РАДНИЧКА ДЕЦА НЕ ВОЛЕ ПРАЗНИКЕ (МИЛИЦА РОСИЋ)

Милица Росић је рођена у Лазаревцу 1996. године.
Апсолвент је српске књижевности и језика на Филолошком факултету у Брограду.
Овогодишња је добитница награде Млади Дис.
Њен песнички првенац под насловом „Задњи поглед у ретровизор“ биће штампан као 40. књига у едицији „Токови“ Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ из Чачка.




радничка деца не воле празнике


са реклама нас заслепљују
широке керамичке вилице
породице испеглане
као хотелски чаршави

а стварност је била крезави 
Циган
руке оца који је увек ишао напет
црне од товатне масти
још теже на белим столњацима

моја мајка
заборавила је да је жена
била је само мајка
супруга
која тихо хода иза мужа

за снове је не питам
кад у очевом одсуству
пусти плочу и одлута у сећања

не волим  што долази нова година
свака је била болна и напета
распарени сервиси и есцајг

шницле три а нас четворо



зашто више не седам на рингишпил

последњи пут
кад сам се заљубила
отац је викао -
Никако  у лудницу
тамо ти ставе шлем
пусте струју
код њих уђе човек
изађе фикус

водио ме код Циганке
кад је тражила сто евра
схватио је
нисам вредна тих пара

па код жена
што над главом 
топе олово
тек на крају у цркву

у цркви сам од врућине
пала у несвест

то су демони, демони
мрсили смо славу
викала је баба

мајка се молила цело лето
пазила 
чујем ли се из купатила

мирисала нам је кућа
на уље којим су ме
мазали седам пута
на здравље и спасење

чујем од тад
ударац тела о бетон
не падам више
на шећерну вуну
и вожњу рингишпилом


опет сам сањала војнике
смрзнуте у снегу


младићи паперјастих бркова
излазе из мора

не желе опело, моле се
белини женског тела

ја, њихова старија сестра
певам им плаву успаванку

из дубоке воде враћа се:
тај коjeг чекаш није се родио

његовог су претка
оставили другови у снегу

 



Милица Росић

MRTVI VOLE TREŠNJE (EVA RISTIĆ)

Eva Ristić, rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se terapeutskom masažom i predaje u školi. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.

MRTVI VOLE TREŠNJE

Bili su čudna skupina. Neko bi rekao ludaka. Istina je da su, pre svega, bili skupina mrtvaca.

E sad, treba definisati šta tačno podrazumeva to „biti mrtav“. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav jedan valer stepenovanja od „biti formalno živ a duša mi spava“, preko „telo mi se raspada al se držim postojanja ko pijan plota“ do, na primer, „živ sam leš, ne smeta mi“.

Dobro, neko bi rekao da nema mesta proizvoljnosti onog trenutka kad se pređe crta i ispusti poslednji dah ali, ne bih da cepidlačim, samo kažem da postoji jedan broj nesrećnika, nedovoljno mrtvih da bi otpustili dušu da ide dalje a opet, nedovoljno živih da bi pretekli u nama poznatoj realnosti. Ono što ih je održavalo u tom nekom, uslovno rečeno, postojanju, bile su jake želje. Nerealizovane dok su imali telo da nešto s njima urade, ali dovoljno imperativnih da i dalje zaposedaju i traže svoje.

Jaka željnost činila je da i dalje postoji neka unutrašnja zgusnutost koja je čak pravila privid fizičkog oblika, istog kao kada su ih polagali u sanduk. Istina, vidiljivi su bili samo međusobno, osim možda retkima koji su imali antene za onostrano. Ukoliko bi i došlo do takvih incidenata i do kratkotrajnih preklapanja planova, (ne)srećnik koji bi postao svestan njihovog prisustva bi ili najednom postao jako negativan, besan i neobjašnjivo zao ili bi, u ekstremnim probijanjima svetova, čak mogao i da ih vidi kao posebne entitete i u tom slučaju bi ili trajno skrenuo ili preventivno proglasio svoje viđenje za snoviđenje.

Naša ekipa se rojila oko mesta koja su pulsirala patnjom i jakim nezadovoljstvima, tamo gde su se iznenada otvarale Kapije za prelazak, ili oko ljudi koje su porobljavale jake želje i impulsi. To su bile frekvencije koje su ih prirodno privlačile i bila neka vrsta hrane, kao što se u automobil sipa gorivo kako bi mogao da se kreće tako su i oni bivali privučeni takvim energetskim dešavanjima.

Groblje u negotinskim Pimnicama

Trenutak i mesto u kome se dešava ova priča (iako su te koordinate date samo uslovno jer za njih važe drugačije dimenzije) jeste jedno sparno popodne u jednoj grobljanskoj radnjici u malom mestu.

Milorad (čovek od ovog sveta) sedeo je nalakćen za rasklimatanim stolom gušeći se od omorine i psujući u sebi besparicu, dosadu i svoju gnjavežnu ženu s kojom se upravo posvađao. Ionako težak vazduh je bio ispunjen sladunjavim mirisom polu-uvelog cveća, grančica čempresa koji se upliću u pogrebne vence i parafinskim svećama. Lenjo je mljacao trešnje koje je kupio radnjicu pored i nadrkanao konstatovao kako trešnje, iako naizgled jedre i rumene, nemaju slatkoću, verovatno od kiše koja je tih dana svako malo padala. Ove trešnje su podvala, deluju plastične u svojoj savršenosti a nikakav ukus, baš kao i moj život, pomislio je. Vrtlog nezadovoljstva koji se kao oblak pare nadvio nad njim privukao je naše junake kao roj mrava koji su osetili šećer. Nije ih naravno video ali njegova klaustrofobična radnjica je namah postala krcata. On se, isto tako, osetio još teskobnije, ako je to uopšte moguće.

Trešnje! Unisono je odzvonila alavost mrtvih usta. Najesti se trešanja dok stomak ne zaboli. Dok prska sok, dok puca jedro meso voća dok ga drobe krezavim ustima. Orbitirali su u krugovima oko stola i roze najlon kese, sve brže i brže. Upelelo se jedno sladostrasno kolo. Kako nije moguće najesti se u fizičkoj relanosti a istovremeno boraviti u onostranosti želja se ulila u sirotog Milorada koji je počeo da ih mahnito trpa u sebe iako mu nije bilo ni do čega, pa ni do trešanja. Bilo je nečeg destruktivno komičnog u tom prizoru. Jeo ih je kao da mu je zadnje. Nije se ni trudio da pljune svaku košticu. Nije mu bilo jasno da li pljuje koštice ili sopstvene zube. Ponesen neobjašnjivom gladi počeo je da ih jede, ne jednu po jednu, nego celim šakama. I, koliko god je samom sebi bio besmislen, nije mogao da se zaustavi. Niz obraze su počele da mu cure suze, niz bradu crveni sok.

Zaposednutost koja ga je spopala kulminirala je u jak i temeljan osećaj tuge i promašenosti. Da mu je neko rekao da će danas, ni iz čega, da doživi ovakav duševni kolaps, ne bi mu verovao.

Napustiće ženu.

Zatvoriće radnju.

Vratiće se na selo.

Defetizam koji je osetio začudo mu je doneo olakšanje. Rasplakao se crvenim suzama.

Tanko staklo kandila je puklo.

Mrtvi su se razbežali.

