Oznaka: Katarina Ristanović Acović

Purpur balkanskih kraljeva

Luitpold Folkenštajn, finasijer i nevažan diplomata, od nametljive i samodopadljive sorte, sedeo je u svom omiljenom kafeu uprestonici Habzburške monarhije, gde žive ljudi koji su videli sveta, i držao u rukama Noje Fraje Prese. Konobar zalizane kose upravo mu je poslužio šoljicu kafe sa šlagom i čašu vode. Godinama unazad, ovakvi konobari su na njegov sto stavljali Noje Fraje Prese i šoljice kafe sa šlagom, godinama je sedeo na istom mestu, ispod prašnjavog prepariranog orla, koji je nekada visoko nadletao štajerske planine, a sada je predstavljao zastrašujući simbol; na njegov vrat pričvršćena je još jedna glava, a na obe prašnjave lobanje položena pozlaćena kruna. Danas je Luitpold Folkenštajn čitao samo prvi članak u novinama, iznova i iznova.

„Pala je turska tvrđava Kirk- Kilise … zvanično je potvrđeno da su Srbi zauzeli Kumanovo … sve ovo ukazuje da Konstantinopolj sada pomalo liči na grad iz Šekspirovih tragedija … Nedaleko od Jedrena, i na istoku gde se sada vodi velika bitka, oslikava se ne samo budućnost Turske, već i pozicija i uticaj koji će balkanske zemlje imati u svetu.“

Godinama unazad Luitpold Folkenštajn dokonao je o pretenzijama balkanskih zemalja, ispijajući kafu sa šlagom koju mu je poslužio zalizani konobar. Iako nikada nije putovao dalje od Temišvara na stočnu pijacu, i nije se izlagao većim opasnostima u životu, smatrao se pozvanim da sudi o borbenosti i junaštvu malih zemalja koje su se graničile sa dvojnom monarhijom na Dunavu. A njegov sud bio je ispunjen bespoštednim prezirom prema skromnim naporima malih država, i poštovanjem za velike vojske i njihove pune kese, koje se nije dovodilo u pitanje. Nad čitavim Balkanom, i njegovom burnom istorijom, dominirala je magija izraza Velike sile, koja je bila još jača sa tevtonskim prizvukom: Die Grossmachte. Budući neko ko se divi sili i bogatstvu, kao što se sredovečna dama divi mladalačkom duhu, bucmasti prorok se iz udobnosti kafea u kome je sedeo podsmevao balkanskim vladarčićima i omalovažavao napore njihovih naroda, pa je osuo po njima onim nemuštim jezikom kojim se Bečlije skoro uvek služe kada izražavaju svoj stav o nečemu što ne odobravaju. Moglo se čuti od Britanaca, koji su putovali Balkanom, kako bugarskom narodu predviđaju blistavu budućnost, ruski oficiri su priznali, na osnovu letimičnih uvida u njegovu vojnu moć, da sa njom treba računati, a stvorili su je upravo oni sami, a ne mi. Ali dok je ispijao kafu i satima igrao domine, prorok je sa osmehom odmahivao glavom, dok je u svom hramu izpročitanih redova destilisao mudrost sveta. Istina je da Velike sile nisu uspele da utišaju ratne bubnjeve, no, moćna vojska Otomanske imperije moraće da započne pregovore, a onda će Velike sile doći na red da odreše kese i upute pretnje, i njihova će biti poslednja. Luitpold je u uobrazilji čuo korake vojnika sa bajonetima, koji nose crvene fesove i napreduju preko svojih položaja na Balkanu, video je prilike odevene u ovčje kože primorane da se povuku u svoja sela, video je slavnog zapovednika Velikih sila kako prekoreva, izdaje naređenja da se sve vrati u prvobitno stanje kad se prašina slegne, dok sada mora da sluša zvuk ratnih bubnjeva koji dopire iz sasvim drugog pravca, marširanje vojske koja je bila veća, hrabrija, i vičnija ratovanju više nego što je ikada zamišljao; u novinama koje je obično čitao, njegove oči susrele su se sa upozorenjem Velikim silama, koje je odveć dugo prisutno da bi se zanemarivalo; one moraju računati na ove promene, i iz njih izvući određenu pouku. Velikim silama neće biti ni malo lako da ubede balkanske države u to da se ne sme prekršiti princip po kome se ne mogu dozvoliti nove podele teritorija na istoku Evrope bez njihove saglasnosti. Čak i u ovom trenutku, dok je ishod na bojnom polju još nepoznat, postoje glasine o uvođenju fiskalnog jedinstva u svim balkanskim zemljama, koje bi se proširilo i na ustavnu zajednicu, poput nemačkog carstva. Ovo je možda tek blagi nagoveštaj, ali nemoguće je ne uzeti u obzir činjenicu da ovakvo ujedinjenje balkanskih država predstavlja vojnu snagu sa kojom će Velike sile morati da računaju … Narod koji je prolio svoju krv na bojnom polju, i koji je podneo velike ratne žrtve da bi oformio savez sa sebi bliskim narodima, poći će svojim putem nezavisnosti od Velikih sila i Rusije … Krv koja je danas prolivena po prvi put daje pravo značenje purpuru balkanskih kraljeva. Velikim silama neće biti moguće da zanemare činjenicu da narod koji je osetio slobodu neće pristati da se vrati na svoje pređašnje granice. Turci su danas izgubili ne samo Kirk-Kilise, već i Makedoniju.

