ГРЧКИ, РИМСКИ И ДАНТЕОВ ОДИСЕЈ: НОВО ЛИЦЕ СТАРОГ ЛУТАЛИЦЕ (ЈЕЛЕНА ВИТЕЗОВИЋ)

Published on 21 juna, 2026 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Грчки, римски и Дантеов Одисеј: ново лице старог луталице

Традиција старих Грка

Лик из Хомерових епова и многих других дела која обрађују тему Тројанског рата, Одисеј је краљ Итаке и један од истакнутих вођа грчке стране у овом сукобу.

Када су Атрејеви синови почели припреме за рат, како би вратили у Спарту лепу Хелену, жену Менелајеву, прво су окупили све њене негдашње просце, подсећајући их на заклетву да ће бити на помоћи њеном супругу. Међу првима су потражили Одисеја, чији је бриљантни ум и осмислио ту заклетву, као осигурање против покоља међу многобројним просцима. Како није желео да напусти Пенелопу, са којом је тада тек кратко био у браку, и свог малог сина, правио се да је луд и почео да оре са магарцем и биком упрегнутим у плуг и да сеје со. Још у давна времена је ово тумачено као Одисејево предвиђање да поход на Троју бити узалудан подухват због недостатка слоге међу војсковођама. Међутим, Паламед је ставио малог Телемаха на десету бразду, а Одисеј подигао плуг да не би убио сина и тиме се одао. Ово је тумачено као предвиђање Паламеда, јунака по домишљатости равног Одисеју, да ће у десетој години рата доћи до преокрета. Краљ Итаке је за Грке био оличење мудрости сличне оној коју богови поседују, умности и вештине, те су стога сви значајни подухвати у рату под Тројом њему поверени: проналажење Ахила, скривеног код краља Ликомеда, прерушеног у девојку, помоћу трика са оружјем и накитом; решавање проблема који је изазвало пророчанство да ће онај ко први ступи на тле Троаде први и погинути, доскакивањем на штит; одржавање вере и борбености код грчких војника који желе да се врате кући сјајним и полетним беседама; уклањање с пута сада већ неподобног Паламеда помоћу фалсификованог писма; посредовање у помирењу између Агамемнона и Ахила после страшне Ахилове срџбе и Патроклове погибије; одбијање Тројанаца довољно дуго да Ајант изнесе мртво Ахилово тело. И као ратник он показује дивљења вредну вештину: побеђује у тркама поводом Патроклове смрти, грчки главари процењују да је његова улога код изношења мртвог Ахила више јуначко дело него Ајантово, па тако Одисеј добија чувено Ахилово оружје, које је, по легенди, исковао Хефест, бог ватре и ковача лично; он заробљава пророка Хелена, Пријамовог сина, од кога дознају услове за пад Илиона. Делајући на основу тих упутстава, он доводи Неоптолема, Ахиловог сина, под Троју, шаље тог истог младића код Филоктета по Хераклове стреле, измољава од становника Олимпије једну Пелопову кост, и улази у саму Троју и краде чувени Паладион, дрвени кип Паладе Атене (који, код Вергилија, пада у руке Енеји и кога он доноси са собом у Лациј). И, коначно, осмишљава најозлоглашеније ратно лукавство: великог дрвеног коња у који стаје довољно грчких јунака да на препад освоје Троју.

После рата, он креће право кући, веран својој породици и своме дому. Стицајем несрећних околности, то путовање траје двадесет година: прво га ветрови нанесу у земљу Киконаца, потом на острво Лотофага, па на острво Киклопа, где му предстоји борба на живот и смрт са злим киклопом Полифемом, сином бога мора Посејдона, што изазива бес овог недоброћудног бога и додатно отежава повратак кући Одисеју. После боравка на острву Еола, бога ветрова, и после у земљи Лестригонаца, ужасних људождера, доспео је на Киркино острво. Интересантно је да Грци његову везу са Кирком, и после са Калипсо, не сматрају као неверство, јер он њих није смео да одбије, пошто су оне божанства. Уз њену помоћ, он потом силази у подземље да од мртвог пророка Тиресије сазна о својој будућности, и где слуша од Ахила потресни извештај о „животу” у свету мртвих. Након тога, постао је први смртник који је чуо очаравајућу песму сирена и прошао поред Сциле и Харибде. Долазак на Калипсино острво га поново успорава, пошто га она од себе пушта тек на заповест других богова, након чега наилази на острво Феачана, где добија прекопотребну помоћ, захваљујући којој коначно стиже кући. А тамо – чекао га је пун двор просаца његове верне жене. Након разрачунавања са њима, Одисеј је живео мирно и праведно, све док га у трагичном неспоразуму није убио његов и Киркин син Телегон. Интересантно је поменути и једно предање по коме Неоптолем суди Одисеју за убиство просаца и осуђује га на прогонство у Италију, где се овај измири са Енејом и дуго и мирно живи међу Етрурцима.

