POEZIJA Željka Majstorovića

Gost Jelene Vukanović

,,Smatram da čovek ne bi trebao da živi od svoje umetnosti. Možda trenutno to deluje idealistički, ali verujem da će ljudi živeti u svetu takvom u kome će intelektualna svojina biti opšte dobro, kao voda i zrak…’’

Željko Majstorović (1954-205…)
 MEĐU TRAVAMA sam
 omiljen nakupac
 mirisa.
  
 Pticama
 ne dozvoljam
 sletanje na šešir -
 za njih je ljubav
 pogubna
 ovisnost.
  
 Uredno odlažem
 dane u ogledalo
  
 i smejem se, smejem se
 onima što stalno
 optužuju život
  
 jureći senku
 pobede. 
 SAT
  
 Moj otac odavno
 ne utiskuje stopala u zemlju
 i sve je manje senki
 vezanih za njega.
  
 Jedino sat
 bez njegove ruke
 još živo kuca
  
 i meri sada
 moje vreme. 


 PIRAMIDE
  
 Ako već je znan
 broj grčenja srca,
  
 ne žuri:
  
 oni koje ćemo ljubiti
 obdareni su strpljenjem
 kao semenke
 donešene vetrom
 u procep kamena.
  
 Neka teku vode
 nepotkupljivi mudraci,
  
 ti polako obiđi
 gnezda u krošnjama,
 pomiluj prestrašene
 zveri
  
 i grli napuštenu decu
 u svratištima.
  
 Obiđi mesta
 gde niko ne svraća
 posle odlaska,
  
 i vodi ljubav
 na svim meridijanima.
  
 U povratku
 pomeri put
 da te nanese
 kroz pustinju
  
 i ostavi po cvet
 u dnu piramida
  
 za duše
 koje je pojeo
 kamen.



 ŽENA SA PTIČIJIM REBRIMA
  
  Hod podešava sa srcem,
       a ono kleca
 kao magare u planini
 čije će noge ostati na putu
 do gospodareve želje.
  
 Ptičija rebra
 izdržati neće nemir
 goluba u krletci.
  
 Predugo je čekanje.
  
 Njegovo lice
razlaže se kao oblak
 na  povetarcu...

i on
 od istog naboja
 lagano umire  ubačen u sliku
 sa čijeg se rama boja ljušti.
  
 A tek je avgust.
 Bože.

O D L A Z A K

Cena koju  plaćaš
ne zavisi od izbora
koliko od boje ravnodušnosti
s kojom ćeš ostati
ili poći na put.

Ono što te tamo čeka,
ili ovo što ćeš gajiti ovde 
ostaneš li –
i dalje će gristi sumnja
ako veruješ
u neminovnost srastanja:

ni Svet ni ti
nećete pristati na san
bez potiranja
.

BRZOJAV

Oprostite što Vas uznemiravam
Katarina Bjelogrleva,
po svim parametrima medicine
ja klizim prema ludilu.


Nasuprot bezbrojnim logikama
moj strah od priviđanja
pobeđuje.


Onog oktobra kada ste otišli
recite:
jeste li odneli svoje crvene čizmice,

ili one istinski vise
na plafonu moje jednosobne kuće?


Javite mi molim Vas Katarina
da bar znam na koju stranu koračam.


Vaš Grigorije Jakovljevič Perelman*


P.S.


Iako  proleće uveliko miriše
čuvajte Vaša kolena od hladnoće
– i vertovitih pogleda


uvek su moguće neprijatnosti
u maju.

(*G.J.Perelman (1966.) ruski matematičar slavan po rešavanju Poenkareove hipoteze )

Željko Majstorović

БОРИС РИЖИЈ (1974-2001): КАКО СМО ЛЕПО МИ ЛОШЕ ЖИВЕЛИ

“Сви су мислили да сам боксер – а ја сам био поета, поета.”