Luitpold Folkenštajn ispijao je svoju kafu, ali je ona izgubila nešto od pređašnjeg ukusa. Granice njegovog pompeznog, nametljivog, diktatorskog sveta, najednom su se suzile. Sve pretnje silom i uticaj koji ima novac, beskrupulozno su odgurnute u drugi plan. Osećao je svu žestinu sile koju nije mogao ni da pojmi. Slavni imperatori, koji poseduju bogatstvo i vojnu moć, sa neodobravanjem su gledali na te sukobe, a oni koji će umreti nisu imali ni najmanju nameru da ih pozdrave. Neki će nevoljno iz ovoga izvući pouku o poštovanju osnovnih principa, a to neće biti državice koje se bore za svoju nezavisnost.

Luitpold Folkenštajn nije sačekao da se okupi kvorum igrača domina. Svi oni već su sigurno pročitali članak u Fraje Prese, a u takvim trenucima svaki prorok će se povući, da nađe spas daleko od očiju znatiželjnika.   

(1919)    

Izgubljeni sandžak

Zatvorski kapelan uđe u ćeliju osuđenog poslednji put, da pruži utehu kakvu može. Jedina uteha za kojom žudim, reče osuđenik, jeste da svoju priču ispričam u celosti onome ko je voljan da sasluša. Ne možemo se dugo zadržati, reče kapelan, gledajući na sat. Osuđenik je suzbio drhtanje i počeo da priča.

Većina će misliti da plaćam kaznu za svoja nasilna dela. U stvari, ja sam žrtva nedostatka posebnih znanja i svog osrednjeg karaktera.

Nedostatka posebnih znanja!, reče kapelan.

Tako je. Da sam među onom nekolicinom ljudi u Engleskoj kojima je poznata fauna Spoljašnjih Hebrida, ili da umem da citiram stanice iz Kamoinšove poezije u originalu, ne bih imao nikakvih problema da dokažem sopstveni identitet, u nevolji u kojoj je moj identitet postao pitanje života i smrti. Ali moje je obrazovanje osrednje, a moj temperament od one opšte sorte da se ne može svrstati u neku posebnu kategoriju. Uopšteno poznajem baštovanstvo i istoriju, i stare majstore, ali nikada ne bih mogao da iz mesta kažem da li je Stela van der Loopen vrsta hrizanteme, heroina američkog rata za nezavisnost, ili nešto od Romnija u Luvru.

Kapelan se nelagodno promeškoljio u svojoj stolici. Bilo je zastrašujuće to da je svaki od ponuđenih odgovora mogao biti tačan.