У старијој традицији неустрашив и лукав човек, он жилавом упорношћу савлађује највеће тешкоће, и свим је срцем везан за свој дом и отаџбину, а мада су припреме за рат трајале десет година, сам рат још десет година, а његов повратак кући чак двадесет година, занимљиво је напоменути да се он кући враћа млад, свеж, зрео и у пуној снази. Мало је митских јунака који су завредели да их велики Хомер опева као што је опевао њега.

Грчки трагедиографи на потезу

Чести споредни, ретко главни лик античких трагедиографа, Одисеј је био различито представљан. У несачуваној Есхиловој трилогији (поред Еурипидове сатирске игре Киклоп, ово је једино дело за које се сигурно зна да је ту Одисеј главни лик), у којој је описан његов долазак на Итаку и обрачун са просцима, изгледа да је био представљен као частан и родољубив човек и веран супруг. Већ код Софокла се наилази на колебање: у трагедији Ајант он је најумнији и међу највећим јунацима, те тако часно задобија Ахилово оружје, што је потом проузроковало Ајантово лудило и самоубиство, док у трагедији Филоктет он безобзирно покушава да искористи несрећног и усамљеног човека, који је годинама остављен на пустом острву по Одисејевом налогу.

И тако се већ у каснијим генерацијама његов лик мења: његове мане и грешке, својствене људским бићима, бивају преувеличане и он постаје оличење лажљивоти и похлепе, осветољубивости и незахвалности. Каменовање Паламеда се приписује Одисејевој жељи да се освети за то што је разоткрио његово „лудило”; оружје Ахилово добија пошто је потплатио војсковође које је требало да пресуде, јављају се тврдње да је покушао да убије Диомеда како би сам приграбио славу за крађу Паладиона…

Одисеј из римске традиције

Стварајући Енеиду, Вергилије је као предлошке користио Хомерове спевове Илијаду и Одисеју, те тако првих шест певања Енеиде одговара певањима Одисеје (Енејина лутања), а других шест Илијади (призори борбе). Тако Енеја не само да долази у ситуације сличне онима у коијма се налазио Одисеј (силазак у Подземље, на пример), него и изговара читаве реченице сличне онима које је његов грчки непријатељ изрекао („Можда ћемо се и овога сећати једном са задовољством” говори Одисеј својим сапутницима кад дођу до Сциле и Харибде, а мислећи на киклопе, док Енеја то говори друговима после бродолома). А опет, с друге стране, ова два јунака су се налазила на супротним странама у рату, те се стога не треба чудити томе да се о грчком јунаку говори као о бескрупулозном пљачкашу Паладиона и опортунисти, вероломном и свирепом човеку који се ружном сплетком решава оног који би му по домишљатости био такмац. И генерално гледано, за Римљане је Одисеј био оличење оног грчког менталитета према коме су осећали велику одбојност.

Шта уради, Данте?

Пошто су морали да се суоче са величином античке паганске културе, а не желећи да је одбаце, хришћански мислиоци, научници, песници, филозофи нашли су као погодно решење да је учине прихватљивом тиме што ће у њој „препознати” идеје и најаве хришћанства. Све остале, за тај контекст неподобне идеје, најчешће су бивале успешно игнорисане. Тако је четврта еклога Вергилијева проглашена за месијанско пророчанство (рођење мушког детета које ће променити свет, захваљујући коме ће наступити „златни век”), он сам за малтене светог човека и ишло се дотле да су „претпостављали његов утицај на познату одлуку Константина Великог да хришћанство прогласи државном вером”. Његов углед је после једне такве констатације само растао.

