PROSTOR INTROSPEKCIJE (Katarina Ristić Aglaja)


Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.

Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.

Šire o njenim delima videti na: http://katarinaristichaglaja.in.rs/?fbclid=IwAR1TiokTOm0_b3-8LJbIP9XBytgr6nS1PEUTflpEk9-RiYTX8zKFCYppsG8.

Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.

Paralelno ovom životu teče i jedan naš život koji ne bi bio onaj preudaljen svet ideja, nego svet odjeka nas i naših zbivanja u jednoj prefinjenijoj materiji. I ona je ta koja slaže ureze svedočanstava jedne više perspektive što, tek na tački postignute gustine, treba iznova da prečita čitav zemaljski život.

Prvi utisak nakon i u vezi mog rođenja jeste osećanje izvesnog unutrašnje proizvedenog pritiska, nemogućnost da se iznađe dovoljan prazan široko-udisajan prostor u kome bi se nastanila jedna grananjem uspinjuća, tropski prebogata slika-o-sebi: – mesto sažimanja, za koga bi se – kao za vrh kakvog u hitnji improvizovanog šatora – prikačilo oko mog još nemuštog samoposmatranja. Prag uslikovljavanja tog u-dalj-odaslatog oku-prednjačećeg zvuka sopstva beše i odviše tesan, tako da se kroz njega – kao kroz prozorče jedino preostale nade – moglo tek proviriti ali ne i nekamo pristupiti. A samo on je onaj jedini prolaz kroz koji se može provući slepčeva rašlja, i sa koga to založeno – u otvor položeno i nekim odneto – zrno sopstva može dočekati svoj strmo-ukotvljen procvat: dohvat one visine samopremeravanja koja ne mogade drugačije – do li putem ove zaplene – da podnese odsustvo odraznog lika sebe same u eterskoj supstanci sopstvenog neraščlanjenog korenja.

Oko, koje ne mogade da nađe ikakvu poredbu duše u svetu primanom čulima, našlo je – paradoksalno – ovu istu u mestu zgušnjavanja svih čulnih utisaka; mestu presecanja svih strujanja unutar sopstvenog najučestalijeg vidnog polja. A to je vrh “šatora” (krova), koji je umesto samog sebe prikazivao svoj potporni, ponad svega izdvojen “sprat” (splet greda) – sa koga se pružala nova, oku-iz-dubine nedohvatna vizura (nagoveštena tu prikačenim jelenskim rogovima). Stoga je ova (dečjim okom tek naslućena) ciljna tačka, mesto postignute gustine, bila poput čepa izbačena – izmeštena – u veće ali i razređenije visine.

Usled bega svoje traženo zbiljske, dubinom odzvanjajuće paralele, koja bi mu jedina pružila vernu odraznu sliku sopstva, oko detinjeg snoviđenja moralo je da se zadovolji tek njenim izobličenim okvirom: nastanjivanjem na pruzi jedne u-krug-putujuće, a postepeno udaljavajuće nad-vizure zapadnog obzorja, tu prispele od strane jednog sasvim tuđinskog (sutonjeg) pogleda – čiji izdužen pramac (kosi zrak), budući odvaljen i zakovan u mestu, služi još samo kao poluga odskoka ka novim nenaslućenim odredištima.

*

Biti dete vakuumskog prostora mnogo pre nego ljudi, biće kome je daljina u svakom njenom pojavnom vidu bliža nego blizina – nužna je posledica toga što je nešto najprisnije iscurelo iz oblika prisutnih stvari i njima istim prirođenog ljudskog okruga, i prebeglo onde gde pogled ne dopire; to beše prolom kazaljke jednog – žrtvenog jer ne-prevodivog – sopstva ka pravcu podudaranja sa sveopštom osom.

A pri tom je sam prostor u kome sam se (svojim neizabranim, duboko neželjenim, ali lunarnim magnetom prosleđenim, rođenjem) našla bio ne-slučajan, povlašćen; obavijao me je poput raširenih krila vlastite, u pergament svijene unutrašnjosti. I još je bio osovina koja je svijala rubove svaju četiri okolna horizonta, i njihove uzajamno vezane odsjaje katapultirala ka daljnim nepoznavanim predelima.

Pored toga što je imao “šatorsku” konstrukciju i njen glavni (iako odsutan) potporni stub (nalik na razapeta jedra i odozgo utaknutu katarku), ovaj prostor je bio pun pregiba i napuklina, neočekivanih prolaza ka svojim oprečnim vizurama ili dobro pritajenim poleđinama, – te je duša lako mogla da izlije na njega ceo unutrašnji tok svog predsaživljavanja sa /jednokratno izazvanim/ bolom onog /u odnosu na detinju vizuru/ neuporedivo šireg sveta; tačnije: da se uklopi u mozaik /mnogobrojnih/ puteva zaceljivanja njegove /za sva bića zajedničke/ rane. Zauzvrat tog mog prislušavanja njihove patnje, predmeti su mi – kao jedno nemo postrojeno i k meni nagnuto gledalište – odgovarali tonom ozarene, sipko pročišćavajuće sete. Potpuna promena vizure: sada ja – umesto njih – bejah ta koja je sa svih svojih strana sagledavana.

Taj ključ dvounakrsnog ispisivalaštva vlastitih duševnih stanja na viđene stvari i prislušavalaštva njihove samorasklopive unutrašnjosti, doveo je u jednom trenu svog rada do zastoja; nagnulo se tad moje biće ka svojoj pasivnoj strani: prislušavalaštvu. I tada je strela mog slepo-poglednog pisanja-po-stvarima, nakon odužene pauzične zapetosti, bila obrnuta u svoj izvor – postavši (protivtežno mom utapanju u sebe – kao predaleku i prevremenu) rešetkastom lampom iz-oka-otetog plama! Otud sledi zamračenje jezgra toga plama, ili zamagljenje mog prvostečenog prodorno-bistrog pogleda oduševljenja – uprtog u vlastitu tačno fokusiranu viziju (obris dalekih savezništava).

Varnica shvatanja, upaljena u mom oku, tad je doživela svoje naglo zahlađenje; beše se pretvorila u kristalnu iglicu, što šaranjem po površi svojeg zaborava krči put jednog opšteg vraćanja u dubinu – koja sad prvi put postaje tonski razuđena; spiralno stepenična, iako izmenjeno redosledna; uvis bruseća, ili najzad prevedena – u muziku svojih u nepovrat raspršenih atoma.

                             “Ne koriste tu lunu više
                             kao što dosad koristiše – 
                             hoću da kažem kao šator – 
                             što mi se čini čudnovato:
                             atomi su, međutim, njeni
                             u pljusak svi raspršeni
                             iz kojih su ti leptiri 
                             zemni, koje svod uznemiri, 
                             prateći se sve u korak
                              (nikad ukroćena sila!)
                             doneli jedan uzorak 
                               na vrhu drhtavih krila.”
                              
                             (Edgar Po: “Vilinska zemlja”)  
Katarina Ristić Aglaja

Prostor introspekcije je kratak ali efektan hermetični tekst autobiografskog tipa. Inspirisan je autorkinim doživljajem rodnog tavana u Senjačkoj 3, u kući arhitekte Peđe Ristića, na kojem su se, još pre njenog rođenja, okupljali članovi Medijale.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s