Поводом обележавања двеста педесет година од рођења Џејн Остин, славне британске списатељице, многи су се присетили да је пре само неколико година, током пандемије ковида, интересовање за њена дела у свету нагло порасло. Разлог томе можда лежи у читалачкој жељи за ескапизмом у специфичан свет романа у којима је акценат на домаћој срећи којој углавном теже њени ликови. Заокупљени собом и својим односима, јунаци њених дела потпуно су незаинтересовани за историјске догађаје и друштвене промене. Оно што привлачи читаоце свакако је и однос ауторке и њених ликова према породичним поседима који, могло би се рећи, представљају споредне ликове у романима; Менсфилд Парк за одраслу Фани Прајс место je углађености, пристојности и хармоније, дом Рашфортових коме се диве Бертрамови ипак открива празнину и таштину њених становника, а Маријана Дешвуд носталгично се присећа Норленда онда када је приморана да га напусти.

Џејн Остин један је од четири аутора које је критичар Ф.Р. Ливис уврстио у своју књигу Велика традиција, раме уз раме са Џорџ Елиот, Хенријем Џејмсом и Џозефом Конрадом. Као заједничку особину поменутих књижевника, Ливис истиче њихово интензивно доживљавање живота, и способност за разликовање истине од привида, па стога не чуди појачано интересовање за њена дела у време великих криза као што је пандемија.

Бројне екранизације романа Џејн Остин, почев од филма Гордост и предрасуда из 1940 године у продукцији МГМ-а, па све до савремене адаптације овог романа у филму Дневник Бриџит Џоунс, допринеле су да данас ретко коме буду непознати њени наслови.

Ако говоримо о насловима, уочићемо да она радо прибегава апстрактним именицама иза којих се крију главни ликови. Као што су господин Дарси и Елизабет Бенет оличење гордости, односно предрасуда, тако су и сестре Дешвуд, Елинора и Маријана персонификације разума и осећајности, док остаје нејасно коју бисмо особину могли да припишемо најмлађој Маргарити за коју се није нашла персонификација у наслову.

Прва сестра са којом се упознајемо је најстарија Елинора, оличење разборитости. Џејн Остин нам већ на самом почетку скреће пажњу да је Елинора способна да снажно воли и да јој нису страна и друга осећања, али да она има ту способност да њима вешто управља, односно да се руководи разумом. За приказивање Елинориног карактера, Џејн Остин служи се њеним односом према другим ликовима, што је иначе својствено наративном поступку ове ауторке, чиме ликови добијају на уверљивости и животности. Већ у првој глави сазнајемо да је Елинора мудро посаветовала мајку када је ова хтела да напусти Норленд непосредно по доласку снахе, чији је лош карактер намах прозрела. Мудра Елинора успела је да убеди мајку да се уздржи од исхитрене одлуке која би покварила односе са њиховим полубратом. Дакле, Елинора је, као што можемо видети и из других њених поступака, на неки начин преузела улогу главе породице, након што им је отац преминуо и, мада није доносила већину важних породичних одлука, на неки начин је утицала на њихово доношење и давала пример члановима породице склоним да се управљају првенствено својим осећањима.

Међу таквим члановима породице, пре свега мислимо на млађу сестру, а Остинова каже да је она, Маријана, по карактеру сличнија мајци. Џејн Остин описује Маријану као девојку која ни мало не заостаје за Елинором по својим способностима, али додаје да њом управљају осећања којима се у потпуности предаје, било да је у питању радост или туга. О Маријаниној страственој природи најбоље сведочи њен, донекле контроверзни однос са несталним Вилебијем, који поред роматничног почетка, нема онакав крај какав читалац прижељкује. Маријана и Вилеби упознају се у необичним околностима, када она одлази у шетњу по брдима у околини Бартон парка. Маријани на излету друштво прави најмлађа Маргарита, док су се остали чланови породице уздржали од шетње због могућег погоршања времена. Маријана, поред тога што веома воли да борави у природи и ужива у дугим шетњама, овим поступком, као и толико пута у роману, показује колико страсно воли живот и не жели да размишља о могућим лошим последицама својих поступака. Но, њихова шетња бива прекинута због неочекиваног пљуска, Маријана се трчећи кући спотакне и падне, а случајни пролазник, млади Вилеби, ступа на сцену и добија улогу девојчиног спасиоца. Да ли се може замислити бољи почетак љубавне романсе за неког као што су ове две, како се бар у почетку чинило, веома сличне нарави? Овде морамо одати признање Џејн Остин која је спојила Маријану и Вилебија, два симбола неспутаних осећања, страсти и животности, не тако што им је обезбедила сусрет на неком балу или у салону, већ у бартонским брдима где се он, као одличан ловац и она, љубитељка природе, осећају најбоље.

