СУД ВРАНА (БОРИС НАД)

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

ИЗБОР ИЗ КЊИГЕ НОВИ БОГОВИ

ТАЈНА ВРАТА

Постоји, тврди Борхес, на полицама твоје библиотеке једна књига коју никад нећеш прочитати; постоје и једна врата која си затворио до краја света. Али постоје и она друга: врата која ћеш отворити последња. Тајна врата. Она на која нико не улази; на која нико не може да уђе. Намењена су управо теби. Чудно је да их сада не примећујеш. Мора да поред њих сваког дана пролазиш. Сваког дана она су ти надохват руке.

Нико не зна куда заправо воде. О томе постоје само несигурна нагађања. Разлог је једноставан: верује се, или је то заиста тако, да их нико није отворио са супротне стране; нико није ушао из те тајанствене одаје у коју она воде. Отворићеш их последњег дана свог живота; не пре. Сваког дана све си им све ближи; растојања се скраћују, а времена је све мање.

Свет ће се, на концу, свести на тебе и на та мрачна врата. Мораћеш кроз њих проћи, ниједна друга нису преостала. Смрт више неће бити оно што се дешава другима. То су вратнице смрти; твоје смрти. Тајна врата која воде у ништавило, предворје раја или пакла. Одлука је на теби: вечни заборав; вечни живот или вечно страдање. То је избор пред којим стојиш. Или је и то само слаба утеха, празне речи какве се упућују умирућем, јер оно што те тамо чека не може да замисли нико, ниједно људско биће. Извесно је само једно: кад уђеш, сагорећеш све своје илузије и угледаћеш саму стварност – онакву каква доиста јесте.

Исланд

Беше то једном давно, можда на Исланду.

Радост је покрила бешћутна поља. Она паде изненада, као летња киша.

Црвени хртови гонили су златног јелена, високо изнад морских таласа.

Рог огласи нечији срећан повратак. Стрела погоди своју мету, ловац узе свој плен; девица угледа белог једнорога како израња на шумском пропланку.

Ти си видео долазак побеђеног краља.

То беше оног дана кад се она привила уз тебе.

Кратак предах између ратова, тренутак када се ждралови спустише на хладна поља.

То беше твој срећан час.

ДВОЈНИК

Ко сања?

Снови о несаници спадају у ноћне море. Ноћ, рано јутро, у коме се преврћемо по постељи, тражећи тајна врата, пролаз у други свет, који би нам донео жељено избављење. Кошмарни детаљи, који нам се указују постепено, део по део, откривају нам да већ сањамо. Спознаја, која долази у једном муњевитом тренутку: њена последица је буђење. Али ноћна мора се наставља. У њој се крећемо као у лавиринту, сањајући да већ сањамо.

У свом сну, ступам на терасу једног хотела, испод које протиче трома зелена река. Место ми је познато, унеколико измењено на начин на који су у сну промењена места која су нам иначе позната на јави. Такве, једва приметне промене у пејзажу стварају утисак безвремености, утисак вечности.

Седам за један сто застрт белим столњаком. Остали су празни. На једном од њих, довољно удаљеном, седи неки странац. Не могу му видети лице; чини се да га скрива под широким ободом шешира. Оно увек остаје у сенци. Осећам жељу да сазнам ко је он у ствари.

Порив за сном је, међутим, јачи. Спуштам главу на своје руке прекрштене на столу и нагло тонем у дубок сан без снова.

У том сну, свестан сам да спавам, што ми доноси физичку пријатност, и истовремено видим себе како спавам.

Незнанац се не помера са свог места. Он је мој будни двојник. Сада то могу јасно да видим.

Постоји и онај трећи у мом сну, невидљиви сањач; нас двојица смо само део или декор његовог сна, чији смисао нам измиче.

СУД ВРАНА

Догађај је редак; мало ко га је видео, али описује се на много места у средњевековној литератури, где је познат као „суд врана“.

Иркиња Мери Волш прича да је њен отац имао прилике да га види на планинама Кери у југозападној Ирској.

Једну врану опкољава мноштво других. Оне се скупљају по околним гранама, у све већем броју и гласно гракћу; призор подсећа на оне који се виђају у судовима, са оптужбом и поротницима, са судијама, судским послужитељима и адвокатима, у црним оделима. Исход је увек исти: окривљена врана без изузетка бива осуђена на смртну казну, коју извршавају остале, кљуцајући је немилосрдно све до смрти. Суд се потом распушта.

Шта је смисао овог поступка, чији је исход познат унапред а улоге подељене, и о коме, како изгледа, савремени природњаци и биолози не знају ништа?

Треба рећи да овде уопште није реч о чину милосрђа, о убијању слабих или болесних, за живот неспособних јединки. Барем за око посматрача, оптужена се врана ни по чему не разликује од својих судија и поротника.

Ништа слично није описано међу вуковима или медведима, рецимо; појава има аналогије само у људској заједници.

Описана је у Јеванђељу, где светина кличе Варави а тражи крв Христову, и у Одбрани Сократовој.

Наставља се с хришћанством, са прогонима јеретика и инквизицијом, са безобзирним прогонима католика у Ирској и Валпургијском ноћи, са пуританским истрагама безбожника и вештица у пустим просторима Новог света.

Са преким судовима Кромвела и свих потоњих револуција: са револуционарним судовима Дантона и Робеспјера, са гиљотинирањем краља и покољима почињеним у Вандеји. Са „моралном већином“ у периодима просперитета.

С истребљењем становништва и геноцидом народа, током ХIХ а напосе ХХ века.

Са фашизмом и комунизмом, са либерализмом и демократијом уопште. Са НАТО-ом. Са Бриселом, Мастрихтом и Рамбујеом. Са Хагом.

„Суд врана“, то је општи ход историје, прогреса који не оклева да жртвује десетине или стотине зарад среће милиона.

Ко уопште може да му се супротстави?

Покреће га сумњива и непрекидна људска потреба да прописује, ограничава и нормира.

Шта чинити кад се једном нађете на погрешној страни историје, као што се то, како примећује један безимени енглески дипломата, непрекидно дешава Србима, али не само њима?

Једна врана, ма колико била смела, не може да победи читаво јато. Оне ће, после првог ударца, наставити да је кљуцају све до смрти.

„Дивно је припадати земљи која је увек на правој страни историје“, рекао је тај исти енглески конзул у Београду Волшовој, са мирном савешћу човека који не зна за иронију и коме никад у животу није било дозвољено да начини погрешан избор, и који зато никад неће бити изложен „суду врана“.

Борис Над

РАДНИЧКА ДЕЦА НЕ ВОЛЕ ПРАЗНИКЕ (МИЛИЦА РОСИЋ)

Милица Росић је рођена у Лазаревцу 1996. године.
Апсолвент је српске књижевности и језика на Филолошком факултету у Брограду.
Овогодишња је добитница награде Млади Дис.
Њен песнички првенац под насловом „Задњи поглед у ретровизор“ биће штампан као 40. књига у едицији „Токови“ Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ из Чачка.




радничка деца не воле празнике


са реклама нас заслепљују
широке керамичке вилице
породице испеглане
као хотелски чаршави

а стварност је била крезави 
Циган
руке оца који је увек ишао напет
црне од товатне масти
још теже на белим столњацима

моја мајка
заборавила је да је жена
била је само мајка
супруга
која тихо хода иза мужа

за снове је не питам
кад у очевом одсуству
пусти плочу и одлута у сећања

не волим  што долази нова година
свака је била болна и напета
распарени сервиси и есцајг

шницле три а нас четворо



зашто више не седам на рингишпил

последњи пут
кад сам се заљубила
отац је викао -
Никако  у лудницу
тамо ти ставе шлем
пусте струју
код њих уђе човек
изађе фикус

водио ме код Циганке
кад је тражила сто евра
схватио је
нисам вредна тих пара

па код жена
што над главом 
топе олово
тек на крају у цркву

у цркви сам од врућине
пала у несвест

то су демони, демони
мрсили смо славу
викала је баба

мајка се молила цело лето
пазила 
чујем ли се из купатила

мирисала нам је кућа
на уље којим су ме
мазали седам пута
на здравље и спасење

чујем од тад
ударац тела о бетон
не падам више
на шећерну вуну
и вожњу рингишпилом


опет сам сањала војнике
смрзнуте у снегу


младићи паперјастих бркова
излазе из мора

не желе опело, моле се
белини женског тела

ја, њихова старија сестра
певам им плаву успаванку

из дубоке воде враћа се:
тај коjeг чекаш није се родио

његовог су претка
оставили другови у снегу

 



Милица Росић

ČUDNI ŽIVOT UNUKE MARKA MILJANOVA (MUHAREM BAZDULJ)


Unuka Marka Miljanova, Gurđijevljeva mistična plesačica, supruga Frenka Lojda Rajta:
Olgivanin put od Meduna do Arizone

„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović, unuke Marka Miljanova, Gurđijevljeve mistične plesačice, supruge Frenka Lojda Rajta, najvećeg američkog arhitekte svih vremena, koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt, dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u jedan život. A u Olgivanin život stalo je mnogo života.

UNUKA MARKA MILJANOVA, GURĐIJEVLJEVA MISTIČNA PLESAČICA, SUPRUGA FRENKA LOJDA RAJTA: OLGIVANIN PUT OD MEDUNA DO ARIZONE

U kratkom autobiografskom tekstu Izvod iz knjige rođenih, koji će Marku Tompsonu poslužiti kao osnova za veliku istoimenu biografsku knjigu, Danilo Kiš beleži kako po majčinoj liniji vodi poreklo od Marka Miljanova. Ako je suditi po Kišovim sabranim delima, on nije znao za svoju slavnu savremenicu i rođaku, unuku Marka Miljanova, Olgu Ivanovnu Lazović (1898-1985), koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt. Njen život predstavlja plastičnu potvrdu one borhesovske teze koju je Kiš toliko voleo, a koja kaže kako „nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti“. I makar je odavno postala (i) književni lik, Olgivana je zapravo bila toliko literarna da sukus njene biografije više liči na pomno konstruisanu priču nego na suru realnost.

Kad bih se zagledao Olgivanine fotografije, znalo mi se učiniti da ona fizički jako liči na svog dedu. U tom kontekstu sam se prisetio one Kunderine rečenice o Terezi, junakinji njegove Nepodnošljive lakoće postojanja: „Ne samo da je bila fizički slična majci već mi se ponekad čini da je njen život bio tek produžetak majčina života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača“. Ima u životu Olgivane Lojd Rajt nečeg što podseća na nastavak života Marka Miljanova. Taj aspekt njene životne priče meni je zapravo najprivlačniji.

Od Meduna do Crnoga mora

Rođena je u Crnoj Gori 27. decembra 1898. godine iz braka Ivana Lazovića i Milice Miljanove, jedne od tri vojvodine ćerke, one u kojoj se, po rečima jednog hroničara, najviše rasplamsao ratnički žar junačkog oca koji nije imao muškog poroda (jedini sin Marka Miljanova umro je sa svega dve godine). Rodila se samo četiri dana uoči 1899, one godine koja visi „o vrh vrška“ jednog stoleća, one u kojoj su se rodili pominjani Borhes, Vladimir Nabokov i Ernest Hemingvej. U orbiti njenog života, makar i na rubu, naći će se i Nabokov i Hemingvej.Deda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratuDeda Marko Miljanov i majka Milica Lazović, srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu

Vredelo bi podrobnije ispisati Olgivanin rodoslov, ispisati makar u fusnotama i kratke biografije majčinih sestara Anđe i Joke, a zatim i očevog roda Lazovića, ali ovde ćemo priču o poreklu sumirati kroz kratke uvide slavne kanadske teoretičarke književnosti i pesnikinje Rouzmeri Salivan, odnosno detalje koja ona izdvaja želeći anglofonom čitaocu predstaviti kontekst iz koga dolazi Olgivana Lojd Rajt. Po ovom sažetku, Olgivana je „u genima nosila žestinu i svirepost: otac joj je bio vrhovni sudija, a majka general u crnogorskoj vojsci i nekada davno je jahala u sedlu iza svog oca u bitku protiv Turaka“.

Uoči početka Prvog svetskog rata, onog rata u kome će se Milica Miljanova naročito proslaviti hrabrošću, svoju ćerku Olgu ona šalje u Batumi na obali Crnog mora. Batumi je drugi najveći grad u Gruziji, odmah nakon Tiflisa, današnjeg Tbilisija, koga su u antičkoj Kolhidi osnovali grčki kolonisti. Za Olgivaninog dedu su govorili da kao da je došao iz grčkog mita, a unuka mu je, eto, stigla u Medejin zavičaj, do krajnje destinacije Jasona i Argonauta.Olga Lazović u Tiflisu 1917.Olga Lazović u Tiflisu 1917.

Sve do Berlinskog kongresa, tačnije do Sanstefanskog mira, Batumi je pripadao Osmanskom carstvu, a u vreme kad se sultan morao odreći Bosne u korist Austrije, predao je Batumi carskoj Rusiji. Na samom početku dvadesetog veka, u Batumiju je kao organizator štrajkova delovao Josif Visarionovič Džugašvili. Život njegove jedine ćerke i Olgivane Lojd Rajt će se decenijama kasnije neraskidivo ispreplesti.

Uglavnom, kad već počne Prvi svetski rat, Olgivana iz Batumija prelazi u Tiflis. Tamo je upoznala svog prvog muža, letonskog arhitektu Valdemara Hinzenberga. Tamo je rodila njihovu ćerku Svetlanu. Tamo je upoznala čoveka koji će joj promeniti život: Georgija Ivanoviča Gurđijeva.

Susreti sa izuzetnim ljudima

U uvodu dvobroja časopisa Gradac iz 1995. posvećenog Gurđijevu, priređivač Ivan Ninić  beleži kako je Gurđijev po jednima bio šarlatan, a po drugima najreprezentativniji čovek našeg vremena, „tradicionalista u vreme progresivnosti, gazda u doba feminističke probuđenosti, tragač za kvalitetom u potrošačkom dobu obilja, heroj u vremenu antiheroja, pravi učitelj, guru“. Sin Grka i Jermenke, celog života je pokušavao da „mistični duh Istoka ukomponuje u naučni duh Zapada“. Pominjana Rouzmeri Salivan piše kako je „igrom slučaja porodica Gurđijev poznavala Josifa Džugašvilija pre nego je postao Staljin; kod njih je iznajmio sobu kad je bio đak bogoslovije u Tiflisu – upamtili su ga po tome što je bio tvrdica kad je trebalo platiti stanarinu“.Georgij GurđijevGeorgij Gurđijev

Žak Lakarijer je nazvao Gurđijeva „gnostikom našeg doba“. U doba kad se Olgivana upoznala s njim, „on se već bio preobrazio u mistika i podučavao sledbenike svojoj duhovnoj disciplini kosmičkog plesa zasnovanoj na njegovoj teoriji nebeskih tela po kojoj čovek može dostići višu svest istinskog Ja i uvežbati zakone univerzuma“.

Gurđijev je inače odrastao u Karsu, gradu koji je onomad pripadao Rusiji, a danas je turski provincijski centar uz granicu s Rusijom, savremenim ljubiteljima književnosti možda najpoznatiji kao mesto radnje u Pamukovom romanu Sneg. Kao mladić je mnogo putovao, između ostalog u centralnu Aziju, Iran, Indiju i Tibet te Italiju, da bi se naposletku vratio u Rusiju. Upoznat je već s brojnim mističnim tradicijama, ali to spaja sa svojim ponešto ostapbenderovskim i felikskrulovskim temperamentom. Kažu da je tokom svojih putovanja finansijski opstajao i tako što bi vrapce farbao žutom bojom i prodavao ih kao kanarince.

O svojim ranim putovanjima tokom kojih se upoznao s mističkom tradicijom Istoka i u jednom manastiru na Himalajima naučio drevni jezik ritualnih plesova kao sredstva samospoznaje, Gurđijev je pisao u knjizi Susreti sa izuzetnim ljudima, po kojoj je Piter Bruk 1979. snimio istoimeni film. U njemu Gurđijeva igra srpski glumac Dragan Maksimović Maks, ubijen 2001. godine.

Elem, Gurđijev 1912. godine u Moskvi počinje oko sebe da okuplja učenike i da se uspostavlja kao guru i učitelj. Među učenicima su kipar Sergej Merkurov, kompozitor Tomas de Hartman te P. D. Uspenski. Tih godina Gurđijev se ženi Julijom Ostrovskom.

Bežeći od revolucije i boljševika predvođenih svojim bivšim podstanarom, Gurđijev preko Tiflisa i Istanbula stiže do Pariza. U Tiflisu je, rekosmo, upoznao Olgu Lazović Hinzenberg. Po nekim izvorima, Svetlana Hinzenberg nije zapravo bila ćerka Olgivaninog muža, nego Gurđijevljeva. Bilo kako bilo, kada Gurđijev u Istanbulu osniva svoj famozni Institut za harmoničan razvoj čoveka, s njim su u Istanbulu i Olga i trogodišnja Svetlana.

Smrt Katarine Mensfild

U prvoj polovini dvadesetih godina dvadesetog veka, u toj glasovitoj epohi koja je umnogome mapirala kulturnu paradigmu modernosti, Olga Lazović Hinzenberg je važan deo Gurđijevljevog kružoka. Gurđijev je u to vreme baziran u Parizu, no njegov uticaj pokriva celu (zapadnu) Evropu, a proteže se i preko Atlantika.

Ovo nije tekst o Gurđijevu pa ne želim previše prostora posvetiti njegovoj auri, ali u kontekstu Olgivane vredi barem kratko pomenuti Ketrin Mensfild, možda i najslavniju novozelandsku književnicu svih vremena i nezaobilaznu autorku iz svake ozbiljnije antologije kratkih priča napisanih na engleskom jeziku u dvadesetom veku.Ketrin MensfildKetrin Mensfild

Prijateljica D.H. Lorensa i Virdžinije Vulf, dobila je tuberkulozu kada je imala dvadeset devet godina, te je pet godina kasnije od iste bolesti i umrla. Poslednje godine života bila je pod velikim Gurđijevljevim uticajem, a zadnja tri meseca života provela je unutar Instituta za harmoničan razvoj čoveka. Kako je bolest već bila uznapredovala, o njoj se na dnevnoj bazi najviše brinula upravo Olga.

U kružoku Gurđijeva, Olga je bila jedna od vodećih plesačica u njegovim ritualnim mističkim plesovima. Jedan od tih plesova gledala je Ketrin Mensfild u noći svoje smrti. Među poslednjim rečima koje je zapisala jesu one u kojima govori o utiscima koji je na nju ostavio Olgin ples:

„Postoji tačka od oko sedam minuta u kojoj je sadržan čitav, ali čitav, život žene. Ništa nije izostavljeno. Iz toga naučiš više o životu žene nego iz bilo koje knjige ili pesme. Tu ima prostora i za Floberovo Priprosto srce… i za princezu Mariju. Nešto misteriozno“.

Deo Gurđijevljevog kružoka u to vreme je Alfred Ričard Oraž, koji je kao urednik časopisa The New Age sarađivao s Dimitrijem Mitrinovićem i koji će nešto kasnije objaviti prvu pesmu Dilana Tomasa. U to doba, međutim, Olgivana je već uveliko udata za Frenka Lojda Rajta. Evo kako se to zbilo.

Na prvi pogled

Bio je 30. novembar 1924. godine. Na gostovanju Ruskog baleta u Čikagu, u pozorištu u Osmoj ulici, upoznaju se Frenk Lojd Rajt i Olga Lazović Hinzenberg. On je arhitekta, a ona plesačica udata za arhitektu. I on i ona su u braku. Njemu je 57 godina, a ona za manje od mesec dana treba da proslavi 26. rođendan. Zaljubljuju se na prvi pogled. Već 2. decembra 1925, godinu i dva dana, tačnije 367 dana od njihovog prvog susreta, rađa im se ćerka Jovana. Ona je, kako se to kaže, dete ljubavi. Ni jedno ni drugo još, naime, nisu stigli da se zakonski razvedu. Već mesecima, međutim, žive zajedno u Talijesinu.

Priča o arhitekturi dvadesetog veka nezamisliva je bez priče o Frenku Lojdu Rajtu. Filozof „organske arhitekture“ i oficijelno je prepoznat kao „najveći američki arhitekta svih vremena“. U vreme kad upoznaje Olgivanu (to je nadimak koji joj je upravo on dao), Lojd Rajt je već živuća institucija. Ipak, njen uticaj na njega, njegovo delo i baštinu je nemerljiv. Ćerka Jovana bila je njihovo jedino dete, ali je Lojd Rajt usvojio i Olgivaninu ćerku Svetlanu, koja je od tog trenutka takođe nosila prezime Rajt.Svetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u TalijesinuSvetlana, Jovana, Olgivana i Frenk Lojd Rajt u Talijesinu

Iako mu je arhitektura bila život i više od života („Arhitektura je pobeda ljudske mašte nad materijalima, metodama i čovečanstvom, koja čoveka pretvara u gospodara sopstvene planete. To je, u krajnjoj meri, geometrijski obrazac stvari, života, društva i civilizacije. U najboljem slučaju, to je magični okvir stvarnosti koji povremeno dotaknemo kada koristimo reč red.“), i život Frenka Lojda Rajta bio je više od arhitekture. Pre Olgivane ženio se dva puta, a s prvom ženom je imao šestoro dece. Ostavio je ženu i decu zbog ljubavnice koju će zajedno s njeno dvoje dece i još četvoro ljudi ubiti Rajtov poludeli sluga 1914. godine, u masakru koji neugodno podseća na kasnije iživljavanje Čarlsa Mensona nad Šeron Tejt i drugim žrtvama. U to vreme, Lojd Rajt je još službeno u braku sa svojom prvom ženom. Posle masakra, međutim, on ulazi u vezu s Mirijam Noel, kojom će se nakon razvoda i oženiti. Venčali su se 19. novembra 1923. Samo godinu i jedanaest dana nakon sklapanja tog braka, Lojd Rajt je upoznao Olgivanu.

Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

Po rečima Volta Loklija, godine koje je proveo sa Olgivanom predstavljale su najproduktivniji period u životu Lojda Rajta, jer je u to vreme projektovao više od polovine svojih dela te je napisao i autobiografiju.

Nakon što su se oboje službeno razveli, Frenk Lojd Rajt i Olgivana su se venčali 25. avgusta 1928. godine u ponoć, u Kaliforniji, u mestu Rančo Santa Fe. Medeni mesec proveli su u Arizoni.

Talijesin

Godine 1932, Frenk Lojd Rajt i Olgivana osnivaju Društvo Talijesin: „Talijesin nije bio škola; bio je to eksperiment revolucionarnog života u komuni. Rajtov ekscentrični genij – njegove spektakularne građevine, njegovi slikoviti govori protiv autoritarnosti i njegov zvonki poziv na organsku arhitekturu – privukao je ambiciozne arhitekte u Talijesin. Studenti su plaćali ogromnu godišnju školarinu da učestvuju; oni su teškim radom isklesali stenu i sagradili građevine, negovali vrtove, iznosili đubre, radili domaće poslove, služili obroke, a za ono malo preostalog vremena radili bi za crtačkim stolovima. Studenti koji su izabrali da ostanu smatrali su sebe društvenim radikalima koji preobražavaju Sjedinjene Države u skladu s Rajtovom grandioznom vizijom nepreglednog pejzaža broadacre cities, mreže prirodnih sela povezanih modernim sredstvima komunikacije i transportnih sistema“.Društvo TalijesinDruštvo Talijesin

Deo Olgivaninog uticaja na Lojda Rajta ticao se i njegovog upoznavanja s Gurđijevom i njegovim učenjem. Gurđijevljeva vrsta teozofije ostavila je traga u kasnijem Lojd-Rajtovom svetonazoru, ali njegov odnos prema samom Gurđijevu nije bio jednoznačan. Po vlastitim rečima, povremeno ga je prezirao, a povremeno obožavao. Gurđijev je navraćao u Talijesin, ali sudar dvojice alfa tipova nije bio kontekst u kojem je posetilac mogao da nadvlada domaćina.

Među prvim Rajtovim šegrtima u Talijesinu bio je i izvesni Vesli Piters. Godine 1932. bio je dvadesetogodišnjak. Već prvih dana u novoj sredini zagledao se u šesnaestogodišnju Svetlanu, Olgivaninu ćerku. Možda i ponavljajući majčin obrazac zaljubljivanja, Svetlana Pitersu odmah uzvraća ljubav, i osam meseci kasnije njih dvoje beže iz Talijesina. Ipak, nalik amiškoj deci koja se naposletku uvek vraćaju u „komunu“, i njih dvoje se posle tri godine vraćaju u Talijesin. Piters je bio talentovan arhitekta i Lojdu Rajtu je bio dragocen kao projektant. Godine 1946. par ima već dvoje dece, a Svetlana je ponovo trudna.

„A onda se 30. septembra 1946. dogodila fatalna saobraćajna nesreća. Svetlana se, sa svoje dvoje dece, vraćala iz grada i džip se prevrnuo na uzanom mostu preko močvare na reci Viskonsin. Svetlana i jedan njen sin su se udavili. Prethodno se neprekidno žalila Pitersu kako je džip s platnenim krovom koji je prisiljena da vozi opasan i preklinjala ga je da kupi običan zatvoreni automobil, ali on je uvek odbijao. Sad je dugovao gospodinu i gospođi Rajt ne samo lojalnost već i dug u krvi. Stoga je, ljudi su govorili, bio potpuno u Olgivaninoj vlasti.“

Crnogorski trag

Mada jeste bio priznat i za života, legendarni status najvećeg američkog arhitekte svih vremena Lojd Rajt je ipak stekao posthumno. Tabloidi su tako pre izvesnog vremena pisali koliko je Bred Pit želeo da ima kuću na vodopadu nalik onoj koju je Lojd Rajt izgradio 1936. To mu je navodno bila opsesivna želja još od vremena kad je studirao. Pričao je o tome svojoj tadašnjoj supruzi Anđelini Džoli, pa mu je ona za rođendan kupila vodopad da na njemu dizajnira kuću.Frenk i Olgivana Lojd RajtFrenk i Olgivana Lojd Rajt

Ipak, i za života je, makar u poslednjim godinama pred smrt, Lojd Rajt postao referenca čak i za holivudsku celebrity kulturu. Najpre, tu postoji jedan biografski detalj. Naime, njegova unuka bila je glumica En Bakster, dobitnica Oskara za najbolju sporednu ulogu za rolu Sofi Makdonald u filmu Oštrica brijača Edmunda Goldinga, snimljenog po istoimenom romanu Somerseta Moma. Bila je nominovana za Oskara i za glavnu žensku ulogu za film Sve o Evi. Glumila je i kod Hičkoka (Ispovedam se), a njena možda i najamblematskija uloga je ona iz Deset zapovesti Sesila. B. De Mila, gde je igrala Nefertiti rame uz rame s Čarlstonom Hestonom i Julom Brinerom. Ipak, spektakularnija je priča o kući u Konektikatu koju je za Artura Milera i Merilin Monro projektovao Lojd Rajt. Godine 1957, Lojd Rajt je sa Olgivanom ugostio Merilin Monro, najslavniju glumicu svog vremena.

Frenk Lojd Rajt je umro 9. aprila 1959. godine. Do svoje smrti, on je, makar na papiru, bio vodeća figura u Talijesinu. Nakon što je umro, međutim, svi konci su u Olgivaninim rukama. Iako svi Rajtovi biografi priznaju Olgivaninu veliku važnost za njegovu baštinu, njeno egzotično poreklo ih često zbunjuje, pa Olgivanu tako, u jednoj inače cenjenoj Lojd-Rajtovoj biografiji, nazivaju Mađaricom.

Postoji ipak nekoliko amblema njenog vrlo crnogorskog uticaja na muža: od činjenice da su ćerki dali ime Jovana, preko poznate fotografije na kojoj Lojd Rajt pozira u crnogorskoj narodnoj nošnji, do njegove poznate pohvale Njegoševoj kapeli na Lovćenu („Njegoš je zaista bio genijalan kada je smislio ovakvo rešenje, jer kružna forma je prava kruna za vrh Lovćena. Vidi se sa svih strana i jednako izgleda sa svake.“).Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.Sa Frenkom Lojd Rajtom obučenim u crnogorsku narodnu nošnju za Noć veštica 1940.

Dobra ilustracija postepenog rasta njegove posthumne slave jeste i pesma Sajmona i Garfankla iz 1969. godine, nastale dakle tačno deceniju nakon njegove smrti, a objavljene na albumu Bridge Over Troubled Water, koja se zove So Long, Frank Lloyd Wright:h

Po svedočenjima pojedinih Lojd-Rajtovih sledbenika, nakon njegove smrti Olgivana se kao novi duhovni guru Talijesina sve više oslanja na učenje Gurđijeva: „Plesni rituali koje je organizovala u Talijesinu, nazivajući ih ‘kosmičkim’ plesovima, bili su Gurđijevljevi rituali. Svake nedelje pre podne držala je obavezna predavanja o traganju za višom svešću i često je čitala iz Gurđijevljevih knjiga. Tvrdila je da je upila Gurđijevljeve metode za dekonstrukciju ličnosti i obnovu njega ili nje u potrazi za istinskim ja.

U sećanjima većine Lojd-Rajtovih učenika, Olgivana se ispostavlja kao svojevrstan negativac. Ipak, zanimljiv je način na koji se taj animozitet formuliše. Jedan očevidac koji joj čak nije bio preterano nesklon zabeležio je kako je ona „veoma prepredena žena, moćna i samoljubiva“. U njenoj potrebi da kontroliše svaki detalj života svojih potčinjenih prepoznaje se i uticaj „kulta“ kakav je gajio Gurđijev, ali i vojnička sklonost disciplini, kakvu je možda nasledila od svojih crnogorskih predaka. Jedna manje poznata anegdota kazuje nam kako ju je jedanput u Talijesinu posetio i Milovan Đilas. Pričao je posle da je bila snažan karakter i da je tamošnjom kolonijom upravljala skoro diktatorski. Ponekad je okupljala sve goste i terala ih da slušaju dok neko naglas čita Primjere čojstva i junaštva ‒ na srpskom.

Upravljajući, dakle, diktatorski svojom kolonijom, brinući se za muževljevu zaostavštinu, Olgivana kao da je znala da joj u novoj situaciji treba novi simbol Talijesina, nešto što će školi obnoviti auru posebnosti i ekskluzivnosti. I tu joj u život ponovo ulaze Gruzija i Rusija, i to preko žene koja će je podsetiti i na pejzaže njene mladosti i na Gurđijeva i na zavičaj i na mrtvu ćerku. Žena se zvala Svetlana Alilujeva i bila je jedina ćerka Josifa Visarionoviča Džugašvilija poznatijeg kao Staljin.

Staljin sa ćerkom SvetlanomStaljin sa ćerkom Svetlanom

Staljinova kći

Život Staljinove ćerke tema je brojnih knjiga. Sa sedamnaest godina, ona se udala za Grigorija Morozova s kojim je imala sina Josifa. Nakon razvoda, udala se za Andreja Ždanova, s kojim je imala ćerku Jekatarinu. Ponovo se razvela, pa je kao tridesetsedmogodišnjakinja, godinama nakon očeve smrti, u moskovskoj bolnici u koju je primljena radi operacije krajnika upoznala indijskog komunistu Kunvara Bradžeša Singa.

Nikad se formalno nije udala za njega, ali živeli su zajedno do njegove smrti 1966. godine. S izgovorom da želi da Singov pepeo prospe u Gang, odlazi u Indiju. Marta meseca 1967. godine ulazi u Američku ambasadu u Nju Delhiju i od vlade SAD traži politički azil. Bio je to jedan od amblematskih momenata čitavog Hladnog rata.Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.Svetlana Alilujeva u Njujorku 1967.

Došavši u Ameriku, Svetlana Alilujeva je postala medijska zvezda koja je dobijala mnogo pošte od nepoznatih ljudi. Od novembra 1969. redovno joj piše i Olgivana Lojd Rajt ‒ u pismima je poziva da poseti Talijesin.

„Svetlana nije znala mnogo o čuvenom arhitekti, i prijatelji su pokušavali da je blago upozore da je to društvo, kako su nazivali Rajtovu školu arhitekture, pomalo čudno, ali u knjigama i brošurama koje joj je Olgivana slala, Talijesin je izgledao izrazito lepo“, piše Rouzmeri Saliven u svojoj biografiji Svetlane Alilujeve. „Pisma Olgivane Lojd Rajt imala su jednu neočekivanu udicu. Oglivana joj je pisala da je njena najstarija kći Svetlana poginula u saobraćajnoj nesreći pre dvadeset pet godina. Kakva je neobična koincidencija da Svetlana ima isto magično ime, koje znači prosvetljena. Već samo to ime je talisman. Po Olgivaninim rečima, bilo im je suđeno da se upoznaju. Svetlana je bila isto tako sklona fantaziji. Znala je da je Olgivana Crnogorka i da je samo četiri godine starija od njene majke Nađe. Zamišljala je ženu gruzijskog tamnoputog izgleda kao njena majka. Kasnije se toga ovako sećala: ‘Obe smo očekivale nešto posebno od našeg susreta, obe smo gajile voljene slike i fantazije… Osim te neobične povezanosti, od pustinje u Arizoni zaista nisam očekivala ništa naročito’. Svetlana nije ni slutila da će se susresti s titankom koja je već smislila ulogu koju će ona igrati u svetu Talijesina. Olgivani Lojd Rajt se moglo odupreti malo ljudi.

U martu 1970. Svetlana sleće na aerodrom u Finiksu, gde je čeka Jovana Lojd Rajt, ćerka Frenka i Olgivane. Od aerodroma do Talijesina udaljenost je nekih četrdeset kilometara. Tokom cele vožnje Jovana Svetlani priča o svojoj pokojnoj polusestri govoreći na kraju: „Nadam se da ćete mi sada vi biti sestra“.

Na imanju je dočekuje Olgivana. Grli je čvrsto i nekoliko puta ponavlja njeno ime hipnotičnim tonom, kao da se istovremeno obraća njoj i svojoj mrtvoj ćerki. Svetlana je nameravala ostati u Talijesinu tek nekoliko dana. U džepu je imala avionsku kartu za San Francisko. Olgivana je, međutim, imala druge namere.

Nesporna je činjenica da Svetlana nije otputovala u San Francisko i da se već četvrtog aprila, samo tri nedelje nakon što je stigla u Talijesin udala za Veslija Pitersa, udovca Olgivanine ćerke Svetlane. Po većini interpretacija, to je od početka bila Olgivanina namera. Ona je navodno verovala da Svetlana na nekom računu u Švajcarskoj ima ogroman novac, odnosno da u nekom sefu u istoj zemlji poseduje basnoslovne količine zlata pa je želela to bogatstvo vezati za Talijesin. Sam Piters se po tim tumačenjima isprva u celu vezu upustio isključivo zbog Olgivaninog pritiska. Uoči venčanja, Olgivana je svim gostima i zvanicama Svetlanu predstavljala kao svoju ćerku.

Samo pet meseci nakon venčanja, Svetlana je imala šokantnu vest za Vesa. Tokom jedne šetnje, „obuzelo ju je osećanje mladosti i vitalnosti, osećaj usredsređenog blagostanja kakav je imala dvadeset godina pre toga. Kad je otišla kod lekara, on joj je potvrdio da je trudna. Svetlana je bila van sebe od sreće. U njenim godinama ‒ četrdeset četiri – to je bio veliki dar. Dete joj je dar sudbine, kompenzacija za decu ostavljenu u Rusiji, i konačno će zacementirati njenu vezu sa Vesom. Kad mu je rekla, on je svakako bio iznenađen, ali izgledalo je i da mu je drago. Međutim, kad su saopštili novosti Olgivani, ona se razbesnela – u Talijesinu nema mesta za decu jer ‘skreću energiju s posla’. (…) Svetlana nije mogla da zamisli da se porodi u Talijesinu, pa je zahvalno prihvatila poziv Vesove sestre da se porodi u Kaliforniji.“

Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

Na crnogorski način

Dvadeset prvog maja 1971. godine, Svetlana je rodila ćerku. Dala joj je ime Olga, po svojoj baki. Ves je bio ushićen što takvim izborom imena može da se dodvori Olgivani. Ipak, animozitet između Svetlane i Olgivane s vremenom je samo rastao. „Svetlana je sad videla Talijesin kao jezovit i zlokoban odjek nečega što je vrlo dobro poznavala“, piše Rouzmeri Saliven u knjizi Staljinova kći. „Olgivana je bila ista kao njen otac. Njene smeđe oči su imale onu ‘žutu varnicu divlje mačke’ kakvu su imale i Staljinove oči govoreći: ‘Ja sam glavni’. Prodorno bi vam se zagledala u oči, tragajući za onim što pokušavate da sakrijete; i njen otac je ‘imao običaj tako da gleda’. Za večerom je Olgivana kontrolisala sto i svi su pazili da predvide njene reakcije, baš kao i za Staljinovim stolom. Kao i Staljin, i Olgivana je menjala istoriju kako ništa ne bi umanjilo njenu ulogu, tvrdeći kako je genij Frenka Lojda Rajta procvetao tek kad je nju upoznao, iako je tad imao šezdeset godina i već bio svetski poznat. Kako je Svetlana uspela da u Americi dospe baš na mesto koje je bilo odjek represivnog sveta njenog oca, s ‘kultom ličnosti’? Svetlana je pisala Džordžu Kenanu da Talijesinom ‘upravlja, zlostavlja ga, dominira njime i indoktrinira ga, na najsuroviji slovenski (crnogorski) način, starica koja je dobar političar, s vrlo oštrim zdravim razumom i neverovatno velikom željom da VLADA’. Otišla je iz svoje diktatorske zemlje s lažnom ideologijom i sada, u ‘ovoj najdemokratskijoj i najslobodnijoj zemlji na svetu’, upala je ‘u malu crnogorsku kraljevinu’ sa ‘dvorom i odanim dvoranima, baš kao što je bila i rezidencija moga oca u Kuncevu’. Svetlana je donela odluku. Neće se potčiniti tom psihološkom jarmu niti će dozvoliti da njenu ćerku Olgu na taj način vežu.“

Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

Posle nekoliko turbulentnih svađa i prividnih pomirenja, Svetlana je konačno napustila Talijesin nekoliko dana nakon Božića 1972. godine. Povela je sa sobom ćerku, a nadala se da će im se pridružiti i Vesli Piters. Njegova odanost Olgivani, međutim, bila je jača od svega. Razveli su se tokom 1973, a Ves je ostao u Talijesinu sve do svoje smrti. Nadživeo je Olgu za šest godina, a posle njene smrti nasledio ju je na čelu Fondacije „Frenk Lojd Rajt“.

