobili, neka sitnija mehanizacija, a traktor i ozbiljne poljoprivredne mašine retko koja seoska kuća ima. Selo bez traktora – kakav paradoks današnjice! „Šta, terate rols-rojsa kroz oranice?“ Smejemo se od muke.

Na crnoj zemlji uglja, putevima vina, prugom i rekama, ka Povlenu i Maljenu, gde raste najbolji sremuš još se „igra šah“.

Kako kaže ona priča: „Kad se igra završi, i kraljice i sluge idu u istu kutiju.“

Kako će se nastaviti BORBA ZA SELO, SELJANE i opstanak VAROŠI, ostaje da vreme pokaže.

„Malo mesto, sve se zna“, zaista je istina kada se kaže, ali, jedno VELIKO ALI: mala mesta obiluju protokom raznih dezinformacija.

Lajkovac je tiha varoš u kojoj je svaki događaj koji iskače iz kolotečine – senzacija. Kad bi pala cigla sa nečijeg krova, to bi bio medijski događaj, jer šta da je ubila nekoga?

Na autobuskoj stanici priča se da je pala cigla, na železničkoj (200 metara dalje) usmrtila je mačku, a kod distribucije (još 200m dalje) cigla je povredila domaćina pa je poslat na ušivanje u Valjevo. Na pijaci (dodajte još 200m) pitaju domaćinovu ćerku kako joj je otac, na šta ona odgovara: „Sjajno, ostao kući da čita štampu. Što?“

To je princip po kojem u nas funkcionišu tračevi.

U očima drugih, mi iz Lajkovca imamo brojne specifičnosti kojih nismo uvek svesni.

Ljudi sa strane često komentarišu naš naglasak, pa se koškaju oko broja jedan, palačinke, čitanke, televizora i još mnogih reči i izraza. Tu je i čuveno IDE MILE LAJKOVAČKOM PRUGOM i MALA KRSNA, LAJKOVAC.

Mile je otišao na Zapad, kuća je ostala na starima. Kad voz kasni, ponekad nema sagovornika, a ni druga da cigarom zagreje reči koje s dimom lete i stvaraju mistiku oko ribolovačkih priča o velikom šaranu iz Kolubare.

Priče oko vodenice imaju svoja čudovišta, vampire Savu, Radovana i ONOG TREĆEG, jer šta je Loh Nes za našu Kolubaru? Broj žrtava: nepoznat.

Pogled s mog prozora seže daleko, sve do tornja koji simbolizuje moć nauke i tehnike, a zapravo se odatle vidi nadvožnjak i čuvena „velika lizalica“, deo sistema hladnjače u stečaju. Kažu da je lepota u oku posmatrača, pa je tako i s doživljajima svakog od nas.

Vozovi me bude i uspavljuju, živim uz njih, kao da me svuda prate. Dodala bih i ovu anegdotu u prilog rečenom: u potrazi za poslom stigla sam čak do Zemuna, bila je neka udaljena lokacija, mapa me dovela do pruge, od muke sam kroz smeh na mobilni sestri rekla: „EVO ME U LAJKOVCU“, našla sam ih, to je taj Zemun, Vojni put, pruga. „Dobrodošla kući, uvek“, odzvanjalo mi je u glavi.

Čovek, zapravo, uvek u sebi nosi svoje rodno mesto, o tome su pisali i Kapor, Andrić, Pekić, Selimović, Kiš, vrlo teatralno, maestralno. Lajkovac nije postao St. Thomas, ali bismo i mi mogli da animiramo „ćiru“ i napravimo crtani film umesto drame od naše male varoši pune velikih priča.

Текст је преузет из листа Данас:

https://www.danas.rs/zivot/putopisi/lajkovac-1-legende-malog-mesta/komentari/

https://www.danas.rs/zivot/putopisi/lajkovac-2-zivot-uz-vozove/

SMENA SENA (OGNJEN PETROVIĆ O KNJIGAMA JELENE VUKANOVIĆ)

Ognjen Petrović (1981) je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014).
Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.

Smena sena Jelene Vukanović

(povodom knjiga Logor i Čađavi vlak u smehu)

Ubijte moje demone i moji će anđeli umreti.

Tenesi Vilijams

Pretvoriti sunce u običnu tačku je lako, ali tačku pretvoriti u Sunce – svakako je Velika Umetnost. U njoj se neizrecivo i neizgovorivo smešta u formu izvan koje nije moguće zamisliti neku drugu formu, a svi stvoreni oblici – Slova, Reči, Strukture bivaju prevedeni u Zakon po kom se sve događa i još važnije, Zakon zbog kog se sve – jer je napisano – možda i događa.

Uporišna tačka autorkine poezije jeste sam jezik – u punom potencijalu njegove vazdušaste efemernosti, sa lakoćom (Leichtigheit) pretvoren u svetlosni snop, zrak kadar da niveliše sve zamislive i nezamislive proživljene živote, ali isto tako, i sve one živote – nepreinačene hipotetičkim konstrukcijama dolazećeg, odnosno prividno mogućeg.

Pesnikiinjin glas, logično, u sfumatu vremena prohujalih u buci i besu nemirenja sa unutrašnjim i spoljašnjim pravilima sopstvenih i tuđih paklova (i rajeva) proizvodi jedan posve osoben, nežan šum, kadar da nemoguće učini mogućim, čak i da pod nataloženim lišćem u gradskom parku otkrije čarobni prsten zatrpan travom i staklom ili da ugasi odjeke davnašnjih glasova u najdubljem snu ili uspomeni.

San i uspomene prelamaju se u nebrojenim imaginarnim ogledalima kojima se pesnikinja okružila. Njihovi se odrazi umnožavaju i tope kroz jedno-vreme koje nema niti početka niti kraja jer seže, sasvim izvesno, do samog Izvora svih Reči, koje, ko zna iz nepojmljivih visina padaju i rasprskavaju se na tlu izazivajući seizmičke potrese na ovom smešnom kopnu.

Po njemu se hoda ponosito – sa svim raskošno izloženim simboličkim obeležjima – haljinama, nakitom, rukopisnim knjigama, ali i u velikom strahu i čuđenju spram sveta takvog kakav jeste.

A jeste samo jedan od mogućih svetova – svet okružen nevidljivim žicama nečije projekcije logora čije je ustrojstvo takvo da u isti ili lični grob gura sve što bi se, skokovito ili u slobodnom padu – ka drugačijem i novom ustremilo, svet takav da je pred mnogobrojna pesnikinjina ja poput semenja maslačka razvejanih tako da posvuda ostavljaju trag, nametnuo imperativ kreacije prinudnog habitusa. U njemu se u nekoj vrsti nametnutog egzila u sebe, u sve svoje odraze pesnikinjino biće povuklo da ne bi u vanjštini sagrađenoj od trivija, besmislenih normi, devalviranih vrednosnih skala naprosto: iščeznulo.

Otuda ne čudi što se duboko pod njegovim temeljima reči kuvaju poput višanja u kotlu, da bi se kroz zidove od svetla napukle – pustog staništa naseljenog svima – probila, poput iznenadne zvonjave – elegantna nota, najavljući ples po žici razapetoj nad neprebrojivim ambisima, koji se šire i skupljaju istovremeno, mameći svojim možda i nesagledivim ponorima, na čijem dnu, sasvim izvesno, svetluca ona dragocena Iskra života samog, dvema autorkinim knjigama obuhvaćenim kroz sve na šta se sam pojam života odnosi – ponajviše na samu ideju slobode, iz koje svaki autonomni pokret svakog živog bića ishoduje i kojoj, po cenu svega, inherentno stremi.

Upravo se zato u većini pesama – postupno i temeljno – okovi (prisilne) normativizacije, patološkog konzervativizma i dobrim namerama prikrivene represije (porodice, društva, sistema, socijalnih mreža) raskidaju, a sve pojave, zbivanja, događaji bivaju propušteni kroz jednu specifični vrstu optike nalik na crveni zastor ili mrežu navučenu preko očiju, kako bi se konstituisani u pojavnom ili imaginaciji, sasvim svejedno – razložili na konstitutivne elemente i iznova sastavili. Sasvim razumljivo da tako iznova re-kreirana stvarnost, neki novi, šavovima spojeni svet postaje uznemirujuća i na momemte, šokantna datost.

U njoj se sve takozvane objektivne činjenice stavljaju ili pod znakove navodnika ili pod veliki lebdeći znak pitanja da bi potom bile potpuno relativizovane u svojim doslovnim i metaforičkim značenjima i postavljene na čvršće temelje samosvojnog mišljenja i ništa manje samosvojnije logike.

Mišljenja i logike na koje se postepeno, iz pesme u pesmu, autorkini subjekti i objekti navikavaju, čija pravila uče i upijaju sve ono što je pesnikinja ocrtala verbalno u svoj svojoj kristalnoj jasnosti, ne ostavljajući mesta dvoumljenju ili sumnji, i otkrivaju, može biti, nešto više, o sebi i svetovima kojma su se, zasigurno, priklonili protiv one dragocene mogućnosti izbora – dakle, protivno sopstvenoj volji, instrumentalizovanoj – pozitivnim nasleđima dogmi vaspitanja, religije, morala, institucionalizovanog znanja.

No, samo novostečeno znanje – koje veje iz zgusnutih i razbokorenih autorkinih pesama – takvo je da ne donosi utehu niti spokoj niti barem privremeno smirenje, budući da oni, u postavljenim zemnim i nebeskim konstelacijama uopšte i nisu mogući. Jer, čini se, jednakim intezitetom, bez osvrtanja na izabrana sredstva, rat traje na nebu i na zemlji, razumljivo, sa promenljivim ishodima i naročito, promenljivim akterima.

Znani i neznani, bližnji, prijatelji, nemušti, jurodivi, neostvarene ljubavi, u pasiji i u duhu formirani savezi pera, Persefone koje nikada nisu stupile na kopno, nesvesni, odbačeni, prokleti, monstrumi koje je usud, proviđenje ili neka druga sila – lišila svete veštine govora, ljubavnici, bivši ljubavnici, kumiri, čuvari vrtova, umorni, umoreni, zaboravljeni, anđeli i sitni demoni promiču kao kroz zatamnjeno staklo u kaleidoskopima sasvim živih i stvarnih slika i sukobljavaju se, u i oko pesnikinjinog bića.

A svi tragovi njihovog postojanja bivaju transformisani u ogrebotine na samom telu pesme, katkada mirne i tihe poput vode koja teče, katkada savim nalik na majstorski potez oštricom zarivenom ispod oklopa, pravo u centar vitalne arterije sklonosti da se pozlata stavlja na sve što je dobrano oksidima inficirano.

Seciranje takvog inficiranog tkiva u poeziji Jelene Vukanović dosledno je realizovano. Autorka je, uostalom, decidna kada tvrdi da jedino u raspadanju i večitom dekomponovanju materije, dakle, u samoj smrti mogu postojati osećaji jer, odumiranje svega nevitalnog i trošnog jeste istovremeno bujanje svežijeg i novog – a ona sama, smrt, kojoj je prethodila strahota (neželjenog) rođenja, postaje krunskim dokazom života samog, koji se, paradoksalno, i konstituiše u nebrojenim nizovima sasvim malih svakodnevnih smrti – dok bi, može se zaključiti, ona konačna, smrt tela, bila samo promena staništa duha – u druga dokučiva i nedokučiva obličja, mesta do kijih se dopre tek kada se ovozemaljsko zanavek i napusti.

Pesnikinja doista i jeste – posve u duhu H. Hajsenbitela napustila sva ovozemaljska, objektivna poimanja stvarnosti, koja se teško i mogu konstituisati u ličnom i individualnom – sine ira et studio, o svemu što je proželo i dotaklo: o onoj večnoj „vatri koja prži iznutra“, i u lančanim nizovima slobodnog preleta kroz zvuk, sliku i značenje pesama, formatirala ona unikatna, sopstvena.

Reč slučajlišena je sadržine, sećanje ne obrazuje, bliskost ima prirodu utopije, nezamenljiva su u životu jedino sveža umiranja, mirisi karanfila istovetni su mirisima ustajale hrane, brda se smanjuju zbog nipošto običnog dugmeta na bijeloj košulji, kroz (sve) zidove struje kletve, soma pljušti kao kiša, nema puta koji je nenasilan – ako se prostori negde slučajno i otvore – pravci do njih upisani su u slobodi izbora pod revolverom prislonjenim na slepoočnicu – sasvim u skladu ustrojstva univerzalnog logora, desno ili levo, tamo gde se nalaze ili zatvori ili umobolnice; svetinje izazivaju mučninu, može se voleti jedino distanciono u čežnutljivim prosanjanim paklovima, slova krvare, ubija se i istovremeno vaskrsava, iz kaveza se može uteći jedino u još veći kavez, knjige su prazne sve dok se ne ispišu krvlju, smrti se vezuju u pupčani čvor, do Boga se dopseva imaginarnim liftovima, do nebadečjom igrom, padeži bole poput zubobolje, svet se obilazi u jednoj tački, jedino se štapom izražava težina tijela, pismo se otkriva kao svitanje, voli se isključivo ono što umire, spava tako kao da se nikad niti jedan zločin počinio nije, piše iz nutrine, postojana je samo – u neporecivom trajanju – jedino dekompozicija, raspadanje materije, otuđuje se da bi se poklanjalo, bezakonje ozakonjuje, smrt se u sećanju javlja radije nego ine ljubavi lišene ma kakvih romantičarskih istorija, propada se da bi se napredovalo, umire da bi se živelo.

Magmatsko pulsiranje egzistencijalističke lave prisutno u obema autorkinim knjigama, u duh i sluh utiskuje se poput huka nevidljivih vozova u noći – a noć sama, kao privilegovano doba nenadanih i očekivanih uvida u prirodu stvarnog, mrakom je ispunila stranice autorkinih knjiga, ispisanih nimalo običnim mastilom.

No, čak i kada u pesmi usni – pesnikinja to čini sa očima izvan svakog zla, još važnije: ne čini to izvan svake nade.

Otelotvorena u neporecivoj pobedi nevinih bića nad nasrtljivim i upornim demonima – koji mogu uvesti u carstva nemosti no ne i tišine i supremaciji Onog što prezire jer se u njega nikada posumnjalo nije nad svojim negativističkim opozicijama – nada kristalno zaiskri u časovima gotovo materijalizovanog besmisla i očaja: onako kako svetlo ne može postojati bez tame, i upravo tada transcedentira u most koji može spojiti dezintegrisano ja u jednu nerazorivu i netaknutu celinu.

Nekoliki ametisti rasuti po zbirkama, relativno „mekani“ lamenti i evokacije – Voda koja teče, Oteto, Dana, Cvetovi, Ako se iznenadiš, Stvari, Medijum, Tango, Nije sunce, Kroki 3zatalasanom nežnošću su nagovestili da se u permanentnoj smeni svetlih i tamnih tonova, smeni sena i neprekidnoj, totalnoj borbi visokog i niskog, uzvišenog i trivijalnog, proživljenog i sanjanog, bivšeg, sadašnjeg i budućeg, mogu nazreti obrisi nekog životvornijeg prostora na kom će cvetovi negdašnjeg Aušvica buknuti u svim svojim rasprskavajućim, neograničenim bojama.

Poezija Jelene Vukanović, sublimirana u dalekosežan, pronicljiv pogled u samo srce stvari – čudesno je proputavanje sopstvenog Duha razloženog u telu pesme do nekih trajnijih, permanentnim promenama kaljenih obličija, daleko od razuđenih bezljudnih ostrva, zapravo jeste jedna pažljivo strukturirana kompozicija o lepoti koja iskri u jeziku i kroz jezik, koji je jedini kadar da osvetli sve ono što bi svevidećem unutrašnjem oku, možda ostalo skriveno i zatamnjeno, no koje seže tamo gde većina onih kojima se pesnikinja (medijumski) obraća mora, pod uslovom da se usudi tek napraviti prvi, sudbonosni korak.

MIRISI CRVENE SOBE (IGOR IGNJATOVIĆ)

MIRISI CRVENE SOBE

Onome ko piše neka oprosti,
a onoga koji čita neka razume.
Ne mogu da zaboravim mokri zadah 
u sobi punoj ljubavi.
Sećam se, rekao sam joj, 
„Čuješ ovu toplu tišinu od nas? To je ljubav“.
Disali smo jednom kožom,
i obrisali ceo jezik,
a sve reči osudili na smrt.
Htela ja da bude Ja,
da se zove kao Ja.
Nisam joj dao.
Nisam joj dao da napiše ime moje na sebi,
čak ni ispod kože.
Morala je da ga čuva u tišini oka.
Sama, 
ostavljena,
samo sa jednom pesmom,
u tankom crvenom ramu.
Još živi bez reči,
bez tuge,
bez imena zemaljskog,
bez krvavog neba.


MIR

Otvori mi sve vene, 
neka se krv pomeša sa vodom u jedno,
da opere vlati drezge pod vodom, 
da ih zarazi životom.
Hoću i mene struje da nose, da se beživotno talasam.
Da sam samo tu,
da sto godina ćutim i uzimam hranu iz vode.
Nosi ovo što zovu „duša“,
da odmorim, anđele,
od stajanja i disanja,
od hiljada svitanja.
Da ne tražim lepotu u zelenoj boji lišća.
Tanko je i slabo.
Treba lagati sebe sto godina,
i pumpati krv kroz telo.
Ko je tražio ovaj život i
ko mi ne da da ga vratim?


JAGNJE

Pusti vid da ti isteče iz oka.
Videćeš slepilo svoje,
na kraju duge mrežnjače.
Ako se ne budeš pomerao,
počećeš da dišeš kroz providnu opnu oka,
kao velika kornjača sa Galapagosa,
koja ne zna ništa o postanku vrsta.
Bićeš kao prvi gušter,
koji diše u slanoj vodi.
Iguana, morska, sama i slana.
Poslednja riba dvodihalica,
koja odbija da se preseli na kopno.
Evolucija ne pita pojedinačnu svest!
Punoglavac u mutnoj bari,
zaleđen u procesu metamorfoze.
Zaklano jagnje u akvarijumu sa formaldehidom.
Ubijeni Bog,
u blatu od zlata,
dete svete krave i krvave rose.