Данте Алигијери је Вергилија обожавао до те мере да га је узео га за водича кроз Пакао. Стога није необично да и он Одисеју замера, смештајући га међу зле саветнике, исто што му је и Вергилије замерао: Тројанског коња и крађу Паладиона, занемарујући притом чињеницу да је Одисеј само радио оно што је и био његов задатак – он је дошао под Илион да би га освојио и тако повратио спартанску краљицу. Може ли му се онда замерити што је послушао упутства пророка и урадио оно што је било неопходно да би остварио свој циљ? Ахилова веза са Деидамијом, кћерком краља Ликомеда, са којом је добио сина Неоптолема, била је тако добро скривена тајна да су за њу сазнали тек кад су им пророци саопштили да тог сина треба довести под Троју. Како се онда Одисеј може сматрати кривим за њену смрт, чак и ако је његово одвођење Ахила (који је пошао својом вољом) било директан узрок? Чест је случај да се предање кроз време измени, те се исто збило и са Одисејем. Кроз време је његово дуго лутање постало његов сопствени избор, последица једне нездраве радозналости и жеље за путовањима и авантурама, грех који је као последицу имао његову преурањену смрт у дубоким водама мора. Права је штета за овог вечитог луталицу да је Данте као веродостојнију узео ову накнадну верзију мита (наравно, ако су му друге биле познате, пошто се у Одисеји не наводи како је главни јунак умро), и што га је због тога осудио да вечно гори у пламену пакла, не дозвољавајући му ни да мирно стоји – приморао га је да вечно кружи са својим садругом у преварама, обавијени једним пламеном расцепљеног врха, да и у смрти у буду заједно, а ипак раздвојени, као што су у заједничке подухвате ишли заједно – посвађани. Оставља му право да он, као већи јунак, разговара са Вергилијем, сматрајући за велику част то што га је овај Римљанин описао у Енеиди, а опет му пребацујући гордељивост. Дајући му шансу да се одбрани, он га инкриминише; дајући му да говори, он му даје шта да каже. И кад заћути, добија дозволу да се повуче „чим благи вођа допуштење даде”, отпуштен краљевским гестом паганског песника који је постао свети човек и чаробник хришћана средњег века.

* * *

Човек многих лица, и многих тумачења, Одисеј је свашта проживео, а низ антика–Вергилије–Данте само је једна од бројних путања којима је његова прича кренула. Вишеслојан, комплексан, интригантан, многима је био инспирација током дугих векова откако је почео своја лутања… сад, коме је дражи класични епски лик, каснија књижевна или филмска интерпретација – ствар је укуса. Избора има напретек.

КРЧМАРИЦА, ЖЕНА КОЈА ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕТ ПОЗОРИШТА (ЈЕЛЕНА ВИТЕЗОВИЋ)

Published on 3 aprila, 20263 aprila, 2026 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Иако правник по струци, Карло Голдони (Carlo Goldoni, Венеција, 25. II 1707 – Париз, 6. или 7. I 1793) данас нам је познат као једно од највећих имена италијанског театра. Будући да је од најраније младости уживао у читању (и гледању) позоришних комада, улучио је прву прилику да се са адвокатуре пребаци на писање – испрва трагедија и оперских либрета, да би убрзо открио да му више леже комедије, посебно оне у стилу Молијерове (Molière, Jean-Baptiste Poquelin) комедије карактера.

У периоду у коме Голдони ствара и афирмише се, позориштима Италије, поред мелодраме, доминира комедија дел’ арте, која је већ прошла врхунац свог развоја и дошла у фазу деградације: обилује простаклуцима и вулгарностима, покушава да привуче пажњу публике на сваки начин, те тако уплиће у радњу митолошке и фантастичне елементе, концентрише се на форму а не на садржај представе, стављајући акценат пре свега на визуелне аспекте перформанса (акробације, изглед маски, односно костиме, и сл.). Писана комедија била је на самим маргинама интересовања публике, а тиме и позоришних трупа, а представе комедије дел’ арте базирале су се на вештини импровизације глумаца, којима је на располагању, као полазна тачка, био само сажет основни заплет, са сценоследом и назначеним односима међу глумцима; такође а постојао је и известан репертоар шала и комичних/духовитих фрагмената дијалога, или само пуких реплика, који би глумци користили у згодном тренутку, по сопственом нахођењу.

Инспирисан Молијеровим делима, а након озбиљног проучавања Аристотелове Поетике и разматрања разних тумачења овог дела, Голдони је почео да спроводи и прихвата одређена правила и примењује их рационално и у складу са својим поимањем комедије. Није се ограничио само на констатацију и уверење да предност над оваквим хаотичним начином глуме има писани текст као чврста полазна тачка и ослонац глумцима и режисеру, већ је сматрао да је нужно и удаљавање од баналности, вулгарне комике и ускраћивања достојанства комичарима. Посебно је значајно то што је почео да уводи стварне људске ликове и стварне животне ситуације и амбијенте у своја дела, конкретно, и ликове који припадају одређеном друштвеном контексту и сталежу уместо маски – Харлекина и Коломбине, Панталонеа, Бригеле и других – и одсуства препознатљиве људскости код њих.