Борис Рижиј (1974-2001) био је један од најталентованијих руских песника друге половине 20. века. Рођен је у Чељабинску, у породици рударског инжењера која се 1980. године преселила у Свердловск, у фабрички округ. Прве стихове је написао са четрнаест година, када је понео и титулу шампиона града у боксу за млађе јуниоре. Студије на рударском факултету је уписао 1991. године, када се и оженио, а потом добио и сина. По завршетку основних студија је уписао постдипломске студије, а 2000. године је стекао звање млађег научног сарадника. Објавио је осамнаест научних радова из области рударства и геологије. У Санкт Петерсбургу је објавио књиге песама И све такво (2000) и Љубав (2000). Наредне године се убио – вешањем у родитељском дому. Постхумно је објављена збирка песама На хладном ветру (2001).

Неки сматрају да узрок његове смрти треба тражити у последици вртоглавог песничког успеха. Други мисле да га је сустигло “незадрживо пространство руске свакодневице пред којим је лирска душа била немоћна.”

Рижиј је написао 1300 песама, јер није могао да их не напише.
Био је песник Перестројке и друшвено-политичке транзиције коју је руско друштво доживело на прелазу два века.
У његовој поезији има предграђа, жаргона, неба, музике, смрти, љубави, патње, Русије, пријатеља, Блока, Јесењина, Волге и Бога.

Избор из поезије Бориса Рижија је 2011. године (поводом десетогодишњице песникове смрти) објавио Фонд “Принцеза Оливера”, у преводу Светислава Травице. Збирка песама носи назив У Русији се растаје заувек.

“Као враћам се и под бомбама страдам.
Снег и земљу експлозија буди.
И убијен, у сиво блато падам…
А, ти ме пробуди, пробуди.“

1.

Са длана, циганко, хоћеш ли умети

Изгатати ми судбину клету?

Циганка рече: ти ћеш умрети,

Такви дуго не живе на свету.

Биће ти туђи син и женица,

Другови ће непријатељи постати.

Питаш се шта ће те убити? Кривица.

Ал` ти је никоме немој дати.

Зашто сам крив? Јер си жив! –

Смешка се и глада ме у очи.

Са пијаце трешти познати мотив

И просијавају се небеса у ноћи.

2.

Тих бајословних година је знало

Пиво нам ваздухом постати,

И ко ваздух је умело нестати,

Али се понекад поново јављало.

Пред радњом сваке вечери клете

Стајали смо, тихо причали весели:

“Како смо лепо ми лоше живели”,

Пушећи на верту цигарете.

И сав у привлачности некој,

Премда је сачињен грубо,

на пар корака од нас далеко,

Живот се одражавао тупо.

И само ће небо можда хтети

Да гледа упорно и нежно

Оне што се односе неопрезно

Према дивном глаголу “живети”.

3.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга,

По небу и по гори пут води клизав,

Као омађијан стојим на крају, и шта онда,

Не знам ни како, ни шта ће бити, не знам.

Над реком што се по татарски зове Обва

проживех два месеца, можда ће и више бити,

али, не због тога што живот бих свој снова

започео, што би прошло вредело продужити.

Бура је беснела тамо где се у Каму

сливала Обва, а нешто даље текла Волга.

Као Пушкин са сељанима насамо

пушио сам, расположења безбрижна и горка.

А на оном остављеном превоју што се плави

као у јефтиној песми где душа је цвилила –

те, жена напустила – пријатељи издали,

те, пријатељи издали – жена напустила.

И касно ноћу у кревету, у помрчини,

мислим како је лета мање сваког дана

и схватам све јасније да нису криви

ни једни ни други. Песма је отпевана.

Свитало је. Грмели су Камази и ЗИЛ-и,

теглиле се лењо натоварене барже,

и већ смо на почетку септембра били.

И небо парајући стајале су страже

бреза и јела у самртном спокоју.

Прихватам, без усхићења великога,

од свих димензија туге – било коју.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга.

4.

Кад шеташ се ноћу каналом

Куда желиш, мислиш: живота је мало

Да би се до тужног краја могло доћи.

Град твој спава. Ни са ким пут тај проћи.

Тако спава да ти се чини неизбежном

Свака срећа. Трба само опрезно

Корачати, да нико се не пробуди.

Господе, како спавају ови људи!

Како бих желео да крај тог бршљана

Седнем и заспим обгрливши колена.

Страшно је и мислити у тај нежни час

Каква ће још бол да пробуди нас.

5.

До јутра се дружили са Блоком.