Eva Ristić

СВЕТА ЈЕЛЕНА (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Збирку песама Света Јелена Владимира Д. Јанковића можете купити у:

  1. Књижари Златно руно (Светогорска 3, Београд)
  2. Књижари Знак Сагите (Пролаз испод Дечанске улице у Београду)
  3. Књижари Академија (Кнез Михаилова 35, Београд)
  4. Књижари Цептер (Кнез Михаилова 42, Београд)
  5. ДЕЛФИ књижарама у Србији и онлајн куповином https://www.delfi.rs/knjige/178094_sveta_jelena_knjiga_delfi_knjizare.html

Књижари Златно руно (Светогорска 3, Београд)

Књижари Znak Sagite (Пролаз испод Дечанске улице, Београд)

Књижара Академија, Кнез Михаилова 35



Политикин Културни додатак, 28.08.2021.


Бојан Станишић о поезији Владимира Д. Јанковића – Читајући Клауда или како је од човека постао облаковде.


Остале текстове Владимира Д. Јанковића можете читати ОВДЕ.


Прва промоција књиге „Света Јелена“ / Књижара Академија, Кнез Михаилова 35

Nova.rs најављује књижевно вече у београдској књижари Академија посвећено новој, петој збирци поезије Владимира Д. Јанковића Света Јеленаовде.


Најава књижевне вечери и промоције књиге песама „Света Јелена“, Владимра Д. Јанковића у дневним листовима Пoлитика, Блиц, Danas и Nova.



Владимир Д. Јанковић у радио-емисији У првих пет код Саре Арсеновић говори о много чему али и о својој поезији и књизи Света Јелена

Септембарски сајам књига у КЦ Град



Novosadska promocija knjige pesama „Sveta Jelena“

ПОЗИВАМО ВАС НА ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ ПЕСАМА

Владимира Д, Јанковића
Света Јелена
(Stella Polare, Београд, 2021)

О књизи говоре: Мухарем Баздуљ, рецензент, и Владимир Д. Јанковић, аутор

„Владимир Д. Јанковић је старински песник, духом и поетиком ближи песницима који су у време његовог рођења ступали на сцену него онима који су се родили у време кад је он ступао на сцену…” (М. Баздуљ) – овде.


„Света Јелена“ у Лагуни, Нови Сад

Са промоције „Свете Јелене“ у Новом Саду – Читаоница градске библиотеке



„Ожиљци и опомене“ – послушајте сјајан разговор између Дејана Спиридона Булатовића и Владимира Д. Јанкивића на „Светигори“. Било је лепих речи о Стели, али и о разним другим темама – о писању песама, о превођењу, о односу песника и тоталитарног друштва, о песничким и преводилачким слободама и којечему другом.

Југославија и Бугарска – хроника неуспешног пријатељства (Петар Драгишић, Оливера Драгишић), 2019.

Књигу можете купити у књижари Академија, Кнез Михаилова 35;

У DELFI књижарама (и онлајн):
https://www.delfi.rs/knjige/178267_jugoslavija_i_bugarska_1944-1980:_hronika_neuspesnog_prijateljstva_knjiga_delfi_knjizare.html

Фељтон у црногорском дневном листу Дан (октобар, 2020)


Из рецензије научног саветника Владана Јовановића, Институт за новију историју Србије:

Pored dvanaest poglavlja monografskog teksta, ova knjiga sadrži i priloge –
poverljivu korеspondenciju, govore, izveštaje sa bilateralnih sastanaka prilikom sklapanja
sporazuma, izvode iz bugarske štampe, elaborate o odnosima dve zemlje, izveštaje o
razgovorima međudržavnih i partijskih delegacija, kao i beleške o poseti Todora Živkova
Belom dvoru 1966. godine. Držeći se čvrsto arhivskih izvora, publikovane građe i
najšireg opsega pouzdane literature autori su uspeli da stvore izuzetno preglednu i
konciznu monografiju koja kompleksne jugoslovensko-bugarske odnose čini daleko
jasnijim. Tome su značajno doprineli svestrano razumevanje geopolitičkih zbivanja na
Balkanu, objektivan i izrazito racionalan pristup izvorima i literaturi, prefinjen jezik i
odmeren stil, kao i dar za pravilnu gradaciju bitnih i efemernih sadržaja, svojstven
razvijenijim evropskim istoriografijama.


Септембарски сајам књига у КЦ Град

Говор на промоцији зборника радова „Сто година Зенита“ (Горан Милорадовић)

Горан Милорадовић, говор на промоцији зборника радова „Сто година Зенита“ у Народној библиотеци Србије, 17. јуна 2021. године

Тема коју је Ирина Суботић управо најавила, у ствари је тема која је била дуго заобилажена од стране истраживача, а које сам се прихватио немајући никакав други одговор на Иринин предлог да учествујем са својим прилогом у овом зборнику, не знајући шта би то било што још није истражено о Мицићу и зенитизму после толико времена, осим оне једне мине, која куцка тамо на ливади темпирана, и коју сви врло добро виде и заобилазе. То је Мицићев „Манифест србијанства“ из 1940. године, за који сви на неки начин знају да може бити опасан, и да јесте опасан и да је важан, али нико се тога не прихвата. С једне стране сви знамо да нема авангарде без идеологије, то значи и без одређене политике, па тако ни зенитизма не би могло да буде без идеологије. Да би се дошло до смисла србијанства, шта је он хтео са тим, мора се погледати мало историја, не само конфликата које је изазвао зенитизам, него конфликата који су пратили Мицићеву биографију. Први његов конфликт који сам ја приметио, био је када се као војник Аустроугарске нашао на фронту: није био спреман да ратује ни против Србије ни против Русије, па је симулирао лудило, као и многи српски војници у то време. Наравно, то га је пратило кроз цео живот. Неретко је и аргумент против Мицића био „он је луд човек, он има то и написмено“. Затим, када је покренуо свој авангардни часопис и када је почео са својим авангардним акцијама, са својим вечерњима, са својим изложбама, дошао је у конфликт са средином у којој је то покренуо, са једним више традиционалистичким приступом књижевности, уметности, затим је дошао у сукоб са одређеним личностима, врло утицајним. Ништа мање, дошао је у сукоб са Стјепаном Радићем, који је тада био газда Загреба и шире околине. Најзад, дошао је у сукоб са Мирославом Крлежом, који је између два рата већ био етаблиран писац и који је важио за водећег хрватског књижевника. Наравно, ти сукоби нису били толико естетске природе. Они су, пре свега, били идеолошке природе, мада се то није увек испољавало јасно и на први поглед. Сукоб је био такав да је морао да се сели из Загреба и да покуша да настави свој рад у Београду. Ту није издржао дуго. Врло брзо је дошао у сукоб и са том средином, због својих провокативних стратегија за афирмацију „Зенита“, зенитизма и свог погледа на уметност. Тачка на „Зенит“ и тај период његовог живота, херојски период, стављена је 1926. године, када је био позван на суд због марксистичке пропаганде. Само да кажем, по мом мишљењу, Мицић није био дубоко увучен у ту врсту идеологије, пре бих рекао да је он ту врсту провокације користио да привуче пажњу на Зенит и на онај свој рад. Мислим да је он био више менаџер у култури, не само уредник, него управо то, менаџер у култури (иако тај термин тада није постојао), који је спретно користио медије и спретно држао рефлектор јавности, поред осталог и тим скандалима које су он и његови сарадници изазивали, на себи. Наравно, у једном моменту је претерао, и да не би ишао у затвор, напустио је земљу и био десет година у изгнанству у Француској. Када се вратио, наравно, ситуација је била потпуно нова. 1936. године (десет година је било потребно да застари предмет због кога су га гонили), појавио се у Југославији, у којој су буктали међунационални сукоби. То је било непосредно после убиства краља Александра, када су односи између Загреба и Београда били у врло, врло лошем стању. 1936. године пада годишњица смрти Антуна Старчевића, идеолога идеологије хрватског државног права. Све су новине биле препуне комеморативних чланака, подсећања на великог сина хрватског народа, што је Мицића невероватно иритирало. За разлику од Србијанаца, који нису имали добар увид ни у идеологију, ни у културу Хрватске, Мицић, као Србин из Хрватске, јако је добро знао о чему је реч. Знао је да је идеологија Антуна Старчевића не само шовинистичка, него и расистичка и да је изразито непријатељска према Србима и Србији. Тада је почео да пише, а вероватно је и до краја написао свој „Манифест србијанства“ (1936. године). Није га тада објавио, вероватно схвативши да није прави тренутак. Међутим, брзо је дошао Други светски рат. Три дана пре избијања Другог светског рата формирана је Бановина Хрватска. Бановина Хрватска је била она кап која је код њега превршила чашу. Три дана касније почиње рат. Није дуго потрајало, Француска је пала. У тренутку када немачке трупе улазе у Француску, он објављује „Манифест србијанства“. То је било у мају 1940. године. Држава је моментално реаговала, забранила је „Манифест“ и Мицићи у рат улазе као непознати људи. Међутим, тај „Манифест србијанства“ није остао сасвим непознат. За њега се знало, јер су неки примерци ипак били сачувани и тај „Манифест србијанства“ је пратио њега до краја живота као жиг којим је оспоравано све друго што је он урадио.