Pošto je svoje prihode ranije bila vezala za Društvo Talijesin, u finansijsko-tehničkim pojedinostima nakon razvoda Svetlani je pomogao pominjani Džordž Kenan, koji ju je inače, skupa sa suprugom, znao posećivati u Talijesinu. Ostalo je zapamćeno da je Olgivana bila oduševljena Kenanom. Kako je on od 1961. do 1963. godine bio američki ambasador u Jugoslaviji, teško je zamisliti da njih dvoje nisu vodili opširan dijalog o Jugoslaviji i Crnoj Gori. Jedan od arhitekata rušenja Istočnog bloka putem disidentske kulture, dugo razgovara sa unukom Marka Miljanova uz sekundiranje Staljinove ćerke – to je siže za dramu koju bi zaista vredelo ispisati.

Ritam krvi

Olgivana Lojd Rajt umrla je 1. marta 1985. godine. U nekrologu koji je objavio Njujork tajms nazvana je suprugom i saradnicom Frenka Lojda Rajta i matrijarhalnom vladaricom Talijesina. U tekstu se citira rečenica njenog muža: „Sama činjenica da sam u društvu s njom razgaljuje mi srce i jača mi duh, i kada stvari krenu loše i kada idu dobro“. Nadživeli su je ćerka Jovana i dvoje unučadi.

U septembru 2015, u staračkom domu u San Gabrijelu u Kaliforniji, umrla je Jovana Lojd Rajt. U svojim ranim dvadesetim, i ona je u Parizu nakratko bila Gurđijevljeva učenica, neposredno pre nego je učitelj umro. Jovanu je nadživela njena ćerka Iv Lojd Rajt.

Osvrnuvši se na neobičnu i nesvakidašnju vezu centralnoevropskog Jevrejina i Crnogorke, Danilo Kiš je samog sebe prozvao „etnografskom retkošću“. Nije manja „etnografska retkost“ ni žena koja nosi ime „praroditeljke drevne naše“, a koja je unuka Frenka Lojda Rajta i čukununuka Marka Miljanova te, naravno, unuka vojvodine unuke, žene u čiju je crticu između godine rođenja i godine smrti stalo pola sveta i pola istorije: od Gurđijeva do Merilin Monro i od Ketrin Mensfild do Staljinove ćerke.Olgivana Lojd RajtOlgivana Lojd Rajt

„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović odnosno Olgivane Lojd Rajt dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u život pojedinca. Gurđijev je rekao i da je najveća moguća greška verovanje da je čovek uvek isti, pošto čovek nikada dugo ne ostaje isti jer se neprestano menja pa retko prođe i pola sata a da se ne promeni. U Olgivanin život je stalo mnogo života. Ali opet, istovremeno, to je takođe i život koji je produžetak i dedinog života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača. Ispreplitanje istosti različitosti priziva mistiku, priziva ono što je Gurđijeva odvelo u ezoteriju. I nije zato slučajno što je Olgivana bila plesačica. Ritam i ples slutnja su onog smisla koji reči naslute tek kroz poeziju. Pesnik rođen nadomak Olgivaninog zavičaja za vreme njenog medenog meseca sa Frenkom Lojdom Rajtom napisao je stihove:

Na početku svake ljubavi
Svijet dolazi u pitanje.
Nije to više stvar tebe i mene;
Bube i zvijezde pomiješaju orbite.

Vilijam Batler Jejts, pesnik koji takođe nije izmakao Gurđijevljevom uticaju, pevao je o sokolu koji u spirali leti nebesima. To je ista spirala u kojoj se okretala Olgivana pred umirućim očima Ketrin Mensfild darivajući joj spoznaju kakvu joj nisu dale nijedna pesma ni knjiga.

Muharem Bazdulj

Tekst je preuzet sa portala Magazina OKO.

ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)-БОЈАН СТАНИШИЋ

Владимир Д. Јанковић

Клауд


Држи се за мене у клауду тмурном
Из ког црни пламен као слутња сукља,
Шпијун дигиталан у програму бурном
У вештачку памет нек’ нас скупа вукља.

Нека му транзистор од страсти забруји,
Нека му се жице од љубави збуне.
Артифицијелног сна да му заструји
Река непокорна – у чип да га муне.

Хоћу с тобом ако и ти спремна јеси
Да се бацим у тај понор који зјапи,
Уходе нас знају, и ми њих смо свесни,
Али нас не мрачи светлост која хлапи.

Јер код нас, вољена, светло не јењава,
Вечност од смираја не зна да се плаши,
Суровост машинâ нас тек засмејава,
Држи се за мене, на клауду јаши.

ЧИТАЈУЋИ КЛАУДА ИЛИ КАКО ЈЕ ОД ЧОВЕКА ПОСТАО ОБЛАК (ПОЕЗИЈА ВЛАДИМИРА Д. ЈАНКОВИЋА)

Чудан и по свему необичан беше Клауд – тај човек настао из облака што је, већ презрео, отпао са грозда генерацијâ и времена, из дубоке тмине мастила разливеног по модроплавом хоризонту свести. Виновник страшних громова и олуја које насмрт плаше сујеверне морепловце док броде по бескрајном океану несвесног, молећи се боговима рациа да се живи и здрави врате у своје тврђаве од бетона и челика. Заточеник у хладној и мемљивој тамници овога света, жртва колективног и херој индивидуалног – такав је то клауд био.

Јездио је он као некад Прометеј кроз тамне вилајете тог подвојеног и фрагментираног људског духа, расцепаног муњама које су севале из простора оностраног и виртуелног, паралелног, лепећи се својим пламеним језицима за све те кодове који су попут свитаца у ројевима прелетали преко плодних и набреклих поља психе.

Беше он уз то још и јеретик одбегао с ломаче данашњице, осуђен на смрт неумреженошћу јер је подметао пожаре и палио ватре у дубоким и мрачним пећинама индивидуалне и колективне свести, по густим и непрегледним шумама подељених стварности које су све више залазиле једна у другу, мењајући непрестано своја безбројна лица и обличја. Гледао је он нетремице у те окречене гробове што су попут ноћних светиљки окачених о таваницу неба гореле својом слабашном и пригушеном светлошћу, прогоревајући већ начете покрове дугих и бесаних ноћи.

Али од свега беше он понајвише посматрач свих тих појава и догађаја који су се великом брзином и једни за другим низали пред његовим погледом; пратио је он с пажњом сваку од њих тражећи им узајамне везе у томе бесконачном низу узрока и последица, упињући се да докучи суштину и утврди њихову праву природу и тачан положај у непојмљиво сложеној географији човека.

А увидео је и то сасвим јасно како се љубав лишена погледа и додира претвара у нејасну и неразумљиву криптографију, у мистично сједињење давно изумрлог језика и писма и новокомпонованих симбола, док је на неком клауду стрпљиво чекао своју вечито младу и лепу Клаудију, ту одбеглу половину свога властитог бића неокрњену црним рупама и сабласном лепотом звезда чија је историја цела стала у неколико тачака и цртица откуцаних у журби, послатих у поруци и примљених у тренутку уместо дуго чеканог писма.

Бавио се алхемијом фантазијâ и скривених страсти заједно са њом као сваки искрени посвећеник у мистерије, трагајући за угаоним каменом свих еволуција и револуција које су се збиле и које ће се икада збити у ономе великом точку промене и преображаја у којем су вечно живи и бесмртни архетипови проналазили пут до целовитости и властитог сопства.

Упутио ју је у магију садашњег тренутка и ритуалне плесове древних шамана што су у трансу, заоденути обредним ватрама, спавали с властитим анимама; у нехотичне покрете тела и варке ока док се стари светови око њих руше, негде на периферији свемира, међу старим и густо збијеним кућама у којима су собе још мирисале на баштенско цвеће, убрано у магновењу, у часу тешких интрига срца са оближњих жардињера.

Јер ко је, напослетку, он уистину био него пали анђео распет између два света у њиховом трајном и нераскидивом јединству свих разлика и супротности, анђео из старине бачен у подземље и техничко-технолошке кругове пакла одакле га само клик дубоког и искреног покајања може избавити од вечних мука и вратити га натраг у свет живих и умрежених.

Добри и питоми пастир међу чипованим стадом оваца одбеглим из свога тора право у чељусти крволочним и гладним читачима бар-кодова и генетски модификованим номадима; бегунац изашао из египатског ропства на путу за обећану земљу; потомак и далеки син Соломонов из племена несврстаних и наследни чувар древног знања преношеног с колена на колено преко Мртвог мора идејâ и неурона све до новог Храма којем постаде глава од угла, он – слободни зидар и главни архитекта сопствене унутрашњости живописане светлошћу разума, истине и правде. Он – Велики мајстор Реда отписаних.

И праведни Јов кога су смисао и промисао пожутеле хартије и мастила сачували од искушења празних и изгужваних постеља и нервозних мачака које су мјаукале с потамнелих кровова и отворених прозора, загледајући радознало у туђе полуспуштене ролетне и размакнуте завесе одакле су се назирали обриси тела заоденутих нападно у лагане и полупровидне тоалете, фоткана на брзину излупаним и изгребаним телефонима у позама лоше изведене и приказане пантомиме, и фоткама постављеним на јавне профиле

да верно прате тај хистерични глобални фол у финишу припрема пре долазак на још један бал под маскама у поодмаклим вечерњим сатима.

Ко, ако не онај који је у својој наивности и занесењаштву јавно исповедао веру у васкрсење мртвих и идентитет слободног и некодираног човека у очима вољене му жене, оној која сад на нечијем туђем клауду по мрачним и закривеним улицама великог града као вештица на метли језди.

AKO NE MOŽE BOG – ONDA NEKA NE BUDE NIČEGA (JELENA VUKANOVIĆ O POEZIJI ZORANA ANTONIJEVIĆA)

UMESTO TVOGA ILI LICA BOGA,

JA GRLIM STRMINE BEZDANA

(O traganju za Bogom)

Kada peva o ljubavi, pesnik se obraća božanskom (u čoveku), naizgled nedosežnim bićima, ili pak najnižim – u koje ne samo da utkano je božansko, već je božansko u njima naročito vidljivo, i to okom vidljivo, pa su sva ta htonska bića u potrazi za bogom i paradoksalno bliže bogu no sveci (!) s obzirom na živo blato u koje su se uvalili do guše. Njihovo disanje mora biti snažnije od običnog disanja. Oni, gubeći stvari i bića na cestama, stravično i dramatično gube uvek jedino i samo Boga. Svakim udisajem, gube Boga.

Pesnik naročito milostan prema zverima, zverima jer prevazilaze ljudsko telo razarajući ga nemilosrdno, to telo u koje se nastaniše, to igralište, stecište demonima, prikazuje ih onakvima kakvi u suštini jesu: manji od makovoga zrna.

Bolno usamljen, on savetuje smrtnicima da ga ne prate na putevima samospoznaje. Njega ne ljuti smerna putanja smrtnika (pri tom kada govori o smrtnosti, ne misli isključivo na to da ćemo svi umreti, nego na ono što je zaista nedostojno u čoveku: sujeta, ogorčenost, samoljublje, istrajnost u nekakvom karakteru), samo on sa njom nema nikakve veze, sa takvom je putanjom – raskrstio:

Ako u sebi imaš svet,
čoveka, ženu il' dete,
samo prođi, produži dalje,
ne stupaj na mrke stepenike
na obodima puteva
ovozemaljske sreće.

Smerno hodaj
ka toplom ognjištu,
il' srcu što te u mekom gnezdu čeka.


Ne idi za mnom.
Mene mame druga svetla
što se žalcem beru
na cilju mog hoda,
u proplancima skamenjenim.

(Staza)

Ljudi koje sreće na nižim putevima neretko predstavljaju teret. Progovara onda ta bolna misao iz njega da – živeti se može samo bez ljudi. I ovde se ne misli na ljudskost i suštinu koja neizostavno mora biti i klica boga, nego na formu i determinisanost koja prati čoveka na nižim stupnjevima samospoznavanja.

Budistička tradicija govori, između ostalog, i o plemenitoj istini o putu koji vodi do prestanka patnje. Reč je o oslobađanju bića od vezanosti i želja, a to je osmostruki plemeniti put. Upravo je na taj put pesnik zakoračio.

Zbirka je žanrovski i tematski podeljena. Nekoliko haiku pesama možemo posmatrati u kontekstu skraćivanja dužih pesama, sabijanja, odsecanja od svega suvišnog. Dakle, i forma pesama ukazuje na želju za odsecanjem i istvoremeno nemogućnost potpunog ostvarenja te želje. Sa druge strane, duže pesme mogu se posmatrati kao proširene haiku forme. Ta je potencijalna eksperimentalnost pisanja i čitanja naročito zanimljiva. Upravo u haiku pesmama izrazita je odsutnost ljudi, ali njihov dah…

Pokojni harmonikaš budi lirskog subjekta iz sna, vetar briše suze siročetu mesto majke, zmije izviru ispod vrelog kamenja.

Karakteristična je informativnost u pojedinim dužim pesmama:

Pahulje oplele srce neba.

U kristalnom oblaku
ogleda se mesečev očnjak.

Nemirni san izlazi iz spavača.

Senoviti lovac goni zvezdani treptaj.

Na crnoj pari zgasle Žar –ptice
beli vukovi greju čeljad.

(Mraz)

Naravno da sadržaj ne ostaje na nivou informacija već se razlaže u čitalačkom tkivu, ali informativnost odaje utisak surovosti i jeze, pa kao da sama priroda odavde progovara! Obrnuti i pervertirani pejzaž (?) informativnošću odaje utisak šoka, zar takve slike, slike koje bi jedna bubašvaba, da može pisati, nama mirno prenela? Te pejzažne pesme su bez onog subjekta kojem se pesnik neretko čežnjivo obraća, stoga mogu pesme u zbirci podeliti na slikovite, opisne i ljubavne, iako u punom smislu žanra to ne mogu potpuno učiniti jer ova poetika izmiče žanrovskim okvirima.

Iznad jastuka

probuđeni leleci.

Jutro bez mene.

Ovaj se prizor, navodno, odvija bez samoga pesnika, jer kada kaže – živeti se može samo bez ljudi, on sebe ne izuzima. Život sam – sam život je važan – a ne pojedinac u svojoj pometenosti i determinisanosti koja mu postaje tragedija. On se može izjednačiti sa onom kapi u okeanu jedino ako shvati smisao celine i oslobodi se praznih želja i htenja. Uspeva li to lirski subjekt? Na stazama kojima hodi, čini se da još ni prvi problem oprečnosti nije mogao savladati. Kasnije sledi trolikost i četvorolikost i osmostrukost koje svetle čak i iz ove pozicije. Da, u pesmi Na ivici reći će: Umesto tvoga / ili lica Boga, / ja grlim / strmine bezdana. Problem je postavljen tako: ili-ili, a sve između je ambis, ova crtica je ambis, pa i život sam koji deli čoveka rastrzanog između niskog i visokog.

Ovakva antinomija čak koketira i sa patetikom. Oštrina kojom je izrečena postavka pokazuje da ništa za pesnika ne postoji osim Boga i onog lica koje je izgubio. U ovoj ravni, on gubi samog Boga. Niža bića, da tako kažem, imaju izuzetnu sposobnost da nas iznenade. Ili: Niža bića imaju sposobnost da nas učine bogom. Biće da je tako, pa se stvara još veća iluzija ili pukotina. Uzaludnost koja pesniku onemogućava da obgrli lik voljenog i lik samoga Boga, čine ga tragičnim, poput Narcisa. On želi Boga u svemu, on želi sebe u svemu. Ništa osim antinomija koje je ranjeno biće uspostavilo. Nisko-visoko, gore-dole. Na koncu, antinomije se slivaju u jedno, pa nije netačno tvrditi da su voljeni i Bog jedno te isto za čoveka, a da je vera zanosna boginja koja preti ništavilom. Ako ne može Bog – onda neka bude komadanje blještavilom. Ako ne može Bog – onda neka ne bude ničega.

Često je taj Bog mamac, klopka, kuka za naivne. Sve te silne refleksije Boga u smrtnicima, sve te čežnje koje mame nas da se u sopstvenoj lepoti udavimo, u ovoj mašini za mlevenje mesa. Čitajući, videla sam samleveno meso, sitna crevca, koske, i smrad (miris) – primarni jezik ove izuzetne poezije koja će svima koji pročitaju otvoriti oči, ali one detinje, radoznale, koje se ni pred životom ni pred smrću ne zatvaraju, oči sa još neizgrađenom estetikom, a kamoli etikom. Ispočetka!

Zoran Antonijević govori svoju poeziju:

Video materijal je proizvod saradnje između pesnika okupljenih oko projekta Spoken word RS. Pesma Liryca – moj brat spava je muzički projekat nastao kao plod saradnje između muzickih projekata Voden, Azimetruum i Zorana Antonijevića.

TUŽNE ŠANSONE (PESME DUŠANA GOJKOVA)

Dušan Gojkov autor je knjiga Grand hotel, kratke priče, 1984-1993; Slepi putnik, roman, 1994; Evropa pleše, radiofonski eseji, 1995-1996; Fotografije glasova i Utuljena baština, dokumentarno – dramski radiofonski eseji, 1997; Un nuit (un jour) d’un vie, izabrani eseji, 1997; Passager clandestine, roman, 1998;
Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998; Album fotografija 1991-1993, roman, 2003; Laka, crna zemlja, duodrama, 2005; Pisanje po vodi, roman, 2006; Other People’s Memories, poema, 2012; Dying Words, 2012, poema; Potištenost, roman, 2012.
Dobitnik je nekoliko književnih nagrada. Prevođen je na strane jezike. Zastupljen je u više antologija savremene proze i poezije. Režirao je desetak pozorišnih predstava, dve serije dokumentarnih televizijskih filmova, dve stotine četrdeset radio drama i radiofonskih komada. Osnivač je i urednik Balkanskog književnog glasnika.
Tužne šansone mu je jedina knjiga poezije.




№ 3,14

pronašao sam jutros jednu tvoju fotografiju, žo
bila je među stranicama 
antologije rumunske poezije
sećam se tačno tog sparnog julskog jutra
u ulici mogador 
kad si sa kafom u ruci
potpuno mokra lepljiva 
izašla na prozor
zaboravivši da nisi obučena

(fon grada, kikot u daljini)

fotografiju je napravio sused sa petog
poklonio nam je dan kasnije 

(šum vetra, zvuk tramvaja, neko šuška novinama)

znam koliko godina je prošlo, žo
trebalo bi da mi je sad već svejedno
ali ja sam samo kap krvi koja govori
nikita je u pravu:
tebe je valjalo tražiti 
vredelo čekati 
„da te sad zgrabim i u stopalo poljubim
ti si jedina žena koja bi malko hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš“

(tihim glasom, pompezno šapćući)

žito se talasa, žo 
ponovo je leto
miriše na mentu
tako će biti
doveka
tamo gde si sada
samo se smenjuju
svetlost
i tama 
 
(violončelo, tiho [...] fade out)



№ 27 

izlazak iz kuće
rano jutro
stojimo tu
kao dve voštane figure 
iz muzeja za zaludne turiste
na jednoj provincijskoj
balkanskoj
autobuskoj stanici
što miriše na prašinu
naftu
istrošene autobuske gume

gledamo jedno u drugo
zurim:
zelene tačkice 
u tvojim plavim očima
bledo lice od mučnine
nabrekle dojke
(stomačić se još ne vidi, prerano je)
rukom mi skidaš
neku nevidljivu trunčicu s lica
kažeš
sve će biti u redu

ulaziš
u lep, beli autobus
sedaš
ja patetično vadim izgužvanu maramicu
iz džepa
kao u šali mašem 
ti odmahuješ rukom
naočari su mi očigledno zamazane
jer ne vidim više ništa
kao one noći u hamburgu
kad sam
smrznut
čekao da stigne brod
koji će me odvesti
još severnije
negde kod hiperborejaca, verovatno
tako i sad drhtim
jer
znam
nikad se više
nećeš vratiti
znam 

eto, ima tome već deset godina
ni ja već dugo... dugo nisam u svom rodnom gradu
ranije sam
tu i tamo
i dobijao pokoju vest
o tebi
pa je i to 
vremenom 
prestalo

no
vraćam se
povremeno
da obiđem rodbinu
prijatelje
kojih je sve manje
kako vreme prolazi
ovaj put
samo na kratko
samo na sprovod
dragoj osobi

ako se ne varam
autobus staje
na isti peron
s kojeg sam te otpratio
ne nosim prtljag
osim jedne torbice

šta li me vezuje 
za ovo mesto
pitam se
prvo idem tramvajskim šinama
vlažne su od kiše
rano je jutro
kao i onaj put
još uvek nema saobraćaja
nakon toga
penjem se 
lagano
nekad kaldrmisanom 
sad asfaltiranom 
ulicom
ovde su davno prodavali klaker
kabezu
bozu
bajate krempite i šampite
kačkete
grozne džempere
saračku robu
žice za gitare tamburice violine mandoline 
svega toga više nema

ipak
sve je 
ostalo isto

grad
siv
sa grčevima na licu
koje ljudi nose sobom na posao

pobogu
ovde sam živeo
tridesetak godina
manje – više 
šta je od toga ostalo

voleo sam u ovom gradu

ljubio
neke žene
e,
sa kim sam sve pio
za kafanskim stolom u skadarliji
pisao tamo svoje prve novinske članke
reportaže
čak i pokoju knjigu 
prosio neke divne žene
(neke su i pristajale, što je najzačudnije)
udisao miris parka
što okružuje gradsku tvrđavu
živeo
sahranjivao neke mrtve
bivao na nekim venčanjima
gledao, mazio male bebe
tridesetak godina
manje – više 
šta je od toga ostalo

čudnovato
ništa od toga mi ne pada na pamet
ništa od toga nije ostalo
samo ono jutro
kad sam te pratio na autobusku stanicu
i znao da se nećeš vratiti 


№ 33

laku noć, moje dame, laku noć
bliži se kraj ove operete

laku noć, moje dame, laku noć
odlazim da spavam 
čist 
bez slojeva šminke
godinama nanošenih 

laku noć, moje dame, laku noć
da mi je svaka od vas podarila samo
po kamenčić tuge
sad bih morao da unajmim nosače
srećom
bilo je tu i radosti

nadam se da i vi pokatkad tako mislite

laku noć moje dame, laku noć
nije prošao ni jedan dan mog života
a da se ne setim 
ponaosob
svake od vas

vaših mirisa
očiju
osmeha
grudi
bokova

vaših glasova

godine su ih pretvorile u hor
anđela
a uz takvu muziku 
divno je tonuti 
u san

laku noć, moje dame, laku noć

Dušan Gojkov

Naslovna fotografija (Andrej Lukaš) preuzeta je iz zbirke poezije Tužne šansone Dušana Gojkova

MRTVI VOLE TREŠNJE (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

MRTVI VOLE TREŠNJE

Bili su čudna skupina. Neko bi rekao ludaka. Istina je da su, pre svega, bili skupina mrtvaca.

E sad, treba definisati šta tačno podrazumeva to „biti mrtav“. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav jedan valer stepenovanja od „biti formalno živ a duša mi spava“, preko „telo mi se raspada al se držim postojanja ko pijan plota“ do, na primer, „živ sam leš, ne smeta mi“.

Dobro, neko bi rekao da nema mesta proizvoljnosti onog trenutka kad se pređe crta i ispusti poslednji dah ali, ne bih da cepidlačim, samo kažem da postoji jedan broj nesrećnika, nedovoljno mrtvih da bi otpustili dušu da ide dalje a opet, nedovoljno živih da bi pretekli u nama poznatoj realnosti. Ono što ih je održavalo u tom nekom, uslovno rečeno, postojanju, bile su jake želje. Nerealizovane dok su imali telo da nešto s njima urade, ali dovoljno imperativnih da i dalje zaposedaju i traže svoje.

Jaka željnost činila je da i dalje postoji neka unutrašnja zgusnutost koja je čak pravila privid fizičkog oblika, istog kao kada su ih polagali u sanduk. Istina, vidiljivi su bili samo međusobno, osim možda retkima koji su imali antene za onostrano. Ukoliko bi i došlo do takvih incidenata i do kratkotrajnih preklapanja planova, (ne)srećnik koji bi postao svestan njihovog prisustva bi ili najednom postao jako negativan, besan i neobjašnjivo zao ili bi, u ekstremnim probijanjima svetova, čak mogao i da ih vidi kao posebne entitete i u tom slučaju bi ili trajno skrenuo ili preventivno proglasio svoje viđenje za snoviđenje.

Naša ekipa se rojila oko mesta koja su pulsirala patnjom i jakim nezadovoljstvima, tamo gde su se iznenada otvarale Kapije za prelazak, ili oko ljudi koje su porobljavale jake želje i impulsi. To su bile frekvencije koje su ih prirodno privlačile i bila neka vrsta hrane, kao što se u automobil sipa gorivo kako bi mogao da se kreće tako su i oni bivali privučeni takvim energetskim dešavanjima.

Groblje u negotinskim Pimnicama

Trenutak i mesto u kome se dešava ova priča (iako su te koordinate date samo uslovno jer za njih važe drugačije dimenzije) jeste jedno sparno popodne u jednoj grobljanskoj radnjici u malom mestu.

Milorad (čovek od ovog sveta) sedeo je nalakćen za rasklimatanim stolom gušeći se od omorine i psujući u sebi besparicu, dosadu i svoju gnjavežnu ženu s kojom se upravo posvađao. Ionako težak vazduh je bio ispunjen sladunjavim mirisom polu-uvelog cveća, grančica čempresa koji se upliću u pogrebne vence i parafinskim svećama. Lenjo je mljacao trešnje koje je kupio radnjicu pored i nadrkanao konstatovao kako trešnje, iako naizgled jedre i rumene, nemaju slatkoću, verovatno od kiše koja je tih dana svako malo padala. Ove trešnje su podvala, deluju plastične u svojoj savršenosti a nikakav ukus, baš kao i moj život, pomislio je. Vrtlog nezadovoljstva koji se kao oblak pare nadvio nad njim privukao je naše junake kao roj mrava koji su osetili šećer. Nije ih naravno video ali njegova klaustrofobična radnjica je namah postala krcata. On se, isto tako, osetio još teskobnije, ako je to uopšte moguće.

Trešnje! Unisono je odzvonila alavost mrtvih usta. Najesti se trešanja dok stomak ne zaboli. Dok prska sok, dok puca jedro meso voća dok ga drobe krezavim ustima. Orbitirali su u krugovima oko stola i roze najlon kese, sve brže i brže. Upelelo se jedno sladostrasno kolo. Kako nije moguće najesti se u fizičkoj relanosti a istovremeno boraviti u onostranosti želja se ulila u sirotog Milorada koji je počeo da ih mahnito trpa u sebe iako mu nije bilo ni do čega, pa ni do trešanja. Bilo je nečeg destruktivno komičnog u tom prizoru. Jeo ih je kao da mu je zadnje. Nije se ni trudio da pljune svaku košticu. Nije mu bilo jasno da li pljuje koštice ili sopstvene zube. Ponesen neobjašnjivom gladi počeo je da ih jede, ne jednu po jednu, nego celim šakama. I, koliko god je samom sebi bio besmislen, nije mogao da se zaustavi. Niz obraze su počele da mu cure suze, niz bradu crveni sok.

Zaposednutost koja ga je spopala kulminirala je u jak i temeljan osećaj tuge i promašenosti. Da mu je neko rekao da će danas, ni iz čega, da doživi ovakav duševni kolaps, ne bi mu verovao.

Napustiće ženu.

Zatvoriće radnju.

Vratiće se na selo.

Defetizam koji je osetio začudo mu je doneo olakšanje. Rasplakao se crvenim suzama.

Tanko staklo kandila je puklo.

Mrtvi su se razbežali.

Eva Ristić

KPAJ CBETA. О РОМАНИМА ЧИНГИЗА АЈТМАТОВА (Владимир Меденица)

„Чији cu mu? Како mu je име? Упамти своје име!

Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Донен-бај, Доненбај… “

Оглед „Крај света“ је први пут објављен на руском је­зи­ку у збор­нику Философия космизма и русская куль­тура (мате­риа­лы международной научной конференции „Ко­с­мизм и ру­сская литература. К 100-летию со дня сме­р­ти Николая Фе­дорова“, 23-25 окт бр 2003 г. изд. Фи­ло­логи­че­ский фа­культет Белградского университета, 2004) под називом От­голоски рус­ского космизма в романах Чин­­гиза Айтма­това (Од­јеци руског космизма у романима Чин­гиза Ајт­ма­това), а на српском је први пут штампан као поговор у књизи Чин­гиза Ајт­матова Касандрин белег (из јереси 20. века), Логос, Београд, 2007. У незнатно изме­њеној верзији, оглед се појавио и у књизи есеја Владимира Меденице Одрази у сребрном огледалу у издању Графичара из Горјана, 2013. године.

Романи Чингиза Ајтматова о којима ће у овом раду превасходно бити реч: … И дуже од века траје дан и Губилиште долазе са самог руба бивше совјетске империје, од писца Киргиза пореклом, и потврђују не само животност једне мале културе, њену лепоту и својеобразност у окружењу којим је доминирала једна од најмоћнијих светских култура уопште, руска култура, него, упркос песимистичким тоновима којима су они интонирани, и неуспех псеудокултурног, цивилизаторског, тотализаторско-комунистичког атентата на духовност и саме религиозне корене културе. Битка личности за аутентичне људске вредности, борба против њеног растварања у безличним општим структурама, против „неумитног преласка културе у цивилизацију“, како би то рекао Шпенглер, или њене смрти у авану свеуједначавајућег, свемешајућег прогреса, како би то рекао Леонтјев, афирмација оних религиозних темеља културе у којима се раскрива њен богочовечански субјекат који, уосталом, и успоставља културе као равноправне личносне организме, воља за истинским садејствовањем различитих култура унутар и насупрот једнога система који је све различитости настојао и још увек настоји да потре, борба за живот против смрти и смртобожачких идола савремене цивилизације, а у том контексту и посебно осећање реалности краја света у духу руске идеје[1] – то је некакав идејни и етички миље на коме се распредају фабуле Ајтматовљевих романа.

Тај и такав миље – који обележава руску идеју у њеном најпунијем смислу (не њено изопачење у тоталитарном, комунистичком облику, њеној интернационалистичкој „псеудоморфози“) – испитује се у Ајтматовљевим романима на оним малим културама из њенога окружења, испитује се на њима и проверава, да би се, на крају, у њима и кроз њих, кроз те романе, потврдио њен животворни, личносни карактер насупрот официјелној цивилизаторској пракси совјетске империје, која је у својој бити носила погубни, антиличносни карактер.

Руску идеју подједнако граде идеја богочовечанства и регулације природе, идеја саборности свести и саборности сазнања, теопоетичког, јединственог ума, биосфере и ноосфере, обједињеног човечанства – учених који су превазишли своја ограничења (теоријски ум, морал блудних синова, свет града и цивилизације, трговине и морепловства, привреде као хлеба сувишног, хедонизма и егоизма, скептицизма, агностицизма и атеизма) и неуких, који не заборављају своје врлине (практични ум, свет традиције, села и културе – култ предака као једина истинита религија, свет обнављања а не експлоатације, оживљавања кроз симболичке форме, памћења и сродства, привреде хлеба насушног, вере и живота), идеја тварне и небеске Софије, свемирских летова и унутрашњег преображаја личности, идеја памћења и пројекта васкрсавања предака, идеја слободног кретања Земље кроз васионски простор, као и уверење да је разрешење тајне бесконачности овде, у нама, на овој земљи, идеја образовања личности и заједнице по узору на вечни лик Пресвете Тројице, и културе као личносног организма насупрот цивилизацији као механичкој, неорганској категорији и, у вези с тим, идеја суштинске равноправности култура, без обзира (или можда управо с обзиром) на њихову квантитативну и квалитативну несамерљивост. Ако бисмо хтели да у неколико речи одредимо суштину руске идеје, онда би се то могло казати овако: руска идеја (или активно хришћанство) је воља за преображајем света свим снагама уједињеног човечанства у циљу васпостављања бића у целини (свих времена и свих простора) у славу богочовечанског космоса, то јест остварења интуиције јединства читаве творевине по узору на вечни лик Пресвете Тројице. Још краће: руска идеја је воља за свеопштим спасењем. Настала у јединственом, саборном уму, интегралном философском духу, она је органска и целовита, она је синтетичка, она је, могли бисмо је тако одредити, тео-космо-поетичка.[2]

Свеопште спасење је тако циљ који се може достићи само заједничким делом уједињеног човечанства, што није могуће без обнављања слепе природе, без успостављања јединства читаве творевине у једном свету с оне стране раздробљености, непријатељства и мржње, с оне стране смрти и пролазности. Свеопште спасење, дакле, није могуће без одговорног односа човека према природи, према творевини у целини јер, по речима старца Зосиме из Браће Карамазових Достојевског – „све је на свету као океан, све тече и додирује се, на једном месту удараш – на другом крају света одјекује“, све је свему узрок и, обрнуто, све је свему последица, све је нераскидиво повезано, заланчено у јединствену божанску творевину.[3]

Дакле, са најпотпунијим изразом руске идеје, a то је по писцу ових редова, како је читалац већ могао да заључи, учење Николаја Фјодорова, идејни слој Ајтматовљевих романа додирује се у неколико равни, све до оне основне о судбинској заланчености творевине у целини унутар које није могуће индивидуално спасење, али ни индивидуална пропаст већ је, напротив, могуће само или свеопште спасење или тотална пропаст, за које мора да се определи ово садашње наоко нерешено емпиријско стање „хаокосмоса“ како би то рекао Сергеј Булгаков. Комплетан роман И дуже од века траје дан „структуриран“ је у форми крста, и тај облик „држи“ и одређује сва његова симболичка и идејна значења. У пресеку хоризонтале и вертикале (упореди: Фјодоров, Хоризонтални и вертикални положај, смрт и живот), тј. у средишту крста, одвија се сахрана старог пружног радника Казангапа. To је она тачка из које се повлачи хоризонтала земаљског, материјалистичког, цивилизаторског живота (рефрен о возовима, који се непрестано крећу са запада на исток и са истока на запад, симболише једно кретање у емпиријској равни садашњости, која је, како ће се испоставити, дубоко прожета болешћу и смрћу, и која комплекс болести и смрти настоји да компензира заборавом кроз задовољство, хедонизам, експлоатацију, кроз све оно што чини негативне аспекте цивилизације, кроз све оно што свет, судећи према разрешењу хоризонтале у Губилишту, држи у једном, да тако кажемо, прогресивном стању пада) и вертикала космичкога живота испуњеног смислом, који повезује прошлост и будућност, који отвара перспективе на ноосферу (свест становника планете Шумске груди). Хоризонтала у роману …И дуже од века траје дан одражава свет у његовом фактичком стању отуђености друштва и личности”,[4] и симболише извесну погубну окованост света“.[5] Овај железни(чки) обруч око земље, наговештај је космичког „Обруча“ изнад Земље, како би Земља остала изван дејства космичкога ума, како би све на тој земљи прогресивно ишло ка сушењу и одумирању, ка потпуном тријумфу болести и смрти, уништења и деструкције. Сугестија Ајтматовљевог романа, баш као и Фјодоровљевог учења, јесте да је избављење могуће не у равни хоризонталних земаљских цивилизацијских интереса, који неминовно воде разарању, него само по вертикали, која код Ајтматова, баш као и код Фјодорова, симболише успон људских стваралачких енергија, успон према вишем смислу, оном остварењу ноосфере које врхуни у начину на који су свој живот уредили становници планете Шумске груди, што је жива, литерарна слика Фјодоровљеве психократије. Истински сусрет човека и света који га окружује, истинско садејство читаве твари могуће је само по вертикали, религиозним животом у култури, у духу, а никако не по хоризонтали експлоататорских, империјалистичких, материјалистичких интереса, чему тежи живот у цивилизацији. Живот по хоризонтали води драматичном крају свих Божјих створења: страдању вучице Акбаре, убиству степских антилопа, убиству Авдија Калистратова, смрти Једигејеве шестомесечне бебе, погибији Бостоновог двогодишњег сина, смрти Абуталипа Кутибајева, односно тријумфу непријатеља живота и служитеља смрти, разноразних Тансикбајева и Обер Кандалова. Али од тога живота, који на хоризонталној равни непрестано трпи поразе, не одустају носиоци аутентичних људских вредности у роману, Бурани Једигеј, сиромашни пружни радник на забаченој железничкој распутници Боранли Бурани (Фјодоровљев ,,неуки“), и Афанасиј Јелизаров, руски академик, геолог, истраживач земаљских слојева у степама Казахстана, али и повесничар народне душе и митских предања казашких номада и сточара (Фјодоровљев ,,учени“). Од тога живота не одустају ни храбри космонаути са заједничке совјетско-америчке орбиталне станице ПАРИТЕТ, који по цену свога апсолутног брисања из пописа земаљског становништва не одустају од идеје да се на политички, економски и идеолошки подељену Земљу пренесе истински космички и животодајни пројекат чији су носиоци становници планете Шумске груди, а који је у роману И дуже од века траје дан представљен као опозиција совјетско-америчким свемирским програмима и системима „Демијург“ и „Обруч“.