Zaljubio sam se, ili mislio da jesam, u ženu lokalnog lekara, nastavi osuđenik. Zbog čega, ne mogu da kažem, ne sećam se da je posedovala bilo kakvu posebnu privlačnost duha ili tela. Kada se osvrnem na protekle događaje čini mi se da je bila posve obična, ali pretpostavljam da se lekar nekada zaljubio u nju, što znači da to nije bilo nemoguće. Izgledalo je da joj prija moja pažnja, pretpostavljam da mogu čak i da kažem da me je ohrabrivala, premda sam uveren da je iskreno bila nesvesna činjenice da imam u vidu nešto više od obične komšijske pažnje. Kada se neko suočava sa Smrću, treba da bude iskren.

Kapelan promrmlja odobravanje. U svakom slučaju, bila je iskreno užasnuta kada sam iskoristio lekarevo odsustvo jedne večeri da joj izjavim ono za šta sam verovao da je ljubav. Preklinjala me je da nestanem iz njenog života, a ja ništa drugo nisam mogao da učinim sem da se sa tim složim, mada nisam imao ni najblažeg pojma kako to da izvedem. U romanima i dramama doznao sam da se to redovno dešava; ako pogrešno shvatiš ženina osećanja ili namere, odlaziš u Indiju i tamo se po pravilu baviš na graničnim područjima. Dok sam se spoticao na putu od doktorove kuće, nisam imao jasnu ideju kakav će mi biti redosled poteza, ali me je prožimalo nejasno osećanje da moram pogledati Tajmsov atlas pre odlaska u krevet. Tada, na pustom i tamnom putu, nabasah na leš.

Kapelanova zainteresovanost za priču vidljivo se uvećala.

Po odeći, zaključio sam da je u pitanju leš kapetana Vojske Spasa. Činilo se da je oboren u nekom strašnom incidentu, glava mu je bila smrskana i izgubila je svako ljudsko obličje. Verovatno, pomislih, saobraćajni udes; potom, sa iznenadnom snažnom prodornošću, probila se druga pomisao, da je to sjajna prilika da izgubim identitet i da zauvek nestanem iz života lekareve žene. Nema tegobnog i rizičnog puta u udaljene zemlje, samo jednostavna zamena odeće i identiteta sa nepoznatom žrtvom incidenta bez svedoka. Uz izvesne teškoće svukao sam leš i navukao mu svoju odeću. Svako ko je bio batler mrtvom kapetanu Vojske Spasa pri slabom svetlu, shvatiće teškoću. Sa namerom, kako verujem, da nagovorim lekarevu ženu da napusti muževljevu kuću te da nađemo neko prebivalište koje ću ja da plaćam, napunio sam džepove novčanicama koje su činile veći deo mog neposrednog ovozemaljskog bogatstva. Kada sam se iskrao u svet, prerušen u bezimenog pripadnika Vojske Spasa, nisam bio sasvim bez sredstava sebi da obezbedim skromnu ulogu za dugo vreme. Odskitao sam do obližnjeg trgovačkog grada i, mada je bilo dockan, nekoliko šilinga obezbedilo mi je večeru i počinak u jeftinoj krčmi. Sledećeg dana nastavio sam besciljno da lutam od jednog gradića do drugog. Već mi se pomalo smučio ishod mog iznenadnog hira; za nekoliko sati, još i više. Na naslovnoj strani lokalnih novina pročitao sam objavu sopstvenog ubistva od strane nepoznate osobe; kupivši novine, da se podrobno obavestim o tragediji, koja mi je isprva priredila tmurnu zabavu, saznao sam da je zlodelo pripisano lutajućem pripadniku Vojske Spasa sumnjivog porekla, koji je primećen kako se smuca putem blizu mesta zlodela. Nije mi više bilo zabavno. Postajalo je gusto. Ono što sam pogrešno smatrao saobraćajnim udesom bio je očigledan slučaj okrutnog napada i ubistva, i dok se ne pronađe pravi počinilac biće mi veoma teško da objasnim svoje uplitanje u čitavu stvar. Naravno da mogu da dokažem sopstveni identitet; ali kako da, bez neprihvatljivog uplitanja doktorove žene, pružim razumno objašnjenje za zamenu odeće sa ubijenim čovekom? Dok sam grozničavo razmišljao o ovom problemu, nesvesno sam se pokorio drugom nagonu – da se udaljim što je moguće više od mesta zločina i po svaku cenu se ratosiljam inkriminišuće uniforme. To je bilo teško. Pokušao sam u dve-tri opskurne radnje sa odećom, ali je moj ulazak kod vlasnika izazivao neprijateljsku sumnju, i sa ovim ili onim izgovorom izbegavali su da mi pomognu u mojoj sada gorućoj želji da promenim odeću. Izgledalo je nemoguće osloboditi se uniforme kojom sam se tako nepromšljeno unakazio, kao onaj …, znate, zaboravio sam mu ime, one fatalne košulje.