Шта је писало у „Манифесту“? У „Манифесту“ се пре свега оспоравају обе хрватске државотворне идеологије – и она југословенска Јосипа Штросмајера и Народне странке, и она правашка Антуна Старчевића и Еугена Кватерника, великохрватска идеологија. На којим је позицијама тачно Мицић идеолошки? Он је на позицији оног фамозног чланка Вука Караџића„Срби сви и свуда“ по коме су Срби они који говоре штокавски језик, без обзира на њихову вероисповест. А то је практично пројекат Велике Србије, наместо Југославије. То значи да је „Манифест србијанства“ био оспоравање двеју тада још увек а и данас актуелних хрватских идеологија. Био је то начин да се оспори и сама Југославија. То држава, наравно, није могла да трпи, и он је по позитивним законима био санкционисан. Формирана је поново Југославија 1945. године, али за Мицића у новом свету није било места, без обзира на његов авангардизам, без обзира на његов марксизам и на то што је он, у ствари, био прогоњен за време Краљевине Југославије. Мицићи су истерани из свог стана. Љубомир је остао без свих сарадника и пратилаца, осим своје супруге, која је са њим радила на Зениту као секретар и као преводилац. Били су практично са свим оним уметничким делима, која је он сакупио током времена, а која сада чине језгро фундуса Народног музеја када је у питању авангарда, са свим тим он је био сатеран у једну гарсоњеру, лишен могућности за зараду, осиромашен, декласиран и изгнан из књижевности и културе. Живели су бедно на основу онога што им је дотурано из иностранства и дуго се није знало ни да је Љубомир Мицић жив. Поново је почео да се помиње и зенитизам и Мицић средином шездесетих година. Најпре су се историчари уметности Миодраг Протић и Зоран Маркуш заинтересовали за Мицића и рекли – није то баш тако како се до сада веровало безначајан, тривијалан покрет, а потом им се прикључила и Ирина Суботић. То је била 1966-67. година. Међутим, паралелно са тим афирмативним текстовима и покушајима да се изнова осветли зенитизам, почеле су да се јављају и критике. То је познати текст „Ко је барбарогеније“ Радомира Константиновића, где се уједно одговара – „барбарогеније – то је најмрачнији геније српске културе“. Односно, ту се поново враћа онај жиг не само национализма, него и расизма, фашизма, односно све оно против чега је нова држава била.

Врхунац те критике може се наћи у познатој књизи Филозофија паланке где се развој национализма неминовно тумачи као нацизам, односно да сваки дух паланке, односно дух провинцијалности завршава у нацизму. Прилично радикалан став којим је жигосан не само Мицић, (он је један од) – практично жигосана је комплетна култура Србије у 19. и првој половини 20. века, буквално до Другог светског рата и смене власти. Мицићи су умрли обоје, Анушка 1961, па Љубомир 1971. године. Њихово наслеђе је после дуго времена обрађено и Ирина Суботић и Вида Голубовић су приредиле изложбу да се поново врати у нашу свест, да се поново врати зенитизам у културу. Осамдесет и треће године почиње изложба и почињу прве позитивне реакције на њу, али се појављује, после десетак дана од почетка изложбе, опет данас већ врло познати чланак „Утаја србијанства – случајно или не“. Написао га је секретар за културу ЦК Савеза комуниста Србије Радивој Цветићанин, где се опет извлачи из прошлости „Манифест србијанства“, односно Мицићев покушај стварања српског програма националне државе. Шта је ту апсурдно? Па, апсурдно је то што „Манифест србијанства“ нема никакве везе са зенитизмом, осим што је исти човек био аутор једнога и другога. Зенитизам је егзистирао десет, петнаест година пре Србијанства, при чему Србијанство никада није ни дошло у јавност. Оно је било забрањено, било је сахрањено истог момента када је било и одштампано. Тако да то потезање Србијанства је, у ствари, било један инструмент, једна мотка којом се хтело у ствари постићи нешто друго, једна полуга којом је покренута кампања. Писале су десетине аутора у то време за и против зенитизма, као да зенитизам има неке везе са целим тим питањем. Морам да кажем да је више негативних реакција, далеко више, било у Београду, него што их је било у Загребу или Љубљани. Напротив, тамо је већина била афирмативних текстова, односно одвајали су личност Љубомира Мицића од његовог дела, а посебно због његове колекције која је чинила главнину те изложбе.

Када се све то погледа онда се види да је Љубомир Мицић у свом нонконформизму, јер он је био човек који није знао шта је то флексибилност, био кориштен у сваком времену као средство да се досегну неки други циљеви и неке друге мете. Његово дело је, у ствари, трпело због дисквалификација и због политичности и идеологичности авангарде као такве. Средина у којој није било простора за Мицића, морала је тек да сазри и да се развије до тог нивоа да може да га разуме и да га прихвати. Зато су последњих деценија почела поновна вредновања и зенитизма и Мицића, посматрање без тих страсти, а ја мислим да је можда главни елемент који је омогућио да се Мицић без негативних конотација поново вреднује – нестанак Југославије. Докле год је постојала Југославија, увек је искакало „Србијанство“ као његов програм рушења Југославије. Сада је нема. Сада може да се размишља и о томе да ли тај Мицић заиста био толико луд, каквим су га сматрали.