Дан у коме се сахрањује Казангап, патријарх железничке распутнице Боранли Бурани, тај дан који траје дуже од века, јесте дан Једигејевог сећања на проживљени живот, на његове сусрете са добром и злом, на учитеља и пријатеља, најближег човека Казангапа, на његове ратне дане и љубав према Укубали, на породичне и народне митове и трагедије, на пријатељство са југословенским партизаном Абуталипом Кутибајевим, његовом женом Зарипом и њиховом децом, коју је одгајао и пазио као своје сопствене девојчице, на дивног руског човека Афанасија Васиљевича Јелизарова,[6] истинског носиоца руске идеје како у њеном моралном тако и метафизичком аспекту (Јелизаровљева визија рајске природе, која је некада постојала у безводним степама, а чија могућност васпостављања бива у роману пројективно везана за деловање становника планете Шумске груди, који своју планету „лече“ од болести старења и сушења, од претварања плоднога тла у пустињу), истинског, идеалног Фјодоровљевог ученог који наступа као служитељ живота, као онај усамљени заступник општечовечанског дела у савезу с неукима, чији су представници у роману исто тако усамљени Казангап и Једигеј. Академик Афанасиј Васиљевич Јелизаров није роб бирократизоване поделе рада, већ геолог-теренац који је непрестано у живом додиру с казахстанском земљом и њеним становницима, њиховом душом и духом, њиховом прошлошћу и колективним памћењем запечаћеним у митове, народне песме и предања. Он је у правом смислу хроничар народног живота, и то у свим његовим манифестацијама, све до описа камиљег рода и повести о прецима најсјајнијег мужјака у околини, Једигејевог атана Бурани Каранара, оног животног окружења и начина живота (бита) које чини непоновљиве одлике једне културе која је као личносни организам, у духу овога истинскога носиоца руске идеје у њеном најчистијем, за живот најподстицајнијем виду, потпуно равноправна са другом и другачијом, неупоредиво већом руском културом коју у роману тако супериорно заступа Јелизаров. To малобројно братство истинских синова човечанских, усамљених витезова самопрегорнога рада, тај, може се рећи усамљени и јединствени заметак Фјодоровљеве психократије и заједничког дела, наступа у роману у опозицији са „цивилизаторима“ свих врста, почев од древних Жуанжуана, твораца примитивне технологије испирања мозга и уништења памћења (капа од пресне камиље коже која се навлачила на главу заробљеника и на њој полако сушила, стежући лобању и истискујући из мозга несрећника свако сећање), па све до модерних конструктора ракетног система „Обруч“, који није ништа друго до усавршена технолошка верзија капе манкурта, која сада окива читаву планету као главу бесловесног космичког простора осуђеног да без свога свесног средишта у најбољу руку дотрајава на свом неумољивом путу ка свеопштој топлотној смрти или барем заувек остане у стању хаокосмоса „како се ништа на овој земљи не би изменило, како би све остало као што је било“. Технолошки прогрес је, баш као и сваки прогрес, само привидан и представља маску и изопачење истинског космизма, а хоризонтала лажне, неморалне и ружне цивилизације сада се системом „Обруч“ подиже у космички простор с циљем да се спречи слободан пробој космичког ума у земаљски свет, ума који није ништа друго до симбол Бога у религиозном, или ноосфере у научном аспекту руске идеје. На тај начин, спречавање контакта са далеко напреднијим становницима планете „Шумске груди“, јесте, у ствари, одбијање једне телеологије спаса, коју је могуће остварити само у синергијском, богочовечанском дејству здружених снага Бога и читавог човечанства, како то и произилази из учења оснивача рускога космизма Николаја Фјодорова.

Начин на који су Казангап и Једигеј, носиоци аутентичних културних вредности казашких номада и становника безводних сарозека, прихватили академика Јелизарова, говори о прихватању руске идеје у њеном најчистијем, најљудскијем смислу, у њеном неимперијалном, слободном, у правом значењу те речи духовно-култивишућем општечовечанском смислу. Однос Јелизарова према Једигеју и Казангапу није само проста литерарна слика узајамне сарадње култура у којој нема поништавања њихових особености, једно књижевно сведочење равноправности култура као личносних организама, него и потврда општечовечанске вредности руске идеје као јединственог излаза из окова Великих цивилизатора и свакојаких Обер Кандалова, јединственог и једино могућег излаза који се до дана данашњег на трагу хришћанства, предлагао човечанству.”[7]

Руски научник Афанасиј Васиљевич Јелизаров, који је по имену своме Бесмртни цар који је васкрсао и који васкрсава, који доноси мир и смисао, и у функцији фјодоровљевског оживљавајућег памћења – наду у нови дан, у спасење читаве твари, тај весник нове зоре је, као и некада сам Богочовек, као Исус међу простим рибарима, такође нашао своје саговорнике не међу књижевницима и фарисејима, међу ученима, него међу казашким номадима и радницима, међу неукима. Овај руски научник је у роману носилац оне свести која зна да изостанак регулације у Фјодоровљевом кључу води неумитном сушењу и претварању целокупне планете у безводну пустињу. А та врста геолошке и топлотне смрти која је већ отпочела, али које Земљани још нису у правом смислу те речи свесни, јесте прави проблем за све становнике планете „Шумске груди“ (активан однос према апокалипси), а тек за понеке (попут Јелизарова) на планети Земљи (пасивно ишчекивање краја света).

Афанасиј Васиљевич Јелизаров је земаљска слика космичких Шумскогруђана, он је човек с оне стране робовања свакој нужности, било да она долази од природе (геологија) или од духа (фолклор, митови и легенде), он је у правом смислу те речи човек космичке, васељенске свести и, у крајњој линији, живо сведочанство, баш као и његови казашки пријатељи Казангап и Једигеј, да се никаквом капом манкурта,[8] никаквим нуклеарним, запречним системом „Обруч“, никаквим технологијама цивилизације, истински живи живот и живи дух не могу уништити. Јер они су једноставно другога реда. Јелизаров је жива потврда оне истине руске идеје која каже да је дух слобода, и да он живи где хоће и како и када хоће. Он није конквистадор и освајач, он није подређен свеопштем рашчовечавајућем строју иако је, као академик, део совјетског друштвеног система, он је управо жива супротност оним земаљским експлоататорима који због материјалних интереса убијају сваки контакт са духом, који измештају света места да би подизали бране, космодроме, једну лажну, привидну вертикалу која ће у потпуности бити подређена и претворена у хоризонталу, у службеницу патње и смрти, вечитог унесрећивања свега што се роди на овој земљи, оне твари која стење и мучи се све до данас.[9]

Афанасиј Јелизаров, геолог и антрополог, носилац је „позитивне“, да тако кажемо „ноосферне“ свести у роману, он је онај Фјодоровљев учени који може да чује и разуме глас неуких. Он је грађанин који може да обитава у аулима сточара и пружних радника, и да те исте прими код себе у Алма Ату. Он је фјодоровљевски просветитељ који доноси и бележи истину – уз земаљске слојеве (геолог), он бележи и оне дубинске слојеве народног духа (етнолог) и тако упознаје и зближава народе. Он је онај који зна сврху науке у Фјодоровљевом кључу, који њен циљ види у активном учешћу у обнављању свега онога што је некада било, „изгубљеног раја“. Тај рај, који Јелизаров открива у дубокој прошлости земље, космонаути откривају у садашњости, на планети Шумске груди (чији сам назив већ асоцира на благотворну свежину изгубљеног раја, онога чистога ваздуха који ми све ређе удишемо). Тај би рај у земаљској будућности могао бити васпостављен само ако би блудни синови постали синови човечански, целовита људска бића попут Јелизарова и Бурани Једигеја или, пак, „Паритет-космонаута“. Али расап који блудни синови увећавају ближи се опасној тачки: потпуном расколу између човека и његове властите планете, властитог окружења, расколу који достиже врхунац у следећем Ајтматовљевом роману Губилшите и у његовим заиста апокалиптичким сценама. И ако је роман …И дуже од века траје дан потпуно структуриран у облику крста и, према томе, држи се у напетости између погибије и спасења, роман Губилиште је изграђен као некаква слика-триптих свеопште пропасти, неумољиве апокалипсе са средишњом сценом пресуде Спаситељу. Возови, који у роману …И дуже од века траје дан јуре са запада на исток и са истока на запад, непрестано обележавајући хоризонталу бесмисленога кружења, и који су ту још увек на неки начин изван добра и зла, вредносно неутрални, премда се и из њих избацују отпаци будућег свеопштег ђубришта цивилизације (као у филму Лопушанског Посетилац музеја), постају у Губилишту онај реални наркомански пут, постају транспортна средства зла, она права Фјодоровљева хоризонтала смрти, губилиште за Авдија Калистратова, за крда сајгака, за вучји пар који више нема места у слободној степи, за поштеног сточара Бостона који, упркос томе, као трагични херој, остаје без свога двогодишњег сина у одмазду за нарушену равнотежу у природи и за изостајање регулације у Фјодоровљевом кључу. Неспособност да се репродукује живот и стваралачка јаловост постају узроци зависти, а ова опет прелази у мржњу према личности, што и јесте разлог постојања хоризонтале смрти, оличене у равни садашњости у Стаљиновом режиму и његовим чисткама, како то произлази из размишљања Афанасија Јелизарова. Лагано претварање планете Земље, а тиме и читавог свемира, у ђубриште и јаловину, то је посао не само оних који су дубоко огрезли у зло, него и свих нас који робујемо закону пада и чије слепо оруђе постајемо у својој немоћи да се супротставимо властитој лењости, којекаквим спољашњим интересима и непрестаној брижљивости око производње и потрошње „мануфактурних играчака“, као замене за истинске животне интересе и праву бригу, који робујемо властитој похлепи и љубави према новцу, као замени за онај истински Ерос који не само да незаустављиво из себе распрскава живот, него нам и омогућује да непрестано стварамо дела живе, органске културе: лепоту, добро и истину, и који, као свесагоревајућа ватра, растапа сваку окаменотину, душевну, духовну, цивилизацијску. Али зар и сви ми, ми добри, црквености и традицији одани људи, који у својој непроблематичној вери и неузнемираваној свакодневици кличемо „Осана“, зар и сви ми, када Њега разапињу, када Га спаљују на ломачи као стари кардинал из Великог инквизитора Достојевског, када Га сами, на крају крајева, непрестано убијамо у својим срцима, зар и сви ми тада не „бежимо од слободе“, слободе за добро, зар му не окрећемо леђа, зар се тада као робови не предајемо слободи за зло?

Пут по вертикали – јесте пут човековог рада и прегалаштва, његовог моралног и сваког друтог стварања унутар културе. Живот је ту да би победио смрт, да би укинуо хоризонталу пропадања (пада), закона смрти и пролазности по коме све мора бити предато забораву (капа Жуанжуана у свим временима) и све мора бити искоришћено и потрошено, те да би је заменио вертикалом опстанка, обнављања и васкрсавања. Бекство од слободе, затварање очију пред истином, прождирање, трошење, експлоатација и исцрпљивање природе, извлачење отрова анаше из ње зарад смртоносног задовољства, све је то у функцији убрзања човековог краја, а тиме, у Фјодоровљевом кључу, потпуног остварења апокалиптичких пророчанстава и смака света. Ако изостане регулација, ако изостане усмеравање слепих природних токова без огрешења о њихову богом дану основу (божанска Софија), ако се природа из слепе силе која доноси болест и смрт (а то се односи како на спољашњу, тако, још више, и на унутрашњу човекову природу, на његову слепу вољу, крволочне нагоне, трулежно тело) не преведе у ону која храни и подржава живот, онда је катастрофални крај света неминовност.

Систем ракета које се са космодрома изграђеног на месту прадедовског гробља Ана-бејит подижу у орбиту изнад Земље у оквиру операције „Обруч“, трансгалактичког запречног система против свесне цивилизације иноземаца са планете Шумске груди, симболише затварање не само према прошлости, памћењу рода, него и према будућности, према ноосфери. To је удар на заједничко богочовечанско дело регулације и васкрсавања у духу Фјодорова, или на ноосферу као следећу етапу у развоју биосфере, по учењу рускога космизма. У његовој изопаченој технолошко-цивилизацијској верзији, космичка одисеја човечанства се тако завршила и пре него што је почела, „Паритет“ космонаути остају заувек одвојени од земље у ноосфери планете „Шумске груди“, морални закон у мени и рад на обнављању јединства читаве творевине у потпуности изостају чиме се човеку затвара и поглед на звездано небо као на земљу, као на родни дом, мисао остаје одвојена од делања, тријумфује свеопшти расцеп и раздор родитеља и синова (Казангап и Сабитжан) што све скупа потпуно логично доводи до „смака света“ који је приказан на последњим страницама романа И дуже од века траје дан, до слика оне апокалипсе коју би само уједињено човечанство у смислу психократије у Фјодоровљевом кључу (а уређење живота на планети Шумске груди је жива слика њена) могло да избегне, а која потпуно тријумфује у роману Губилиште у коме више није само пука опомена „младоме човечанству“ да се уразуми, као што је то до извесне мере случај у роману …И дуже од века траје дан, већ страшна реалност пропуштене шансе.

…Али мртво вечно завиди живом, завиди му у космичким димензијама, оно би да се освети целокупном животу због свога неучествовања у бићу, неучествовања којег је само изабрало. Оно је мржња и неистина која би да се освети љубави која живот рађа, рађа песму, стваралаштво, и која у пројекцији Фјодорова и Соловјова дохвата чак и сам вечни живот. Такву судбину жртве у Ајтматовљевим романима има и љубав, љубећа и љубљена љубав. Деца остају без очева, родитељи без своје деце, Рајмали ага без своје гитаре, Буранлинци без свога гробља, сарозеке без својих животиња, Земља остаје без свога космоса, без свога Смисла олицетвореног у планети „Шумске груди“. Негде се совјетска и америчка свакодневица додирују, негде је њима (дакле, како у оном најтврђем тако и у оном најмекшем тоталитаризму и комформизму) у основи онај исти критеријум свеопштег уједначавања или умртвљивања, упркос свим споља присутним разликама. Мржња према личности у човеку, као основа свакога тоталитаризма, према формули Јелизарова, јесте оно што у крајњој линији убија синовско осећање детета према оцу, Земље према космосу. Зато мржња према личности у човеку највише мрзи космичко осећање, осећање јединствене везе свега у васељени са својим Створитељем. Зато космичка одисеја Фјодоровљевих синова човечанских дата у лику „Паритет“ космонаута завршава потпуно изван земаљске фабуле, зато и обезбеђивање ропског забрана ракетним системом „Обруч“, против Личности, против Божје благодати која би, слободно примљена на Земљи, дала смисао и испуњење сваком нашем предличном стању, било да се ради о делима и животу у култури, било да се ради о нама као појединцима. Битка против свеопштега спасења, против очовечења целокупне природе, против избављења читаве твари из окова греха има свој пролог у покушају да се заустави стваралаштво, да се човек задржи у окамењеном стању цивилизације, да се прекине његова комуникација с космосом, са Богом, чиме би она ушла у своје финале – потпуни тријумф аличносног начела и краја љубави. У томе и јесте крајњи смисао запречног система „Обруч“, система који сада, као некада капа манкурта, окива читаву земљу, то јединствено место универзалног космичког памћења. Разбијање везе човека и природе, човека и животиње јесте слика убиства љубави. Човек се у свим романима Ајтматова непрестано растаје са животињом која, од Збогом Гуљсари! до Губилишта, није само његов верни пријатељ и пратилац, него и слика његове најдубље тајне, његовог Ероса и његовог смисла као осећајног, телесног бића. Од коња Гуљсарија па до Бостоновог коња Донкулука иде линија тог неумитног растанка праћена снажном емоцијом подигнутом на крају Губилишта до космичког очајања. Последње биће с којим се Бостон опрашта на крају своје трагедије је његов коњ Донкулук и бол тог растанка, као и ужас наслућиваног расплета, Ајтматов потенцира до максимума литерарним асоцијацијама. Наиме, растанак Бостона с његовим коњем неодољиво подсећа на крај Платоновљевог романа Чевенгур и растанак Александра Дванова са Пролетерском Снагом пре него што ће се главни јунак романа утопити у тамној води језера Мутјово, што на неки начин сугерише читаоцу и разрешење Бостонове судбине – његово самоубиство. Бостон је сам одлучио о судбини Базарбаја, он ће се сам и предати… Уосталом, уградњом сегмената који ће читаоца асоцирати на дела Достојевског, Булгакова, Платонова, на руску идеју уопште, Ајтматов је успео да поткрепи своју тему и да својим романима да додатну снагу и дубину коју они без тих асоцијација свакако не би имали.

…Време, наша прошлост која нам на неки начин даје смернице за будућност, која чини видљивим оно што се ваља иза хоризоната садашњости, запечаћено је у предању, миту, древној причи о роду. Функцију интегралног, концентрисаног памћења, које је уједно и опомена и завештање, дуг и морална обавеза, у Ајтматовљевом роману такође има мит, предање. Предање које треба да опомене и учврсти род насупрот разорним тенденцијама савремености и цивилизације блудних синова јесте прича о Најман-Ани и њеном сину кога су Жуанжуани претворили у манкурта, човека-машину, апсолутног роба који без поговора извршава сваку наредбу својих господара. Трагична судбина Најман-Ане (њу убија њен син манкурт), проистиче из тежње родитеља да поврати дете у свесни живот надајући се у његову будућност, надајући се у своју сопствену будућност иза смрти, макар у сећању детета, као смисао свога властитог живота… Предање које треба да учврсти живи живот јесте прича о Рајмали-аги, песнику-народном певачу, човеку који је под старе дане полетео на крилима љубави према младој девојци која је такође била народни песник-певач, јесте прича о неуништивости ероса захваљујући коме и настају права дела љубави, која разгаљују људска срца и отварају их за песму, за дела поезије. Прича о Рајмали-аги иде у роману напоредо с Једигејевом заљубљеношћу у Абуталипову жену Зарипу и љубавним зимским беснилом Бурани Каранара, атана Једигејевог. Рајмали ага је заустављен у свом последњем љубавном лету, убијен је његов коњ на коме је читав живот јахао по аулима, разбијена је његова домбра на којој је читав живот свирао по вашарима и свадбама на радост једних и завист других. Снажни ерос је залог личности, убити ерос значи убити личност у њеној највишој креативној потенцији, самлети оно што космички везује човека уз сву живу твар, и што је само привидно безлично и у функцији рода и продужења врсте.

Ватра ероса разгорева у човеку љубав, пријатељство, дугогодишњу везаност за оно човечно у човеку, омогућује самопрегор, рад у најтежим могућим условима, љубав која је одговорна, која осећа дут према животу, покојницима и деци, жртвену љубав, ону љубав која је донела на Једигејеву удицу Златног Мскрса, изузетно ретку рибу из Аралског мора коју је његова трудна жена желела да дотакне. И Златног Мекреа, ухваћеног пред сам почетак буре, такорећи у последњи час, може да добије само онај ко обећа и обећање своје настоји по сваку цену да испуни. А последњи час, морнари и рибари јасно препознају такав час, јесте онај тренутак из кога се рачвају могућност спаса и могућност погибије.[10] Али витез љубави не одустаје ни по цену живота. Златни Мекре на Једигејевој удици – то је одговор космоса на његову жртву, на његову смелост и храброст да по цену погибије истраје у испуњењу Укубалине жеље. И то је све. Једигеј је вратио Златног Мекреа у ноћно море након што га је Укубала додирнула. Смисао је ту, он је дарован оном ко се жртвује, али се ствари не одвијају као у бајци, где се све вишеструко намирује. Сужена визура бајке омогућује доживотну срећу ономе ко својим чином умилостиви више силе. Космичка визура романа ту срећу демонтира. Чин жртве, љубави, Златни Мекре смисла и среће, није заштитна амајлија над плодом њихове љубави, њиховим првенцем. Шестомесечни дечак умире док се Једигеј борио на фронту учествујући у колективном лудилу рата као најјаснијем испољавању оне несвесне, нерегулисане слепе природе у човеку. Овде се збива нова трагедија са потпуно другачијим чвориштем него што је античка, збива се несхва- тљива трагедија невиног појединца који плаћа за грехе читавог човечанства. Архетипска слика ове трагедије је погубљење невинога на крсту. To је један од разлога што је сцена Исусовог последњег разговора са Понтијем Пилатом уметнута у роман Губилиште.[11] Смисао (Златни Мекре) је присутан, али смисао не тријумфује. Тако је и у Губилишту. Ту зло као да слави свој безгранични тријумф. Авдиј Калистратов, несуђени богослов и бунтовник у име добра, који отпада од цркве (у богословији он полемише с оцем Координатором чиме се сугерише извесна паралела с Великим Инквизитором Достојевског) да би у име некаквог савременог Бога привео добру најгори могући наркомански олош, страда негде у казахстанским степама разапет на некакво бодљикаво дрво од пијаних обер-кандаловаца, а пастир Бостон страшном грешком убија свога малог сина Кенџеша кога је отела вучица Акбара. Мали Бостонов син је невина жртва, али и сама вучица, која га је отела, је невина жртва. Јер она није отела Бостоновог сина из зверског нагона прождирања, него зарад задовољења мајчинског осећања дубоко ојађеног убиством њених вучића. На симболичкој равни убијање вучице Акбаре и Кенџеша, Бостоновог синчића означава немогућност новога почетка, нове, обновљене везе човека и мајке природе, свеопштег измирења које је дато у библијској слици лава и јагњета. Јер то и јесте била та слика када су се сусрели мали Кенџеш и Акбара, тај нежни сусрет раздраганог детета, које је у вучици видело куцу и почело да је мази, и јадне, ожалошћене Акбаре која је у Кенџешу видела исто онакво мало и незаштићено створење попут њених вучића, и почела да га лиже изливајући „на њега нежност која се у њој накупила“. Постојао је тај тренутак када је био могућ потпуни преокрет, када је било могуће да се најкрволочнија звер и невино јагње свију у љубави, и тај би се тренутак остварио, сада би се остварио, само да, нажалост, све земаљске реакције сваког земаљског створења, које живи у условима разбраћености, неслоге и узајамнога прождирања, нису подређене закону хоризонтале, закону страха, неповерења и мржње. И десила се страшна трагедија. Да Бостон није пуцао, могуће је да би се једном мали Кенџеш вратио као родоначелник нове везе, и донео људима ново сведочанство о природи као субјекту, као нечему што и само жуди, захваљујући тварној Софији која дрхти у њој, ка своме оличнос(т)њењу, ка уздизању до небеске Софије, а не као о некаквом објекту пуког искоришћавања и исцрпљивања. Јер тако нам говори библијска слика. И у Ајтматовљевом роману наглашено плаве очи вучице повезују небеску и тварну Софију, те очи, с којима се два пута сусрео Авдиј Калистратов, имају иконички сјај, ону небеску нијансу која нас враћа у материнско крило Свете Тројице зато што директно асоцирају на непоновљиву небеску плавет, на анђеле из Гостољубља Аврамовог што их је сликар безданих божанских дубина, Андреј Рубљов, исликао као Свету Тројицу.[12]

Убиство вучице, гашење њених плавих очију симболизује убиство божанског у творевини, тварне Софије, раскид софијне везе неба и земље – religio – наше последње шансе за спасење, саме основе нашег спасења, љубави која воли и која је вољена, И свако убиство, убиство и најбедније животиње, већ је рушење тога света, крај љубави па, према томе, и крај мога и твога света. А само неколико сати пре те језиве трагедије, Бостон и његова жена Гуљумкан уживали су играјући се са малим Кенџешом у оној тако нормалној, али и тако привидној, пролазној и немогућој људској срећи! Јер немогућа је индивидуална срећа или, другачије речено, немогуће је индивидуално спасење унутар безбожних услова разбраћености и неслоге, раскола у читавој творевини. Штавише, ако је оно, то спасење, и могуће, онда је та могућност нешто дубоко неморално, нешто дубоко, дубоко одвратно. To је онај рај у који Берђајев не жели да уђе без свог мачка Муре. Или, другачије речено, спасење није могуће само за себе (егоизам) и није могуће само за другог (алтруизам) ма колико га ми искрено желе- ли и радили на њему (смрт Једигејеве бебе и Бостоновог дечака), него са свима и за све, како би то рекао Фјодоров. Тајна ове трагедије, тајна жртве невинога и њено разрешење је само у једноме, a то нам у крајњој линији говори и прича о Златном Мекреу, наиме, у увиђању немогућности истинскога живота изван јединства читаве творевине (и уједно немогућности да се делимичним и усамљеним акцијама ту било шта измени), као реалног пута ка свеопштем спасењу. Ову нову драму, нову трагедију човечанства које је добрано загазило на пут зла, Ајтматов с огромним емотивним набојем слика у своје „три дечје смрти“: смрти вучића, смрти шестомесечне Једигејеве бебе и смрти Бостоновог дечака. Ако је некада Достојевски одбацио онај срећни свет који би био изграђен само на сузици једног јединог детета, ако нас је Платонов ужаснуо изградњом оне зграде светскога пролетаријата у чије темеље се полаже тело девојчице Настје, шта онда да мислимо о овом свету цивилизације, прогреса, прокламоване слободе и демократије у коме се непрестано збивају Ајтматовљеве три смрти, „три дечје смрти“? Ако занемаримо смрт одраслих, онда ово померање смрти ка деци и одојчади, заиста мора да нас ужасне јер нас доводи у близину самога репродуктивног средишта живота, пола, до помисли о самој смрти пола, о тријумфу јаловости, о кастрацији и самокастрацији као последњем резултату свих хоризонталних кретања.

У зимској помами Бурани Каранара насликана је страшна снага ероса. У убиству верног коња Рајмали are и разбијању његове домбре симболисана је кастрација самога Рајмали aгe. Одсецање органа који носе живот и из којих се живот рађа, кастрација и самокастрација – ето у чему је суштина не само оваплоћенога зла, него и свих оних искрених и позитивних тежњи, утопијских стремљења да се свет по сваку цену учини бољим.[13] Убијање дечице је већ убијење нерођене деце у утроби, већ је вађење материце, већ је кастрација, одсецање места где се живот рађа како би се од свега направила јаловина, пустиња, како би се све осушило и никада ништа више нигде, ни на једној тачки ове земље, ни у једном једином кутку свемира, не би проклијало. Једном давно Једигеј је одлучио да не кастрира свог атана Бурани Каранара и да упркос опомени старог Казангапа прихвати муку коју ће му сваке зиме доносити необуздани мужјак када га ухвати љубавна помама. Тај однос према животу, однос номада и сточара према полу јесте оно што у романима Ајтматова оживљава руску идеју и одржава њену младост. He кастрирати природу већ је довести у близину Бога, то је љубавни одговор једне мале културе на изворни наук титанске руске идеје. Јер тај „натурализам“, та непосредност, та здрава, топла осећајност је говор младости, сећање на младост, то је оно што зрели Јелизаров упија из бита (начина живота) казашких номада, то је свежа крв која подмлађује руску идеју, то је она размена крви у једноме чину с оне стране сваког прагматичког рационализма и цивилизацијског утилитаризма, где се не пита ни за велико ни за мало, где свака гордост нестаје, где се у таквоме суживоту ствара заметак онога заједничког, свечовечанског дела…

Чингиз Ајтматов

…Јер пол је разливен по целом телу, пол је у души, пол је у духу, и убити пол значи убити тело, значи убити душу, убити дух, онемогућити биће да се кроз његов последњи транс извуче из себе, настави у другоме и, на крају крајева, уподоби Личности (Вишеславцев), значи онемогућити сублимацију енергије пола и њено преусмерење на стицање бесмртности и на васкрсавање рода у целини (Фјодоров, Соловјов), значи претворити хришћанство у религију смрти (Розанов). Јаловост, репродуктивна и стваралачка, јесте оно што узрокује мржњу према животу, према истинској култури и гради један свеопшти систем одсецања, издвајања, исецања, кастрације који у духу руске идеје можемо именовати цивилизацијом. Јаловост система коме служи Обер Кандалов, немогућност да се средствима планске привреде произведе хлеб насушни, доводи до сулуде експлоатације природе, до помора крда степских антилопа и неминовног разбијања еколошког система природе. Смрт планете је сасвим извесна ако се наставе хоризонтална кретања, ако се вертикала, отворени пут ка космосу и Богу, подреди интересима хоризонтале.[14]

…Јер, тако и мора бити све док човечанство не постане братство. Браћа су они који су равноправни по оцу, једнога оца синови. Док читаво човечанство не постане братство, a већ самим тим се предостварује свеопште спасење, трагедија невинога биће реалност и неминовност, и сва она макар и искрена тежња да се у данашњим ратовима избегну цивилне, невине жртве испоставља се као немогућа, дубоко лицемерна и лажна. Суштина данашњег ратовања, и то је истина, морају бити и биће управо невине жртве.

…Али све се понавља, простор и време се криве, рукотворена вертикала, или изопачена космичка идеја, открива своју праву суштину, почиње да пада и да се поклапа са хоризонталом. Тансикбајев, који је једном сишао с воза у глувим сарозекама и заувек одвојио Абуталипа Кутибајева од његове породице, не оставивши јој чак ни могућност контакта са његовим успоменама (рукописи не гope sub specie aeternitatis, али и те како гope за пролазно људско биће!), појављује се и на космодрому у лику поручника који не пропушта малу групу људи на челу са Бурани Једигејем приспелу са жељом да сахрани Казангапа на прадедовском гробљу Ана-бејит које се сада налази унутар забрањене зоне космодрома. Пут у прошлост, пут сећања[15] тако бива пресечен од једног истог имена, од једног истог људског типа (ономатологија имена Тансикбајев упућује на онога који располаже смрћу, господара смрти, насупрот ономатологији имена Афанасиј (Атанасиј) која упућује на онога који укида смрт. Узгред буди речено, без неког дубљег и аналитичког приступа функцији имена у Ајтматовљевим романима, остајући само на нивоу домишљања, може се тврдити барем једно. И за Ајтматова, као и за руску идеју – Флоренски, Лосев, Булгаков – име је од изузетног значаја за цео систем устројства како романа тако и реалнога света, јер име је звучна слика и срж не само књижевног јунака, него и реалне личности.

…Гроб Казангапов биће у отвореној степи и изопштеник ће тако остати изопштеник и у вечности. Више ништа не јемчи да ће му се на тој пустопољини било ко придружити, јер блудни синови заборављају све, тако да и изричит Једигејев захтев, да и он буде сахрањен управо ту, поред Казангапа, њих не обавезује, и отворено је питање да ли ће се деца заборава привести памћењу и испунити опоруку последњега човека, Бурани Једигеја. Ускоро и пут у будућност бива пресечен, када ватра ракета из система ОБРУЧ осветли степу. Али у тој ватри, „у тој тутњави и смаку света“, ипак се чуо крик беле митске птице који човека подсећа на њега самог и на родитеље: „Чији си? Како ти је име? Сети се свог имена! Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај, Доненбај… крик који се још дуго разлегао у тами која се састави…“ Ракете-роботи из транскосмичког запречног система ОБРУЧ пресецају приступ идеалном човеку, оне сасецају сваку будућност, и то је нова-стара капа давно несталих Жуанжуана који су се однекуд изненада поново појавили да би читавом човечанству навукли ову нову технолошку капу заборава, да би му пресекли пут у отворене земље космоса, пут у бескрај, то јест пут према себи, према своме идеалном лику, али сада на глобалном, планетарном нивоу „како се у земаљским стварима ништа не би изменило, како би све остало као што је било“, како би Земља заувек остала ропски забран којекаквих Великих цивилизатора и Обер Кандалова. ОБРУЧ око Земље је цивилизацијски кишобран против ума, сећања, прошлости и будућности, против културе, против слободе, против личности, против ероса и љубави, у крајњој линији –  против Божије благодати. Тиме би нови Жуанжуани, Велики цивилизатори, да потпуно укину могућност да се на земљу, у духу Фјодорова, погледа као на небеско тело, а на небеска тела као на земље, како би потпуно убили у човеку чак и оне остатке већ закржљалог космичког осећања, а тиме и основу за испуњење оног највишег, Богом даног задатка: одухотворавања и оживљавања свемира у целини, оличнос(т)њења (олицетворења) свих светова. Уосталом, то је њихов избор, и њихова слобода за зло која је прешла у гвоздену нужност. To је пут који води „трансцендентном васкрсењу“ или васкрсењу гнева како је то описано у најстрашнијој књизи праведника. Али наша православна вера (као, уосталом, и велика дела културе настала из ње) која се поново тако живо пројавила у руској идеји, отвара друге видике и другачије путеве, путеве „иманентног васкрсавања“, али на које се, међутим, не може ступити само са лепим намерама или утопијским сновима заснованим на псеудонауци и проблематичним философемама. Зато и оно основно питање теоријског ума: како то да јест нешто а не ништа, или: зашто бивствујуће бивствује? треба довести у близину људског срца и преформулисати га у питање: зашто оно што живи пати и умире, или: како ослободити сву твар која стење и мучи се до данас из подвлашћености болестима и смрти?, то јест апстрактну онтологију треба претворити у конкретну деонтологију. И када се то питање заиста постави, када оно потресе свако људско срце барем у оној мери у којем га морају потрести Ајтматовљеви романи, могуће је надати се разбијању оног зачараног ланца хоризонтале смрти којим је данас окован свет…


[1] He дакле као неизбежне нужности него као условне, педагошке мере, једне претње и опомене младом човечанству да се узме у памет јер ће се у противном, баш као што је и казано, та претња у потпуности остварити и свет ће услед људског неразума и људске слободе за зло заиста завр- шити своје постојење у „трансцендентном васкрсењу гнева“.

[2] У великој мери су све ове замисли, које чине садржину руске идеје, макар у наговештају дате у делу Николаја Фјодорова, родоначелника руског космизма, погледа на свет у који је, на трагу његовог учења, уграђена интуиција космичког јединства творевине, интуиција Земље као средишта Божијег стварања и носиоца специјалне мисије у универзуму. Земља је, по Фјодорову, јединствено небеско тело, једино у универзуму насељено свесним бићем, носиоцем дуга према палој, „слепој природи“, чиме се одговорност тог бића не само према тој јединственој планети него и према свемиру уопште подиже на највиши могући степен. Јер, ни биосфера ни ноосфера нису нужност, последњи ступњеви једног неумитног еволутивног развоја живота и свести, напротив, независно од човекове слободе оне остају само пука пројекција једне могућности, будући да управо људском, слободном акцијом могу бити и разорене и запречене. Зато се у пројекту Фјодорова не сања никаква утопијска нужност неминовног, мимо човекове воље, да тако кажемо, марионетског хегеловског или марксистичког псеудонаучног остварења Требања (Sollen) у Бићу (Sein), него се тај пројекат управо као захтев, као задатак поставља пред људски род у целини без било какве могућности његове чисто трансцендентне реализације било да она долази одоздо – „природни“ каузалитет, или одозго – божанска телеологија. Земља је у тој геоцентричкој пројекцији покретно средиште универзума, она је у служби његовог претварања у космос, васељену, кроз регулацију слепих сила природе. А да би регулација била могућа, да би било могуће обнављање изгубљеног раја, хармоније космоса у његовој Богом створеној прачистоти, потребно је остварити братство и отачаство (психократија), потребно је превазићи односе раздробљености и мржње, расцеп времена и поколења, потребно је уништити болест и смрт као последњег, највећег непријатеља.