BACON

Tražiš da ti donesu krvavo meso,
polutke koje vise iznad kišobrana,
ispod kojeg čuči izopačeni osmeh na svetoj stolici.
Hiljade grla, otvorenih i crvene reke koje teku,
iz jednog istog mesa,
unakaženog vekovima,
koje stoji danas okačeno po zidovima luksuznih restorana.
Zlatna, krvava nit koja se proteže od Golgote
do zlatnog teleta u našim tanjirima od porcelana.
Jagnje, meso i bičevi od repova.
Rastrgani za večerom za najdužim stolom.
Porođaj u formalinu,
život u akvarijumu.
Zaklani Bog.
Niko više ne može ni da zamisli osmeh,
najbolji ni da ga naslika. 


FUGA

Trajaće ova fuga u magli,
kao zapečaćeno vreme.
Iznad nebesa,
a ispod pakla.
Samo sam se jednoga plašio u životu.
Trajanja.
Povlačenja kroz ravni vremena 
i hodnike besvesti.
Od prašine i prvog drveta,
do armija naših klonova.
Svi jednako ružni i savršeni.
Možemo samo da udišemo meso,
i peremo zube krvlju,
i to oni najhrabriji.
Zovi me tuđim imenom od papira,
dok nam se krv ne pretvori u mutnu, toplu vodu. 

Rodjen je jednog kišnog, novembarskog dana 1974. Tačan datum ostao je tajna do danas. Odgojen po svim pravilima, bio je uzoran pionir i dobar djak. Crtao je po klupama, pisao po koricama svezaka, i bežao u tamne vode sna. Iskreno je mrzeo matematiku, i zato postao lekar. Bežao je još dalje, i više, od sveta, zla, časovnika i jednačina. Ronio je ispod dna i leteo iznad oblaka. Reprodukovao se dva puta, i dobio dva muška potomka. Od kada se rodio, udahnuo je više od 360 miliona puta. Živi i danas, sa perom u ruci, kožom od hartije, i vetrom u kosi. Veruje da nema ni smrti, ni života.
Oedipus in puberty – Igor Ignjatović
Love at first sight – Igor Ignjatović
Igor Ignjatović

POEZIJA KAO ISTORIJSKI IZVOR (DANIJELA JOVANOVIĆ)

Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom
fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom
logoru Zemun 1941-1942
(2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda:
Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović,
Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove
i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.

Poezija kao istorijski izvor

Da bismo istinski razumeli neku prošlu epohu ili njen deo, dužni smo da posegnemo za svim izvorima koji su nam na raspolaganju, uključujući i poeziju. Ipak, čini se da naučna istoriografija to zaboravlja. Još, sada već davnih, sedamdesetih godina prošlog veka, Andre Marlo je pisao: „Povijest nerado priznaje izuzetnost književnog stvaralaštva. Ona kao da na neki čudan način zatvara oči pred činjenicom da nijedno umetničko stvaranje ne ide samo od sebe.“1 I danas se, čini se, susrećemo sa istom nepopustljivošću istoriografije da prilikom istraživanja uzme u obzir i književno stvaralaštvo, poeziju naročito, iako je poezija odličan istorijski izvor vredniji upravo zbog nesvesnosti namere da svedoči svom vremenu. Zapravo, ona ne samo da svedoči svom vremenu, ona je svedočanstvo vremena u njegovoj celosti – trenutka u vremenu kada je nastala, ali i davne prošlosti jer jezik u pesmi nas uvek vraća i nečemu praiskonskom „magičnom jedinstvu mišljenja i dešavanja koje nam puno slutnji odzvanja iz sutona pravremena.“2 U svom eseju „Pohvala ludosti“, Čarls Simić nam sa sigurnošću tvrdi da, kad bi se Sapfa nekim čudom vratila iz mrtvih i ugledala svu gužvu i saobraćaj modernog sveta, u prvi mah sigurno užasnula, ali čim bi joj preveli nekoliko savremenih lirskih pesma, da bi se osećala kao kod kuće. Čini se da toj tvrdnji možemo pokloniti bezuslovnu veru.

Bilo bi dobro da se ovde podsetimo toga da svako tumačenje neke pojave stiže do svoje granice tamo gde prestaje jezik, ali da ta granica postoji jedino kroz jezik. Poimanje, razumevanje leži izvan jezičke sposobnosti, u domenu je intuicije. Jezik postavlja granice spoznaji, a poezija na neki, moglo bi reći, mističan način uspeva da prevaziće to jezičko ograničenje iako su reči njeno jedino oruđe.

Kao što smo naveli, tvrdnji Čarlsa Simića možemo verovati iako je ona intuitivna i, samim tim, u naučnom smislu neutemeljena te stoga i neupotrebljiva. A ona to svakako nije. „Racionalna istina i život su oprečni„ govorio je španski filozof Migel Unamuno. Mi bismo rekli da nisu, da je potrebno pomiriti ih, da racionalna nauka prihvati intuitivno i sve ono što leži izvan jezičke sposobnosti, čemu, paradoksalno, pripada i svet poezije, kako bi što bolje razumela neku pojavu.

Ovde donosimo nekoliko pesama kanadske pesnikinje P.K. Pejdž kao primere pesama-istorijskih izvora. One nam otkrivaju ne samo unutrašnje biće pesnikinje, ili njen doživljaj sopstvenog vremena, već i istorijske činjenice i opise istorijskih događaja koje je zvanična istoriografija zaboravila, ili je prešla preko njih, ili su one prosto nestale iz kolektivnog pamćenja. Takođe, one nam odslikavaju epohu zapadnog sveta u prvoj polovini 20. veka u svoj njenoj punoći dodajući mnoge slojeve slici izgrađenoj na osnovu podataka naučne istoriografije.

P. K. Pejdž (1916-2010) jedna je od najpoznatijih kanadskih pesnikinja. Objavila je preko trideset knjiga poezije, proze, dnevnika sa putovanja, eseja, dečjih knjiga i autobiografiju. Dobitnica je niza značajnih književnih nagrada. Takođe, kao vizuelni umetnik, izlagala je svoje radove kao P. K. Irvin u Kanadi i u inostranstvu. Njeni radovi iz vizuelne umetnosti su danas deo stalne postavke Državne galerije Kanade i Umetničke galerije Ontaria.

1 A. Malraux, Neizvjesnost čovjekove avanture i književnosti, Zagreb, 1979, 5.

2H.T. Godamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002, 57.

Ecce Homo

London je tad imao vremena da visi po galerijama.

Išli smo zajedno u galeriju na Lester Skveru,
Epštajna su izlagali.
Dok smo išli, rekao si
„Poligamiju bi trebalo legalizovati... monogamija je mrtva.“
Vihor ptica ti je zaustavio reči. 
„Kad smo već kod ptica,“ rekao si,
„posuli smo katranom i perjem njegovu Rimu.* 
Ne... ne ja... već moj narod.
Čudni smo mi ljudi,
nartikulisani, a opet...
Ah! Evo ga to mesto.“

Ušli smo u galeriju
ali ono čega se najbolje sećam
jeste moj prolazak kroz vrata sopstvenog uma
sa Rimom, kao mojom domaćicom, 
koja mi govori, isto što i ti,
„Monogamija je mrtva.“

Ljudi nikad ranije nisu tako pričali.
Obično bi govorili,
„Vreme napolju je divno.“
Ili, kad bi se potrudili,
„Voleo bih da nisam pročitao
tu Kroninovu groznu knjigu, opscena je.
Šeširdžijin zamak se zove...
Nije trebalo da je pročitam.“
Nisam ni slutila da mi je naglo buđenje bilo potrebno.

Ušli smo u malu sobu gde je Ecce Homo** stajao,
ali za mene ona je bila prazna.
Bila sam i dalje s Rimom, pričala o poligamiji.
A onda sam ti osetila ruku
kako me steže za rame
i čula sam te kako uzbuđeno kažeš,
„Da bismo razumeli skulpturu,
moramo zaboraviti Hrista,
ovo je moćni bog. Bog začet
u glavama proroka,
pravo iz njihovih užasnutih misli.
Ovo je bog pošasti,
ne Hrist koji je umro
za čovečanstvo  - lepi, nežni dečak,
razdragan, sanjar“.
„Pre nego što ga vidiš“ rekao si,
„seti se, seti se da to nije Hrist“.

Pogledala sam i mala soba je bila ispunjena silom,
silom straha u kamenu,
bezgraničnom i okovanom.
Meso koje je pokrivalo kosti
činilo se kao sama kost,
užasna, sveta... nije se moglo doći do daha –
Čovek, deformisan, jakih bokova,
Bog smrti, 
u maloj sobi u galeriji na Lester Skveru,
tiho stoji. 

„Ima mnogo toga što ne znamo,“
okrenuo si se ka meni.
(Evo čoveka, Rima, poligamija!)
„Mislim da bi trebalo da nađemo neko tiho i prijatno mesto da popijemo čaj.
Da razmislimo,“ rekao si.
Klimnula sam glavom. „Da razmislimo,“ rekla sam.
I poput mladog stabla izbacila sam bojažljivi izdanak
i pomolila se da dođe dan, divni dan kad će ono poneti svoj prvi plod.
I iznenada bili smo ponovo na vazduhu.

London je tad imao vremena da visi po galerijama. 

*Ser Džejkob Epštajn (Jacob Epstein, 1880-1959), američko-britanski skulptor, jedan od pionira moderne skulpture. 1925. godine njegov bareljef "Rima" koji je postavljen u Hajd parku u Londonu u čast Vilijama Hadsona, prirodnjaka i pisca iz 19. veka, izazvao je veliku kontroverzu. Artur Konan Dojl i mnoge druge ličnosti iz sveta umetnosti i javnog života su potpisali peticiju da se bareljef ukloni jer predstavlja “umetničku anarhiju.”  Rima je bila izmišljeni lik iz romana Vilijama Hadsona, devojka-boginja prirode. (Prim. prev.)

** Epštajnova skulptura Isusa koja je, takođe, svojevremeno izazvala veliku kontroverzu u Engleskoj iz više razloga, ponajviše jer podseća na skulpture karakteristične za antički period južnoameričkih civilizacija.  (Prim. prev.)



Italijanski ratni zarobljenik*
			SAD, 1946.

Sa sobom je doneo više osećaj za zemlju nego za oružje
transportovan u neprijateljsku zemlju u koju je stigao
kao što bi dete stiglo.
Drugi, tvrdih srca, putovali su
pravo u Ameriku. On, bezazlen,
pronašao je tamo Italiju u brdima i cveću.

Niko ga nije tukao. Kroz varljivu svetlost i sunce
otkrio je bogato zemljište, sigurnost.
U maslinama i pomorandžama prepoznao je dom,
rascvetali cvetovi lukovica
bili su mu poznati poput imena svetaca.

Sve dok sjajni auto nije uz škripu prošao kroz kapiju
provezao se pored njega koji je klečao i dve
devojke kao s obojenih fotografija se izvirile kroz prozor
i zasule ga nerazumljvim rečima poput kamenja,
zatim stale i prostrelile pogledom traku oko njegove ruke,
bio je siguran.

I našao se tad u Americi.
Stranoj i čudnoj i udaljenoj.
Mitskom mestu gde su odlazili njegovi rođaci
svaki s torbom i okićen oproštajima
i o kojima više nikad ništa nije čuo.

Postao je stranac, bez jezika.
Brda su sad štrčala kao bodeži,
cvetovi su se došaptavali, spletkarili protiv njega.
Traka oko njegove ruke se spustila,
postao je sam u sivom pejzažu
gde je sunce naglo eksplodiralo
postalo tamno i više nije grejalo. 


*Malo je poznato da je tokom II svetskog rata u Ameriku interniran veliki broj nemačkih i italijanskih ratnih zarobljenika, preko 400.000, posle uspešne savezničke akcije u Severnoj Africi 1943. Logori su se nalazili u gotovo svim američkim saveznim državama. Raspušteni su posle 1946. godine. Tokom svog zarobljeništva u SAD, mnogi italijanski zarobljenici su radili na farmama. (Prim. prev.)

Nesposoban da mrzi ili voli

Ugledavši kopno, sve mu je došlo naglo i svetlo –
iznenadni let galebova i svetlina talasa.
Taj novi pogled ga je učinio strancem
i sad, kad više nije bio jedan od momčadi, bio je sasvim sam
i izgubljen u masi u koju je urastao
tokom morskog putovanja; bio je stidljiv
čak i sa prijateljim, kopno mu je unosilo nervozu.

Kada je brod pristao stajao je na palubi
čvrsto pritisnut ostalima. Do autobusa koji
ga je vozio u kamp bio je
isti kao i drugi – mladić u kaki uniformi,
oslobođen koji se vraća s Istoka. 
Iako je čeznuo za slobodom, bilo mu je teško
da zamisli šetnju ulicom
razgovor s devojkom
glas devojke.

Bilo je to skoro kao da su mu se nekakvi obrisi nalazili pred očima
koje nije mogao u potpunosti da vidi niti da vidi kroz njih;
kao da su ispred njega bili drugi
koji su mu delimično zaklanjali pogled, koji su mogli
nerazgovetno da pričaju ili čak plaču samo ako bi otvorio usta.

Na trenutak je poželeo da ne mora da ide na obalu
u taj nepoznati grad prijatelja. Već ih je gradonačelnik
pozdravio preko radija,
ispao bi budala i zbog sirena koje su zavijale i vrištale,
ljudi na dokovima su jecali zbog njega
i svuda su se  maramice i zastave vijorile ali on
je stigao iz bezimene zemlje. 

Tri godine je sanjao o ovom tenutku i kako, trčeći
prosto razdire vazduh svojim osmehom;
sanjao je da će mir momentalno zameniti rat. 
Ali sad je stigao kući, sprema se da se iskrca i plaši se
tog prevelikog prostora i preterano plavog neba
i najzad shvata da je većina njegovih snova bila laž
a on i dalje zarobljenik,
da nije u stanju da bude slobodan bilo gde,
da mrzi neprijatelja kao što su želeli od njega
ili da voli svoje sugrađane kao što bi on sam želeo. 



Štrajk bankarskih službenika*
			Kvebek, 1942.

Kad je došlo vreme,
posle istorijskog čekanja,
bili su spremni u svojim štrajkačkim jaknama
i ispisanim parolama „En Grève“**
da se suoče s poznatim ulicama
i tvrdim seržom na kolenima i laktovima
policajaca.

Osećali su pritisak vremena,
stolovi i šalteri i pultovi s rešetkama
u njihovim očima izgledali su kao strateška odstupnica
a stalno ista, nesmenjena štrajkačka straža
bila je obeležena za sva vremena. 

U najbližoj crkvi su goreli
plamenovi svetih sveća,
u njihovim odjednom tuđim domovima
obroci su im postali hladni i kruti kao što su krute religiozne slike
a metak s natpisom „otpušten“
bio je zabijen u njihove lobanje.

A opet sa dna*** sigurnosti uspeli su se
pokretnim stepenicama**** do poraza,
srca u grudnom košu su bolela, ruke su im bile teške;
neodlučni
samo su prodrmali čvrstu uzdu
kao što nevreme tek dotakne gvozdeni grad. 


*Zbog niskih nadnica i loših uslova rada uključujući i neplaćeni prekovremeni rad, kao i traženje dozvole od menadžmenta banke za sklapanje braka, bankarski službenici u Montrealu su tokom 1941. godine organizovali sindikat s namerom da poboljšaju uslove rada. Menadžment banke je na to odgovorio optužbama da sindikat održava veze sa komunistima, pritiskom na zaposlene uključujući davanje otkaza. 30. aprila 1942. bankarski službenici su podigli štrajkačku stražu ispred podružnica BCN banke (Banque Canadienne Nationale) i time izveli prvi štrajk bankarskih službenika u kanadskoj istoriji. Mnogi od štrajkača su se vratili na posao posle prve nedelje štrajka, dok je njih 39 ostalo u štrajku. Štrajk se zvanično završio 23. maja nakon što je banka otpustila preostalih 39 štrajkača, čime je bilo okončana i sindikalna organizacija bankarskih službenika. (Prim. prev.)

**„U štrajku“, fr. (Prim. prev.)

***Upotrebljena je reč cellar čije značenje može biti i najniži službenički rang (Prim. prev.)

****U pitanju je igra reči jer je upotrebljena reč escalator koja takođe označava periodično povećanje nadnica/cena (Prim. prev.) 


Prevod pesama sa engleskog Danijela Jovanović

Tekst je preuzet sa: https://polja.rs/2021/529/

BRAĆA KARAMAZOVI: PRIČA O GREHU, LUDILU I SVETAČKOJ ČISTOTI (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.