ROK MUZIKA KAO POSLEDNJA STENA JUGOSLAVIJE (ZORAN ŽIVKOVIĆ)

Subverzivnost i izuzetan značaj rok muzike u društvenim zbivanjima i istoriji druge i poslednje Jugoslavije, već odavno su predmet istraživanja, doktorskih disertacija, knjiga i članaka. Rok muzika bi svakako ušla u život nekadašnjih Jugoslovena, bez obzira na socijalističku i jednopartijsku prirodu jugoslovenskog državnog uređenja. I ne samo zbog toga što je rok bio planetarni fenomen od kojeg u proteklom veku nije moglo da bude bilo kakve odbrane.

Bez obzira na to što je Jugoslavija bila na limesu istočne i zapadne civilizacije, ona nikako nije mogla da bude sačuvana od zapadne društvene i kulturne stvarnosti koja se u nju prirodno i lako ulivala preko Jadrana, a unekoliko i preko planinskih vrhova na severu današnje Slovenije. Sukob sa Informbiroom je Titovu Jugoslaviju i definitivno usmerio ka Zapadu i savremenim zapadnim vrednostima koje, dotle poznati socijalizam na zemlji, nikako nije mogao da toleriše.

Gitarijada na Sajmu, nastup Silueta

Kada je Jugoslavija, uz ne malu pomoć zapadnoevropskih zemalja i NATO-a, uspela da se održi i odvoji od sovjetskog bloka, kod nekih od vodećih jugoslovenskih komunista razvio se horizont ogromnih prozapadnih očekivanja. Pokazalo je to svrgavanje Milovana Đilasa, jednog od trojice najbližih saradnika Josipa Broza, koji kao da je bio apsolutni sluhista za „ritam i muziku“ revolucije. Đilas je imao osećaj da bi ona – kako bi u njegovoj rodnoj Crnoj Gori rekl – mogla daleko da „prijekobači“, dalje od svih socijalističkih iskustava. Josip Broz je očito bio usvojio pravilo koje je za svaku dugu vladavinu bilo zlata vredno – poznato Lenjinovo načelo da je za harmonični napredak i vladavinu socijalizma potrebno: dva koraka napred, pa tri nazad.

Jugoslavija je tako ostala između Istoka i Zapada, nagnuta malo više Zapadu, ali sa sistemom koji je, i pored toga što je istupio iz monolitnog socijalističkog bloka, imao izvesna ograničenja. U zemlji „antistaljinističkog staljinizma“, kako su neki Jugoslaviju pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka nazivali, pojava rok muzike bila nesumnjivi izazov.

Kao suštinska zapadna urbana novotarija, rok muzika je najpre prirodno naišla na klimu nezadovoljstva i brige ne samo roditelja, već i u Savezu komunista koji je u jugoslovenskom društvu bio zadužen za sve. Brige su, međutim, širom jugoslovenskih gradova ostale u senci dotle nezabeleženog i nezadrživog oduševljenja mladih, ne samo rok muzikom, već i slobodama koje je ona donosila.

Rane jugoslovenskog društva od ne tako dalekog rata, kao i one političke, nastale netom u novoj Jugoslaviji, činili su mladima nebo socijalističke Jugoslavije svedenijim nego što je njihov životni aksiom „daj nam danas“ to mogao da izdrži. Zahvaljujući novoj muzici, osećali su da su, za razliku od svojih roditelja, hrabro zakoračili kroz stvarnu ili zamišljenu „gvozdenu zavesu“ i jednostavno postali deo sveta koji im je odmah bio i blizak i intrigantno zavodljiv. Zato je rok u Jugoslaviju zakoračio sigurnim korakom, najpre u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, ali i drugim velikim i malim jugoslovenskim gradovima, da posle toga, više i zaista ništa nije bilo isto.

Istina, rok je u Jugoslaviju ušao na plodno tle takozvane zabavljačke muzičke kulture koja se u ratnom i poratnom periodu održala po onoj logici da život ipak ide svojim drumom, bez obzira koliko je anesteziran žestokim ideologizacijama. U različitim krajevima bivše zemlje opstanku zabavljačke muzike pomogle su specifičnosti, posebnosti, originalnosti i zanimljivosti tih sredina.

Do pojave roka, džez muzika je bila označena kao deo prevaziđene malograđanske kulture. Kako je bio muzika osobene urbane atmosfere, onda nije mogao postati masovno sredstvo za „kvarenje mladeži“. Džez, u stvari, nikako nije mogao da se nosi sa narodnom, ili muzikom iz filma „Pastir Kostja“ ili, na primer, sa „Mamom Huanitom“ iz filma „Jedan dan života“.

Rok muzika u bivšoj Jugoslaviji podrazumevala je mnoge lične, dirljive, zanimljive individualne priče, ali i priče o društvu koje je posle 1945. godine imalo naglašen kolektivistički duh. To društvo je u susretu sa rok kulturom, ali i sa izazovima drugih vrsta, doživelo kardinalne promene. Potom i svoj raspad.

Za generacije kojima je, u okviru uobičajene dečije ishrane dominirao hleb namazan mašću, a koje su u jugoslovenskom socijalističkom trokoraku lako prešle na koka kolu, susret sa rok muzikom donosio je važno, pre svega lično, egzistencijalno samoprepoznavanje.

Hajdučka česma, grupa Tako (foto D. Jevremović)

Još u osnovačkim godinama pevač koji je okupirao našu pažnju bio je Đorđe Marjanović koji je, bacajući sakoe, klečeći, s tom zabalsamovanom vapijućom setom u očima, bio čudo neviđeno. Đorđe je svoje rivale stavljao u zasenak, bez obzira na njihove glasovne i sve druge vrednosti. A kada je otišao u zemlju u kojoj sunce nikada ne zalazi, njegova slava se na neki način mogla smatrati planetarnom. Kako su u SSSR-u doživljavali Đorđa, pa i neke druge naše pevače, najbolje svedoči scena kada je Radmili Karaklajić usred Moskve opčinjeno prišao kosmonaut Leonid Leonov.

Veliki društveni i ekonomski pokret u koji je Jugoslavija ušla posle poznatog govora Josipa Broza Tita u Splitu, posebno posle znamenitog Brionskog plenuma, razbuktao je stare opsesije u pojedinim krajevima Jugoslavije. Politika je zapljusnula i aktuelnu muzičku scenu. Posle pobede Đorđa Marjanovića na „Pesmi leta“ u Splitu početkom sedamdesetih, njegov rival Vice Vukov javno ga je omalovažio tvrdeći da su za Đorđa glasali brojni srpski oficiri u Splitu.

Jedna neurotska politička atmosfera, u vreme sve većih investicionih zahvata, iz jednopartijskih foruma prelivala se početkom sedamdesetih u prostor masovne zabave, koji je dobijao sve više na značaju.

Do tih godina u svetu su već bile snimljene antologijske rok numere, održan je mitski događaj na ostrvu Vajt, a u Beogradu su Gitarijade na Sajmu već dobro uskovitlale krv u venama mladih. I, mada se u manjim mestima događalo da narodna milicija privede ponekog sa frizurom liverpulskih buba, odnosno sa frizurom koja je unapred „garantovala“ nečije nedolično ponašanje, ipak, rok kultura je nezaustavljivo osvajala Jugoslaviju – tu prozapadnu zemlju socijalističkog državnog uređenja.