Први његови покушаји у овом правцу ограничавали су се на то да бар део комедије буде писане форме: тако је у комаду Учтиви Момоло (Momolo cortesan) из 1738. била написана само улога главног јунака, а остали ликови су још увек били импровизовани. То дело је доживело поприличан успех, међутим, његово даље настојање да измени дотадашњу позоришну сцену изазвали су буру незадовољства међу поштоваоцима комедије дел’арте широм Италије, па је стога још дуго времена паралелно стварао и импровизоване комедије.

Голдонијева стваралачка каријера доживела је врхунац током периода успешне и плодне сарадње са позоришном дружином Медебак из позоришта Сант’ Анђело у Венецији, под вођством Ђиролама Медебака, која је трајала од 1748. до 1753. године, а коју је завршио у великом стилу: иако га је уговор обавезивао да напише осам нових комедија за предстојећу сезону, написао их је чак шеснаест! Као већ потврђено успешан писац, он је сада константно и доследно спроводио принципе своје реформе – и створио нека од својих најбољих дела: Кафетерија (La bottega del caffè), Лажов (Il bugiardo), Памела и, наравно, Крчмарица (La locandiera), позната и под називом Мирандолина.

У време када је Голдони сарађивао са овом дружином, примадона трупе била је Теодора, супруга Ђиролама Медебака (Girolamo Medebach), те је стога већину својих дела писао управо за њу; међу тим комедијама, најуспешније су биле Вешта удовица (La vedova scaltra), Мудра супруга (La moglie saggia) и Памела. Године 1751. трупи се придружила нова глумица, Мадалена Марлиjани Рафи (Maddalena Marliani-Raffi, позната и под надимком Коралина), удата за Ђузепеа Марлиjанија (Giuseppe Marliani), који је у трупи играо Харлекина, то јест Бригелу. За разлику од примадоне трупе, која је углавном играла девојке из више класе, Мадалена је преузимала улоге servetta – служавки. Пошто је сарадња са Теодором Медебак (Teodora Medebach) била отежана због њеног честог побољевања, Голдони је са задовољством почео да пише комаде за Мадалену Марлиани. После успеха Служавке драгане (La serva amorosa), одлучили су да сезону карневала започну 26. децембра 1752. године новом комедијом у три чина написаном управо за servettu трупе – Крчмарицом.

Иако је, наравно, централни лик сама крчмарица – Мирандолина, и мада се за неке ликове може рећи да се појављују само зато да би нам боље оцртали њен лик или њен утицај (као што је, на пример, лик слуге витеза од Рипафрате), Голдони нам нуди још неколико изванредно психолошки кристалисаних ликова око ње. Сваки од њених удварача представља различити социјални профил: маркиз од Форлипополија – осиромашени племић, гроф од Албафјорите – племић скоројевић, витез од Рипафрате – на пола пута између претходна два племића, Фабрицио – представник ниже класе, слуга. Сваки од њих се одређује по сопственим вредностима и параметрима, па тако Форлипополи, коме су од племићких добара остали само још добро мишљење о себи и племићка реч, једино на речима не штеди, Албафјорита све премерава и прорачунава према новчаној вредности, Рипафрата се према свему односи с презривом егоцентичном мизогинијом, а Фабрицио, иако на први поглед делује као најприроднији од њих, све време калкулише о могућностима да се ожени Мирандолином са експлицитном намером да материјално побољша своје стање, то јест да постане газда крчме. С друге стране, сваки од њих заиста жели и њу саму: Форлипополи, који нуди своју заштиту и размишља о љубави као о „данку” племенитости, Албафјорита, који љубав посматра као накнаду за своје „пажње”, Рипафрата, који бива освојен пажњама и прикривеним ласкањем, наиван као и сви људи пре свега заљубљени у себе саме, те Фабрицио, који делује да је заиста заљубљен у њу, и који има, као додатни „плус”, и благослов Мирандолининог оца.

Посебну пажњу и публике, то јест читалаца, и критичара привлаче ликови двеју глумица – Ортензије и Дејанире. Посматране било као аргумент више у дистанцирању од традиције маски и уобичајених ликова комедије дел’ арте, било као увођење друштвене реалности и тренутног стања у свет позоришта, било као супротност у односу на неке од осталих ликова (на пример, њихова неспособност да глуме ван позорнице насупрот Мирандолининој умешности у фингирању у стварном животу), оне свакако дају један посебан колорит комаду у целини.