“Braća Karamazovi“, remek-delo svetske književnosti, veličanstvena je slika jedne ruske
devetnaestovekovne porodice, predstavljena kroz prizmu izvanredne psihološke
analize likova braće, Dmitrija, Ivana i Alekseja, koji u romanu, shodno
glavnim osobinama naravi, simbolizuju greh, ludilo i svetačku
čistotu. Svi u porodici, izuzev najmlađeg Aljoše, obdarenog dobrotom srca i
najlepšim duševnim darovima i osobinama, što određuje njegov životni put
potpune i istinske vere, pročišćenja duha i priklanjanja poukama mudrog starca
Zosime, učestvuju u razbludnim igrama s tamošnjom prelepom i zamamnom
prostitutkom fatalne spoljašnjosti, u čijim tamnim užagrenim očima i vatrenom
pogledu, lebdi nešto neobjašnjivo i demonski privlačno, Agrafenom ili
Grušenjkom, što na ruskom znači kruškica, kao neki nadimak od milja
raskalašnim noćnim ženama. Aljoša neko vreme provodi u
slatkim mladalačkim ljubavnim igrama sa zločestom, od rođenja i nepravednom
ćudi prirode uskraćenom četrnaestogodišnjom devojčicom Lizom, praveći joj
društvo budući da ona ne može da se kreće, ali i u tim trenucima njegovo je srce
neizmenjeno, oseća čistu, nepomućenu istinsku ljubav prema toj mladoj
nesrećnici, dok se ona nemilosrdno poigrava s njime. Fjodor,
Dmitrij i Ivan se vrte i obleću oko Grušenjke, u želji da zadovolje navrele strasti i
prisvoje je samo za sebe, da ona bude njihovo najveće zadovoljstvo. Međutim, usled
te vrele ljubavne pomame dešava se ubistvo oca porodice Fjodora, koje zapravo
jeste oceubistvo. Sluga Smerdjakov, polubrat Karamazovih, vanbračni sin
Fjodorov, to čini usled svog lošeg karaktera i zbog godina zavisti, gorčine i
poniženja koje su mu usadile mržnju prema rođenom ocu. Dmitrij a priori biva
označen kao ubica zbog mnogo spletenih okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju
na njega kao vinovnika zločina, a i zbog njegove sklonosti ka grehu i stalnog
poigravanja s Grušenjkom i Katarinom Ivanovnom. Ivan je nesumnjivo
najkompleksniji i najbolje izgrađen lik u celom delu, po prirodi nepokolebljivi
ateista, kojeg karakteriše opravdana sumnja u svet jer, budući veoma pronicljiv
i oštrouman, zapaža brojne nesavršenosti u njemu, i smatra ih protivrečnim veri
u postojanje Boga i njegovu bezgraničnu milost. Poznat je deo gde Ivan odlučno
odbija ulaznicu za raj ukoliko su svet i obećani san o večnom životu ustoličen i
sazdan na suzi makar jednog deteta i time ukazuje na ogromnu patnju i bolnu
nepravdu koju trpe ljudi u svetu, a naročito deca (poput malog nesrećnog Iljuške,
koji na kraju romana umire neizlečivo bolestan). Međutim, Ivan svakako ne
veruje ni u đavola. Kao ilustraciju Ivanovog stava može poslužiti razgovor
Fjodora Karamazova sa sinovima:

-E, onda sam, dakle, i ja pravi Rus, i ja imam rusku crtu, pa i tebe, filozofa, takođe
može čovek uhvatiti na tvojoj crti na taj način. Hoćeš da te uhvatim? Da se
opkladimo da ću te sutra uhvatiti. A ipak, govori, ima li Boga ili nema ? Samo
ozbiljno ! Meni to sad ozbiljno treba ?

-Ne, nema Boga

-Aljoška, ima li Boga ?

-Ima Boga.

-Ivane, a postoji li besmrtnost, bilo kakva, makar mala, majušna?

-Nema ni besmrtnosti.

-Nikakve?

-Nikakve.

-To jest, apsolutna nula, ili bar nešto? Možda ima kakvo bilo nešto.
Valjda baš nije sasvim ništa.

-Apsolutna nula.

-Aljoška, ima li besmrtnosti?

-Ima.

-I Boga i besmrtnosti?

-I Boga i besmrtnosti.

-Hm! Verovatnije je da Ivan ima pravo, Gospode, kad se samo pomisli koliko je
čovek uneo vere, i koliko utrošio snage uzalud, na tu maštu, i to već koliko hiljada
godina! Ko se to tako podsmeva čoveku, Ivane ? Poslednji put i to odlučno: ima
li Boga ili nema? Poslednji put te pitam!

-I poslednji put, nema.

-A ko se to smeje ljudima, Ivane?

-Mora biti đavo, osmehnu se Ivan.

-A ima li đavola?

-Ne, ni đavola nema.


Ovaj stav se čini donekle protivrečnim, kao što je i sam lik Ivana, pošto je
ateizam bio skoro nepojmljiv za tadašnju Rusiju, duboko posvećenu religiji i
saobrazno tome, religijskim obredima. Ivan odlučno poriče postojanje đavola,
međutim, iz prethodno navedenih razloga očevidne nepravde, boli i stradanja u
ovozemaljskom svetu, naročito patnje tek rođenih čednih i nevinih anđela
nesposobnih da pričine bilo kakvo zlo koje bi se moglo ščitavati opravdanjem
bezmerne patnje, istodobno odriče svaku gnoseološku mogućnost postojanja
Boga, prihvaćenu u poimanju agnostika. Kao da je Ivan od jestatstva bio
zahvaćen jakim plamsajima unutrašnje vatre, koja se nije mogla obuzdati, već se
sve više razgorevala. Takođe, u njega je bilo duboko utisnuto zrno sumnje, koje
ga je žuljalo i greblo do iznemoglosti, te se, raspolućen i gonjen unutrašnjim
slutnjama, uputio u poniranje u neznane lavirinte nastanjene njegovim tajnim
željama, nadanjima i žudnjama, uglavnom usmerenih na spoznaju čoveka iz
jedne dotada nepoznate i neobjašnjive perspektive. Opet, moguće je još jedno
drugačije čitanje očevog objašnjavanja s Ivanom, kontrastirano petom pevanju
pakla u Danteovoj Božanstvenoj komediji. Naime, Dante u čitavom Paklu
nijednom ne pominje Boga izuzev u proplamsajima usputnih nagoveštaja jer
se tamo Njegovo ime ne sme naglas kazati. Nasuprot tome, postoji izvesna
mogućnost da je u Rusiji XIX veka bilo zabranjeno eksplicitno tvrditi postojanje
đavola. Takođe se verovatno nije smelo raspredati o vragu, jer je i najmanja
pomisao na njegovo postojanje bila uvreda za crkvu i osećanja vernika i
poklonika. Postoji i druga solucija da je Ivan jednostavno mislio da nema
nikakvih natprirodnih sila koje svojim delanjem utiču na život ljudi i utiru njegove
ovozemaljske puteve, pošto se ateizam može sčitavati i kao indiferentnost
prema svakoj mogućnosti nadzemaljskog bitisanja, da zapravo nema ni Boga niti
đavola, a da je celokupan životni protok delo i dar jedinstvenog stvaralačkog
principa prirode. A najverovatnije objašnjenje, potkrepljeno naročito izdvojenim
odeljkom romana ‘’Braća Karamazovi’’ je da Ivan, iako smatra ovaj svet izvorom
svakovrsnih zala i nedaća, ne smatra ga svetom načinjenim dejstvom Boga, ni
đavola, već pre rezultatom aktivnosti nekog Velikog Inkvizitora i nalazi crkvu
licemernom, odrođenom od prave vere (mada za Ivana ni ona ne postoji zbog
brojnih neusklađenosti koje sam već pomenula). Misli da treba “porušiti oltare
i učiniti čin koji će razgolititi crkvu i otkriti joj njeno sramno telo“, iz ovih reči se
vidi ogromna ogorčenost prema crkvi. Ivanovi momenti ludila potiču iz brojnih
zapletenih pitanja što se kovitlaju u njegovoj glavi i zapažanja nedoslednosti i
nedorečenosti u svetu. On zapravo sumnja u sve. Poznata je njegova rečenica
upućena bratu: “Znaš li šta je najveća nesreća, Aljoša? Čitav svet je zagonetka.“
Uzimajući u obzir karaktere Dmitrija i Ivana, nije teško pretpostaviti da su možda
potajno želeli očevu smrt. Ali da li su zaista i kovali planove za ostvarenje zločina
u toj nezdravoj i neprirodnoj atmosferi, nimalo nalik pravom porodičnom
životu? Karamazovi zasigurno pripadaju onim porodicama koje ne liče jedna na
drugu, već su jedinstvene i nesrećne na svoj način, koje je Lav Tolstoj savršeno i
jezgrovito opisao u prvoj rečenici “Ane Karenjine“. Možda ipak nisu, mada se
njihove intencije mogu višestruko tumačiti. Međutim, i sama želja za smrću oca
je dovoljna da ova dvojica braće, vrlo kompleksnih naravi, u dubini duše
osećaju neprestanu grižu savesti koja ih izjeda i mori i postaje sastavno
određenje daljih njihovih postupaka, dok se Aljoša, prihvativši put vere i
posvećenja, uzdiže koračajući svetlim stazama posvećenja i duhovne čistote.

АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНДРОВИЧ БЛОК: ЈА САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ… (ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА)

ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА
Заљубљеник у писану реч.
Воли да чита класике и савремену прозу.
Воли поезију Сребрног века.
Прве кораке у писању направила прошле године с кратком причом „Ја нисам луда“, објављеном у електронском издању „Карантинске приче“ (Издаваштво ТРИ).
Живи и ради у Скопљу.

АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНРОВИЧ БЛОК: „ЈA САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ…“*

  • „Ја сам полако губио разум…“ (Я МЕДЛЕННО СХОДИЛ С УМА…) наслов је и први и претпоследњи стих песме настале марта 1902. из његовог првог циклуса објављених песама „Стихови о прекрасној дами“. Под истим насловом снимљен је и документарни филм о Блоку.

На дан годишњице његовог рођења, у години кад се навршило столеће од његове смрти – ово је прича о Александру Александровичу Блоку, кога су називали најбољим песником руског симболизма. Прича о његовом кратком животу и раскошном стваралаштву, о уметнику растрзаном између две епохе; о његовој нежној љубавној лирици, о његовој тајанственој поеми, о његовим музама и јединственој љубави.

Александар Александрович Блок 1883.

Детињство и младост

Александар Александрович Блок је рођен у Санкт Петербургу 28. новембра 1880. године, у угледној породици. Његов отац, Александар Лвович Блок, који је имао немачке корене, радио је прво као професор на Петроградском, а касније на Варшавском универзитету. Био је веома наочит, изузетно музикалан и волео да свира клавир до касно у ноћ. Његова мајка, Александра Андрејевна Бекетова, била је преводилац. Удала се за Александра Лвовича са само 18 година и, због његове, благо речено, нестабилности веома се брзо покајала. Александрови родитељи су се убрзо после његовог рођења развели, а мајка се касније удала за официра гарде Франца Кублицки-Пиотуха.

Детињство је мали Александар провео углавном у кући деде по мајци, познатог ботаничара и ректора Петроградског универзиета Андреја Николајевича Бекетова. Његова бака, Јелизавета Григоревна, кћерка знаменитог путника и истраживача Средње Азије Григорија Силича Корелина, целога је живота радила на компилацијама и преводима научних и уметнчких текстова. Била је веома образована, говорила неколико језика, оставила иза себе велики број радова. И њене две сестре су говориле по неколико језика и радиле као преводиоци. У једној таквој интелектуалној средини, Александар Александрович веома рано се упознао са најзначајнијим делима руских и европских аутора, и то је, неминовно, одредило његов животни пут.

Александра Андреевна Бекетова – Варшава 1880.
Мајка Александра Блока

У својим аутобиографским записима Александар Александрович се с дубоком нежношћу сећа мајчине породице: „Детињство сам провео у породици моје мајке. Њени су разумели и волели РЕЧ; у породици је, генерално, преовладавало старинско поимање литерарних вредности и идеала. Да се изразим вулгарније, у Верленовом стилу, ту је преовладавала eloquence (речитост, елоквенција). Код мајке је постојао неки стални бунт и немир, увек је била у потрази за новим, и свим срцем ме је подржала кад је видела да ме интересује музика. Сви су ме у том дому волели и мазили. Старомодној, дивној eloquence до гроба ћу бити дужан што за мене књижевност није почела са Верленом и, уопште, декаденцијом“, писао је он.

Између будућег поете и његове мајке постојала је невероватно дубока духовна веза. Она је свог сина најприје упознала с бајкама, а касније са делима Виктора Игоа, Балзака, Флобера, Золе, Шарла Бодлера, Пола Верлена – која је и сама преводила. Заједно су проучавали нове трендове у филозофији и поезији, водили страствене разговоре о најновијим вестима из политике и културе. Кад је Александар Александрович почео и сам да пише, прво је мајци читао своја дела и од ње тражио утеху, разумевање и подршку.

Александар Блок

Године 1989. Александар Блок је завршио гимназију и положио пријемне испите на Универзитету у Санкт Петербургу, одабравши право за свој будући позив. Три године касније прешао је на историјско-филолошки одсек, словенско-руски смер, да би студије завршио 1906. Своје студентске дане овако је описао: „Универзитет није одиграо посебно важну улогу у мом животу, али високо образовање дало ми је, у сваком случају, извесну менталну дисциплину и корисне вештине које ми много помажу у разумевању историје књижевности, али и у властитим критичким искуствима, па и у уметничком стварању (грађа за драму „Ружа и крст“). Током година све више ценим оно што ми је универзитет дао преко мојих уважених професора, А.И. Соболевског, И.А. Шљапкина, С.Ф. Платонова, А.И. Введенског и Ф.Ф. Зелинског.“

Стваралаштво

Песничко дело Александра Блока суптилно је и крајње сложено, настајало је на размеђи две епохе, расло у деценијама испуњеним бурним историјским догађајима и великим променама у сфери литерарног стваралаштва. Оно представља једну од најмаркантнијих книжевних појава на почетку двадесетог века и – издржало је тест времена.

Блокова поезија носи у себи спој класичног приступа форми и нових, модерних садржаја. У његовим стиховима сустичу се описи пејзажа и осећања, симболи и минуциозно обрађени детаљи, музика и мисли…

Његов таленат врло је рано дошао до изражаја. Детињство у кући Бекетових, то што је стално био окружен књигама, као и редовно похађање позоришног клуба у Санкт Петербургу – нису могли да не утичу на младог Александра. Имао је тек пет година кад је написао своје прве једноставне радове, а касније, као тинејџер, с великим је ентузијазмом, заједно са својим рођацима, три године уређивао и писао за часопис „Весник“.

„Жуковски је био моја прва инспирација“, писаће доцније о својим књижевним почецима. „Од раног детињства сећам се лирских таласа који су ме непрестано преплављивали, једва повезани с туђим именом. Сећам се и имена Полонског и првог утиска његових строфа:

Сањао сам: свеж сам и млад,
Ја сам заљубљен. Снови кључају.
Луксузна хладноћа од зоре
продире у башту.

Александров озбиљан приступ писању до пуног изражаја долази управо у време кад ступа у пунолетство. У прво време стихове је показивао само мајци. Била је то љубавна лирика, а док је изашла његова прва поетска збирка „Стихови прекрасној дами“ (1903), накупило се било око 800 радова, од којих је само сто песама ушло у збирку. Ове што су претекле повремено је објављивао по журналима и часописима, све до своје смрти.Носећи у себе „старинско поимање литерарних вредности и идеала“, Блок је у својим студентским годинама стекао увид у модерне песничке токове.

Већ у раној фази стваралачког развоја Александар Александрович је схватио да је симболизам правац који је близак његовом књижевном изразу. У то време симболизам је продирао у сваки сегмент културе, био је иновативан, склон експерименту, гајио љубав према мистерији. У том периоду у Санкт Петербургу стварао је брачни пар Мережковски – Дмитриј Мережковски и Зинаида Хипијус, а у Москви Валериј Брјусов.

Посебно интересовање Блок је показао за московски круг младих поштовалаца и следбеника Владимира Соловјова. Организатор овог круга и својеврсни вођа био је Борис Бугајев (радио под псеудонимом Андреј Бели), који ће му касније постати близак пријатељ.

„Породична традиција и то што сам живео повучено разлози су што до одласка на факултет нисам знао ништа о ’новој поезији‘. Тада је, а све у вези с мистичним и романтичним искуствима, поезија Владимира Соловјова запосела цело моје биће. Раније ми је била несхватљива мистика којом је био засићен ваздух последњих година старог и првих година новог века. Био сам забринут због знакова које сам препознавао у природи, али сам све ово сматрао ’субјективним‘ и чувао то за себе. У то време сам се, иначе, спремао за глумачки позив, са заносом сам рецитовао Мајкова, Фета, Полонског, Апухтина, играо на аматерским представама, у кући моје будуће супруге, играо и Хамлета, Чацког, Похлепног витеза… Трезвени и здрави људи који су ме тад окруживали, чини се, спасли су од заразе мистичарског шарлатанизма, који је неку годину касније прихваћен у неким књижевним круговима. На срећу, па и на несрећу, у исти мах, ова ’мода‘ је дошла, као што увек бива, баш кад је све било изнутра одређено; кад је покуљала стихија која је беснела под земљом, нашла се гомила поклоника лаког мистичарског профита. Накнадно сам такође одао признање овом новом богохулном тренду.“ Ову тему Блок је обрадио у чланку „О садашњем стању руске симболике“, објављеном у часопису „Аполо“ 1910. године.

Револуционарна превирања у Русији од 1905. до 1907. године знатно су утицали на стваралачки израз Александра Блока. Прелепу даму у његовим мислима замениле су друге слике. У овом периоду љубавних песама скоро да није било. Окренуо се социјалним темама, друштву, писао о различитим мотивима из живота.

У том периоду Блок је био фасцииран позориштем и интеракцијом с публиком. Прву своју драму насловио је „Балаганчик“. Представу ће 1906. на сцену поставити Всеволод Мејерхолд.

Сцене из представе Хамлет: Блок као Хамлет,
Љуба Менделеева као Офелија

Песме о домовини исто тако су карактеристичне за овај период, а повезаност коју је успео да направи између родне груде и лика вољене жене дали су његовим стиховима посебну индивидуалност.