I dok je zabavljački talas bio zahvaćen sindromom jugoslovenske konfederalizacije, rok muzika je na neki način, volens nolens, delovala integrativno, izazivajući „zavereničku“ jugoslovensku povezanost, i slična oduševljenja i simpatije. Donosioci stranih ploča, tada najvećih svetskih grupa i muzičara, doživljavani su kao mitske ličnosti. Mladi Jugosloveni koji su u to vreme pratili mnogobrojne festivale od Melodija Istre i Kvarnera, do Akorda Kosova, odjednom su se sreli sa stvaralaštvom grupa kao što su Bitlsi, Rolingstonsi, Deep Purple, Led Zeppelin, The Doors, stvaralaca kao što su Bob Dilan, Leonard Koen, Erik Klepton, Džimi Hendriks. Radio Luksemburg i emisija „Veče uz radio“, na Prvom programu Radio Beograda, koju je vodio poznati šahista Nikola Karaklajić, postale su obavezna tema u razgovorima.

Još šezdesetih godina u mnogim gradovima su nastale domaće rok grupe koje su najpre imale strani repertoar, da bi potom prelazile zamišljenu mažino liniju ka sopstvenim autorskim ostvarenjima. Sedamdesete, i razna „gibanja“ u njima, bile su plodno tle da jugoslovenski rok postane nezaobilazni faktor u jugoslovenskoj društvenoj zbilji, i više nego ozbiljan biznis, koji se otimao socijalističkom dežurnom oku.

Na rasprave na žurkama, u školama, šetnjama – ko je bolji gitarista: Točak, Vedran Božić, Josip Boček, ili… – na neki način je stavila tačku pojava Bijelog dugmeta, posle kojeg ništa nije ni moglo da bude isto, pa čak i kada su svirali na radnim akcijama. Goran Bregović je možda najpre osetio, ali je očigledno odmah shvatio stvaralački, egzistencijalni i ekonomski potencijal roka u velikoj Jugoslaviji i, otvarajući prostor, i sebi i drugima, sve promenio u stilu svoje pesme „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“.

I tradicionalna zabavna muzika je nečujno nestala, negde „Ulicom jorgovana“, a krajem sedamdesetih, raspad grupe Deep Purple, koji je doneo obilje hevi metal grupa, pojava Pink Flojda, londonski impulsi grupa kao što su The Clash i Sex Pistols, ohrabrili su i ovdašnje mlade stvaraoce da svoje ideje, svoj svet, donesu na sasvim novi način.

A onda se došle osamdesete, kada je u svetu rok muzika i definitivno nestala u tzv. muzičkoj industriji.

DOVIĐENJA, DRAGI PRIJATELJU: PESME BORIVOJA VEZMARA

Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu.
Objavio je četiri zbirke pesama.
Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.
Živi u Beogradu.
Radi u biblioteci.
STRELCI IZ SNA

Stvaram samom sebi svoju javnost,
nekakva stvorenja od krvi i zraka
baš poput vas i mene.

Imaju svoje poglede, polegle strelce u njima,
svoju posebnu nežnost šapa ako uvuku
kandže,
svoje snove u kojima vas sanjaju
kao da ste stvarni.

Njima govorim stihove,
na mestu koje će već jednom zauvek svak
napustiti.


HIDŽAMA

Čuh za reč hidžama, meni nepoznatu,
i da se njome čisti
zatrovana krv, koža, creva, 
niske primisli, zlodusi sa dna zadnjih namera, 
ali isto tako i smrt, ništavilo, njine senke,
čak i dah,

i da to može potrajati, 
to lečenje,
kroz čitav jedan život, proževši njegovu

larvu, gusenicu,
leptira,

sve dokle ne istrune,
i prosuvši se u reku, ili tek
u kišni kanal,

oslobodi
u beskraj.
RASPRAVA O DUŠI

Prijateljica mi ispriča moru
koju dožive u ranu zoru.
Na vetru škripa prozora, vrata
probudila je u četri sata.
Osetila je u tom mraku
da joj je duša u stomaku.

- Stomaku, veliš? Otkud tamo?
Želudac vari mrtve tvari! 
Nije li duši u telu kuća,
u disanju, u krošnji pluća? -

- Ma to su zablude, u dahu nije!
Po mudrostima stare Indije
u stomaku je,i dok prati
varenje hrane, ona pati,
i slično telu kad se porađa
kroz patnju duša se oslobođa.-

- Mudro zboriš pametna ženo
no nek mi bude oprošteno -
možda je ipak, naspram dogme
duša u dijafragmi, bogme,
a ja u zabludi držim do toga
da ona luta u snu boga.


DADIJA

Sedim u kolima na parkingu Medik Grupe
i čekam.
Na mesendžer pristižu poruke.
- Gde si druže stari? 
Kako si? Šta ima? -
Vidim - kroz maglu od dima 
cigarete, profilnu sliku. Dadija Brčaninović iz Banovića!
Dadija!? O, kud li tolike godine prolete?
Dadija, momak delija,
ko od šale zapevao bi na svaku notu -
jedini međ nama koji se raduje životu!
JNA. Kasarna. Rutina. Večite tugovanke
zbog devojaka i majki - uskoro će, nismo to tad znali,
sav naš svet da se zapali.
- Šta ima kod tebe, Dadija?
- Radim u rudniku, inače je fino,
živim sa gospođom i sinom.

- Dakle, skoro ko kadija?-

-Dva puta sam se ženio, bio u Švici,
imam svoj stan i tako dalje, 
drago mi je da si mi se javio.

- Dadija, nikad te ne bih zaboravio.
DOVIĐENjA, DRAGI PRIJATELjU

– Može li kod vas da se kupi
„Sistematika i filogenija viših biljaka”?
(autori su Tatić i Blečić),
i može li odmah,
a ako ne,
kada?
– O, kako da ne može!
Može istog trena,
takoreć – odmah sada!
Na usluzi smo i ja i žena.
– Hvala!
Javljam se za četvrt sata –
još sam na obodu grada!
– Mi smo u podrumu, u Dositejevoj:
zelena zgrada
(ona od četiri sprata!)
– Mislite, čuvena
Kula od karata?
– Hahaha, da!
Na interfonu –
stan broj dva!
Neko će već da vam otvori vrata –
supruga,
ili ja!
– Odlično! Vi ili ona,
ništa ne menja!
– E pa onda –
DOVIĐENjA,
DRAGI PRIJATELjU,
doviđenja!




PULS

Ti si moj puls
sat moga tela
sa zupčanicima utkanim napola u meso
napola u san

svakim udarom
svakim novim odjekom
spajamo se
i odvajamo

(udari sve su jači
a odjeci sve duži)


VARENJE PLASTIKE

Kad se malo bolje zagledam
u ovu peglu sa koje se puši 
rastopljena plastika,
vidim kako čini isto ono 
što i stroj nebeski
sa našim telima čini:
sa jedne strane, na izbočinu 
valjka parče cevi se nasadi,
dok se drugo parče na suprotnom valjku
u finu rupu umetne, a zatim

obe strane se pritisnu
i zadrže u stisku 
sve dokle ne krene dim-

odmah potom
trzajima žustrim
delovi se istrgnu
iz svojih još usijanih ležišta
i jedno se u drugo
nabije.
(hlađenjem
zauvek ostaćemo
u istom telu sliveni).
JUTARNJI PRIZORI


Verujem ti isto kao što verujem
da ovaj jutarnji zvuk dolazi
od oblaka po kom se prelamaju
vetar i svetlost dok se u njega utiskuje 
kao u obraz božiji 
stopalo deteta.