Da, da, reče kapelan nestrpljivo, nastavite.

Smatrao sam da nije sigurno da se predam policiji dok se ne oslobodim ove kompromitujuće odeće. Ono što me je zbunjivalo jeste to što ne pokušavaju da me uhapse, pošto je jasna bila sumnja koja me je pratila kao neodvojiva senka gde god da idem. Zurenje, gurkanje, šapat, čak i glasno izgovoreno: to je taj, pratili su svako moje pojavljivanje; i najzabačenija krčma u koju sam ušao ispunjavala se podmuklim pogledima. Počeo sam da saosećam sa članovima kraljevskih porodica koji su pokušavali da obave malu privatnu kupovinu pod bespoštednim ispitivačkim pogledima nezasite javnosti. Pa ipak, uz sve to neartikulisano praćenje, koje mi je naprezalo nerve gore od pokazivanja otvorenog neprijateljstva, ništa nije učinjeno da mi se ugrozi sloboda. Kasnije sam otkrio razlog. U vreme ubistva na osamljenom putu, u obližnjem susedstvu trenirani su psi tragači, i nekih dvadesetak obučenih životinja bilo je na tragu pretpostavljenog ubice – mene. Jedan od londonskih dnevnih listova sa najviše izraženim smislom za zajedništvo, ponudio je bogatu nagradu vlasniku psa koji će me prvi zgrabiti te se klađenje u šanse takmičara razmahalo čitavom zemljom. Psi su trčali tamo-amo kroz trinaest okruga, i premda je moje kretanje bilo do tada savršeno poznato policiji i javnosti, sportski nagon nacije umešao se da spreči moje preuranjeno hapšenje. Dajte šansu psima, bilo je preovlađujuće raspoloženje, kad god je neki ambiciozni lokalni pozornik hteo da učini kraj mom izmicanju pravdi koje se oteglo. Kada me je konačno pronašao pas koji je proglašen pobednikom, to i nije bio dramatičan događaj, u stvari, nisam siguran da bi me uopšte primetio da ga nisam pozvao i pomilovao, ali događaj je izazvao izvanredno uzbuđenje učesnika. Vlasnik psa koji je bio odmah iza pobednika bio je Amerikanac, i uložio je protest zato što se pre šest generacija neki od predaka pobednika pario sa jednim psom za lov na vidre, a nagrada je ponuđena najbržem psu tragaču koji uhvati ubicu, te da se pas koji ima jednu šezdesetčetvrtinu krvi psa za lov na vidre, ne može smatrati psom tragačem. Ne znam kako se sve završilo na kraju, ali došlo je do neverovatnih rasprava sa obe strane Atlantika. Moj sopstveni doprinos kontroverzi sastojao se u isticanju činjenice da je cela rasprava bespredmetna, pošto pravi ubica nije uhvaćen; uskoro sam otkrio da se po ovom pitanju stručnjaci i javnost uopšte ne spore. Bojažljivo sam iščekivao, kao neprijatnu nužnost, da počne utvrđivanje mog identiteta i mojih motiva. Brzo mi je postalo jasno da je najveća nevolja u celoj stvari to što se ono ne može izvesti. Kada sam u ogledalu video divlji izraz lica progonjenog čoveka, koji su iskustva proteklih nekoliko nedelja utisnuli na moju inače blagu pojavu, nisam se iznenadio što je mojih nekoliko prijatelja i rođaka odbilo da me prepozna u prerušenom izdanju, i nastavilo da tvrdoglavo veruje u opšteprihvaćeni stav da sam ja onaj koji je pronađen mrtav na putu. Da bude još gore, mnogo gore, tetka ubijenog čoveka, užasna žena, očigledno ne baš mnogo inteligentna, identifikovala me je kao svog nećaka i vlastima pružila grozan prikaz moje izopačene mladosti i njenih hvale vrednih ali bezuspešnih pokušaja da me vrati na pravi put. Verujem da je čak bilo predloženo i da mi se uzme otisak prsta.