Говорили опако, жестоко.

И залетао се у прозоре снег

Са неба плавог као море.

Ово је Рижиј Борја, са ожиљком што је.

Онај – Дозморов Олег –

филолог, развратник, Дељвиг,

наизглед умница, скандалист,

женскарош, пијаница, дете лудо.

Боже, какво је само чудо

Блок, како је драг, како је чист.

Говорили, пили, певали неке ствари.

Стоп, ма, ко смо ми у ствари?

Да позовемо девојку коју?

Две лепотице невиђене

у чисте хаљине обучене,

две Московљанке, мајку ти твоју.

И до смрти неће избледети та слика,

како су стајала два песника

Пред отвореним прозорима:

јутро, младост и умор, зна се.

А са свитањем будила се

читава огромна домовина.

6.

Орфеј

И модри се галеб у ваздуху преврнуо…

И бело се једро на небу отворило…

Ти си плакала и, гле, ја сам се осврнуо.

У твојим сузама свет је боравио

И као бисер се расуо и распао

И са тобом сам заувек остао

И са морем се црним занавек опростио.

Галебе, сребрни, замахни крилом смело,

Затрпај последње звезде ко плугом.

Опрости за оне које памтимо невесело,

Које смо љубили свим срцем и тугом.

Сурово је све то и жестоко за мене.

Хладан је ум. Срце нема опомена.

Ми се ничега не сећамо дуго.

Памтим те косе и та рамена плачна…

Знам, све ће од сада другачије бити.

Постадох сенка, а реч моја сумрачна

Утихнуће, тишина ће је скрити.

Хтедох са тобом на светлост изаћи –

Беше кратак пут, ал` је живот краћи

И цењен мање од грчког плача.

7.

Елегија за Елу

Jедне јесени школске – време очајно,

Просто је хладноћа по кожи милила,

Наши су се погледи срели случајно.

На анђела си мени личила.

Комсомолске су шумиле масе,

По гаражама су пушили пионири.

После задњег часа, зна се

Да нађемо се на сквер смо јурили.

У белој блузици, са лицем детињим,

Слушала си важне речи педагога.

Ја слушао нисам, желећи да погодим,

Анђеле, шта у теби има земаљкога.

И док намештах ципеле, пред свима,

Нисам могао видети то, што гледало је,

Мојим школским плавим очима,

Бог – твоје очи небеско плаве боје.

Је ли знао – да ћу након четири године

вратити се са праксе, на лето.

И да ћу свакако доћи до страшне истине –

Да тебе више нема. Како је просто све то.

Прићи ћу прозору. И шта ћу сазнати?

Само то да свет се није изменио

Од Москве до – Бог свети ће га знати.

Сви живе. Нико се није устрелио.

А победоносно се небо заледило.

Уз зид се спуштам на под бетона,

Да би се заувек у потиљак забило

Сећање, ударајући у бетон монотоно.

На анђела си ти личила.

Како си само умрети смела!

Ела – јецам. Боже, каква је била.

У плафон гледам и плачем. Ела.

8.

Мени је град овај до безумља мио. –

У њему сам тебе заволео, себи опростио.

Сву ноћ смо шетали, а кад је разданило,

Магла је пала. Загрлити те тако сам хтео

Али као да руке подићи нисам смео,

Боље рећи, као да их и није било.

Као да су се улице те и мостови

Наједном раздвојили. Град, ја и ти

Измешали се, као пара са паром,

Ево, уместо речи гомила облака

Из мојих уста. И моја реч је лака

Испуњена час срећом, час кошмаром.

Ево ружичастог – ја тебе желим,

Ево и плвог – гле, полетећу, велим,

Ево и сивог – заједно преко света

Летимо, тамо где нико нас чекати неће.

Тја, осим, можда, саме среће,

Обрачунате за, рецимо, двеста лета.

…Ево, ружичастог – ја тебе волим.

Ево и плавог – ја тебе молим,

Воли ме, макар са муком, доврага, –

Ено и црног, ко црног ће да спречи, –

Не, не знам шта бих хтео рећи.

Па, ипак, не остављај ме, драга.

10.

У Русији се растаје заувек.