Године 1909. умро је отац Александра Александровича, са којим је, и након развода родитеља, остао у добрим односима. Исте године путовао је по Италији. То је тежак период за песника, период у којем су почела преиспитивања раније успостављених вредности. Схватио је да су за њега симболистички извори пресушили и осетио снажну за самопродубљивањем. Усредсредио се на велика књижевна дела, а публицистички рад гурнуо у други план. У том периоду настао је његов знаменити циклус „Италијанске песме“.

Октобарска ревоуција била је велика прекретница на Блоковом песничком путу. Своје виђење бурних и драматична збивања записивао је у дневник које је водио од 1901. до 1921. године. У периоду од две деценије исписао је укупно 61 свеску, од којих је 15 уништио. И поред свог буржуаског порекла, за разлику од већине песника Сребреног века, Блок није осећао одбојност према Октобарској револуцији. За њега револуција није била само нешто што се дешава у политичкој сфери. Револуцију је доживљавао као свеукупну атмосферу, као скуп идеја, принципа. За њега је то било кретање живота, а не само борба маса или одмеравање политичких снага. У Блоковом виђењу револуције препознајемо покушај да се овај тектонски друштвени поремећај схвати чисто естетски, па и симболички. Писао је много и о Фебруару и о Пктобру. Књига „Последњи дани царске моћи“, чланак „Интелигенција и револуција“, песма „Дванаесторица“ указују на Блоково схватање револуције.

Поема „Дванаесторица“

Поема „Дванаесторица“ слови за једно од најбољих дела Сребрног доба руске поезије. Александар Блок написао је ово дело 1918. године. Сам песник ће касније написати да је, надахнут атмосфером побуне и тријумфа нове власти, осетио жељу да емоције које је побудило „слушање музике револуције” преточи у речи. Поема је названа „Дванаесторица“ у част одреда „12“ који је вршио револуционарна суђења на улицама Петрограда. Наслов има и симболичко значење. Блок је у поему уградио и религиозне алузије, с призивањем дванаест Исусових апостола. Поема има дванаест поглавља, од којих свако представља засебан фрагмент мозаика, а који даје слику зимског, разореног Петрограда, огрезлог у крв. Блок је деперсонализовао своје хероје, направио од њих монолит саздан од дванаест људи. Сваки од њих посебно не значи ништа, али заједно су снага револуционарног елемента, симболично уједињење народних маса у борби за слободу. Песник, такође, предсказује будућност совјетске идеологије, утемељене на колективизацији духа.

Поему је написао практично „у једном даху“, за само неколико дана. Најпре је изашла у часопису „Барјаци рада“, а потом је штампана и у књизи. Поема, а посебно последња слика у поеми, Исус Христ на чело колоне од дванаест војника Црвене армије изазвали су велики одјек у књижевном свету:

…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.

Већина Блокових савременика имала је изразито неповољан став о поеми, поготово о увођењу лика Исуса Христа.

Несумњиво је да је у „Дванаесторици“ Блок изложио свој однос према тадашњим збивањима и смени власти, али оно што је остало тајна могло би се исказати питањем: КАКАВ је тај однос био? Недоумица траје до дан-данас: једни тврде да је то ода променама, други сматрају да је осуда новог поретка и да представља својеврстан реквијем за Русију. Када су га питали: „Да ли је ово сатира револуције, или поема слави револуцију?“, није имао спреман одговор – или није хтео да одговори. Рекао је да је поему писао вођен интуитивним поривом, те да ту није на делу некаква рационална анализа ситуације. Никад није објаснио што се скрива иза симбола у поеми. Можда само није хтео да наруши интригу и слегне прашину која се око „Дванаесторице“ подигла.

Приватни живот

Песников лични живот обележале су жене. Пред смрт је Блок говорио да су у његовом животу постојале само две жене – Љубов Димитријевна Мендељејева, његова законита супруга, и – све остале. Поред Љубе, у његовом животу важне улоге свакако су одиграле још три жене.

Ксенија Садовска

Блокова прва љубав десила се 1897. године у немачком одморалишту Бад Наухајм, где је отпутовао с мајком и тетком. Фатална жена звала се Ксенија Садовска. Била је удата и богата, имала троје деце и – 22 године више од млађаног Александра. Њене „плаве бездане очи“ постале су момчићева опсесија. Касније се његова тетка, Марија Андрејевна Бекетова, присећала: „Она је била прва која је пришла и разговарала с тим скромним дечаком који се није осмелио ни да је погледа, али га је обузела љубав. Била је лепотица. Покушала је на све могуће начине да намами момка.“

Шеснаестогодишњак је био невешт, није умео да ласка искусној дами и да јој угађа. Свако јутро однео би јој руже, пратио ју је у шетњама, уздисао и покушавао да привуче њену пажњу. Она га је час исмевала, час храбрила да буде отворенији, па му онда забрањивала да долази…

Са Ксенијом је млади Александар дожиео и духовну и телесну љубав. Однос с њом открио му је цео спектар осећања: од непријатности и стида, преко страствене љубави, до, на крају, беса и мржње.

Романсу је прекнула Александра Андрејевна, Александрова мајка, претећи Ксенији. А онда јој је у навику прешло да редовно проверава дневничке белешке младог Александра.

После Бад Наухајма, Александар и Ксенија су покушавали да обнове везу, али после годину и по дана љубави је бесповратно дошао крај.

Ксенија Садовска је живот окончала са 65 година на клиници за менталне болести у Одеси. Свом психијатру, који је био заљубљеник у поезију и добар познавалац Блоковог опуса, поверила је своју тајну. Психијатар јој, међутим, није веровао све до њене смрти, кад су у њеној гардероби пронашли 12 Блокових писма повезаних розе траком и једну сасушену ружу, по чијим је латицама немогуће било распознати која је боја била.

Љубов Димитријевна Мендељејева-Блок

Љубов Менделеева и Александар Блок

Љубов Димитријевна је једина званична Блокова супруга. Била је кћерка познатог руског хемичара Дмитрија Мендељејева. Блоков деда, Андреј Бекетов, био је добар пријатељ с Дмитријом Мендељејевим, имали су близу имања у Подмосковљу, тако да су се Александар и Љуба познавали од детињства.

Мендељејеви су у својој дачи правили позоришне представе, па су једног лета, кад је Александар имао 18, а Љуба 16-17 година, заједно учествовали у представи „Хамлет“. Вероватно је управо тада, на сцени, букнула и права љубав између Офелије и Хамлета, љубав која ће се наставити у Санкт Петербургу, где су се поново срели 1901. године. Блок је својој вољеној почео да посвећује песме, називајући је Прелепом Дамом, Тајанственом Девицом, Вечном Женом.

На везу двоје младих обе породице гледале су благонаклоно. Пар се у пролеће 1903. верио, а веч у лето су се венчали у цркви у селу Тараканово.

Но, то није био брак каквом се млада Љуба надала. Идеје филозофа Владимира Соловљева о вечној женствености, чији је поклоник био Александар, нашле су одјек и у приватном животу. Александар је сматрао да интимност може да уништи њихову свету заједницу, и да би Љуба тако престала да му буде инспирација. И тако је Љуба и надаље била његова инспирација, његова муза прекрасна дама, а он је телесну љубав тражио код других жена, неретко и код проститутки.

Није Блок био једини који је веровао у отелотворење вечне женствености – исти идеал делили су и много тадашњи руски симболисти. На његов брак с Љубом гледало се као на свету мистерију, као да се пророк сјединио са својом музом. А да је њихов брак био дубоко несрећан и кудикамо компликованији од онога што се са стране могло видети, дознало се из Љубиних дневника.

У току брака Мендељејева је имала везу са Андрејом Белим, добрим пријатељем свог мужа, а у 1908. затруднела је с глумцем Константином Давидовским. Блок је прихватио дете. Дечак је добио име од деде по мајци – Дмитриј, али је седам дана после рођења преминуо.

Љубавни троугао: Андреј Бели, Љубов Менделеева и Александар Блок

Александар се, после једне од својих бурних љубавних веза, вратио Љуби. Молио је да му опрости што су проћердали толико времена. Упркос бројним издајама, супружници су ипак остали заједно, на неки чудан начин везани једно за друго, све до Александрове смрти.

Љубов Мендељејева-Блок поживела је још 18 година после супругове смрти. Није се удавала, а последње године провела је сређујући своје дневнике у којима се, на скоро свакој страници, могло прочитати Александрово име. Последња реч коју је пред смрт изговорила била је „Сашењка“.

Наталија Волохова и Љубов Андрејева-Делмас

Док је био у браку с Мендељејевом, Александар је имао две озбиљније везе – са глумицом Наталијом Волоховом и с оперском певачицом Љубов Андрејевом-Делмас.

Наталија Волохова

Волохову је упознао кад су заједно радили на припремању представе „Балаганчик“, 1906. године. У то време Мендељејева је била у вези с Андрејом Белим. Односи између супружника били су веома лоши.

Блок је био опседнут заносном бринетом. Слао јој је цвеће и песме, седео у њеној гардероби за време представе, а после би се шетали по Санкт Петербургу. Мендељејева му је у то време предложила да се разведу, али нешто није кликнуло између Волохове и Блока. Романса је финале доживела циклусом песма „Снежна маска“.

Љубов Андрејевна Далмас

Оперску певачицу упознао је у марту 1913. Била је то кратка и бурна веза. Љубов Андрејевна-Делмас освојила је Блока на први поглед, док је на сцени тумачила лик Кармен. Она је уистину била оваплоћење песникових снова, идеална муза, мистериозна, недостижна и примамљива. За само две недеље Блок је написао цео циклус песма „Кармен“.

У приватном животу Делмас је, очигледно, била нешто сасвим друго. Није му дуго била извор надахнућа. Растали су се 1914. године.

Последње године живота

Октобарска револуција донела је преврат и у Блоковом животу. Био је свестан да су промене неизбежне. И прихватио их је. У једном писму Зинаиди Хипијус каже: „Зар Ви не знате да Русија неће постојати исто тако као што је ишчезао Рим… Зар не схватате де се свет преуређује? Да стари свет доживљава раслојавање?“ У анкети Савеза радника уметничке литературе овако одговара на једно питање: „Уметнику мора да буде јасно да те Русије каква је била – нема и никада више бити неће… Свет је ступио у нову еру. Она цивилизација, она државност, она религија – све је то изумрло.“

Александар Блок се на самом почетку приклонио бољшевицима. Осамнаестог јуна 1917. присуствовао је, у својству делегата, Првом конгресу Савета радничких и војних депутата, да би у августу исте године објавио текст „Последњи дани старог режима“. Крајем септембра 1917. почиње рад на познатом есеју „Интелегенција и револуција“. Власти су искористиле његову популарност и ангажовале га у разним комисијама и институцијама, што њему, истина, није увек било по вољи.

Дванаесторица, непознати аутор

Однос Александра Блока према Октобарској револуцији временом је почео да се мења. У фебруару 1919. године био је ухапшен, али је већ два дана касније пуштен из затвора.

Умор и лоша материјална ситуација узимали су данак. Почело је астмом, наступила су и ментална растројства, па је онда оболео од скорбута. Имао је проблема и са срцем. Здравље је нагло почело да га издаје, а поезија као да је нестала из његове свакодневице. „Има већ безмало годину дана како не личим на себе, заборавио сам да пишем поезију, не размишљам више о поезији…“ Дневнички записи из тог периода живо сведоче о његовом пропадању. Писао „Исисали су ме, исисали су ме“, писао је Блок.

У пролеће 1921. затражио је дозволу за лечење у иностранство, али је није добио. За њега се заложио и лично Максим Горки, који је писао Политброу.

Дозвола за лечење у Финској стигла је, коначно, 23. јула – за Блока прекасно. Преминуо је од последица запаљења срчаног залиска, ујутро седмог августа 1921, у свом стану у Петрограду. Покопан је на Смоленском православном гробљу.

Глава ренесансног Фирентинца

Најпознатији портрет Александра Блока дело је сликара Константина Сомова (1869-1939) и данас се налази у Третјаковској галерији у Москви.

Сомов је овај портрет познатог песника направио за часопис „Златно руно“, по налогу уредника Н. П. Рјабшинског, који је одлучио да на странице часописа стави слике истакнутих представника своје генерације: писаца, песника, сликара.

Константин Сомов: „Портрет поета А. А. Блока“,
Третјаковска галерија Москва, 38×30

Мишљење је да је уметник био веома прецизан у приказивању психолошких одлика свог модела, али „ехо прошлог времена“ одзвања у овом портрету. Као истанчани познавалац материјала и метода рада старих мајстора, Сомов је прибегао техници цртања „три оловке“, познатој још од ренесансе. Мајстор овог стила био је Жан Клуе, омиљен Сомову, који је поставио темеље француске портретне традиције. Блоков портрет је цртеж оловком на папиру, тек дотакнут гвашом и белом, димензија 38х30см. Комбинација је строге, готово фотографске тачности слике и бриљантне стилизације, која портрету савременог човека даје музејски тон. Сомов не само да истиче значај Блокове фигуре за књижевност свог времена, већ песника ставља у историјски контекст, одређује његов домет и место у руској култури. Намерно скулптурално „моделовање” песниковог лица задивљује непогрешивошћу извођења, тако карактеристичном за Сомовљеву галерију портрета. Помало уморног погледа, велики симболиста гледа на свет мирно, као мудрац кога више ништа не може да изненади. Можда је песник заробљен у стању стваралачког транса: поглед му је замагљен, усне полуотворене.

Портрет такође подсећа на кратак опис изгледа А. Блока који је дао Максим Горки: „Строго лице и глава једног ренесансног Фирентинца.“

Песма на фасади

На згради која се налази на адреси Thorbeckestraat 52 у Лeјдену, у Холандији, на фасади се налазе стихови из Блокове песме „Ноћ, улица, фењер, апотека“:

...Ноћ, улица, фењер, апотека,
бесмислено, мутно светло дрема,
Ма живео ти још четврт века,
Биће све исто. Излаза нема.

Умрећеш - и све, ко пре,
Поновиће се испочетка:
Ноћ, каналом леден ветар гре,
Улица, фењер, апотека.

Песма је исписана на фасади као део пројекта „Wall Poems“, који је покренула група белгијских и холандских уметника Tegen-Beeld 1992. године (подухват је заокружен 2005). Прва која је красила фасаде била је песма Марине Цветајеве „Моји стихови“, а пројект је привремено завршен песмом „De Profundis“ Федерика Гарсија Лорке. На лејденским фасадама могу се прочитати и стихови многих других гласовитих светских песника.

Серјожа ante portas

Сергеј Јесењин и Александар Блок

Када је млади Сергеј Јесењин, у марту 1915, први пут дошао у Санкт Петербург, упутио се на Блокову адресу. Александар Блок није био код куће, па му је Јесењин оставио писамце следеће садржине:

„Александре Александровичу!

Хтео бих да попричам са Вама. То је за мене веома важно. Ви мене не познајете, али можда сте наишли на моје презиме по часописима. Дошао бих данас до вас у четири после подне.

С поштовањем,

С. Јесењин“

Јесењин се с Блоком и срео касније у току дана, а на његовом писму остала је Блокова забелешка: „Са села из Рјазанској губернији, 19 година. Стихови су свежи, чисти, гласни, речити. Језик. Долазио је код мене 15. марта 1915.“

Песников потпис

Избор из поезије Александра Блока

НЕЗНАНКА

Кад је вече, над ресторанима
Врео је ваздух глув и плах.
И повицима, тим пијанима,
Влада пролетњи, трули дах.

Далеко, где је прах уличарски,
Над досадама вила свих -
Једва се злати перец пекарски
И чује деце плач тај тих.

И свако вече, у осамама,
Забацујући цилиндер –
По јендецима шеће с дамама
Већ испробани каваљер.

Шкрипе језером ту онолико
Рашљи и бруји женски цик.
Диск се у небу на све навико
И бесмислено криви лик.

Јединог друга – у ноћ пијанства –
Из моје чаше одраз сја.
И влагом трпком, пуном тајанства,
Ошамућен је ко и ја.

Ту слуге покрај ближих столића
Сањиво трче поред нас.
И пијанице, с оком кунића,
Вичу: "In vino veritas!"

И свако вече у час назначен
(Или то само сањам све?),
Стас девичански, свилом ухваћен,
По магловитом окну гре.

Лако, прошавши међ опијеним,
Без сапутника било ког –
Са мирисима неким магленим
Крај прозора би села свог.

И веју древним празноверјима –
И гипка свила у ње сва
И тај њен шешир с црним перјем,
С прстењем уска рука та.

И окован том чудном близином
Гледам за црним велом ту.
И ко да видим: с дивном даљином
И зачарану обалу.

Глуве су тајне ми поверене,
Нечије сунце – дато, гле.
И кутке душе унезверене
Потапа трпко вино све.

Нојева перја што се савила –
Љуљају се у мозгу мом.
И очи без дна, пуне плавила,
Цветају оном обалом.

Душа за благо има скровиште,
А кључ тај имам тек ја сам.
Ти имаш право, о чудовиште,
Истина је у вину, знам!

24. априла 1906.

Препевао: Стеван Раичковић

МУЗИ

У песмама твојим тајним има
судбоносна о пропасти вест.
Има клетве и у заветима,
а и среће коју нећу свест.

Ту и нека снага мами, врела,
да сам готов рећи душом свом
ко анђеле да си озго свела,
заволећ' их лепотом и сном...

И када се смејеш убеђењу,
тад над тобом сине и засја
онај бледи, у пурпурном врењу,
круг који сам некад вид'о ја.

Зла ил' добра? - Сва си ту - улудо
не прича о теби стар и млад.
Сва си другом и Муза и чудо.
А мени си - мучење и ад.

Не знам зашто, сред сванућа светих,
кад не беше ни снаге ни сна,
не пропадох, већ лик твој приметих
и драж твоју иско сам са дна?

О, што нисмо ми душмани кивни,
и зашто ми даде цветни рај,
те ливаде, свод звездан и дивни -
и сву клетву лепоте, и сјај?