 

[3] Ту фактичку заланченост творевине у руском космизму (наука), али и оно, човековом вишом слободом и одговорношћу захтевано јединство васцеле творевине (етика), које је потребно васпоставити кроз реализацију пројеката регулације и васкрсавања у заједничком, синергијском деловању божанске силе и обједињенога човечанства (супраморализам и супранатурализам), можда је најбоље изразио Николај Берђајев са себи својственим радикализмом: Ја одбијам онај рај у коме неће бити мога мачка Муре. И тај захтев изражен у облику протеста је апсолутно легитиман у оквиру целине замисли које чине руску идеју. На трагу Фјодорова и његовог учења о условности апокалиптичких пророчанстава, тај рај мачка Муре, рај живота у свим његовим конкретним манифестацијама, као реална вечност бића у целини, јесте задатак оног свесног бића које је, као проводника своје воље, сам Бог поставио изнад свих биљака и животиња, изнад све „твари која стење и мучи се до данас“, задатак је оног фјодоровљевског „надчовека“1, Сина човечанског, сина васкрситеља и обновитеља. Узгред, управо је Берђајев учење Фјодорова видео као један од угаоних каменова руске идеје и рускога космизма. „Он је – тако за Фјодорова вели Берђајев у „Руској идеји“ – творац највеличанственије и најграндиозније утопије коју познаје историја људске мисли“. А та „утопија“, која, узгред буди речено, нема ништа заједничко са пустим утопијским сновима који су у реформаторским и револуционарним покушајима свога остварења на овој Земљи доносили само ништавило и смрт, заиста је једна машта у свом најсјајнијем, за живот најподстицајнијем виду, једна визија која још увек чека своје истинско, исто тако величанствено отеловљење, своју величанствену поему. Руска уметност прве половине двадесетог века у многим својим манифестацијама представља предукус, наговештај те поеме која би требало не само да нам пружи слику човека и његовог света, онога света и онога човека који су пројектовани у руској идеји и рускоме космизму него да и сам тај свој унутарњи садржај, ту своју слику изгради као чулну, опипљиву реалност. Јер у руску идеју спада и сан о уметности као теургији или, тачније, тео-космо-антропоургији, па стога час појаве те поеме неће бити везан за некакву књигу или за некакво друго објективирано уметничко дело, већ за сам живот као место уметничкога испуњења оног последњег циља преображаја света уједињеним напорима словеснога човечанства уз Божју помоћ. Тада ће сам живот запевати, сам живот ће бити та поема, и њено величанствено тело, и душа, и дух, и њено вечно време и њен вечни простор, односно онај живи, богочовечански рај о коме је Фјодоров написао: може бити најлепшу страницу у историји светске литературе – свој кратки прелудијум за њега – Крај сиротанства: безгранично сродство.

 

[4] Некаква безличност је карактеристика пролазака возова јер писац ниједног тренутка не упознаје читаоца са путницима, већ само са оним што они избацују кроз прозоре вагона, или, пак, када они, као државни људи, као претходници новог јахача апокалипсе Обер Кандалова из Губилишта, силазе на забаченој постаји Боранли Бурани да би одузели живот, разбили породицу и угасили огњиште.

[5] У тим проласцима возова и рефренском понављању сугерисана је суштинска закованост света цивилизације у безизлазне кругове и, како ће се видети у Губилишту, у њој скривена тенденција ка потпуном уништењу и смрти. У тим возовима сада видимо лица путника: то су нарко-трговци, курири-скупљачи анаше. Они невидљиви путници по хоризонтали из романа …И дуже од века траје дан тек су у власти алкохолних отрова, што је само пуки наговештај и готово невини зачетак оног наркоманског пута из Губилишта, којим сада са истока на запад јуре трговци дрогом и партијски моћници-уништитељи, разноразни Обер Кандалови. Уосталом, име овога јунака, уништитеља природе и крда антилопа, говори све о њему, баш као што све говори и име носиоца позитивног смисла и руске идеје у роману И дуже од века траје дан, Афанасија Јелизарова, о чему ће касније бити речи. Обер Кандалов (ober = изнад, над /нем./; кандали /рус./ = менегеле, окови). У његовим оковима природа (у човеку и изван човека) ће уместо регулације доживети своју другу, дефинитивну смрт. Он је човек нужности, механичке цивилизације, једне јалове идеологије и на њој засноване „планске привреде“ која све претвара у јаловину, окова-обруча у којима страда васцели органски свет, он припрема терен за троваче који свој смртоносни жалац извлаче из природе (анаша), (Фјодоровљева „слепа природа која доноси болести и смрт“) и утискују гa y тела несуђених синова човечанских.

[6] Име, очево име и презиме овог прегаоца на пољу природно-научних и антрополошко-етнолошких истраживања указују на онај фјодоровљевски дубоко оправдан императив да ништа не сме бити предато смрти и забораву, да све мора бити обновљено у својој најсјајнијој идеји, своме најсјајнијем лику, те на Берђајевљеву мисао о неуништивости, бесмртности личности. Наиме, Афанасиј је бесмртник, а презиме Јелизаров изведено је од новозаветнога Лазара, Елеазара, Јелеазара, кога је Христос подигао из мртвих. Такође је у корену презимена Јелизаров зар, светлост, зора новога дана, дана када ће се остварити нада читаве твари. Његов патроним је Васиљевич, од Василиј, василевс, што значи цар. Дакле, име је његово: Онај који обесмрћује, подиже из мртвих, Весник нове зоре с оне стране заборава и смрти, Бесмртни цар наде у вечни живот, неподложан болести и смрти (упореди Фјодоровљев светли дан без ноћи, светлост незалазну у којој блистају васкрсла бића).

[7] Уосталом, та равноправност личности а тиме и народа и народних култура као личносних организама се и претпоставља самом суштином руске идеје, која своје извориште и своју круну има у идеји Богочовечанства. Јер, ако су Бог и човечанство по заговорницима руске идеје суштински равноправни у заједничком синергијском делу свеопштега спасења, упркос њиховој несамерљивој, безданој неједнакости, онда и културе, које, како рекосмо, потичу из истог тог религиозног извора, такође морају бити равноправне, упркос њиховој квантитативној и квалитативној неједнакости.

[8] А такву је улогу имала и капа Жуанжуана од пресне камиље коже. Она је на чудноват начин испуњавала читав унутарњи свет (та капа која празни човека од сваког садржаја, постаје једини циљ и смисао живота манкурта, његова бесконачна садашњост у којој беспоговорно служи оне који су му том капом испрали мозак). Она одузима човеку могућност сваке будућности, стваралаштва, повратка и продора у свет с оне стране сваког расцепа. Заборав се намеће као сама суштина човекова, капа је већ урасла у лобању као коса у главу, и човек већ мисли да ће изгубити себе ако изгуби ту своју привидну суштину. Манкурт убија своју мајку која је покушала да с његове главе скине капу заборава. Супротстављање том покрету руке добија сасвим другачије значење у сцени шишања малог Кутибајева која, у извесном смислу, представља једно од најснажнијих места у роману, а жестоко опирање малог Кутибајева шишању сугерише мисао о некаквом памћењу крви и потврђује реалност онога што је садржано у миту. У страху малога Кутибајева од додира машинице за шишање испољава се подсвесна дубина памћења, некакво „вегетативно“ сећање на капу Жуанжуана, некаква генетика страха од лоботомије, испирања мозга, некакав инстинктивни ужас од атака на свест, на средиште, атака који ће, на крају романа, ракетама-роботима направити обруч око главе свемира, око свести слепога свемира – планете Земље.

 

[9] Симптоматична је Једигејева незаинтересованост, извесна сумњичавост и чак одбацивање космичких питања у, може се тако рећи, технолошком кључу. И сам Фјодоров у својој Философији заједничког поспа практично нигде не говори о технологијама што га суштински одваја од оне линије руског космизма која се развија на трагу праксе и учења Циолковског.

[10] И тај лов стоји као антитеза дивљем лову Обер Кандалова и његове пијане братије, то је безинтересни лов, лов ради љубави, лов за другог јер Једигеј је већ у свом чамцу имао две велике рибе што је било довољно да га истог часа, слутећи невреме, окрене и врати се безбедно на обалу да је био у питању само материјални интерес.

 

[11] Та сцена је уметнута да би показала праву истину сваке жртве. Овде, у земаљским околностима, у логици хоризонтале, и сам Месија, сам Божји син мора бити разапет на крсту, мора да пострада. Чему онда могу да се надају његове сићушне, неразвијене креатуре Авдиј, Бостон и остали поправљачи и судије над светом у својим усамљеним покушајима поправке света. Чему уопште могу да воде ти усамљени покушаји? Сваки усамљени покушај поправке света је осуђен на пропаст и неминовно води у пропаст и онога ко га чини. Сам човек не може да се избори са злом, баш као што сам не може ни да се спасе. To је закон амбивалентне човекове слободе… Заланченост читаве творевине, океан старца Зосиме или супраморализам Фјодорова:.„Не ради себе (егоизам) и не ради других (алтруизам) него са свима и за све…“ неумољиво нас на то подсећају.

[12] Ова су размишљања у великој мери надахнута размишљањима Светлане Семјонове (савременог руског философа и књижевног критичара) која у својим делима стваралачки развија и чува идеје Николаја Фјодорова као и руску идеју испитујући њихове одразе у књижевности. У том смислу је посебно интересантна њена књига Метафизика руске литературе.

[13] Није ли у презимену Ка(ли)стратов, у његовом скраћеном облику, већ назначена кастрација, и не врши ли млади Авдиј из романа Губилиште самокастрацију својим сулудим стремљењем да се самостално позабави преправљањем човечанства, започињући при томе од његовог најотровнијег и најзагађенијег дела: од трговаца смрћу, нарко-дилера. Ономатика имена и презимена овог јунака сасвим одговара његовој психолошкој анализи, његове душевне склоности захтевају управо такво име – Авдиј Калистратов, а његово име захтева управо такве душевне склоности. Значењски и звучни слојеви овог имена сведоче о извесној гордости и некаквом, у сталној спремности на жртву, извитопереном самољубљу, некаквој зачараности тамним цветом сопствене неисказаности, узалудном лепотом, која мами у провалију, у бездан, на потпуно непотребно и Богу противно подражавање Христа. (У разговору са свештеником, оцем Координатором, на кога и логиком ономатике пада сенка Великог Инквизитора, Авдиј исказује свој младалачки кредо: „Моја црква ће увек бити са мном – није попуштао Авдиј Калистратов. – Моја црква – то сам ја. Ја не признајем храмове, а тим пре не признајем свештенике, нарочито у њиховом садашњем својству“.) О тој, у суштини погубној потреби да по сваку цену он сам подражава Христа у његовој месијанској улози спасења целог света, чак и у моменту када самом себи не може да помогне, и о деформацијама проистеклим из тога, сведочи сцена „међу јавом и међ сном“, где под животворном кишом, пуким случајем преживео и тешко испребијан, Авдиј Калистратов тоне у дубине времена и пада у древни Јерусалим, у коме управо разапињу Спаситеља. И прве речи које он изговара у том бунилу говоре нам да је добри човек Авдиј, тај поправљач света, изгубљен за тај свет. Сва милост коју је свет могао да гаји према Авдију већ је изгубљена. Јер, свет га је волео. Небо је било милосрдно према њему. Љубећа душа света, оваплоћена у плавим Акбариним очима, поштедела га је. Али он је ипак пострадао: „Учитељу, ја сам овде! Шта да радим, да бих Те избавио? Господе? Како да Те спасем? О, како ме је страх за Тебе сада, када сам опет оживео.“ Авдиј пузи улицама древног Јерусалима како би спасао самог Спаситеља, Благовесника, како би спречио неизбежно, мимо свих људи и мимо свих слобода на свету, како би разбио Чашу непојмљиве тајне која се одиграва између Оца и Сина и читавог света. Он би желео да се деси не само надчовечанско, већ и надбожанско чудо. To је некакво надраспеће, некакво надкрсно страдање. Та он заиста воли Ингу. Али његово одвећ велико срце, у које никако да уђу ближњи, најблискији, који га воле и које он воли, судбински га вуче у најдубљи вртлог, нема за њега смирења, нема могућности да се искобеља на обалу и уђе у живот у његовој најобичнијој, бесмртној варијанти, да заједно с другом, вољеном особом, свије гнездо. To је смрт. Ту нема гнезда и ту ништа не расте. Ето зашто се његов пут укршта с путем Обер-Кандалова, и у том укрштању је његова Голгота – Обер-Кандаловци га разапињу на некакво бодљикаво дрво и он полагано умире. И у моменту када му глава пада, његове очи се опет срећу с плавим очима вучице, и она, уместо да зарије зубе у његов врат, сетивши га се, опет му поштеди живот… Зашто?… Ради последњег познања које се дарује кроз трпљење и стрпљење умирања?… Или ради оног надуметничког разрешења драме, ради онога дела које је само Богу могуће, али које Он сам никада неће извршити, покајања обер-кандаловаца, скидања Авдија Калистратова с крста, његовог повратка у Москву и разоткривања „наркоманскога пута“, онога чуда које није могуће у реалистичкој сфери романа, али је могуће у имагинацији и жељи читаоца?…

 

[14] Без обнављања нема живота. Било како било, једна је порука руске идеје: Бог се не може кривити за невоље света, томе је крива сама људска слобода, она слепа, себична, егоистична воља да се пође мимо саборности, мимо одговорности свију за све, путем своје личне, немогуће и привидне среће, а која и доводи до страдања невиних у страшноме кругу само наоко парадоксалне, неузроковане несреће. To је смисао одговора ученог Јелизарова на чудовишну тајну стаљинистичке репресије.

[15] Сећање гради цео роман, али та је реминисценција пројективне природе у духу Фјодорова и руске идеје. Фјодоровљево сећање је пројективно сећање, везано дугом према прошлости која мора бити обновљена. Зато реминисценција није самостална романескна метода, није циљ по себи није ни естетичко-егзистенцијалистичка нити онтолошка категорија, Heгo је дубоко деонтолошка, животна и, у случају Ајтматовљевих романа, који, како смо се потрудили да покажемо, стоје у озрачењу руске идеје, увек везана за пројекцију, за незаборав и обнављање бића у целини.

ПЛАТОНИСТИЧКИ ФИЛОЗОФСКИ МОТИВИ У ВИЗАНТИЈСКОМ ПЕСНИШТВУ (ТИХАНА ТИЦА)

Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад Платонистички елементи у византијском песништву одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности.
Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту Млади долазе Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића Бечка свитања, београдски сутони 2017. године. Објавила је роман Устоличење јарца, као и збирку песама Ишчезло небо (Поетикум, Краљево, 2021).
Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој.
Објављује у периодици.
Живи и ради у Београду.

Кратак преглед платонистичких филозофских мотива у византијском песништву

Византијска естетика у поезији црквених отаца

Плотин

Плотин је истакао систем еманације. Следећи његове поставке византијска естетика, нарочито у иконопису, сија. Одликује се светлим бојама, златном и плавом које превазилазе тонски спектар и постају симболи православне традиције. Основни принцип иконописа јесте исијавање, да из посматране слике свеца и он сам нас посматра. То је увек повратни однос. Пошто су ватра и светлост уобичајене метафоре за природу Божју1, из њих се изводи појам просветљења. Њен симбол је несагорива купина,2 у чијем се обличју Господ јавио Мојсију. Григорије Богослов ће ватру, вероватно подразумевајући под њом огањ који се користи за осликавање паклених мука, доделити рђавима, а светлост јарку добрима.3 То је отуд што се она везује за ум, мудрост, божански занос који има пророчки карактер. У својој песми О бићима обдареним разумом4Григорије ће дугом илустровати појам просветљења. Бог је врховни разум и извор све светлости. Уколико је ко ближи извору светлости и сам постаје светлији, односно разумнији. Он предњачи пред срцима оних који би да га спознају, да би их нагнао да се пењу на увек нове висине. Пошто су анђели бића која су најближа Богу, ватра жива5, они од њега примају највише светлости и због тога заузимају више место у хијерархији створеног света. Дужност им је да воде рачуна о људима, народима и градовима. Захваљујући томе што су пуни светлости, а ослобођени плоти, требало би да су и морално савршени. На примеру Луцифера, који је своју светлост6 заменио за таму, знамо да није тако. Пошто је он, како га је Гете дефинисао, сила која вечито стреми злу, а чини добро7, помаже човеку да пречисти своје тело и душу и приближи се Богу и светлости. На тај начин, људски створ ће се пренути из мрака захваљујући сијању разума, сретнувши се у лице са Творцем, или горући у огњу Пакла.8

Треба стремити светлости. То је основни императив човековог спасења. Христос је светлост од светлости беспочетне и троструке, окупљене у слави јединственој.9

Ти си таму разагнао

и светлост подместио

да би твар сваку, укључујући и

материју непостојану, у светлости

уставио, и васељену обликовао

у садашњи поредак складан.

Ти си ум човеков просветлио

разумом и мудрошћу,

Ти си и овде доле спустио

слику светлине небесне,

да би ум на светлости видео светло

и у потпуности се у светло претворио.10

Светлост, као извор све мудрости и живота, јесте оно што успоставља ред. Све је њоме прожето, чак и материја која, по својој конструкцији, највише од ње одудара. Слика светлине небеске спуштена је на људски ум, да би могао да спозна Бога и своје место у овом устројству света. Њено главно појавно обличје је мудрост. Она је позајмљена, потребно ју је трудом и посвећеношћу достићи и потом неговати. На сличан начин је схвата и Платон, тврдећи да човек, живећи врлим животом и бавећи се филозофијом, може да се придружи друштву богова на острву блажених.11Четири основне врлине12 које објашњава у Држави13, као темељ и византијског образовања, остаће црквеним оцима стуб богоугодног хришћанина. Наравно, у њиховом тумачењу мудрост јесте спознаја Бога. То није противно Платоновом учењу. По православној догми Бог је створио свет из љубави, не казне. То је љубав која је безгранична, која опрашта и поново раширених руку прима у своје окриље блудног сина. Као доказ за њену природу и постојање, жртвовао је Сина, као једно од своје три ипостаси, за искупљење човечијих грехова. Роман Слаткопојац ће овај догађај опевати као привремени облик, који би требало да поправи све што је стварни људски лик уништио:

Јер прави младожења, то је Маријин син,

Логос који је од прапочетка,

који је узео привремени облик роба,

и који је мудрошћу све сатворио.14

Он ће, као и Григорије Богослов, у Христосу-Логосу видети одлике светлости. Пренеће их на његово лице пред Врачевима који су дошли да му се поклоне и дарују га.15 Дошао је да васпостави своје дело и због тога је засијао, не само пред овим гостима, већ и пред лирским субјектом и свеколиким стварањем. За разлику од Григорија из Назијанса, то није само светлост ума, него и звезде водиље за којом лирски субјекат полази. Христово рођење најављује пут којим се он спрема да крене и представља гаранцију да се поступа исправно. Дарови којима Врачеви дарују Маријиног сина јесу дарови за све који пођу за њим. Ова песма кореспондира са местом из Јеванђеља по Матеју: И који не узме Крст свој и не пође за мном, није мене достојан.16Када се божија воља једном спозна, човек је дужан да јој се повинује. Господ је једини који познаје тајну над тајнама и коме су откривени сви одговори, захваљујући чему је у стању да уређује све ствари онако како треба да буду. Човек се узалуд копрца и опире. Када чује реч Његову, мора да остави све своје недоумице и страхове по страни и крене за Творцем. То није задатак само православног хришћанина, већ сваке људске јединке којој је подарен разум. У том поступку сакривена је тајна истинске мудрости. Симеон Нови Богослов ће, такође, Богу приписивати сијање:

Врвљење љубави претвара ме у ватру и зрак.

Заиста, пошто је угаљ нежности запаљен у теби,

онда и ја сам, видећи жељу твог срца,

почињем да се сједињујем с том жељом и доносим светлост

и показујем се као ватра, ја који сам створио огањ својом речју

Врлине душе су испод огња као дрво

и божанска светлост Духа који их обавија

добија своје име по дрвету на које се ослања,

Јер Дух нема своје посебно име међу људима.17

Љубав човека сједињује са жељом, а кроз њу на њега се преноси светлост18 и показује се као ватра. Ово је мотивацијска линија која сеже још од Григорија из Назијанса. Љубав је и на другим местима код Симеона Новог Богослова изједначена са ватром и светлошћу.19 Реч ствара огањ, испод кога су врлине душе као дрво. Симеон вероватно алудира на дрво живота, зато душама, као нечему што оживљава мртву материју, даје овакав облик. Пошто их Дух обасјава својом светлошћу, обавија их, део тог исијавања прелази и на њих, као и на лирског субјекта. Уместо да се оне прилагоде Духу, он добија своје име тј. уобличење кроз оно дрво на које се наслања. Гледајући кроз православну теологију, пошто је Бог човека створио по свом лику, а потом се оваплотио и додао себи и човечанску природу да би своју творевину спасио њених властитих грехова, у тој компликованој теолошко-филозофској једначини, човек трудећи се да живи по Његовом закону, доказује узорност, или речено Платоновим речником, еидос Бога чији лик носи у себи.20 Приближавајући се том свом духовном узору који лежи у његовој суштини, приближава се и себи. Све то остварује поштујући свете догме. Зато је Дух неименован. Њега човек мора сам да пронађе у себи, свом дрвету живота.

Проблем имена овде може имати и другачије значење. Именовањем појединачне ствари ми јој дајемо вредност и обележје, постајемо господари над њом. Чињеница да Дух одбија да душама да своје име, говори о томе да Бог не жели да буде наш господар. Он нам даје слободу да Га прихватимо, кренемо за Њим са сопственим крстом. Најважније је преузети такву одговорност добровољно. Зато Дух добија имена оних на које се ослонио. Тек када је прихваћен у души, он се може оваплотити у свој својој снази. Слобода је кључни елемент хришћанства. Остављено нам је да сами одлучимо како ћемо поступити. А највећа слобода садржана је у томе да се увек буде са Богом. Већ само Његово присуство значи слободу. Стварни живот и тело које му је подложно, елементи су робовања и утицаја наше пале природе.

Симеон Нови Теолог ће, на јединствен начин, описати сукоб светлости божанске и таме у којој пребива човек.21 То је мрак ума, слепило које онемогућава да се спозна Бог и Његово постојање.

Ја ти захваљујем јер си ти, док сам седео у тами,

ти си се открио мени, обасјао си ме, допустио си ми да видим

светлост твог лица коју нико не може да издржи.

Ја сам и даље остао у тами, то знам,

али док сам ја био у њеној средини, одевен мраком,

ти си се јавио као светлост, ти си ме читавог озарио

својом светлошћу и ја сам постао светлост у ноћи,

ја који сам био у средишту таме.22

Лирски субјекат је седећи у тмини угледао сијање божјег лица које нико не може да издржи, које је и њега осветлело. Захваљујући томе и он сам је постао светлост у ноћи, иако је остао у тами. Мрак није сасвим угушио светло, нити је оно одагнало видљиву таму. Оне су испуњавале простор заједно, одвојене и без мешања, а опет подједнако присутне. Због тога је могуће да лирски субјекат остане у смирају и прими светлост. Његове телесне очи не виде исто што и духовне. Оне заувек остају приковане за мрак, док се дух уздише до светлости којом Бог исијава и приказује се онима који траже Његов поглед.23 Ако и та ноћ у којој човек пребива прими у себе светлост, иако оне постоје на истом месту заједно, није сигурно да ће моћи да остане тама. Исто тако, човек који прими божанско сијање, наставивши да бивствује у тмини, неће више бити онај пре тог благослова. Присуство светлости, која симболише разум и мудрост као још виши степен духовне лествице, преображава не само таму у светлост, већ човека у светионик свима којима је светлост потребна. Разлог томе је божанска слика у њему. Она препознаје светлост и одашиље је даље, ка следећој копији божанског еидоса. Тако светлост повезује људске душе као ланац, онемогућавајући мраку да се пробије. То се може посматрати као коначна победа живота над смрћу, јер светло које је један од атрибута Творца означава сам живот. Он је увек Бог живих, а не мртвих.

Григорије Богослов, као сви православни оци, сматрао је да треба следити Његово учење. Штавише, он се жали на своју немоћ да у сваком тренутку буде одан свим божијим правилима. Тада себе назива старим и слабим, љути се на своју крхку човечију природу која није у стању да буде постојана и издржи све недаће и искушења.

Ја постојим. Па добро, шта с тим? Део мене већ је нестао,

сад сам нешто друго, и опет ћу друго бити – ако будем.

Ништа не траје довека: ја сам матица блатњаве реке

што стално напред гура, ничег постојаног у себи нема.24

Иако је јуначки подносио тешку болест о којој често говори у песмама, осећао је сав јед овоземаљског постојања које је увек упрљано. Нужно несавршено и у ропству.

Нико се још никад похвалио није

да је из живота отишао неукроћен страдањем болним!25

За разлику од Романа Слаткопојца, Григорије из Назијанса не опева сцене из Библије. Он своје беседе претаче у песме. На исти начин, ствара и поезију која је чисто лирска. У њој он излаже своје мисли, осећања, наде, очајање и веру која превазилази строго црквено учење, иако је њиме обојена. Сличне одлике показиваће и Симеон Нови Теолог (Богослов). Њих двојица најбоље илуструју могућности византијског песништва да, полазећи из једног наизглед скученог предметног канона, обухвати много шире просторе. Ово би могло сликовито да се илуструје Паладиним епиграмом: Успни се до дубина, ти који си се суновратио у висине.26 Иако су византијски песници стремили небесима и Богу, трудећи се да остану чисти и неоштећени постојањем за сусрет са њим, ипак су познавали дубине патње која је типично и сувише људска. Она је пробијала чврсто установљени модел писања и списак доступних и овом песништву достојних тема, производећи поједине искључиво лирске моменте. Наравно, то јесте одлика и моћ поезије уопште. Још од мита о Орфеју она је посвећивана боговима, али је то није спречавало да заводи душу. Нарочито сада, када је души и њеном животу и спасењу дато тако много простора.

Схватање душе, њене природе и суштине (од Платона до Византије)

То нас доводи до првог значајног заједничког мотива платонизма и песништва Царства. Платон се много занимао за душу, о чему сведоче бројни његови дијалози, нарочито Федон чији поднаслов и јесте О души. Штавише, могли бисмо да кажемо да је душа, у сваком дијалогу, једна од тема речите игре између Сократа и његових саговорника. Платон не одустаје од покушаја да је опише, свестан да људски језик није дорастао том задатку, да сазна шта ће се са њом збити када једном буде напустила тело, да одговори на питања као што су: одакле је потекла и где ће се вратити? Да ли је бесмртна?27 Она ће представљати опсесивну тему и за византијске ауторе, мада ће они већ носити у свом архетипу одређену званичну слику о њеном пореклу, изгледу и ономе што је очекује. Григорије Богослов ће јој чак посветити две песме, спомињући је и у свим осталим. После љубави, биће главна инспирација Симеону Новом Теологу. Роман Мелод ће је видети као место које настањује Бог и у њој има читавог човека.28

Према теолошком тумачењу изнетом у Речнику православља29 човек се састоји из тела и душе. Без душе, тело је прах, тек га њено присуство оживљава, па се још назива и дахом живота. Она не потиче од тела, већ има свој извор у Богу. Он је цео свет створио таквим редоследом, да је Творац прелазио при свом стварању од нижих облика ка вишим, тј. од неорганских тела, биљака, риба и птица, преко животиња до човека, као врхунца свемира. Душу поседују и животиње, али пошто је човек створен последњи, као најсавршеније божије дело и његова душа је различита од животињске. То је због околности да је материјални свет животиња био створен одмах, а два човекова дела – тело и душа – створени су одвојено. Душа животиња створена је из оних почетака који су били у самој материји, мада су по творевини представљали нешто различито од ње. Она која је усађена у човека удахнућем божијим, настала је као нешто одвојено, самостално и различито у материјалном свету. Овај начин стварања сведочи о томе да је она морала да буде савршенство, које је њу учинило блиском Богу. Зато је човек створен по Његовом лику. Посебне особине душе садржане су у њеном јединству, духовности, бесмртности, способности разума, слободи и дару говора. Ако се присетимо Платоновог описа душе са почетка овог рада, може се уочити велика сличност у описивању њених карактеристика. Разумност је, по православљу и античком филозофу, основна одлика оних који поседују душу. Она је могућност да човек свој живот искористи за Добро, као врховни постулат аскетског хришћанског живота и идеалистичке филозофије. Платон неће порећи бесмртност, него ће тежити да је докаже у пет ступњева.30 У Федру31, штавише, биће бесмртна управо зато што се сама собом креће, попут кочије са два различита и неподударна коња. Престанак кретања јесте престанак живота, дакле смрт. Пошто се она сама собом креће, никада то не престаје да чини, будући да је сопствени извор кретања, тј. живота. Због тога је душа и нерођена. Као и теолошка мисао, пронаћи ће у њој самосталност, јединственост и духовност, увидевши њену идентичност са светом идеја. Он ће је још описати атрибутима непроменљивости, нераспадљивости и неуништивости. Сличног мишљења биће и Јован Дамаскин. Платон ће у једном тренутку отићи толико далеко, да ће рећи да наша душа има неку видовитост.32Он ће у Горгији разматрати однос тела и духа на основу заслуга из овог живота. Занимљиво је што, на том месту, Платон тврди да душа, ослободивши се телесних окова, не постаје боља. Она остаје иста као и за живота.33 Без материјалног паравана, она остаје огољена. Нага пред божанством и његовим судијама. Она одаје не само своје природне особине, већ и оне које је за живота стекла и које је човек свим својим делима и радом усадио у њу. Она је одређена врста дневника из кога богови читају загробни живот.

Платон

Григорије Богослов дефинише душу као дах божији који се налази умешан у прах, као светло скривено у пећини, божанствен и бесмртан, делић од божанства које нема никакву форму.34

А ако си са неба дошла, ко си и откуда? Поучи жељнога.

Ако си дах Божји и наслеђе које му припада, као што мислиш,

ти одбаци опачину и ја ћу ти веровати! Није право да нечиста

будеш, макар и незнатно, ако си већ тако чистога порекла.35

Он нагиње схватању да је свака душа новостворена на рођењу. То нужно води ка томе да је свака душа индивидуална, јединствена. Све је то у складу са атрибутима којима је описује Свето писмо, али и Платон. Пошто је створена пре тела, оно јој је подређено.36 Обоје су подређени Уму, који је један од атрибута Бога. Зато се идеални поредак остварује најпре кроз душу. Платонова основна замисао у овом делу јесте да опише космос, због тога душа ту постаје сврсисходна, умна организација постојеће материје. Она је мешавина Истог, Другог и Бића37. Захваљујући томе она поседује идентитет који се открива у свемирском непроменљивом поретку ствари и препознатљивости; истоветност у бесмртности. Присуство Другог омогућава схватање смрти. Душа само затамњује свој идентитет и показује се као оно што она није.38 Бесмртност у овом Платоновом дијалогу потиче од Демијурга. Дело бесмртника мора бити бесмртно. Развијање космичке душе добрим делом остаје Демијургова тајна. Ум на земљи наставља да живи, боравећи у људској души.39

Рече то и, окренувши се пехару, у којем је раније смешао Душу свемира, усу у њега оно што је од тада преостало, помешавши га на готово исти начин, али ипак не тако чисто и тако равномерно као раније, већ као мешавину другог и трећег степена. Када је, дакле, саставио ту целину, поразделио ју је на онолики број душа, колико има звезда, доделивши свакој звезди по једну, па им показао, уздигавши их у некаква кола, природу васељене и објавио неумитне законе: да прво рођење буде једно те исто за све, како Бог не би никоме ништа ускратио; да душе, пошто су расејане, свака на свој одговарајући орган времена, постану онај најпобожнији део живих бића…

Тако је она одраз макрокосмоса у микрокосмосу, тј. човеку. Код Платона се многи кључни филозофски појмови крећу на тој основи. Као што видимо, човек је настао од истог материјала као Душа света, али не више у тако чистом облику. Због тога његово стварање довршавају нижи богови. Он није центар универзума, али јесте носилац истог садржаја. Као што подражавање еидоса никада није идентично оригиналу, тако је и човек као мимеза васељене њој само делимично сличан. Људска душа, као део света идеја, повезана је са сликом космоса. Она је мост између материје као неговатељице постојања и Ума. И Григорије Богослов ће у својој песми О природи људској разматрати порекло душе:

А ти, душо – и теби ћемо сад казати како ваља и приличи!

Ко си, одакле си, шта представљаш? Ко те постави да мртво

тело вучеш, ко те негвама тешким за живот привеза

и одасвуд те доле на земљу притисну? Како се то помеша

дух са дебљином, како ум са плоти, бестежинско са тежином –

непријатељи љути, једно с другим у рату непрестаном?!

Ако си дошла у живот кад и само тело, плод од исте сетве,

авај мени! Та спрега је неиздржива од самог почетка!40

Да ли је дошла у живот кад и само тело, делећи са њим градивни материјал? Та је спрега, по Григорију, неодржива од самог почетка. Ако је са неба дошла, као дах божији и наслеђе које му припада, нека одбаци опачину да јој лирски субјекат верује. Кад је већ чистог порекла, не приличи јој да и незнатно буде нечиста. Највише застрашује ако није потекла од Бога, али о томе лирски субјекат не може ни да размишља, јер представља врсту православног хибриса. Он ће за себе у једном тренутку рећи: Слика сам божја, а родио сам се из чина срамотна, црвеним и стидим се блуда – ал’ опет, он изроди нешто часно! Човек као божији лик, сачуван у његовој души, на овом свету настаје из плоти. То оправдава потресе душе које јој приређује Велијар, а на које је она слаба, и поред небеског даха са којим је измешана.41 Тело тежи земљи, душа као умни део човека небу, због тога су то двоје стално у борби.42

Но како то двоје рат непрестани воде, управник им озго

дође, Дух Бога великога, те уму подршку пружи,

и прекиде бојни метеж у телу несрећном, те умири

небрекле таласе, ветрове и буру заковитланих страсти.

Но тело поседује снагу лудачку, не одустаје од

борбе, него се битка још вије, тамо и овамо.43

То захтева константан труд и напор да би се издржало, неретко је потребна и помоћ одозго. Код Григорија Богослова лирски субјекат спознаје да су у њему отелотворена два начела. Слично као у Платоновом опису душе44 као кочији са возаром и два коња – једног племенитог порекла, другог рђавог – где сваки вуче на своју страну:

Она личи на сраслу снагу крилате запреге и уздодрже. Коњи богова и њихове уздодрже сви су племенити и племенита рода, а у осталих је мешовито. Понајпре наш уздодржа управља двопрегом, заим од коња само један му је леп и добар и таква соја, а други је супротног и супротан. Тежак, дакле, и мучан мора да је возарски посао код нас.45

тако и овде материја и дух желе да остваре своје прохтеве. Једино што може да ублажи ову борбу јесте аскеза, пост, одрицање.46 Њих лирски субјекат проналази у пустињачком начину живота. Ја лично за живот сам умро, нешто мало даха још ми преостаје, узвикује као вапај и просветљење. Тек у осами и далеко од града, човек може да пронађе мир и натера тело да се повинује уму.

Веровање у постојање душе јесте основа византијске, православне мисли. Без тог уверења, читав филозофски систем светих отаца био би бесмислен. Она је лик божији у човеку, одраз неких далеких небеских висина и простора где људски створ види свој истински завичај, подсетник на Рај из кога је избачен и могућност да се тамо врати, доказавши да више неће кршити божје забране. Не само да је слика Бога у човеку, већ је и нешто сасвим индивидуално, доказ да је појединац јединствен и непоновљив, као што је и душа. Код Симеона Новог Богослова, Бог је духом постао са човеком једно:

Благодарим Ти што духом једним постаде са мном, несливено, неизмениво, непромениво, Ти над свима Бог, и што си Сам у свему постао ми све, Храно неисказива и увек непотрошива, Која се вечно преизливаш уснама душе моје и преизвиреш у врелу срца мога, Одеждо буктава Која демоне сажиже, Очишчење Које ме сузама омиваш нетленим и светим, што их присуство Твоје дарује онима којима долазиш!47

Људски створ, као творевина, тежи да се споји са својим Творцем. То постиже примајући га у душу, отварајући врата свог духовног живота за улазак божанске светлости. Њено пребивање у човековом духу штити га од насртаја спољашњег света. Оно представља врсту обожења, испуњавање унутрашњег божјег лика допуштајући му да се оваплоти у сусрету са својим оригиналом. Човекова душа чезне за тим контактом, јер тако постаје потпуна. Као што је већ раније речено,48 она увек стреми небу и Богу, том космичком материјалу од кога је саздана. Примајући Бога у своје огњиште, она осећа смирење и олакшање од материјалних окова. Пошто је изливена према Његовом калупу, она коначно испуњава своју форму и суштину тек здружена са Њим. Наравно, због човечанске природе то примање је увек изображено. Симеон ово доводи у уску везу са крштењем, које преставља улазак Духа светог у човека. Свако ко га је примио, не може поднети одвојеност од Бога. Највећа бол по Симеону Новом Богослову јесте бивање изван Господа. Само ће праведници наставити са Његовим лицем.49

Платон ће у Горгији, говорити о улагивању души:

Најпре размисли о томе да ли изгледа оправдано, и не постоје ли такође, што се тиче душе, две врсте делатности – с једне стране, оне које се баве уметношћу и брину се о највећем добру душе, а с друге стране, делатности које не воде рачуна о томе, него се брину само о уживању душе (као што куварство води рачуна само о пријатности, уживању тела), како да јој га припреме; међутим, које је уживање боље, а које горе оне не знају, па чак и не питају, јер им је стало само до тога да се свим средствима, добрим или лошим, допадну. Ја, драги мој Каликле, мислим да такве активности постоје, и тврдим да је ту улагивање – било телу, било души, или нечему другоме – само да би служило наслади, без обзира на оно што је боље или горе.50

Ефекат реда и хармоније постиже се праведношћу и умереношћу.51 Слично говоре и свети оци. Они се залажу за аскезу, уздржавање од овоземаљских задовољстава да би душа остала у контакту са својом првобитном постојбином. Складна и умерена душа је побожна, храбра, разборита и добра, још од Платона.52 Она се понаша према боговима (тј. Богу) и људима на начин како доликује, односно праведно и побожно. То је дело разума, за кога и византијски песници верују да потиче од Бога, као део Његове светлости која је прешла на човека и доказ за постојање и поседовање душе у телу. Песници Царства ће, сходно хришћанском канону, улагивањем души схватати подилажење њеној небесној природи. Она тежи Творцу, небу, ослобођењу од телесних окова који је онемогућавају да се окрилати, речено Платоновим речником. То улагивање је позитивно, јер показује душу која остаје у контакту са својим истинским бићем.