Град је од града толико далек

да од муке

ја задрхтим “збогом” шапнувши,

руком својом случајно такнувши,

њене руке.

Дуга је у животу свака стаза.

Шта је руски Бог, ја бих да сазнам.

“Наравно ја

ћу се вратити.” Нећу се вратити никада.

У Русији никоме нема повратка.

“Душо моја

доћи ћу.” Макар за хиљаду година.

Каква ситница, каква туга наивна –

ми се заувек

праштамо. “Не дај да суза слети”.

Да, доћи нећу. Очигледно ћу и умрети

много пре.

У Русији се растаје заувек.

Додај парченце леда тек

већ хладним стиховима.

…И воз ће низ падину слетети,

…И авиони ће, до звезда долетети,

и изгорети на њима.

ПИСМА ДВА: ПУШКИН НАТАЛИЈИ ГОНЧАРОВОЈ И ЏЕК ЛОНДОН АНИ СТРАНСКИ

Два љубавна писма, једно које је Пушкин написао Наталији Гончаровој 1830. године и, друго, Џека Лондона написано Ани Странски, превела је Виолета Бјелогрлић. Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.

Пушкин – Наталији Гончаровој Москва, 1830.

Виолета Бјелогрлић

Данас је ‒ годишњица оног дана када сам Вас први пут видео; тај дан је у мом животу. Што више мислим, јаче се уверавам да се моје постојање не може одвојити од Вашег: створен сам да Вас волим и пратим; све моје друге бриге су ‒ једна заблуда и лудило. Далеко од Вас, ја сам непоколебљиво прогоњен жаљењем због среће у којој нисам имао времена да уживам. Пре или касније, свеједно ћу све одбацити и пасти Вам пред ноге. Још једино помисао на дан кад ћу имати комадић земље у… може да ми наведе осмех на усне и оживи ме усред тешке туге. Тамо ћу моћи да лутам око Ваше куће, да Вас срећем, да Вас пратим.

Џек Лондон ‒ Ани Странски

Драга Ана: Да ли сам рекао да се сви људи могу поделити на врсте? Ако сам то рекао, дозволи ми да разјасним ‒ не сви. Ти излазиш из оквира, не могу да те сместим ни у једну врсту, не могу да те прозрем никако. Могу се похвалити да од десет људи могу предвидети понашање девет. Судећи по речима и поступцима, могу погодити срчани ритам девет људи од десет. Али десети је мистерија за мене, и очајан сам јер је то изнад мене. Ти си тај десети. Да ли је икада било да две ћутљиве душе које су тако различите тако могу да се приближе једна другој? Наравно, често се осећамо исто, али чак и када осећамо нешто на различите начине, увек се разумемо, иако немамо заједнички језик. Не требају нам речи изговорене наглас. Ми смо превише нејасни и мистериозни за то. Мора да се Бог смеје кад гледа наше немуште представе. Једини поглед на здрав разум у свему овоме је да обоје имамо бујан темперамент који је довољно огроман да бисмо били схватљиви. Истина, често разумемо једно друго, али неухватљивим погледима, нејасним наговештајима, као да нас привиђења, док ми сумњамо, воде ка свом виђењу истине. Ипак, не усуђујем се веровати да си ти та десета особа чије понашање не могу предвидети. Да ли ме сада тешко разумети? Не знам, вероватно јесте. Не могу наћи заједничку основу. Огроман темперамент ‒ то оно што нам омогућава да будемо заједно. На тренутак је у нашим срцима избила сама вечност и привукли смо једно друго, упркос чињеници да смо толико различити. Осмехујем се кад из тебе избија усхићење? Тај осмех који се може и опростити – и не, то је завидан осмех. Двадесет пет година сам живео у депресивном стању. Научио сам да се не дивим. То је врста лекције коју је немогуће заборавити. Почињем да заборављам, али то је мало. У најбољем случају, надам се да ћу заборавити све, или скоро све, пре него што умрем. Већ се могу радовати, учим мало по мало, радујем се ситницама, али не могу се радовати ономе што је у мени, мојим најдубљим мислима, не могу, не могу. Да ли се изражавам нејасно? Чујеш ли мој глас? Бојим се да не. На свету постоји много лицемерних позера. Ја сам најуспешнији од њих.