Лукавији од северне ноћи,
и јачи од рајских вина сви',
од љубави циганске и моћи -
беше краћи твој загрљај зли.

Судбоносна беше нека радост
погазити завете и част,
и безумном срцу моме сладост -
ова горка, као пелен, страст...

29. децембра 1912.

Препевао: Миодраг Пешић

СНЕЖНО ВИНО

И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.

Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.

Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.

Како, кад жива капља пљусне,
Не видет себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?

29. децембра 1906.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ГЛАС

Жарка зимска магла сјаји –
Крв на небу – све до руба.
Идем тамо где се гаји
Тајноделотворна љубав.

Ти си – у сну. Кад те сретам,
Ја не грлим тебе, памти,
Ја сам – царица планета,
Не за тебе - зрак мој пламти.

Преварен си непознатим:
Јер због светих снова никад
Бестелесни неће дати
Да им проникнеш до лика.

Удуби се, мање страстан,
У сопственог духа мрак:
И схватићеш – лепша ја сам
Од твог измишљеног сна.

2. децембра 1902.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ДВАНАЕСТОРИЦА

1.
Црна вечер.
Бели снег.
Ветар, ветар!
Руши с ногу све.
Ветар, ветар –
Широм белог света!

Витла ветар
Снежни прах.
Леди све у исти мах.
Клизи гадно,
Пешаку застаје дах,
Пада, пада – тешко јадном!

Од зграде до зграде
Од канапа трака:
На канапу – плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!“
Старица се кида, горко плаче,
Не зна шта те ствари значе,
Чему плакат такав
Што то платно носи?
Шта би ту гаћа било за дечака,
А сви су – голи и боси…

Старица је, најзад, промрзнута лица
Прегазила некако предубоки смет.
– Ох, Мајко Заштитнице!
– Бољшевици руше свет!

Ветар шиба лице!
Мраз пробија скроз!
Буржуј с раскрснице
У јакну завуко нос.
Ко је онај? – Коса бујна,
Гле, вајка се једва чујно:
– Издајници капу кроје!
– Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је –
Слаткоречив…

Гле, мантијаш како шета –
Шмугнуо је иза смета…
Друже попе, што си сетан,
Ко пред пропаст света?

Сећаш ли се да си знао
Да се шеташ истрбушен,
Док је с твог стомака сјао
Крст на верне душе?

Ено госпе с астраганом,
Пажљиво је слуша друга:
– Плакали смо непрестано…
Оклизну се,
Тресну – колико је дуга!

Е – е!
Дижи је што пре!
Ветар се љути и шали, факат.
Задиже скуте,
Пешаке коси,
Кида, гужва и носи
Огромни плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!„
И речи доноси:
…Одлука на збору паде…
…Ту, из оне зграде…

…Помучисмо се –
Па одлучисмо:
Мало – за десет, за сву ноћ – два’ес’ пет
Мање – не, макар се срушио свет...
’Ај’мо у кревет, бре...

Вече позно.
Свет се губи,
Мукну приче.
Цвокоћу зуби.
А ветар фијуче грозно...

Несрећниче!
Дођи амо –
Да ме љубиш...

Хлеба!
А шта тамо?
Бежи само!

Црни се, црни се с неба.

Мржња, тужна мржња
Из мојих груди се точи…
Цма мржња, света мржња…

Отвори, друже,
Четворе очи!

2.
Снег лепрша, ветар гуди
Гле, корача дванаест људи.

Црни ремен, пушка лака,
Ватре, ватре – из сокака

Стара капа, крџу пале
Лисице им само фале!

Слобода, свима, свима,
Ах, без крста, ах!

Трах-тах-тах!

Хладно је, другови, хладно, зима!

– Вањка с Каћком у биртији пије..
– Каћка паре у чарапи крије!

– А и Вањки добра лова пада…
– Наш је био, ал’ је војник сада!

– Кучкин сине, Вањка, буржујчино,
Пробај, моју љубни, молим фино!

Слобода свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Каћка је са Вањком, да –
Шта ли раде, ко то зна?
Тра-та-тах!

Ватре ватре, ватре – на све стране
И ремници – сви о десно раме…

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

Ти без страха, друже, пушку стегни
И на Свету Русију потегни –
На газдинску,
Домаћинску
На гузату!

Ах, без крста, ах!


3.
Кад су наши момци пошли
Гарду црвену да служе,
Гарду црвену да служе –
И животе да јој пруже!

Ох, животе слађани,
Муко моја мушка!
Поцепано гуњче,
Аустријска пушка!

Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру,
Светски пожар, крвљу ложен –
Благослови, благи Боже!

4.
Снег ковитла, а кочијаш крете,
Ала Каћка и Вањуша лете –
Јелектрична лампа
На санкама…
Ах, погле’те!…

У шињелу боје маслинасте,
Глупа њушка, фаце четвртасте,
Суче, суче црне брке,
Па заводи,
Па изводи…

Тако Вањка – снажне су му плећи,
Тако Вањка – страшно је он речит!
Каћку гуску обгрљава,
Па је очарава…

Она њему нешто главом маје,
Зуби јој се као бисер сјаје
Ах, ти, Каћка, моја Каћка,
Њушкице пуначка…

5.
Ти на врату имаш, Каћо,
Незарасли траг од ножа.
И под сисом ти је, Каћо,
Камом сечена већ кожа!

Ех, заиграј, што год можеш!
Какве ноге, мили боже!

У чипкастом рубљу била –
Добро-де, и ти се дичи!
С официр’ма блудничила –
Поблудничи, де, блудничи!

Блудничила до лудила!
Пуче срце у грудима!

Каћо, оног официра знаш ли? –
Не побеже он пред ножем…
Знаш да су га мртвог нашли?
Сетити се зар не можеш?

По сећању џарни тамном,
’Ајд’ у кревет са мном!

Танке чарапе и сукња,
Чоколаду „Мињон“ ждрала,
С академцима се вукла –
Сад се на војнике дала?

Јао, јао, згреши мало!
Не би л’ с душе бреме пало!

6.
Опет се отуд с угла чује
Кочијаш како поцикује…

Стој, стој! Андрјуша, брзо приђи!
Петруха, с леђа заобиђи!…

Трах-тарарах - тах-тах-тах-тах!...
Диже се к небу снежни прах!...

Кочијаш с Вањком – стругну скоро.
Још једном само! Тргни ороз!

Трах-тарарах! Сад ћеш да видиш…
Како се с туђом цуром иде!

Побеже пођлац! Само чекај,
Ја ћу за тебе наћи лека!

А где је Каћка? – Није жива!
Из ране с чела крв се слива!

Сто ћутиш, Каћо? Је л’ сад фино
Лежи на снегу сађ, стрвино!

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

7.
Њих дванаест опет иде
И по пушку стеже свак.
Само јадни убица је
Изгубио лице чак…

Ко грозница да га хвата
Убрзава корак дуг.
Са марамом око врата –
Страшно му је пао дух.

– Што се, друже, сневесели?
– Што те, момче, смете јад?
– Шта те, Пећа, то уцвели,
Јел ти Каћке жао сад?

– Другарчине опробане,
Ја је волех, не знам шта ћу…
Ноћи чарне и пијане
Пробдео сам љубећ Каћу…

– Види гада, како кука,
Доста женског блебетања!
– Зар сву душу изнебуха
Да истресеш? Гле, скретања!
– Немој више да се брукаш!
– Контролиши осећања!

Није данас такво време
Да се тобом још бавимо!
Теже ће нам бити бреме,
Друже драги, наставимо!

И Петруха успорава
Ужурбани ход од пре…
Опет му је горе глава,
На лицу му опет смех…

Ех, ех!
Разонода није грех!

Затварајте куће ма чиме,
Да не буде ноћас отимачине!

До магаза пут је свима –
Ноћас слави сиротиња!


8.
Ох, ти, туго-тужаљко!
Чамо чемерна,
Чумо смртоносна!

Што ћу временце
Да проведем, проведем…

Што ћу теменце
Да чешнем свуд редом…

Што ћу семенце
Да грицкам, да једнем…

Што ћу ножићем
Да врцнем из беде!

Бежи буржуј ко пиленце!
Тражим крв до гуше,
Због драгане-душе,
Гаравуше…

Упокој, Господи, душу раба твојего…
Мучно!

9.
Бука се градска сада стиша,
Над невским градом је тишина,
Полиције сад нема више –
Удри у пијанку без вина!

На раскршће је буржуј стао,
У крзно скрио нос од нас.
Крај њега, страшно олињао,
Подвио реп и шугав пас.

Стоји ту буржуј, ко пас гладан,
Ојађен стоји, ко пас слеп
А стари свет је, ко пас јадан,
За њиме, тужно свио реп.

10.
Захукта се вејавица,
Јаој, ветра, ветра!
Не видимо своја лица
Ни на два-три метра!

Као вртлог снег колута,
Стуб подиже насред пута…

– Боже, ал олуја брише!
– Еј, Пећка! Не петљај више!
Од чега се то спасаваш
Кад тај олтар обиграваш?
Несвестан си ти, заправо,
Размисли, просуди здраво –
Ниси ли се огрешио
Још кад си се Каћке решио?
– У корак с револуцијом моћном.
Нас душман вреба даноноћно!

Збијај, збијај чете,
Радни свете!

11.
Без имена светог, у лету
Њих дванаест пут даљи гре.
Не штедећ никог на свету,
Они су спремни на све…

Уперили су пушке јаке
У невидљива душман-лица…
Док низ опустеле сокаке
Ковитла прахом вејавица…
Заглибиће се, ко сред млаке,
У меком снегу – цвекерица…

Очи мути
Црвен стег.

И бат крути
Таба снег.

Душман љути –
Стреса сне…

Мећава им праши очи,
Дне и ноћи,
Који лете…

Збијај чете,
Радни свете!

12.
Моћним ходом у даљ лете…
– Ко је тамо? Брзо к нама!
То се разиграо ветар
У црвеним заставама…

Испред њих је – нанос хладни,
– Излази из смета ти!…
Само јадни џукац гладни
Шепа назад, иза свих…

– Мани нас се, ти, краставко,
Ја ћу тебе бајонетом!
Стари свете, ти, шугавко,
Губи ми се, гадно псето!

…Ко вук, кези зубе гладно –
Реп подвило, иде с нама –
Псето гадно – псето хладно
– Одзови се, ко је тамо?
– Ко то маше црвен-стегом?
– Гледај, каква тама влада!
– Ко то жури белим снегом,
Кријући се иза зграда?

– Мој ћеш бити, пре ил’ после,
Предај ми се, боље, жив!
– Чуј ме, друже, биће лоше,
Пуцамо ли, сам си крив!

Трах-тах-тах! И само ехо
Још се чује по кућама…
Само вејавица смехом
Снежне равни затрпава…

Трах-тах-тах!
Трах-тах-тах!

…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.

Јануар 1918.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ČASOVI BLISTANJA SMENJUJU SE SA ČASOVIMA NEDOSTAJANJA (BORIVOJ VEZMAR)

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.
STAR SAM

Star sam i nemoćan isceđen iznuren
potrošen 
umreću nema mi života
ružan ružniji nego ikada
neugledan isisan izgustiran
izmrcvaren izglodan
starac na umoru
neću još dugo
umreću.

Jao meni!

Moja se duša ne raduje suncu
neću još dugo
bela sveta gledati

umreću uskoro
nema mi života.

Jadan ja!

Star i gadan
ni tuge u meni nema
sparušen isušen
neću još dugo.

Žalosno je i pretužno
koliko sam nemoćan -
umreću.

Nemam ni suza
davno prežaljen
neću još dugo.

Umreću napušten star i sam
u šupku vaseljene

star i sam
ubogi starkelja.

Jao meni.
Jadan ja.

***********

UMIŠLJENOM GENIJU

ne brini ne boj se
odavno nije neophodno
da budeš upamćen
ni da se tobom bave
nepostojeći naraštaji

ne moraš da se upinješ
da trguješ da merkaš
da podilaziš
kretenima

mrtve su čitanke
ko prerađeni leševi

već sve je opevano
(opevano i prepevano)
na svaki mogući način
za svaku moguću priliku
(zamislivu i nezamislivu)

vreme nam ističe
zavrću se ventili 
to što osta u cevima
prokapaće u slivnik

ritmično
kap po kap
odzvanja u praznini
(kao i tvoji stihovi).

*********

NE TREBA

Rekoh Nadeždi, čemu skrivati:
ne treba niko ništa objavljivati -

treba krasti i lagati
sa dušama mrtvih se dopisivati

rakiju do zore pijuckati
kupus u kacu slagati

(sa dušama mrtvih se kuckati).

***********

BESKONAČNO

Konačno sam se oslobodio tela
mada ga još uvek ne umem odbaciti.
Ono sad sve svoje potrebe obavlja samo
iako me povlači za sobom poput senke
po hodnicima, nužnicima, podrumima,
po napuštenim skladištima, po ulicama,
međ ljudima i životinjama,
posvuda.

Baca me na sve strane kao da sam
teniska loptica, ne mogu da mu se
oduprem, da ga zaustavim,
ne mogu da se odvojim,

ali sad na njega gledam
kao na tuđe dete što mi raste
tu pred očima koje mi već
ne pripadaju istinski.

Ono i dalje vrši svoje radnje
i čini se da je 

nepropadljivo.

Da, jedino je telo večno. To živo telo.
Duša je ionako smrtna. Duša se raspada
kao staklena čaša bačena 
na dno bunara,

razbija se uz prasak
čiji odjek zatim još dugo
telom odzvanja.

(a kao da nema
ni duše, niti tela -
jedino još smo ovde 
neznani mi 
u sobi od zraka koja se uvis 
diže i rastvara u svetlosti).

*********

DAVEŽ

Nisam ni dobrica, nisam ni zlica,
Nisam ni najlepši, a ni najgadniji,
Nisam ni svetac, ni ubica -

Ali sam dosadan,
Najjdosadniji!

Jedan je cvrkut, drugi je pisak,
Jedan je šapat, drugi je vrisak,
Jedan je mjauk, drugi je lavež,
A ja sam, prosto - naprosto,

Davež.

*********

BLISTANJA I NEDOSTAJANJA

Ovaj Svet je prepun dobrih ljudi
i sirotih žena.

Deci i psima u očima se jate
anđeli.

Časovi blistanja smenjuju se sa časovima nedostajanja.

Zlo je izvan 

Sveta.

Vatre u njemu nas potiru.

*********


NEKOG KAO NIKOG

dobro je čuvati
nekog
kao nikog

i kada uminu nežnosti
prestanu pomame

nekog 
kao nikog

i kada zgasnu svetlosti
raziđu se tame

nekog 
kao nikog.

*********

LEPŠI SAM

Kao što vidite, lepši sam i od samog Mitra Mirića.
Pišem bolje od Pištala, Gatalice i Bajca
skupa.( a uzgred, i bolje izgledam od njih).
Jači sam pesnik od Nikole Živanovića i od Boška Suvajdžića zajedno.
Ma šta od Nikole i od Boška -
bolji sam i od samog Tanasija Mladenovića!

Neodoljivi sam ljubavnik i nenadmašan pustolov.
Vikendom katkad siđem do Starog Slankamena,
na šarana i bermet.
Sem toga, volim da svrnem do Titela, pod les.
Radim, zapravo pijem u biblioteci.
Mogu da sednem u stolicu Pavla Popovića
kad god mi se prohte
i da tako ostanem da sedim - do jutra,
i mogu da ližem jezikom posvete iz devetnaestog veka, sve sa datumima.

Sem toga, prelep sam
i prepošten.

O sebi mislim
sve naj naj
a o drugima
uglavnom loše,
ili me se ne tiču.
Borivoj Vezmar

ПРЕВОД – ИЗВОРНИ И ЦИЉНИ (АВЕРИНЦЕВ, ГРБИЋ, НИКОЛИЋ И ВЛАХОВИЋ)

Мирјана Грбић: Завршила Филолошки факултет у Београду (1976), радила као стручни преводилац и наставник руског језика, а од 2000. године бави се само књижевним превођењем.
За превод књиге Ерос немогућег Александра Еткинда добила награду Јован Максимовић, а за превод књиге Михаила Бахтина Естетика језичког стваралаштва – награду Михаило Ђурић.  Преводи савремену руску прозу (Сорокин, Пељевин, Аксјонов, Ајтматов) и руске класике (Андреј Бели, Леонид Андрејев), као и руску есејистику (Бахтин, Берђајев, Розанов, Шкловски, Аверинцев).

Дионисије–Дејан Николић је песник, философ, теолог, драматург, сценариста, преводилац, ментор, новинар, уредник, саветник, оснивач и потпредседник Института за националну стратегију. Члан је управног одбора Краљевског Реда Витезова и Чувара Манасије, и члан Friends of Mount Athos – ROYAL PATRON HRH The Prince of Wales, PRESIDENT Metropolitan Kallistos of Diokleia.
Песме и Огледе је објављивао у Студенту, Књижевној речи, Делу, Браничеву, Лепој Србији, Русији данас, Данасу, Логосу – часопису студената ПБФ БУ, НАЦИЈИ Online, Трећем програму, The Great Works UK, KRITYA India, The Roundtable Review UK, AWEN The Atlantean Publishing UK, Kulturno-umetniško društvo LOGOS SI Ljubljana, БЕЗ ЛИМИТА, итд.
Објавио је књиге песама: Упутства за васпитање младих принчева, Архајски Денди,
и Блондогенет; расправе: Tractatus–TeoLogico–Philosophicus: Креациоекснихилоборци и креациоекснихилопоштоваоци, Два рата и два мира; Лав Шестов и трећа димензија мишљења (са Миланом Ивковић); Четири огледа о хришћанском либерализму: Магија Жан-Пол Сартра, Магија Карла Шмита, Хаманове Лествице Метакритике и Портрет Песника као Херувима (пред изласком из штампе у издању Института за Европске Студије и Архива Војводине). Превео је са немачког на српски Recension der Critik der reinen Vernunft (1781) и Metakritik über den Purismus der Vernunft (1784) Јохана Георга Хамана. Живи у Београду.