I ne verujem ti jednako kao što ne verujem
da je ova senka ispod lišća što u lokvi od ulja pluta kišnim kanalom slika neba koje se spustilo u tvoje oko.

Zato verujem da si i u jutarnjem zvuku
i u oblaku po kom se prelamaju vetar i svetlost
i u lokvi od ulja koja pluta kišnim kanalom

zato verujem da si i nebu samom 
u oku 

jednako koliko i ne verujem 
da si ma gde.


STELA

Kao dete kad izlazi golo
iz šuštavog penušanja
i ti izlaziš, Stela
sa vetrom u oku

na vrtešci
sa tebe kaplje
osinji med

Tebi samoj
niko ne treba.

Znam
nedokučivi
gleda nas

i celiva.


NIČIJI OTAC

Nestajem iz svega -
kao pepeo ispod snega.

Da, bio sam tu. U najgorem slučaju
upamćen manje po dobru, ponajviše po zlu.

Ničiji otac nisam bio -
nikoga nisam dva puta rodio,

ni ubio,
u snu.
Borivoj Vezmar

PETAR DRAGIŠIĆ

OLIVERA DRAGIŠIĆ

NEMANJA RADULOVIĆ

MILOŠ TIMOTIJEVIĆ

JELENA VUKANOVIĆ

VLADIMIR D. JANKOVIĆ

BORIS NAD

POEZIJA Željka Majstorovića

Gost Jelene Vukanović

,,Smatram da čovek ne bi trebao da živi od svoje umetnosti. Možda trenutno to deluje idealistički, ali verujem da će ljudi živeti u svetu takvom u kome će intelektualna svojina biti opšte dobro, kao voda i zrak…’’

Željko Majstorović (1954-205…)
 MEĐU TRAVAMA sam
 omiljen nakupac
 mirisa.
  
 Pticama
 ne dozvoljam
 sletanje na šešir -
 za njih je ljubav
 pogubna
 ovisnost.
  
 Uredno odlažem
 dane u ogledalo
  
 i smejem se, smejem se
 onima što stalno
 optužuju život
  
 jureći senku
 pobede. 
 SAT
  
 Moj otac odavno
 ne utiskuje stopala u zemlju
 i sve je manje senki
 vezanih za njega.
  
 Jedino sat
 bez njegove ruke
 još živo kuca
  
 i meri sada
 moje vreme. 


 PIRAMIDE
  
 Ako već je znan
 broj grčenja srca,
  
 ne žuri:
  
 oni koje ćemo ljubiti
 obdareni su strpljenjem
 kao semenke
 donešene vetrom
 u procep kamena.
  
 Neka teku vode
 nepotkupljivi mudraci,
  
 ti polako obiđi
 gnezda u krošnjama,
 pomiluj prestrašene
 zveri
  
 i grli napuštenu decu
 u svratištima.
  
 Obiđi mesta
 gde niko ne svraća
 posle odlaska,
  
 i vodi ljubav
 na svim meridijanima.
  
 U povratku
 pomeri put
 da te nanese
 kroz pustinju
  
 i ostavi po cvet
 u dnu piramida
  
 za duše
 koje je pojeo
 kamen.



 ŽENA SA PTIČIJIM REBRIMA
  
  Hod podešava sa srcem,
       a ono kleca
 kao magare u planini
 čije će noge ostati na putu
 do gospodareve želje.
  
 Ptičija rebra
 izdržati neće nemir
 goluba u krletci.
  
 Predugo je čekanje.
  
 Njegovo lice
razlaže se kao oblak
 na  povetarcu...

i on
 od istog naboja
 lagano umire  ubačen u sliku
 sa čijeg se rama boja ljušti.
  
 A tek je avgust.
 Bože.

O D L A Z A K

Cena koju  plaćaš
ne zavisi od izbora
koliko od boje ravnodušnosti
s kojom ćeš ostati
ili poći na put.

Ono što te tamo čeka,
ili ovo što ćeš gajiti ovde 
ostaneš li –
i dalje će gristi sumnja
ako veruješ
u neminovnost srastanja:

ni Svet ni ti
nećete pristati na san
bez potiranja
.

BRZOJAV

Oprostite što Vas uznemiravam
Katarina Bjelogrleva,
po svim parametrima medicine
ja klizim prema ludilu.


Nasuprot bezbrojnim logikama
moj strah od priviđanja
pobeđuje.


Onog oktobra kada ste otišli
recite:
jeste li odneli svoje crvene čizmice,

ili one istinski vise
na plafonu moje jednosobne kuće?


Javite mi molim Vas Katarina
da bar znam na koju stranu koračam.


Vaš Grigorije Jakovljevič Perelman*


P.S.


Iako  proleće uveliko miriše
čuvajte Vaša kolena od hladnoće
– i vertovitih pogleda


uvek su moguće neprijatnosti
u maju.

(*G.J.Perelman (1966.) ruski matematičar slavan po rešavanju Poenkareove hipoteze )

Željko Majstorović

БОРИС РИЖИЈ (1974-2001): КАКО СМО ЛЕПО МИ ЛОШЕ ЖИВЕЛИ

“Сви су мислили да сам боксер – а ја сам био поета, поета.”

Борис Рижиј (1974-2001) био је један од најталентованијих руских песника друге половине 20. века. Рођен је у Чељабинску, у породици рударског инжењера која се 1980. године преселила у Свердловск, у фабрички округ. Прве стихове је написао са четрнаест година, када је понео и титулу шампиона града у боксу за млађе јуниоре. Студије на рударском факултету је уписао 1991. године, када се и оженио, а потом добио и сина. По завршетку основних студија је уписао постдипломске студије, а 2000. године је стекао звање млађег научног сарадника. Објавио је осамнаест научних радова из области рударства и геологије. У Санкт Петерсбургу је објавио књиге песама И све такво (2000) и Љубав (2000). Наредне године се убио – вешањем у родитељском дому. Постхумно је објављена збирка песама На хладном ветру (2001).

Неки сматрају да узрок његове смрти треба тражити у последици вртоглавог песничког успеха. Други мисле да га је сустигло “незадрживо пространство руске свакодневице пред којим је лирска душа била немоћна.”

Рижиј је написао 1300 песама, јер није могао да их не напише.
Био је песник Перестројке и друшвено-политичке транзиције коју је руско друштво доживело на прелазу два века.
У његовој поезији има предграђа, жаргона, неба, музике, смрти, љубави, патње, Русије, пријатеља, Блока, Јесењина, Волге и Бога.

Избор из поезије Бориса Рижија је 2011. године (поводом десетогодишњице песникове смрти) објавио Фонд “Принцеза Оливера”, у преводу Светислава Травице. Збирка песама носи назив У Русији се растаје заувек.

“Као враћам се и под бомбама страдам.
Снег и земљу експлозија буди.
И убијен, у сиво блато падам…
А, ти ме пробуди, пробуди.“

1.

Са длана, циганко, хоћеш ли умети

Изгатати ми судбину клету?

Циганка рече: ти ћеш умрети,

Такви дуго не живе на свету.

Биће ти туђи син и женица,

Другови ће непријатељи постати.

Питаш се шта ће те убити? Кривица.

Ал` ти је никоме немој дати.

Зашто сам крив? Јер си жив! –

Смешка се и глада ме у очи.