Ali, reče kapelan, svakako, vaše obrazovanje –

To je bilo odlučujuće, reče osuđenik, tu se moj nedostatak specijalizacije tako pogubno okrenuo protiv mene. Mrtvi pripadnik Vojske Spasa, čiji sam identitet tako olako preuzeo na svoju nesreću, oličavao je jeftino moderno obrazovanje. Bilo je lako pokazati da je moje obrazovanje potpuno drugačije od njegovog, ali sam u svojoj nervozi zabrljao na svakom testu koji je stavljen ispred mene. Ono malo francuskog što sam znao me je napustilo; nisam mogao da prevedem ni najprostiju rečenicu o ogrozdu na taj jezik, pošto sam zaboravio francusku reč za ogrozd.

Kapelan se ponovo nelagodno promeškoljio u svojoj stolici. Tada, rezimirao je osuđenik,  došlo je do potpunog poraza. U našem smo selu imali mali debatni klub, sećam se da sam obećao, uglavnom zbog toga, pretpostavljam, da se dodvorim i impresioniram lekarevu ženu, da ću da održim kratko predavanje o krizi na Balkanu. Računao sam sa tim da ću biti u stanju da napabirčim podatke iz jednog ili dva standardna dela i starih brojeva nekih časopisa. Tužilac je pažljivo zapazio okolnost da je čovek za koga sam se izdavao – i koji jesam – neka vrsta osrednjeg lokalnog autoriteta za balkanske poslove, te je usred niza pitanja na različite teme istražna komisija sa đavolskom neočekivanošću postavila pitanje da li bih mogao da kažem sudu gde se nalazi Novi Pazar. Znao sam da je to ključno pitanje; nešto mi je govorilo da ima veze sa Sankt Peterburgom ili ulicom Bejker. Oklevao sam, bespomoćno posmatrao more lica u napregnutom iščekivanju, potom sam se sabrao i odabrao ulicu Bejker. Tada sam znao da je sve gotovo. Tužilaštvu nije bilo teško da pokaže da neko, čak i slabo upoznat sa poslovima na Bliskom istoku, ne može tako nezgrapno da dislocira Novi Pazar sa njegovog uobičajenog mesta na mapi. Bio je to odgovor koji bi očekivano dao kapetan Vojske Spasa – i ja sam ga dao. Okolni dokazi koji su povezivali pripadnika Vojske Spasa sa zločinom bili su sasvim ubedljivi, a ja sam se nerazmrsivo identifikovao sa njim. Iz toga sledi da ću za deset minuta biti obešen zbog ubistva samoga sebe, koje se nije dogodilo, i za koje, u svakom slučaju, nisam odgovoran.

Kada se kapelan vratio u svoj stan četvrt sata kasnije, crna zastava vijorila se nad zatvorskom kulom. Čekao ga je doručak u trpezariji, međutim, najpre je otišao do svoje biblioteke, i uzevši Tajmsov atlas posmatrao je mapu Balkanskog poluostrva. Ovako nešto, primetio je zatvarajući knjigu uz tresak, svakome se može dogoditi.

(1910)

Mladoturska katastrofa u dve scene

Ministar Lepih umetnosti (čijem je ministarstvu odnedavno pridruženo jedno novo odeljenje, Izbornog inženjeringa), išao je u poslovnu posetu Velikom veziru. Po istočnjačkom običaju, najpre su neko vreme vodili razgovor o opštim temama. Ministar se na vreme suzdržao da na jedan komentar ne odgovori aluzijom na Maratonsku trku, prisetivši se da Vezir ima babu koja je Persijanka, pa bi ovu primedbu mogao da smatra donekle bezobzirnom. Ministar onda skrenu razgovor na drugu temu.

Da li po novom Ustavu žene imaju pravo glasa?, iznenada će on.