Живко Влаховић је рођен 20. априла 1995. у Паризу. Након средње књижевне завршио је основне студије из славистике на Сорбони. Потом је на истом факултету магистрирао француску лингвистику и завршио мастер из смера издаваштво – превођење. Превођењем је почео да се бави још на факултету где је са студентима преводио Женске разговоре Душка Радовића, Грозданин кикот Хамза Хума, новеле Нафије Сарајлић и пет епизода серије Добродошли у Ориент експрес. Самостално је почео да се бави превођењем 2017. године кад је превео роман Александра Гаталице Соната за лошег човека објављен у издању NON LIEU. Затим је превео и Гаталичин роман Еурипидова смрт, као и драму 1918 : Последња ратна година објављену у издању Славитуде. Превео је и роман Филипа Грбића Прелест који ће бити објављен у јануару 2022. у издању BELLEVILLE. Тренутно преводи прозу Ане Милош и Мухарема Баздуља. Издавачку кућу Славитуде основао је 2020. године у Паризу која стоји иза организације Сајма славистике на Сорбони. Славитуде је засад објавила регионални зборник Нова БХЦС поезија у којој је Живко Влаховић са Јеленом Михајловић и Весном Бојовић превео песме 55 песника из бивше Југославије и драму Александра Гаталице, 1918 : Последња ратна година коју су превели Живко Влаховић и Јована Николић.

АВЕРИНЦЕВ, ГРБИЋ, НИКОЛИЋ И ВЛАХОВИЋ

ПРЕВОД – ИЗВОРНИ И ЦИЉНИ

Драги Дионисије,

Поводом Вашег препева песме „Улога“ Сергеја Аверинцева шаљем Вам свој коментар.

Недавно је у библиотеци у Кучеву одржано вече посвећено књижевном превођењу, коме је мој млади колега Живко Влаховић дао наслов „Лепе неверне“. Објаснио је да је то француски термин који се односи на преводе старогрчких текстова на француски језик у 17. веку. У тим преводима неки делови су изостављани (оно што је по мишљењу тадашње јавности било неприкладно, рецимо, сцене оргија), али, иако неверни, ти преводи су били и лепи, и потребни.

Превођење поезије готово увек подразумева извесну „издају“ оригинала, често изнуђену због језика превода, који, ако прати садржај, понекад мора да занемари фонетику, ритам, мелодију или интерпункцију. Превођење песме је стваралачки чин, поновно писање исте песме на другом језику. Зато су најбољи преводиоци поезије – песници.

Мирјана Грбић

Наше заједничко превођење песме Сергеја Аверинцева прерасло је у занимљив песнички оглед. Ја, која нисам песник, превела сам стихове мање-више „верно“, поштујући ауторову интепрункцију (или њено одсуство). Ви сте је, као песник, препевали на први поглед „неверно“, јер сте је, у суштини, протумачили, унели у њу сопствени доживљај и, кад се чита Ваша „Улога“, утисак је да то и јесте и није Аверинцев, или да није само Аверинцев. Моја прва реакција на Ваш препев, била је да је са првобитне песме скинута копрена и да је песма заблистала у целокупној својој пуноћи и дубини. Постала је неверна, а лепа – неверна лепотица.

Међутим, морам да додам следеће:

Ја сам ипак само преводилац. Чврсто се држим текста свог аутора. Доследно поштујем сваку реч коју је он написао (чак и онда кад се с њим не слажем). Ваш приступ стваралаштву другог песника за мене је задивљујући, али и… незаконит. Међутим, оно што је за мене као преводиоца недопустиво, Ви, по свој прилици, сматрате допустивим. Можда је то утицај постмодернизма: један аутор ствара нешто своје, ново дело „по мотивима“ дела другог аутора.

Најзад, и филм или позоришна представа по делу неког аутора, представљају ново и оригинално уметничко дело, ново тумачење онога што је један стваралац оставио као своје наслеђе.

Ваша Мирјана


Драга Мирјана

У питању је нешто сасвим супротно: благодат која, превазилазећи га, испуњава закон! Предопит и предукус Свејединства: чуда сабора личности у слободној љубавној заједници: братство и јединство у Христу – у којем су моје и твоје увек венчани у Нашем – с оне стране ауторских права, у Будућем веку у којем ће свако свакоме бити све – у нераздељивом и несливеном јединству и сапрожимању: у Симфонији Осмога Дана свеопштег дивљења и захваљивања и умножавања дарова из славе у славу бескрајно и беспочетно како и доликује малим боговима по благодати, који нису створени да буду заслужна бића која имају некаква права, већ захвална деца Божија – која су све што имају добила на поклон – не по праву, већ по Лудој Љубави Божијој! :-)))

Дионисије-Дејан Николић

Не знам да ли сам можда сувише пожурио: још траје овај век, а Будући тек слутимо и предопитујемо? Додуше казано нам је да – силеџије грабе Царство Небеско, и да се сви спасавамо заједно. Преумљење и обожење се такође могу схватити као превођење, у којем заједно преводе Бог и човек: Старог Адама у Новог Адама, и прах земаљски у богове по благодати. И прелазак преко Црвеног Мора је било превођење, и пловидба кроз овај у Будући Век је превођење све твари из пропадљивости у непропадљивост и из времена у Вечност: из Долине Радосне Туге – у Љубав Бесконачну и Беспочетну, Која на ум људски не дође, Коју око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође: може ли се сувише пожурити – трчећи Јој у Загрљај?

И, ако црте овога века преводимо у Икону Будућег Века Истине, зар се та Виша Верност Истини Вечности, по цену неверности мутном зрцалу овога века, може и треба назвати неверношћу у негативном смислу? Није ли верност Лепоти заправо, у дубљем смислу, увек верност Истини и Љубави? И свакоме брату и сестри и створењу које преводимо и који нас преводе и са којима се заједно сви и све, знани и незнани, свесно и несвесно, вољно и невољно: преводимо из смрти у живот – а потом, превођење се наставља, и бесконачно и беспочетно по благодати: из славе уславу.

Најзад, и филм или позоришна представа по делу неког аутора, представљају ново и оригинално уметничко дело, ново тумачење онога што је један стваралац оставио као своје наслеђе. Није ли нам управо у ту сврху Бог даровао читаву васељену и сву твар, свако Своје створење и Себе Лично? Није ли управо то она права улога и сврха и смисао живота свакога од нас, коју нам је доделио Бог Тројица: да постанемо преводиоци да би постали богови по благодати?

Ваш Дионисије


Драги Мирјана и Дионисије,

Баш је лепо!… Да, може се рећи да су Неверне лепотице „измењени преводи“ већ постојећих грчких и латинских аутора, настали тако што се у седамнаестом веку француски језик наметнуо у Европи и осетила се потреба да се поново преведу грчки и латински аутори. Тако је дошло до неверних, али лепих превода. Један од главних преводилаца тог покрета био је Nicolas Perrot d’Ablancourt који је превео Цицерона, Тацита… Али, све је то део вечите расправе изворних и циљних преводилаца. Мислим да ти термини још не постоје овде, а верујем да се слабо и говори о томе. Ипак је традуктологија млада наука.

Живко Влаховић

О изворном и циљном превођењу рекао бих следеће:

Изворни преводилац је онај коме је стало да у преводу остане траг изворног језика (језика са ког преводи), док циљног преводиоца једино занима сам резултат, а то је да читалац помисли да је књига директно написана на циљном језику.

Многи мисле да изворни преводилац, својим начином превођења, само понавља изворни текст, док га циљни брише (он ће увек гледати да изврши неку врсту адаптације, читалац му је у фокусу).

Наравно, и један и други носе са собом слабе тачке, изворно превођење може да доведе до забуне код читаоца, а циљно, нестанком сваког трага превођења, може да доведе до нестанка аутентичности стила аутора и самог аутора.

Поменуо бих причу Милана Кундере која илуструје тај феномен. Када је дошао у Француску и научио језик, проверио је превод Шале и констатовао да има доста недостатака. Разлог је био управо то што је преводилац себи дозволио знатну слободу (мислим да је циљни преводилац томе склон, док је изворни више прикован за оригинал и поштовање ауторовог дела).

Не постоји одговор да ли је боље бити изворни или циљни преводилац, најбоље је држати се средине, као што је француски преводилац и традуктолог, Jean-René Ladmiral рекао: Прикладно је да се преводи приближно колико је могуће и удаљено колико је потребно.

Ваш Живко


УЛОГА

каква ми је улога дата о Боже 
у чину Твом савршеном 
у сваком гесту Твог сижеа 
такво Светско Позориште 
ни Шекспир ни Калдерон 
ни Трећега Реда брат* 
ни у сну ни на јави

сањали нису осим на трен 
кад Лично тихо био Си ту 
и рукописе им исправљао 
каква је моја улога о Боже

пред масом гледалаца тајних 
пред Девет Анђеоских Чинова 
пред галеријама Многооким 
пред ложама Серафима

због такве би улоге 
највећи на свету глумци 
сви до једног с ума сишли 
величину своју заборавили 
један другог би отровали 
на коленима за њу молили 
а најбезначајнији лакрдијаш 
последњи међу последњима 
гледа улогу мутним погледом 
а и улога је баш за подсмех 
костими рите декор шкарт 
опет ме овде вређају 
немам везе и нисам миљеник 
чему се онда надати 
све добијају други

* Трећег Ордена брат — аустријски песник Хуго фон Хофманстал, који је био фрањевачки терцијар и, према сведочењу савременика, лежао на одру у одећи реда; по угледу на Калдерона написао је мистерију под истим насловом – Велики светски театар.

(превела Мирјана Грбић)


УЛОГА

Таква је то улога, о мој Боже
У Твојој Прекрасној Песми Силе
Сваки је гест исплетен од златне свиле:
Такво Васељенско Позориште, иште
Што ни Шекспир ни Калдерон не могу,
Што ни Трећега Реда брат, чак ни у гробу
Не успева видети: ни на јави ни у сну:
Ал Јарко Сија када Си Ти ту: па им у срцу
И у уху Шапућеш: и немогуће стихове Пишеш!

Таква је то улога, о мој Боже
Пред миријадама из невидљиве ложе
Од Првог, па све до Деветог Ангелског Чина:
Пред галеријама Лакокрилих Херувима
И огњеним срцима Многооких Серафима!

Таква је то улога: лепа ко Лепа Јелена,
Па би због ње највеће глумачке величине
Саме себе заборавиле,
Сасвим са ума сишле
И међусобно се потровале: за њу
Клечећи би се молиле: нудећи сопствене душе!
Таква је то улога, о мој Боже,
Али јадни и презрени се не гложе
Око лица, већ око наличја:
Чули су да ће први бити последњи,
А последњи први: да силно злато вреди мање
Од капи крви: страћаре и дворци,
Рите и раскошне тканине, да ће заменити места!

Ја стојим сам и збуњен: као преполовљен:
Не знам: шта да будем: хуља ил миљеник?
Бојим се да ће сви вечно да ми се смеју,
Ако не будем добио ни улогу ни лик!

(препевао Дионисије–Дејан Николић)


Роль

какая роль о мой Боже 
в действе Твоем совершенном 
каждый жест в Твоем сюжете 
такого Мирового Театра 
ни Шекспиру ни Кальдерону 
ни Третьего Ордена брату* 
ни во сне ни в яви не мнилось 
разве на малое мгновенье 
когда Сам Ты неслышно был рядом 
рукописи их правил 
какая роль о Мой Боже 
пред сонмом зрителей незримых 
пред Девятью Чинами 
пред ярусами Многоочитых 
пред ложами Серафимов 
из-за такой-то роли 
первейшие в свете актеры 
с ума бы все посходили 
всю важность свою позабыли 
друг дружку ядом травили 
на коленях бы о ней молили 
а лицедей никудышный 
из последних что ни есть распоследний 
глядит на роль тухлым взглядом 
ну и роль прямо курам на смех

костюмы рвань декорации заваль 
опять меня обижают 
блата нет у начальства не в фаворе 
чего тут дождешься 
все другим достается
* Третьего Ордена брат — австрийский поэт Гуго фон Гофмансталь, который был францисканским терциарием и лежал в гробу, по свидетельству современников, в орденском облачении; по примеру Кальдерона написал мистериальную драму с тем же заглавием — “Большой мировой театр”.

(Изворни текст песме Сергеја Аверинцева)


ЧТЕЦ СЕРГИЈЕ АВЕРИНЦЕВ

„Чтец Сергије Аверинцев“ – речи су које је као епитаф на свом гробу желео Сергеј Сергејевич Аверинцев (1937–2004), члан Руске академије наука, класични филолог, познати преводилац, богослов, историчар уметности, културолог. Пред крај живота, од свих својих многобројних попришта он је издвајао управо служење у Цркви и посебно ценио могућност да учествује у богослужењима као чтец и проповедник. Тога се сећају блиски познаници Сергеја Аверинцева, чланови евхаристијске заједнице којој је припадао – предавачи на Православном.

Сергеј Аверинцев

Хришћанском институту светог Филарета (СФИ), у чијој капели је проповедао и у ком је до саме смрти био члан управног одбора.

У склопу циклуса „Век XX. Личност и епоха“, 17. јуна 2009. године одржан је сусрет посвећен Сергеју Аверинцеву. Сала је једва примила све заинтересоване.

Човек који је „у светској култури био као код куће и код куће као у светској култури“ – тако Аверинцева памти Александар Копировски, магистар педагошких наука, мастер богословља, професор и научни секретар СФИ. По његовим речима, служење Аверинцева у Цркви није био „ћеф научника чудака“. Аверинцев никада није скривао своју припадност Цркви, што је тешко замислити у контексту совјетске академске науке.

Поједине околности у биографији овог „академика необичне судбине и необичне сфере истраживања“ уистину су задивљујуће. На пример, московски комунални стан у којем је одрастао Сергеј Сергејевич био је својеврсно „острво слободе, где није било ничег совјетског“: „Сергеј Сергејевич је знао невероватно мало од онога што су знали сви совјетски људи“. Још једна невероватна занимљивост: за своју монографију „Плутарх и античка биографија“ млади научник је 1968. године добио премију Лењинског комунистичког савеза омладине. Шта може бити апстрактније, удаљеније од живота него тема оваквог једног истраживања? А Аверинцев је писао управо „о животу“: Плутарх је за њега био савременик, као и сви антички класици. „Платон је савремен, а Аристотел актуелан“ – формулисао је Аверинцев. Тешко је нагађати да ли су они који су делили премије то схватали, али научник је ову награду могао доживети као „дар одозго“, зато што је звање лауреата такве једне престижне премије било „одлична заштита у совјетско време“, која је, по речима Копировског, пружала могућности за даљи рад.

Па прича око чувеног петог тома совјетске „Философске енциклопедије“, за коју је од Аверинцева наручена одредница „Хришћанство“. Не скрећући ни надесно ни налево, Аверинцев је одредницу написао тако да је потегнуто питање повлачења тома. Тим поводом се чак нарочито окупио Централни комитет Комунистичке партије Совјетског савеза, страхујући од „духовног тероризма“. Међутим – по даљим речима Копировског – формално се није имало шта замерити: све речено о хришћанству било је апсолутно научно, иако нимало у складу са совјетским духом. У страху од скандала ствар је гурнута под тепих, а Аверинцев је наставио свој рад, задивљујући друге феноменом свог језика – „нити совјетског, нити антисовјетског“. „Радикална актуелност Сергеја Сергејевича Аверинцева састоји се у жанровској неодређености његове речи“ – писала је песникиња Олга Седакова.

Свака његова научна публикација, чији назив, наизглед, може да привуче само уске стручњаке на пољу византологије, постајала је богословско откривење за оне који су тражили пут ка хришћанској вери. Мисионарски, просветљујући значај имала је и његова монографија „Поетика рановизантијске књижевности“, која је постала својеврсна парола верујуће и трагајуће интелигенције. Дмитриј Сергејевич Лихачов је тада захтевао да се на основу ове студије Аверинцев „сврста међу докторе без одлагања“. Учесници сусрета су се сетили и како је Аверинцев одговарао скептицима увереним да је хришћанство религија робова која гуши људску слободу: „За мене, у хришћанству се не осећа притешњеност, већ пре страх од ширине“.

Сергеј Аверинцев се упокојио 2004. године, али тиме није престао да буде наш савременик – истакао је даље Копировски, подсетивши да је овај научник сматрао веома важним, и за појединца и за друштво, „обнављање историјског сећања“, с обзиром на „одумирање смислова“. „Ко нема историјско сећање, тај је осуђен на кармичку одмазду“ – писао је Аверинцев, имајући у виду то да од обнављања универзалног историјског сећања директно зависи будућност човечанства. „Ко је прави научник?“ – пита се Аверинцев и сам одговара: „Онај ко ради за све, ко подиже мостове над рекама незнања“, и са тужном иронијом додаје: „А те реке мењају своје токове“. „Данас мостови Аверинцева као да нису потребни“ – жалосно је приметио Копировски.

Током сусрета приказан је фрагмент видео-снимка последње проповеди
Сергеја Аверинцева у капели СФИ. У извођењу хора СФИ чули су се псалми
у његовом преводу, који се певају на богослужењу. Многи учесници
сусрета поделили су са осталима своја сећања на Сергеја Сергејевича,
утиске о његовим књигама и чланцима, и поставили питања о одликама
његовог научног, друштвеног и црквеног рада. Вече је завршено речима
пријатеља Сергеја Аверинцева, италијанског филолога Виторија Страде,
који пише: „Његово служење је било плод руске културе, која се
сачувала у виду разбацаних острва, упркос свим недаћама совјетске
епохе, и која је управо у њему, рођеном 1937. године, дочекала свој
препород и обнову“. (Јулија Зајцева, „Благовест-Инфо“, 23. јун 2009;
са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић.)