Нађох те као прсти који нађу рррррр

Песме Милице Тасић


Милица Тасић је рођена 1. септембра 1989. године у Врању. Апсолвент је на београдском Филолошком факултету, на групи Српски језик и књижевност. Пише углавном љубавну поезију, али и прозне текстове. Аутор је неколико есеја и критичких осврта. Највише њених песама објављено је у Поезији суштине. Неке песме су јој преведене на руски језик и објављене у часопису Нови поглед. Њена прва збирка песама носи назив Паун на недрима (2019).

***

Милица Тасић

… Нађох те

Као прсти који нађу

Рррррр…

Зрак у ноћи трепери,

Не знају шта с њим.

Да усидрим блуну,

Софицу да укћерим,

Знам,

Била би шала овог света,

Било би…

Зрак само – додир, и поглед,

Зар зене две…

А мило све,

Моје под тиском,

То миље сада што зре,

И лишће, о, лишће…

Зар мени само сме?

И куда да лутам

Кад не знам што чиним,

Милица Тасић

Шта тиха ми тка?

Хеј,

Заборави песму,

Луну,

И утајни лучу сна…

И кад мимоиђемо светом,

Моримо у шаци,

У соби линија – подстанар,

Међу прсте невиности

Зрак тај би…

Устајни луну,

Блуну,

Устани моћи сна!

***

Како да ти убогим речима

(по)кажем колико ми је стало…

И да не знам шта се све у мени збива,

Кô рањеник што крпи и ушива,

Тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,

Речи жеље… жеже ме… па тихо казује,

Кô да шапће једно само:

……………………………………..

У ходу, онако, у јуришу лаганом

Милица Тасић

….љубичастим трагом …

Кад тихо осипа у мору драж…

…знаком који склизава

Са литица сумње, врхом планине

Са сребрном звездом

Тек зрном – васкрслим,

Јединим сведоком моје љубичасте.

Па бела луда платна бојим,

Не што нису нежна пена,

Но што своје боје тој

Невиности желим,

Сву чистоту за хербаријум мом милом,

Радост сваке да сачува од мене,

И на уснама – јагодом на пола –

Сву моју чежњу…

Мелеме за немире,

Детелину за срећу тражим,

Да кап капне, па и остане,

Срце биљем занавек да залечим…

Ал’ душа ти моја ненаучено казује

Да волим све што никад нећеш знати,

Јер никада се нећеш моћи сав угледати,

Ти, најлепша биљко, лотосе у логосу,

Сувише све… на прагу под сунцем…

У мокра два кестена на облацима

Што лутајући траже Твој лик

И на њему благ осмех

На далеком белом острву

За нас.

Милица Тасић

ДАН СВЕТОГ НИКОЛАЈА

Росуљом смеђих очију

Пала сам на влажне мушке усне,

На Зеленом венцу,

Радосног једног дана.

Волела сам га маглом,

На празник светог Николаја.

НОВОГОДИШЊА ПЕСМА

Лиј зорно ноћи

Пред прошлим даном

Остави безбојно

Да прва боја буде моја крв

Последњу тачку

Црвени кловн изводи

Да прозуби бол

Кроз бео осмех

Пада дубоко туга,

Где ме нема

Дубоко на црно крило

Белог дана пада

Пада мила земљица

Затресу небо,

Шум плави паде

Око ме боли

Умири! Умиру…

Умиру сузе!

Не односи кишу,

Безока утваро!

На кичму ћу се попети,

На кичму времена

Док везује пертле,

Сенко!

Да кроз две невидеће рупе

Испусти тугу

Као млеко

Лиј ноћи прошлим…

Кроз бео осмех

Кловн опело ми држи.

ДАНАШЊА

Милица Тасић

Сушта,

Опрости,

Не умем те.

Згазите кукољ,

Одушену у ватру,

Па запалите

-Данак у пупољку.

Онда голо

-Поново.

Душ добро утабан,

Да шкрипе ципеле.

Кћери својој ходи,

Сушта,

Треба земљи кап,

Ал’ траг узми у лет,

Тамо,

У покоји бели цвет,

Усвојена,

Неспокојем

Не умем те…