Главна јунакиња, лик који изазива највише недоумица, највише различитих, па и дијаметрално супротних становишта, не појављује се све до пете сцене првог чина. До тада сви разговарају о њој, помињу је, диве јој се или је омаложавају, чак и сам аутор налази за потребно да дâ свој коментар у уводном делу (L’autore a chi legge). Управо тај увод је увелико утицао на многе критичаре, посебно оне с краја осамнаестог века, да у том кључу посматрају њен лик. Његова декларативна намера да раскринка ласкаве жене, опасне заводничке сирене које се сурово односе према онима који су пали као жртве њихових чари и које им се ругају, да упозори омладину на такву опасност, навела је многе да Мирандолину посматрају искључиво као такву, и да у тексту траже моменте у којима се Голдони дистанцира од своје главне јунакиње, у којима указује на њену хладноћу, извештаченост, притворност, површност и малограђанску прорачунатост. Међутим, чак и они сами понекад примећују колико је заправо у нескладу коментар аутора са ликом који је створио. Силвио д’Амико (Silvio D’Amico), на пример, у својој Повијести драмског театра,наводи да је Мирандолина „не само блистава слика, него и неизмјерна апологија једне од најсјајнијих кокета које су се икад појавиле на позорници”. С друге стране, Ђулио Ферони (Giulio Ferroni), у својој Историји италијанске књижевности описује Мирандолину као „изванредну слику неостварених жеља”, свесну опасности игре коју је водила, о могућности да је страст коју је изазвала у витезу одведе ван граница њене друштвене позиције, али која ипак у финалном преокрету одлучује да се повинује друштвеним нормама, чиме се поништава идеја по којој је она претња по моралне каноне и принципе на којима почива тадашње друштво. Луиђи Лунари (Luigi Lunari), опет, истиче њен карактер пословне жене, којој је највећа брига добробит сопственог локала, налазећи у њој весника и нових односа између буржоазије и племства. Тек у модерно доба почиње да преовлађује тумачење Мирандолине као прототипа жене која доминира светом око себе тако што га обликује према сопственим жељама, користећи сензуалност и еротику, комбиновану са бритким умом и добрим познавањем људске природе, за манипулисање мушкарацима који је окружују и желе да је подреде себи и својим жељама, односно, о доминацији женског над мушким принципом у једном традиционалном свету.

Створивши комплексан и интригантан женски лик, нов и непознат у дотадашњој књижевности и дотадашњем позоришту, Голдони је у овој комедији мајсторски применио све идеје своје реформе театра. Лик крчмарице није више само маска, није типизирани лик, већ изванредно психолошки осмишљен, богат и изнијансиран лик, који у ситуацијама изванредне комике, у психолошки и узрочно-последично уверљиво уређеном следу догађаја, у пратњи других такође реалних ликова и личности, најављује нов и блистав период италијанског театра.

ПЛАН ЗА ПИСАЊЕ РОМАНА НА ОСНОВУ СУГЕСТИЈА СА РАЗНИХ СТРАНА: ЏЕЈН ОСТИН (ПРЕВОД ЈЕЛЕНЕ ВИТЕЗОВИЋ)

Published on 15 februara, 2026 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Џејн Остин

План за писање романа, на основу сугестија са разних страна

Радња ће бити смештена у унутрашњости, главна јунакиња је кћи свештеника, који је, након што је дуго живео у широком свету, одлучио да се живи повучено, и буде капелан у једној парохији, са веома скромном личном имовином. – Он је најбољи човек какав се замислити може, савршеног карактера, нарави и понашања – без и најмање мане или особености која би га спречила да буде савршено очаравајуће друштво својој кћери, током целе боговетне године. – И сама јунакиња је без иједне мане – савршено добра, пуна нежности и осећања, и солидног ума – врло високо образована, пошто говори модерне језике и (уопштено говорећи) зна све што најобразованије младе жене уче, али посебно је надарена за музику – тиме се најрадије занима – и подједнако добро свира клавир и харфу – и првокласно пева. Прилично је лепа – има тамне очи и дебељушкасте образе. – Књиге ће отпочети описом оца и кћерке – који ће водити дуге разговоре, елегантним језиком – и тоном пуним врло озбиљних осећања. – На усрдно наговарање кћери, отац ће јој препричати догађаје из своје прошлости. Овај део приче ће обухватити већи део првог тома – пошто ће, поред појединости везаних за љубав према њеној мајци и за њихов брак, укључити и део када он буде отишао на море, као капелан истакнутом поморцу, високој личности при двору, затим део када је он лично потом отишао на двор, и када је том приликом упознао мноштво личности и нашао се у бројним занимљивим ситуацијама, а завршиће се са његовим мишљењем о томе колико је корисно што је укинуто давање десетине[1], и тренутком када је сахранио своју мајку (непрежаљену баку главне јунакиње) будући да је главни свештеник парохије у којој је умрла одбио да њеним земним остацима укаже поштовање које су заслуживали. Отац ће бити велики љубитељ књижевности, и сам писац у настанку, пријатељ свима осим себи самом – и истовремено ће врло усрдно обављати своје свештеничке дужности, прави узорни парохијски свештеник. – Једна млада жена из истог краја ће желети да се спријатељи са главном јунакињом – биће пуна талената и лукавости, са светлим очима и светлом пути, али будући врло мудра, главна јунакиња неће бити вољна да се дружи са њом.