VODE NADOŠLE (JASNA JEREMIĆ)

Jasna Jeremić (Loznica, 1987) studirala je srpski jezik i književnost u Beogradu.
Završila je Visoku školu strukovnih studija za vaspitače u Sremskoj Mitrovici.
Poeziju objavljuje u raznim časopisima.

Vraća se potisnuto i progutaće nas zajedno sa stihovima kojima smo možda hteli obezbediti kakve privilegije. A možda su „nadošle vode’’ teren koji tenzija priprema da izbaci nešto sveto, pa od tog blata alhemijski treba nešto blagotvorno stvoriti. Sve i da nije tako, čovek mora ćutati dok Mesec vodu privlači, pesnik, eventualno, nešto od toga, ako preživi, zapisati. Ako i ne zapiše – nikom ništa.

Jelena Vukanović
MOJA SAHRANA

Svi znani i neznani,
zvani i samopozvani,
ne mogu vam otvoriti sutra.
Dođite danas.
Iako žmurim,
ja gledam vas iznutra.

ŽIVOT

Do mosta je
jedna staza,
što postaje
moja oaza
u kojoj
kukavički
trajem.

ZAKLJUČAK

,,Ni pauk nije kod kuće,
Svi su me napustili.’’
Video je Slep,
čuo je od Gluvog,
rekao mu Nem.

JEDNOM VELIKOM PESNIKU

Ja ne znam ništa o tebi,
iako pisali su mnogi potanko
o tvome životu i delu,
zapravo, dajući sud olako.
I neću saznati nikad
tvoje najdraže doba dana,
omiljenu boju koja te nadahne,
da li ti je stih više rana nego hrana,
ni poslednju misao pre nego što
tvoja krhka duša naposletku izdahne…
Ja ne znam ništa o tebi,
a, čini mi se,
ti znaš sve o meni.

VODE NADOŠLE

Vode nadošle,
ne prelivajte kej,
ne budite labudove
iz jutarnjeg sna,
ne plašite romantične
zalutale duše,
u koritu ostanite.
Dozvolite da sedim na klupi
i ispišem do kraja stih.
Vode nadošle,
besne i veličanstvene,
usporite malo svoj huk,
ne zamerite što
gledam vas gorde
a ogoljene u jedu svom.
Samo vas molim,
vode nadošle,
dopustite da ispišem
pesmu do kraja,
da završim poslednji stih
pre našeg večnog zagrljaja,
pre negó što
progutate kej
i mene i labudove
s njim.

U OGLEDALU

Ne vidim se.
Znači,
još živa sam
i u vertikali.
Jasna Jeremić

Pogled u dubinu Vremenâ (KATARINA RISTIĆ AGLAJA)

Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranjaPut od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetikaKula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Napraviti krug oko sveta – to nije mogućnost izbora već pravo na pogled.
Seneka

Autopoema vučice:

Iz presićenosti okićeno-nebeskog sna padam u oskudnost zemne sadašnjice; ulazim u telo čovekolike vučice, koja je u žalnoj potrazi za svojom vrstom – ni ovozemaljskom ni onozemaljskom, več sudnje potresnom i postistorijskom.

Penjem se na uzvišicu Severa s koje vidim – u dalekoj rupi jugozapadne strane – rodni kraj /koji je od ovog života/. S moje leve strane se vidi pustoš gde huji dah najstarijeg prošlog života – na jugoistoku. A to je upravo onaj dah koji je meni neznano obasjao školjku detinjstva i razotkrio njen, biljno-ozvezdanim šikljanjem podzemlja zatajen, greh. Dakle: zlo upoznato već u samom srcu detinjstva, gde i jeste začeto kao onakav dramski zaplet kakav utire put dalekoj neispisanoj budućnosti.

A na severoistoku, iza mojih leđa, nazire se ostrvo preživelih vrednosti iz svih prošlih života, plus meteorska udolina poslednje jer samospoznate stranputice. Severozapadna strana – skrita u dubini useka dveju padina, ali šireća poput lepeze svih nijansi sutona – ona je što čini predgrađe grada, što oholo prećutkuje seosko poreklo sopstvenog življa: takođe je mesto prisećanja na najbliži moj prošli život: kuća na litici okrenuta prema hladnoj severnoj vodi; ona koja je ne drugo do životna prekretnica, obasjana dušina čekaonica: prag uspona u posmrtne dveri.

To mesto drhtave sutonje svetlosti najpre prihvata u svoju lebdeću sferu, a zatim dekonstruiše potkrovlje moje rodne kuće – tako da ono u sebe dodatno ugrađuje kubeta, “durbine” progledavanja u prostore iza horizonata: onde gde krošnje na liticama najzad izvlače svoju dominantnu granu, odrednicu svog karaktera, što grčevito stremi k rekama – a koji je u preobilju školjke jugozapada ostajao skriven.

Sadašnji život lutajuće vučice – kao greškom bačene u sredinu koja ne razume njen prenatalni jezik – nije ništa drugo do li održavanje na zemnoj raskrstnici; – prekretnici koja određuje šta će iz davilačkog preobilja davnine (vremena njene vladavine-i-izgnanstva) preći (a šta ne) na ravan uskrsnuća (sferu usaglašenih vremenâ/uskrsnuća).

Njen odozgo primljen manirizam je ono što je dugo održava na toj klizavoj poziciji. Ali ona će – istekom određenog vremena – odatle pasti: zato da bi se sâm taj manirizam – koji raste odozgo nadole – dogradio do svog temelja-u-dubini; i time – razuđivanjem u lestvice međuprostora – prožeo sve svetove.

Ali, to nju izlaže sasvim novoj opasnosti: obrušavanje njome prvobitno-viđenog redosleda vremenâ u središte zemlje, tj. ponor zvezdanog kladenca. I to zarad preinačenja raširene lestvice njenog uspona u sužene lestvice njenog propadanja – u međuprostor, koji je bez kraja i početka. A to izaziva pomamu kod zatočenih duhova podzemlja: oni stiču utisak da vučica pripada njima (kao tamni izvor zračenja, otrgnut od tiranije Sunca); te da mogu da stignu (preko raširenog krila nebeske majke, što baca senku na zemni predeo) do svog cilja (vrha katedrale svih vremenâ, što otključava kapiju beskonačnosti) pre (Suncem određenog) vremena.

Dakle: – vučica je od nedohvatne Krune Severa napravila Levak, što dubi i otvara Podzemlje: put izjednačavanja dubine i visine – na njihovim vršnim tačkama. I to sve radi destilacije etera, kojim se puni pehar što se peni prekobrojnošću idejnih slika. Ali, zarad toga je ona postala META onih koji takve ideje nemahu. I to sve dok joj se /od siline pretrpljenog šoka/ ne izbriše skoro/površinsko a otvori daleko/dubinsko sećanje: ono za koga ona ima pripremljen jezik simbola – koga je, u trenucima svoje samosvesne odsutnosti, gradila. Tako je njena žalno-svinuta strela pro-iz-volje – volje-za-preuobličenjem sledâ životnih razdobljâ – proletela /u poslednji čas pred izdisaj/ kroz obruč /htonske/ žgadije /jer ju je ovaj do tačke gušenja stezao/, i tako stigla na odredište: moćnu severozapadnu uzvišicu, sa koje se pružao pogled na jasnu prostornu odrednicu svih tih kreativno-uneređenih razdobljâ – od kojih svako sadržavaše po delić od svakog drugog, bilo prošlog ili budućeg: ornamentika sunca onostrane zore.

Ovo je taj dublje-spojeni raspored razdobljâ, u preuobličenom umu vučice:

 

1)

Prednost je naći se u neprijateljskom okruženju, radi prevazilaženja majčinske empatije i osvajanja prostora za novo stvaralaštvo. Ali, kako se snaći u kvadratu izopštenja? Kako formirati svoju klasu koje nema, kako pronaći svoju vrstu koja je od prepotopskog vremena? Da li kopanjem prolaza u Zemljinu dubinu, gde se odvodi i prerađuje sav otpadni materijal Psiheje, da bi se zatim taj isti paučinasto-lako pripojio odraznoj slici nebeske visine? “Otvoreno je Nigde smeha, gde zvezde plove na dnu voda”*/H. Broh/. Eterični Dvojnik (ne dvojnik Jastva, nego dvojnik Drugog – koji privremeno boravi kod nas, kao kredibilitet naše besmrtnosti) mora biti pušten niz crnu reku, što se uliva u podzemlje – ne bi li odatle izašao u prostranstvo mnogo šire od nadzemnog! I svojim vetrokaznim krilima pohvatao stanice zloduha – ponevši ih iznova put nadzemlja! Vraćen plimatski talas progutanog ugarka zore, praćen kukurikanjem petla – prvog prevratnika.

Jednom sopstvenom, polarno-rođenom svetlošću Zemlje, obelodanjen je greh u srcu Sunca – od koga se skamenilo Lice Mesečevo i utihnuo žalopev Njegovih kraterskih usta. Jer, ono – iako za ljude životodavno – nije sunce od-prvog-postanja; ono se nahranilo dragocenim otpacima tog prvobitno ugaslog… Otad je ono velika kićena zver, žderač svega sitnog, drhtavog, povučenog… Jer, njime je nepriznata vrlina prve povučene zvezde osvita…

Kćer umirućeg sunca, svetlopismena kobra ili nezamenjiv faraonski ureus, vozila se spokojno svake predvečeri na krmi barke oca svoga Raa. Najedared se okrenu i spazi da njega nema: prevrnuo se iz barke usled prekomerne mase, a zatim pretvorio u đubre koga reka ponese u donji svet… Ona to nije znala, ali to je bilo neminovno da se desi. Jer, tek od prerade toga đubreta dobija se svež paučinasto-gradivni materijal, kakav bejaše neophodan radi toga da ideja samostojnog otpadništva sazda sebi hram… Istovremeno, to đubre je bilo toliko preobilno da je neprestano omogućavalo Ra-u da se iz podzemlja ponovo rodi, te da svojom jarkom svetlošću podjarmi nadzemni svet. Izdanci zemlje su se osušili, šume se svodile na oaze – gde je još tinjao svetlozeleni plamen samodovoljnog života. Na jednu od tih oaza sklupčala se i svetlopismena kobra, ostavivši tačan kameni zapis o svetu koji nestaje.

2)

Daleko sećanje otvorilo se u vučicinom umu, zahvaljujući šoku koga je ona doživela pred usudom izvitoperenja njenh sledbenica: takođe, usled poljuljavanja temeljâ – združenog daljnjeg korenja – svih svojih kuća i stanica.

Khora – izrasla iz procepa dve večnosti – što hučno isijava s zaleđine Meseca, postajući (pismeno) vidjliva na njegovom Licu – “vremenski uneređuje biće”* (Derida). Tako se javlja alternativna ličnost Mesečeva: starica-u-senci Solarnog pera, Krona/Hekata.

Kada se Astreja/Khora – amblem zlatnog Polisa – okrenula od ljudskog roda ka prirođenom joj onostranom prostranstvu, žene sa Krita i Mikene izgubiše svoju pređašnju, kako proročku tako državotvornu moć. Krilo noći, s koga su iščitavale zvezdana uputstva i upisivala na pergam ljudske potrebe, okrenulo se na poleđinu – postajući nečitko. Taj obrt beše neophodan da bi okeanska majka sagledala samu sebe u prostoru suvišnih – onde gde slova zemno-nebeskih zakona behu uneređena.

Budućnost je – kroz te rupe – do te mere zračila na sadašnji životni tren ovih žena, da im se izbrisalo svo znanje i sećanje; behu obnevidele u svojoj opčinjenosti nepoznanicom, što beše bezmilosna. Iako čvrste i samosvesne, one su pale pod vlast Sablasti alternativnog uređenja Zakonika: – propast jednog dobro-osmišljenog Polisa.

Žene behu obespravljene i proterane iz hramova a da se nije ni znao pravi uzrok nevolje: – uzrok njihovih napada senilne mahnitosti, koji ih je naveo da ispišu besmisaoni tekst na razapete svitke.

Tek kada se Lice Mesečevo okrenulo od oplakivanja propasti starog čovečanstva ka vlastitoj neistraženoj zaleđini, ono ugleda grdnu neman: onu koja je u namasima rikala kroz transove kritskih žena. I to kroz rog ugasle zvezde postanja, koji se od nje prkosno odvojio te stekao nezavisno postojanje. Jer taj rog beše prvi oblik protivljenja njenoj volji-za-gašenjem, povlačenjem u dubinu Noći; njena jedina jer samoproizvedena opreka sebi samoj.     

Rogom je sebe okitila Zver ništavosti, upravo izronela iz Podzemlja; kroz nju na Zemlju prispe duh hipnoze, što potiče s Suncu nikad pokazane poleđine Meseca (– mesta prognane istine postanja); žaboliki sin Mesečeve starice, stanarke močvarnog tla – što kroz šuplje drvo odzvanja pozivom za pomoć.

Poleđina Meseca sazdaje upadno vreme (fugalno sećanje), što opominje smrtnike na zaborav zvezde prvog postanja; te poziva pojedine savremenike na pohod njoj kao davno žrtvenoj, svetlosno-utrnuloj. Ali, ta ista dovodi i do oslobađanja jedne nemani – koja usisava, kroz prisvojen rog, čitav šar zemnog prostranstva.

… možda je opasna, verovatno je opasna ako je nesebična;

(…)
Smatram da kada je ja oslonac, centripetalna sila stoji u ravnoteži sa centrifugalnom; kada dužnost, slučaj i slično predstavljaju oslonac, potonja sila je glavna i jedino neki naročit slučaj ili niz slučajeva mogu da je postave u ravnotežu.
.

Koji je to naročit spasilački slučaj, koji centrifugu pećine postanja vraća u njen odrekli eks-centar? – To što se u ogledalu rog nemani sklopio sa čelom ždrebice, i pri tom još preklopio ovu neman. Otud se dogodio povratak jednoroga; uzdignut simbol samostojnosti – u liku utrnule davne zore.

Jedna samodovoljna klasa duhova – oreol zvezde prvog postanja – predala je svoje biće (skupni dah) na dar (žrtvenu hranu) nesamoniklom Suncu, da bi ovo uzdiglo um praljudi; te je kroz njega sazdala lestvice za prebeg zemaljskog stanovništva – u času sudnje katastrofe – u stan njegovog odmaknuto-zrcalnog susedstva: – mesto gde blistaju impresije!

.

3)

A neman je ostala gde jeste, te je “bića svog mogućnost jela.
Rilke

Vučicina druga, matrilinearna kuća (– utočište spram negativnih strujanja davnine, što idu povrh prve joj kuće, koja je samâ ne drugo do mesto eonskih sudaranja –) počela je vremenom da tone u mulj; nekada blagorodno tlo koje je izbacivalo u visinu katedrale zelenila, postalo je mesto uhvaćeno okom podzemne zveri. Ovo je počelo da crpi sok iz korenja parka okolo kuće, a da zauzvrat pušta memlu: stvorio se močvarni krug, što zarobljava duh prolaznika, Čarobna ljubičasta izmaglica, koja je ispunjavala prostore između obešenih grana Džinova, ispunila se otrovom – te počela da patvori duh stalnih stanovnika! Njihovim ponašanjem je ovladala tamna senka onog što su hteli da budu – čemu su razlog našli u prisustvu stranca: vučice.

Svod je bio pepeljast i modar;
stabla behu zgrčena i svela – stabla behu samotna i svela;
beše ponoć i pusti Oktobar, leta nekog davno izbledela;
to bejaše Oberova močvar, sred Virovog maglenog predela.

(Edgar Po: Ulaluma)

Žaba je pojurila vučicu, u želji da je zarobi svojim mehurom i tako preda svom sinu. Mehur je smanjio vučicu do veličine žabe, ali – promenljivog kvaliteta – nije hteo da se stopi sa mehurom njenog sina, te ni da potone na dno. Centrifuga močvare ga je izbacila na obalu – gde se ovaj i rastvorio, a vučica opet porasla do stare veličine. Ali više nije čula podmorske glasove, kakvi su pronosili poruke ogromnih daljina.

Naš razgovor beše tih i bodar;
ali misao skrućena i svela – sva sećanja izdajna i svela.

(Edgar Po: Ulaluma)

Kuda će sad vučica? Mesto poslednje bezbednosti ju je izneverilo – izručilo upravo onome od koga se ceo svoj život sklanjala. Ima li mu kakve cene iskupljenja? – Ne, ali ima nade za to da sličan park nikne na nekom drugom udaljenom mestu, te da – iako inficiran svojim podzemnim poreklom – na svežem vazduhu prebrodi bolest: razvodnjavanje starog ljutog zagađenja dahovima promenjenog okruženja; način razvijanja – spram beskrajno tugaljivog zova podzemlja – formule ličnog imuniteta.

I najzad: – isterivanje dušine Senke, pokretne magnetne Konture, na dnevnu svetlost – gde ona, budući ubačena u kolaž nadzemnih stvorenja, sebe samu blaži; ona, nekadašnja rupa što sve usisavaše, postade deo zemljinog šara.

4)

Povampirena palanka – zloduh omeđenog grada, što potiskuje nanose porekla – ne dopušta izronjavanje u prostor javnih susretanja Khore; stoga, jer je ona onâ luča što donosi (neželjenu) rasvetu poleđine njegovog samo(ne)izvesnog identiteta. Crni kvadrat usred vizije gradskog suživota, predstavlja izopštenu stranu vrha kolektivnog stremljenja: mesto izbrisanog sećanja na vreme zagledanosti u vesnika samo(ne)izvesne promene – shodno kome se ustanovio i prvi pravedni poredak. Tamno-vilajetska koprena prepokriva neiskazanu poetiku predgrađa, dok memla podzemlja ispunjava pukotine gotovo svih javnih ustanova, te unosi raskol u pokretni slog iznetih normi komuniciranja. Uvlačenje jednom udahnutog duha svetskosti u podzemni lavirint gradskih dnevno-usukobljenih klanova.  

