ПИСМА ДВА: ПУШКИН НАТАЛИЈИ ГОНЧАРОВОЈ И ЏЕК ЛОНДОН АНИ СТРАНСКИ

Два љубавна писма, једно које је Пушкин написао Наталији Гончаровој 1830. године и, друго, Џека Лондона написано Ани Странски, превела је Виолета Бјелогрлић. Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.

Пушкин – Наталији Гончаровој Москва, 1830.

Виолета Бјелогрлић

Данас је ‒ годишњица оног дана када сам Вас први пут видео; тај дан је у мом животу. Што више мислим, јаче се уверавам да се моје постојање не може одвојити од Вашег: створен сам да Вас волим и пратим; све моје друге бриге су ‒ једна заблуда и лудило. Далеко од Вас, ја сам непоколебљиво прогоњен жаљењем због среће у којој нисам имао времена да уживам. Пре или касније, свеједно ћу све одбацити и пасти Вам пред ноге. Још једино помисао на дан кад ћу имати комадић земље у… може да ми наведе осмех на усне и оживи ме усред тешке туге. Тамо ћу моћи да лутам око Ваше куће, да Вас срећем, да Вас пратим.

Џек Лондон ‒ Ани Странски

Драга Ана: Да ли сам рекао да се сви људи могу поделити на врсте? Ако сам то рекао, дозволи ми да разјасним ‒ не сви. Ти излазиш из оквира, не могу да те сместим ни у једну врсту, не могу да те прозрем никако. Могу се похвалити да од десет људи могу предвидети понашање девет. Судећи по речима и поступцима, могу погодити срчани ритам девет људи од десет. Али десети је мистерија за мене, и очајан сам јер је то изнад мене. Ти си тај десети. Да ли је икада било да две ћутљиве душе које су тако различите тако могу да се приближе једна другој? Наравно, често се осећамо исто, али чак и када осећамо нешто на различите начине, увек се разумемо, иако немамо заједнички језик. Не требају нам речи изговорене наглас. Ми смо превише нејасни и мистериозни за то. Мора да се Бог смеје кад гледа наше немуште представе. Једини поглед на здрав разум у свему овоме је да обоје имамо бујан темперамент који је довољно огроман да бисмо били схватљиви. Истина, често разумемо једно друго, али неухватљивим погледима, нејасним наговештајима, као да нас привиђења, док ми сумњамо, воде ка свом виђењу истине. Ипак, не усуђујем се веровати да си ти та десета особа чије понашање не могу предвидети. Да ли ме сада тешко разумети? Не знам, вероватно јесте. Не могу наћи заједничку основу. Огроман темперамент ‒ то оно што нам омогућава да будемо заједно. На тренутак је у нашим срцима избила сама вечност и привукли смо једно друго, упркос чињеници да смо толико различити. Осмехујем се кад из тебе избија усхићење? Тај осмех који се може и опростити – и не, то је завидан осмех. Двадесет пет година сам живео у депресивном стању. Научио сам да се не дивим. То је врста лекције коју је немогуће заборавити. Почињем да заборављам, али то је мало. У најбољем случају, надам се да ћу заборавити све, или скоро све, пре него што умрем. Већ се могу радовати, учим мало по мало, радујем се ситницама, али не могу се радовати ономе што је у мени, мојим најдубљим мислима, не могу, не могу. Да ли се изражавам нејасно? Чујеш ли мој глас? Бојим се да не. На свету постоји много лицемерних позера. Ја сам најуспешнији од њих.

Нађох те као прсти који нађу рррррр

Песме Милице Тасић


Милица Тасић је рођена 1. септембра 1989. године у Врању. Апсолвент је на београдском Филолошком факултету, на групи Српски језик и књижевност. Пише углавном љубавну поезију, али и прозне текстове. Аутор је неколико есеја и критичких осврта. Највише њених песама објављено је у Поезији суштине. Неке песме су јој преведене на руски језик и објављене у часопису Нови поглед. Њена прва збирка песама носи назив Паун на недрима (2019).

***

Милица Тасић

… Нађох те

Као прсти који нађу

Рррррр…

Зрак у ноћи трепери,

Не знају шта с њим.

Да усидрим блуну,

Софицу да укћерим,

Знам,

Била би шала овог света,

Било би…

Зрак само – додир, и поглед,

Зар зене две…

А мило све,

Моје под тиском,

То миље сада што зре,

И лишће, о, лишће…

Зар мени само сме?

И куда да лутам

Кад не знам што чиним,

Милица Тасић

Шта тиха ми тка?

Хеј,

Заборави песму,

Луну,

И утајни лучу сна…

И кад мимоиђемо светом,

Моримо у шаци,

У соби линија – подстанар,

Међу прсте невиности

Зрак тај би…

Устајни луну,

Блуну,

Устани моћи сна!