Након овог увода, прича ће наставити са упадљиво разноврсним доживљајима. Главна јунакиња и њен отац неће успевати да проведу више од две недеље на истом месту, он ће бити принуђен да напусти своју парохију због подлих смицалица неког потпуно неморалног и бездушног младог човека, очајнички заљубљеног у главну јунакињу, који ће је јурити са неумољивом страшћу. – Како се буду сместили у једну земљу у Европи, биће приморани да је напусте и склоне се у неку другу – сваки пут ће упознати неке нове људе, и сваки пут ће бити принуђени да их напусте. – Ту ће се, наравно, појавити разноврсни ликови – али неће се мешати међусобно; радња ће се непрекидно селити, од једне групе људи до друге – али сви добри ликови ће бити беспрекорни у сваком погледу – и неће имати никаквих мана или слабости, за разлику од подлаца, који ће бити потпуно покварени и озлоглашени, да је једва ишта налик на људскост остало у њима. – Чим буде почела са својим авантурама, већ током првих селидби, главна јунакиња мора упознати главног јунака – који је потпуно савршен, наравно – и који неће моћи да јој се удвара само због тога што је исувише префињен. – Куд год да се буде појавила, неко ће се заљубити у њу, и сваки час ће јој неко нудити брак – а она ће свакога од њих послати свом оцу, изузетно љута што нису њега прво питали. – Често ће је отимати главни негативац, али ће је спасти или њен отац или главни јунак – неретко ће бити принуђена да издржава себе и свог оца својим талентима, зарађујући сопствени хлеб; непрекидно ће је варати и ускраћивати јој обећани новац, смршаће толико да ће готово постати кост и кожа, а повремено ће бити насмрт изгладнела. – Напослетку, прогнани из цивилизованог друштва, и када им буде ускраћено сиротињско склониште у најбеднијој колиби, биће принуђени да се повуку на Камчатку, где ће се сироти отац, потпуно изнурен, и осећајући да му се примиче крај, прострти на земљу, и након 4-5 сати нежних савета и родитељских упозорења свом несрећном детету, преминути у деликатном изливу књижевног полета, помешаног са тирадама против оних који захтевају да им се дају десетине. – Главна јунакиња ће бити неутешна неко време – али потом ће отпузати назад у своју некадашњу земљу – након што барем 20 пута избегне да не падне у руке главног негативца – и најзад ће, у последњем тренутку, скренувши иза угла како би га избегла, улетети у наручје главног јунака лично, који је таман успео да се отресе оних скрупула који су га својевремено мучили и који је управо у том тренутку намеравао да крене за њом. – Уследиће савршено нежно и потпуно расветљење свега, и они ће бити срећни, поново заједно. – Током целог романа, главна јунакиња ће проводити време у најелегантнијем могућем друштву и живети у високом стилу. Наслов дела неће бити Ема, него нешто као Р&О и Г&П.[2]

* * *

Кратку хумореску План за писање романа, на основу сугестија са разних страна (Plan of a Novel according to Hints from Various Quarters) Џејн Остин (Jane Austen,1775–1817) написала је највероватније маја 1816. године, у време када је већ имала неколико објављених романа – за њеног живота су били објављени Разум и осећајност (Sense and Sensibility, 1811), Гордост и предрасуде (Pride and Prejudice, 1813), Менсфилдски парк (Mansfield Park, 1814) и Ема (Emma, 1816), док су младалачка дела Нортенгерска опатија (Northanger Abbey, 1818) и Леди Сузан (Lady Susan, 1871), као и завршени роман (додуше, са два постојећа завршетка) Убеђивање (Persuasion, 1818), изашли тек постхумно.