Pravo da glasaju? Žene?, uzviknu Vezir pomalo u čudu. Dobri moj Paša, Novi put pomalo je apsurdan takav kakav jeste; hajde da od njega ne pravimo lakrdiju. Žene nemaju dušu nit imaju pamet; zašto bi, za ime božije, onda imale pravo glasa?

Znam da zvuči apsurdno, reče Ministar, ali na Zapadu se o ovome ozbiljno razmišlja.

Onda mora biti da su opremljeni sa mnogo više ozbiljnosti nego što bih rekao za njih. Čitavog života naročito sam se trudio da zadržim trezvenost, a skoro da ne mogu da odolim da se ne nasmejem na taj predlog. Pa žene su uglavnom nepismene. Kako će onda pristupiti glasanju?

Mogu im se pokazati imena kandidata i gde treba da stave svoj krstić.

Kako, molim?,  prekide ga Vezir.

Ovaj, da stave polumesec, ispravi se Ministar; tako bi izrazile svoju naklonost Mladoturskoj partiji, dodao je.

E, pa, reče Vezir, ako ćemo tako, onda ćemo da izjedemo celo pr…, zaustavio se taman da ne izgovori ime nečiste životinje, celu kamilu. Izdaću naredbu da se ženama daje pravo glasa.

***

U izbornoj jedinici Lakumistan, izbori su se bližili kraju. Znalo se da kandidat Mladoturske partije vodi sa tri ili četiri stotine glasova, i on je već pravio nacrt svog govora u kome se zahvaljuje biračima. Njegova pobeda bila je već svršena stvar, pošto je pokrenuo svu dozvoljenu izbornu mašineriju sa Zapada. Otišao je tako daleko da je koristio motorna vozila. Neki od njegovih pristalica odvezli su se na birališta u ovim vozilima, a zahvaljujući njegovim veštim vozačima, mnogi oponenti završili su na groblju, ili u lokalnoj bolnici, ili su se uzdržali od glasanja iz drugih razloga. A onda se desilo nešto neočekivano. Protivnički kandidat, Blaženi Ali, stigao je na scenu sa svojim ženama i rođakama, kojih je bilo grubo rečeno, šest stotina. Ali se nije mnogo bavio proučavanjem izbora, međutim, čulo se da je izjavio kako svaki glas za njegovog protivnika znači bacanje još jednog novčića u Bosfor. Kandidat Mladoturske partije, koji se priklonio zapadnjačkom običaju da ima jednu ženu i poneku ljubavnicu, bespomoćno je stajao po strani dok su glasovi njegovog protivnika rasli u pobedničku većinu.

Tako mi Kristabela Kolumba, uzviknu on dozivajući pogrešno ime poznatog istraživača, ko bi na ovako nešto i pomisliti mogao?

Baš čudno, razmišljao je Ali, da onaj koji tako bučno drži govore o tajnom glasanju, previdi glasove onih pod velom.

I tako, idući kući sa svojim glasačima, mrmljao je sebi u bradu improvizovane stihove jednog jeretičkog pesnika iz Persije:

Reči onaj veoma vešto poteže,

Al’ nosi za pasom i kabulske bodeže;

Ništa od toga nema u mene,

Jedino bogatstvo moje su žene.

 (1910)

UMEĆE KRATKE PRIČE – DEJAN ACOVIĆ

Hektor Hju Munro – Saki

Neobično i upečatljivo ime Saki književni je pseudonim Hektora Hjua Munroa (Hector Hugh Munro), britanskog majstora kratke priče i satiričara.

Saki je rođen 18. decembra 1870. u Akjabu, u Britanskoj Burmi, danas Sittwe u Mjanmaru. Nakon obrazovanja u gimnazijama u Eksmautu i Bedfordu, vratio se u Burmu 1893, gde je službovao u Kraljevskoj burmanskoj policiji, kao i njegov otac. Godinu dana kasnije ponovo dolazi u Englesku i priređuje veliko zadovoljstvo čitaocima Westminster Gazette svojim kratkim crticama iz političkog života u stilu Luisa Kerola. Ove crtice potpisao je pomenutim pseudonimom Saki, što je ime vinotoče u Rubaijama Omara Hajama. Nešto docnije ove će tekstove objaviti u zbirci The Westminster Alice. U periodu1902 – 1908, boravi u Evropi, na Balkanu, u Rusiji i Parizu, kao dopisnik novina Morning Post. Pored ostalih novinarskih zadataka i reporterskih poslova, Saki je pisao i o tragičnim događajima u Beogradu – surovoj egzekuciji kraljevskog para, Aleksandra i Drage Obrenović.

