Грчки, римски и Дантеов Одисеј: ново лице старог луталице

Традиција старих Грка

Лик из Хомерових епова и многих других дела која обрађују тему Тројанског рата, Одисеј је краљ Итаке и један од истакнутих вођа грчке стране у овом сукобу.

Када су Атрејеви синови почели припреме за рат, како би вратили у Спарту лепу Хелену, жену Менелајеву, прво су окупили све њене негдашње просце, подсећајући их на заклетву да ће бити на помоћи њеном супругу. Међу првима су потражили Одисеја, чији је бриљантни ум и осмислио ту заклетву, као осигурање против покоља међу многобројним просцима. Како није желео да напусти Пенелопу, са којом је тада тек кратко био у браку, и свог малог сина, правио се да је луд и почео да оре са магарцем и биком упрегнутим у плуг и да сеје со. Још у давна времена је ово тумачено као Одисејево предвиђање да поход на Троју бити узалудан подухват због недостатка слоге међу војсковођама. Међутим, Паламед је ставио малог Телемаха на десету бразду, а Одисеј подигао плуг да не би убио сина и тиме се одао. Ово је тумачено као предвиђање Паламеда, јунака по домишљатости равног Одисеју, да ће у десетој години рата доћи до преокрета. Краљ Итаке је за Грке био оличење мудрости сличне оној коју богови поседују, умности и вештине, те су стога сви значајни подухвати у рату под Тројом њему поверени: проналажење Ахила, скривеног код краља Ликомеда, прерушеног у девојку, помоћу трика са оружјем и накитом; решавање проблема који је изазвало пророчанство да ће онај ко први ступи на тле Троаде први и погинути, доскакивањем на штит; одржавање вере и борбености код грчких војника који желе да се врате кући сјајним и полетним беседама; уклањање с пута сада већ неподобног Паламеда помоћу фалсификованог писма; посредовање у помирењу између Агамемнона и Ахила после страшне Ахилове срџбе и Патроклове погибије; одбијање Тројанаца довољно дуго да Ајант изнесе мртво Ахилово тело. И као ратник он показује дивљења вредну вештину: побеђује у тркама поводом Патроклове смрти, грчки главари процењују да је његова улога код изношења мртвог Ахила више јуначко дело него Ајантово, па тако Одисеј добија чувено Ахилово оружје, које је, по легенди, исковао Хефест, бог ватре и ковача лично; он заробљава пророка Хелена, Пријамовог сина, од кога дознају услове за пад Илиона. Делајући на основу тих упутстава, он доводи Неоптолема, Ахиловог сина, под Троју, шаље тог истог младића код Филоктета по Хераклове стреле, измољава од становника Олимпије једну Пелопову кост, и улази у саму Троју и краде чувени Паладион, дрвени кип Паладе Атене (који, код Вергилија, пада у руке Енеји и кога он доноси са собом у Лациј). И, коначно, осмишљава најозлоглашеније ратно лукавство: великог дрвеног коња у који стаје довољно грчких јунака да на препад освоје Троју.

            После рата, он креће право кући, веран својој породици и своме дому. Стицајем несрећних околности, то путовање траје двадесет година: прво га ветрови нанесу у земљу Киконаца, потом на острво Лотофага, па на острво Киклопа, где му предстоји борба на живот и смрт са злим киклопом Полифемом, сином бога мора Посејдона, што изазива бес овог недоброћудног бога и додатно отежава повратак кући Одисеју. После боравка на острву Еола, бога ветрова, и после у земљи Лестригонаца, ужасних људождера, доспео је на Киркино острво. Интересантно је да Грци његову везу са Кирком, и после са Калипсо, не сматрају као неверство, јер он њих није смео да одбије, пошто су оне божанства. Уз њену помоћ, он потом силази у подземље да од мртвог пророка Тиресије сазна о својој будућности, и где слуша од Ахила потресни извештај о „животу” у свету мртвих. Након тога, постао је први смртник који је чуо очаравајућу песму сирена и прошао поред Сциле и Харибде. Долазак на Калипсино острво га поново успорава, пошто га она од себе пушта тек на заповест других богова, након чега наилази на острво Феачана, где добија прекопотребну помоћ, захваљујући којој коначно стиже кући. А тамо – чекао га је пун двор просаца његове верне жене. Након разрачунавања са њима, Одисеј је живео мирно и праведно, све док га у трагичном неспоразуму није убио његов и Киркин син Телегон. Интересантно је поменути и једно предање по коме Неоптолем суди Одисеју за убиство просаца и осуђује га на прогонство у Италију, где се овај измири са Енејом и дуго и мирно живи међу Етрурцима.

            У старијој традицији неустрашив и лукав човек, он жилавом упорношћу савлађује највеће тешкоће, и свим је срцем везан за свој дом и отаџбину, а мада су припреме за рат трајале десет година, сам рат још десет година, а његов повратак кући чак двадесет година, занимљиво је напоменути да се он кући враћа млад, свеж, зрео и у пуној снази. Мало је митских јунака који су завредели да их велики Хомер опева као што је опевао њега.