Оно што се не може оспорити јесте да се душа доводи у најужу везу са постојањем. Она није само пасиван чувар утисака спољашњег света, већ начело самодејства. Душа може да живи и да сачува своје суштинске особине53 и после смрти, што чини њену индивидуалност. Оно што је стекла у земаљском животу – конкретни утисци, мисли, осећања – остаће у њој заувек. Као и код Платона, она ће се увек сећати. Према богооткривеном учењу54 душу после смрти очекује свесна бесмртност, у којој се коначно открива сав њен унутрашњи садржај који је био мање јасно испољен у земаљском животу. Будући живот треба да буде продубљивање нашег земаљског живота. Вечност носи са собом низ одговорности, које се испуњавају или кроз живот у складу са божијим законима, или у бављењу филозофијом. Да би ова проблематика душе боље објаснила, потребно је испитати још два мотива која стоје у вези са њом. Мотив живота након смрти и мотив тела или материје.

Загробни живот

У најтешњој вези са душом јесте питање живота после смрти. Код Платона се могу наћи разне класификације простора55 и реинкарнација56 којима је душа изложена након одласка са овог света. Скоро на сваком месту где се бави питањем душе, занима се и за њену судбину пошто напусти тело. Платон, бројним митовима, показује уверење да је она вечна, самим тим изложена разним променама у форми постојања. Оне зависе од заслуга, дела која је човек чинио или пропустио да учини. И код њега постоји слика Страшног суда, која варира од дијалога до дијалога. У Горгији он је представљен кроз Зевсове синове57,док је у Држави потребно сачекати осам дана на пресуду, оличену Ананкиним вретеном, њеним кћерима, Мојрама, и бацањем коцке58. У Федону,пошто је доказао да је душа бесмртна, Сократ се окреће описима места где ће, по заслузи, бити смештена:

А када душе преминулих стигну на место куда демон свакога води, најпре дођу ан суд, како они који су живели честито и побожно тако и они који нису. Они за које се судијама учини да су живели између добра и зла иду на Ахеронт, уђу у чунове, који су за њих ту припремљени, и на њима стижу на језера. Ту добијају своја боравишта и очишћавају се: испаштају кривице и на тај начин избављују се од греха што су га учинили, а за добра дела добијају плату, свако по својој заслузи. А они за које се учини да су неисцељиви због величине својих грехова, а то су они који су извршили многе и страшне пљачке храмова и многа неправедна и недопуштена убиства или друго што личи на то, – те заслужена судбина баца у Тартар, одакле никада не излазе.59

Слично као што у Држави, наредни живот зависи од бацања коцке и одабира саме душе какву ће судбину себи одредити, овде кривица одређује казну. Није више потребно да душа било шта бира, она је то већ учинила за живота. Сада се суочава са последицама својих избора:

А они за које се учини да су исцељиви поред све тежине грехова којима су душу огрешили, на пример они који су оцу или мајци учинили у гневу какво насиље, али су свој потоњи живот провели у покајању, или који су на неки други такав начин постали убице, – и ти морају пасти у Тартар, али кад падну и у њему пробаве годину дана, избацују их таласи: обичне убице низ Кокит, а оне који су убили оца или мајку низ Пирифлегетонт. А када их реке донесу близу Ахерусијског језера, стану викати и звати; једни оне које су убили, а руги оне према којима су се грешно понели. И кад их дозову, стану их молити и заклињати нека им допусте да изиђу у језеро и нека их дочекају. И ако им успе да их приволе, излазе и ослобађају се мука; ако ли не, долазе опет у Тартар, а оданде поново у реке, и тој страшној судбини нема краја све дотле док не домоле оне којима су неправду учинили; јер ту казну одредише им судије.60

Оно што је заједничко Платону и Византији јесте концепт заслуге, мерења на ваги Бог(ова) добрих и лоших дела, судбине у вечности која зависи од стила живота. Душа је нешто што се чува, да се не би испрљала самим постојањем. У хришћанству присутно је покајање, којим се отпадник може вратити на прави пут и поново заслужити Очеву љубав и самилост. Грех није кључан за спасење и вечни живот, већ је то однос верника према почињеној грешки. Права православна суштина јесте у радовању. У Богу, који је живот, самом присуству у Његовом величанственом и грандиозном делу и свему осталом што је његов део. Нема места очајању, јер је Христос, пун божанске љубави која све опрашта, узео на себе човечији лик и у његово име победио смрт. Да би се васкрсло, мора се прво страдати. Све муке се не чине више тако страшне, кад се има на уму да ће се живети вечно. У свом Ускршњем канону61, Јован Дамаскин управо сугерише да цела Васељена треба да се радује, јер је Христос одржао обећање да ће вечно бити са људима и то доказао, уставши из гроба.

О предивна, драга, слатка вести!

Заиста, Ти нам обећа, Христе,

вечно да с нама останеш.

Ти си нам котва наде

у томе поуздана,

и зато радост обузе свет.62

То омогућава људима поуздану наду у живот након смрти. Као и Григорије Богослов,63 Дамаскин моли Мудрост-Христа да помогне људима да буду спремни кад он буде ушао у Царство своје заувек, да наследе мирно део леп који ће им даровати. Зато је човеку дата бесмртна душа и живот вечни – душа као облик у коме ће у том животу постојати – јер ће сести поред Створитеља, придружити му се у Његовом Царству64, наследити поново место у Рају одакле је изгнан сопственом кривицом. Васкрсење је кључ и смисао православне хришћанске мисли. То је коначна победа над смрћу и Сатаном. Она са собом носи, поред залога вечног живота и низ одговорности. Вечност се креира за сваког човека понаособ, сходно његовим мерилима. Душа ће наставити своје постојање у складу са оним што је чинила или одбила да учини. Ту се слажу и Платон и хришћанство. Али су и поред тога, разлике у њиховим поимањима огромне.

Ипак, кључни за разумевање Платонове концепције загробног живота јесу његови есхатолошки митови из Горгије и десете књиге Државе. По првом65, Зевс је засновао праведни суд за покојнике. У Кроново доба судије за одређивање да ли је неко свој живот провео у поштењу и побожности, били су живи над живима. Суђење се одржавало баш оног дана када би човек умирао. Због лоших пресуда, које су резултат очију, ушију и читавог живота који заклањају душу:

Пре свега треба – рече он – начинити крај томе да људи знају унапред кад треба да умру; јер сада они то знају…Осим тога, морају сви доћи пред суд наги, без одела, то значи да се суђење одржи тек после смрти. А и судија мора бити мртвац и наг, и само својом нагом душом треба да просуђује нагу душу умрлога…То сам увидео раније него ви, па сам за судије поставио моје синове, двојицу из Азије, то су Минос и Радамант, и једног из Европе, а то је Еак. Ова тројица ће после своје смрти судити на ливади, на раскрсници, одакле воде оба пута – с једне стране, на острво блажених, а с друге, у Тартар. Покојницима из Азије судиће Радамант, а Еак ће судити душама из Европе. Миносу ћу дати да буде председник, да би могао одлучивати ако његова два друга каткад буду у недоумици како да пресуде; тако да пресуда о томе куда људи треба да отпутују буде што је могуће праведнија.66

Ливада има велику улогу у миту о Еру.67 Ту душе бораве осам дана, после којих одлазе куда су им судије одредиле на основу њихових заслуга током живота. Од те слике, Платон прелази на свемирску музику у чулном облику, осам сфера од којих свака поседује Сирену која пева њој одговарајући тон. Певају и Мојре, кћери Ананкине, прошлост, садашњост и будућност. Захваљујући што му је душа изашла из тела и путовала по свемиру, Ер је могао да чује ову музику. Она је постала један од чиниоца загробног пејзажа.

Овај други есхатолошки мит, који у многоме подсећа на питагорејско учење о хармонији сфера, о Еру који се враћа из мртвих и беседи присутнима о својим посмртним доживљајима, заснива се на човековом избору и одговорности. По томе је овај мит другачији од осталих који се баве истом тематиком код Платона. Он се на овом месту приближава православној идеји васкрсења, наравно видећи је кроз реинкарнацију. Васкрсење није идентично са реинкарнацијом, јер човек васкрсава као исти онај који је и умро. Платон појам реинкарнације варира, јер неће судбина бирати, већ сам човек. Он је крив за свој живот, не богови. У хришћанству, човеку је дата слободна воља и могућност избора. Бог се није приказао, јер онда вера не би била ствар поверења између људи и њиховог небесног Оца, већ морање. Када би човек знао да Бог постоји, он би морао да верује. Ако не зна, онда је то његов избор. Највиша мудрост састоји се у томе да се верује, иако се не зна. Код Платона, мудро одабирање наредног живота зависи од неколико услова. Онај ко се већ једном опекао и завршио у Тартару, пажљивије ће сагледавати предности и мане понуђеног новог живота, од оних који су боравили на небу.68 Они неће пренаглити, јер су се намучили и видели друге у невољи. Али, избор зависи и од навика пређашњег живота. Тако Орфејева душа бира обличје лабуда, Агамемнонова орла, а Одисејева доконог појединца.69 Оно што је чини јединственом, никада се не мења.

И Платон и хришћанство разматрају загробни живот и пре саме смрти. Код Платона филозофија је припрема за смрт70, док у хришћанској мисли пакао и рај као елементи оностарног, могу да се пронађу још за овог живота. Не мора се умрети да би се душа нашла у једном од ова два стања – јер они то доиста јесу, стања духа. Зависно од својих избора и слободне воље, човек себи ствара пакао или рај. Хришћанство за означавање Пакла користи грчку реч (х)ад, којом преводи јеврејски израз шеол, који означава појам лишен светлости, односно оно што је невидљиво. Овај термин користи се искључиво за стање душе после смрти, односно грешних душа које се налазе у власти ђавола и злих духова.71 Према Библији, Христос је за време страдања на крсту сишао у ад. За то кратко време, које се придружио загробном стању, општем за све умрле, срушио је старозаветну силу ада која је владала над свеукупним човечанством.72 Тај тренутак је означио победу вечног живота над мраком пада. Овај Христов поступак представља и коначно опроштење човеку и доказ божије безграничне љубави која је у стању да се за своју творевину жртвује и спасе је сопствених грешака. Роман Мелод је опевао божију жртву у Химни о Христовом распећу.73Он почиње речима:

Приђите сви и опевајмо Онога који распет ради нас беше.74

Да би се после кроз глас Богомајке огласио:

Куд ћеш, чедо моје? Куда тако хиташ?

Неће ли бити опет нове свадбе у Кани,

па журиш да воду у вино претвориш?

Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?

Реци ми реч, Речи, не ћути преда мном,

ти, који си ме сачувао чисту, мој сине и Боже!75

Кључна фигура ове песме јесте Богородица.76 Она на крсту гледа двоструким очима распетог свог сина и Бога, који подноси жртву за читаво човечанство. У првом плану је њен бол – као Мајке, али и вернице. Њено унутрашње биће је подељено на љубав према детету и страхопоштовање пред Творцем. Она разуме неизбежност његове судбине, као што је разуме и сам Христос када узвикује: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја.77Знање не помаже да не пати као мајка. То није само бол оне која губи дете, већ и један само људски бол који се осећа када невиног човека муче и убијају, појачан сазнањем да се Богочовек свесно залаже за опрост наших грехова. Има у том болу и срамоте пред сопственим лицем које јесте упрљано лице Бога. Пред свешћу да сви учествујемо у том чину разапињања, ми криви који убијамо јединог невиног међу нама. Иако нам је опроштено, човечанство је након тога остало обележено Каиновим знаком. Роман Мелод је ту палету сукобљених и двоструких осећања приказао кроз само један лик. Са Богородичиног лица читамо историју човечанства, сагрешење, казну и опрост. Оно је приказано кроз бол, који превазилази границе појединца и мајке која губи дете и постаје метафора за једно дубље људско осећање. Кроз само једну емоцију, песник је успео да дочара читав спектар других, које се крију у човековом унутрашњем животу. Дијалог мајке и сина јесте једна прича која нема почетак и крај, која се увек изнова пише, у свим временима и свим местима у простору. Богородица ће остати фигура Свемајке. Она која пружа разумевање и утеху свима који јој се моле. Она је у стању да утеши друге, управо захваљујући болу који је сама осетила. Узевши свима познати и за православље најважнији мотив из Библије, Роман Мелод је створио песму универзалне осећајности и духовности. Елементи који се налазе у њеном ткању могу се пронаћи свуда и допрети до сваког појединца, а приказани су кроз само два лика.

У Богородици се јавља недоумица да ли да и сама крене за својим сином? Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам?78У овом стиху садржана је проблематика њеног положаја. Она као свака мајка воли свог сина независно од тога да ли је он Бог или није. Али, као она која је родила Богочовека, зна да његова улога, додељена му од Оца, превазилази обичан људски живот и стандардну улогу сина. Јер он није само њен син, већ и Син. Богородици је јасно да њена мајчинска љубав не може и не сме да ремети планове Творца и да мора да се помири са Његовом вољом и одлукама, иако их не разуме. Али све то не спречава њену патњу. Реч, од које је све настало, сада ћути. Човек је једва разуме и када се чује, ћутање тек није кадар да протумачи. Христос то зна. Зато ће јој на њен вапај одговорити да не плаче, уколико жели да га прати. Он познаје тајну свега створеног и нествореног, видљивог и невидљивог. Човеку није дат увид у целину, он само опипава смисао у мраку. Зато је упозорава да не стрепи кад примети да ствари трепере, јер овај злочин потреса све што је саздано. Заслепљен свод мора да прогледа, земља и море да узмакну, горе да се тресу и гробови да се испразне. Извршиоци овог злочина ће бити и сами оптужени. Он не говори о освети, већ о обележености тим стравичним догађајем. Њега ће на души носити човечанство, оно је тако одабрало. А она која је осетила двоструку бол – као мајка и као верница – ако се уплаши пред откровењем које предстоји, нека замоли за помоћ свог Сина и Бога. Он ће је спасти.

Пакао, Гехена, Шеол или (Х)ад код Платона и византијских песника представљају се најчешће кроз огањ. Григорије Богослов, како је већ речено, у томе види последњу прилику да човек схвати своје грешке, када више нема куд. У Федону, у Кокит као реку кукања, бацају се обичне убице док им душе оних које су убили не опросте79. И овде постоји моменат опроштења. Док је у хришћанству он могућ и пожељан код сваког грешника, у Федону њега може добити само онај који је лакше згрешио. Платонова визија Тартара треба да поправи лоше навике душе, стечене за живота. Или, у Сократовом случају да ослободи страха од смрти, јер он као праведник одлази блаженима. Платон има своје малено Царство мртвих, јер разне варијације потоњег суда налазимо у различитим његовим дијалозима.80 Без обзира на одређене модификације, сви деле исту идеју поправљања за наредни живот. Код њега се сви људи деле на оне који се могу и оне који се не могу поправити. Казна треба да буде средство побољшања. Код оних који су неспособни за даљи морални развитак, она је само опомена другима који се још дају спасити.

Хришћански суд колико наличи, толико се и разликује од Платоновог. У оба учења открива се целокупна садржина живота као суд. Како је то сликовито описао Јован у свом Откривењу: Дела њихова иду за њима.81Душа остаје обележена животом и када из њега иступи. У хришћанству, непосредно после смрти појединац окуша свој лични предукус есхатона. Суд је христолошки обојен, јер се излази у Његову светлост. Та чињеница нам је позната већ из византијске црквене лирике. Судски процес зависи од односа према Христу у пракси живота.82 Он ће све обелоданити, ништа неће остати скривено. Једини критеријум суда је вера. У Христовој светлости, цео човек, концентрисан у души, излаже се суду божијем. Он је много више од самог супстанцијалног разбијања јединства духа и материје. Човеку се суди са свим његовим делима, целином његовог бића. Ту се проверава и оцењује већ довршена егзистенција. Стање после смрти зависи од (не)остварења човекових талената и врлина у животу на земљи. Хришћански суд је откривање дубине личности кроз очи Христа Бога.

Са свим овим у вези стоји и питање стања и места душе умрлог између прве смрти и општег васкрсења, од посебне важности за хришћанску, нарочито православну, догму. Пошто је у смрти тело непомично, умирање личи на спавање. У библијским сликама опште васкрсење наличи на буђење трубама архангелским. Ту тело добија своју улогу у концепту вечног живота. У њему се огледа интегритет личности умрлога. Душа не може бити блажена док и тело не васкрсне. Она није пасивна после смрти, како се верује, али не може више да сама да мења своје стање. Све што се у загробном животу догађа, догађа се сада без заслуга душе. На овом ступњу, након смрти, покајање је немогуће. Ту само дозрева оно што је започето на земљи и у правцу у коме је започето. Као и код Платона, заслуга је од пресудног значаја. Овде је она само делимична, јер се потпуност остварује тек у парусији.83 Од значаја у овом компликованом процесу јесте и Црква. За њу, преминули нису мртви него живи. Њен земаљски део општи са небеским. Она је небоземна стварност. У православљу је то очигледније кроз бројне обреде за умрле као што су помени, парастоси и део свете литургије под називом Проскомидија. Небо је у библијско-есхатолошкој терминологији реч која означава близину божију, као што је на исти начин ад удаљеност од Њега. Пошто је читав теолошки систем устремљен ка Доласку, већ се само то стремљење тумачи као знак Доласка. Ситуација после смрти, у оваквој концепцији, органски стреми ка парусији. На сличан начин, као што код Платона Сократ због врлог живота стреми блаженима. Оба ова есхатолошка стања деле идеју о неумитности загробног живота и улоге човекових поступака у даљем протоку неког новог времена.

Тело и материја

У антици мистерије су биле култови установљени да би се душа ослободила од греха и да би ка божанству ступила очишћена и са њиме се сјединила.84 По учењу орфичара, људи трпе зло као казну за некакав грех. Душа је божанског порекла, различита од тела85, са којим је спојена управо због свог сагрешења. Тело је тамница, гроб душе. У њој самој постоји добар и зао део, како наводи и Платон у Федру86, и овај други чини неправде. Дуализам душе и тела орфички мит објашњава на основу напада Титана на Диониса Загреја кога су у обличју бика појели.87 Сачувано је само његово срце, од кога је Див начинио новог Диониса. Титане који су прогутали удове божје, Див је смождио својим громом. Из њиховог пепела је настао људски род – са злим делом који потиче од Титана и добрим који је пореклом од Диониса Загреја. По орфичком учењу, владавином новорођеног Диониса и стварањем човека завршава се низ космичких револуција. Човек мора да открије своје порекло и судбину, ослободи се греха и очисти се телесног елемента, титанског, да би се сјединио са божанским. То сједињење може да се постигне и силом, губљењем свести при заглушној свирци, вртоглавом игрању, клањању, гледању у какав свети предмет. Ове орфичке тајне припремају човека за живот после смрти.

У хришћанству, тело није само затвор, већ и храм душе и потребно га је неговати. Оно добија вишу симболику кроз Тело Христово, тј. свети хлеб, претворен за време литургије у право Тело Христово. Он води порекло са Тајне вечере, и са вином као Крвљу Христовом, чини основе светог причешћа. Јевреји верују да је у крви настањена душа, стога овај дуализам сеже до дубљих тематских целина. У хришћанству, тело се чисти постом и обожује се88.

Јер бестелесна природа не храни се телом.89

Григорије Богослов наводи примере праведника који су одолели искушењима и сачували, поред душе и тело за Творца. Они настоје да себе, храмове божје90, за Бога очисте:

бдењем, и свеноћним појањем псалама,

и узлетима ума ка Уму великоме, и животом

пуним сенки и визија – бар колико је потребно

да се докучи шта се иза видљивих појава крије.91

На овај начин, обуздавајући палу природу која се испољава кроз потребе телесности, могуће је достићи спознају апсолута. За њу су потребне сенке и визије. Оно што доводи до откривања највеће од свих истина, заправо је ирационално и несигурно. Нема научног мишљења у вери. Наука потпомаже телу, оправдавајући га. Душа захтева унутрашње слике да би могла да се испољи. Једино што је човековим очима доступно и што је сигурно јесте тело. Опкољени њиме људи су сигурни да га имају и да је њихово. За душом је потребно трагати, наслућивати је и опет је можда никада не пронаћи. Она тражи жртвовање. Григорије наводи примере обуздавања од телесних притисака као што су окивање у гвожђе или повлачење у пустињу или прашуму које су пуне звериња:

Са тог су разлога неки тело своје у гвожђе

оковали и тиме разузданост и обест угасили;

други, опет, у стаништима мрачним и тесним,

ил скривени у заселине неприступачног стења,

обезбедили су се одштетних утицаја варљивих чула;

неки су се повукли у пустињу, или у прашуме

звериња пуне, да утекну чељустима греха,

те тамо проводе живот, далеко од људи, ништа

друго од света не знајући, осим најближе околине.92

Он на више места подсећа да је тело начињено овде и стога тежи ка земљи која му је блиска, док је душа дах божји која увек чезне за већим уделом у добрима наднебесним.93 Та мешавина је чудесна, зато човек представља други величанствени космос у малом. Григорија стално интригира унутрашња логика тог стваралачког чина. Човек се састоји из два тако разнородна елемента која се не могу сложити.Они су утаборени један против другог, зато се у човеку води непрестана борба. Слично орфичким мистеријама, душа која се на многим местима код овог песника изједначава са умом, разумним делом, налази се у телу као у затвору. Тело је извор свих страсти, зала, нагона и афеката. Оно по себи нема никакву вредност, а захтева стални надзор и спутавање. Душа, опет, без таквог неразумног дела не може да опстане. Остаје енигма зашто таква искра божанске светлости, као што је душа, трпи утицај тела и сама постаје подложна квару. Мотив борбе душе и тела, после Григорија Богослова, остаће једно од типичних обележја хришћанске поезије уопште.

Код Платона, материја има засебно место у филозофском систему. Иако је најчешће неименована, из Тимаја се може закључити да она припада царству нужности.94 О њој разматра он у поглављу Дело Нужности. Она спада у трећу врсту, тешку и мрачну. Материја је за Платона прихватитељка и неговатељица свег постојања95.

Пре свега, оно чему смо још малочас дали име вода, стегло се, како нам се чини, у камен, па онда видимо како постаје земља. А исто то, опет, када се растаче и разлаже, постаје ветар, односно ваздух; а овај, запаливши се, постаје ватра; када се, пак, она згусне и угаси, враћа се опет у пралик ваздуха, док овај поновним збијањем и згушњавањем постаје облак и магла, а од њих, када се још више стегну, текућа вода, од воде, пак, поново земља и камен; тако да они, како се чини, једни другима дарују рођење у круг.96

Исти се закључак може донети и о оној природи, која у себе прима сва тела, јер она своју основну способност никад не може изгубити, него увек све прима, не узевши нигда и нипошто ма и један облик сличан било ком од оних који у њу улазе. Она је, наиме, оно што је по природи подложно сваком обликовању, све оно, што у њу улази, покреће је и разлучује у њој ликове, те се она, захваљујући томе, појављује сваки пут другачијом. А оно што у њу улази, као и оно што из ње излази, одрази су вечних бића, утиснути по узору на њих, на начин тешко изрецив и чудесан…97

Пошто је карактерише стални ток промена, она је нешто по себи подложно сваком обликовању. Код Платона, вечна бића утиснута су у материју на чудесан и неизрецив начин. Она није супстанција, него каквоћа.98 Она је само материјал за обликовање, нешто безоблично што спојено са душом у човеку постаје препознатљиво. То је стога што материја остаје недоступна рационалном сазнању. Само она душа која је на Земљи подвргнута бескрајном низу рађања и умирања као срашћивања са материјом и одвајања од ње, може да осети тајну повезаност чулности или осећајности и материје.99 Због такве конструкције, ум је у смртним бићима заробљеник ирационалног. Он није у стању да влада, јер материја као мати свега рођеног чини своје потомке духовно слепим. Прогледавање могуће је само отимањем од ње. Одлика материје је дисхармоничност, неред. Тек је процес обликовања присиљава на ред.

Када овај систем пренесе на човека и његову телесност, Платон га повезује у многоме са орфичким и питагорејским идејама. Тело је гробница душе, зато је Сократу свеједно како ће га сахранити.100 Оно што се једино рачуна, душа, одлази у слободу, ка блаженима. Тело је сенка, која нас прати за живота. Оно што сваког човека чини њим у правом смислу јесте његова душа. Она као бесмртно биће одлази другим боговима да положи рачун. Наравно, као и код Григорија Богослова, наглашава се да је она нешто различито од тела. Платон ће у Тимају доћи до јединства ова два појма. Они морају да буду у сагласности, складу.101 Задржавајући своја права обоје ступају у равнотежу и постижу здравље. Човек мора да води рачуна и о свом телу, не само о души. Овај Платонов став наследиће хришћанска теологија видећи тело, не само као тамницу и већ и храм за човеков небески лик.

Из пада у тело, које је део материје подложне квару, душа се смрћу враћа свом извору. Тело у животу после смрти, код Платона, има споредну улогу. У хришћанству102 ће и оно васкрснути, као нетрулежно. У смрти, схваћеној у хришћанском духу, нестаје само телесни човек. И то привремено. Она је растанак душе и тела, али и уништење појавног човековог бића. Трагика раздвајања осведочена је створеношћу оба градивна елемента. По томе се човек онтолошки разликује од Бога. Душа живи вечно, јер је живот примила. Живот вечни не долази из наше сопствене природе, већ она само учествује у животу божијем. Он даје живот и вечно трајање бића. Хришћанство неумитност смрти види у чињеници греха. Он је узрок смртности човековој. Тај однос тумачи се слободном вољом, као кључном како за спасење тако и за сагрешење. Човек свесно бира грех, а са њим и смрт. Ово се може илустровати местом из Посланице Римљанима: То не чиним више ја, него грех који живи у мени.103Према православној догми, човек пада тоталитетом свог бића. Не само душом, већ и телом. Они се разликују, али нису раздељени. Представљају само одвојене функције јединственог људског бића. У узношењу ка Богу или удаљавању од Њега, живот човековог бића је конкретан. Тело је у том развоју орган душе, док је душа делујући принцип живота и тела. Тиме се објашњава непојмљиви дуализам различитих градивних делова човека код Григорија Богослова. Душа и тело само откривају и обележавају шта је човек и представљају очигледне трептаје личности. Управо личност представља кључну карику у узношењу ка Богу. У њој је могуће остварити потенцијал добијен кроз пранебески лик. Она је крајњи циљ до кога човек покушава да се развије у овом животу.

У вези са питањима тела, смрти и раније излагане проблематике загробног живота јесте бесмртност. О томе како је схвата Платон, већ је било речи. У хришћанству она представља превазилажење смрти кроз однос са Богом. Душа је животна сила у коју је положено семе бесмртности, као лик божији у човеку. Бесмртност се састоји у делатности те небеске слике у људском бићу. Човек не може сам победити смрт. То је могао само Богочовек. Зато је потребно да се човек обожи. Да испуни тоталитет свог унутрашњег лика. У хришћанској догматици васкрсење се постиже крстом својим. Ова два елемента – крст и васкрсење – јесу пре свега индивидуални и непоновљиви факти Сина божијег, али Његово дело има свечовечански и свекосмички карактер. Христос обнавља, грехом помрачену и у смрти огрезлу, икону божју у човеку.104Икона божија, по којој је још Адам као први човек створен и која је људским сагрешењем помрачена, обнавља се у Христу као савршеној Икони Бога Оца. Истина бесмртности заједно са истином постојања Бога чини суштински елемент религије. Наравно, догма је, по питању оних којима ће нови живот бити дат, строга. Бесмртност је настала Христовим искупитељским делом и важи за људе вере. Неверујућима је она недостижна. Призивање у бесмртност зависи од вере, вера од слушања, а ово последње од проповеди. Бесмртни човек је само Богочовек, али и сваки који је вером у Њему и постаје Његов сателесник и причесник. Смрт је побеђена искључиво у Христу лично. Изван Њега, и после Његовог васкрсења, влада и даље смрт. Хришћанство не заговара аутономну бесмртност, већ бесмртност у Христу. Душа је, у том односу, облик онога што човек конкретно јесте у таквој бесмртности. Стварност Светог духа је активизам, стога је и душа делатна. То је разлог због кога Григорије из Назијанса проклиње своју немоћ и старост. Труљење тела спутава деловање душе, иако је она покретнија и не стари. Човек је, зарад бесмртности, осуђен на стално усавршавање, оптерећен смртним, телесним животом који упорно улази у бесмртни. То је продукт дуализма од кога је човек састављен. Смрт, чији је носилац тело, стављена је у перспективу бесмртности. Могуће је победити је усавршавањем. Зато Григорије Богослов може да узвикне: Један Бог, од Тројице, част им се уједно указује; за њихов рачун одбацујем смртни део себе.105У овом стиху одзвања античка мудрост која поручује: Одрекни се себе. Само што се у хришћанству човек одриче себе зарад Бога, да би кроз Њега и сам постао мали бог. Копија највишег од свих еидоса.

Душа света

Обожење човека поставља питање природе и суштине Бога. Душа света код Платона означава космос као живо биће. Он поседује душу, али и тело. Слично као што се и човек састоји од датог дуализма. Наравно, макрокосмос се огледа у микрокосмосу и Платон отворено и намерно доводи то двоје у везу. Као што је у хришћанству човек огледало божијег лика који је записан у његовој унутрашњости, тако је овде он медијум кроз који се огледа универзум. Идеални поредак се остварује најпре као душа106, потом кроз тело.

Не само по Платону, већ и по Григорију Богослову Ум би требало да буде оно прво. У платонистичком систему он је оличен кроз Демијурга. Он није Бог у конвенционалном смислу, већ него ко (пре)уређује све створено. Као мајстор-уметник који саставља космос као свеобухватно, најлепше и најсавршеније живо биће, он стално има у виду умни принцип.107 Демијур је фигура једног митског праскулптора, који своју творевину, по узору на неки већ задати модел, прави из безобличног материјала108. Пошто је он добар и његова творевина је добра.109 Иако је одбацивао уметност, Платонова визија творца јесте уметничка. Он једним креативним процесом ствара свет. Али, Демијург као уметник следи оно што је умно, подражава оно што треба да се подражава. То је основна разлика између њега и уметника. Он неред претаче у ред. Таква концепција не треба да зачуђује. Демијург је, добрим делом, поистовећен са својим делом. У хришћанској мисли не постоји такво изједначавање. Бог је апсолутно добар, али је његова творевина подложна квару. То се огледа у циклусу природе и човеку као таквом. Основна разлика између Демијурга и Бога-Створитеља јесте у свемогућности. Први не поседује ту моћ. Он само преуређује хаос који већ постоји. Библијски Бог ствара exnihilo, тј. ни из чега.

Демијург се испунио, постао је видљив и опажљив бог, космос, један и јединствени поредак који у себе укључује сва бесмртна и смртна бића.110 Он је видљива страна умног. Његово име је заједнички назив за свакога ко ствара, нешто узрокује или зачиње. Он је више инжењер, његов космос сачињен је у радионици, без Ероса, рационално, на основу знања из математике и музике.111 Свет, описан у дијалогу Тимај, није рођен из трудне душе као што је то случај у Гозби. Лепота је присутна, али је то сада лепота описана математичким правилностима и уздигнута до макрокосмоса.

Откровење Јованово

У хришћанству ствари стоје мало другачије. Бог је створио себе и свет ни из чега, у одређеном временском року. За разлику од Демијурга, Он је испуњен љубављу према својој творевини. Они нису једно, али је Творац оставио могућност свом делу да се обожи. Да му се приближи. Таква релација код Платона не постоји. Штавише, незамислива је. Роман Мелод ће у једној својој песми за Бога рећи да је небо, а не небеско тело.112 Сам тај стих илуструје схватање Створитеља које се разликује од оног у Тимају. Бог је свеукупност, суштина органског и неогранског света, настањен својим чином стварања у сваком атому свега што дише или једноставно бивствује. Али, он се не може изједначити са њима. Упркос својој присутности у свему, остаје биће за себе. Он суди живима и мртвима, али је увек на страни живота. Његово постојање негира смрт као такву. За разлику од Демијурга, Он не уређује, Он заиста ствара све што постоји. Он није само Творац неба и земље, већ и Промислитељ Васељене.113 У Светом писму има много имена: Елоах и Елохим, што значи вредан обожавања, Бог неба и земље, свега видљивог и невидљивог; Јахве, које означава независно, непроменљиво, безусловно, вечито Биће и користи се за Бога израиљског народа; Ел, означава јаког, снажног Бога и користи се заједно са другим именима; ту су још и имена: Елион, Шадај, Адонај, Бог, Господ.114Поред тог мноштва, приписују Му се и највиша духовна савршенства, вечност, независност, самобитност, непроменљивост, свудаприсутност, свезнање, премудрост, благост, љубав, милост, светост, праведност, истина, стваралаштво, свемоћ, безгранична величина и неосвојива слава. Многи од ових епитета налазе се у Платоновим описима идеја, чиме им се придаје божански карактер. Наравно, оне не полажу право на такву величину. Њихови божански атрибути потичу од идеалног света, изван овог материјалног, чији су део. Они више служе за опис тог удаљеног, савршеног поретка који је вредан стремљења и човековог труда. Пребацујући своје особине на идеје, он отвара очи смртнику на који начин треба да проведе свој земаљски живот. Читав тај сплет оностраног и овостраног оличен је кроз Сократа и његову смрт.

О Богу као стваралачкој енергији пева Симеон Нови Богослов.115 У својој XXXI химни, он Господа види као неисцрпну благодат која постоји у читавом свету, видљивом и скривеном, али исто тако и изван њих:

Јер ти постојиш као преобиље,

неисцрпан понад свега, цео си у читавом свету,

видљивом и духовном, исто и ван обојих.

Нико те не може увећати, нико те не може умањити.

Цео си без покрета и такав остајеш заувек.116

Ово је одраз библијских идеја које су код Симеона добиле поетско уобличење. Оно што је ново јесте уверење да је Бог непокретан и такав остаје заувек. Само је кроз дељање у стању активизма.117 Божија енергија је непрекидна. Због тога и Син непрестано дела за спасење људског рода. Бог Отац је почетак свеколиког стварања, Син је промисао и довршење, подршка и храна.118Он ствара и рађа живот у Духу светом. Тиме се циклус завршава. Син гледа од Оца све што он ствара, и на исти начин чини и Он према својим речима. Ово је потпуније објашњење Постанка од оног у Библији. Оно што је у Светом писму само наговештено и не претерано разјашњено, јер зависи од превода и интерпретација, овде је постало очигледно. Свето Тројство као тоталитет учествује у стварању. Једначина три су Један, Један је три јесте основа свеколиког постојања.

Бог је, наравно, централна тема византијског песништва. Иако је то, пре свега, Бог Новог завета, Он поседује и многе карактеристике из Старог. То није последица неразвијености хришћанског учења, већ управо проистиче из саме догме. Бог Израиља, Старог завета описује се као суров, немилосрдан, борбен, не претерано хуман, док је онај каснији сушта супротност. Наравно, то је само привид. Нити је Јахве толико жедан крви, иако је склонији кажњавању; нити је Христос онај који неумитно опрашта. Сама божија Реч нам каже да ће Он поново доћи, али као судија. Основна разлика ове две концепције Бога јесте у народу и људима којима се обраћа. Јахве је, понекад, попут неког политеистичког, хировитог Бога, али Он поседује христолику љубав и разумевање за свој изабрани народ, који ће спасити ропства. Тај призор потврђује Христово распеће. Нема васкрсења без страдања. На исти начин, Христос је спреман све да опрости, Он је Бог милосрђа, понижених и увређених, потлачених. Он је пун разумевања, благ према људским грешкама, испуњен надом да ће се човечанство, вођено руком Бога Оца, поправити, али ће се следећи пут вратити да суди живима и мртвима. Овај проблем стоји и у основи византијске поезије. У већ поменутој песми Романа Мелода о разговору Богородице и њеног сина кога разапињу зарад сопствених грехова, Христос је, упркос својој великодушној жртви, упозорава да ће тај злочин пореметити природу:

Не стрепи, видећи где ствари трепере,

јер злочин овај потреса све саздано што је.

Заслепљен свод прогледати неће, док му не наредим,

земља и море ће узмаћи,

храм ће раздерати тунику своју, оптужујући

извршиоце тог злочина;

горе ће се трести, гробови испразнити.119

Након тога, доћи ће до изражаја Његова моћ. Он ју је сузбијао из љубави према људима, али тако неће бити довека. Када буде наредио и заслепљен свод ће прогледати.120Она нема разлога да се плаши, али многи нису те среће. Људи ће бити кажњени за злочине, не због божје немилосрдности или доказивања Његове моћи, него да би се поправили и да више не би поновили исту грешку. Ако већ није могло да се до греха не дође, онда је много важније да се он не понови. Христос, као нови Адам, ту је да исправи оно што је довело до изгнанства из раја и човечанство врати тамо, одакле је једном својом слободном дечијом вољом изабрало да буде протерано. Али није престало да јадикује за изгубљеним.