Ако се за тренутак вратимо на питање о актуелности романа Џејн Остин и могућност данашњих читалаца, или пре свега читатељки да се идентификују са њеним ликовима, наћи ћемо бројне примере. Сестре Дешвуд биле су за оно време солидно образоване и талентоване (Елионора се поноси својим цртежима а Маријана одлично свира клавир и има диван глас). Међутим, њихови таленти и знање нису овим младим девојкама служили само као солидан мираз за удају, већ су у њима искрено уживале, а своје изабранике процењивале су у светлу њихових талената. Каква штета, каже Маријана својој сестри говорећи о њеном изабранику, што Едвард нема смисла за цртање! Она Едварду замера и то што га не занима музика, Елинорим цртежима се диви, премда их не разуме. У очима му нема ни трага од оног духа и ватре по чему би се на први поглед открила нека већа вредност или памет.  Џејн Остин се овде веома успешно служи поступком у коме се карактер ликова ишчитава из њиховог доживљавања других. Дух, ватра, изграђен укус, занос, то Маријану привлачи, јер она то заправо јесте. Стога не чуди што јој је пажњу привукао Вилеби са којим дели страст према музици и књижевности. Са друге стране, Елинорина разборитост, или обазривост, види се и када прекорева сестру што се њена романса са Вилебијем развија великом брзином и каже: Не знам само како ће се ваше познанство одржати кад тако вратоломном брзином претресате сваки предмет. Ускоро ћете исцрпсти све омиљене теме. Елинора прекорева сестру и за много озбиљнији преступ који је ова учинила отишавши сама са Вилебијем у обилазак имања и куће коју он тек треба да наследи. Елинора сматра недопустивим да Маријана уђе у кућу док је у њој госпођа Смит, коју њена сестра не познаје. На Маријанину изјаву да се никада у животу није тако пријатно провела, старија сестра каже: Чини ми се да уживање у некој забави није увек доказ да је она и пристојна, на шта млађа спремно одговара: Напротив, Елинора, нема јачег доказа од тога, Елинора, јер да је заиста било непристојно оно што сам учинила ја бих била свесна тога-човек увек зна кад греши-и знајући то, не би ми могло бити пријатно.

Као што две сестре на различите начине проживљавају најсрећније тренутке свог живота, тако се њихови карактери разликују и у суочавању са животним изазовима. Када случајно сазна да је Едвард већ четири године верен са госпођицом Стил, Елинора се препушта цртању, не желећи да оптерећује друге чланове породице својим недаћама. Не избегава разговор о њему али га ни сама не заподева. За разлику од ње, млађа сестра би себе прекорела да је макар на трен склопила очи оне ноћи када је сазнала да Вилеби одлази у Лондон на неодређено време. Очи су јој пуне суза на сваки помен његовог имена, или на неку алузију на дане проведене са њим. Не налази утеху у музици, напротив, она је подсећа на њихова заједничка уживања.

Сестре такође имају супротстављене ставове гледе материјалних питања. Док млађа сматра да висок положај и богатство немају везе са срећом, Елинора је готово супротног гледишта. Висок положај заиста нема, али богатство има врло много везе са њом, каже она. Међутим, за рационалну и скромну Елинору, и једна хиљада годишњих прихода представља право богатство док је њеној сестри за пристојан живот потребно, по личном признању много више. У својој анализи романа Менсфил Парк, Владимир Набоков истиче да је код ауторке приметио фину филистинску црту која се очитује у њеној преокупацији материјалним богатством. Он каже: Ово филистинство очигледно се види кроз њену преокупацију новчаним приходима и кроз њен рационалан приступ љубави и природи. Ако прихватимо Набоковљеву карактеризацију ауторке, видећемо да је она по својој природи слична Елинори, али њена умешност у грађењу ликова лежи у томе да не фаворизује ни једну страну, већ читаоцу препушта да сам изабере своју миљеницу.