Грчки трагедиографи на потезу

Чести споредни, ретко главни лик античких трагедиографа, Одисеј је био различито представљан. У несачуваној Есхиловој трилогији (поред Еурипидове сатирске игре Киклоп, ово је једино дело за које се сигурно зна да је ту Одисеј главни лик), у којој је описан његов долазак на Итаку и обрачун са просцима, изгледа да је био представљен као частан и родољубив човек и веран супруг. Већ код Софокла се наилази на колебање: у трагедији Ајант он је најумнији и међу највећим јунацима, те тако часно задобија Ахилово оружје, што је потом проузроковало Ајантово лудило и самоубиство, док у трагедији Филоктет он безобзирно покушава да искористи несрећног и усамљеног човека, који је годинама остављен на пустом острву по Одисејевом налогу.

            И тако се већ у каснијим генерацијама његов лик мења: његове мане и грешке, својствене људским бићима, бивају преувеличане и он постаје оличење лажљивоти и похлепе, осветољубивости и незахвалности. Каменовање Паламеда се приписује Одисејевој жељи да се освети за то што је разоткрио његово „лудило”; оружје Ахилово добија пошто је потплатио војсковође које је требало да пресуде, јављају се тврдње да је покушао да убије Диомеда како би сам приграбио славу за крађу Паладиона…

Одисеј из римске традиције

Стварајући Енеиду, Вергилије је као предлошке користио Хомерове спевове Илијаду и Одисеју, те тако првих шест певања Енеиде одговара певањима Одисеје (Енејина лутања), а других шест Илијади (призори борбе). Тако Енеја не само да долази у ситуације сличне онима у коијма се налазио Одисеј (силазак у Подземље, на пример), него и изговара читаве реченице сличне онима које је његов грчки непријатељ изрекао („Можда ћемо се и овога сећати једном са задовољством” говори Одисеј својим сапутницима кад дођу до Сциле и Харибде, а мислећи на киклопе, док Енеја то говори друговима после бродолома). А опет, с друге стране, ова два јунака су се налазила на супротним странама у рату, те се стога не треба чудити томе да се о грчком јунаку говори као о бескрупулозном пљачкашу Паладиона и опортунисти, вероломном и свирепом човеку који се ружном сплетком решава оног који би му по домишљатости био такмац. И генерално гледано, за Римљане је Одисеј био оличење оног грчког менталитета према коме су осећали велику одбојност.

Шта уради, Данте?

Пошто су морали да се суоче са величином античке паганске културе, а не желећи да је одбаце, хришћански мислиоци, научници, песници, филозофи нашли су као погодно решење да је учине прихватљивом тиме што ће у њој „препознати” идеје и најаве хришћанства. Све остале, за тај контекст неподобне идеје, најчешће су бивале успешно игнорисане. Тако је четврта еклога Вергилијева проглашена за месијанско пророчанство (рођење мушког детета које ће променити свет, захваљујући коме ће наступити „златни век”), он сам за малтене светог човека и ишло се дотле да су „претпостављали његов утицај на познату одлуку Константина Великог да хришћанство прогласи државном вером”. Његов углед је после једне такве констатације само растао.

Данте Алигијери је Вергилија обожавао до те мере да га је узео га за водича кроз Пакао. Стога није необично да и он Одисеју замера, смештајући га међу зле саветнике, исто што му је и Вергилије замерао: Тројанског коња и крађу Паладиона, занемарујући притом чињеницу да је Одисеј само радио оно што је и био његов задатак – он је дошао под Илион да би га освојио и тако повратио спартанску краљицу. Може ли му се онда замерити што је послушао упутства пророка и урадио оно што је било неопходно да би остварио свој циљ? Ахилова веза са Деидамијом, кћерком краља Ликомеда, са којом је добио сина Неоптолема, била је тако добро скривена тајна да су за њу сазнали тек кад су им пророци саопштили да тог сина треба довести под Троју. Како се онда Одисеј може сматрати кривим за њену смрт, чак и ако је његово одвођење Ахила (који је пошао својом вољом) било директан узрок? Чест је случај да се предање кроз време измени, те се исто збило и са Одисејем. Кроз време је његово дуго лутање постало његов сопствени избор, последица једне нездраве радозналости и жеље за путовањима и авантурама, грех који је као последицу имао његову преурањену смрт у дубоким водама мора. Права је штета за овог вечитог луталицу да је Данте као веродостојнију узео ову накнадну верзију мита (наравно, ако су му друге биле познате, пошто се у Одисеји не наводи како је главни јунак умро), и што га је због тога осудио да вечно гори у пламену пакла, не дозвољавајући му ни да мирно стоји – приморао га је да вечно кружи са својим садругом у преварама, обавијени једним пламеном расцепљеног врха, да и у смрти у буду заједно, а ипак раздвојени, као што су у заједничке подухвате ишли заједно – посвађани. Оставља му право да он, као већи јунак, разговара са Вергилијем, сматрајући за велику част то што га је овај Римљанин описао у Енеиди, а опет му пребацујући гордељивост. Дајући му шансу да се одбрани, он га инкриминише; дајући му да говори, он му даје шта да каже. И кад заћути, добија дозволу да се повуче „чим благи вођа допуштење даде”, отпуштен краљевским гестом паганског песника који је постао свети човек и чаробник хришћана средњег века.

* * *

Човек многих лица, и многих тумачења, Одисеј је свашта проживео, а низ антика–Вергилије–Данте само је једна од бројних путања којима је његова прича кренула. Вишеслојан, комплексан, интригантан, многима је био инспирација током дугих векова откако је почео своја лутања… сад, коме је дражи класични епски лик, каснија књижевна или филмска интерпретација – ствар је укуса. Избора има напретек.