***

Како да ти убогим речима

(по)кажем колико ми је стало…

И да не знам шта се све у мени збива,

Кô рањеник што крпи и ушива,

Тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,

Речи жеље… жеже ме… па тихо казује,

Кô да шапће једно само:

……………………………………..

У ходу, онако, у јуришу лаганом

Милица Тасић

….љубичастим трагом …

Кад тихо осипа у мору драж…

…знаком који склизава

Са литица сумње, врхом планине

Са сребрном звездом

Тек зрном – васкрслим,

Јединим сведоком моје љубичасте.

Па бела луда платна бојим,

Не што нису нежна пена,

Но што своје боје тој

Невиности желим,

Сву чистоту за хербаријум мом милом,

Радост сваке да сачува од мене,

И на уснама – јагодом на пола –

Сву моју чежњу…

Мелеме за немире,

Детелину за срећу тражим,

Да кап капне, па и остане,

Срце биљем занавек да залечим…

Ал’ душа ти моја ненаучено казује

Да волим све што никад нећеш знати,

Јер никада се нећеш моћи сав угледати,

Ти, најлепша биљко, лотосе у логосу,

Сувише све… на прагу под сунцем…

У мокра два кестена на облацима

Што лутајући траже Твој лик

И на њему благ осмех

На далеком белом острву

За нас.

Милица Тасић

ДАН СВЕТОГ НИКОЛАЈА

Росуљом смеђих очију

Пала сам на влажне мушке усне,

На Зеленом венцу,

Радосног једног дана.

Волела сам га маглом,

На празник светог Николаја.

НОВОГОДИШЊА ПЕСМА

Лиј зорно ноћи

Пред прошлим даном

Остави безбојно

Да прва боја буде моја крв

Последњу тачку

Црвени кловн изводи

Да прозуби бол

Кроз бео осмех

Пада дубоко туга,

Где ме нема

Дубоко на црно крило

Белог дана пада

Пада мила земљица

Затресу небо,

Шум плави паде

Око ме боли

Умири! Умиру…

Умиру сузе!

Не односи кишу,

Безока утваро!

На кичму ћу се попети,

На кичму времена

Док везује пертле,

Сенко!

Да кроз две невидеће рупе

Испусти тугу

Као млеко

Лиј ноћи прошлим…

Кроз бео осмех

Кловн опело ми држи.

ДАНАШЊА

Милица Тасић

Сушта,

Опрости,

Не умем те.

Згазите кукољ,

Одушену у ватру,

Па запалите

-Данак у пупољку.

Онда голо

-Поново.

Душ добро утабан,

Да шкрипе ципеле.

Кћери својој ходи,

Сушта,

Треба земљи кап,

Ал’ траг узми у лет,

Тамо,

У покоји бели цвет,

Усвојена,

Неспокојем

Не умем те…

Jagoda BUIĆ – ličnost dostojna romana, filma, pozorišne predstave…

Sve što se vezuje za Jagodu Buić – deluje kao da je režirano, inscenirano, dobro smišljeno i još bolje realizovano: femme fatale –  svojim urođenim kvalitetima, izgledom, ponašanjem, načinom govora, manirima, gestikulacijom, otmenošću, prefinjenim ukusom, izuzetnom elegancijom (što je, uostalom, deo njene profesije), a pre svega – inteligencijom, erudicijom, obrazovanjem, visoko postavljenim kriterijumima za vrednovanje i ličnosti i dela, sveobuhvatnim interesovanjima u koje spadaju najviše pozorište i sve likovne umetnosti, ali i književnost, muzika, film, arhitektura… Druželjubiva, neprevaziđena šarmerka, duhovita kozerka, nadahnuta za pisanje, smeje se zarazno – punim plućima. Sve zapaža oko sebe – na sve ima svoje reske, mudre, kratke i pravedne komentare: dokaz njene društvene ukorenjenosti, interesovanja za drugoga, za sudbinska pitanja Čoveka i čovečanstva. 

Uz to je pravi znalac dobrih vina i probranih kulinarskih specijaliteta.

 A njene zlatne ruke –  od svega čega se dotaknu, stvaraju čuda: crteže – kolaže – slike – fotografije –  skulpture –  video radove – kostime – scenografije… Ipak, postala je čuvena i visokocenjena najpre  po svojim tkanjima –  tapiserijama – od onih klasičnih, retko dvodimenzionalnih, a češće reljefnih, neukroćenih, nepravilnih oblika, sa ispustima i dodacima,  do mega-instalacija, skulpturalnih, prostornih, ambijentalnih radova od vune i sisala kojima je osvojila svet. Bila je u prvoj generaciji stvaralaca – i to žena, a žene su arhetipski identifikovane sa tkanjem od pamtiveka ! – koje su tapiseriju uključile u tzv. „visoku“ umetnost, ravnopravnu disciplinu skulpturi ili slikarstvu, izvlačeći je iz dotadašnjih ograničenosti (usko i samo) primenjene umetnosti.