Са пијаце трешти познати мотив

И просијавају се небеса у ноћи.

2.

Тих бајословних година је знало

Пиво нам ваздухом постати,

И ко ваздух је умело нестати,

Али се понекад поново јављало.

Пред радњом сваке вечери клете

Стајали смо, тихо причали весели:

“Како смо лепо ми лоше живели”,

Пушећи на верту цигарете.

И сав у привлачности некој,

Премда је сачињен грубо,

на пар корака од нас далеко,

Живот се одражавао тупо.

И само ће небо можда хтети

Да гледа упорно и нежно

Оне што се односе неопрезно

Према дивном глаголу “живети”.

3.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга,

По небу и по гори пут води клизав,

Као омађијан стојим на крају, и шта онда,

Не знам ни како, ни шта ће бити, не знам.

Над реком што се по татарски зове Обва

проживех два месеца, можда ће и више бити,

али, не због тога што живот бих свој снова

започео, што би прошло вредело продужити.

Бура је беснела тамо где се у Каму

сливала Обва, а нешто даље текла Волга.

Као Пушкин са сељанима насамо

пушио сам, расположења безбрижна и горка.

А на оном остављеном превоју што се плави

као у јефтиној песми где душа је цвилила –

те, жена напустила – пријатељи издали,

те, пријатељи издали – жена напустила.

И касно ноћу у кревету, у помрчини,

мислим како је лета мање сваког дана

и схватам све јасније да нису криви

ни једни ни други. Песма је отпевана.

Свитало је. Грмели су Камази и ЗИЛ-и,

теглиле се лењо натоварене барже,

и већ смо на почетку септембра били.

И небо парајући стајале су страже

бреза и јела у самртном спокоју.

Прихватам, без усхићења великога,

од свих димензија туге – било коју.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга.

4.

Кад шеташ се ноћу каналом

Куда желиш, мислиш: живота је мало

Да би се до тужног краја могло доћи.

Град твој спава. Ни са ким пут тај проћи.

Тако спава да ти се чини неизбежном

Свака срећа. Трба само опрезно

Корачати, да нико се не пробуди.

Господе, како спавају ови људи!

Како бих желео да крај тог бршљана

Седнем и заспим обгрливши колена.

Страшно је и мислити у тај нежни час

Каква ће још бол да пробуди нас.

5.

До јутра се дружили са Блоком.

Говорили опако, жестоко.

И залетао се у прозоре снег

Са неба плавог као море.

Ово је Рижиј Борја, са ожиљком што је.

Онај – Дозморов Олег –

филолог, развратник, Дељвиг,

наизглед умница, скандалист,

женскарош, пијаница, дете лудо.

Боже, какво је само чудо

Блок, како је драг, како је чист.

Говорили, пили, певали неке ствари.

Стоп, ма, ко смо ми у ствари?

Да позовемо девојку коју?

Две лепотице невиђене

у чисте хаљине обучене,

две Московљанке, мајку ти твоју.

И до смрти неће избледети та слика,

како су стајала два песника

Пред отвореним прозорима:

јутро, младост и умор, зна се.

А са свитањем будила се

читава огромна домовина.

6.

Орфеј

И модри се галеб у ваздуху преврнуо…

И бело се једро на небу отворило…

Ти си плакала и, гле, ја сам се осврнуо.

У твојим сузама свет је боравио

И као бисер се расуо и распао

И са тобом сам заувек остао

И са морем се црним занавек опростио.

Галебе, сребрни, замахни крилом смело,

Затрпај последње звезде ко плугом.

Опрости за оне које памтимо невесело,

Које смо љубили свим срцем и тугом.

Сурово је све то и жестоко за мене.

Хладан је ум. Срце нема опомена.

Ми се ничега не сећамо дуго.

Памтим те косе и та рамена плачна…

Знам, све ће од сада другачије бити.

Постадох сенка, а реч моја сумрачна

Утихнуће, тишина ће је скрити.

Хтедох са тобом на светлост изаћи –

Беше кратак пут, ал` је живот краћи

И цењен мање од грчког плача.

7.

Елегија за Елу

Jедне јесени школске – време очајно,

Просто је хладноћа по кожи милила,

Наши су се погледи срели случајно.

На анђела си мени личила.

Комсомолске су шумиле масе,

По гаражама су пушили пионири.

После задњег часа, зна се

Да нађемо се на сквер смо јурили.

У белој блузици, са лицем детињим,

Слушала си важне речи педагога.

Ја слушао нисам, желећи да погодим,

Анђеле, шта у теби има земаљкога.

И док намештах ципеле, пред свима,

Нисам могао видети то, што гледало је,

Мојим школским плавим очима,

Бог – твоје очи небеско плаве боје.

Је ли знао – да ћу након четири године

вратити се са праксе, на лето.

И да ћу свакако доћи до страшне истине –

Да тебе више нема. Како је просто све то.

Прићи ћу прозору. И шта ћу сазнати?

Само то да свет се није изменио

Од Москве до – Бог свети ће га знати.

Сви живе. Нико се није устрелио.

А победоносно се небо заледило.

Уз зид се спуштам на под бетона,

Да би се заувек у потиљак забило

Сећање, ударајући у бетон монотоно.

На анђела си ти личила.

Како си само умрети смела!

Ела – јецам. Боже, каква је била.

У плафон гледам и плачем. Ела.

8.

Мени је град овај до безумља мио. –

У њему сам тебе заволео, себи опростио.

Сву ноћ смо шетали, а кад је разданило,

Магла је пала. Загрлити те тако сам хтео

Али као да руке подићи нисам смео,

Боље рећи, као да их и није било.

Као да су се улице те и мостови

Наједном раздвојили. Град, ја и ти

Измешали се, као пара са паром,

Ево, уместо речи гомила облака

Из мојих уста. И моја реч је лака

Испуњена час срећом, час кошмаром.

Ево ружичастог – ја тебе желим,

Ево и плвог – гле, полетећу, велим,

Ево и сивог – заједно преко света

Летимо, тамо где нико нас чекати неће.

Тја, осим, можда, саме среће,

Обрачунате за, рецимо, двеста лета.

…Ево, ружичастог – ја тебе волим.

Ево и плавог – ја тебе молим,

Воли ме, макар са муком, доврага, –

Ено и црног, ко црног ће да спречи, –

Не, не знам шта бих хтео рећи.

Па, ипак, не остављај ме, драга.

10.

У Русији се растаје заувек.

Град је од града толико далек

да од муке

ја задрхтим “збогом” шапнувши,

руком својом случајно такнувши,

њене руке.

Дуга је у животу свака стаза.

Шта је руски Бог, ја бих да сазнам.

“Наравно ја

ћу се вратити.” Нећу се вратити никада.

У Русији никоме нема повратка.

“Душо моја

доћи ћу.” Макар за хиљаду година.

Каква ситница, каква туга наивна –

ми се заувек

праштамо. “Не дај да суза слети”.

Да, доћи нећу. Очигледно ћу и умрети

много пре.

У Русији се растаје заувек.

Додај парченце леда тек

већ хладним стиховима.

…И воз ће низ падину слетети,

…И авиони ће, до звезда долетети,

и изгорети на њима.

ПИСМА ДВА: ПУШКИН НАТАЛИЈИ ГОНЧАРОВОЈ И ЏЕК ЛОНДОН АНИ СТРАНСКИ

Два љубавна писма, једно које је Пушкин написао Наталији Гончаровој 1830. године и, друго, Џека Лондона написано Ани Странски, превела је Виолета Бјелогрлић. Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.