Оно што је занимљиво сагледати током читања романа Разум и осећајност јесте однос између ове две крајности, то јест однос две сестре. Премда толико различите, оне се искрено воле и њихови карактери се допуњавају. Чак и када Маријана, обраћајући се сестри бира придев ледена и каже: Ледена Елинора! Ох, још си много гора! њене речи морамо сагледати у светлу Маријанине природе и склоности да буде драматична. Сликајући ликове, Џејн Остин не допушта да нам и једног тренутка постане досадно. Она врхунским умећем гради ова два лика јер им не дозвољава да остану на својим почетним позицијама, а да ипак буду доследни себи. После прележане тешке болести (која је у књижевности понекад увод у трансформацију лика која следи након оздрављења) Маријана налази срећу у браку са капетаном Бранденом, старијим човеком коме је у почетку доста замерала, па чак и то што помиње фланелске кошуље које она везује за костобољу, и друге болести које муче старе и болесне. Овде нам Џејн Остин показује да јој као ауторки није страна духовитост, која читаоцу, усмереном углавном на радњу и ликове, неретко промакне.

За најмлађу сестру Маргариту није се у наслову нашла нека особина која би је представила читаоцу. Можемо помислити да је разлог томе што она има само тринаест година, али морамо имати у виду да ће Маргарита кроз само неколико година стасати за удају. Стога се намеће питање, која је њена улога у самом наративу, ако изузмемо потребу да госпођа Дешвуд има друштво када две старије сестре оду у Лондон са госпођом Џенингс. Маргарита се заиста ретко оглашава и о њој сазнајемо врло мало. Она је понекад део комичних сцена, као што је она када на наговор старијих, после доста устезања открива којим словом почиње презиме изабраника њене сестре. Маргарита подстиче Елинору на сумњу да су Вилеби и Маријана тајно верени, али те њене опаске у суштини су занемарљиве за сам ток радње. Стога се питамо, шта је подстакло Џејн Остин да уведе лик најмлађе сестре, када би се радња могла успешно развијати и без њеног присуства. Можда је објашњење много дубље и комплексније, него што се чини на први поглед. Маргарита, која тек треба да се развије и испољи неку доминантну особину, има пред очима две крајности које предстваљају старије сестре Дешвуд. Ако читалац сматра да су оне сувише заглављене у својим ставовима, остаје му да се нада да ће Маргарита, кроз неку годину, упити оно најбоље што је могла да види код својих сестара и да ће их превазићи у сваком погледу. Маргарита може да буде доказ да свет није обојен црно-бело већ да постоје нијансе у карактерима, ако их већ нисмо уочили код старијих сестара. Дакле, Маргаритин лик треба посматрати као тас на ваги којим се успоставља фина равнотежа код ове две крајности.

Разум и осећајност роман је првенац којим се Џејн Остин представила јавности, али не својим правим именом. На корицама књиге која је објављена 1811 године, иза наслова уместо имена аутора стоји: By a Lady. Да ли је ауторка овим поступком желела унапред да избегне осуду читалаца због избора тема које су ограничене на љубав, брак и друштвени статус, без освртања на шири друштвени контекст, можемо само да нагађамо. И у својим каснијим делима, Џејн Остин наставља да обрађује исте теме, и гради галерију карактера који својом разноликошћу и уверљивошћу представљају њен најјачи списатељски адут. Читајући њене романе, стичемо утисак да списатељица изоштрава окулар дурбина кроз који она посматра свет, да склања у страну све оно што је неважно за истински доживљај живота енглеског средњег сталежа крајем 18 и почетком 19 века. Јунакиње њених романа, премда по тадашњим нормама нису могле имати сопствено занимање, а најважнији догађај у њиховим животима јесте ступање у брак, ипак су образоване, самосвесне и јединствене. Романи Џејн Остин нису бајке о причевима и принцезама који проналазе своју срећу након борбе са злим силама. То су озбиљне студије карактера који се, под њеним умешним вођством, развијају онако како нас модерна психологија учи да би требало да се развијамо упознајући себе кроз односе са другима. У свету који се данас креће вртоглавом брзином ка врло често непознатим одредиштима, спороходни свет романа британске списатељице, можемо сасвим сигурно да закључимо, још дуго ће бити привлачан за читаоце свих генерација.