Симеон Нови Богослов има химну у којој се сам Господ обраћа лирском субјекту и разјашњава му своју природу. Он диктира песничком лицу шта треба да напише. Не треба да се плаши. Нека само слуша Његове речи и пренесе их на папир:

Напиши, рекао ми је, оно што ћу ти рећи,

напиши и не бој се:

Ја, Бог, бејах пре свих

дана, часова, времена,

такође и пре свих векова

и пре сваког стварања

видљивог и појамног.121

Божја Реч овде добија још једну димензију. Она је већ била на почетку,122 сада се само наставља. Уводни део песме је логичан, Бог објављује да је Он био пре свих и свега, дана, часова, времена, такође и пре свих векова, и пре сваког стварања123. Он се крио изван сваке мисли, с оне стране духа и разума. Овакав наставак је очекиван. Тек је са Њим почео разум, дело Ума и владавина Духа124. Тек је са Њим све дошло у постојање, како оно што се види, тако и оно што се не може видети. Он је једини мировао у непостојању као Онај који постоји. Све остало је утихнуло јер није ни бивствовало. Једини је Он нестворен, све остало је чекало на Њега да буде створено. Симеон Нови Богослов градацијски ређа слике оживљавања у божијој промисли. Од вечности, преко мисаоних процеса до појавних облика доступних људском оку или унутрашњем бићу. Пошто Бог код Новог Богослова каже да је нестворен произишао од Оца и Духа, претпоставља се да је Христос тај који се обраћа лирском субјекту. Нико до сада није видео Његову праву природу, само одређене делове, један зрачак Његове славе или кончић светлости. И то мало за њих је благодат. Нису повлашћени ни анђели или над-анђели. Ни они га не могу спознати у целини. Тек се човек не може надати да ће га целог сагледати. Симеон истиче да је Бог изван свих и невидљив за све. Он се не показује не због недостатка лепоте или ненаклоности према тим осталим светим силама, већ због тога што се нико није нашао достојан Његове божанствености:

Нема ниједног створа

који у силама може да се равна са Творцем.125

Како то сам Господ кроз лирског субјекта закључује, то није ни корисно. Не треба се тежити ка томе да се постане Бог. Постајање Богом и обожење не треба мешати. Обожење је процес у коме човек развија унутрашњи капацитет свог бића, сопствену личност, слику свог небеског Оца, коју носи у себи. Постајање Богом је тежња да се смртник уздигне на место господара универзума и узурпира исте моћи и права која му не припадају. Одређена врста хибриса. У једној другој химни,126 Симеон Нови Богослов ће истаћи да Господ чини људе боговима. Наравно, песник на уму има процес обожења, који никада није једностран, али се овде наглашава да је божија воља кључна. Христос може неумрлост дати смртницима. Он је са људима једно, јер је Богочовек, Он је човека као таквог преобразио у божијег Сина. То је централно место ове песме. Човек је преображен божијом љубављу. Без ње, његов унутрашњи лик је непотпун. Он онемогућава уцвељеност да превлада и дарује стрпљење да се настави борба са Велијаром. Кроз Бога, човек се у свом тоталитету мења.

Симеон Нови Богослов

За разлику од Симеона Новог Богослова, код Григорија из Назијанса човек ће светлост, која потиче од оног светла првобитног, беспочетног127, коју ум људски сад може само да назре, у потпуности сагледати тек после коначног прикључења Богу и обожења:

„Што је ко ближи владару,

Толико и сам светлији постаје; колико светлости, толика и слава.“128

Највећа мудрост је спознати Господа. Као што је то био случај код Симеона Новог Богослова, божја природа је недостижна. Ум само донекле сеже, величанственост божја је неисказива.129 Пред човеком се увек испречава један његов део130, као и овај видљиви свет. Када би то прескочио, приближио би се свом небеском Оцу. Онај који је више светлости приграбио и видео, мудрији је од осталих, али ни он не досеже до славе божје. Њу скрива светлост, пред којом је увек тама. Ако се, неким чудноватим исходом и трудом, прескочи мрак, оног који би да угледа божје лице дочекује заслепљујућа светлост која мути вид. Бог остаје изван оквира спознаје. Расуђивање је ту немоћно. Помаже само вера. Човек од себе мора начинити храм у који ће Бог, кога је видео умом, закорачити. Тако ће људско биће примити у себе светлост, али за тако нешто је потребно да познаје светло. То се постиже љубављу. Бог је своју према људима доказао кроз жртву, коју је једном затражио од Аврама. Човек своју тек треба да докаже.

Демијург у Тимају поставља Ум у Душу, Душу у Тело131. На тај начин конституише се свемир, као дело по природи најлепше и најбоље.132На истом месту Платон наглашава да Ум изван Душе ни у чему не може настати. Душа је семе космичког живота, која Демијурговом активношћу васпоставља хармонију.133 Душе учествују у умном, у оном што је по себи лепо и добро. Највиша идеја у Платоновом филозофском систему јесте идеја Добра. Она се не може изједначити са божанством у хришћанском смислу, иако је и Бог апсолутно добар. Оно што се може поредити јесте присуство ума у индивидуалној души код античког филозофа и у човековој личности код православних теолога. У оба случаја, он није земаљског, већ небеског порекла. То је разлог зашто може да се задржи у овој долини суза. У Тимају, он покреће процесе и склапање космоса као слагалице од коначних и већ унапред одређених елемената. Платонов космос не може из себе родити или произвести неки други космос. Демијургово дело мора бити бесмртно, јер је продукт бесмртника. У новој ери, бесмртност се постиже кроз веру којом се спајамо са Христом. Ко има веру, поседује и ум. Или барем један његов део.

Тихана Тица

Литература:

  1. Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998,
  2. Бек, Ханс Грегор, Путеви византијске књижевности,Српска књижевна задруга, Београд, 1967,
  3. Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1986,
  4. “Internet Encyclopedia of Philosophy“
  5. Коплстон, Фредерик, Историја филозофије (Грчка и Рим), Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991,
  6. Лурије, Вадим Миронович, Историја византијске филозофије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад, 2010,
  7. Манго, Сирил, „Византијска књижевност као криво огледало“, Карпос, Лозница, 2009,
  8. Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012,
  9. Острогорски, Георгије, Историја Византије, Народна књига Алфа, Београд, 1998,
  10. Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006,
  11. Платон, Дијалози, Култура, Београд, 1970,
  12. Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977,
  13. Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968,
  14. Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995,
  15. Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979,
  16. Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002,
  17. Свето писмо,
  18. Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001,
  19. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4,
  20. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4,
  21. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2,
  22. Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999.

1 Христос се у Јеванђељу зове светлост, а у симболу вере светлост од светлости.

2 Свето писмо, Друга књига Мојсијева, 3, 2.

3 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 47.

4 Исто, стр. 51.

5 Исто, стр. 52.

6 Само његово име значи светли, односно, како се често тумачи, лажна светлост. Волтер га у свом Филозофском речнику преводи као фосфор или син зоре: Филозофски речник, Волтер, превео Ђорђе Димитријевић, Едиција, Београд, 2009, стр. 24.

7 Фауст, Гете, Јохан Волфганг вон, превео Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999, стр. 59.

8 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр.61.

9 Исто, стр.65.

10 Исто.

11 Платон ову формулацију напомиње на више места, нарочито у Федону: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

12 Праведност, храброст, умереност и мудрост.

13 Свако треба да ради онај посао за који је предодређен и свако занимање у држави носи одређену врлину која је неопходна за обављање те дужности. Потребно је да сви елементи делују складно и да се све функције обављају на правилан начин. Историја филозофије (Грчка и Рим), Фредерик Коплстон, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1991, стр. 263.

14Песме Романа Слаткопојца преузете су из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 192.

15 Исто, стр. 189.

16 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 10, 38.

17 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

18 Овде није посебно назначено, али је вероватно да се говори о божанској светлости која се путем љубави прелива и на човека. Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 196-197.

19 Исто, стр. 197.

20 Ова замршена хришћанска проблематика коресподнира са Платоновим Федром, 251а-е.

21 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

22 Исто.

23 Слично говори и Платон у Федру: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 100, 248а-c.

24 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 57.

25 Исто, 58.

26 Преузето из: Бек, Ханс Грегор, Византијски миленијум, Клио-Глас српски, Београд, 1998, стр. 157.

27 Нарочито у: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234; Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e и Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

28 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 190.

29 Наведено према: Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 67-68.

30 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 191-234.

31 Исто, стр. 97, 245d.

32 Исто, стр. 94, 242c.

33 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 189, 524d-e.

34 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

35 Исто, стр. 59.

36 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 79, 34c.

37 Исто, стр. 80, 35а-c.

38 Исто, стр. 32-33.

39 У византијској мисли, нарочито, ум ће се посматрати као руководилац душе

40 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 58.

41 Исто, стр. 59.

42 Исто, стр. 128.

43 Исто, стр. 129.

44 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

45 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 98, 246b.

46 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 130.

47 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 131.

48 Од Григорија Богослова на даље.

49 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1986, годинаXVIII, број 3-4, стр. 135.

50 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 501а-c.

51 Исто, стр. 161, 504d.

52 Исто, стр. 165, 506d-507а.

53 Разум, слободу и сазнање.

54 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 28-29.

55 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 234-241. и Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187-192, 523а-527а.

56 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 101, 249c.

57 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 156, 523а-524а.

58 Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 321-326, 616b-621c.

59 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 240.

60 Исто.

61 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 21.

62 Исто.

63 Јер они којима је суђено да широко небо наследе, ти су безбрачници и господари над страстима својим: Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 135.

64 Византија је Царство на земљи испуњена вером у Царство небеско – законодавно-теолошко-филозофска игра појмова.

65 Платон, Протагора, Горгија, превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар,Култура, Београд, 1968, стр. 187, 523а-527а.

66 Исто, стр. 188-189, 523е-524а.

67Платон, Држава, превео Мартин Кузмић, Факултет политичких наука Свеучилишта у Загребу, “Свеучилишна наклада Либер“, Загреб, 1977, стр. 319-326, 614b-621c.

68 Исто, стр. 324, 619d.

69 Исто, стр. 325, 620b-c.

70 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 184.

71Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 9.

72 Исто.

73 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

74 Исто.

75 Исто.

76 Као MaterDolorosa, како је Гете описује.

77 Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 26, 42.

78 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

79 Исто, стр. 240.

80 Нарочито у Федону, Горгији, Федру и Држави.

81 Свето писмо, Откривење, 14, 13.

82 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 68.

83 Код Платона присуство идеја у њиховим појавама, у теологији присуство, појава и поновни долазак Христа у слави на крају времена.

84 Опис разумевања дуалитета између душе и тела узет је из објашњења Милоша Н. Ђурића за Платоновог Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 318.

85 Упоредити већ наведени опис душе по Светом писму.

86 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 105, 253е.

87 Мит је преузет из: Речник грчке и римске митологије, Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 116-117.

88 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94.

89 Исто.

90 Исто, као и Свето писмо, Прва посланица Корићанима, 3, 16-17; Друга посланица Корићанима, 6, 16.

91 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 94-95.

92 Исто, стр. 95.

93 Исто, стр. 28.

94Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 103-106, 49а-51c.

95 Исто, стр. 103, 49а.

96 Исто, стр. 103, 49c.

97 Исто, стр. 104-105, 50c.

98 Исто, 49d.

99 Исто, стр. 40.

100 Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 242.

101 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 161, 88c-89.

102 Схватање смрти у православном хришћанству преузето је из: Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 61.

103 Свето Писмо, Посланица Римљанима, 7, 17.

104 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1988, годинаXX, број 1-2, стр. 65.

105 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 107.

106 Већ је назначено да Платон инсистира да је она старија од тела.

107 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b-c.

108 Исто, стр. 75-76, 30c-31.

109 Исто, 29е.

110 Исто, стр. 76, 31b.

111 Исто, стр. 28.

112 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 191.

113 Речник православља, 3Д+, Нови Сад, 2002, стр. 33.

114 Исто.

115 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

116 Исто.

117 Које се у теолошкој литератури приписује Духу светом.

118 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198.

119 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 18.

120 Исто.

121 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

122 Свето писмо, Јеванђеље по Јовану, 1, 1.

123 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

124 Светог.

125 Теолошки погледи версконаучни часопис, Београд, 1985, годинаXVII, број 4, стр. 198-199.

126 Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 26.

127 Тј. од Бога.

128 Одабране песме св. Григорија Богослова, превела Челица Миловановић, Српска књижевна задруга – Источник, Београд, 2012, стр. 55.

129 Исто, стр. 105.

130 Највероватније телесни.

131 Платон, Тимај, превела Марјанца Пакиж, Еидос, Врњачка Бања, 1995, стр. 75, 30b

132 Исто.

133 Овај део дијалога Тимај треба упоредити са четвртим доказом о бесмртности душе из Федона: Платон, Дела: Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Кратил, Федон, превео Милош Н. Ђурић,Дерета, Београд, 2006, стр. 216-220.

Stvaraoci mogu da prežive pakao lijepog (filozofeme Želimira Vukašinovića)

Želimir Vukašinović (Sarajevo, 1970), pesnik je i profesor filozofije i estetike na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je više zbirki pesama i dela iz oblasti filozofije.
Predstavljamo nekoliko filozofema iz Grafita (2018).
0.

Gledao sam svoga boga kako pleše…
    I ćutao u sjenci njegova tijela.
     Kad mi je popustila pažnja,
            primijetih da sam,
	       na otpadu,
         uz odbačene sudbine,
            pokupio sprej…
        Stadoh pred zid plača
          i počeh da pišem:
         Opet si na početku,
               a kasno je.
U gluvo doba bi da svjedočiš,
	     a jasno je
    da ništa ne znaš o tome
            o čemu mudruješ
    i da sve čemu se vraćaš
	     isto je. 

		4.

	Svi smo rađanjem predani
  	  identitetu i istoriji.
Zato i nije izazov postati neko i nešto.
      Izazov je postajati niko i ništa.


		7.

	Igrati se sa istorijom
	 znači tražiti način
da se od istorije ne bi stradalo.
  Igrati se sa najsvetijim u sebi
         znači ne dopustiti
       da drugi strada od nas.


		9.

Za čovjeka je najteže zavoljeti čovjeka.
	U tome je izazov ljubavi.
          Svaki drugi oblik života
ljudsko biće zavoli prirodnom lakoćom.
       Voljeti znči učiti se ljubavi,
        to je mudrost življenja kojoj se,
zbog zauzetosti većine višim ciljevima,
	      posvećuju rijetki.

		12.

   Svaki se čovjek uspinje
  na mjestu svoga propadanja.
Sva druga mjesta su neutralna.

		15.

    Ko klekne pred ljubavlju
 taj neće puzati pred ljudima.
   To je aksiološka istina…
 Otkriće istinske vrijednosti,
 otkriće života koji je, kao takav,
           vrijedan življenja.
Život vrijedi živeti i kada nema smisla.


		22.

Ako ne znamo šta je istina,
  pitajmo vlastitu čežnju.

		31.

	Ko nije izvršio samoubistvo,
     sa razlogom i bez njega,
izrekao je svoj egzistencijalni stav:
	     hoću da živim.
         Izlišno je, nakon toga,
       biti neodlučan na život.



		35.

  Pišem da bih, držeći svet zauzetim,
pronašao podnošljivu lakoću postojanja.
	Umjesto da zauzmem stav
	i tako stanem na svoj put,
odlučio sam da se sklonim u putovanje:
   da budem nomad i da pišem usput.
		Pišem grafite.

		38.

Stvaraju samo oni koji nisu nesigurni
		u svoj zanos.
    Oni zato mogu da vole i da daruju.
Stvaraoci mogu da prežive pakao lijepog!

		49.

U čitanju treba vjerovati utiscima.
Navikavati se na emotivno čitanje,
	razvijati osjećajnost,
                  ne odustajati
   od trenutne očaranosti djelom.
	   Ne kalkulisati.
I valja braniti tu očaranost tumačenjem.
  Onaj koji odbaci svoju vjeru u utisak,
      podliježe opštim kriterijima
            i mišljenju autoriteta.
   Nakon takvog izbora ne ostaje ništa
što bi, ljudski, u kritici književnosti
	   mogli uvažavati.

		60.

   Kada, u vlastitom umiranju,
     čovjek sačuva prisutnost
da izrazi svoju pripremu za odlazak
	onda se pokaže da je,
	i u onome krajnjem,
	     imao stila.
Tako se, i tada, događa vrhunska umjetnost.
Vidi: Dejvid Bouvi, ,,Lazarus'',
album Blackstar,
godina 2015.

		65.

Poezija danas nema pravo da opjevava svijet.
	  Ona mora da vrišti:
	da bude distorzirani glas
	  jedne diskretne pobune.
	  Glas koji svijet ne čuje,
	     ali glas koji odbija
	da zaćuti u svjetskoj istoriji.

		72.

Tužno je kada neko pati od nebitnih pitanja.
  Dostojno je patiti od onoga što je bitno,
	  što je uistinu tragično.
Poezije nema među umišljenim bolesnicima.
Желимир Вукашиновић

TRAKTAT O NEPOSTOJANJU (TOMISLAV MARINKOVIĆ)

Tomislav Marinković je rođen 8. februara 1949. godine u Lipolistu kod Šapca. Objavio je knjige pesama Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Putovanje kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pesme, 2016), Večito sada (2018), Izabrane pesme u 111 Kolu Srpske književne zadruge (2019).
Poezija mu je prevođena na više stranih jezika.
Za poeziju je dobio više nagrada: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, Zaplanjski Orfej, Vladislav Petković Dis, i Desanka maksimović.
Živi u Lipolistu.
TRAKTAT O NEPOSTOJANJU


Znam kako izgleda ono što postoji.
O nepostojanju, pak, nije napisana 
ni fusnota
veličine poštanske marke.
Bar iz nekog nepostojećeg grada.
Možda ne zauvek, ali za sada se u
školi i na fakultetu predmet
nepostojanje
preskače kao neocenjiv.

Znam da ne postoji sunce
koje se pojavljuje na
uzdah samoće.
Paperjasta krila bola.
Ne postoji forma čežnje
ni semantika usana koje ćute.
Ne postoji nedovršen
posao smrti.
Tačan broj ljudi koji su
ikada živeli na zemlji.
Račun o izgubljenom vremenu
na koji bi
potpis stavili dani
osuđeni da ispisuju
samo fraze.
Ne postoje carstva
koja su imala tako
siguran hod,
a pala su zbog slomljene
potpetice na nizbrdici istorije. 

Ali šta ćemo reći o
postojanju, takozvane, 
ljubavi?
Da je element u kosmosu
koji se javlja u vidu
užarene kugle i nestaje?
Ne nestaje?

Kad bismo mogli čuti
šta o ljubavi misle anđeli
koji kruže oko naših glava
iako do nas ne dopire
njihov šum!
Postoje li anđeli?
Ako postoji to čudo –
fuge Johana Sebastijana,
koje slušamo ozareni
u trenucima bola,
nesumnjivo da
anđeli postoje.

Ko će se snaći u 
obilju i oskudici:
postojanju i nepostojanju –
u kutiji i njenoj
zatvorenoj praznini.

Samo Vreme.

Lica kraljeva u ramovima
s pozlatom čuvaju ga
u borama i rumenim
obrazima vlastoljublja.
Dečak na biciklu,
jureći kroz zelenu
svetlost parka,
dok maše nekome na
klupi na kraju staze.
Slaveći vreme, a poznavajući ga
bolje nego iko,
na somotske nabore okeana i mora
Mesec prislanja svoj
svetli dlan
i voda se pretvara u mastilo
kojim će biti ispisani
psalmi pamćenja,
oštrog kao čiode.

Dok nepostojanje
i postojanje,
veoma blizu
jedno drugom,
blistaju samo
kao kratkotrajna
pena iluzije.




VEČERNJA


Nekome je dosta što
sumrak kao šapat anđela
pada na krov,
i život između borova
teće, teče, teče...

Meni trebaju pruge što
presecaju noć,
mesto u kupeu, prozor,
i ravnice da zajedno klize s njim,
stanice, cigarete dim,

i neki mio glas na peronu:
Zbogom, zbogom, zbogom!




 KLIKER


Kliker me posmatra
bistrim i hladnim okom.
Neizrecivo – za njega je
vežba nedisanja
i zaobilazni način koji
izjednačava stvarno i maštu.
Jutros se dokotljao
zajedno s poštom u 
moje poštansko sanduče,
koje u šali nazivam – život.
„Piši mi o danima ćutanja“,
suvim usnama reklo je pismo.
Kliker me je gledao
s podozrenjem
očekujući odgovor.
Nauči me da čitam nenapisano,
odgovorih na prozirnom listiću vetra.
Da sa razumevanjem ćutim
i tumačim visoki stil tišine.
Kao trava, u svitanje,
da osluškujem i čujem
poslednju reč noći.





Tomislav Marinković

ВИЛА И ЊЕНА ЧУДОВИШНА ИДИЛА (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ О ПОЕЗИЈИ ЈЕЛЕНЕ ВУКАНОВИЋ)

ПОЕЗИЈА ОСЛОБАЂА

Вила и њена чудовишна идила

Јелена Вукановић пише као женско. И као мушко. И женско-мушко, и мушко-женско. И као дете пише Јелена Вукановић, и као вила. И као чудо, па се за њеном поезијом осврћемо као што се за њом сви живи осврћу у песми Преламање, једној од сијасет упечатљивих у збирци Логор:

Јесам гадна,
али нема жене,
нема мушкарца –
који ме неће погледати,
који се за мном неће окренути –
јер сви се окрећу за болом,
за страшћу, за собом нема ко се не окреће,
ја преламам.

Јелену сам упознао пре отприлике пет година, она је тад имала двадесет једну, двадесет две. И то се нисмо упознали уживо него кореспондентски. Придајем велики значај таквим познанствима. Шопенхауер је својевремено мудро запазио да људи, кад пишу, исказују готово фрапантну склоност ка истини. У разговору, било телефонском, било у четири ока, већи су изгледи да ћемо пожелети да слажемо, покушати да слажемо, успети у лажи. Кад пишемо, а „писање ослобађа“, како то Јелена каже у насловној песми Логор, у нама се разгорева силна истиножудња, узбуни нас нејасан, али моћан порив да будемо искрени, да кажемо шта јесте и како јесте.

Осим тога што ослобађа и што воли истину, писање има и спасилачку димензију, чије обрисе наслућујемо у Јелениној песми Змијски сан:

Свака реч коју напишем спасава децу од мене,
животиње,
мушкарце и
жене.

За мене је, елем, Јелена Вукановић одавно већ песникиња са великим П, иако је „Логор“ њен првенац. О овој збирци, коју је објавио Центар за културу и туризам у Младеновцу, као награду младој песникињи, добитници награде „Шумадијске метафоре“, Душан Стојковић овако пише:

Логор је књига нераздељена на циклусе, што нипошто не значи да су песме у њој сложене без икаквог реда. Напротив! Постоји унутрашња кохеренција која их повезује и сигурно песничко писмо које их води, и то тако што њене читаоце, и тематиком и стилским умећем, заводи. Збирку отвара песма по којој је она насловљена. Песникиња није победничку песму чувала да је смести на сам крај књиге, као што би многи други песници, и кудикамо старији и зрелији од ње, учинили. Није јој наум био да покаже како друге песме ка песми Логор воде, већ како оне, на одређени начин – а на читаоцима је да открију на који – из ње происходе“, забележио је, поред осталог, Душан Стојковић у поговору под насловом „Стихозбирка о крајњем симболу“.

Јелена Вукановић је песникиња чудовишне идиле. У њеним песмама звецка армагедонско оружје, севају анђеоски погледи, грче се демонске канџе. Она, пак, остаје своја и небеска, нимало размажена чак и кад се чини да извољева: „Не могу поћи са тобом. / Нема пута који је за мене ненасилан“, каже она у песми Нема пута, а у краткој песми Љубав говори оно што сви који воле знају, осећају и предосећају, али нису баш вољни ни самима себи да признају:

Љубав о каквој сањам
најближа је
Паклу
Чежње.

Смрти се не треба плашити, али ипак, од ње имамо разлога да стрепимо, у једном чисто органском, телесном смислу, јер емоције припадају телу. То и песникиња увиђа кад у песми Та смрт ефектно поентира: „Све више увиђам да није довољно умрети / да се не би осећало. / Напротив: у смрти су само осећаји, / а живот, ништа до предмет који / обогаћује смрт.“

Она која опомиње да „човек кад-тад пасти мора“, те да „крила остављају мирис лешева у ваздуху“ (Не покушавај), успеће и најневернијег Тому међу читаоцима да увуче у стање описано у песми Стид: „Говорим ти ствари срамне и / увлачим те у стање стида, / то је једини Простор где ја / разумем / човека.“

Кажу да младе песнике и, уопште, младе ствараоце не треба хвалити, е да се не би уобразили и, последично, улењили се, зарибали. Ја Јелену Вукановић могу чиста срца и слободно да хвалим зато што она никад није ни била млада песникиња, нити је то данас, у својој двадесет седмој години. Она је рођена стара, и остаће увек девојчица.

Преузето из Културног додатка Политике

РЕКОНСТРУКЦИЈА

Тиха драма се одвија у нама,
готово неприметна,
шкрипи крв наших виолина у рају.
Сетила сам се свега
што сам пропустила деловањем:
Морамо организовати азбуку поново.
Морамо открити од каквог је смисла
Удаљеност слова А од слова Ш
за наш садашњи живот.
Морамо видети да ли је А дељиво,
и ако јесте, разложити га
колико год је то могуће
и позабавити се његовим јединицама.
Морамо крунисати оно слово
за које приметимо да се најчешће јавља
у нашем витком говору,
морамо распарати А,
морамо утврдити да ли иста слова
користе ратници и видовњаци,
која слова су одговорна
за покоље,
а која за сневање,
и је ли истом комбинацијом слова
човек забада нож, па пева деци успаванке.


СТИД


Говорим ти ствари срамне и
увлачим те у стање стида,
то је једини Простор где ја
разумем
човека.
Гадости говорим
да бисмо једно постали
у
скровитости
у
свеопштем разједињењу.
Говорим ствари срамне
да бисмо се стопили
онако како се породица стапа
како се суделује у сахрани 
Првој.
Говорим ти ствари срамне јер само у срамоти
можемо поново бити Деца,
Деца чији се Органи не злоупотребљавају,

Деца Светла. 


КЕКС


Само је један ужас већи од смрти ужаса:
Рођење.
Незамисливо је сада тога се присећати
јер бих сигурно изгубио разум.

Очајна жеља да се све обједини и сачува,
да биће скине задах праха и кала,
да се очисти од зла и несносног мировања.

Ипак, ове речи заборавит не могу:
Хајде, хајде. На тебе је ред.
Проћи ће док си рекао кекс.

Из збирке Логор Јелене Вукановић (издавач: Центар за културу и туризам Младеновац, 2020)

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА (ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН)

Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.

Извод из романа :

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА II: ЂАВОЉИ ТЕФТЕР (Дерета, 2021)

Сад пева мајка чеду, ждрепцу мом пегавом, па кад си буде женила јунака, ће пева он мајки. – прво што памти, материна песма. Њен мек и танак глас, пригушен да не чују браћа, да не чује нико, да их никад не нађу у мраку у ком су безбедни, и само једно друго имају. Узме га у наручје па му склања косу са чела, у ствари га милује. Тако му је касније навлаш, кад већ није дао да се мази, поправљала обрве, додиривала лице као икону која мироточи, са страхом и обожавањем. Док је био дечак, често је спомињала женидбу са великом радошћу и просто неким нестрпљењем, све се крстећи и попљуцкујући, да га од силне жеље не урекне, да му не поквари оно што је у сну видела, девојку лепшу него вила Равијојла, са враним очима и са њим, за асталом и пред олтаром. Као да је цео свет настао само да би се он једног дана оженио. Све би му описивала по ко зна колико пута, увек са истим жаром, сто и сваког старешину понаособ, младино рухо и његово, попа, музику, а посебно невесту. Говорила је да се људи око свадбе добро натегну и помуче да свакоме удовоље, да се сваки обичај испоштује а на крају се само запамти и само се о томе распитује, је ли невеста била лепа. После, од како се замомчио, почела је кад о томе набраја и да поплакује.

– Ће одеш, сине, за службом, мајку ће оставиш. 

Он се смејао, терао на шалу, има до тада да га се нагледа па ће да пева кад буде одлазио, а мати би му узела лице у руке, као што се узме крупни цвет руже пре него што се пољуби и увек би рекла исто:

– Цвеће моје, никад се ја тебе не могу нагледати. 

Кад је схватио да помисао на његов одлазак стварно жалости мајчино срце, обећа да неће никуда да иде, а да је не поведе са собом. Па зар би то уопште могло да буде? Једна су крв, једно срце. 

– Мајке, кад свршим школе, па кад се оженим, ти ће идеш са мном. Свуда са мном. Све буде и прође али мајку си човек једну има. – не казује да  неће уписати Учитељску у Алексинцу, како се надала, да буде близу. Одавно се већ распитује и одлучио да иде на Препарандију чак у Сомбор. Тако је и управитељ гимазије саветовао. Штета је да не оде даље од завичаја, макар у Београд ако му је Сомбор далеко. Да види бар Србију ако је свет превелик да се сагледа. 

Мучно је мајци већ било и што је решио да иде на школе. Тако  је силно желела у она друга времена, у другом животу, да барем једно дете оде даље од Зајечара и од тог Обреновог свињца а сад би најрадија била да ни из авлије не изађе. Али није му бранила. Зар би могла? Уписао је гимназију са најбољим оценама, цела га је варош знала по памети. И по лепоти, враг је однео. Како му је дечачки лик попримао мушке обрисе тако је мајчино срце почело страдати од нове бриге. 

– Ће кажеш мајки кад се загледаш?

Он се смеје. Зар се то мајци говори?

– ‘Оћу, мајке, да ми држиш свећу.

 Пољуби јој руку па се наслони како је седео до тада, на њено раме. А Иконија зна, остарила је са народом. Ем леп, ем богат а наиван као девојка. Готова несрећа. Па се дала опет у врачаре и молитве, само да га од којечије зле намере и урока заштити. Од зле жене, од поганих курвештија варошких. Син јој брани да му стави неко длакаво чудо око врата, ваљда стоту по реду амајлију, кад би их све носио таман би могао за војводу о Белој недељи да се пријави. Гласно се кикоће, сва кућа одјекује:

– Немој мајке, сви ће ми се смеју. 

Кад беше малено дете, спусти јој тамнокосу главицу у крило, отворен прозор па се чује летња песма зрикаваца, мукање крава, миришу помешани балега и траве, мирише земља, Србија мирише. После се и то промени, остарила мати а син порастао, па с’ вечери кад мало поседе, она прилегне. Дамјан се приближи да би му се наслонила на крило, па је успава тако. Пева о Хајдук Вељку,  мајка моли да јој пева њену песму. Давно је чула, као девојка, на неком поселу, свашта је од тад позаборављала, а њу није:

– „Појдо на горе, појдо на доле

како тебе нигде не најдо.

Ох, дај да умрем, да не гледам

твоје бело лице други да го љуби. 

Ох, дај да умрем да не гледам

твоје црне очи други да ги пије.ˮ

Она заспи а он гледа кроз прозор, преко баште и имања, њива и забрана, у небо. 

– А за које су они на мене, мајке, тол’ко намрзли? – пита по сто пута а опет не разуме, толика је та земља, толико је небо, за сваког човека који се родио има и овде и онде по једно место. 

– Тако им онај рек’о. Певај, синко, не зановетај. 

И никад му није дала ни да пита ни да мисли о мржњи коју носи као белег од како се родио, којом га други обележише ни кривог ни дужног, тек заметнутог. Колико је умела и могла, волела га је, да  избрише и потре, разреши и скине као што се свака зла работа скида са човека, то зло које га је дочекало на свету. А волела га је много, и више него што сме неко да се воли. Цео свет се скупио у једну малу, малецку леденицу на доксату, коју сунце чим огреје истопи као да је никад не беше. Дамјан је узвраћао нежном оданошћу какву не може дати душа ако сама није племенита, као што не може трњина да роди грожђе ма како се човек око ње трудио. Али зар је могла, већ стасалом момку, материна љубав да буде довољна? Њене су мисли увек долазиле попут слутње и показивале се као предсказања тек кад се деси, кад буде касно. Мало пре него што је свршио гимназију, би како се молила да не буде, загледао се. 

Да је лучом тражио, да је ишао од врата до врата да се распитује за најгору, гору не би нашао. Иконија је њу добро знала, и знао је цео Зајечар.  Удовица оног убогог ћелавог трговца што је држао рабатну радњицу код Мале пијаце. Ситна, једва писмена, ни по чему посебна осим по образу, није дала само ономе ко није питао па је муж лемао како је где дохвати. Мати би обе руке у ватру ставила да је кучка Дамјану набајала, само не зна шта, кад је све заштитне чини развезала и опет му узела памет, враг је узео. Јаловица. 

Није му бајала. Дошао час да се први пут заљуби. Њему би се и нека друга, да се тог дана тако насмешила, свидела. Мршава, не баш лепа, још рушна па дошла бледа, косу јој најпре под марамом није ни видео. Старија од њега добрих десет година ако не и више. Брзо јој је после лик заборавио. А прво је опазио осмех кад му је продала шећер без кога мајка није могла кафу ни да помирише. Чудан смешак. Нехотично признање жене да би испод свега што је постала још увек могао да буде сакривен стид, оно што прво као врлину истуре девојке а жене после држе за знак рањивости и крију, као што се скрива стоногица испод натрулог пања па  брзо побегне остављајући мокар траг у земљи. А њему се ваљда то допало. Та срамежљивост која није потицала из оне научене, васпитане смушености, неукости, наивности као што је бивало код чедних девојака које су га гањале како ступи ногом из авлије. Она се постидела зато што јој се он, баш он свидео, јер та и таква се не стиди пред сваким мушкарцем. Зато што га је истог трена кад је ушао у радњу пожелела. Не да са њим шета, да се уда за њега, да јој чита песме, хтела га је у постељи тог часа, или ту на тезги, испод ње, свеједно. Он купи шта треба и оде, после пар часака изашла је за њим. Даница се звала. До тада је увек послуживао њен муж. Кад је остала удовица, морала је да преузме радњу. Тешко јој је било, не баш способна, у новац се једва разумела, сама и од свих поткусуривана, а опет увек весела као да никакве бриге нема на свету. Тешка, чемерна сиротиња, стално под интабулацијама, на јавним лицитацијама, стално у дуговима са том радњом, а деце ни од корова. 

– Је л’ то мајке кува слатко од трњина? – питала га и засмејала се кад се појавио сутрадан поново. Ушао у малу, мрачну радњу  и стао код врата. Није ништа рекао, само је стајао и гледао је, и како јој је осмех бледео образи су постајали црвенији, збунила се, испросипала оно жито које је одмеравала. 

– Не кува ништа. – тако јој као ђаво набајао. И шта  је све рекла та његова мајка, кад је донела свој новац, толико новца да нема живе душе која би место њега изабрала љубав, ништа није било истина. Он је по њу дошао, он је њу узео као што се узме ствар са тезге, као шећер кад му одмери и он однесе, ништа се није питала, није му бајала, није га завела. Он је. Зар би се усудила да гледа Обреновог?  Од тог дана не прође сат а да не извири на излог, па на сокак, иде ли однекуд. А знао је да не дође и по недељу дана, да уопште не прође том улицом, па би се појавио, осмехнут и просто срећан кад одају и њени образи и збуњени осмех да ноћу, кад већ заспе и они са нечистом савешћу, њих двоје горе у истом огњу од кога су једнако и бледи и жељни. То се само од себе угасити не може. Јер и он је горео, још како.  Досадни му постадоше и онај прозор, и песма и мајчино крило. И где то има, момак скоро за женидбу, да се мази са мајком као да је беба. Одби се од ње, и Иконија је одмах знала, само није могла да рашчивија, која ли је. Надала се, нашао неку да се учи. Бог му је памет дао, зна ваљда шта је за кревет а шта за кућу. А опет, оне мисли као слутње обилазе је и јутром и с’ вечери,  младо мушко, то је глупље од ноћи. 

Кад је почео да одлази Даници ишао је увек преко дана, после школе. Она би закључала радњу и повела га иза, у кућу. То је била једна сиротињска изба, мрачна и хладна, тужна. Огњиште, сто, орман и стара славска икона, свети Јован. Покрај ње о ексеру обешени пешкир и веза сувог кантариона. У другу собу никад није ни ушао, кревет беше у овој. Свукла се тек кад је трећи пут дошао, коса јој танка и светла, на бедру је имала белег, као зрно пшенице. Кажу да кад се трудна жена дохвати негде по телу а да је пре тога украла, дете се роди са знаком те украдене ствари. Како се загушено смејала док јој љуби пупак и пазух, чинило му се да је срећна. А као да је та њена срећа мењала његову душу. До тада је само матер волео. Тако је мало знао а тако много му је било потребно. Како је одмицало време и додири бивали топлији, пољупци мекши, а шапат између њих све чешћи, почели би и док су раздвојени да га хватају тако силни налети чежње да је одлазио од куће и враћао се по вољи,  и више није гледао да ли је дан или ноћ. Од кога да се крије и ради чега? Решио је да каже мајци. На јесен иде у школу, али кад се врати, Даницу ће да жени. 

Иконија је, наравно, сазнала пре него што је син обавестио да ће да жени варошку профукњачу. Нити је црноока нити је лепа. Деце нема. Дамјан да жени курветину коју је пола Зајечара преврнуло? Таман да се свет окрене наопако, па ни тада. И да му десеторо роди, боље јој је да се моли црном богу. 