Khora – neprolazno detinjstvo udaljeno-prvobitne majke, koja je samu sebe (kao nemuštu, svetlo-misaonu) preobrazila u sopstvenu (rečitu, tamno-slikotvornu) kćer, spustila se privremeno na Zemlju. Na njoj je opstala samo zahvaljujući svojoj neprimetnosti; nepredviđenosti svoje pojave od strane kolektivnog uma – koji ju je isključio već na ravni promišljanja onoga što je za-dati-svet moguće. Ili, radije, zahvaljujući kapi-nevidljivki – otcepljenom vrhu piramidalne krune, čuvanom za nju kod Plutona.

Mnogi joj (– kao samosvesno-lutajućoj, ali po liku naivnoj, dobro koncentrisanoj na spasilački detalj jednog pejzaža –) nude lažno gostoprimstvo: ono kakvo joj osporava pravo daljeg tragalačkog putovanja ka viđenoj destinaciji – što stoji na rubu dalekog horizonta. Jer, dokle god se kreće u tom krugu, koji joj pruža pogled na otvoreno-buduće, ona je neomeđena u slobodi ispoljavanja svoje ličnosti i karaktera. To beše ograničen ali punosmisleni život u ilegali.

Ali, čim bi pokušala da prokrči stazu ka onome što je iz daljine doziva (jer čeka da je predstavi eonima, rojevima nevidnih stvorenja) doživela bi snažan opoziv te slobode – kroz serije zastrašivanja (diskreditovanja njenog neodredivog identiteta). Shvatala bi tada da je u zatočeništvu. Zato je, umesto da krči prolaz kroz čestar površine, dubila prolaz-u-dubinu – podudaran sa sasvim nepoznatim joj prostorom javnog pojavljivanja: onaj prostor od koga tek treba da istrgne svoj najintimniji svod!

Ona od tada nije više samo oko-s-krilima, spušteno na horizont obrubljivanja zemnog predela, već figura cele projekcione mačke – spremne za skok k domenu s koga nijednom smrtniku nema povratka.

5)

Razvezivanje mašne vremenâ:

Mačka je (u skoku) dohvatila vršak strele ovozemaljskih stremljenja, zaboden/zaglavljen u pregradnu stenu onozemaljskih prostranstava – i zatim se sa tim plenom ponovo vratila na zemlju.

To je povraćaj prvobitne (odrekle) mogućnosti (za svedoživljenost-u-snu) u njenom jasnijem – postojanijem – svetlu. Jer kljun najvišeg (praljudskog) stremljenja se izbrazdao, obojivši (– crvenilom samožrtvenog bića pra-noćnog vidilaštva –) samo jedan svoj odeljak. Ostale odeljke unutar vlastite prizme on ispuni zracima novog svitanja. Nov, šareni kljun umireno-svetlosne Sfere predodređene da – izuvijanim putem – oplovi Večnost. 

(…) Hajde! Sa leve strane ostavićemo bučnu harmoniju Plejada, i sa prestola uzleteti na zvezdane livade iza Oriona, gde se, umesto leja cvetova dan-i-noć ljubičice, nalaze leje trostrukih i trobojnih sunca.

(Edgar PoMoć reči)

Sta je to slikovito-efektivna mašinerija želje, što čini telo jednoga ptičje-dalekovidog subjekta?

 – treperava strela vremenâ, Figura Gakuše, koja sred pustoši pretpočetka staje na sunčev obelisk, i krikom objavljuje svoj trudno izboren početak. I ona je – kao pred ambisom ljuljajuća Ideja-Lađa – radeća na pogonu koga stvara bol izopštenika. A to je bol koji još umnogostručava žalno-cirkularnu energeju nje sâme, što jedina odoleva opštoj struji (odozgo nametnutoj svrsi) – te koja, preusmeravanjem svoje najvlastitije želje (za odredištem, samopočetkom) postaje strelina zapeta tetiva, figurina iskačuća opruga, – preusmeravajući pri tom strelu vremena od ograničenog cilja (jednog pobedničkog sveta – kao objekta) ka neograničenom cilju (vlastitom prekontekstualnom subjektu – vraćenom u noć presabiranja svih svetova, ili, u svečani protokol misli).

Jer Haosom prosečena Knjiga svih (uzajamno nesvodivih, daleko odstojnih) noći, jeste posuvraćenost-u-oko (naliv-pero) Gakuše zraka (tinkturnog mlaza) Njene prve prekognicije – dakle, zraka koji upravo obasjava onaj krajnje-izboren svet/vreme. A to je, zapravo, zabadanje vrška strele ovog zraka/mlaza u zgusnuto-eteričnu supstancu njegovog trajno-pomerenog početka. Evakuacija svetlosti rasvete apsolutne budućnosti u antiprostor /noćno zrcalo, zenicu posmatrača, čekaonicu mrtvih/. A taj je zaboden i odvaljen vršak odapete-strele-vremena ne drugo do zalomak paralelne stvarnosti: – fiksator ključnog ugla/trena za Gakušin gest Istrgavanja-iz-Knjige njenog belog, u-noć-svinutog Lista. I on je – kao najzad tu razavijen – opoziciono zrcalna svetlina; i to isključivo u smislu one vizure oprečnosti, iz koje ta knjiga (oko u naliv-peru jednog progresivnog vremena) samu sebe s čuđenjem prečitava.

Jer, preširoki je obim (prejaka je silina) istine jednog pojedinstva da bi ovo ispisalo svoje postojanje na samo jednu (po jednu) trenutno okrenutu stranicu sveobuhvatne Knjige (velike monade, stola svih mojri). Naoštreno naliv-pero te istine stoga vrši prorez listova ove već zaključene Knjige, postajući njegovim novim – titravim, izvanredoslednim – povezom. Kada se izgubi u Lavirintu ove “nove”, ispreturano-redosledne Knjige – do te mere da pomete lice njenih korica sa naličjem – tada naliv-pero zaklapa vlastito oko (pred prizorom bezizlaza). Ali upravo tada ono (– usled precrtanosti jezgrovitih mesta Knjige, odnosno, prosečenosti unutrašnje-potpornog podkruga Stola –) pruža utočište ovom izgnanom jezgru u oku svog pera: ovo tada više ne zahteva da (za nov, uskrsli rad) bude natočeno, već samoproizvodi svoj večno-lutalački (žarko-pisalački) život.

Imenovanje klase apriornih izopštenika uslov je ukrcavanja samotne vučice na Lađu svetlonosnog Beskraja.

Tekst je preuzet sa P.U.L.S.E.

VAŠA SMRT JE NAŠA OBAVEZA (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

VAŠA SMRT JE NAŠA OBAVEZA

Todorović je bio „grao“ čovek.

To je konkretno značilo da je u mladosti pisao pesme za koje su mu neki čak govorili da nose potencijal a da sad radi kao veterinarski tehničar u jednoj prigradskoj opštini. Bio je u braku koji nije potrajao dugo, još u njegovim dvadesetim, u kome je dobio sina koji je posle njihovog razvoda prešao da živi s majkom. Nisu imali nikakav kontakt što mu je, na neki način, predstavljalo olakšanje, jer je oduvek bio potpuno nesnađen u ulozi roditelja i osećao se odrođenim od sopstvenog deteta. Od babe koju je voleo nasledio je garsonjeru u Borči međutim nju je, u nekom napadu nepromišljene euforije, prodao i vrlo brzo potrošio ionako malu svotu novca.

Trenutak u kome se ova priča dešava zatekao ga je kao podstanara na Labudovom brdu u iznajmljenoj sobi neopravdano skupoj za njene performanse, na poslu na kome mu je pretio otkaz i generalno posivelog od života koji niti mu je bio po meri niti donosio ikakve radosti.

Tih dana je Vlada euforično najavljivala Program Nacionalnog Preporoda (skraćeno PNP) koji je, između ostalih, sadržavao i poprilično kontraverzne mere koje su bile na ivici prihvatljivog a neke od njih su i krupnim koracima prelazile granice morala i zdrave pameti. Jedna od njih je, koja je spadala u skup mera štednje, nudila ljudima mogućnost da, po vrlo povoljnim uslovima, okončaju sopstveni život. Taj predlog je pravdan prevelikim brojem stanovnika koje posustala ekonomija nije mogla da podrži, tezom o „svežoj i mladoj krvi“ koja je neophodna da bi Nacija neumoljivo krenula putem prosperiteta dok je zakulisni i pravi razlog kampanje je bio potpuni kolaps penzionog fonda koji Država nije mogla da prizna u strahu od nemira i razgnevljenih staraca. Taktika je bila da agresivnom kampanjom probaju da, makar kod nekih, sveprožimajući očaj predstave kao čin vanrednog herojstva. Mamac, nadalo se za neke dovoljan, da ih gurne preko ivice. Kao što se u kolonijama pacova dešava da određen broj „prekobrojnih“1 , koji ugrožavaju opstanak zajednice, dobrovoljno i svojevoljno skoči sa litice kako bi ostatku obezbedili opstanak tako je i vladajuća klika računala na beznađe kao okidač koji bi njima išao na ruku. Ceo grad, sva sredstva informisanja bila su preplavljena prigodnim sloganima tipa: „Vaša smrt je naša obaveza“, „Brzo i bezbolno – eutanazija za večnost“, „Za vaše unuke vi ste heroji“ i tome slično. U udarnim terminima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom emitovani su tok šou emisije gde se sa raznih aspekata pokušavalo da predstavi odustank od života kao nešto, ako ne primamljivo, ono barem prihvatljivo.

Todorović se već toliko svikao na mehaničko obavljanje svojih rutina da ga nije doticala agresivna kampanja oko njega. Jednostavno, slabo šta ga se generalno ticalo, još manje diralo.

I tako se tog petka „grao“ Todorović dovukao do svog sobička, bacio torbu na sto i onako obuven legao na krevet. Mogao bi u tom položaju da ostane do sutra ujutru i ponovnog kretanja na posao. Eventualno je glad mogla da ga pomeri iz te otupele nepomičnosti.

Odjednom, oglasio se njegov telefon sa stola. Stigla mu je poruka. A njemu niko ne piše.

Nikad.

Nije znao da li ga možda raduje ta neočekivanost ili možda više da od nje strepi.

Neko vreme je proveo u toj otupeloj uznemirenosti odlažući trenutak suočenja sa izazovom koji mu je nametnula stvarnost.

U tom premišljanju vreme je prolazilo i trebalo mu je nekoliko minuta dok se konačno nije pokrenuo i prišao stolu.

Nepoznat broj.

Otvorio je poruku.

Preseklo ga ja preko stomaka. Bila je to njegova bivša žena.

„Sin ti se ženi. Venčanje je u sledeću nedelju. Ponesi poklon”

Gledao je u slova kao da je odjednom zaboravio da čita. To jest čitao je ali značenje pročitanog mu nije dopiralo do mozga.

Sin. Nije ga video skoro dvadeset godina. Nije imao nikakvu predstavu kakav je sada. Ne samo to, nego ga je iznutra odavno napustio osećaj bliskosti i neposredne podrazumevanosti sopstvenog ploda. Ako ga je ikad i imao.

Njegovo povlačenje iz odnosa, generalno, nije bio nikakv čin herojstva, pa čak ni neka vrsta osobenjaštva, već razarajuća slabost koja ga je izjedala već decenijama. Slabost koju nije imao problem sebi da prizna jer je bila toliko očigledna. Isto kao što se nije usuđivao da se s njom razračuna. Bio je toliko pomiren s tim da je bio spreman da takav dočeka smrt kao konačnu kapitulaciju. I činilo mu se da s tim nije imao problem. Odnosno, takav ishod mu je bio prihvatljiviji nego bacanje u vatru pokušaja koji su se, po pravilu i bez izuzetka, završavali frustracijom.

Bacio se nazad na krevet. Nastupilo je stanje fizičke i psihološke obamrlosti kojom je pokušavao da amortizuje uznemirenost koja ga je preplavila. Nevoljno su počele da mu se izlistavaju slike i sećanja.

Onaj jedan dan kad se lepo igrao sa sinom.

Bilo je popodne, gugutke su se bučno glasale i od tog zlatastog osvetljenja zalazećeg sunca predmeti su delovali zaobljeno a život prijatan. Ostali su sami u sobi i on se osmelio da se igra sa svojim detetom. Uvek je oklevao da mu priđe jer nije bio siguran kako se to radi, jer je imao paranoju da će da ga „polomiti“ neveštim rukovanjem. Ali, taj dan atmosfera je bila takva da mu se učinilo da je na sigurnom, i da bi mogao sebi da dopusti da se opusti. Da misli, da ako se i desi pad, da će to biti pad na meko. On se blesavio a dete se smejalo. Bilo mu je drago pa se kreveljio još suludije na šta je dečak zvonko uzvraćao. Uzeo ga je u naručje i osetio detetov miris, mešavinu mleka i blagog sapuna od koga je obuzela neka milina. Sa milinom je došao i osećaj slobode pa ga je podigao od zemlje i počeo da baca u vazduh. Prvo po malo pa onda sve većim izbačajima. Dete je kliktalo od straha koje se dodirivalo sa srećom, uzbuđenje je plavilo obojicu, gugutke su gukale, sunce je bilo prijatno.

Bilo im je obojici toliko lepo da je bilo savršeno.

I onda se desio krešendo sreće i bacanja uvis – dečak je veselo ispovraćao mleko koje popio neko vreme pre toga. U prvi mah su nastavili da se smeju. Tj. on se smejao dok nije shvatio da se mali snuždio a da je on sav ulitan u rezak smrad mlečne bljuvotine. Potom ga je preplavila panika kako da sredi sina tako da njegova žena uopšte ne primeti da se išta desilo. Držao ga je u rukama dok su se gledali u oči i registrovao je onaj momenat kada se zbunjenost u detetovim očima prelila u paniku, dok su me se oči u sekundi napunile suzama a usta pustila urlik.

Plač je bio toliko glasan i nedvosmislen da bi i mrtve dozvao. A kamoli majku. Dotutnjala je kao bizon, zgrabila dete, ošinula ga pogledom punim mržnje i tvrdo rekla: „Nesposoban si“.

Nestala je negde, po čangrljanju je mogao da zaključi da ga kupa ali nije imao snage da proveri jer se bio zamrzao. Nije mogao da se mrdne, nije mogao da misli, šlajfovao je u tom preplavljujućem osećaju srama i neadekvatnosti, ne znajući kako uopšte da postoji u tom trenutku.

Poćutao se i skupio na stolici želeći da bude neprimetan iako je istovremeno bio vrišteće prisustvo. Žena je takođe ćutala mada je itekako govorila besnim, žustrim pokretima kojima se istovremeno spremala za izlazak i malog za spavanje.

Na vratima se okrenula i rekla: „Valjda možeš da ga sačuvaš dok spava“.

Vrata su se zalupila i zvuk je nastavio da zvoni u koncentričnim krugovima smrzavanja na ćelijskom nivou njegovog tela a on nije mogao da misli, da se pokrene a kamoli da je pita gde ide.

Još neko vreme je odsedeo tako zamrznut na stolici, potom se, na jedvite jade, pokrenuo, otišao do sobe i ustanovio da dečak spava. Osećao se užasno krivim iako nije mogao da definiše tačno zbog čega.

Seo je u stolicu jer ga je nelagodnost sprečavala da legne u krevet, imao je osećaj da ne „zaslužuje“ takvo opuštanje i tako satima sedeo u mraku dok se, u jednom trenutku, nije osetio sposobnim da se odvuče do kreveta u koji je legao obučen, samo izuvši cipele.

I sada je isto tako ležao obučen na krevetu. Zurio u tavanicu, nesposoban da se pokrene, u sebi i na spolja. Pokušao je da zamisli sebe u toj situaciji. Kako se pozdravlja sa sinom koga nisi video dvadeset godina? Da li da bude srdačan ili ljubazno-uzdržan? Svi će ga gledati. Na tu pomisao mu se želudac skupio u suvu šljivu.

A žena? Kako, pobogu, s njom.

Kakav poklon da kupi?! Od kojih para, uostalom?

Previše nepoznanica, premalo snage da o tome misli. Okrenuo se na stranu prema zidu i tupo zaspao.

Buđenje mu nije donelo ni olakšanje a ni odgovore. Pomoglo mu je utoliko što ga je na kratko izdvojilo iz mučne situacije koju nije znao kako da razreši. Ustao je, pišao i odlučio da malo prošeta, možda i uoči nešto što bi mogao da kupi kao poklon. Instinktivno je znao da mu ništa ne može doneti instant olakšanje ali može da ipak učini nešto zbog čega će se osećati manje grozno.

Spustio se do centra i hodao nogu pred nogu Bulevarom, mehanički zagledajući izloge. Nadao se nekom čudu – da će da ugleda NEŠTO što će mu se samoočevidno pokazati kao poklon a da je pri tom i jeftin. Nije mogao da definiše šta bi to, makar otprilike, moglo biti pa je tako sa jednako odsutnom pažnjom zagledao i radnjice „Metraža na kilo“ i knjižare.

Uočio je neko komešanje, neke mlade devojke su se veselo smejale. Hteo je da ih izbegne ali su ga već primetile i veselo ga pogledale. To ga je toliko zbunilo da je hteo odmah da se skloni ali bilo je već kasno da neupadljivo menja putanju. Nije nikako mogao da shvati čime bi on mogao da privuče pažnju razdraganih devojaka koje su, onako jedre i slatke, delovale kao da su se tik otisnule iz srednje škole.

  • Dobar dan gospodine! Zvonko su mu se obratile.

Smuljao je nešto kao odg