Пушкин – Наталији Гончаровој Москва, 1830.

Виолета Бјелогрлић

Данас је ‒ годишњица оног дана када сам Вас први пут видео; тај дан је у мом животу. Што више мислим, јаче се уверавам да се моје постојање не може одвојити од Вашег: створен сам да Вас волим и пратим; све моје друге бриге су ‒ једна заблуда и лудило. Далеко од Вас, ја сам непоколебљиво прогоњен жаљењем због среће у којој нисам имао времена да уживам. Пре или касније, свеједно ћу све одбацити и пасти Вам пред ноге. Још једино помисао на дан кад ћу имати комадић земље у… може да ми наведе осмех на усне и оживи ме усред тешке туге. Тамо ћу моћи да лутам око Ваше куће, да Вас срећем, да Вас пратим.

Џек Лондон ‒ Ани Странски

Драга Ана: Да ли сам рекао да се сви људи могу поделити на врсте? Ако сам то рекао, дозволи ми да разјасним ‒ не сви. Ти излазиш из оквира, не могу да те сместим ни у једну врсту, не могу да те прозрем никако. Могу се похвалити да од десет људи могу предвидети понашање девет. Судећи по речима и поступцима, могу погодити срчани ритам девет људи од десет. Али десети је мистерија за мене, и очајан сам јер је то изнад мене. Ти си тај десети. Да ли је икада било да две ћутљиве душе које су тако различите тако могу да се приближе једна другој? Наравно, често се осећамо исто, али чак и када осећамо нешто на различите начине, увек се разумемо, иако немамо заједнички језик. Не требају нам речи изговорене наглас. Ми смо превише нејасни и мистериозни за то. Мора да се Бог смеје кад гледа наше немуште представе. Једини поглед на здрав разум у свему овоме је да обоје имамо бујан темперамент који је довољно огроман да бисмо били схватљиви. Истина, често разумемо једно друго, али неухватљивим погледима, нејасним наговештајима, као да нас привиђења, док ми сумњамо, воде ка свом виђењу истине. Ипак, не усуђујем се веровати да си ти та десета особа чије понашање не могу предвидети. Да ли ме сада тешко разумети? Не знам, вероватно јесте. Не могу наћи заједничку основу. Огроман темперамент ‒ то оно што нам омогућава да будемо заједно. На тренутак је у нашим срцима избила сама вечност и привукли смо једно друго, упркос чињеници да смо толико различити. Осмехујем се кад из тебе избија усхићење? Тај осмех који се може и опростити – и не, то је завидан осмех. Двадесет пет година сам живео у депресивном стању. Научио сам да се не дивим. То је врста лекције коју је немогуће заборавити. Почињем да заборављам, али то је мало. У најбољем случају, надам се да ћу заборавити све, или скоро све, пре него што умрем. Већ се могу радовати, учим мало по мало, радујем се ситницама, али не могу се радовати ономе што је у мени, мојим најдубљим мислима, не могу, не могу. Да ли се изражавам нејасно? Чујеш ли мој глас? Бојим се да не. На свету постоји много лицемерних позера. Ја сам најуспешнији од њих.

Нађох те као прсти који нађу рррррр

Песме Милице Тасић


Милица Тасић је рођена 1. септембра 1989. године у Врању. Апсолвент је на београдском Филолошком факултету, на групи Српски језик и књижевност. Пише углавном љубавну поезију, али и прозне текстове. Аутор је неколико есеја и критичких осврта. Највише њених песама објављено је у Поезији суштине. Неке песме су јој преведене на руски језик и објављене у часопису Нови поглед. Њена прва збирка песама носи назив Паун на недрима (2019).

***

Милица Тасић

… Нађох те

Као прсти који нађу

Рррррр…

Зрак у ноћи трепери,

Не знају шта с њим.

Да усидрим блуну,

Софицу да укћерим,

Знам,

Била би шала овог света,

Било би…

Зрак само – додир, и поглед,

Зар зене две…

А мило све,

Моје под тиском,

То миље сада што зре,

И лишће, о, лишће…

Зар мени само сме?

И куда да лутам

Кад не знам што чиним,

Милица Тасић

Шта тиха ми тка?

Хеј,

Заборави песму,

Луну,

И утајни лучу сна…

И кад мимоиђемо светом,

Моримо у шаци,

У соби линија – подстанар,

Међу прсте невиности

Зрак тај би…

Устајни луну,

Блуну,

Устани моћи сна!

***

Како да ти убогим речима

(по)кажем колико ми је стало…

И да не знам шта се све у мени збива,

Кô рањеник што крпи и ушива,

Тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,

Речи жеље… жеже ме… па тихо казује,

Кô да шапће једно само:

……………………………………..

У ходу, онако, у јуришу лаганом

Милица Тасић

….љубичастим трагом …

Кад тихо осипа у мору драж…

…знаком који склизава

Са литица сумње, врхом планине

Са сребрном звездом

Тек зрном – васкрслим,

Јединим сведоком моје љубичасте.

Па бела луда платна бојим,

Не што нису нежна пена,

Но што своје боје тој

Невиности желим,

Сву чистоту за хербаријум мом милом,

Радост сваке да сачува од мене,

И на уснама – јагодом на пола –

Сву моју чежњу…

Мелеме за немире,

Детелину за срећу тражим,

Да кап капне, па и остане,

Срце биљем занавек да залечим…

Ал’ душа ти моја ненаучено казује

Да волим све што никад нећеш знати,

Јер никада се нећеш моћи сав угледати,

Ти, најлепша биљко, лотосе у логосу,

Сувише све… на прагу под сунцем…

У мокра два кестена на облацима

Што лутајући траже Твој лик

И на њему благ осмех

На далеком белом острву

За нас.

Милица Тасић

ДАН СВЕТОГ НИКОЛАЈА

Росуљом смеђих очију

Пала сам на влажне мушке усне,

На Зеленом венцу,

Радосног једног дана.

Волела сам га маглом,

На празник светог Николаја.

НОВОГОДИШЊА ПЕСМА

Лиј зорно ноћи

Пред прошлим даном

Остави безбојно

Да прва боја буде моја крв

Последњу тачку

Црвени кловн изводи

Да прозуби бол

Кроз бео осмех

Пада дубоко туга,

Где ме нема

Дубоко на црно крило

Белог дана пада

Пада мила земљица

Затресу небо,

Шум плави паде

Око ме боли

Умири! Умиру…

Умиру сузе!

Не односи кишу,

Безока утваро!

На кичму ћу се попети,

На кичму времена

Док везује пертле,

Сенко!

Да кроз две невидеће рупе

Испусти тугу

Као млеко

Лиј ноћи прошлим…

Кроз бео осмех

Кловн опело ми држи.

ДАНАШЊА

Милица Тасић

Сушта,

Опрости,

Не умем те.

Згазите кукољ,

Одушену у ватру,

Па запалите

-Данак у пупољку.

Онда голо

-Поново.

Душ добро утабан,

Да шкрипе ципеле.

Кћери својој ходи,

Сушта,

Треба земљи кап,

Ал’ траг узми у лет,

Тамо,

У покоји бели цвет,

Усвојена,

Неспокојем

Не умем те…