– Са коју ће се жениш? – тако га је јако ошамарила, добро му је остала глава на раменима. – Само ти иди, учи си, синко. Али глеј које ти каза’. Ће те раставим са њум таман ме сувог злата и душе моје коштало. 

Он се опет осмехне а црвени траг длана још му стоји на лицу. Пољуби је у чело и оде.

Ко може да растави двоје, кад се воле. Ма ни Бог ни ђаво, а камоли човек. Кад му Даница спусти главу на недра, не би је дао па таман да му сами Рај Божији отворе. А она се привије ту и ћути, чује је само како тихо дише, милује му груди док не заспи. И колико је увек на улици и у радњици била весела, њему беше видљива, као кад се испод залеђене површине реке назиру рибе и траве, њена туга. Много је о себи и својима причала, о покојној мајци, о млађем брату, о старој кући и дивљој јабуци које се као девојчица плашила, о мужу који је тукао, тукао, тукао. И онда је Дамјан грли јаче, само да би ућутала, да не говори и да се не сећа. То је пре било, а сад је друго. Од свега што је видео, чуо, проживео, научио, најмање је знао о љубави а опет, тако силна љубав га је очувала на овом свету, па можда у ствари једино њу разуме и уме. 

И тако су се, како варошки свет назива  љубавне односе такве врсте, вукли сигурно пола године, кад га дочека једног дана уплакана. Није никад заборавио како су се разиграно у барици испред степеника купали врапци а она је брисала рукавом натекле очи и врат, сав мокар од суза:

– Које сад да радим? – јецала је и тукла га у груди стиснутим шакама и челом, Дамјан је загрлио и тешио дуго, и не знајући шта јој је те плаче. Једва му изусти, кад се уморила од ридања, да је занела. Одступио је за корак, подигао јој главу, па гледа црвене очи дуго, испитује, тражи а дамари га оглувеше. Стаде да се смеје, тако дуго и гласно, као да је шенуо па је загрли. Није знао шта ће са собом, љубио јој  руке, лице, груди, онда паде на колена да јој љуби стомак, бедра, ноге, и да тако загрљен са њом остане довека. Наиван, просто глуп, већу срећу није могао ни да замисли нити од Бога да моли. Па није било до ње, рачунао је, кад мати сазна, проћи ће је срџба. Мислио је, она само брине како ће живети са Даницом ако не буду имали деце. А желео је и сам, барем четворо. Кад дође дете у кућу, нема више ни мрака ни туге, све испуни, и душу и собе и авлију, смех. Тако му је баш мајка описивала ледене и мрачне фебруарске дане, кад се родио. Па може ли и она већу радост да дочека него да љуља унуче у истој оној колевци где је њега сачувала.

– Иди ан’сана, препаде ме. – каже Даници и опет јој пољуби дланове. Зашто плаче? Са мужем деце није имала, сад је Бог погледао, и још ће их бити, само да он оде на школу и стекне своју службу. А до тада, велико је имање Обреново и превелико, биће да се нахране једна ситна жена и дете. А то ће дете бити Узунски. Грли је а није му право. Како неко може да плаче, једну једину бригу да има на памети у трену кад је сазнао да Бог хоће нови живот да настане? Помагао јој је и до тада, шта има а да није много, да му мати не ускрати, давао је. Већ би на добош отишла радња да њега није било. 

– Чему се смејеш? За леба немам! – викала је престрављена, једва може и себе да храни. Дамјан одмахне руком и опет се смеје. Њему је лако, он је Обренов. Сит гладном не верује, увек је било, увек ће бити. Шта зна он како је то кад зависиш од другога, хоће ли донети, кад ће дати, колико, шта ће да тражи заузврат, и до када ће бити ту да помогне, хоће ли само у једном трену да оде некуд, куда га воде памет или очи, па ти гледај где ћеш и шта ћеш опет сама са собом и без ичега свог, иди пијаном оцу да он туче као што је покојник тукао или пусти да те развлаче варошки џукци од којих никад бели динар нећеш видети. Џабе је тешио и шапутао да не брине, да зна колико је имање његовог оца, да никад више сиротињу неће осетити, и да ће са њим да буде срећна и безбрижна, као птица. Као мали врабац кад се прска у барици. И да је воли. 

– Кад пођеш из вароши па кренеш горе према забранима, све оне ливаде, њиве, пашњаци, штале, шуме, ма до Неготина које видиш, и у Неготину имање, пола од тога је моје. За које ти бринеш? 

Она га гледа, стисла вилице у неком зорту, па забаци главу:

– Ће ме водиш сад одма’ тамо?

Дамјан се смеши и љуби јој извијени врат, на силу је грли:

– ‘Оћу те водим, али не одма’. – па јој опет приповеда како ће све да буде добро, и много пре него што се дете роди, да ће бити госпођа у тој кући. Само мора прво да прича са мајком, мора да јој каже да у утроби те жене, коју очима не може да види, коју куне од јутра до сутра, расте његово чедо, крв и име, његова љубав, његово цвеће. 

Рече јој. Мајка га гледа, не говори ништа али клима главом. Лице јој посивело а очи се повукле у дупље, као да је умрла па устала, никаквог израза, ни људског обличја, хладно и празно ћутање, као што је бешћутан леш. Да је тада знао шта јој је рекао ђаво, гркљан би јој ишчупао. 

– Добро ће буде, мајке. – пољуби је у образ. Хоће да наслони чело на њено, да је загрли, она само немо, као каква сабласт, окрете од њега лице. Да је тад спутала ужас и горчину, разочарање који јој преплавише душу, да га је загрлила па да га никад не пусти. Него не да куси. Тако смрси човеку памет да све ради супротно од онога што би хтео.  

– Зла жена. – уснила је ту ноћ аспиду. Као покрај неке реке седи, није Тимок, хладно и облачно, пада киша, а она брчка ноге у бистрој леденој води, кад нешто шушну у грму што се надноси над реку. Окрене се. Змијурина, палаца на њу. Иконија зграби један камен из плићака па право гују у главу. Уби је на месту. И знала је пре него што се пробудила да курветина неће да роди. 

Дамјан је гимназију свршио са одличним оценама и похвалама. Решио да иде на школу чак у Сомбор. Кад је то мајци рекао, само је у намери утврдио. Стегло јој се срце али нека га, нека иде. Чекаће га мајка. То је волео од како је сазнао за књигу. Негде у том белом свету стасава му суђеница. Ове има да се реши пре тога, па макар јој то последње учињено било. Ако је поведе, са њом ће и остати. Почела већ у те дане  и варош да прича, да се спанђао са том и том удовицом, јаловом. Није никоме право. Она онаква, никаква, ко је хтео већ је преврнуо још док је покојник био жив, нашла младог момка, и то каквог и чијег, да је жени. Срамота, њена. Њему гледају кроз прсте, шта ће. Младо. Без оца је одрастао, шта је могао да научи. Мати га је под скутовима чувала, и чим их је пустио, оде као свако мушко за првом следећом сукњом. Није ни то добро, кад се гаји дете под стакленим звоном, а посебно син. Женске су опасне за мушко дете као шарка.

Да није тог дана у недоба навратио не би је ни затекао. Отишла би само без речи, као свака протува, курва, као сваки убица кад бежи. А он је осетио док је ходао кроз град, дубоко у уху су му шумели ветар, пљусак, река, лето. Опомињали га да иде, да чује и види. Има већ сигурно недељу дана како се стално изговара на посао и муштерије да га не виђа, а нигде нема купаца ни на пушкомет. Мучи га стрепња због тога, мучи због оног мајчиног ћутања, због познатих звукова који му сви говоре да ће нешто црно, црно да се догоди.

 Пред радњом кола и на њима оно мало ствари што је имала.

– Које чекаш ту? – пита рабаџију, овај показа главом према кући. Даница иде отуд па кад га спази пребледе. Он стоји и гледа је, она прође, седе на кола. Све је одмах знао. Оно што није разумео у том трену није га ни интересовало. Сазнао је после сасвим случајно од земљака, кад је већ био у Сомбору, да је мати добро парче земље у то време продала, Јеврем јој дао од свога. 

Гледа Даницу згурену покрај крупног бркатог и знојавог рабаџије. Оденула ону ружнију и старију црну кошуљу, само је две имала. Дошла некако јадна али не тако да се човек сажали него само да пљуне и оде. Сасвим неприлично и у недоба, дође му мисао да су њих двоје, та ситна безлична женица и мушкарац до ње, заправо једно за друго и да би била штета да је узео он а не неко ко јој приличи, и коме би она таква могла да буде суђена. Изгледали су баш као муж и жена. И кад је пресрео у сопственом уму ту мисао, није осетио ни жалост ни љубомору ни бес, само чуђење, како могу очи човекове да гледају а да не виде, јер ето он њу тек сад види каква јесте. Није отупео, бол је итекако осећао али извор му не беше минула љубав него почињено зло. За то је једино морао да упита а знао је одговор. Хтео је да му каже, да чује себе док му то говори. Дланови се укочили и тешко је  задржавао у грлу муку која је расла из стомака и ко зна где и како хтела да изађе. Сабио је у недра. Изјела га после. Тргне на њу главом и гледа је равно у очи, да побегне на крај света, у саму гробну раку, од тога се лица више није сакрила. Од два бездушна ока свог нерођеног детета.

– Нема. – каже и слете јој суза, па још једна. Оде му поглед мимо ње, слуша како гракћу вране на платану. 

– Морадо’. Ти си Обренов. Не знаш ти шта је сиротиња. 

Можда је и могла да остане са њим. Да се нада у обећања, да чека да је ожени, да сврши школу, да узме очевину и да не подлегне ономе што ће му за све то време говорити мајка, другови и посебно друге жене, девојке много лепше и паметније од ње. Тамо се уче и учитељке. Леп је он одвише, паметан и богат, млад, са дететом или без њега, није јој намењен. Ни први ни последњи, преболеће га.

– Друга му је суђена. Ели ги остави ели ће се молиш црном богу. 

Тако јој рече Иконија. И тако би сигурно било. А тај новац је ту, у крилу га држи, није сутра и није можда. То је за њу живот који може сад одмах да има, и који је њен. Да никога не чека, ни од кога не зависи. Не припада њој Обренов син, па макар га волела као самог Бога. А волела га је. Много. Сад зна да може да роди. Наћи ће срећу уз другога. Можда ће то да буде мала и неугледна, кукавичка срећа али барем ће да буде сигурна. Где је новац, само је ту сигурно. Што је данас, не сутра. Што је суђено. 

– Друго ће имаш. – каже му да га утеши а не разуме што се тако одузео, толике њене другарице по сто пута су се чистиле, мужеви и момци не хају. Ништа свирепије од те утехе није чуо а рођени брат га је у постељи давио и у ватру бацао.

– ‘Оћемо ли? – пита рабаџија. 

Климнула је главом и зајецала неумесно гласно, као човек који зна да се почињена грешка не може никада и ничим поправити и још горе, да би је опет починио кад би му Бог и вратио време, па више дави врисак него што плаче, у том бесу и болу као да тражи оправдање, пред собом, не пред другима. Тако је могло да буде и никако другачије. Рабаџија потера коња. Једном се осврнула, није за њом гледао. Колико је дуго стајао на том месту, не зна. Слушао вране и шуштање лишћа, гласове са улица, котарање точкова. Ни о чему није мислио. Бол и бес  скопчали су душу заједно  и разбили је као ништа. У њему само то и остаде. Ништа. Али је прогледао тако да више никад не обневиди. 

Наиђе коњска запрега, а коњ неће да обиће као да је набасао на змију, ко зна до кад би стајали ту, ако би се икад и померили, да  није викнуо мушкарац са кола. Преко кућног прага Дамјан више није крочио. Све остаде иза, и онај прозор, зимска ружа и јоргован, пиле што поје у багрему, и ливаде, пропланци, коњи. Кад је прошао кроз двориште до штале, да оседла свога, мати га спази са трема па му потрча у сусрет. Мислила је да ће бити бесан, како не би био, али бес прође. Мржња никад. Но може ли у том нежном, милом срцу дечака мржња да се зачаури, па шта год му учинили? Није је никад ни разумео ни спознао мада се родио омрзнут. Није мати дала злу на њега. Гневиће се па ће престати. Можда и није било његово, кучка је са сваким ишла. Паметан је, разумеће. Никога нема осим ње, куд ће и како сасвим сам, без ичега у свет, једва да је из те авлије ногом искорачио. И своје да остави што му је, као и голи живот, у муци створила и сачувала. Не може. Не сме, он је њено дете, мило, беспомоћно. Још је дечак.  

Преварила се. Мржња успева свуда ако се баци добро семе. Али он чак ни то није осећао. Није чуо шта је говорила, мртви не говоре. Иде уз њега, и како стигне дотакне му длан не би ли га стегла и зауставила али не стиже, бржи је од ње. Старица потрчкује, пружа руке да му дохвати раме. Он седла коња, нити слуша нити се осврће. 

– Немој, сине, цвеће моје. – нариче као да је умро. Узе га за руку, она хладнија од камена  – Друго ће имаш, сине. – грчевито му милује ознојен врат, чело, не зна ни сама куда пружа руке, вуче га и трмси, грли, али слабија је од њега, Дамјан ради своје, као да га уопште не додирује. На лицу никаквог израза нема, страшна  је  приказа заменила њено дете, очи су јој празне. Прича му, моли, убеђује, све што је мислила да ће моћи кад се буде љут вратио на миру да му каже, навре као бујица одједном, само да је чује, да разуме, да опрости. Да остане.

Он ниједну не изговори. Узјаха. Како је истерао дората из штале удари га по слабинама и нешто му шапну, животиња стаде да рже као бесна. Она трчи за њим, закука из гласа. Отићи ће јој, занавек:

– Немој, сине, немој, ружо! 

Дамјан потера коња. На несрећу, матер стиже да  се ухвати за узенгију. Тако се грчевито држала за њу, ко зна колико дуго је вукао за собом у жестоком касу, по трави, по макадаму, по калдрми, терао је коња бесомучно, обојицу је пена спопала а онда се њено запомагање изгуби, остаде негде иза, то дозивање које ће чути док је жив па и кад умре, заборавити не може:

– Сине мајкин! Јао, сине!

Где је остала, жива или мртва, није знао. Гонио је животињу док је могла да трчи и себе још даље, све док има пута. 

Иконију су нашли сву крваву и разбијену. Више није могла на ноге, где је пала ту и остаде. Нарицала је за сином и до саме смрти слабо је шта друго говорила:

– Зимска ружо,  цвеће моје…

Па се чинило људима, сишла је с’ ума. А Јеврем јој  позна у оку жариште те болести, то је бол тако велика да човека одели заувек од овога света.

2.

„Поштовани господине Узунски, 

има неколико месеци како сам намеран да се са Вама сретнем. Прошла је већ година како у Краљеву не седим али нисам своју варош напустио нити сам заборавио у како тешком стању је остала након што сам, у ништа бољем, морао да се склоним. Зашто се нисам вратио, уверен сам да знате. Моје намештење сад је већ потпуно сигурна ствар. Чека се само да господин Војислав буде пензионисан, како се не би смењивањем узроковали немири, пошто му је и тако остало још свега пар месеци у служби. Сматрао сам природним да узмем од могућих функција највишу, где је и одговорност већа а више се може постићи. Место председника општине рачунао сам, остаће свакако мојој странци, те некоме од људи којима верујем. Па како ме је један од њих још пре тога с’ леђа упуцао, а за другога се испоставило да је и неспособан и покварен, сви остали су већ једном ногом у политичкој пензији, морао сам да се заинтересујем за младог учитеља о коме су ми писали још у пролеће Димитрије Антић, Михаило Чебинац, Саватије Божић, дакле све људи од образа, који ме нису никад преварили и који умеју да одлуче човека од нечовека. Једну лошу реч не рекоше ми о Вама, осим што је Чебинац у пар наврата писао да сте на своју руку, али то је он и о мени свагда говорио. Нисам се само њиховим мишљењем задовољио. Посетио сам недавно болесног господина Ристића, па сам чак и ту прилику искористио да се о Вама поближе распитам, замоливши да ме упути на правог саговорника. Послао ме је Миленку Веснићу, јер сте Ви, како рече, његов кадар. У оно што господин Ристић каже, ја верујем као у Свето Писмо. Господин Веснић ме је лепо примио, рече да је чуо за мене јер није никада престао да се интересује за збивања у завичају. Говори још увек као рођени Краљевчанин, нешто тише и отменије, али нагласак је исти. О Вама се махом похвално изразио, али ми је једно опажање нарочито зазвонило. Његово сте, каже, дете. Политичко недоношче. Тврдоглаво и осионо. Али праведнијег човека нема у Србији. Ништа ми више и није морао рећи. Тог сам часа решио да се са Вама сретнем и да Вас за заједничку ствар придобијем. У мене је срце поштено и храбро али сам много од наивности страдао, па онда са мном и цела варош. За свакога рачунам да је добар. Ништа ми од тачног кантара није потребније. Али на сусрет се чекати не може. Страхоте које се ових дана и по новинама повлаче о догађајима у Краљеву, блато у које је тамо моја странка, деловањем сопствених чланова бачена, чињеница да општина нема председника, а да је претходни изгласан без избора, не даје ми времена да Вас лично упознам пре него што Вас замолим, као мушкарац и као човек, да занемарите реч дату у јавности и да, као кандидат своје странке, учествујете на изборима. Као ни ја, нисте политичар. Разумем Ваше разлоге, дубоко их препознајем и уважавам. Такође, као ни ја, нисте Краљевчанин. Ипак, у тој сте вароши пронашли дом, а Ваша и моја супруга провеле су девојаштво заједно. Можда би могло бити, да сте баш онакви каквим Вас моји пријатељи описују, па да бисмо заједно у Краљеву учинили више него што може ма који од нас двојице сам, на неком другом месту. Ако бисмо умели, као либерал и радикал, заједно да деламо у интересу народа, државе, сиротиње, била би наша варош најсветлији пример братске слоге, и не би њезин напредак имао краја. Колико сам разумео Михаила, Ви сте намерни да се посветите добротворним Фондовима и школи. Али знате, у то сам сигуран, да се благостање не заснива на милостињи него на производњи и поштеној расподели, на забрани сваке крађе и злоупотребе. То можете да осигурате само са позиције власти. Можда Вам је ово што ћу рећи мрско, али то благостање зависи сада од Вас. Буде ли на место председника изабран ма ко други, мојим повратком наставиће се борбе, гложење и раздори, те отимање око касе,  отимање из дечијих уста, отимање отетога и тако у недоглед. Ви сте изузетно млад човек. Памети, поштења и храбрости Вам не мањка. Донећете ону одлуку која иде на руку народу и нашој вароши. Ја Вам дајем часну реч да ми ништа није драже него да Краљево предам на старање честитом човеку. О странкама више и не мислим. Па кад се ускоро будем вратио, да се погледамо у очи, стиснемо један другом руку и онда, да заједно деламо. Јавно, разумете, не могу позивати да се гласа за Вас, али моју подршку недвосмислено имате. Нама добро а никоме зло. Мр. Максим Несторовић.ˮ

Човеку је у две ствари најтеже да поверује. У велику несрећу и велику срећу. Кад му се саопште нарочито црна или добра вест нађе се у стању делузије, уверен да то што је чуо, није чуо. Тако и Дамјан чита писмо два пута, а како је сумњичав и по природи и по навици, читаће и трипут. Можда је та његова хронична неповерљивост такође делузија. Али му је много пута главу спасила.  Мр. Типичан медицинарски рукопис. Преписменили се. Па не могу да пишу као сав нормалан свет. Тумач му треба да дешифрује. 

– Мусава! Облачи се. – вуче је за рукав, као у некој журби.

Тесто јој већ нарасло, биће хлеб кисео ако не стави да се пече. Не ваља више да стоји на топлом.

– Па изнеси га напоље. 

Стевка се смеје. У све се петља а не зна. Не може то тако, час на хладно час на топло, као да му је за о главу баш одмах да изађу. Дамјан узе наћву и изнесе је пред врата, покри крпом па синијом. И још каже да не брине ништа, биће бољи хлеб него сви које је до сада умесила. Ако и не буде, има код Македонца. К’о да мора сваког дана хлеб да се једе. Много јој је лепо са њим да живи. Ништа се не мора, нити је буди сабајле, нити захтева трпезу као отац, постеља, каже, воли кад је неразмештена, да остане онако како су устали, па да је тек пре легања мало уздигну. Једу кад су гладни, где се коме једе, оно што има, и ништа од свега чему је матер учила и чиме јој је претила, не примењује. О својој се одећи сам брине, а и њој хоће да опере кошуљу или гаће. И косу. Једино не простире веш да га не виде у градини јер би се смејали.  Воли да шета али је не тера ни на то, ако види да јој се не иде. А то баш ретко бива, где јој је лепше него са њим? 

Преподневно сунце отопило лед по калдрми, испод кровова почели да цвркућу врапци. Нема много света на улицама, недеља је, ко их сретне, поздрави, па се за њима окрене. Лепи су тако млади и срећни, свако то воли да види, као кад набаса шетајући голом гором на редак цвет. Срећа се не може, исто као и несрећа, нити сакрити нити одглумити. Држи је под руку и блеси по крововима, светлим небесима, па низ сокак. Али како је држи. Како се нагне благо да јој нешто шапне, па је погледа, насмеши се. Стевка му приклони главу и узврати осмех, порумени. Још је то не пушта. Чудо, трепет, трема што је њен. 

– Причај ми, мутава, о Несторовићу. 

Стевка слегне раменима. А шта она зна? Сећа се да га је први пут видела са девојкама на Биљни петак, до Ђурђевдана су само о његовој лепоти клапарале. Нису њих интересовале исте ствари као те Дамјанове досадне и озбиљне старце. 

– Немој да ми ћутиш, кад те питам. Еј, Стевка. – Дамјан стаде па јој погледа у очи неким дубљим, оштријим видом, могла би се на њега као на бритву посећи – То што мислиш, мени вреди да знам. 

Сад се само још више збунила. Не зна куд ће ни са очима ни са рукама. Зар је збиља никада нико није питао шта мисли? 

– Знам да је носио подеран капут. И ципеле бушне. А обе су му жене биле богате. И ону ноћ кад су га погодили, био је у њему. Причала ми је Деспина после, колико је могла а изговори…Живот јој је прекинуо. Све ради вароши. 

Дамјан клима лепом главом, нешто као конта. 

– А кад бих се ја, ради вароши, са њим удружио, би ли теби сметало? 

– Што би ми сметало? 

– Па кажеш, за његову жену, да јој није било право што се примио политике. – ухвати је чвршће да му се приближи, па поведе уз улицу, према цркви – Ја сам мислио…Стевка. Свашта сам…Ја сам ради њега у Краљево дошао. Чуо сам да је један поштен човек пао. Либерал али достојан. Погођен у леђа јер је добар, честит. Да је остала варош слуђена, керови је развлаче. Само ради њега упирао сам да ме овде ставе. Да свирепи победе, не дам. Да добри гину, не дам. 

Она трепће затечена. Чак и девојка потпуно неупућена у политичка дешавања зна, начула је од оца, да су Максимова и Дамјанова странка супротне. 

– Шта ме се тиче која је партија, ако је частан. Рачунао сам, кад се врати, да идем… А сад, не знам. Можда он и ја можемо…да не буде више раздора, да не буде политике него да се живи. Да ја останем…да ми овде останемо. Ти и ја. Са њим. Шта ти кажеш? 

Препаде је поново то ужасно питање. Шта она њему да каже паметније од онога што је већ сам издумао. Замакоше према Духовној. У оградама пресијавају ситне бистре капи, кроз голе гране промиче сунашце. По авлијама, испод снега, већ се понегде назире стврднута црна земља. 

– Ту су становали. 

Дамјан застаде, приђе тарабици. Мала, оронула, сиротињска кућа, тек нешто новија и већа од његове. Мисли, загледа. Тада је вероватно одлучио. Редак је поштен човек као прве љубичице. Кад га нађеш, не узмакнеш. Узмеш га за друга. За кума. За брата. Коме ће наудити, ако покуша? Не буде ли добро, отићи ће, као што је увек одлазио. 

– Је л’ би била радо супруга општинског председника? 

– Била бих радо твоја. Па ти буди шта му драго.  

И болно и слатко зачепаше му се те речи за срце. Загрлио би је, пољубио у округли образ, у паметно чело, али мало му је то, за њену љубав, све је мало. Па онда ништа, показа јој главом да пођу натраг и узе је опет под руку. 

– Кад сам био дечак, нисам још ни проходао, тебе је моја мати сањала, је л’ знаш то? 

Она окрете лице према Господар Васином конаку, одакле је јато црних врана полетело са грактањем. Како би знала. Реч јој није о себи рекао. Не дира га, ако ћути, то је зато што боли. А ако боли, нека буде заборављено. Што мора да зна? Такав је као што га види, осећа у тами собе, под прстима, уснама, у себи. Ништа што би испричао неће да промени ни његову милу душу, њену љубав ни живот који имају. Ако једном буде говорио, нека то буде да себи олакша ране, а не да њој ублажи знатижељу. 

– Не знам ни да си имао мајку. 

Дамјан после два корака у ћутању ипак није одолео, гласно се насмеја. 

– А како бих другчије настао? 

Стевка хода повијене главе, а у углу усне, скровитом месту за смешак, игра сама нежност:

– Као цвет, или пахуља. Од Бога. 

Ништа није одговорио, само је испод ока посматрао тај смешак и огромне округле очи. Баш је она пахуља. Џак кромпира. Па се смеје самом себи, није Стевка мутава него он. Рекао би јој, а не уме, никад није о томе говорио. Смејала би се. Мусава, њему да се смеје. Не може. Наместио је озбиљно лице али је једва дочекао да дођу кући. Љубиће је док му усне не утрну. Стигоше брзо, пусти сокаци па их нико не зауставља. А у авлији, ветар смандрљао синију, а око наћве се скупиле комшијске кокошке, кљуцају тесто, међу њима Лисица, вратила се, лиже оно скорело брашно. 

– Гулићеш ти мени проју од сад. – Стевка се као љути а смешно и њој, како не би било.

Тајана Потерјахин

O TATARSKOJ PUSTINJI DINA BUCATIJA (MILENA BLAGOJEVIĆ)

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.


TATARSKA PUSTINJA. DINO BUCATI I EGZISTENCIJALNA ZEBNJA. UZALUDNO
IŠČEKIVANJE. KOMPARATIVNA ANALIZA MESTA IZ ČAROBNOG BREGA I
TATARSKE PUSTINJE. UOČAVANJE SLIČNOSTI I RAZLIKA. HANS KASTORP I ĐOVANI
DROGO. ZAPAŽANJE INICIJALNIH SLIČNOSTI SUDBINE JUNAKA I HIJERARHIJSKE
NADREĐENOSTI U PRIPOVETKI SEDAM SPRATOVA I TATARSKOJ
PUSTINJI. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU ČEKAJUĆI GODOA I TATARSKE PUSTINJE.
KAPLJICE VODE I SAT KOJI OTKUCAVA. DALIJEVI ISTOPLJENI SATOVI.
KAFKIJANSKA, ATMOSFERA TATARSKE PUSTINJE. SMISAO ŽIVOTA. ĐOVANI
DROGO I ANGUSTINA-ŽRTVOVANJE RADI IDEALA


“Tatarska pustinja“ čudesno je alegorijsko delo Dina Bucatija, prožeto brojnim
egzistencijalnim zapitanostima što se rađaju i uskrsavaju u nekoj neodredivoj
osuđenosti na uzaludno iščekivanje, dok se smenjuju jednolični dani, prazni i
gluvi, ispunjeni uobičajenom rutinom i potčinjenošću autoritetima, u ovom
slučaju bi se moglo reći, samoj propisanoj dužnosti i njenim unapred određenim
konvencijama.

Sama tvrđava Bastijani i njena vertikalna organizacija simbolizuju
vojnički život, njegova strogo utvrđena pravila, koja oficiri revnosno obavljaju. I
sve teče naizgled sporo, po predviđenom rasporedu, jednim lenim, ujednačenim
ritmom, međutim, to promicanje dana neumitno odnosi za sobom ogromne
količine vremena. Vreme je ovde, nasuprot uređenju tvrđave, linearno,
kontinuirano, celovito, te se sitni diskretni trenuci svakodnevnog življenja
ucrtani u celokupan horizontalni tok istovetnih dana gotovo i ne opažaju, jer su
njegov neodeljivi sastavni deo, elementi jedne kompaktne mase. Stalno ovoj
knjizi pridružujem njenu prikladnu ilustraciju, čuvenu sliku Salvadora Dalija na
kojoj su prikazani istopljeni satovi kao simbol vremena što nemilosrdno ističe,
odvlačeći naše težnje, želje i ambicije, i tako prolaze trenuci, sati, dani i čitave
godine, u sukcesivnoj kosmološkoj uređenosti, gde jedan događaj postoji kao
uzrok drugoga, a ovaj drugi događaj, koji je u jednom lančanom spoju
zamišljenog kontinuuma posledica, neminovno postaje uzrok, i to se produžava
dalje, u nedogled. Stalno se, u životu, čini da imamo vremena, a odsudni trenuci
začas prolete, tako brzo da se nađemo u čudu kako ih nismo ranije zapazili i
smogli snage da učinimo preokret i pođemo stazama uspeha. Postoji ona čuvena
rečenica kojom čovek sebe hrabri i rasterećeno misli “ima vremena“, što je
paradoksalno, tokom tog istog vremena postala opšte mesto. Ovde problem leži
u mešanju dva smisla vremena, svakodnevnog, kolokvijalnog i onog
nedokučivog, čija smo samo sastavna čestica, beskrajnog, metafizičkog. Šta je
vreme? Na ovo pitanje ne postoji definisan i jasan odgovor. Jedna od
interpretacija u filozofiji tvrdi da je vreme apriorna forma opažanja, ili bolje reći
spoznaje, zrenja. Kroz tu istu spoznaju čovek sazreva i preobražava se, po nekom
unapred definisanom pravilu, i ne opaža da je već minuo veliki deo vremena. A
kako je vreme beskonačno, i ne znamo tačno ni kako ni kada je počelo, nezavisno
od čovekove svesti i saznanja o njemu, ta ogromna količina je jedan mali delić
bezmernog kontinuuma. Večnost je bezvremena, vreme je opet njen nemerljivo
mali sastavni činilac. A možda su večnost i vreme diskontinualni,
neproporcionalni? Na to pitanje nema jasnog i nedvosmislenog odgovora. Jedno
je sigurno, čovek je pokretna tačka u vremenu, njegov infinitezimalni deo.
Možemo ga čak, u nekom zastrašujućem naučnom uprošćenom prikazu, svesti
na predstavu iz fizike, materijalnu tačku koja se kreće nekom krivudavom
trajektorijom. Sad bih se osvrnula na komparativne paralele iz književnosti s
“Čarobnim bregom“ i Kafkinim delima.

Đovani Drogo jeste umnogome nalik Hansu Kastorpu, kao sasvim običan mlad čovek neispunjenih ambicija. I jedan i
drugi provode dane u nekom prostoru izdvojenom od sveta, kod Mana je to
sanatorijum, kod Bucatija tvrđava, s tim što Hans Kastorp dolazi u sanatorijum
da se izleči od neke plućne bolesti, i tu provodi sedam godina, razvučenih i dugih
kao sedam vekova, možda je ovde upotreba hiperbole preterana, ali ukazuje
nedvosmisleno na ono što želim da kažem, (zapažam ovaj magični broj sedam,
karakterističan za većinu priča iz Bucatijeve “Prodavnice tajni“, koji se obično
smatra brojem sreće, kod Bucatija je posve suprotno, kod Mana bi mogao i tako
figurirati, s obzirom na završetak “Čarobnog brega“ ). Međutim, dok su Drogovi
dani prilično jednoobrazni i posvećeni iščekivanju jednog jedinog događaja, za
koji živi i izgara, rata s Tatarima i žara borbe, dokazivanja i napredovanja u službi,
dok u stvarnosti luta bedemima, spratovima i hodnicima tvrđave Bastijani,
razgovarajući s drugim oficirima i povremeno ispunjavajući vojničke dužnosti u
granicama prostora u okolini tvrđave, (kao što je uspon na planinu, o kome ću
kasnije govoriti) Hans Kastorp provodi zanimljive dane, ispunjene čitavom
galerijom raznovrsnih, ekscentričnih junaka koji defiluju stranicama “Čarobnog
brega“ (meni je najdraži profesor Lodoviko Setembrini), i stvaraju interesantne,
bizarne i neobične situacije, svojim ponašanjem i diskusijama (najživopisnije su
one između dva potpuno suprotna lika, Setembrinija i Nafte), i zapravo mu
nikada nije dosadno. U kontekstu lečenja bolesti kao motiva, samo s različitim
ishodima i drugačijom pozadinom, porukom i tokom priče, mogli bi se porediti
“Čarobni breg“ i Bucatijeva pripovetka “Sedam spratova“, a “Sedam spratova“
se opet može povezati s “Tatarskom pustinjom“ u smislu potčinjenosti nekoj
određenoj hijerarhiji (u jednoj je vojnička, u drugoj medicinska). Može se, što se
tiče poredbene analize “Čarobnog brega“ i priče “Sedam spratova“, takođe uočiti
sličan početak za oba junaka, Hansa Kastorpa i Đuzepea Kortea, iako je kraj
posve diferentan u ovim delima, a naravoučenije drugačije. Što se tiče
Đovanijevog uzaludnog obitavanja u fazi neprestanog iščekivanja dolaska
Tatara, koji bi iz korena promenio njegov umrtvljeni život u tvrđavi i pokrenuo
uspavanu sredinu, gde se s jednog sprata, iza prostrane kamene pustinje,
hladnog i negostoljubivog predela, nazire neka crna pruga na horizontu, odakle
bi trebalo da dođu Tatari, što ih niko nikada nije video, ali priča se i to usmeno
predanje koje se prenosi godinama, možda i vekovima, na italijanskom – dicono
che… označava uvod u neku legendu, najčešće posve neistinitu, no uvreženu u
narodu. Međutim, možda Tatari nikada nisu ni postojali, a ne da su dolazili na taj
pogranični prelaz, koji se opet u širem značenju, može posmatrati kao prelaz
između dva odeljena sveta, između sveta oko tvrđave Bastijani, mirnog,
zaparloženog, jednoličnog, i nekog drugog, uzbudljivog sveta borbe i
podvižništva, gde se u bitkama zadobija oreol heroja. Đovani Drogo i njegovi
saborci, od onih koji su još, poput našeg mladog junaka, nepomireni sa
sudbinom u okvirima uzaludnog očekivanja, nestrpljivo iščekuju , pogleda
upravljenih u crnu liniju, da se nešto pomeri, pokrene, da se promeni sadržaj
njihovih dosadnih dana. I svaki put ta nada biva izneverena, osim jednom, kada
Tatari, zaista dolaze, ali je već kasno. Što se tiče osuđenosti na dugo i
uznemirujuće čekanje u predvorju egzistencijalnog straha, ako uzmemo sam
pojam “čekanje“ kao krucijalni motiv, primećuje se analogija s još jednim remekdelom književnosti, prožetim apsurdom, “Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa.


Vladimir i Estragon, takođe čekaju neku pojavu, neko olakšanje, možda sreću,
možda samoispunjenje, ne zna se tačno šta je to “Godot“ (u svom osvrtu na ovo
delo dala sam moguće tumačenje kako je Godo, zapravo, neko ovaploćenje Boga
na zemlji, skovano od engleske reči “God“ – bog i francuskog nastavka za
deminutiv -ot , dakle, Godot, mali bog u prevodu). Moguće je, kako je poznat
Beketov smisao za sarkazam i alegoriju, da je to uzaludno iščekivanje drugog
dolaska bogočoveka, Isusa Hrista, a onda bi Vladimir i Estragon mogli biti simboli
ljudi koji čekaju ispunjenje zemaljskog raja, ali uzaman.To je samo jedno od
mogućih rasvetljenja smisla ovog komada. Međutim, dok se Godot nikako ne
pojavljuje, apsurdno iščekivanje Đovanija Droga na kraju, kad su sve zalihe
apsurda iscrpene i dani koji su prividno obećavali sreću prohujali kao trenutak
se na kraju ostvaruje u realnosti kao neko zakasnelo ostvarenje životnog sna ,
davno obećanog, ali tek kada je dockan, i zbog toga se “Tatarska pustinja“ može
i do kraja ubrajati u metafizička i filozofsko-alegorijska dela. Napraviću malu
digresiju, da je i Godot (Godo) na kraju došao, ali u delu Miodraga Bulatovića
koje nisam čitala, pa ne znam kako je zamišljena priča, očigledno povezana s
Beketovom dramom, naslovljena kao “Godo je došao“. Sama atmosfera
apsurda, hladna, nepomična, nepomućena ničim izuzev ponekih proplamsaja
nade je duboko kafkijanska, očekuje se neki događaj (dolazak Tatara) koji nema
nikakve osnove u stvarnosti, niti se zna da li će Tatari uopšte doći, niti da li su
dolazili, čak, kao što već rekoh, ni da li oni uopšte postoje.