Pripadala je plejadi umetnica koje su širom sveta osvajale nove prostore tapiserijama već od početka šezdesetih godina. Veoma brzo je dospela do samog vrha tog profesionalnog prostora – do izlaganja u najvećim muzejima sveta – od Njujorka do Tokija, Pariza, Londona i Rima, Brisela, Berlina, razume se –  Ljubljane, Sarajeva, Zagreba, Beograda…, ali i po evropskim srednjovekovnim dvorcima, dubrovačkim zidinama, bijenalima Venecije, Sao Paola, Lozane, ili u najeminentnijim ustanovama, kao što je UNESCO. Sledile su joj i najprestižnije nagrade, i veliki broj monografija iz pera najvećih istoričara umetnosti i kritičara današnjice, a uz to se nadovezuje rad u pozorištu: scenografija, kostimi, režija… Ričard III – ostvarenje dugo sanjane predstave…

Svojim ranim prostornim tapiserijama Jagoda Buić je odala počast i poštovanje prema tradiciji i nasleđu Balkana: koristila je zvanredne zanatske i umetničke sposobnosti tkalja iz Sjenice gde je godinama odlazila, pronalazila lokalnu robusnu vunu, lokalno bojenu prirodnim agensima i tkanu na lokalnim starinskim razbojima. I danas ona radi neumorno, ali koristi druga sredstva: najfinije materijale – uglavnom papir s kojim lakše, jednostavnije može da radi. Mađioničarskim pokretima ostvaruje nove, izmaštane, fantasmagorične, sofisticirane i visoko estetizovane forme koje lebde u prostoru, kreću se na dašak vetra i uzdahe posetilaca, evocirajući prefinjenu estetiku nekih dalekih, možda japanskih, stilskih tvorevina. U međuvremenu ne prestaje da crta ili da neumorno sklapa svoje konstrukcije od nađenog, otpadnog materijala koje čudesnim igrama i vizuelnim saglasjima postaju izvanredno razigrane skulpture, i većih i manjih dimenzija.

Period pandemije je Jagodu zatekao u jednom od njenih čudesnih prostora života: tu je ostala mesecima u mirnom provansalskom mestašcu Bonije (Bonnieux) gde je staro zdanje 16-17.veka njen najomiljeniji atelje, okružen raskošnom prirodom, mediteranskim zelenilom, mirisima i bojama. Bio je to poklon njenog supruga Hansa Wittkea, jednog od direktora Svetske banke sa kojim je provela niz srećnih, bezbrižnih  godina… sve do njegove prerane smrti.

Jagoda pronalazi inspiraciju u sebi. Nisu joj potrebne senzacije spolja, ali, ipak, ona se napaja lepotama i doživljajima kojima joj priređuju ambijenti njenih izbora: bilo da se radi o njenoj Kolorini pod Lovrijencem, u zalivu s mušulama i prstacima do kojih stiže stepenicama iz svojih bajkovitih ozelenjenih terasa i belih kućica, nekadašnjih bojadžijskih ateljea i klesarskih radionica gde se pripremala izgradnja čuvene dubrovačke odbranbene kule, s pogledom na pučinu, ili, pak, da se radi o najlepšem pariskom kvartu s pogledom na Notre-Dame, Panteon  i Senu… Sve su to prostori njenog života – ispunjeni neprevaziđenim senzibilitetom koji je odlikuje u odnosu na vrednosti – prošlosti i sadašnjosti.

Rođena je 1930. godine u Splitu, u velikoj, cenjenoj porodici intelektualaca, zagovornika jugoslovenskih ideja i političara na važnim društvenim pozicijama. Nije čudno stoga što je Jagoda „osvešćeni građanin“ – nepotkupljiva i beskompromisna kada su u pitanju osnovne moralne i etičke premise, kada je glasna u odbrani tradicije i kulturnog nasleđa, kada se suprotstavljala ratu i raspadu nekadašnje Jugoslavije i kada je stoički – kao prava heroina naših dana – podnosila napade i javne kritike zbog svoje izgovorene reči osude progona nedužnih građana, zbog neprofesionalizma i korupcije koji vladaju u svim segmentima naših života ali i  zbog posveta svojih dela – poginulim prijateljima ili okupiranom Sarajevu.

Život ispunjen velikih radom, burnim događajima, putovanjima, dragocenim susretima i gotovo nedostižnim uspesima… To je i današnji život Jagode Buić.   

Irina Subotić

Beograd, leto 2020.