Nakon što je objavio svoju jedinu „ozbiljnu“ monografiju – The Rise of the Russian Empire (1900), pod velikim uticajem Gibonovog grandioznog dela, ali neuspešnu, definitivno se opredelio za format kratke priče u kojem će postići svoju reputaciju koja traje do danas, u zbirkama Reginald (1904), Reginald in Russia (1910), Chronicles of Clovis (1911) te Beasts and Superbeasts (1914). Pored toga, napisao je nekoliko pozorišnih komada i romane – The Unbearable Bassington (1912) i When William came (1913).

Vihor Velikog rata odneo je i njegov život; iako previše star za regrutaciju služio je u Kraljevskom streljačkom odredu; poginuo je na bojnom polju od nemačkog snajpera, 13. novembra 1916, na frontu u Francuskoj; ne zna se njegovo grobno mesto.

U Sakijevim kratkim pričama, stilski posmatrano, nedostatak konvencionalnog zapleta više je nego dovoljno nadomešten bogatstvom njegove mašte i majstorstvom upotrebe neočekivane fraze. Narativni sadržaj u oštrom je kontrastu spram brojnih konvencija i hipokrizije Edvardijanske Engleske; blazirana gospoda, umišljene prazne persone te osobe zaglibljene udruštvene konvencije ne nalaze se u milosti Sakijevog pera. Sve njegove simpatije pripadaju deci i životinjama, a skoro taktilno razočaranje svetom odraslih provejava kroz sve njegove priče. Svakako je ovakav stav uzrokovan i ličnim iskustvom odrastanja u rigidnim uslovima engleskih obrazovnih ustanova, ali  i u samoj porodici. Budući da je rano ostao bez majke, nesrećnim slučajem, Saki je odrastao u teskobnom društvu bake i tetke, emblematičnih figura koje ne otelotvoruju blagost i nežnost nego rigidnost i stegu. Svoju homoseksualnost skrivao je čitavog života, pošto je u ovo doba u Engleskoj još uvek smatrana krivičnim delom.

Razumljivo je da ovaj društveni okvir nije dovoljan za dobru priču. Saki je majstor atmosfere, onog neodredivog osećaja na ivici jeze. Jezički virtuozan, pregnantan, sažet i raspričan u isti mah, veliki ljubitelj Kerolovskih igara rečima. Likovi, poput malog, bolešljivog, Konradina iz, slobodno se može kazati, kultne priče „Sredni Vaštar“ ili brbljivog mačka Tobermorija, zauvek ostaju u živom sećanju; u „Otvorenom francuskom prozoru“ skoro da možemo videti lovce kako se vraćaju kući u sumrak, u maestralnoj završnici priče; sa Rodom Elam popićemo, ipak, čaj u nepromenljivom popodnevnom ritualu, a Luitpold Folkenštajn ljutito će zatvoriti svoje novine, nezadovoljan situacijom na Balkanu. Balkan? Zar se moglo pomisliti da će ovaj kraj Evrope ostati izvan Sakijevog pripovedačkog majstorstva i interesovanja?

 Sakijev imaginarni okvir bogat je i raznovrstan, brutalan ponekad, zajedljiv i ciničan, ali i prožet izvesnom toplom blagonaklonošću svojstvenom osobama koje su rano dostigle mudrost. Na njegovo pisanje uticali su Oskar Vajld, Luis Kerol i Radjard Kipling, a sam je uticao na A.A. Milna i Noela Kauarda. Pored ovde predstavljenih priča upućujemo na zbirku Purpur balkanskih kraljeva i druge price, Beograd, 2017, u prevodu Katarine Ristanović Acović.