Svi minuti, sati, dani i
godine uranjaju u neizvesnu maglu apsurda, i smenjuju se u uobičajenom redu,
ne remeteći neko unapred postavljeno određenje, kao nerazgovetnu, ali
preskribovanu apsolutnu istinu, da sve tako treba i da bude, bez ikakvog razloga
i smisla. Svi istaknuti momenti romana – kapljice što cure iz česme (javlja mi se
još jedna paralela s Bucatijevom pripovetkom “Kapljica“ gde se stanovnici jedne
zgrade povlače u svoje stanove ispunjeni strahom od kapljice što se polako penje
stepenicama, kao zloglasno i strašno predskazanje) i označavaju lagano, ali
neporecivo proticanje vremena, neki čudni šumovi, ujednačen let leptira oko
lampe su samo sitnice, ali su te sitnice diskretni neoborivi konstituenti života,
jer kako veli veliki Žan – Batist Poklen de Molijer – Zrna peska čine planine, dani
godine, a sitnice ceo život, koje junak upija kao diskretne i prolazne, mada, u
svoj toj dosadi obitavanja u tvrđavi, ponovljive. One su poput sata koji kuca,
brojeći preostale ljudske časove, i topi se kao vreme kod velikog španskog slikara
nadrealizma iz Figerasa, međutim, u tom kontinuumu vremena, Drogo ih samo
povremeno izdvaja percepcijom, ne trudeći se da ih dugo zadrži u mozgu, i ne
primećuje da one označavaju lagano, ali sigurno i neotklonjivo isticanje
vremena. Međutim, kada je već ogromna količina vremena promakla, Drogo kao
da se polako miri s takvom sudbinom. Shvativši užasnu istinu da će možda biti
osuđen na večno čekanje, on sve više biva očaran čudnovatom i tajnovitom
privlačnošću te tvrđave gde se tavori u predvorju zebnje i ambijentu besmisla.
Ovde se opet javlja kafkijanski trenutak gde je protagonista zarobljen okovima
rezignacije, koje ne može da zbaci, niti da se otrgne nekoj magiji što ga je zanavek
prikovala za tu tvrđavu. Nje se nikada neće osloboditi, za razliku od Hansa
Kastorpa koji u “Čarobnom bregu“ izlazi iz sanatorijuma, naprotiv, ostaće
neraskidivo vezan za nju, kao mesto očekivane slave i neumitnog prokletstva. On
čak u jednom segmentu romana silazi u grad, sreće ponovo nekad poznate ljude,
prijatelje, poznanike, porodicu, ali svi su mu postali tuđi i strani, ništa više nije
isto kao pre, oseća da više tu ne pripada, i tu se možda najbolje i pokazuje ova
strahotna i apsurdna atmosfera romana. Ne može da odoli i vraća se u tvrđavu,
gde ostaje do magnovenja u kome je “njegovog života vir na uviru“, kako kaže
Branko Radičević u divnoj i tužnoj pesmi “Kad mlidijah umreti“, gde nagoveštava
skori odlazak, i kada je dockan za slavu i podvige. Zanimljiv je i lik Angustine,
mladog oficira koji je ipak delimično ispunio želju i prigrabio komadić slave za
kojom je žudeo, ne dočekavši Tatare i nastradavši na zadatku uspinjanja uz
planinu, gde je skončao obasut pahuljicama, cvokoćući i drhteći od zime , u
snegu i ledu krševite i visoke planine, na neprirodnoj visini, gde se opet vidi
dejstvo građenja priče apsurda, jer kako su više odmicali, čini se da je planina ,
sve viša i viša, i da će tako rasti i protezati se u visinu, među oblake, u nedogled.

Dino Bucati


Interesantno je što je Angustina bio na neki način predupređen na to šta mu se
može desiti, jer je imao san, ili možda viziju, istodobno prelepu i zastrašujuću, o
nekim duhovima koji su u fantastičnim obrisima, dugo plesali oko njegovog
uzglavlja, smenjujući se i poigravajući, viziju sitnih, čudnih duhova, u isti mah
strašnih, prozirnih i lakokrilih poput tihe koprene sna. Oni su se u jednom času
tog fantazmagoričnog snoviđenja, nanizali, postajući sve manji i manji, kao neka
čarobna povorka, koja je polako odlazila u nebo, sve dok nije sasvim iščezla s
vidika, “postajući pramen, ćubica magle, a zatim ništa“. Ništa kao konačni
svršetak, poništenje života, gorka praznina gde nema ničega i gde je svaki sadržaj
iščezao. U ovoj se metafori, kao opomeni junaka koji je ne može prihvatiti i
usvojiti, s obzirom na delo u vidu brižljivo sazdane građevine apsurda, jasno
predskazuje njegov kraj, a možda, u nekom drugom asocijativnom kontekstu, i
kraj glavnog junaka romana, jer i red tih duhova čini jednu visoku piramidu nalik
na planinu kojom se vojnici uspinju i gde Angustina, prišavši samom nedosežnom
vrhu, gine u snegu, okovan ledom i hladnoćom koja huji odasvud. Naime, ako se
pažljivo posmatraju rečenične slike, zapaža se da su sastavna građa planine i njen
strmoglavi uspon, po strukturi sasvim analogni povorci prikaza iz sna. A možda
ti fantomi, te utvare, izdanci neke neobjašnjive čarolije, označavaju i nešto
drugo, možda su strašna slika uzaludnosti nada glavnog junaka koje iščezavaju
rastapajući se u vremenu. Angustina je opet na neki način, ispunio cilj, dao je
svoj život u borbi sa silom prirode, premda u Bucatijevom uobličenju,
natprirodnom i neprirodnom. Poneo je ipak lovorov venac slave, s druge strane
života. Što se tiče Đovanija Droga, ako se njegov život posmatra idealistički, kao
posvećenje i usredsređenost na ostvarenje želje, makar se prilika ukazala i
prekasno, može se reći da njegov život ipak nije bio uzaludan, iako je žrtva koju
je podneo previsoka.

Milena Blagojević

 

ДОКУВАНА ЈАЈА (НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ)

Никола Живановић je рођен у Крагујевцу. Завршио је општу књижевност са теоријом књижевности. Песничке књиге: „Астапово” (2009), „Carmina Galli” (2014), „22” (2019), „Песме и поеме: избор (2009–2019)” (2019), „Ђулићи и увеоци” (2020).
Осим поезије објавио је и велики број есеја, критичких текстова и превода светских песника. Песме су му заступљене у антологијама и зборницима. Јуна 2011. године, у часопису Сент, изашао је тематски број у целини посвећен његовој поезији. Добитник је награде Трећег трга за поезију за збирку „Астапово”, награде „Бранко Миљковић” за збирку „Carmina Galli” и других.




ЈУТРО У ЗАТВОРУ

У дубину бетона урасли лигаменти –
Решетки, жице, стакло; та неман која мрви
Све несаломиво, круто, што кидише ка мети
Великог праска, силе које створеном прете;
Те решетке од меса, и кроз њих онај први
Зрак сунца који вешто кроз жицу и кроз атом
Најзад продре у јаје и онда пропадне јадно
На сивом, робијашком пепелу цигарете.

И онда други зраци, комете, ореоли,
Упадају у собу, нечујно пар по пар,
Обучени у плаво, а други у црвено,
Тиркизно, прозирно жуто, а неки сасвим голи.
Као одговор на њих, негде из затвореног
Пале се прва светла дана – јутарњи жар.
И полунага тела, усправљају се, пуше:
Обешене о нити дима висе им душе.

Разлистава се затвор, крај сиве зграде сивља,
Гута тополе, траву. У прозорима слика:
Одраз жара и дима меша се с формом биља
Са друге стране, слепо, без уметника.
Шака буновних људи, по собици корача,
Присећају се нечег, тог мало што су били,
Што боље памте мртви него овако живи,
Ту, испод споменика незнанога пушача.


ПОСЛЕДЊА МЛАДАЛАЧКА ПЕСМА

 „Човек је млад онолико на колико му је одређена робија“,
Каже мој официр за кућни затвор
Када се жалим да остарих са наногицом. 

Пре подне гледам у тачку на зиду,
По подне идем у шетњу и гледам у исту ту тачку
Која ми се урезала у мозак.

Негде далеко у свемиру некој ванземаљској интелигенцији
Се управо јебе за мој стицај околности
Као и момцима и девојкама у стану поред.

Када бих поново имао двадесет година
Морао бих да се начекам да се осећам овако бедно.
Клеца ми нога, имам главобољу, несаницу, 
А нигде апарата за притисак, нигде правних лекова.

ЛУДНИЦА

Празни ходници и сестринска соба,
Са болесничких кревета
Ланци немоћно висе,
Једино ветар по њима
Помера постељину и сенке.


ПЕСМЕ ИЗ ЗАТВОРА

1.

Кревети на којима је лежало
Ко зна колико затвореника,
На којима је сваки оставио
Своју крв, зној и улегнуће,
Сваке ноћи марљиво раде
На мојој кичми.
Преправљају пршљен по пршљен
По калупу ранијих лежача.
Кад изађем на слободу
Бићу сасвим другачији робијаш.

2. 

Као што се на неким вашарима
Може купити птица у кавезу
Да је неко дете или млада дама ослободи,
Тако би деца за одличан успех
Требало да пуштају робијаше.

3.

Они који су најдуже робијали
Најслабије разумеју затвор.
Да би умео да робија, 
Човек мора дуго да буде слободан,
Да упозна многе људе и градове,
Многе друштвене класе, и начине живота,
Навике и случајности.
И онда му се затвор неће разликовати
Од било ког другог места у свету.


ДОКУВАНА ЈАЈА

Мајка ми је обарила два јаја за вечеру
Узео сам једно и парче хлеба
Јаје је било ровито. 
Сутрадан ујутру за доручак
Нисмо имали ништа сем оно друго јаје.
Молио сам мајку да јаје још једном обари
Пошто сам волео само тврдо кувана јаја.
Убацила га је онако, већ ољуштено у врелу воду.
Пoсле неког времена на јајету су се почеле појављивати вене
Жуманце је текло новим
Тек формираним крвним судовима,
Пулсирало, бујало, оживљавало,
На крају се претворило у нешто налик мозгу
Који је кипео у врелој води.
Наизглед сасвим способан да размишља.
Појео сам га са сољу, младим луком.
И два парчета домаћег хлеба.



ПАУK ТАЈ

Имам паука у стану.
Иде стално по мени.
Могао бих само тако да га спљоштим.
Али лако га смрвити,
Kако изградити те фине ножице, те прецизне покрете,
Од ког материјала и којим поводом?
Kојим алатима или инкантацијама извући
Из њега оне фине нити?

Никола Живановић

OD UMETNOSTI NEMA `LEBA, AL` IMA KOLAČA (JELENA VUKANOVIĆ)

Jelena Vukanović rođena je 1995. godine u Peći. Živi u Mladenovcu. Piše poeziju, prozu i prevodi sa španskog. Objavila dve zbirke poezije: Logor i Čađavi vlak u smehu. Poezija joj je objavljena u raznim novinama i časopisima.
Pesme koje ovde donosimo su izbor iz knjige Čađavi vlak u smehu. (Presing, 2021.)
KIČMA 

Kičma nikada ne manifestuje bol tamo odakle potiče, 
tako i ja u malom prstu nosim sve svoje nedaće.


KINTSUGI 

Prodala sam život svoj ogavnim 
pejzažima. 
Najlepši umetak bejah na deponiji. 
Sada, kada skončavam, 
a bez doma hodila sam 
i nigde mi ugodno bilo nije, 
pitam se, je li iko video potpuno i lepo mene – 
tražeći delove za sopstvene kintsugije.


KRALJICA 

Od umetnosti nema  ’leba,
ali ima kolača.


LJUBAV 

Volim da mašem i da se smejem ljudima nepoznatim. 
Više volim te ljubavi 
od onih sa istorijama u krevetima i poslastičarnicama
i na gubilištima.


ŽELJKA SA DORĆOLA 


Željka sa Dorćola je pipnula Danila Kiša. 
Pipni i ti nju, 
pa pipni onda mene, 
da ako nas sve prožme Velika Umetnost.


LJUBAVI MOJA

U Velikoj Kući živim, 
Dvorac moj je pun đakonija. 
Između tebe i mene – sto dugačak poput mosta,
nije nam stalo da budemo blizu. 
U Velikoj Kući živim, 
Dvorac je pun daljina, 
između tebe i mene čistina
 i 
ljubav. 
Ljubav kakve nema. 
Ne govori se ništa, da se ne sruše naša tela 
što kao nijedna 
vole se i prihvataju jer kroz struje stola 
osećaju istoriju najfinijega drveća. 
Obed traje satima, 
ti i ja slušamo kako u ustima zvuči n e š t o 
što je doskora bilo živo, 
ali šta to može biti? 

Naša otmenost nadrasta sve. 
Ti ćeš se još malo – ko zec za Budu – 
žrtvovati za mene.



VIŠNJE U KOTLU 

Kao Višnje u Kotlu 
kuvaju se reči u mome stomaku 
donjem. 
Zrnce nara ili kap ruma 
dovoljno je da opet nešto kažem bitno: 

Meni ne treba niko i ništa da bih pisala. 

Kao otrov što darovala sam psima, 
grči se azbuka u mojim ustima, 
ne znam da govorim, 
ali da prepiske večite vodim, 
e to bogami, znam. 
Pišem ljudima: 
Ne možemo se videti sutra, 
raste mi Umnjak, 
Plavi je Mesec, 
zbivaju se u meni čuda. 
Ne smete ih videti, 
možete oslepeti, 
jeste to za Oko, ali unutarnje, gutajuće.


ODA M. BULATOVIĆU 

Zatičeš me jednog decembra neopranu, 
zapuštenu, 
naravno da to meni ne priliči, 
lepotici… 
Ipak, tužna sam ti, presvisla sam ti. 
Možda mi se Hemija izmenila u telu, 
ali obrnula sam se na kuću k’o kornjača. 
Nudiš Foknera, 
kažem ne, 
nudiš Mišimu, 
kažem ne, 
Volta Vitmena, 
jedno veliko ne! 
Nudiš svoje pesme meni posvećene, 
Gospode Bože, to tek ne! 

Nudiš Bulatovića, 
kažem da, 
odlazim pod vodu, 
znaš li zašto, 
jer on peva tamo gde se ne sme, 
pored jagnjadi zaklanih, 
jer moj Pakao probija njegov tuš zlaćani…


NEVINOST


Spavaću vala k’o da nikog nikad ubila nisam. 
Red je jednom da i ja 
kao zaklana – 
brižno i izvesno 
usnim.
ODA PETRU

Ti si svetac.


*
Na lepotu se moraš navći kao na kaznu.
Moraš. 

*
Tvoje oči ne smeju pogledati 
nevine, hipnotišu prostor u kojem nevini dišu. 
Sa vremenom već 
ne možeš
učiniti mnogo. 

* 
Zna se šta biva kada Svetac jednu
Puslicu pojede.
Poželi umreti od slatkog.

*
Zna se i kada vidi pokolj,
poželi veru ne izgubiti

* 
Sve u svemu -
ti se ne možeš zaustaviti -
gledaš na ovo što živimo svi,
nas i ne pogledavši, 

ali jedna kornjača - 
jedan puž - 
dovode te do toga da pomisliš -
a što im ja ne bih oteo kuću?
a što muzičkoj kutiji ne bih oduzeo zvuk? 

*
Zabrinut si.
zgazićeš i otimaćeš,
a nećeš to hteti -
jedno dete tvoje sklanja puževe sa ceste
drugo im gnječi kucice.
Voli oba deteta, Petre.
Ko zna koga smo oživeli smrću, 
a koga usmrtili životom. 

* 
Praznina je u tvojim očima
čitljiva i mamljiva - 
ti si pojeo vreme 
i ono će pojesti tebe. 

*
Tako si mrtav
u aparatu za varenje,
tako živ kao detalj.
Neko kaže: ,,Omiljeno jelo su mi lignje!"
Dabogda svršio na retkom tanjiru! 
Dabogda te smazao Bog!
Jelena Vukanović

PLIŠ (BORIVOJ VEZMAR)

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.
PLIŠ 

Bežeći, sklanjah  se u drugu odaju, pa zatim iz druge u treću, kroz otvor pri dnu.  Onde sam mogao da čujem samo uzdahe i podrhtavanja odnekud iz ćoškova. Nije bilo ni prozora, ni vrata. Nije bilo niti opipljivih zidova. Prolaz što vođaše u treću odaju prolazio je kroz vodu i tišinu. 
- od čega bežiš, starče? - upita zečica crvenih zenica.
- od starca koji je potrošio sve svoje uspomene
i koji je izgubio svaku nadu.

-  To je dobro - reče zečica,
- čak odlično! Čega još se plašiš,
kad znaš da sve je od pliša?-

- Plašim se živeti,
nadalje,
do u beskraj živeti ovako beskrvno i bez 
doživljaja,
u ovom plišanom carstvu.

- Ha! Baš čudno!
Ti si jedina plišana figura koju sretoh,
a da se plaši onoga što ne postoji!
kaza zečica i odmahnu šapom 
umočemom u želatin.

- Ako ne postoji, kao što kažeš, kako sam onda stvaran, i otkuda mi snovi? 
zapita starac.

- To što sanjaš i nisu snovi - odgovori Riđooka. Već obojene krpice, restlovi iz fabrike. -

- Fabrike??? -

- Da, fabrike, sa dna onoga što ti pojmiš
kao vreme, zgodan čas, pogodan trenutak,
zamajac u prostoru, žeđ da se utisne trag! -

To reče, a potom se izmaknu iz percepcije, baš poput nekog anđela ili krilatog psa.

Dvorište je i dalje ostalo nepomično.
Ni daška.
Oblak nepomičan beo i penušav.
Ruže, kadife, staze - sve redom, nepomično.
Povetarac - nepomičan, 
kao iz suprotnog sveta, prolazio je kroz tela biljaka i kroz pliš,
 ne zanjihavši ništa.
Borivoj Vezmar

NISAM SAGRADIO KUĆU (TUGOMIR MATIĆ)

TUGOMIR MATIĆ se rodio 1957. godine u Zagrebu. Veliki deo života proživeo je u Sarajevu gde je i počeo objavljivati u književnoj periodici. Objavio je knjige pesama: Ponoćka u Sarajevu, Između neba i zemlje, Vrijeme šutnje, Kartolina, Obrati pažnju na detalje.
Objavio je i knjige proze: Sarajevsko pivo i skandinavske noći , Jazz za zaboravljenog strica.
Poezija mu je prevođena i objavljivana na više jezika.
Od 1997. godine živi u Račišću na ostrvu Korčuli.
Nisam sagradio kuću

nisam posadio stablo
…
kad ste me upitali
gdje je taj mir
na kojem radost počiva
rekao sam vam
baš sve
sve ono
što znam o tome
…
nisam sagradio kuču
nisam posadio stablo


Kad prođe ljeto

i odu poslednji turisti
dolazi vrijeme tišine
monotonije
koju dalmatinskom idilom

nazivaju svi oni što su otišli
još prije prvih
jesenjih kiša



Ravnodušnost

Odavno ne pretvaram u riječi
slike krajolika
što putem nestaju

Kad kažeš
pogledaj
divno jе
moja ravnodušnost

postaje beskrajna 



Izbjeglica

Za tebe ja sam opomena.
Onaj koji bez namjere
stalno opominje.
Kad me vidiš kako stojim na kiši
pitaš se jesi li pretoplo obučen
da li se preglasno smiješ
i nije li prevelik svaki zalogaj kruha.
Opomena da uvijek na nekom mjestu
gori nečiji dom.
Koliko je ostalo ljudskog u tebi
koliko oholosti i sebičnosti
kad već danas i tvoj život
može stati u nekoliko kofera.
Koliko ravnodušnosti prema nesreći i smrti
dok ne zakuca i na tvoja vrata.
Misao u mozgu i stranac na cesti
unezvjeren pogled na kolodvoru
oduzeta nada i negacija tvoga postojanja. 



Živjeti na otoku

samoća 
nedešavanje
i sklad
trag aviona na nebu
čudo koje nisam dugo vidio
mislio sam
avioni više ne lete




O skribomaniji i sličnim glupostima


Ponekad
vrlo rijetko
prisustvujem književnim promocijama
ovdje se ne održavaju
mislim
ovdje
u selu u kojem živim

…
ali
kad sam u nekom gradu
živim kao građanin koji voli knjige
pa se tako svojom voljom
nemajući pametnijeg posla
zateknem na nekom
nadasve kulturnom dešavanju

…
ako ne idete na promocije knjiga
bilo da ih volite čitati ili ne
ne mogu vam reći
da li nešto značajno propuštate

…
meni je najdraže
kad je promocija pri samom kraju
pa voditelj
ili autor
upita prisutne
da ako to žele
postave neko pitanje
…
interesantno
ponajčešće niko nema nikakvih pitanja

…
ja uvijek imam neko pitanje
pa sam jednom prilikom
upitao jednog romanopisca
po mome mišljenju
nešto
prosto ko pasulj
''zašto vi pišete''

…
čovjek je potrošio
brat bratu
najmanje deset minuta
nabrajajući sve ono
zbog čega ne piše
iako ga to nitko nije pitao

…
te ne pišem zbog ovog
te ne pišem zbog onog
pa me na kraju upitao
da li mi je odgovorio na pitanje

…
rekao sam da nije
na kraju krajeva
pitao sam ga zašto piše
a ne zašto ne piše

…
a da je samo rekao
pišem tek tako
iz pukog zadovoljstva
moram da zapisujem
skriboman sam
priznajem
bio bi to sjajan završetak
usudio bih se reći
gotovo savršen završetak
te nadasve kulturne priredbe   

ОТКРИВАЊЕ УНУТРАШЊЕ ЗЕМЉЕ (БОРИС НАД)

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

ОТКРИВАЊЕ УНУТРАШЊЕ ЗЕМЉЕ

Да ли су сви ти предели који гледам ових дана завичај? Осећамо ли се у њима и данас „код куће“? Или су неки од њих, у међувремену, ипак постали непријатељски и страни, па у њих сада одлазимо с осећањем нелагоде, непријатности или бојазни? Да ли су се због тога нити које су некад везивале пределе и људе покидале, можда трајно? Или и даље постоје невидљиве везе, које не везују само људе за земљу, ону у којој су рођени и ону у којој су живели, већ и људе између себе, чак и када су они један према другом настројени непријатељски, кад једни друге дочекују и испраћају с мржњом и убилачком жељом? Није ли и та мржња само слепило, недостатак, помрачење или болест, пред којом узмиче и повлачи се и сама стварност? Или је баш то, напротив, стварност – ружна, онеспокојавајућа, на тренутке језива и неподношљива? Свет људи, онаквих какви заиста јесу? Стварна историја, оно што се непрекидно дешава, а дешаваће се без сумње и убудуће. Историја, без илузија, улепшавања и лажи. Ратови између људи, оно „бесом помрачено убијање“ и „искежена лица убица“, гола суровост, и ништа више осим тога. Није ли то једино што је без изузетка заједничко свима, свим нацијама, народима и расама – читавом човечанству? Вечита спремност на злочин и саучествовање у злочину и мржњи према свим другим, који се од њих, нечим, разликују?

Или постоје две различите историје: она истинита, које се темељи на стварним људима и догађајима, и друга, сасвим погрешна и лажна? Једна, заснована на истинитом предању, и друга, коју су створиле сабласти за исте такве сабласти, скрпљена од лажи, од лажних и наопаких митова? Историја племенитих и несебичних, и, насупрот њој, историја нишчих, спремних на свако злодело уколико им оно доноси неки, макар и мизеран, добитак. И има ли са свим тим везе земља, предели у којим смо некад живели и којима ни сада не престајемо да пролазимо, макар и у мислима? Или је земља према свему томе равнодушна, препуштајући ту ствар људима? Припада ли земља неком – људима, оним који су ту рођени, или оним који на њој живе – и може ли уопште припадати неком? Ратови међу народима се, уосталом, не воде због општечовечанских идеала, због „братства“ или „слободе“; воде се због земље на којој људи живе, због неког, макар и малог и симболичног поседа. Припада ли Енглеска Енглезима, Финска Финцима, Русија једино онима који је воле? Или само пролазимо земљом, неко кратко време, као путници, шетачи, али не вечити. Или земља припада искључиво мртвима, кад се у њу, у ту земљу, једном врате, као прах?

Постоји ли, на концу, нека унутрашња, префињена и скривена веза између предела, земног места, с народима и појединцима који у њима живе или су некад у њима живели? И има ли такво место, осим своје физичке, и неку вишу, унутрашњу и метафизичку димензију? Ако постоји, то сигурно није она примитивна и груба мистика „крви и тла“, која је постала нераздвојни део свих националних митологија XX века. Ако постоји та танана и треперава „душа земље“, она извесно није ни нешто статично, окамењено и фиксно, већ нешто живо, нешто што не престаје да се мења, да расте или да се повлачи, флуидно и динамично, као што се један предео, захваљујући човеку, непрестано мења, тако да све то видимо и голим оком. Можда ни она није бесмртна; можда и њен живот и њена смрт зависе од људи. Можда и она нестаје с људима, умире с њима, да би се родила нека нова, неки други genius loci, налик на патуљка који живи у земљи или змију склупчану у пању, у шупљем деблу. Свакако да тај „дух“ није бесмртан. Можда је и Пан сад мртав и лежи, беживотно, мртво трупло у мрачној шуми, као једини траг и доказ несхватљивог злочина којег су починили људи.

Постоји ли, дакле, осим те физичке, спољне и видљиве оком, и нека унутрашња земља? Слика, унутрашња представа о некој земљи, која се преобраћа у моћан симбол: „симбол који сажима у себи читав свет слика, жудњи и људских жеља“. Слика вечности, која се увек гради од земаљског, пролазног и смртног. Извесно, постоји. Није ли свако трагање за завичајем заправо откривање те унутрашње земље, коју носимо, скривену у себи као непрозирну тајну – запретену као сећање на изгубљени рај и на детињство, на Златно доба. Унутрашње земље која зато никад не може бити оскрнављена, разорена, а ни освојена.

Такве, чудне мисли ми пролазе главом док лежим у хотелској соби, на кревету обасјаном пролећним сунцем, у неком месту у Источној Славонији, близу реке Босут, још не сасвим будан, покушавајући да се сетим сна кога сам сањао све до малочас. То ми не полази сасвим за руком, али поуздано знам да су једно са другим, сан кога сам тренутак пре сањао и та унутрашња земља, невидљива оком, у некој вези. За то време, скоро јасно, видим пределе те унутрашње земље. Некад приградска шума, одавно претворена у градски парк. Стаза од укопане цигле, углачана босим ногама и џоновима ципела и чизама; многим, безбројним стопама. Камени блокови између дрвећа, који подсећају на стећке. Стрма обала троме реке. Један чамац, допола извучен на обалу, прамца заринутог у житко блато. С друге стране, узвисина, с остацима зидина, можда римских, које се круне. Или је то рушевина неке цркве? Један камени крст. Писмена, урезана у подножју, одавно су нечитка. Гроб без имена. Врбе, које се надносе над зелену водену површину. И лабудови који управо узлећу изнад те мутне воде.

Равница, негде око Дунава, шума, густа шума, још сасвим нетакнута и чиста, која ће заувек остати чистом. На њу се наставља пуста, степа, потом горе и зелена и плава брда, које се сабирају у масивни планински ланац. Брда и планине се уздижу и ка југу, уским, стрмим путевима који воде ка мору. Између њих су плодне речне долине. Југ је доле, Север горе. Топлина Југа, од сунца зажареног Медитерана и, насупрот њој, снежна, девичанска белина Севера; света белина Хипербореје. Између њих је тај широки зелени појас; и људи и разнолики народи који настањују ту земљу. Села и градови, понегде само ретке куће, колибе, раштркане по питомим падинама. Континент; читав унутрашњи континет. То је некакав моћни симбол повратка; повратка светом и апсолутном; симбол непрекидног духовног уздизања и раста, узношења ка истини; живот, стварни живот, повратак у стварности која је једино истинита.

То је она стварност коју не престајемо да тражимо, али која нам у животу тврдоглаво и упорно измиче. Стварнија је од будућности којој, наводно, сви тежимо. Видимо је, али само на кратко, у једном трену, у магновењу. Обмана наших чула? Да ли ће се једном та истинита земља најзад пробудити? Сада је то пуста земља, опустошен предео, којим влада немоћни краљ – болесни краљ, који се можда зове и Краљем рибара. Да ли је та пустош која се пружа свуда уоколо настала његовом кривицом? Да би се та земља коначно пробудила, морали бисмо, једном заувек, окончати с историјом опсена и лажи. Морали бисмо коначно раскрстити с утварама које сами стварамо и које не престајемо да сањамо – аветима које нам ускраћују и отимају стварност – и постати способни да сагледамо и спознамо истину, онакву каква доиста јесте.

Ко је стварни владар те „унутрашње земље“? Неко ко није умро, већ се повукао и спава, скривен, у некој пећини или у утроби планине. А можда и у мрачном срцу шуме, до којег никад не допире светлост сунца, ни дашак пролећног ветра. Неки моћан краљ, налик на Артура, или Краљевића Марка, склопљених очију, наоружан и опремљен, седећи на свом коњу, или на каменом престолу. Нека нас не завара та гробна тишина која га окружује. Нека нас не обесхрабри то што су његови витезови непокретни као надгробни каменови, и што је он већ столећима и хиљадама година одсутан, у сну, чврсто склопљених веђа. Одсутан, али не у потпуности; појављује се ту и тамо, повремено, као нека сенка, празног погледа и очију, као месечар. Појављује се само зато да нас подсети да и даље постоји. То је скривени владар Златног доба; онај који спава док његова брада не престаје да расте. Окрутан и безазлен, свиреп и благ – све у исто време. Није Александар, Цезар, ни Иван Грозни. Није Фридрих ни Џингис кан. Није Душан Силни. Није био, већ јесте: биће јесте (не-биће није). Он је владар који ће једном – једном, не зна се тачно кад – доћи. Доћи ће онда кад се круг коначно затвори. Нека се њега боје они који бирају живот у лажи.

Тада ће, верује се, а та вера је заправо слепа колико и неуништива, отпочети неко ново Златно доба. Вода ће потећи из стења.

Борис Над

ЗНАШ ДА ЛЕТ ЈЕ СВАКИ ПАРАФРАЗА ПАДА (МИРКО ЈОВАНОВИЋ)

Мирко Јовановић је рођен 1985. године у Бијелом Пољу.
Објављена дела: Каменолом, песме, 2012; Перо птице додо, роман за децу, 2018; Између црних поља, роман, 2020. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
АНАТОМИЈА


СЕМЕ

Треба спевати песму
Једноставну и елегантну
Попут математичке формуле
А у којој је цео космос
Нову а старију од речи
Да одјекне и у глувоме
Да је свима одмах јасна
А да садржи тајну
Што са сваким читањем
Добија нови одговор
Треба спевати песму
Која ће се наћи и у читанци
И на зиду јавног тоалета
И у студијама и на стадионима
Коју ће декламовати
Прваци националног театра
Таксисти фризери келнери
У којој ће препознати вредност
И брокери и програмери
И песници што одбацују све узоре
И духом нишчи 
Треба спевати песму
По чијим ће метафорама
Ботаника медицина механика
Називати своје феномене
На коју ће се позивати
Дипломате од каријере
И револуционари
Коју ће сањати пророци
Треба спевати песму
Чије ће стихове користити
Адвокати као ефектне сентенце
А прост свет као народне изреке
Коју ће деца певушити у мраку
Да страх одагнају 
Којој ће свој последњи дах
Посветити на смрт осуђени
Треба спевати песму
Која ће бити заклетва
И молитва
Треба спевати песму
Свих будућих песама мајку


ЧУЛО ПЕСМЕ

Да те негде има, доказа је мање
Но да има света плавој Земљи сличног. 
Ван сумње је ипак твоје постојање: 
У мекоту твоју верујем челично, 
Осећам ти, кожом, душу осунчану, 
Језиком ти видим распричане очи; 
Средишњи си год ми у свакоме дану, 
Паметније јутро у свакој ми ноћи. 

Нећу да те тражим – могô бих те наћи,
А онда без тебе остао бих нужно: 
Нити бих те смео и овлаш дотаћи, 
Нити одолети да те гледам ружно; 
Песми измакла би док те њухом штипам! 
Скривену, далеку – бар песмом те пипам.


КРИЛА

У понедељак гавран сам био 
Што умива кљун у рани.
И себи док грактах: „Свани!”,
И дан се огавранио. 

У уторак туробни, бледи
Ко скисо сам кос се јавнô;
До поља мог све ми би равно
И кад дан се искоси к среди.

У јајцу сна се подметнух
Под дан од недеље трећи:
Изигравах среду пилећи,
Среда пак кукајућ летну.

Ној бејах, пером не четках
Свод – китих шешире дама
Док глава четвртог дана
У песак срљаше петка.

Дан кљунасте римске бројке,
Дан голготке – крилатог столпа: 
Тад гордости кондор ме скопа 
За ситнодушја увојке.

Ко Икар ошурен звездом, 
У понор се суботе сруших.
Пред тмушом бездна се гуших,
Кад – спазих огњено гнездо.

Пламен ми васкрсног дана
Наслика феникса крила.
Чим ноћ их окатранила,
Слетех у рефрен гаврана.


ЗАНАТ

Знаш добро да свако знање је са рупом. 
Да чар је у томе што прођу све чари.
Да велике ствари не траже се лупом, 
Већ налазе оком за велике ствари. 

Знаш кад гране сунце шта ће да уради 
Куцајућој санти у грудима века.
Знаш, гладан си само својих старих глади:
Увршена чаша кап још једну чека. 

Знаш да лет је сваки парафраза пада. 
Да док ћутиш тако, сав се до дна чујеш. 
Да певати кад у песму не верујеш
У занат на свету најстарији спада.


ЕПИТАФ

Сањао сам да сам некоме нешто рекао
И ускликнуо: „Ово ће бити мој епитаф!”
Не сећам се коме сам рекао.
Не сећам се ни шта.



Мирко Јовановић

СМРТ НАДМАШУЈЕ ЉУБАВ ПО ТОМЕ ШТО СЕ ДЕШАВА САМО ЈЕДНОМ (АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ)

Др Александра Павићевић, етнолог и антрополог, научни саветник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности.

Објавила је пет научних студија, велики број научних радова и есеја из области културе и уметности. Заситивши се научне „објективности“, своје трагање наставља кроз писање поезије и прозе.
Члан је црквене певнице „Свети Јован Дамаскин“ и женске певачке групе МОБА. Живи са породицом у Београду.

Преносимо песме из њене збирке поезије „Преостале речи“, Удружење књижевника Србије, Београд 2021.
Отпуст

Да те волим
без захтева
Да те имам
а да те не држим
у себи
Као слугу мислима
Као роба сликама
И у њима речима
И над њима жељама
Нисам успела
Па те с тога пуштам
Да одеш другој и другима
И да живиш у њима
И на њиховим распећима


Припрема

Рекла си: Хладне воде!
И ја сам пустила поток преко твојих сасушених груди
Рекла си: Хладне воде ми дај!
А никад ниси волела хладноћу
Умочила си своје бледе и провидне прсте 
Поквасила овлаш своје упале образе
Сасушена уста
Умила си наслаге живота
Који си волела
А који те није познавао
Отрла си га заувек
И отишла гацајући по плиткој, леденој води
Иако хладноћу никада ниси волела.


Хладно је за гробље

Уместо шпартања по гробљанским стазама
Пишем ти писма
И шаљем 
По мало
У деловима.
У пребројивим редовима
Да ти буде удобно
Мада, са мртвима,
Питање је да ли може...
Као и са живима.
Не знам са киме
је неудобније.
У ствари, знам
Само се играм.
Реци ми где сам ја.


Једини

Пошла сам твојим путем
Лакомислено
Одбацила стару жену 
Тобож
Презрела блудницу
Офрље
Заволела људе
Површно
Измислила мученицу
Озбиљно
Мислила на тебе све време
Помало
Бежала у приче великана и академске дубиозе
Грчевито
Фантазирала о сусрету
Непрестано
Тражила на улицама 
Кафанама
Биоскопима
Позориштима
Састанцима
У мраку
И по дану
И враћала се кући
Обезнађена
А ти си стрпљиво чекао да ти се вратим
Истински


Драга сејо,

ето, ја некако живим брзо и много,
а хтела бих полако и помало
понекад се радујем, понекад плашим,
повремено дишем, још ређе се молим,
а највише се надам да ме Господ воли
и да ми прашта сва неверја моја.


Хвала ти

Хвала ти
Што ће страх нестати
Макар и касније
Током дана
Током века
Мог или њиховог или неког будућег
Који ће и мене
Дочекати опрану и обучену 
У рухо вечности


Само страст доноси заборав

Само страст доноси заборав
Тескобе твог трајног одсуства
А принц таме приводи и редом и нередом
Добровољне поклонике и невољне жртве
Без разлике срца и хтења
Има ли, Предраги, за нас спасења
Што у тој реци стојимо 
Побеђени
А жељни избављења?


Милост

Одвојени
Откинути
Истргнути
Растргнути
Подвојени
Удаљени
Расковани
Раслабљени
Разуздани
Подивљали
Залутали
Загубљени
Заглупљени
Улубљени
Умртвљени
Удављени
Убијени
Пронађени
Оживљени
Исцељени
Састављени
Исправљени
Усправљени
НаДАХнути
Завољени.
Александра Павићевић

https://etno-institut.co.rs/lat/istra%C5%BEiva%C4%8Di/aleks%D0%B0ndr%D0%B0-p%D0%B0vi%C4%87evi%C4%87