Крајем 1815. Остин је упознала Џејмса Кларка (James Stanier Clarke), библиотекара тадашњег регента, каснијег краља Џорџа IV, који је ступио у контакт са њом зато што је регент био велики љубитељ њених романа; управо ће њему, на Кларков подстицај, бити посвећена Ема. Остин је касније остала у контакту са Кларком, који јој је у писмима врло слободно, упорно и помпезно предлагао теме и ликове за будућа дела. Изговарајући се да његове идеје (једна је чак била историјски роман о краљевској кући Кобурга) превазилазе границе њених списатељских могућности, одбијала их је; међутим, оне су је инспирисале за нешто сасвим другачије – управо овај кратак спис, који се по теми и стилу наставља на њена младалачка дела. Тај „план за писање” пародира популарну и општеприсутну књижевност тога доба, баш као што је, на пример, Нортенгерска опатија била пародија на готички роман, и ауторка у њему немилице исмева високопарну сентименталност и морализовање, хероине без мане и страха изложене ничим изазваним неправдама, једнодимензионалне негативце огрезле у непоштењу, узвишено трпљење неправди и потешкоћа, експресивне изливе емоција, и сл. Такав „идеални” роман, наравно, у оштром је контрасту са делима која је она писала: њеним реалистичним, вешто осмишљеним и психолошки изнијансираним ликовима, неулепшано приказаној свакодневици, вешто вођеној нарацији, уз повремену изузетно оштру друштвену критику и фину иронију, али и безбројне ситне детаље који дају на веродостојности њених заплета.

Сугестије из Плана ауторка је заиста добијала са свих страна – од свог издавача, од Кларка, од пријатеља, познаника и чланова породице, а на маргинама оригинала назначено је ко су били аутори неких од предлога. Неки одломци су се појавили још 1871. у књизи Џејмса Едварда Остин-Лија Успомене на Џејн Остин (James Edward Austen-Leigh, A Memoir of Jane Austen), али План је у целости објављен тек 1926. године – срећом, јер тако данас имамо најкњижевнији могући одговор на незатражене савете и класични mansplaining.

Са енглеског превела и белешку написала Јелена Витезовић

[1] Обавеза појединца или домаћинства да десети део своје жетве или прихода остварених у датом периоду преда одређеној верској или световној институцији (прим. прев.).

[2] Наслови оних ауторкиних дела која су тада већ била објављена, Ема, Разум и осећајност,Гордост и предрасуда (прим. прев.).

ЧАСНА КУРТИЗАНА И МАЕСТРАЛНА ПЕСНИКИЊА – ВЕРОНИКА ФРАНКО (ЈЕЛЕНА ВИТЕЗОВИЋ)

Published on 23 januara, 2024 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

ЈЕЛЕНА ВИТЕЗОВИЋ (1984), дипломирала је италијански језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, где је одбранила и мастер рад на тему Пет песникиња петраркизма. Преводи са италијанског, енглеског, латинског и француског, као и на италијански и енглески. Преводила је, између осталог, есеје Умберта Ека и Џона Садерленда, романе сер Артура Конана Дојла, Лори Р. Кинг и Џин Вебстер, приче Мориса Леблана, Џона Ирвинга, Вилкија Колинса, Елизабет Гаскел, Стивен Ликока, Гастона Леруа, Вилијама Текерија и других, као и дела Џејн Остин Историја Енглеске, Хенри и Елајза и Леди Сузан. Од новијих превода, издваја се књига Светови Џ. Р. Р. Толкина аутора Џона Гарта, који је остварила заједно са Иваном Рацићем. Активно се бави превођењем научних радова, како из књижевне теорије, тако и из других хуманистичких области, пре свега археологије.

Часна куртизана и маестрална песникиња – Вероника Франко

Рођена у 1546. у Венецији, у породици староседелаца, Вероника Франко је имала још три брата и, у недостатку прецизнијих информација, сматра се да је почетно образовање стекла заједно са њима, код приватних учитеља. Веома млада се удала за извесног доктора Паола Паницу, међутим, тај брак се брзо распао (постоје документа о покушајима да поврати мираз након раставе). Након тога, њена мајка, Паола Фракаса, и сама некад куртизана, уводи је у свет проституције на високом нивоу. „Часна куртизана” (cortigiana onesta) једна је од специфичних појава ренесансе, поникла у Риму, али понајвише карактеристична за Венецију; у питању су биле образоване, префињене жене, елегантне појаве и укуса, финих манира, које су се бавиле уметношћу, поезијом, музиком, плесом, и пружале услуге само одабраној елити. Често су имале и сопствене салоне. Углавном су бивале једине жене присутне на јавним културним манифестацијама, и неретко изузетно цењене у тим круговима. Куртизане су представљале чак и неку врсту локалне атракције: када је француски краљ Анри III пролазио кроз Венецију, управо је Вероника била одабрана да га забави. Такође, упознала је и Монтења у време док је боравио у том граду.

