| Borivoj Vezmar, rođen 1971. godine u Pakracu. Objavio je četiri zbirke pesama. Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici. Živi u Beogradu. Radi u biblioteci. |
STAR SAM Star sam i nemoćan isceđen iznuren potrošen umreću nema mi života ružan ružniji nego ikada neugledan isisan izgustiran izmrcvaren izglodan starac na umoru neću još dugo umreću. Jao meni! Moja se duša ne raduje suncu neću još dugo bela sveta gledati umreću uskoro nema mi života. Jadan ja! Star i gadan ni tuge u meni nema sparušen isušen neću još dugo. Žalosno je i pretužno koliko sam nemoćan - umreću. Nemam ni suza davno prežaljen neću još dugo. Umreću napušten star i sam u šupku vaseljene star i sam ubogi starkelja. Jao meni. Jadan ja. *********** UMIŠLJENOM GENIJU ne brini ne boj se odavno nije neophodno da budeš upamćen ni da se tobom bave nepostojeći naraštaji ne moraš da se upinješ da trguješ da merkaš da podilaziš kretenima mrtve su čitanke ko prerađeni leševi već sve je opevano (opevano i prepevano) na svaki mogući način za svaku moguću priliku (zamislivu i nezamislivu) vreme nam ističe zavrću se ventili to što osta u cevima prokapaće u slivnik ritmično kap po kap odzvanja u praznini (kao i tvoji stihovi). ********* NE TREBA Rekoh Nadeždi, čemu skrivati: ne treba niko ništa objavljivati - treba krasti i lagati sa dušama mrtvih se dopisivati rakiju do zore pijuckati kupus u kacu slagati (sa dušama mrtvih se kuckati). *********** BESKONAČNO Konačno sam se oslobodio tela mada ga još uvek ne umem odbaciti. Ono sad sve svoje potrebe obavlja samo iako me povlači za sobom poput senke po hodnicima, nužnicima, podrumima, po napuštenim skladištima, po ulicama, međ ljudima i životinjama, posvuda. Baca me na sve strane kao da sam teniska loptica, ne mogu da mu se oduprem, da ga zaustavim, ne mogu da se odvojim, ali sad na njega gledam kao na tuđe dete što mi raste tu pred očima koje mi već ne pripadaju istinski. Ono i dalje vrši svoje radnje i čini se da je nepropadljivo. Da, jedino je telo večno. To živo telo. Duša je ionako smrtna. Duša se raspada kao staklena čaša bačena na dno bunara, razbija se uz prasak čiji odjek zatim još dugo telom odzvanja. (a kao da nema ni duše, niti tela - jedino još smo ovde neznani mi u sobi od zraka koja se uvis diže i rastvara u svetlosti). ********* DAVEŽ Nisam ni dobrica, nisam ni zlica, Nisam ni najlepši, a ni najgadniji, Nisam ni svetac, ni ubica - Ali sam dosadan, Najjdosadniji! Jedan je cvrkut, drugi je pisak, Jedan je šapat, drugi je vrisak, Jedan je mjauk, drugi je lavež, A ja sam, prosto - naprosto, Davež. ********* BLISTANJA I NEDOSTAJANJA Ovaj Svet je prepun dobrih ljudi i sirotih žena. Deci i psima u očima se jate anđeli. Časovi blistanja smenjuju se sa časovima nedostajanja. Zlo je izvan Sveta. Vatre u njemu nas potiru. ********* NEKOG KAO NIKOG dobro je čuvati nekog kao nikog i kada uminu nežnosti prestanu pomame nekog kao nikog i kada zgasnu svetlosti raziđu se tame nekog kao nikog. ********* LEPŠI SAM Kao što vidite, lepši sam i od samog Mitra Mirića. Pišem bolje od Pištala, Gatalice i Bajca skupa.( a uzgred, i bolje izgledam od njih). Jači sam pesnik od Nikole Živanovića i od Boška Suvajdžića zajedno. Ma šta od Nikole i od Boška - bolji sam i od samog Tanasija Mladenovića! Neodoljivi sam ljubavnik i nenadmašan pustolov. Vikendom katkad siđem do Starog Slankamena, na šarana i bermet. Sem toga, volim da svrnem do Titela, pod les. Radim, zapravo pijem u biblioteci. Mogu da sednem u stolicu Pavla Popovića kad god mi se prohte i da tako ostanem da sedim - do jutra, i mogu da ližem jezikom posvete iz devetnaestog veka, sve sa datumima. Sem toga, prelep sam i prepošten. O sebi mislim sve naj naj a o drugima uglavnom loše, ili me se ne tiču.
Stella polare 