Њено име се наводи 1565. у Списку свих главних и најславнијих куртизана Венеције, где је њена мајка наведена као особа којој се плаћа. Будући да није имала „заштиту” коју је осталим женама пружао брак, Вероника је настојала да себи обезбеди моћне покровитеље. Талентована, жељна учења, интелигентна, убрзо је нашла своје место међу најчувенијим људима Венеције – а међу њима је најмоћнији, свакако, био Доменико Венијер. Присуствовала је окупљањима његовог кружока, учествовала у многим ученим полемикама, давала им свој допринос, уредила је неколико антологија поезије. Охрабрена успесима тих антологија, уредила је и објавила збирку своје поезије под насловом Терцине. Њен салон посећивале су многе значајне личности, између осталих, и Бернардо Тасо и Спероне Сперони. Учествовала је и у политичком животу – залагала се за боље услове живота не само проститутки, него и сиромашних жена уопште узев, износила предлоге за другачију организацију институција за помоћ „посрнулим” девојкама (залагала се, на пример, за оснивање прихватилишта у којима би се склањале жене заједно са својом децом) и писала друштвено ангажована писма (објавила је и Приватна писма разнима 1580. године). Чувено је писмо у којем одвраћа једну жену од намере да гурне своју кћерку у свет проституције; у том сведочанству исказана је сва беда таквог живота: „Чак иако би судбина била у потпуности склона и блага с њом, за овај живот се увек испоставља да је мучан” (Писмо бр. 22).

Око 1575. у Венецији је избила епидемија куге, и Вероника привремено напушта град. Ова пошаст јој је донела много невоља – прво, кућа јој је била опљачкана док је била одсутна; друго, као и после сваке куге, дошло је до религиозне кризе у друштву, и у таласу општег и јавног покајања, на удар су прве дошле проститутке; коначно, пријављена је инквизицији, под оптужбом да врши магијске ритуале како би привукла муштерије. Срећом по њу, Венијер је није напустио – ма колико да је њеном ослобођењу допринела ватрена беседа коју је одржала у сопствену одбрану, пресудни фактор је ипак представљало његово покровитељство.

Међутим, своју материјалну ситуацију није успела да поправи, те, иако не баш сиромашна, ипак је имала озбиљних потешкоћа да себи и својој породици обезбеди удобан живот – поред сопствене деце (родила их је шесторо, од којих је троје преживело), бринула о великом броју нећака (већином сирочића због куге). Након 1580. тешко је пронаћи њено име у јавним записима. Како је тачно проживела остатак живота није сигурно; једино познато тиче се њеног књижевног рада: припремала је еп, који није успела да доврши, и који није сачуван ни делимично, те је тако италијанска књижевност остала ускраћена за тај први еп писан женском руком.

Њене Терцине, чији централни део представља тенцона, тј. расправа у стиховима, представљају истинско ремек-дело; прво кроз дијалог са непознатим удварачем (претпоставља се да је то био Марко Венијер), а потом следи напад Мафија Венијера и на њену професију и на њену личност. Док удварачу одговара експлицитно еротском сликом прожетом сексуалним алузијама, притом користећи петраркистичку лексику и метафоре, само им враћајући реалистичко и телесно значење, у маниру који је ближи бароку него антипетраркизму, на напад одговара бритком вербалном борбом заснованом на критичком читању противникове песме, у којој му без милости доказује да не познаје сопствени језик, те успева да његове увреде окрене на комплименте, и завршава позивом на праву борбу. Нуди му да одабере оружје које жели – што, заправо, значи да одабере форму поетског дискурса коју жели, јер она је спремна – она влада свим облицима и стиловима. Ретко која песникиња тог периода је имала смелости да на тако отворено еротичан и експлицитан начин прича о телесној љубави и сопственој сексуалности, ипак избегавајући опсценост. Храбро прихватање сопственог положаја у друштву и култури – с једне стране као списатељице (следбенице Аполона), с друге као љубавнице (следбенице Венере) – свести која је очевидна у оба дела тенцоне, уз отворено приказивање сопствене сексуалности, као и повезивање та два принципа, асоцирају управо на захтев Елен Сиксу да „жене пишу својим телом”, те не чуди што је сматрају протофеминистичком списатељицом у историји женске књижевности.

Посебан одјек у каснијим генерацијама, ипак, оставила је њена блистава одбрана сопствене части и части жена уопште: поред комада Даче Мараини Вероника, блудница и списатељица (Veronica, meretrice e scrittora), на основу књиге Маргарет Розентал Часна куртизана (The Honest Courtesan), Маршал Херсковиц је 1998. снимио филм о Вероники Франко Опасна лепота (Dangerous Beauty).